Папирни новац[уреди | уреди извор]

Главни чланак:  Новчаница

У премодерној Кини, потреба за кредитом и за медијумом размене који је мање физички незграпан од великих
количина бакарних кованица довела је до увођења папирног новца, i.e. новчаница. Њихово увођење је био постепен
процес који је трајао од касне династије Танг (618–907) до династије Сунг (960–1279). То је започето увођењем средства
којим су трговци могли да размењују тешки ковани новац за признанице депозита издате као менице од
стране велепродајних трговаца. Те признанице су биле валидне за привремену употребу у малој регионалној територији.
У 10. веку, влада династије Сунг је почела да циркулише те признанице међу трговцима у
својој монополисаној индустрији соли. Сунг влада је одобрила неколицини продавница право издавања новчаница, и у
раном 12. веку влада је коначно преузела те продавнице ради произвођења државно издате валуте. Међутим издате
новчанице су још увек биле само локално и привремено валидне. Тек средином 13. века се појавило стандардно и
униформно издање папирног новца које је постало национална валута. Већ широко распрострањени методи штампања
дрвеним блоком и затим Би Шенов покретни тип штампања су до 11. века били подстицај за масовну производњу
папирног новца у премодерном Кини.

Ђаози династије Сунг је најранихи папирни новац на свету.

У истом периоду у средњовековном исламском свету, енергична монетарна економија је креирана током 7–12 века на
бази експандирајућих нивоа циркулације стабилне валуте високе вредности (динара). Иновације које су увели
муслимански економисти и трговци обухватају најраније употребе кредита,[16] чекова, меница,[17] штедних
рачуна, трансакцијских рачуна, позајмљивања, трастова, девизних курсева, трансфера кредита и дугова,
[18] и финансијских институција за позајмљивање и депосите.[18]

У Европи, папирни новац се прво појавио на регуларној бази у Шведској 1661. године (мада Вашингтон Ервинг наводи
једну ранију појаву његове употребе, од стране Шпанаца у опсади током рата за Гранаду). Пошто је Шведска богата
бакром, његова ниска вредност је узроковала употребу изузетно великих кованица, које су често биле тешке некелико
килограма.

Предности папирног новца су биле бројне: редукована је потреба за транспортом злата и сребра, што је било ризично;
омогућено је позајмљивање злата или сребра уз камату, будући да позадинска противвредност (злато или сребро) никад
није напуштала посед даваоца зајма док неко други није надокнадио новчаницу; и омогућено је дељење валуте у
кредитну и ону гарантовану противвредношћу. Тиме је омогућена продаја деоница у деоничарским друштвима, и
откупљење тих деоница на папиру.

Постојали су и недостаци. Прво, пошто новчаница нема никакву унутрашњу вредност, није било ничега што би спречило
издавачке власти да штампају више новчаница него што би могли да подрже противвредношћу. Друго, због повећане
новчане понуде, долазило је до повећаних инфлационих притисака. Ову чињеницу је Дејвид Хјум уочио у 18. веку. На тај
начин папирни новац често доводи до инфлационог балона, који могу да колапсирају ако људи почну да траже новчану
противвредност, што узрокује пад потражња за папирним новцем на нулу. Штампање папирног новца је исто тако било је
повезано са ратовима, и њиховим финансирањем, и стога се сматрало делом одржавања сталне војске. Из тих разлога,
став према папирном валутом је био сумљичав и непријатељски у Европи и Америци. Такође постоји могућност развоја
адикције, јер спекулативни профити од трговине и стварања капитала могу да буду прилично велики. Веће нације су
основале ковнице за штампање новца и израду кованица, и гране њихових трезора за прикупљање пореза и чување
залиха злата и сребра.
Својевремено су сребро и злато сматрани занокским платежним средством, и владе су их прихваћале при наплати
порезе. Међутим, нестабилност у односу између два метала је расла током 19. века, са повећањем понуде оба метала, а
посебно сребра. Паралелна употреба ова два метала се звала биметализам, и покушај креирања биметалног стандарда
где су и злато и сребро служили као противвредност валути у циркулацији је окупирала напоре инфлациониста. Владе су
у то време могле да користе валуту као инструмент политике, штампајући папирну валуту као што је амерички долар, да
би платили за војне трошкове. Такође су могли да одреде услове на којима ће откупити новчанице за противвредност,
ограничавајући износ куповине или минимални износ који би могао бити откушљен.

До 1900, већина индустријализованих нација је имала неку форму златног стандарда,[19][20] при чему су папирне
новчанице и сребрне кованице биле циркулациони медијум. Приватне банке и владе широм света су следили Грешемов
закон:[21][22] задржавајући злато и сребро које су примили, и исплаћујући у новчаницама. То се није десило широм
света у исто време, већ се спорадично догађало, генерално у време рата или финансијске кризе, почевши од почетка 20.
века и настављајући се широм света до касног 20. века, када је режим плутајућих валута ступио на снагу. Једна од првих
земаља која се одвојила од златног стандарда су биле Сједињене Државе 1971. године, акцијом познатом као Никсонов
шок.[23][24] У данашње време ни једна земља нема применљив валутни систем базиран на златном или сребрном
стандарду.