UNIVERZITET SINGIDUNUM

Fakultet za primenjenu ekologiju Futura

Beograd

OSNOVE EKONOMIJE

SEMINARSKI RAD

NOVAC KAO MERA VREDNOSTI

Mentor: Kandidati:

Docent Svetozar Krstić Beograd BarbaraKujundžić 01/2017

2017. Dragan Đurđević 23/2017

1
 Sadržaj

Apstrakt........................................................................................................................1
Uvod..............................................................................................................................1
1. Nastanak i razvoj novca..........................................................................................2
2.Variranje značaja novca kroz vreme......................................................................5
3. Novac kao mera vrednosti u savremenoj ekonomiji............................................6
4. Značaj novca u savremenoj ekonomiji..................................................................6
5. Faktori variranja vrednosti novca na globalnom i nacionalnom tržištu............7
Zaključak......................................................................................................................8

2
Apstrakt

Cilj rada je pojasniti značaj novca kao mere vrednosti od njegovih početaka do savremenog doba.
Ključni pojmovi rada su: novac, vrednost i mera vrednosti. U radu će biti razmotreni različiti
aspekti novca i variranje shvatanja i određivanja njegove vrednosti tokom vremena. Iako se njegov
oblik menjao, funkcije koje obavlja uključujući i određivanje vrednosti druge robe i usluga, ostale
su iste do današnjih dana.

Uvod
Novac je, sam po sebi, specifična vrsta robe koju je razvitak robne proizvodnje i sama robna
razmena izdvojila kao zasebnu celinu iz ostalih vrsta robe. Na taj način je novac postao merilo
vrednosti drugih vrsta robe.
Zato se često kaže da je novac specifična vrsta robe koja izražava samu vrednost svih ostalih roba.
Novac se upravo iz tog razloga može definisati kao opštepriznato sredstvo koje se koristi u svrhe
razmene u procesima plaćanja neke robe ili za plaćanje vršenja neke usluge.
Novac ima nekoliko društvenih funkcija. U funkciji mere vrednosti, novac svojom manjom ili
većom količinom upotrebne vrednost izražava vrednost, odnosno, cenu bilo koje vrste robe i služi
kao izraz njene vrednosti. Zahvaljujući novcu, moguće je upoređivati vrednosti različitih proizvoda,
jer će se jednostavno uporediti količina novca koju je potrebno dati za jedan, odnosno za drugi
proizvod. Vrednost robe izražena u novcu predstavlja njenu cenu.

Novac je nastao kao potreba boljeg i efikasnijeg funkcionisanja robne proizvodnje, stoga na novac
možemo da gledamo kao na krvotok privrednog sistema.
U procesu robne razmene razmenjuju se robe različitih upotrebnih vrednosti. Putem novca sva roba
postaje kvantitativno (količinski) uporediva što olakšava promet roba kao i samu razmenu roba.
U samim začetcima društva prvobitno razmena se obavljala trampom tj. razmenom robe za robu.
Roba se prodavala ali se istovremeno i kupovala druga roba, pa je robni proizvodjač istovremeno
imao ulogu i kupca i prodavca.
Sa pojavom novca kao sredstva posredovanja u razmeni obe strane su se usaglasile da je novac
merilo vrednosti neke robe i ujedno postaje sredstvo plaćanja u procesu samog prometa robe u dve
faze razmene:
– faza prodaje (roba se prodaje za novac)
– faza kupovine (za novac se kupuje roba)
Iz svega gore navedenog vidi se da je novac nastao kao objektivna potreba efikasnijeg
funkcionisanja robne proizvodnje
Ukoliko se novac ne uloži u kupovinu druge robe on se u tom slučaju akumulira, zadržava, čuva
kod kuće kao blago tj. povlači se iz opticaja (prometa) i nagomilava.
Novac je simbol bogatstva i moći, ukoliko se ne koristi u robnoj razmeni može da se čuva u banci i
tada se uvećava po određenoj kamatnoj stopi.
Novac ima veliki uticaj na ukupan ekonomski značaj neke zemlje a ujedno utiče i na ekonomsko
blagostanje zemlje ili pojedinca.

3
1. Nastanak i razvoj novca

Prvi oblici trgovine su bili jednostavni i svodili su se na trgovinu u vidu trampe odnosno razmenu
robe za robu ili razmenu robe za neku uslugu. Trampa je bila veoma subjektivna jer je u velikoj
meri zavisila od procene vrednosti robe ponuđača i potraživača. Ovo ukazuje na to da je prvi novac
bio veoma nestabilnog karaktera, kao i da je razumevanje vrednosti novca bilo na pukom nivou
zadovoljavanja potreba. Upravo iz tog razloga novac kao sredstvo vrednovanja kakav danas
poznajemo u svojim samim početcima nije imao ovakav oblik, več se najčešće kao zamena za
novac koristilo žito, krzno ili stoka o čemu svedoče brojni istorijski izvori .
Prilikom takvog vida trgovine, koja se u osnovi zasnivala na trampi, javljale su se poteškoće:

 Vremenom je bilo sve teže naći dve strane koje će imati potrebu za proizvodima koji se nude
odnosno za proizvodima koji se mogu koristiti u trampi.
 Stvara se veliki broj posredničkih odnosa, odnosno javljaju se poteškoće prilikom razmene u
zavisnosti od toga koliku upotrebnu vrednost ima određena vrsta roba (žito za ribu, riba za
krzno, itd ).

Dakle, najveći i osnovni ograničavajući faktor trampe bio je što je za fizičku razmenu dvaju dobara
bila potrebna vremenska i prostorna integracija obeju zainteresovanih strana.

Razvojem društva razvijala se i svest o značaju trgovine kao vidu razmene robe. To dovodi do
potrebe za određenijim sredstvom razmene koja su u početku vršili retki predmeti. Njihova
dostupnost bila je ograničena pa je samim tim njihova vrednost bila znatno veća od vrednosti druge
dostupne robe. Glavni problem bio je što su ovi predmeti bili teritorijalno ograničeni i samo na
određenim su imali status retkog predmeta i samim tim određenu vrednost. Nastankom civilizacija i
njihovim stupanjem u trgovačke odnose dolazi do potrebe za pristupačnijim sretstvom razmene –
metalnim novcem. U samim začetcima upotrebe novca u trgovini mora se uzeti u obzir da je novac
kao sredstvo plaćanja u jednom delu sveta imao jednu osnovu odnosno značaj kao sredstvo
vrednovanja, dok je isti taj novac u nekom drugom delu sveta bio beznačajan.

Daljim rastom i razvojem gradova i država širila se i trgovina i javlja se sve veća potreba za
univerzalnim sredstvom plaćanja. Rešenje ovog problema drevni trgovci pronalaze u plemenitim
metalima (zlato, srebro, bakar ) koji su bili međunarodno vrednovani i prihvaćeni kao sredstvo
vrednovanja neke robe u procesima trgovine. Ipak, ni ovaj vid vrednovanja nije bio savršen pošto je
svaki komad metala imao svoje specifične dimenzije i težinu, koje su istovremeno predstavljale
osnovu za izračunavanje njihove vrednosti. Dakle, prilikom svake trgovine, bilo je potrebno iznova
meriti svako parče plemenitog metala što je bilo veoma nepraktično.

Kao jedino praktično rešenje izdvaja se izrada kovanica koje moraju da imaju tri zajedničke stvari:

 Svaka kovanica pojedinačno ima svoju težinu.

 Svaka kovanica ima finoću plemenitog metala.
 Svaka kovanica ima oznaku vrednosti i oznaku države gde je iskovana.

Tako izrađivan novac koji je sličan današnjem novcu koji se svakodnevno koristi nastao je u 7. veku
pre nove ere u kraljevini Lidiji. Prve kovanice su izrađivane od legure srebra i zlata, dok su daljim
razvojem društva primat u izradi kovanica preuzeli zlato, srebro i bakar. Odabir baš ovih metala za
izradu novca nije bio slučajan, već pomno isplaniran. Na prvom mestu, činjenica da je njihova
dostupnost u prirodi bila ograničena, činila ih je znatno vrednijima od nekih drugih metala do kojih
se lakše dolazilo. Činjenica da je za njihovo pronalaženje bilo neophodno uložiti veliki rad i trud
dodatno su povećavali vrednost ovih metala. Naposletku, zlato, srebro i bakar imaju fizičke i
hemijske osobine koje im omogućavaju dugoročnu nepromenljivost, odnosno, trajnost.
Za samu vrednost neke kovanice garantovao je vladar, odnosno, država koja je izrađivala kovanicu.

4
Ove kovanice bile su sami začetci sistema robne razmene, gde je vrednost neke robe bila izražena u
količini kovanica koju je za nju bilo potrebno izdvojiti, odnosno kovanice su bile merilo upotrebne
vrednosti robe koja je bila predmet razmene.

Jedina upotrebna vrednost kovanica bila je u funkciji koju je imala – sredstva koje se koristi u
procesu razmene. Sama kovanica nije mogla biti direktno korišćena za zadovoljavanje životnih
potreba odnosno za oblačenje, ishranu ili grejanje, već isključivo indirektno kao sredstvo u procesu
razmene i nabavke ovih predmeta.

Vremenom, u zavisnosti od potražnje za određenim plemenitim metalima od kojih su određene

kovanice bile napravljene, kovanice dobijaju veću ili manju vrednost na tržištu. Tako na primer,
zlatne kovanice postaju znatno vrednije od bakarnih kovanica iste težine i veličine.

Prve kovanice iz kraljevine Lidije Rimski novac

Kovanice su se izrađivale ručno sve do 16. veka kada se kovanje kovanica razvojem industrije
prebacuje na mašinsku izradu.

Kovanice iz Saksonije iz 1595. godine Kovanice iz Italije iz 16. veka

Kako se vremenom razvijala trgovina stvarala se potreba za sve većim količinama kovanica, iz čega
proizilazi da je u nekim momentima bilo teško nositi sve veće količine kovanica zbog same fizičke
težine istih.

Ovaj problem doprineo je nastanku papirnog novca. On se prvo pojavio u Kini 1282. godine, dok su
se prve štampane novčanice u Evropi pojavile skoro 400 godina kasnije i to u Švedskoj 1661.
godine. Specifičnost papirnog novca je što on ima vrednost isključivo zato što se koristi kao merna
jedinica u procesu trgovine. Papirni novac sam po sebi nema gotovo nikakvu vrednosti, njegova
vrednost je posredna i to samo tolika koliko taj novac predstavlja zlata ili druge robe. Štampanje
papirnog novca organizovala je i vršila država, nakon čega se kovani novac povlačio iz opticaja i
zajedno sa preostalim bogatstvom određene države čuvao u nacionalnom trezoru. Tada bi se u
opticaj puštao papirni novac u pomenutoj protivrednosti koji je postajao osnovno sretstvo razmene
u državi.

Sa razvojem prvih papirnih novčanica vezuje se i nastanak prvih banaka odnosno institucija koje
imaju isključivo funkciju pružanja finansijskih usluga građanima države u kojoj je banka
oformljena. Osnovna usluga tih banaka bila je čuvanje zlatnih kovanica u ojačanim sanducima, a
kao potvrdu klijentima su izdavali vrednosne papire na kojima je pisalo koliko kovanica poseduju.
Vremenom su ovakve potvrde sve više dobijale na značaju i počele su da se koriste kao sredstvo
razmene robe.

Papirni novac ipak nije bio savršeno sredstvo razmene jer je njegova vrednost bila vezana za
granice određene zemlje. To je predstavljalo veliki problem prilikom međunarodne trgovine za čije
su se potrebe i dalje koristile kovanice ili zlatne poluge kao sredstvo plaćanja.

Chao, prva kineska štampana valuta Kreditivsedlar, prve evropske novčanice

5
Zanimljivo je napomenuti da od 1971. godine nаcionаlne privrede vrednost svojih vаluta više ne
zаsnivаju nа rezervаmа plemenitih metаlа. Dakle, dаnаšnji pаpirni i kovаni novаc više nema
funkciju koju je nekаdа imаo i zа njegа danas nije moguće zаmeniti neku fiksnu količinu zlаtа ili
srebrа. On predstavlja tzv. fiducijаrni novаc (lat. fiducijа – verovаnje ili poverenje), jer je njegovа
upotrebnа vrednost većа od stvаrne vrednosti nа tržištu robа. Znači, bez obzirа na to što kovаnice i
pаpirni novаc sаme po sebi imаju mаlu vrednost, plаćаnje se zаsnivа nа verovаnju dа novаc može
dа se zаmeni zа odgovаrаjuću robu i usluge.

2. Variranje značaja i vrednosti novca kroz vreme

Važno je istaći da je i nakon početka upotrebe određenih vidova novca, odnosno, retkih predmeta
kao sredstava za plaćanje, trampa je još uvek bila znatno zastupljenija u manje razvijenim
zajednicama. Nastankom civilizacija čija je uspešnost prvenstveno počivala na trgovini, došlo je do
posedovanja velikih količina novca od strane bogatog dela stanovništva i znatno manje kod
siromašnog dela.

U drevnom Egiptu, faraoni su se sahranjivali u piramide zajedno sa svojim bogatstvom i ostalim

predmetima za koje su verovali da će im biti potrebni u drugom životu posle zemaljske smrti. Tako
se u piramidama osim velikog broja predmeta od plemenitih metala i drugih skupocenih predmeta,
mogu pronaći i ostaci nameštaja i brodova.

Glavnim gradom Astečke države (1300.-1521.) vladale su najviše klase društva sačinjene
prvenstveno od imućnih ljudi. Iako je većina njih ovaj status stekla rođenjem, postojala je
mogućnost da i niže klase steknu titulu plemića ukoliko se istaknu svojom odanošću i napornim
radom za dobro carstva. Njihove kuće nalazile su se u samom centru grada i bile su izgrađene od
najboljih materijala. Nasuprot njima, najsiromašniji članovi društva bili su prinuđeni da žive na
rubovima grada u kućama građenim od materijala koji su bili dostupni u njihovom okruženju.
Bavili su se lovom i poljoprivredom i smatrali su se najnižim slobodnim delom društva.

U Austro-Ugarskoj monarhiji, gradovi su mogli kupiti status slobodnog kraljevskog grada što im je
omogućavalo povećanu autonomiju. Veliki broj gradova doživeo je svoj procvat i nagli razvoj

6
nakon sticanja ovog statusa. Neki od gradova u današnjoj Srbiji su: Novi Sad (1748.), Sombor
(1749.) i Subotica (1779.).

U srednjem veku, tačnije 1517. godine papa Lav X uveo je u praksu podelu oprosta greha za novac.
Ovim činom, ograničen je pristup jednom od najvažnijih sakramenata najsiromašnijim vernicima
koji ovu uslugu sebi nisu mogli da priušte. Važno je spomenuti da je uskraćivanjem ove usluge,
prema tadašnjim učenjima crkve, moglo pojedincu da se onemogući ostvarivanje vrhunskog idela
tog vremena- večni život posle smrti. Nakon svega 15-tak godina, nakon prigovora Martina Lutera i
jačanja Protestantizma dolazi do ukidanja ove prakse.

Zanimljivo bi bilo još spomenuti da se u određenim državama koje su dozvoljavale posedovanje i

trgovinu robovima, često mogla kupiti sloboda. U kasnijim periodima, određeni društveni statusi i
titule takođe su mogli da se kupe novcem.

Nakit iz Egipatske piramide Oproštajnica greha iz 1517.

3. Novac kao mera vrednosti u savremenoj ekonomiji

Novac kao mera vrednosti je jedna od osnovnih funkcija novca. Ona se ogleda u tome što je
količinom potrebnog novca moguće izraziti vrednost neke robe na tržištu u odnosu na drugu robu.
To znači da se pomoću novca koji je potrebno izdvojiti za određenu robu može zaključiti koliko je
kupovina robe sa kojom je poredimo isplativija ili manje isplativa od kupovine prve.
Novac je rezultat proizvodnje, nastao radi lakšeg određivanja vrednosti robe i upoređivanja
različitih roba na tržištu. On nastaje kao jedan od produkata razmene proizvedene robe na tržištu i
ukazuje na uspešnost i isplativost robe, ali i preduzeća koje u datim okolnostima predstavlja
ponuđača robe.
Cena neke robe je novčani izraz vrednosti neke robe na tržištu. Cena bi trebala da predstavlja realnu
vrednost određene robe na tržištu. Ipak, na slobodnom tržištu pri porastu ili padu ponude ili
potražnje, cena robe može da varira iako njena vrednost ostaje ista.

Svaka država putem zakonskih regulativa određuje novčanu jedinicu kako bi ta ista u robnom
obliku služila kao mera vrednosti. U odnosu na ovu novčanu jedinicu, računaju se i grade cene
svake robe dostupne na nacionalnom tržištu. Reč je o robi koja je najčešće najznačajniji izvozni
proizvod određene države i na čijoj se osnovi zasniva ekonomija određene države. Pored
određivanja mera vrednosti, država utvrđuje monetu kao jedinicu plaćanja i kao zakonsko sredstvo
plaćanja i njegovu uporednu vrednost u odnosu na druge valute. U Republici Srbiji zvanična
moneta je dinar (RSD), a njegova uporedna vrednost u odnosu na druge valute podložna je
varijacijama.

4. Značaj novca u savremenoj ekonomiji

Značaj novca u savremenoj ekonomiji ogleda se u njegovoj osnovnoj funkciji osnovnog i opšte

7
ptihvaćenog sredstva razmene i plaćanja. Nezavisno od oblika u kojem se nalazi, kao robni, metalni
ili papirni novac, ili kao bankovni i žiralni sastavni je deo svih savremenih ekonomskih aktivnosti .
Iako značaj novca u smislu materijalnog bogatstva pojedinca varira od društva do društva ipak u
najvećem delu sveta predstavlja jedan od najvažnijih društvenih faktora. U visoko razvijenim
društvima, gde nema velikih razlika u kupovnoj moći različitih slojeva stanovništva, ova pojava nije
toliko uočljiva. Ipak, u siromašnijim društvima gde je raspodela novca neujednačena, količina
novca koju neko poseduje najčešće se direktno oslikava na način života i životni standard
pojedinca. Tako novac postaje i mera vrednosti određenog člana društva i način da se sebi obezbede
određene privilegije i društvene povlastice.
Sve to ima znatno pogubnije posledice po drugu polovinu stanovništva, koja je suočena sa životom
u siromaštvu. Tako dolazi do raslojavanja društva usled neravnomerne raspodele novca i značajnih
društvenih problema sa kojima se i Republika Srbija suočava.
Značaj novca za državu kao celinu u smislu bruto nacionalnog proizvoda verovatno je još od
većeg značaja. Opšte je poznata činjenica da su najrazvijenije države one koje imaju najveću
proizvodnju. Bruto domaći proizvod za državu predstavlja priliku da se pozicionira na svetskom
tržištu. Novcem se meri životni standard i bogatstvo određene države na osnovu bruto nacionalnog
dohotka države se dele na razvijene i one u razvoju. Bogatstvo države od ključnog je značaja i
prilikom sklapanja ugovora sa stranim bankama radi uzimanja kredita, kao i apliciranja za sredstva
iz raznih fondova. Pošto su ti krediti i fondovi najčešće preduslov za bilo kakav razvoj ili ulaganje u
državu, novac se u datim situacijama postavlja kao mera “poverenja” u privredu i državu koja se
zadužuje.

5. Faktori variranja vrednosti novca na globalnom i nacionalnom tržištu

Na slobodnom tržištu, vrednost novca varira u zavisnosti od odnosa ponude i potražnje. Porastom
ponude i smanjivanjem potražnje za novcem njegova vrednost opada pa se u takvim situacijama
kamata na pozajmice smanjuje. Porastom potražnje za novcem i smanjenjem ponude kamate rastu
što rezultira većom cenom novca. To je jedan od principa na kojima počiva savremeno bankarstvo,
a odnose ponude novca na tržištu može direktno da kontroliše centralna banka. Ukoliko je mešanje
centralne banke i države u monetarne tokove česta pojava, slobodno tržište gubi svoje karakteristike
i postaje kontrolisano tržište.
Na kontrolisanom tržištu, države mogu da utiču na variranje vrednosti novca kao i na količinu
novca u opticaju. Smanjenjem novca u opticaju vrednost preostalog novca raste, dok porastom
količine novca u opticaju vrednost novca opada.
Rast realne vrednosti, odnosno kupovne moći koja stoji iza njega, naziva se aprecijacija. Stabilna
aprecijacija je veoma poželjna i direktno doprinosi porastu životnog standarda stanovništva. Ipak,
aprecijacija može i da škodi ukoliko je reč o privremenoj pojavi nakon koje dolazi do pada kupovne
moći koja iza tog novca stoji.
Inflacija i devalvacija su oblici deprecijacije odnosto pada kupovne moći i na slobodnom tržištu
predstavljaju nepoželjnu pojavu. Ipak, na kontrolisanom tržištu, mogu se iskoristiti kao mera rasta
zaposlenosti i naposletku poboljšanja životnog standarda stanovništa. Inflacija, naravno, nikada ne
sme da predstavlja dugotrajno rešenje za probleme niske zaposlenosti i siromaštva jer u suprotnom
može dovesti do trajne nestabilnosti ekonomije jedne države.
Relativno stabilna vrednost novca odnosno, stabilizacija cena je cilj svake uspešne privrede. Ona
podrazumeva eliminisanje negativnih trendova u kretanju cena na tržištu ( inflaciju, značajniji
nesklad u ponudi i potražnji). Kada se pojavi veća količina novca u opticaju takva pojava se
naziva inflacija, a suprotno tome manja količina novca u opticaju od potrebne se naziva deflacija.
Narušavanje monetarne ravnoteže odnosno ravnoteže između raspoložive količine novca i stvarne
potrebe za novcem dovodi do zastoja u izvršavanju robno-novčanih transakcija i dospelih obaveza.
Stoga i ukupna količina novca u opticaju ima veliki značaj za funkcionisanje privrede i relativno
stabilnu vrednost novca

8
 Zaključak

Kada se sagledaju sve činjenice u proteklom periodu od nekih pedeset godina izvodi se zaključak je
da je platežna moć u velikoj meri opala.
Danas u modernom društvu novac koji je u opticaju nema vrednost još jedan bitan faktor koji se
javlja je činjenica da nas zadovoljava u velikoj meri novac koji ni ne možemo da vidimo:
elektronski novac ili u novije vreme kripto valute.

Moderno društvo sve više prihvata elektronki novac odnosno elektronski vid plaćanja kao osnovno
sredstvo u prometu. Elektronskim putem se vrše transakcije sa bankovnog računa poslodavca do
bankovnog računa radnika dalje sa računa radnika na račun neke maloprodajne radnje tako da se
novac kao sredstvo plaćanja nikad fizički ne prikazuje.

Upravo se ovde vidi napredak društva u smislu modernizacije i konformizma da se celokupno

društvo okrenulo virtualnom novcu u odnosu na nekadašnje društvo gde je kao osnovno sredstvo
plaćanja bilo fizički opipljivo sredstvo plaćanja bez obzira da li se radilo o zlatnom grumenju ili o
kovanicama.

Većina ljudi ne shvata da je novac zapravo stvar poverenja, poverenje u osobu ili u neku instituciju
koja uvažava njegove papire od vrednosti. Tako gledano uopšte nije od važnosti šta je urezano ili
upisano na sredstvu plaćanja da li je ono u osnovi od zlata, papira ili prikazano na LCD displeju
rečunara.

Filozofski gledano sve može da posluži kao sredstvo plaćanja i što više znamo o novcu i
sagledavamo ga iz više uglova postajemo sposobniji da ga kontrolišemo, uživamo u njemu,
povećavamo kapital i trošimo.

Na samom kraju treba naglasiti da novac koji posedujemo ne čini nas srećnim on nam samo daje
veće mogućnosti izbora.

Kada posedujemo novac možemo da biramo hoćemo li ili nećemo, ali niko ne može da raspolaže sa
našom voljom i sa našim vremenom. Novac je samo jedno sredstvo sa kojim možemo da ispunimo
9
neke naše potrebe i u suštini to je jedina njegova svrha.

10