САВРЕМЕНА ПОЛИТИЧКА ЕКОМОНИЈА

скрипта за испит

1. Природа новца (Васиљевић)

Економска теорија сагласна је да је природна средина настанка новца однос размене. Односи
произвођача, независних чланова поделе рада, који имају за резултат процес размене производа
(роба), односи су вредновања, чији је резултат формирање цене.
Формирање цене претпоставља егзистенцију новца. Постоје односи размене који су
ограничени на непосреднју размену производа, таква размена се зве трампа.
Економска теорија не објашњава на сагласан начин да је новац преузео монопол вредновања и
постао основно средство размене, самостално посредујући у размени роба. Док класична
политичка економија, укључујући и Маркса, посматра цену искључиво као израз вредности робе у
новцу, дотле неокласична политичка економија сматра да је цена однос размене два добра, без
обзира на то да ли је једно од та два добра оно које игра улогу новца.
Ове несагласности проистичу из различитог схватања вредности:
1. Објективна – у оквиру класичне политичке економије
2. Субјективна – у оквиру неокласичне политичке економије

Класична теорија

У овој теорији новац је објективан и нужан резултат размене производа као роба, односно
роба као производа рада. Он је ендогени учесник, настао у оквиру и посредством размене. Размена
се се заснива на узајамној процени количине рада, која је потребна за производњу размењивих
роба. Она се руководи приватним интересом размењивача, који проистиче из њихове склоности да
размењују своје производе.
Као полазну и основну категорију анализе размене њен почетни историјски облик трампе,
односно размене једне робе за другу, изражен у формули Р-Р или х робе А = y робе Б.
Процес размене не може задржати облик трампе јер је веома тешко остварити сагласност
жеља и постићи еквивалнтност размене.
Природа новца. Новац је настао као средство олакшања размене. Он је роба која
представља рад као основ вредности и мери ту вредност.
Увођењем новца у размену, она постаје сложенији процес, једначина трампе се претвара у
прометну, односно, робно-новчану једначину: Р-Н-Р. Новац постаје посредник, али не мења
карактер роба чијој размени доприноси. Прихватање новца као посредника снажно утиче на општи
економски развој, смањујући трансакционе трошкове у привреди и остварујући ефикаснију
алокацију ресурса.
Новац је по природи производ друштвеног процеса размене и морао је на себе да прими и
изрази вредност роба, које су се размењивале. Дефиниција новца, коју даје Рикардо, има у виду
новац као средство у којем се процењује вредност или изражава цена.
Новчана роба као производ рада је и сама била подложна променама у вредности. То је
усложњавало анализу кретања цена, а самим тим и релативних односа размена роба, посебно када
је размена обухватила већи број роба. Роба, чија се вредност стално мења, не може никада бити
тачно мерило вредности друге робе.
То је неке од теоретичара класичне политичке економије навело да покушају да пронађу
апсолутну меру вредности, која ће тачно мерити релативне односе вредности роба, а да се сама не
мења. Предност оваквог апсолутног мерила огледа се у томе што се може посматрати чиста
промена релативних односа вредности роба, а да се при томе не мора узимати у обзир и колебање
вредности самог мерила у којем се цена и вредност изражавају.
 Колебање цене новчаног мерила може замаглити израчунавање стварних природних цена,
односно реалних величина.
Ова теорија формулише теорију да су номинални изрази економских варијабли, односно
величине изражене у новцу, цене, само рефлекс реалних величина. То значи да новац нема
самостални утицај на релативне односе вредности.
Неутралност новца. Ово је основа класичне тезе о неутралности новца. Производи се увек
купују производима или услугама. Новац је само средство помоћу кога се обавља размена. Новац
може утицати само на општи ниво цена у једној привреди, односно промене у вредности новца
сразмерно погађају све вредности новца. Колебања вредности новчане робе (односно куповна
снага новца: колико робе се може купити за одређену количину новца) не могу утицати на
релативне односе вредности роба јер ови односи су условљени вреношћу самих роба.
Касније економске интерпертације показале су да се о неутралности новца може говорити
само у анализи стационарног стања привреде, у коме се новац посматра као дата величина, сток, а
да се у развојној фази привреде, у којој је могуће посматрати и анализирати промене у количини
новца, односно у његовом току, могу запазити и самостални утицају новца на реалне величине.
Класична школа је показала друштвени карактер настанка новца, као производа поделе
друштвеног рада и размене. Новац је објективна категорија вредности, за разлику од рада, који је
иманентна (унутрашња) категорија вредности. То значи да се рад уложен у производњу робе може
посматрати као тзв. друштвено потребан рад. Рад не може бити директно коришћен као мера
вредности јер није истог квалитета.
Новац је посматрала као робу, која и сама има иманентну вредност и која своју новчану
функцију врши управо зато што има вредност.

Неокласична теорија

Природа новца. Субјективна теорија вредности претпоставља поделу рада и слободну

размену као амбијент за настанак новца.
Појава новца као прометног медијума претвара размену из директне у индиректну.
Заједнички прометни медијум постала је она роба која је имала највећу тржишност.
Субјективна теорија вредности каже да је вредност субјективна процена корисности
предмета, намењеног потрошњи или размени. Имајући у виду да вредновање претпоставља
психолошки акт и да нема вредности ван тог процеса вредновања, односно нема апстрактне
вредности, то значи да нема ни предмета који би је представљао. Зато је погрешно посматрати
новац као израз вредности.
Тенденција савременог развоја је да се већина једначина размене роба изражава у новцу,
кроз цене и то може бити путоказ за учеснике у размени да своју скалу преференци објективизују,
односно да свој избор пореде са ценама роба на тржишту.
Субјективна вредност новца проистиче из његове корисности. Једина корисност новца је
да се за њега у размени могу добити друге робе. Да би новац имао корисност, односно употребну
вреднност, он мора да има разменску вредност. Субјективна вредност новца и његова објективна
вредност – куповна моћ, коинцидирају.
Субјективна вредност новца увек зависи од субјективне вредности другог економског
добра које се може добити у размени за њега. Кадгод се новац вреднује, то је само зато што неко
препоставља да новац има куповну снагу.
Оно што новцу даје објективну улогу у процесу размене, то је његова монетарна функција,
стога, новац не мора бити роба која преставља онолико вредност колику је и сама има.
Нужност новца. Општа теорија размене школе субјективне вредности третира новац као
производ функције тржишта, односно размене више производа.
У размени два производа формира се једна цена. Ова цена претпоставља равнотежу понуде
и тражње за једним производом; аутоматски следи и равнотежа понуде и тражње за другим
производом, а стога и тржишна равнотежа.
 Ако се жели остваривање опште тржишне равнотеже, цене свих производа који учествују у
размени морају се утврдити на билатералној основи, дакле једна према другој. За два производа
постоји једна цена, за три постоји две, итд; увек једна цена мање од броја производа, односно, за m
производа постоји m(m-1) цена за m-1 размењених производа.
Проблем опште тржишне равнотеже решава се ако се m-ти производ претпостави као
опште пожељан, односно опште прихваћен производ од стране свих учесника у размени и у њему
се изрази цена свих других производа. Валрас тај производ назива новчана роба, Хикс стандардна
роба. Новчана роба је такође производ, који се налази на скали преференција сваког појединца и
који на исти начин као и сваки други производ учествује у размени.
Општа равнотежа размене теоријски је постигнута када је број једначина размене једнак
броју непознатих за њихово решење: за m производа, потребно је m-1 једначина. Истовремено са
општом тржишном равнотежом у размени роба постоји и новчана равнотежа, односно учесници у
размени изражавају тражњу за новцем управо онолику колико новца генерише процес размене.
Увођење у анализу новчане робе значи увођење новца као посредника у размени роба,
односно средства за изражавање цена свих роба.
Еталон је произвољно одређена количина новчане робе (нпр. 2 грама злата), која добија
име новчане јединице (нпр. динар, долар, фунта) и која служи као основ за изражавње цена свих
роба на тржишту.

2. Функције новца (Васиљевић)

Под новцем се подразумева било шта што је генерално прихваћено у плаћањима за добра и
услуге или за отплату дугова. Ова дефинициха уопштава различите функције и облике новца.
Основне функције новца су:
1. Прометна (разменска)
2. Јединице обрачуна
3. Кредитни новац
4. Формирања уштеда индивидуалног богатства

Разменска функција новца је коришћење новца за плаћање добара и услуга. Он је посредник

у који се претвара продати производ, а којим се други производ купује. Класична теорија је
сматрала да целокупна количина новца којасе налази у оптицају служи обављању трансакција јер
је он само репретентант реалног кретања производа (робе).
Коришћење новца као разменског средства насупрот непосредној размени производа за
производ (трампа, бартер) олакшава процес размене. Трампа претпоставља коинциденцију жеља
власника да производи које размњеују одговарају њиховим потребама. Стога, учесници у размени
морају тражити одговарајуће партнере. Ова карактеристика бартера подразумева трошкове
тражења, односно трансакционе трошкове који представљају чисте друштвене трошкове.
Класична теорија је претпоставила да новац добијен из продаје једне робе одмах се користи за
куповину нове робе. Неокласична теорија претпоставља да учесници на тржишту морају увек
држати одређену количину новца ради обављања трансакција (реч је о готовинском стоку или
готовинској резерви).
Јединица обрачуна. Новац врши функцију јединице обрачуна изражавајући цене и
упоређујући их. Класична теорија је ову улогу новца посматрала као функцију мере вредности
роба. Неокласична теорија функцију јединице обрачуна везује за коненционално изабрану новчану
јединицу, која изражава односе размене роба на јединствен начин, као што се тежина мери
килограмом или раздаљина метром.
Листа цена сваке робе изражена је у другим робама, веома је компликована и садржи скоро
неограничен број ставки. Проблем је у упоређивању предмета који се налазе на истом месту на
лествици вредности, али су различитог обима, неки од њих нису слободно дељиви на саставне
делове, нити се једном подељене могу спајати, а да сачувају исти квалитет.
 Стога је новац у првобитном облику употребних предмета, робни новац, веома брзо замењен
металима. Тако је омогућено слободно упоређивање односа размене два производа, посредством
трећег новца. Сада има онолико цена колико има производа (три производа-три цене). За
изражавање и упоређивање цена довољно их је симболички изразити у новцу.
Кредитни новац. Новац служи као јединица обрачуна за одложена плаћања, односно она која
се реализују у некој временској динамици у односу на тренутак настанка обавезе плаћања.
Одложена обавеза плаћања изражава се у новчаној јединици. Ова функција теоријски
претпоставља сталну вредност новца, односно постојану куповну моћ. У условима губљења
куповне моћи новца, у инфлацији, ова функција не може бити нормално обављана.
Разлози одлагања могу проистицати из самих услова производње (дуги производни циклус)
или размене (добровољно одрицање од куповне моћи за одређени период), односно из
систематског развоја функције кредитног новца, која доводи до појаве посебних институција које
се баве позајмљивањем новца – финансијских посредника, од којих су најпознатије банке.
Новац као стандард одложених плаћања основа је настанка разних облика кредитног новца.
Ови облици новца могу да буду банкарске хартије од вредности (банкноте), трговачке хартије од
вредности (менице), дужничке хартије од вредности (обвезнице). Оне носе и специфичну
надокнаду - камату.
Новац као средство уштеда.Новац као облик богатства означава његову спосбност да се
привремено повуче из оптицаја, негубећи куповну моћ по повратку у оптицај. Она је позната и као
функција тезаурзације, а данас је означена као средство уштеда.
Да би одржао ову функцију, новац не сме губити вредност. Власник новца може, уместо
држања новца као облика богатства, држати друге облике активе (имовине), било финансијске
активе (финансијски инструменти), било реалне имовине (куће, аутомобили).

Облици новца.Новац као прометно средство појавио се у материјалном облику. Племенити

метали као новац прво су функционисали у условима биметализма (упоредног функционисања
сребра и злата). Касније, законодавци фиксирају злато као једину новчану робу и настаје
монометализам – златни стандард, у коме злато стиче опште прихваћену монетарну функцију.
Развитак економског живота довео је до постепене замене злата папирним новцем, први пут у
Кини у 10. веку. Данас папирни новац монетарну функцију врши на основу законом прописане
обавезе да се прихвата у трансакцијама куповине и продаје и као средство за измиривање обавеза.
Ти је фидуцијарни новац или државни новац. Он има два основна појавна облика: папирне
новчанице и метални новац; оба представљају оно што подразумевамо под термином готов новац
или готовина (кеш).
Потреба да се обезбеди реализација плаћања у великом обиму, за која је непрактичан готов
новац, довела је до настанка рачунског, односно жиралног новца. Жирални новац је бележење
узајамних обавеза и потраживања економских субјеката на рачунима у банкама. Резултат
економске активности економских субјеката у новцу претвара се у одређени износ на његовом
рачуну код банке – депозит. Обавезе које економски субјекат плаћа значе трансфер дела износа са
његовог рачуна на рачун продавца, који се обавља простим уписом у књиге, а у савременим
условима у компјутерски систем банке (данас се зове и електронски новац).
Трансфер депозита врши се или простим налозима власника за пренос или посебним
инструментом плаћања, чеком. Кредитна картица врши исту функцију као и чек, односно
функцију располагања жиралним новцем и његовог претварања у готов новац. Овај облик новца
(,,пластични новац'') са развитком модерних средстава аутоматизације и комуникација постао је за
кориснике погоднији од чека јер се располагање готовине реализује без чекања.
Светски новац.У односима размене између земаља, за плаћања користе се облици тзв.
светског новца, а не новац једне од њих. Систем светске размене са златом у монетарној функцији
означава се као златни стандард – карактерисан је по стабилности односа новчаних јединица
различитих земаља изражених у злату (златни паритет) и стога и у међусобном односу (курс).
Принуда златног паритета онемогућавала је самостално вођење унутрашњих економских
политика; трговинских дефицит, који је могао да настане као резултат нагласка на економском
развоју, морао је бити покриван трансфером злата.
Уместо златног стандарда, после Првог светског рата уведен је у светској привреди тзв.
златно-девизни стандард, у коме су као светски новац функционисали како злато, тако и
потраживања изражена у иностраном новцу, настала на основу извезених роба и услука (девизе).
Улогу светског новца почела су и наставила да играју потраживања према националним
валутама економски најснажнијих земаља (конвертибилне девизе), које су могле да потраживања
других земаља према својој националној валути замене извозом робе и услуга.
Новац као светски новац неморта да реализује све своје функције. Конструисани су разни
облици обрачунског новца, који је синтетички изражавао економску снагу свих земаља
интеграције (јединствена европска валута – евро).

3. Класична квантитативна теорија и Кејнзова теорија тражње и понуде новца

(Васиљевић)

Класична квантитативна теорија

Дејвид Хјум: ,,Претпоставимо да четири петине свег новца у Великој Британији буде
поништено преко ноћи. Зар се не би цене рада и свих роба суновратиле у истој пропорцији?
Претпоставимо, такође, да се преко ноћи сав новац у Великој Британији упетостручи преко ноћи;
зар не би следили супротни ефекти?''

Ова формулација - настала у склопу оштије критике меркантилизма као система политичке
економије, који је заговарао трговинске баријере у циљу чувања новца у земљи, сматрајући новац
јединим оличењем друштвеног богатства – представља тзв. директну формулацију квантитативне
теорије новца, у којој се успоставља директни каузалитет (релација) између количине новца у
оптицају и цена. Ова релација би се могла извести:

M = PQ
(M – количина новца, P – ниво цена, Q – количина роба)

Каснији представници класичне политичке економије уводе у анализу и друге факторе

тражње за новцем: Џ. С. Мил уводи у анализу брзину оптицаја новца, Сениор, анализирајући
количину новца, утврђује да она зависи од степена тржишности економије, сразмерног дела
доходака које учесници у размени држе у новцу и просечне величине тог дела. Имајући у виду
брзину циркулације новца (V), формула квантитативне теорије можемо написати у олику познате
једначине размене:

MV = PQ
Односно количину новца потребног за реализацију роба или тражњу за новцем као:
M = (PQ)/V

Кејнзова теорија

Кејнзова теорија тражње за новцем позната је као теорија преференце ликвидности. Кејнз
наглашава две основне функције новца:
1. Средства обрачуна, којим се олакшава размена
2. Средства богатства – ова функција није призната од стране претходника јер облици
улагања у активу доноце приход, а држање готовине га не доноси
Важност новца потиче отуда што он представља везу између садашњости и будућности.
Држање готовог новца треба да има толики значај за власника да потенцијални губитак у камати,
која би могла да буде приход од улагања новца, буде мањи од користи које држање готовине
пружа појединцу. Камата је награда за одустајање од ликвидности. Појединац се одлучује да држи
готов новац зато што он поседује својство ликвидности.
Постоје три разлога, мотива, због којих се држи новац у ликвидном облику:
1. Трансакциони мотив – појединци држе готов новац зато што је он прометно средство,
односно служи за реализацију роба. Овај извор тражње за новцем је пропорционалан
дохотку јер је обим трансакција условљен дохотком појединаца.
2. Мотив предострожности – готов новац тражи се као обезбеђење од неизвесности, која
захтева изненадне издатке: да би се искористиле повољне прилике куповине; да се
реализује кредитна обавеза изражена у новцу. И ова количина новца пропорционална је
дохотку јер је намењена будућим, очекиваним трансакцијама.
3. Шпекулативни мотив – овај извор тражње новца везан је за улагања у активу која доноси
будући приход, сразмерно колебању основног индикатора улагања – каматне стопе. Ако
каматна стопа расте, тражња за новцем опада јер се он улаже у облике финансијске активе
и обрнуто. Пошто људи држе мање готовог новца, брзина оптицаја новца расте. Поставка
да каматна стопа утиче на смањење тражње за новцем и на повећање брзине оптицаја
новца, разликује Кејнзову теорију тражње за новцем од неокласичне теорије.
Кејнзова једначина тражње за новцем је изражена у реалним величинама. Ако реалну тражњу
за новцем означимо као Md/P, онда је

Md/P = f (i, Y)

Тражња за реалним новчаним стоковима условљена је висином каматне стопе (негативно

корелисана) и годишњим дохотком (позитивно корелисана).

4. Земља и земљишна рента (Васиљевић)

Земља је ограничен ресурс. Њена понуда као производног фактора је константна – крива
понуде је нееластична на промене у цени.
Људском активношћу се побољшава квалитет земље. На њој се подижу различити производни
објекти, али и објекти који служе задовољавању других људских потреба или таштине.
Валоризација земље као производног фактора условљена је само њеном продуктивном снагом.
У процес производње земља улази као фактор који се изнајмљује; њена ограниченост је основа
својинске монополизације и власници је дају на производно коришћење производним субјектима
без преноса својине. Производни субјекти, закупци, организују процес производње, улажући на
изнајмљеном комаду земље капитал и рад.
Деловањем понуде и тражње за земљом, формира се њена цена – земљишна рента.
У неокласичној теорији, рента изражава маргинални продуктивност земље, односно додатак
који производу било које индустрије даје задњи инпут коришћене земљишне површине. Пошто је
количина земље фиксирана, висина њене цене (ренте) зависиће једино од обима тражње за
земљом.
Земља није хомоген производни фактор. Тражња ће бити већа за земљиштем које је
повољнијег положаја у односу на комуникације или извор економске активности. Земљишна рента
биће директан резултат разликовања земљишта по квалитету и положају, као и опадајућег приноса
на истом комаду земље.

5. Рад и најамнина (Васиљевић)

Рад је, схваћен као производна активност, манифестација радникове спосбности да производи
одређени производ. Он је израз радникове физичке и интелектуалне снаге, односно посебних
способности стечених рођењем или образовањем. Рад се може мерити, али полазећи од теоријске
претпоставке о ограничености човековог радног века, а не посебним физичким јединицама
(ергономија), које би мериле манифестацију човекових физичких способности. Пошто је човеков
радни век ограничен, оже се претпоставити да је сваки његов радни дан израз одређеног дела
његове укупне радне способности, који он преноси на производ у току радног процеса.
Цена рада је најамнина или надница. Уколико је најамнина изражена у новцу, зове се
номинална најамнина. Ако се најамнина мери у количини производа која се добијеном
номиналном најамнином може купити, реч је о реалној најамнини.
Цена рада једнака је вредности (дохотку) маргиналног производа радника (W = MRP).

Понуда рада

Понуда рада је брох часова кој становништво жели да ради у корисним активностима.
Одговарајући ниво најамнине пружа раднику могућност да бира између рада и доколице,
која је стање супротно од радног ангажовања; видином најамнине он мери или корисност рада
којег је спреман да обавља или корист доколице коју може да има. Равнотежни ниво најамнине, по
којој је радник спреман да ради, односно да напусти доколицу, представља за њега нормалну
најамнину, а за предузеће маргинални трошак рада.
Радници ће нудити одређену количину радних часова зависно од перцепције односа рада и
доколице. На нижем нивоу надница, они ће повећавати понуду рада јер више цене рад од
доколице. Са порастом надница, они ће стећи већи доходак, чији ће ефекат бити да могу купити
више добара, укључујући и добра која улазе у доколицу; од одређеног нивоа наднице, смањиће се
понуда рада јер је сада доколица вреднија од рада.
Први фактор понуде је обим радно-способног становништва. Формирање радно-способног
становништва демографски је одређено: зависи од укупног броја становништва, који се формира
на осноцу природног прираштаја и миграција становништва.
Природни прираштај, односно нето повећање становништва, условљен је конкретним
историјским условима појединих земаља, традицијом, степеном економског развоја и другим
факторима. Други елемент који подиже обим могућег радништва јесу миграције. Миграције су
данас веома актуелне, посебно из недовољно развијених земаља у капиталистичко језгро. Могу
бити било миграција неквалификованих радника, било савременог високо образованог слоја
радника. Савременим миграцијама смањује се могућност производног доприноса образованих
радника у земљи порекла (,,бекство мозгова''), док у земљи досељавања оне утичу на повећање
продуктивности рада.
Фактори понуде рада су и радно време и раст партиципације радника. Радно време
(годишњи обим рада) је државном интервенцијом утврђен на 42 или 35 часова недељно. Појединац
може да бира обим своје запослености у току радног века, односно да распоређује периоде рада и
задовољства (добровољне незапослености) или је принуђен да проводи одређен део времена ван
посла (принудна незапосленост).

Тражња за радом

Тражња за радом заснована је на очекиваној маргиналној продуктивности рада као

производног фактора који ће бити примењен у производњи датог производа. Свака додатна
количина рада адје све мањи додатак производњи.
Маргинална продуктивност рада, а стога и најамнине, расту са применом веће количине
капитала у производном процесу. То значи да се ефекти повећања продуктивности рада, а ниво
продуктивности рада зависи од количине капитала који се примењује у производном процесу,
преносе и на висину награде рада као фактора производње. Друга компонента повећања
продуктивности рада је ангажовање високо образованих радника. Допринос образованијих
радника маргиналној продуктивности рада је виши, они имају вишу маргиналну продуктивност и
стога је њихова цена виша. Знање образованијих радника често се означава као људски (хумани)
капитал.
Фактори који додадтно утичу на диференцијацију зарада у оквиру једне привреде могу бити и:
1. Квалитет рада
2. Дискриминација
3. Постојање неконкурентних група
4. Деловање синдикалног организовања радника

Квалитет рада испољава се у различитој атрактивности појединих послова за раднике у оквиру

истих квалификација (степена образовања). Разлике у квалитету рада доводе до активирања
компензационих фактора, односно додатака на најамнину, који изражавају степен мање
атрактивности одређеног посла. Рад мање атрактивности је боље плаћен.
Дискриминација третира разлике у најамнинама условљене полним и расним обележјима
појединаца или групе радника. Огледа се у два посебна вида: неједнако учешће у боље плаћеним
пословима и различитим накнадама за исте послове дискриминисаних у односу на
недискриминисане раднике. Дискриминисани појединци или слојеви имају ниже наднице, односно
веће учешће у незапосленом становништву.
Синдикално организовање радника је фактор утицаја на зараде од почетка 20. века. Радници
користе снагу синдикалног ангажовања и могу остварити за себе најповољније услове уколико су
синдикално организовани сви радници у предузећу, односно, датој провредној грани. Ограничава
се понуда рада, рако да синдикално организовање представља својеврсан вид монополског
ограничавања понуде јендог од инпута. Ограничавање понуде рада подиже најамнину запослених
радника, али снижава запосленост у предузећу, односно индустријског грани.

Теорија ефикасних надница објашњава разлике у надницама за исту врсту рада и постојање
надница које су изнад нивоа на коме се уравнотежава понуда и тражња за радом, настојањем
послодаваца да запослене мотивишу на већу продуктивност, односно ефикасност. Већа
ефикасност радника, која се огледа у већем обиму производње у датом радном времену, директно
зависи од висине наднице коју радник добија. Послодавац је вољан да плати надницу вишу од
преовладавајуће на тржишту рада из неколико разлога:
1. Да би мотивисао раднике да не забушавају и на тај начин уштедео трошкове надгледања
радника
2. Да би обезбедио стабилност запослености јер флуктуације радника изазване
незадовољством надницама повлаче за собом трошкове тражења нових радника и њихове
обуке
3. Повећаним надницама привлаче се квалитетнији радници и тако озбегава ризик негативне
селекције, односно да у предузећу за ниске наднице раде само лоши радници
4. Вишим надницама се обезбеђује и већа лојалност запослених: повећање зарада радници
схватају као фер третман послодавца и узвраћају то повећаним ангажовањем у процесу
рада
Овакав однос послодавца и радника представља ,,узајамну размену поклона''.

Теорија неконкурентних група објашњава зашто неке групе радника добијају изузетно
високе зараде у поређењу с радницима који су запослени у другим областима. Неконкурентне
групе изражавају чињеницу да конкуренција на тржишту рада није перфектна и да је ово тржиште
сегментирано. Сегментација је условљена вишим трошковима да се достигне одређена
специјалност.
Под утицајем понуде и тражње за производима одређених појединаца или група радника, на
одређеним сегментима тржишта рада може доћи до формирања веома високих зарада.

6. Капитал и камата (Васиљевић)

 Капитал је производни фактор који доприноси производњи корисних производа у
увећаном облику, односно омогућава повећање производности рада (неокласична теорија) с једне
стране, и вредносни облик у коме се испољава просвојен резултат ранијег рада других (Маркс), с
друге стране. У првом случају, коришћење капитала захтева награду у облику камате за одрицање
од потрошње. У другом, награда капитала укључује репродукцију друштвеног односа: капитал у
облику профита присваја и део текуће произведене вредности радника, који морају да раде у
функцији капитала.
Класична школа је посматрала капитал као резултат прошлог рада. Код Смита капитал је део
акумулисане залихе од које власник очекује да му пружи неки доходак. Његова вредност је
вредност акумулисаног прошлог рада, односно ренте, најамнине и профита у ранијем процесу
производње и тако уназад све до првог произвођача. Смит дели капитал на два дела:
1. Стални – онај који не мења власника, инволвиран је у појединим чиниоцима производње:
машине и оруђа, зграде које имају функцију доношења приноса, побољшање земљишта,
стечене корисне способности становништва
2. Оптицајни – онај који даје доходак само оптицањем или мењањем власника (део капитала
уложен у сировине и рад)
Награда за капитал је профит и то на укупан капитал, уложен и у стални и у оптицајни
капитал.
Рикардово схватање је да је капитал фактор производње које је присутан у сваком у
најелемнтарнијем процесу рада. Јапитал је производни фактор који је резултат прошлог рада и у
функционалном смислу, у процесу рада, његова вредност се преноси на нови производ. Вреднсот
капитала се може разложити на количину рада који је уложен у његову производњу ad infinitum.
Функционишући капитал дели се на стални и на оптицајни.
Класична школа – прво схватање је Н. Сениора, по коме је капитал резултат уздржавања од
текуће потрошње капиталисте. Друго схватање је Ж. Б. Сеја, који дохотке фактора производње
(камату, профит, ренту) изводи из њихове ,,производне услуге'' у процесу производње.
Неокласична теорија одбацује третирање капитала као производа рада, чија је вредност једна
,,инвестираној'' суми рада. Дефинише капитал функционално, односно према његовој улози у
процесу производње, као производни фактор.
Један део неокласичне школе задржава се на посматрању капитала само у облику трајних
добара ангажованих у процесу производње, односно фиксног капитала. Друга грана посматрао као
капитал и фиксни и оптицајни, сматрајући да овај други управо и више одговара појму капитала
јер се мора надокнадити по завршетку процеса производње. Постоје и аутори који посматрају
капитал као јединствену супстансу, која се може изразити у вредносним јединицама, односно
апстрактна категорија.
Посматрање капитала као јединствене супстанце омогућава да се успостави вредносни
однос између капитала као производног фактора и камате, као његове награде. Битан је доходак;
све оно што доноси периодични додатак може се сматрати капиталом.

Производна теорија камате

Аустријски маргиналиста Бем-Баверк камату разуме као премију на поседовање садашњих

добара. Она се остварује у размени садашњих за будућа добра: зајам се узима ради повећања
потрошње садашњих добара и поред тога што се на њега плаћа премија (камата):
1. Зато што корисници очекују да ће у будућности бити богатији
2. Зато што су им задовољства од потрошње будућих добара слабијег интензитета од
задовољства које им пружа потрошња садашњих добара које су узели на зајам
3. Зато што им својина над садашњим добрима, узетим на зајам, пружа могућност да их
производно упосле (и остваре принос из кога ће платити камату)
 За власнике, уступање штедње представља уздржавање од (садашње) потрошње, ради веће
потрошње у будућности (увећене за камату).
Ирвинг Фишер – камата произилази из узајамног деловања временских околности (у
психолошком облику) и физичке производности инвестиција. Каматна стопа, као однос камате и
позајмљене суме капитала (главнице), одређена је понудом штедње и тражњом за инвестиционим
капиталом.
Основни извор понуде капитала је становништво, код кога се штедња јавља као разлика
између текућег дохотка и текуће потрошње. Претпоставка теорије је да становништво поседује
временску преференцу – више воли текућу од будуће потрошње. Да би се одрекло текуће
потрошње, оно мора имати већу потрошњу у будућности.
Тражња за инвестиционим капиталом углавном долази из производног сектора. Обим ове
тражње одређен је стопом увећања инвестираног капитала.
Равнотежна каматна стопа успоставиће се под дејством понуде и тражње за акумулацијом, у
тачки у којој понуда капитала одговара тражњи за инвестиционим средствима.

Монетарна теорија камате

Теорију преференце ликвидности формулисао је Кејнз. Његова намера у анализи каматне

стопе била је да покаже да њено одређивање не врши реална економија, него тржиште новца и
капитала, односно да покаже да је камата монетарни феномен.
Кејнз полази од перфектне ликвидности као основног обележја новца и жеље власника да
новац задржи у ликвидном облику ради обезбеђења потрошње. Да би се власник новца одрекао
садашње ликвидности, он мора добити награду у облику камате.
Каматна стопа је за Кејнза психолошки феномен и произилази из владајућих гледишта о
њеној очекиваној будућој вредности, дакле, ствар је конвенције.

7. Предузетник и профит (Васиљевић)

Савремена економска теорија третира профит као економски вишак који се формира као
привремени резултат производног процеса у условима економске неравнотеже. Профит се везује
за предузетничку функцију, односно функцију организовања и управљања производним процесом,
као посебну функцију, одвојену од власништва над капиталом.

Профит и ризик

Један од праваца анализе је третирање профита као награде коју предузетник стиче због
преузимања ризика у процесу производње.
Амерички економиста Френк Најт је у анализу динамике производних одлука увео
категорије неизвесности и ризика.
Неизвесност значи могућност различитих исхода производње у будућности, које се не могу
са сигурношћу предвидети нити се разумно може оценити вероватноћа њиховог појављивања; она
настаје из ограничености људског знања о будућности, односно немогућности предвиђања.
Ризик је квантитативно одредива категорија и представља разумно очекивање о појављивању
одређеног исхода садашње акције у будућности. Ризик је вероватноћа појављивања одређеног
будућег исхода.
По Најтовом мишљењу, профит је резултат доношења производних одлука у условима
неизвесности. Он је динамичка и привремена категорија, односно формира се само дотле док се не
исцрпе резултат производне одлуке кроз изједначавање трошкова производње датог предузећа са
просечним трошковима производње у грани као целини, односно до постизања економске
равнотеже произодње.
Профит и иновације

Други приступ анализи профита је третирање профита као резултата иновативне

активности предузетника. Предузетник креира нове производе, производне процесе или
маркентиншке стратегије. Ако те иновације буду успешне, оне доводе до преивремене монополске
позиције предузетника који их примењује, што за последицу има стварање профита, све док се у
конкурентском процесу иновација не прошири, односно док друге конкурентске фирме не преузму
исте процедуре.

8. Парцијална равнотежа, Паретов оптимум и производна ефикасност + Еџвортова

кутија (Васиљевић)

Посебни аспекти економске активности, од производње до потрошње, анализирају се

применом метода парцијалне равнотеже, којим се утврђује тржипно понашање учесника у
условима формирања равнотежних цена. Овај приступ не негира постојање шире институционалне
целине, али полазећи од претпоставке да се ужи тржишни седменти могу најцеловитије схватити
ако се утврде односи унутар њих, ставља нагласак на анализу унутрашње равнотеже.
Задатак теорије опште равнотеже: она истражује општу повезаност и условљеност понашања
субјеката које интегрише економска активност, односно повезаност и условљеност различитих
працијалних тржишта; обезбеђивање јединства националног тржишта. Она представља и
интеграцију теорије вредности, повезујући домашај одабраног теоријског постулата вредности са
целином економског живота.
Основни циљ економске активности, усклађивање потреба и ретких ресурса, захтева
успостављање и одржавање динамичке равнотеже производње и потрошње. Уколико се ова
равнотежа не обезбеди, потрошња не одговара потребама потрошача. Динамичка равнотежа
резултат је такве алкоације ресурса која минимизира друштвене трошкове (производња уз најмањи
утрошак инпута), а остварује максимизацију потреба потрошача, односно најпотпуније
задовољавање највећег броја потрошача. Таква алокација ресурса је ефикасна.
У истраживању опште равнотеже веома је битно истражити и однос индивидуалних
интереса произвођача и друштвени интерес (који не морају увек да буду идентични и најчешће то
нису), полазећи од хипотезе да генерална равнотежа одређује цене и производњу тако да је
маргинална корисност сваког добра за потрошача једнака маргиналим трошковима сваког добра за
друштво.
Општа равнотежа је постигнута ако сваки произвођач максимизује профит; сваки
потрошач максимизује своје задовољство на бази датих преференци и буџетског ограничења; и за
сваки производ у датом временском одсеку постоји равнотежа понуде и тражње, односно укупна
потрошња одговара укупној количини ангажованих фактора и укупној производњи.

Паретов оптимум

Критеријум ефикасне алокације ресурса у размени производа може се применити и за

друге облике економске ефикасности, познат као Паретов оптимум. Алокација ресурса је
ефикасна, ако су добра тако распоређена, да њихова прерасподела не може да буде остварена тако
да се неком учеснику повећа корист, а да другом корист не буде смањена. Ако овај приступ делује,
друштво има максималну корист од алокације ресурса.
Размена, која изједначује индивидуалне преференце власника робе, биће уравнотежена у
тачки у којој је количина робе која се тражи изједначена са количином робе која се нуди. У тој
тачки пстварена је конкрентна равнотежа, али је то тачка у којој је остварена и рационална
алокација размењиваних добара, тј. она у којој је остварен Паретов отпимум.
 Само ако се тачка размене налази на линији AB, размена испуњава критеријуме Паретовог
оптимума: кретањем низ ову линију један учесник добија више, али други учесник добије мање.
Ова линија се назива граница ефикасности.

Производна ефикасност

Паретов услов испуњен је у производњи ако се више од једног добра не може произвести, а
да се при томе не производи мање другог добра. Уколико овај услов није испуњен, ресурси у
производњи се нерационално троше. Овај постулат изражава границу производних могућности
дате производње (привреде).
Ефикасна алокација ресурса изражена је кривом EF. Свака тачка на овој кривој представља
комбинацију два производа у којој је реализован Паретов оптимум. Тачка Н је неостварива (налази
се ван графика) јер су дати ресурси недовољни за производњу коју би та тачка изразила. Тачка G
(налази се унутар графика, али не на кривој) значи неефикасно коришћење ресурса – Паретов
оптимум није остварен; привреда ће имати више једног производа, а да при томе нема мање другог
производа. Од деловања конкуренције зависиће која ће се комбинација на кривој реализовати.
Да би производња била у равнотежи, ниво производње сваког производа мора да одговара
једначини, односно да маргинални трошкови буду једнаки њиховим ценама:

MC1/MC2 = P1/P2
MC1/MC2маргинална корисност
P1/P2 њихова цена

Однос маргиналних трошкова показује и однос у коме друштво реализује стопу

трансформације једног производа у други; она представља друштвену маргиналну стопу
трансформације (сви друштвени ресурси су ангажовани у производњи само та два производа).
Крива, која повезује тачке Е и F, назива се граница производних могућности. Облик ове криве
показује колико се једног добра морамо одрећи да бисмо повећали производњу другог добра, када
привреда производи ефикасно.
Крива EF изражава производну равнотежу. У условима слободне конкуренције и
одсуствовања екстерних ефеката, цене производа изједначавају се са друштвеним трошковима
производње производа (приватни и друштвени маргинални трошкови су једнаки).

Еџвортова кутија

Равнотежа размене се може представити и уз помоћ Еџвортове кутије. Она представља

спојене графиконе индиферентности два учесника у размени, Ј и К, који размењују производе С и
F. Крива индиферентности учесника Ј означена је са Uj, а крива учесника К са Uk. У ,,кутији'' су
криве индиферентности тако представљене да су једна другој тангенте и да им је заједничка
линија цене, рр. То значи да тачка додира, С, изражава равнотежну количину оба размењивана
производа. Тачка С (у којој се размењују 3 јединице производа С за 5 јединица производа F)
изражава равнотежу размене у условима слободне конкуренције. У овој тачки остварена је
ефикасна алокација производа на учеснике у размени; оба учесника максимизују корисност.
С обзиром да су криве индиферентности, које изражавају стопе супституције двеју роба за
сваког од учесника, узајамно тангентне линије, произилази да је MRS c/f J = MRS f/c K. Пошто су
оне обе тангенте линије цена, однос маргиналних стопа супституције два размењивана производа
биће једнак оносу цена та два производа (маргинална корисност два производа једнака је односу
њихових цена):

MRS c/f J/ MRS s/f K = Pc/Pf = MUc/MUf

 Тачка С је једна од могућих тачака у којој се остварује равнотежа корисности, односно
равнотежа размене два учесника; ефикасна алокација производа између учесника може се
остварити у низу тачака. СКуп тих тачака је граница могућих корисности (UPF) или у Паретовој
терминологији, линија трговине.
Граница могућих корисности представљена је као скуп тачака у којима је алокација
производа ефикасна, односно остварен је Паретов оптимум. Кретање од једне до друге тачке
означава раст/смањење корисности за једног или другог учесника у размени. Тачка Н представља
неефикасну, а тачка L неоствариву алокацију (нема довољне количине оба производа да би се
остварила размена).

9. Економика благостања (Васиљевић)

Однос ефикасности и правичности алокације ресурса проучава економика благостања.

Творац овог термина је енглески професор Артур Пигу. Економика благостања је корпус
друштвеног благостања који је везан за онај део друштвеног богатства (и задовољавања потреба),
који се може изразити у новцу (национални доходак), посебно за његову расподелу.
Прва фундаментална теорема економике благостања: механизам конкурентног тржишта
увек води до алокације ресурса која је Парето-ефикасна. Ова претпоставка теоријски уобличава
механизам деловања опште равнотеже у привреди.
Друштво може више вредновати неефикасну алокацију ресурса, уколико је то сагласно са
друштвеним осећањем праведности. За алокацију, која се са друштвеног становишта третира као
праведна и као таква је пожељна, а кроз коју се мери и остварени резултат алокације у размени и
производњи, користи се функција социјалног благостања. Она представља агрегатни израз
индивидуалних преференци везаних за праведну расподелу. Постоји неколико типова социјалне
функције:
1. утилитаристичка функција вреднује једнако свачију корисност и стога претпоставља да је
праведна она расподела која максимира корисност свих учесника у размени
2. тржишно оријентисана социјална функција, која сматра да сваки исход размене који је
резултат тржишта представља праведну алокацију, зато што тржишна утакмица награђује
најспособније
3. егалитарна функција захтева да сви чланови друштва једнако учествују у алокацији расподели
добара
4. Ролсова функција, која наглашава да алокација не мора да буде једнака јер би на тај начин
спутавала најефикасније произвођаче. Неједнакости су оправдане и најправеднија расподела је она
која максимизује корисност најмање богатих у друштву. Она се може остварити само ако
најпродуктивнији произвођачи производе више.

Тржишна ефикасност, односно ефикасна алокација производа, рационалан је друштвени

циљ.
Решавање избора између ефикасности и праведности, економика благостања предлаже
кроз своју другу фундаменталну теорему: друштво може остварити Парето-оптималну алокацију
ресурса само интервенцијом у иницијалну расподелу, а затим дозвољавајући да слободно
деловање тржишта оствари Парето-ефикасну алокацију ресурса. То значи да држава не може
кориговати расподелу ограничавањем деловања тржишта, него само коришћењем механизама
прерасподеле богатства, односно већ акумулисаног дохотка тржишних учесника: опорезивањем,
трансфером средстава сиромашним слојевима становништва и др.
Економика благостања данас представља основу проучавања јавних финансија,а она утиче
на облике државне интервенције у привреди, које имају за циљ прерасподелу дохотка (,,држава
благостања'').

10. Екстерни ефекти, одсуство тржишта, имперфектне информације (Васиљевић)

 Економска активност учесника, вођена сопственим интересима максимизације профита
или корисности, има као резултат тржишну равнотежу у којој се реализује оптимална алокација
ресурса са друштвеног становишта.
Овакав резултат реализује се само ако је тржиште слободно и ако не трпи утицаје фактора
који делују у супротном правцу, односно утицаје монополских структура, екстерних ефеката
економске активности и других појава које су познат под општим називима ,,тржишне слабости''
или ,,несавршености тржишта''.

Монополске структуре

Ограничења која онемогућавају деловање слободне конкуренције, односно спречавају

слободно кретање фактора производње из једне у другу производну грану или због обима
концентрације капитала представљају фактичку препреку том кретању, производ су
мономополских тржишних структура. Оне за последицу имају мањи обим производње и више
цене него што би то био случај у условима перфектног деловања тржишта.
Ограничавање деловања монопола је поље делатности државе. Облици деловања могу
бити било национализација природних монопола, било усвајање антимонополског законодавства,
које не дозвољава концентрацију капитала ,,супртону националним интересима'' или налаже
разбијање монополских концентрација на низ организационих облика мањег обима.

Екстерни ефекти

Екстерни ефекти настају када одлуке о производњи и потрошњи једног тржишног субјекта
директно утичу на производњу или потрошњу других, али нису изражене кроз тржишне цене.
Постоје позитивни и негативни екстерни ефекти. Пример негативних екстерних ефеката је
загађење природне средине емисијом отпадних материја у производњи одређених произвида
(металургија, хемијска индустрија). Позитивни екстерни ефекти настају ако се уређивањем
сопственог воришта допринесе већем задовољству комшилука.
У првом случају, произвођачи не калкулишу у цену својих производа трошкове заштитних
уређаја, тако да се ,,рпиватни'' трошкови производње у датом предузећу разликују од друштвених
трошкова те производње. Произвођач је екдтериоризовао своје трошкове – пренео их је на
друштво. Последица деловања екстерних ефеката је прекомерна производња добара, пошто су
приватни трошкови нижи од друштвених.
У другом случају, не подударају се приватни трошкови (они трошкови које сноси
појединац) и маргинална корисност коју стиче друштво (бесплатно коришћење производа).
Последица позитивних екстерних ефеката је недовољна производња добара, пошто су приватни
трошкови виши од друштвене користи.
Отклањање дисторзија које доноси деловање негативних екстерних ефеката може се
извести на следећим начинима:
1. кроз правни систем, који предвиђа случајеве у којима оштећена страна може тражити
надокнаду трошкова које трпи по основу деловања негативних екстерних ефеката.
2. кроз споразум заинтересованих учесника – полази од поставке да акција која се предузима на
спречавању штета насталих деловањем екстерних ефеката и сама може нанети штету, овога пута
креатору екстерних ефеката и на тај начин једну дисторзију исправљати креирањем друге.
Последица је одржавање неоптималне алокације ресурса. Учесници се могу споразумети о обиму
прихватљиве штете коју акција сваког од њих може имати. Последица таквог споразума је
елиминисање екстерних ефеката њихових индивидуалних акција, зато што учесници узимају у
обзир у свом споразуму све трошкове и користи. Претпоставка за споразум учесника је да они
имају јасно издефинисана својинска права. Добровољни споразум учесника је да они имају јасно
дефинисана својинска права. Добровољни споразум учесника доводи до оптималне алокације
ресурса у условима постојања негативних екстерних ефеката и без државне интервенције. Ово
дефинише Коузова теорема: ако су разграничена својинска права и учесници могу преговарати без
(трансакционих) трошкова уз поштовање принципа узајамне користи, резултирајући ефекат биће
ефикасан.
3. интервенција државе – облици интервенције могу бити:
1) наметање стандарда производње – да би се екстерни ефекти укључили у приватне трошкове
произвођача (нпр. обавеза постављања заштитних филтера), држава налаже фирми да
интериоризује екстерне ефекте
2) мере пореске политике – којима се опорезује производња која има екстерне ефекте; предузеће
може да бира између високих пореза и уградње одговарајућих произвдоних процедура којима се
смањују негативни екстерни ефекти
3) организовање тржишта емисионих дозвола – свака фирма мора имати дозволу да то чини.
Дозвола одређује колико та емисија може да износи, а уколико фирма емитује више, трпи новчану
санкцију. Дозволе се могу куповати и продавати, што стимулише њихово тржиште, на коме фирме
које желе већи обим емисије купују део права на емитовање фирми које желе мањи обим емисије.

Одсуство тржишта

За неке производе не постоји тржиште и стога не може доћи до рационалне алокације

ресурса и њихову производњу или потрошњу, тако да се она или не производе или се производе у
недовољном обиму. Тржиште одсуствује код неких производа, чија потрошња укључује временски
димензију или чија производња садржи инхерентан ризик: нпр, термински послови, код којих се
производи продају по унапред уговореној цени, али реализација трансакције (испорука производа)
померена на неки будући датум. Део ризика из таквих послова преноси се на појединце или
институције које желе да га преузму (терминске берзе, осигурање), али се део ризика не може
пренети и у том случају тржиште не остварује рационалну алокацију ресурса.

Имперфектне информације

Претпоставка анализе опште равнотеже је једнака доступност информација везаних за

обележја производње или размене. Дифузија информација је неравномерна и скупа. На тржишту
постоји асиметричност информација. Такав положај омогућава им да доносе одлуке о производњи
или потрошњи које имају за резултат разликовање приватних и друштвених трошкова или
приватне и друштвене корисности и да присвајају са тржишта више корисности него што су
њихови маргинални трошкови производње. Различита доступност инфорнација о квалитету
производа креира дисторзије у размени. Овај облик асиметричности информација назива се и
,,тржиште лимуна''. Пример: секундарно тржиште аутомобила. Ма колико познавао аутомобиле,
купац има мање информација о квалитету аутомобила него продавац. Стога се може десити да
купљени аутомобил после неколико дана престане да ради због некаквих скривених недостатака,
које није могао да уочи. Последица деловања овакве тржишне слабости је да се тржише
квалитетнијих производа суочава са мањом тражњом, а тржиште производа слабијег квалитета са
вишом тражњом, тако да се у крајњој линији, продају само производи лошег квалитета (принцип
негативне селекције).

11. Јавна добра, заједничка својина и ефекти мреже (Васиљевић)

Јавна добра

Добра која су предмет колективне потрошње називају се јавна добра. Таква су: национална
одбрана, сигурност живота, заштита од пожара, јавни паркови, улице, мостови, школство, општа
здравствена заштита.
 Економска теорија дефинише јавна добра као она добра и услуге која су неривалска и
неискључива. Прво својство значи да су трошкови коришћења ових добаеа за сваког додатног
корисника једнака нули. Неривалсцка добра стављају се на располагање свакоме, без утицаја на
могућност свакога да их искористи.
Друго својство значи да потрошња од стране једног појединца не искључује потрошњу
других. Потрошња јавног добра се не може ускратити било ком члану колективитета или би
његово искључење из потрошње било веома скупо.
Произвођачи немају подстицаја да производе јавна добра због високих трошкова и ако су
ова добра корисна како за њих саме, тако и за друштво у целини.
Не постоји могућност искључења из потрошње оних потрошача, који нису спремни да
плате коришћење јавних добара. То је постојање ,,слободног стрелца'' (бесплатног корисника),
који користи јавно добро, а не доприноси његовом финансирању.
Да би регулисала понуду ових добара, држава их производи сама (национализација) или
стимулише приватне произвођаче да их произведе тако што им надокнађује део трошкова
(субвенције).

Заједничка својина

Свако може слободно користити заједничку својину. Резултат слободног приступа

заједничкој својини је увек њено прекомерно искоришћавање. Овај исход означен је као
,,трагедија колективне својине'': појединци не воде рачуна о обиму коришћења колективне својине,
настојећи да максимизују сопствене користи и на тај начин узрокују деградацију колективно
коришћеног јавног добра.
Излаз из наведене трагедије је или одређивање једног власника над колективном својином
(разним облицима приватизације), што је најчешће друштвено неоправдано или немогуће или
директно државно власништво, односно контрола над коришћењем заједничке својине.
Елинор Остром сматра да сами корисници заједничке сојине могу пронаћи решење за
отклањање трагедије. Они својом колективном акцијом граде паравила које омогућавају одрживо
коришћење заједничке својине. Ова правила се односе на укључивање и искључивање из
коришћења заједничких ресурса, стратегије коришћења, обавезе учесника, контроле коришћења и
санкције, као и решавања спорова везаних за заједничко коришћење ресурса.

Квалитет живота

Ова категорија покрива низ погодности живота у одређеној локалној заједници, као што су
квалитет ваздуха, загушење саобраћаја, криминал, пореска оптерећења, квалитет јавних добара и
квалитет других услига државе. Становништво капитализује ове предности, кроз спремност да
плати премију да би живело на местима са таквим погодностима.

Ефекти мреже

Ефекат мреже је екстерни ефекат повећања корисности који пружа заједничко коришћење
неког добра или услуге од стране великог броја корисника. Повећање броја корисника ствара
додатну корист за постојеће учеснике у мрежи која их повезује и вредност добра или услуге коју
користе за њих је виша од цене коју плаћају.
Пример: што је већи број корисника телефонске мреже, утолико је телефон кориснији за
сваког власника. Новац такође испољава ефекат мреже: што је већи број добара увучен у ,,игру
размене'' посредством новца, утолико је новац кориснији за учеснике у размени јер они потпуније
могу реализовати своје преференције. То су примери позитивних ефеката мреже.
Негативни ефекти мреже настају услед чињенице да велики број корисника може учинити
мрежу неефикасном: нпр, када у првим минутима Нове године велики број корисника мобилних
телефона жели да другима саопшти најбоље жеље, мрежа ће бити толико оптерећена, да неки од
корисника дуже време неће моћи да добију везу. То је тзв. ,,ефекат загушења''.

12. Економска улога државе и држава благостања (Васиљевић)

Од Смитовог редукционизма до левијатанског карактера савремене државе, економска

улога државе била је увек тема за разматрање. Црвена нит, која се у овим разматрањима провлачи
јесте третирање државе као својеврсног ,,уљеза'' у економску сферу, као сферу у којој се реализују
приватни интереси учесника, и тражње њене праве економске улоге, у случају да тржиште не
остварује алокативну ефикасност.
Садашње стање ствари је такво да економска теорија држави даје неколико основних
функција у економији:
1. заштита основних институција капиталистичке (тржишне) привреде – држава је неопходна
за јасно дефинисање и заштиту својинских права. Тржишни учесници остварују индивидуалне
интересе; јасно дефинисана својинска права услов су за деловање тржишта, али и за ефикасну
алокацију ресурса у случајевима екстерних ефеката, односно манифестација несавршености
тржишта. Држава обезбеђује извршење уговора. Нужна је државна санкција да би се обезбедило
несметано обављање економских трансакција. Смит је дефинисао заштиту слободе и имовине
појединаца од настраја других као улогу државе. Томе треба додати и савремене тековине заштите
од дискриминације личности по основу рода, расе, имовинског стања и других обележја.
2. побољшање економске ефикасности – ова улога везана је за постојање тржишних слабости.
Препреке ефикасној алокацији ресурса које чине монополске структуре, држава решава
антимонополским законодавством или регулацијом природних монопола. Државна интеревенција
је врло присутна јер савремени развој нових технологија – посебни информационих, стално
производи монополска понашања. Неограничени екстерни ефекти и коришћење јавних добара и
заједничке својине имају за последицу неекономско коришћење ретких ресурса и њихову
неадекватну алокацију. Држава има одлучујућу улогу у формирању и коришћењу авних добара,
као и регулацији коришћења заједничке својине. Држава може смањити дисторзије које
проузрокује асиметричност информација забраном коришћења повлашћених онфомација у
комерцијалне сврхе, захтевом за обелодањивањем свих или одређених информација о пословању
тржишног субјекта.
3. интервенције у расподели дохотка – држава учествује у отклањању последица расподеле
дохотка које се са друштвеног становишта сматрају неприхватљивим. Овај тип интервенција
усмерен је на побољшање положаја сиромашних слојева становништва, обезбеђивање минималних
стандарда исхране, здравствене заштите, односно отклањању беде, сиромаштва, неухрањености,
болести, неписмености... Интервенција се остварује опорезивањем дохотка богатих слојева
становништва и трансфером средстава угроженим слојевима становништва посредством државе.
4. макроекономска политика стабилизације – кроз коришћење инструмената макроекономске
политике, држава доприноси стабилности привреде, а може обезбедити и друге економски и
социјално прихватљиве циљеве – запосленост и економски раст.

Савремена држава означава се са економског становишта као држава благостања. Држава

благостања је синоним за активности државе у четири широке области:
1. социјалној помоћи становништву
2. здравственој заштити
3. образовању
4. обезбеђивање пензија
Циљеви које држава жели да оствари инволвирањем у области који би могле бити и птрмет
тржишне алокације су:
1. побољшање ефикасности привреде, кроз утицај на квалитет фактора производње (нарочито
рада)
2. она тежи унапређењу животног стандарда, посебно квалитета живота становништва
3. обезбеђује равномернију расподелу и једнакост становништва и доприноси јачању социјалне
кохезије и солидарноси у друштву
Држава благостања тежи да обезбеди бесплатно школовање, здравстено осигурање,
осигурање за случај незапослености, пензијско осигурање, субвенционисано становање, као и
друге социјалне функције.
Постоје три типа државе благостања:
1. либерална дрћава благостања – са трансфером средстава који је усмерен на становништво са
нижим приходима
2. конзервативна држава благостања – чија је делатност усмерена на очување статусних разлика
3. социјал-демократска држава благостања – која је усмерена на заштиту средње класе, али и
нижих класа становништва
Оно што се запажа као тренд је стално растућа укљученост државе у социјалну област.
Овај тренд је део и опште тенденције повећања обима савремен државе, али и процеса који у
економији и демографском развоју прате савремено човечанство: повећање ризика живота,
старење становништва, повећање квалитета живота, ширење јаза богатих и сиромашних на
националном и међународном нивоу и друго.
Објашњење за сталан раст државе, у условима представничке демократије, даје се полазећи
од две групе теорија:
1. теорије тражње за државним услугама – имају за претпоставку да становништво просто
тражи услуге државе. У ову групу спадају теорије које улогу државе виде везану за обезбеђивање
јавних добара становништву и отклањање последица екстерних ефеката; теорије раста државе на
бази захтева становништва за редистрибуцијом дохотка и теорије које сматрају да држава одговара
захтевима интересних група
2. теорије понуде државних услуга – полазе од претпоставке да држава шири обим интервенција
независно од тражње становништва за њеним услугама и да њен раст узрокују инхерентне
неефикасности јавног сектора и посебни интереси државних службеника – бирократије. Прва од
ових теорија је теорија превласти бирократије, која сматра да овај слој следи сопствене интересе и
обезбеђује сталан раст државног буџета изнад ефикасног нивоа, како би оправдао своје постојање.
Друга теорија каже да раст државе узрокује стално растући нетранспарентни трошкови које
државни органи уграђују у одлуке о редистрибуцији дохотка, уз одржавање ,,фискалне илузије''
односно постојаног нивоа општих пореза и доприноса, које се транспарентно исказују у државном
буџету. Постоји и теорија монополског понашања државе, која сматра да држава обезбеђује себи
раст монополистички одређене сфере друштвеног живота и на тај начин максимизира себи
доходак.

13. Теорија јавног избора (Васиљевић)

Савремено друштво организовано је кроз политичке колективитете: држава и локална

самоуправа. Задовољавање колективних потреба људи мора се организовати кроз механизам
заједничког одлучивања о стварању, одржавању и расподели производа и услуга који
представљају предмет заједничке потрошње у оквиру датог колективитета, односно јавних добара
и заједничке својине.
Теорија јавног избора проучава како алокацију трошкова формираља (уколико нису
настала природним путем, као што су национални паркови) и одржавања јавних добара, тако и
начин алокације потрошње јавних добара. Полазна методолошка основа ове теорије је интерес
појединаца који учествују у процесу доношења колективних одлука, а не имагинарни ,,општи
интерес'' везан за колективистичко схватање држава. Држава је скуп рационалних појединаца, који
у одлучивању о задовољењу заједничких потреба одлучују на основу принципа индивидуалне
користи. То је приступ који теорија јавног избора уноси у анализу политичких процеса,
третирајући политичко одлучивање као испољавање интереса појединаца.
 Кроз колективни избор (колективну акцију), појединци своје индивидуалне преференције
комбинују у колективну одлуку. Они испољавају преференције према одређеном јавном добру,
учествујући у одлуци о обиму финансирања свих јавних добара (кроз буџет) или о финансирању
конкретног јавног добра.
Појединци се суочавају са оквиром потрошње јавних добара који је дат, независно од
њихове спремности да плате за додатно коришћење и независно од износа којег су платили за
формирање/одржавање јавног добра. Основно пореско правило је да појединац плаћа порез не
сразмерно потрошњи јавних добара, него сразмерно свом имовинском стању; богати су дужни да
плаћају више. Уочљива су два облика понашања која угрожавају ,,лолгику колективне акције'':
1. постојање ,,слободног стрелца''
2. ,,трагедија колективне својине''
Амерички економиста Мансур Олсон формулисао је хипотезу да на добровољној основи
рационални појединци, који следе сопствене интересе, неће деловати у правцу остваривања
заједничких или групних интереса.
Због наведеног понашања, колективитети морају пронаћи начина да обезбеде правила
игре, везана за равноправно финансирање и коришћење јавних добара, било саглашношћу
појединаца било увођењем неких облика принуде.
Формулисање правила игре везаних за процес колективног одлучивања, теорија јавног
избора конституционални избор. Џејмс Бјукенен дефинише конституционални избор као скуп
правила о којима унапред постоји сагласност и у оквиру којих ће будућа (колективна) акција бити
вођена. Конституционални избор се може свести на принцип владавине права у политичком
процесу.
Учествовање у колективном одлучивању, односно јавни избор, насупрот индивидуалном
задовољавању потреба, може повећати корисност за појединца на два начина:
1. елиминацијом неких екстерних трошкова, које приватна акција других појединаца намеће
одређеном појединцу (нпр, полицајац пречава лопове и отклања потребу за личним
обезбеђивањем)
2. колективна акција може осигурати додатне користи које не могу бити остварене индивидуалном
акцијом (нпр, индивдуална заштита од пожара је скупа)
Трошкови отклањања последица акције других за теорију јавног избора су екстерни
трошкови, а трошкови, које појединац мора да сноси ради учествовања у организованој
активности су трошкови доношења одлука. Појединац ће учествовати у колективном избору ако
су укупни трошкови које подноси мањи од користи насталих коришћењем јавних добара.
Оптимални облик доношења одлуке везане за конституционални избор, сматра теорија
јавног избора, јесте принцип једногласности. Он обезбеђује праведан положај сваког појединца у
доношењу колективних одлука и минимизује екстерне трошкове одлучивања. Али због
могућности вета на одлуку, којом располаже сваки појединац, принцип једногласности је веома
тешко остварити.
На основу конституционалног избора доносе се текуће одлуке о финансирању и коишћењу
јавних добара. У модерним друштвима, такве одлуке најчешће се доносе применом принципа
већинског одлучивања, кроз систем репрезентативне демократије.
Ако претпоставимо да се код већинског гласања остварује једнака дистрибуција добити и
губитка, правило већине минимизира појединцу очекивани губитак настао изу подржавања опције
која доноси губитак или из супротстављања опцији која доноси добит. Систем финансирања
јавних добара није само заснован на ефикасности, него и на редистрибуцији дохотка у корист
сиромашнијих слојева друштва. У таквим условима колектвино доношење одлука пронципом
вечине није увек и праведан систем. Већина може одлучити о редистрибуцији дохотка на штету
мањине – говоримо о ,,тиранији већине''.
Принцип већинског гласања као начин доношења колективних одлука има и
другихинхерентних слабости, а посебно то што омогућава конституисање политичког тржишта.
Он доводи до принципа трговине гласовима – група која износи на гласање предлог о финансирау
неког јавног добра, добија подршку друге групе уколико са своје стране подржи предлог о
финансирању јавног добра, који је поднела друга група. Други уочени недостатак већинског
принципа је парадокс гласања или цикличност гласања, с којим је повезана могућност
манипулисања дневним редом у циљу обезбеђивања одређеног исхода гласања. Овај систем може
имати за последицу индеферентност гласача за исход гласања. Ирационално је да гласачи излазе
на изборе јер је мала вероватноћа да њихов глас може утицати на крајњи исход.
Политичко тржиште обухвата и деловање интересних и лоби група, које се боре за
наметање парцијалних интереса као општих. Борба интересних група испољава се као тежња за
формирањем рентног дохотка, који се остварује када се под утицајем лобирања појединих
интересних група доносе законска решења која дају монополске привилегије појединим
економским субјектима (нпр, царинска заштита произвођача челика доноси овој групацији
монополски профит на штету потрошача, који плаћају више цене домаћег челика).
Ниједан од предложених система не успева да до краја помире противуречност између
преференција сваког члана друштва, њиховог збира и доношења одлуке о задовољавању
колективних потреба, које би одговарале сваком чану друштва. Кенет Ероу је поставио неколико
основних постулата везаних за агрегирање индивдуалних преференција чланова друштва и њихово
испољавање у облику преференци друштва као целине. Ови постулати изражавају вредносно
опредељење друштва, изражено у конституционалном избору:
1. транзитивност преференција (ако појединац вреднује добро А више од добра B, а добро B
више од добра С, онда следи да он вреднује добро А више од добра С)
2. недиктаторски избор (јавни избор се не своди на изражавање преференције једног појединца)
3. ефикасна алокација ресурса (Паретов оптимум)
4. независност избора од других алтернатива (избор између две алтернативе не сме бити зависан
од треће)
Не постоји демократски облик изборног система, који би задовољио све наведене
постулате, закључак је који је Ероу формулисао и овај закључак назван је Ероуова теорема
немогућности.
Ако постоји имперфектно тржиште, мора постојати и имперфектна држава. Извори
неефикасности у јавном (државном) сектору су, посебно када држава организује производњу
неких добара и услуга, бројни: немогућност ,,изласка'' државних предузећа са тржишта, субвенције
из буџета одобравају државним преузећима нису облик рационалне алокације средстава;
политички фактор утиче на доношење одлука у предузећима и др.

14. ,,Парадокс гласања'' (Васиљевић)

Парадокс гласања поставио је још у 18. веку француски економиста и филозоф Кондорсе.
Претпоставимо да се одлучује о неком јавном добру, нпр, финансирању здравствене
заштите, у коме учествују три гласача, сваки са посебним преференцама. Гласач А преферира
државно финансирање (х), В комбиновани модел (y), С приватно финансирање (z).
Гласање о предлогу се обавља по већинском принципу.

Гласач Преференце према јавним добрима

А x>y y>z x>z
В x>y y<z x<z
С x<y y>z x<z
Друштвени избор x>y y>z x<z

Резултати гласања биће следећи:

У избору између добра х и y победиће х (2:1); између у и z победиће у (2:1). Очекивало би
се да се, по принципу транзитивности, као резултат друштвеног избора реализује добро х. Али, у
гласању између добара х и z побеђује z (2:1). Добро z је победило добро х које је победило добро
у, а оно је победило добро z. Друштвени избор је немогуће остварити, а процедура гласања се
може понављати у недоглед са истим исходом (циклично гласање).
Решење се може наћи у манипулисању процедуром гласања, односно дневним редом.
Председавајући може предложити да се прво гласа о добрима у и z, у ком случају ће резултат бити
у корист добра у. У другој рунди, гласа се о избору између добара х и у. Победиће добро х, као
друштвени избор.

15. Алокација ресурса, Парето ефикасност и равнотежа (Павловић)

Теорија јавног избора покушава да одговори на питање на који је начин могуће устројити
политичке установе тако да оне приближно одсликавају Парето ефикасност. Претпоставка на којој
почива теорија јавног избора јесте да политичке установе нужбо нарушавају равнотежу која се
успоставља на слободном тржишту. Политике установе имају ендоген карактер: уколике се
промене установе, промениће се и економски исходи, тј. тип економске политике који политичке
установе генеришу.

Компаративна предност

Пример 1: замислите да сте пекар који има мачку и коња, а живи у сеоској кући пуној
мишева. Шта је рационалније: да упрегнете мачку да вуче колица којима разносите брашно, а
коња уведете у кућу да јури мишеве или обрнуто? Прва опција је неефикасна. Ефикасније је да
свако ради оно за шта је способан.
Пример 2: Професор Х са факултета Y, који предаје предмет Z, има асистента Q, који већ
више од десет година пише докторат. Асистент је већ више од деценију углавном незаинтересован
за академску каријеру јер се окренуо некој другој врсти интелектуално-политичке делатности.
Професор Х би радо на његовом месту видео неког млађег човека који је пун елана и
заинтересован за оно што се изучава на предмету, чиме би се предмет унапредио, а неко ко је
вољан да ради са студентима добио би прилику за то. Асистент не жели да напусти своје радно
место јер му омогућава пристојну зараду уз минималан напор. Због радног законодавства које
штити и оне који мало раде, професор не може да отпусти асистента. Осим тога, асистент се у
последњих неколико година зближио с једном од владајућих странака, тако да бу његово
отпуштање изазавало мали политички скандал. Пошто зна да га странка неформално штити,
асистент нема намеру да започиње рад на тези. Организација на факултету је неефикасна и
ирационална јер организација на предмету није таква да свако ради оно за шта је квалификован и у
чему је најбољи.
Други пример је у основи политичко економски. Он показује да могу постојати ситуације у
којима постоје неки спољни узроци (независни од процеса производње), који могу утицати на
поделу рада, алокацију ресурса и неефикасност у производњи. Ти спољни узроци су оно што
занима политичку економију. Када су ти узроци политичког карактера, онда се њима бави област
политичке економије, која се назива теорија јавног избора.

Опортунитетни трошак

Пример: замислимо предузеће Brownet, које производи и продаје кафу. Њега чине три
члана: снагатор (који није превише интелектуално обдарен), интелектуалац (није превише
физички снажан) и лаки инвалид.
Алокација А: снагатор бере кафу и носи вреће, интелектуалац управља предузећем, а лаки
инвалид у радњи Brownet кува и продаје кафу. Ова алокација је ефикасна јер свако ради посао за
који је квалификован.
 Алокација В: интелектуалац бере кафу, а снагатор уговара продају. Сваки ради посао у
коме не може да пружи свој максимум, што значи да је оваква алокација ресурса неефикасна.
Алокација А је ефикаснија од алокације В зато што омогућује да сваки запослени ради
посао који му ствара минимални опортунитетни трошак.
Ефикасна алокација ресурса се назива још и Парето оптимална алокација. Парето
ефикасност је свака онако ефикасност након које би промене у подели рада довеле до мање
неефикасности. Политички економисти испитују разлоге због којих настаје неефикасност.

Још неке неефикасности

Када се након продаје кафе заради неки новац, потребно је донети одлуку како да се он
расподели. Потребан је механизам који одређује колики се доходак размењује за ниво потрошних
добара. То се назива ефикасност у трговини. Да би се таква ефикасност постигла, свака јединица
неког добра требало би да припадне потрошачу који је за њу вољан да плати највише. Ако се тако
постави механизам трговине, неће бити неискоришћених могучности за узајамно корисну
трговину.
Постоји читав низ начина да се појединци осујете у задовољавању својих потреба, иако су
за њих спремни да плате. У њих спадају различити облици државне интервенције – порези,
државна контрола цена, монополи, државне субвенције, квоте... Теорија јавног избора се
интересује за ова ограничења само уколико су последица деловања политичких установа, тачније
уколико иза тих ограничења стоји политички (а не економски) резон.
Једна је ствар ефикасно дефинисати поделу рада да би се нешто произвело; друга ствар је
дефинисати начина на који се дело оно што је произведено. Џон Ролс је тврдио да је правична
расподела само она која омогућује побољшање положаја најбоље стојећих под условом да то
побољшање истовремено омогућује побољшање положаја оних у лошијим положајима. Ролс је тај
принцип назвао принципом разлике и покушао је да га изведе из теорија рационалног избора,
тврдећи да су његови принципи правде истовремено облик Парето побољшања.

Узроци

У реалности алокација никада није идеална, већ је само приближно ефикасна. Главни
узрок томе је оскудица. Постоје две врсте оскудице. Једна је природна, друга друштвена. Прву
ствара природа, другу стварају друштвене и политичке одлуке.
Оскудица је свеприсутна: увек нам нешто недостаје. Недостаје и ресурса с којима се нешто
може произвести. Оскудица је често друштвено, односно политички генерисана.
Пример: ако у некој нико не зна како се производе рачунари, та производна заједница не
може да их произведе, одим уколико не уложи неколико година у школовање људи који ће то
моћи да раде. Али ако сви знају да их производе, а нека ко да их запакује и пренесе до продавнице
где ће неко моћи да их купи, знање о производњи биће безвредно. Доносиоци одлука у једној
привреди могу одлучити да образују велики број рачунарских инжињера, подстичући факултет да
снижавају услове за упис. То ће смањити број снагатора, а повећати број интелектуалаца. Могућа
је и обрнута одлука. Ако доносиоци одлука дозволе да равнотежна цена високог образовања буде
превисока, мали број људи ће себи моћи да приушти високо образовање, те ће већина бити
мотивисана да потражи посао на тржишту физичке радне снаге. Биће више снагатора него
интелектуалаца.
Таква врста оскудице је предмет интересовања политичке економије јер одлуке које
стварају такву врсту оскудице донете су по неком централистичком механизму одлучивања који је
најчешће политичког карактера.
Политичка економија бави се свим могућим узроцима који могу да поремете равнотежу и
ефикасну алокацију ресурса. Теорија јавног избора се бави само политичким установама као
узроцима поремећаја.
Равнотежа

Функционалистичка социологија је концепту равнотеже посвећивала значајно место у

објашњењу односа, који се тичу функционисања друштвеног система. Концепти равнотеже
постоје и у психологији, али тамо нема друштвеног поретка. У социологији га има, али један добар
део социолога даје предност принудним друштвеним структурама које не остављају могућност
избора. Сваки концепт равнотеже подразумева склад у функционисању елемената неке структуре
све док се не појави неки спољни (екстерни) утицај.
Суштина одржавања економске равнотеже произилази из очекивања актера. Привреда је у
равнотежи ако су покушаји појединаца да остваре своје планове у сагласју са њиховим плановима
и очекивањима. За разумевање процеса који генерише очекивања важна су уверенја. Економски
актери излазе на тржиште са уверењем да ће продати одређен број производа, тј. да ће на тржишту
наћи одређен број купаца који ће купити њихове производе. На основу тога, они својим
производима додењују неку цену. Ако испадне да су уверења погрешна, тј. ако је број купаца већи
или мањи од очекиваног, ствара се неравнотежа. Неравнотежа постоји када су очекивања и
уверења купаца и продаваца о томе колико ће неких добара купити или продати погрешна.
Равнотежа постоји кад год актери нису мотивисани да промене своја очекивања и уверења
након исхода тржишне утакмице. Очекивања утичу на стратегије (наступа на тржишту), стратегије
утичу на исход, а ако је исход у складу са почетним очекивањима, он онда повратно делује и
оснажује иницијална очекивања.
Економисти сматрају да је погрешно мислити како је равнотежа, само зато што постоји,
пожељна. Понекад је боље да постоји неравнотежа, односно да се успостави нова равнотежа.
Може постојати више равнотежа, али нормативни политички економиста сматра да је
тржишна, она која је у нашем случају наступила пре ревизије уверења, пожељнија. Отуда је главни
проблем за политичку економију како да новонастала равнотежа буде приближна првобитној
равнотежи, тј. како да равнотежа која је успостављена након државне интервенције буде слична
оној која је пстојала пре ње. Привреда је у равнотежи када год њени актери са извесношћу могу да
предвиде тржишне исходе, тј. када су у равнотежи очекивања и уверења свих учесника једне
привреде.

16. Тржишни фелери (Павловић)

Тврдња да је тржишна равнотежа увек пожељна и да свака нова равнотежа мора да буде
приближна иницијалној тржишној равнотежи није сасвим тачна. Та тврдња заснована је на
уверењу да постоје само ,,тржишна чуда''. Постоје и тржишни фелери. Економисти су дошли до
закључка да и само тржиште понекад ствара неравнотеже које захтевају спољну интервенцију. То
се дешава у случајевима увећавајућих повраћаја, неривалности у потрошњи (неспосбност тржишта
да обезбеди јавна добра), екстерналија и информационе асиметрије.
1. Увећевајући повраћаји на величину настају када просечни трошкови предузећа
опадају са апсолутним порастом броја производа које предузеће производи. Пример: замислиште
тржиште електричне енергије које је потпуно слободно. На њему постоје две електричне
компаније, велика и мала. Велико предузеће има занемарљив маргинални трошак када жели да
прикључи новог потрошача. Насупрот томе, мало предузеће има веће трошкове. То значи да
велико предузеће има предност на малим. То ствара ,,природне монополе'', а монополи
представљају тржишни фелер јер монополска предузећа одређују цену својих производа изнад
равнотежног нивоа, тако да друштво не може да троши све што би могло да троши по
равнотежним ценама.
2. Неривалност у потрошњи тиче се неспособности тржишта да обезбеди јавна добра.
Пример приватних добра: ако ја попијем шољу кафе, ви не можете да попијете ту кафу, него
морате да купите другу. Постоје добра чију употребу не можете никоме забранити, као што су
јавна добра. Неривалност подразумева да је маргинални трошак додатне јединице тог добра једнак
нули. Карактеристике јавних добара стварају тржишне фелере, зато што стварају подстицаје за
хватање кривина. Ако знам да нико не може да ме сукључи из уживања јавних добара, и ако знам
да је маргинални трошак њиховог коришћења нула, онда немам мотив да допринесем
обезбеђивању јавног добра (пр. куповина бусплус-а). Пошто јавна по свом карактеру мотивишу
људе да хватају кривине, то ствара тржишни фелер: јавних добара често нема довољно, осим
уколико држава не одлучи да их обезбеди.
3. Негативне екстерналије настају када делање једног привредног субјекта има негативне
ефекте на благитсање привредног субјекта (пр. загађење природне средине). Проблем екстерналија
се отуда решава унапред, законском регулативом. Циљ оваквих закона је да помогне људима да
постигну решења која би могли да постигну када би били у прилици да се договоре једни с
другима.
4. Информациона асиметрија је једна од најважнијих одлика слободног тржишта, која се
јавља у неким областима производње и размене. Она настаје када један појединац или
организација знају нешто што остали не знају. Ова пракса је распорестрањена свуда где постоји
однос повериоца и повереника, тј. свуда где први унајмљује другог да за њега обави неки посао у
коме други, због природе посла, има више информација од првог. Два проблема које ствара
информациона асиметрија једу морални хазард и негативна селекција. У првом случају онај који за
вас ради неки посао има подстицај да се понаша супротно вашем интересу ако немате механизам
да га контролишете. У другом неко ко вам је нешто обећао има подстицај да не испуни обећање
ако зна да не постоји начин да га позовете на одговорност.

Ако се прихвати слободно тржиште не алоцира ресурсе увек ефикасно и да постоје

тржишни фелери, онда треба да се закључи како сваки фелер мора да се исправи. Улога
исправљача тржишних фелера додељена је држави, тј. влади. Влада треба да води економску
политику, која је усмерена на исправљање тржишних фелера. То би требало да буде најважнија
економска функција државе. Тржиште треба да функционише слободно кад год је то могуће, а
држава да интервенише где год је нужно, уклањајући монополе, обезбеђујући јавна добра, и
исправљајући екстерналије.
Тржишни фелери настају када систем конкуренције не успева да друштву обезбеди Парето
ефикасне исходе. Државни фелери настају када активност државе води до Парето неефикасних
исхода. Чињеница да и слободно тржиште ствара фелере и да држава треба да их исправља, не
значи аутоматски да држава не може да их створи.

17. Савремене тенденције и истраживања у политичкој економији (Павловић)

Политички фелери

За теоретичара јавног избора проблем је увек у политичким установама. Проблеми које

политичке установе стварају тичу се:
1. немогућности контроле оних којима је делегиран неки посао
2. начина агрегације појединачних преференција у друштвене
Пример: Држава је одлучила да потпомогне кроз субвенције банкарских кредита развој
неке нове индустрије јер процењује да ће ти производи добро проћи на међународном тржишту.
На конкурс се јављају два предузећа – једно са разрађеном опремом која је потребна за
производњу датог производа и друго коме је потребна нова технологија да се почне с
производњом.
Родрик се бавио проблемом високих трошкова финансирања, који се узимају као
релевантни када предузеће зна шта треба да производи, али за то нема довољно средстава, те
одлучују да подрже друго предузеће. Тада је цела привреда на добитку јер уместо једног
привредног субјекта који може да производи, сада привреда има два. Али економисти у влади не
морају да размишљају тако. Пошто том предузећу не треба субвенција, владин службеник који
одлучује о субвенцијама и управник предузећа могу да поделе ренту која настаје тиме што неће
бити употребљена за производњу. Они могу да поделе зараду и сакрију од јавности учињено. То је
Парето неефикасна одлука јер услед неефикасне алокације ресурса сада уместо два активна
привредна субјекта у индустријској грани постоји само један.
Услед чињенице да не знамо на основу чега влада одлучује коме ће дати кредит за набавку
нових технологија, влада може да донесе одлуку која је супротна јавном интересу. У политичко-
економској литератури тај проблем се назива проблемом повереника и повериоца.

Повереници и повериоци

Тржишна економија представља неку врсту идеалне референтне тачке на основу које
можемо да проценимо како би ефикасна алокација ресурса могла да изгледа. Нису разлози за
привредну неефикасност увек политички. Нпр, ако велики ураган погоди неки град или регион,
локална привреда ће функционисати неефикасно услед природних узрока.
Теза о политичким узроцима неефикасности почива на претпоставци да тржишна размена
никада није могућа без неког механизма присиле који стоји у позадини. Тржиште је увек, више
или мање, регулисано. Регулација произилази из потребе тржишних актера да добију гаранције да
ће се размена одвијати и у будућности.
Пример: Возите се таксијем у коме активно ради велики број таксиста. Сваки корисник
такси услуга има мотив, да када стигне до одредишта, не плати вожњу без страха да ће за то бити
кажњен. Да би спречили шверцовање, таксисти могу да унајме полицајца и судију, којима ће
доделити задатак да спрече такве врсте превара. Тада настају нови проблеми. Да бисте платили
полицајца и судију, који одговарају за ред и примену уговора, морате да разрежете порезе, а то је
одлука коју мора да доднесе неко централизовано тело на нивоу такси удружења. Полицајац је ту
да надгледа примену уговора и гарантује да ће бити кажњен свако ко ,,испали'' другу страну након
што је уговор потписан. Шта нам гарантује да ће полицајац радити свој посао?
Из основних постулата о људској рационалности следи како државни службеници у
обављању својих послова не морају да буду руковођени алтруистичним мотивима, те да су свака
администрација и сваки апарат, који има право примене силе састављени од самозаинтересованих
појединаца, који на првом месту желе да унапреде лични интерес. Те премисе проистичу из
теорије рационалног избора, теоријске парадигме која лежи у основи политичке науке, што значи
и политичке економије као политиколошке поддисциплине.
По том становишту, неопходно је не веровати јавним службеницима. Уколико њих нема,
поереници ће се понашати у личном интересу; ако су установе добро дизајниране, тако да
службеницима омогућавају исправну меру подстицаја и ограничења, већа је вероватноћа да ће
сваки службеник радити у јавном интересу.
Регулација је ендогена: каква ће она бити зависи од последица које би регулатор могао да
има ако одабере алтернативни начин поступања. Како ће се државни регулатори тржишта
понашати зависи од институционалних подстицаја са којима се суочавају. Подстицаји зависе од
структуре установа.
Пример: буџет Републике Србије у периоду 1990-2009. Влада Србије је доносила и
трошила буџет без икакве контроле. До краја 2009. године није постојало никакво тело које би
имало задатак да врши рачуноводствену ревизију буџета. Сасвим очекивано, када је у новембру
2009. објављен први извештај Ревизорске комисије, откривено је да су министри трошили
буџетска средства, а да за многе случајеве нису имали покриће у виду рачуна.
Алтернативна ситуација би била да скупштина преко свога одбора редовно надгледа буџет,
влада за сваку набавку мора да распише јавни конкурс, а на крају године мора да скупштини и
државној ревизорској институцији поднесе завршни рачун. У овом случају, владини службеници
ће се понашати потпуно другачије. Пошто ће их неко држати на оку, биће приморани да се
понашају тако да сваки динар оправдано троше, улажући га у тржишно исплативе послове. То ће
омогћити привредну ефикасност. Понашање регулатора увек зависи од подстицаја са којима су
суочени, а подстицаје стварају институционалне структуре: ако се промени институционални
дизајн, промениће се и понашање.
Проблем односа повереника и повериоца ствара се сваки пут када:
1. између повереника и поверица постоји асиметрија информација
2. циљеви повереника и повериоца нису усти
3. бесплатан надзор активности повереника није могућ
Два односа, која највише интересују политичку науку, јесу однос изборног тела и владе и
однос политичара и бирократа.
Вилијам Нисканен је писао о проблему између политичара и бирократа. Он је тврдио како
бирократе, када су суочене са истом кривом потражње у конкурентним индустријама, увек настоје
да понуде дупло већи аутпут од оног који се нуди на слободном тржишту. То бирократији
омогућује да максимизује свој буџет, тј. да надува трошкове преко тачке у којој се изједначавају
маргинална корист и маргинални трошак. Главна предност бирократа у односу на политичаре је
управо информациона асиметрија. Бирократе знају нешто што политичари не знају, услед чега
буџет увек може да се увећава све до тачке када политичарима постаје свеједно да ли ће
бирократија наставити да функционише или ће се потпуно распустити, односно до тачке када
грађанима постаје свеједно да ли ће им јавне услуге обезбедити бирократија или ће јавна добра
набављати без њихове помоћи на слободном тржишту где су иницијално скупља.
Мере којима се редукује степен асиметрије инфоримација и изједначавају циљеви
повереника и поверилаца су:
1. мере којима се мењају преференције јавних службеника
2. мере којима се обезбеђује слободан приступ информацијама
3. мере којима се омогућује такмичење унутар бирократских структура

Политичке установе и друштвене преференције

Демократија је облик владавине који је моралнији од других јер свима омогућује да

учествују у доношењу одлука које их се тичу. Питање је да ли је демократија систем установа који
је у стању да на одговарајући начин од појединачних преференција генерише друштвену.
Начини агрегације и процесуирања појединачних преференција могу бити различити.
Сваки од њих може да створи неки посебан проблем. Демократија изгледа овако: гласачи,
руководећи се личним преференцијама, дају инпут, тј. изјашњавају се на изборима шта желе да
буде јавна политика. Та жеља потом пролази кроз демократске установе. На крају, она ,,излази'' из
сплета установа у виду јавне политике.
Јавља се неколико питања. Прво је зашто уопште гласати? Појединални утицај на исход
гласања је јако мали. Ако знате да је ваш утицај мали, можда је боље да останете код куће. Можда
јесте заинтересовани да крајњи исход гласања буде пореска политика, која ће смањити пореску
стопу на штедне улоге са 20% на 10%. Да би то било могуће, потребно је да гласате за странку А,
Али можда ипак мислите да ће тај посао за вас обавити други гласачи; нека они чекају у реду на
биралиштима, ви ћете код куће да гледате играни филм. Теорија јавног избора сматра да ће такав
став довести до деформације политичког процеса јер коначни исход неће верно одсликати све
релевантне појединачне преференције.
Гласачи нису увек радионалне рачунџије. Они често гласају из дужности, обавезе, жеље да
потврде свој идентитет или из понесености емоционалним усхићењем. Марч и Олсен то називају
логиком адекватности, коју супротстављају логици консеквенци, која је изведена из теорије
рационалног избора.
Људи, који гласају из дужности или да би потврдили свој идентитет, понекад могу да
гласају чак иако знају да не могу да утичу на коначан исход избора. Нека истраживања су показала
да апстиненција није решење чак ни за оне људе који на гласање гледају искључиво рационално.
Када се ради о емоционалним мотивима, могу ли људи који су вођени емоцијама реално да
сагледају ствару. Сматра се да већина људи данас није у стању или нема времена да до краја
испрати политичку понуду једне просечне изборне кампање. Људи сакупљају само онолико
података колико им је неопходно да донесу одлуку, а то не мора увек бити довољна количина
података. Ако немате све расположиве информације, ваша одлука може бити погрешна. (нпр, да су
Немци знали да је Хитлероба намера била да побије Јевреје, можда га не би подржали на
изборима).
Људи често гласају стратешки, погрешно представљајући своје преференције. Замислите
да је ваша првобитна преференција да гласате за странку В, али само ако процените да ће она моћи
да уђе у скупштину или владу. Ако процењујете да неће прећи цензус, можда чете гласати за
странку С, која ће са странком А направити владу.
Демократија подразумева проблематичну мотивацију грађана који би требало да гласају.
Како је показао Кенет Ероу, демократско одлучивање није увек део решења, већ део проблема.
Уместо да поризведе политичку одлуку, демократско гласање у коме сви појединци имају један
глас може да наруши принцип транзитивности друштвених преференција по коме је А>В, а В>С,
онда мора и да је А>С. Демократско одлучивање у овом трећем кораку може да има и облик С>А,
што није логично јер нарушава принцип транзитивности преференција.
Овакви проблеми могу да се реше на неколико начина: диктаторском одлуком,
манипулисањем дневног реда, тј. скидања са дневног реда питања која потенцијално могу да воде
у парадокс.
Парадоксу гласања близак је и проблем трошкова одлучивања. Најдемократскије
одлучивање је консензуално где је сваки глас потребан да би се донела одлука. Али такво гласање
је јако скупо јер може дуго да траје или да се никада не заврши услед чињенице да сваки учесник у
одлучивању има подстицај да опструира гласање или уложи вето на њега све док се не прохвате
сви његови услови. Може се смањити проценат потребних гласова да би се донела одлука, али
долази до другог проблема: надмоћ већине која не мора да узме у обзир захтеве мањине, што
доводи до неефикасности у утврђивању друштвених преференција.
На агрегацију преференција могу да утичу изборне установе, док на економску политику
коју ће водити влада (фискална политика, јавна потрошња, монетарна политика) може да утиче
тип режима (парламентарна или председничка демократија).

Развој политичке економије после Другог светског рата

Класична економија је ,,сахрањена'' када је Кејнз 1936. године објавио General Theory, те да
се за прво дело из савремене политичке економије узима текст Данкана Блека из 1948.
Сва су утемељења у економској анализи политичких установа и процеса, односно у
микреоекономској теоријског парадигми по којој се гласачи схватају као потрошачи, а политичари
као предузетници. Та теоријска парадигма позната је данас под именом теорија рационалног
избора.
 Данкан Блек ,,On the Rationale of Group Decision-Making’’
Он доказује да је, под одређеним околоностима могуће доћи до најмање једног стања у
коме постоји јасна већина за политичко одлучивање. Те околности претпостављају једновршне
преференције које су распоређене око једнодимензионалног политичког поља. Резултат тога је
стање равнотеже које оговара тржишној равнотежи. Касније се показало да је услов једновршне
преференције важнији него што се мислило, тако да кад год тај услов не важи, не мора да се дође
до гласачке равнотеже. Уместо тога долази до цикличног гласања, односно парадоска гласања.
 Кенет Ероу ,,Social Choice and Individual Values’’
Еуровљев допринос састоји се у одређењу неколико услова, под којима је могуће изаћи из
цикличности у које нас уводи демократско гласање. То су:
1. нерезервисани домет
2. транзитивност
3. повезаност (потпуност)
4. независност од ирелевантних алтернатива
5. сувереност грађана
6. одсуство дикатора
Из Еровљевих закључака произилази или да демократија нема смисла или да нас она у
крајњој инстанци уводи у дикатуру јер да бисмо изашли из цикличног кретања и донели одлуку,
неопходно је да се неко ко стоји ван демократског процеса умеша у процес и донесе ,,дикаторску''
одлуку. Свако ко гласа може да, из различитих разлога, гласа стратешки, чиме се значајно смањује
могућност настанка парадокса гласања. Парадокс гласања најлакше настахе ако постоји само једно
питање око кога се гласа и ако је број странака које се надмећу за гласове бирача мали.
 Ентони Даунс ,,An Economic Theory of Democracy’’
Основна тврдња Даунсове демократије је: замислимо политички континуум на коме се
налазе све политичке вредности у једном друштву. На десној страни се налазе десне политичке
странке, на левој леве, а око средине су сконцентрисане странке левог и десног центра. Каква год
да је дистрибуција гласова, увек ће постојати тзв. средњи гласач, тј. гласач који се налази на
средини политичког низа и ,,полови'' низ на два једнака дела. Даунс хоће да каже да странке имају
тенденцију да се приближавају средњем гласачу.
Даунсова теорема може да важи само у ситуацијама у којима су задовољене неке
претпоставке међу којима су најважније те да у страначком систему постоје само две партије, да је
политички простор једнодимензионалан (тј. да постоји само једно политичко питање око чега се
странке надмећу), да су странке искључиво заинтересоване за максимизацију користи (тј. да нуде
политичке програм да би биле изабране, а не да желе да буду изабране да би спроводиле
политичке програме), да на политичком тржишту постоји савршена информисаност и да су
преференције гласача фиксиране.
 Рикер ,,The Theory of Political Coallitions’’
Он истражује услове настанка политичких коалиција након избора и тврди како ће се
политичари увек трудити да оформе онолико велику владајућу коалицију колико је потребно да би
се осигурала неопходна већина у парламенту. Рикер то назива минималном победничком
коалицијом, у смислу да би излазак једне странке из коалиције довео до њеног распада. Коалиције
које су веће од минималних често је могуће правдати управо рационалним резоном, за који је
Рикер сматрао да нужно води до минималне победничке коалиције. Политичка разборитост вас
може навести да правите коалиције веће од минималних како бисте спречили да се коалиција
распадне уколико се једна странка повуче из ње.
 Рочестерска школа (зачетник Рикер)
У овој школи истраживано је понашање бирача. Она је комбиновала позитивну и
нормативну политичку науку, са великим утицајем примене математичких модела на истраживање
избора, страначких стратегија, манипулисања дневним редом, групним интереса, стварања
коалиција, понашања законодавних тела и бирократског понашања.
 Чикашка школа (започиње Стиглер текстом ,,The Theory of Economic Regulation’’)
Бавили су се поређењима између равнотеже на приватном и политичком тржишту,
испитујући под којим условима је могуће ,,чишћење тржишта''. Закључци су увек ишли ка томе да
су политички делатници преузиматељи цена, да нико нема доминантну и дискрециону моћ на
политичком тржишту, да цене одсликавају све релевантне информације, да су тржишни исходи у
складу са оптимизацијом преференција политичких делатника, итд.
 Бјукенен и Талок ,,The Caulculus od Consent’’
Они су припадници вирџинијске школе, која је постала позната по критици политичких
тржишта и политичких фелера. Главни циљ ова два аутора јесте да покажу да појединци
преферирају правила, која умањују збир очекиваних трошкова колективног одлучивања. Циљ, који
се налази у позадини студије, јесте да покажу на који начин типови гласања могу да се схвате као
Парето побољшања политичког одлучовања.
 Пре њих овим проблемом се бавио Кнут Виксел, који је увидео да већинско гласање може
довести до ситуације која већини омогућује да кроз опорезивање примени политику, чију цену
плаћа мањина. Отуда је најлогичније да се за одлучивање о порезима пропише једногласје. Ово
одлучивање има мане, скупо је јер сваком појединцу даје могућност стратешког гласања, што
може да резултира у необезбеђивању јавних добара.
Ово примећују у Бјукенен и Талок и утврђују две врсте трошкова који настају приликом
доношења устава:
1. трошкови преговарања – показују да једногласно одлучивање одузима много времена.
Трошкови преговарања расту како расте број оних који треба да се договре око тога каква ће
одлука бити. Захтев да сви морају да учествују у одлучивању може да резултира стратешким
понашањем појединаца и лажним представљањем преференција, како би се извукла лична корист.
2. екстерни трошкови – произилазе из поступака других. Ако нпр, одлуку о порезима донесе 1%
бирачког тела, а преосталих 99% треба да се сложи (а ви спадате ту), велике су шансе да одлука
неће бити у складу са вашим преференцијама. Како се повећава проценат оних који одлуку треба
да одобре, екстерни трошкови се за вас смањују.
Ове две врсте трошкова често су повезане. Збир ове две врсте трошкова Бјукенен и Талок
називају друштвеним трошковима међузависности и закључују да ће појединци увек покушати да
минимизују такве трошкове.
Такође су допринели развоју политичке економије својим концептом трговања гласова.
Они показују да појединци често могу да гласају против својих преференција, уколико је
преференција против предлога слабија, уколико заузврат неко други подржи њихов предлог према
коме је преференција јака.
Вирџинијска школа почива на следећим претпоставкама да постоје тржишни актери који
имају дискреционе моћи, даактери и доносиоци одлука често нису савршено информисани и не
могу да оформе рационална очекивања у будућности, итд. Припадници ове школе усредсредили су
се на понашање законодавних тела, бирократије, извршне власти, интересних група и судства.
Низ студија ове школе о ефектима државне интервенције у привреди представља реакцију
на тенденцију која се могла запазити у периоду 1945-1957. када је почео да се јавља велики број
економиста који су нападали минималну државу, заговарајући државну интервенцију, са
аргументом да тржиште ствара тржишне фелере, који могу да се отклоне само државном
интервенцијом.
Вирџинијанци су смислили термин тражење ренти, којим се указује на државне фелере.
Значај овог концепта значајан је из најмање два разлога:
1. чињеница да тражење ренти представља карактеристику сваког политичког система
инспирисало је многа истраживања широм света
2. тражење ренти потврдило је још једном неке од претпоставки на којима почивају теорија
рационалног избора, методолошки индивидуализам и савремена политичка економија – да се
појединци, поготово политичари, увек руководе личним интересом када се кандидују з ајавну
службу типа ,,Мени бављење политиком само наноси штету; много ми је било боље док сам се
бавио приватним бизнисом'', треба узети са резервом.
 Манкур Олсон ,,The Logic of Collective Action’’
Бави се проблемом колективног делања. Основна идеја коју износи је да ће свако
колективно делање бити оптерећено проблемом хватања кривина, услед чега је друштвене групе,
чак и када су организоване, веома тешко мотивисати на делање.
Олсон тврди како се често мисли да је за колективно делање довољно само да постоји скуп
људи који имају заједнички интерес. Између постојања интереса и делања које реализује тај
интерес не мора нужно да постоји узрочност. То се најбоље види на примеру обезбеђивања јавних
добара. То су добра која су свима од користи. Свако жели да неко други плати трошак да би се
добра обезбедила, а онда жели да ужива у њиховој употреби без обзира на то да ли је поднео
трошак или не. То је феномен хватања кривина.
 Међутим, Олсон наводи да је могуће превазићи хватање кривина. Групе које нуде награде
у замену за активност или оне које су довољно мале да понашање сваког појединца може лако да
се надзире и контролише могу лакше да мотивишу своје чланове да се понашају у складу са
циљевима организације.

Савремене тенденције и области истраживања

Док је стари институционализам, који је заговарао Аристотел, установе видео као скуп
ограничења које појединце усмерава ка бољем животу и вишим циљевима или као одразе
друштвеног живота, тј. обрасце делања, који се могу мењати само са променама у друштвеним
структурама, нови институционализам сматра да установе имају сопствену динамику која не мора
да буде одраз промена у друштвеној структури. По старом институционализму, формирање
преференција увек је било егзоген процес (појединци уносе преференције у установе из спољног
света), нови институционализам сматра да је формирање преференција ендогено, тј. да установе
обликују преференције.
Политичка економија установа може се поделити на три дела:
1. истраживања о ендогеном карактеру политичких установа – питање настанка и еволуције
установа, односно њихове промене у зависности од подстицаја, избора и стратегија појединаца
2. истраживања о егзогеном карактеру политичких установа – питање о томе како установе утичу
на понашање актера и економске исходе, поготово на владину економску политику
3. истраживања која комбинују ова два приступа

Ендогеност установа

Суштина економске науке је проучавање избора између различитих алернатива унутар

различитих институционалних ограничења у којима избори могу да се врше.
Ограничења која се намећу економисти, када размишља о оваквој врсти избора, јесу
егзогена (спољна): она могу бити производ историје, неких прошлих одлука, других људи, закона,
институционалних аранжмана или чак обичаја и конвенција.
Политичка економија се суштински бави проучавањем избора између различитих
институционалних аранжмана.Установе се више не могу схватати као егзогено јер је сада могуће
уочити како људи бирају сопствена ограничења, тј. како их сами себи намећу. Као што људи могу
сами себи наметнути дијету или прекинути с пушењем, тако своје понашање могу ограничити и
успостављањем установа. Избор ограничења би требало да целу ствар премести из области чисте
економије, која се не пита о пореклу ограничења, у област политичке економије која се бави
управо разлозима за настанак институционалних ограничења.

Затвореникова дилема

Највећи број политичких економиста потребу за установама и услове њиховог настанка

објашњава тиме што су оне корисне за појединце: установе решавају многе проблеме који настају
у друштвеној интеракцији.
Политички економисти се усредсређују на то како установе уклањају или редукују све те
проблеме кроз увећање предвидљивости, смањење неизвесности и индуковање стабилности у
друштвеним односима.
Један од кључних концепата за разумевање ендогености је затвореникова дилема. По
схватању Дениса Милера, основни разлог за успостављање политичких установа јесте потреба за
обезбеђењем јавних добара. То су добра која појединци самостално не могу да обезбеде.
Обезбеђивање јавних добара интуитивно претпоставља сарадњу међу појединцима.
Међутим, то не мора да буде тако. Појединцима се више може исплатити да украду ресурсе оног
другог и тиме избегну учествовање у саради, а при том буду на још већем губитку. Ако обе
заједнице покушају да краду, завршавају у субоптималном исходу, ако сарађују, пролазе боље.
Ако се успеју договорити да се обе уздрже од крађе и сарађују, могућ је помак из хобсовског
природног стања у политичко стање. То представља Парето побољшање за све чланове заједнице.
Политичке установе отуда имају сврхз да превазиђу проблеме колективног делања, односно
заштите појединце од самопоражавајуће рационалности, себичности и неповерења који их воде у
субоптимални исход.

Егзогеност установа

У зависности од политичког дизајна, односно устројености установа, зависе политички и

економски исходи, односно понашање делатника. Егзогеност установа значи само то да ће
понашање појединаца бити под утицајем установа, док се, за разлику од истраживања о
ендогености установа, не поставља питање како установе настају. Оба приступа подразумевају да
установе обликују понашање, те да се са променом дизајна установа мењају како понашање, тако и
исходи.
Истраживање о егзогености установа има неколико области истраживања. Најважнија се
тиче односа принципала и агента. Модел се суштински изводи из чињенице тржишних, односно
државних фелера. Како је познато, феномени као што су (позитивне и негативне) екстерналије,
морални хазард, асиметрија информација и немогућност обезбеђивања јавних добара стварају
тржишне фелере јер померају привредни систем изван тржишне равнотеже. За разлику од Адама
Смита, све већи број економиста закључује како тржиште, ако остане препуштено самом себи, не
може да дође у равнотежу, те да потрага за сопственим интересом пре води у неефикасност.
То је једном делу економиста благостања пружило аргументе за правдање државне
интервенције и увођење економских и социјалних функција државе. Вро брзо се видело како
фелере може да генерише и држава. Парето ефикасност, тј. тржишна равнотежа поново је кључна
референтна тачка по којој се процењује евалуација политичких одлука. Држава интервенише у
привреу мењајући структуру пдстицаја и казни за тржишне актере, што доводи до деформација
ефикасне алокације која је катрактеристична за услове децентрализоване и слободне размене. То
ствара државне фелере. Државни фелери зависе од институционалног окружења, тј. од струкутре
подстицаја са којима се суочавају државни службеници који регулишу тржиште. То значи да је
регулација ендогена: каква ће она бити зависи од тога да ли се регулатор суоачава с последицама
уколико предузме алтернативни правац дечања.
Шта нам гарантује да држава неће погрешити, ако је тржиште погрешило? Политичка
економија покушава да објасни на који начин је могуће евалуирати улогу државе тако да алокација
која се постиже уз државну интервенцију приближно одговара ефикасној алокацији у условима у
којима нема државне интервенције.
Две су области нове политичке економије:
1. утицај политичких установа, као што су изборни систем или тип режима, на задуживање и
буџетски дефицит
2. теорија о политичким пословним циклусима
Рана литература из области пословних циклуса идентификовала је две врсте циклуса:
1. опортунистички циклус – по коме политичари пре сваких избора стимулишу привреду
акспанзивниом јавном потрошњом са циљем да добију наредне изборе
2. страначки циклус – у коме леве партије на власти сузбијају незапосленост по цену високе
инфлације, док десне сузбијају инфлацију по цену високе незапослености
За рану литературу из области односа политичких установа и буџетског дефицита
карактеристична је теорија равномерних пореза, по којој се буџетски дефицит и суфицит користе
да би умањили по привреду поремећујуће ефекте опорезивања. Од осталих могу се набројати
теорија фискалне илузије, по којој гласачи прецењују бенефиције које добијају од данашње
превелике потрошње, а потцењују ефекте будућег већег задуживања и виших пореза; теорије које
наглашавају друштвено-политичке сукобе, страначку политику и фрагментираност владе као
детерминанте јавног дуга и буџетског дефицита.
Студије монетарне политике највише су биле заокупљене проблемом временске
неконзистентности, односно могућношћу монетарних власти да доследно спроводе монетарну
политику. Општи закључак је да већа незапосленост монетарних власти од политичких делатника
омогућује конзистентнију монетарну политику. Студеије о фискалној политици бавиле су се
обимом потрошње и фискалним балансом. Начелно правило које објашњава високу јавну
потрошњу и буџетски дефицит односи се на проблем заједничких ресурса. Проблем настаје када
су политичари у прилици да троше новац свих пореских обвезника на посебне политичке програме
(нпр, порез плаћају сви становници, а он се троши на инфраструктуру само у једном региону зато
што је премијер из тог региона). Што је више актера у процесу одлучивања, то је већа
хетерогеност, што може да води до веће јавне потрошње или до потпуне блокаде у одлучивању.
Један од закључака је да смањење броја актера који учествују у одлучивању смањују јавну
потрошњу.
Персон и Табелини издвајају области унутар којих истражују како политичке установе
утичу на економско одлучивање: редистрибутивна политика, фискална политика, политика раста
(која укључује јавни дуг, пензије, капитално опорезивање) и монетарна политика. Закључци до
којих долазе јесу да су политички режими који су утемељени на пропорционалном изборном
систему и парламентарној влади склонији већој јавној потрошњи и буџетском дефициту
(експанзивној фикскалниј политици), вишем нивоу корупције, те да су политичари у таквим
системима склонији тражењу ренти.

Ендогено егзогено

Да би се истражило на који начин установе утичу на понашање, део истраживања бави се

односом установа и политике коју води влада или начином на који се политика владе мења са
различитим типовима изборне промене. Овај део истраживања бави се анализом начина на који
различите установе могу да утичу на различите исходе.
Један део истраживања бави се начином на који установе уклањају неизвесност. Она
полазе од тврдње да постоји ендемска неизвесност у погледу односа између политика које влада
може да води и исхода примене политика. Да би се та напетост уклонила, законодавац може да
покуша да увећа стручно знање кроз успостављање стручних тела унутар законодавног тела или
кроз сарадњу са експертима из приватног сектора. Али таква врста инвестиције може да створи
информациону асиметрију, тј. да стручњацима омогући да од дела јавности сакрију важне
информације које могу да искористе за злоупотребу положаја.
За теорију јавног избора карактеристично је питање како се кроз политичке установе
обавља агрегација проватних преференција у социјалне преференције, те како се путем
политичких установа омогућује разрешење односа принципала и агента. Теорија јавног избора се,
према Милеру, бави проблемом откривања социјалних преференција (откривањем народне воље).
Питањем који се баве политички економисти у последње време је питање односа
рационалног незнања бирача и темеља демократије. Људи све мање имају потребу да се потпуно
информишу о понуди на политичкој сцени. Пошто је прикупљање података скупо (у смислу
времена које оно одузима), људи се задовољавају ограниченим информацијама.

18. Финансијски инструменти – хартије од вредности(Васиљевић)

Финансијска теорија утврђује карактер и функцију различитих инструмената изражавања и

мобилизације новчаних обавеза и потраживања полазећи од њихове основе – функције новца чији
су они израз, као и карактера обавезе коју представљају. Инструменти везани за новац као
прометни медијум представљају инструменте плаћања (налог за плаћање, чек, компензација).
Њихово основно обележје је номинализам; новчана сума која се преноси одговара вредности робе
или услуга које су предмет плаћања.
Новац у кредитној функцији представљају инструменти трговачког кредита (менице,
промисори, ноте), иснтрументи банкарског кредита (кредити, депозити, акцепти, кредитне
картице, акредитиви), као и инструметни који изражавају непосредни кредитни однос између
различитих економских субјеката – дуговни инструменти (обвезнице – облигације, депозитни
цертификати, ноте, благајнички записи, конвертибилне обвезнице), или су потврда трајног
улагања капитала (акције, цертификати, удели) – својински инструменти.
Власништво над кредитним инструментима укључује и њихов слободни пренос.
Преносивост даје могућност валоризације ових инструмената, односно формирања цене по којој се
трансфер власништва врши, али је не одређује: цена инструмената је ирационална, јер потврда о
преносу власништва нема вредност. Цена се мора извести из иманентне способности пренетог
новца, односно капитала да ствара вишак (профит).
Образовање тржишне цене је својство само оних кредитних инструмената који имају пуну
и неограничену преносивост, односно фундаментално својство тржишности. Такви инструметни,
дуговни и својински инстурменти, зову се хратије од вредности или финансијски инструменти.
Они представљају сложенији и развијенији облик кредитних интрумената, али су истовремено и
најаутентичнији израз капитала: право на принос, инкорпорисано у финансијском инструменту,
папирном сведочанству о улагању, даје овом папиру карактер вредносног папира, који има цену,
проистеклу управо из његове способности да донесе принос.
Инкорпорација права на будући принос у хартијама од вредности, основа је за развој
њихових облика у којимаје то право рефлексно, посредовано правом на куповину других хартија
од вредности или њиховог приноса (варанти, конвертибилне обвезнице, фјучерси, опције, свопови,
заложнице), у којима је ирационални карактер капитала још израженији. Ови финанскијски
инструменти су познати под именом деривати.
Финансијски инструменти изражени као новчана потраживања, односно обавезе
представљају финансијску активу (имовину). Потраживање власника финансијске активе увек је
нечија обавеза – финансијска пасива. То је обавеза производног или другог економског субјекта,
чије је улагање веће од сопствених извора генерисаних штедњом.
Да би илустровала карактер финансијске активе као облика капитала изведеног из
кредитног система, који представља потраживање усмерено на будући принос, марксистичка
економска теорија користила је за финансијски активу термин фиктивни капитал.
Финансијска актива је, посматрана са макроекономског становишта, капитализована (садашња)
вредност финансијских инструмената на финансијском тржишту. Као таква, она је само
имагинаран одраз реалног процеса производње, с којим остаје повезана низом реалних и
психолошких веза.
Хилфердингова формула илуструје кретање финансијске активе (фиктивног капитала) и
реалног капитала (финансијске и реалне активе): кретање реалне и финансијске активе условљено
је њиховим карактером – прва предстваља капитал уложен у процес, а друга – капитал уложен у
прмет наслова н будући принос (дивиденду). Веза ова два кретања успоставља се на финансијском
тржишту, не само у таћки која изражава процес мобилизације капитала емитовањем финансијских
инструмената, него и у узајамним односом и утицајем тржишних цена инструмената и пословања
економског субјекта у који је капитал уложен.
На микроекономском нивоу, сваки финансијски инструмент може добити тржишну
вредност процесом капитализације периодичног приноса на који гласи.

19. Функције финансијског тржишта (Васиљевић)

Појам и улога финансијског тржишта

 Финансијско тржиште је амбијент у коме се емитују и размењују финансијска
потраживања (обавезе) и изражава и реализује понуда и тражња за финансијским инструментима.
Обухвата како организоване институције (ефектне берзе, тржишта новца, девизне берзе), тако и
посредничку трговину (тзв. шалтерско тржиште) и непосредну размену хартија од вредности
између издавалаца и инвеститора.
Финансијско тржиште обавља алокацију акумулације (штедње), у циљу њене
најефикасније употребе у производњи. Власници вишкова стављају их на располагање
производним субјектима у облику кредита или власничких улагања. Овај процес креира
финансијске инструменте, односно потраживање власника вишкова и обавезу производног
субјекта. Први је носилац функције финансијског улагања, а други носилац функције реалног
улагања.
Трансферну функцију финансијско тржиште обавља као примарно тржиште, односно
тржиште на коме се врши емисија (креирање) финансијских инструмената (ову функцију можемо
пратити преко статистике новчаних токова). Модалитети организације примарног тржишта могу
укључити делатност класичних финансијскох посредника (банака), институционалнин
инвеститора (осигуравајућих организација, пензијских фондова), али се може успоставити и
непосредни однос између емитената – продаваца хартија од вредности (дужника) и купаца
(поверилаца, кредитора). Реч је о процесу дезинтермедијације.
Креирање финансијских инструмената везује средства у року на који је кредит одобрен,
када је реч о својинском улагању, на неодређено време. Финансијско тржиште пружа повериоцима
могућност да у случају потребе за ликвидним средствима претворе финансијске инструменте у
готов новац. Ову функцију ликвидности врши секундарно тржиште.
Остале функције финансијског тржишта су: утврђивање цена финансијских инструмената,
смањење трансакционих трошкова и информативна функција.
Начин одређивања цене хартија од вредности проистиче из самог карактера финансијског
потраживања. Пошто хартија од вредности означава право на будући принос, вредност
финансијског инструмента зависиће од очекиваног приноса и процене ризика који прати тај
принос, као и тржишне каматне стопе. Капитализација приноса (уз дати ризик) одређује цену
хартија од вредности.
Развијено и организовано финансијско тржиште утиче на смањење трошкова трговине
хартијама од вредности јасним правилима трговине (у циљу спречавања злоупотребе поверења),
стандардизацијом и упрошћавањем трговине, решавањем конфликата произашлих из трговине и
гарантованим извршењем закључних трансакција.
Финансијско тржиште врши информативну функцију кроз пружање адекватне
информације учесницима у трговини о цени акција и других инструмената и обиму трговине, као и
њиховим флуктуацијама.

Значај финансијског тржишта

Финансијско тржиште одлучујуће утиче на основне категорије финансијског система,

посебно на регулаторне величине – тржишне каматне стопе и нормативну дисконтну стопу.
Инвестиционе одлуке предузећа зависиће од информација које оне добијају са финансијског
тржишта. Када истражујемо каматну стопу на примарном финансијском тржишту, у условима
равнотеже ова стопа мора бити иста као каматна стопа на секундарном тржишту финансијске
активе и иста као стопа повраћаја на сток капитала. У условима неразвијеног финансијског
тржишта, нормативну функцију врши есконтна стопа централне банке.
Финансијско тржиште је перфектно ако цене финансијских инструмената тачно одржавају
инхерентну вредност и у потпуности одржавају све расположиве информације. Тржиште на коме
цене у потпуности одржавају све најновије информације је ефикасно тржиште.

Структура финансијског тржишта

 Сегментација тржишта може се користити у циљу презентирања појединих скупова
финансијских инструмената и у аналитичке сврхе. Финансијске институције које су основни извор
ликвидности и основни носиоци информација имају посебне улоге у различитим сегментима
финансијског тржишта. Слобода инвеститора да селе капитал из једног у други сегмент тржишта
ствара основу за уједначавање ризика.
Традиционално се у оквиру финансијског тржишта разликују сегменти тржишта новца и
капитала. Тржиште новца је тржиште финансијских инструмената са роком доспећа до једне
године, а обухвата и трговину новцем, као специфичном финансијском активом. На новчаном
тржишту иступају економски субјекти ради обезбеђења потреба ликвидности, резерви и
упошљавања спекулативним средстава.
На тржишту капитала финансирају се дугорочна улагања економских субјеката. На овом
тржишту емитују се и размењују инструменти улагања (акције). Саставни део тржишта капитала је
хипотекарно тржиште, тј. тржиште на коме се формирају хипотекарни инструменти и обавља
њихова трговина.
На примарном (емисионом) тржишту, емитују се хартије од вредности којима се
финансира производна или непроизводна потрошња економских субјеката, укључујући и државу.
На секундарном тржишту тргује се хартијама од вредности које су раније емитоване и осигурава
се њихова ликвидност. Посебан сегмент финансијског тржишта, по типу инструмената којима се
тргује, јесте тржиште дериватних хартија од вредности (деривата). Ово тржиште специјализовано
је за трговину финансијским инструментима на одређени рок, која доводи до трнсфера ризика
(фјучерси, опције и свопови).

20. Тржиште капитала (Васиљевић)

Потребе за дугорочним средствима економских субјеката могу се задовољавати

генерисањем сопствене акумулације или коришћењем средстава других учесника у репродукцији.
У првом случају, реч је о самофинансирању – улагању задржане добити и амортизационих
фондова. У другом случају, економски субјекти прибављају капитал емитовањем дужничких или
власничких финансијских инструмената инвеститорима, власницима вишкова капитала,
непосредно или посредством финансијских институција.
Тржиште капитала обезбеђује трансферну функцију, везану за коришћење дугорочних
средстава. Средства која се враћају улагачу удужем временском периоду представљају капитал јер
се користе углавном за реално инвестирање друштвеног богатства на дужи рок.
Тржиште капитала омогућава и олакшава економским субјектима процес инвестирања.
Уколико улагање не доноси очекивани принос или је инвеститор, услед изненадних околности
суочен са проблемом ликвидности, или реализује неки од алтернативних облика улагања, он може,
уз дате трансакционе трошкове, на тржишту капитала претворити своју дугорочну финансијску
активу у готовину, односно у алтернативно улагање. Разликовање процеса инвестирања и
дезинвестирања даје основу за поделу тржишта капитала на примарно тржиште и секундарно
тржиште. На примарном тржишту, економски субјекти мобилишу капитал, издавањем дугорочних
финансијских инструмената (дугорочне хартије од вредности). На секундарном тржишту обавља
се промет дугорочних финансијских инструмената. На тржишту капитала креирају се и размењују
дугорочни финансијски инструменти.
На примарном тржишту појављују се као емитенти дугорочних финансијских
инструмената: предузећа, држава, локални органи власти, а као инвеститори финансијске
институције, предузећа, појединци.

Емисија дугорочних финансијских инструмената

 Прибављање средстава на тржишту капитала реализује се емисијом и пласманом
дугорочних хартија од вредности. Карактер издаваоца или инвеститора утиче на врсту
финансијског инструмента који се емитује и његове карактеристике (рочност, каматна стопа,
могућност замене).
Захтеви транспарентности у области емисија резултат су потребе заштите инвеститора и
стабилности тржишта капитала. У нерегуларним условима, фиктивне емисије имале су за резултат
веома огољено изражену пљачку ситних инвеститора. Да би се то онемогућило, тржиште
капитала, почев од средине 30-тих година 20. века, са доношењем америчког законодавства о
хартијама од вредности, под строгом државном контролом у свим земљама.

Емисије корпоративних дугорочних финансијских инструмената

Корпоративни дугорочни финансијски инструменти – дугорочне хартије од вредности које

емитују предузећа – су дугорочне обвезнице и акције. Емисија акција везана је искључиво за
предузећа – друштва капитала (компаније, корпорације), у која спадају друштва са ограниченом
одговорношћу и акционарска друштва. Основни предмет анализе финансијског тржишта, када је
реч о власничким хартијама од вредности, јесу акције.

Корпоративна организација и емисија

Акционарско друштво третира се као један од носилаца економског интереса и обележја

његовог појма расута су у низу одредаба које изражавају односе предузећа са другим субјектима.
Акционарско друштво је друштво које оснивају правна, односно, физичка лица (акционари) ради
обављања делатности, чији је основни капитал утврђен и подељен на акције одређене номиналне
вредности.
Оно што акционарско друштво разликује од других облика предузећа јесте:
1. континуирана егзистенција – променом статуса акционара, акционарско друштво се не гаси
2. акционари имају ограничену финансијску одговорност за пословање акционарског друштва.
Они могу, у случају губитака, изгубити само део уложен у друштво, а не и сопствену имовину.
Права акционара углавном се своде на права управљања (избор управљачке структуре),
право на дивиденду као део профита који оствари акционарско друштво и право на резидуални део
капитала у случају гашења друштва (после исплате свих обавеза које је друштво имало).
Економски циљ, максимизација богатства оснивача или максимизација дохотка
управљачке структуре, утиче не само на пословање акционарског друштва на тржипту капитала и
финансијском тржишту уопште, него и на поједине сложене комплексе операција на тржишту
капитала, какви су нпр, процеси преузимања компанија или процеси приватизације, који
одлучујуће утиче на обрасце савременог капитализма.

Алтернативе дугорочног финансирања

Поред утврђивања износа финансирања, финансијске одлуке обухватају избор озмеђу низа
алтернатива – користити интерне и екстерне изворе финансирања, емитовати својинске или
дужничке инструменте, итд.
Фактори који опредељују оптималност финансијске одлуке предузећа премет су теорије
коропративних финансија. Утицај финансијских одлука на финансијско тржиште, али и обрнути
утицај, предмет су анализе теорија финансијског тржишта и стога ће се анализирати само ти
аспекти доношења финансијских одлука.
Стандардни низ финансијских одлука предузећа укључује одлуке о:
1. расподели прихода
2. расподели профита
3. левериџу – колики ће однос капитала и дуга бити у прибављеним средствима
4. рочности прибављених средстава
5. облику пласмана емисије
6. реалном инвестирању
Екстерно финансирање корпорација, које се реализује посредством тржишта капитала,
претпоставља емитовање дугорочних обвезница, акција или хибридних инструмената.

21. Дугорочни финансијски инструменти, акције и обвезнице (Васиљевић)

Дугорочне финансијске инструменте можемо сматрати и за инструменте тржишта

капитала.
Инструменти тржишта капитала су бројни. У ову категорију спадају и кредитни
инструменти – какви су кредит (зајам) или лизинг, али су предмет проучавања финансијског
тржишта првенствено дугорочни финансијски инструметни – дугорочни финансијски инструменти
– дугорочне хартије од вредности (вредносни папири, ефекти). Они се могу поделити у три
основне групе:
1. акције – које у облику обичних и преференцијалних представљају потврду о извршеном
улагању у капитал
2. обвезнице или облигације – које су сведочанство о кредитном односу улагача (власника) и
корисника средстава
3. хибридни инструменти, варанти – који укључују обележја и акција и обвезница
Подела дугорочних финансијских инструмената на инструменте са фиксним приносом и
инструменте са променљивим приносом, у којој акције представљају ову другу врсту. Акције се
сматрају за власничке, а обвезнице за дужничке хартије од вредности.
Финансијски инструменти тржишта капитала су дугорочни – рок доспећа озноси преко
једне године. Наведена временска компонента је опште прихваћена основа разлике инструмената
тржишта новца и тржишта капитала – први су краткорочни, а други дугорочни. Код дугорочних
рок доспећа може бити и до 30 година.
Акције и обвезнице се могу разликовати, полазећи од променљивости приноса, према
премији на ризик коју је инвеститор спреман да плати. То је квантитативна разлика. Квалитативна
разлика садржана је у власничкој контроли емитента која инвеститору у принципу обезбеђује
поседовање акције, а не и обвезнице. Приход акције, дивиденда, није известан, док је приход
обвезнице, камата, известан. Власник акције нема правну заштиту ако емитент не исплати
дивиденду, док власник обвезнице може тражити исплату камате и покретање процедуре
ликвидације и стечаја емитента ако није извршио доспелу обавезу по основу камате или главнице.

Акције

Акција је финансијски инструмент који власнику (инвеститору) даје право на део профита
(добити) предузећа – дивиденду, право на управљање предузећем и про рата имовину предузећа у
случају његове ликвидације.
Власници акција сматрају се власницима предузећа.
Акције поседују номиналну вредност, која се слободно утврђује приликом оснивања
предузећа и уписана је на акцији. Номинална вредност је обично ниска је нема другу економску
функцију сем да служи као обрачунска категорија, односно да изрази сразмеран удео сваког
власника – акционара у капиталу предузећа. На секундарном тржишту, цена акције утврђује се
односом понуде и тражње.
Акција у принципу траје неограничено и везана је за судбину предузећа као пословно
активног субјекта. Она пружа могућност инвеститору да учествује у распореду профита фирме,
али и да сноси ризик из пословања предузећа до суме уложеног капитала, односно књиговодствене
вредности акција које поседује.
Акције се јављају у форми:
1. обичних акција – дају инвеститору право управљања предузећем односно учествовања у
,,предузетничкој демократији'' – право гласања, избора менаџмента, подношења резолуција и др.
на скупштини акционара. Постоје и обичне акције без права гласа.
2. преференцијалних (приоритетних) акција – омогућавају власнику само право на дивиденду и
то у унапред одређеном облику – или као процентни износ на номиналну вредност акције или као
утврђена сума по акцији.
а) Ако предузеће не декларише дивиденду на крају године, право на приоритетну дивиденду може
бити пренето у наредну годину и она може бити у њој и исплаћена. У овом случају реч је о
кумулативној преференцијалној акцији.
б) Приоритетна акција може давати и право на фиксан принос и право на управљање предузећем и
у том случају назива се партиципативна преференцијална акција.
в) Конвертабилна приоритетна акција омогућава инвеститору да је замени за унапред утврђени
број акција у време које он изабере. Предузећу је дозвољено да одреди минималну тржишну цену
обичне акције која мора бити реализована, да би се могло користити наведено право конверзије.
Предузеће може емитовати посебне дугорочне финансијске инструменте, који власнику
дају право да их претвори у акције – варанти.

Дугорочне обвезнице

Обвезница је финансијски инструмент којим се издавалац (дужник, зајмопримац) обавезује

да у року доспећа плати купцу (зајмодавац, инвеститор) позајмљени износ (главница) са каматом.
Обвезница је дуговни инструмент. Обвезница је облик личне менице.
Обвезница у формалном смислу мора садржати најмање два елемента:
1. фиксан датум када се позајмљена сума мора вратити (рок доспећа)
2. уговорен износ камате
Тржиште капитала познаје дугорочне обвезнице, односно обвезнице са роком доспећа од
најмање годину дана.

Основна обележја дугорочних обвезница

Рок допсећа обвезнице означава број годишњих периода на крају којих дужник треба да
изврши обећану исплату главнице и камате.
Номинални износ позајмљене суме путем емисија обвезница назива се главница. Камата
коју дужник плаћа позајмљени износ означава се као купон, а каматна стопа у периоду до доспећа
обвезнице – купонска стопа или номинална каматна стопа. Камата на дугорочне обвезнице плаћа
се најмање једанпут годишње, а уобичајено, скоро на свим финансијским тржиштима, плаћа се два
пута годишње.
Што је виша камтна стопа, мање ће цена обвезнице бити условљена променама у
тржишним камтним стопама.

Врсте дугорочних обвезница

Према типу емитента, подела дугорочних обвезница има следећи облик:

1. државне обвезнице – емитује држава у циљу рефинансирања дефицита буџета, односно ради
обезбеђивања средстава за неинфлаторно финансирање дугорочних издатака намењених
реализацији државних функција (нпр. наоружање), односно инфраструктурних пројеката.
2. обвезнице локалних органавласти – емитују локални органи власти (територијалне јединице,
градови) у сврху финансирања капиталних пројеката и рефинансирања на дужи рок буџетског
дефицита. С обзиром да је принос ових обвезница оично ослобођен пореза, оне имају широк круг
инвеститора. Ово обележје узрокује да стопа приноса буде нижа од стопе друге дугорочне
обвезнице. Основне врсте обвезница локалних органа власти су:
а) опште обвезнице – емитују се на подлози пореске снаге издаваоца. Оне се исплаћују из прихода
буџета, мада постоје и случајеви да је исплата осигурана у приходима из посебних извора.
б) приходне обвезнице – емитују се у циљу финансирања појединих пројеката или предузећа. Оне
су осигуране залагњем прихода који остварује реализовани пројекат односно финансирано јавно
предузеће.
3. корпоративне обвезнице – дугорочне обвезнице које емитују предузећа у циљу прикупљања
средстава за капитална улагања. Рочна структура и виина каматне стопе на ове обвезнице зависиће
од економске снаге предузећа, његовог положаја на тржишту капитала и успешности реализације
претходних емисија.
4. хипотекарне обвезнице

22. Секундарно тржиште капитала (Васиљевић)

Секундарно тржиште капитала је економски простор на коме се тргује дугорочним

финансијским инструментима. На примарном тржишту капитала инвестира се у дугорочне
финансијске инструменте и тако мобилисани капитал усмерава у производњу (или потрошњу
државе). Капитал се не усмерава из сектора штедње, односно суфицитних сектора.
Веза између ова два тржишта је и сложенија – цена финансијског инструмента, која се
формира на секундарном тржишту, утицаће непосредно на његову емисиону цену на прмарном
тржишту (принцип једнаког приноса); капитализација предузећа на секундарном тржишту
условиће његову позицију на примарном (способност прибављања додатног капитала).

Обележја секундарног тржишта

Секундарно тржиште је амбијент у коме се изражва понуда и тражња за финансијским

инструментима и утврђује њихова цена. Продубљивањем тржишта кроз повећавање броја
инструмената којима се тргује, сва понуда и тражња за финансијским инструментима има
тенденцију централизације, што омогућава формирање цене која обухвата сву расположиву
понуду и тражњу. Учесници у трговини и својим операцијама утичу на изједначавање цена. Може
се рећи да се цена финансијских инструмената на развијеном тржишту капитала приближава појму
перфектне цене. Развој тржишта доводи до повећања сигурности трговине (стандардизацијом
операција, надзором над понашањем учесника у трговини и једнаким третманом финансијских
инструмената). Транспарентност тржишта омогућава да сви учесници поседују информацију о
понуди и тражњи на секундарном тржишту, чиме се смањују трансакциони трошкови трговине.
Одређивањем тржишне цене или курса финансијског инструмента на секундарном
тржишту истовремено се утврђује и принос тог инструмента.
Функцију обезбеђења ликвидности, секундарно тржиште капитала врши обезбеђивањем
претвориљивости финансијског инструмента у готов новац без великих трансакционих трошкова.
Ликвидност тржишта је услов нормалне трговине и организовано тржиште мора обезбедити
ликвидност која не дозвољава изузетне дневне флуктуације цена.
Секундарно тржиште капитала, преко промета акција, средство је за трансфер власништва
над предузећима. Пренос својине независан је од кретања производње и без утицаја на њу. То даје
стабилност самом процесу производње. Ова функција секундарног тржишта посебно је значајна
код посебних тржишних операција, као што су јавна понуда за откуп акција или процес
реструктурисања предузећа. Због тога је секундарно тржиште названо и ,,тржиште корпоративне
контроле''.
Секундарно тржиште капитала врши и трансфер дохотка, путем капиталне добити, која је
резултат берзанских операција (продаја финансијског инструмента по цени која је виша од оне по
којој је он купљен). Креирање диференцијалне добити, као и њена расподела и могућност да у
трговини на секундарном тржишту инвеститор оствари реалан губитак, односно да мора продати
хартију од вредности по цени нижој од оне по којој је купио, реална је последица дејства
секундарног тржишта.
У штампи, финансијској и обичној, може се често наћи констатација да је берза барометар
привреде. Ова констатација условно изражава синтеру свих функција секундарног тржишта, кроз
цене финансијских инструмената, уобличава очекивања инвеститора о будућим преформансама
предузећа и даје основу за процену његове вредности.

Организација тржишта

Секундарно тржиште капитала, с обзиром на степен централизације понуде и тражње,

може бити организовано као берза или шалтерско тржиште. Као облик институционализације
секундарног тржишта јавља се и непосредна трговина крупних инвеститора која се, ради
регистровања понуде и тражње, пријављује берзи. Овај облик секундарног тржишта се, тамо где
постоји, зове четврто тржиште, док је назив друго тржиште резервисан за берзе на којима се тргује
хартијама од вредности економски мање снажних емитената. Треће тржиште означава шалтерско
тржиште за промет финансијских инструмената нових, технолошких савремених, мањин
предузећа, односно предузећа тзв. ризичног капитала.

Шалтерско тржиште

То тржиште је специјализовано за дугорочне финансијске инструменте који нису

примљени у листинг на берзама, зато што емитенти не испуњавају критеријуме берзе или не желе
котацију (ако је акционарско друштво затворено за нове чланове, ако менаџмент не жели да буде
изложен могућности смене путем откупа предузећа на тржишту од стране нових власника, ако
предузеће нема транспарентне податке о пословању, итд).
Функцију шалтерског тржишта врши мрежа дилера и брокера, повезаних комуникационим
линијама. У САД синоним за ово тржиште је Национално удружење дилера хартијама од
вредности (NASD), које је повезано електронским системом котације (NASDAQ) на коме се у
сваком тренутку могу наћи цене по којима се нуде или траже финансијски инструменти. Сваки од
дилера може трговати низом финансијских инструмената и обавезан је да их у понуђеној цени
купи или прода. Слободан је улазак нових дилера у систем, уколико је њихова цена конкурентна.
Највеће национално тржиште – централна берза, окупља и најмоћније емитенте.

23. Берза и савремена берзанска трговина (Васиљевић)

Берза је организован простор на коме се тргује дугорочним финансијским инструментима.

Прва званична берза основана је у Амстердаму, 1602. године. Лондонска берза формирана је 1698,
а Њујоршка 1792.
Оне су установе са јавним овлашћењима, односно могу доносити обавезајућа правила
трговине за учеснике и вршити контролу њиховог испуњавања.
Лица која тргују на берзи, чланови берзе или берзански посредници, морају испуњавати
утврђене услове у погледу облика организације, имовинског статуса, обавеза према берзи, итд.
Ове услове прописују државни органи, берзанска комисија или сама берза.
Берзански посредници су брокери, ако послују у име и за рачун клијената, или дилери, ако
могу пословати и у своје име и за свој рачун. На Њујорошкој берзи комисиони брокер извршава
налоге клијената за утврђену провизију. Берзански брокер делује по налогу комисионог брокера на
паркету берзе, утолико овај има велики обим малога за извршавање. Трејдери су дилери који на
паркету раде у своје име и за свој рачун, користећи привремене – дневне разлике у цени хартија.
Специјалисти су брокери који морају у сваком моменту бити спремни да купе или продају хартију
од вредности за коју су специјализовани, чак и у случају веома великих колебања у понуди и
тражњи.
 Да би се трговало одређеним финансијским инструментом – берзе тргују углавном
акцијама и обвезницама – он мора бити примљен на берзу. Пријем се назива листинг. На
Њујоршкој берзи, нпр, да би се котирали његови финансијски инструменти, емитент мора имати
приход пре пореза у претходној години од најмање 10 милиона долара, најмање 1,1 милион
емитованих акција у поседу инвеститора, док њихова укупна тржишна вредност мора бити
најмање 100 милиона долара и најмање 400 америчких акционара, од којих сваки мора имати
најмање по 100 акција, или најмање 2200 акционара укупно.
Контролу над пословањем берзе врши држава, најчешће кроз посебан орган који се зове
комисија за хартије од вредности. Правилима овакве институције утврђују се услови у којима
берза може обуставити рад, а то су углавном нерегуларни тржишни услови.
Берза може бити организована, према методу трговине, као аукционо или континуирано
тржиште. Аукционо тржиште је берза на којој се налози клијената за куповину или продају
групишу и извршавају симултано уз формирање јединствене цене. Аукција може бити усмена
(извикивањем) или писмена (кроз делатност специјалиста – они усаглашавају понуду и тражњу у
својим књигама). Курс је фиксиран, зато се аукција често зове и фиксинг.
Други метод трговине је континуирано тржиште, у коме се извршавање налога обавља
током читавог радног дана берзе. Цене (курсеви) стално се мењају, одржавајући прилив налога и
њихову реализацију. Данас је берза, физички посматрано, само компјутерска и комуникациона
мрежа.

Савремена берзанска трговина

Микроструктура тржишта проучава начин извршавања трговине, обезбеђивање

ликвидности тржишта, смањивање трансакционих трошкова, транспарентности трговине.
Трговачки механизам је генеричко име за све организационе облике секундарног тржишта:
класичне берзе, ОТС тржишта, тржишта деривата, електронске трговачке мреже и трговачке
мреже појединачних брокера и дилера.
Према начину формирања цена, систем трговине може имати два облика. У трговачком
систему заснованом на налозима, трговина је организована на бази упаривања куповних и
продајних налога, по цени и количини, и формирања цене по упаред утврђеним правилима –
извршењем куповних налога полазећи од њихове највише цене, односно продајних налога
полазећи од њихове најниже цене. Карактеристичан је за европске и азијске берзе.
У трговачком систему заснованом на котирању, који је карактеристичан за ОТС тржишта и
блок трговину, цене котира, односно трговину реализује креатор тржишта – марет мејкер – на бази
распона куповних и продајних цена финансијских инструмената које он истиче и које ученици у
трговини прихватају. Доминантно је обележје тржишта у САД и Великој Британији.
Према начину како се налози клијената извршавају постоје два облика трговачких система:
1. у систему континуиране трговине налози се извршавају непосредно и континуирано у току
трговачког састанка.
2. у систему аукцијске трговине налози се прикупљају и заједно извршавају у унапред утврђеним
временским интервалима.
Трговачки системи који се примењују су најчешће комбиновани и то углавном или систем
заснован на налозима са континуираном аукцијском трговином или систем заснован на котирању
са континуираном трговином.
Систем континуиране аукцијске трговине заснован на налозима обезбеђује брже
извршавање трнаскација, ниже трошкове трговине и мање распоне у ценама. Цене могу бити
веома колебљиве и долази до немогућности извршења транскакција са финансијским
инструментима који имају ниску ликвидност. Учесници у трговини не могу видети дубину
тржишта, односно укпну тражњу и понуду, тако да не могу да примењују активне стратегије
куповине/продаје.
 Систем маркет мејкера обезбеђује брзо извршавање трансакција и мању ценовну
колебљивост јер ликвидност у условима слабије понуде или тражње обезбеђује сам маркет мејкер
преко залиха финансијских инструмената које поседује. Овај систем имплицира више трошкове
трговине јер се креира већи спред између куповине и продајне цене.

Технолошке платформе

Компјутерски систем обавља све од трансфера налога и његовог извршења до аутоматског

салдирања трансакције и књижење власничких промена. Уколико клијент нема Интернет везу са
брокером, коју користи за давање налога, он користи телефон: док разговара са брокером, његов
налог је већ извршен, у року од неколико секунди. Лондонска берза званично тврди да се
трговачка трансакција реализује у 6 милисекунди.

Усмеравање налога

Инструкција клијента брокерској фирми да купи или прода одређени динансијски

инструмент назива се налог. Који ће налог инвеститор дати, зависи од његове инвестиционе
стратегије, потребе за готовим новцем, анализе понуде и тражње на берзи, брзине извршавања
трансакције и др. Најчешће се даје тржишни налог, којим се брокеру налаже да купи или прода
финансијски инструмент по тржишним условима, што ће рећи по најбољој цени која се у моменту
реализације налога може постићи на тржишту. Ако је брокеру дат налог да купи или прода
финансијски инструмент по цени коју је утврдио клијент, онда је реч о лимитираном налогу.

Формирање цене

Технолошки системи за формирање цена засновани су на аутоматском извршавању

тржишних налога који садрже најбољу цену: највишу за куповину и најнижу за продају (принцип
приоритета цене). Уколико постоји више налога са истом ценом, онда се прво извршавају налози
који су раније пристигли у систем (принцип временског приоритета). Ако су налози који су унети
у систем лимитирани, они се сврставају у књигу лимитираних налога. Ова књига формира се тако
што се сви лимитирани налози свртавају по приоритету цене – куповини по опадајућој цени;
продајни по растућој цени. Минимално дозвољена варијација у цени – интервал цена, одређен је
правилима берзе: он може бити децималног карактера или у облику разломка.
Уколико постоје налози са већим бројем финансијских инструмената од оних који се могу
реализовати по датој цени, постоје две солуције:
1. реализује се налог који обезбеђује највећу могућу количину размењиваних инстурмената, иако
не по најбољој цени (не поштује се принцип приоритета цене)
2. по датој ццени се реализујемаксимално могућа количина инструмената, а остатак незадовољене
тражње/понуде учвршћује се на листу чекања у књизи лимитираних налога.
Почетна цена у системима континуиране трговине, на отвараеу трговачког дана, формира
се различито од тржишта до тржишта. Нека тржишта прихватају закључну или преовлађујућу цену
претходног трговачког дана. Друга тржишта користе дисконтинуирану аукцију на отварању, у
којој се налози, пристигли пре отварања, агрегирају и извршавају по јединственој цени;
компјутерски алгоритам израчунава цену по којој се може реализовати највише налога.
У савременим системима трговине, налози се извршавају по цени понуде (бид) и цени
тражње (аск), које су различите. Савремени системи прихватају разлику између цене које плаћају
купци и цене коју примају продавци – ова разлика је трговачка премија или трговачки псред. Она
је индикатор трошкова трговине и неликвидности трговине. Обезбеђивање непосредности
извршавања налога се често узима као основна функција секундарног тржишта.

Електронске комуникационе мреже

 Електронске комуникационе мреже су организована тржишта која обезбеђују аутоматско
усмеравање и извршавање налога. То су тржишта која доводе у непосредну везу инвеститоре,
искључујући интервенцију брокета и дилера и због тога су у принципу ефикаснија тржишта од
традиционалних.
Оне функционишу на принципу књиге лимитираних налога. Уколико најбоља цена понуде
или тражње, коју види на екрану свог компјутера, одговара учеснику у трговини, он даје налог за
трговину по тој цени и трансација се аутоматски извршава.
Основни проблем с којима се суочавају електронске трговачке мреже је обезбеђивање
ликвидности трговине, односно довољног броја налога за трговину финансијским инструментима.
Да би отклониле овај недостатак, електронске комуникационе мреже плаћају брокерима за
усмеравање налога на друга тржишта, на којима је цена извршења повољнија за инвеститоре.
Поред трговачке платформе, оне служе и као механизам за аутоматско усмеравање налога.
На тржишту је присутна и програмирана трговина, у којој компјутери генеришу
инструкције трговини финансијским инструментима. Један од облика компјутерске трговине и
паметно усмеравање налога, односно програмирање компјутера да усмерава налог на
организовано тржиште на коме су услови извршења (цена, брзина извршења, трошкови)
најповољнији за инвеститора, да манипулише налогом (мења лимит налог у скалду са тржишним
условима, повлачи налог). Компјутери се могу користити и за доношење инвестиционих одлука:
квантитативни портфолио менаџери могу их користити за идентификацију потцењених и
прецењених финансијских инструмената, на бази модела и информација које су им доступне.
Финансијско тржиште је тржиште ризика, а свесна активност процене ризика је његова
иманентна компонента.

24. Берзанске операције (Васиљевић)

Развој трговине дугорочним финансијским инструментима довео је до формирања низа

тржишних стратегија, које представљају посебне феномене финансијског тржишта.
Секундарно тржиште је одраз фундаменталног производног процеса. Тенденције кретања
производње утичу на тржишни процес. Тржиште капитала и тржиште деривата су амбијенти на
коме се стварају импулси кретања усмерени ка самом производном процесу.
Динамика тржишта је под утицајем два основна обрасца понашања инвеститора. Кретање
тржишта изражено као понашање бикова представља образац понашања у коме инвеститори
купују финансијске инструменте очекујући раст њихове цене у будућности, а сагласна акција
инеститора заиста и доводи до раста цена. Кретање означено као понашање медведа резултат је
очекивања инвеститора да ће цене финансијских инструмената падати. Они продају да би купили
по нижој цени. Наведени обрасци користе циклусе кретања.

Спекулативне операције

Спекулација је фундаментална чињеница капиталистичког економског и друштвеног

поретка и бизниса, зато што проистиче из неизбежног ризика и инхерентних колебања читаве
индустрије и трговине. Спекулација се може одредити и са становишта ужег појма: она постоји
када инвеститор преузима ризик који је прекомеран са становишта нормалног инвестирања,
односно инвестира у финансијски инструмент за који претпоставља да ће му донети, услед
деловања специфичних фактора или тржишних околности, принос већи од тржишног.
Спекулант купује на кредит или продаје финансијски инструмент који не поседује. Он се
излаже могућим негативним тржишним кретањима, а да није осигурао принос једнак тржишном
приносу, ако се таква кретања остваре.
 Спекулација није манипулација тржиштем и нема дисторзиван утицај било на понуду и
тражњу за финансијским инструментима, било на цену. Спекулација користи разлике у цени истог
финансијског инструмента у различитим временским периодима (будуће кретање цена).
Арбитража представља коришћење разлике у цени финансијског инструмента ради
стицања профита. Али разлика у цени постоји симултано, на два различита тржишта. Корисник
арбитраже користи тржишне околности које креирају дисторзије у ценама. Његова акција
истовремено и отклања те дисторзије и на тај начин подиже ефикасност тржишта.

Куповина и продаја финансијских инструмената на кредит

Куповина и продаја финансијских инструмената на кредит могу бити извор профита,

уколико инвеститор предиви тржишна кретања, али могу бити и извор манипулација на тржишту.
Куповина финансијских инструмената на кредит врши се преко рачуна кометената код берзанских
посредника. Комитенту се одобрава кредит у одређеном односу према укупном стању средстава на
рачуну, што значи да је комитент дужан да део средстава држи у ликвидном облику. Овај
ликвидни део средстава назива се маргина и представља делимично покриће операција куповине
финансијских инструмената од стране комитента.
Инвеститор се одлучује за куповину финансијског инструмента на кредит ако очекује раст
цена. Ако пак очекује пад цена, продаваће финанскијске инструменте на кредит.
Продаја финансијских инструмената на кредит је продаја хартије од вредности коју
инвеститор не поседује у тренутку продаје, него је позајмљује од берзанског посредника. Каснијом
куповином идентичног финансијског инструмента, инвеститор враћа позајмњени финансијски
инструмент.
Данас се спекулација све више сели са секундарног тржишта – верзе, на тржиште деривата.
Тржиште деривата данас је и најзначајнији полигон спекулације. Спекулација је ограничена и
регулисана, али задржава и даље своје основне карактеристике.

Манипулације на берзи

Фиктивна продаја је трансакција у којој нема промене власништва над финансијским

инструментом који се размењује. Власник акције споразумева се са купцем да изврше симулирану
купопродају по цени која је изнад преовлађујуће на тржишту, дакле трансакцију која неће имати за
резултат обавезу ни за једног учесника. Оваква трансакција на тржишту ствара привид активности,
која се региструје у берзанским извештајима и друге инвеститоре може навести на улагања, пошто
је стоврена илузија да цена акције расте. Инвеститор ће купити акцију по цени вишој од стварне.
Супротни налози су облик утицаја на цене који врши инвеститор иствоременим давањем
налога за куповину и продају исте акције. Налози се дају већем броју брокера (једнима да продају,
а другима да купују) тако да се ствара привид трговине. Налози се извршавају на берзи, али цена
која се формира не одговара правом односу понуде и тражње.
Гласине могу изазвати – ако су намерно лансиране – раст или пад цене акција. Гласине су
усмерене на оцену да треба куповати или продавати одређени финансијски инструмент због
добрих пословних резултата емитента, предстојећег повећања дивиденде, нових послова, фузија...
Пулови су посебне формације које образују учесници на тржишту у циљу свесног утицаја на раст
или пада цена појединих акција. Они могу бити стални картели или повремене алијансе, али су у
сваком случају добро организовани и са стриктном поделом дужности и реализованог профита.
Пул усмерен на изазивање раста цена прво стиће контролу над понудом одређене акције,
окупљајући у пул све крупније власнике, уз истовремено откупљивање акција од ситнијих
власника на тржишту (период акумулације). Следећа фаза акције пула је стимулисање тржишта.
Чланови пула купују преостале акције да би подигли цену, што им не представља проблем јер је
преостала количина мала и подложна флуктуацијама. Публика купује акције, очекујући даљи раст
цена. Када цене достигну ниво који пул сматра погодним, он продаје део акција обарајући на тај
начин цену, што иницира продају акција од стране других власника. Када цена поново падне на
нижи ниво понавља се процес куповине, уз лансирање гласина и повољних анализа о емитенту, да
би се стимулисао раст цена. Пул чека да цене достигну највиши ниво и прибегава фази
дистрибуције – продаје акумулисаних акција. Пул реализује профит из операције и напушта
тржиште акције којом је манипулисао. Без подршке пула наступа слом цена. Оне падају испод
оних које би одговарале нормалном односу понуде и тражње.
Корнер представља креирање монополске ситуације у располагању одређеним
финансијским инструменром, тако да га инвеститори морају куповати искључиво од монополског
власника и по вишој цени. Корнер је ретко резултат нормалних околности (природни корнер), а
најчешће је вештачког карактера – последица свесне манипулације тржишта (манипулисани
корнер). Формирање вештачког корнера има три фазе:
1. куповина свих расположивих акција једног емитента
2. реирање околности које изазивају масовну продају на кредит
3. контрола испоруке позајмљених акција које су продате на кредит
У моменту када продавци који су заузели кратки позицију треба да је затовре, односно да
испоруче финансијски инструмент који су продали на кредит, долазе у ситуацију да тих
финансијских инструмедната нема на тржишту у слободној понуди, сем код организатора корнера,
од ккога се морају купити по вештачки утврђеној високој цени.

25. Берзанске кризе (Васиљевић)

Спекулативни мехур

Спекулативни мехур је изразити раст цена динансијске активе у одређеном временском

периоду, који не одражава промене у фундаменталној вредности финансијских инструмената. Он
представља привремено одступање цена финансијских инструмената или портфолија пд садашњих
вредности будућих новчаних токова. Он може, али не мора, бити праћен сломом цена динансијске
активе, односно може се апсорбовати у нормалној динамици финансијског тржишта, али се и може
претворити у берзанску кризу.
Bubble Act је закон који је имао за циљ да уведе контролу над емисијом и трговином
финансијским инструментима. Овај закон је предвиђао да се акције могу емитовати само на
основу посебног одобрења Парламента и на дуги рок, више од сто година, док није укинут 1856,
онемогућеио је развој енглеског финансијског тржишта.
Уобличена су два модела спекулативног мехура:
1. модел ,,рационалног мехура'' – настаје на основу појачаног инвестирања у области које
представљају одређен технолошки продор или доприносе значајном повећању продуктивноти
привреде и расту реалног дохотка. Претпоставља да инвеститори знају колика је фундаментална
вредност финансијских инструмената, али ипак свесно пристају да за њих плате више јер очекују
да ће раст цена финансијских инструмената бити довољан да им омогући повећан принос.
2. модела ,,ирационалног мехура'' – анализира спекулативни мехур који настаје на бази
,,ирационалног усхићења'' инветситора, које се формира на бази почетног раста цена неке
финансијске активе и претвара се у свеопшту еуфорију инвестирања, што за последицу има раст
цена активе прво у датој области, а затим и на целом финансијском тржишту.
Код појединаца постоји проблем претераног поверења у интуицију приликом процене
раста цена активе; појединци имају тежњу да верују више субјективним проценама вроватноће
раста цена него објективним проценама; реагују на промене цена на пренаглашњн начин; обраћају
пажњу на оно што раде други – несвесно ће појединац посветити пажњу цени спекулативне
активе, која је нагло порасла. Формирање спекулативног мехура прати ,,психологија гомиле'',
односно масовна хистерија или еуфорија инвеститоа, вођених жељом или похлепом за стицањем
капиталне добити.
 У таквој ситаоцији, која анагажује појединце ,,емоционално и финансијски'', јавља се низ
промоћурних превараната, који инвестиционој публици нуде разне ,,профитабилне'' пројекте, а
који се углавном завршавају бекством из земље њихових организатора, преко ноћи обогаћених.
Како се мехур шири, све више добија спекулативни карактер. У процес инвестирања улази
све више и више инеститора, чак и оних који до тада нису били учесници финансијског тржишта.
Развија се и својеврсни зачарани круг: пораст цена води порасту масовног инвестирања, које храни
још већи раст цена. Спекуланти су оријентисани на стицање капиталне добити и њихова
толеранција према ризику расте, све док могу да ичекују раст тржишта и да адекватно ,,предвиђају
психологију тржишта''. Цене активе расту толико да губе било какву везу са фундаменталним
факторима, као што је дивиденда. Експанзивна кредитна политика храни мехур и доприноси
његовом ширењу јер се повећава могућност куповине финансијских инструмената на кредит,
односно продаје финансијских инструмената који нису у поседу власника. Осећај сталног раста
потенцијалне капиталне добити спречава спекуланте да је претворе у реалну капиталну добит,
продајом активе која је предмет спекулативног мехура. Разуме се да поједини инвеститори излазе
из свеопште коцкарске игре, али велика већина њих остаје у игри чврсто везана изгледом за
богаћењем, иако у подсвести наслућује да она не може дуго трајати. Битан је моменат изласка, а
он се одлаже све док мехур, најчешће изненада, не распрсне и претвори у берзанску кризу.
Спекулативни мехур може бити апсорбован нормалних кретањем финансијског тржишта
или државном интервенцијом. Спекулативни мехур може прснути, доводећи до пада цена актива
која му је у основи, општег пада цена финансијске активе и слома или кризе финансијског
тржишта.

Кризе

До кризе долази по правилу изненада, на врхунцу спекулативног мехура. Криза која

настаје, испољава се као опште бекство у ликвидност, односно распродаја финансијске активе, а
њена последица је општи пада цена финансијске активе и слом берзанског циклуса. Инвеститори
бележе велике губитке, које се испољавају било као реални или као привидни губици (пропуштени
могући принос). Акције и обвезнице које инвеститори поседују у кризи постају безвредни папири.
Инвеститори губе поверење не само у берзу, него и у финансијске институције уопште,
што за последицу може имати и:
1. банкарску панику (,,јуриш на депозите'')
2. тезауризацију новца (,,у сламарицама'')
3. отежано функционисање кредитног система – обављање тржишних операција готовим новцем.
Најопштији узрок можда се може тражити у инхерентној нестабилности финансијских
система, коју је анализирао амерички теоретичар Хајман Мински, формулишући познату хипотезу
финансијске нестабилности. По овој хипотези у периодима продуженог просперитета јављају се
процеси који доводе до нестабилности финансијског система, чија је кулминација слом цена
активе. Ови процеси су везани за начин динансирања економских јединица, односно за начин
дистрибуције кредита у привреди. Економске јединице ослањају се на стално растућу кредитну
подршку мењајући њену структуру у правцу коришћења све ризичнијих облика кредита, што
доводи до раста цена динансијске активе и формирања спекулативних мехурова. Финансијски
систем се претвара из стабилног у нестабилан и после прскања мехура, завршава у кризи.

Берзанска криза 1929. године

Кризи из 1929. претходио је циклус просперитета у САД, који је резултирао у веома

високом инвестиционом таласу и с њим повезаном таласу емисија финансијских инструмената.
Због очекиваних високих приноса, порасле су и цене финансијских инструмената. Очекивања
високих приноса су спласнула, али се задржала инерција високог обима активности берзе, све до
краја октобра. Криза је довела до пада цена финансијских инструмената од скоро 50% за прве три
недеље.
Слом 29. октобра 1929. (,,Црни четвртак'') резултирао је у дугорочној кризи финансијског
тржишта САД, која је егзистирала упоредо са економском кризом. Цене финансијских
инструмената су достигле дно 1932, а цене најквалитетнијих акција изгубиле су више од 95%
вредности у том периоду.
Америчка привреда и финансијско тржиште су из кризе почели да излазе почетком 1933,
са лансирањем Њу Дила. Саставни део пакета мера, које је садржао овај државни пројекат, било је
и формирање регулаторне институције на финансијском тржишту – Федералне комисије за хартије
од вредности, јачање поверења становништва у банке, кроз оснивање Федералне корпорације за
осигурање депозита и раздвајање комерцијалног и инвестиционог банкарства.

Берзанска криза 1987.

Криза која је избила 19. октобра 1987, према анализама берзанских институција, углавном
је била резултат великог обима продаје финансијских инструмената. Непосредни повод кризе била
је информација о неочекивано високим спољнотрговинском дефициту САД и одлука Конгреса да
не дозволи пореско ослобађање трансакција преузимања фирми. То је проузроковало почетак
циклуса пада цена, а пад цена је активирао компјутерски механизам програмиране трговине.
Програмирана трговина утицала је на даље снижење цена кроз велики обим продаје блокова
акција, што је довело до кулминације – општег пада цена, 19. октобра.
Из кризе, Њујоршка берза је изашла сутрадан, под концентрисаним дејством куповина
великих купаца, ефеката прекидања везе са тржиштем деривата (које је обуставило рад на дан
кризе), тако да није могао бити примењен механизам програмиране трговине и великог обима
куповине сопствених акција од стране крупних корпорација. Значајно је било јавно обећање
Централне банке да ће обезбедити додатну ликвидност инвестиционим банкама, како би се
омогућило нормално салдирање операција. То је спречило ширење кризе на кредитни систем
(неликвидност инвестиционих банака имала би за последицу ширење неликвидности за цео
кредитни систем, по принципу домино ефекта). Криза је затворена у оквире берзе, али су
инвеститори, посебно ситни, изгубили потенцијалне профите и самим тим, инвестициону
способност.

Берзанска криза 2007.

Берзанска криза из 2007. започела је као криза хипотекарног и дериватног тржишта у САД,
а претворила се у банкарску и финансијску кризу на светском финансијском тржишту. Она је
означила крај спекулативног мехура, који је у основи имао раст цена стамбених јединица у САД, а
чије ширење је било праћено веома снажном кредитном активношћу и иновацијама, растом цена
финансијске активе и сировина, посебно нафте.
Развој стамбене изградње у САД од 2002. Године бележио је изразито висок раст, на који
су утицали перманентни раст тражње и цена станова и кућа и развој хипотекарног тржишта –
тржишта финансијских инструмената обезбеђених хипотеком те стамбене јединице – преко кога се
тај раст финансирао. Њихов резултат је био омогућавање маргиналним групама становника да
задовоље стамбене потребе, али и становништву уоште да искористи механизме хипотекарног
тржишта за извачење капиталне добити из стално растућих цена стамбене активе и на тај начин
финансира потрошњу.
Ови процеси довели су до креирања специфичног облика хипотекарних финансијских
инструмената, нестандардне хипотеке и њених деривата. Раст и слом тржишта ових финансијских
инструмената је основно обележје стамбеног спекулативног мехура и последичне кризе
финансијског тржишта.
 Узрок кризе био је пад цена станова у САД; према индексу цена станова, у августу 2007,
први пут од Велике економске кризе из 1929, цене станова у САД нису порасле, а у септембру
2007, почеле су да падају. Пад цена станова проузроковао је немогућност дужника да сервисирају
своје обавезе, а посебно да рефинансирају хипотекарне кредите што је изазвало проблеме
ликвидности и као и стечајеве великог броја зајмодаваца.
Банке, брокери и дилери суочили су се са недостатком средстава да покрију маргине из
трговине финансијским инструментима на кредит. Држава је интервенисала улагањем средстава у
финансијске институције или њиховим затварањем.
Талас интервенција, стечајева и несигурности, изазвао је општу кризу поверења у
финансијске институције. То је проузроковало додатни пад цена њихових акција.
Нису само цене акција банака забележиле пад. Велики пад цена забележиле су и компаније из
реалног сектора. Цене акција информатичких и комуникационих индустрија пале су на годишњем
нивоу у просеку за преко 50% од највишег нивоа, забележеног октобра 2007.
Пад цена акција највећих америчких компанија, са врха у октобру 2007. до краја новемба
2008, означило је ,,брисање'' капиталне добити инвеститора у износу од 6,69 хиљада милијарди
долара. То је обим нереализованог богатства америчких инвеститора, односно изгубљене
потрошње.
Финансијско тржиште САД ушло је у благи опоравак почетком децембра 2008, са првим
реакцијама на економску политику новог председника и оптимистичке изгледе на државну
интервенцију у санирању не само банкарског, него и реалног сектора.
Криза финансијског тржишта САД одрадзила се и на светско финансијско тржиште и
претворила у светску финансијску кризу. Трансмисиони механизам укључио је како пословање
глобалних банака, које су у својим портфељима имале нестандардне хипотекарне финансијске
инструменте, тако и кретање капитала и општу кризу поверења.
Државне мере имале су углавном исте облике: експанзивна монетарна и фискална
политика, улагање средстава у банке, осигуравајуће компаније и предузећа, појачана регулација
берзи и др. Ове мере су имале за циљ да поврате поверење становништва у финансијске
институције, које представља основу постојања кредитног система и да стабилизују куповну моћ
становништва, која је нарушена смањивањем ,,ефекта богатства''.

26. Берза и трансфер својине (Васиљевић)

Данас је динансијско тржиште терен борбе за стицање контроле над корпорацијама, као
што је амбијент за миран трансфер контроле. Посебно су значајна два аспекта трансфера својине:
1. пренос контроле над корпорацијом (стицање већинског пакета акција)
2. процес приватизације

Преузимање

Преузимање фирме (аквизиција) је свака комбинација којом се ствара једна економска

јединица од две или више постојећих. Различити су облици преузимања:
1. фузија је комплетна апсорпција једне фирме од стране друге. Фирма која је преузета престаје да
постоји. Акције њених акционара исплаћују се у готовини или се замењују за акције фирме која
врши преузимање. Овај тип преузимања захтева сагласност акционара обе фирме, а менаџери
преузете фирме могу одбити предлог за фузију пре него што су са предлогом упознати акционари.
2. консолидација је комбинација две одвојене фирме у нову фирму која има посебан правни статус.
Обе фирме престају да постоје. Њихови акционари морају се сагласити са консолидацијом, а
менаџери имају право да одбију ову операцију.
3. преузимање активе и преузимања акција су трансакције куповине активе или акција на
тржишту.
4. јавна понуда за преузимање усмерена је на стицање одређеног дела (обично више од 51%)
обичних акција фирме која се преузима по одређеној цени и на утврђен дан. Акције фирме која се
преузима купују се за готовину или путем размене за акције фирме која вршу преузимање. Није
неопходна сагласност менаџера, алије њихова сарадња битна за успешну реализацију преузимања.
Ако су менаџери сагласни, реч је о пријатељској јавној понуди, а ако нису, онда је реч о
непријатељској јавној понуди. Код овог другог облика, менаџери могу применити низ поступака,
којима се осујећује преузимање, мотивисаних заштитом њиховог положаја (и привилегија), од
којих су најинтересантнији:
1. продаја дела активе која је најпрофитаблинија и због које се преузимање и намерава
2. позивање треће фирме, с којом су менаџери и блиским пословним односима, да она упути позив
за преузимање, с којим ће менаџери бити сагласни
3. обезбеђивање велике новчане надокнаде менаџерима у случају преузимања

Промена организације

Предузећа могу променити облик организације или облик својине. Она из јавних
корпорација (које су власништво великог броја акционара) могу прећи у корпорације са
затвореним власништвом (ограничен број акционара) или из државне у приватну својину.
Основни облици промене власничке структуре корпорација су следеће:
1. кредитни откуп – стицање свих акција или имовине јавне корпорације од стране мале групе
инвеститора, кроз трансакцију која је углавном финансирана преко задуживања. После откупа,
корпорација прелази у затворени тип власништва.
2. менаџерски откуп – откуп фирме од стране њеног управљачког тима или откуп филијале од
стране менаџера матичне фирме. Ова трансакција је заснована на кредитној подршци банака, а дуг
се отплаћује из прихода откупљене фирме.
3. откуп од стране запослених – откуп фирме од стране запослених, чиме се врши својеврсна
демократизација својинских односа.
Неулазећи у разматрање питања повећања ефикасности производње, коју доносе различити
облици трансфера својине, последице трансфера могу бити:
1. могућност трансфера власништва повећава одговорност менаџера према власницима и смањује
тзв. агенцијски проблем
2. трансфер власништва има као резултат максимизацију богатства акционара, кроз повећање
вредности акција преузете фирме или фирме која врши преузимање
3. организатори трансакција и учесници у трансакцијама реализују високе профите продајући
купљене фирме после повећања њихове вредности односно повећања цена акција које су резултат
извршених операција преузимања.

27. Терминско тржиште и деривати (Васиљевић)

Активности учесника на до сада разматраним сегментима финансијског тржишта

укључивале су формирање текућих цена финансијских инструмената и непосредно салдирање
операција по завршној трговини – исплата куповне цене и предаја финансијских инструмената
новом власнику. Овај начин трговине назива се текуће тржиште.
Другачије је са операцијама које укључују одложено извршавање обавеза продавац или
купаца, које такође постоје на финансијском тржишту и које му даје карактер терминског
тржишта. Учесници у трговини се обавезују на одређено поступање у будућности, имајући у виду
претпостављени однос понуде и тражње за финансијским инструментима којима се тргује. Цена
тих инструмената – терминска цена, одговара претпостављеном односу понуде и тражње у
будућности. Овим начином трговине омогућава се учесницима да у своје инвестиционе одлуке
уграде очекивану разлику између кретања цена уобличених у терминској цени и да, користећи
разлику између две цене, заштите будући приход или остваре профит/губитак. Термински послови
се називају и диференцијални послови, а добит или губитан називају се диференцијална добит
(губитак).
Терминско тржиште не увећава општи ниво ризика финансијског тржишта (иако има
супротних мишљења) – оно служи само осигурању од ризика које доносе реалне и финансијске
операције економских субјеката.
Терминске операције обављају се углавном на робној берзи. На робним берзама врши се
купопродаја уговора који гласе на испоруку одређене робе у будућем периоду, односно на таћно
утврђени дан у будућности – на термин – уз формирање цене која укључује очекивања учесника о
будућем склопу понуде и тражње за том робом. Робне берзе дозвољавају трговине скоро свим
врстама робе у САД, сем црног лука. Забрану терминске трговине црним луком донео је Конгрес
1958, на захтев произвођача, како би спречио велике флуктуације у цени овог производа, за које је
била оптужена спекулативна трговина. Забраном терминске трговине је омогућен регуларан
прилив црног лука у канале трговине у целој земљи.
Цена терминских уговора условљена је кретањем цене роба и финансијских инструмената
који им се налазе у основи. Она произилази – деривира из цена робе и финансијских инструмената.
Стога се термински инструменти називају деривати.
Деривати су финансијски инструменти чија је цена условљена кретањем цена основне робе
или финансијског интрумента.
Тржиште деривата – терминско тржиште – сегмент је финансијског тржишта, без обзира
што се на њему тргује и терминским уговорима који гласе на испоруку робе у будућности. Развој
овог тржишта има као крајњу последицу да се испорука орбе или финансијских инструмената на
термин и не очекује. Скоро занемарив део терминских уговора реализује се испоруком основног
инструмента. Остали уговори се испуњавају преношењем новчаног износа разлике између цене
деривата и цене основног инструмента.
Деривати могу бити основа за предузимање активности реалног инвестирања, као пто могу
бити и основа за пројектовање цена основних финансијских инструмената. Они могу бити и
параметар за утврђивање текућих цена јер се њихова цена одмах може пренети на текућу цену
поједине робе. Карактеристичан у овом случају је пример нафте.
Најпознатији деривати су фјучерси и опције. У деривате се могу убројити и неки други
инструменти којима се трансферише ризик промене каматне стопе, а посебно свопови споразуми о
каматним стопама.

28. Основне карактеристике девизног тржишта (Васиљевић)

Међусобна повезаност националних тржишта остварује се, у институционалном смилу,

кроз функционисање девизног тржишта. Ова повезаност је израз реалних економских токова:
међународне трговине, међунарнодних услуга и кретања становништва, који доводе до економске
активности везане за иностранство, осносно активности изражене у новцу различитом од домаћег,
као и кретања капитала између различитих земаља. Девизно тржиште је увек било механизам који
је, као део националног финансијског тржишта, изражавао понуду и тражњу за иностраним
новчаим јединицама, неопходним за обављање пословања економских субјеката са иностранством
и обезбеђивало претварање националне валуте у валуту страних земаља. Ова функција девизног
тржишта проистиче из самог принципа функционисања светског новца у условима постојања
различитих национланих валута, а посебан значај добија се укидањем везе националних валута са
златом.
Глобално тржиште, као скуп националних тржишта, данас је по обиму трансакција,
најразвијенији сегмент финансијског тржишта. Дневни промет на овом тржишту износи преко
1000 милијарди долара.
Девизно тржиште је механизам преко кога се успостављају релативне вредности
различитих националних новчаних јединица – валута. Потреба успостављања релативних
вредности националних валута пристиче из механизма обављања, условњеног економским
трансакцијама које субјекти једне земље обављају са субјектима других земаља. Наплата робе или
извршене услуге у иностранству може се обавити у домаћој или у иностраној валути; у првом
случају инострани увозник мора купити домаћу валуту. Девизно тржиште тако обезбеђује
претварање (куповину или продају) домаће у страну валуту, кроз промет платних инструмената
који гласе на страну валуту.
Промет новчаних јединица се обавља на сегменту девизног тржишта који је познат под
називом валутно тржиште.
Куповина или продаја потраживања која гласе на страну новчану јединицу врше се на
девизном тржишту у правом смислу речи јер се под појмом девиза подразумева потраживање од
иностранства. Данас је девизно тржиште углавном скуп операција са депозитима домаћих код
иностраних бамака.
Примарна функција девизног тржишта јесте утврђивање односа вредности једне
националне валуте према влаутама других земаља. Ову функцију тржиште врши формирањем
девизног курса, као цене новчане јединице земље изражене у новчаној јединици друге земље.
Девизни курс формира се међуодносом понуде и тражње за девизама и изражава релативну
вредност валуте чија се вредност утврђује. Када се он мења, све цене се морају променити, што
указује на карактер девизног курса као ,,имагинарне општости'' националне привреде. Промене у
девизном курсу утичу на релативну профитабилност различитих привредних грана и релативне
трошкове робе за потрошаче.
Концентрацијом понуде и тражње за девизама на девизном тржишту отклања се скуп и
непогодан процес тражења одговарајућег инструмента плаћања по валутној структури, обиму и
доспећу. Девизно тржиште на тај начин смањује трансакционе трошкове учесника.
Девизно тржиште обезбеђује информативну функцију, публиковањем курсева, што омогућава
економским субјектима да правовремено и тачно утврде утицај својих девизних обавеза и
потраживања на биланс пословања.
Девизно тржиште је механизам за трансфер ризика економских субјеката који послују са
иностранством. Ова функција посебно је развијена у савременим условима колебања вредности
националних валута.
Држава користи механизам девизног тржишта за остваривање одређених циљева у
монетарној области и у других областима вођења економске политике.

Понуда и тражња за девизама и утврђивање курса

На девизном тржишту концентрише се понуда и тражња девиза из различитих основа.

Уколико држава нема строгу девизну контролу, којом се економским субјектима налаже да
прибављене девизе продају у држави или се располагање ограничава на део прибављених девиза
(ретенциона квота), понуда и тражња за девизама у нормалним условима изражава кретање
текућих и напиталних трансакција у платном билансу.
Основне платно-билансне трансакције које региструју прилив и одлив девиза су следеће:
1. прилив девиза:
- извоз робе
- услуге иностранству
- камате и дивиденде из иностранства
- дознаке домаћих лица запослених у иностранству
- приход од продаје домаћих динансијских инструмената иностранству
- отплата средстава позајмљених иностранству
2. одлив девиза:
- увоз робе
- услуге из иностранства
- поклони и новчане дознаке (трансфери) иностранству
- капитал уложен у иностранству
- дивиденде и камате плаћене иностранству
Понуда и тражња девиза се разматра са становишта мотива економских субјеката, као
учесника на девизном тржишту. Ови мотиви могу се груписати у следеће категорије:
1. комерцијални мотиви – понуда и тражња за девизама која проистиче из промета робе и услуга,
инвестиција, трансфера имовине
2. каматна арбитража – кретање средстава (углавном краткорочног карактера) условљено
разликама у каматним стопама у различитим земљама, уз осигурање од девизног ризика
3. спекулативни мотив – улагање средстава у иностранству мотивисано профитом, али без вођења
рачуна о ризику промене девизног курса (тежња за вишим приносом уз ризик девизног губитка) –
односно тзв. ,,врућ'' новац
4. официјелни мотиви – интервенција централне банке на девизном тржишту куповином односно
продајом девиза, ради одржавања кретања курсева у предвиђеном распону, акумулације девизних
резерви, утицаја на формирање девизног курса, спречавања ,,напада'' на домаћу валуту из
спекулативних разлога, отклањања сезонских флуктуација девизног курса и др.
Однос понуде и тражње за девизама формира девизни курс. Нпр, лурс долара изражен у
фунтама реципрочан је курсу фунте, изражене у доларима. Ако би курс долара био привремено
нижи од равнотежног (потцењеност долара), тражња за доларима би била већа од понуде и курс би
порастао. Ако би курс долара био привремено више од равнотежног (прецењеност долара), понуда
долара би порасла и курс би пао на равнотежни ниво (под претпоставком непромењене
понуде/тражње за фунтом).
Пораст увозне тражње довешће до пораста вресноти стране валуте (апресијација), односно
пада вредности домаће валуте (депресијација).
Ако функционише слободно девизно тржиште, резултат међусобног односа понуде и
тражње је равнотежни девизни курс, који изражава вредност иностране валуте у домаћој валути.
Равнотежни курс формиран на девизном тржишту назива се номинални курс. Тај курс је у
нормалним условима резултат спонтаних тржиштних кретања, али може иразити и корективни
утицај интервенције централне банке. Номинални курс је официјелни, тј. примењује се на све
трансакције са иностранством. Држава може одредити курс и независно од тржишних кретања и у
том случају официјелни курс је административни курс. Ако је званични курс нижи од
равнотежног, однос понуде и тражње за девизама доводи најчешће до формирања премије на
официјелни курс, која уравнотежава понуду и тражњу на вишем нивоу, стварајући тзв. црни курс.
Номинални курс може бити на режиму фиксног, флуктуирајућег или везаног курса,
зависно од политике коју спроводи држава:
1. фиксни девизни курс изражава однос двеју националних валута који одговара њиховом златном
паритету илије међународним аранжманима утврђена обавеза државе да ,,брани'' такав курс.
2. флуктуирајући курс изражава однос понуде и тражње за девизама, независно од златног
паритета или међувалутарних односа. Уколико држава у режиму флуктуирајућег курса утиче на
односе понуде и тражње за девизама ради формирања курса који одговара интересима економске
политике коју води, реч је о коригованом пливајућем курсу
3. ако се варијације курса домаће валуте држе у фиксираним размерама у односу на вредност друге
валуте или тзв. ,,корпе'' валута, реч је о тзв. везаном курсу.
Због различитог обима спољно-трговинских трансакција са појединим земљама, постоји
неједнак утицај нивоа цена различитих земаља на курс једне валута. Ефективни курс је курс који
се рачуна као пондерисани просек девизних курсева домаће валуте у односу на низ страних
валута. Пондер учешћа сваке валуте у ефективном девизном курсу изведен је из трговачких токова
у индустријским производима и представља реалтивну важност земље те валуте у међусобним
транскацијама. Реални ефективни курс је номинални ефективни курс коригован релативним
односима цена на велико у респективним земљама.
Номинални девизни курс не мора бити и реални курс. Реални курс изражава однос
вредности домаће валуте према страној, који задовољава услов дугорочне економске равнотеже
између две националне привреде.
Мој вам је савет да следећа два питања прочитате из те литературе. Издвојила сам битне
ствари, е, сад не знам да ли ће питати из овога све детаљно и извођење формула у другом
питању.

29. Класификација проблема колективног делања (Меклин)

Проблеми колективног делања могу се поделити у три групе према озбиљности тог
проблема:
1. игре поуздања
2. игре кукавице
3. игре затвореникове дилеме
Оне се могу поделити и у игре које укључују само два играча, игре које укључују више од
два играча и које попримају облик сусрета двају играча истовремено, те игре укључују више од
два играча, а не попримају тај облик. Две потоње називају се сложеним и једноставним играма n-
особа. Игра коју људи играју на сајму пример је сложене игре. Има много купаца и много трговаца
на штандовима, а на сваком штанду где се тргује, један купац тргује с једним трговцем на штанду.
Сваки играч може варати или бити поштен.
Постоји и трећа важна димензија: хоће ли се игра играти само једном или је само једна у
низу понављаних комада исте игре, коју играју исти играчи. Та се друга игра зове суперигром. Ако
сретнем некога кога никад пре нисам срео и мислим да га никада више нећу срести, нпр,
беспомоћног аутомобилисту у невољи којем могу, ако тако одлучим, помоћи тако што ћу му
променити гуму – игра коју играмо је једнократан чин. Ако сам ја влада Русије и преговарам са
владом САД-а о контроли наоружања, свестан сам да морам све време живети са својим
саиграчем, осим ако један другога не бацим у пропаст. Наша је игра суперигра, а оно што је
рационално у једнократној игри, није нужно рационално у суперигри (и обратно).

Игра поуздања

Пример: усред телефонског разговора смо и дође до прекида. Шта да радимо? Очигледно
је да се не можемо договорити. Сваки од нас има две могућности избора: назвати и чекати. Ако
обојица назовемо, обојица ћемо чути звук да је заузето. Ако обојица чекамо, чекаћемо и чекати. За
обојицу је најбоље решење да један назове, а други чека. У чекању је предност: особа која чека не
плаћа телефонски рачун.
За сваког играча постоје три различита исхода (назови/назови и чекај/чекај имају једнак
учинак, те се могу објединити). Ћутање је најгоре. Најбоља је поновна веза која се не плаћа.
Поновна веза на сопствени трошак је осредња.
У игри у којој постоји елемент супарништва као и сарадње, теоретичари игара означили
су ,,ратом полова'', те пропратили причицом, прилично обојеном предрасудама: он жели да иде на
боксерски меч, а она жели да идеу оперу. Они би радије ишли заједно, него одвојено. Једина је
разлика између рата полова и игре телфонске везе у томе што у рату полова свако жели да направи
исту ствар као и онај други, док у игри телефона свако жели да направи супротно од другог.
Како се решавају једнократне AG (игра поуздања)? Шелинг је спровео бројне експерименте,
тражећи од скупина студената да реше различите, познате проблеме.
Експеримент: морате да се састанете са неким у граду Њу Јорку, али сте пропустили да
кажете где и када. Нека то буде Grand Central у 12 сати у подне. Велики је број могућих места и
1440 могућих временских тачака, ако узмемо у обзир само тачне минуте; али више од половине
испитаника изабрало је Grand Central и готово сви су изабрали 12 сати у подне.
Колман је поновио Шелингове екперименте с британским студентима. Најпопуларније
место рендезвоуса у Лондону је Piccadilly Circus, а време у 12 сати у подне.
Чиста AGсарадња

Игра рендезвоуса је игра чисте сарадње, ако је свако могуће место рендерзвоуса једнако
згодно сваком играчу. Ако различитим играчима најбоље одговарају различита места рендезвоуса
онда је непотпуна сарадња, те је мање сигурно да су Шелингова ,,надмоћна'' решења делотворна.
Grand Central је био ,,надмоћно место'' јер су сви његови испитаници били у Њу Хавену и сви
возови из Њу Хавена долазе на Grand Central. Претпоставимо да се ја (из Оскфорда) и ви (из
Лидса) морамо састати у Манчстеру. Мој воз стиже на станицу Piccadilly, а ваш на станицу
Victoria. Могу претпоставити да ћете ви доћи на Piccadilly или могу ја бити алтруистично
расположен и отићи до Викторије како би вам уштедео да се гњавите да прелазите цео град. Ако
сте ви алтруистично расположени, наши таксији ће се састати усред Манчестера; тада нећемо
проћи ништа боље него да смо обојица били прилично себични. Да бих решио сарадничку игру,
морам установити шта ви мислите да ја мислим да ви мислте, а тако и ви.Ако нема никаквог
,,надмоћног'' решења, такву игру је прилчно тешко решити при једнократном сусрету. Ако је то
суперигра, онда је то много лакше.

Игра кукавице

Пример: пут од Јерусалима до до Јерихона је на злом гласу по опасности. Препуна је

бандита. Имамо двојицу добрих и марљивих мушкараца, свештеника и Левита. Свештеник живи у
Јерусалиму, а ради у Јерихону; Левит живи у Јерихону, а ради у Јерусалиму. Једног дана крену у
сусрет један другоме дуж равног дела пута када примете путника, који је пребијен и опљачкан,
лежи на путу између њих. Свако од њих мисли да би најбоље било да овај човек кога видим како
се приближава помогне повређеном човеку, потом би било најбоље да му обојица помогнемо,
трећа би ствар била најбоља да му само ја помогнем, а најгоре би било да му нико не помогне.
Обојица су искусни људи који познају свет, свакоме од њих је јасно да ће се, можда, онај други
зауставити и помоћи повређеном човеку, ако он неким знаком назначи да би радо прискочио у
помоћ, али му је страшно жао јер хитно мора на посао, где га чека неко у великој невољи. На
несрећу, сигнали се шаљу истовремено. Обојица мушкараца погледају растресено и забринуто на
своје сатове, пројуре један мимо другог на супротну страну пута, препустивши повређеног
путника сопственој судбини.

CG (игра кукавице) двају особа

Игра кукавице названа је по игри смелости, коју је ограо Џејмс Дин у филму ,,Бунтовник
без разлога''. Два возача на тркачкој стази за сударање јуре један према другоме. Први који нагло
скрене у страну је кукавица. Очигледно је моја најбоља опција да ваља скренути. Ако обојица
истовремени нагло скренемо, обојица се осећамо помало осрамоћенима, али ја нисам толико
осрамоћен колико бих био да сам сам скренуо. Ако ниједан не скрене, то је за обојицу најгоре.

Игра затвореникове дилеме

Најопширнија игра сагласја је игра затвореника. Претпоставимо да су владе Русије и САД-

а управо потписале уговор о забрани нуклеарних експеримената. Оне су једна другој дале
обећања, али савези без мачева су само речи, те уопште немају никакве снаге да јамче сигурност
човеку. Не постоји делотворна међународна власт која би ишла против великих сила ако прекрше
своја обећања. Свака суперсила има техничке могућности за спровођење подсезмних нуклеарних
експеримената или екперимената на врло удаљеним местима, с прилично високом вероватношћу
да та варка неће бити откривена. Ако сам ја влада неке суперсиле, придржавам ли се споразума
зато што сам га управо склопила или варам? Очигледно је боље да се обе стране држе споразума,
него да га обе крше. Моја је најбоља опција варање док се друга страна држи споразума, а за мене
је најгоре супротно: да се држим договора док он вара.
Ако је PDG (игра затвореника) стварно једнократна игра двају особа, онда је неоспорно у
интересу обе стране да варају, те не постоји друго уравнотежено решење. У стварности већина
PDG су сложене игре. Суперсиле не играју једнократну игру, ако не баце једна другу у пропаст,
морају коегзистирати. То вреди и за већину осталих PDG игра. Редослед PDG је устаљен (најбоље
је да ја варам, а да сте ви послушни, друго, да смо обојица послушни, треће, да обојица варамо,
најгоре да ви варате, а да сам ја послушан). Игре о којима је реч нису једнократне PDG двају
особа. Оне се одвијају међу странкама које ће опет у будућности међусобно деловати (зато су
суперигре), те обично обухватају више од све стране, премда се могу поделити у сусрете двају
страна (сложене PDGn-особа).

Суперигра двеју особа

Суперигра је неизмерни низ једнократних игара.

Кад стране могу комуницирати и чешће сусретати, координацијска суперигра поуздања постаје
безначајано лаком. Чак кад то и не могу, појам ,,конвнције'', а то је општији облик Шелингових
надмоћних решења, нека је врста равнотежне суперигре. У таквој конвенцији не мора бити
посебне логике. Али кад се одређена конвенција, каква год била, установи и разуме, она помаже
људима при одабиру.
Игра поуздања, која није игра чисте координације, такође има равнотежу суперигре. Очит
је пример то што у рату полова свако друго вече излазимо на његово или њено омиљено место
разоноде. Једнако је очигледан пример у игри телефона да особа која је започела телефонирање,
треба поново назвати. Ни у једном од тих споразума није потребна влада. Потребна је само
анархија.
Са супериграма кукавице теже је изаћи на крај. Дугорочно би се обема странама исплатило
да постигну сарадничку равнотежу. Ако свештеник и Левит стално сусрећу жртве грубих напада,
они ће постићи неки споразум. Можда је споразум да када наиђу на жртву обојица притекну у
помоћ или да ти чине наизменично. Али постоји проблем претходне обавезе. Претпоставимо да
један идрач у оригиналној игри кукавице одбаци волан, ттако да не може колима скренути у
страну све и када би хтео. По условом да то други играч зна, први мора бити победник у тој игри.
Другом играчу је познато да је први одабрао несарадничку стратегију. Несарадничком деловањем
ће себи одредити најгору опцију, а деловањем сараднички најгору после ње, те мора сарађивати.
Други играч може да покуша да изравна резултат, преузимајући претходну обавезу да у следећој
рунди неће сарађивати. У таквом следу не мора бити ништа погубно, али ако се у некој рунди оба
играча наједном претходно обавежу, обојица би завршила са најгором опцијом.
Игра бирања стратегије суперигре кукавице сама је по себи игра кукавице. Стога се
суперигре кукавице могу теже решити сарадњом него што се чини.
Суперигра затвореникове дилеме, за разлику од прве две, нашироко се проучавала. Дуго је
сасвим јасно да, ако двоје људи игра много PDG, дугорочно ће свако постићи више сарађујући
сваки пут када се сретну, него што би се иједан од њих могао надати да ће постићи узмицањем.
Ако играчи не знају кад ће се одиграти последња игра, они могу један другом рећи да ће
сарађивати у првој игри, али након тога ће направити у свакој игри оно што сте ви направили у
претходној. То се зове мило за драго. (Tit-for-Tat)
Кад је најбоље играти TFT, а кад је потребно увек узмицати (always defect – ALL D)? Ако
ценимо будуће добити једнако као непосредне, онда је најбоље увек играти TFT јер негде у
будућности мора бити једна тачка кад ће вредност да стално постижемо другоразредни исход
превагнути над вреношћу да смо једном постигли најбољи исход, а потом стално трећи најбољи.
Али људи често занемарују будућност. Постоје два сасвим јасна разлога обезвређивања будућих
користи:
1. оне су несигурне
2. оне су ствар будућности
Оба се могу могу спојити у претпоставку да свако има дисконтни параметар, који ћемо
означити w. Дисконтни параметар је процењивање сваке добити у времену t+1 као однос њене
вредности у време t.
Да бисмо наставили, морамо кренути од ординалног ка кардиналном мерењу. То значи да
је потребно знати колико је сваки исход бољи од следећег лошег исхода. Потом добити за обичну
игру можемо израчунати и стопе искушења, за сваку суперигру затвореника са двема особама. Ако
(и само ако) TRPS и 2RT+S, суперигра је PDG. Та слова значе искушење (Т), награду (R) и казну
(Р), односно добит за наивчину (S).
Стопе искушења (Т – R) (T – P) и (T – R) (R – S) одређују најмању вредност w, при којој се
играчу исплати да игра TFT. Да бисмо разумели шта се дешава, замислимо суперигру у којој су
добити обичне игре. На тој матрици (T –R)/(T – P) је ½, а (T – R)/(R – S) је 2/3. Према томе,
дисконтни параметар w мора бити макар 2/3 за оба игача да би за њих било најбоље TFT. Ако
један од њих процењује вредности w за мање од 2/3, он би у првој игри морао узмакнути.

30. Проблем колективног делања и суперигре (Меклин)

Стопе искушења суперигри затвореникове дилеме двају особа најпре је израчунао Мајкл
Тејлор. Роберт Екселрод је рад започео компјутерским турниром у две етапе. У првој рунди позвао
је четрнаесторицу колега да предложе програм играња PDG. Сваки програм се играо двеста пута,
против сваког и против самога себе. Најједноставнији програм је био TFT, те је победио на
турниру. Екселрод је тада објавио резултате, те је позвао такмичаре да се пријаве и за другу рунду.
Тада су се пријавила 62 такмичара, а TFT је опет победио. То је било пријатно изненађење за оне
склоне сарадњи. Свако ко је ушао у другу рунду знао је да је TFT победио у првој. Такмичари су
према томе могли да сарађују (,,TFT добро иде, да бих добро прошао морам играти TFT или нешто
слично'' насупрот ,,TFT добро иде, направићу нешто што је боље од оних чије расуђивање престаје
његовом применом''). Оба аргумента су савршено тачна, први води у друштво сарадње, други у
друштво варања.
Тај аргумент је почео да се помиче од примера двају особа ка сложеном примеру n-особа.
Екселрод је описао стабилну колективну стратегију (CSS). Стратегија CSS-а чини друштво
сигурним од напада. Појединци имају стратегије, друштва немају, али стратегије појединаца могу
одредити да ли је друштво стабилно или не. Ако се сваки појединац у друштву служи истом
стратегијом, те ако појединци у међусобној игри успевају барем макар толико добро као напдачи
против становника домаћина, то друштво може одбити нападаче; ниједан појединац нема
подстицај да промени стратегије, те је стратегија колективно стабилна.
Може постојати више CSS-а. Увек ALL D је увек CSS. Ако сви увек узмичу у узајамном
деловању с било киме другим, једина алтернатива је стратегија којом се, макар повремено,
сарађује. Кад се сарађује, њоме се постиже мање од ALL D. Према томе, ако свако игра ALL D,
ниједан појединац нема разлога да игра нешто друго. Али TFT је каткад CSS. Ако је дисконтни
параметар w свих довољно висок, свако ће, дугорочно, боље проћи играњем TFT-а него ALL D-а.
У таквом друштву постоје најмање две равнотеже:
1. у којој свако игра TFT – за све боља од друге, па би сви морали лако пристати на њу
2. у којој свако игра ALL D
Тај проблем – коју бих стратегију суперигре морао одабрати – сам по себи је AG. Ако сви
одаберу ALL D-е и ја бих морао одабрати ALL D-е, али ако сви одаберу TFT-е и ја бих морао
одабрати TFT-е. Постоји занимљива расправа у односу на стратегију суперигре кукавице. Она је,
сама по себи, била CG те није било бега од дилеме, него се само неизмерно назадовало. Игра
одлучивања – играти TFT или не – на Екселродовом турниру није, сама по себи, PDG.
Док је водио свој турнир Екселрод је веровао како је немогуће доказати да је TFT или било
која друга стратегија ,,најбоља'', ако сви имају високи дисконтни параметар. Успех TFT-а на том
турниру подстакао га је да открије општи дедуктивни аргумент њему у прилог. Тај аргумент се
састоји од два дела. Ако је TFT колективно стабилан против ALL D-а и против негативног (или
гадног) TFT-а (узмакните у првој игри, а након тога учините оно што је ваш противник учинио у
претходној игри), онда је стабилан против сваке стратегије. Тада се постижу услови да TFT буде
колективно стабилан против ALL D-а и NTFT-a, Екселрод их приказује као да су једнаки и у
сложеном примеру n-особа и у примеру двеју особа; другим речима TFT је колективно стабилан
ако је за сваког појединца w макар онолики колики је већи од (Т – R) (T – P) и (T – R) (R – S). То
није сасвим тачно.
Неко друштво је имуно на напад ако се његови чланови, у просеку, понашају у свим својим
друштвеним узајамним деловањима макар једнако добро као нападачки. Ваља узети у обзир три
вредности:
1. шта постиже нападач
2. шта постиже нападнути појединац
3. шта постижу сви остали
Екселрод занемарује другу категорију. Сваки пут кад варалица (ALL D играч) узајамно
делује с новим TFT играчем, тај играч добија добит наивчине, али његова патња снижава просечну
добит сваког члана друштва.
Ако је n (тачно n - 1) чланова друштва, од којих су k нападачи, стопе искушења биле би:

n(T – R) +k(R – S)/n(T – P) + k(Р – S)

n(T – R) + k(R – S)/n(R – S) + k(T – R)

Према ревидираним скалама искушења, изгледи за сарадњу чине се нешто мање

ружичастим него у Екселродовом обрасцу. За сваку коначну вредност n, ревидиране скале су
изнад првобитних, али опадају према њима како се n креће према неизмерном. Што су више скале
искушења, то су мањи изгледи да се сарадња исплати, тј. што је становништво бројиније, боље ће
се одупрети нападу.

Тржиште трулих јабука

Трговац сте на сајмишту и продајете половне аутомобиле. То је прилично примитивно

тржиште, на коме нема новца, него само трампа. Кола ћее продати свакоме ко у замену извади
робу у противвредности кола. Ја дођем до вашег продајног места с кутијом пуном компјутера за
једна кола. У начелу, обојица знамо да ауто вреди три компјутера, али постоји пробелм. Ја сам
техничар за компјутере, а не механичар возила као ви. Видим да је сваки ауто што се продаје
блистав и чист, а док га возим око блока кућа, звук му је уједначен и равномеран. Ја не знам која
ће се ваша кола покварити кад дођем кући и испод мењача нађем много пиљевине. Ви незнате кој
иће компјутер престати да ради дан након што сте га купили. У сваком случају, неки су ваши
аутомобили ,,труле јабуке'', а неки добра трговина – ви знате који су то, као што и ја знам који су
компјутери ,,труле јабуке'', а који нису.
Свако од нас има два избора: да понуди добру робу или да понуди ,,труле јабуке''.
Међусобно деловање тих могућности доводи до четири избора.
То је игра затвореникове дилеме. Мени је најбоље да понудим ,,труле јабуке'' у замену за
добар ауто; друга најбоља ствар јр а су обе скупине роба високог квалитета: трећа најбоља ствар
да су обе слабијег квалитета; најгоре је ако ја понудим добру робу као накнаду за ,,трулу јабуку''.
Увођење новца чини причу реалнијом и тек мало сложенијом.
Екерлоф изводи закључак да је тржиште игре затвореникове дилеме лоша ствар не зато
што људи једни друге варају, него зато што се не одвија трговина, која би се иначе одвијала.
Варање је само прерасподела приноса, па економисти благостања упорно одбијају да коментаришу
питања дистрибуције, те се ограничавају на разматрање препрека максимизације приноса.
 Зашто купци половних аутомобила радије иду у велике механичарске радње него код
приватних продавача или на отворено сајмиште, чак иако радње траже више за половна кола?
Купци знају да ће, ако се покаже да је ауто трула јабука, радионица бити још увек на истом месту.
Поред тога радионица мора да штити свој углед. Управо је то Екселродова игра затвореникове
дилеме.
Вредност w изражава вредност будућег сусрета странака, ако је она ниска, низак је и w. У
примеру међународне трговине вредност w је, складно томе, висока јер странке знају да ће се
вероватно опет сусрести у будућим деоницама суперигре.