Bulgakov

- судбина МиМ

Majstor i Margarita, kao posebni ljudi bivaju nagradjeni od Volanda. To je proces

obrtanja, pravdu, razum isl zastupa djavo. Zavrsavaju zajedno, ali ne u raju. (negde sam
citala u Limbu, ali to ne bih pisala) Voladn ispunjava Margariti zelju, a ona spasava
Majstora. Vraca mu se stan, a karton iz bolnice nestaje.

- Судбина Јошуе Ханоцрија

jesua hanocri je zarobljenik iz grada Gamale.Osudili su ga zbog optuzbe da je
podgovarao narod da sruse jerusalimski grad i jos nesto al ne znam sta....Pilata
naziva dobrim covekom zbog cega se ovaj ljuti i trazi da ga zove
hegemomn.Jesua pogadja da pilata boli glava i kaze mu da ce ga uskoro
prestati,pogodio je da ce pozvati psa..pilat uvidja da je jesua udar i pomislja i d
aje veliki vrac...ipak ga osudjuje,a na dan pogubljenja je pasha i u ime praznika
odlucuje se da se postedi jedan zarobljenik.Odlucuju da to bude Bar Aba,a pilat
je hteo da oslobode jesuu.Na kraju Levij matej odnosi telo jesue.Sta bi jos
trebalo da se kaze,zna li neko?

pilat je simbol vlasti, i ne sme vlast i sila vlasti da se pogazi, te ne sme da

oslobodi jesuu, ali mu je krivo. e, sad, tu ima neka griza savesti,a li ne znam sta
o tome.

Nakon pogubljenja Ješue, izgledalo je kao da je Pilat najednom ostario, pogurio

se, a pored svega toga postao je nekako i uznemiren. On uznemireno šeta po
balkonu dok se približava praznična noć i obuzima ga nekakva potištenost. Pilat
se trudi da otkrije uzrok sopstvenih duševnih muka i brzo dolazi do zaključka da
je taj uzrok njegovo delo, ali pokušava i da sebe zavara, što mu ne polazi za
rukom. Naređuje da mu se postelja namesti na balkonu i pokušava da zaspi, ali
mu san ne dolazi nekoliko časova. Oko ponoći konačno zaspi i sanja da ide
osvetljenim putem ka mesecu. Prate ga pas Banga i Ješua, a lepota tog
putovanja se sastojala u činjenici da pogubljenja nije bilo, imajući u vidu da
Ješua korača pored njega (živ je). Pilat od radosti plače i smeje se u snu, ali je
njegovo buđenje strašno. Pilat otvara oči i prvo čega se setio bilo je to da je
pogubljenje obavljeno...

1. intertekstualnost kod Majstora i Margarite / kod Bulgakova

- Bројне интертекстуалне везе:

1) "Фауст" као основна, на плану ликова(Воланд као Мефисто, Маргарита
као Грета), на плану тема и идеја(однос Добра и Зла, љубав, жртва), делова
књижевног дела(Валпургина ноћ, Велики петак)

- Lik djavola preuzet je iz narodne tradicije I verovanja (hramlje na jednu nogu,

zoomorfnost, nosi ogrtač, ima sposobnost transformcije)

2) Данте: "Чистилиште" - Мајстор и Маргарита не завршавају ни у Паклу ни

у Рају, Маргарита као Беатриче, 33 поглавља, Вергилије и Данте~Мајстор и
Бездомни, хијерархија грешника~Сатанин бал, издајници Цркве~Понтије
Пилат, Данте и Фиренца ~ Булгаков и Москва

- Lik Margarete delom je preuzet I iz istorije – Margareta de Valoa

3) однос према јеванђељима, што канонским што апокрифним; питање

односа према самој Библији - роман се може схватити као апокрифизовање
канонског текста, веровање у Воланда - веровање у Христа; сложен
симболички однос Јерусалима и Москве

- Dijalog izmedju Isusa I Pilata inspirisan je “Legendom o Velikom Inkvizitoru” iz

“B.K.”, kao I Korovjevo odelo, koje je isto kao ono koje nosi djavo koji posećuje
Ivana.

- Uticaj Gogoljeve proze, književne tehnike (apsurd I groteska); I spaljivanje

rukopisa (Gogolj je spalio drugi deo “Mrtvih duša”)

6) митолошки слојеви - Азазел, Бехемот, Фагот

- Jedno poglavlje nosi naslov koji je aluzija na “Anu Karenjinu”

- Berlioz nosi ime po čuvenom kompozitoru (opera “Faustovo prokletstvo”)

- Stravinski I Rimski, takodje kompozitori.

2. Interdisciplinarnost u Majstoru I Margariti

Kant je jako bitan. Volandov dorucak sa Kantom. Kant je utemeljivac
antireligiozne filozofije. Bozije nacelo je u coveku. Moralno delo lezi u pojedincu.
Za lik majstora, Bulgakov pozajmljuje I od Kanta

3. Роман М. Булгакова Мајстор и Маргарита – композиција дела и

приповедачки поступци.

Pripovedanje u Majstoru i Margariti podeljeno je na tri dela - Voland, Ivan

Bezdomni, Margarita. Kada Voland govori nejasno je da li cita, prepricava ili je
 svedok desavanja u Majstorovom romanu. Postoje i tri oblika pripovedanja -
prepricavanje, san i citanje. Kompozicija je raslojena..ne tece nekim normalinm
sledom vec je sve razbacano. i da prica ide u 2 vremenska sloja vreme hrista i
30te godine 20og veka..to je valjda simultanost jer te price idu paralelno, a
povezuju se u momentu kada jesua ode sa pilatom ka mesecu, i kada levi matej
dodje kod volanda da moli za mastora i margaritu
postupak obrtanja ne znam sta znaci mozda ima veze sa tim da su volandi
njegova svita prikazani realisticno, iako je sve nije realno 

simultanost,pppostupak obrtanja,neko raslojavanje istine..?

raslojavanje istine - odnosi na razg ivana i berlioza s pocetka romana kada razgov o
hristu,o tome da li on uopste postoji,a stranac(voland)ih ubedjuje u suprotno i tako tu
voland zastupa istinu kojoj se i sam podsmehuje i svojim postojanjen je dovodi u
sumnju.......

o Bog (Volandov doručak sa Kantom) i pitanje da li čovek bez Boga može da

veruje u ljudske vrednosti

Jedan od osnovnih postupaka kojima se Bulgakov služi je postupak obrtanja (slično

Kafki). Legendarna priča o Isusu poštuje realističku motivaciju, dok je realistička priča iz
moskovske svakodnevice ne poštuje, ispričana je skoro fantastično.

Kompozicija i književnoumetnički postupak –Roman se sastoji iz četiri fabularna

niza koji se mogu posmatrati relativno odvojeno:
1. Događaji vezani za pesnika Bezdomnog
2. Događaji vezani za Volanda i njegovu družinu
3. Događaji vezani za Majstora i Margaritu
4. Majstorev roman o Isusu i Pontiju Pilatu.
Od dva sasvim samostalna fabularna toka u romanu prvi čine događaji u Moskvi, i tu
spadaju prva tri spomenuta niza, a četvrti čini drugi samostalni fabularni tok. U prvom su
povezani likovi, njihovi odnosi, susreti, mesto i vreme, dok se u drugom javljaju drugi
likovi u sasvim drugom vremenu. Lik koji se javlja u oba slučaja je Voland. Tokove
povezuje i lik Majstora, ali to nije otkriveno na početku romana. Zbog toga što nije jasno
ko pripoveda priču o Pilatu, i zbog toga što je ona data u odlomcima, ovaj roman u
romanu narušava konvencije uklapanja u opšti fabularni tok. Međutim, njegovi odlomci
imaju vlastitu logiku pripovedanja. Takođe, veze između pojedinih delova romana ne
mogu se fiksirati u jednoj dimenziji, npr. uzajamnog objašnjavanja ili prostorno-
vremenskih odnosa. Majstorev roman je zapravo glavna veza između svih tokova.
Jedan od osnovnih postupaka kojima se Bulgakov služi je postupak obrtanja (slično
Kafki). Legendarna priča o Isusu poštuje realističku motivaciju, dok je realistička priča iz
moskovske svakodnevice ne poštuje, ispričana je skoro fantastično. Voland zastupa
istinu, kojoj se sam podsmehuje i svojim postojanjem je dovodi u sumnju. U vezi sa tim
je i raslojavanje istine, kao važan knjževni postupak koji u realističkom romanu ne
može postojati. Stvarnost je u „Majstoru i Margariti“ posledica interpretacije. Postupak
obrtanja ima i dimenziju koju su ruski formalisti nazvali „ogoljavanje književnog
postupka“, koje se u romanu ostvaruje kao „realizacija metafore“: kolokvijalno se kaže
„đavo te odneo“ – u romanu đavo stvarno odnosi ljude. Ovakvi postupci imaju dvostruk
smisao: razaraju ideju čvrstog oslonca pripovedanja i oslanjaju se na određenu jezičku
dimenziju. Obrtanje i ogoljavanje često je praćeno ironijom i humorom, koji se bore
protiv onoga što je strašno u stvarnosti. U pripovedačkom postupku, Bulgakov koristi
simultanost.
Javljaju se dve vremenske ravni: 33. godina i 1933. godina, a iako je vremenski raspon
veliki nema značajnijih promena. To Bulgakov pokazuje ponavljanjem istih situacija:
Judina izdaja za 30 srebrnjaka – scena sa novcem u Varijeteu, žega u Judeji – žega u
Moskvi. Ono što je takođe zajedničko Moskvi i Jerusalimu je to što se nalaze na istoj
geografskoj širini. Moska se u ruskoj srednjovekovnoj književnosti naziva treći Rim.
Mehanizam tajne odvija se i u oblasti postupka i na području ideja romana u nekoliko
koncentričnih krugova: Voland u roman unosi tajnu, Majstor ima ulogu u procesu
otkrivanja tajne (on je autor romana), zatim postoji krug Margarite i njene akcije
(demaskiraju se sve tajne i veze između junaka oba romana), i krug Bezdomnog.
Roman ima odlike bajke, legende, ljubavnog romana, modernog istorijskog romana,
društvenog romana... Za delo se vezuje i pojam magičnog realizma.

(gogolja I bulgakova spaja gorteska)

 jel imas o kraju majstora i margarite? oni su mrtvi, ali ce biti vecno zajedno (ne
u rau, vec, ako se dobro secam na ivici raja). hm?

Azazel daje vino (otrov) majstoru i Margariti. Nakon ispijanja, majstor i Margarita
umiru, a Azazel uliva Margariti u usta nekoliko kapi onog istog vina kojim ju je i
otrovao. Margarita ustaje, a zatim i majstor. Azazel pali stolnjak, a sa njim i
rukopis. Majstor zbaci sa police knjigu u vatru (spaljuje prethodni život). Njih
troje polete i nestaju u niskom crnom oblaku. Majstor hoće da se oprosti od
grada. Preleteli su grad, a zatim se pretvaraju u tri ogromna vodena mehura.
Spuštaju se na proplanak u šimarku, u blizini klinike Stravinskog. Azazel im
dopušta da se oproste, ali im naređuje da požure. Majstor i Margarita ulaze u
Ivanovu sobu i razgovaraju sa njim, pa se javlja nepogoda, kao znak da treba da
se oproste i nastave dalje. Čeka ih grupa konjanika. Dok lete, u toku noći,
menjaju se svi likovi. Majstor saznaje od Volanda da sada može da završi svoj
roman jednom jedinom rečenicom, a zatim viče: „Slobodan si! Slobodan! On te
čeka!“. Nakon toga, ruše se planine. Voland pokazuje Majstoru put kojim treba
da idu i sa svojom svitom pada u bezdan. Sve nestaje, a Majstor i Margarita
ugledaju obećano svanuće i prelaze preko kamenog, mahovinom obraslog
mostića. Iza njih ostaje potok, a ispred je njihovo večito utočište, njihov večiti
dom. Margarita vidi venecijanski prozor i lozu. Majstorovo nespokojno pamćenje
počinje da se gasi. „Neko je puštao na slobodu majstora, kao što je on upravo
pustio junaka koga je stvorio.“
Borhes

(postmodernista)
- представити и анализирати причу по избору
- битан појам интеретекстуалности код њега 

1. Intertekstualnost na primeru Borhesa I Bulgakova

2. Objasniti pojam palimpsest na osnovu Borhesovih prica
3. Borhes – pripovetka / Borhesova prica-sadrzaj I znacenje / Dati kratak
sadržaj jedne Borhesove priče
4. Intertekstualnost kod Borhesa i Eliota

pa slicno..koliko sam ja razumela, palimpsest je delo preko dela..tacnije da se

vidi osnovno delo na koje se naslanja novo delo ranije je to bilo bukvalno zbog
stednje pergamenta, a sada je samo smisao taj..u alefu se vidi dante i
bozanstvena komedija..
a intertekstualnost je kada su tekstovi na neki nacin povezani..tipa majstor i
margarita ima slicnosti sa faustom, biblijom...

izvorno, palimpsesti su tekstovi koji su se pisali preko nekadašnjih tekstova koji

su izbrisani... e sad u kontekstu književnog dela, to je ovo što Milena kaže

da se oslanja na boz. komediju. likovi su: beatris koja je umrla rano...to je

Beatrice
 razaznaju se konture BK-silazak u podrum je silazak u pakao,ime Beatris
upucuje na Beatrice...ja imam samo ovo

njen brat od strica je karlos daneri..(DANtE AligijeRI)

bise spev zamlja...*boz.komedija* koji je nagradjen

naisla sam na podatak da je Alef posvecen Esteli Kanto. Tj. naisla sma na ovo:
Estela Kanto (estela = zvezda, reč kojom se završavaju sva tri dela Božanstvene
komedije).

XX vek
1. Jedan savremeni roman po izboru / Savremeni roman / Roman 20. Veka

 Pojava novih knj tehnika,razaranje fabule,nepouzdanost i iscekivanje

pripovedaca,sklonost ka menjanju pripovedacevih perspektiva,uvodjenje naucne
gradje,sklonost prema fragmentu,niihilisticki odnos prema tradiciji,raznolikost
tematike,izgubljenost pojedinca u otudjenom svetu,problem opstanka
 knjizevnosti u veku tehnike...treba imati u vidu i raslojavanje knjizevnosti i uticaj
radija,telev i filma

DZ. KUCI- Iscekujuci varvare

Da li neko ima nesto o romanu Iscekujuci varvare?

Сашка Стефановић Iščekujući varavare je treci roman Dz.Kucija i doneo mu je veliki
ugled i doziveo brojna izdanja i prevode.Vreme i mesto radnje nisu precizno odredjeni-
sve se dogadja u nekoj koloniji,gde zivi nacelnik,neimenovani protagonista,koji je ujedno
i pripovedac romana.Na pocetku nacelnik opisuje sebe kao sitnog cinovnika,koji zeli
mirno da upravlja gradom,bez upotrebe sile.Medjutim,dalja desavanja nisu u skladu sa
njegovim zeljama,jer u posetu dolazi pukovnik koji remeti miran zivot u gradu
upotrebljavajuci nasilje.Nacelniku to smeta,ali on to ne govori,pokusava da se ne
mesa,precutkuje sve sto vidi i cuje.Medjutim,iako se trudi da gleda svoja posla,griza
savesti mu to ne dozvoljava-on gaji ambivalentna osecanja kako prema varvarima,tako
prema civilizaciji,varvare sazaljeva aili ih se i gnusa.Svestan da ga cutanje cini
saucesnikom,samog sebe se stidi i adi.Iz tog razloga on leci varvarku koju je pukovnik
oslepeo,masira joj izlomljena stopala,a potom je vraca varvarima.Nacelnika optuzuju da
je opstio sa varvarkom,komunicirao sa neprijateljima preko plocica koje je pronasao,te i
on postaje zrtva torture.Zato se on sve vise identifikuje sa varvarima,moralno sazreva i
dolazi do pozicije humanosti.Na kraju je oslobodjen,vraca se u stari stan,sprema se za
zimu,buduci da je pukovnik slomljen napustio grad usled neuspesnih pokusaja da protera
varvare.Glavna tema romana je totalitarni sistem,a glavno pokrenuto pitanje moze li
civilizator biti moralan u kontekstu kolonizacije.Nacelnik shvata da se u srcu njegovog
civilizovanog ponasanja krije varvarski poriv,te se na taj nacin potvrdjuje da su sukobi
neminovni,jer ce jaka drzava uvek imati neprijatelje tj.da nemacivilizacije bez varvarstva.
OVAKO TREBA DA GLASI ODGOVOR NA TO PITANJE,BAR SAM JA ZA OVO
DOBILA 10 POENA.
Maggie Sim nije totalitarni sistem, već kolonizacija i šta sve ona podrazumeva.

2. Drama 20. veka po izboru / Savremena drama

Ćelava pevačica -  insistira se na farsi,odlike

mjuzikla,cirkusa,pantomima,obred,balet,odsustvo radnje i dramskog sukoba
 Јонеско поетику заснива на пародији традиционалне драме.,,Ћелава певачица" је
првенствено сатира енглеске малограђанштине- Смитови имају све енглеско...
Циркуларна форма, антилогички разговори; иронични наговештај заплета је у
свађи око тога ли некога има када се чује звоно. Антикаузалност, поремећај у
протицању драмског времена.
Jonesko se koristi skečevima, ali ih slaže bez ikakvog reda (odbacuje kretanje od uzroka
ka posledicama). ŽU ovom dramskom kolaću poslednja scena nema nikakve veze za
početnom: prva scena izvodi SMitove na scenu koji brbljaju o svemu i svačemu i na
kraju se odlucuju da odu na spavanje, poslednja slika je namerno suludo i bučno
ponavljanje azbuke, izraza besmislenih izgovorenih u ubrzanom ritmu. Delo je
antipsiholosko i antitradicionalno.
Podnaslov je "antikomad", delo pocinje na apsurdan nacin: kada engleski sat otkucava
12, gđa Smit uzvikuje : "Gle, 9 časova".......
pojačavanje polazne situacije do neverovatnih razmera: protagonisti su u prvoj sceni
luckasti, a na kraju se potpuno gube u besmislu (nezadrzivo kretanje ka poonoru)
osvetljenje nema samo dekorativnu funkciju, ovde ono pripada tekstu koliko i sam
dijalog (potpuni mrak na kraju)
 prisutna je gruba komika, forma i sadrzaj se potpuno uskladjuju......kompozicija je
kruzna- kruzno vraćanje koje znači dA je ćivot večito kružno apsurdno vracanje iz kog
nema izlaza
 junaci su stavljeni u situacije koje nisu izabrali, oni nemaju nikakvu mogucnost izbora...
junaci su stavljeni u situacije koje nisu izabrali, oni nemaju nikakvu mogucnost izbora...

Пасетернак

Стварао је под утицајем сликарства, музике и филозофије. 

Као песник се формирао у време смене два доминантна правца у руској
поезији првих деценија 20 века, симболизма и футуризма. 
Већ у другој, а нарочито у трећој књизи песама напушта футуризам. Није
био наклоњен програмима и груписању. 
Он је самостална, оригинална стваралачка личност и није могао да се
приклони законима неке књижевне групације, али је прихватао
најистакнутије писце свих покрета и свих времена: Шекспира, Пушкина,
Љермонтова, Бајрона, Китс, Шели, Гете, Верлен. А од својих савременика
Блока, Мајаковског...
Његова песничка слика је политематска, иако су га неки критичари
оптуживали да је песник без теме. Он само теме не развија на класичан
начин, већ их сажима и умеће у песничку слику. Његовој поезији
доминирају теме: природе, љубави, отаџбине, уметности, револуције,
односа песника према животу и уметности (то су опште и вечите теме).
Природа: основна, универзална тема у његовој лирици. Свуда је присутна.
Пејзаж код њега постаје лирски јунак а не простор на коме се истичу
доживљавања лирског субјекта. 
Песме о љубави су пуне страсти, али и старачке мудрости која песника
дистанцира од љубавника. 

ХАМЛЕТ

Песма има 4 катрена. Рима је укрштена. Стих десетерац. 

Песма је дата из перспективе Хамлета, данског краљевића. 

У првој строфи: Хамлет каже да је већ усред бине, односно на средини своје
животне позорнице и
пита се шта ће бити са овим животм. То нас упућује на хамлетовско питање
''бити или не бити'' односно да ли живети, или умрети. 

Друга строфа: Хамлет је у мраку ноћи, дакле у безизлазном стању. У њега

су упрти погледи, од њега се очекује да дела. Очекује се решење. Моли оца
да ''мимо њега носи чашу'' што значи да сам носи своје бреме, јер је он
немоћан да то чини. 
Трећа строфа: Хамлет се обраћа оцу, говорећи му да и он воли његову
замисао, односно да зна да је праведно осветити се, и да је свестан његове
улоге у свему томе (да ме рола води). Али у њему се одвија друга драма, и
моли оца да га ослободи тог тешког бремена. 
Четврта строфа: Хамлет каже да све иде по реду, судбински и крај пута се
неће избећи. Сам је, усамљен, и тишти га то што све тоне у фарисејство,
дакле лицемерје. 
Поентира сентенцом ''Проћи живот - није пољем прећи''

MAJAKOVSKI

 Ruski futurizam je bio revolucionaran u više različitih smislova. Majakovski je od

početka bio buntovnik, privlačio ga je revolucionaran karakter pokreta. On nije bio učen,
njegova poezija nije ništa dugovala prethodnicima, imao je svoje shvatanje o tome šta je
poezija. Imao je originalno osećanje za reči. Od početka je slike nalazio i crpeo iz prizora
gradskog života. Rečnik, kako je dolikovalo futuristima, eksperimentalan i neobičan, ali
nije kao kolege težio zaumnom jeziku. Svoj jezik utemeljio je na razgovoru, slengu. Bila
je to snažnija i izrazitija verzija svakodnevnog govora. Koristio je sve slobode koje
dopušta ruski jezik, u sferi sintakse. Sve njegove talente pokazuje Oblak u pantalonama,
pesma podeljena u 4 dela koji govore o ljubavi, umetnosti, društvu i religiji. Sve teme
imaju snažnu, ličnu boju. To je pre svega iskrena i intimna pesma. Motivacija u nesrećnoj
ljubavi, sa koje se potom fokus pomera napadom na mnoge vidove sveta koji ga
uznemiruju.

Pojmovi

1. Univerzalne analogije i slobodna asocijativnost - pisci i dela / Univerzalne

analogije -

Универзалне аналогије – идеја везана за симболизам и модерну поезију по

којој су све појаве на овом свету повезане тајним везама. Сама идеја мистичког
је порекла, и вероватно је преузета од Сведенборга, који сматра да су у космосу
сви елементи узајамно повезани. У поезији межу првима о универзалним
аналогијама размишља Бодлер, али не у оквирима затвореног теоријског
система, већ спорадично – њено схватање се најпре оствраује у самим
стиховима. Универзалне аналогије основна су тема сонета „Сагласја“ у којој се
слике „храма природе“ и „прашуме знамења“ спајају са метафорама звука,
додира и мириса. Бодлер износи своја схватања и у есеју о Виктору Игоу. За
њега је песник тумач, одгонетач. Ослањајући се на романтичарско схватање
 имагинације као супериорне интелектуалне способности, Бодлер тврди да
песник космос види као складиште слика и да је управо захваљујући машти
способан у поезији преобрати оно што нађе у тој ризници. Поетски израз налази
у синестезији, што је наговештено у „Сагласјима“. Универзалној аналогији
сродна је слободна асоцијативност, карактеристична за модерну поезију, као и
просторна и временска симултаност. Све ово карактеристично је за
стваралаштво Бодлера, али и Витмена., односно песништво симболизма и
анвангарде уопште.

Slobodna asocijativnost – ventejeva sonata – Jedna Svanova ljubav; slobodna

asocijativnost je postupak kojim se poveyuju pojave po unutrasnjoj sličnosti, fenomeni koji na prvi pogled nemaju
nikakve veze jedni sa drugima, postaju osnovni dinamički elementi, a njihova fragmentiranost, montaža i kolažna
tehnika pisanja - najvažniji strukturni princip.

Univerzalne analogije - vitmen

2. Sta je tok svesti, za koje vreme, pisce, dela se vezuje / primer / У ком
делу се јавља ток свести? Објаснити појам и појаву.

Tok svesti – pripovedna tehnika kojom se prikazuje neprekidan sled opažaja, misli i
osećanja onako kako se on odvija u svesti junaka. Delovanje svesti podrazumeva ono što
je razumski nekontrolisano i procese koji su logički uređeni. U književnosti ovaj termin
označava tehniku svojstvenu modernoj prozi, mada se javlja i ranije (koriste je Tolstoj i
Henri Džejms, a razvijaju Džojs, Virdžinija Vulf i Fokner). Tok svesti podrazumeva
nastojanje da se do kraja, bez piščeve intervencije, zabeleži neprekidan razvoj junakovog
mentalnog procesa u kojem se prepliću svesno i nesvesno sa sećanjima, asocijacijama i
osećanjima. Dela koja se od početka do kraja uobličavaju pomoću ove tehnike često se
nazivaju romanima toka svesti
Nastaju nedoumice u razlici između termina tok svesti i unutrašnji monolog, teoretičari
imaju suprotna mišljenja o tome koji je opštiji. Jedni smatraju da je tok svesti opštiji
pojam i da se odnosi na svako prikazivanje junakovog unutrašnjeg sveta i da se služi
određenim postupcima:
 unutrašnjim monologom - prikazivanje toka junakvoih misli, upravo onako kako
se one razvijaju, bez logičkog, povezivanja, gramatičke sređenosti, hronološkog
redosleda (direktnim – nema autoreve intervencije, iznose se smao junakove
misli; i indirektnim – sveznajući pripovedač prikazuje neizgovoreno tako kao da
proističe iz junakove svesti, ali dopunjuje svojim opisama i komentarima),
 solilokvijumom (govor sa samim sobom, razmišljanje naglas),
 sveznajućom deskripcijom i naracijom (pisac objašnjava osećanja junaka i
njegova razmišljanja).
Drugi teroretičari smatraju da je unutrašnji monolog opštiji pojam, a da se tok svesti
odnosi samo na neprekidni prikaz junakovih misli i njegove svesti.
Termin je prvi upotrebio Henri Džejms kada je za svest metaforično rekao da ona teče.
Termin unutrašnji monolog prvi je upotrebio Černiševski u prikazu Tolsojevih
Sevastopoljskih pripovetki, a definiciju je dao Dižarden u tekstu Unutrašnji monolog.
 3. Шта је то синестезија? Када настаје и код кога, тј. у ком делу се
јавља?
Kod bodlera npr. Ona sva – Muzika struji dahom njenim, kao što njen dah miriše,
Uzajamnosti – mirisi boje zvuci, sve se to odaziva jedno drugome (ovde je
objašnjava), aprimer – ima mirisa svežih ko dečija koža

Синестезија – термин који може имати више значења.

1. Специфична метафорична замена појмова којима се означавају чулни
доживљаји, односно опис чулне перцепције у којем се осети једног чула
изражавају категоријама другог, па се нпр. чуло слуха изражава се
визуелним чулима (светли звук). Синестезија је у поезији распрострањена у
свим културама као начин да се опишу чула, а као такво средство прешла је
и у свакодневни говор (хладан поглед, мукла ноћ, танак глас). Термин је
уведен у 19. веку, када и стиче популарност захваљујући сонетима Ш.
Бодлера (Сагласја) и Рембоа (Самогласници). Коришћена је јо у антици, у
Хомеровој Илијади и Хорацијевим Одама, у Библији, итд. Посебно место
заузима у поезији енглеског и немачког романтизма, који теже новим и
необичним спојевима.. У симболизму изражава другачији и нарочит
доживљај света, а понекад је тумачена (Ниче) и као израз поремећаја,
болести, дегенерације или декаденције. У српској књижевности јавља се у
усменој поезији, код средњовековних писаца, упоезији Диса и Дучића и
делима Борисава Станковића.
2. У психологији је појава која подразумева да надражај једног чула изазива
реакције других чула.

4. Објаснити термин палимпсест и навести где се јавља. - palimpsest je delo

preko dela..tacnije da se vidi osnovno delo na koje se naslanja novo delo ranije je to bilo bukvalno zbog
stednje pergamenta, a sada je samo smisao taj..u alefu se vidi dante i bozanstvena komedija..

 izvorno, palimpsesti su tekstovi koji su se pisali preko nekadašnjih tekstova koji su izbrisani.
palim. definise žanet

Alef – palimpsest - da se oslanja na boz. komediju. likovi su: beatris koja je umrla rano...to je Beatrice /
razaznaju se konture BK-silazak u podrum je silazak u pakao,ime Beatris upucuje na Beatrice..
 njen brat od strica je karlos daneri..(DANtE AligijeRI)
 bise spev zamlja...*boz.komedija* koji je nagradjen

Палимпсест – Термин који може имати више значења.

 1. У палеографији означава рукопис написан преко претходно обрисаног
текста. У антици и средњем веку ово је било честа појава, услед недостатка
материјала. Ова брисања текстова могла су да буду и идеолошке природе,
али је у многим случајевима било могуће извршити реконструкцију
првобитног текста, који је често био видљив и голом оком. Тако си
пронажена дела Плаута, Цицерона и Архимеда.
2. У теорији интертекстуалности овај термин употребљава се са посебним
значењем. Женет развија аналогију између традиционалне употребе појма
палимпсест (један текст написан преко другог тако да га не скрива сасвим,
већ дозвољава да се он наслути) и хипертекстуалности. Он указује да се
значење текстова уобличава кроз њихов однос са другим текстовима.
Палимпсест се метафорички преноси на пастише и пародије, чије значење
непосредно проистиче из неког конкретног остварења. Женет сугерише да
палимпсест може имати шире значење и да може обухватити сваки облик у
којем се смисао једног текста изводи из неког претходног.

Афективно сећање – термин је везан за наратологију, за поступак помоћу којег се

спаја време у роману са доживљајем света његових јунака. Афекат је појам који
потиче из психоанализе, означава наглашена осећања која настају као реакција на
неке спољашње догађаје. Означава несвесно, потиснуто сећање, односно сећање
чула а не разума. У теорији књижевности најпре се везује за тумачење Прустовог
романа „У трагању за изгубљеним временом“, а међу првима термин употребљава
Ж. Женет. Захваљујући афективном сећању, иозгубљени фрагмент времена поново
је пронађен, и постаје ванвременски доживљај. Овакво поимање времена повезано
је и са Бергсоновом теоријом о доживљају трајања, која се заснива на
индивидуалном доживљају времена. Трајање је овде усмерено ка будућности, док
је код Пруста тај процес обрнут. Тиме се успоставља основно начело организације
структуре романа: прошлост се реконструише као збир фрагмената преломљених
кроз свест аутора. Афективно сећање омогућава удвајање позиције приповедача у
временској равни, па се нарација дели на ја које приповеда и ја о којем се
приповеда. Због тога је повезано и са проблемом фокализације.

Zahvaljujući a.s. izgubljeni fragment vremena ponovo je nađen I sada više ne živi
u vremenu, već postaje večan, vanvremenski doživljaj.

(intertekstualnost)
Intertekstualnost – predstavlja osobinu teksta koja se zasniva na njegovoj unutrašnjoj
povezanosti sa drugim tekstovima. Termin prvi put upotrebljava Julija Kristeva i ona
intertekstualnost tumači kao odliku svih tekstova, ne kao postupak ili efekat. Ovakvo
shvatanje je slično poststrukturalističkom po kome se tekst posmatra u zavisnosti od
drugih tekstova i u odnosu prema njima, kao deo jedne kulturne ostavštine. Na taj način
intertekstualnost se ne bavi pručavanjem uticaja nekog pisca na neki tekst. Drugačije
stanovište zastupa Ženet koji intertekstualnost posmatra kao konkretno prisustvo jednog
teksta u drugom, kao što je slučaj sa citatom, aluzijom, plagijatom.

Ониризам – у уметности покушава да опише свет који се не може опазити чулом

вида, али за који се зна да постоји. У књижевности се односи на мотив сна који се
обрађује у неком остварењу, било да се ради о поезији, било о прози. Може
означавати и поступак којим се снови приказују као да су стварни (Кафка). У
грчкој митологији ониризам се повезује са нижим божанством Хипносом, који врло
често у ликовним представама иде заједно са Танатосом, божанством смрти. Сан и
смрт поистовећени су у „Епу о Гилгамешу“; у петраркистичкој поезији се уз
њихову помоћ уводи и мотив мртве драге која вољеног посећује у сну. Ови облици
су распрострањени и у романтизму. Ониризам је повезан и са песничким заносом,
али и другим граничним стањима душе, до којих се долaзи узимањем опијата или
пијанством (Kolлрџ, Бодлер, Рембо).

Апсурд – филозофска доктрина заснована на уверењу да су основна обележја света

ирационалност и бесмисленост, те да је људска потреба да у таксжвом свету
пронађе ред осуђена на неуспех, и да води непшомирљивом сукобу између
појединца и света. Као поглед на свет утицао је на појаву многих књижевних дела,
те се тако развија апсурдна књижевност.

Монтажа – Термин који може имати више значења.

1. У филмској терминологији одабир најбоље од неколико снимљених сцена,
одређивање редоследа сцена и њихово састављање на јединственој траци.
2. У књижевности, музици и другим уметностима бирање појединих одломака,
делова, слика, цртежа и њихово спајање у једну целину. Поступак је
присутан још у поезији 19. Века у симултаном приказивању простора и
времена Волта Витмена, а потом и у имажизму. У 20. веку најпре се везујке
за Е. Паунда, а касније уочава у делима Т. С. Елиота („Пуста земља“) и Џ.
Џојса. Овом поступку монтаже близак је поступак колажа.