BANKARSKO POSLOVANJE I PLATNI PROMET

Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ

Nedelja 1 – Institucionalni aspekti bankarstva

1. MAKRO-FINANSIJSKI SISTEM I NJEGOVA STRUKTURA

Finansijski sistem kao podsistem privrednog sistema zemlje predstavlja skup finansijskih institucija,
instrumenata i mehanizama koje utvrđuju i donose monetarne i finansijske vlasti, a kojima se reguliše
ukupna problematika finansija jedne zemlje.

Uslovno gledano, finansijski sistem se može podeliti na : (a) Finansijski sistem u širem smislu, i (b)
Finansijski sistem u užem smislu.

Finansijski sistem u širem smislu – obuhvata : fisklani sistem, monetarno-kreditni sistem, bankarski
sistem, devizni sistem, sistem finansijskog osiguranja, poslovno-finansijski sistem i sistem finansijskih
tržišta.

Finansijski sistem u užem smislu – obuhvata samo fiskalni sistem, odnosno sistem javnih finansija i
njegove instrumente i institucije.

Dobar i efikasan finansijski sistem treba da omogući nesmetano funkcionisanje privrednog sistema
zemlje, jer preko finansijskog sistema i njegovih osnovnih elemenata učesnici u privrednom i
društvenom životu dolaze do sredstava potrebnih za njihovo normalno funkcionisanje.

S obzirom da je finansijski sistem od predominantnog značaja za odvijanje i regulisanje ukupnih

tokova reprodukcije u nacionalnoj privredi, po logici stvari u njegov sastav ulazi čitav niz vitalnih
podsistema privrednog sistema.

U savremenim uslovima privređivanja finansijski sistem pokazuje svu svoju složenost. Zbog složenosti
finansijskog sistema, finansije svake zemlje su razgraničene po određenim oblastima. Sa aspekta
finansijske aktivnosti, najcelishodnije je prihvatiti tezu da u finansijski sistem ulaze sledeći finansijski
podsistemi :

a) Monetarno-kreditni sistem

b) Bankarski sistem

c) Fiskalni sistem

d) Poslovno-finansijski sistem

e) Sistem finansijskog osiguranja

f) Sistem finansijskih tržišta

STRUKTURA FINANSIJSKOG SISTEMA

Sistem finansijskih tržišta

BANKARSKI SISTEM

Sa aspekta bankarskog sistema zemlje, najveći značaj imaju sledeće bankarske aktivnosti : (a)
kreiranje novca (što je funkcija Centralne banke, i (b) stvaranje depozitnog i žiralnog novca (što je
funkcija poslovnih banaka).

Sledstveno tome, može se reći da osnovnu sadržinu bankarskog sistema svake zemlje čini sistem
Centralne banke sa poslovnim banakama.

Centralna (emisiona) banka kreira primarni novac. Pri tome, ekonomska suština primarnog novca
ogleda se u snabdevanju društvene reprodukcije potrebnom količinom novca u cilju stvaranja
neophodne likvidnosti privrede.

Poslovne banke čine okosnicu bankarskog sistema, jer su preko novca i kredita direktno vezane za
sistem finansiranja društvene reprodukcije. Sposobnost banaka da umnožavaju količinu novca u
opticaju jeste tzv. kreditna i monetarna multiplikacija.

Banke predstavljaju deo finansijskog mehanizma privrede, s tim što ćemo u nastavku izlaganja,
metodološki gledano najpre razmotriti problematiku centralnog bankarstva, a zatim poslovnog
bankarstva.

2. CENTRALNO BANKARSTVO

Glavna monetarna institucija i osnovni nosilac bankarskog sistema svake zemlje jeste centralna
banka. Za centralnu banku, obično se kaže da je to “banka banaka”, budući da po svom položaju u
bankarskom sistemu zemlje ona ima privilegovan status.

Poređenjem centralnih banaka u različitim zemljama, mogu se uočiti (osim razlika) i određene
zajedničke karakteristike vezano za način njihovog funkcionisanja. U tom kontekstu, aktivnosti skoro
svih centralnih banaka u svetu mogu se grupisati u nekoliko osnovnih segmenata, to su :

(a) Emisiona aktivnost, što podrazumeva monopol na štampanje novca;

(b) Regulisanje kreditnog potencijala banaka i usmeravanje njihove kreditne politike;

(c) Uloga bankara države, odnosno Vlade;

(d) Nadzorna uloga, u smislu kontrole bankarskog sistema;

(e) Uloga “garanta” likvidnosti bankarskog sistema zemlje;

(f) Upravljanje deviznim rezervama i spoljnim dugom zemlje;

(g) Upravljanje deviznim kursom nacionalne valute.

Respektujući značaj koji centralne banke imaju na ukupan privredni razvoj zemlje, teško je dati
odgovor na pitanje koja je od njenih ovde pomenutih aktivnosti najvažnija, jer sve njene aktivnosti
predstavljaju važan segment funkcionisanja ukupnog privrednog sistema, pri čemu, među njima
postoji visok stepen interakcije i međusobne uslovljenosti.
Svaka država vrši zakonsko definisanje pozicija, funkcija i odgovornosti centralne banke kao nosioca
monetarne vlasti u zemlji. Pri tome, osnovna svrha državne regulative jeste da se uspostavi takav
način organizacije centralne banke koji će omogućiti da centralna banka što uspešnije obavlja njene
osnovne zadatke.

Kako treba da bude organizovana centralna banka zavisi od mnogo faktora, a pre svega, od
razvijenosti i strukture ekonomskog sistema, kao i od političkih faktora u državi. Međutim,
organizacija centralnih banaka u svetu se danas ipak svodi na tri osnovna modela, to su : (a)
Jedinstvena centralna banka, (b) Složeni sistem centralne banke, i (c) Supernacionalna centralna
banka.

(a) Koncept jedinstvene centralne banke – podrazumeva da su funkcije vrhovne monetarne vlasti
koncentrisane u jednom pravnom subjektu, pri čemu, osnovno pravilo organizovanja centralne banke
po ovom modelu glasi : “jedna država – jedna centralna banka”. Ovaj model organizacije centralne
banke najviše je zastupljen u svetu.

(b) Koncept složenog sistema centralne banke – podrazumeva organizaciju sistema centralnih banaka,
što znači da u jednoj zemlji postoji više banaka koje zajedno obavljaju funkcije centralne banke. U
tom sistemu, jedna od banaka ima ulogu glavnog koordinatora i njen zadatak je da upravlja delovima
ove složene organizacije. Najpoznatiji savremeni primer ovakvog organizovanja centralne banke jeste
Sistem federalnih rezervi SAD (FED).

(c) Koncept supernacionalne centralne banke – karakterističan je za monetarne unije grupe zemalja.
U ovakvom modelu, države se odriču svojih monetarnih suvereniteta, promovišu jedinstvenu valutu,
usklađuju monetarno-kreditnu i deviznu politiku, formiraju zajedničke devizne rezerve i osnivaju
zajedničku centralnu banku. Primer evropske unije i valute EUR-a.

Centralne banke uvek su imale naglašenu ulogu u privrednom sistemu. Pri tome, naglašena uloga
centralnih banaka posebno dolazi do izražaja sa jačanjem uticaja države na usmeravanje privrednih
tokova i procesa. Zbog toga, centralne banke u razvijenim tržišnim privredama imaju niz funkcija,
među kojima su dve najznačajnije : (a) Vođenje monetarne politike zemlje, i (b) Osiguranje
normalnog funkcionisanja bankarskog i finansijskog sistema.

U kontekstu navedenog, a imajući u vidu hijerarhiju ciljeva monetarne politike (stabilnost cena,
ekonomski rast, puna zaposlenost i uravnotežen platni bilans) treba istaći da se apsolutni primat daje
stabilnosti cena. Radi zadovoljenja takvih makroekonomskih ciljeva centralna banka preuzima na
sebe, pre svega, sledeće zadatke : (1) Obezbeđenje potrebne količine novca, (2) Održavanje likvidnosti
plaćanja u zemlji, (3) Održavanje likvidnosti u plaćanjima sa inostranstvom, (4) Snabdevanje tržišta
gotovim novcem, (5) Državni blagajnik i kreditor države, (6) Unutrašnji platni promet.

U izvršavanju svojih osnovnih zadataka, centralna banka se služi većim brojem instrumenata i mera
tzv. “monetarnog regulisanja”.

Imajući u vidu ono što smo ovde naveli o centralnom bankarstvu, na kraju je moguće diferencirati i
osnovne karakteristike centralne banke koje je čine specifičnom finansijskom institucijom, u odnosu
na poslovne banke. Te karakteristike koje centralnu banku odvajaju od ostalih banaka u najkraćim
crtama ogledaju se usledećem :
 (1) Javno-pravni karakter centralnih banaka;

(2) Monopolsko pravo izdavanja novčanica;

(3) Jedinstvena centralna banka za zemlju;

(4) Samostalnost (uslovna) centralne banke;

(5) Neprofitna finansijska organizacija;

(6) Koncentracija deviznih rezervi;

(7) Uloga državnog blagajnika i kreditora;

(8) Nemogućnost stanja nelikvidnosti.

3. POSLOVNO BANKARSTVO

Mada je literatura o bankama veoma bogata, činjenica je da definisanje banke nije jednostavno.
Analogno tome, ne postoji jedinstvena i opšte prihvaćena definicija banke.

Imajući u vidu celokupnu delatnost banaka, lako se zapaža da se kroz sve njene funkcije i poslove
provlači sledeća karakteristika: (a) uzimanje i davanje kredita, i (b) posredovanje u novčanim
plaćanjima u privredi.

Polazeći od prethodnog, moguće je dati definiciju banke koja se smatra skoro najobuhvatnijom :
Banka je ustanova ili preduzeće čija je osnovna delatnost uzimanje i davanje kredita i posredovanje u
novčanim plaćanjima.

Ovo je klasična definicija banke koja postaje preuska, kada se imaju u vidu ukupni poslovi savremenih
banaka i njihovo mesto u savremenoj privredi, budući da banke u savremenim uslovima obavljaju niz
različitih usluga i poslova kojima se ranije nisu bavile (osiguravajući poslovi, brokerski poslovi, poslovi
konsaltinga, poslovi sa nekretninama, špekulativni poslovi).

Usluge koje pruža savremena

poslovna banka

Budući da je osnovna posrednička funkcija banaka de facto pribavljanje i usmeravanje novčanih

sredstava sa svrhom uzimanja i davanja kredita, proizlazi da se osnovni bankarski poslovi svode u
stvari na sledeće :

(a) Prikupljanje depozita i pribavljanje sredstava

(b) Kreiranje novca i odobravanje kredita

(c) Obavljanje platnog prometa

(a) Prikupljanje depozita i pribavljanje sredstava – čini osnovni bankarski posao jer na taj način banka
dolazi do potrebnih sredstava koja čine osnov za kreiranje novca i odobravanje kredita. U bankarskoj
terminologiji ovi poslovi se označavaju kao pasivni bankarski poslovi.
(b) Kreiranje novca i odobravanje kredita – čini specifičnost bankarskog mehanizma kojim banka na
osnovu finansijskog potencijala kojim raspolaže umnožava svoj kreditni volumen kreditno-
monetarnom multiplikacijom.

(c) Obavljanje platnog prometa – podrazumeva vršenje poslova platnog prometa u zemlji i
inostranstvu. Ovi poslovi imaju uticaja na kreditni potencijala banaka i na njihovo poslovanje.

Osnovni smisao postojanja banke jeste da vrši prikupljanje (mobilizaciju i koncentraciju) sredstava od
onih kojima ona trenutno nisu potrebna i da ta sredstva plasira onima kojima su ona preko potrebna.

Osnovni motiv poslovanja banaka jeste profit. Pri tome, profit banke se javlja kao razlika u naplaćenoj
(aktivnoj) i plaćenoj (pasivnoj) kamatnoj stopi. Uobičajeni naziv za bankarski profit je “marža
kamata”.

U različitim oblicima bankarskog organizovanja upotreba termina “poslovna banka” najčešće se

povezuje sa bankom uopšte, jer se pod tim pojmom podrazumeva, pre svega, poslovna aktivnost
banaka. Analogno tome, u bankarskoj praksi se pod nazivom “poslovna banka” podrazumevaju banke
opšteg (poslovnog) tipa.

Savremeno poslovno bankarstvo, značajno je povećalo lepezu bankarskih proizvoda i usluga koje
stoje na raspolaganju klijentima banaka, pre svega, u cilju osiguranja profitabilnog osiguranja kroz
dopunske poslove, kao i usled sve veće konkurencije nebankarskih finansijskih institucija.

HVALA

NA PAŽNJI !

BANKARSKO POSLOVANJE I PLATNI PROMET

Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ

Nedelja 2 – Novac i poslovna banka kao institucija

monetarnog sistema

1. EKONOMSKI ZNAČAJ NOVCA

Monetarni sistem predstavlja ključni podsisitem ukupnog finansijskog sistema svake zemlje.
Analogno tome, u izučavanju problema monetarnog sistema (monetarnih finansija) uvek se polazi od
NOVCA kao jedne od osnovnih ekonomskih kategorija društveno-ekonomskog sistema.

Teorija novca i istraživanje uloge novca u procesu društvene reprodukcije spada u jedno od
najsloženijih oblasti savremene ekonomske teorije. Pri tome, shvatanje uloge novca u privredi
menjalo se tokom različitih perioda.

Zanemarujući izvesne varijacije, moglo bi se reći da su se mišljenja o ulozi novca u privrednom životu
uglavnom odvijala u tri osnovna pravca, i to :

(a) Nemonetarističko shvatanje

(b) Monetarističko shvatanje, i

 (c) Kompleksno shvatanje (savremeno).

(a) Nemonetarističko shvatanje – uloge novca u privrednoj aktivnosti, gleda na novac isključivo kao
na tehnički faktor razmene dobara, koji olakašava razmenu, ali ne menja samu suštinu robnih
transakcija. Najvažniji pedstavnici ovog shvatanja: J.S. Mil, D. Hjum, a kasanije i D. Rikardo.

(b) Monetarističko shvatanje – uloge novca u privrednom životu, zastupa stav da novac i monetarni
faktori imaju presudnu ulogu u ekonomskom životu svake zemlje i kao takvi predstavljaju osnovni
faktor njenog razvoja. Najvažniji predstavnici ovog shvatanja : I. Fišer, A. Han, R. Houtri.

(c) Kompleksno shvatanje – uloge novca u privdenoj aktivnosti zastupa stav da novac i monetarni
faktori nisu beznačajni, već su neophodni faktori da bi se ekonomski razvoj zemlje uopšte mogao
odvijati. Najvažniji predstavnici : K. Marx (teorija radne vrednosti) i J.M. Keynes (teorija dohotka).

Danas se u monetarnoj teoriji ne postavlja pitanje “šta je novac”, već kako se on stvara, ko njime
raspolaže i kako novac deluje na ukupnu ekonomsku aktivnost zemlje. Drugim rečima, postavlja se
pitanje “kako novcem efikasno upravljati”.

U kontekstu navedenog, danas se u monetarnoj teoriji sve više posvećuje pažnja istraživanju
mehanizama uzajamnog delovanja novčanih i realnih faktora društvene reprodukcije, što po logici
stvari, uslovljava da klasičan pristup monetarnim fenomenima danas sve više gubi na značaju.

U savremenoj teoriji monetarnih finansija danas preovladava shvatanje da osnovno područje

monetarne teorije predstavlja istraživanje uzajamnog delovanja monetarno-kreditne sfere i drugih
agregata nacionalne privrede (pre svega, promena realnog nacionalnog dohotka i zaposlenosti
proizvodnih faktora, kao i promena nivoa cena i raspodele dohotka).

U istraživanju delovanja novca na privredu, monetarna teorija može da pristupi na dva načina : (a)
kvantitativno, i (b) kvalitativno.

Klasična monetarna teorija – uglavnom je istraživala kvantitativne osobine samog novca, kao što su :
priroda novca, oblici novca i njihova klasifikacija, funkcije novca, kupovna snaga i faktori kupovne
snage novca.

Savremena monetarna teorija – fokusira se na istraživanje mehanizama i veoma brojnih

kvantitativnih odnosa između novčanih i realnih faktora društvene reprodukcije. Pri tome,
kvalitativno istraživanje novca sve više ustupa mesto tzv. funkcionalno-empirijskoj analizi.

2. OSNOVNE FUNKCIJE NOVCA

Novac je roba koja ima upotrebnu vrednost i vrednost, kao i svaka druga roba. Analogno tome, novac
ima dve osnovne (primarne) funkcije, to su : prvo, novac u funkciji sredstva razmene (prometa) i
drugo, novac u funkciji mere ekonomske vrednosti (standarda). Obe primarne funkcije novca su
međusobno uslovljene i determinisane su njegovom upotrebom.

Kao posrednički mehanizam između procesa robne proizvodnje i razmene, savremeni novac ima
svoje brojne (klasične) funkcije koje se mogu sistematizovati sledećim redosledom :
 (a) Novac u funkciji mere vrednosti

(b) Novac u funkciji prometnog sredstva

(c) Novac u funkciji platežnog sredstva

(d) Novac u funkciji štednje

(e) Novac u funkciji svetskog novca.

(a) Novac u funkciji mere vrednosti – ogleda se u tome što se vrednost svih roba izražava u novcu, a
ostvaruje se preko merila cene. Smisao funkcije novca kao mere vrednosti jeste da sve vrste roba
(preko novca) postaju kvalitativno jednake i kvantitativno uporedive.

Novac ostvaruje funkciju mere vrednosti putem “merila cene”. Merilo cene u užem smislu,
predstavlja zakonski propisanu količinu novčanog materijala u jedinici monete. Moneta je kovani
novac čiji kvalitet, naziv, oblik i masu određuje država. Dakle, proizlazi da merilo cene u stvari rešava
pitanje jedinstvene tehničke mere kojom se izražavaju različite količine novca.

Novac u funkciji mere vrednosti prisutan je kao apstraktno (idealno) sredstvo u obliku obračunskog
novca, koji predstavlja društveno potreban apstraktan rad za merenje vrednosti svih roba. Pri tome,
izražavanjem vrednosti robe u novcu, dobija se njena cena.

Osnovni nedostatak novca u funkciji mere vrednosti, jeste što vrednost jedne jedinice novca nije uvek
postojana (tj. kupovna snaga novca varira).

(b) Novac u funkciji prometnog sredstva – ogleda se u tome što novac služi kao posrednik u razmeni
dobara (pri kupovini i prodaji). Roba se prodaje za novac da bi se njime kupila neka druga roba.

Robni promet se sastoji iz dve faze :

(1) Faza prodaje (R – N)

(2) Faza kupovine (N – R)

Kao što se vidi, u ovoj funkciji novca dolazi do istovremenog kretanja, i to :

(a) Robe – od prodavca ka kupcu (P K)

(b) Novca – od kupca ka prodavcu (K P)

Međutim, dobijeni novac po završenoj prodaji ne mora se odmah pretvoriti u drugu robu, što znači
da faza prodaje jedne robe i kupovina druge robe mogu biti vremenski i prostorno razdvojeni.

U ovoj funkciji, novac se mora i fizički pojaviti, za razliku od njegove funkcije mere vrednosti, koja je
apstraktna (novac nije i fizički prisutan).
(c) Novac u funkciji platežnog sredstva – javlja se kod kupoprodaje robe na kredit, gde novac uvek
prvo izvrši svoju funkciju mere vrednosti, a zatim funkciju platežnog sredstva. Dakle, odvaja se čin
kupovine od čina plaćanja, jer roba se prodaje kupcu u jednom periodu, a kupac je plaća u nekom
drugom periodu.

U momentu prodaje robe – novac nije realno prisutan, ali se njime izražava vrednost robe (služi kao
mera vrednosti).

U momentu plaćanja robe – novac je fizički prisutan, pa služi kao sredstvo plaćanja (tj. kao platežno
sredstvo).

Vezano za funkciju novca kao platežnog sredstva, razvio se kreditni sistem i tzv. “kreditni novac”,
budući da se novac kao platežno sredstvo vezuje ne samo za robna već i za nerobna plaćanja (usluge).

(d) Novac u funkciji štednje – ogleda se u tome što se novac povlači iz prometa i čuva (tj. vrši se
njegovo tezaurisanje). Ova funkcija novca javlja se kao posledica potrebe akumuliranja novca u cilju
investiranja.

Osnovni nedostatak novca u funkciji štednje, jeste rizik opadanja vrednosti novca, naročito ako se
akumuliranje novca i odlaganje potrošnje vrši izvan banaka. Međutim, ako se novac štedi i deponuje
kod banaka, onda će kamatna stopa ublažiti rizike vezano za ovu funkciju novca, budući da se preko
kamatne stope delimično kompenzuje gubitak vrednosti novca.

(e) Novac u funkciji svetskog novca – ogleda se u njegovoj ulozi u međunarodnom prometu. Naime,
učestvujući u međunarodnoj razmeni novac ostvaruje funkcije : mere vrednosti, prometnog sredstva
i sredstva plaćanja. Međutim, funkciju “svetskog novca”, novac ne može obavljati u obliku u kojem to
čini u okviru nacionalne ekonomije.

Funkciju svetskog novca mogu vršiti samo odgovarajuće količine mase novčanih roba (zlata i srebra).
Pri tome, umesto neposrednog manipulisanja sa zlatom koristi se preračunavanje jedne valute u
drugu, gde zlato služi samo kao zajednički imenitelj, a u stvarnosti funkcioniše papirni novac za koji se
određuje formalan odnos prema zlatu (paritet novca).

Na taj način, postoji mogućnost konvertibilnosti tj. zamenljivosti novca jedne zemlje za novac druge
zemlje, gde paritet novca služi kao osnova konvertibilnosti. Pri tome, pod paritetom novca treba
podrazumevati odnos u kome se nalazi vrednost novca jedne zemlje prema vrednosti novca druge
zemlje, a koji je zasnovan na količini zlata koju svaki od njih predstavlja.

Zaključak : Novac kao kategorija robne proizvodnje obavlja pet osnovnih tj. “klasičnih” funkcija. Ako
se na bilo koji način sužava delovanje zakonitosti robne proizvodnje onda će se automatski sužavati i
mogućnost za realizovanje nekih od tzv. “klasičnih” funkcija novca. U tom slučaju, novac koji se nalazi
u opticaju nije kategorija robne proizvodnje, već je običan papir koji vrši “svoje” funkcije, a koje neki
ekonomisti nazivaju “akcesornim” funkcijama novca, a koje nisu funkcije novca kao ekonomske
kategorije.
Novac (sam po sebi) nije produktivan. Zbog toga, smatra se da samo proizvedene robe i usluge
predstavljaju pravo (realno) pokriće ukupnog novca. To ujedno znači, da stvaranje ili emisija novca
ima smisla samo ako on ima realno pokriće u materijalnim dobrima i uslugama.

3. NOVAC U MEĐUNARODNIM PLAĆANJIMA

Savremeni novac služi kao zakonsko sredstvo plaćanja u unutrašnjem prometu pojedinih zemalja.
Međutim, postavlja se pitanje kakva je uloga novca u međunarodnom robnom prometu. Ovo pitanje
je od posebnog značaja, budući da savremeni svet danas karakteriše veoma snažan proces
globalizacije i intenzivan razvoj međunarodnih poslovnih transakcija.

Međunarodna plaćanja podrazumevaju plaćanja koja se vrše između pojedinih zemalja, bez obzira ko
ih vrši : država, privredni subjekti ili pojedinci. To su plaćanja koja se vrše između deviznih rezidenata
različitih zemalja, sa različitim valutama i valutnim sistemima.

U okvirima nacionalne ekonomije domaćim rezidentima se putem državne prinude nalaže obaveza
korišćenja domaće nacionalne valute kao zakonskog sredstva plaćanja. Međutim, van granica
nacionalne ekonomije ne postoje uslovi za realizovanje ovakve državne prinude, u smislu obaveznog
korišćenja nacionalne valute kao zakonskog sredstva plaćanja.

Dve najznačajnije oblasti gde se fokusiraju problemi vezani za međunarodna plaćanja čine
intervalutarni odnosi i platni bilans. Analogno tome, ovim pitanjima ćemo u nastavku izlaganja
posvetiti posebnu pažnju.

a) Pojam i vrste valuta

Etimološko značenje – pojam valuta potiče od latinske reči “valuta”, što znači vrednost.

U kontekstu novca, izraz valuta može imati nekoliko značenja, kao što su:

(1) Novčana jedinica - kao zakonsko sredstvo plaćanja u unutrašnjim finansijskim

transakcijama jedne zemlje;

(2) Efektivni novac (novčanice) - koji se nalazi u opticaju u jednoj zemlji;

(3) U deviznom smislu - valuta znači zakonsko sredstvo plaćanja u zemlji domaćeg deviznog
rezidenta (domaća valuta) odnosno inostranog deviznog rezidenta (strana valuta).

(4) U međunarodnim plaćanjima - valuta znači samo efektivne inostrane novčanice (efektiva),
ali ne i novčane surogate (menica, ček, akreditiv).

U okvirima nacionalne ekonomije valute pojedinih zemalja služe kao zakonska sredstva plaćanja.
Međutim, takođe i van granica nacionalne ekonomije neke valute mogu se javiti u funkciji sredstva
plaćanja.

Sa aspekta sposobnosti pojedinih valuta da služće kao međunarodno merilo vrednosti i da se

zamenjuju za neke druge valute, sve valute se najčešće klasifikuju na sledeći način :

(a) Konvertibilne i nekonvertibilne valute

(b) Transferabilne i klirinške (obračunske) valute.

Konvertibilne valute – predstavljaju valute koje mogu da se slobodno menjaju za svaku drugu valutu i
to u neograničenim količinama.

Nekonvertibilne valute – predstavljaju valute koje se ne mogu zamenjivati za druge valute. Ove valute
se nazivaju još i “meke” valute i one služe kao sredstvo plaćanja isključivo u unutrašnjem platnom
prometu zemlje.

Transferabilne valute – predstavljaju valute koje se upotrebljavaju za plaćanja među zemljama koje
su povezane dogovorom u “valutnom bloku”.

Klirinške (obračunske) valute – predstavljaju valute pomoću kojih se obavljaju međusobna plaćanja i
obračunavanja između pojedinih zemalja, a na osnovu posebnih međunarodnih dogovora.
Obračunska valuta se još naziva i “dogovorna” valuta koja nije valuta ni jedne od dogovornih strana,
već neka treće valuta.

b) Pojam i vrste deviza

Etimiloško značenje – pojam deviza potiče od latinske reči “devise” koja označava inostranu menicu
tj. menicu koja glasi na inostranu valutu, a koja treba da se plati u inostranstvu.

Novac jedne nacionalne privrede javlja se u inostranstvu u dva oblika (vida):

(1) U vidu efektivnog inostranog novca (ili valuta).

(2) U vidu kratkoročnih potraživanja u inostranom novcu (ili deviza).

Sa makro-aspekta, devize se najčešće definišu kao potraživanja koja ima jedna nacionalna privreda u
valutama drugih nacionalnih privreda.

Dva osnovna pristupa u definisanju pojma deviza su: (a) uži pristup, i (b) širi pristup.

Uži pristup – pod pojmom deviza podrazumeva sva kratkoročna potraživanja u inostranstvu
po bilo kom osnovu, u bilo kojoj valuti i bez obzira na način raspolaganja devizama. Međutim, ovde
inostrani novac (strane valute) koji se nalazi u rukama domaćih deviznih rezidenata ne predstavlja
devize.

Širi pristup – pod pojmom deviza podrazumeva i inostrani novac (strane valute) koji se nalazi kod
domaćih deviznih rezidenata, što de facto znači da su ovi rezidenti imaoci potraživanja prema
inostranstvu.

Sa teorijskog aspekta i primene u praksi, većina zemalja prihvata uži pristup definisanja deviza.

U tehničkom smislu, postoji razlika između pojmova “valuta” i “deviza” :

Valuta – to je efektivni inostrani novac tj. efektivno strano sredstvo plaćanja.

Deviza – to je je kratkoročno potraživanje koje glasi na inostrani novac tj. potraživanje u inostranstvu
po bilo kom osnovu i bez obzira na način raspolaganja tim potraživanjem (menica, ček, akreditiv i sl).
Devize se mogu klasifikovati prema različitim kriterijumima. Međutim, one se najčešće klasiifkuju sa
aspekta mogućnosti da se izvrši transfer potraživanja na koja glase devize. S tim u vezi, one se
klasifikuju na :

(1) Slobodne i vezane (konvertovanje u potraživanja u drugoj valuti)

(2) Čvrste i meke (stabilnost deviznog kursa)

(3) Konvertibilne i klirinške (konvertovanje za druge devize)

(4) Promptne i terminske (dospelost potraživanja).

c) Pojam i vrste deviznih kurseva

Pojam i suština deviznog kursa podrazumeva saodnos između vrednosti domaće valute i inostranih
valuta. Međutim, postoji suštinska razlika između “valutnog” i “deviznog” kursa.

Valutni kurs – predstavlja “službeni kurs” koji određuje država na osnovu prethodno utvrđenog
pariteta vrednosti stranog i domaćeg novca izražene u zajedničkom imenitelju (zlato). Valutni kurs se
naziva i “intervalutarni kurs”.

Valutni kurs se najčešće definiše kao cena novčane jedinice jedne zemlje (obično strane) izražene u
novčanim jedinicama druge zemlje (obično domaće). Drugim rečima, valutni kurs pokazuje koliki se
broj novčanih jedinica jedne zemlje zamenjuje za određeni broj novčanih jedinica druge zemlje, ali u
neposrednoj gotovini. Dakle, valutni kurs je “kurs razmene” putem kojeg se vrši razmena domaće
valute sa valutama drugih zemalja.

Izraz “devizni kurs” može se primeniti samo na inostranu valutu, budući da na domaćem deviznom
tržištu samo inostrana valuta ima svoj devizni kurs, ali ne i domaća.

Domaća valuta ima svoj devizni kurs samo na inostranom deviznom tržištu. Domaća valuta nema
svoju cenu na domaćem tržištu već služi samo kao mera vrednosti, jer se u njoj izražavaju cene svih
roba.

Nasuprot domaćoj valuti, inostrana valuta ima svoju cenu tj. devizni kurs. Zboga toga, devizni kurs se
najčešće i definiše kao cena strane valute izražene u domaćoj valuti.

Dakle, postoji suštinska razlika između “valutnog” i “deviznog” kursa :

(a) Posredstvom “valutnog kursa” vrši se razmena domaće valute sa valutama drugih zemalja
(kurs razmene).

(b) Posredstvom “deviznog kursa” vrši se obračunavanje između pojedinih nacionalnih

ekonomija, jer devizni kurs uspostavlja vezu između nivoa cena u zemlji i inostranstvu. Pomoću
deviznog kursa inostrane cene se preračunavaju u nacionalnu valutu i domaće cene se iskazuju u
devizama.

(c) Valutni i devizni kurs povezuju različita monetarna područja.

Polazeći od različitih načina određivanja intervalutarne vrednosti domaće valute, devizni kursevi se
mogu kategorizovati u nekoliko grupa, to su :
 (1) Fiksni – formiraju se na bazi utvrđenog odnosa valuta prema zajedničkom imenitelju
(zlato). Ove kurseve određuju nadležni državni organi.

(2) Fleksibilni – formiraju se na bazi cena valuta na deviznom tržištu u skladu sa ponudom i
tražnjom deviza, ali samo do unapred određenog limita, što se postiže intervencijama Centralne
banke na deviznom tržištu.

(3) Fluktuirajući – formiraju se na bazi odnosa ponude i tražnje deviza na deviznom tržištu,
gde se vrši tržišno prilagođavanje deviznog kursa u pravcu kursa ravnoteže.

(4) Rukovođeni fleksibilni – umesto tržišnog prilagođavanja vrši se “zvanično” prilagođavanje

deviznog kursa u pravcu kursa ravnoteže, a u zavisnosti od stanja platnog bilansa zemlje.

(5) Višestruki (diferencijalni) – određuju se različiti devizni kursevi za uvoz i izvoz različitih
roba, za različite transakcije i za plaćanja u različiitm zemljama.

(6) Ravnotežni (realni) – to je kurs kod kojeg spoljna vrednost novca nije ni precenjena ni
potcenjena. Ovaj kurs izjednačava opšti nivo cena u zemlji sa opštim nivoom cena u inostranstvu.

d) Valutna konvertibilnost

Etimološko značenje – pojam konvertibilnost potiče od latinske reči “convertibilis”, što znači
pretvorljiv, preobratljiv.

Konvertibilnost se najčešće definiše kao mogućnost da se potraživanje u jednoj valuti može pretvoriti
u potraživanje u nekoj drugoj valuti, odnosno da se za domaću valutu može kupovati bilo koja druga
valuta.

Institut konvertibilnosti je usmeren na to da se obezbedi funkcionisanje međunarodne ekonomije

koja još uvek nije uspela da pronađe pravi međunarodni novac.

Osnovna karakteristika valutne konvertibilnosti jeste multilateralizam međunarodnih plaćanja. Stoga,

nekonvertibilnost domaće valute otežava funkcionisanje multilateralizma.

Savremena valutna konvertibilnost je uslovljena internim faktorima (domaća privreda) i eksternim

faktorima (MMS – Međunarodni monetarni sistm). To ujedno znači, da bi se prešlo na konvertibilnost
domaće valute neophodni su određeni preduslovi, među kojima posebno treba izdvojiti sledeće :

(1) Postojanje privredne i monetarne ravnoteže u nacionalnoj ekonomiji, što podrazumeva stabilne
odnose u privredi (interna i eksterna stabilnost).

(2) Realan devizni kurs nacionalne valute, koji treba da omogući domaćoj privredi da pređe na
konvertibilnost i ujedno da održava konkurentsku sposobnost nacionalne ekonomije u inostranstvu.

(3) Postojanje dovoljno snažnih deviznih rezervi zemlje. Savremena monetarna teorija smatra da
minimalne devizne rezerve treba da iznose 30% od vrednosti izvoza, ili čak 60-66% vrednosti izvoza.

(4) Sinhronizacija domaće makro-ekonomske politike sa politikom zemalja glavnih spoljnotrgovinskih

partnera, posebno u oblasti monetarne politike i politike cena.
Zaključak : Pojam konvertibilnosti ne može se posmatrati samo kao međunarodna novčana
kategorija, već i kao rezultat veoma kompleksnih ekonomskih učinaka nacionalne privrede. To znači,
da je proces stvaranja uslova za prelaz na konvertibilnost domaće valute izuzetno složen jer je
problem novca neraskidivo povezan sa problemima čitave nacionalne privrede.

e) Platni bilans – Bilans plaćanja

Bilans plaćanja kao ekonomska kategorija predstavlja ukupnost ekonomskih transakcija koje se
obavljaju između jedne nacionalne ekonomije i inostranstva u jednom vremenskom periodu.

U tretiranju pojma platnog bilansa moguća su dva pristupa : uži i širi pristup.

Uži pristup – pod pojmom platnog bilansa podrazumeva bilans efektivnih plaćanja koji se naziva i
deviznim bilansom.

Širi pristup – pod pojmom platnog bilansa podrazumeva sistematski pregled svih ekonomskih
transakcija obavljenih u određenom periodu vremena između rezidenata jedne zemlje i rezidenata
drugih zemalja. Ovu definiciju platnog bilansa upotrebljava MMF (Međunarodni monetarni fond).

Ekonomske transakcije koje čine platni bilans svrstavaju se u dva osnovna dela : (a) Tekuće
transakcije, i (b) Kapitalne transakcije.

Tekuće transakcije (bilans tekućih transakcija) – obuhvata sve prihode i rashode koji proizlaze iz
razmene roba i usluga sa inostranstvom, kao i neke druge tekuće operacije.

Kapitalne transakcije (bilans kapitalnih transakcija) – obuhvata međunarodno finansiranje i kretanje

kapitala.

Bilans plaćanja je posebno važan sa aspekta intervalutarne vrednosti domaće valute. Stanje platnog
bilansa određuje visinu deviznog kursa preko ponude i tražnje deviza, ali i devizni kurs utiče na platni
bilans.

Povratno dejstvo deviznog kursa na platni bilans svodi se na realnost deviznog kursa. Realan devizni
kurs je kurs ravnoteže. Nerealan devizni kurs uslovljava precenjenost ili potcenjenost valute što
dovodi do neravnoteže u platnom bilansu.

Potcenjenost valute je ređa pojava, tako da mnogo više pažnje privlači “precenjenost valute”. Pri
postojanju precenjenosti domaće valute smanjuje se konkurentnost izvoza i povećava se sklonost ka
uvozu, što najčešće dovodi do deficita u platnom bilansu.

Najčešće upotrebljavana metoda uspostavljanja ravnoteža u platnom bilansu jeste preko deviznog
kursa – devalvacijom domaće valute.

HVALA

NA PAŽNJI !

BANKARSKO POSLOVANJE I PLATNI PROMET

Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ

Nedelja 3 – Bankarski izvori sredstava i bankarski

agregati

1. Bankarski izvori sredstava

Mobilizacija i koncentracija novčanih sredstava čine dva osnovna bankarska posla kojima banka
prikuplja i koncentriše novčana sredstva koja se nalaze u prometu. Zbog toga, politika prikupljanja
sredstava predstavlja najznačajniju aktivnost u poslovnoj politici banaka.

Za banku kao finansijsku instituciju, karakteristično je da se susreće sa problemom kako udovoljiti

vanredno narasloj tražnji za novčanim sredstvima, odnosno kako povećati sopstvenu ponudu
novčanih sredstava, i to kako sa kvantitativnog i kvalitatitvnog aspekta.

Banka prikuplja finansijskia sredstva radi plasmana. Analogno tome, obim i karakter prikupljenih
finansijskih sredstava određuje obim i karakter bankarskih plasmana. S tim u vezi, strukturu izvora
sredstava čini sledeće :

(1) Novčani depoziti (kratkoročni, srednjoročni i dugoročni)

(2) Štedni ulozi i druga sredstva građana

(3) Emisija hartija od vrednosti (HoV)

(4) Međubankarski krediti u zemlji i inostranstvu

(5) Krediti dobijeni od Centralne banke.

(1) Novčani depoziti – predstavljaju za banku posebno značajan izvor sredstava. Zbog toga, prisutna je
dnevna aktivnost poslovnih banaka na prikupljanju novih deponenata. Pri tome, posebno su značajni
oni deponenti koji imaju visoko stanje sredstava na žiro-računima, budući da oni obično ne
preferiraju korišćenje značajnijih kreditnih sredstva. Interes poslovne banke je da dnevnu likvidnost
plaćanja usmerava između svojih deponenata, jer se tako zadržavaju ukupni depoziti, a promene
nastaju samo kod deponenata.

Bankarski novčani depoziti se dele obično prema ročnosti, i to na sledeće : (a) kratkoročne, (b)
srednjoročne, i (c) dugoročne. Takođe, moguća je dalja podela navedenih depozita po različitim
kriterijumima, ali za potrebe našeg izlaganja ne postoji potreba za daljim posebnim njihovim
raščlanjavanjem.

(2) Štedni ulozi i druga sredstva građana – predstavljaju jedan od najznačajnijih izvora formiranja
kreditnog potencijala poslovnih banaka. Sredstva stanovništva kod poslovnih banaka mogu biti u
dinarima ili devizama, dok sa aspekta ročnosti ona mogu biti po viđenju ili oročena na određeno
vreme. Takođe, ova sredstva mogu biti sa posebnom ili bez posebne namene. Generalno, ova
sredstva obuhvataju sledeće kategorije :

(a) Dinarski ulozi na štednju

(b) Devizni ulozi na štednju

(c) Dinarski depoziti

 (d) Devizni depoziti

(e) Oročeni depoziti i sredstva za stambeno-komunalnu izgradnju

(f) Žiro-računi građana

(g) Tekući računi građana

(3) Emisija hartija od vrednosti (HoV) – predstavlja veoma značajan izvor bankarskih sredstava,
budući da se slobodna novčana sredstva mogu prikupiti i emisijom hartija od vrednosti (HoV). Za
poslovne banke je karakteristično da mogu emitovati sve vrste HoV, što im omogućava da na ovaj
način prikupljaju slobodna novčana sredstva od tzv. sitnih štediša. U procesu prikupljanja novčanih
sredstava putem izdavanja HoV, postiže se sledeće : jednostavnost, veći stepen unovčavanja, veća
prenosivost, naknada u vidu kamate itd. HoV mogu se emitovati : (a) u svoje ima i za svoj račun, (b) u
svoje ime i za tuđi račun, i (c) u tuđe ime i za tuđi račun.

(4) Međubankarski krediti – predstavljaju međubankarske finansijske odnose koji se ogledaju u

međusobnim kreditnim odnosima. Ovim kreditnim odnosima namenski se pribavljaju kratkoročna i
dugoročna sredstva.

Međubankarski kreditni odnosi obavljaju se posredstvom tržišta novca koje ima elemente klasičnog
finansijskog tržišta. Na finansijskom tržištu poslovne banke se rukovode sledećim osnovnim načelima
:

(a) Likvidnost – što znači da daju kredite i računaju da će uzimati kredite

(b) Racionalnost korišćenja sredstava – što znači da se za pozajmljena sredstva naplaćuju

kamata.

(c) Poslovnost – što znači istupanje u svoje ime i za račun svojih klijenata.

(5) Krediti dobijeni od Centralne banke – predstavljaju dopunske izvore sredstava, što nije pravilo
bankarskog ponašanja visokorazvijenih zemalja. Međutim, takva ponašanja poslovnih banaka obično
su izazvana centralizacijom depozita poslovnih banaka u bilansu Centralne banke kao što su :
obavezne rezerve, blagajnički zapisi i druga izdvojena sredstva poslovnih banaka.

2. Bankarski agregati

“Finansijski potencijal” i “kreditni potencijal” banke su najznačajniji i ujedno najširi bankarski agregati
(kategorije). Analogno tome, radi lakšeg razumevanja finansijskog i kreditnog potencijala banke,
neophodno je odmah na početku objasniti glavne pozicije aktive (plasmana) i pasive (izvora
sredstava) bilansa banaka.

Bilans banke mora biti u ravnoteži, što znači da pozicije aktive (kreditni plasmani, obavezne rezerve i
rezerve likvidnosti) treba da budu jednake pozicijama pasive.

U bilansima banaka, plasmani su limitirani ukupnim bankarskim izvorima sredstava. To ujedno znači,
ako banka teži da poveća svoje plasmane, ona pre toga, mora povećati i svoje izvore sredstava.
Dakle, plasmani i izvori sredstava moraju biti u stanju ravnoteže, s tim što se slobodna i naplativa
sredstva banke nalaze na žiro-računu banke.
U kontekstu navedenog, proizlazi generalni zaključak da su banke u mogućnosti da plasiraju onoliko
sredstava koliko su uspele da formiraju sredstava u svom finansijskom potencijalu (ne računajući
sredstva obavezne rezerve na izdvojenom računu kod Centralne banke).

(1) Finansijski potencijal banaka – može se definisati kao ukupnost izvora sredstava koje banka
transformiše u različite vrste finansijskih plasmana. Drugim rečima, finansijski potencijal banke
predstavlja zbir svih izvora bankarskih sredstava u pasivi bilansa banke.

Shodno navedenoj definiciji, finansijski potencijal i finansijski plasmani predstavljaju dve strane
bankarskog bilansa. Pri tome, finansijski potencijal se može poistovetiti sa ukupnom pasivom, dok se
finansijski plasmani mogu poistovetiti sa ukupnom aktivom (kreditnim i nekreditnim plasmanima).

Mada se radi o različitim bankarskim kategorijama, kvantitativno gledano postoji jednakost

finansijskog potencijala i finansijskih plasmana :

FP = FPL P = FP = DP + KR + OSR

∑P = ∑A A = FPL = K + HoV + R

FP – Finansijski potencijal ∑P – Ukupna pasiva OSR – Ostale obaveze

FPL – Finansijski plasmani DP – Depozitni potencijal HoV – Hartije od vrednosti

∑A - Ukupna aktiva KR – Kreditne obaveze R – Rezerve K – Kreditni plasmani

Bankarski agregati “finansijski potencijal” i “finansijski plasmani”, mogu se posmatrati statički i

dinamički.

Statički posmatrano, ukupni plasmani moraju biti pokriveni izvorima sredstava, što znači da banka
može povećavati plasmane jedino ako prethodno ostvari povećanje svojih izvora sredstava.

Dinamički posmatrano, postoji značajan povratni efekat između plasmana i bankarskih izvora
sredstava, što znači da banke u određenim situacijama mogu vršiti i veće plasmane nego što im to
trenutno omogućavaju postojeći izvori sredstava.

U kontekstu navedenog, proizlazi da se preko plasmana može izazvati porast bankarskih izvora, što je
u skladu sa specifičnošću bankarskog poslovanja. Zbog toga, sa aspekta uspešnosti poslovanja
banaka, značajniji je “dinamički odnos” između osnovnih bankarskih agregata.

DA BI SE OVA PROBLEMATIKA RAZUMELA, MORAJU SE RAZUMETI

PRAVILA FINANSIRANJA – tj. Zlatno bankarsko pravilo finansiranja.

Pod pravilima finansiranja podrazumevaju se kriterijumi za izbor sredstava finansiranja, odnosno

norme za pribavljanje kapitala.

Osnovna svrha pravila finansiranja jeste da organizacijama posluže kao osnovne smernice za
donošenje valjanih odluka o finansiranju.
Pravila finansiranja nastala su kao rezultat pokušaja finansijske teorije i prakse da identifikuju i
postave “univerzalne norme” koje bi važile za sve privredne subjekte i za sve uslove privređivanja
(klasična ili tradicionalna pravila finansiranja).

Pravila finansiranja u kvantitativnom smislu određuju sledeće :

(a) Strukturu izvora sredstava prema poreklu i roku rasploživosti, što čini tzv. “vertikalna pravila
finansiranja”, i

(b) Relacije (odnose) pojedinih delova sredstava posmatranih po roku imobilizacije i

pojedinih delova izvora sredstava posmatranih po roku raspoloživosti, što čini tzv. “horizontalna
pravila finansiranja”

Horizontalna pravila finansiranja

Horizontalna pravila finansiranja polaze od pretpostavke da se kroz relacije (odnos) pojedinih delova
sredstava i pojedinih delova izvora sredstavaobezbeđuje likvidnost preduzeća.

Horizontalna pravila finansiranja se odnose i na aktivu i na pasivu bilansa stanja, a izražavaju se u vidu
sledećih zahteva, odnosno pojedinačnih pravila finansiranja :

1) Zlatno bankarsko pravilo finansiranja

2) Zlatna bilansna pravila finansiranja

3) Ostala pravila finansiranja

1) Zlatno bankarsko pravilo finansiranja – u osnovi se zasniva na težnji banaka da u svakom

trenutku održe svoju likvidnost, što se postiže podudarnošću aktivnih i pasivnih kreditnih poslova
banaka.

Shodno ovom pravilu – banke ne bi smele primljeni tuđi kapital (pasivni kreditni poslovi) da koriste i
plasiraju (aktivni kreditni poslovi) pod znatno povoljnijim vremenskim uslovima od onih pod kojima je
kapital dobijen.

Mora postojati jednakost kvantiteta i kvaliteta primljenih i plasiranih kredita banke, što de facto znači
: “kratkoročno dobijena novčana sredstva treba da budu uložena kratkoročno, a dugoročno dobijena
novčana sredstva treba da budu uložena dugoročno”.

Primenjeno na privredna preduzeća, bankarsko pravilo finansiranja znači u suštini zahtev da se

likvidnost preduzeća obezbeđuje usaglašavanjem vremena imobilizacije imovinskih delova i rokova
dospeća kapitala uloženog za nabavku pojedinih imovinskih delova.

Drugim rečima, mora postojati podudarnost između vremena angažovanja (ročnosti) poslovnih
sredstava preduzeća i trajanja rspoloživosti (dospelosti) pozajmljenog kapitala preduzeća.

(2) Kreditni potencijal banaka – može se definisati kao veličina raspoloživih sredstava banke koje ona
može plasirati u vidu kredita ili drugih plasmana, a da pri tome ne ugrozi sopstvenu likvidnost i
solventnost, uz održavanje propisane stope obaveznih rezervi banke.
“Kreditni potencijal” i “kreditni plasmani” predstavljaju uže bankarske agregate u odnosu na
“finansijski potencijal” i “finansijske plasmane” banke.

Kreditni potencijal banaka, kao dinamička kategorija, dobija se kao razlika između promena oblika
ukupnog finansijskog potencijala i iznosa programiranih (standardnih) rezervi banke, odnosno :

∆KP = ∆FP - ∆PR ∆FP = ∆DP + ∆KR + ∆OSR ∆PR = ∆OR + ∆RL

_____________________________________________________________________

∆KP = (∆DP + ∆KR + ∆OSR) – (∆OR + ∆RL)

KP – Kreditni potencijal FP – Finansijski potencijal

OR – Obavezne rezerve DP – Depozitni potencijal

PR – Programirane rezerve OSR – Ostale obaveze

RL – Rezerve likvidnosti KR – Kreditne obaveze

Na osnovu prikazanih matematičkih relacija proizlazi da povećanje bankarskih izvora utiče na rast
kreditnog potencijala, dok porast programiranih (standardnih) rezervi umanjuje njegov rast.
Suprotno od toga, smanjenje bankarskih izvora utiče na smanjenje kreditnog potencijala, dok
smanjenje programiranih (standardnih) rezervi povećava kreditni potencijal. Dakle, sledi da značajniji
rast bankarskih izvora, uz istovremeno smanjenje rezervi, ispoljava se kroz ekspanziju kreditnog
potencijala banke.

Kao što se vidi, kreditni potencijal banke uži je pojam od finansijskog potencijala. Drugim rečima,
banka ne plasira sva sredstva sa kojima raspolaže već ih umanjuje za iznos tzv. programiranih rezervi.
Analogno tome, kreditni potencijal banke dobija se kada se od finansijskog potencijala oduzmu
rezerve (obavezna rezerva i rezerva likvidnosti).

Prema užem konceptu – u programirane rezerve spadaju samo obavezne rezerve poslovnih banaka.
Shodno tome, sledi da je : KP = FP – OR.

Prema širem konceptu – u programirane rezerve ulaze obevazne rezerve koje se formiraju na bazi
odluke CB plus primarne rezerve likvidnosti koje se formiraju odlukom poslovne banke, odnosno : KP
= FP – PR.

Sledstveno navednom, proizlazi da je visina rezervi banaka kvantitativno i strukturalno uslovljena

dvostrukim faktorima, i to :

(a) Egzogenim faktorima - odlukama Centralne banke o visini obaveznih rezervi, što čini fiksni
parametar u poslovnoj politici banaka;

(b) Endogenim faktorima - autonomnim procenama same banke vezano za potrebne rezerve
likvidnosti, što čini vatrijabilni parametar u politiici banke.

Navedene dve veličine (parametri) čine sastavne delove tzv. programiranih (standardnih) rezervi
banke, odnosno : PR = OR + RL .
 PR – programirane rezerve ; OR – obavezne rezerve ; RL – rezerve likvidnosti

U praksi se može pojaviti trojak odnos između programiranih (standardnih) rezervi (PR) i stvarnih
rezervi (SR), odnosno :

(a) PR = SR (programirane rezerve su jednake stvarnim rezervama)

(b) PR > SR (programirane rezerve su veće od stvarnih rezervi)

(c) PR < SR (programirane rezerve su manje od stvarnih rezervi)

(a) U prvom slučaju, (kada su PR = SR) – onda se banka nalazi u bilansnoj ravnoteži, što znači da su
kreditni plasmani (K) jednaki kreditnom potencijalu (KP), odnosno : K = KP.

(b) U drugom slučaju, (kada su PR > SR) – onda se banka nalazi u super likvidnom stanju, što znači da
su kreditni plasmani (K) niži od kreditnih potencijala (KP), odnosno : K < KP.

(c) U trećem slučaju, (kada su PR < SR) – onda se banka nalazi u stanju nelikvidnosti, što znači da su
kreditni plasmani (K) veći od kreditnih potencijala (KP), odnosno : K > KP.

Na formiranje kreditnog potencijala poslovne banke neposredno utiču promene dva ključna
agregatna finansijska parametra, to su :

(a) Promena pasive bilansa banke, odnosno njenog ukupnog finansijskog

potencijala, i

(b) Promena izdvojenih sredstava obavezne rezerve.

U kontekstu navedenog, kao najvažniji faktori koji determinišu formiranje kreditnog potencijala
banke mogu se izdvojiti sledeći faktori :

(1) Promene kredita centralne banke poslovnim bankama

(2) Promene stope obavezne rezerve

(3) Prelivanje depozita po osnovu deviznih transakcija

(4) Prelivanje sredstava između banaka i centralne banke

(5) Prelivanje između depozita i gotovog novca

ZNAČAJ ANALIZE BANKARSKIH AGREGATA – Poznavanje i analiza bankarskih agregata ima

višestruki značaj jer omogućava sledeće:

(a) Omogućava se banci da odredi kreditni potencijal za pokrivanje tražnje

za finansijskim sredstvima;

(b) Analiza bankarskih agregata omogućava dolaženje do parametra kao što su: stopa
prihoda, stopa troškova, stopa kapitala, stopa rizika plasmana i dr.

Suptilnija analiza bankarskih agregata doprinosi kompleksnoj oceni ukupnih performansi banke.
3. Kamatna stopa kao cena novca

Kamata predstavlja naknadu u novcu za korišćenje novčanih sredstava na određeni rok, koji je
određen Ugovorom o kreditu. Cena kredita koju banka odobrava korisniku kredita izražava se
kamatnom stopom. Dakle, cena kredita predstavlja kamatnu stopu koja je izraz cene kredita a
koja se iskazuje procentualnona iznos od 100 novčanih jedinica, za vreme od 1 godine. Pošto se cen
akredita u korišćenju naziva kamatom, kamatna stopa predstavlja odnos veličine godišnje kamate i
visine kredita, odnosno:

Kg K – kamatna stopa

K = -------- x 100 Kg – godišnja kamata

Bk Bg – bankarski kredit

Iz navedene formule jasno se vidi da kamatnu stopu određuju dva ključna faktora, to su : (1) Kamata
kao cena za odeđenu vrednost kapitala, i (2) Visina bankarskog kredita kao stanje odnosa ponude i
tražnje na finansijskom tržištu. Kamata se javlja kao elemnet prihoda banke (aktivne kamatne stope),
ali se javlja i kao element troška (pasivne kamatne stope).

U teoriji i praksi postoji više vrsta kamatnih stopa, ali se najčešće primenjuju sledeći pojavni oblici
kamatnih stopa:

(1) Nominalna kamatna stopa

(2) Stvarna kamatna stopa

(3) Realno pozitivna kamatna stopa

(4) Realno negativna kamatna stopa

(5) Konformna kamatna stopa

(1) Nominalna kamatna stopa – je ugovorena kamatna stopa između davaoca i tražioca kredita, po
kojoj se vrši obračun kamata na dati kredit. Postoje dve vrste nominalne kamatne stope: (a) fiksna i
(b) promenljiva. Fiksna kamatna stopa je upisana u ugovor o kreditu, dok je promenljiva kamatna
stopa promenljiva dok traje otplata kredita. Visina promernljive kamatne stope se uglavnom utvrđuje
preko: (a) važeće kamatne stope na finansijskom tržištu, ili (b) važeće stope inflacije u momentu
obračuna kamate.

(2) Stvarna kamatana stopa – je po pravilu uvek viša od nominalne kamatne stope. Uslov za njenu
primenu vezan je za činjenicu da se korisnik kredita obavezuje da u periodu dok koristi kredit oroči
određeni iznos novčanih sredstava ili da na svom računu drži (po viđenju) novčana sredstva. U ovom
slučaju, stvarna kamatna stopa predstavlja razliku između plaćenih kamata po korišćenom kreditu i
naplaćenih kamata po osnovu oročenog depozita. Formula za izračunavanje stvarne kamatne stope
glasi:

Kp – Knp Ks – stvarna kamatna stopa

Ks = --------------- x 100 Kp – plaćena kamata po kreditu

 K – Od Knp – naplaćena kamata od banke

K – iznos odobrenog kredita

Od – oročeni depozit

(3) Realno pozitivna kamatna stopa – postoji ako je nominalna tj. stvarna kamatna stopa veća od
stope inflacije.

(4) Realno negativna kamatna stopa – postoji kada je stopa inflacije veća od nominalne i stvarne
kamatne stope.

(5) Konformna kamatna stopa – predstavlja diskontovanu godišnju kamatnu stopu na obračunski
period (1 mesec, 2 meseca, 6 meseci) na koji se primenjuje u toku godine. Putem konformne
kamatne stope se obezbeđuje da se godišnja kamatna stopa ne menja pri obračunu kamate u toku
godine. Njenom primenom u toku godine, obezbeđuje se jednakost nominalne i stvarne kamatne
stope.

Formula za izračunavanje konformne kamatne stope je:

Nk

Kk = [( 1 + ------- )d/365 - 1] x 100

100

Kk – konformna kamatna stopa

Nk – nominalna godišnja kamatna stopa

d – broj dana za koji se vrši obračun kamate

365 – broj dana u godini

HVALA

NA PAŽNJI !

BANKARSKO POSLOVANJE I PLATNI PROMET

Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ

Nedelja 4 – Pricipi bankarskog mehanizma

1. PRINCIPI BANKARSKOG POSLOVANJA

U svom poslovanju banke se pridržavaju svoje poslovne politike, a na koju generalno gledano utiču
dve grupe faktora :

(1) Egzogeni ili makrofaktori (uticaji iz okruženja - nisu u nadležnosti banke)

 (2) Endogeni ili mikrofaktori (u nadležnosti su same banke).

U kontekstu navedenog, opšti okvir za realizaciju svih poslovnih aktivnosti savremene banke
predstavljaju osnovne ekonomske principe bankarskog poslovanja. To proizlazi iz same suštine banke
kao poslovnog subjekta i kao učesnika na tržištu.

Principi bankarskog poslovanja ispoljavaju se u praksi banaka kao osnovna pravila koja direktno
determinišu tekuće poslovanje banaka, a takođe i u velikoj meri opredeljuju strategijske razvojne
pravce banke.

Osnovni ekonomski principi kojih se banka pridržava u svom poslovanju uglavnom čine sledeća
načela :

(a) Princip likvidnosti i solventnosti

(b) Princip sigurnosti i efikasnosti ulaganja

(c) Princip rentabilnosti.

a) Princip likvidnosti i solventnosti

Princip likvidnosti i solventnosti – odnosi se na likvidnost i solventnost poslovne banke. Pri tome,
likvidnost banke se najčešće definiše kao sposobnost banke da u roku izmiri sve dospele obaveze, dok
se solventnost najčešće definiše kao likvidnost na dugi rok, odnosno sposobnost banke da svoje
ukupne obaveze isplati u celini pod pretpostavkom da dospevaju u jednom određenom trenutku.

Likvidnost je značajan pokazatelj poslovne snage, sposobnosti i poverenja u banku. Zbog toga, princip
održavanja permanentne likvidnosti banke predstavlja osnovni uslov poslovanja savremene banke
tržišnog tipa.

Da bi se utvrdio stepen likvidnosti banke potrebno je grupisati pojedine oblike aktive (potraživanja)
banke prema stepenu likvidnost, što znači izvršiti grupisanje plasmana prema uslovima i brzini
njihove transformacije u gotovinu. S tim u vezi, plasmani se mogu grupisati u sledeće oblike :

(1) Primarne rezerve likvidnosti

(2) Sekundarne rezerve likvidnosti

(3) Tercijalne rezerve likvidnosti

(1) Primarne rezerve likvidnosti banke – čine gotovina, depozitne rezerve kod Centralne banke i
depoziti po viđenju kod korespondentskih banaka. Visoke primarne rezerve predstavljaju garanciju
održavanja likvidnosti banke, budući da su one neiskorišćeni deo kreditnog potencijala banke. Zbog
toga, ove rezerve za banku predstavljaju tzv. “oportunitetni trošak” jer indiciraju neiskorišćeni
kreditni potencijal banke.

Putem primarne likvidnosti banka u roku izmiruje dospele obaveze, izvršava naloge svojih klijenata i
nesmetano vrši svoju kreditnu aktivnost. Za rezerve likvidnosti je karakteristično da se izražavaju u
procentima (%) i to od depozita sa kojima banka raspolaže. S tim u vezi, iskustvo kod poslovnih
banaka pokazuje da se likvidnost može održati pod uslovom da najniži nivo rezerve likvidnosti iznosi
3-5% od ukupnog iznosa depozita banke i drugih sredstava po viđenju kod Centralne banke.

(2) Sekundarne rezerve likvidnosti banke – predstavlja sledeći nivo odbrane likvidnosti banke.
Analogno tome, one obuhvataju primarnu likvidnost i i sve dopunske izvore likvidnosti sa kojima se
veoma brzo može povećati likvidnost sredstava banke na njenom računu kod Centralne banke.

Nivo sekundarne likvidnosti se stalno menja u zavisnosti od toga da li banka raspolaže sa viškovima ili
manjkovima sredstava primarne likvidnosti.

(a) Ako banka raspolaže sa viškom sredstava primarne likvidnosti onda će odlučiti da za taj
višak sredstava kupi HoV koje će doneti veću kamatu nego kada se ta sredstva drže angažovana u
obliku primarne rezerve likvidnosti.

(b) Suprotno, ako sredstva primarne likvidnosti ne mogu da pokriju potrebe za likvidnim
sredstvima, onda će banka odlučiti da deo svojih likvidnih sredstava iz sekundarne rezerve likvidnosti
proda na tržištu HoV.

Generalno gledano, sekundarne rezerve likvidnosti banke predstavljaju njene plasmane u likvidnosne
HoV tržišta novca, i to : kratkoročne državne HoV ili kratkoročne HoV koje emituje Centralna banka ili
privredni subjekti sa visokim rejtingom. Na taj način, ove HoV se mogu relativno lako, brzo i bez većih
gubitaka unovčiti (čak i pre njihovog dospeća) ako to zahtevaju likvidnosne potrebe banke.

(3) Tercijalne rezerve likvidnosti – predstavljaju sledeći nivo odbrane likvidnosti banke. Ove rezerve
obuhvataju sve oblike pribavljanja likvidnih novčanih sredstava banke, putem kojih se sporije
transformiše određeni oblik aktive u gotovinu. Analogno tome, struktura tercijalne likvidnosti banke
uglavnom obuhvata sledeće :

(a) Neiskorišćene tranše odobrenih kredita kod banaka u zemlji ;

(b) Neiskorišćene tranše odobrenih kredita kod banaka van zemlje ;

(c) Kreditna sredstva kupljena na tržištu novca ;

(d) Mogućnost dobijanja kredita od drugih poslovnih banaka (u zemlji i van zemlje).

Banke koje ne mogu da održe svoju likvidnost na osnovu primarnih i sekundarnih rezervi koriste kod
korespondentskih banaka ili kod Centralne banke kredite za likvidnost. Međutim, ovi krediti se
odlikuju kratkim rokom korišćenja i relativno visokim kamatnim stopama. Zbog toga, njihovo često
korišćenje narušava ugled poslovne banke. Analogno tome, krediti za likvidnost predstavljaju
poslednji nivo odbrane likvidnosti poslovne banke.

Solventnost banke – najčešće se definiše kao likvidnost na dugi rok. Ali postoji potreba razlikovanja
koncepta likvidnosti od koncepta solventnosti banke. Naime, bilansna ravnoteža banke izražava se
jednačinom: A=OI+KF, a simboli označavaju :

A – Aktiva (ili imovina)

OI – Obaveze (ili izvori bankarskih sredstava)

 KF – Kapital (ili fondovi).

Osnovni uslov solventnosti banke izražava se odnosom : A > OI

Nesolventna banka ima obaveze iznad nivoa plasmana ili aktive : A < OI

zbog čega je vrednost KF negativna, odnosno : A – OI = - KF

Za banku se kaže da je nesolventna ako su njene obaveze veće od njene aktive. Tada banka ne
raspolaže sopstvenim neto kapitalom (negativan je).

U anglosaksonskoj literaturi solventnost banke izjednačava se sa “adekvatnošću kapitala” što

označava opštu sposobnost banke da podnese ukupne rizike svog poslovanja. Zbog problema koje
insolventnost pojedinih banaka može prouzrokovati, solventnost banaka se obezbeđuje preko
intervencije regulatorne bankarske vlasti :

(a) Propisivanjem osnivačkog cenzusa za kapital banke, i

(b) Zahtevom za održavanjem minimalnog nivoa adekvatnosti kapitala banke.

b) Princip sigurnosti i efikasnosti ulaganja

Princip sigurnosti u bankarskom poslovanju – odnosi se na mogućnost plaćanja obaveza i naplatu

potraživanja u roku, i to na način kako je to utvrđeno ugovorom između banke i klijenta. Ovaj princip,
posebno se odnosi na sigurnost povraćaja uloženih sredstava (plasmana) a sprovodi se ocenom
kreditne sposobnosti klijenta i njegovog finansijskog položaja.

Princip sigurnosti naročito se ispoljava kroz metode utvrđivanja kreditne sposobnosti klijenata i
primenu instrumenata obezbeđenja naplate potraživanja u cilju ograničavanja kreditnih rizika koji za
banku znače potencijalni gubitak i nesolventnost. Zbog toga, banka mora voditi računa o stepenu
sigurnosti svojih plasmana pri odobravanju kredita.

Poslovne banke se ne zadovoljavaju samo informacijama o bonitetu svojih klijenata, već često koriste
i određena sredstva obezbeđenja naplate pri odobravanju kredita (HoV, menica, hipoteka itd). S tim
u vezi, ako se odobravaju krediti sa založnim pravom, onda poslovne banke vode računa o tome da se
krediti ne odobravaju u punoj vrednosti založnih prava već samo u iznosu 50-60% od njihove tržišne
vrednosti.

Princip efikasnosti ulaganja – odnosi se na aktivnost bankarskih plasmana sa osnovnim ciljem da ti

plasmani daju optimalne finansijske efekte. Pri tome, metode koje banka može da koristi u svom
poslovanju radi postizanja efikasnijeg ulaganja sredstava veoma su brojne, a zavise od poslovne
politike svake banke.

Efikasnost ulaganja banke u savremenim uslovima ima i svoje šire značenje, jer osim efikasnosti
ulaganja osnovni preduslov za postizanje optimalnih poslovnih rezultata banke jeste i efikasnost
pribavljanja sredstava i to sa aspekta obima, kvaliteta, ekonomičnosti i modaliteta.

Sa aspekta bankarskog poslovanja, princip efikasnosti ulaganja takođe podrazumeva da se sredstva

plasiraju u one privredne grane gde će se ostvariti ekonomično ulaganje uz ostvarenje optimalnih
rezultata ulaganja.
Princip efikasnosti ulaganja ugrađuje se u princip sigurnosti i zajedno sa njim čini jednu organsku
celinu. U tom kontekstu, banke se u svom poslovanju obavezno rukovode principima sigurnosti i
efikasnosti prilikom ulaganja novčanih sredstava. Zbog toga, poslovna banka stalno prati tekuće
poslovanje svojih dužnika i dinamiku otplate kredita (monitoring).

c) Princip rentabilnosti - profitabilnosti

Princip rentabilnosti – profitabilnosti – generalno gledano predstavlja odnos između ostvarenih

prihoda i ukupnih sredstava angažovanih (uloženih) za njegovo ostvarivanje. Drugim rečima,
rentabilnost je ekonomsko načelo (princip) poslovanja čijom se primenom u praksi postiže takvo
poslovanje u kome se sa što manje angažovanih (uloženih) sredstava ostvaruje što veća dobit (profit).
Inače, sama reč “rentabilnost” vezuje se za pojam rentabilan što znači “unosan” ili “isplativ”.

Međutim, u bankarskom poslovanju primena principa rentabilnosti vezuje se za određene

specifičnosti. S tim u vezi, bankarsko načelo rentabilnosti zasniva se na sledećoj činjenici: ostvariti što
veću dobit kao razliku između prihoda i rashoda banke. Pri tome, osnovna karakteristika principa
rentabilnosti u bankarstvu jeste da se ono nikada ne sme suprostaviti principu likvidnosti.

Da bi banka poslovala rentabilno, neophodno je da uz što manje troškove prikuplja slobodna sredstva
i da ih racionalno koristi plasirajući ta sredstva.

Polazeći od činjenice da je savremena banka samostalni tržišni subjekt čija je ciljna funkcija
maksimizacija profita, proizlazi da je osnovni princip kojeg se banka pridržava u svom poslovanju
upravo rentabilnost (profitabilnost).

Profitabilnost je sintetički pokazatelj performansi svake banke, a ona se iskazuje stopom prinosa na
sopstveni kapital čime se u stvari maksimizira imovina vlasnika ili akcionara banke. S tim u vezi,
stopa prinosa na sopstveni kapital (ROE – return of equity) predstavlja opšte prihvaćen pokazatelj
rentabilnosti poslovne banke : ROE = ND / TK odnosno :

Stopa prinosa na sopstveni kapital (ROE) = Neto dobit (ND) : Trajni kapital(TK)

U tržišnom sistemu osnovni motiv poslovanja jeste dobit ili profit. Preko ovih kategorija izražava se
rentabilnost poslovanja. Zbog toga, rentabilnost predstavlja najbolji sintetički pokazatelj ukupnog
tržišnog ponašanja i racionalnog upravljanja kapitalom banke. Pokazatelji profitabilnosti ukazuju na
“zarađivačku sposobnost” banke, tj. da se vlasnicima (akcionarima) obezbeđuje odgovarajući prinos
(profit) na uloženi kapital u banku.

Imajući u vidu činjenicu da profitabilnost uključuje u sebe, sa jedne strane, rezultate ukupnog
poslovanja, a sa druge strane, ukupno angažovana (uložena) sredstva, onda po logici stvari proizlazi
zaključak da profitabilnost u sebe uključuje još dva značajna principa (načela) poslovne ekonomije, a
to su princip produktivnosti i princip ekonomičnosti.

Princip produktivnosti – generalno gledano, predstavlja ekonomski princip poslovanja čijom se

primenom u praksi postiže takvo poslovanje u kojem se sa minimalnim utrošcima radne snage
ostvaruje što veća masa proizvoda ili usluga, odnosno što veći ukupni rezultati.

U poslovnom bankarstvu princip produktivnosti izražava se kroz zahtev da se realizuje (proizvede) što
veća količina usluga uz minimalno angažovanje neposrednog bankarskog rada. Ovaj zahtev posebno
dolazi do izražaja kod tzv. tipskih bankarskih poslova jer njihova masa zahteva veliko angažovanje
živog rada. Analogno navedenom, racionalno angažovanje radne snage čini bitan predusov za
ostvarivanje ukupne ekonomije rada u banci.

Princip ekonomičnosti – genralno gledano predstavlja ekonomski princip poslovanja čijom se

primenom u praksi postiže maksimalna vrednost proizvodnje ili usluga i to sa minimalnim troškovima.
Zbog toga, reč ekonomičnost se vezuje za pojam “štedljivost”, što znači da ekonomičnost pokazuje
koliki je stepen efikasnosti trošenja u procesu stvaranja vrednosti.

U poslovnom bankarstvu princip ekonomičnosti odnosi se na trošenje resursa banke, odnosno stepen
trošenja u odnosu na pozitivna dejstva sa aspekta ostvarenog finansijskog rezultata (profita) banke.

Trošenje kapitala banke ima više pojavnih oblika, ali su najznačajniji: neracionalna ulaganja, gubici na
masi kapitala usled obezvređenja, veliki materijalni rashodi itd. S tim u vezi, “standardni troškovi”
predstavljaju optimalni nivo troškova, a oni se utvrđuju na bazi prosečnih troškova u dužem periodu
vremena.

U kontekstu navedenog, odstupanje stvarnih troškova od standardnih uz pogoršanje odnosa prema

poslovnom rezultatu banke, sasvim sigurno ukazuje na nedovoljnu brigu o ekonomičnosti poslovanja
banke, te nalaže potrebu primene određenih mera racionalizacije poslovanja u banci.

2. KONFLIKT PRINCIPA BANKARSKOG POSLOVANJA

Vođenje poslovne politike banke ima direktan odraz na likvidnost, sigurnost i efikasnost ulaganja
sredstava i profitabilnost banke. Stoga, u poslovnoj politici banke uvek nastoje da usklade određene
agregatne odnose, kako bi uspešno poslovale i ujedno opstale – posmatrano na dugi rok.

Zbog činjenice da se kroz bankarsko poslovanje prepliću i sukobljavaju različiti interesi (pre svega,
vlasnika banke tj. akcionara, deponenata i drugih poverilaca kao i menadžmenta banke), po logici
stvari neminovan je i konflikt osnovnih principa bankarskog poslovanja.

U kontekstu navedenog, akcionari banke zainteresovani su za stopu prinosa na uloženi kapital u

banku. Analogno tome, oni preferiraju profitabilnost banke na kratki rok, pa otuda žele da banka
maksimizira profit a u okviru raspodele profita da se isplate maksimalno visoke dividende.

Sa druge strane, menadžment banke ograničeno participira u ostvarenom profitu banke, dok
maksimiziranje profita izlaže banku natprosečnim rizicima u smislu poslovanja banke sa gubitkom.
Zbog navedenih razloga, menadžment će biti zainteresovan da ostvari ne “maksimizaciju profita”, već
“prihvatljiv nivo profita” uz održavanje sigurnosti i likvidnosti banke.

Sa treće strane, deponenti banke kao jedna od interesnih grupa, po logici stvari biće zainteresovani,
pre svega, za sigurnost svojih depozita i prihoda po osnovu kamata koje im banka plaća. Analogno
tome, oni će nesumnjivo preferirati likvidnost, sigurnost i solventnost banke kao osnovne aksiome
(principe) poslovanja. To znači da su deponenti banke protiv bilo kakvih rizika koji banku mogu
dovesti do gubitaka u poslovanju.

Na osnovu izloženih protivrečnosti pojedinih interesnih grupa banke, proizlazi zaključak da je

insistiranje na maksimiziranju profita banke apsolutno “relativno”, jer postoji opasnost da će banka u
takvom svom nastojanju biti primorana da preuzima prevelike rizike, te će zbog toga sve više
zanemarivati bankarske principe likvidnosti i sigurnosti.

U kontekstu navedenog, proizlazi stav da bi menadžment banke morao da kroz implementaciju

odgovarajućih metoda i tehnika upravljanja bankom, potpuno “relativizuje” i pomiri prisutne
konflikte interesa i načela bankarskog poslovanja, a sve u cilju uspešnog poslovanja i opstanka banke
na dugi rok.

Na osnovu ovde izloženog, moglo bi se zaključiti da se poslovna banka u savremenim uslovima sve
više suočava sa potrebom kontinuiranog mirenja ovde navedenih konflikata interesa i bankarskih
načela. Na koji način će to banka postići zavisi najviše od sledećeg : prvo, od stava menadžmenta koji
operativno rukovodi poslovanjem banke, i drugo, od realno prisutnih rizika.

Generalno gledano, svaka poslovna banka prihvata manje ili veće rizike. Na taj način, banka se
pozicionira između dva teorijska ekstrema: prvo, averzije prema riziku, i drugo, apsolutnog
prihvatanja rizika. Sledstveno tome, postoji neophodnost “relativiziranja” maksimizacije profita kao
osnovnog cilja poslovanja banke. S tim u vezi, ispravnije bi bilo ovaj poslovni cilj banke definisati kao:
“maksimiziranje profita uz optimalno održavanje potrebnog nivoa likvidnosti, sigurnosti i solventnosti
banke”. To znači, da profitabilnost banke mora biti u funkciji njene likvidnosti i sigurnosti plasmana
sredstava.

Maksimiziranje profita dugo je smatrano glavnim principom bankarskog poslovanja, ali danas je na
snazi značajno ublažavanje ovog stava, posebno u smislu toga da se princip prfitabilnosti nikada ne
sme suprostaviti principu likvidnosti i principu sigurnosti bankarskih plasmana.

3. BONITET POSLOVNE BANKE

Reč bonitet u najširem smislu reči vezuje se za “uspešnost” poslovanja. Kada je u pitanju ocena
kvaliteta bankarskog poslovanja onda bonitet služi kao ključni indikator za sagledavanje ne samo
postojećeg finansijskog stanja banke već i za ocenu mogućnosti njenog budućeg poslovanja. Zbog
toga, bonitet i ocena boniteta banke izuzetno je značajno pitanje.

Međutim, ocena boniteta banke je takođe i veoma složeno pitanje. S tim u vezi, inicijalni problem je
vezan za činjenicu da u teoriji i praksi postoje različita shvatanja i pristupi konceptu boniteta, što je
samo po sebi dovelo do postojanja različitih metodologija za ocenu boniteta.

Ali bez obzira na postojanje različitih metodologija i predloga za utvrđivanje boniteta, ipak je
činjenica da ne postoji jedna jedinstvena metodologija koja bi na neki način bila opšteprihvaćena
među ekonomistima, ili ekspertima drugih struka.

U kontekstu navednog, može se reći da u osnovi postoje dva osnovna pristupa bonitetu – uži i širi.

Uži koncept boniteta – svodi se na finansijski bonitet koji se bazira na indikatorima boniteta
obračunatim na osnovu određenih podataka sadržanih u finansijskim izveštajima banke. Ovaj pristup
bonitetu se u literaturi naziva “racio analiza” u kojoj se koriste brojni racio brojevi (pokazatelji,
indikatori, koeficijenti). Međutim, racio analiza je mnogo složenija u bankama nego u preduzećima,
pre svega, zbog složenosti poslovanja banke i većem stepenu izloženosti riziku u odnosu na druge
firme.
Širi koncept boniteta – osim finansijskih indikatora uključuje i sve druge relevantne aspekte kao što
su: ukupna tržišna pozicija banke, njena organizaciona, kadrovska i vlasnička struktura, kvalitet i
integrisanost svih poslovnih funkcija banke, tehnološka i informaciona opremljenost banke, kao i niz
drugih determinanti koje ukazuju na prednosti, nedostatke, šanse i pretnje. Ovaj širi pristup bonitetu
se u literaturi naziva “SWOT analiza” i on je daleko obuhvatniji nego kada se bonitet definiše
isključivo kao finansijski bonitet. Ocena boniteta banke prema širem konceptu mnogo je
kompleksnija i zahteva multidisciplinarni pristup. Zbog toga, u praksi je mnogo češći slučaj da se
ocenjuje i prati samo finansijski bonitet banke.

Za potrebe ocene boniteta poslovne banke koriste se brojni “racio brojevi” koji se najčešće
diferenciraju u nekoliko osnovnih grupa, a to su :

(a) Pokazatelji finansijske strukture i finansijskog položaja (S) ;

(b) Pokazatelji likvidnosti (L) ;

(c) Pokazatelji ekonomičnosti (E) ;

(d) Pokazatelji profitabilnosti (P) ;

(e) Ostali pokazatelji boniteta banke (O).

(a) Pokazatelji finansijske strukture i finansijskog položaja (S) – imaju za cilj da ukažu na način
finansiranja imovine banke i njenu sposobnost da ostvarenim prihodima pokrije svoje troškove
poslovanja, pre svega, kamatne rashode. Među najčešće korišćenim pokazateljima finansijske
strukture i finansijskog položaja banke ističu se sledeći :

S1 = Akcijski kapital / Ukupna aktiva S3 = Poslovni prihodi / Poslovni rashodi

S2 = Ukupne obaveze / Ukupna aktiva S4 = Ukupni prihodi / Poslovni rashodi na ime

kamata

(b) Pokazatelji likvidnosti (L) – imaju za cilj da ukažu na sposobnost banke da kontinuirano i
bezuslovno izmiruje svoje dospele obaveze. Među najčešće korišćenim racio indikatorima likvidnosti
banke ističu se sledeći :

L1 = Novčana sredstva / Dospele obaveze L3 = Plasmani u dom. valuti / Depozi u dom.

valuti

L2 = Likvidna sredstva / Kratkoročne obaveze L4 = Kratkoročni plasmani / Kratkoročne

obaveze

(c) Pokazatelji ekonomičnosti (E) – imaju za cilj da ukažu na kvalitet poslovanja banke sa aspekta
rashoda (troškova) koje banka ostvaruje. Među najčešće korišćenim racio pokazateljima
ekonomičnosti banke ističu se sledeći :

E1 = Ukupni prihodi / Ukupni rashodi E3 = Materijalni troškovi i zarade / Ukupni rashodi

E2 = Poslovni rashodi / Poslovni prihodi E4 = Poslovni rashodi od kamata / Ukupni rashodi

(d) Pokazatelji profitabilnosti (P) – imaju za cilj da ukažu na uspešnost poslovanja ili zarađivačku
sposobnost banke da njenim vlasnicima tj. akcionarima obezbedi odgovarajući prinos (profit) na
kapital koji su uložili u banku. Među najčešće korišćenim racio pokazateljima profitabilnosti banke
ističu se sledeći :

P1 = Poslovni dobitak / Ukupna aktiva P4 = Neto dobitak / Ukupna aktiva

P2 = neto dobitak / Ukupni prihodi P5 = Neto dobitak / Ukupni kapital

P3 = neto dobitak / Poslovni dobitak P6 = Neto dobitak / Akcijski kapital

(e) Ostali pokazatelji boniteta banke (O) – imaju za cilj da ukažu na neke druge relevantne aspekte
poslovanja banke koji nisu obuhvaćeni prethodno navedneim grupama pokazatelja. Neki od najčešće
korišćenih pokazatelja iz ove grupe su sledeći :

O1 = Ukupni odobreni krediti / Ukupna aktiva O3 = Kreditni potencijal / Finansijski

potencijal

O2 = Ukupni plasmani / Ukupna aktiva O4 = Kamatonosna aktiva / Ukupna aktiva

Zaključak : Ocena boniteta banke spada u izuzetno složena pitanja, čija obuhvatnost i
operacionalizacija zavisi, pre svega, od samog cilja i svrhe analize poslovanja banke. Sledstveno tome,
ocenu boniteta banke uvek treba realizovati tako da ona istovremeno zadovolji interese svih
zainteresovanih korisnika.

HVALA

NA PAŽNJI !

BANKARSKO POSLOVANJE I PLATNI PROMET

Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ

Nedelja 5 – Vrste i oblici bankarskih poslova

VRSTE I OBLICI BANKARSKIH POSLOVA

Banke su specijalizovane finansijske institucije čija je osnovna funkcija snabdevanje reprodukcije

potrebnom količinom novca i kredita. Bankarstvo kao specifična privredna delatnost određena je
vrstom i sadržinom bankarskih poslova i institucija, što čini celinu bankarskog sistema.

Poslovi koje banka obavlja u pravnom prometu, mogu biti sledeći :

(a) U svoje ime i za svoj račun

(b) U svoje ime i za račun poslovnog partnera

(c) U ime i za račun nalogodavca.

Bankarski poslovi su mnogobrojni i raznovrsni. Zbog toga, postoji potreba da se oni grupišu u
određene kategorije, kako bi bili pristupačni za potrebe njihovog izučavanja. S tim u vezi, uobičajena
su 3 (tri) osnovna kriterijuma za grupisanje bankarskih poslova, to su :

(1) Bilansni kriterijum,

(2) Funkcionalni kriterijum, i

(3) Vremenski kriterijum.

(1) Prema bilansnom kriterijumu – svi bankarski poslovi se grupišu na :

(a) Aktivni bankarski poslovi

(b) Pasivni bankarski poslovi

(c) Neutralni bankarski poslovi

(d) Sopstveni bankarski poslovi

(2) Prema funkcionalnom kriterijum – svi bankarski poslovi se grupišu na :

(a) Poslovi koncentracije i mobilizacije sredstava

(b) Kreditni poslovi

(c) Komisioni bankarski poslovi

(d) Sopstveni (vlastiti) bankarski poslovi

(3) Prema vremenskom kriterijumu – svi bankarski poslovi grupišu se na :

(a) Kratkoročni bankarski poslovi

(b) Srenjoročni bankarski šposlovi

(c) Dugoročni bankarski poslovi

Podela bankarskih poslova (shema)

Od svih navedenih kriterijuma, najveći značaj ima podela bankarskih poslova prema bilansnom
kriterijumu. Sledstveno tome, u nastavku izlaganja obradićemo samo sledeće vrste bankarskih
poslova :

(a) Aktivni bankarski poslovi, koji se dele na :

- Kratkoročni

- Dugoročni

(b) Pasivni bankarski poslovi, koji se dele na :

- Kratkoročni
 - Dugoročni

(c) Neutralni bankarski poslovi, koji se dele na :

- Kratkoročni

- Dugoročni

(d) Sopstveni bankarski poslovi, koji se dele na :

- Kratkoročni

- Dugoročni

a) Aktivni bankarski poslovi

Aktivni bankarski poslovi – to su svi oni poslovi gde se banka prema svojim komitentima (klijentima)
pojavljuje kao poverilac. Kod aktivnih bankarskih poslova, banke zarađuju na razlici koja postoji u
kamatama : s jedne strane, na pasivnoj kamati - koju banke plaćaju svojim poveriocima za mobilisana
sredstva, i s druge strane, na aktivnoj kamati - koju banka naplaćuje svojim dužnicima. Pri tome,
aktivne kamatne stope su više i tako se obezbeđuje bankarska zarada.

Aktivni bankarski poslovi predstavljaju najveći izvor bankarskih prihoda i oni ujedno čine najvažniji
činilac za određivanje mesta banke u privredi, kao i njihove likvidnosti i solventnosti.

Aktivni bankarski poslovi se nazivaju još i kreditnim poslovima banke i oni se diferenciraju na dve
osnovne grupe bankarskih poslova, to su :

(1) Aktivni kratkoročni bankarski poslovi, i

(2) Ativni dugoročni bankarski poslovi

(1) Aktivni kratkoročni bankarski poslovi – za banke predstavljaju takve poslove gde one dodeljuju
kratkoročne kredite i to na bazi tuđih dugoročnih sredstava koja su kod njih deponovana po osnovu
kratkoročnih pasivnih poslova na tržištu novca, Ovi poslovi se odnose na stvaranje potraživanja i oni
se knjiže u aktivi bilansa banaka.

Najvažniji aktivni kratkoročni bankarski poslovi su uglavnom sledeći :

- Eskontni krediti

- Lombardni krediti

- Rambursni krediti

- Akceptni krediti

- Kontokorentni krediti

- Avalni krediti

- Vinkulacioni krediti
 - Poslovi sa kratkoročnim HoV

- Faktoring poslovi

Vrste kratkoročnih aktivnih bankarskih poslova (shema)

(2) Aktivni dugoročni bankarski poslovi – za banke predstavljaju takve oblike bankarskih poslova gde
banke za potrebe svojih komitenata (klijenata) angažuju mobilisana tuđa i vlastita sredstva na znatno
duži vremenski rok. Kod ovih bankarskih poslova banka zarađuje na razlici koja postoji između
aktivnih i pasivnih kamatnih stopa.

Aktivnim dugoročnim bankarskim poslovima, uglavnom se obezbeđuju sredstva za finansiranje

investicija. Zbog toga, problem osiguranja kredita kod dugoročnih kredita postavlja se drugačije nego
kod kratkoročnih kredita, budući da je rizik ulaganja znatno veći pa je i kamatna stopa znatno viša.

Najvažniji aktivni dugoročni bankarski poslovi uglavnom su sledeći :

- Hipotekarni krediti - Stambeni krediti

- Građevinski krediti - Potrošački krediti

- Investicioni krediti - Portfolio investicije

- Konzorcijalni krediti - Forfeting poslovi

Vrste dugoročnih aktivnih bankarskih poslova (shema)

b) Pasivni bankarski poslovi

Pasivni bankarski poslovi – to su svi oni poslovi gde se banka prema svojim komitentima (klijentima)
pojavljuje kao dužnik. Ovi poslovi se često nazivaju i poslovima mobilizacije novčanih sredstava,
budući da banka putem njih formira svoj kreditni potencijal.

Bilansno posmatrano, radi se o tuđim mobilisanim i koncentrisanim sredstvima koja predstavljaju, sa

aspekta banke, njen dug zbog čega se i evidentiraju u njenoj pasivi. To znači, da banke vršeći funkciju
mobilizacije i koncentracije slobodnih finansijskih sredstava de facto obavljaju pasivne bankarske
poslove.

Suštinski posmatrano, banke stvaraju sopstvene obaveze prema finansijski suficitarnim

transaktorima, da bi ih zatim transformisale u vidu potraživanja prema finansijski deficitarnim
transaktorima.

Pasivni bankarski poslovi se diferenciraju na dve osnovne grupe, to su :

(1) Pasivni kratkoročni bankarski poslovi, i

(2) Pasivni dugoročni bankarski poslovi

(1) Pasivni kratkoročni bankarski poslovi – za banke predstavljaju poslove prikupljanja novčanih
sredstava na kraći vremenski rok i oni predstavljaju obavezu svake poslovne banke. Kod ovih poslova
se banka pojavljuje kao dužnik u odnosu prema svojim komitentima (klijentima) koji se nalaze u ulozi
poverioca.

Najvažniji pasivni kratkoročni bankarski poslovi su sledeći :

- Depozitni poslovi

- Emisioni poslovi

- Uzimanje kredita

- Reeskontni poslovi

- Relombardni poslovi

- Izdavanje kratkoročnih HoV

- Krediti od drugih banaka

- Ostali pasivni kratkoročni bankarski poslovi

Vrste kratkoročnih pasivnih bankarskih poslova (shema)

(2) Pasivni dugoročni bankarski poslovi – za banke predstavljaju poslove prikupljanja novčanih
sredstava na duži vremenski rok. Bilansno gledano, ovde se de facto radi o tuđim mobilisanim i
koncentrisanim sredstvima koja sa aspekta banke predstavljaju njen dug, zbog čega se ova sredstva
evidentiraju u njenoj pasivi.

U razvijenim tržišnim privredama, sve do skoro je u bankama bilo posebno akcentirano upravljanje
(aktivom) plasmanima banke, a ne pasivom (izovrima sredstava) banke u cilju ostvarivanja likvidnosti
i profitabilnosti banke. Međutim, poslednjih godina se zapaža promena u upravljanju bankom, u
smislu da se sve više akcentira upravljanje pasivom kao način da se zadovolje ciljevi rentabilnosti
(profitabilnosti) banke.

Najvažniji pasivni dugoročni bankarski poslovi su sledeći :

- Oročeni depoziti - Poslovi sa Dugoročni vrednosnim papirima

- Emisija akcija - Fondovi i dugoročna sredstva

- Emisija založnica - Dugoročni krediti iz inostranstva

- Emisija dugoročnih obveznica - Ostali pasivni dugoročni poslovi

Vrste dugoročnih pasivnih bankarskih poslova (shema)

c) Neutralni (uslužni) bankarski poslovi

Neutralni bankarski poslovi – za banku predstavljaju sve one poslove u kojima se banka ne pojavljuje
niti u ulozi poverioca niti u ulozi dužnika, već samo za svoje komitente (klijente) obavlja određene
bankarske poslove uz naplatu bankarske provizije. Analogno tome, ovi poslovi se nazivaju još i
posrednički (komisioni) poslovi, a oni obuhvataju jednu veliku grupu poslova u kojima se banka
pojavljuje kao “komisionar”. To znači da ove poslove banke obavljaju “usvoje ime ali za tuđi račun”.

Neutralnim (uslužnim) bankarskim poslovima bave se uglavnom velike banke koje raspolažu
razgranatom mrežom filijala banaka i ispostava, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Za obavljanje ovih
poslova banke naplaćuju naknadu u vidu provizije. Sa aspekta savremenog bankarskog poslovanja,
ovi poslovi imaju manji značaj u odnosu na aktivne i pasivne poslove.

Neutralni (uslužni) bankarski poslovi se diferenciraju u dve osnovne grupe :

(1) Neutralni kratkoročni bankarski poslovi, i

(2) Neutralni dugoročni bankarski poslovi.

(1) Neutralni kratkoročni bankarski poslovi – veoma su značajni za banku jer obavljanjem ovih
poslova banka ostvaruje prihode (naplatom provizije), a takođe daje i potpuniji servis svojim
komitentima (klijentima). Obavljanjem ovih poslova za svoje klijente banka ih lišava potrebe da se
svaki od njih brine za obavljanje nekog posla koji banka izvršava kvalitetnije i jeftinije.

U savremenim tržišnim privredama postoji rastući trend neutralnih (uslužnih) bankarskih poslova. Pri
tome, politika banaka (vezano za uslužne poslove) orijentisana je na optimalno korišćenje postojećeg
stručnog potencijala, organizacionih i tehničkih mogućnosti i mreže filijala, a pre svega, u cilju porasta
kreditnog potencijala banaka. Otuda, politika uslužnih poslova savremene banke čini sastavni deo
njene ukupne marketing koncepcije.

Najvažniji neutralni kratkoročni bankarski poslovi su sledeći :

- Posredovanje u platnom prometu - Depo poslovi

- Izdavanje kreditnih pisama - Kupovina i prodaja HoV

- Otvaranje akreditiva - Participacija u poslovima komitenata

- Inkaso poslovi - Ostali neutralni kratkoročni poslovi

Vrste kratkoročnih neutralnih bankarskih poslova (shema)

(2) Neutralni dugoročni bankarski poslovi – veoma su značajni za banku jer se u ovim poslovima
banke pojavljuju u ulozi posrednika, pružajući svojim klijentima stručne usluge. Ove poslove banke
obavljaju u svoje ime, ali za tuđi račun tj. ne pojavljuju se niti u ulozi dužnika niti u ulozi poverioca.

U savremenom bankarskom poslovanju zapaža se rast obima neutralnih dugoročnih bankarskih

poslova. U tom kontekstu, treba pomenuti i činjenicu da danas postoji sve izraženija konkurencija
nebankarskih finansijskih organizacija tako da su savremene poslovne banke prinuđene da se sve više
bave i nekim tzv. neklasičnim bankarskim poslovima, kao što su: lizing, faktoring, forfeting, franšizing
i različiti oblici tzv. vanbilansnog poslovanja banaka (izdavanje bankarskih garancija i dr.).

Najvažniji neutralni dugoročni bankarski poslovi su sledeći :

- Emisija i plasman efekata - Garancijski poslovi

 - Upravljanje imovinom komitenata - Komisioni kreditni poslovi

- Lizing poslovi - Participacija u kapitalu drugih firmi

- Osnivanje sopstvenog preduzeća - Ostali neutralni dugoročni poslovi

Vrste dugoročnih neutralnih bankarskih poslova (shema)

d) Sopstveni bankarski poslovi

Sopstveni (vlastiti) poslovi – predstavljaju poslove koje banke obavljaju u svoje ime i za svoj račun. To
su oni poslovi u koje banke ulaze radi ostvarivanja profita i kontrole nad radom komitenata
(klijenata). O ovim poslovima se u javnosti uglavnom malo zna, jer ih banke obavljaju bez učešća
komitenata a u bilansima banaka ovi poslovi se ne izdvajaju.

Akcionarsko organizovanje savremene banke nužno nameće bankama da se prema svojim

komitentima ponašaju i kao tzv. “inicijalni poverioci” (na bazi sopstvenog kapitala), a ne samo kao
tzv. “izvedeni poverioci” (po osnovu tuđih sredstava). Analogno tome, u savremenom poslovanju
banaka zapaža se sve veće učešće plasmana koji znače bankarski posao “u svoje ime i za svoj račun”.

Kod sopstvenih (vlastitih) bankarskih poslova banka nastsupa kao potpuno samostalan partner koji
radi isključivo u svoje ima i za svoj račun. Ovi poslovi se mogu diferencirati u dve velike grupe, to su :

(1) Sopstveni kratkoročni bankarski poslovi, i

(2) Sopstveni dugoročni bankarski poslovi.

(1) Sopstveni kratkoročni bankarski poslovi – imaju čisto špekulativni karakter gde je isključivi cilj
optimizacija zarade (profita) banke. U tu svrrhu, banke se najčešće direktno uključuju u rpoizvodni,
robni ili uslužni promet. Takođe, banke se uključuju i u berzanske transakcije (direktno ili posredno).

Najvažniji sopstveni kratkoročni bankarski poslovi su sledeći :

- Arbitražni poslovi (banke zarađuju na razlici u kursevima HoV na

različitim berzama);

- Berzanski poslovi (kupovina i prodaja HoV na berzama);

- Špekulativni poslovi sa HoV;

- Trgovanje i participacija u poslovima komitenata

(2) Sopstveni dugoročni bankarski poslovi – predstavljaju poslove koji se javljaju kao dugoročno
učešće (participacija) banaka u kapitalu drugih preduzeća ili banaka. Ova vrsta bankarskih poslova se
ostvaruje na dva načina : (a) Putem držanja u portfelju akcija (drugih preduzeća ili banaka), i (b)
Putem stalnih kredita u formi tekućeg računa ( u slučaju nekog zajedničkog trgovačkog posla).

Najvažniji sopstveni dugoročni bankarski poslovi su sledeći :

- Poslovi učešća i ortakluka

 - Participacija u kapitalu drugih preduzeća ili banaka

- Osnivanje sopstvenog preduzeća (u cilju maksimiziranja profita banke).

Zaključak : Na osnovu dosadašnjeg sagledavanja osnovnih vrsta i oblika bankarskih poslova može se
zaključiti da su banke odavno postale ne samo izvor za finansiranje pojedinih dugoročnih poslova, već
takođe i aktivan poslovni partner koji prilikom finansiranja pojedinih projekata učestvuje sa jednakim
pravima i obavezama i to kako u profitu, tako i u eventualnom riziku koji može da proistekne iz posla
koji se finansira sredstvima banke. Takođe, vidi se da je prblematika bankarskog poslovanja veoma
obimna, raznovrsna i složena. Pri tome, u cilju postizanja što veće poslovne efikasnosti banaka polazi
se od određenih bankarskih načela poslovanja: načela likvidnosti i solventnosti, načela sigurnosti i
efikasnosti ulaganja i načela rentabilnosti (profitabilnosti).

HVALA

NA PAŽNJI !

BANKARSKO POSLOVANJE I PLATNI PROMET

Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ

Nedelja 6 – KOLOKVIJUM br. 1

BANKARSKO POSLOVANJE I PLATNI PROMET

Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ

Nedelja 7 – Rizici u bankarskom poslovanju

RIZICI U BANKARSKIM POSLOVIMA

U najširem smislu reči poslovni rizici se definišu kao “neizvesnost ili nesigurnost ostvarenja
očekivanog ishoda određene poslovno-finansijske aktivnosti”. Ovako shvaćen rizik ima štetne
posledice, pa stoga ekonomski i finansijski racionalni učesnici u poslovnim i finansijskim
transakcijama ispoljavaju uvek averziju prema riziku i teže njegovom eliminisanju ili bar
minimiziranju. S tim u vezi, bankarstvo spada u visoko rizične delatnosti.

Imajući u vidu činjenicu da banka posluje sa specifičnom robom (novcem), definisanje rizika u
bankarstvu iziskuje nešto uži pristup. Otuda, bankarski rizik bi se mogao definisati kao “verovatnoća
gubitka (smanjenja dobiti) nastalog kao rezultat dejstva neizvesnih događaja u poslovanju banke.”

Postoje različite podele rizika u poslovanju banaka, pri čemu velika brojnost izvora rizika u
bankarskom poslovanju otežava njihovu podelu i grupisanje. Međutim, imajući u vidu činjenicu da je
sa aspekta banke, bitno da se rizik uvek vezuje za funkcionalno poslovanje banke, onda je uobičajeno
da se u posmatranju bankarskih rizika uvek polazi od tzv. “funkcionalnog” pristupa tj. vezivanja rizika
za pojedine globalne poslove i aktivnosti banke. Ovakav pristup omogućava grubu podelu bankarskih
rizika, kao i različite potpodele.
Prema međunarodnoj standardnoj klasifikaciji, bankarski rizici se dele na sledeći način :

(1) Kreditni rizik

(2) Likvidnosni rizik

(3) Rizik plaćanja

(4) kamatni rizik

(5) devizni ili valutni rizik

(6) Rizik zemlje

(7) Tržišni rizik

(8) Operativni rizik

Međiutim, mi usvajamo klasifikaciju bankarskih rizika koja se najčešće sreće u literaturi :

(1) Kreditni rizik

(2) Rizik nelikvidnosti i nesolventnosti

(3) Kamatni rizik

(4) Valutni rizik

(5) Rizik uslovnih obaveza

(1) KREDITNI RIZIK

Kreditni rizik – predstavlja osnovni rizik bankarskog poslovanja. Kreditni rizik se može definisati kao
“rizik smanjenja profita banke usled neizvršavanja obaveza dužnika po osnovu dospelog duga
(glavnice i kamate). Sa aspekta banke, to predstavlja gubitak.

Kreditni rizik odnosi se na nemogućnost dužnika (klijenta banke) da banci u roku dospeća vrati
odobreni kredit uključujući i pripadajuću kamatu.

Osnovni pokazatelj izloženosti banke kreditnom riziku jeste stopa nenaplativosti potraživanja, koja se
definiše kao odnos procenjene vrednosti nenaplativih potraživanja i kreditnog potencijala banke.

Međutim, proces konkretnog utvrđivanja kreditnog rizika veoma je složen. Ključnu ulogu u tom
procesu ima tzv. analiza i ocena kreditne sposobnosti zajmotražioca. U ovom segmentu bankarskog
poslovanja, savremena praksa američkih banaka razvila je različite koncepcije i modele za analizu i
ocenu kreditne sposobnosti zajmotražioca. Budući da bavljenje sa njima prevazilazi potrebe našeg
interesovanja, iste neće biti predmet izlaganja.

Kreditni rizik banke zavisi od dva ključna kompleksa faktora, to su :

(1) Eksterni faktori (stanje ekonomije i prirodno okruženje), i

(2) Interni faktori (upravljačka filozofija poslovne banke).

Najvažnije interne determinante kreditnog rizika banke čini sledeće :

(a) Obim kredita;

(b) Kreditna politika banke, i

(c) Kreditni miks.

Poslovna banka teži samnjenju kreditnog rizika što se obično postiže pomoću posebnih mera tzv.
“monitoringa rizika!, kao što su :

(a) Selekcija kreditnih zahteva komitenata (klijenata);

(b) Limitiranje iznosa jednog klijenta ili grupe klijenata

(c) Dversifikacija kreditnih plasmana, i

(d) Pribavljanje kvalitetnih instrumenata obezbeđenja vraćanja kredita.

Upravljanje kreditnim rizikom

Kreditni rizik podrazumeva nemogućnost ili nevoljnost zajmotražioca da odobreni i iskorišćeni kredit
može i hoće da vrati kreditoru, najčešće banci. U takvim slučajevima, banke potencijalno mogu ostati
neizmirenih potraživanja. Kako bi predupredile takve probleme, banke primenjuju mere upravljanja
kreditnim rizikom. Pri tome, kreditni rizik banke zavisi od dve grupe faktora: (a) eksternih faktora, i
(b) internih faktora. Kako na eksterne faktore nije moguće uticati, onda se banke u upravljanju
kreditnim rizikom uglavnom fokusiraju na interne faktore.

Može se reći da ne postoji rizik odobrenja kredita, već rizik vraćanja kredita, koji treba sagledati
prilikom odobravanja kredita. Da bi se taj proces detaljnije sagledao, neophodno je izvršiti njegovu
dekompoziciju i ukazati na kritične faze i elemente u okviru faza odobravanja kredita. U vezi sa tim,
navešćemo osnovne faze i elemente donošenja Odluke o kreditu, i to u praksi američkih
komercijalnih banaka:

Faze i elementi donošenja odluke o kreditu

Faze i elementi donošenja odluke o kreditu

NASTAVAK

Faktori ocene kreditne sposobnosti – Pri donošenju odluke o odobravanju kredita, u metodologiji
analize kreditne sposobnosti zajmotražioca, najčešće se koristi 5 (pet) sledećih faktora (5c):
 (1) Karakteristike zajmotražioca (character)

(2) Kapital zajmotražioca (capital)

(3) Kapacitet zajmotražioca (capacity)

(4) Uslovi obezbeđenja kredita (collateral)

(5) Uslovi poslovanja kredita (conditions).

Ovih pet navedenih faktora upravljanja kreditnim rizikom izražavaju se kao: (1) karakter, dobar
građanin (“character” ili “good citizen”); (2) kapital ili bogatstvo (“capital” ili “wealth”); (3) kapacitet
ili tok gotovine (“capacity” ili “cash flow”); (4) zaloga ili obezbeđenje (“collateral” ili “security”); i (5)
uslovi ili ekonomski ambijent (“conditions” ili “economic environment”).

(2) RIZIK NELIKVIDNOSTI

Rizik nelikvidnosti – predstavlja rizik od smanjenja profita banke usled nedostatka likvidnih sredstava
za izmirenje dospelih obaveza. Likvidnosni rizik prati realizacija standardnih bankarskih transakcija
zbog prisutne ročne transformacije sredstava banke tj. “gepa” vezano za rokove dospeća stavki aktive
i stavki pasive u bilansu banke.

Likvidnost je osnovni princip bankarskog poslovanja. Analogno tome, održavanje adekvatne

likvidnosti čini osnovnu pretpostavku u bankarstvu. U savremenoj bankarskoj praksi, likvidnost
podrazumeva analizu i stalno praćenje svih pozicija aktive i pasive kako bi se promene u pogledu
obima, kvaliteta, strukture i cene koštanja raspoloživih sredstava stavili pod kontrolu i na taj način
rizici nelikvidnosti banke minimizirali.

Generalno gledano, rizik (ne)likvidnosti i solventnosti podrazumeva kontinuiranu sposobnost banke

da bezuslovno i u roku izmiruje sve svoje dospele obaveze plaćanja i to : (a) na kratak rok (do jedne
godine) - što podrazumeva likvidnost banke, i (b) na dugi rok (preko jedne godine) - što podrazumeva
solventnost banke.

Potrebe za likvidnošću banke mogu se kategorizovati u 4 osnovne grupe :

(1) Potreba da se zamene neto odlivi finansijskih sredstava;

(2) Potreba da se pokrije izostanak očekivanog priliva sredstava;

(3) Potreba da se pronađu novi izvori finansiranja;

(4) Potreba da se preuzmu novi poslovi kada banka to želi.

Za održavanje likvidnosti banke i minimiziranje rizika (ne)likvidnosti od posebnog je značaja projekcija

novčanih tokova (cash flow-a). S tim u vezi, moguća su 2 osnovna pristupa u predviđanju novčanih
tokova banke, to su:

(a) Pristup zasnovan na analizi strukture bilansa, i

(b) Pristup zasnovan na analizi očekivanog novčanog priliva.

Likvidnost banke je moguće iskazati preko statičkih i dinamičkih pokazatelja likvidnosti. Međutim,
prednost se daje dinamičkim pokazateljima koji se zasnivaju na novčanim tokovima tj. usklađenosti
priliva i odliva sredstava banke po pojedinim periodima za koje se vrši ocena likvidnosti banke.

Politika likvidnosti banke

Politika likvidnosti banke se zasniva na definisanju adekvatne metodologije merenja likvidnosti i

utvrđivanja stope likvidnosti, a zatim po tom osnovu optimizaciji rezervi likvidnosti. Međutim,
merenje likvidne pozicije banke i utvrđivanje adekvatne stope njene likvidnosti veoma je teško, pre
svega, zbog neizvesnosti kvantifikovanja budućih potreba banke za likvidnim sredstvima. Analogno
tome, metodologija se obično zasniva na kvantifikovanju stopa likvidnosti na osnovu iskustva
menadžmenta banke.

Kao najznačajniji kvantitativni indikator likvidnosti banke koristi se stopa likvidnosti koja se uglavnom
izražava na dva načina:

SL1= K / D x 100 ili SL2 = LA / D x 100

SL - stopa likvidnosti; K – obim kredita; D – depoziti; LA – likvidna aktiva

Iskustva pokazuju da prvi pokazatelj SL1 (kreditna stopa) ima manji značaj za kreditnu politiku banke
u odnosu na drugi pokazatelj SL2 koji eksplicitnije pokazuje pokrivenost depozitnih obaveza likvidnim
resursima, jer se LA svodi na gotovinu i depozite banke kod Centralne banke.

Imajući u vidu značaj likvidnosti bankarskog sektora za stabilnost ukupnog makro-finansijskog

sistema, Država i monetarne vlasti (CB), definišu adekvatne “monitoring koeficijente” koji služe za
praćenje i kontrolu likvidnosti banaka. Time se de facto omogućava “rano upozorenje” banaka na
potencijalni rizik nelikvidnosti. Radi se o sledećim koeficijentima:

m1 = ukupni krediti / ukupni depoziti

m2 = likvidna sredstva / depozitni izvori

m3 = slobodni depoziti / kamatni plasmani

m4 = fluktuabilni depoziti / kamatonosni plasmani

m5 = dugoročni izvori sredstava / dugoročni plasmani

Sve veći rizici i neizvesnost u bankarskom poslovanju uticali su na Vlade i Centralne banke mnogih
tržišno razvijenih zemalja, da donesu niz propisa i mera čiji je cilj regulisanje rezervi likvidnosti – u
obliku minimalnih koeficijenata likvidnosti.

Solventnost banaka

U finansijskoj literaturi ne postoji precizno i jasno razgraničenje između pojmova likvidnost,

solventnost i sigurnost u bankarskom poslovanju. Negde se oni upotrebljavaju kao sinonimi, a negde
se govori o likvidnosti ili solventnosti, a negde o sigurnosti ili solventnosti.

Međutim, uvažavajući vremenski faktor u bankarskom poslovanju (vremenski sklad između strukture
aktive i pasive) obavezno treba praviti razliku između principa likvidnosti i principa solventnosti). Pri
tome, princip likvidnosti preferira kratkoročnu vremensku usklađenost aktive i pasive tj. sposobnost
banke da odgovori svojim dospelim obavezama. Princip solventnosti daje primat dugoročnoj
vremenskoj usklađenosti strukture aktive i pasive tj. sposobnosti banke da sve svoje obaveze isplati u
celini (u jednom određenom trenutku).

U osnovi razlikovanja su različiti vremenski horizonti relevantni za princip likvidnost i princip

solventnosti. Likvidnost podrazumeva mogućnost da se dugovi plate odjednom u roku, dok
solventnost podrazumeva mogućnost da se dugovi plate konačno (u celini). Banka ulazi u zonu
nesloventnosti onog trenutka kada obaveze prevaziđu nivo njene aktive.

U Američkoj finansijskoj literaturi solventnost je poznata pod nazivom “adekvatnost kapitala” što
podrazumeva globalnu sposobnost banke da podnese rizike poslovanja. Adekvatnost kapitala meri
sposobnosti banke da da se na duži rok osigura vraćanje pozajmljenih sredstava. Drugim rečima, to
znači da banka u momentu likvidacije osigura isplatu svojih poverilaca. Dakle, adekvatnost kapitala je
indikator finansijske snage banke i njene mogućnosti da apsorbuje negativna finansijska kretanja koja
bi mogla umanjiti sposobnost kontinuiranog bankarskog poslovanja.

U EU je od 1988. godine na snazi “stopa adekvatnosti kapitala” kao indikator solventnosti banke.
Prvim Bazelskim sporazumom iz 1988. godine regulisan je kreditni rizik i uspostavljeni su standardi
koji su trebali da posluže Centralnom bankarstvu za efikasnu kontrolu poslovnog bankarstva.

Referentna vrednost za adekvatnost kapitala bila je propisana u visini od 4% za osnovni kapitala, i 8%

za osnovni i dopunski kapital u odnosu na ukupno ponderisanu rizičnu aktivu.

Bazel 1 je 1996. godine revidiran, a 2004. je zamenjen Bazelom 2 koji počiva na 3 osnovna stuba:

(1) Finansijskom pokazatelju solventnosti – koji se prati preko kapitala i adekvatnosti kapitala
(minimalni kapitalni zahtevi – Stub 1);

(2) Oficijelnoj reviziji bankarskog poslovanja i internoj kontroli u banci (supervizija nad
adekvatnošću kapitala – Stub 2);

(3) Tržišnoj disciplini (Stub 3).

Po Bazelu 2, pokazatelj adekvatnosti kapitala i dalje mora da se održava na propisanom nivou, ali se
on sada ponderiše ne samo kreditnim već i tržišnim rizicima. U Bazelu 2 identifikovani su rizici kojima
su banke posebno izložene u svom poslovanju: rizik likvidnosti, kreditni rizik, rizik kamatne stope,
valutni rizik, rizik promene cene finansijskih instrumenata, operativni rizik, rizik zemlje itd). Za
identifikovanje rizika uspostavljena su ograničenja i propisan je način izračunavanja pojedibnačnih
pokazatelja vezano za upravljanje rizicima u bankarskom poslovanju.

Aktuelna svetska ekonomsko-finansijska kriza i njene posledice, uticale su da Bazelski odbor za

nadzor 2010. ustanovi i Treći bazelski sporazum. Cilj reforme Bazela 2 – Bazelom 3, bio je da se
unapredi sposobnost bankarskog sektora da pasorbuje šokove koji nastaju usled finansijskih i
ekonomskih potresa (bez obzira na poreklo) i da se smanje prelivajući efekti iz finansijskog sektora na
realnu ekonomiju. U tom cilju, Bazel 3 daje jači regulatorni okvir za kapital izgrađen na tri stuba u
Bazelu 2.

U Bazelu 3 predviđa se sledeće:

 (1) Povećanje minimalne stope vlastitog kapitala sa 2% na 4,5%.

(2) Povećanje minimalne stope proširenog vlastitog kapitala sa 4% na 6%.

(3) Uvodi se nova kategorija kapitala – “antistresni kapital” u visini od 2,5% koji bi se koristio
za pokriće gubitaka u stresnim periodima.

(4) Ukupan kapital ostaje na visini od 8%

(5) Nacionalnim regulativama je ostavljena mogućnost da uvedu 2,5% za tzv. anticikličnu

zaštitu koja bi izravnavala periode jake konjunkture i periode recesije.

(3) KAMATNI RIZIK

Kamatni rizik – definiše se kao rizik smanjenja profita banke usled promena u visini kamatnih stopa.
Drugim rečima, kamatni rizik predstavlja neizvesnost ostvarenja očekivanih prihoda i troškova banke,
(tj. profita banke) usled fluktuacija nivoa kamatnih stopa koje su relevantne za poslovnu banku, pre
svega, sa aspekta izloženosti aktive ili pasive bilansa banke ovim fluktuacijama. Izloženost banke ovoj
vrsti rizika proističe iz toga što većina bilansnih stavki banke generišu prihode i troškove koji se
usklađuju sa kamatnim stopama.

Neusklađenost kamatnih stopa u aktivi i pasivi neizbežno izlaže banku potencijalnim gubicima tj.
kamatnom riziku. Sa aspekta kamatnog rizika, za banku je veoma nepovoljna situacija kada ima
zaključene ugovore o kreditu sa fiksnom kamatnom stopom, a u međuvremenu je na tržištu došlo do
porasta kamatnih stopa. S druge strane, isto tako za banku predstavlja nepovoljnost kada ima
ugovore o depozitima na koje je ugovorila plaćanje fiksne kamate, a u međuvremenu je na tržištu
došlo do pada kamatnih stopa. Sledstveno ovakvim kretanjima, proizlazi da banka može beležiti
povećanje profita ili povećanje gubitka po osnovu kamatnog rizika.

Bazični pokazatelj kamatnog rizika za banku jeste “koeficijent kamatnog rizika” koji predstavlja odnos
između stavki aktive osetljivih na promenu kamatne stope i stavki pasive osetljivih na promenu
kamatne stope. Ovaj koeficijent (KKR) odražava spremnost banke da prihvati rizik vezano za
predviđanje budućeg kretanja kamatnih stopa na tržištu, u smislu sledećeg:

(a) U slučaju da dođe do pada kamatnih stopa, - a KKR > 1 :

onda će prinosi banke da se smanjuju.

(b) U slučaju da dođe do rasta kamatnih stopa, - a KKR >1 :

onda će prinosi banke da se povećavaju.

U kontekstu navedenog, monitoring kamatnog rizika od strane banke podrazumevaće poseban

kompleks mera kojima će banka nastojati da minimizira svoju izloženost kamatnom riziku. Suština
takvih mera odnosiće se na restrukturiranje stavki aktive i pasive tako da koeficijent kamatnog rizika
(osetljivosti na kamatnu stopu) teži jedinici. To znači da će se težiti tome da one stavke aktive i pasive
koje su osetljive na kretanje kamatnih stopa budu što je moguće više u ravnoteži.

Upravljanje rizikom kamatne stope

Rizik kamatne stope definiše se kao mogućnost promene kamatne stope u budućnosti koja će
prouzrokovati ostvarenje nekog ekonomskog gubitka koji se nije očekivao. Rizik kamatne stope se
manifestuje kao smanjenje prihoda banke usled promena nivoa aktivnih kamatnih stopa. Budući da
visina kamatnih stopa utiče na kamatne prihode i kamatne rashode banke, to znači da je usled
promena visine i strukture kamatnih stopa, poslovanje banke u savremenim tržišnim uslovima
izloženo riziku kamatne stope.

Faktori rizika – kamatne stope su veoma brojni, ali oni najvažniji su sledeći:

(1) Ročna transformacija sredstava

(2) Plasmani u HoV

(3) Nekamatonosna pasiva

(4) Struktura plasmana

(5) Pozicija na tržištu novca

(6) Preferencije klijenata

(7) Intenzitet konkurencije

(8) Veličina banke

Među navedenim faktorima, ročna transformacija sredstava je najvažniji faktor rizika kamatne stope.
Zbog toga, ovaj faktor ćemo bliže pojasniti. U tom kontekstu, ovde se mogu posmatrati sledeće
relacije:

(1) Kada banka delimično koristi ili preliva kratkoročne izvore u dugoročne plasmane,

(2) Kada banka delimično koristi ili preliva dugoročne izvore u kratkoročne plasmane,

(3) Kamatna neusklađenost aktive i pasive.

Kamatna stopa je povezana sa stepenom izvesnosti prinosa na kratke i duge rokove. Po pravilu,
kamatna stopa je manja što je rok plasmana kraći, a veća je što je vreme plasmana duže. Pri tome,
veće kamatne stope na dugoročne kredite obrazlažu se kao komenzacija za žrtvovanje likvidnih
sredstava na duži rok. Kada su kratkoročne kamatne stope iznad dugoročnih, onda postoji opadajuća
kriva prinosa dok obrnuto, kada su dugoročne kamatne stope iznad kratkoročnih, onda postoji
rastuća kriva prinosa. Dakle, može se zaključiti da postoji veoma tesna povezanost između rizične i
ročne strukture kamatnih stopa.

Za procenu osetljivosti banke na profit usled promene kamatne stope, koriste se različiti modeli
među kojima su najvažniji sledeći: (1) GAP osetljivosti kamatne stope, i (2) kompjuterski model
simulacije.

(1) GAP osetljivost kamatne stope – zasniva se na fiksnim kamatnim stopama i identičnim
promenama u određenim intervalima i u aktivi i u pasivi. Gap je razlika između kamatno osetljive
aktive i kamatno osetljive pasive. Pri tome, banka koja ima više kamatno osetljive aktive nego
kamatno osetljive pasive, ima pozitivan GAP. Inače, GAP se može posmatrati statički i dinamički.
Statički GAP se izražava na bazi tekućih knjigovodstvenih veličina i strukture aktive i pasive, dok se
dinamički GAP zasniva na projekciji bilansnih veličina.

(2) Kompjuterski simulacioni modeli – prognoziraju buduće prihode banke na bazi izvesnosti
pretpostavki o budućnosti ekonomskog okruženja i specifičnosti implementiranih odluka o
sredstvima i obavezama banke. Pri tome, neki modeli zahtevaju prognozu optimalne veličine i
kompozicije bilansa banke. Osetljivost bilansa banke na promenu kamatne stope može biti smanjena
uspostavljanjem ravnoteže dospeća na suprotnim stranama bilansa banke. Zbog toga, projektovanje
kamatne stope je od centralne važnosti za upravljanje odnosom aktiva – pasiva.

GAP analiza je tradicionalno sredstvo upravljanja rizikom kamatne stope. Zbog toga, ovaj model
ćemo bliže pojasniiti. Upravljanje GAP pozicijom banke podrazumeva upravljanje kamatno osetljivom
aktivom i kamatno osetljivom pasivom, a u cilju ostvarivanja zadovoljavajućeg neto kamatnog
prihoda. Pri tome, neto kamatni prihod i neto kamatna margina su simptomi za upravljanje odnosima
aktiva – pasiva. GAP sredstava u bilansu banke meri se pomoću sledeće jednačine:

GAP = RSA – RSP

GAP – jaz, razmak, raskorak

RSA – kamatno osetljiva ili senzitivna aktiva

RSP – kamatno osetljiva ili senzitivna pasiva

Ako kamatne stope u većoj meri utiču na aktivu nego na pasivu, onda je GAP pozitivan – što se
odražava u većoj meri na plasmane nego na obaveze. Ako kamatne stope u većoj meri utiču na
pasivu nego na aktivu, onda je GAP negativan – što se odražava u većoj meri na obaveze nego na
plasmane. Ako je GAP = 0, onda banka nije izložena riziku kamatne stope.

(4) VALUTNI RIZIK

Valutni (devizni) rizik – definiše se kao rizik smanjenja profita usled promena u deviznim kursevima.
Šire posmatrano, valutni rizik bi se mogao definisati i kao rizik od promena u imovini, prihodima i
konkurentskoj poziciji banke zbog oscilacija u visini deviznih kurseva.

Banka je izložena valutnom riziku kada ima pozicije u aktivi i pasivi koje su u različitim valutama i kada
na njih negativno utiču promene na deviznim tržištima. Ovo je posebno važno za banke koje posluju
na različitim valutnim područjima, jer su izložene promenama kurseva više valuta.

Kao mogući pokazatelj izloženosti banke valutnom riziku uzima se odnos između devizne pasive i
devizne aktive banke. S tim u vezi, banka može imati “neto kratku” ili “neto dugu” deviznu poziciju.

Neto kratku deviznu poziciju - banka ima kada su njene devizne obaveze (devizna pasiva) veće u
odnosu na deviznu aktivu.

Neto dugu deviznu poziciju - banka ima kada je njena devizna aktiva veća od devizne pasive.

Postoje tri osnovne vrste izloženosti banke valutnom riziku, to su :

(1) Transakciona izloženost

 (2) Bilansna ili konverziona (tzv. translaciona) izloženost

(3) Ekonomska izloženost.

(1) Transakciona izloženost valutnom riziku – definiše se kao izloženost koja može da dovede do toga
da se ne ostvari planirana zarada vezano za finansijske transakcije kod kojih prodajna cena i troškovi
nisu u istoj valuti (zbog promena deviznog kursa u periodu utvrđivanja cene i naplate usluge).

Transakcioni valutni rizik podrazumeva vremensku nepodudarnost između preuzimanja

obaveza po jednoj finansijskoj transakciji i njenog plaćanja.

(2) Bilansna (translaciona) izloženost valutnom riziku – vezuje se za uticaj promena deviznih kurseva
na aktivu i pasivu bilansa stanja, kao i prihode i rashode bilansa uspeha banke, između dva bilansna
perioda, s tim da promene kurseva između različitih perioda u kojima se vrši bilansiranje mogu
izazvati bilansnu izloženost riziku deviznog kursa, odnosno da se po tom osnovu kod banke pojavi
gubitak ili dobitak.

(3) Ekonomska izloženost valutnom riziku – vezuje se za buduće relativne promene cena valuta
(devizne kurseve) što bi eventualno moglo imati uticaja na efekte poslovanja banke u bližoj ili daljoj
budućnosti. Ova vrsta valutnog rizika vezuje se samo za realne, ali ne i za nominalne promene
deviznih kurseva.

U cilju minimiziranja valutnog rizika neophodno je da menadžment banke upravlja ovim rizikom. On
to najbolje može ostvariti tako što će nastojati da uspostavi određenu ravnotežu između aktive i
pasive po valutama koje se nalaze u bilansu banke.

Da bi efektivno upravljale i nadzirale pozicije koje glase na stranu valutu, banke se koriste velikim
brojem tehnika. Opseg i upotreba ovih tehnika zavisi od ukupne izloženosti banke riziku deviznog
kursa. Uglavnom se primenjuje aktivno trgovanje valutama i upotreba finansijskih derivata u funkciji
hedžinga.

Hedžing transakcije - predstavljaju posebnu vrstu bankarskih poslova gde banka pruža usluge svojim
klijentima, ali koristi “hedžing” za svoje potrebe radi zaštite stavki u svom bilansu koje su osetljive na
promene deviznih kurseva domaće i stranih valuta. Osnovni cilj hedžinga je da se neutrališe ili
minimizira rizik od gubitka kome banka može da bude izložena zbog posledica promena
intervalutarnih odnosa.

Instrumenti hedžinga dele se na sledeće osnovne kategorije:

(1) Terminski (forward) ugovori

(2) Fjučers ugovori

(3) Opcije, i

(4) Svopovi

Finansijski derivati nazivaju se “izvedene” HoV, jer se njihova vrednost izvodi iz neke druge osnovne
aktive koja se nalazi u njihovoj osnovi. Zato, derivati kao HoV moraju imati podlogu u akciji, obveznici,
kratkoročnim HoV ili robi. Pri tome, glavni razlog upotrebe derivata (izvedenih HoV) jeste upravljanje
rizikom. U tom kontekstu, glavna karakteristika derivata pri trgovanju na “terminskom” tržištu jeste
da oni daju mogućnost otklanjanja ili umanjenja različitih vrsta rizika po osnovnim transakcijama.

(5) VANBILANSNI RIZIK BANKE

(rizik uslovnih obaveza)

Vanbilansni bankarski rizici - nisu novi, budući da banke tradicionalno ovezbeđuju određene vrste
bankarskih garancija vezano za obaveze svojih klijenata i na taj način kreiraju vanbilansne pasive.
Međutim, poslednjih godina vanvilansni rizici dobijaju na značaju jer banke sve više povećavaju
vanbilansno poslovanje.

Banke u savremenim uslovima povećavaju obim vanbilansnog poslovanja uglavnom iz tri osnovna
razloga, to su :

(1) Zbog povećanja ukupnih prihoda u obliku provizija;

(2) Zbog izbegavanja povećanja kapitala (adekvatnost kapitala);

(3) Zbog osiguranja od rizika vezano za bilansne bankarske poslove.

Vanbilansni rizici banke proizlaze iz vanbilansnog poslovanja banke koje uglavnom obuhvata sledeće :

(a) Različite oblike garancija, odnosno uslovnih kredita;

(b) Obaveze banke po osnovu finansijskih derivata.

Dakle, vanbilansne aktivnosti banke su rizične po samoj svojoj prirodi.

Vanbilansni rizici uglavnom se vezuju za obaveze banke da klijentima obezbedi sredstva u budućnosti.
S tim u vezi, banke redovno obezbeđuju posebne kreditne linije podrške u slučaju da njihovi klijenti
nisu u stanju da izvrše preuzete obaveze plaćanja. Međutim, ovi garancijski poslovi banke povezani su
sa rizicima i to : kreditnim rizikom, kamatnim rizikom, rizikom likvidnosti i rizikom deviznog kursa.

Kreditni rizik - prisutan je, budući da se kreditna sposobnost dužnika može pogoršati tokom perioda
trajanja obaveze banke, pa on zbog svoje nelikvidnosti može aktivirati obaveze od strane banke.

Rizik (ne)likvidnosti - prisutan je, budući da banka ne zna unapred kada će morati da izvrši svoju
obavezu, pa ne može blagovremeno planirati nabavku finansijskih sredstava za te svrhe.

Rizik kamatne stope - prisutan je, budući da banka koja ima obavezu može nabavljati finansijska
sredstva po cenama koja se kreću suprotno od poželjnih, što može dovesti do gubitka kamatne marže
banke.

Rizik deviznog kursa – prisutan je, budući da su devizni kursevi skloni čestim oscilovanjima i
kretanjima koja mogu biti suprotna od očekivanih, a to za banku otvara nove rizike vezano za gubitke
usled nepredviđenih promena deviznih kurseva.

HVALA

NA PAŽNJI !
BANKARSKO POSLOVANJE I PLATNI PROMET

Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ

Nedelja 8 – Kreditna analiza u bankama

KREDITNI RIZIK

Kreditni rizik – predstavlja osnovni rizik bankarskog poslovanja. Kreditni rizik se može definisati kao
“rizik smanjenja profita banke usled neizvršavanja obaveza dužnika po osnovu dospelog duga
(glavnice i kamate). Sa aspekta banke, to predstavlja gubitak.

Kreditni rizik odnosi se na nemogućnost dužnika (klijenta banke) da banci u roku dospeća vrati
odobreni kredit uključujući i pripadajuću kamatu.

Osnovni pokazatelj izloženosti banke kreditnom riziku jeste stopa nenaplativosti potraživanja, koja se
definiše kao odnos procenjene vrednosti nenaplativih potraživanja i kreditnog potencijala banke.

Međutim, proces konkretnog utvrđivanja kreditnog rizika veoma je složen. Ključnu ulogu u tom
procesu ima tzv. analiza i ocena kreditne sposobnosti zajmotražioca. U ovom segmentu bankarskog
poslovanja, savremena praksa američkih banaka razvila je različite koncepcije i modele za analizu i
ocenu kreditne sposobnosti zajmotražioca. Shodno tome, u našem daljem izlaganju biće prikazan
postupak koji se uobičajeno naziva kreditna analiza.

Proces kreditiranja, kao jedna od osnovnih aktivnosti za koju je svaka banka zainteresovana, izložen
je riziku. U osnovi rizik nastaje zbog nepredvidivosti ekonomskih procesa, zbog promena u
prirodnom, ekonomskom i drugom okruženju, zbog incidentnih situacija ili zbog promena
konjunkture na tržištu inputa i outputa zajmotražioca. Konsekventno tome, generalno gledano svi
faktori koji prouzrokuju kreditni rizik opisuju se i istražuju u postupku koji se naziva – kreditna analiza
ili analiza kreditne sposobnosti zajmotražioca.

Osnovna svrha kreditne analize u bankama, jeste opisivanje i merenje neizvesnosti kreditnog posla,
da bi se odlučivanje o njemu zasnivalo na racionalnim očekivanjima. Ovaj postupak, u osnovi
obuhvata analizu poslovanja zajmotražioca (preduzeća) u prošlosti i u sadašnjosti i to u meri koja je
potrebna da bi se što pouzdanije ocenila poslovna budućnost zajmotražioca za period otplate datog
kredita.

Analiza i ocena kreditne sposobnosti zajmotražioca je važan element rada kreditnih odeljenja u
savremenim poslovnim bankama. Pri tome, sam postupak analize i ocene kreditne sposobnosti u
pojedinim bankama je različito organizovan, ali je zato suština ista – objektivizacija kreditne
sposobnosti zajmotražioca (preduzeća) i smanjenje rizika kreditnog posla za obe strane, i za davaoca i
za korisnika kredita.

1. Racio analiza

Analiza kreditne sposobnosti zajmotražioca pomoću metoda finansijskih koeficijenata najčešće se

koristi u praksi. Suština ovog metoda sastoji se u korišćenju koeficijenata koji se dobijaju na bazi
odnosa pojedinih bilansnih pozicija i njihovom poređenju sa standardnim, teorijskim i empirijskim
veličinama. Broj korišćenih racio brojeva (koeficijenata) za analizu i ocenu kreditne sposobnosti
zajmotražioca (preduzeća) je različit. To prevashodno zavisi od samog analitičara, metodologije koju
on primenjuje, kao i od vrste delatnosti kojom se bavi preduzeće koje je predmet analize.

Racio brojevi (koeficijenti) predstavljaju odnose jedne bilansne pozicije prema drugoj, izražene u
prostoj matematičkoj formuli. Ove relacije koriste se za ocenu finansijkih performansi preduzeća. Za
potrebe kreditne analize, najčešće se koriste sledeće osnovne grupe finansijskih pokazatelja:

(a) Pokazatelji (racia) likvidnosti

(b) Pokazatelji (racia) aktivnosti

(c) Pokazatelji (racia) finansijske strukture

(d) Pokazatelji (racia) rentabilnosti.

a) Pokazatelji (racia) likvidnosti

U stručnoj literaturi postoje različite interpretacije pojma likvidnosti. Međutim, likvidnost se najčešće
definiše kao “sposobnost preduzeća da u roku može izmiriti svoje dospele obaveze prema
poveriocima”.

Ovako shvaćena likvidnost obuhvata 3 (tri) osnovna elementa, to su :

(1) Dospele obaveze,

(2) Vremenski rokovi, i

(3) Sredstva plaćanja.

Da bi se postigla i održavala likvidnost preduzeća, navedeni elementi moraju biti vremenski i

vrednosno usklađeni. To znači da iznos raspoloživih novčanih srerdstava mora biti jednak iznosu
dospelih obeveza u vreme njihovog dospeća.

Drugim rečima, da bi preduzeće bilo likvidno mora postojati finansijska ravnoteža između
raspoloživih novčanih sredstava i dospelih obaveza, što de facto znači da likvidnost predstavlja takvo
finansijsko stanje preduzeća gde postoji usklađenost između priticanja novca i dospelih obaveza.

Likvidnost je jedno od osnovnih načela finansijske politike preduzeća, i ona je predominantno

determinisana sa nekoliko faktora, kao što su :

(a) Brzina pretvaranja imobilisanih sredstava u novac

(b) Brzina dospeća obaveza za plaćanje

(c) Vrsta i veličina pojedinih izvora sredstava iz kojih preduzeće

finansira svoj tok reprodukcije.

 Generalno gledano, analiza likvidnosti vrši se uz pomoću racio brojeva koji se nazivaju “racia
likvidnosti”. Pri tome, likvidnost se može posmatrati kao:

(1) Sadašnja (trenutna) likvidnost

(2) Opšta (tekuća) likvidnost

(3) Redukovana (rigorozna) likvidnost

(4) Perspektivna (buduća) likvidnost

(1) Sadašnja (trenutna) likvidnost – podrazumeva likvidnost preduzeća na posmatrani dan, te

analogno tome, ona pokazuje samo trenutnu mogućnost plaćanja dospelih obaveza preduzeća.

Koeficijent sadašnje likvidnosti izračunava se na osnovu sledećeg obrasca:

Raspoloživa novčana sredstva

Koeficijent trenutne likvidnosti = -------------------------------------------

Dospele obaveze

Analitička interpretacija ovog koeficijenta svodi se na sledeće :

- Koeficijent trenutne likvidnosti > 1 to znači da će preduzeće moći raspoloživim novčanim

sredstvima izmirivati poveriocima iznose dospelih obaveza.

- Koeficijent trenutne likvidnosti = 1 to takođe znači da će preduzeće moći raspoloživim

novčanim

sredstvima izmirivati poveriocima iznose dospelih obaveza.

- Koeficijent trenutne likvidnosti < 1 to znači da preduzeće neće biti u mogućnosti da iznosom

raspoloživih novčanih sredstava izmiruje dospele obaveze.

Ovaj pokazatelj omogućava “statičko” merenje likvidnosti (za određeni dan).

2) Opšta (tekuća) likvidnost – podrazumeva da osnovna sredstva treba da budu finansirana

sopstvenim kapitalom, a obrtna sredstva da budu pokrivena kratkoročnim izvorima finansiranja.

Sledstveno navedenom, koeficijent opšte likvidnosti pokazuje : “sa koliko je dinara obrtnih sredstava
pokriven 1 dinar kratkoročnih obaveza” (što se uzima kao prvi indikator sigurnosti zaštite interesa
kratkoročnih poverilaca).

Koeficijent opšte (tekuće) likvidnosti izračunava se na osnovu obrasca :

Ukupna obrtna sredstva

 Koeficijent opšte likvidnosti = ----------------------------------------

Ukupne kratkoročne obaveze

Analitička interpretacija ovog koeficijenta svodi se na sledeće :

- Koeficijent opšte likvidnosti < 1 to pokazuje nezadovoljavajuću likvidnost preduzeća

- Koeficijent opšte likvidnosti = 1 to pokazuje donju granicu likvidnosti preduzeća

- Koeficijent opšte likvidnosti > 1 to pokazuje nedovoljan stepen likvidnosti preduzeća

- Koeficijent opšte likvidnosti = 2 to pokazuje standardnu relaciju kada se preduzeće može

smatrati potpuno likvidnim.

3) Redukovana (rigorozna) likvidnost – često se naziva i “ljutim” testom likvidnosti preduzeća. S tim u
vezi, koeficijent redukovane ili rigorozne likvidnosti pokazuje : “sa koliko je dinara novčanih sredstava
pokriven svaki dinar kratkoročnih obaveza”.

Koeficijent redukovane likvidnosti izračunava se na osnovu obrasca :

Likvidna sredstva (Obrtna sredstva) - Zalihe

Koeficijent redukovane = -------------------------------------------------------------

(rigorozne) likvidnosti Kratkoročne obaveze

Analitička interpretacija ovog koeficijenta svodi se na sledeće :

- Koeficijent redukovane likvidnosti < 1 to znači da je prisutna nelikvidnost preduzeća

- Koeficijent redukovane likvidnosti = 1 to pokazuje kriterijum “normale” likvidnosti, kada se

preduzeće može smatrati potpuno likvidnim

- Koeficijent redukovane likvidnosti > 1 to znači da je preduezće preterano likvidno.

Kriterijum “normale” likvidnosti pokazuje u stvari, da je ovaj koeficijent izraz pravila

finansiranja

1 : 1 (acid test).

4) Perspektivna (buduća) likvidnost – podrazumeva sposobnost preduzeća da plati obaveze koje će

dospeti za isplatu u određenom vremenskom intervalu (npr. za 30 dana, za 90 dana i sl.).

Koeficijent perspektivne likvidnosti se izračunava pomoću obrasca :

 Novac na dan
Potraživanja i HoV

merenja likvidnosti + koji će se unovčiti

Koeficijent perspektivne likvidnosti = -------------------------------------------------------------------------

Dospele obaveze na + Obaveze koje dospevaju

dan merenja likvidnosti tokom posmatranog perioda

Analitička interpretacija koeficijenta perspektivne likvidnosit svodi se na sledeće :

- Koeficijent perspektivne likvidnosti < 1 to znači da je prisutna nelikvidnost preduzeća.

- Koeficijent perspektivne likvidnosti = 1 to znači da je likvidnost preduzeća zadovoljavajuća

- Koeficijent perspektivne likvidnosti > 1 to znači da je preduzeće u potpunosti likvidno.

Koeficijent perspektivne likvidnosti omogućava “dinamičko” merenje likvidnosti (za razliku od

koeficijenta sadašnje ili trenutne likvidnosti – koji predstavlja “statičko” merenje likvidnosti
preduzeća).

b) Pokazatelji (racia) aktivnosti

- efikasnosti upravljanja -

Finansijski pokazatelji (racia) aktivnosti obuhvataju sve relevantne odnose između prihoda i rashoda,
s jedne strane, i pojedinačnih i ukupnih ulaganja, s druge strane, a koji se u stručnoj literaturi nazivaju
“koeficijentima obrta” poslovnih sredstava. Oni pokazuju efikasnost korišćenja raspoloživih sredstava
u ostvarivanju prihoda preduzeća. Racia aktivnosti ili upravljanja, dobijaju se na bazi podataka iz
bilansa stanja i bilansa uspeha.

U zavisnosti od toga šta se želi obuhvatiti analizom aktivnosti preduzeća, zavisiće i konkretan broj
koeficijenata aktivnosti. Međutim, u praksi kreditne analize najčešće se primenjuju sledeći
koeficijenti (racia) upravljanja :

1) Koeficijent obrta dobavljača

2) Koeficijent obrta zaliha

3) Koeficijent obrta kupaca

4) Koeficijent obrta neto obrtnih sredstava

5) Koeficijent obrta fiksnih sredstava

6) Koeficijent obrta ukupnih poslovih sredstava.

(1) Koeficijent obrta dobavljača – odnosi se na prosečnu dužinu vremenskog perioda dugovanja
dobavljača za koji se vrši plaćanje prema njima. On je veoma značajan pokazatelj aktivnosti
preduzeća, jer se iz njega vidi brzina izmirenja obaveza prema dobavljačima.

Ukupne godišnje nabavke

Koeficijent obrta dobavljača = ------------------------------------------

Prosečni saldo dobavljača u toku godine

Na osnovu prezentovanog koeficijenta obrta dobavljača, može se dobiti još jedan značajan pokazatelj
koji se odnosi na prosečno vreme plaćanja dobavljačima, odnosno prosečno vreme kreditiranja od
dobavljača.

365 (dana)

Prosečno vreme plaćanja = ------------------------------------------

Koeficijent obrta dobavljača

(2) Koeficijent obrta zaliha – Ovaj koeficijent pokazuje koliko se prosečno puta zalihe realizuju i
reprodukuju u toku godine. On se dobija stavljanjem u odnos cene koštanja realizovanih proizoda u
jednoj godini sa prosečnim zalihama u toj istoj godini, odnosno :

Cena koštanja realizovanih proizvoda

Koeficijent obrta zaliha = -----------------------------------------------------

Prosečna vrednost zaliha

Na osnovu prezentovanog koeficijenta obrta zaliha, može se dobiti još jedan značajan pokazatelj koji
pokazuje prosečno vreme trajanja obrta zaliha. On se dobija stavljanjem u odnos broja dana u godini
sa koeficijentom obrta :

365 (dana)

Prosečno vreme trajanja jednog obrta = -------------------------------

Koeficijent obrta zaliha

(3) Koeficijent obrta kupaca – pokazuje prosečno vreme potraživanja od kupaca. Pri tome, iznos
potraživanja od kupaca zavisi od obima realizacije, politike kreditiranja kupaca i efikasnosti naplate
nastalih potraživanja. Ovaj koeficijent se dobija pomoću formule :
 Neto prihod od prodaje

Koeficijent obrta kupaca = ---------------------------------

Prosečan saldo kupaca

Na osnovu dobijenog koeficijenta obrta kupaca, može se dobiti još jedan značajan pokazatelj
koji se odnosi na prosečno vreme naplate potraživanja od kupaca, odnosno :

365 (dana)

Prosečan period naplate = ---------------------------------

Koeficijent obrta kupaca

(4) Koeficijent obrta neto obrtnih sredstava – izražava odnos između neto prihoda od prodaje
(realizacije) i dugoročno finansiranih (pokrivenih) obrtnih sredstava.

Uska međuzavisnost koja postoji između obima poslovne aktivnosti i dugoročno finansiranih obrtnih
sredstava izražava se koeficijentom obrta neto obrtnih sredstava, odnosno :

Neto prihod od prodaje

Koeficijent obrta neto obrtnih sredstava = ------------------------------------------

Prosečna neto obrtna sredstva

Navedeni racio pokazatelj u odnosu na sve prethodno navedene je veoma specifičan i karakterističan.
Zbog toga što se dobija na bazi odnosa neto prihoda od prodaje i neto obrtnih sredstava, proizlazi
zaključak da je visok koeficijent obrta neto obrtnih sredstava “nepovoljnija solucija” u odnosu na
nizak koeficijent obrta neto obrtnih sredstava.

(5) Koeficijent obrta fiksnih sredstava – omogućava ocenu efikasnosti korišćenja fiksnih sredstava.
Koeficijent obrta fiksnih sredstava dobija se tako što se stavi u odnos neto prihod od prodaje
(realizacije) i prosečna nabavna vrednost fiksne imovine, odnosno :

Neto prihod od prodaje

Koeficijent obrta fiksnih sredstava = -------------------------------------------------

Nabavna vrednost fiksnih sredstava

Analitička interpretacija prezentovanog koeficijenta zavisi, pre svega, od njegovog odnosa prema
opšteprihvaćenim standardima među kojima se kao najprihvatljiviji smatra “prosečni koeficijent
obrta za datu privrednu granu”. Međutim, treba imati u vidu da čak ni poređenje sa granskim
prosekom ne obezbeđuje “idealnu” interpretaciju ovog pokazatelja (racia).

Nizak koeficijent obrta fiksnih sredstava uzima se kao indikator suvišnog ulaganja u fiksnu imovinu
(predimenzionirani proizvodni kapaciteti u odnosu na mogućnosti plasmana proizvoda na
raspoloživom tržištu).

(6) Koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava – pokazuje efikasnost upravljanja ukupnim
sredstvima. Stoga, on je u stvari “sintetički” racio pokazatelj svih prethodno ovde izloženih parcijalnih
racio brojeva. Analogno tome, ovaj koeficijent se dobija kada se neto prihod od prodaje (realizacije)
podeli sa ukupnim izvorima finansiranja (vrednošću ukupnih poslovnih sredstava), odnosno:

Neto prihodi od prodaje

Koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava = ------------------------------------

Ukupna poslovna sredstva

Analitička interpretacija ovog pokazatelja zasniva se na logičnoj premisi da veći obim prodaje, po
logici stvari, pretpostavlja i veća ulaganja u poslovna sredstva. Pri tome, prihodi od prodaje
odražavaju nivo poslovne aktivnosti preduzeća, dok poslovna sredstva predstavljaju raspoloživu
snagu privređivanja preduzeća koja je uložena u sticanje tih prihoda. Analogno tome, utvrđeni
koeficijent obrta služi kao globalni pokazatelj efikasnosti sa kojom preduzeće koristi svoja ukupna
poslovna sredstva.

c) Pokazatelji (racia) finansijske strukture

Indikatori ili pokazatelji finansijske strukture preduzeća, predstavljaju veoma važno sredstvo kojim se
analitičari služe da bi procenili finansijski položaj preduzeća. Pokazatelji (racia) finansijske strukture
preduzeća u široj literaturi susreću se pod različitim nazivima: racia solventnosti, racia sigurnosti,
racia zaduženosti ili racia finansijske nezavisnosti.

U savremenoj privrednoj praksi, nesolventnost preduzeća je posledica njegove velike prezaduženosti.

Zaduženost preduzeća se meri odnosom sopstvenih i tuđih izvora sredstava. Pri tome, opšte je
prihvaćeno pravilo da odnos između sopstvenih i tuđih izvora sredstava treba da bude 1:1.

Koeficijenti (racia) solventnosti dobijaju se na osnovu podataka iz bilansa stanja i služe za

identifikovanje i ocenu finansijskog položaja (strukture) preduzeća na dugi rok, vezano za njegovu
sposobnost da izmiri svoje dugoročne obaveze. Među indikatorima finansijske strukture najveći
značaj imaju sledeći pokazatelji:

(1) Koeficijent (racio) sigurnosti

(2) Koeficijent (racio) zaduženosti

 (3) Koeficijent (racio) pokrića kamata

(4) Koeficijent (racio) sigurnosti dugoročnih poverilaca.

1) Koeficijent (racio) sigurnosti (RS) – nastao je kao posledica primene zahteva vertikalnih pravila
finansiranja u smislu odnosa sopstvenog prema pozajmljenom kapitalu. Analogno tome, racio
sigurnosti izražava se pomoću sledećg obrasca :

Sopstveni izvori finansiranja (sopstveni kapital)

Koeficijent (racio) sigurnosti = --------------------------------------------------------------------

Pozajmljeni izvori finansiranja (pozajmljeni kapital)

Analitička interpretacija koeficijenta strukture kapitala svodi se na sledeće :

- Ako je RSK <1 to znači da preduzeće pokazuje nedovoljnu sigurnost, tj. ono je insolventno;

- Ako je RSK = 1 to pokazuje granicu “normale” sigurnosti, odnosno preduzeće je solventno;

- Ako je RSK > 1 to pokazuje sigurnost iznad normale, tj. preduzeće je u potpunosti solventno.

Međutim, generalno gledano ne postoji pravilo u smislu toga - koliki treba da bude odnos sopstvenih
i tuđih izvora finansiranja da bi se preduzeće moglo smatrati solventnim. U tom kontekstu,
solventnost je uvek prihvatljiva ako je odnos sopstvenih i tuđih izvora više udaljen od 1 (odnosno >
1).

2) Koeficijent (racio) zaduženosti (RZ) – predstavlja odnos pozajmljenih izvora finansiranja

(pozajmljenog kapitala) prema ukupnim izvorima finansiranja (ukupnom kapitalu). Analogno tome,
ovaj racio indikator pokazuje relativno učešće pozajmljenih izvora u finansiranju ukupnih poslovnih
sredstava. On se dobija pomoću obrasca :

Pozajmljeni izvori finansiranja (pozajmljeni kapital)

Koeficijent (racio) zaduženosti = -------------------------------------------------------------------- X 100

Ukupna poslovna sredstva (ukupan kapital)

Ako se navedeni odnosi izražavaju u % (procentima), onda u navedenoj formuli razlika između
dobijenog procenta i 100, pokazuje u stvari srazmeran deo ukupnih poslovnih sredstava koji je
finansiran iz sopstvenih izvora.

3) Koeficijent (racio) pokrića kamata (RPK) – utvrđuje se iz odnosa poslovnog dobitka i troškova
kamata. Analogno otme, ovaj racio indikator se izračunava pomoću sledećeg obrasca :

Poslovni dobitak
 Koeficijent (racio) pokrića kamata = ----------------------------------

Rashodi na ime kamata

Analitička interpretacija ovog racia svodi se na sledeće :

“Ovaj racio broj pokazuje koliko je puta poslovni dobitak veći od troškova kamata. Drugim
rečima, on meri raspon u okviru kojeg pad poslovnog dobitka ne ugrožava sposobnost preduzeća da
pokrije troškove kamata”.

Odnos poslovnog dobitka i troškova kamata determinisan je sa dve ključne varijable: (a) visinom
poslovnog dobitka, i (b) visinom troškova kamata. Pri tome, visina poslovnog dobitka zavisi od visine
marže pokrića, dok visina troškova kamata zavisi od odnosa : ukupnog duga, ukupne aktive i visine
kamatnih stopa.

4) Koeficijent (racio) sigurnosti dugoročnih poverilaca (RSDP) – proizlazi iz odnosa dugoročnih

obaveza i sopstvenog kapitala preduzeća. Ovaj racio indikator izračunava se pomoću sledećeg
obrasca :

Koeficijent sigurnosti Dugoročna rezervisanja + Dugoročne obaveze

dugoročnih poverilaca = -----------------------------------------------------------------

Sopstveni kapital

Koeficijent sigurnosti dugoročnih poverilaca zasniva se na prirodnoj potrebi poverilaca da umanje

svoje rizike insistiranjem na značajnijem prisustvu vlasničkog (sopstvenog) kapitala u finansiranju
imovine preduzeća.

Koeficijent sigurnosti dugoročnih poverilaca pokazuje koliko dugoročna rezervisanja i obaveze

opterećuju svaki dinar kapitala preduzeća.

Analitička interpretacija ovog koeficijenta svodi se na sledeće : što je manja vrednost ovog racia, to je
veća solventnost tj. sigurnost dugoročnih poverilaca, i obrnuto: što je veća vrednost ovog racia, to je
manja solventnost preduzeća, odnosno sigurnost dugoročnih poverilaca.

d) Pokazatelji (racia) rentabilnosti

Pokazatelji (racia) rentabilnosti mogu biti parcijalni i globalni (sintetički).

Parciajlni pokazatelji rentabilnosti – utvrđuju se isključivo na bazi podataka iz bilansa uspeha. To su:
(a) stopa poslovnog dobitka, i (b) stopa neto dobitka.

Globalni ili sintetički pokazatelji rentabilnosti – utvrđuju se na bazi podataka iz oba bilansa (bilansa
stanja i bilansa uspeha). U ovu grupu racia spadaju :

(a) stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva, i (b) stopa prinosa na sopstvena sredstva.
Racia rentabilnosti (profitabilnosti) predstavljaju pouzdano sredstvo za kontrolu ostvarenja jednog od
najvažnijih ciljeva poslovanja preduzeća, a to je maksimiziranje dobitka na dugi rok. Stoga, za većinu
analitičara u poslovnoj banci, u procesu kreditne analize kao pokazatelji rentabilnosti (profitabilnosti)
tržišno orijentisanog privrednog subjekta (zajmotražioca) pojavljuju se pokazatelji koje smo ovde
pomenuli:

(1) stopa poslovnog dobitka,

(2) stopa neto dobitka,

(3) stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva i

(4) stopa prinosa na sopstvena sredstva.

(1) Stopa poslovnog dobitka – kvantifikuje se upotrebom sledeće formule :

Poslovni dobitak

Stopa poslovnog dobitka = ----------------------- x 100

Poslovni prihodi

Prezentovana formula (veličina stope poslovnog dobitka) u stvari pokazuje procentualno učešće
poslovnog dobitka u poslovnim prihodima. Razlika do 100 % predstavlja učešće poslovnih rashoda. To
ujedno znači, da je jedan od mogućih načina maksimiziranja stope poslovnog dobitka smanjenje
pojedinih vrsta poslovnih rashoda.

U kontekstu navedenog, uobičajeno je da se u okviru racio analize uspešnosti poslovanja preduzeća,

oceni i učešće poslovnih rashoda u poslovnim prihodima. Ova analiza je poznata pod nazivom
“analiza opterećenosti poslovnih prihoda pojedinim vrstama poslovnih rashoda”.

Analitička interpretacija stope poslovnog dobitka: “Rast stope poslovnog dobitka ukazuje na
povećanje raspona između poslovnih prihoda i poslovnih rashoda, što je povoljna tendencija sa
aspekta rentabilnosti preduzeća”.

Ovde, treba pomenuti i osnovne faktore koji utiču na stopu poslovnog dobitka. U tom kontekstu,
treba imati u vidu da na veličinu stope poslovnog dobitka predominantno utiču dva ključna faktora,
to su: (a) margina prodaje, (b) koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava.

Kombinacijom navedena dva faktora moguće je ostvariti različite veličine stope poslovnog dobitka, s
tim što postoji i potreba za procenom rizika sa kojim preduzeće posluje ako je mali koeficijent obrta
ili margina prodaje.

(2) Stopa neto dobitka – kvantifikuje se upotrebom sledeće formule :

Neto dobitak

Stopa neto dobitka = ---------------------- x 100

 Poslovni prihodi

Prezentovana formula (veličina stope neto dobitka) u stvari pokazuje učešće neto dobitka u
poslovnim prihodima. Analitička interpretacija ovog pokazatelja (racia) svodi se na sledeće: “Što je
veća stopa neto dobitka, po logici stvari, veća je i rentabilnost tj. zarađivačka sposobnost preduzeća”.

(3) Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva – predstavlja prinos na ulaganja u ukupna poslovna
sredstva koja su korišćena za obavljanje poslovne aktivnosti preduzeća u tekućem periodu. Imajući u
vidu činjenicu da su u bilansu stanja (pripremljenom za analizu) ukupna poslovna sredstva, u skladu
sa načelom bilansne ravnoteže, jednaka ukupnom kapitalu, proizlazi da ovaj indikator u stvari
pokazuje “ukamaćenje” ukupno uloženog kapitala. Sledstveno tome, on se dobija iz sledećeg odnosa:

Poslovni dobitak

Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva = ------------------------------------------------- x 100

Prosečna ukupna poslovna sredstva

Broj koji se dobije iz formule pokazuje koliko je dinara prinosa, u vidu poslovnog dobitka, ostvarilo
preduzeće na svakih 100 dinara prosečno angažovanih (uloženih) poslovnih sredstava.

Analitička interpretacija ovog pokazatelja (ako se interpretira u %), svodi se na to da dobijeni broj
pokazuje stopu ukamaćenja ukupnog kapitala.

(4) Stopa prinosa na sopstvena sredstva – predstavlja u stvari indikator zarađivačke sposobnosti
sopstvenog kapitala preduzeća. Ovaj pokazatelj (racio) može se direktno utvrditi na osnovu sledeće
formule :

Neto dobitak

Stopa prinosa na sopstvena sredstva = ---------------------------------------- x 100

Prosečna sopstvena sredstva

Neto dobitak označava prinos na sopstvena sredstva tj. tekući ostvareni prirast onog dela poslovnih
sredstava koji je pribavljen iz sopstvenih izvora finansiranja. Imajući u vidu, da je stalno povećanje
sopstvenih sredstava u ukupnim poslovnim sredstvima predominantan finansijski cilj poslovanja
preudzeća, proizlazi zaključak da relativni odnosi između neto dobitka i sopstvenih sredstava
predstavljaju u stvari najznačajniji kvantitaivni pokazatelj u finansijskoj analizi. Sledstveno tome,
njihov relativni odnos naziva se upravo “stopom prinosa na sopstvena sredstva”.

2. Cash flow analiza

U savremenim uslovima poslovanja, osim osnovnih grupa finansijskih pokazatelja koji su bazirani na
bilansu stanja i bilansu uspeha, sve više je naglašen i značaj pokazatelja koji se temelje na novčanim
tokovima.

Najznačajniji finansijski pokazatelji performansi preduzeća koji se temelje na novčanim tokovima jesu
pokazatelji likvidnosti i solventnosti preduzeća. Među njima posebno se izdvajaju sledeći pokazatelji :

(1) Koeficijent pokrivenosti kratkoročnih obaveza gotovinom;

(2) Koeficijent pokrivenosti ukupnih obaveza gotovinom;

(3) Koeficijent pokrivenosti kamata gotovinom;

(4) Koeficijent pokrivenosti dividendi gotovinom.

(1) Koeficijent pokrivenosti kratkoročnih obaveza gotovinom – pokazuje sposobnost preduzeća da

isplati kratkoročne obaveze, odnosno sa koliko gotovine ostvarene poslovnim aktivnostima je
pokrivena svaka novčana jedinica kratkoročnih obaveza. Što je ovaj koeficijent veći, to je manja
verovatnoća da će preduzeće imati problema sa likvidnošću.

Koeficijent pokrivenosti Neto novčani tok iz poslovanja

kratkoročnih obaveza gotovinom = -------------------------------------------

Prosečne kratkoročne obaveze

2) Koeficijent pokrivenosti ukupnih obaveza gotovinom – pokazuje u stvari vremenski period koji je
potreban za izmirenje ukupnih obaveza preduzeća, pod pretpostavkom da se ceo novčani tok iz
poslovnih aktivnosti usmeri za izmirenje obaveza. Što je ovaj koeficijent niži, to je veća verovatnoća
da će preduzeće imati finansijskih problema u budućnosti.

Koeficijent pokrivenosti Neto novčani tok iz poslovanja

ukupnih obaveza gotovinom = ---------------------------------------------

Ukupne obaveze

Navedeni koeficijent je veoma dobar indikator solventnosti preduzeća. Iskustva iz privrede pokazuju
da ukoliko je ovaj koeficijent 20% i više, smatra se da preduzeće može da finansira svoje ukupne
obaveze novčanim sredstvima obezbeđenim iz poslovne aktivnosti.

3) Koeficijent pokrivenosti kamata gotovinom – služi za utvrđivanje sposobnosti preduzeća da izvrši

plaćanje kamata na svoje ukupno dugovanje i pokazuje broj puta koliko su odlivi gotovine za kamate
bili pokriveni novčanim tokovima iz poslovnih aktivnosti.

Koeficijent pokrivenosti Neto novčani tok iz poslovanja + plaćene kamate + plaćeni porezi

kamata gotovinom = ------------------------------------------------------------------------------------------

 Plaćene kamate

Ovaj pokazatelj je značajan indikator likvidnosti preduzeća, pri čemu ne postoji neki opšti kriterijum u
smislu koliko treba da iznosi ovaj koeficijent. Međutim, smatra se da ovaj pokazatelj treba da bude
uvek veći od 1. Ako je manji od 1, onda će se pojaviti rizik nemogućnosti plaćanja dospelih kamata,
što može usloviti potrebu pribavljanja novca iz eksternih izvora finansiranja.

4) Koeficijent pokrivenosti dividendi gotovinom – predstavlja značajan pokazatelj likvidnosti

preduzeća, u smislu njegove sposobnosti za isplatu dividendi. Zbog toga, posebno su akcionari
zainteresovani za ovaj finansijski pokazatelj, koji se izračunava pomoću sledeće formule :

Koeficijent pokrivenosti Neto novčani tok iz poslovanja

dividendi gotovinom = -------------------------------------------

Plaćene dividende

Ovaj pokazatelj mora da bude uvek veći od 1. Obrnuto, ako je manji od 1, onda je skoro
izvesno da će preduzeće morati da se naknadno zadužuje da bi moglo isplatiti obaveze akcionarima
po osnovu dividendi.

ZAKLJUČAK : Za preduzeće je od kapitalnog značaja da neto gotovinski tok iz operativne

(poslovne) aktivnosti bude pozitivan. Analiza bilansa novčanih tokova pruža informacije koje
omogućavaju njenim korisnicima da sagledaju sposobnost preduzeća da stvara novčane tokove u
različitim segmentima aktivnosti, te da se bolje razumeju promene u finansijskoj strukturi i neto
imovini preduzeća, kao i da se dublje pronikne u povezanost između novčanih tokova i profitabilnosti
preduzeća. Ovo je posebno značajno za banke kao poverioce, imajući u vidu rizik koji sa sobom nose
sadašnji i budući kratkoročni kreditni plasmani.

3. Z-score model analize

Jedan od najpoznatijih zbirnih (sintetičkih) pokazatelja koji se mogu izračunati na osnovu finansijskih
izveštaja u cilju ocene finansijske situacije preduezeća, jeste Altmanov sintetički pokazatelj finansijske
(ne)sigurnosti. Edvard Altman je prvi autor koji je uspešno primenio jedan statistički model u
predviđanju bankrota preduzeća. Njegov tzv. Z-score model predstavlja najpoznatiji model iz ove
oblasti u svetu.

Polazna pretpostavka Altmanovog modela bila je da ograničen broj ekonomskih kategorija

predominantno utiče na finansijsko stanje preduzeća pa se njihovom analizom i stavljanjem u logičke
odnose putem racio brojeva može doći do saznanja o tome da li se i u kojoj meri konkretno
preduzeće nalazi u finansijskim problemima. Ovaj model analize imao je zadatak da otkrije rizike od
nastupanja bankrota preduzeća, pa shodno tome, u obzir su uzeti uglavnom oni racio brojevi koji
ukazuju na solventnost, likvidnost i rentabilnost poslovanja preduzeća. Konsekventno tome, analiza
kreditne sposobnosti zajmotražioca (preduzeća), često se kombinuje sa ovim modelom predviđanja
lošeg poslovanja preduzeća, odnosno mogućnosti predviđanja njegovog bankrotstva.
Z-score model analize zasniva se na ponderisanom zbiru više pojedinačnih pokazatelja što znači da se
na osnovu ponderisanog zbira više pokazatelja određuje finansijsko zdravlje preduzeća. Pri tome, veći
zbir znači i veću finansijsku stabilnost preduzeća, dok obrnuto manji zbir upozorava na moguće
finansijskie probleme preduzeća.

Rezultati Z-score modela analize zaslužuju posebnu pažnju, budući da podaci kojima se ovaj model
služi imaju veliku upotrebnu i analitičku vrednost. Ovaj model se zasniva na definisanju 5 (pet)
osnovnih pokazatelja (varijabli). Sledstveno tome, ponderisani zbir (Z) može se izračunati pomoću
funkcije koja ima sledeće osnovne komponente:

Z = 1,2 * x1 + 1,4 * x2 + 3,3 * x3 + 0,6 * x4 + 1,0 * x5

pri čemu upotrebljeni simboli imaju sledeće značenje.

X1 = Obrtni kapital / ukupna sredstva (working capital / total assets).

Obrtni kapital se sreće često pod nazivom “neto obrtni kapital” i on predstavlja računsku
veličinu koja se često koristi pri oceni kreditne sposobnosti preduzeća. Pri tome, poželjna je pozitivna
i visoka vrednost obrtnog kapitala, jer ona ukazuje na to da je veći deo obrtnog kapitala finansiran
dugoročnim izvorima finansiranja. Ovaj racio odnos se svrstava u pokazatelje likvidnosti preduzeća.
Pri analizi finansijskih izveštaja ovaj pokazatelj može se dobiti tako što se u obrascu bilansa stanja od
pozicije obrtna imovina oduzme pozicija kratkoročnih obaveza, što znači da se ovaj pokazatelj može
dobiti na osnovu sledećeg obrasca:

Tekuća imovina - Tekuće obaveze

X1 = -------------------------------------------------

Ukupna imovina

X2 = Akumulirana zadržana zarada / ukupna sredstva (retained earning / total assets).

 Akumulirana zadržana zarada je u stvari neraspoređeni dobitak. Međutim, ako je u bilansu
stanja iskazan i gubitak, onda se uzima razlika između neraspoređenog dobitka i gubitka. Dakle, za
veću vrednost ovog racia neophodno je pozitivno poslovanje. Ovaj racio odnos se svrstava u
pokazatelje profitabilnosti preduzeća. Pri analizi finansijskih izveštaja, ovaj pokazatelj može se dobiti
na osnovu sledećeg obrasca:

Neraspoređeni dobitak

X2 = -----------------------------------

Ukupna imovina

X3 = Zarada pre odbitka kamata i poreza / ukupna sredstva

(earning before interests and taxes / total assets).

Zarada pre odbitka kamata i poreza predstavlja pokazatelj koji veoma dobro odražava
prinosnu sposobnost preduzeća, što znači da se ovaj pokazatelj svrstava u pokazatelje profitabilnosti
preduzeća. On se dobija kada poziciji dobiti pre oporezivanja iz bilansa uspeha, dodamo finansijske
rashode. To znači da ovaj pokazatelj u stvari predstavlja bruto dobitak uvećan za rashode
finansiranja. Međutim, ako je umesto bruto dobitka ostvaren gubitak, onda se od rashoda
finansiranja oduzima gubitak. To znači da ovaj rezultat može da bude i negativan što će se dogoditi
kada je gubitak veći od rashoda finansiranja. Pri analizi finansijskih izveštaja ovaj pokazatelj se može
dobiti na osnovu sledećeg obrasca:

Neto dobitak + Troškovi kamata + Troškovi oporezivanja

X3 = -----------------------------------------------------------------------------

Ukupna imovina

X4 = Tržišna vrednost kapitala / ukupne obaveze

(market value of equity / book value of total liabilities).

Kod korporativnih preduzeća čije se akcije prodaju na berzi, tržišna vrednost kapitala je
jednaka umnošku tržišne vrednosti njihovih akcija ostvarene na berzi (na dan bilansa) i broja akcija
koje se nalaze kod akcionara.
 Kod korporativnih preduzeća čije se akcije ne prodaju na berzi umesto tržišne vrednosti
kapitala uzima se knjigovodstvena vrednost kapitala. Pri tome, ukupne obaveze obuhvataju sve
obaveze preduzeća na dan bilansa.

Ovaj pokazatelj se svrstava u pokazatelje solventnosti, jer stavljanjem u odnos tržišne

vrednosti kapitala i knjigovodstvene vrednosti obaveza dobija se uvid u strukturu izvora finansiranja
preduzeća. Pri analizi finansijskih izveštaja, ovaj pokazatelj može se dobiti pomoću sledećeg obrasca:

Tržišna vrednost običnih i preferencijalnih akcija

X4 = ---------------------------------------------------------------------

Tekuće obaveze i dugoročni dugovi

X5 = Prihodi od prodaje / ukupna sredstva (sales / total assets).

Prihodi od prodaje obuhvataju prihode od prodaje robe, proizvoda i usluga, dok su ukupna
sredstva jednaka zbiru aktive umanjene za gubitak iznad kapitala iskazanog u aktivi. Ovaj racio odnos
pokazuje sposobnost preduzeća da plasira svoje proizvode i usluge na tržištu. Stavljanjem u odnos
prihoda od prodaje prema ukupnoj imovini preduzeća, stiče se prava slika o efikasnosti preduzeća, pa
se zbog toga ovaj pokazatelj svrstava u pokazatelje efikasnosti. Pri analizi finansijskih izveštaja, ovaj
pokazatelj se može dobiti pomoću sledećeg obrasca:

Prihodi od prodaje

X5 = --------------------------

Ukupna imovina

Na osnovu ponderisanog zbira pokazatelja koje smo prethodno detaljno objasnili, vrši se procena
finansijskog stanja konkretnog preduzeća. Veći zbir znači veću finansijsku stabilnost preduzeća, dok
nasuprot tome, manji zbir upozorava na mmogućnost finansijskih problema. Na bazi empirijskih
istraživanja i dobijenih rezultata izvršena je sledeća klasifikacija:

(1) Ako je Z ≥ 3,0 to znači da je finansijska situacija preduzeća stabilna i da preduzeću n epreti
bankrot.

(2) Ako je Z ≤ 1,8 to znači da je finansijska situacija preduzeća nestabilna i da preduzeću preti
bankrot.
 (3) Ako je 1,8 ≤ Z ≥ 3,0 odnosno ako je Z između 1,8 i 3,0 to znači da se preduzeće nalazi u tzv.
“sivoj zoni” i da postoje izgledi da je njegova finansijka situacija nepovoljna.

Imajući u vidu navedene vrednosti pokazatelja, sa jedne strane, a na osnovu podataka iz bilansa
stanja i bilansa uspeha, sa druge strane, moguće je izvršiti ocenu kreditnog boniteta dva preduzeća (A
i B), što se daje u tabeli na sledećem slajdu.

Zeta model analize

Preduzeće “A”:

Z = 1,2 x 0,0296 + 1,4 x 0,4157 + 3,3 x 0,0967 + 0,6 x 4,7346 + 1,0 x 1,0241

Z = 0,0355 + 0,5820 + 0,3191 + 2,8408 + 1,0241

Z = 4,8015

Preduzeće “B”:

Z = 1,2 x (0,1376) + 1,4 x 0,1676 + 3,3 x 0,0350 + 0,6 x 3,1605 + 1,0 x 0,8298

Z = (0,1651) + 0,2346 + 0,1155 + 1,8963 + 0,8298

Z = 2,9111

Na osnovu dobijenih rezultata mogu se izvući određeni zaključci o finansijskoj stabilnosti preduzeća
“A” i “B”. Oni se ogledaju u sledećem:

(a) Preduzeće “A” - ima Z-score 4,8015 što iznosi više od 3,0 što čini najniži Z-score pri kojem
se preduzeće može smatrati finansijski stabilnim. Sledstveno tome, može se smatrati da ovo
preduzeće ima dobre kreditne performanse.

(b) Preduzeće “B” - ima Z-score 2,9111 što iznosi manje od 3,0 ali ujedno i više od 1,8. To
znači da ovo preduzeće posluje u “sivoj zoni” (rizičnom području). Sledstveno tome, može se reći da
ovo preduzeće ima minimalne kreditne performanse.

HVALA

NA PAŽNJI !

BANKARSKO POSLOVANJE I PLATNI PROMET

Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ

Nedelja 9 – Inovativni bankarski proizvodi

1. SUPSIDIJARNI BANKARSKI POSLOVI

Supsidijarni poslovi banaka nazivaju se još i parabankarskim poslovima. Oni predstavljaju neklasične,
odnosno sporedne bankarske poslove kojima se banke bave kako bi što potpunije zadovoljile potrebe
svojih klijenata, i ujedno ostvarile zanačajne prihode. U savremenim uslovima, klijenti sve više
zahtevaju od poslovnih banaka proširenje asortimana usluga koje mogu da koriste. Konsekventno
tome, supsidijarni bankarski poslovi spadaju u red najprofitabilnijih bankarskih poslova, te kao takvi
dobijaju sve više na značaju u savremenom bankarstvu. Supsidijarni ili parabankarski poslovi su vrlo
raznoliki, ali najpoznatiji među njima su sledeći:

(1) Lizing poslovi

(2) Faktoring poslovi

(3) Forfeting poslovi

(4) Franšizing poslovi

(5) Poslovi plasmana u HoV

(6) Poslovi osiguranja

(7) Konsalting poslovi

(8) Poslovi prometa

(9) Poslovi turističkih usluga

(1) Lizing poslovi – predstavljaju poslovni aranžman između davaoca lizinga i korisnika lizinga, pri
čemu davalac lizinga ustupa na korišćenje sredstva (opremu) sa zadržavanjem prava vlasništva nad
njima uz naplatu zakupnine a korisnik lizinga stiče samo pravo korišćenja sredstava do utvrđenog
roka ili eventualnog njihovog otkupa.

Poslovi lizinga najčešće se koriste u finansijskim transakcijama koje su obično vezane za plasman
proizvoda u zakup velike pojedinačne vrednosti (oprema, transportna sredstva i sl.). Preduzeće kome
je oprema potrebna, a nije u mogućnosti da je plati, tu opremu uzima u zakup. Na taj način,
proizvođač prodaje opremu na kredit i odmah, uz pomoći posrednika u lizingu, vrši naplatu svog
potraživanja. Pri tome, korisnik lizinga plaćanjem zakupnine, u stvari indirektno otplaćuje deo
vrednosti opreme koja je predmet zakupa, odnosno lizinga.

Banke se u lizing poslovima angažuju preko svojih specijalizovanih odelenja za ove poslove, a u
poslednje vreme sve više preko lizing kompanija čiji su osnivači upravo banke. Uz pomoć banaka koje
se bave lizing poslovima, proizvođači opreme preko lizinga naplaćuju opremu prodatu na lizing.

U poslovnoj praksi postoje različite klasifikacije lizinga:

 (1) Direktni lizing – davalac lizinga je istovremeno i proizvođač opreme. Dakle, ovde imamo
dve strane u poslu: (a) proizvođač, koji je ujedno i isporučilac investicionog dobra, i (b) primalac
lizinga.

(2) Indirektni lizing – predstavlja pravi lizing jer u ovom poslu učestvuju tri strane, to su: (a)
proizvođač, tj. isporučilac investicionog dobra, (b) finansijer tj. lizing društvo (banka) kao davalac
lizinga, i (c) primalac lizinga.

U zavisnosti od mogućnosti otkazivanja lizinga u toku ugovorenog zakupa, razlikuju se operativni i

finansijski lizing.

(1) Operativni lizing – naziva se još i poslovni lizing i on je kratkoročnog karaktera. Ugovorne
strane imaju pravo da otkažu ugovor prema uslovima koji su u njemu navedeni. Trajanje ugovora je
uvek kraće od ekonomskog veka investicione opreme i ovde se finansira korišćenje predmeta lizinga.

(2) Finansijski lizing – je dugoročnog karaktera i ovde ni jedna strana nema pravo da raskine
ugovor. Ovde se finansira kupovina opreme, a ne njeno korišćenje, pa se trajanje ugovora poklapa sa
ekonomskim vekom opreme.

Osnovne prednosti lizinga su:

(1) Ne angažuju se sopstvena sredstva.

(2) Omogućava se korisniku lizinga da bude likvidniji.

(3) Korisnik lizinga ne umanjuje svoju kreditnu sposobnost, jer se lizing

evidentira vanbilansno, pa se može zaduživati kod banaka.

(4) Korisnik lizinga može koristiti poreske i carinske olakšce.

(5) Korisnik može uskladiti plaćanje lizing naknada sa prilivom sredstava.

(6) Lizing smanjuje rizik korišćenja tehnološki zastarele opreme.

(7) Davalac lizinga obezbeđuje servisiranje, remont i održavanje opreme.

Međutim, lizing ima i svojih nedostataka. Ključni nedostatak lizinga je što je on relativno skup način
finansiranja jer se naknada koju korisnik lizinga plaća sastoji iz: (a) dela amortizacije finansiranog
dobra, i (b) dobiti davaoca lizinga. Prema nekim procenama iznos lizing naknade kreće se u rasponu
od 130% do 160% u odnosu na cenu opreme kada je ona data u lizing.

(2) Faktoring poslovi – baziraju se na ugovoru kojim se faktoring institucija (faktor) najčešće banka,
obavezuje da će preuzeti potraživanje koje klijent ima prema nekom trećem licu uz odgovarajuću
naknadu (proviziju), s tim što će iznos potraživanja banka faktor isplatiti klijentu pre dospeća.

Faktoring posao omogućava da se isporuke na kredit ili odloženu naplatu za isporučioca pretvore u
prodaju za gotovo, čime se odlobađa obrtni kapital za ulaganje u naredni proces reprodukcije, dok se
rizik naplate potraživanja prenosi na na faktora (banku). Uobičajeno je da faktor isplati klijentu u
gotovini oko 80% potraživanja na osnovu ispostavljene fakture, dok se ostatak isplaćuje po izvršenoj
naplati, uz odbijanje provizije i troškova faktora. Faktoring posao se uglavnom koristi kada su u
pitanju potraživanja sa rokom naplate do 180 dana.

Osnovni subjekti koji učestvuju u obavljanju faktoring poslova su: klijent, kupac i faktor. Klijent je
subjekt koji proizvodi robu sa njim faktor zaključuje poseban ugovor. Kupac je subjekt koji kupuje
robu od proizvođača i koji postaje dužnik faktora. Faktor je organizacija (banka) koja od svojih
klijenata otkupljuje fakturisane iznose u dužem vremenskom razmaku.

Prednosti faktoringa na makro nivou su:

(1) Pospešuje rast proizvodnje i prometa.

(2) Ima pozitivne efekte na privredne i finansijske tokove.

(3) Povećava efekte tokova izvoza i uvoza.

(4) Povoljšava se platni bilans zemlje.

(5) Omogućava izvoznicima brže prilagođavanje tržišnim kretanjima.

(6) Povećava se proizvodna efikasnost i tržišna tražnja.

(7) Ostvaruju se značajne uštede u troškovima prenosom naplate

potraživanja na faktora.

Osnovne prednosti faktoringa na mikro nivou su:

(1) Prodaja za gotovo umesto na kredit.

(2) Zanavljanje procesa proizvodnje u skladu sa dinamikom prodaje.

(3) Smanjenje rizika nenaplativnih potraživanja, jer faktor preuzima rizik.

(3) Forfeting poslovi – predstavljaju oblik finansiranja većih izvoznih poslova koji se realizuju
prodajom izvoznog potraživanja banci (forfeteru) uz odbitak odgovarajućeg fiksnog iznosa. Na taj
način, izvoznik koji je prodao robu stranom kupcu na kredit dolazi do likvidnih novčanih sredstava
umanjen za diskont, troškove i proviziju banke u koju je ukalkulisan i rizik naplate. Osnovna prednost
forfetiranja za izvoznika, ogleda se u tome što dobija odmah gotovinu z aisporučenu robu, čime
poboljšava svoju likvidnost i oslobađa se rizika naplate potraživanja.

Posao forfetinga je veoma sličan faktoringu, samo što se umesto prodaje potraživanja u zemlji ovde
radi o prodaji potraživanja u inostranstvu. Naime, preduzeće koje je izvezlo robu prodaje svoje
potraživanje od kupaca u inostranstvu banci koja se bavi forfetingom. Banka forfeter kupovinom
potraživanja prima na sebe rizik naplate i ima pravo da umanji iznos potraživanja za dogovoreni
diskont, troškove i proviziju u koju je ukalkulisan i rizik naplate potraživanja. U poslednjoj deceniji
poslovi forfetinga dobijaju sve više na značaju, tako da forfetiranje postaje sve učestaliji oblik
finansiranja izvoza.

Forfeting – sličnosti i razlike sa faktoringom:

 (1) Forfeting poslove uvek rade banke, dok faktoring poslove najčešće rade faktoring firme
iza kojih stoji krupan kapital.

(2) Kod forfeting poslova banka preuzima rizik naplate potraživanja, dok kod faktoring
poslova firma faktor ne mora uvek da preuzme na sebe taj rizik.

(3) Forfeting ugovor se uvek zaključuje za svaki pojedinačan posao, dok se kod faktoring
poslova može ugovoriti i tzv. “globalna cesija”.

(4) Kod forfetinga su potraživanja uvek dugoročnog karaktera sa rokom naplate po nekoliko
godina, dok su kod faktoringa potraživanja kratkoročnog karaktera. Po pravilu ne prelaze period duži
od 6 meseci.

(5) Kod forfeting poslova kamatna stopa je uvek viša od kamatne stope na tržištu kapitala,
dok je kod faktoring poslova kamatna stopa uvek niža, jer je njen osnov vladajuća kamatna stopa na
tržištu novca.

PREDNOSTI FORFETINGA

Prednosti za proizvođača-izvoznika, ogledaju se u sledećem:

(1) Naplata potraživanja se obavlja odmah po isporuci robe.

(2) Povećava se likvidnost izvoznika.

(3) Povećava se kreditni potencijal izvoznika, jer se može zaduživati.

(4) Eliminišu se mogući gubici zbog nelikvidnosti.

(5) Eliminiše se rizik rasta kamatnih stopa u budućnosti.

(6) Eliminišu se rizici fluktuirajućih deviznih kurseva.

(7) Eliminiše se rizik vezano za promenu boniteta dužnika.

(8) Eliminišu se troškovi i administrativni problemi oko naplate potraživanja.

(9) Ne zahteva se kreditno osiguranje.

(10) Ugovor se brzo zaključuje zbog jednostavnosti dokumentacije.

(11) Troškovi forfetiranja se mogu uključiti u cenu izvoznog posla.

(12) Izvoznik ne mora da vodi sudske sporove oko naplate potraživanja.

Prednosti za kupca-uvoznika, ogledaju se u sledećem:

(1) Omogućava se uvoz najsavremenije opreme i tehnologije na kredit.

(2) Povećava se kapacitet zaduživanja uvoznika.

(3) Vraćanje kredita je po fiksno utvrđenoj kamatnoj stopi.

 (4) Dokumentacija je jednostavna i može se relativno brzo obezbediti.

(5) Uvoznik može da bira valutu plaćanja, bez obzira na potrebe izvoznika.

(6) Smanjuju se tzv. restriktivne klauzule za uzimanje novih kredita.

(7) Izbegavaju se administrativni troškovi koji su visoki kod uzimanja kredita.

Prednosti za banku-forfetera, ogledaju se u sledećem:

(1) Dokumentacija je jednostavna, pa nema kompleksnih ugovora.

(2) Kupljena potraživanja su lako prensoiva i lako utrživa.

(3) Pruža se mogućnost ostvarenja znčajne zarade (profita) koji je veći u odnosu na onaj koji
bi se ostvario n atržištu kapitala.

Nedostatak forfetinga: Spada u relativno skup način finansiranja zbog ukupnih troškova koje
forfeter uključuje u cenu finansiranja.

(4) Franšizing poslovi – predstavljaju specifičan oblik poslovne aktivnosti koja se sastoji u tome da
velika korporacija prodaje svoje ime i poslovne metode malim i nezavisnim preduzećima. Pri tome,
davalac franšizinga uglavnom ima jasno derfinisan poslovni sistem, ugled i znanje, kvalitet robe i
usluga, i dominira u poslu, ali traži saradnike – primaoce franšize koji će uložiti rad i kapital, zadržati
pravnu i ekonomsku samostalnost uz striktno poštovanje prava i obaveza utvrđenih ugovorom. U
zamenu za to, davalac franšize dobija proviziju, kao i učešće u ostvarenom profitu.

Najrazvijeniji i najpoznatiji slučajevi franšizinga nastali su u proizvodnji brze hrane – Mc Donalds.

Međutim, ideja franšizinga preneta je i na bankarstvo. Tako je u SAD krajem 1991. godine First
Interstate Bank of Los Angeles, dala franšizu za 28 banaka koje imaju 91 bankarsko sedište u 8
federalnih jedinica SAD sa ukupnim aktivama od 4,5 milijardi dolara. Banke obuhvaćene ovim
aranžmanom imale su pravo da koriste ime First Interstate Bank, a osim toga dobijale su reklamu,
obuku menadžera i poslovne savete. Sve banke uključene u ovaj franšizing aranžman dobile su pravo
pristupa na mrežu sistema bankomata, kao i niz drugih pogodnosti. Pri tome, svaka banka uključena
u aranžman o franšizingu zadržala je svoju vlasničku strukturu.

FRANŠIZING U BANKARSTVU

Odnos franšizinga i bankarstva može se posmatrati sa dva aspekta:

(1) Franšizing kao POSLOVNA METODA u bankarstvu. i

(2) Franšizing kao METOD FINANSIRANJA u bankarstvu.

Franšizing kao poslovna metoda u bankarstvu – najčešće se primenjuje u izdavanju platnih kartica
svih vrsta (debitnih, kreditnih i poslovnih). Ovde se banke pojavljuju kao primaoci franšize velikih
internacionalnih kompanija, kao što su: Visa Internacional, American Express, Diners Club, Eurocard,
Mastercard itd.

Franšizing kao metod finansiranja u bankarstvu – odnosi se na finansiranje franšizinga. Procenjuje se

da će finansiranju franšizinga banke sve više poklanjati pažnje u budućnosti. Ali, pored funkcije
finansiranja franšizinga banke treba da imaju i funkciju filtera u smislu sledećeg: ako se pokrene
franšizing operacija koja nije pravilno strukturirana i ima određene pogrešne

karakteristike, onda banke treba da na to ukažu i da zbog toga uskrate finansijsku podršku
takvom franšizingu. Banke postaju i kontorlni punkt.

(5) Poslovi plasmana u HoV – predstavljaju poslove banke na sekundarnom finansijskom tržištu,
odnosno tržištu HoV gde se banka pojavljuje u ulozi brokera ili dilera. Pojavljujući se na finansijskim
tržištima u uzlozi brokera i dilera, banka obavlja posredničke poslove u tuđe ime i za tuđi račun uz
naplatu provizije, za izvršene usluge svojim klijentima vezano za kupovinu i prodaju HoV. Ovi poslovi
spadaju u grupu parabankarskih poslova jer nisu primarno bankarski poslovi, već ih pre svega
obavljaju za to specijalizovane institucije – berzanski posrednici (brokeri i dileri).

(6) Poslovi osiguranja – predstavljaju jedne od najprofitabilnijih poslova uopšte, pa je logično da i

poslovne banke pokušavaju da se izbore za svoje mesto u oblasti osiguranja. Pri tome u poslovima
osiguranja banke se mogu pojaviti na različite načine: (a) banka sa osiguravajućim drštvom potpisuje
ugovor o prodaji njegovog osiguranja, i za to dobija ugovorenu naknadu (proviziju), (b) banka i
osiguravajuće društvo zajednički osnivaju novo osiguravajuće društvo, (c) banka osniva sopstveno
osiguravajuće društvo.

(7) Konsalting poslovi – u bankama, predstavljaju visoko stručne poslove u različitim oblastima kao
što su finansije, porezi, računovodstvo i sl. Imajući u vidu da banke raspolažu sa visokokvalifikovanim
i obučenim kadrom one su sposobne da pružaju usluge konsaltinga svojim klijentima, kao i drugim
zainteresovanim licima. Pri tome, pružanje veoma kvalitetne i kvalifikovane konsalting usluge od
strane banke, odnosi se na sledeća područja:

- pružanje stručne pomoći u sferi spoljnotrgovinskog i deviznog poslovanja,

- poslovi finansijskog konsaltinga,

- poslovi računovodstvenog konsaltinga,

- poslovi procene vrednosti kapitala pri novoj emisji HoV,

- poslovi marketinškog karaktera,

- poslovi oko registracije preduzeća,

Konsultantske usluge su posebno izražene kod banaka koje su se više specijalizovale za investiciono
bankarstvo, pogotovo što se one pojavljuju i u ulozi finansijskog savetnika u procesima privatizacije,
kao i kod projektnog finansiranja kada je reč o velikim investicionim projektima.

(8) Poslovi prometa – u bankama, obuhvataju poslove koje banka obavlja preko svojih
specijalizovanih preduzeća. U cilju povećanja sopstvene profitabilnosti, ali i potrebe poboljšanja
poslovanja svojih klijenata, poslovna banka se bavi i poslovima prometa kao na primer:

(a) Prodaja proizvoda klijenata u cilju naplate bančinih potraživanja, što doprinosi povećanju
likvidnosti klijenta, ali i same banke;
 (b) nabavka za klijenta deficitarnih materijala kako bi se proizvodnja završila blagovremeno, a
koja je kreditirana od strane banke;

(c) Promet nekretninama, budući da banka za to raspolaže kvalifikovanim kadrom, a sam

promet može biti podržan i drugim uslugama banke kao što su garancije, kreditiranje isl.

Pored ovde navedenih slučajeva, poslovne banke preko specijalizovanih preduzeća bave se
prometom robe i usluga i za potrebe ostalih pravnih i fizičkih lica (izvan mreže bančinih klijenata), što
svakako doprinosi većoj profitabilnosti banke.

(9) Poslovi turističkih usluga – kao parabankarski posao odnose se na pružanje usluga u oblasti
turizma i rekreacije kako zaposlenih u banci, tako i trećih lica – pre svega, pravnih i fizičkih lica iz
mreže klijenata banke. Prednosti banaka u ovom domenu poslovanja ogledaju se u nuđenju različitih
turističkih aranžmana uz veoma povoljne kreditne uslove. Kao i kod poslova osiguranja, tako i u
poslovima turističkih usluga banka može da se pojavi na različite načine, kao što su:

(a) Poslovna banka sa turističkom agencijom potpisuje ugovor o prodaji njenih turističkih
aranžmana i za to dobija ugovorenu naknadu (proviziju);

(b) Poslovna banka i turistička agencija osnivaju novo turističko preduzeće;

(c) Poslovna banka samostalno osniva sopstvenu turističku agenciju.

Zaključak: Sve parabankarske poslove banke mogu da vrše same, ili da za obavljanje ovih poslova
osnivaju sopstvena preduzeća. Međutim, neosporna je činjenica da danas parabankarski ili
supsidijarni poslovi dobijaju sve više na značaju u savremenom bankarstvu.

2. INOVATIVNI BANKARSKI POSLOVI

Tradicionalni bankarski sistem zasnovan na konceptu strogog razgraničenja između poslovnih banaka
(kao kreatora novca i kredita) i drugih finansijskih institucija (koje vrše transfer vinansijskih viškova)
diskrimisao je poslovne banke u odnosu na ostale finansijske institucije, što je u uslovima brzog
razvoja finansijskog tržišta dovelo do pomeranja strukture finansijske aktive na štetu poslovnih
banaka. To znači, da je došlo do smanjenja učešća banaka u ukupnim tokovima finansijskih prelivanja.

Na ovo je usledila reakcija banaka u vidu brzog razvoja tzv. inovativnih bankarskih poslova, što je bio
rezultat deregulacije poslovnog bankarstva kojim je eliminisana postojeća diskriminacija i banke su
dobile ravnopranu poziciju sa ostalim finansijskim institucijama. Izuzetno dinamičnom širenju
inovativnih bankarskih poslova dosta je doprineo i brz razvoj informacionih i telekomunikacionih
tehnologija.

Uz pomoć inovativnih poslova banke nastoje da što uspešnije optimalizuju odnose između likvidnosti,
sigurnosti i profitabilnosti. Međutim, brz razvoj finansijskih inovacija uz sve pozitivne efekte koje sa
sobom nosi, u sebi potencijalno sadrži i povećan sistemski rizik i nestabilnost.

(1) Sekjuritizacija – je proces prestrukturiranja bankarskih plasmana u korist HoV. Naime, u

savremenom bankarstvu prisutna je tendencija porasta nekreditnih u odnosu na kreditne plasmane
banaka, što znači da krediti postepeno ustupaju sve veći prostor plasmanima poslovnih banaka u
HoV.
Kada se govori o sekjuritizaciji kredita onda se pod tim podrazumevaju konkretne operacije poslovne
banke koje znače transformaciju bankarskih kredita u HoV koje su emitovane na bazi tih kredita,
odnosno transferisanje već plasiranih kredita u utržive HoV na osnovu tih kredita.

U procesu kreditiranja sve funkcije vezano za konkretne kreditne plasmane vrši banka koja odobrava
kredit, dok su u samom procesu sekjuritizacije kredita odnosi nešto složeniji jer je u njega uključeno
više banaka, među kojima je i banka koja je odobrila kredit, zatim institucionalni investitori,
brokersko-dilerska društva, rejting agencije itd.

Sekjuritizacijom kredita poslovna banka je u stanju da poveća svoju profitabilnost povećavajući

ukupne plasmane kroz višestruko povećanje svog kreditnog potencijala. Prodajom odobrenih kredita
putem emisije HoV poslovna banka dolazi do novih sredstava koje usmerava u nove plasmane.

(2) Rekupovina HoV – predstavlja specifičan aranžman na osnovu koga poslovna banka vrši prodaju
HoV koje će, posle određenog unapred ugovorenog vremena, ponovo da kupi, i to po ceni, koja je
poznata u momentu prodaje HoV. Pri tome, u rekupovini HoV najčešće se kao HoV pojavljuju
obveznice države. Aranžmani o rekupovini HoV vrše se na osnovu ugovora u kome se regulišu svi
bitni elementi ove transakcije, među kojima i cena prodaje i ponovne kupovine HoV.

Moglo bi se reći da se kod rekupovine HoV u suštini radi o kreditiranju banke od strane klijenta, što je
pokriveno HoV. Rekupovina HoV, po pravilu, vrši se u velikim iznosima pa su partneri banaka u ovim
transakcijma velike kompanije. Repo aranžmani omogućavaju kompanijama da vodeći računa o
dospelosti sopstvenih finansijskih obaveza de facto izvrše konverziju viškova nekmatonosnih
transakcionih depozita u kamatonosne HoV.

Imajući u vidu da u mnogim državama postoje propisi o nekamatonosnim transakcionim depozitima,

rekupovina HoV može se smatrati “elegantnim” zaobilaženjem poštovanja tih propisa, budući da se
ovakav aranžman može tretirati kao skriveni oblik kamatonosnih transakcionih depozita.

(3) Kreditne linije podrške – klijentima od strane banke predstavljaju u stvari specifične oblike
garantovanja kojima se uvećava likvidnost klijenata. Klasične kreditne linije predstavljaju kreditne
aranžmane kojima se definiše godišnji obim raspoloživih kredita koje korisnik može automatski da
koristi od poslovne banke, a u okviru ugovorenog limita u periodima kada ima finansijske deficite u
poslovanju. Međutim, u poslednje vreme su sve više prisutne i druge forme kreditnih linija podrške
među kojima su najpoznatiji NIF i RUF aranžmani.

NIF (note issuance facilites) aranžmani omogućavaju klijentu banke da u dužem vremenskom periodu
(najčešće nekoliko godina) može da u više navrata emituje i plasira HoV, a banka organizuje te emisije
i plasman.

RUF (revolving underwriting facility) aranžman je kreditna linija podrške koja u odnosu na NIF
aranžman predstavlja veću obavezu banke kod emisije i plasmana HoV. U ovom aranžmanu poslovna
banka na sebe ne preuzima samo obavezu organizacije i plasmana HoV već na sebe preuzima i rizik
plasmana. To znači, da se poslovna banka RUF aranžmanom obavezuje da će otkupiti sve neprodate
HoV ili da će u tom iznosu klijentu odobriti kredit.

(4) NOW aranžmani – (negotiable order of withdrawal) su novi oblik računa klijenata kod poslovnih
banaka koji predstavljaju kombinaciju između štednog i tekućeg (čekovnog) računa. U suštini radi se
o oročenom štednom aranžmanu sa ugovorenom kamatnom stopom koji je istovremeno operativno
na raspolaganju klijentima i za tekuća plaćanja. Atraktivnost NOW aranžmana za klijente banke
ogleda se u činjenici da takav račun ima pozitivne osobine i štednog računa (donosi kamatu) i tekućeg
računa (obezbeđuje likvidnost).

(5) SVIP depoziti – (sweep accounts) ili SVIP aranžmani predstavljaju posebnu vrstu aranžmana
između poslovne banke i klijenta kojim se definišu minimalni i maksimalni limiti sredstava izvan kojih
neće da bude saldo tekućeg ili štednog računa klijenta. Ako saldo na računu klijenta ide izvan granica
definisanih limita, onda poslovna banka u skladu sa dogovrenim uslovima preduzima mere kako bi
saldo računa klijenta ostao u okvirima definisanih limita. SVIP aranžmane poslovne banke ugovaraju
sa svojim klijentima – kako pravnim tako i fizičkim licima. Pri tome, postiže se mnogo bolje
ekonomisanje sa sredstvima na računu, ali i sa portfeljem HoV.

(6) Overdraft računi – predstavljaju tekuće (čekovne) račune koji se mogu pretvoriti u kreditne linije
kod poslovnih banaka na bazi aranžmana koji je unapred dogovoren. Na taj način, klijent poslovne
banke može da izvrši plaćanja sa svog tekućeg računa i u iznosima većim od trenutnog salda na tom
računu, ali to prekoračenje ima limitiran iznos.

Ako klijent poslovne banke koristi pravo koje mu pruža overdraft račun on na iznos prekoračenja
plaća kamatu poslovnoj banci, jer se ovde u suštini radi o automatskom povlaćenju kredita od
poslovne banke. Overdarft račun omogućav aklijentu banke da svoju likvidnost obezbeđuje manjim
držanjem sredstava na tekućem računu. U isto vreme, ovde dolazi do automatskog kreditiranja pa
klijenti izbegavaju složene postupke kreditiranja sa kojima bi se susretali kod klasičnog kreditiranja.
Zbog toga, poslovna banka na ove aranžmane ide obično sa klijentima sa kojima ima dugogodišnje
dobro iskustvo u poslovanju i gde postoji veliko međusobno poverenje.

Pravna i fizička lica mogu da imaju overdraft aranžmane sa poslovnom bankom koji im omogućava da
izvrše dozvoljena prekoračenja na svojim računima do određenog limita uz plaćanje ugovorene
kamate na tzv. minus.

(7) Hedžing transakcije – obuhvataju poslove koji se sklapaju radi zaštite od eventualnih gubitaka
usled nepovoljnog kretanja cena, kurseva ili kamatnih stopa. Zbog toga, u isto vreme sklapaju se i
kontraposlovi. Primera radi, ako imamo potraživanje u dolarima onda će se i krediti uzimati u
dolarima i to u visini potraživanja. Na taj način, promena deviznog kursa ravnomerno utiče na obe
strane bilansa pa se eventualni gubici na jednoj strani kompenzuju dobicima na drugoj strani.

U savremenim uslovima finansijska tržišta beleže impresivan razvoj, ali je on najdinamičniji na tržištu
finansijskih derivata ili tržištu izvedenih HoV. Na ovim tržištima se trguje forvardima, fjučersima i
opcijama. U vezi sa tim, kamatni forvardi i kamatni fjučersi kao i opcije predstavljaju aranžmane
kojima se želi zaštititi od rizika promene kamatne stope, dok se valutnim forvardima i valtnim
fjučersima kao i opcijama želi zaštititi od rizika promene deviznog kursa. U tom kontekstu, hedžinf
transakcije predstavljaju pogodne finansijske transakcije kojima poslovna banka vrši trasnsfer rizika
uslovljenog promenama kamatnih stopa i deviznih (valutnih) kurseva. Pri tome, u poslednje vreme se
ne koriste samo osnovne vrste hedžing transakcija, nego se stvaraju i razni hibridi između ovih
osnovnih vidova hedžing operacija.
(8) Elektronsko bankarstvo – omogućava mnogo veću brzinu, kvalitet i ekonomičnost u obavljanju
bankarskih usluga. U vezi sa tim, mogućnosti korišćenja i primene elektronskih informacionih
tehnologija u obavljanju bankarskih transakcija se u velikoj meri koriste. Primena informacionih
tehnologija sve je više zastupljena u svim segmentima rada u bankama, ali su naročito značajne
promene izvršene u oblastima gde su se obavljale rutinske transakcije u bankama kao što su pružanje
usluga stanovništvu i poslovi platnog prometa.

Najpoznatiji oblici distribucije bankarskih usluga nastalih zahvaljujući, pre svega, brzom razvoju i
masovnoj primeni informacionih tehnologija su:

- plastične kartice (Diners club, American Express)

- bankomati (ATM – Automated Teller Machines)

- POS sitem (Point of sale)

- kućno bankarstvo (Homebanking)

- internet bankarstvo

- SWIFT (Society for Worldwide Interbank Financial Telecommunication)

HVALA

NA PAŽNJI !

BANKARSKO POSLOVANJE I PLATNI PROMET

Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ

Nedelja 10 – Uspešnost poslovanja banke

1. PROFITABILNOST BANAKA

U uslovima tržišne privrede i poslovanja, banka kao i svaki drugi privredni subjekat mora svojim
prihodima pokrivati svoje rashode i ostvarivati dobit, odnosno profit. Stoga, pravi motiv poslovanja
banke jeste ostvarivanje što veće dobiti tj. profita, kako bi time što više doprinela povećanju
dividendi svojih akcionara, te putem reinvestiranja u akcije i kapital banke, obezbedila povećanje
svog potencijala.

U savremenoj tržišnoj privredi i deregulisanom bankarskom tržištu, banka nastoji da izbalansira svoje
konkurentske sposobnosti i mogućnosti, kako prema depozitarima, tako i prema zajmoprimcima.
Kamata koja je plaćena depozitarima mora biti dovoljno visoka da zainteresuje štediše, dok kamata i
provizije koje snose zajmoprimci, moraju biti dovoljno niske da generišu potrebne prihode na
finansijska sredstva. Takvu usklađenost ovih troškova može obezbediti banka koja ima dobru
strategiju svojih proizvoda i usluga, kako onih usmerenih ka depozitarima, tako i onih ka
zajmotražiocima. Kao krajnji rezultat treba da se pojavi razlika između tzv. aktivnih i pasivnih kamata.
Ova razlika mora biti dovoljna da pokrije sve izdatke banke, kao i da obezbedi neto dobit, kao i
adekvatan iznos prinosa za akcionare banke.
Ostvarivanje zadovoljavajuće stope profita po jedinici akcijskog kapitala predstavlja ključnu osnovu za
dalju ekspanziju banke u tržišnoj privredi. profitabilna banka povećava akcijski kapital banke, bilo
kroz zadržavanje dela ostvarenog profita (koji se ne isplaćuje u vidu dividendi) bilo kroz emisiju
dodatnih akcija n aprimarnom tržištu kapitala. Povećanje akcijskog kapitala banke neophodno je ne
samo za rast, već i zbog toga što postoje institucionalno propisani minimalni odnosi između visine
bankarskog kapitala i visine aktive u bilansu banke. Ukoliko banka ne povećava svoj akcijski kapital,
ona nema uslova za povećanje plasmana na strani aktive, odnosno za povećanje obima zaduženja po
depozitnoj osnovi na strani pasive bilansa banke.

Bankarski menadžment u tržišnim ekonomijama profesionalno upravlja svim bankarskim poslovima, s

tim da imaju obavezu da ostvare profitabilno poslovanje. Imajući u vidu ukupnu situaciju na
finansijskom tržištu, akcionari banaka traže da bankarski menadžment ostvari određenu stopu
prinosa (profita). Deo profita, po odbitku isplaćenih poreza, deli se na isplate dividendi akcionarima i
na zadržani profit kojim se povećava kapital banke.

2. FAKTORI PROFITABILNOSTI BANAKA

Upravljanje profitabilnošću banke podrazumeva dobro poznavanje bilansne strukture banke i to kako
u njenom statičkom, tako još više u njenom dinamičkom smislu. Na rentabilnost banke utiču brojni
faktori, kako na strani aktive, tako i na strani pasive. Statički posmatrano, profitabilnost banke može
biti iskazana na osnovu stvarnog ili planiranog stanja na određeni dan. Dinamički posmatrano, polazi
se od činjenice da se profitabilnost menja svakog momenta pod dejstvom mnoštva različitih faktora
koji imaju uticaja na prihode i rashode banke. Pri tome, nekoliko posebno značajanih faktora utiče na
profitabilnost banke, a to su:

(1) Kvalitet menadžmenta

(2) Kvalitet aktive

(3) Ekonomija obima

(4) Ekonomija okvira (opsega)

(5) Vanbilansne operacije

(6) Troškovi poslovanja

(1) Kvalitet menadžmenta – je ključni faktor profitabilnosti banke i obuhvata faktore kao što su:
planiranje, organizovanje, kadrovanje i rukovođenje i na kraju kontrolu. Banke koje u ovim oblastima
imaju jasne ciljeve i strategiju, efikasnije su i efektivnije od onih koje to nemaju. Ako je finansijski
sistem složeniji i ukoliko postoji veća konkurencija na finansijskom tržištu, zahtevi koji se postavljaju
pred bankarske menadžere su veći.

PLANIRANJE – predstavlja primarnu fazu procesa upravljanja.

Osnovne vrste planiranja su:

 - Strategijsko planiranje (odluke o viziji, misiji, ciljevima i strategijama)

- Operativno planiranje (planske odluke za jednokratnu upotrebu)

ORGANIZOVANJE – obuhvata podelu rada, mikrostrukturiranje i makrostrukturiranje preduzeća,

delegiranje autoriteta i koordinaciju.

VOĐENJE (rukovođenje) – odnosi se na naređivanje, motivisanje i komuniciranje kako bi se ostvarili

ciljevi preduzeća.

KONTROLA – predstavlja proces praćenja realizacije ciljeva, u smislu da akcije koje se sprovode
odgovaraju akcijama koje su planirane.

Kontrola je finalna faza procesa upravljanja i povezana je sa fazom planiranja.

(2) Kvalitet aktive – banke bitno utiče na profitabilnost i sigurnost banke. Glavni oblik kreditnih
plasmana banaka sastoji se u zajmovima koji su odobreni preduzećima i domaćinstvima, mada deo
svojih plasmana banke drže i u vidu kamatonosnih HoV. Kod plasmana zajmova veoma je bitno da
banke vrše odgovarajuću ocenu boniteta preduzeća, kao i drugih korisnika zajmova. Ako neka banka
ima nadprosečne stope neperformansnih zajmova, nastali gubici banke pokrivaju se iz rezervi ili iz
kapitala banke, pri čemu to ide na teret profitabilnosti. Stoga, finansijski uspešne banke koriste
modele za tzv. evaluaciju kreditne sposobnosti potencijalnih dužnika u cilju minimiziranja stope
neperformansnih zajmova. Istovremeno, banke treba da formiraju i odgovarajuće rezerve z apokriće
očekivane stope gubitaka, kao i da formiraju dodatne iznos ekapitala za pokrivanje neočekivanih
gubitaka.

(3) Ekonomija obima – predstavlja jedan od bitnih faktora koji utiču na profitabilnost banaka. Jaka
konkurencija na bankarskom tržištu smanjuje kamatne marže i stope provizija. To vrši pritisak na
banke da povećavanjem obim poslovanja smanjuju fiksne troškove po jedinici bankarskih proizvoda,
što povoljno utiče na visinu profita banaka. Savremene banke raspolažu skupom elektronskom
opremom, što povlači visoke fiksne troškove, a ovi se po jedinici bankarskih proizvoda/usluga mogu
redukovati jedino ako se ostvari visok nivo poslovne aktivnosti banaka.Takođe, ekonomija obima se
ostvaruje ako banka obavlja transakcije sa nadprosečnim iznosima, jer su troškovi velikih transakcija
relativno niži.

(4) Ekonomija okvira (opsega) – sastoji se u diversifikaciji proizvoda/usluga koje banka stavlja na
raspolaganje svojim klijentima. Generalni trend u savremenom bankarstvu ide u pravcu proširivanja
okvira poslovanja banaka što se praktično ogleda u diversifikaciji programa aktivnosti koji banka nudi
svojim klijentima. Time banka stvara mogućnosti tzv. unakrsne prodaje svojih proizvoda/usluga, čime
postiže povećani nivo ukupne prodaje i prihoda, dok je povećanje troškova znatno niže.

(5) Vanbilansne operacije – sve više su naglašene u poslovanju banaka u razvijenim tržišnim
privredama, a one bitno mogu uticati na profitabilnost banaka. Neke od vanbilansnih operacija znače
za banke preuzimanje određenih rizika, pa otuda savremene metodologije merenja adekvatnosti
kapitala banke uzimaju u obzir i vanbilansne pozicije banke. U zemljama sa razvijenim finansijskim
tržištem banke su prinuđene da sve više usmeravaju svoje poslovanje na vanbilansne transakcije, pre
svega, zbog veoma jake konkurencije na tržištu zajmova. Pri tome, banke rado ulaze u vanbilansne
poslove jer im oni donose visoke prihode u vidu provizije.

(6) Troškovi poslovanja – banke takođe bitno utiču na stepen profitabilnosti banke. Operativni
menadžment u bankama nastoji da minimizira troškove poslovanja pri datom obimu bilansnih i
vanbilansnih aktivnosti banke. Troškovi poslovanja (operativni rashodi) sastoje se iz plata i benefita
zaposlenih kao i materijalnih troškova uključujući amortizaciju. Treba reći da savremene banke
postaju sve više kapitalno-intenzivne delatnosti na bazi skupe kompjuterske i telekomunikacione
opreme, koja se povremeno mora kompletno zamenjivati.

3. MERENJE PROFITABILNOSTI BANAKA

Teorijski posmatrano, ponašanje cena akcija kompanija najbolji je indikator uspešnosti njenog
poslovanja, jer se kroz taj parametar sintetički vrednuju sve njene poslovne aktivnosti. Međutim, u
bankarstvu taj indikator često nije pouzdan. Tu se imaju u vidu, pre svega, male i srednje banke čije
se akcije kotiraju na berzi, ali izostaje njihovo aktivno trgovanje. Usled toga, kod velikog broja banaka
čijim akcijama se aktivno ne trguje na domaćim i međunarodnim tržištima kapitala, prilikom merenja
uspešnosti njihovog poslovanja kao jedino rešenje nameće se korišćenje različitih koeficijenata
profitabilnosti.

Za banke čije se akcije ne kotiraju na berzama, što je uglavnom slučaj u zemljama sa nerazvijenim
tržištem kapitala, za ocenu uspešnosti njihovog poslovanja korišćenje koeficijenata profitabilnosti je
jedina moguća opcija. Pri tome, profitabilnost i njene komponente variraju od banke do banke i od
jednog tržišt ado drugog, što poređenje uspešnosti poslovanja banaka između različitih zemalja čini
delom problematičnim. Stoga, upravo u ovom delu dolazi do izražaja sposobnost analitičara vezano
za raspoznavanje varijacija i razjašnjavanje njihovih uzroka.

Merenje uspešnosti poslovanja banke polazi od istih pokazatelja kao i kod svakog drugog preduzeća.
Međutim, imajući u vidu, s jedne strane, da je banka novčano preduzeća, a s druge strane,
specifičnosti tržišta akcija banaka, logično je da postoje i specifičnosti merenja uspešnosti poslovanja
banaka. Stoga, kod analiziranja koeficijenata profitabilnosti banaka dolazi do izražaja ekspertska
ocena, odnosno procena koji su faktori najviše doprineli uspehu ili neuspehu određene banke.

Kod izračunavanja prinosa banaka, odnosno ocene njene profitabilnosti, u međunarodnoj praksi se
iskristalisalo korišćenje 6 (šest) ključnih pokazatelja koji naglašavaju različite aspekte profitabilnosti
banke. To su:

(1) Prinos na akcionarski kapital (ROE)

(2) Prinos na aktivu (ROA)

(3) Kamatna marža

(4) Nekamatna (proviziona) marža

 (5) Operativni profit

(6) Prihodi po (običnoj) akciji (EPS)

(1) Prinos na akcionarski kapital (ROE) :

Neto profit posle oporezivanja

ROE = --------------------------------------------

Akcionarski kapita

Prinos na akcionarski kapital (ROE) je najvažniji pokazatelj profitabilnosti banke jer

akcionarima banke ukazuje na to koliki prinos mogu očekivati na osnovu knjigovodstvene vrednosti
kapitala koji su investirali u datu banku. Profit banke je posledica kumuliranih odluka u jednoj godini i
zavisi od niza okolnosti, kako makroekonomskih koje su za banku date, tako i odluka menadžmenta
banke u pogledu vođenja poslovne politike banke. Shodno tome, za akcionare banke ovaj pokazatelj
je indikativan, jer se samerava u odnosu na druge banke i od njega zavisi kolika će biti atraktivnost
novih emisija akcija banaka, tj. koliko će u tom pogledu banka biti konkurentna u odnosu na druge
banke.

(2) Prinos na aktivu (ROA) :

Neto profit posle oporezivanja

ROA = --------------------------------------------

Ukupna aktiva

Prinos na aktivu (ROA) pokazuje, pre svega, koliko je banka bila efikasna kod upravljanja
ukupnom aktivom, u smislu ostvarivanja neto profita posle oporezivanja. Kod mnogih regulatornih
tela, prvenstveno centralnih banaka i rejting agencija, ovaj pokazatelj uživa najviše poverenja i tretira
se kao najbolje merilo efikasnosti poslovanja banke. Kod izračunavanja ROA u praksi je najbolje
koristiti prosečan iznos aktive (za datu i prethodnu godinu) jer se time izbegava distorzija koja nastaje
kada aktiva raste ili opada tokom godine, a upoređuje se sa profitom koji se stvara tokom cele
godine. Ako je ROA manji od 0,5% to se smatra slabom efikasnošću banke, ako je ROA od 0,5%-1%
smatra se da je efikasnost prosečna, ako je 1%-2% ro je dobra efikasnost, a ako je preko 2% smatra se
da je efikasnost banke visoka.

(3) Kamatna marža :

Prihodi po osnovu kamata – Rashodi po osnovu kamata

Kamatna marža = ----------------------------------------------------------------------------

 Ukupna aktiva

Kamatna marža se dobija kada se od prihoda po osnovu kamata oduzmu rashodi po osnovu
kamata i dobijeni iznos se podeli sa ukupnom aktivom.Time što meri veličinu raspona između prihoda
po osnovu kamata i rashoda po osnovu kamata, neto kamatna marža pokazuje sposobnost
menadžmenta banke da obezbedi maksimum prihoda po osnovu kamata na različite plasmane, uz
istovremeno korišćenje najjeftinijih izvora finansiranja kamatonosne aktive. Pri tome, treba imati u
vidu da je veličina pomenutog raspona izraz stepena konkurencije na datom tržištu bankarskih
usluga. Što je raspon veći, to je uz ostale neizmenjene okolnosti, stepen konkurentnosti manji i
obrnuto. Na tržištima gde je stepen konkurencije među bankama visok, kamatni raspon je mali, pa je
pritisak na menadžment banke veći da iznađe mogućnosti za sticanje drugih prihoda, pre svega, na
tržištu HoV.

(4) Nekamatna (proviziona) marža :

Nekamatni prihodi – Nekamatni rashodi

Nekamatna marža = ------------------------------------------------------

Ukupna aktiva

Nekamatna marža se dobija kada se od nekamatnih prihoda oduzmu nekamatni rashodi i

dobijeni iznos podeli sa ukupnom aktivom. Pri tome, pod nekamatnim prihodima podrazumevaju se:
naknade za usluge kod depozitnih poslova i provizije koje banka naplaćuje po osnovu izvršenih drugih
bankarskih usluga. Sa druge strane, pod nekamatnim rashodima podrazumevaju se: provizije koje
plaća banka, plate i naknade zaposlenih u banci, troškovi održavanja osnovnih sredstava, kao i izdaci
na ime gubitaka po osnovu zajmova. Mada je poslednjih godina dosta izražen trend porasta prihoda
banaka po osnovu provizija, ipak za većinu banaka karakteristično je da ostvarenim nekamatnim
prihodima ne mogu pokriti nekamatne troškove, pa neto nekamatna marža ima negativnu vrednost.

(5) Operativni profit :

Ukupni operativni prihodi – Ukupni operativni rashodi

Operativni profit = -----------------------------------------------------------------------

Ukupna aktiva

Operativni profit banke dobija se kada se ukupni operativni prihodi banke umanje za ukupne
operativne rashode banke i dobijeni iznos podeli sa ukupnom aktivom. Stopa neto operativnog profit
aukazuje na uspešnost menadžment abanke da ostvari brži rast prihoda banke od njenih rashoda
poslovanja. U strukturi prihoda najčešće se javljaju kamate na zajmove i HoV i provizije. U strukturi
rashoda najčešće se javljaju plaćene kamate na depozite i pozajmice na tržištu novca, kao i plate
zaposlenih u banci.
 (6) Prihodi po (običnoj) akciji - EPS :

Neto profit posle oporezivanja

Prihodi po akciji (EPS) = -----------------------------------------

Broj (običnih) akcija

Prihod po (običnoj) akciji (EPS) dobija se kada se neto profit banke posle oporezivanja podeli
sa brojem običnih akcija. Pri tome, ako se kao broj akcija računaju i još neizdate akcije za koje je
preuzeta obaveza njihovog izdavanja (npr. kroz konvertibilne HoV), onda se dobijaju potpuno
razloženi prihodi po akciji. Međutim, treba imati u vidu da postoji sklonost analitičara koji se bave
akcijama, da favorizuju pokazatelje ROE i ROA, dok analitičari koji se bave kreditima favorizuju
unapred definisane kriterijume uspešnosti poslovanja (na primer - bilansna suma) ili poređenje
ispoljenih trendova u pogledu profita kod date banke.

Osim navedenih ključnih pokazatelja profitabilnosti banke, uobičajeno je da se koristi i niz dopunskih
indikatora uspešnosti poslovanja banaka. Ovde ćemo navesti nekoliko dopunskih pokazatelja
profitabilnosti banaka, a to su:

(1) Odnos prinosne aktive i ukupne aktive – ovaj pokazatelj govori o tome u kojoj meri banka
stavlja veći akcenat na bankarske proizvode koji donose kamatu (kamatonosni prihodi) u odnosu na
bankarske proizvode koji donose nekamatonosne (provizione) prihode. Pri tome, za izračunavanje
ovog pokazatelja se koriste prosečne godišnje veličine aktive, kako bi se izbegle sezonske distorizije
(deformacije).

(2) Profit po zaposlenom – predstavlja odnos neto profita i broja ukupno zaposlenih radnika u
banci. Ovaj pokazatelj moguće je izračunati na više načina: (a) kao odnos pasive banke i ukupnog
broja zaposlenih, (b) kao iznos neto datih kredita po klijentu i (c) kao iznos depozita po zaposlenom u
banci. Međutim, treba imati u vidu da se za uobičajeno sameravanje ipak uzima paralelno
posmatranje neto profita po zaposlenom i iznos ukupne pasive banke po zaposlenom.

(3) Odnos nekamatnog prihoda i prosečnog iznosa aktive – ovaj pokazatelj govori o tome u
kojoj meri se banka oslanja na nekamatne prihode u sticanju operativnih prihoda.

(4) Odnos rezervi i operativnog prihoda – je pokazatelj koji se izračunava na osnovu rezervi za
gubitke i operativnog prihoda. Ovaj pokazatelj govori u kojoj meri rezerve za gubitke utiču na iskazan
neto profit banke nakon oporezivanja.

(5) Odnos izdataka za zaposlene i operativnog prihoda – je pokazatelj koji govori o efikasnosti
poslovanja zaposlenih u banci.

(6) odnos profita pre oporezivanja i neto profita nakon oporezivanja – je pokazatelj koji
pokazuje uporedno poresko opterećenje, odnosno poresko zahvatanje profita banke.
U slučaju da banka u poslovnoj godini, nakon niza uspešnih godina, beleži značajan pad profita ili
gubitak, onda to predstavlja alarm za menadžment banke koji mora preduzeti urgentne kratkoročne
mere u cilju zaustavljanja nepovoljnih kretanja u poslovanju banke.

3. OCENA BONITETA BANKE

Reč bonitet u najširem smislu reči vezuje se za “uspešnost” poslovanja. Kada je u pitanju ocena
kvaliteta bankarskog poslovanja onda bonitet služi kao ključni indikator za sagledavanje ne samo
postojećeg finansijskog stanja banke već i za ocenu mogućnosti njenog budućeg poslovanja. Zbog
toga, ocena boniteta banke izuzetno je značajno pitanje.

Međutim, ocena boniteta banke je takođe i veoma složeno pitanje. S tim u vezi, inicijalni problem je
vezan za činjenicu da u teoriji i praksi postoje različita shvatanja i pristupi konceptu boniteta, što je
samo po sebi dovelo do postojanja različitih metodologija za ocenu boniteta.

Ali bez obzira na postojanje različitih metodologija i predloga za utvrđivanje boniteta, ipak je
činjenica da ne postoji jedna jedinstvena metodologija koja bi na neki način bila opšteprihvaćena
među ekonomistima, ili ekspertima drugih struka.

U kontekstu navednog, može se reći da u osnovi postoje dva osnovna pristupa bonitetu – uži i širi.

Uži koncept boniteta - svodi se na finansijski bonitet koji se bazira na indikatorima boniteta
obračunatim na osnovu određenih podataka sadržanih u finansijskim izveštajima banke. Ovaj pristup
bonitetu se u literaturi naziva “racio analiza” u kojoj se koriste brojni racio brojevi (pokazatelji,
indikatori, koeficijenti). Međutim, racio analiza je mnogo složenija u bankama nego u preduzećima,
pre svega, zbog složenosti poslovanja banke i većem stepenu izloženosti riziku u odnosu na druge
firme.

Širi koncept boniteta – osim finansijskih indikatora uključuje i sve druge relevantne aspekte kao što su
: ukupna tržišna pozicija banke, njena organizaciona, kadrovska i vlasnička struktura, kvalitet i
integrisanost svih poslovnih funkcija banke, tehnološka i informaciona opremljenost banke, kao i niz
drugih determinanti koje ukazuju na prednosti, nedostatke, šanse i pretnje. Ovaj širi pristup bonitetu
se u literaturi naziva “SWOT analiza” i on je daleko obuhvatniji nego kada se bonitet definiše
isključivo kao finansijski bonitet. Ocena boniteta banke prema širem konceptu mnogo je
kompleksnija i zahteva multidisciplinarni pristup. Zbog toga, u praksi je mnogo češći slučaj da se
ocenjuje i prati samo finansijski bonitet banke.

OSVRT NA “SWOT” ANALIZU

SWOT ANALIZA
- FAKTORI OD ZNAČAJA ZA ANALIZU EKSTERNOG OKRUŽENJA -

SWOT ANALIZA
- FAKTORI OD ZNAČAJA ZA ANALIZU INTERNOG OKRUŽENJA -

Za potrebe ocene boniteta poslovne banke koriste se brojni “racio brojevi” koji se najčešće
diferenciraju u nekoliko osnovnih grupa, to su :

(a) Pokazatelji finansijske strukture i finansijskog položaja (S) ;

 (b) Pokazatelji likvidnosti (L) ;

(c) Pokazatelji ekonomičnosti (E) ;

(d) Pokazatelji profitabilnosti (P) ;

(e) Ostali pokazatelji boniteta banke (O).

(a) Pokazatelji finansijske strukture i finansijskog položaja (S) – imaju za cilj da ukažu na način
finansiranja imovine banke i njenu sposobnost da ostvarenim prihodima pokrije svoje troškove
poslovanja, pre svega, kamatne rashode. Među najčešće korišćenim pokazateljima finansijske
strukture i finansijskog položaja banke ističu se sledeći :

S1 = Akcijski kapital / Ukupna aktiva S3 = Poslovni prihodi / Poslovni rashodi

S2 = Ukupne obaveze / Ukupna aktiva S4 = Ukupni prihodi / Poslovni rashodi na ime

kamata

(b) Pokazatelji likvidnosti (L) – imaju za cilj da ukažu na sposobnost banke da kontinuirano i
bezuslovno izmiruje svoje dospele obaveze. Među najčešće korišćenim racio indikatorima likvidnosti
banke ističu se sledeći :

L1 = Novčana sredstva / Dospele obaveze L3 = Plasmani u dom. valuti / Depozi u dom.

valuti

L2 = Likvidna sredstva / Kratkoročne obaveze L4 = Kratkoročni plasmani / Kratkoročne

obaveze

(c) Pokazatelji ekonomičnosti (E) – imaju za cilj da ukažu na kvalitet poslovanja banke sa aspekta
rashoda (troškova) koje banka ostvaruje. Među najčešće korišćenim racio pokazateljima
ekonomičnosti banke ističu se sledeći :

E1 = Ukupni prihodi / Ukupni rashodi E3 = Materijalni troškovi i zarade / Ukupni rashodi

E2 = Poslovni rashodi / Poslovni prihodi E4 = Poslovni rashodi od kamata / Ukupni rashodi

(d) Pokazatelji profitabilnosti (P) – imaju za cilj da ukažu na uspešnost poslovanja ili zarađivačku
sposobnost banke da njenim vlasnicima tj. akcionarima obezbedi odgovarajući prinos (profit) na
kapital koji su uložili u banku. Među najčešće korišćenim racio pokazateljima profitabilnosti banke
ističu se sledeći :

P1 = Poslovni dobitak / Ukupna aktiva P4 = Neto dobitak / Ukupna aktiva

P2 = neto dobitak / Ukupni prihodi P5 = Neto dobitak / Ukupni kapital

P3 = neto dobitak / Poslovni dobitak P6 = Neto dobitak / Akcijski kapital

(e) Ostali pokazatelji boniteta banke (O) – imaju za cilj da ukažu na neke druge relevantne aspekte
poslovanja banke koji nisu obuhvaćeni prethodno navedneim grupama pokazatelja. Neki od najčešće
korišćenih pokazatelja iz ove grupe su sledeći :
 O1 = Ukupni odobreni krediti / Ukupna aktiva O3 = Kreditni potencijal / Finansijski
potencijal

O2 = Ukupni plasmani / Ukupna aktiva O4 = Kamatonosna aktiva / Ukupna aktiva

Zaključak: Ocena boniteta banke spada u izuzetno složena pitanja, čija obuhvatnost i
operacionalizacija zavisi, pre svega, od samog cilja i svrhe analize poslovanja banke. Sledstveno tome,
ocenu boniteta banke uvek treba realizovati tako da ona istovremeno zadovolji interese svih
zainteresovanih korisnika.

HVALA

NA PAŽNJI !

BANKARSKO POSLOVANJE I PLATNI PROMET

Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ

Nedelja 11 – KOLOKVIJUM br. 2