САДРЖАЈ

САДРЖАЈ 1
УВОД 2
ПОЧЕТАК РАЗВОЈА НОВЦА – ОД ПРАИСТОРИЈЕ ДО РИМЉАНА 3
СУШТИНА НОВЦА И ОСНОВНА ПОДЕЛА 6
1. Робни новац 7
2. Новчаница или банкнота 7
3. Папирни новац 8
4. Депозитни (жирални) новац 8
5. Метални новац 9
ЗАKЉУЧАK 11
ЛИТЕРАТУРА 12
 УВОД

Новац је основа монетарног система сваке привреде. Он представља

друштвено- економску категорију, која је у свом дугом еволутивном процесу најуже
везана за развој производних снага, робну производњу и поделу рада, односно - за
развој друшва у целини. Новац је све оно што служи као опште прихваћено средство
размене, тј. средство плаћања. Новац је имовина која се уобичајено користи приликом
набавке роба и услуга.
Током историје различите врсте робе вршиле су његову функцију:
 стока
 маслиново уље
 шкољке
 пиринач
 метали (злато, сребро, гвожђе, бакар)
 дуван
Реч „новац потиче од латинске речи „pecunia“, што означава богатство. Запажа
се да је стока највише коришћена као средство у размени, па се чини да одатле потиче
назив за новац, с обзиром на то да корен речи – „pecus“ означава реч за стоку. Свака
врста робног новца има своје предности и недостатке: стока се не може делити на
мање делове, неке робе су подложне кварењу, неке нису погодне за пренос.
Новац се појавио као нужан пратилац робне размене. У првобитној заједници,
када није било вишка производа, па ни робне размене, није било ни потребе за
средством које има функције новца. Међутим, са распадом првобитне заједнице и
појавом робовласништва, појављују се вишкови производа. У прво време, док су
вишкови појединих роба били релативно мали и тржиште неразвијено, њихова се
размена обављала непосредно, трампом. Међутим, даљи развој производних снага
друштва омогућио је стварање већих вишкова робе коју су њихови власници желели
да размене, али је процес размене био отежан због тога што је власник једне одређене
робе морао да нађе власника друге робе, односно размена је зависила од обостраног
интереса, врсте робе и њене количине.
У настојању људи да реше проблем процеса размене која није могла да се
задржи на првобитној трампи, појавили су се производи који су по неким својим
својствима (шира употреба, дуготрајност и сл.) почели да служе као посредници у
размени. Власник који је имао вишак производа и желео да их замени, када већ није
био у могуцћности да изврши непосредну размену, привремено је узимао ту опште
познатију и постојанију робу, коју је као такву лакше могао касније да замени за робу
коју му је била потребна.
Прошло је много времена у тражењу праве робе која би олакшала размену. У
појединим периодима, ту функцију су вршили разни производи, као што су стока, со,
крзно, текстил и др. Kада се појавио метал, с обзиром на технологију његове
производње и употребну вредност, и он је служио као посредник у размени. У прво
време су за размену служили комади метала са одређеном тежином, а касније се
прешло на утискивање одређених знакова на такав метал. Први систем се називао
пензатарским, а други нумеричким.

1
 ПОЧЕТАК РАЗВОЈА НОВЦА – ОД ПРАИСТОРИЈЕ ДО
РИМЉАНА

Новац на почетку цивилизације

Новац као идеја, почиње да се користи у виду драгоцених и тешко

приступачних ретких предмета, који су такав статус добили захваљујући томе што их
је било тешко набавити или су њихове количине природно биле ограничене
(минерали, шкољке, зуби, перје егзотичних птица). Неки предмети су коришћени као
новац и захваљујући свом „магијском“ значењу. Тешко приступачне морске шкољке
су више хиљада година коришћене као платежно средство у Кини, Индији,
Полинезији, на острвима Пацифика као и у земљама Африке. Њихова употреба је била
толико снажно укорењена да су ове шкољке коришћене као средство плаћања све до
краја XIX века.
Месопотамија (земља која се налазила на територији данашње Сирије, Ирака и
Ирана) је развила снажну економију тако што је у употребу увела робни новац,
односно робу чије су прецизне количине адекватно уједначене. Тако су они имали
специфичан однос у тежини јечма у односу на одређене количине злата, бронзе и
бакра. Вавилонци, који су наследници Месопотамије, су касније увели најранији
систем економије познат данашњој цивилизацији, у смислу дуговања и законских
уговора који су повезивали послове са приватним власништвом. У овим случајевима,
новац постаје значајан као нешто што је неопходно уређеној држави.

Монетариа монета, оклоп морског пужа коришћен као платно средство – острво
Бату, Индонезија

Претпоставља се да су метали, онамо где су били доступни, чешће коришћени

као платежно средство у односу на друге вредности, из разлога што су метали
издржљивији, трајнији, лако преносиви и дељиви. Употреба злата као прото-новчаног

2
елемента, јавља се у IV миленијуму пре нове ере, у династичком Египту. Египћани су
користили златне полуге у виду тегова као основно средство размене добара, док се у
поменутој Месопотамији идентичан облик меродавности јавља у виду сребрних
полуга.
У Кини се око I миленијума јављају предмети од бронзе у виду малих ножева,
лопатица и копије поменутих шкољки, специфично направљених као платежно
средство.

Кинески новац у облику мале лопате, VIII век пре нове ере

Први ковани новац

Између VIII и VI века пре нове ере, ковани новац се јавља готово истовремено
у различитим деловима света – Индија, Кина, градови на обалама Егејског мора. Док
је егејски новац био жигован печатом, индијски новац је био једноставни метални
диск са накандно пробушеном рупом у средини, док је кинески новац ливен са
квадратном рупом у средини, да би касније могао да буде увезан у ниску.
По чувеном старогрчком историчару - Херодоту, становници античке Лидије
(област Анадолија, данашња Турска) су изумели претечу савременог кованог новца,
кога су ковали од легуре злата и сребра по имену електрум, али и од појединачних
метала. Овај новац био је вредан, трајан и лако се преносио, а што је такође било веома
важно, није постојала могућност да му се вредност умањи услед оштећења која су
била могућа са робама. Лидијски новац је имао облик који ће касније у савременом
свету постати неки вид стандарда – облик диска са утиснутим симболима на обе
стране, од којих је углавном на једној страни био утиснут људски лик.
Овакав новац се касније шири Грчком. Први медитерански владар који је
стандардизовао ковани новац је Феидон. Серијска производња након тога почиње да
се јавља међу Грцима у Малој Азији у VII веку пре нове ере, одакле се полако шири
преко острва у Егејском мору па све до данашње Италије око V века пре нове ере.
Његова карактеристика био је високи ступањ финоће метала. Увођењем плаћања
кованим новцем омогућено је плаћање путем тале, тј. одбројавањем тачног износа

3
новца, а не његовим мерењем, што је размену учинило много једноставнијом и
ефикаснијом.
Најстарији ковани новчић, са ознаком владајућег режима утиснутом у аверс и
реверс може се видети данас у Националној Библиотеци у Паризу. У питању је драхма
од електрума на којој се са једне стране налази корњача док се са друге налази
скраћени назив острва и делфин. Новчић потиче са острва Егина и датује се у крај VIII
века пре нове ере.

Новчић са Егине, 700. година пре нове ере

У античкој Грчкој новац су издавали полиси, којих је било неколико стотина

па је новац тог времена био јако разнолик. На новцима су се налазили ликови богова
и хероја који је дотични полис штовао.
У Римском Царству су ковање и циркулација новца уско повезани с ратним и
политичким збивањима. Златни и сребрни новац издавао је цар, а бакарни и бронзани
Сенат. Најранији римски новац носио је слике божанства. Цезар је био први Римљанин
који је ставио свој лик на сребрни денариус.

Денариус са ликом Јулија Цезара, I век пре нове ере

4
 СУШТИНА НОВЦА И ОСНОВНА ПОДЕЛА

Суштину новца карактерише његово ућешће у:

1. Одређивању цена, изражавању вредности роба
2. Посредовању при размени различитих роба
3. Посредовању при плаћањима, како у земљи тако и у иностранству
4. Побољшању услова очувања вредности
5. Остваривању различитих видова друштвених односа

Новац је средство коју јавност прихвата као средство плаћања, међутим за

размену и мерило вредности свих других роба и услуга. Размењивост за све робе и
улуге, чини новац посебном или ретком робом (роба над робама), која у себи садржи,
у прикривеном стању, све друге робе. Прихваћеност општим средством размене
условљена је следећим особинама новца у савременој економији:
а. Преносивост – новац мора бити погодан за ношење и пренос ради
трансакција на различитим локацијама
б. Трајност – новац мора поседовати физичку трајност
в. Дељивост – мора постојати могућност дељивости новца на једнаке делове
(нпр. 1 долар = 100 центи)
г. Стандардизованост – новчанице се не смеју разликовати по облику и
квалитету,
д. Препознатљивост – новац мора бити познат и препознатљив, чиме се
олакшава његова примена и заштита од фалсификата.
Kроз фазе развоја производње и размене, новац евоулира од трампе, преко
развијеног и општег облика размене, до новчаног (кованице, папирни новац). Битно је
истаћи да папирни новац, за разлику од кованица, нема унутрашњу (номиналну)
вредност, већ само чини новчани знак, а његова стварна вредност једнака је штампању
и вредности папира од којег је новчаница израђена. Данашњи систем плаћања
папирним новцем делимо на:
готовински ( папирни новац и метални ситни новац) и
безготовински (плаћање употребом чекова преко рачуна у банкама).
Већ започета будућност новца види се у потпуном пребацивању новца из
физичког концепта у концепт електронског новца чиме новац постаје информација.
Дакле, сходно овоме, постоје следеће врсте новца:
• робни (натурални) новац
• новчанице (банкноте) и
• папирни новац
• жирални новац
• метални новац

5
1. Робни новац

Развојем трампе развиле су се робе веће употребне вредности које

представљају робни новац. Такав новац (разне робе као што су платно, кожа …)
одговара приликама у којима је настао.
Издвајањем робе општег еквивалента из осталог робног света, ствара се основа
за настанак и развој новчаног облика вредности . Роба општи еквивалент добија
карактеристике новца у којем и преко којег су изражене вредности осталих роба. Kада
је улога општег еквивалента припала једној роби и расла са њеним природним
обликом специфичне робе (злато и сребро), када је стекла монопол као општи
еквивалент – онда она постаје новац. До XIX века метали преузимају у потпуности
ову улогу. Новац је роба, али истовремено и општи еквивалент свих других роба.
Употребна вредност те робе резултат је одређеног конкретног рада, утрошеног у њену
производњу. Добијајући монопол општег еквивалента од стране једне робе, ова
постаје новчана роба.
Из проширеног прометног облика вредности развија се новчани облик
вредности. Новац настаје као неопходан производ развијене робне размене. Еволуција
облика прометне вредности од једноставног, преко општег до новчаног, у основи
представља генезу новца.

2. Новчаница или банкнота

Новчаница представља сваки облик новца, или сурогат новца, који се појављује
у облику папирне цедуље, без обзира на постанак, економско значење и правну норму.
Сурогати новца су заменици новца који, као вредносни папири (менице, чекови и сл.),
садрже право које ималац тог папира има на одређену количину пуновредног новца
(злата). Новчаница настаје постепено у току рзвоја новчаног система, она постаје
сурогат правог новца, а развија се због потреба промета. Новчанице немају никакву
“унутрашњу” или материјалну вредност, али због чињенице да гласе на одређени
износ злата оне у промету замењују пуновредни ковани новац.
Материјални заступник (сурогат) се могао лако претворити у одговарајућу
количину новчане робе– злата или сребра, зависно од тога који је од наведених метала
служио као новчана роба, односно који је монетарни систем био на снази. Тиме је
новчани сурогат у циркулацији заменик правог новца. На темељу депонованог злата,
или металног, кованог, обично златног новца, банкари су издавали писмене цедуље
које су гласиле на одређеног банкара у другом удаљеном месту, њему се на тај начин
наређивало да исплати одређени износ златног кованог новца. Те цедуље су
циркулисале и замењивале прави новац. Из тих папирних цедуља, које су издавале
банке, постепено се развила банкнота (као комбинација менице, банке и чека).
Лице које је издало цедуљу је трасат и трасант. Банкнота се пушта у промет у
почетку само у висини депонованг злата код баке. Стога је она прави сурогат новца,
потпуно конвертибилна сваког момента у злато. Банкнота се осамостаљује и све док
се не претера са емисијом, у односу на златно покриће ова делимична
конвертибилност не неће ни запазити. Економске и прометне предности, омогућиле
су да се развије цели систем емисије и повлачења бакнота. Донесени су и посебни
прописи о систему покрића емитованих новчаница или банкнота у злато. Сурогати

6
новца настају из потреба промета, пре свега због недовољног ширења златног
новчаног оптицаја и због несигурности транспорта злата и кованог пуновредног
новца. У случају када држава законски укида чак и делимичну конвертибиност
банкнота у злато, банкнота добија присилни течај, те постаје законско средство
плаћања и промета. Банкнота се претвара у папирни новац.

3. Папирни новац

Папирни новац не тражи се због себе самог већ због ствари које се могу њиме
купити. Погодно је средство размене, лако носиво, могућа заштита од
фалсификовања. Забрана приватног штампања новца чини га оскудним. Папирни
новац сам по себи нема готово никакве вредности, његова вредност је посредна и то
само толика, колико тај новац представља злато и друге робе. Вредност папирног
новца зависи од покрића робама и масом роба које стоје насупрот том новцу, а не
златом које репрезентује. Папирни новац има вредност само зато што функционише у
оптицају. Развио се због потреба промета и кроз сталне напоре усмерене у правцу
олакшања промета. Модерни новчани систем папирног новца показује да је то
дефинитиван државни новац, који обавља функцију промета и плаћања. То је папир
уврштене форме и номинал, без своје унутрашње вредности, лишен било каквог
металног покрића, а данас и било какве везе са златом.
Папирни новац је релативно безвредан папир, који се у промету мора примити
у неограниченим количинама пошто га је држава прогласила дефинитивним
законским средством промета и плаћања. Монопол на издавање папирног новца
добија држава односно Централна (емисиона) банка. Вредност папирног новца
осигурава се његовим прометним функцијама, односно уколико се више разносврсних
квалитетних роба добије за тај новац, утолико му је вредност већа. Поред папирног
новца Централне банке, присилан течај могу имати и разни облици државних
вредносних папира, обвезнице, бонови и сл. који циркулишу у промету и који се
морају примиту у одређеном облику у процесу циркулације. Папирни новац унутар
националних граница сваке земље у потпуности је заменио ранији пуновредни златни
новац, али се ту његова моћ и завршава. Изван граница земље он престаје да
фунционише као законско и дефинитивно средство плаћања, јер његову улогу у
међународном промету и плаћањима преузима пуновредни робни новац, злато
односно други облици међународних средстава плаћања. Ту улогу једно време је
обављало злато, а касније конвертибилне валуте.

4. Депозитни (жирални) новац

Депозитни или жирални, књижни или скриптурални, односно банкарски

(кредитни) новац, развија се из фунције новца као платежног срества, јер је депозитни
новац у основи кредитни новац. Настаје углавном одобравањем кредита на рачун
корисника. Савремени новац је потраживање. Готов новац је потраживање на банку,
док је депозитни новац– потраживање од депозитне банке.
Kомитент (клијент), који је добио кредит, има право да располаже тим
новчаним средствима, плаћањем другим комитентима исте или неке друге банке, или
подизањем готовог новца. Банке се претварају из улоге чувара и посредника у промету

7
новцем у ствараоце новца. На тој основи је настао и развио се познати процес
вишеструког умножавања или мултипликације депозита и кредита у банкарском
систему. Стварање новца од стане банака јавља се најпре код емисије банкноте изнад
металног златног покрића. Новчанице су видљиве док је кредитни или депозитни
новац невидљив и тешко је регулисати волумен створеног депозитног новца, јер не
постоје ограничења у облику металног покрића. Ограничења се ипак налазе у облику
неопходне ликвидности банке који свака банка (осим централне јер она је
неограничено ликвидна) мора уважавати као један од многих принципа у пословању.
Стварајем депозитног новца, банка мора рачунати на то да ће се највећи део
кредита искористити вирманским, безготовинским путем, али да ће увек један део
бити претворен у готов новац. Уколико се депозитни новац мање трансформише у
готов, ефективни новац, повећава се кредитни потенцијал банке. Депозитни новац и
данас има огромно значење у привреди. То је постао доминирајући систем плаћања и
новца у свим земљама. Kовани новац и новчанице се данас користе у мањој количини
док је доминирајучи облик постао депозитни новац.
Извори новчаних средстава, који се формирају из расподеле друштвеног
производа, чине у банкам, депозите, депозитни или стварни новац, а он представља
основу реалног кредитирања привреде, становништва, државем међусобних кредита
банака и др. То су депозити економских субјеката код банке, њихова потраживања
према банци и обавезе банке према депонентима. Овим депозитима који настају из
друштвеног производа и националног дохотка, кроз процес кружног кретања, треба
додати и кредите емисионе банке. Због тога се новац код банака дели на примарни и
секударни новац (депозите). Мада је извор свих депозита, примарни новац централне
банке.
Банке у систему кредитирања стварају додатне секундарне или изведене
депозите, знатно изнад стварних депозита. Тиме се укупни депозити деле на стварне
и изведене, фиктивне. Основни извор новца у оптицају и депозитног новца су
краткорочни банкараски кредити. Kада банка одобри кредит преузећу, предузеће
постаје поверилац бане. Фиктивно створени депозити банке почели су да циркулишу
као стварни новац, тим процесом створена је основа за креирање банкарског кредита.
Банке тиме престају да буду само прерађивачи новца, оне се стварно претварају у
фабрике новца, у институције које су способне да самостално стварају и поништавају
новац. Новчани оптицај се врши кроз кредитну политику, а преко политике
регулисања масе краткорочних банкарских крадита у привреди. Ефективни новац
остаје и даље база депозитног новца.

5. Метални новац

Првобитно су то били комади метала који су се употребљавали у робном

промету као средство плаћања. Временом, поједини трговци стављају на комаде
метала који циркулишу у промету своје жигове као потврду да ти метали имају
својства која им се приписују. Kасније то чини држава која пушта у промет ковани
новац утврђеног облика и садржаја. Право на ковање новца имали су искључиво
владари (тзв. регално право) још од античког доба. Поред владара ковањем се баве
градови, феудална господа, бискупи и поједини племићи. Победом апсолутизма,
целокупна власт и искључиво право на ковање новца прелази у руке краља. Право
повлачења новца из оптицаја имају само владари (реноватио монетарум).

8
 Уопштено, карактеристике кованог новца као општег еквивалента јесу:
1) трајност
2) дељивост
3) хомогеност
4) идентичност
5) реткост
Посебне карактеристике злата су:
1. замењивост (произлази из хомогености материје)
2. дељивост (делови вреде као и целина)
3. трајност (нема оксидације)
4. ковност (промена облика не утиче на количину и квалитет)
5. преносивост (мала количина има велику вредност)
6. препознатљивост
7. корисност (висок степен потражње и лака замена за потребни производ)
Држава касније одређује:
- валуту важења– метал из којег се кује новац
- новчану јединицу– име новца
- ковничку или новчану стопу– број јединица неког новца који се може исковати
из једне одређене количине злата или сребра
- финоћу– означава удео племенитог метала у односу на неплеменити
- толеранцију (ремедиум) или границу одступања– одступање од законски
утврђене тежине и финоће код које новац и даље вреди онолико колико из жига
произлази
- прометну или допуштену тежину– законски најмања допуштена тежина монете
при којој она може послужити као средство промета и плаћања.
Догодило се да је у промету осим монете суделовао и ковани новац с мањом
вредношћу од оне на коју гласи. Стога ознака на монети постаје значајнија од садржаја
метала, па се постепено новчана јединица не дефинише материјално већ номинално.
Разлика између номиналне и супстанцијалне вредности највише је изражена код
ситног новца као не пуно вредног новца који се ковао од гвожђа, бакра и легура.
Јавља се назив курентни новац као новац код којег је материјална вредност
једнака номиналној вредности, те који служи као законско средство плаћања. Уколико
се тај новац примао и у међународном промету називао се валутни новац.

9
 ЗАKЉУЧАK

До које фазе у развоју је стигао новац? Шта је то што један комад папира, сам
по себи безвредан, чини корисним и употребљивим средством размене, а неки други
комад папира исте величине нема никакву вредност? У овом тренутку новац заузима
једно од најбитнијих места у приоритетима у животу појединца или друштвене групе.
Од вреће златника који су некада давно представљали вредност новца све до
обичне пластичне картице, која се данас назива кредитна картица, као замена
одређеној количини новца, можемо рећи да је новац напредовао много, па и да је
достигао савршенство.
Суштина новца је данас изврнута наглавачке добијањем статуса робе и самим
тим могуцћношћу да генерише профит. Данас скоро свака земља у свету има тако
огромне дугове да су власти приморане да или позајмљују више, троше мање, или
штампају више новца да би покрили своје буџете. Реално, ни једна од ових опција није
одржива.
Штампање новца смањује вредност валути, што значи да можете купити мање
са њом. Такође, пошто улази у економске токове као дуг, тај новац је под одређеном
каматом. Пошто новац за покривање те камате не постоји, он коначно захтева нови
дуг и већу камату.
Смањења у јавној потрошњи коначно представља смањење броја радних места,
стварајући даљу незапосленост. Приватне компаније стално замењују запослене
машинама које могу да раде брже и јефтиније, да би увећале своју продуктивност и
профит. Плаћено радно место је кисеоник монетарног система. Без њега, све што се
добија је више дуга. Циклус незапослености и дуга коначно прети да доведе до
глобалног монетарног колапса.
Према томе, један од непогрешивих закључака је да је новац нужно зло. Без
њега у савременом свету нема опстанка, али изборити се за њега на легалан и поштен
начин постаје све теже. Изазов је превелики. Ипак, савршен или не, новац је постао
незамењив.

10
 ЛИТЕРАТУРА

 Бјелица, Војин, Банкарство - теорија и пракса, Стилос, Нови Сад,

2001. године
 Ђорђевић, Д. Миловановић, С. Царић, М. Лакићевић, Р, Основи
економије , М копс центар, Ниш, 2010. године
 Милетић, С. Квргић, Г. Вујадин Р, Монетарна економија, Београд,
2016. године
 Закон о хартијама од вредности , Службени гласник РС . бр . 47 /
2006 - 3
 www.нбс.yу
 http://en.wikipedia.org/

11