Zlatni standard (1870-1914)

U periodu od kraja Napoleonovih ratova do 1870. godine meunarodni monetarni sistem je karakterisalo uporedno koridenje zlata i srebra za izradu novida. Ovaj period se oznaava kao era bimetalizma.
Novani sistem SAD je karakterisao bimetalizam od 1837. godine sve do poetka Graanskog rata. Francuska se 1873. godine odrekla bimetalizma u korist zlata. Prednost bimetalizma je leala u ublaavanju fluktuacija cena, do koje je dolazilo u zemljama gde je koriden samo jedan od spomenutih metala. U sluajevima kada se smanjivala koliina zlata, zbog ega je ono postajalo retko i skupo, nosedu ulogu novca na sebe je preuzimalo srebro, ublaavajudi deflaciju do koje je dolazilo u zemljama gde je iskljuivo koriden zlatni novac.

 Bimetalizam je doiveo krah 1870. godine kao posledica dva velika oka, oba politikog porekla.
Prvo je, u vreme otpoinjanja Francusko-Pruskog rata, novonastala nemaaka drava napustila do tada vaedi srebrni standard i uvela zlatni standard. Zatim su SAD 1873. godine postavile zlato u sredite monetarnog sistema.

Ovi dogaaji su imali dve vane ekonomske posledice:

(1) Srebrne valute su deprecirale u odnosu na zlato, i (2) Otpoeo je period usporene deflacije u zemljama koje su prihvatile zlatni standard.

 Meunarodni zlatni standard je bio relativno kratka epizoda u svetskoj istoriji. Pojavio se tokom 1870-ih i trajao je do poetka Prvog svetskog rata 1914. godine. U ovom periodu je dolo do snanog rasta meunarodne trgovine i investicija, devizni kursevi i cene su bili stabilni, dinamian privredni rast odvijao se u ambijentu slobodnih prekograninih tokova rada i kapitala, povedavajudi blagostanje u svetu. Sukobi politika razliitih zemalja bili su izuzetno retki. To su razlozi zbog kojih se ovo razdovlje esto opisuje kao "zlatno doba" zlatnog standarda.

 Vodeda uloga Velike Britanije u robnim i finansijskim poslovima postavila je ovu zemlju u sredite zlatnog standarda (uveden je 1819). Centralna uloga Britanije u meunarodnoj trgovini dovela je do toga da je funta bila iroko prihvadena van granica, a mnogi su poeli da je izjednaavaju sa zlatom. Koncepcija slobodne trglovine, koju je sprovodila Britanija, ojaala je njen poloaj na svetskom tritu, koji je Britanija svesrdno podravala putem finansiranja trgovine. Rastao je udeo svetske trgovine finansiran funtom, pa se povedavao i njihov iznos u Londonu kao finansijskom sreditu Britanije.

 Posmatrajudi broj zemalja koje su bile ukljuene u sistem zlatnog standarda do 1914. godine, moe se uoiti da su vodede evropske zemlje prihvatile ovaj standard i odravale fiksne devizne kurseve. Pravila zlatnog standarada su ak nalagala zemljama sa deficitom platnog bilansa da putem restriktivne kreditne politike pojaaju procese prilagoavanja, dok su zemlje sa suficitom bile u obavezi da vre dodatnu kreditnu ekspanziju. Za uspeno funkcionisanje ovog mehanizma bilo je potrebno da ukupan iznos raspoloivog zlata u svetu omogudi nesmetano odvijanje meunarodnih pladanja.

 Mada su pravila zlatnog standarda iskljuivala primenu sterilizacije (neutralisanje efekata suficita ili deficita platnog bilansa na novanu masu), vedina zemalja se nije strogo pridravala ovih zahteva, ved je u praksi sprovodila deliminu sterilizaciju, ime se ublaavao proces prilagoavanja. Namede se pitanje kako se moe objasniti oigledan uspeh zlatnog standarda do 1914. godine? Mnogi istraivai ovaj uspeh oznaavaju kao obian mit.
Navode se injenice da u periodu 1870-1914. svet nisu pogodili neki dramatini okovi (kao to je Prvi i Drugi svetski rat, Velika depresija 1930-ih ili, ak, povedanje cena nafte od strane OPEC-a u periodu 1973-1974. godine).

 Uesnici u sistemu zlatnog standarda su uglavnom bile razvijene industrijske zemlje. Vodedi meunarodni finansijski centar je bio London, dok je funta sterlinga bila glavna meunarodna valuta. Iz toga proistie zapaanje da je zlatni standard zapravo postojao u krajnje mirnom periodu i da nije ni bio u praksi testiran u nepovoljnim uslovima. Mada je u kratkim rokovima dolazilo do znaajnih oscilacija cena, one su, u dugom roku bile prilino stabilne.

 Istorijski podaci pokazuju da su se u periodu 1870-1914. godine cene u najvedim trgovakim zemljama kretale pre u istom nego u razliitim smerovima, kao to je to zahtevao mehanizam fluktuacija cena i kretanja kovanog novca. Ova injenica, u stvari, zbunjuje savremene ekonomiste, koji nisu mogli da pomire svoja opaanja sa postavkama mehanizma fluktuacija cena i kretanja kovanog novca (zlatnika).
Na primer, Frank Taussig i njegovi studenti sa Harvarda prouavali su istorijske primere prilagoavanja bilansa pladanja 1920-ih godina i bili su iznenaeni brzinom i ravnomernodu prilagoavanja u mnogim zemljama pre Prvog svetskog rata.

 To je praktino znailo da su platnobilansne neravnotee finansirane kretanjem kapitala izmeu zemalja. U zemlji koja je bila izloena odlivu zlata i padu novane mase postojali su uslovi za porast kamatnih stopa, to je delovalo kao magnet za privlaenje stranog kratkoronog kapitala. Na taj nain je dolazilo do pokrida deficita platnog bilansa. Osim toga, centralne banke u periodu pre 1914. godine nisu, u potpunosti, sledile pravila igre.
U vedini sluajeva, centralne banke su sterilizovale neravnotee platnog bilansa, efektivno titedi njihovu novanu masu od promena u bilansu pladanja, usmeravajudi privredu u mehanizam prilagoavanja.

 U sluaju Velike Britanije, glavni instrument za uspostavljanje naruene ravnotee platnog bilansa pre 1914. godine bila je zvanina eskontna stopa (analogno diskontnoj stopi federalnih rezervi u SAD). U sluaju deficita, Centralna banka Engleske je povedavala zvaninu eskontnu stopu inedi London relativno privlanijim centrom za plasman zajmova i skupim mestom za uzimanje zajmova. Za razliku od istog zlatnog standarda i zlatno polunog standarda u kojima je postojalo stopostotno zlatno pokride novca u opticaju, u zlatno-deviznom standardu naputen je ovaj princip.
U istom zlatnom standardu devizne rezerve centralnih banaka obuhvataju zlato i valute iji je paritet iskazan u odnosu na zlato.

 U zlatno-deviznom standardu proiruje se pul deviznih rezervi tako to se u njihov sastav ukljuuju sem zlata i drugi oblici aktive. Smanjivanje zlatnog pokrida novane mase poelo je da oteava automatsko prilagoavanje. Ako je novana masa bila pokrivena deviznim rezervama samo sa 50%, odliv zlata u vrednosti jedne novane jedinice zahtevao je smanjivanje novane mase za dve novane jedinice. Moemo pretpostaviti da je ze zemlje koje se suoavaju sa smanjenom privrednom aktivnodu i porastom nezaposlenosti bilo neprihvatljivo delovanje deflatornog mehanizma putem proporcionalnog sanjivanja novane mase.