МОНЕТАРНА

ЕКОНОМИЈА

Проф. др МИРЈАНА ЗОРИЋ

МОНЕТАРНА ИСТОРИЈА - НОВАЦ
Појам и предмет монетарне економије:

 Појам м. економије: улога и утицај новца

на привредна кретања;

 Предмет м. економије:
монетарни (новчани) систем,
монетарно-кредитни систем и
монетарно-кредитна политика.
 Монетарни систем: форма организације оптицаја новца
једне земље.

 Монетарно-кредитни
систем: скуп начела, метода, мера
инструмената и институција којима
се креира-емитује и повлачи новац, односно
регулишу монетарно-кредитни токови.

 Монетарно-кредитна
политика: скуп правила, прописа, мера и
инструмената, којима се регулише
ниво, структура и динамика новчане
масе, новчана циркулација у прометним
каналима, ниво, структура и динамика
кредитних пласмана, ликвидност
економских субјеката и привреде,
дужничко-поверилачки односи
економских субјеката и др.
 ПРЕДМЕТ МОНЕТАРНЕ
ПОЛИТИКЕ :

РЕГУЛИСАЊЕ КОЛИЧИНЕ НОВЦА

И ОБИМА И СТРУКТУРЕ КРЕДИТА,

СА ЦИЉЕМ ДА СЕ ОБЕЗБЕДИ
ПОРЕБНА КОЛИЧИНА НОВЦА У
ОПТИЦАЈУ И ДЕЛУЈЕ У
ОДРЕЂЕНОМ ПРАВЦУ НА РЕАЛНА
 ПОЈАМ И ЕЛЕМЕНТИ МОНЕТАРНОГ СИСТЕМА (1)

- Монетарни систем представља форму организације новчаног

оптицаја, који се мења у складу са суштином економског
система. Он је подсистем једног ширег економског система земље,
који као и остали подсистеми (фискални, спољнотрговин-
ски итд.) мора да буде са њим усклађен.
- Наједноставније монетарни систем можемо да дефинишемо као
скуп законских прописа везаних за новац и новчани оптицај једне
земље.
Као и сваки други систем и монетарни се састоји из више
елемената, од којих, као најважније, можемо издвојити следеће:
- новчана јединица (основна нов. јединица – динар..., која се дели на
мање пропорционалне делове – пара...)
- новчани знаци,
- монетарне институције (централна банка и пословне банке),
- емисиони механизам,
- монетарно регулисање и слично.
 ПОЈАМ
НАСТАНАК
И
РАЗВОЈ
НОВЦА
Разлика новца
и националне валуте: новац је настао спонтано у оквиру
одређених економских процеса, а
национална валута, као савременији
појам, верификује се законом, од
стране власти једне државе.

НОВАЦ ЈЕ ПОСЕБНА РОБА КОЈА СЕ

ОСАМОСТАЛИЛА ОД ОСТАЛОГ
РОБНОГ СВЕТА КАО ПОСЛЕДИЦА
РАЗВИТКА РОБНЕ ПРОИЗВОДЊЕ
И РАЗМЕНЕ, ДОБИВШИ
УЛОГУ ОПШТЕГ ЕКВИВАЛЕНТА И
УНИВЕРЗАЛНОГ СРЕДСТВА ПЛАЋАЊА
У ПРОЦЕСУ РАЗМЕНЕ ДОБАРА.
 НОВАЦ СЕ ПОЈАВИО:
 На одређеном степену друштвеног и економског развоја
производних снага;
 Био је израз вишег нивоа робне производње, али и резултат
тешкоћа и противуречности које су се појавиле у робном промету ;
 Новац се везује за робно-новчану, односно тржишну привреду где
се материјална добра не производе за непосредну потрошњу
власника, већ се производе ради размене на тржишту;
 Да би се олакшао и убрзао процес размене настао је новац као
средство размене, посредник у размени, општи еквивалент, а
робни промет је добио облик РОБА – НОВАЦ – РОБА;
 У условима примитивне (натуралне) размене робе су се
непосредно размењивале једна за другу РОБА – РОБА и овај облик
размене се назива трампом, а облик организације производње
назива натурална привреда;

 Појавом новца
вишак производа
(производња за непознатог
купца) поприма
карактер робне
производње.
 У време натуралне размене
(роба за робу) трампа је бивала све
компликованија и захтевала је више
времена да би се пронашао неко ко је имао
баш ону робу која је другом била потребна,
па су купци и продавци одлучили да
потраже неко друго решење везано за
средство плаћања у оваквој врсти размене.
То је омогућило да се куповина и продаја
не морају одвијати истовремено.
 РАЗМЕНА РОБЕ
Лице А које има вишак жита жели да га замени за кромпир
који има лице Б. Међутим, лице Б свој вишак кромпира жели
да размени за кожу, а не за жито кога има довољно. У исто
време лице Ц има кожу коју жели заменити само за жито.

У овом случају до директне размене не може да дође јер не

постоји двострука подударност жеља између два од било која
три наведена лица. Да би ипак дошло до размене мора се наћи
нека алтернатива.

Временом људи почињу да користе одређена места (физичке

локације) за трговину на којима директно тргују одређеним
робама. Могу да постоје различите локације за разне робе
(житарице, стока итд). Успостављањем одређеног места
трговања купци добијају информацију где ће продавци
одређених роба бити лоцирани. То знатно смањује трошкове
размене (утрошено време, напор и енергија уложени за
проналажење правог тренутка за размену).
Са развојем цивилизације и напретком људског друштва
напредовала је и технологија производње добара, људи су
постајали ефикаснији у обављању својих послова, а то је довело
до стварања вишкова производа, што је изискивало и
потребу за њиховом разменом, ослобађањем од тих вишкова.
Вишак добара често се није могао разменити трампом,
јер је превазилазио потребе учесника у овом послу, што је
временом изискивало и потребу
за проналаском
одређеног еквивалента – посредника у
размени, а то је био новац. Осим тога, новац од
продате робе могао се сачувати и тиме увећати куповна моћ
оног ко продаје робу. Дакле, појавом новца, вишак
производа (производња за непознатог купца)
поприма карактер робне производње.
 СРЕДСТВО РАЗМЕНЕ И МЕРА ВРЕДНОСТИ:
Следе потом велика географска открића
(нових територија, континената), међусобно
повезивање далеких места различитих по много
чему, па и по роби која се у њима производила.
Тако, например, трговци из Шпаније куповали су
свилу из Кине, а кафу из афричких земаља. Жеља
за разменом расте, али се стварају и проблеми
попут одређивања вредности (вредновања)
робе која се размењује.
У таквој ситуацији новац је, као средство
размене и мера вредности, био потребан
и веома значајан.
 РОБНИ НОВАЦ
 Најпре је улогу новца
БА
вршила
РО
роба :


 жито,
 крзно,
 кожа,
 стока,
Код мексичких Инка то  платно,
су били семе какаоа и
злато; у Кини – опијум; у  дуван и др.
Африци - слонова кост, у
Исланду - риба ...
 НОВАЦ: ретки прдмети и комади метала

Функцију новца током размене вршили су

и ретки предмети, који су такав статус
добили захваљујући томе што их је тешко било
набавити или су њихове количине природно
биле ограничене (минерали, шкољке, бисери,
зуби, перје егзотичних птица), потом,
комади метала – бакра, сребра, злата
и других метала.
Латински назив за новац – PECUNIA (pecus -
говедо) сведочи о првобитној функцији
новца. Познате су легенде о многим острвским
народима Пацифика и Атлантског океана,
који су у ту сврху користили морске шкољке.
Што су биле егзотичније и ређе, имале су и већу
вредност. Такође, постоје занимљиве приче из
давних времена о огромним комадима
гранита, те монолитних камeнчића, које су
неки далекоисточни народи користили као
основно платежно средство.
Древна Кина је, пре сребра, злата и бакра, имала
специфичан монетарни систем
- скупоцене морске шкољке -
 Како су се трговина и светско
тржиште развијали, расла је
потреба за једним
универзалним средством
размене, универзалном
робом која би, као јединствени
еквивалент, служила за
одређивање вредности свих осталих
роба.
 Први новац је у почетку имао

На тај начин, настао је први
новац, пре свега од
племенитих (злата и сребра),
али и других метала, који је
истиснуо све предмете и робу
који су до тада употребљавани као
средство размене.
 ПРЕДНОСТ: у малим
количинама има велику
вредност, једноставно се може
делити на мање делове, поново
топити и спајати, при чему се
његов квалитет не мења;
једнородно је, истоветног
квалитета, постојано и лако за
манипулисање.
природни облик: грумења,
шипке, праха или предмета од
племенитих ковина, злата и
сребра. Овакав облик новчаних
јединица отежавао је размену,
јер је увек изнова било потребно
утврдити његов квалитет и
тежину. Тако је нађено боље
решење – у ковању новца.
Скупоцени метали, као опште средство размене,
имали су све особине које је требало да има новац, а
то су:

1.Преносивост: Новац се могао лако носити и преносити са

једног места на друго. У том смислу, очигледна је предност,
на пример, злата у односу на неке пољопривредне производе,
који су се раније често користили као опште средство
размене.

2. Трајност: Новац је морао имати особину да се може дуго

чувати у истом облику и да при томе не губи на квалитету,
односно да временом не губи на својој вредности. Многе робе
(на пример житарице) које су раније имале улогу општег
средства размене временом, делимично или у потпуности,
губиле су на својој вредности. Поред тога, ове робе имале су и
допунске трошкове везане за чување од кварења. Са златом и
сребром то није био случај.
3. Дељивост: Морала је постојати могућност да се новац дели,
односно његовог уситњава на једнаке делове (без значајнијих
губитака), како би се са њиме могла плаћати роба различите
вредности. Многе од роба које су раније служиле као опште
средство размене (на пример крупна рогата стока - коњи и
говеда) нису имале ту особину. Злато и сребро су лако
топљиви и дељиви и нису постојали губици у подели на мање
или у спајању у веће комаде.

4. Препознатљивост и стандардизованост: Новац је морао

бити лако препознатљив и требао имати уједначен квалитет,
тако да људи могли лако да одреде да ли се ради о новцу или
другој, мање вредној роби. За разлику од злата и сребра остале
робе које су служиле као опште средство размене (на пример
стока, жито и други пољопривредни производи), по правилу,
биле су различитог квалитета. Ковањем новчића вршила се
стандардизација злата и сребра и добијао се препознатљив
новац једнаког квалитета, тежине и изгледа.

У свом развоју новац се појављује у облику металног,

папирног и депозитног новца.
МЕТАЛНИ
НОВАЦ
МЕТАЛНИ
У почетку су се злато и сребро, као средство
размене, користили у различитим облицима
(комади, прах, полуге и слично) и били су
неуједначеног квалитета (различите финоће). То
је стварало велике проблеме јер се при свакој
трансакцији морала утврдивати тежина и
квалитет.
Због тога су поједини трговци по добијеној
процени о квалитету и тежини то на злату и
сребру (на разне начине) обележавали, како би
избегли трошкове поновних процена. Остали
трговци, уколико су имали поверење у тог
трговца, прихватали су тако обележено злато и
сребро без захтевања да се њихов квалитет и
тежина поново процењују.
Касније почиње да се кује метални новац - монета, који је
једнак по тежини, облику и саставу (квалитету). Прве златне и
сребрене монете, једнаке по тежини, облику и саставу, појавиле су се
древној краљевини Лидији (средоземна држава у Малој Азији) у VII
веку пре нове ере. У почетку ковање металног новца није била
искључива привилегија државе. У историји је познат новац кога су
ковали многи робовласници, феудалци и крупни трговци. Своје
називе метални новац је најчешће добијао по тадашњем називу мере
колико је тежила основна монета (фунта - 409,5 грама, марка - пола
фунте, драхма 4,32 грама) и многи називи су се задржали и до
данашњих дана.

Временом већина монета добија округли облик који је погодан како у

производњи тако и при коришћењу. На првом кованом новцу могу се
приметити само веома примитивна удубљења, а касније се на њима
појављују скраћени називи градова или владара, те бројеви и слова
који су означавали номинал монета. У античко доба на монетама су
били ликови богова, хероја и императора, а у феудално доба ликови
краљева, царева и црквених поглавара. Од буржоаских револуција
на монетама се најчешће сусрећу државни симболи (грбови).
Први стандардизован новац стављен је у промет у Лидији
око 640. године п.н.е. (лево)
Од одређене врсте метала (злата, сребра или неке легуре)
израђивани су комади одређеног облика, тежине и квалитета
који су искључиво служили као новац.

- Тако је новац постао општеважеће средство размене.

- У раној фази феудализма новац су ковали: трговци од поверења,

црква, а нарочито крупнији феудалци.

- У време централизације власти, са настанком организованих и јаких

држава, нарочито апсолутистичких монархија, када владари, тј.
држава преузима одговорност за издавање металног новца, облик,
тежина и квалитет бивају гарантовани од стране државе. Држава је
одређивала и назив монете која је важила на њеној територији. Тако
је настала монета – знак новца.

- Употребом племенитих метала као средства размене почиње етапа

развоја новца која претходи данашњим монетарним
системима.
 ПРВИ КОВАНИ НОВАЦ: - Анверс и реверс златника персијског цара Дарија I;
 Старогрчки град Лидија у Малој - Филипеји (старогрчки Φιλίππειοι), касније названи
Азији, 7. век п.н.е /легура злата и александри (Ἀλέξανδροι), био је златни новац
сребра/;
који је у антици користило Македонско
 Златници и сребрњаци у време
царство;
персијског цара Дарија I (крај 6.
и почетак 5. в.п.н.е);
 У старој Грчкој , свака држава

(град, полис) имала је пуно право

да израђује свој новац, на коме
су се углавном налазили ликови
божанства и јунака који су
сматрани заштитницима тих
држава и као такви су се
поштовали;
 У античкој Македонији и Римском

царству новац су углавном издавале

државе и њихови владари са
својим ликом (Филип II и
Александар Велики у Македонији,
например);
 Прве новчане системе у тадашњим светским

размерама створили су Александар Велики ,

Римљани (денариус), Венеција (грош),
Немачка (талир)
 До римског периода новац се ковао углавном од злата и сребра, а
вредност им је зависила од њихове релативне доступности. Током
наредних векова, у средњем веку, поред поменутих, новац се ковао и
од других метала (бакра, бронзе, алуминијума), а касније и гвожђа.

 Најпре се новац израђивао ручно, да би у 16. веку настале

прве машине за његово ковање.

 Увођењем плаћања кованим новцем омогућено је плаћање

путем тале, тј. одбројавањем тачног износа новца, а не
његовим мерењем, што је размену учинило много
једноставнијом и ефикаснијом.

 За време француске буржоаске револуције (крајем 18. века)

установљен је декадни новчани систем по коме су
изграђени новчани системи многих модерних држава.
 Држава је допуштала извесна одступања од прописане
количине и квалитета (финоће) метала у јединици монете, што
се назива ремедијум (толеранција). Свако веће одступање
од пуне вредности значило је да се те монете морају повући из
новчаног промета. Већ тада се дошло до сазнања (уз дозвољена
одступања) да се као средство размене нису морале
употребљавати само монете чија је вредност
еквивалентна роби која се размењује. Метални новац се
у употреби хабао, чиме је губио део вредности. Затим, често је
и ситан новац (сребро, бакар, алуминијум) у промету
функционисао као злато иако је његова вредност била мања од
злата. Све ово показује да се размена робе могла обављати и
без новца пуне вредности, јер је пракса потврдила да је
функција новца као средства промета
потпуно независна од његове стварне
вредности.
У зависности од тога да ли се један или два
различита метала у земљи користе као опште
средство размене разликујемо биметализам и
монометализам. Код биметализма као опште
средство размене користе се два метала, обично
златни и сребрни новац. Држава изражава вредност
националне новчане јединице у одређеној количини
како злата, тако и сребра.
Код монометализма само један метал (обично
златни или сребрни новац) служи као опште
средство размене. Уколико се користи само
сребрни новац онда се ради о систему сребреног
монометализма (на пример, Холандија и Русија
средином XIX века). Ако се користи само златни
новац онда се ради о златном монометализам (на
пример, Француска и Немачка крајем XIX века).
 Метални новац
у српским земљама
у средњем веку
Најстарији примерци новца на простору Србије и Балкана
потичу из 6-5. в.п.н.е.
---------------------------------------------------------------------------------
- припадају грчким градовима, а потом и македонским
владарима Филипу II и Александру Великом и сведоче о
раним додирима становништва Балкана са развијеним
античким светом.

- сребрни новац Келта који су живели у области данашњег

Срема и Београда, где су и ковали своју монету.

- Дуготрајна и снажна доминација Римског царства у

периоду од 1. до 5. века наше ере условила је отварање
двеју значајних ковница римског новца на подручју
данашње Србије – Сирмијум (Сремска Митровица) и
Виминацијум (Костолац).
1-2 Келтски новац 6. Денариус (сребрни) за Време цара Марка
Аурелија (2. век наше ере)
3-4 Грчка (античка) драхма 7. Римске кованице од злата (ауреус)
5. Римски новац 8. Сребрни новац Константина I
1) „Српски динар“ се први пут помиње у архивским документима с краја 1214.
године, у време владавине Стефана Првовенчаног Немањића , који ће само 3
године касније (1217) постати први краљ у средњовековној Србији.

2) Новац су све до пада Српске деспотовине, 1459. године, наставили да кују готово
сви српски владари и то широм тадашње Србије, у ковницама које су се налазиле
у близини бројних рудника сребра као што су Брсково, Рудник, Ново Брдо,
Сребрница, Трепча и други.

3) Тај новац звао се динар и представљао је једно од најбитнијих

обележја самосталности и државности Србије у средњем веку.
4) Бројност, разноврсност и лепота тог новца , сходно моћи средњовековне Србије,
долази до изражаја у ковању новца највећег српског владара, краља, а потом
цара Душана (1331-1355), када српска држава обимом монетарне емисије
превазилази суседне земље тога времена. Сав средњовековни
новацСрбије ковао се искључиво у сребру.
6) Након губитка самосталности српске државе (пада под турску власт), престаје
ковање српског динара, па је све до средине 19. века у употреби био велики број
различитих монета страних држава. У периоду турске превласти, на територији
Србије радило је неколико ковница турског новца – Ново Брдо, Кучајна и Београд.
Назив последње врсте турског сребрног новца – пара – присутан је и данас као
назив стотог дела српског динара.
1. Српски динар из периода Стефана Првовенчаног
2. Сребрни динар краља Стефана Уроша I
3. Сребрни динар краља Стефана Дечанског
4. Новац српског цара Стефана Душана искован 1346. године
поводом његовог крунисања
Реплика четвороструког златника дуката првог
босанског краља Твртка I Котроманића
У Црној Гори, тачније, у Зети Балћшићи су у 14. веку ковали новац, да би
тек 1906. године, Указом књаза Николе био искован први црногорски новац
– перпер, од бронзе и никла. Сребрни перпер је искован 1909, а златни
новац 1910. године. Са наступањем балканских ратова и Првог светског
рата, до великих финансијских средстава (за њихово финансирање)
долазило се штампањем и пуштањем у оптицај чистог папирног новца.
У Краљевини СХС/Југославији српски динар је прихваћен као
јединствена важећа монета на територији читаве државе;
Југословенски динар 1931. и 1938. (сребрни и златни)
ПАПИРНИ
НОВАЦ
 1. Папирни новац се појавио се у Кини 1282. године;
2. У Европи су прве новчанице штампане у Шведској 1661. године, а
у Француској у 18. в.

 Папирни новац (банкнота, или  Међутим, пракса је

новчаница) настао је у XVII веку, а временом показала да се
њему су претходиле потврде, и оне могу користити
признанице које су банке издавале као новац, што су
као доказ за депоновано злато, па су банке искористиле као
их власници временом почели повод да штампају
користити као новац. Ове банчине посебну врсту
признанице су у почетку коришћене потврда за потребе
искључиво као доказ о депозиту робно-новчаног
злата. Њима је њихов доноситељ или промета.
власник могао преузимати новац и Тако настају
друге драгоцености из овлашћених
банкноте, први
институција (најчешће банака)
којима је располагао. облик папирног
новца.
Новчанице су се у наредним вековима одомаћиле као најчешће
коришћена врста новца у платном промету, али оне данас губе трку
са савременим облицима коришћења новца – депозитним, односно
електронским новцем. Депозитни новац је новац који се налази на
рачунима клијената у банкама и рачунима самих банака. Овај новац
можемо истовремено назвати и електронским новцем, као новац који
је записан у виду електронског записа на неком од електронских
медијума, рачунару, бази података.
 ЕЛЕКТРОНСКИ НОВАЦ
 Narodna banka Srbije je oktobra 2016. godine donela rešenje
kojim je data prva dozvola za izdavanje elektronskog novca u
Republici Srbiji, što je označilo početak rada institucija
elektronskog novca unutar naše države.
 Elektronski novac omogućava kupoprodaju robe i
usluga preko interneta, u brzom vremenskom
roku, s bilo koje lokacije. Pored plaćanja
proizvoda i usluga, moguće je vršiti prenos
elektronskog novca između lica koja ga poseduju.
Еlektronski novac predstavlja zamenu za gotov
novac, s tom razlikom što se čuva u elektronskoj ili
magnetnoj formi – na čipu, serveru ili platnoj
kartici.
 Kako se kupuje elektronski novac?
 Korisnici mogu da dođu u posed elektronskog
novca nakon što izvrše uplatu novčanih sredstava
instituciji elektronskog novca. Ova uplata vrši se
pomoću platne kartice, prenosom s računa ili
neposrednom uplatom.
 Izdavalac elektronskog novca dužan je da odmah posle prijema
novčanih sredstava izda elektronski novac u visini primljenih
novčanih sredstava.
Elektronski novac je digitalna zamena za gotov novac
kojim kupac plaća proizvode i usluge. Elektronski se drži
na virtuelnim računima na serveru, na čipu, ili magnetnoj
traci platne kartice. Da bi uopšte imali elektronski novac,
građani moraju prethodno da uplate novčana sredstva
onome ko izdaje elektronski novac (pomoću platne kartice,
prenosom sa računa ili neposrednom uplatom).

- Onaj ko izdaje elektronski novac dužan je da odmah

nakon prijema novčanih sredstava izda elektronski novac.
Sigurnost tog novca koji su građani uplatili je obezbeđena
tako što je firma koja izdaje elektronski novac dužna da u
svakom trenutku na depozitnom računu raspolaže
novčanim sredstvima čiji iznos odgovara izdatom
elektronskom novcu. 
 Функције новца:
1. Новац као мера вредности
(могуће је упоређивати вредности
различитих производа која се изражава
количином новца коју је потребно дати
за поједине производе)
2. Новац као средство размене
- прометно средство (размена
робе посредством новца значи одвајање
куповине и продаје као два чина;
Функцију новца као средства размене
обавља готов новац и депозитни новац)
3. Новац као платежно
средство/средство
одложеног плаћања (у
кредитним трансакцијама; Функција
произилази из чињенице да се не мора
поклапати време куповине са временом
плаћања)
4. Новац као благо – штедња;
залиха вредности (резерва која
се у сваком тренутку и на било ком месту
може вратити у робни промет и
претворити у било коју врсту робе )
5. Новац као светски новац
 УЛОГА НОВЦА

Захваљујући обављању наведених функција новца,

он игра једну од кључних улога у тржишним
привредама, које се огледају, пре свега, у следећем:
1. Друштвена улога новца у економском систему
састоји се у томе да он представља кључну карику
која повезује робне произвођаче. Због тога се и каже
да новац представља крвоток или нерв привредног
организма, те да је новац “језик споразумевања”
међу људима.
2. Веома важна улога новца огледа се и у
чињеници да се помоћу њега ствара, дели,
прерасподељује и троши национални доходак.
 УЛОГА НОВЦА
3. Новац има изузетно значајну улогу у привредној делатности предузећа, у
функционисању државних органа власти и повећању заинтересованости робних
произвођача да побољшају ефикасност привређивања рационалнијим
коришћењем ресурса. Ова улога новца огледа се у:
- утицају на побољшање привредне делатности предузећа,
-повећању заинтересованости различитих карика у привредном процесу да

повећају производњу и снизе трошкове производње,

-- стварању режима зависности новчаних исплата од новчаних уплата (прилива),

што повећава заинтересованост Хиперинфлација 41 робних произвођача,

предузећа и државних органа да увећају новчане приливе преко повећања
производње и рационалног искоришћавања ресурса,
-- обављању, кроз новчани оптицај, контроле цена, обима и квалитета роба, што

доприноси потпунијем и квалитетнијем подмирењу потреба.

-4. Велика улога новца огледа се у регулисању привредних токова , нарочито када

се то регулисање заснива, у првом реду, на инструментима монетарног

регулисања. Монетарно регулисање усмерено је на подстицање привредног раста
и запошљавања, уз одржавање релативне унутрашње (новчане јединице и
домаћих цена) и спољне (девизног курса) стабилности.

-Ефикасност са којом новац све наведено остварује у великој мери зависи од

стабилности новчане јединице, што подстиче стремљење ка савладавању
негативних процеса као што је инфлациј a.
  Два концепта
Конвертибилност валута конвертибилности:
 Појам ковертибилности
 Класичан – заступљена је у
(валуте) је способност системима новчаног
заменљивости новца (једне металног (златног)
валуте) за злато или друге важења, тј металног
валуте. (златног) стандарда.
Подразумевала обавезу
У почетку се подразумевала замене националне валуте
замена папирног новца за за метал (злато), по
злато (златна званично утврђеној фиксној
конвертибилност). Данас се цени метала.
појам конвертибилности  Савремени – јавља се у
односи на способност једне папирном важењу -
валуте да буде замењена за стандарду и представља
другу валуту (девизна обавезу замене за другу
конвертибилност). националну валуту по
утврђеном девизном курсу.
 Златни стандард (систем везивања валута)
 Златни стандард - монетарни
режим који подразумева  Чист златни стандард
заменљивост  Златно-полужни
(конвертибилност) стандард
националне валуте за злато. У  Златно-девизни стандард
монетарној теорији и пракси,  
обавеза заменљивости
националних валута за злато
по званично утврђеној фиксној цени
злата основа је концепта класичне
конвертибилности. Концепт
класичне конвертибилности био је у
примени од појаве централних
банака у Европи крајем 17.
века до Другог светског рата.
Имао је неколико модификација:
1) Чист златни стандард
- Појавио се у Европи после Наполеонових ратова.
- Крајем 19. века прихватиле су га и САД.
- Био је у примени до Првог светског рата.
 Све централне банке - обавезна  За време Првог светског рата
замена (покриће) свих новчаница за централне банке зараћених држава
монетарни метал (злато). привремено су одустале од примене
златног стандарда. Ратне операције су
 Да би се то реализовало у подрумима проузроковале нагли пораст државних
(трезорима) централних банака расхода које су централне банке
постојало је покриће у злату. финансирале емитовањем
новчаница баз златног
 Уколико су све папирне новчанице у покрића.
оптицају имале златно покриће оне  Тако се са чистог златног стандарда
су се називеле златни привремено прешло на тзв. папирни
цертификати, а уколико је стандард (папирно важење), тј.  није
покриће било делимично, најчешће поштована обавеза покрића оптицаја
двопетинско (40%) те новчанице су племенитим металом, нити обавеза
замене новчаница за злато, што је било
се називале банкнотама.
узроковано потребама финансирања
рата.
Сама појава банкнота је била почетни степеник у развоју
монетарног банкарства:
 “На исту количину депонованог
злата, банке су почеле да издају
већу количину банкнота него
што су раније издавале златних
цертификата. Банкарском
емисијом кредита у облику
банкноте, привреда је снабдевана
много већом количином новца
него што би иначе била
издавањем кредита у облику
кованог злата или златних
цертификата. Повећавајући
помоћу банкнота своју кредитну
активност банке су снажно
подстакле развој производње и
промета, због чега се банкноти и
придаје значај једне од највећих
монетарних иновација”.
 Честа банкротства банака
била су карактеристична за
19. век. Законом је било
регулисано да банке морају
да изврше конверзију
новчаница у злато ако то
подносиоци захтевају, а све у
циљу избегавања
банкротстава банака и
одржавања вредности
новчаница. На тај начин се
законски установио
институт класичне
конвертибилности и вратило
поверење трансактора у
банкноте.
Конвертибилност је, дакле, спречавала
прекомерну емисију банкнота и тиме је
одржавана стабилност њихове вредности.
Да би одржале конвертибилност, банке су
морале да воде рачуна о односу између злата
у својим трезорима и количине емитованих
банкнота и да у трезорима константно
држе одговарајуће златне резерве.
Златни стандард је трајао до почетка Првог
светског рата, а класична конвертибилност је
била један од механизама златног стандарда.
Током времена је конвертибилност потиснута, а
одржавање златних резерви је стављено у први
план. Избијањем Првог светског рата укинута је
класична конвертибилност и уведен је папирни
стандард, по коме се количина новца могла
повећати до степена којим су финансиране
потребе рата, независно од златних резерви.
Инфлација је била непосредна последица укидања
конвертибилности.
 После Првог светског рата појавиле су се велике
флуктуације националних валута, осим САД долара који је
био на чистом златном стандарду, све валуте су током рата
прешле на папирни стандард. Да би се поново успоставила
стабилност међународног монетарног система, у Ђенови је
1922. сазвана Међународна монетарна и финансијска
конференција са циљем да се све валуте врате на заједнички
монетарни стандард.
Увидело се да је немогућ повратак на чисти златни
стандард због промене цене злата. Као закључак
конференције препоручено је сужавање концепта
класичне конвертибилности: тако што би развијене
земље уместо чистог златног стандарда увеле златно-
полужни стандард, а мање развијене државе златно-девизни
стандард. Тиме се дошло до суженог концепта
конвертибилности.
 Сужени концепт конвертибилности:
 2. Златно-полужни стандард:  3. Златно-девизни стандард
предвиђено је да развијене земље (омогућио је мање развијеним
држе своје монетарне резерве у државама да у монетарне резерве
златним полугама тежине 12,5 кг осим злата укључе и валуте
уместо у кованом новцу. Тако су заменљиве за злато - јаке валуте, оних
банкноте могле да буду заменљиве земаља које су прихватиле чист
за злато најмање у противвредности златни стандард или златно-
једне златне полуге тежине 12,5 кг. полужни стандард. Захваљујући
Преласком на овај стандард дошло је до чињеници да су валуте заменљиве за
потпуног повлачења пуновредног злато ушле у монетарне резерве мање
кованог новца из оптицаја. Злато се развијених земаља које су увеле
нашло у трезорима централних банака и златно-девизни стандард, ове валуте
тиме је постигнут циљ, економисања су у међународним финансијама
златом.) познате као резервне валуте).
 За време Велике економске кризе (1929-1933), у страху од депресијације
(опадања вредности новца, девалвације) резервних валута, мање развијене земље
су масовно конвертовале девизни део својих монетарних резерви у злато, што је
довело до одлива злата из САД, Француске, Енглеске. Због тога је Велика
Британија 1930 одустала од златно-полужног стандарда и прешла на чист папирни
стандард, САД су 1933. одустале од чистог златног стандарда и прешле на златно-
полужни стандард. Пред Други светски рат једини одбрамбени штит Међународног
монетарног фонда заснованог на златно-полужном стандарду остају САД .
Бретонвудски
монетарни систем
 На конференцији у
Bretton Woods (САД) 1944.
године основан је
Међународни
монетарни фонд,
институција која је добила
задатак да води бригу о
стабилности међународног
монетарног система.
 Концепт савремене
 Земље чланице су добиле
могућност да се обрате овој
мултилатералној
финансијској организацији за
кредите уколико се нађу у
тешкој платнобилансној
позицији (за покриће
дефицита платног биланса).
 Бретонвудски монетарни систем
одбацио је концепт класичне
конвертибилности и увео концепт
савремене конвертибилности.
Централне банке више нису држале
златне резерве у циљу замене
папирних новчаница за злато, већ
за изравнавање платног биланса.
конвертибилности после Другог
светског рата подразумевао је могућност
замене једне националне валуте за
другу националну валуту према фиксно
утврђеном паритету према злату тј. САД
долару, јер је долар био једина валута на
златном стандарду.
 Бретонвудски монетарни систем био је познат као систем фиксних
девизних курсева (курс који одређују монетарне власти земље). 1971.
г. САД су укинуле златно-полужни стандард и прешле на папирни
стандард. Бретонвудски монетарни систем доживео је слом. Земљама
чланицама омогућено је да уместо фиксног девизног курса примењују
флексибилне девизне курсеве.

 Након слома бретонвудског система, међународни монетарни систем се

окренуо децентрализованом систему који функционише на
отвореном тржишту. На данашњем новчаном тржишту могуће је
заменити било коју валуту за другу по одређеном односу.

 За разлику од златног стандарда, када је конвертибилност валуте

подразумевала могућност замене папирног новца за злато, златне полуге
или девизе, савремена конвертибилност подразумева замену
једне валуте за другу.
 У модерном систему постоје валуте које су, због снага својих
економија, у високом степену употребе у међународним
трансакцијама, и њима се даје статус такозваног светског новца.
Светски новац је институција развијеног светског тржишта и ту улогу
могу имати једна или више националних валута. Економска снага
привреде САД-а и ЕУ довела је до тога да амерички долар и еуро на
светском тржишту имају привилегован положај и буду
најкоришћеније валуте у свету када се говори о глобалним резервама.