James Patterson - Ženski Klub Za Umorstva 7 - 7. Nebo

Džejms
Paterson
i Maksin Pitro
Sedmo nebo
Naslov originala
James Patterson and Maxine Paetro
7th Heaven
S engleskog preveo
Nemanja Rabrenović
Ovu knjigu posvećujemo našim supružnicima i deci: Suzi i Džeku, Džonu
i Brendanu
Zahvaljujemo se ovim vrhunskim profesionalcima, koji su bili tako
velikoduš ni sa svojim vremenom i struč noš ću: doktoru Hamfriju
Germanijuku, kapetanu Rič ardu Konklinu, Caku Hani, doktoru Alenu
Rosu, Filipu R. Hofmanu, Melodi Fudž imori, Mikiju Sermanu i doktoru
Mariji Pejdž.
Posebnu zahvalnost dugujemo naš im izvrsnim istraž ivač ima, Eli

Sartlef, Donu Makbejnu, Lin Kolomelo i Margaret Ros, kao i Meri
Džordan, koja drži sve konce u svojim rukama.
Prolog
Božićna pesma
1.
Ukrasne lampice svetlucale su na visokoj jelki, koja je stajala

okićena ispred velikog prozora. Bogato nameštena dnevna soba bila je
ukraš ena gomilom bož ić nih venaca i desetinama č estitki, a u kaminu
su pucketale cepanice jabukovog drveta, oplemenjujuć i vazduh
svojom aromom.
Na muzičkoj liniji, Bil Krozbi je pevušio „The Christmas Song“.
– Chestnuts raosting on an open ire. Jack Frost nipping at your
nose...{1}
Henri Jablonski nije mogao jasno da vidi momke. Onaj po imenu
Hok mu je oteo naoč are i ostavio ih č ak gore na kamin, š to je dobro,
rezonovao je Jablonski u to vreme.
To je znač ilo da momci nisu ž eleli da budu prepoznati, da su
planirali da ih puste. Molim te, bože, dozvoli da preživimo, i služiću te
do kraja života.
Jablonski je posmatrao dve senke kako kruž e oko drveta, znajuć i
da se piš tolj nalazi zadenut za Hokovim pojasom. Cuo je cepanje
ukrasnog papira, video onog po imenu Pidž kako njiš e maš nicu,
igrajući se s novim mačetom.
Rekli su da ih neće povrediti.
Rekli su da je ovo samo pljačka.
Jablonski je upamtio njihova lica dovoljno dobro da ih opiš e
policijskom portretisti, š to ć e i uč initi č im se on i supruga izvuku iz
svoje proklete kuće.
Oba momka su izgledala kao da su iskorač ili iz oglasa Ralfa
Lorena.
Hok. Glatko izbrijan. Kulturan. Plav, s razdeljkom sa strane. Pidž ,
krupniji. Verovatno metar i osamdeset osam. Duga smeđa kosa. Jak
kao vo. Mesnate ruč erde. Kao sportisti s najboljih američ kih fakulteta.
Obojica.
Možda u njima stvarno ima nečeg dobrog.
Dok je Jablonski posmatrao, onaj plavi, Hok, priđe polici s
knjigama, stade da prevlač i dugim prstom po koricama, izgovarajuć i
njihove naslove s toplinom u glasu, kao da je porodič ni prijatelj
bračnog para.
On reč e Henriju Jablonskom: – O, gospodine Jablonski, imate
Farenhajt 451. To je klasik.
Hok uze knjigu s police, otvori prvu stranu. Zatim se saž e do mesta
gde je Jablonski ležao vezan na podu s čarapom u ustima.
– Niko ne piš e bolje uvode od Bredberija – reč e Hok. A onda stade
da čita iz knjige naglas, razgovetnim, dramskim tonom.
– „Bilo je zadovoljstvo spaljivati ih. Bilo je to jedno posebno
zadovoljstvo, posmatrati kako ih plamen izjeda, posmatrati kako crne
i menjaju se.“
Dok je Hok č itao, Pidž izvuč e jedan veliki poklon ispod drveta. Bio
je umotan u zlatni ukrasni papir, sa zlatnom mašnom. Nešto što je Pegi
oduvek želela i što je čekala godinama.
– „Za Pegi, od Deda Mraza“ – proč ita Pidž tekst s kartice. Proseč e
ukrasni papir nožem.
On ima nož!
Pidž otvori kutiju, ukloni zaštitni papir.
– Birkin taš na, Pegi. Deda Mraz ti je doneo taš nu od devet hiljada
dolara! To ne dolazi u obzir, Peg. Nikako.
Pidž dohvati još jedan upakovan poklon, protrese kutiju, dok je
Hok preusmeravao svoju paž nju na Pegi Jablonski. Pegi je molila
Hoka za milost, mumlajuć i jer joj usta behu zapuš ena zguž vanom
č arapom. Henrijevo tuž no srce se slamalo dok je posmatrao koliko se
upinje da komunicira očima.
Hok ispruž i ruku i pomazi Pegi po bebiplavoj kosi, pa je potapš a
po vlaž nom obrazu. – Sad ć emo otvoriti sve vaš e poklone, gospođo
Jablonski. I vaš e, gospodine Jablonski – reč e on. – Onda ć emo odluč iti
hoćemo li vas ostaviti u životu.
2.
Henriju Jablonskom se prevrnu ž eludac. Zagrcnuo se debelom

vunenom č arapom, napeo svoje veze, namirisao kiseli vonj mokrać e.
Toplina mu se raš iri ispod odeć e. Gospode. Pomokrio se. Ali to nije
bitno. Jedino je važno izvući živu glavu.
Nije mogao da mrdne. Niti da progovori. Ali mogao je da razmišlja.
Šta da učini?
Jaoblonski se osvrnu po sobi s mesta gde je lež ao na podu, ugleda
ž arač za vatru na samo koji metar od njega. Koncentrisao se na taj
žarač.
– Gospođo Jablonski – Pidž doviknu Pegi, treskajuć i malom
tirkiznom kutijom. – Poklon od Henrija. Pereti ogrlica. Vrlo lepo.
Molim? Želite nešto da kažete?
Pidž priđe Pegi Jablonski i izvadi joj čarapu iz usta.
– Vi u stvari ne poznajete Dagija, zar ne? – reče ona.
– Kog Dagija? – nasmeja se Pidž.
– Nemojte nas povrediti...
– Ne, ne, gospođo Jablonski – reč e Pidž , gurajuć i č arapu nazad u
usta svoje zarobljenice. – Nemojte vi nama govoriti š ta da radimo. Ovo
je naša igra. Naša pravila.
Mač ence je skakutalo po gomili ukrasnog papira dok su momci
otvarali poklone; dijamantske minđuš e, ermes kravata, jensen kaš ike
za salatu, Jablonski se molio da samo uzmu stvari i odu. Onda je č uo
Pidž a kako se obrać a Hoku, tiš e nego ranije, tako da je Jablonski
morao da se napne da bi ga čuo jer mu je bubnjalo u ušima.
– Pa? Krivi ili ne? – upita Pidž.
Hokov glas beš e zamiš ljen. – Jablonski lepo ž ive, i ako je to najveć a
osveta...
– Mora da me zezaš, druže. Ne pričaj gluposti.
Pidž prekorač i preko jastuč nice napunjene sadrž ajem sefa
Jablonskih. Otvori Bredberijevu knjigu boč nim delom š ake, uze jednu
hemijsku i pažljivo napisa nešto na prvoj strani ispod naslova.
Pidž proč ita š ta je napisao. – Sic erat in fatis, č oveč e. Tako je
suđeno. Uzmi macu pa da idemo.
Hok se saž e i reč e:– Izvini, druš kane. Druš kanova gospođo. –
Izvadi čarapu iz usta Jablonskog. – Oprosti se od Pegi.
Henri Jablonski se zbuni. Šta? Šta se dešava? I onda je shvatio.
Mož e da govori! On vrisnu: – Peegiiii! – a bož ić na jelka utom planu
jarkožutim sjajem, da bi je zatim potpuno progutali plameni jezici.
VUUUUM.
U sobi postade vrelo i kož a na obrazima Henrija Jablonskog osuš i
se poput papira. Dim se dizao u gustim kovitlacima i udarao u plafon
pre no što će se razići i prigušiti svetlost.
– Ne ostavljate nas!
Gledao je plamenove kako se penju uza zavese, sluš ao priguš ene
vriske svoje najdraže dok su se ulazna vrata s treskom zatvarala.
Prvi deo
Plavi mesec
1.
Sedele smo u krugu oko logorske vatre iza iznajmljene kolibe u

blizini rta Rejes u istoimenom nacionalnom parku, na sat vremena
vožnje severno od San Franciska.
– Lindzi, pruži čašu – reče Sindi.
Probah margaritu – bila je dobra. Juki okrenu ostrige na roš tiljskoj
reš etki. Moj border koli, Slatka Marta, zevnu i ukrsti š ape pred sobom,
dok su nam odsjaji plamenova igrali po licima a sunce tonulo u
Pacifik.
– Bio je to jedan od mojih prvih sluč ajeva na mestu patologa –
prič ala je Kler. – Tako da sam radila najgore stvari. Morala sam da se
popnem uz one stare klimave merdevine na vrh senika noseć i samo
baterijsku lampu.
Juki se zakaš lja jer joj je tekila skrenula u duš nik, i stade da se bori
za dah, a Sindi i ja se razdrasmo u isti glas: – Pij polako!
Kler pljesnu Juki po leđima i nastavi.
– Bilo je dovoljno straš no š to sam vukla svoju ogromnu zadnjicu uz
one merdevine u mrklom mraku s kojekakvim stvorenjima koja su
trč karala i leprš ala svud oko mene – a onda mi je snop lampe pao na
mrtvaca.
– Stopala su mu visila iznad sena, i kad sam ga osvetlila, kunem
vam se bogom, izgledao je kao da lebdi. Iskolač enih oč iju i isplaž enog
jezika, k’o neki akrep!
– Nema š anse – nasmeja se Juki. Nosila je donji deo pidž ame i
gornji deo trenerke s grbom pravnog fakulteta Bolt, kosa joj je bila
vezana u rep, već se bila opila od te jedne margarite, i viš e je izgledala
kao studentkinja nego kao žena koja se bliži tridesetoj.
– Razdrala sam se odozgo u mrač ni ambis tog ambara – reč e Kler –
i pozvala dve momč ine da se popnu i otkač e telo s krovnih greda, i
ubace levitirajućeg gospodina u vreću za leševe.
Kler zastade radi dramskog efekta – a meni baš tad zazvoni
telefon.
– Lind-zi, neee – Sindi će molećivo. – Nemoj da se javiš.
Pogledah identi ikaciju poziva, oč ekujuć i da je to Dž o, moj deč ko,
misleć i da se upravo vratio kuć i i javlja da je stigao, ali bio je to
poručnik Voren Džakobi. Moj bivši partner i sadašnji šef.
– Džakobi?
Juki viknu: – Nemoj da staješ , Kler. Ona mož e da ostane na
telefonu celu noć!
– Lindzi? Dobro, u redu – reč e Kler, pa nastavi. – Raskopč ala sam
vreć u za leš eve... i jedan slepi miš je izleteo iz mrtvač eve odeć e.
Upiškila sam se u gaće – Kler će, skičeći iza mene. – Stvarno jesam!
– Bokserova? Jesi tu? – Džakobi će nabusito.
– Imam slobodan dan – zarežah u mobilni. – Subota je, zar ne znaš?
– Zeleć eš da uzmeš ovaj sluč aj. Ako ne, samo mi reci i prosledić u
ga Kepiju i Čiju.
– O čemu s radi?
– Najveć i sluč aj u istoriji, Bokserova. Radi se o onom malom, sinu
Kampionovih. Majklu.
2.
Puls mi je skočio na pomen imena Majkla Kampiona.

Majkl Kampion nije bio obič an klinac. Za ž itelje Kalifornije, on je
bio isto š to i Dž on Kenedi za celu naciju. Sin jedinac naš eg bivš eg
guvernera Konora Hjuma Kampiona i njegove ž ene Valentine, Majkl
Kampion se rodio u vrlo bogatoj porodici. Takođe se rodio sa srč anom
manom koja se nije mogla otkloniti operacijom, i č itavog ž ivota je
živeo uz saznanje da mu svaki dan može biti poslednji.
Putem fotogra ija i vesti, uč estvovali smo u Majklovom ž ivotu. Bio
je preslatka beba, napredno i nadareno dete i naoč it tinejdž er, duhovit
i pametan. Njegov otac je postao predstavnik Američ kog udruž enja za
srč ane bolesti, a Majkl njihovo zaš titno lice, koje su svi obož avali. I
mada se Majkl retko pojavljivao u javnosti, ljudi su marili za njega,
uvek se nadajuć i da ć e jednog dana doć i do pomaka u medicini i da ć e
kalifornijski „deč ko s bolesnim srcem“ dobiti ono š to već ina ljudi
uzima zdravo za gotovo – zdrav i slobodan život.
A onda, januara ove godine, Majk je pož eleo laku noć svojim
roditeljima jedne več eri, a ujutru je njegova soba bila prazna. Zahteva
za otkup nije bilo. Nikakvih znakova zloč ina. Mađutim, jedna zadnja
vrata su nađena otključana a Majkla nigde nije bilo.
Njegov nestanak je tretiran kao otmica, i FBI je pokrenuo istragu
na nivou cele zemlje. Policija San Franciska je sprovela sopstvenu
istragu, ispitala č lanove porodice i njihove zaposlene, Majklove
učitelje i školske drugove, kao i prijatelje sa interneta.
Kad su Majklove fotogra ije od rođenja do današ njih dana
osvanule na naslovnim stranicama Kronikla i č asopisa š irom zemlje,
policijska linija se usijala od poziva građana koji su tvrdili da su videli
Majkla Kampiona. TV stanice su puš tale dokumentarne emisije o
životu Majkla Kampiona, nad kojim se stalno nadnosila senka smrti.
Tragovi nisu odveli nikuda, i mesecima kasnije, kad se nikakav
otmič ar nije javio da traž i otkup, niti je ikakav trag o Majklu isplivao
na površ inu, teroristič ki napadi, š umski pož ari, politič ka deš avanja i
novi nasilni zloč ini potisnuli su prič u o Majklu Kampionu s naslovnih
strana.
Sluč aj je još bio otvoren, ali svi u pretpostavljali da se desilo ono
najgore. Da je otmica krenula po zlu. Da je Majkl poginuo dok su ga
odvodili i da su ga otmič ari zakopali njegovo telo i pobegli. Zitelji San
Franciska su ž alili zajedno s Majklovom poznatom i voljenom
porodicom, i iako ga javnost nikad nije zaboravila, ostavili su prič u o
njegovom životu po strani.
Dž akobi mi je sad dao nadu da ć e ta straš na mistrija biti na neki
način razrešena.
– Pronašli su Majklovo telo? – upitah ga.
– Jok, ali naišli smo na verodostojan trag. Napokon.
Prislonih telefon č vrsto na uvo, zaboravivš i na prič e o duhovima i
prvi zajednički odmor članica Ženskog kluba za rešavanje ubistava.
Dž akobi reč e, – Ako ž eliš da uč estvuješ u ovome, Bokserova,
vidimo se u stan....
– Biću tamo za sat vremena.
3.
Put od sat vremena do glavne policijske stanice preš la sam za

č etrdeset pet minuta, popela se stepenicama iz hola do treć eg sprata i
ušetala u prostorije odeljenja za ubistva tražeći Džakobija.
Prostor dimenzija dvanaest sa dvanaest metara bio je osvetljen
ž mirkavim neonkama, zbog č ega je ekipa iz noć ne smene pogrbljena
nad radnim stolovima izgledala kao da je upravo ispuzala iz groba.
Nekoliko starijih momaka podiž e glavu i reč e: – Sta se radi,
narednice? – dok sam prilazila Dž akobijevoj kancelariji u uglu, sa
staklenim zidovima i pogledom na prilaz stanici i Autoput br. 280.
Moj partner, Rič ard Konklin, već je bio tu; tridesetogodiš nji
krupajlija visine metar osamdeset i osam, jednom dugom nogom
oslonjenom na ivicu Džakobijevog smetlišta od stola.
Izvukoh drugu stolicu, udarih koleno i opsovah soč no dok se
Dž akobi smejao: – Gde su ti maniri, Bokserova. – Sedoh, razmiš ljajuć i
kako je ovo bio funkcionalan radni prostor dok je Dž akobijeva
kancelarija bila moja. Skinuh bejzbol kač ket i protresoh kosu,
nadajući se da mi momci neće osetiti tekilu u dahu.
– Kakav trag imamo? – upitah bez ikakvog uvoda.
– Dojava – reč e Dž akobi. – Anonimno lice je zvalo s mobilnog
pripejd broja, koji je bilo nemoguć e pratiti, naravno. Pozivač je rekao
da je video malog Kampiona kako ulazi u jednu kuć u na Raš an hilu
one noći kad je nestao. U toj kući živi jedna prostitutka.
Dok je Dž akobi raš čiš ćavao sto kako bi raš irio kriminalni dosije te
prostitutke, priseć ala sam se kakav ž ivot je Majkl Kampion vodio u
vreme kad je nestao.
Majkl nije izlazio s devojkama, nije iš ao na ž urke, niti se bavio
sportom. Danju je bio ogranič en na vož nje do ekskluzivne srednje
š kole Njukirk i nazad. Tako da i nije zvuč alo previš e ludo to š to je
otiš ao kod neke prostitutke. Verovatno je podmitio svog š ofera i
pobegao na sat ili dva iz svilenog zatvora roditeljske ljubavi.
Ali šta mu se desilo posle toga?
Šta je zadesilo Majkla?
– Zašto je ovaj trag uverljiv? – upitah Džakobija.
– Taj tip je opisao š ta je Majkl nosio – karakteristič nu svetloplavu
skijaš ku jaknu s crvenom prugom na jednom rukavu koju je dobio za
Božić. Štampa nikad nije pisala o toj jakni.
– Zaš to je taj dojavljiavač č ekao tri meseca pre nego š to je prijavio
da ga je video? – upitah Džakobija.
– Mogu samo da ti prenesem ono š to je rekao. Rekao je da je
izlazio iz kuć e te prostitutke kad je Majkl Kampion ulazio. I da nije
zucnuo o tome sve do sad jer ima ž enu i decu. Da nije ž eleo da bude
umeš an u celu tu halabuku, ali da ga je savest pekla. Dok ga konač no
nije naterala da se javi, pretpostavljam.
– Rašan hil je bogat kraj za jednu prostitutku – reče Konklin.
I jeste bio. Neš to između Francuske č etvrti u Nju Orleansu i Saut
bič a. I do njega se za kratko vreme moglo doć i peš ice od š kole
Njukirk. Izvadih beležnicu iz tašne.
– Kako se zove ta prostitutka?
– Rođena je kao Mirtl Bejs – reč e Dž akobi, dodajuć i mi njen
kriminalni dosije. Slika u njemu prikazivala je vrlo mladoliku devojku
plave kose i krupnih oč iju. Sudeć i prema datumu rođenja imala je
dvadeset dve godine.
– Promenila je ime pre nekoliko godina – reč e Dž akobi. – Sad sebe
naziva Džudi Mun.
– Znač i, Majkl Kampion je otiš ao kod neke kurve, Dž akobi – rekoh,
vraćajući dosije na njegov sto. – Kako glasi tvoja teorija?
– Da je mali umro in lagrante delicto, Bokserova. Na engleskom,
to znač i „u sedlu“. Ako se ova dojava pokaž e kao dobra, mislim da je
gospođica Mirtl Bejs, poznatija kao Dž uni Mun, mož da ubila Majkla
tokom njegovog prvog seksa – i onda se otarasila njegovog tela.
4.
Jedan mladić od dvadesetak godina plave kose nameš tene u jež

frizuru i crnim sportskim kolima zviž dukao je izlazeć i iz stana Dž uni
Mun. Konklin i ja smo iz svojih policijskih kola posmatrali mlađanog
ljubavnika kako skakuć e preko Livenvorta, č uli piš tanje kad je
isključio alarm na svom novom modelu BMV-a.
Dok su njegova zadnja svetla zamicala iza ugla, Konklin i ja se
popesmo stazom do ulaznih vrata neč eg š to su zvali Oslikana dama:
viktorijanske kuć e s fasadom pastelnih boja koje se ljuš tila i kojoj je
trebalo renoviranje. Pozvonila sam na vrata, sač ekala malo, pa opet
pozvonila.
Vrata se zatim otvoriš e i mi ugledasmo „neoslikano“ lice Dž uni
Mun.
Istog trena mi je postalo jasno da Džuni nije obična kurva.
Odisala je mladalač kom svež inom koju još nisam videla ni kod
jedne prostitutke. Kosa joj je bila vlaž na od tuš a, plave lokne
uhvać ene u tanku pletenicu ofarbanu u boju plavog neba. Oč i joj behu
duboke, sive boje dima, a sklad njenih savrš eno izvajanih usnica ruž io
je jedino tanak beli ožiljak preko gornje usne.
Bila je lepotica, ali ono š to je na mene ostavilo najjač i utisak bila je
razoruž avajuć a, detinja pojava Dž uni Mun. Ona veza pojas svog
zlatnog svilenog ogrtač a č vrsto oko svog uskog struka dok joj je moj
partner pokazivao znač ku i predstavljao nas. – Odeljenje za ubistva.
Možemo li da uđemo?
– Ubistva? Doš li ste kod mene? – upita ona. Glas je odgovarao
njenom izgledu; nije bio samo mlad, već i zaslađen nevinošću.
– Imamo pitanja u vezi s jednom nestalom osobom – reč e Rič ,
otkrivajući svoj neverovatni osmeh kojim je osvajao žene.
Džuni Mun nas pozva da uđemo.
U sobi se oseć ao sladak, cvetni miris, poput lavande ili jasmina, a
svetlo je bilo priguš eno, i poticalo je od slabih sijalica pod svilenim
abaž urima. Konklin i ja sedosmo na dvosed presvuč en pliš em, a Dž uni
se smesti na jedan otoman, ukrstivš i š ake oko kolena. Bila je
bosonoga, sa sedefastim lakom na nožnim prstima.
– Fino vam je ovde – reče Konklin.
– Hvala vam. Iznajmljujem kuću. Nameštenu – reče ona.
– Jeste li ikad videli ovog č oveka? – upitah Dž uni Mun, pokazujuć i
joj fotografiju Majkla Kampiona.
– Mislite uživo? To je Majkl Kampion, zar ne?
– Tako je.
Krupne oč i Dž uni Mun postadoš e još krupnije. – Nikad u ž ivotu
nisam videla Majkla Kampiona.
– Dobro, gospođice Mun – rekoh. – Voleli bismo da vam postavimo
nekoliko pitanja u policijskoj stanici.
5.
Dž uni Mun je sedela preko puta nas u sobi za ispitivanje broj dva,
prostoriji sa sivim ploč icama dimenzija tri i po sa tri i po metra,
metalnim stolom, č etiri identič ne stolice i video kamerom
pričvršćenom za plafon.
Proverila sam dva puta da se uverim. U kamera je imala traku i
snimala je.
Dž uni je sada nosila dž emper sa š irokim petljama ruž ič aste boje
preko majič ice s č ipkastim rubom, farmerke i patike, bila je
nenaš minkana i – ne preterujem kad ovo kaž em – izgledala je kao
srednjoškolka.
Konklin je započ eo razgovor tako š to je upoznao Dž uni Mun s
njenim pravima, š armantno i pun poš tovanja, kojim kao da je hteo da
joj poruč i da to nije niš ta straš no. Bez pogovora je potpisala izjavu da
razume svoja prava, ali me je to ipak nerviralo do ludila. Nismo
uhapsili Dž uni Mun. Nismo morali da je upoznajemo s njenim pravima
zbog jednog informativnog razgovora, i Konklinovo upozorenje bi
zapravo moglo da je odvrati od namere da nam kaž e neš to š to smo
neodlož no ž eleli da saznamo. Progutah svoj gnev. Sto je uč injeno,
učinjeno je.
Dž uni je zatraž ila kafu i pijuckala ju je iz kartonske č aš e dok sam
ponovo pregledala njen dosije. Pomenula sam da je bila hapš ena tri
puta zbog prostitucije, i ona mi reč e da je od tada promenila ime i da
je nisu hapsili ni zbog čega.
– Osećam se kao nova osoba – reče ona.
Na rukama nije imala tragova igle, nikakvih vidljivih modrica, š to
me je još više zbunjivalo. U čemu je štos? Gde je caka?
Zašto bi se lepa devojka poput Džuni prostituisala?
– Uzela sam ime iz jednog starog ilma Lajze Mineli – prič ala je
Konklinu. – Zove se Reci mi da me voliš, Džuni Mun. Mnogi moji klijenti
traže da im to kažem – ona će s tugaljivim osmehom.
Konklin smač e sjajne smeđe š iš ke sa svojim đavolasto smeđih
oč iju. Bila sam sigurna da Rič nikad nije pogledao taj ilm niti proč itao
tu knjigu. – Je li? – reče on. – To je kul.
– Džuni – oslovih je – većina vaših klijenata su srednjoškolci.
– Recite mi istinu, narednice Bokser. Treba li da pozovem
advokata? Jer mi se č ini da hoć ete da kaž ete da imam odnose s
maloletnim dečacima, a to nije istina.
– Vi im tražite vozačku dozvolu pre nego što skinete gaće?
– Ne zanimaju nas vaš e, ah, druš tvene aktivnosti, Dž uni – reč e
Konklin, prekidajući me. – Zanima nas samo Majkl Kampion.
– Rekla sam vam – reč e ona, glasom koji jedva osetno zadrhta. –
Nikad ga nisam srela, a mislim da bih znala da jesam.
– Shvatite – rekoh – da vas ne krivimo ni za š ta. Znamo da je Majkl
bio bolestan. Možda ga je srce izdalo dok je bio s vama...
– On nikad nije bio moj klijent – insistirala je Dž uni. – Bila bih
polaskana, znate, ali to se prosto nije desilo.
Konklin isključ i svoj oč aravajuć i osmeh i reč e: – Dž uni. Sarađujte s
nama i neć emo dirati ni vas ni vaš posao. Nastavite da porič ete i
prikucaćemo vas uza zid.
Nadvlač ili smo se s Dž uni nekih dva sata, koristeć i se svakom
zakonski dozvoljenom taktikom koja postoji. Ubedili smo je da je
bezbedna. Apelovali da nam pomogne, uveravali je da nema č ega da
se boji, lagali je i pretili joj. I posle svega toga, Dž uni je i dalje poricala
da iš ta zna o Majklu Kampionu. Na kraju sam iskoristila naš eg jedinog
džokera, lupivši šakom o sto da ostavim jači utisak.
– Sta ako vam kaž em da je jedan svedok voljan da svedoč i da je
video Majkla Kampiona kako ulazi u vaš u kuć u u noć i dvadeset prvog
januara. I da je taj svedok č ekao Majkla jer je trebalo da ga odveze
kući.
– Ali to se nikad nije desilo, Dž uni, jer Majkl nikad nije izašao iz
vaše kuće.
– Svedok? To je nemoguće – reč e mlada ž ena. – Mora da je u
pitanju neka greška.
Oč ajniki sam ž elela da taj jedan mizerni trag dâ rezultata, ali nismo
postizali niš ta. Poč injala sam da verujem da je Dž akobijev anonimni
douš nik samo još jedan š aljivdž ija – i ozbiljno sam razmiš ljala da
probudim Dž akobija i uputim mu nekoliko probranih reč i – kad Dž uni
obori pogled ka stolu. Oči joj behu vlažne a lice zgrčeno od tuge.
– U pravu ste, u pravu ste, i ne mogu viš e ovako. Ako isključ ite tu
stvar, ispričaću vam šta se desilo.
Konklin i ja razmenismo prepadnute poglede. Zatim se trgoh.
Pruž ih ruku ka video kameri i isključ ih je. – Neć eš pogreš iti ako nam
kažeš istinu – rekoh, uzlupanog srca.
Naslonih se napred, prekrstih šake na stolu.
I Džuni poče da nam priča celu priču.
6.
– Desilo se baš kao š to ste rekli – reč e Dž uni, podiž uć i glavu k
nama s izmuč enim izrazom lica koji sam protumač ila kao meš avinu
straha i bola.
– Majkl je umro? – upitah je. – Znači, jeste mrtav?
– Mogu li da počnem od početka – upita Džuni Konklina.
– Naravno – reče joj Rič. – Samo polako.
– Znate, prvo nisam znala ko je on – reč e Dž uni. – Kad me je
pozvao da zakaž e termin, Majkl mi se laž no predstavio. Kad sam
otvorila vrata i ugledala ga – o, bož e. Deč ko Pod Staklenim Zvonom.
Došao je kod mene!
– Šta se onda desilo? – upitah.
– Bio je mnogo nervozan – reč e Dž uni. – Premeš tao se s noge na
nogu. Gledao kroz prozor kao da ga neko mož da posmatra. Ponudila
sam ga pićem, ali on je odbio. Rekao je da je nevin.
Dž uni obori glavu i suze joj potekoš e iz oč iju, kapajuć i na sto.
Konklin joj dodade kutiju s maramicama, i nas dvoje se zgledasmo u
šoku dok smo čekali da nastavi priču.
– Mnogo nevinih momaka dođe kod mene – reč e ona naposletku. –
Ponekad vole da se pretvaraju da smo na sastanku, i ja se postaram da
im to bude najlepši sastanak u životu.
– Ne sumnjam – promrmlja Konklin. – Je li se to desilo s Majklom?
Pretvarao se da je na sastanku?
– Da – reč e Dž uni. – I č im smo uš li u spavać u sobu otkrio mi je
svoje pravo ime – i ja njemu svoje!
– To mu se mnogo svidelo, a onda je poč eo da mi prič a o svom
ž ivotu. Postao je š ahovski prvak preko interneta, znate li to? I nije se
ponašao kao zvezda. Bio je super stvaran. I ja sam poč ela da mislim da
smo na sastanku.
– Na kraju ste spavali s njim, Džuni? – upitah.
– Pa, naravno. Stavio je novac na noć ni stoč ić , ja sam ga
razodenula, i taman š to smo, znate, poč eli, on je... on je morao da
stane. Rekao je da ga boli – reč e Dž uni, spuš tajuć i š aku na grudi. –
Znala sam za njegovo srce, naravno, ali nadala sam se da će ga proći.
Ona se utom slomi, ispruž i ruke na sto, polož i glavu na njih i
zaplaka kao da joj je zaista stalo.
– Sloš ilo mu se – Dž uni ć e kroz suze. – Govorio je „Pozovi mog
tatu“, ali ja nisam mogla da se pomerim. Nisam znala kako da pozovem
njegovog oca. A i da jesam, š ta bih rekla? Da sam prostitutka? Njegov
otac je guverner Kampion. Zauvek bi me u strpao zatvor.
– I zato sam drž ala Majkla u naruč ju i pevala mu – reč e nam Dž uni.
– Nadala sam se da ć e mu biti bolje – reč e ona, podiž uć i pogled, lica
mokrog od suza. – Ali bilo mu je samo još gore.
7.
Miš ić koji je poigravao na Konklinovoj vilici bio je jedini spoljaš nji
znak da ga je Džunino priznanje ganulo koliko i mene.
– Koliko vremena je proš lo pre nego š to je Majkl umro? – upita on
Džuni Mun.
– Ne znam. Mož da dva minuta. Mož da malo duž e. Bilo je už asno,
užasno – reč e Dž uni, vrteć i glavom dok se priseć ala. – Otprilike tad
sam pozvala svog dečka.
– Pozvala si svog dečka? – dreknuh. – Je li on lekar?
– Ne. Ali bio mi je potreban. Riki je doš ao do mene, a Majkl je
dotad umro, pa smo ga stavili u kadu. A onda smo Riki i ja dugo prič ali
o tome šta da radimo.
Doš lo mi je da vrisnem: Budalo! Mogla si da ga spasiš! Majkl
Kampion je mogao da preživi. Doš lo mi je da je protresem. Da je
oš amarim po toj kurvinskoj faci – pa sam se obuzdala, sela, i pustila
Konklina da nastavi.
– I šta ste uradili s njegovim telom, Džuni? Gde je Majkl sada?
– Ne znam.
– Kako to misliš , ne znaš ? – rekoh i skoč ih sa stolice, zaš kripavš i
glasno njome, i obiđoh dva kruga oko stola.
Dž uni stade brzo da govori, kao da ć e time š to ć e doć i do kraja sve
biti gotovo.
– Posle nekoliko sati, Riki je odluč io da nož em rasparč a njegovo
telo. Bilo je to neš to najuž asnije š to sam mogla da zamislim – a odrasla
sam na farmi! Povrać ala sam i plakala – reč e Dž uni, izgledajuć i kao da
bi i sad mogla da učini isto.
Ponovo privukoh stolicu i smestih zadnjicu na nju, odluč na da ne
plašim tu malu kurvu čak ni dok me je šokirala do kosti.
– Ali jednom kad smo poč eli da seč emo, nismo mogli nazad – reč e
Dž uni, moleć ivo gledajuć i Konklina. – Pomogla sam Rikiju da spakuje
Majklovo telo u nekih osam kesa za smeć e, a onda smo ih natovarili u
Rikijev kamionet. Bilo je oko pet ujutru. I nigde nije bilo žive duše.
Zurila sam u nju dok sam zamiš ljala nezamislivo: ovo stvorenje
detinjeg izgleda – s okrvavljenim rukama. Telo Majkla Kampiona u
krvavim komadima.
Euh Konklina kako kaž e – Nastavite, Dž uni. Sluš amo vas. Skinite
sav teret s duše.
– Vozili smo se uz obalu nekoliko sati – reč e Dž uni, pripovedajuć i
sada prič u kao da se priseć a nekog sna. – Ja sam zaspala, a kad sam se
probudila, Riki mi je rekao: – Ovo je kraj puta. – Bili smo parkirani iza
jednog Mekdonaldsa, blizu nekih kontejnera.
– Tu smo bacili kese z smeće.
– U kom gradu? Znaš li? – upitah.
– Ne baš.
– Razmisli – brecnuh se.
– Pokušaću.
Dž uni nam reč e ime i adresu njenog deč ka, i ja ih zapisah. Rič joj
dodade notes i upita je da li bi htela da ozvaniči svoju izjavu.
– Ne baš – reč e ona, delujuć i prazno i iscrpljeno. – Dakle... hoć ete li
me sada odvesti kući?
– Ne baš – odgovorih joj njenim reč ima. – Ustani i stavi ruke iza
leđa.
– Hapsite me?
– Da. Hapsimo te.
Eak i zaključ ane do kraja, lisice stajahu labavo na njenim
zglobovima.
– Ali... rekla sam vam istinu!
– I mi to cenimo – rekoh. – Mnogo ti hvala. Uhapš ena si zbog
uniš tavanja dokaza i ometanja policijske istrage. To bi trebalo da te
zadrži u zatvoru za sada.
Dž uni ponovo zaplaka, govoreć i Konklinu koliko joj je ž ao i da nije
ona kriva. Pretraž ivala sam mapu Kalifornije u svojoj glavi,
zamiš ljajuć i gradove duž obale, š eststo Mekdonalds restorana u
Severnoj Kaliforniji.
I pitala sam se da postoji li i promil š anse da ć emo ikad pronać i
ostatke Majkla Kampiona.
8.
Odmah iza ponoć i, sedela sam na kuhinjskoj stolici i posmatrala

Dž oa kako ubacuje pastu u lonac s ključ alom vodom. Dž o je krupan,
prelep tip, viš i od metar osamdeset, tamne kose, svetloplavih oč iju, i
sad je stajao ispred š poreta u plavim boksericama, razbaruš ene kose i
dragog lica zguž vanog od spavanja. Izgledao je kao muž ić i voleo me
je.
I ja sam njega volela.
Zato se Dž o i preselio iz Vaš ingtona u San Francisko, okonč avš i
naš u burnu vezu na daljinu u korist započ injanja neč eg novog i mož da
trajnog. I iako je Dž o iznajmio fantastič an stan u Ulici Lejk, mesec
dana nakon preseljenja doneo je svoje sudove s bakarnim dnom i
poč eo da spava u mom krevetu pet noć i u nedelji. Sreć om, ja sam
uspela da se prebacim na treć i sprat moje zgrade ne bih li nam
obezbedila malo više mesta.
Veza nam je postala ispunjenija i prisnija, baš ono č emu sam se
nadala.
I zato sam morala da se zapitam – zaš to se verenič ki prsten koji mi
je Dž o dao još uvek nalazi u svojoj maloj pliš anoj kutiji, s dijamantima
koji cakle u mraku?
Zašto prosto ne pristanem da se udam za njega?
– Šta ti je Sindi rekla? – upitah ga.
– Doslovce? Rekla je, „Marta je. Pozvali su Lindzi da radi na
sluè aju Kampion pa je otišla. RECI JOJ. Upropastila nam je vikend, i
zvaću je ujutru da joj tražim citat. I bolje bi joj bilo da bude dobar.“
Nasmejah se Džoovoj imitaciji Sindi, koja nije samo moja drugarica
već i najbolji reporter kriminalne rubrike Kronikla.
– Njoj ili kažem sve – rekoh – ili ništa. A za sada joj neću reći ništa.
– Dobro, reci meni, plavušice. Pošto sam već budan.
Udahnuh duboko i isprič ah Dž ou sve o Dž uni Mun; kako je
poricala sve dva sata pre nego š to nam je rekla da isključ imo kameru,
a zatim nam isprič ala za svoj „sastanak“ s Majklom i njegov infarkt; i
kako je, umesto da pozove služ bu za hitne sluč ajeve, Dž udi otpevala
Majklu Kampionu uspavanku dok je srce prestajalo da mu kuca i
ubijalo ga.
– O, za ime boga.
Gladno sam posmatrala kako Dž oi sipa tortellini in brodo u č iniju
za mene, i sladoled u identičnu činiju za sebe.
– Gde je telo? – upita me Dž oi, izvlač eć i stolicu i sedajuć i kraj
mene.
– To je pitanje od š ezdeset miliona dolara – rekoh, aludirajuć i na
cifru na koju je bogatstvo Kampionovih bilo procenjeno. Isprič ala sam
Dž ou ostatak: o Dž uninoj zaprepaš ćujuć oj prič i o komadanju tela
Majkla Kampiona, vož nji priobalnim putem s njenim deč kom, koja se
završila bacanjem tela iza jednog restorana brze hrane – negde.
– Znaš , Konklin je oč itao Dž udi njena prava kad smo je doveli na
ispitivanje – rekoh zamišljeno. – I to me je iznerviralo.
– Dž uni nije bila uhapš ena i bila sam sigurna da neć e progovoriti
ako joj oč itamo prava. I iskreno, poverovala sam u ono š to nam je
prvo rekla, da je sve š to zna o Majklu Kampionu proč itala u č asopisu
Pipl. Bila sam spremna da joj progledam kroz pste – a onda je Konklin
pritisnuo pravo dugme i ona je propevala. Bilo je dobro š to joj je
pročitao prava.
Zavrteh glavom dok sam razmiš ljala o tome. – Rič ima ogromno
samopouzdanje za jednog mladog pandura, da i ne pominjem kako
ume sa ž enama – rekoh, zagrevajuć i se za temu. – I ne radi se samo o
tome da bož anstveno izgleda, već i ima mnogo poš tovanja prema
ženama. I vrlo je pametan. I žene prosto žele da mu kažu sve...
Džo uze moju praznu činiju i ustade, naglo.
– Dragi?
– Poč injem da oseć am kao da poznajem tog tipa – reč e Dž o,
trudeć i se da nadglasa vodu iz č esme. – Voleo bih da ga upoznam neki
put.
– Naravno...
– Sta kaž eš na to da legnemo, Lindzi? – reč e on, prekidajuć i me. –
Bila je ovo duga noć.
9.
Oko osam sledeć eg jutra, zatekli smo Rikija Malkolma kako

ubacuje ključ u bravu ulaznih vrata jedne troš ne stambene zgrade u
Ulici Miš n. Prepoznao nas je kao policajce i pokuš ao da pobegne, tako
da smo ga uhvatili i oborili na trotoar i ubedili ga da pođe s nama u
stanicu.
– Nisi uhapš en – rekoh, sprovodeć i ga do kola. – Samo ž elimo da
čujemo tvoju stranu priče.
Riki je sad sedeo u sobi za ispitivanje, besno me streljajuć i svojim
č udnim š iroko postavljenim zelenim oč ima, tetoviranih ruku
prekrš tenih preko grudi, s bledim licem č oveka koji godinama nije
video svetlost dana.
U š umi tetovaž a na Malkolmovoj desnoj ruci nalazilo se i crveno
srce sa inicijalima R.M. Srce je bilo probodeno udicom u vidu
meseč evog srpa. Malkolm je izgledao kao grabljivac i nasilnik, i sad
sam poč ela da se pitam da li je Dž unina prič a o smrti Majkla
Kampiona istinita.
Da li je Kampion zaista umro prirodnom smrću?
Ili je ovaj čudak zatekao Majkla i Džuni – i ubio ga?
U Malkolmovom dosijeu je stajalo da je bio tri puta hapš en i
jednom osuđen, sve zbog posedovanja narkotika. Zaklopih fasciklu s
dosijeom.
– Šta možeš da nam kažeš o Majklu Kampionu? – upitah ga.
– Ono što sam pročitao u novinama – reče on.
Ispitivanje se nastavilo u istom stilu nekih dva sata, a poš to
Konklinov š arm nije uticao na Rikija Malkolma, ja sam preuzela
inicijativu. Pokuš avala sam da ga navedem da kaž e bilo š ta, č ak i laž i
koje bismo kasnije mogli da iskoristimo protiv njega, ali Riki je bio
tvrdoglav ili lukav, ili i jedno i drugo. Poricao je da zna iš ta o Majklu
Kampionu, živom ili mrtvom.
Prvo sam trepnula.
– Mislim da znam š ta se desilo, Riki – rekoh. – Devojka ti se uvalila
u gadnu nevolju, pa si morao da joj pomogneš . Sto je prilič no
razumljivo, pretpostavljam.
– O čemu pričate?
– O telu, Riki. Seć aš se. Kad je Majkl Kampion umro u Dž uninom
krevetu.
Malkom frknu prezrivo. – Je l’ ona kaž e da se tako desilo? I da sam
ja imao nešto s tim?
– Dž uni je priznala, shvataš li – reč e Konklin. – Znamo š ta se
desilo. Klinac je bio mrtav kad si stigao tamo. Nisi ti kriv za to, niti mi
pokušavamo da ti to prikačimo.
– Šalite se, zar ne? – reče Malkolm. – Jer ja stvarno ne znam o čemu
vi to trućate.
– Ako si nevin, pomozi nam – rekoh. – Gde si bio od ponoć i do
osam ujutru dvadeset prvog januara?
– Gde ste vi bili? – uzvrati on. – Mislite da se seć am gde sam bio pre
tri meseca? Mogu da vam kaž em sledeć e. Nisam pomagao Dž uni da se
izvuč e iz nevolje s nekim mrtvakom. Baš me zasmejavate – naruga se
Malkolm. – Zar ne shvatate da vas Džuni zavlači?
– Ma je li tako? – rekoh.
– Jeste! Ona je romantična, znate? Kao ona devojka iz reklame „Ne
mogu da verujem da ovo nije puter“. Dž uni ž eli da veruje da je
odradila Majkla Kampiona pre nego što je otegao papke...
Èula sam kucanje po staklu koje sam čekala.
Malkolm je govorio Konklinu: – Ne zanima me š ta vam je rekla. Ja
nisam nikoga raskomadao. Nikad nisam bacao nikakve proklete
delove tela. Dž uni samo už iva u paž nji, č oveč e. Do sad bi trebalo da
znate kad vas kurva laže. Optuži me za nešto, prikane, ili me pusti.
Otvorih vrata, uzeh dokumenta iz Jukine ruke. Razmenismo
osmehe pre nego š to sam zatvorila vrata i rekla: – Gospodine
Malkolm, uhapš eni ste zbog uniš tavanja dokaza i ometanja policijske
istrage.
Raš irih naloge za pretres po stolu. – Do sutra u ovo vreme,
prikane, nećeš više imati nikakvih tajni.
10.
Dok je Riki Malkolm spavao u zatvorskoj ć eliji na desetom spratu

glavne policijske stanice u Ulici Brajant br. 850, ja sam otvorila vrata
njegovog jednosobnog stana na drugom spratu iznad kineskog
restorana Šangaj u Ulici Miš n. Konklin, Maknil, Ci i ja zatim uđosmo u
stan. Cim sam preš la preko praga osetila sam slab vonja tela u stanju
raspadanja.
– Oseć aš to? – rekoh Kepiju Maknilu. Kepi je radio u policiji
dvadeset pet godina i za to vreme video viš e leš eva nego š to jedan
policajac treba da vidi.
On klimnu glavom. – Misliš da je zaboravio da ponese jednu od tih
kesa s delovima tela?
– Ili je možda samo zadržao suvenir. Prst. Ili uvo.
Maknil i njegov partner, suvonjavi i snalaž ljivi Pol Ci, uputiš e se ka
kuhinji dok smo Konklin i ja krenuli ka spavaćoj sobi.
Na jedinom prozoru u sobi roletna je bila spuš tena. Cimnuh je, i
ona se smota s treskom, obasjavš i budoar Rikija Malkolma slabim
jutarnjim svetlom. Soba je bila prljava da prljavija ne mož e biti. Carš av
je bio naguž van na jednoj strani lekavog duš eka, a opuš ci od cigareta
plutali su u jednoj š olji od kafe na noć nom stoč ić u. Komoda i televizor
behu prekriveni tanjirima, a na viljuš kama su stajali zgruš ani ostaci
onoga što je Malkolm jeo u poslednjih nedelju li dve.
Otvorila sam ioku noć nog stoč ić a, pronaš la dva dž ointa, lekove,
jedan strip. Maknil uđe u sobu, osvrte se i reč e: – Sviđa mi se kako je
sredio stan.
– Jeste li našli išta?
– Ne. I osim ako Riki nije raskomadao Kampiona nož em za
ljuš tenje krompira od deset centimetara, nož koji traž imo nije u
kuhinji. Nego, vonj je jači ovde.
Konklin otvori ormar, pretraž i dž epove obeš ene garderobe i
cipele, pa priđe komodi. Poizbacivao je napolje majice kratkih rukava
i porno č asopise, ali ja sam bila ta koja je pronaš la mrtvog miš a ispod
radničke čizme s čeličnim đonom iza vrata.
– Opa. Mislim da sam pronašla šta smrdi.
– Lep trofej – našali se Maknil.
Proš la su č etiri sata i nakon š to smo prevrnuli svaku smrdljivu
stvar u Malkolmovom stanu, Konklin uzdahnu razočarano.
– Ovde nema nikakvog oružja.
– Dobro, onda – rekoh. – Pretpostavljam da smo završili.
Dok smo izlazili na ulicu jedan kamion za vuč u zaustavljao se uz
ivič njak. Jedinica za mesto zloč ina podigla je Malkolmov ford pikap
97. godiš te, a mi smo stajali sa strane dok je kamion buč no tandrkao
uzbrdo, na putu ka kriminološ koj laboratoriji. Maknil i Ci odoš e u
svojim policijskim kolima a Konklin i ja uđosmo u svoja.
Konklin reče: – Kladim se u sto dolara, ili večeru, ti biraj, Lindzi...
Nasmejah se njegovom ženama neodoljivom osmehu.
– Kladim se da se DNK Majkla Kampiona nalazi negde u tovarnom
delu tog pikapa.
– Ne želim da se kladim – rekoh. – Želim da budeš u pravu.
11.
Naslikana dama Dž uni Mun izgledala je tmurno i umorno tog

popodneva dok je nebo postajalo sve mrač nije a sitna kiš a rominjala
gradom. Konklin podiž e traku za mesto zloč ina koja je bila razapeta
ispred Dž uninih ulaznih vrata i ja se provukoh ispod nje, potpisah
zapisnik, i uđoh u istu onu sobu u kojoj smo Konklin i ja obavili
razgovor sa zanosnom mladom prostitutkom kasno prošle noći.
Ovoga puta smo imali nalog za pretres.
Zvuk udaranja č ekić ima po keramič kim ploč icama odveo nas je do
kupatila na drugom spratu, gde je ekipa forenzič ara lupala pod i
zidove kako bi doprla do cevi ispod kade. Carli Klaper, š ef naš eg
forenzič kog tima, stajao je u hodniku ispred kupatila. Nosio je jedan
od svojih dvadesetak gotovo identič nih sakoa s riblja kost š arom, crna
kosa proš arana sedim beš e mu uredno poč eš ljana, a izborano lice
ozbiljno.
– Ne oč ekuj previš e, Lindzi. U ovom bordelu ima dovoljno muš kog
semena da uposli laboratoriju na godinu dana.
– Nama treba samo jedna vlas – rekoh. – Jedna kap krvi Majkla
Kampiona.
– A ja bih voleo da vidim Veneciju pre nego š to potone u more. I
kad smo već kod neostvarenih ž elja, još uvek č eznem za „Srebrnim
oblakom“.{2}
Iz kupatila je dopiralo olovno čangrljanje dok su forenzičari skidali
cevi iza i ispod kade. Dok su ih ubacivali u kese, Konklin i ja se
vratismo do Džunine spavaće sobe.
Njena soba nije bila svinjac nalik onom u kojem je spavao Riki
Malkolm, ali ni Dž uni nije bila baš uredna domać ica. Ispod nameš taja
su se nakupila klupka praš ine, ogledala na zidovima behu zaprljana, a
gust sivi tepih bio je mastan poput otirač a u kolima kakvog
samohranog oca.
Jedna forenzič arka nas upita jesmo li spremni, pa navuč e zavese i
isključ i glavno svetlo. Stade da prelazi donjim krajem forenzič ke
svetiljke omnihrom 1000 preko posteljine, tepiha i zidova, svakim
pokretom ruke otkrivajuć i bledoplave mrlje koje su ukazivale na
prisustvo muš kog semena po celoj sobi. Pogleda me i reč e: – Kada bi
videli ovo, momci se nikad se ne bi skidali u kuć i ove devojke, to
garantujem.
Konklin i ja pođosmo dole ka zvuku usisivač a, i nakon š to smo
posmatrali forenzič are kako rade neko vreme, Konklin mi doviknu, ne
bi li nadjač ao buku: – Sta da oč ekujemo tri meseca posle zloč ina?
Znak s natpisom „Majkl Kampion je umro ovde“?
U tom trenutku č usmo kako neš to metalno udara u usisnik
usisivač a. Forenzič ar ugasi usisivač , sagnu se, izvadi nož za seč enje
mesa ispod „suknjice“ kauč a presvuč enog pliš em – istog onog na
kojem smo Konklin i ja sedeli prethodne večeri.
Forenzičar ispruži nož rukom u rukavici kako bih videla mrlju boje
rđe na oštrom, nazubljenom sečivu.
12.
Još uvek sam se naslađivala otkrić em nož a kad mi je zazvonio

mobilni. Bio je to š ef policije Entoni Trakio, i glas mu je bio
neuobičajeno glasan.
– Šta se dešava, Toni?
– Hoću da vidim vas dvoje u mojoj kancelariji, odmah.
Posle kraće beskorisne rasprave, on spusti slušalicu.
Petnaest minuta kasnije, Konklin i ja uđosmo u Trakiovu
kancelariju u uglu, sa zidovima prekrivenim drvenim panelima i
ugledasmo dva dobro poznata lica u kož nim foteljama. Lice bivš eg
guvernera Konora Hjuma Kampiona bilo je naduveno od besa, a
njegova mnogo mlađa žena, Valentina, izgledala je kao da je pod jakim
sedativima.
Na Trakiovom stolu videla se naslovna strana nedeljnog izdanja
Kronikla. Mogla sam da proč itam naslov naopač ke, i to sa tri metra
razdaljne: ISPITAN OSUMNJICENI U SLUCAJU KAMPIONOVOG
NESTANKA.
Sindi nije sačekala moj citat, dođavola.
Šta li je kog vraga napisala?
Trakio popravi pramen kose koji je uporno zač eš ljavao preko ć ele
i predstavi nas roditeljima nestalog deč aka dok smo Konklin i ja
privlač ili stolice do š efovog masivnog stola. Konor Kampion nas
pozdravi ledenim pogledom. – Morao sam da saznam za ovo iz
novina? – reče mi on. – Da mi je sin umro u nekom bordelu?
Pocrveneh, pa rekoh: – Da smo imali ikakve pouzdane informacije,
gospodine Kampione, postarali bismo se da vi prvi saznate. Ali imamo
samo anonimnu dojavu da je vaš sin otiš ao kod jedne prostitutke.
Stalno dobijamo lažne dojave. To nije moralo ništa da znači.
– Nije moralo? Znači, ovo što piše u novinama je istina?
– Nisam proč itala taj č lanak, gospodine Kampion, ali mogu da vam
kažem šta smo do sada saznali.
Trakio upali cigaru dok sam bivš em guverneru prenosila š ta smo
otkrili za poslednjih osamnaest sati: o ispitivanjima, naš oj neuspeš noj
potrazi za dokazima, i da u pritvoru drž imo Dž uni Mun zbog njenog
priznanja da joj je Majkl umro na rukama, koje još nije bilo
potkrepljeno dokazima. Kad sam završila, Kampion skoči iz fotelje, i ja
shvatih da, iako smo mi pretpostavili da je Majkl mrtav, Kampionovi
još nisu bili izgubili nadu. Moj š turi izveš taj je Kampionove spustio na
zemlju snažnije nego što su očekivali.
To nije bilo ono što su želeli da čuju.
Kampion, crven u licu, skrete svoj pogled pun besa ka Trakiju,
č oveku koji je postao š ef policije nakon nimalo upeč atljive karijere
administrativca.
– Hoć u da nam se telo naš eg sina vrati, makar ruč no morali da
preturite svaku rupčagu u ovoj zemlji.
– Računajte da će to biti učinjeno – reče Trakio.
Kampion se okrete k meni, i videh da ga bes napuš ta. Oč i mu se
ispuniš e suzama. Dodirnuh ga po miš ici i rekoh: – Radimo na tome da
otkrijemo istinu, gospodine. Danonoć no. Neć emo spavati dok ne
pronađemo Majkla.
13.
Dž uni Mun uđe u sobu za ispitivanje u ž enskom zatvoru odevena u

narandž astu uniformu, i s novim borama od zabrinutosti na
mladalačkom licu.
Sledio ju je njen advokat, Melodi Cado, branilac koji ć e ovim
slučajem sebi stvoriti reputaciju, bez obzira na to kako presuda porote
bude glasila. Cado je bila u crnom od glave do pete – bluza, pantalone,
oko vrata zift-crne perle – i bila je sva poslovna. Ona posadi svoju
klijentkinju na stolicu, otvori crnu kož nu aktovku i pogleda na ruč ni
sat nekoliko puta dok smo č ekali. U toj maloj prostoriji bile su samo
č etiri stolice, tako da je koji trenutak kasnije, kada je unutra uš la moja
dobra drugarica i pomoć nik javnog tuž ioca Juki Kasteljano, u njoj bilo
samo mesta za stajanje.
Juki spusti svoju aktovku i nasloni se na zid.
Gospođica Cado je izgledala kao da je upravo završ ila prava.
Verovatno je bila tek dve godine starija od svoje klijentkinje, koja je
izgledala toliko ranjivo da mi je bilo malo žao – i to me je nerviralo.
– Posavetovala sam svoju klijentkinju da ne daje nikakve izjave –
reč e gospođica Cado, slož ivš i opasnu grimasu na svom mladom licu,
koju mi je bilo teš ko da shvatim ozbiljno. – Ovo je vaš sastanak,
gospođice Kasteljano.
– Prič ala sam s javnim tuž iocem – reč e Juki. – Optuž ić emo vaš u
klijentkinju za drugostepeno ubistvo.
– Šta se desilo s „protivzakonitim uklanjanjem tela“? – upita Čado.
– To prosto nije dovoljno – brecnu se Juki. – Vaš a klijentkinja je
poslednja osoba koja je videla Majkla Kampiona ž ivog. Gospođica
Mun nije pozvala hitnu pomoć niti policiju – a zaš to nije? Jer nije
marila da li će Kampion živeti ili umreti. Marila je jedino za sebe.
– Nikad vam neć e poć i za rukom da je osudite za ubistvo – reč e
Čado. – U vašoj teoriji ima dovoljno osnovane sumnje da ispuni okean.
– Sluš ajte me, Dž uni – reč e Juki. – Pomozite nam da pronađemo
Majklove ostatke. Ako autopsijom bude moguć e utvrditi da bi on
umro od infarkta bez obzira na vaš e postupke, povuć i ć emo optuž bu
za ubistvo i nestati iz vašeg života.
– Nemamo dogovor – ubaci se Cado. – Sta ako vam pomogne da
nađete njegovo telo a ono bude toliko raspadnuto toliko da je od srca
ostala samo masa istrulelog mesa? Onda ć ete imati dokaz da je moja
klijentkinja bila u vezi s njim i ona će da najebe.
Preispitala sam svoj utisak o Melodi Cado dok se nadmudrivala s
Juki. Cado je ili imala sjajno obrazovanje, ili je odrasla u advokatskoj
porodici – ili oboje. Dž uni klonu u stolici, okrenu se š okirano ka svojoj
zajapurenoj advokatici. Pretpostavljam da su njene reč i razvejale bilo
kakve ostatke romantike iz Džuninog sećanja na Majkla Kampiona.
– Hoć u da nam kaž ete za nož , Dž uni – reč e Rič , skreć uć i temu
razgovora na naš jedini materijalni dokaz.
– Nož? – upita Džuni.
– Pronaš li smo jedan nož ispod vaš eg kauč a. Seč ivo izgleda kao da
se na njemu nalaze ostaci krvi. Rezultate DNK analize ć emo dobiti tek
za nekoliko dana, ali ako nam pomognete, gospođica Kasteljano ć e to
shvatiti kao još jedan znak vaše saradnje.
– Ne odgovaraj na to – reč e Melodi Cado. – Ovaj razgovor je
završen.
Dž uni je gledala u Rič a i govorila je uglas sa svojim advokatom. –
Mislila sam da je nož završ io u jednoj od kesa za đubre – reč e ona
mom partneru. – Tako da ne znam koji nož ste vi pronaš li. Ali č ujte,
setila sam se imena onog grada.
– Džuni, dosta je bilo. Završili smo!
– Mislim da je Dž onson – reč e Dž uni Rič u. – Videla sam znak kad
smo se isključili sa autoputa.
– Džekson? – upitah. – Bili ste u Džeksonu?
– Da. Tako je.
– Sigurna si? Mislila sam da si rekla da ste se vozili uz obalu.
– Prilič no sam sigurna. Bilo je kasno, zbunila sam se. Nisam
pokuš avala da se setim – reč e mi ona, oborene glave. – Pokuš avala
sam da zaboravim.
14.
Grad Dž ekson je bio poznat po svojim restoranima brze hrane i

sajmovima ruč no izrađenih predmeta. U njemu se takođe nalazila
jedna pozamaš na deponija. Podne tek š to je bilo proš lo, i smrad
trulež i se š irio od đubreta koje se kuvalo na suncu. Galebovi i muve
kruž ili su oko gomila smeć a koje se protezalo sve do podnož ja brda u
daljini.
Serif Oren Braun pokaza put jednog kvadratnog jutra deponije
koje je ogradio trakom – približ noj lokaciji na kojoj se đubre odlagalo
krajem januara.
– Cim sam dobio poziv od guvernera naredio sam momcima da
krenu u akciju – reč e Braun meni i Konklinu. – „Uč inite sve š to je u
vašoj moći“, tako je rekao.
Traž ili smo osam crnih plastič nih kesa za đubre u moru crnih
plastič nih kesa za đubre. Stotinak metara uzbrdo, dvanaest č lanova
š erifovog odeljenja preturalo je veoma polako po tri hiljade tona
otpada naslaganog do visine od š est metara, dok je vlasnik otpada
pomagao kerovođi, koji je iš ao iza svoja dva psa dresirana za
pronalaženje leševa koja su kaskala po deponiji.
Trudila sam se da zadrž im neku dozu optimizma, ali to je bilo
teš ko uč initi na ovako sumornom mestu. Promrmljah Rič u: – Posle tri
meseca na ovoj deponiji, od Majklovog leš a ć e ostati samo kosti i
ligamenti.
A onda, kao da sam ih telepatski navela, psi nađoše nešto.
Konklin i ja se pridruž ismo š erifu koji je paž ljivo stupao preko
otpada, idući ka psima koji su besno lajali.
– U ovoj kesi ima nečega – reče kerovođa.
Psi su pronaš li jednu tanku plastič nu kesu za kupovinu, kakva se
dobija u supermarketima. Sagnuh se, videh da je plastika poderana i
da je njen sadrž aj uvijen u novine. Razmotah ih. Ugledala sam ostatke
novorođenč eta u stanju raspadanja. Bebina kož a beš e odvojena od
tela i zelenkasta, dok su meko tkivo pojeli pacovi, tako da se pol
deteta viš e nije mogao odrediti. Novine su pokazivale datum od pre
samo nedelju dana.
Neko nije ž eleo ovo dete. Da li su ga udavili? Da li je bilo
mrtvorođeno? U ovoj fazi raspadanja, patolog mož da neć e uspeti to da
odredi. Rič se prekrstio i izgovorio nekoliko reč i nad bebinim
ostacima kad mi je nekstel zazvonio.
Stadoh da se spuš tam niz gomilu smeć a dok sam se javljala na
telefon, sreć na š to skreć em pogled s tog už asnog prizora mrtvog
deteta.
– Saopšti mi neku lepu vest, Juki – zamolih je. – Molim te.
– Žao mi je, Lindzi. Džuni Mun je povukla svoje priznanje.
– Ne. Ma daj! Majkl joj nije umro na rukama? – Moj uznemireni
ž eludac potonu. U ovom trenutku, sve š to smo imali bilo je Dž unino
priznanje.
Kako je mogla da ga povuče?
– Da. Sad tvrdi da nema niš ta s nestankom i smrć u Majkla
Kampiona. Kaže da su joj iznudili to priznanje.
– Iznudili? Ko joj ga je iznudio? – upitah, još uvek ne shvatajući.
– Ti i Konklin. Zli, pokvareni policajci su je naterali da prizna neš to
što se nikad nije desilo.
15.
Kafe Kod Suzi je neš to između Ka ića Uzdravlje i otvorenog bara s

trš čanim krovom na nekoj karipskoj plaž i. Pikantna hrana, ž iva
muzika, margarite su prvoklasne, a konobarice ne samo da nam znaju
imena već znaju i da treba da nas ostave na miru kad prič amo o
nečem važnom – kao što je sada bio slučaj sa mnom i Sindi.
Sedele smo u naš em separeu u zadnjem delu kafea i ja sam besno
sevala očima preko čaše piva u Sindinom pravcu.
– Razumeš li? To š to nezvanič no prič am s tobom jeste odavanje
služ benih informacija. Bilo bi dovoljno da ti kaž em da sledim jedan
trag u slučaju Kampion, pa da me to upropasti!
– Kunem ti se, Lindzi, nisam iskoristila ono š to si ti rekla. Nije mi
trebala izjava od tebe jer sam priču dobila odozgo.
– Kako je to moguće?
– Urednik ima svog douš nika s kojim sam razgovarala, ali ti neć u
reć i o kome se radi – reč e ona, spuš tajuć i ljutito svoju kriglu na sto. –
Ali poenta je da ti mož eš da hodaš uzdignuta č ela, Linds, jer mi niš ta
nisi rekla. U redu? To je istina.
Nekoliko godina sam starija od Sindi, i nas dve imamo taj odnos
starije i mlađe sestre još otkako mi se neopaž eno uvukla na jedno
mesto zloč ina pre nekoliko godina a zatim mi pomogla da reš im taj
slučaj.{3}
Teš ko je biti prijatelj s reporterima kad si policajac. Njihov
racionalizovani stav da „javnost mora da zna“ mož e da upozori loš e
momke na policiju i poremeti proces biranja porote.
Reporterima se ne može zaista verovati.
S druge strane, ja volim Sindi, i verovala sam joj u devedeset devet
odsto sluč ajeva. Sedela je prekoputa mene u snež nobelom svilenom
dž emperić u, s plavim loknama koje su poskakivale poput opruga od
duš eka, i prednjim zubima koji su se blago preklapali č ineć i njenu
lepu pojavu još lepš om. Izgledala je potpuno neduž no u stvari za koju
sam je optužila, i čvrsto je ostajala pri svome.
– Dobro – procedih stisnutih zuba.
– Dobro i izvinjavaš se?
– Dobro. Izvini.
– Odlič no. Oproš teno ti je. Dakle, mož eš li mi reć i š ta se deš ava u
ovom slučaju?
– Baš si smeš na, Sindi – rekoh, smejuć i se i maš uć i kako bi nas Juki
i Kler videle s vrata.
Kler je bila toliko poodmakla s trudnoć om da viš e nije mogla da
stane u separe. Ustadoh, pomerih jednu stolicu u č elo stola za Kler,
dok je Juki sedala kraj Sindi. Lorejn zapisa naš e narudž bine i č im je
otiš la, Juki reč e Sindi: – Šta god da kaž em, č ak i ako je u pitanju neš to
što javnost zna, to je nezvanično.
Kler i ja prasnusmo u smeh.
– Koji smor. Znate, ljudi zapravo misle da sam u prednosti š to vas
znam – reče Sindi, dramatično uzdišući.
– Sasluš anje s ciljem da se priznanje Dž uni Mun poniš ti? Proš lo je
sjajno – reč e nam Juki. – Buduć i da je Dž uni bila upoznata sa svojim
ustavnim pravima kad je priznala, sudija kaž e da se njeno priznanje
priznaje na sudu.
– Odlič no – rekoh, izdiš uć i s olakš anjem. – Da se i nama jednom
posreći.
– Juki, pokuš ać eš da je osudiš za ubistvo, a nemaš ni telo? – upita
Kler.
– Ovo je sluč aj s posrednim dokazima, ali takvi sluč ajevi se
dobijaju sve vreme – reč e Juki. – Vidi, bila bih sreć nija s izič kim
dokazima. Bila bih sreć nija kad bi Riki Malkolm dao ikakvu izjavu u
našu korist.
– Ali ovi odozgo nas sve viš e pritiskaju. Plus, mož emo da dobijemo
presudu.
Juki zastade da uzme gutljaj piva, pa nastavi.
– Porota ć e da poveruje u Dž unino priznanje. Poverovać e joj, i
smatraće je odgovornom za smrt Majkla Kampiona.
16.
Sedela sam za svojim stolom na odeljenju sledeć eg dana kad je Rič

ušao posle ručka smrdeći na đubre.
– Naporno jutro u Džeksonu?
– Da, ali mislim da š erif pokuš ava da uvreba svojih pet minuta
slave pre nego š to federalci preuzmu potragu u svoje ruke. On drž i sve
pod kontrolom.
Zač epih nos prstima dok je Rič izvlač io stolicu, prekrš tao duge
noge ispod svoje strane stola i otvarao kartonsku čašu s kafom.
– Listing poziva pokazuje da je Dž uni zaista pozvala Malkolma u
23.11 u noć i njegovog nestanka. I zvala ga je svake noć i otprilike u to
vreme.
– Devojka se javlja svom dečku.
– Klaper je zvao – rekoh svom partneru. – Otisci na nož u pripadaju
Malkolmu.
– Je l’? Sjajno!
– Ali krv je goveđa – rekoh.
– To je nož za meso. Jeo je šniclu.
– Da. Ali nije to ono najgore.
– Cekaj. – Rič sasu dve kesice š eć era u kafu, promeš a je i popi
naiskap. – Dobro. Reci.
– U kadi nema tragova krvi niti tkiva, a vlasi koje smo poslali na
analizu ne pripadaju nikom poznatom. Takođe, nema znakova da je
iko pokušao da sakrije prisustvo krvi. Nema izbeljivača.
– Super – reč e moj partner, mrš teć i se. – Sta je ovo? Savrš en
zločin?
– Ima još gorih vesti. U Malkolmovom vozilu – i na vozilu – nema
tragova krvi, niti vlasi koje se poklapaju s Majklovim.
– Znač i, pogreš io sam u vezi s pikapom. Trebalo je da pristaneš na
opkladu, Lindzi. Večeras bismo večerali zajedno – na moj račun.
Osmehnuh se široko i rekoh: – Prvo bi se istuširao, pretpostavljam.
Ali raspolož enje teš ko da je moglo da mi bude gore. Morala sam da
nazovem Kampionove i kaž em im da još nemamo nikakvih izič kih
dokaza i da je Dž uni Mun povukla svoje priznanje, i da smo morali da
oslobodimo Rikija Malkolma.
– Hoć eš da pozoveš Malkolma i kaž eš mu da mož e da dobije svoj
pikap nazad?
Rik podiže slušalicu, okrenu Malkolma, ali ovaj se nije javljao.
Seli smo u kola i krenuli ka kriminološ koj laboratoriji, koja se
nalazila u sklopu vojnog brodogradilišta Hanters point, otvorivši usput
sve prozore, kako bi se odeć a mog partnera izvetrila. U laboratoriji
sam potpisala nalog za vrać anje pikapa, i nakon š to se Riki Malkolm
još tri puta nije javio na telefon, odvezli smo se do njegovog stana.
Rič je vikao: – Policija! – i glasno lupao na njegova vrata, sve dok
jedan niski Kinez nije izašao iz restorana u prizemlju.
On nam doviknu: – Gosn Malkolm otiš ao. Platio kiriju i odvezao se
na motoru. Hoćete da vidite nered gore?
– Već smo ga videli, hvala vam.
– Otiš ao je, nego š ta – promrmljah Konklinu dok smo se vrać ali u
kola. – Riki Malkolm. Ljigavac. Lenjivac. Motociklista. Jebeni
kriminalni genije. Uskoro u vašem gradu.
17.
Iz sna i naruč ja mog dragog trgao me je Dž akobijev glas preko

telefona: – Oblač i se, Bokserova. Konklin je na pet blokova od tebe.
Dolazi da te pokupi.
Dž akobi prekide vezu pre nego š to mi je saopš tio detalje, ali
ovoliko sam znala: neko je umro.
Konklin je parkirao naš policijski auto na travnjaku ispred
zapaljene kuć e u Ulici Klej br. 3.800 na Prezidio hajtsu odmah iza
ponoć i. Cetvoro vatrogasnih i isto toliko patrolnih vozila već je bilo
parkirano ispred kuć e u neoklasič nom stilu, iz č ijeg jednog ugla se
dizao stub dima koji je vetar pretvarao u vrtlog. Zapanjeni posmatrač i
skupili su se s druge strane ulice, posmatrajuć i vatrogasce kako
polivaju izgorele ostatke onoga š to je nekada bila predivna kuć a u
bogatom kraju grada.
Zaš nirah jaknu od nepromoč ivog platna i prođoh ispod mlaza vode
koja je š ikljala iz jednog vatrogasnog creva taman kad se generatori
na travnjaku ispred kuće upališe. Konklin je išao ispred mene dok smo
se peli stepeniš tem ispred kuć e. On pokaza znač ku policajcu na
vratima i mi uđosmo u osmuđeno truplo kuće.
– Dve ž rtve, narednice – reč e policajac Pet Nunan. – Prva vrata
zdesna. MNM.
Mrtvi na mestu.
Upitah: – Jeste li pozvali patologa?
– Dolazi.
U kuć i je bilo mrač nije nego napolju. Soba ka kojoj nas je Nunan
uputio bila je velika dnevna soba ili salon. Pređoh snopom svetla iz
baterijske lampe preko gomila nameš taja, polica s knjigama, velikog
TV-a. Snop svetla moje lampe osvetli zatim par nogu na podu.
Koje nisu bile pričvršćene za telo.
Vrisnuh: – Nunane! Nunane! Sta je ovo, kog đavola? – mahnuh
lampom okolo, osvetlivš i drugo telo na koji metar od torzoa koji je
pripadao prvom lešu, blizu vrata.
Nunan uđe u sobu prać en jednim vatrogascem, mladić em na č ijem
je zaštitnom odelu bilo izvezeno prezime Maki.
– Narednice – reč e Maki – ja sam odgovoran za to. – Pokuš ao sam
da uđem s crevom ali je zapelo za leš. Tako sam ga otkrio.
– Pa si ga odvukao?
– Ovaj, nisam znao da ć e se raspasti ako ga uhvatim za noge – reč e
Maki, glasom koji ga izdade od dima i verovatno od straha.
– Jesi li pomerio celo telo, Maki, ili samo noge? Gde je ležalo?
– Na vratima, narednice. Žao mi je.
Maki izađe iz sobe, i dobro je uč inio š to mi se sklonio s oč iju. Ono
š to vatra nije bila uniš tila, vatra i vatrogasci jesu. Sumnjala sam da
ć emo ikada saznati š ta se tu desilo. Cuh kako me neko zove po imenu,
i prepoznah glas dok mi se čovek primicao s fenjerom u ruci.
Eak Hani je bio pož arni inspektor, jedan od najboljih. Upoznala
sam ga pre nekoliko godina kada je doš ao na mesto jednog pož ara
direktno s večere u Rotari klubu.
Tom prilikom je nosio sveč ane pantalone oker boje i proš ao je
kroz celu kuć u koja se puš ila, poč ev od soba koje behu najmanje
zahvać ene vatrom pa do mesta odakle je pož ar nastao. Te noć i me je
nauč io dosta toga o otkrivanju tragova zloč ina na mestu pož ara, ali još
uvek mi nije jasno kako je uspeo da ne isprlja one pantalone.
– Zdravo, Lindzi – reč e Hani sada. Nosio je sako i kravatu. Na
njegovoj lepoj crnoj kosi videli su se tragovi od č eš lja a na desnoj ruci
je imao ož iljke od vatre koji su poč injali od palca i nestajali u rukavu
sakoa. – Naš ao sam poslovne identi ikacione kartice ovog para. – Moj
partner ustade s mesta gde je čučao kraj jedne žrtve.
– Zovu se Pati i Bert Maloun – reč e Konklin, s nekim oseć anjem u
glasu koje nisam mogla da prepoznam. Tela behu toliko ugljenisana
da su crte lica bile neprepoznatljive. On vide pitanje u mojim očima.
– Bio sam u ovoj kuć i ranije – reč e nam Konklin. – Poznavao sam
ove ljude.
18.
Zurila sam u svog partnera dok su ž iš ke padale s tavanice a

š uš tanje hladne vode u dodiru s vruć im drvetom se takmič ilo s
krčanjem radija i povicima vatrogasaca.
– Bio sam blizak s njihovom ć erkom dok sam iš ao u srednju š kolu
– reče Konklin. – Keli Maloun. Njeni roditelji su bili sjajni prema meni.
– Mnogo mi je žao, Rič.
– Nisam ih video otkako je Keli otiš la na studije u Kolorado – reč e
Konklin. – Ovo će je ubiti.
Spustih mu ruku na rame, znajuć i da ć emo tretirati smrt
Malounovih kao ubistvo sve dok se ne dokaž e suprotno. Na spratu,
vatrogasna ekipa je raš čiš ćavala krš i pregledala sobe, ruš ila tavanicu
od drugog sprata, gasila manje požare ispod krovnih zabata.
– Alarm je bio isključ en – reč e Hani, pridruž ujuć i nam se. – Jedan
komš ija je pozvao vatrogasce. Pož ar je izbio u ovoj sobi – reč e on,
pokazujući nameštaj koji je izgoreo do poda.
On se osvrnu po sobi, gledajuć i gomile gipsa i krš a. – Poš to
detaljno pregledamo sve ovo, javić u vam jesmo li iš ta naš li, ali mislim
da možete da zaboravite na bilo kakve poruke ili otiske prstiju.
– Ali svakako ćete pokušati? – reče Konklin.
– Rekao sam da hoćemo, Rič.
Poslednje š to nam je trebalo jeste da se Konklin potuč e s nekim.
Pitala sam ga kakvi su Malounovi bili.
– Keli mi je prič ala za oca da je znao da bude seronja – reč e
Konklin – ali buduć i da joj je tada bilo osamnaest, to je moglo da znač i
da joj nije dozvoljavao da ostaje sa mnom duže od jedanaest uveče.
– Recite mi čega se još sećaš.
– Bert je prodavao luksuzne automobile. Peti je bila domać ica.
Imali su novca, oč igledno. Cesto su primali goste. Prijatelji su im
delovali fino – normalni roditelji, znaš.
– Ne bi bilo prvi put da normalni ljudi ispadnu izopač eni –
promrmlja Hani.
Svetlost farova u pokretu skrenula mi je paž nju na slomljeni
prozor. Reci policijskih i vatrogasnih vozila na ulici pridruž io se i
kombi sudskog patologa.
Nunan mi doviknu. – Pregledao sam spavać u sobu na drugom
spratu, narednice. U ormaru postoji sef. I brava i sef su netaknuti, ali
vrata sefa su otvorena – i on je prazan.
19.
– Pljač ka je bila motiv za ovo? – razdra se Konklin dok je Kler

ulazila u sobu, praćena svojom asistentkinjom.
Pre nego š to je Kler stigla da kaž e „Ko je umro?“, ja je zagrlih i
šapnuh joj na uvo: – Konklin je poznavao žrtve.
– Shvatam – reče ona.
Dok je Kler raspakivala svoju opremu, isprič ah joj za pomereni leš .
Onda joj se sklonih s puta dok je slikala oba tela svojim starim minolta
aparatom, po dve fotografija iz svakog ugla.
– Na ovoj sobi postoje dvoja vrata – reč e ona dok je sevala blicem.
– Cak, kaž eš da je pož ar izbio u ovoj sobi. Ali ž rtve su ostale ovde.
Zašto?
– Mož da ih je vatra iznenadila – reč e Hani. Odsecao je uzorke s
tepiha, ubacujući vlakna u kesice za dokazni materijal.
– Ako su pili i zaspali, mož da im je cigareta ispala na jastuke od
kauča.
Hani objasni ono u š ta je još uvek bilo teš ko poverovati – da je
vatra mogla da ispuni sobu ove velič ine dimom za manje od minuta,
da su se usnuli ljudi mogli probuditi kaš ljuć i, zaslepljeni i
dezorijentisani.
Eak reč e: – Neko kaž e: „Ajmo ovamo“. Druga osoba kaž e: „Ne,
ovamo“. Neko je mož da pao. Dim ih guš i. Tras, već su na zemlji, i u
nesvesti. Ovo dvoje ljudi je umrlo u roku od dva minuta.
Konklin se vrati u sobu noseć i knjigu u ruci na kojoj je imao
rukavicu. – Pronašao sam ovo na stepeništu.
Dade mi knjigu. – Izgoreti u vodi, udaviti se u plamenu. Carls
Bukovski. Je li ovo poezija?
Otvorih knjigu na prvoj strani, ugledah natpis ispisan hemijskom
olovkom.
– Ovo je latinski – rekoh mom partneru, srič uć i reč i bukvalno: –
Annuit Coeptis.
– Izgovara se „enjuit č eptus“{4} – reč e Konklin. – To je moto
ugraviran na novč anici od jednog dolara iznad simbola piramide sa
okom. Enjuit čeptus: Bog je uz nas.
– Znaš latinski?
On slegnu ramenima. – Išao sam u katoličku školu.
Rekoh: – I š ta misliš , Rič ? Je li nam to piroman ostavio neku
poruku? Da bog gleda blagonaklono na ovo?
Konklin se osvrnu po uniš tenoj kuć i i reč e: – Ne bog u kojeg ja
verujem.
20.
U tri sata tog jutra, Hani, Konklin i ja smo posmatrali kako

vatrogasci zakivaju prozore kuć e Malounovih daskama i stavljaju
katanac na ulazna vrata. Posmatrač i su se vratili u svoje krevete, i dok
su zvuci č ekić a odzvanjali u inač e tihom komš iluku, Hani reč e: – Pre
četiri meseca je izbio jedan požar u Palo Altu koji me podseća na ovaj.
– Čime?
– Velika, skupa kuć a. Alarm je bio isključ en. Dvoje ljudi je umrlo u
dnevnoj sobi i mučilo me je isto pitanje: zašto nisu izašli iz kuće?
– Panika, dezorijentisanost, kao što si rekao.
– Da, to se deš ava. Ali buduć i da su me pozvali tek dva dana posle
pož ara, nisam mogao sa sigurnoš ću da utvrdim š ta se desilo. Izluđuje
me kad vatrogasci zaključ e da je pož ar posledica nesreć nog sluč aja
bez prisustva inspektora. Kako bilo, dok sam ja stigao, tela su već bila
kremirana u pogrebnom zavodu.
– Taj požar ti je bio sumnjiv? – upita Konklin.
Hani klimnu glavom. – I još uvek je. Zrtve su bili dobri ljudi, i imali
su novca. Ali niko nije mogao da se seti zaš to bi iko ubio Henrija i Pegi
Jablonski – ne iz osvete, zbog naplate ž ivotnog osiguranja, č ak ni iz
č iste mrž nje. Tako da mi je na kraju ostao samo loš oseć aj; nisam
mogao da odredim da li je pož ar bio podmetnut ili je ž iš ka izletela iz
kamina i zapalila božićnu jelku.
– Pretpostavljam da nisi naš ao knjigu s latinskim natpisom na
prvoj strani – rekoh.
– Dok sam stigao tamo, „jedinica za uniš tavanje dokaza“ pobacala
je gomilu vlaž nog pokuć stva u dvoriš te. Pretpostavljam da nisam
tražio nikakvu knjigu.
Hani izvadi ključ eve od kola iz dž epa. – Dobro, ljudi, gotov sam.
Vidimo se za nekoliko sati.
Rič i ja se odmakosmo od njegovog kombija dok se pož arni
inspektor udaljavao.
– Jesi li uspeo da dobiješ Keli? – upitah svog partnera.
– Javila se sekretarica. Nisam znao š ta da kaž em. – On zavrte
glavom. – Na kraju sam rekao: „Rič ovde. Konklin. Znam da je proš lo
mnogo vremena, Keli, ali... ovaj. Možeš li odmah da me pozoveš?“
– To je dobro. U redu je.
– Ne znam. Pomislić e da sam psihopata š to je zovem u jedan ujutru
da bih joj se javio posle dvanaest godina. Ili ako zna da sam policajac,
upravo sam je živu isprepadao.
21.
Prostorije gradskog patologa nalaze se u zgradi koja je sa sediš tem

policije povezana otvorenim prolazom do kojeg se dolazi kroz zadnja
vrata u glavnom holu. Kler je već radila u hladnoj sivoj sali za
autopsije kad sam stigla tamo u 9.30 tog jutra. Ona reč e: – Zdravo,
draga – ne podiž uć i glavu, dok je skalpelom pravila rez od grudne do
karlič ne kosti Peti Maloun. Sake mtve ž ene behu stegnute u pesnice a
njeno truplo bez nogu beše ugljenisano.
– Jedva liči na ljudsko biće – rekoh.
– Telo gori kao sveć a, znaš – reč e Kler. – Postane deo goriva. – Ona
zadiže izgorelo tkivo štipaljkom.
– Jesu li rezultati analize krvi stigli iz laboratorije?
– Pre desetak minuta. Gospođa Maloun je bila popila dva pić a.
Gospodin Maloun je imao antihistaminike u krvi. To je moglo da ga
uspava.
– A š ta je s ugljen-monoksidom? – upitah dok je Cak Hani ulazio na
odeljenje i prilazio nama dvema pozadi kod stola.
– Uzeo sam snimke zuba Malounovih, Kler – reč e on. – Ostavić u ti
ih u kancelariji.
Kler klimnu glavom, reč e: – Taman sam htela da kaž em Lindzi da
su Malounovi pož iveli dovoljno dugo da im koncentracija ugljen
monoksida u krvi bude preko sedamdeset odsto. Rendgenski snimak
leš eva nije otkrio prisustvo projektila niti vidljivih preloma kostiju. Ali
jesam pronašla nešto što ćeš možda želeti da vidiš.
Kler namesti svoju plastič nu kecelju, koja jedva da je pokrivala
njen sve već i stomak, i okrenu se ka stolu iza sebe. Svuč e č arš av,
otkrivajuć i noge Patriš e Maloun i dodirnu prstom u rukavici jednu
tanku, jedva vidljivu ružičastu liniju oko jednog ženinog članka.
– Vidiš ovu neoprljenu kož u ovde? – reč e Kler. – Iste takve linije
nalaze se na ruč nim zglobovima gospodina Malouna. Kož a je na tim
mestima bila zaštićena tokom požara.
– Kao da su bili vezani nečim? – upitah.
– Da, gospoja. Da se tragovi nalaze samo na nož nim č lancima,
rekla bih da je gospođa Maloun mož da nosila č arape, ali i na ruč nim
zglobovima njenog muž a? Moje miš ljenje je da ti tragovi potič u od
veza koje su izgorele u pož aru. I nalazim da je uzrok smrti guš enje od
udisanja dima – reče Kler. – Način smrti, ubistvo.
Zurila sam u vatrom uništeno telo Peti Maloun.
Juč e ujutru je poljubila muž a, oč eš ljala se, spremila doruč ak,
mož da se smejala prič ajuć i s prijateljicom preko telefona. Te več eri su
nju i njenog muž a s kojim je bila trideset dve godine u braku vezali i
ostavili ih da umru u pož aru. Neko vreme, mož da satima, Malounovi
su znali da ć e umreti. To se zove psihič ki už as. Njihove ubice su želele
da oni osećaju strah pre nego što će ih prepustiti užasnoj smrti.
Ko je počinio ta brutalna ubistva – i zašto?
22.
Dž akobi i ja bismo marili za smrt Malounovih č ak i da ih Konklin

nije poznavao. Zbog č injenice da je nekada bio blizak s njima i mi smo
imali osećaj da smo ih poznavali.
Danas mi je partner bio Dž akobi, menjao je Konklina, koji je otiš ao
na aerodrom da pokupi Keli Maloun. Stajali smo ispred vrata jedne
kuć e na Laurel hajtsu podignute u kolonijalnom Kejp kod stilu,{5} na
samo desetak blokova od kuć e Malounovih, koja je č ekala da je sruš e
buldož erom. Pozvonila sam i vrata je otvorio č ovek u ranim
č etrdesetim, u farmrkama i trenerci, gledajuć i me kao da već zna
zašto smo došli.
Džakobi nas predstavi i reče: – Je li Ronald Grejson kod kuće?
– Pozvaću ga – reče čovek na vratima.
– Možemo li da uđemo?
Grejsonov otac reč e: – Naravno. Doš li ste zbog onog pož ara, zar
ne? – On otvori vrata ukusno opremljene dnevne sobe s udobnim
nameš tajem i velikim plazma televizorom iznad kamina. Doviknu: –
Roni. Policija je ovde.
Euh kako se zadnja vrata zatvaraju s treskom, kao da ih je privukla
neka jaka opruga.
Opsovah: – Sranje. – Pozvah pojačanje.
Ostavih Dž akobija u dnevnoj sobi, protrč ah kroz kuhinju i izjurih
na zadnja vrata. Bila sam prepuš tena sebi. Dž akobi viš e nije mogao da
trč i, ne sa svojim slabim pluć ima i devet kilograma koje je nabacio
otkako su ga unapredili u poručnika.
Pratila sam klinca ispred sebe, posmatrala ga kako preskač e preko
niske ž ive ograde između njegove i komš ijske kuć e. Ronald Grejson
nije bio sportista, ali je imao duge noge i poznavao je ovaj kraj.
Zaostajala sam za njim dok je naglo skretao iza jedne garaže.
Viknuh: – Stani. Digni ruke uvis – ali on je nastavio da trči.
Bila sam u š kripcu. Nisam ž elela da pucam na njega, ali ovaj
tinejdž er je oč igledno bež ao iz nekog razloga. Je li on podmetnuo
požar?
Je li ovaj dečak ubica?
Prijavila sam svoju lokaciju dispeč eru i nastavila da trč im, proš avš i
garaž u taman na vreme da vidim Grejsona mlađeg kako pretrč ava
Bulevar Argelo i udara u haubu jednih patrolnih kola. On skliznu s
haube na ploč nik. Druga policijska kola se zaustaviš e pored prvih dok
su iz njih izlazila dva uniformisana policajca. Jedan od njih zgrabi
deč aka za majicu otpozadi i baci ga preko haube, dok mu je drugi š irio
noge i pretresao ga.
U tom trenutku sam primetila da je lice Ronalda Grejsona
poplavelo.
– O, bože! – viknuh.
Svukoh Grejsona s kola i savih ga u struku. Uhvatih ga otpozadi,
obujmih desnom š akom pesnicu leve ruke, pronađoh odgovarajuć e
mesto ispod njegovog grudnog koš a i trgnuh tri puta odseč no unazad i
naviš e. On se zakaš lja, i tri plastič ne kesice mu ispadoš e iz usta na
asfalt. Bile su pune kreka.
I ja sam teš ko disala. I bila sam besna. Grubo sam stavila malom
lisice, uhapsila ga za posedovanje narkotika s namerom za
preprodaju. I očitala mu njegova prava.
– Budalo – rekoh zadihano. – Imam piš tolj. Razumeš ? Mogla sam
da pucam u tebe.
– Jebi se.
– Misliš „hvala ti“, zar ne, seronjo? – reč e jedan od policajaca. –
Narednica je upravo spasila tvoj bezvredni život.
23.
Dž akobi i ja smo već znali dve stvari o Ronaldu Grejsonu: da je

imao krek kod sebe kad smo ga uhapsili, i da je on prijavio pož ar kod
Malounovih.
Da li je takođe podmetnuo taj požar?
Sedeć i u sobi za ispitivanje preko puta Ronalda Grejsona, setila
sam se jednog drugog tinejdž era, Skota Dileskog. Dileskom je bilo
š esnaest godina kad je provalio u kuć u jedne ž ene u Lafajetu, usmrtio
je s viš e desetina uboda nož em i unakazio njeno telo jer je u svojoj
ludoj glavi umislio da mu je ona preotela poš iljku droge i krila je od
njega. Dileski je pogreš io, bio je psihotič an i to ubistvo nikad nije
trebalo da se desi.
Ali jeste.
I zato, dok sam posmatrala petnaestogodiš njeg Ronalda Grejsona,
bele puti i crne kose, koji je dobovao prstim po stolu kao da mi
trać imo njegovo vreme, zapitala sam se da li je osudio Pet i Berta
Malouna na onako straš nu smrt kako bi ih opljač kao i za te pare kupio
drogu. Obratila sam mu se svojim najstrpljivijim i najprijateljskijim
tonom.
– Rone, što nam ne kažeš šta se desilo?
– Nemam ništa da vam kažem.
– To je tvoje pravo – zabrunda Džakobi preteći.
Dž akobi je tenk od č oveka sa svojih metar i osamdeset, preko
devedeset kila izvajanih miš ić a, č etvrtastih crta lica, oš trih sivih oč iju,
sede kose, sa sjajnom zlatnom znač kom na pojasu. Oč ekivala sam da
klinac pokaž e strah ili poš tovanje, ali č inilo se da naš namrgođeni
poručnik ne ostavlja nikakav utisak na njega.
– Ne ž elim da prič am s tobom o kokainu, govno malo – reč e
Dž akobi, diš uć i Grejsonu u lice. – Ali budi č ovek i reci nam za pož ar, i
pomoć i ć emo ti oko optuž be za posedovanje kokaina. Razumeš li me?
Pokušavam da ti pomognem.
– Ostavi me na miru, skote debeli – reče Grejson.
Pre nego š to je Dž akobi stigao da odamali malog po potiljku,
njegov otac, Vinsent Grejson, ulete na vrata sa advokatom. Grejson je
bio modar od besa. – Roni, ne govori ništa.
– Nisam, tata.
Grejson usmeri svoj bes na Dž akobija. – Ne mož ete da prič ate s
mojim sinom osim ako ja nisam prisutan. Poznajem zakon.
– Poš tedite me toga, gospodine Grejson – zarež a Dž akobi. – Vaš
imbecilni sin je uhapš en pod optuž bom za už ivanje i rasturanje
narkotika, a uopšte nisam pričao s njim o drogi.
Grejsonov advokat se zvao Sem Farber i, gledajuć i njegovu
vizitkartu, shvatila sam da je jedini zaposleni u svojoj irmi i da se bavi
sastavljanjem testamenata i ugovora o kupoprodaji nekretnina.
– Kaž em tebi i tebi i tebi – reč e Dž akobi, upiruć i naizmenič no
prstom u klinca, njegovog oca i advokata. – Lobirać u kod javnog
tuž ioca u Ronaldovu korist ako nam pomogne oko ovog pož ara.
Trenutno nas jedino zbog toga zanima.
– Moj klijent je dobar samarić anin – reč e Farber, privlač eć i stolicu,
poravnavajuć i svoju kož nu aktovku sa ivicom stola pre nego š to ju je
otvorio. – Otac je bio s njim kad je pozvao služ bu za hitne sluč ajeve.
To je sve što je imao s tim požarom, kraj priče.
– Gospodine Farber, svi znamo da osoba koja je prijavila pož ar
mora dokazati da ga nije i podmetnula – rekoh. – A Ronald nas nije
ubedio da nije imao nikakve veze s tim.
– Ispričaj im, Rone – reče Farber.
Ron Grejson pogleda u mene pa zatim u kameru u uglu prostorije.
Promrmlja: – Bio sam u kolima s tatom. Namirisao sam dim. Rekao
sam tati kuda da vozi. Onda sam video tu kuć u u plamenu. Okrenuo
sam broj za hitne slučajeve preko mobilnog i prijavio požar. To je sve.
– U koje doba se to desilo?
– Pola jedanaest.
– Gospodine Grejson, pitala sam vašeg sina.
– Cujte, moj sin je sedeo pored mene u kolima! Tip koji radi na
benzinskoj pumpi mož e da garantuje za Ronija. Zajedno su č istili
vetrobranska stakla.
– Roni, jesi li poznavao Malounove? – upitah.
– Koga?
– Ljude koji su živeli u toj kući.
– Nikad čuo za njih.
– Jesi li video ikoga kako izlazi iz kuće?
– Ne.
– Jesi li nekad bio u Palo Altu?
– Nikad nisam bio nigde u Meksiku.
– Jeste li dovoljno č uli, inspektori? – reč e Farber. – Moj klijent je u
potpunosti sarađivao.
– Želim da pogledam njegovu sobu – rekoh.
24.
Psihijatri kaž u da je podmetanje pož ara muš ka metafora za seks;

da je potpaljivanje vatre faza seksualnog uzbuđenja, sam plamen
konzumacija, a da creva kojima se oganj gasi predstavljaju praž njenje.
To je mož da istina, jer su skoro svi piromani muš karci, a polovina njih
su tinejdžeri.
Dž akobi i ja ostavismo mlađanog Ronija Grejsona u zatvorskoj
ć eliji i vratismo se do doma Grejsonovih s njegovim ocem. Ponovno
smo se parkirali na prilazu male kuć e, obrisali noge o otirač i pož eleli
dobar dan Grejsonovoj majci, koja je izgledala uplaš eno i ž eljno da
nam udovolji. Odbili smo ponuđenu kafu a zatim se izvinuli i otiš li da
detaljno pretresemo spavaću sobu Ronalda Grejsona.
Imala sam nekoliko predmeta na umu; poimence, kalem s
najlonom za pecanje, neko sredstvo za podsticanje plamena, i bilo š ta
što izgleda kao da je pripadalo Malounovima.
Ronijeva komoda sa odeć om podseć ala je na one koje pripadnici
Vojske spasa nasleđuju jedni od drugih: od iskrzanog drveta, s č etiri
velike i dve male ijoke. Na komodi je stajala jedna lampa, konzerva
od kikirikija puna sitnine, gomila izgrebanih sreć ki, č asopis o
automobilima i crvena plastič na kutija sa Ronovom zubnom
protezom. U utičnicu pokraj vrata bila je udenuta noćna lampa.
Dž akobi zastenja dok je prevrtao duš ek, zatim povadi ioke iz
komode i sistematski izruč i njihov sadrž aj na ž ič ani ram Ronijevog
kreveta. Potraga je iznedrila š est muš kih č asopisa, malu kesu s travom
i jednu skorelu lulu. Zatim smo otvorili njegov ormar i ispraznili korpu
s prljavim vešom.
Sve smo pregledali, bele gać e, farmerke i prljave č arape, i sve je
smrdelo na znoj, ali ne i na benzin i dim. Podigoh glavu i videh da nas
Vinsent Grejson sad posmatra iz dovratka.
– Još malo i završ ili smo, gospodine Grejson – rekoh, osmehujuć i
se. – Samo nam treba uzorak Ronijevog rukopisa.
– Evo vam – reč e Grejson, uzimajuć i jednu svesku sa spiralnim
povezom s gomile knjiga na noćnom stočiću.
Otvorila sam svesku; i bez struč ne analize rukopisa, bilo mi je
jasno da se pedantni krasnopis Rona Grejsona ne poklapa sa onim
kojim je bila ispisana latinska fraza koju sam videla na naslovnoj
strani zbirke pesama ostavljene na stepeniš tu kuć e Malounovih. Ron
Grejson je imao č vrst alibi, i ja sam i protiv svoje volje morala da
prihvatim da nam je rekao istinu. Ali ono š to me je najviš e muč ilo u
vezi s ovim deč akom, viš e od č injenice da je bio pametnjaković i
propalitet koji se drogira, bilo je to š to nije pitao za sudbinu
Malounovih.
Da li zato što je lagao da ih nije poznavao?
Ili zato što ga prosto nije bilo briga?
– Šta je s mojim sinom?
– Vrać amo vam ga – reč e Dž akobi preko ramena tik pre nego š to
će izmarširati iz kuće i zalupiti spoljna vrata za sobom.
Rekoh Grejsonu: – Ron ć e vam biti predat na brigu dok se protiv
njega ne pokrene postupak zbog posedovanje kokaina, a mi ć emo se
založiti za njega kod javnog tužioca kao što smo i obećali.
– Ali ja bih kaznila Ronija zabranom izlaska iz kuć e da sam na
vaš em mestu, gospodine Grejson. On krš i zakon i posluje s
kriminalcima. Da je moj sin, ne bih ga ispuštala iz vida ni za sekund.
25.
Sledeć a č etiri sata, Dž akobi i ja smo zvonili na vrata kuć a po

komš iluku Malounovih, pokazujuć i znač ke bogatim i još bogatijim,
plaš eć i ih na smrt pitanjima koja smo postavljali. Rejč el Savino, na
primer, ž ivela je pored Malounovih u jednoj ogromnoj kuć i u
mediteranskom stilu. Bila je to atraktivna brineta od oko č etrdeset
godina, u tesnim pantalonama i još teš njoj bluzi, a bela linija na
domalom prstu pocrnele ruke mi je rekla da se nedavno razvela.
Nije htela da nas pusti u kuću.
Savino je odmerila moje praš njave plave pantalone, muš ku koš ulju
i blejzer, trgnuvš i se kad je registrovala opasač s piš toljem. Dž akobija
jedva da je i primetila. Pretpostavljam da nismo izgledali kao ž itelji
Prezidio hajtsa. I tako smo Dž akobi i ja stajali na njenom stepeniš tu od
terakote, dok je č opor njenih velš kih korgija skakutao i skamukao
oko nas.
– Jeste li nekad videli ovog mladić a? – upitah, pokazujuć i
fotografiju Ronalda Grejsona načinjenu policijskim polaroidom.
– Ne. Mislim da nisam.
– Jeste li videli da se neko ko izgleda kao da ne pripada ovom
komšiluku šunja ili voza po kraju? – upita Džakobi.
– Darvine! Umukni! Mislim da ne, nisam.
– Niste videli neke klince ili kola koja nisu odavde? Je li vam iko ko
je izgledao kao da odudara zvonio na vrata? Je li bilo sumnjivih poziva
ili kurira?
Ne. Ne. Ne.
Sad je ona poč ela da postavlja pitanja. Sta je s pož arom kod
Malounovih? Je li u pitanju nesreć an sluč aj kao š to je pretpostavila? Je
li mi to sugerišemo da je bio podmetnut?
Jesu li Malounovi bili ubijeni?
Dž akobi reč e: – Samo sprovodimo istragu, gospođice Savino.
Nema potrebe da se uz...
Prekinula sam ga. – Sta je s vaš im psima? – upitah. – Jesu li se
možda uznemirili prošle noći oko pola jedanaest?
– Poludeli su od zavijanja vatrogasnih kola, ali pre toga ne.
– Je li vam neobič no š to Malounovi nisu bili uključ ili svoj kuć ni
alarm? – upitah.
– Mislim da oni nikad nisu ni vrata zaključ avali – reč e. I to beš e
poslednje š to nam je rekla. Ona otvori vrata, pusti svoj č opor u kuć u,
pa ih zatvori čvrsto za sobom uz kliktanje brave i zveckanje lanca.
Nakon viš e od č etiri sata i dvanaest obavljenih razgovora, Dž akobi
i ja smo saznali da su Malounovi redovno iš li u crkvu, bili opš te
omiljeni, velikoduš ni, prijateljski nastrojeni i da su se lepo slagali
međusobno, i niko ž ivi nije znao ni za koga ko ih je mrzeo. Bili su
savršen par. Ko ih je onda ubio, i zašto?
Dž akobi je kukao kako ga bole noge kad mi je zazvonio telefon.
Bio je to Konklin koji je zvao iz kola.
– Isipitao sam onaj simbol piramide s novč anice od jednog dolara –
reč e on. – Povezan je sa masonima, tajnim druš tvom koje potič e iz 18.
veka. Dž ordž Vaš ington je bio mason. Kao i Bendž amin Frenklin.
Većina potpisnika Deklaracije o nezavisnosti.
– Da, dobro. A Bert Maloun? Je li on bio mason?
– Keli kaže da nema šanse. Ona je trenutno sa mnom, Lindzi. Idemo
ka kući njenih roditelja.
26.
Parkirasmo se uz ivič njak u isto vreme kad je Konklin stigao

svojim kolima. Vrata s njegove suvozač ke strane se otvoriš e pre nego
š to se potpuno zaustavio, i jedna mlada ž ena iskoč i iz kola i pojuri
preko travnjaka ka ostacima kuće Malounovih.
Konklin je viknu za njom, ali ona ne stade. Okrenula se za sekund u
pravcu naš ih farova i tada sam je jasno videla. Bila je vitka
tridesetogodiš njakinja u helankama, suknjici i smeđoj kož noj jakni.
Kosa joj je bila bakarnocrvena, vezana u pletenicu dovoljno dugu da je
mogla da sedne na nju. Pramenovi kose joj se behu izvukli iz
pletenice, uokvirujuć i joj lice u naš im farovima poput oreola. Oreol je
prava reč.
Keli Maloun je imala lice Bogorodice.
Konklin potrč a da je stigne, i dok smo Dž akobi i ja doš li do njih,
Konklin je već bio otvorio katanac koji su vatrogasci stavili na vrata.
Pod svetloš ću sumraka koja se rasipala kroz uruš eni krov, proveli
smo Keli Maloun kroz ruš evine kuć e njenih roditelja. Bio je to
srceparajuć i obilazak, prilikom kojeg se Konklin drž ao blizu Keli, koja
je uzvikivala: – O, bože, o, bože. Rič i, niko nije mogao ovoliko da ih
mrzi. Prosto ne mogu da verujem u to.
Keli je izbegla da ode u biblioteku u kojoj su joj roditelji stradali.
Umesto toga, poš la je uza stepenice, ka kupi svetla boje dima. Konklin
je bio pored Keli kad je uš la u ono š to je ostalo od glavne spavać e
sobe. Tavanica je bila izbuš ena vatrogasnim kukama. Voda i č ađ su
uništili nameštaj, tepihe i fotografije na zidovima.
Keli podiž e svadbeni portert svojih roditelja s poda, obrisa ga
rukavom. Staklo se nije bilo slomilo, ali voda ga je nakvasila po
ivicama.
– Mislim da se ova može restaurirati – reče plačnim glasom.
– Naravno. Naravno da može – reče Konklin.
Pokazao je Keli otvoren sef u ormaru, pitao ju je da li zna š ta su
njeni roditelji čuvali unutra.
– Mama je imala neki stari nakit koji joj je ostao od babe.
Pretpostavljam da osiguravajuće društvo ima spisak.
Dž akobi upita: – Gospođice, Maloun. Mož ete li da se setite ikoga ko
bi imao nešto protiv vaših roditelja?
– Ne ž ivim ovde od svoje osamnaeste godine – reč e ona. – Tata je
znao da bude strog u irmi, ali mama bi mi rekla da je bilo nekih
ozbiljnih pretnji.
– Sigurni ste da ovo nije nesreć an sluč aj? – upita ona, gledajuć i
molećivo u mog partnera.
Konklin reče: – Žao mi je, Keli. Ovo nije bila nesreća.
On je zagrli i Keli mu zaplaka na grudima. Njen bol mi je slamao
srce. Ipak, moradoh da pitam, – Keli, ko ima najviš e koristi od smrti
tvojih roditelja?
Mlada žena se trgnu kao da sam je udarila.
– Ja – viknu ona. – Ja imam najviš e koristi. I moj brat. Prozreli ste
nas. Unajmili smo ubicu da nam ubije roditelje i spali kuć u da bismo
mogli da nasledimo njihov novac.
Rekoh: – Keli, ž ao mi je. Nisam htela da nagovestim da si na bilo
koji nač in umeš ana u ovo. – Međutim, Keli je posle toga prič ala samo s
Konklinom.
Dok sam stajala u prizemlju s Dž akobijem, č uh Rič a kako govori
Keli o natpisu na latinskom u knjizi.
– Na latinskom? Ne znam niš ta o tome. Ako su mama ili tata
napisali neš to na latinskom, to bi im bio prvi i jedini put – reč e Keli
Maloun.
27.
Hok je zarobio bubaš vabu ispod staklene č aš e od viskija na

površ ini tehnič kog stola koji je koristio za uč enje u svojoj sobi. Ta
bubaš vaba je bila Blatta orientalis, orijentalna bubaš vaba, sjajnocrna,
dužine oko dva i po centimetra, česta pojava u svim bogatim kućama u
Palo Altu.
Ali iako je ova buba bila sasvim obična, za Hoka je bila posebna.
– Veoma dobro ti ide, Mač o – reč e Hok bubaš vabi. – I ne vodiš neki
život za jednu bubu, moram priznati, ali dorastao si ovom izazovu.
Iza Hoka, Pidž je lež ao na Hokovom krevetu č itajuć i literaturu za
predstojeć i š kolski projekat: izgradnju trodimenzionalne faks-maš ine,
neš to š to je verovatno bilo inspirisano tehnologijom teleportacije iz
Ratova Zvezda i što je sada počelo da se pojavljuje i u stvarnom svetu.
Radilo je tako š to maš ina skenira jedan objekat na lokaciji A a
zatim stvori identič an objekat na lokaciji Z, tako š to laserom izrezbari
njegovu repliku od nekog materijala. Ali Pidž u je sve to već bilo
poznato. Video je demonstraciju. I zato se sad samo zanimao č itanjem
dok je čekao da Hok mrdne svoju lenju zadnjicu.
– Kasniš s dijalozima – progunđa Pidž . – Umesto š to prič aš s tom
bubom, treba da odradiš dijaloge pre nego š to se tvoji glupi roditelji
vrate kući.
– Zaš to ne voliš Mač oa? – upita Hok. – On ž ivi od vazduha i telesnih
masti koje su se eventualno zadesile na stolu već , ovaj, š esnaest dana.
Je li tako, Mačo? Zaslužuje prokleto divljenje, Pidž. Ozbiljno.
– Ozbiljno, brate, baš si seronja.
– Promič e ti plemenitost ovog eksperimenta – nastavi Hok, kao da
nije niš ta č uo. – Ovo stvorenje je nastalo od insekata koji ž ive od
postanka vremena. Mač o ž ivi od vazduha. I ako pož ivi još č etiri dana,
pustić u ga. To je dogovor koji sam sklopio s njim. Upravo smiš ljam š ta
će mu biti nagrada.
– Mač o – reč e Hok, saginjuć i se da prouč i svog zatvorenika. Kucnu
po č aš i. Bubaš vaba mahnu antenama k njemu. – Mislim da ć u ga č astiti
čokoladnim kolačem, batice.
Pidž ustade s kreveta, priđe stolu, pruž i ruku preko Hokovog
ramena i podiž e č aš u. Stisnu š aku u pesnicu i spljeska bubu. Jedna
Mačova noga se pomeri u posmrtnom refleksu.
– Hej! Zašto si to uradio, čoveče? Zašto si...
– Ars longa, vita brevis. Umetnost dugo traje, batice. Zivot je kratak.
Napiši dijalog za to jebeno poglavlje, buboljupcu, ili ja palim odavde.
28.
Konklin i ja smo obilazili zalagaonice ceo dan, nadajuć i se da ć emo

pronać i neki komad nakita Patriš e Maloun – i da ć emo, ako se to desi,
imati trag koj ć e nas nekud odvesti. Poslednja zalagaonica na naš em
spisku bila je jedna rupa smeš tena između dva bara u Ulici Miš n,
Kovčeg s blagom.
Nisam bila sigurna da je vlasnik č uo zvonce iznad vrata kad smo
Konklin i ja uš li, ali je video naš odraz u jednom od viš e desetina
ogledala koja su visila po zidovima i izaš ao iz zadnjeg dela radnje.
Zvao se Erni Kuper. Bio je krupan č ovek koji kao da je iskoč io iz doba
vijatnamskog rata i č inilo se da ispunjava celu radnju. Kuper je imao
sed konjski rep i ajpod u dž epu od koš ulje, sa sluš alicama koje su mu
visile iz ušiju. Ispod jakne mu se nazirao pištolj.
Dok je Konklin pokazivao Kuperu fotogra ije nakita Patriš e
Maloun koje smo dobili od osiguravajuć eg druš tva, ja sam razgledala
nebrojene pehare, gitare i zastarele kompjutere, kao i jednog pliš anog
majmuna kojem je lampa virila iz leđa, na postolju u obliku neke
biljke. Kolekcija svinjskih fetusa stajala je poređana na jednom od
č etiri pulta, koji su bili prekriveni burmama, ruč nim satovima, vojnim
medaljama i jeftinim zlatnim lančićima.
Erni Kuper zvizu kad vide fotografije.
– Koliko sve to vredi, dva soma?
– Tako nešto – reče Konklin.
– Meni niko ne donosi takve stvari, ali na koga bi trebalo da
obratim pažnju, eventualno?
– Mož da na njega – reč e Konklin, lupivš i o pult fotokopijom slike
Ronalda Grejsona.
– Mogu li da zadržim ovo? – upita Kuper.
– Naravno, evo vam moja vizitkarta – reče Rič.
– Odeljenje za ubistva.
– Tako je.
– Dakle, o čemu se ovde radi? O oružanoj pljački?
Konklin se nasmeš i. – Ako se ovaj klinac pojavi, ako se iko pojavi s
ovim nakitom, javite nam.
Primetila sam jednu malu crno-belu fotogra iju zadenutu za kasu.
Bila je to slika Ernija Kupera kako se spuš ta niza stepenice sudnice u
građanskom centru, u uniformi policije San Franciska. Kuper vide da
gledam u fotogra iju i reč e: – Primetio sam na znač ki da se prezivate
Bokser. Radio sam s jednim tipom koji se tako prezivao.
– S Martijem Bokserom?
– To je on.
– On mi je otac.
– Ozbiljno? Nisam mogao da ga smislim, bez uvrede.
– Ništa – rekoh.
Kuper klimnu glavom, otvori kasu i ubaci fotokopije Grejsonove
slike i nakita Malounovih zajedno s Konklinovom vizitkartom u kasu,
ispod fioke s novcem.
– Instinkt me još služ i, mož da č ak i bolje nego kad sam radio u
policiji. Raspitać u se. Ako neš to č ujem – reč e Erni Kuper, zatvarajuć i
kasu – javiću vam se. Obećavam.
29.
Nebo je posivelo dok smo Konklin i ja bili u zalagaonici Ernija

Kupera. Potmula grmljavina nas je pratila dok smo iš li ka Dvadeset
prvoj ulici, i kad smo uš li u kola, prve teš ke kapi poč eš e da padaju po
vetrobranskom staklu. Zatvorih prozor, prikleš tivš i pritom kož icu
između palca i kaž iprsta. Vihnuh „Jebemti“ s viš e ž estine nego š to je
bilo neophodno.
Bila sam frustrirana. Kao i Rič . Posle dugog radnog dana nismo
imali da se pohvalimo bukvalno nič im. Rič je petljao s ključ evima,
namrš ten, poguren pod teretom iscrpljenosti koja ga je pritiskala
poput teškog kaputa.
– Hoćeš da ja vozim? – upitah.
Moj partner ugasi motor i uzdahnu, zavali se u sedište.
– U redu je – rekoh. – Daj mi ključeve.
– Mogu da vozim. Nije u tome problem.
– U čemu jeste?
– U tebi.
Meni? Je li ljut na mene što sam ispitivala Keli?
– Šta sam ja uradila?
– Ništa, prosto si ti u pitanju, znaš?
O, ne. Pokuš ala sam da izbegnem ovaj razgovor pogledavš i ga
moleć ivo i razmiš ljajuć i: Molim te ne započinji tu priču, Riči. Ali slike
su mi iskrsle u glavi, stroboskopski niz seć anja na jednu kasnu noć na
zadataku u Los Anđelesu koja se pretvorila u neoprezno, vatreno
ljubljenje na hotelskom krevetu. Telo mi je vriš talo, da, da, ali moj
razboritiji um je stisnuo kočnicu – i odbila sam Ričija.
Sest meseci kasnije, to seć anje je još uvek bilo s nama u
zaguš ljivom fordu kraun viktorija, pucketajuć i poput munje dok je
napolju padala kiša. Rič je ugledao nemir na mom licu.
– Neć u niš ta da uradim – insistirao je. – Nikad ne bih niš ta
pokuš ao... samo ne umem da krijem ono š to oseć am, Lindzi. Znam da
si sa Dž oom. Jasno mi je. Samo ž elim da znaš da još nosim tu strelu u
svom srcu. I da bih za tebe učinio sve.
– Rič , ne mogu – rekoh, gledajuć i ga u oč i, videć i bol u njima, i ne
znajući kako da je odagnam.
– O, č oveč e – reč e on. Pokri lice š akama, vrisnu: – Aaaaaa! – Zatim
udari u volan dva puta pre nego š to ć e posegnuti za ključ em i ponovo
upaliti auto.
Spustih mu šaku na zglob. – Rič, želiš li drugog partnera?
On se nasmeja, reč e: – Izbriš i poslednje č etrdeset dve sekunde, u
redu, Lindzi? Ja sam budala, i žao mi je.
– Ozbiljno te pitam.
– Zaboravi. I ne pomišljaj na to.
Rič pogleda u retrovizor i uključ i se u reku vozila. – Samo hoć u da
te podsetim – reč e on, procedivš i osmeh na silu – dok sam radio s
Džakobijem, ništa slično se nije desilo.
30.
Ogromnu već inu stanovnika kalifornijskog grada Kolme č ine

mrtvi. Odnos onih pod zemljom i onih koji udiš u vazduh je oko
dvadeset prema jedan. Moja mama je sahranjena na groblju Sajpres
loun u Kolmi, kao i Jukina mama, i sad su tu svoje roditelje
sahranjivali i Keli Maloun i njen brat Erik.
Neupućenom posmatraču učinilo bi se da sam sama.
Stavila sam cveć e u podnož je nadgrobnog spomenika od
ruž ič astog mermera na kojem su stajala ugravirana imena
Bendž amina i Hajdi Robson, dvoje meni nepoznatih ljudi. Zatim sam
sela na jednu klupu trideset metara od mesta gde je povetarac, noseć i
sa sobom miris svež e pokoš ene trave, nadimao krila š atora pod kojim
se odvijala sahrana Malounovih.
Glok mi je bio u futroli ispod plavog sakoa, a mikrofon u koš ulji me
je povezivao s patrolnim kolima parkiranim kraj ulaza na groblje.
Osmatrala sam okolinu u potrazi za mrš avim klincem po imenu
Ronald Grejson, ili nekim drugim ko izgleda kao da mu tu nije mesto,
strancem sklonim muè enju i ubistvu. To se ne deš ava stalno, ali neke
ubice prosto moraju da vide kraj predstave, č estitaju sami sebi
zamišljenim aplauzom.
Nadala sam se da će nam se posrećiti.
Dok sam posmatrala, Keli Maloun stade ispred grupe od pedeset
ljudi, leđima okrenuta kovč ezima. Videla sam i Rič ija, kako gleda u
Keli dok drž i posmrtni govor. Nisam mogla da č ujem njene reč i, samo
zvuk kosilice za travu u daljini i, nedugo zatim, i š kripu č ekrka koji
spuš ta kovč ege u zemlju. Keli i njen brat baciš e po š aku zemlje u
grobove svojih roditelja i udaljiše se.
Keli pođe Riču u zagrljaj i on je prihvati.
Bilo je neč eg dirljivog i poznatog u nač inu na koji su se grlili, kao
da su još uvek par. Osetih kako me neš to č upa u stomaku i pokuš ah da
utiš am taj bol. Kad su Keli i Rič i napustili š ator i krenuli sa
sveš tenikom u mom pravcu, ja se okrenuh pre nego š to su priš li
dovoljno blizu da mi vide oči.
Progovorih u okovratnik košulje: – Bokserova na vezi. Ulazim.
31.
Na dva bloka udaljenosti od sediš ta policije, s druge strane ulice,

nalazi se pab Makbejnova svetska piva, omiljeno sastajališ te advokata i
pandura, i svih kojima ne smeta da sede za stolom velič ine salvete i
viču kako bi nadjačali opštu buku.
Sindi i Juki su sele za jedan sto kraj izloga, Juki leđima oslonjena na
dovratak, a Sindi na stolicu koja se ljuljala svaki put kad bi č ovek koji
je sedeo iza nje pomerio svoju telesinu. Sindi je bila omađijana
neprekidnim pokretima Jukinih š aka dok je prič ala. Juki je imala
dvadeset minuta fore da jede i vrati se na posao, pa je još viš e ubrzala
svoj uobičajeni mitraljeski način govora kako bi sve postigla.
– Molila sam da mi daju taj sluč aj – reč e Juki, ubacujuć i jedan
Sindin pomfrit u usta, prič ajuć i joj ono š to joj je isprič ala već mnogo,
mnogo puta. – Tri advokata su bila na redu da dobiju sluč aj, ali Riđi
Pas je izabrao mene zbog Brinklija.
Riđi Pas je bio Jukin š ef, Leonard Parizi, riđokosi, legendarni
zamenik javnog tužioca, nasrtljiv poput buldoga, a Brinkli je bio Alfred
Brinkli, „ubica s feribota“, i Jukin prvi veliki sluč aj na strani javnog
tuž ilaš tva. Suđenje Brinkliju je privuklo veliku paž nju, javnost je bila
besna š to je jedan mentalno poremeć eni č ovek s piš toljem pokosio
petoro građana koji su jednog subotnjeg popodneva už ivali u vož nji
feribotom po zalivu.{6}
– Koja ironija – reč e Juki Sindi. – Mislim, s Brinklijem sam imala sve
same dokaze. – Piš tolj, priznanje, dvesta oč evidaca, prokleti snimak
pucnjave. Sa Dž uni Mun je potpuno suprotno. – Ona zastade s prič om
koliko da posrče slamkom dijetalnu koka-kolu do kraja.
– Nemamo oruž je kojim je ubistvo poč injeno, nemamo telo,
nemamo svedoke, samo povuč eno priznanje devojke koja je toliko
tupa da je teš ko poverovati da je dovoljno pametna da skuva jaje. Ne
usuđujem se da izgubim, Sindi.
– Samo polako, draga. Nećeš...
– Mogla bih. Mogla bih. Ali neć u. A Dž uni sad ima i novog
advokata.
– Koga?
– L. Dajanu Dejvis.
– Uh, uh, uh.
– Da. Slag na torti. Protivnica mi je poznata feministkinja
kostolomac. Oh! Zaboravih da ti kaž em. Jedan pisac piš e knjigu o
Majklu Kampionu. Prati me cele nedelje. Zove se Dž ejson Tvili, i hoć e
da priča s tobom.
– Dž ejson Tvili? Autor onih bestselera napisanih po istinitim
događajima?
– Da. To je taj.
– Juki. Džejson Tvili je div. On je zvezda!
– To i on kaž e – nasmeja se Juki. – Dala sam mu tvoj broj. Samo
hoć e da sazna neš to o meni. Ne zanima me š ta ć eš mu reć i, dokle god
mu ne kažeš da šizim.
– Baš si blesava, znaš?
Juki se nasmeja. – Ups. Moram da idem – reč e ona, stavljajuć i
novčanicu od dvadeset dolara ispod korpice za hleb.
– Imam sastanak s Riđim Psom – reč e Juki. – Tri advokata su bila
na redu pre mene, Sindi. Znaš , da je dodelio ovaj sluč aj ikome osim
meni, ubila bih se. Tako da imam samo jedan izbor. Moram da
pobedim.
32.
Sindi uđe u bar hotela Sent Ridžis na uglu ulica Treć e i Miš na, u
ž ivom delu grada juž no od Ulice Market. Dž ejson Tvili je odseo tu
tokom suđenja, i taj bar je definitivno bio popularno mesto za izlaske.
Tvili ustade dok je Sindi prilazila njegovom stolu. Bio je visok,
mrš av, mladolik č etrdesettrogodiš njak, sa upeč atljivim crtama lica
koje je Sindi prepoznala sa omota njegovih knjiga i slika iz nedavnog
članka u Entertejnment vikliju.
– Džejson Tvili – reče on, pružajući ruku.
– Zdravo, ja sam Sindi Tomas. – Ona sede u stolicu koju joj je Tvili
izvukao. – Izvinjavam se što kasnim.
– Nema problema. Drago mi je š to sam imao malo vremena da
razmislim u miru.
Sindi se informisala o Tviliju pre tog sastanka, proš irujuć i znanje
koje je već imala o njemu – da je veoma pametan, prorač unat,
talentovan i pomalo nemilosrdan. Jedan novinar je napisao da Tvili
nastavlja tamo gde je Truman Kapot stao sa svojim Hladnokrvnim
ubistvom, primeć ujuć i da Tvili ima redak talenat da prodre u um ubice
i humanizuje ga, tako da čitalac posmatra ubicu gotovo kao prijatelja.
Sindi je ž elela da dopusti sebi da už iva u ambijentu tog mesta i
druš tvu Dž ejsona Tvilija, ali nije mogla da spusti gard. Brinula se za
Juki, pitajuć i se kako ć e je Tvili predstaviti, i da li je dobro ili loš e za
njenu prijateljicu to š to ć e njegova sledeć a knjiga biti o Majklu
Kampionu. Premda se č inilo da Juki ne mari za to, Sindi je znala da ć e
Tvili iskoristiti sve što mu bude rekla.
– Upravo sam završ ila Malvoa – reč e Sindi, govoreć i o Tvilijevom
bestseleru, prič i o snajpersti iz Vaš ingtona koji je, zajedno sa svojim
manipulativnim partnerom, ubio desetoro ljudi i sejao strah po
prestonici svojim mesec dana dugim talasom zločina.
– Kako ti se svideo? – Tvili se nasmeš i. Sarmantno se osmehivao,
izvijajuć i levu stranu usana naviš e, od č ega su mu se uglovi oč iju
nabirali.
– Naterao me je da posmatram tinejdž ere na sasvim drugač iji
način.
– Shvatiću to kao kompliment – reče Tvili. – Šta ćeš da popiješ?
Tvili pozva konobaricu, naruč i vino za Sindi, mineralnu vodu za
sebe, i reč e da je, s obzirom na to da ć e Juki predstavljati tuž ilaš tvo na
suđenju Dž uni Mun, ž eleo da stvori neku sliku o njoj tako š to ć e
popričati s njenom najbliskijom prijateljicom.
– Prič ao sam s nekim njenim profesorima na pravnom fakultetu
Bolt na Berkliju – reč e Tvili. – I dvoje njenih bivš ih kolega u
advokatskoj firmi Dafi i Rodžers.
– Tamo je stvarno brzo napredovala ka tome da postane partner –
reče Sindi.
– Da, rekoš e mi. Juki mi je isprič ala da je, nakon š to su joj ubili
majku u Gradskoj bolnici San Franciska, izgubila ž elju da radi kao
branilac i prešla na stranu tužilaštva.
– Baš tako.
– Šta to govori o njoj? Da je strasna? Osvetoljubiva?
– Navlač iš me – reč e Sindi, smejuć i se. – Da li ti se Juki uč inila kao
osvetoljubiva osoba?
– Nikako – reč e Tvili, upuć ujuć i joj još jedan od svojih
oč aravajuć ih osmeha. – Pa, mož da je onaj deo o strasti istinit – reč e
on. – Video sam Juki u akciji na suđenju onom tipu, Brinkliju.
Tvili je isprič ao Sindi da je već imao potpisan ugovor sa svojim
izdavač em za pisanje neautorizovane biogra ije Majkla Kampiona,
kad je ovaj iznenada nestao.
– Sve je izgledalo kao nereš ena misterija dok policija nije pronaš la
jednog osumnjič enog i optuž ila Dž uni Mun – reč e Tvili. – I kad sam
č uo da ć e Juki Kasteljano goniti Munovu za Majklovo ubistvo, shvatio
sam da prič a prosto ne mož e da bude bolja. To bi trebalo da bude
đavolski dobro suđenje. A ono š to volim u vezi s Juki Kasteljano jesu
njena strast i neustrašivost!
Sindi klimnu glavom u znak slaganja, i reč e: – S. Dajani Dejvis bilo
bi bolje da se maksimalno potrudi.
– To je zanimljivo – reč e Tvili. – Razmiš ljao sam da je dobro š to
Juki ima drugaricu kao š to si ti, Sindi. Mislim, uz sve duž no poš tovanje
prema Juki, Dejvisova će je uništiti.
Drugi deo
Habeas corpus
Gde je telo?
33.
Juki se probijala kroz more reportera i kamermana koji su je

okruž ili č im je parkirala auto. Podigla je taš nu na rame, stegla
aktovku i uputila se ka ulici, prać ena novinarima koji su joj dobacivali
pitanja, ž eleć i da znaju š ta misli o ishodu suđenja i postoji li neš to š to
želi da poruči javnosti.
– Ne sad, ljudi – reč e ona. – Ne ž elim da me č ekaju na sudu. – Ona
pognu glavu, progura se ka raskrsnici, ugleda kolonu kombija sa
satelitskim antenama u Ulici Brajant: lokalnih i kablovskih TV stanica,
i velikih TV mreža, koje su došle da izveštavaju sa suđenja Džuni Mun.
Na semaforu se upali zeleno i Juki pređe ulicu okruž ena masom
reportera. Uputila se ka sediš tu policije i još guš ćoj gomili koja se
skupila u podnož ju granitnih stepenica. Len Parizi joj je rekao da ć e se
postarati za medije, ali trenutno je bio zarobljen na autoputu zbog
lanč anog sudara koji je izazvao jedan kamion s naftom koji se
prevrnuo, blokiravš i sve trake, nakon č ega su se automobili pozabijali
jedni u druge proklizavajući po putu.
Parizi nije znao kada ć e stić i na sud, tako da je Juki provela sat
vremena uvež bavajuć i svoju uvodnu reč s njim preko telefona, zbog
č ega je i stigla tako knap. Odmarš irala je uza stepenice, gledajuć i
ispred sebe, govoreć i: – Ne mogu sad da prič am, ž ao mi je – masi
reportera ispred masivnih vrata od stakla i č elika koja su vodila u
sedište policije. A onda, na svoju muku, nije mogla da otvori vrata.
Jedan reporter s KRON televizije otvori joj vrata i pridrž a ih da ona
uđe, pa joj namignu i reče: – Vidimo se kasnije, Juki.
Juki baci aktovku i taš nu na metalni pult obezbeđenja, prođe kroz
detektore za metal bez incidenta, zahvali se straž aru koji joj je
poželeo sreću i pođe ka stepeništu, brzo se penjući do drugog sprata.
Sudnica sa zidovima oblož enim zlatnim hrastovim panelima beš e
dupke puna. Juki zauze svoje mesto za stolom tuž ilaš tva, razmeni
poglede s Nikijem Gejnsom, svojim pomoć nikom. Niki se znojio,
razrogačenih očiju, i izgledao je nervozno kao i ona.
– Gde je Riđi Pas? – upita on.
– U saobraćajnoj gužvi.
Sudski izvrš itelj prekinu ž amor u sudnici tako š to uzviknu: – Neka
svi ustanu – a sudija Brus Bendinger uđe u prostoriju kroz vrata iza
sudijske stolice i sede između zastave SAD-a i zastave drž ave
Kalifornija.
Bendinger je bio š ezdesetogodiš njak sede kose koji se oporavljao
od operacije kolena. Okovratnik koš ulje koji mu je virio iz odore bio
je ruž ič ast, a satenska kravata na pruge jarkoplava. Juki primeti da je
Bendinger namrš ten i pomisli kako inač e opuš teni sudija izgleda malo
umorno pre nego š to je suđenje uopš te i poč elo. Koleno mu sigurno ne
da mira.
Juki je jednim uvom sluš ala sudiju Bendingera koji je izdavao
uputstva poroti. Iskoristila je taj trenutak da kriomice osmotri S.
Dajanu Dejvis, svoju nemilosrdnu i poštovanja vrednu protivnicu.
Dejvisova je bila u pedesetim, i imala je dvadeset godina iskustva u
zastupanju zlostavljanih i obespravljenih ž ena. Ovog jutra se pojavila
u jednom od svojih prepoznatljivih crvenih kompleta, s jarkim
karminom i krupnim nakitom, i kratke kose u vidu oš trih, srebrnih
talasa. Dejvisova je izgledala spremno za udarne vesti, i Juki ni za
sekund nije posumnjala da ć e se i pojaviti u njima – da ć e joj u lice
gurati kamere i bukete mikrofona tokom svake pauze na suđenju.
I tada je Juki shvatila da ne oseć a strah i nervozu samo zbog
pritiska suđenja i saž iž uć e paž nje medija, već i zbog Dž uni Mun, koja
je sad sedela pored svog advokata, izgledajuć i tako nevino i ranjivo u
svom kompletu krem boje s č ipkanim okovratnikom da je delovala
skoro prozirno.
– Jeste li spremni, gospođice Kasteljano? – Juki č u sudiju kako
kaže.
Juki reč e: – Da, č asni sudijo. – Ona odmač e stolicu i pope se za pult,
proveravajuć i da li joj je srednje dugme na kaputu zakopč ano,
oseć ajuć i kako joj se uz kič mu penju ž marci dok se dvesta pari oč iju
fokusiralo na nju. Juki zastade na trenutak na sredini sudnice.
Nasmeš i se porotnicima i zatim otpoč e najvaž niju uvodnu reč u
svojoj karijeri.
34.
– Dame i gospodo – reč e Juki s pulta. – Dosta toga se zna o ž ivotu

Majkla Kampiona. Naž alost, mi smo ovde zbog njegove smrti. U noć i
dvadeset prvog januara, Majkl Kampion, osamnaestogodiš nji mladić ,
otišao je do kuće optužene, Džuni Mun – i niko ga više nije video.
– Gospođica Mun je prostitutka.
– Pominjem njeno zanimanje jer je gospođica Mun upoznala
Majkla Kampion zato š to je prostitutka. Tuž ilac ć e izvesti svedoke,
ž rtvine š kolske drugove, koji ć e vam reć i da je Majkl dugo planirao da
ode kod gospođice Mun jer je ž eleo da izgubi nevinost. Dvadeset
prvog januara, zaista je i otišao kod nje.
– Majkl Kampion ne samo da je izgubio nevinost, već je izgubio i
život.
– To nije trebalo da se desi.
– Majkl nije trebalo da umre. I da se optuž ena ponela odgovorno,
da je reagovala ljudski, Majkl bi danas još možda bio ovde s nama.
– Sama optuž ena nam je isprič ala š ta se desilo s Majklom
Kampionom nakon š to je uš ao u njenu kuć u – reč e Juki – pokazujuć i
rukom u pravcu Dž uni Mun. – Lič no nam je isprič ala. Priznala je
policiji da je pustila Majkla Kampiona da umre i da je tretirala njegove
ostatke kao đubre.
Juki je isprič ala poroti o sasluš anju prilikom kojeg je Dž uni Mun
priznala krivicu, o njenom opisu smrti Majkla Kampiona, už asnom
komadanju tela i njegovom bacanju u kontejner. Onda je okrenula
leđa optuž enoj, ostavila svoje beleš ke za govornicom, i poš la
odmerenim, promišljenim korakom ka klupi za porotu.
Viš e nije marila š to Riđu Pas nije kraj nje ili š to je pola sudnice
ispunjeno reporterima kojima bale idu na usta, i nije marila š to Dž uni
Mun izgledao nevino kao devojka koja kiti svatove na letnjem
venčanju.
Potpuno se koncentrisala na porotu.
– Dame i gospodo – reč e ona. – Policija je doš la do informacija
koje su odvele do osumnjič ene puna tri meseca nakon nestanka
Majkla Kampiona. Njegovi ostaci nisu pronađeni jer je prosto bilo
prekasno.
– Odbrana ć e vam reć i: „Ako nema tela, onda nema ni zloč ina“ –
reč e Juki. – Odbrana ć e vam reć i da je policija sigurno š ikanirala
gospođicu Mun jer je ona u međuvremenu povukla svoje svedoč enje.
Odbrana ć e vam reć i da tuž ilaš tvo nema nikakav sluč aj. To Nije. Istina.
Mi ne moramo da imamo fizičke dokaze.
– Imamo posredne dokaze, i to dosta njih.
Juki poč e da š etka duž klupe za porotu, prevlač eć i š akom preko
ograde, opijena moć i i zanosom svoje uvodne izjave, oseć ajuć i da
porota ne samo da je pomno prati već i da ž eljno č eka da č uje š ta ć e
sledeće reći. I onda će im i dati sve što žele da čuju.
– Gospođica Mun je optuž ena za uniš tavanje dokaza i ubistvo
drugog stepena – reč e Juki porotnicima. – Da bismo dokazali da je
ubistva bilo, moramo dokazati da je bilo zle namere. Tako kaž e zakon.
Mož e se zaključ iti da je zla namera postojala ako je osoba postupala
na takav nač in da vi mož ete zaključ iti da ona ima „pokvareno i zlo
srce“. Razmislite o tome.
– Pokvareno i zlo srce.
– Optuž ena nam je rekla da je Majkl Kampion od nje zatraž io da
pozove pomoć , i da ona to nije uč inila – jer joj je bilo važ nije da zaš titi
sebe. Pustila ga je da umre, a mogla je da ga spasi. To je najbolji
moguć i primer pokvarenog i zlog srca. Zato narod tereti Dž uni Min za
ubistvo.
– I u toku ovog suđenja, mi ć emo dokazati da je Dž uni Mun kriva
van osnovane sumnje.
35.
S. Dajana Dejvis spusti š ake s obe strane govornice, i stade da je

mrda levo-desno sve dok je nije namestila tako da gleda pravo ka
klupi s porotom. Zatim pogleda u porotnike i reč e: – Dobro jutro.
Zelim da zahvalim advokatu tuž ilaš tva š to je dala moju uvodnu reč
umesto mene.
– Svima nam je uštedela mnogo vremena.
Dejvisovoj bi milo kad zač u smeh ljudi na galeriji, i kad vide da im
se pridruž ilo i nekoliko porotnika. Podboč i se jednom rukom,
osmehnu se, pa nastavi.
– Seć ate se slogana iz one reklame? „Gde je govedina“? To i ja
ž elim da znam, a i vi ć ete to ž eleti da znate. Kao š to vam je
predstavnica naroda upravo rekla, dame i gospodo, ovo je glupost. Da
mladi č ovek o kojem je reč nije poznata lič nost, sumnjam da bi
tužilaštvo imalo hrabrosti da ovaj slučaj iznese pred sud.
– Gospođica Kasteljano je u pravu kad kaž e da ako nema tela, onda
nema ni zločina.
– I ne samo da nema tela, već nema ni oruž ja, a u ovom dobu
napredne forenzič ke nauke, nema č ak ni mikroskopskog traga dokaza
na takozvanom mestu zloč ina. O, da – reč e Dejvisova, kao da se
obrać a publici aparte.{7} – Posle žestokog, a ja bih rekla i izluđujuć eg,
ispitivanja od strane policije, moja klijentkinja je priznala zloč in koji
nije počinila.
– Jedan struč ni svedok ć e vam prič ati o ovom sindromu laž nog
priznanja, š to je znak emotivnog zlostavljanja, onoga š to se desilo
gospođici Mun. A sama gospođica Mun ć e vam isprič ati o noć i
dvadeset prvog januara. Sve š to tuž ilaš tvo ima da vam iznese jeste
povuč eno priznanje jedne preplaš ene mlade ž ene koju je zastraš ilo
ispitivanje agresivnog, motivisanog tima inspektora iz odeljenja za
ubistva, koji su imali plan: da svale krivicu za nestanak guvernerovog
sina na nekoga.
– Izabrali su Džuni Mun.
– Tokom sledeć ih nekoliko dana, č uć ete da joj se neč uvene stvari
stavljaju na teret. Neć e biti nikakvih DNK dokaza, a Henri Li neć e doć i
ovde s fotogra ijama rasprskivanja krvi na mestu zloč ina kako bi vam
objasnio kako se ovaj takozvani zločin desio.
– Cak ni Rikardo Malkolm, bivš i deč ko gospođice Mun, neć e biti
pozvan da svedoč i u korist tuž ilaš tva, jer je rekao policiji da Dž uni
nikad nije srela Majkla Kampiona. Rekao je da se ništa nije desilo.
– Šta se dakle desilo s Majklom Kampionom?
– Znamo – svi u slobodnom svetu znaju – da je Majkl Kampion
bolovao od ozbiljnog, urođenog i potencijalno smrtonosnog srč anog
poremeć aja, i da mu je svaki dan ž ivota mogao biti poslednji. Nakon
što je izašao iz kuće te noći dvadeset prvog januara, nešto se desilo. Ne
znamo šta, ali nije ni vaš ni naš posao da spekulišemo o tome.
– Kad budete sasluš ali š ta obe strane imaju da kaž u, tuž ilac ć e od
vas traž iti da proglasite gospođicu Mun krivom van osnovane sumnje.
A zdrav razum ć e vam reć i da gospođica Mun nije kriva za uniš tavanje
dokaza. Ona nije pomogla da se telo u njenoj kadi rasparča i baci.
– I kao š to ste sigurni da ja sada stojim pred vama, isto tako
možete biti sigurni da Džuni Mun nije kriva za ubistvo.
36.
Izvrš itelj prozva moje ima i ja ustadoh s klupe u hodniku, otvorih

dvokrilna vrata od sudnice i stadoh da se spuš tam prolazom između
klupa. Glave su se okretale za mnom dok sam prilazila pultu za
svedoke. I ponovo sam podsetila sebe da ć e ishod suđenja Dž uni Mun
umnogome zavisiti od mog svedoč enja. I da ć e S. Dajana Dejvis dati
sve od sebe da me smoždi.
Zaklela sam se da ć u govoriti istinu i sela, i moja dobra drugarica
Juki mi je postavila nekoliko uvodnih pitanja, navodeć i koliko dugo
radim u policiji i s kojim uspehom.
Zatim upita: – Narednice Bokser, jeste li obavili razgovor sa
optuženom devetnaestog aprila?
– Da. Inspektor Rič ard Konklin i ja smo prvo obavili razgovor s
njom u njenoj kuć i, a zatim i u juž nom odseku Policije San Franciska,
na trećem spratu ove zgrade.
– Da li vam je izgledalo kao da je uplaš ena ili nervozna ili da joj
neko preti?
– Zapravo, ne. Izgledala je prilič no opuš teno. U stvari, pristala je da
dođe u policijsku stanicu na ispitivanje.
– Jeste li je tom prilikom ispitali u vezi s Majklom Kampionom?
– Jesmo.
– I šta vam je rekla? – upita Juki.
– Prvo nam je rekla da nikad nije srela Majkla Kampiona. Oko dva
sata kasnije, zatražila je da isključimo video kamere.
– I šta se desilo posle toga?
U odgovor na Jukino pitanje, isprič ala sam poroti š ta je Dž uni rekla
meni i Konklinu – kako je ž rtva preminula, da je pozvala Rikija
Malkolma, i šta su njih dvoje uradili s telom Majkla Kampiona.
– Jeste li imali razloga da posumnjate u tu priču? – upita Juki.
– Ne. Zvučala mi je dosta verodostojno.
– Jeste li još nekom prilikom razgovarali s optuženom?
– Da. Videli smo se sa gospođicom Mun nekoliko dana kasnije u
ž enskom zatvoru. Nadali smo se da ć e se gospođica Mun mož da setiti
imena grada u kojem su se ona i njen deč ko otarasili ostataka
gospodina Kampiona.
– I je li se setila?
– Da. U pitanju je grad Dž ekson, na oko tri i po sata vož nje ka
severoistoku, u okrugu Amador.
– Znači, da budemo jasni, to je bio vaš drugi razgovor s njom?
– Tako je.
– Je li optužena dala priznanje pod prisilom?
– Prigovor. Od svedoka se traži da nagađa – otpevuši Dejvisova.
– Usvaja se – brecnu se sudija Bendinger.
– Preformulisać u pitanje – reč e Juki. – Jeste li pretili optuž enoj?
Uskraćivali joj hranu ili vodu ili san?
– Ne.
– Dala vam je te informacije sopstvenom voljom?
– Da.
– Hvala vam, narednice – reče mi Juki. – Nemam više pitanja.
A onda je na S. Dajanu Dejvis došao red da me ispita.
37.
Na moje iznenađenje, S. Dajana Dejvis je bila sić uš na, mož da metar
i š ezdeset, i pretpostavljam da je zbog krupnih kadrova na malom
ekranu i reputacije delovala veće od života.
– Narednice Bokser – reč e Dejvisova. – Vi ste inspektor odeljenja
za ubistva već viš e od deset godina. Radili ste na nebrojenim
sluč ajevima ubistava. Ispitali ste bezbroj osumnjič enih, i znali ste da
ć ete na kraju sedeti u nekoj sudnici i prič ati nam š ta se desilo u sluč aju
Džuni Mun. Je li tako?
– Da.
– Kako ste dakle naveli optuž enu da prizna, narednice? Rekli ste
joj da se nesreće dešavaju? Da nije ona kriva?
Prokleto dobro sam znala da treba da dajem saž ete i precizne
odgovore, ali gledajuć i u crte lica Dejvisove, ljubazne bake ukrš tene s
buldogom, osetila sam potrebu da razvežem jezik.
– Moguć e je da sam rekla neš to slič no. Ispitivanje nije uvek isto.
Nekad morate da povisite ton. Nekad morate da imate saoseć anja. A
nekad morate da laž ete onog koga ispitujete – rekoh. – Kod ispitivanja
postoje zakonska ogranič enja, i moj partner i ja smo ta ogranič enja
poštovali.
Dejvisova se nasmeš i, okrenu se, pođe prema poroti, a zatim se
opet okrenu prema meni.
– Je li tako? - reč e ona. – Sad, posvedoč ili ste da je optuž ena od vas
zatražila da ugasite kameru tokom ispitivanja u policijskoj stanici.
– Tako je.
– Da raš čistimo neš to, narednice. Snimili ste sve – sve do trenutka
kad je gospođica Mun „priznala“. To priznanje nije na snimku.
– Stekao se utisak da optuž ena nije htela da govori zato š to ju je
kamera snimala. I zato sam je isključ ila kada me je zamolila da to
učinim. I onda nam je ispričala šta se desilo.
– Sta mi treba da pomislimo o č injenici da ste snimili sve š to je ova
mlada ž ena imala da kaž e, osim njenog priznanja? Pretpostavljam da
hoć ete da kaž ete da se optuž ena stidela kamere kad vas je zamolila da
je isključ ite – reč e Dejvisova, slež uć i ramenima, š aljuć i neverbalnu
poruku poroti da misli kako mnogo serem. – Kaž ete da je bila
dovoljno prefinjena da prizna dok je nisu snimali.
– Nema takve...
– Hvala vam, narednice. Nemam viš e pitanja za ovog svedoka –
reče Dejvisova.
Juki skoč i na noge i reč e: – Molim da mi se dozvoli da dodatno
ispitam svedoka, časni sudijo.
– Nastavite, gospođice Kasteljano – reče sudija.
– Narednice Bokser, da li ste u obavezi da snimate priznanja?
– Nikako. Priznanje je priznanje, bez obzira na to da li je
napismeno ili verbalno, snimljeno ili ne. Viš e volim kad ga imam na
video snimku, ali nije neophodno.
Juki klimnu glavom.
– Jeste li imali predstavu o tome š ta ć e gospođica Mun da vam kaž e
kad je od vas zatražila da isključite kameru?
– Nisam imala pojma. Isključ ila sam kameru jer je ona to tražila – i
mislila sam da ć emo jedino tako doć i do istine. I znate š ta, gospođice
Kasteljano? Upalilo je.
38.
Juki je pož elela da su joj svi svedoci dobri kao Rič Konklin. Bio je
verodostojan. Bio je uverljiv. Podseć ao je na mladog vojnog o icira,
dobrog majč inog sina. Nije š kodilo ni to š to je bilo milina gledati ga. U
odgovor na njeno pitanje, Konklin je predusretljivo isprič ao poroti da
radi u Policiji San Franciska već pet godina i najmanje dve u odeljenju
za ubistva.
– Jeste li obavili razgovor sa optuž enom u noć i devetnaestog
aprila? – upita Juki Konklina.
– Narednica Bokser i ja smo zajedno pričali s gospođicom Mun.
– Jeste li imali neka predubeđenja o njenoj krivici ili nevinosti pre
nego što ste pričali s njom?
– Ne, gospoja.
– Jeste li upoznali gospođicu Mun s njenim ustavnim pravima?
– Da, jesam.
– Ako sam dobro razumela, gospođica Mun nije bila uhapš ena kad
ste joj proč itali prava, pa moram da vas pitam, zaš to ste je upozorili da
sve što bude rekla može biti iskorišćeno protiv nje?
– Bila je to kocka – reče Konklin Juki.
– Mož ete li da objasnite poroti š ta mislite pod tim da je to bila
kocka?
Konklin skloni svoje smeđe š iš ke s oč iju. – Naravno. Zamislite da
kaž em osumnjič enom: „Zelim da vas ispitam. Mož ete li da pođete sa
mnom u stanicu?“
– I osumnjič eni pođe s nama svojevoljno. Ta osoba ne mora da
odgovara na naš a pitanja i mož e da ode u bilo kom trenutku. Ne
moram da oč itavam prava toj osobi kad sednemo da razgovaramo jer
nije uhapšena.
Konklin se zavali udobno u stolici i nastavi: – Ali vidite, ako ta
osoba zatim postane oprezna, mož e da zatraž i advokata, koji bi
okonč ao taj razgovor. Ili bi taj ispitanik prosto otiš ao. A mi bismo
morali da pustimo tu osobu jer nije uhapšena.
– Ako sam vas dobro razumela, inspektore, vi ste preduzeli meru
predostrožnosti da biste, u slučaju da gospođica Mun inkriminiše sebe,
bili obezbeđeni time š to ste joj rekli da sve š to kaž e mož e biti
iskorišćeno protiv nje?
– Tako je. Razmiš ljao sam kako je gospođica Mun naš jedini
svedok, mož da osumnjič eni za ozbiljan zloč in, i nisam ž eleo da
rizikujem i dovedem nas u situaciju da moramo da prekinemo
ispitivanje i oč itamo joj prava ako se ispostavi da je na neki nač in
umeš ana u nestanak Majkla Kampiona. To je moglo da okonča
ispitivanje. A mi ne samo da smo ž eleli da saznamo istinu, već smo
želeli i da pronađemo Majkla Kampiona.
– I je li gospođica Mun tražila advokata?
– Ne.
– Je li vam saopš tila detalje o smrti Majkla Kampiona i sudbini
njegovog tela?
– Da. jeste.
– Inspektore Konklin, kako se optuž ena vladala dok je priznavala
ubistvo vama i narednici Bokser?
– Činilo se da je tužna i da se kaje – reče Konklin.
– A kako ste to zaključili?
– Plakala je – reč e Konklin. – Rekla je da joj je mnogo ž ao i da ž eli
da može da promeni sve što se desilo.
39.
– Inspektore Konklin – reč e Dejvisova, osmehujuć i se. – Zvuč ite mi

kao vrlo pametan policajac.
Juki se ukoč i. Gotovo da je mogla da vidi Dejvisovu kako postavlja
zamku: stavlja mamac, vezuje kanap za drvo. Konklin je samo gledao
u Dejvisovu dok nije ponovo progovorila.
– Nije li istina da je optuž ena od samog poč etka poricala da je ikad
srela Majkla Kampiona?
– Da, ali u devedeset devet od sto sluč ajeva, optuž eni ć e reć i da
nije kriv.
– Ispitali ste sto ljudi osumnjičenih za ubistvo?
– Govorna fraza – reč e Konklin. – Ne znam koliko sam
osumnjičenih za ubistvo ispitao. Bilo ih je podosta.
– Jasno mi je – reč e Dejvisova. – Da li bi bila govorna fraza ako
kaž em da ste vi i narednica Bokser lagali i maltretirali moju
klijentkinju sve dok nije priznala?
– Prigovor! – doviknu Juki sa svog mesta.
– Usvaja se.
– Preformulisać u pitanje. Kao š to svi znamo, „priznanje“ gospođice
Mun – reč e Dejvisova, praveć i prstima obe š ake univerzalni simbol za
navodnike – nije snimljeno kamerom, zar ne?
– Tako je.
– Tako da mi ne znamo u kakvoj je atmosferi proteklo to
ispitivanje, zar ne?
– Pretpostavljam da ć ete prosto morati da mi verujete – reč e
Konklin.
Dejvisova se nasmeš i, zagrevajuć i se za udarac. – Inspektore, jeste
li stavili izjavu gospođice Mun na papir?
– Da.
– Traž ila sam da vidim te vaš e beleš ke tokom predstavljanja
dokaza – reč e Dejvisova – ali reč eno mi je da ih viš e nemate u svom
posedu.
Konklinovi obrazi se zarumeneše. – Tako je.
– Hoć u da budem sigurna da sam razumela š ta nam govorite,
inspektore – Dejvisova ć e zajedljivim tonom koji je usavrš ila tokom
decenija i kojim se sad služila u pokušaju da minira i ponizi Konklina.
– Istraž ivali ste potencijalno ubistvo. Kao š to ste nam rekli,
gospođica Mun je bila vaš primarni svedok, ili mož da osumnjič eni.
Niste snimali razgovor s njom, pa ste hvatali beleš ke. To ste uradili da
biste sudu i poroti mogli da kaž ete š ta je optuž ena rekla, zar ne? A
onda ste te beleške bacili – možete li nam reći zašto?
– Iskoristio sam beleš ke kao osnovu da napiš em izveš taj. Jednom
kada sam ga otkucao, nisu mi više trebale.
– Ne? Ali š ta je bolje svedoč anstvo o tom razgovoru? Beleš ke koje
ste hvatali ili izveš taj koji ste sač inili dva dana kasnije? Trebalo bi da
čuvate te beleške, zar ne, inspektore?... Inspektore?
– Casni sudijo, molim vas recite svedoku da odgovori na moje
pitanje.
Juki stisnu pesnice ispod stola. Nije znala da je Konklin uniš tio te
beleške; iako to nije po pravilima, inspektori za ubistva to stalno rade.
Sudija Bendinger se promeš kolji u stolici, zatraž i od Konklina da
odgovori na pitanje.
Konklin nevoljno reč e: – Moje beleš ke bi doslovnije opisale taj
događaj, ali...
– Ali vama je ipak doš lo da ih bacite? Da li u policijskoj stanici
manjka skladiš nog prostora? Da li su svi ormarić i s dokumentima
možda puni?
– To je smešno.
– Jeste, zar ne? – upita Dejvisova, puš tajuć i to pitanje da visi u
mrtvačkoj tišini sudnice.
– Seć ate li se gde ste bacili te beleš ke? Mož da u đubre, ili kroz
prozor kola? Možda u WC šolju?
– Časni sudijo – reče Juki – advokat odbrane maltretira svedoka...
– Odbija se. Svedok može da odgovori – reče sudija Bendinger.
– Ubacio sam ih u seckalicu za papir – reč e Konklin, i ž ile na vratu
mu poiskakaše, pritiskajući beli okovratnik njegove košulje.
– Molim vas recite poroti zašto ste iseckali svoje beleške.
Juki vide blesak u Konklinovim oč ima ali nije mogla da ga spreč i
da drsko odgovori. – Razlog š to uniš tavamo beleš ke je taj da
pokvareni advokati poput vas ne bi izvrtali naše reči...
Juki je zurila u Konklina. Nikad ranije ga nije videla da tako plane.
Dejvisova ga je izmanipulisala i sad će ga prikucati uza zid.
– Inspektore Konkline, jeste li se ovako ponaš ali kad ste ispitivali
moju klijentkinju? Bili ste ovako agresivni?
– Prigovor, časni sudijo – uzviknu Juki.
– Po kom osnovu?
– Branilac je bezobrazan.
Bedinger ne mogaš e da potisne smeh. – Odbija se. Pazite se,
gospođice Kasteljano.
Dejvisova se nasmeš i, i okrenu se ka Konklinu, s jednom rukom na
kuku. – Samo još jedno pitanje, inspektore. Jeste li iseckali još neke
važne dokaze koji bi oslobodili moju klijentkinju?
40.
Još uvek se oseć ajuć i ranjeno zbog branioč evog unakrsnog

ispitivanja Konklina, i pod stresom zbog celog tog už asnog dana, Juki
je izaš la iz sediš ta policije na zadnja vrata i prepeš ač ila nekoliko
blokova, proveravajući svoj blekberi u hodu.
Izbrisala je neke poruke, otkucala zabeleš ke u vezi sa sluč ajem,
poslala imejl Riđem Psu, koji se sada nalazio u svojoj kancelariji
traž eć i izveš taj sa suđenja. Uš la je na parking sa zadnje strane i taman
š to je otvorila vrata svog smeđesivog akura sedana, kad je č ula da je
neko doziva po imenu.
Juki se okrenu, prelete prepun parking pogledom, ugleda Dž ejsona
Tvilija kako kaska ka njoj probijajuć i se kroz guž vu u Ulici Brajant,
dovikujuć i, – Juki, sač ekaj malo. – Juki ubaci aktovku na zadnje
sedište, i okrenu se ka popularnom piscu koji joj se približavao.
Tvili izgleda fantastič no, pomisli Juki, dok ga je posmatrala kako
manevriš e kroz prepun parking. Sviđalo joj se sve u vezi s njegovom
pojavom: frizura, naoč are oliver pipls koje su uokviralave njegove
prodorne tamnosmeđe oč i. Tog dana je nosio elegantnu plavu koš ulju
preko sivog sakoa skrojenog po meri, a na pantalonama je imao
običan ermes kaiš koji mora da je koštao sedamsto dolara.
Tvili se zaustavi kod mesta gde je stajala s vratima od kola
otvorenim između njih, nimalo zadihan od trčanja.
– Zdravo, Džejsone. Šta nije u redu?
– Baš niš ta – reč e on, gledajuć i je u oč i. – Samo sam hteo da ti
kažem da mislim da si danas bila odlična.
– Hvala.
– Ne, ozbiljan sam. Sjajno se snalaziš u sudnici, i pametno se
postavljaš prema novinarima. Dejvisova vodi kampanju tamo na
stepeništu ispred sedišta, a ti...
– Odbrana mora da preokrene ovo – reč e Juki. – Moram da
dokaž em da je Dž uni Mun kriva, a to se neć e desiti ispred sediš ta
policije.
Tvili klimnu glavom u znak slaganja i reč e: – Znaš , hteo sam da ti
kaž em da sam sluč ajno uhvatio jedan razgovor u hodniku, i č uo sam
da je Dž uni malo spora, da joj je koe icijent inteligencije ispod
proseka.
– Nemam takav utisak – reč e Juki, pitajuć i se na š ta to kog đavola
Tvili cilja. Da li on to pokuš ava da je iskoristi na neki nač in? Ili je
postala cinič na za tih š est meseci koliko radi u kancelariji javnog
tužioca?
Tvili spusti aktovku na asfalt, izvadi kutiju za naoč are od meke
kož e iz gornjeg dž epa na sakou, izvadi krpicu i obrisa svoje oliver pips
naočare.
– Rekao bih da ć e Dejvisova da dovede nekog struč nog psihijatra
da kaž e poroti da je Dž uni glupa u podlož na sugestijama, i da su
brutalni policajci mogli da je navedu da kaže bilo šta.
– Pa, hvala ti na toj informaciji, Džejsone.
– Nema problema. Cuj, Juki – reč e on, stavljajuć i naoč are. –
Umirem od ž elje da č ujem š ta se sve nalazi u tvoj tvojoj slatkoj glavici.
Da li bi htela da izađeš na večeru sa mnom? Molim te?
Juki se premesti s noge na nogu u svojim uskim cipelama s
visokom š tiklom, pomisli na laš icu lepog hladnog kors piva koja je
čeka kod kuće. Na gomilu posla koji mora da završi.
– Nemoj da se ljutiš , Dž ejsone. Kad radim na nekom sluč aju volim
da sam sama na kraju dana. Potrebna mi je samoć a i vreme da
razbistim glavu...
– Juki. Moraš da jedeš , i zaš to mi onda ne dopustiš da te izvedem
na jednu inu več eru? Kavijar, jastog, francuski š ampanjac. Gde god
ž eliš . Vratić eš se kuć i do osam, a uopš te neć emo prič ati o poslu. Samo
o ljubavi – reče Tvili, upućujući joj svoj najblistaviji osmeh.
Bio je šarmantan, i znao je to.
Juki se nasmeja tako uvežbanom zavođenju, a onda iznenadi sebe.
Pristade.
41.
Stiven Mič am i njegova ž ena Sendi gledali su dokumentarac o

istinitim zloč inima na televiziji u svom raskoš nom domu u Kau Holou
kad su čuli zvono na vratima.
Stiv reče Sendi: – Očekujemo li nekoga?
– Dođavola, ne – reč e Sendi, misleć i na preč eš ljavanje komš iluka
zbog izbora za č lanove lokalnog š kolskog odbora. Ona otpi gutlja vina
iz čaše. – Ako ih budemo ignorisali, otići će.
– Pretpostavljam da uvek mogu da im prebrojim rebra i nateram ih
da nas skinu s tog spiska – reč e Mič am, praveć i se opasan i udarajuć i
vazduh, zatim nazuvajući mokasine.
Priđe ulaznim vratima, proviri kroz staklo, vide dva zgodna
mladića kako stoje ispred, otprilike istog godišta kao njegov sin, Skot.
Šta je sad ovo?
Krupniji od njih dvojice je nosio majicu kratkih rukava boje
breskve ispod kamu laž nog prsluka, kosa mu je padala preko
okovratnika, i izgledao je kao da je iz neke banana republike pre nego
republikanac, de initivno ne kao Jehovin svedok. momak deč ak je bio
klasič no obuč en, nosio je sivi karirani sportski sako preko polo majice
boje lavande, i kosa mu je spreda bila duga, kao kod klinaca iz
engleskih internata. Deč aci su u rukama drž ali neotvorene laš e s
žestokim pićima.
Mič am isključ i kuć ni alarm, odš krinu vrata i reč e: – Mogu li vam
nekako pomoći, momci?
– Ja sam Hok, gospodine Mič am – reč e onaj u sportskom sakou. –
Ovo je Pidž . Uh, to ć e biti naš a imena u bratstvu{8} – on ć e,
izvinjavajuć i se. – Mi smo Skotijevi drugovi, znate, i treba da polož imo
zakletvu i postanemo članovi bratstva Alfa delta fi.
– Stvarno? Skoti nije zvao....
– Ne, gospodine, on ne zna da smo ovde. Moramo ovo da uradimo
krišom.
– Polažete zakletvu, a?
Mič am se s toplinom oko srca priseti svojih dana u bratstvu. – Kad
je inicijacija? – upita.
– Sledeć e nedelje, gospodine – reč e Pidž . – Ako ispunimo uslov.
Moramo da vas pitamo neke stvari u vezi sa Skotijem, neš to š to ljudi
ne znaju o njemu, i moramo da nabavimo jednu njegovu sliku kad je
bio beba, po mogućstvu neku na kojoj je go...
Mič am se nasmeja i reč e: – Dobro, dobro, uđite. – Otvori š irom
vrata svog prostranog doma s pogledom na zaliv od kojeg je zastajao
dah.
– Draga, imamo druš tvo – doviknu on svojoj ž eni, vodeć i dvojicu
momaka kroz opredsoblje. – Hok, kao Itan Hok? Ili po ptici,
verovatno.
Mič am uze boce s pić em od momaka zahvalivš i im, a zatim otvori
drveni ormarić s pić ima u dnevnoj sobi. Izvadi č aš e dok su se momci
predstavljali njegovoj ž eni, koja reč e: – Lepo je od vas š to ste doneli
nešto, ali stvarno nije trebalo.
– Liker kvantro – reče Mičam. On nasu piće i podeli čaše. – Živeli.
U stvari, Mič am je pokuš avao da smanji pić e, ali Sendi je već bila
pripita. Promuć kala je pić e u č aš i, otpila gutljaj, i rekla: – Dragi, š to ne
pokažeš momcima Skotijevu sobu? Ja ću doneti albume sa slikama.
– Ja ć u ostati s vama, gospođo Mič am – reč e Pidž . – Da vam
pomognem da izbarete pravu sliku.
Sendi je zamiš ljeno gledala slike u albumu u svom krilu, kad joj je
Pidž ova senka pala preko lica. Ona podiž e svoj zamagljeni pogled i
trgnu se, konačno shvativši šta se dešava. Pidž je držao pištolj.
Ona udahnu duboko, ali Pidž podiž e prst do usana i reč e: – Ne
vrišti, Sendi. Samo radi ono što ti kažem, i sve će biti u redu.
42.
– Ovo viš e nije smeš no – reč e Stiv Mič am dvojici momaka,

trepnuvši kad mu je Hok nabio cev pištolja između lopatica.
– Stanite pored svoje ž ene, gospodine Mič am – reč e Hok. – Ovo je
viš e kao pljač ka, znate? Neć emo vas povrediti. Osim ako nas ne
naterate.
Mič am ode i stade pored svoje ž ene, gledajuć i u oba piš tolja
naizmenič no, misleć i o sopstvenom piš tolju, koji je stajao umotan u
peš kir na vrhu ormarić a s rubljem. On pogleda u Sendi, vide da se
trezni, pokušavajući da pojmi šta ih je to snašlo.
Kad bi i on sam znao.
On se okrenu nazad ka Pidž u i reč e: – Ovo je samo š ala koju
izvodite zbog prijema u bratstvo, je l’ da, momci?
– Da, gospodine – reč e Hok, gledajuć i u njegova leđa. – Hoć u da
oboje legnete licem ka podu.
– E pa neć u to da uradim, ti ludi deč ač e – reč e Sendi, okreć uć i
glavu, besno sevajuć i oč ima. – Izlazite napolje, obojica, odmah, i recite
Skotiju da želim da mi se javi večeras, i ne zanima me u koje doba...
Pidž priđe iza Sendi, zamahnu i udari je u potiljak drš kom od
piš tolja. Sendi jauknu i pade u č uč anj, hvatajuć i se za glavu. Stiven
vide kako joj krv teč e između prstiju. On se okrenu ka Sendi ali ga
metalno kliktanje oroza zaledi u mestu.
Stiven je ž eleo da mož e da nastavi da porič e nemi už as koji je
narastao u njemu – ali nije viš e mogao da ga zaustavi. Ovi klinci će ih
ubiti – osim ako, nekako...
– Ne ž elim da te upucam, gospođo – reč e Pidž . – Lezi skroz na pod.
I ti, druškane. Brže.
Stiven se pusti na kolena, moleć i. – Uradić emo kako nam kaž ete.
Uzmite sve – reč e on. – Uzmite sve š to imamo. Samo nas nemojte
povrediti, molim vas.
– Dobar stav – reč e Pidž , gurajuć i Sendi Mič am nogom na pod,
stajuć i iza nje dok je njen muž lež ao na persijskom tepihu, licem ka
podu.
– Stavite ruke iza leđa, molić u lepo – reč e Pidž . Izvadi kotur
najlona za pecanje iz zadnjeg dž epa, č vrsto sveza zglobove
Mič amovima providnim plastič nim vlaknom. Onda im strž e obuć u s
nogu, skide Sendine č arape, i poč e da obmotava č lanke Stivena
Mičama najlonom za pecanje.
– Odać u vam jednu tajnu – reč e Pidž . – Nas zapravo ne zanima da
budemo č lanovi bratstva, kao vaš eg Skotija. – On svuč e Sendine
pantalone s lastišom i gaće jednim potezom. Sendi skiknu.
– Gde vam je sef, gospodine Mič am? Kako glasi kombinacija? –
upita Hok.
– Mi nemamo sef – reče Mičam.
– Hok, vrati se na sprat – reč e Pidž . – Ja ć u praviti druš tvo ovim
ljudima.
On pljesnu nestaš no Sendi po dupetu, smejuć i se, dok je Mič am
vikao, – U kutiji od cigara na mojoj komodi imate novca. Vaš je. Uzmite
sve!
Pidž pojač a zvuk na televizoru, smota Sendine č arape i njima
zač epi usta Mič amovima. Dok je Sendi cvilela i vrpoljila se, on je opet
pljesnu po dupetu, ovog puta gotovo než no, a zatim joj nevoljno veza
č lanke najlonom za pecanje. Kad je to završ io, slomi vrat druge laš e
likera o policu iznad kamina. Posu pić em hrpu novina kraj tapacirane
fotelje, pletivo u jednoj korpi, natopi njime kosu i odeć u Mič amovih,
dok je Stiven vikao s čarapom u ustima, počevši da se guši njome.
– Ja ne bih to radio – Pidž ć e razumno. – Mogao bi da se udaviš
sopstvenom povraćkom. To bi bilo baš gadno, druškane.
Hok siđe stepenicama u dnevnu sobu, s cigarom u ustima, maš uć i
punom jastučnicom.
– Bogat plen – reč e on, š iroko se osmehujuć i. – U kutiji je bilo oko
pet hiljada. Oh, a pronašao sam i jednu knjigu.
Pidž se saž e do Sendi Mič am, koja je stenjala polugola kraj
njegovih stopala. On joj skide dijamantsko prstenje s ruku i dreknu
Stivenu Mičamu na uvo.
– Kako vi bogati ono kaž ete? Lagodan ž ivot je najbolja osveta? E
pa uživajte u svojoj osveti. I hvala na svemu.
– Spreman? – upita Hok.
Pidž dovrši pisanje i vrati poklopac na penkalo.
– Veni, vidi, vici, brate – reč e Pidž , paleć i š ibice i bacajuć i ih na
mesta gde je prosuo alkohol.
VUUUUM.
Plamenovi se podigoš e svud po sobi. Dim se kovitlao, zamrač ujuć i
vazduh. Mič amovi nisu mogli da vide dva mladić a kako im maš u
opraštajući se od njih dok su izlazili na prednja vrata.
43.
Smrad izgorelog mesa nam je zapuhnuo nozdrve i pre nego š to

smo prešli prag izgorele kuće Mičamovih u Kau Holou koja se još uvek
pušila. Nekada je to bilo remek-delo arhitekture. Sada grobnica.
Pož arni inspektor Cak Hani izađe iz senki da nas pozdravi.
Izgledao je nekarakteristično umorno i namršteno.
– Moj drugi požar večeras – objasni on,
– Prvi je bio ovakav? – upita Konklin.
– Jok. Eksplozija u laboratoriji za spravljanje metamfetamina –
reč e Hani. – Zrtva je odletela iz kuć e i pala u prikolicu svog pikapa –
on zavrte glavom. – Ovaj požar je isti kao kod Malounovih.
Pođosmo za Hanijem u ono š to je nekada bila dnevna soba
Mič amovih. Zamiš ljala sam taj prostor u pređaš njem stanju – visoki
plafon, masivan kamin i ogledalo iznad police od kamina. Sad je ostala
samo pozlata pocrnela od dima i ugljenisani mermer. Tela su lež ala
jedno blizu drugog, u sedam i po centimetara dubokoj crnoj vodi, na
stomacima, skvrč enih pesnica, š to je posledica zatezanja tetiva
prilikom gorenja.
– Ako su ž rtve bile vezane, te veze su izgorele – reč e Hani,
kleknivš i kraj tela. – Nema svrhe traž iti otiske. Mož da sutra na
dnevnoj svetlosti... U svakom sluč aju – nastavi Hani – pronaš ao sam
ovo na kuhinjskom š anku. – On dade Konklinu jednu knjigu. Proč itah
naslov: Istorija jahtinga. – Unutra stoji neki natpis za tebe, Rič . Na
latinskom je.
Konklin otvori knjigu na naslovnoj strani i proč ita naglas. – Radix
omnium malorum est cupiditas.
– Šta to znači? – upita ga Hani.
– Konklin pokuš a da prevede: – Neš to, neš to, zlo je ljubav? Ne
znam. Do mojega. Moje školsko znanje latinskog je iscrpljeno.
– Nismo li svi? – reč e Kler, uš avš i u sobu, prać ena dvojicom
asistenata. – Šta imamo ovde.
Ona priđe telima, okrenu na leđa ono manje, a iz ž rtvinih usta
izađe vazduh. Paaahhhh.
– Vidi ovo – reč e Kler Caku, pokazujuć i mu laš u alkoholnog pić a
koja je bila delimično zaklonjena žrtvinim telom.
Hani je podiže s poda rukom u rukavici.
– Možda ćemo ipak pronaći neke otiske prstiju – reče on.
Konklin i ja ostavismo Kler i Hanija s telima ž rtava i izađosmo
napolje. Prvi policajac na mestu zloč ina pokaza put jedne atraktivne
ž ene koja je stajala ispred gomile na rubu travnjaka koja se sada
osipala.
– Ta ž ena je prijavila pož ar. Zove se Debra Kurc – reč e mi
policajac. – Živi odmah preko puta ulice.
Kurcova je bila u kasnim č etrdesetim, visine oko metar i š ezdeset
dva, malo premrš ava, mož da anoreksič na, u trenerci za trč anje od
elastina. Po obrazima joj se razmazala maskara od suza. Predstavih
sebe i Konklina, upitah Kurcovu je li poznavala pokojnike.
– Stiv i Sendi Mič am su bili moji najbolji prijatelji – reč e ona. –
Pozvala sam služ bu za hitne sluč ajeve č im sam videla pož ar. Bož e, o,
bože, već je bilo prekasno.
– Da li biste hteli da pođete s nam do stanice? – upitah. – Zelimo da
saznamo sve što možemo o vašim prijateljima.
44.
Debra Kurc je pila kafu od prethodnog dana u manjoj, č istijoj od

dve sobe za ispitivanje. – Mič amovi su bili najbolji ljudi na svetu – reč e
nam plačnim glasom.
– Možete li da se setite zašto bi neko hteo da im naudi? – upitah.
– Idem dole do aparata za sokove – reč e Konklin Kurcovoj. – Mogu
li da vam donesem još nešto?
Ona odmahnu glavom.
Kad je Konklin otiš ao, Kurcova se nagnu preko stola i reč e mi da je
Sendi imala problem s pić em, i da su i Sendi i Stiven povremeno varali
jedno drugo. – Ne mislim da to išta znači, ali čisto da znate.
Kurcova mi je isprič ala da su Mič amovi imali dvoje dece; sina
Skota, od nekih devetnaest godina, koji je otiš ao da studira, i stariju
ć erku Rebeku, udatu, koja ž ivi u Filadel iji. Kurcova je ponovo
zaćutala, kao da oseća neki bol iznutra – ili grižu savest.
– Postoji li još nešto što želite da mi kažete, Debra? Je li bilo nečega
između vas i Stivena Mičama?
– Da – ona će tiho. – Jeste.
Kurcova nije skidala pogled s vrata dok je prič ala, kao da ž eli da
završi priču pre nego što se Konklin vrati. Ona reče: – Mrzela sam sebe
š to sam lagala Sendi. Teš ko je objasniti, ali na neki nač in i nju sam
volela koliko i Stiva.
Gurnuh kutiju s maramicama na njenu stranu stola dok je Konklin
ulazio nazad u sobu. U ruci je držao odštampani list hartije.
– Vi imate policijski dosije, gospođice Kurc – reč e Konklin,
izvlačeći stolicu. – Što me je pomalo iznenadilo.
– Bila sam u stanju tugovanja – reč e nam ž ena, dok su joj se sive
oči ponovo ispunjavale suzama. – Nisam naškodila nikom osim sebi.
Konklin okrenu papir k meni.
– Bili ste uhapšeni zbog provalne krađe.
– Deč ko me je nagovorio, a ja sam bila dovoljno glupa da
pristanem. U svakom sluč aju, bila sam oslobođena optuž be – reč e
Kurcova.
– Niste bili oslobođeni optuž be – reč e Konklin. – Dobili ste uslovnu
kaznu. Rekao bih da ste se nagodili s tuž iocem da odate svog deč ka.
Jesam li u pravu? Oh, a tu je i podmetanje požara.
– Rendi, moj muž Rendi je umro. Došlo mi je da sebi iščupam srce –
reč e ona, udarajuć i se pesnicom u grudi. – Zapalila sam naš u kuć u jer
je to bio jedini način da vidim ono što sam osećala. Neizmernu tugu.
Zavalih se u stolici. Mislim da sam mož da zinula u neverici. Debra
Kurc je reagovala na šok na mom licu.
– Bila je to moja kuć a – povika ona. – Nisam č ak traž ila ni odš tetu
od osiguravajuć eg druš tva. Naš kodila sam samo sebi, razumete li?
Naškodila sam samo sebi!
– Je li Stiven Mičam prekinuo vašu vezu?
– Da. Ali to se desilo pre nekoliko nedelja, i bilo je obostrano.
– Niste bili malč ice ljuti? – upita Konklin. – Niste oseć ali malo
neizmerne tuge?
– Ne, ne, š ta god vi mislili. Nisam zapalila kuć u Mič amovih. Nisam
to uradila. Nisam.
Pitali smo Debru Kurc gde je bila kad je kuć a Malounovih izgorela,
i poznaje li Palo Alto. Imala je alibije, i sve smo zapisali. Po onome š to
nam je isprič ala, ispada da je ona luda ž ena s jakom sklonoš ću ka
uništenju i samouništenju.
To se slagalo s osobom koju smo traž ili, ali opet i nije. A sad je bilo
pola šest ujutru.
– Jeste li planirali da putujete negde, Debra? – upita Konklin, na
svom šarmantni način.
Ona odmahnu glavom. – Ne.
– Odlič no. Molim vas nemojte odlaziti iz grada a da nas ne
obavestite.
45.
Dž o je još uvek spavao kad sam se uš unjala u krevet. Než no sam
izgurala Martu sa svog mesta i uš uš kala se Dž ou uz leđa, ž eleć i da ga
probudim da mu kaž em š ta me muč i. Dž o se okrenu k meni, privuč e
me uza se, zagnjuri lice u moju nadimljenu kosu.
– Jesi se ti to smucala po barovima, plavušice?
– Izgorela kuća – rekoh. – Dvoje mrtvih.
– Kao kod Malounovih?
– Isto kao kod Malounovih.
Prebacih mu ruku preko grudi, naslonih lice na vrat, glasno
uzdahnuh.
– Reci mi šta te muči, draga – reče Džo.
Odlično.
– Radi se o toj ž eni, Debri Kurc – rekoh, dok se Marta ponovo pela
na krevet, okrenula se dvaput i sklupč ala iza mojih nogu, privijajujuć i
se uz mene s druge strane.
– Živi prekoputa ulice žrtava. Ona je prijavila požar.
– Palikuće često to rade.
– Da. Kaž e da je ustala da popije vode i videla pož ar. Pozvala je
vatrogasce, a zatim se pridružila masi i posmatrala kako ga gase.
– Stajala je tamo kad ste stigli?
– Bila je tamo satima. Kaž e da je bila najbolja drugarica poginule
supruge, Sendi Mič am, i da je spavala s drugom ž rtvom, Sendinim
mužem...
– Čudna definicija najbolje drugarice.
Moradoh da se nasmejem. – Spavala je s muž em svoje najbolje
drugarice dok je nije otkač io. Ta Debra Kurc ima ključ od kuć e ž rtava.
Takođe ima krivič ni dosije. Jednom davno je uhapš ena zbog provalne
krađe. I pogodi zbog čega još? Podmetanja požara.
– Ha! Zna kako sistem funkcioniš e. I onda je uradila – š ta?
Podmetnula pož ar u kuć i preko puta ulice i samo sač ekala da je
panduri pokupe?
– To i ja kaž em, Dž o. Dobiti sve tako na tacni, to je previš e.
Kurcova je imala sredstvo, motiv i priliku. Ona je „prezrena ž ena“ –
plus, jednom je već zapalila kuć u. Znaš , teš ko je odreć i se takvog
uzbuđenja.
– Imaš li osećaj da je ubica? – upita me Džo.
– Imala sam osećaj da je jadni narcis koji žudi za pažnjom.
– To si lepo rekla.
Poljubih Dž oa. A zatim ga poljubih još nekoliko puta, už ivajuć i u
oseć anju njegove oš tre brade na mojim usnama, njegovih usana na
mojim, i što ga imam, tako krupnog i toplog u svom krevetu.
– Nemoj da započ inješ neš to š to ne mož eš da završ iš zbog umora,
plavušice – zareža on.
Ponovo prasnuh u smeh. Cvrsto ga zagrlih. Rekoh: – Gospođica
Kurc insistira da nije kriva. Tako da mislim... – Misli mi odlutaš e nazad
ka žrtvama, vodi pocrneloj od čađi koja se mreška oko njihovih tela.
– Šta misliš – upita Džo.
– Mislim da je podmetnula taj pož ar jer je potpuno
autodestruktivna i ž eli da bude uhvać ena. Ili je uč inila to, ali nije
planirala da ubije svoje prijatelje. Ili....
– Tvoj oseć aj ti govori da nije to ona uč inila. Da je samo potpuna
ludača.
– Baš to – rekoh mom dragom. – Baš... to...
Kad sam se probudila, videla sam da grlim Martu, da Dž oa nema, i
da kasnim na sastanak s Džakobijem.
46.
Naš la sam se s Kler kod njenih kola posle posla. Prebacih par
gumenih č izama, baterijsku lampu, njen pribor za mesto zloč ina,
ogromnu kesu č ipsa i tri mape na zadnje sediš te pa se popeh na
suvozač ko mesto njenog petfajndera. Rekoh: – Rič i je dobio prevod
latinske fraze koja je bila napisana na naslovnoj strani one knjige o
jahtingu.
– Je l’? I š ta to znač i? – reč e ona, prebacujuć i sigurnosni pojas
preko stomaka, istež uć i ga do maksimuma pre nego š to ga je
zakopčala.
I ja vezah pojas, i rekoh: – Grub prevod glasi „Novac je izvor sveg
zla“. Volela bih da se doč epam budale koja je to napisala i pokaž em
mu ž rtve onako ispeč ene i skvrč ene na tvom stolu. Da mu pokaž em
šta je pravo zlo.
Kler zastenja. – Pravo kaž eš – reč e ona, i skrenu u Ulicu Brajant,
vodeć i nas ka severu, oč igledno odluč ivš i da pređe onih tri kilometra
koliko ima do bara Kod Suzi kao da vozi trku Dejtona 500. Cimnula je
volan, dajuć i gas, i obiš la jedan spor turistič ki autobus za razgledanje
grada. – Kaž eš „da mu pokaž em“ – istaknu Kler. – Je l’ to znač i da ti ta
Debra nije na listi?
– Ima alibi – rekoh Kler kroz zube. Stegnuh instrument-tablu dok
je ona proletala kroz ž uto. – Takođe, ima proverene alibije i za noć
požara kod Malounovih, i kod Jablonskih u Palo Altu.
– Hmmf – reč e Kler. – Sto se tič e dva raspoznatljiva otiska prsta na
onoj laš i pronađenoj na mestu zloč ina – jedan pripada Stivenu
Mič amu. Za drugi nije pronađeno poklapanje. Ali imam nešto za tebe,
devojč ice. Sendi Mič am ima ranu na lobanji solidne velič ine nanetu
tupim predmetom. Izgleda kao da su je mož da udarili drš kom od
pištolja po glavi.
Pomislila sam na to – da je ubica postao nasilan – a onda sam
isprič ala Kler kako preč eš ljavanje komš iluka Mič amovih nije dalo
nikakve rezultate. Ona je meni saopš tila rezultate analize krvi – koja
je pokazala da je Sendi Mič am pila i da su oboje Mič amovih umrli od
gušenja dimom.
Sve je to bilo zanimljivo, ali nije vodilo nič emu. To sam i rekla Kler
dok je zaustavljala auto na mestu za osobe s hendikepom tik ispred
kafea Kod Suzi.
Ona me pogleda i reč e: – Ja jesam hendikepirana, Linds. Ugojila
sam se dvadeset kila u trudnoć i i ne mogu da prepeš ač im ni jedan
jedini blok a da se ne zadišem.
– Neć u te prijaviti zbog ovoga, leptirić u. Ali š to se tič e brzinskog
rekorda koji si upravo postavila vozeći dovde...
Moja najbolja drugarica me poljubi u obraz dok sam joj pomagala
da izađe iz petfajndera. – Volim što brineš za mene.
– Šta mi to vredi – rekoh, grleći je, otvarajući vrata kafea.
Dok smo se probijale kroz guž vu ispred š anka iduć i ka zadnjem
delu kafea, už ivali smo u mekom metalnom zvuku verzije jedne
klasič ne numere Boba Marlija na improvizovanim bubnjevima, kao i
bož anstvenoj aromi peč ene piletine, belog luka i karija. Sindi i Juki su
već bile u naš em separeu, a Lorejn je privlač ila jednu stolicu za Kler.
Stavila je na sto plasti iricane menije koje smo znale napamet i
preuzela porudžbinu za bokal piva i jednu mineralnu za Kler.
A onda je uz Sindino nagovaranje: – Juki, reci im, reci im – Juki
„prijavila“ novosti.
– Nije to niš ta – reč e ona. – Dobro. Imala sam sastanak. S
Džejsonom Tvilijem.
– I pazila si š ta mu govoriš – reč e Sindi strogo. – Nisi valjda
zaboravila da je pisac.
– Uopš te nismo prič ali o sluč aju – reč e Juki, smejuć i se. – Izaš li smo
na večeru. Vrlo prijatnu več eru, nismo se ljubili niti iš ta slič no, tako da
se smirite, devojke, u redu?
– Je li bilo zabavno? Hoćeš li se opet videti s njim?
– Da, da, ako me bude pitao, pretpostavljam da hoću.
– Gospode. Prvi sudar za, koliko, godinu dana? – rekoh. – Mislila
sam da ćeš biti više uzbuđena.
– Nije godinu dana – reč Juki. – Proš lo je š esnaest meseci, ali nije
bitno. Čemu nazdravljamo?
– Nazdravljamo Rubi Rouz – reče Kler, podižući čašu s vodom.
– Kome? – upitasmo sve uglas.
– Rubi Rouz. Evo je ovde – reč e Kler, tapš uć i se po stomaku. – To
je ime koje smo Edmund i ja izabrali za našu malu devojčicu.
47.
Kad sam se vratila kuć i iz kafea Kod Suzi, sunce je još uvek visilo
iznad horizonta, rasipajuć i narandž astu svetlost po haubi policijskih
kola parkiranih ispred mog stana.
Sagnuh se do otvorenog prozora od kola, rekoh: – Ej, gde si. Neš to
nije u redu?
– Imaš dva minuta?
Rekoh: – Naravno – i moj partner otvori vrata od kola, ispruž i
svoje duge noge, ode do stepenica ispred ulaza u moju zgradu i sede
na njih. Pridruž ih mu se. Nije mi se svideo izraz Rič ovog lica dok je
otvarao paklo cigareta i nudio mi jednu.
Odmahnuh glavom, pa rekoh: – Ti ne pušiš.
– Stara navika koja se nakratko vratila.
I ja sam bila ostavila puš enje jednom ili dva puta, i sad kad je Rič
kresnuo š ibicu, vrh cigarete se zasijao, a on ispustio jedan dug dim put
sumračnog neba, osetila da me taj divni ritual privlači.
– Keli Maloun me zove svakog dana, a ja joj govorim da još niš ta
nismo otkrili. Morao sam da joj kažem za Mičamove.
Promrmljah saosećajno.
– Kaž e da ne mož e da spava, razmiš lja kako su joj roditelji umrli.
Neprestano plače.
Rič se zakaš lja od dima i odmahnu rukom da mi kaž e da viš e ne
mož e da prič a. Razumela sam kako se bespomoć no oseć a. Izgledalo je
kao da ć e smrt Malounovih biti deo už asne serije zloč ina. A mi nismo
imali nikakav trag.
Rekoh: – Pogreš ić e on negde, Rič i, ubice skoro uvek pogreš e. A mi
nismo sami u ovome. Imamo Kler, Hanija...
– Sviđa ti se Hani?
– Naravno. Tebi ne?
Konklin slegnu ramenima. – Zaš to on zna tako mnogo i tako malo
u isto vreme?
– On radi isto š to i mi. Gaca kroz blato. Pokuš ava da nađe smisao u
besmislu.
– Dobra reč . Gacati. Mi gacamo, a ubica se smeje – ali hej, ja sam
pametan momak. Umem da prevodim iznađale latinske fraze na
engleski! To vredi nešto. Zar ne?
Smejala sam se s Rič om dok se trudio da oraspolož i samog sebe
š aleć i se, kad sam ugledala crni sedan kako mili ulicom u potrazi za
praznim mestom. Bio je to Džo.
– O, vidi. Ostani da upoznaš Dž oa – rekoh. – Cuo je dosta toga o
tebi.
– Ne, ne več eras, Linds – reč e Rič , ustajuć i, gaseć i opuš ak od
cigarete đonom. – Možda neki drugi put. Vidimo se ujutru.
Džoova kola se zaustaviše.
Riči isparkira kola odatle.
Onda Džo uparkira svoja na isto mesto.
48.
– Koristiš li ti ikad ovo? – upita me Džo za šporet.

– Naravno.
– Je l’? A šta je onda ovo?
On izvadi uputstvo za upotrebu i komade stiropora iz rerne.
– Koristim ploču šporeta – rekoh.
On zavrte glavom, nasmeja se, zamoli me da otvorim vino i da
poč nem da spremam salatu. Rekoh da mislim kako ć u moć i to da
izvedem. Izvukoh plutani č ep iz š ardonea, iskidah glavicu zelene
salate u jednu lepu č iniju od duvanog stakla koju sam dobila na
poklon od Dž oa, i iseckah paradajz. Pruž ih ruku da dohvatim
maslinovo ulje i zač ine, š ljepnuh Dž oa po zgodnoj zadnjici. Onda se
smestih na barsku stolicu blizu šanka, izuh papuče.
Pijuckala sam vino i, dok se CD Fila Kolinsa vrteo u pozadini,
sluš ala Dž oa kako mi prič a o tri posla ugovorena za njegovu novu
irmu, koja se bavi izradom biznis planova u sluč aju izbijanja
katastrofa i elementarnih nepogoda, i o svom predstojeć em sastanku s
guvernerom. Dž o je bio sreć an. I meni je bilo drago š to koristi svoj
moderni, već i i lepš e opremljeni stan kao kancelariju – i oseć a se kao
kod kuće ovde u San Francisku.
I moj stan je jedno mnogo slatko mesto, moram reć i. Moje č etiri
prenatrpane ali udobne sobe nalaze se na treć em spratu jedne lepe
stare viktorijanske stambene zgrade, a dnevna soba mi izlazi na
balkon na kojoj už ivam u zalascima sunca i pogledu na zaliv. Na
kojem smo počeli da uživamo u pogledu na zaliv.
Dopunih Dž oovu č aš u vinom, posmatrajuć i ga kako puni dve
tilapije mesom raka i ubacuje pleh u rernu. Oprao je ruke i okrenuo se
k meni, onako zgodan.
– Riba ć e biti gotova za oko č etrdeset pet minuta. Hoć eš da
izađemo napolje da uhvatimo zalazak sunca?
– Ne baš – rekoh.
Spustih č aš u, obmotah nogu oko Dž oovog struka i privukoh ga k
sebi, š iroko se osmehnuvš i kad sam videla da su Dž oove plave oč i
sinule kad je shvatio na koju sam to bolju ideju doš la. On me privuč e
bliž e, skide me sa stolice i podiž e me, hvatajuć i me za zadnjicu i
brundajuć i teatralno dok me je nosio hodnikom, govoreć i: – Poteš ka
si, plavušice.
Nasmejah se, gricnuh ga za uš nu resicu, rekoh: – Nisi mislio da je
šezdeset kila teško kad si bio mlađi.
– Kao što rekoh. Laka si kao pero.
Než no me spusti na krevet, pope se i lež e pored mene, obujmi mi
lice krupnim š akama, i poljubi me tako da sam zastenjala. Zagrlih ga
oko vrata i Dž o izvede neš to gotovo nemoguć e – skide majicu, ljubeć i
me istovremeno, strž e moje pantalone, i takođe nekako uspe da ć uš ne
i zatvori vrata nogom kako nam Marta ne bi ometala ovaj trenutak
privatnosti.
– Neverovatan si – rekoh, smejući.
– Ništa još nisi videla, lutkice – zareža moj ljubavnik.
Ubrzo smo oboje bili nagi, vreli i znojavi, potpuno isprepletanih
udova. Ali dok smo se rvali na krevetu, slatko se primič uć i ekstazi,
slika jednog drugog muškarca iskrsla mi je u glavi.
Snažno sam se borila da je potisnem, jer je nisam želela tu.
Taj muškarac je bio Riči.
Treći deo
Kuvanje kod kuće
49.
Dž ejson Tvili sedeo je u prvom redu galerije u sudnici 2C, odmah
iza sić uš ne Dž uni Mun, hvatajuć i beleš ke dok je Konor Hjum Kampion
odgovarao na lagana pitanja Juki Kasteljano. Tvili pomisli kako je
Kampion straš no ostario od kako mu je sin nestao. Izgledao je
oronulo, pogureno, kao da ga Majklova smrt bukvalno ubija.
Dok je gledao u guvernera i Juki, Tvili oseti promenu u svom
razmiš ljanju, i u glavi mu se pojavi nova struktura romana. Juki je
branilac Majkla Kampiona, i ona je favorit iz senke; vatrena i lukava, a
istovremeno draga. Baš kao sad. Juki je koristila slavu i tugu bivš eg
guvernera da gane porotu i blokira odbranu.
Tvili je razmiš ljao da poč ne knjigu Jukinom uvodnom reč i, vrati se
kroz vreme koristeć i se bolnim trenucima iz deč akovog ž ivota
viđenim oč ima guvernera, a zatim se vrati na suđenje i svedoke.
Fokusira se na materinsku odbranu Dejvisove. Zadrž i se na ranjivoj
Dž uni Mun. Zatim završ i knjigu Jukinom završ nom reč i. Presuda,
osuda, ura!
Tvili ponovo usmeri pažnju na guvernera.
– Majk je rođen s poremeć ejam u prenoš enju srč anih impulsa –
reč e Kampion sudu. – Uzimao je lekove za srce, ali naravno, mogao je
da umre u svakom trenutku.
Juki upita tiho: – A šta je Majkl znao o dužini svog životnog veka?
– Majki je ž eleo da ž ivi. Imao je obič aj da kaž e: „Hoć u da ž ivim,
tata. Imam planove“. Znao je da mora da se pazi. Znao je da š to duž e
živi, to su veće šanse da...
Kampion zaćuta jer mu se grlo steglo a oči napunile suzama.
– Gospodine Kampione, je li Majkl prič ao s vama o svojim
planovima?
– O, da – reč e Kampion, smeš eć i se sada. – Vež bao je za predstojeć i
svetski š ahovski turnir, na kompjuteru, znate. I poč eo je da piš e knjigu
o tome kako je ž iveti s potencijalno fatalnom boleš ću... ona bi
pomogla ljudima... želeo je da se oženi jednog dana...
Kampion zavrte glavom, pogleda u porotu, i obrati im se direktno.
– Bio je tako divan deč ak – reč e on. – Svi su videli njegove slike,
intervjue. Svi znaju da je njegov osmeh mogao da rastera tamu, koliko
je bio hrabar – ali ne znaju svi kako je dobru duš u imao. Kako je bio
saosećajan.
Tvili primeti da je izraz lica Dajane Dejvis bio stegnut, ali nije se
usuđivala da prigovori Kampionovom ž ivom svedoč enju o bolu koji je
oseć ao zbog gubitka sina. Kampion se okrenu i pogleda pravo u
osumnjičenu, obrati se direktno njoj, tužno ali ne neljubazno.
– Da sam samo mogao da budem tamo kad je Majkl umro – reč e
Kampion Dž uni Mun. – Da sam samo mogao da ga drž im u naruč ju i
tešim ga. Da je samo bio sa mnom, umesto s tobom.
50.
– Narod poziva gospodina Trevisa Kuka da svedoči – reče Juki.

Glave se okrenuš e ka dvokrilnim vratima u zadnjem delu sudnice,
a mladić od oko osamnaest godina u sivom š kolskom dž emperu s
grbom iznad gornjeg dž epa stupi prolazom između klupa, prođe kroz
kapiju.
Kukova ž bunasta kosa izgledala je slepljeno pre nego oč eš ljano, a
cipele su mu vapile za č iš ćenjem. Cinilo se da mu je nelagodno dok se
zaklinjao da će govoriti istinu. Onda se popeo za pult za svedoke.
Juki pož ele dobro jutro svom svedoku i upita: – Odakle ste
poznavali Majkla Kampiona?
– Išli smo zajedno u srednju školu Njukirk.
– I kad ste upoznali Majkla?
– Poznavao sam ga u prvoj godini, ali, uh, poč eli smo viš e da se
družimo prošle godine.
– Po vašem mišljenju, zbog čega ste postali bolji prijatelji?
– Uh, Majkl zapravo nije imao mnogo drugova – reč e Trevis Kuk,
pogledavš i Juki nakratko u oč i, pa opet obori pogled u krilo. – Ljudi su
ga voleli, ali nisu se previš e zbliž avali s njim jer nije mogao da se bavi
nikakvim sportovima niti da visi s njima po gradu i tako to. Zbog
bolesnog srca.
– Ali tebi to nije smetalo da bi se zbližio s Majkom?
– Ja imam tešku astmu.
– I kako je to uticalo na vaše drugarstvo?
Trevis Kuk reč e: – Njegova bolest je bila gora, ali imao sam
predstavu kako mu je. Prič ali smo o tome kako je bezveze ž iveti s
nečim što ti stalno visi nad glavom.
– E sad, da li si u nekom trenutku rekao Majklu za ovde optuž enu,
gospođicu Mun?
– Da.
– Trevise, svesna sam da ti je mož da malo nelagodno zbog ovoga,
ali zakleo si se da ćeš govoriti istinu.
– Znam.
– Odlično. I šta si rekao Majklu za gospođicu Mun?
– Da sam bio s njom – promrmlja on.
– Molim te pričaj glasnije da bi porota mogla da te čuje – reče Juki.
Deč ak poč e iz poč etka. – Rekao sam Majklu da sam bio s njom.
Mnogo nas jeste. Ona je ina devojka za nekoga ko... kako god. Nije
prosta i slič no, tako da... – Trevis uzdahnu. – Tako da je dobra osoba
da se s njom skine mrak.
– Skine mrak? – reč e Juki, okreć uć i se od svedoka, gledajuć i ka
poroti. – Nisam sigurna šta to znači.
– Da se izgubi nevinost. Ne moraš da brineš o tome š ta ć e devojka
misliti o tebi i slič no. Mislim, mož eš da budeš svoj, da se zabaviš , platiš
joj i odeš.
– Shvatam. I š ta je Majkl Kampion rekao kad si mu rekao za
gospođicu Mun?
– Rekao je da ne želi da umre nevin.
– Trevise, jesi li se video s Majklom dan pre njegovog nestanka?
– Video ga u redu u kafeteriji.
– I kako ti je izgledao?
– Srećno. Rekao je da te večeri ima sastanak s Džuni.
– Hvala ti, Trevise. Svedok je vaš – reče Juki S. Dajani Dejvis.
Dejvisova je nosila plavi sako s dvorednim kopč anjem, sa po č etiri
velika biserna dugmeta u svakom redu, a oko vrata ogrlicu s tri niske
bisera. Srebrna kosa joj je bila ravna, gotovo oštra.
Ona ustade i reč e, ne napuš tajuć i sto odbrane: – Imam samo jedno
pitanje, gospodine Kuk.
Dečak ju je gledao otvoreno.
– Jeste li videli Majkla Kampiona kako ulazi u kuću Džuni Mun?
– Ne, gospoja.
– To je sve što nas zanima, časni sudijo – reče Dejvisova, sedajući.
51.
Tanja Braun je už ivala na mestu svedoka, istovremeno zadajuć i

Juki glavobolju.
Gospođa Braun se nasmeš i sudskom izvrš itelju, zabaci kosu iza
leđa dok se klela da ć e govoriti istinu, i sede u svom pripijenom odelu,
ponosna kao da ga je dizajnirao Versać e. Bila je treć a od svedokinja iz
okruž nog zatvora koje su bile „u sistemu“ zbog dilovanja droge,
prostitucije, ili oba navedena razloga, i koje su bile zatvorene zajedno
s Dž uni Mun. I iako se svedoč enje zatvorskih cinkaroš a generalno
smatralo sumnjivim ili beskorisnim, Juki se nadala da ć e maltene
identič ne izjave ove tri ž ene zajedno potkrepiti svedoč anstvo Dž uni
Mun.
Juki upita Tanju Braun: – Je li vam tuž ilaš tvo ponudilo iš ta u
zamenu za vaše svedočenje?
– Ne, gospoja.
– Nismo ponudili da vas premestimo u drugu ustanovu, ili vam
skratimo vreme odsluženja kazne ili bolji tretman ili neke privilegije?
– Ne, gospoja, rekli ste da mi neć ete dati niš ta. – Tanja Braun se
promeš kolji na stolici, nasu sebi č aš u vode, osmehnu se sudiji, pa se
primiri.
– Onda u redu, gospođo Braun – reče Juki. – Poznajete li optuženu?
– Ne bih rekla da je poznajem, onako lično, ali delile smo istu ć eliju
jedne noći u ženskom zatvoru.
– I je li gospođica Mun rekla zašto je uhapšena?
– Da, svako dođe na red da to ispriča.
– I šta vam je gospođica Mun rekla?
– Rekla je da je prostitutka i da je odradila Majkla Kampiona.
– A zašto ste to upamtili?
– Salite li se? Mislim, čoveče. Povaljala se sa zlatnim deč kom? I,
mislim, kakav je to osećaj? I posle je ispalo da je umro dok su to radili.
– Je li vam to gospođica Mun rekla?
– Da. Rekla je da je imao loš o srce, a to se i meni jednom desilo, ali
moj baja nije bio nikakav zlatni deč ko. Bio je neki smrdljivi deda, i
umro je na prednjem sediš tu svog kadilaka, tako da sam samo otvorila
vrata – opa, izvin’ te.
– Gospođo Braun, je li vam gospođica Mun rekla š ta je uč inila kad
je gospodin Kampion doživeo infarkt?
– Sva se raspekmezila – reč e Tanja Braun. – Rekla je da su se ona i
njen dečko otarasili njegovog tela.
– Je li rekla još nešto?
– Rekla je da je Majkl najslađi deč ko kog je ikad upoznala i da je
baš bezveze što je umro u najsrećnijoj noći u svom životu.
Juki se zahvali svojoj svedokinji, i suzdrž a se da ne prevrne oč ima
dok ju je predavala Dajani Dejvis.
Dajana postavi Tanji Braun isto pitanje koje je postavila i
prethodnim dvema Jukinim svedokinjama iz zatvorske ćelije.
– Da li vam je gospođica Mun dala neki dokaz da je bila s
takozvanom ž rtvom? Je li opisala neki karakteristič an beleg na
njegovom telu, na primer? Pokazala neki suvenir? Prsten, ili ljubavnu
poruku, uvojak njegove kose?
– A? Ne, hoću da kažem, nije, gospoja.
– Nemam više pitanja – Dejvisova će opet prezrivo.
52.
Tvili je pozvao Juki dok je bila na poslu i pitao da izađe s njim na

več eru u Plavi patliždan, novi popularni restoran u Makalisterovoj
ulici. – Imam mnogo posla – zakukala je ona. Onda je popustila. – Rana
večera, u redu? To bi bilo sjajno.
U š est uveč e, restoran je bivao sve ispunjeniji buč nom masom ljudi
koja je tu navrać ala pre odlaska u pozoriš te, ali ona i Tvili su imali
jedan mali sto daleko do š anka, gde je bilo dovoljno tiho za razgovor.
Sudarali su se kolenima s vremena na vreme, ali Juki to nije smetalo.
– Dejvisova je kao skrivena teroristič ka mina – reč e Juki, ć uš kajuć i
male š koljke viljuš kom po tanjiru. – Eksplodira ti u lice na svakom
kontrolnom punktu.
– Fore joj postaju bajate. Ne brini – reč e joj Tvili. – Verovatno ne
spava noću jer brine zbog tebe.
Juki se nasmeš i svom pratiocu i reč e: – Hej. Dosta o meni. – Pitala
ga je da joj priča o prvoj knjizi o istinitom zločinu koju je napisao.
– Moram li? Prodala se u dvesta primeraka.
– Nije moguće.
– Moguće je, i znam to jer sam ih sve ja kupio.
Juki zabaci glavu i nasmeja se, konačno se opustišvi, zadovoljna što
ima Tvilijevu punu pažnju samo za sebe.
– Napisao sam je pod pseudonimom – reč e Tvili. – Tako da, ako me
potražiš na Guglu, to čudo se neće naći na listi mojih knjiga.
– Pa, sad znam – reče Juki. – O čemu se radi u toj knjizi?
Tvili dramatič no uzdahnu, ali Juki beš e jasno da se samo zagreva
za priču koju voli da priča.
– Radi se o jednoj kantri-vestern pevač ici i kompozitorki iz Neš vila
– reče Tvili. – Džoi Flin. Jesi li čula za nju?
– Ne.
– Dobro, pa, pre desetak godina, Dž oi Flin je snimila nekoliko
pesama i poč ela da se uspinje na top listama. „Hot Damn“. Znaš tu
pesmu? Ili „Blue Northern“? Ne? pa, nije važno.
– Dž oi je bila udata za jednog stolara, Luka Flina, svoju š kolsku
ljubav, i dobili su č etvoro dece pre nego š to su napunili dvadeset pet.
Jednog dana je neki fan doneo Dž oi stotinu ruž a u kafanu gde je
pevala, i ona je odlepila za njim.
– Stotinu ruža... – reče Juki, zamišljajući taj prizor.
Tvili se š iroko osmehnu, i reč e: – Dž oi je varala Luka tri nedelje s
tim tipom pre nego što je on saznao za to i suočio se s njom.
– Kako?
– Pokucao na vrata Motela 6.
– Jao – reče Juki.
– To je bio kraj Dž oine ljubavne veze, a Luk joj nikad nije oprostio.
Tokom vremena, Dž oi je postala svesna č injenice da Luk planira da je
ubije.
– Stvarno? Kako?
– Kako je ona saznala za to? Ili kako je on planirao da je ubije?
Juki se nasmeja ponovo: – I jedno i drugo, a mislim da bi mi sad
prijao onaj čokoladni mus.
– Zasluž uješ kolač zbog nač ina na koji si danas ispitala guvernera –
reč e Tvili, dodirnuvš i rukav Jukine plave svilene bluze, dugo zadrž avš i
š aku tu pre nego š to ć e pozvati konobara. Nakon š to su naruč ili
desert, Tvili nastavi s pričom.
– Pet godina nakon š to ga je prevarila s tim obož avateljem, Dž oi je
otvorila keš memoriju na Lukovom kompjuteru i videla da je traž io
informacije o tome kako da otruje nekoga.
– O, bože...
– Dž oi je pisala svojoj najboljoj drugarici rekavš i da, u sluč aju da
se njoj neš to desi, policija treba da ispita njenog muž a. Deset dana
posle toga – nastavi Tvili – Dž oi je bila mrtva. Analizom krvi je
otkriveno prisustvo kalijum-cijanida u njenom telu, i Dž oina najbolja
drugarica je predala ono pismo policiji, koja je uhapsila Luka Flina i
optužila ga za njeno ubistvo.
– Ta prič a me podseć a na Nikol Simpson, koja je ostavila
fotogra ije svojih modrica u sef svoje sestre za sluč aj da je O’Dž ej
povredi.
– Baš tako! I tako ti ja sastavim predlog za knjigu, dobijem veliki
avans za š estocifreni ugovor, i poč nem da provodim vreme s Lukom
Flinom, koji se hladi u zatvoru, č ekajuć i suđenje. I da ti kaž em, u
okolini zatvora u Nešvilu nema ovakve hrane.
– Uzmi ostatak – reč e Juki, gurajuć i dve treć ine svog kolač a preko
stola.
– Sigurna si da si završ ila? Dobro, onda – reč e Tvili, prihvatajuć i
kolač.
Juki reče: – I šta se desilo?
Kelner spusti rač un na sto, a Tvili ga poklopi svojoj platinastom
karticom, rekavši: – Odbaciću te do tvojih kola. Ispričaću ti usput.
– Sto me ne bi pratio svojim kolima do kuć e – reč e Juki. –
Najmanje što mogu da učinim jeste da ti skuvam kafu.
Tvili se nasmeši.
53.
Dž ejson Tvili je sedeo na dvosedu u Jukinoj dnevnoj sobi, sa

irskom kafom koja je poč ivala na niskom staklenom stoč ić u između
njega i fotelje na kojoj je sedela Juki.
Juki je mislila da Tvili predobro izgleda i da nije vodila ljubav toliko
dugo da viš e nije sigurna da se seć a kako se to radi. On je bio slavan
tip koji ć e joj slomiti srce ako mu dozvoli, a ona nije imala vremena da
se zabavi, a kamoli da pati zbog slomljenog srca. Cekao ju je
konferencijski razgovor s Parizijem i javnim tuž iocem rano sledeć eg
jutra, morala je da se pripremi za sledeću rundu ovonedeljnog suđenja
veka i da ode u krevet. Da spava.
Tvili je bio uzbuđen, doš avš i do vrhunca prič e. – I sada je javni
tuž ilac imao pismo koje je Dž oi Flin dala svojoj najboljoj drugarici, a
ispostavilo se da je rekla i svojoj frizerki da se boji da će je Luk ubiti.
– Umirem – reč e Juki. – Bolje mi reci š ta se desilo, Dž ejsone, jer
moram da budem u krevetu za deset minuta a ti moraš da ideš.
– Dođi sedi kod mene tih deset minuta – reče on.
Juki oseti kako joj srce lupa u grudima. Osetila je još neš to –
zvocajuć e prisustvo svoje pokojne majke svuda oko sebe – u
nameš taju, u portretu na zidu – i znala je da bi njena mama ž elela da
ona poželi laku noć tom strancu i isprati ga napolje.
Juki ustade i sede pored Džejsona Tvilija.
Tvili je zagrli, nagnu se i poljubi je. Juki se prepusti poljupcu, poč e
da mazi Dž ejsona po kosi, i strese se od vrelog talasa strasti koji joj je
prostrujao celim telom. Oseć aj je bio neverovatan! Ali negde tokom
drugog poljupca, kad joj je Dž ejson preš ao š akom preko dojke, ona se
odvoji od njega, zadihana i usplahirena, dok je njena zbunjenost
ustupala mesto sigurnosti.
Nije spremna za ovo. Prerano je.
Juki pognu glavu, izbegavajuć i Tvilijev pogled, dok je on pruž ao
ruku i zatakao joj pramen sjajne kose iza uva.
Zatim, kao da se niš ta nije desilo, on reč e: – Sudija je proglasio
pismo koje je Dž oi napisala svojoj najboljoj drugarici neprihvatljivim
na sudu kao dokaz rekla-kazala, jer je optuž eni, u ovom sluč aju Luk
Flin, imao pravo da se suoči sa onim ko ga optužuje.
– A ta osoba je nažalost bila mrtva – reče Juki.
– Tako je. Ali, uvažio je svedoč enje Dž oine frizerke. Lukov advokat
se usprotivio. Rekao je da je frizerkino svedoč enje takođe dokaz
rekla-kazala. On je svejedno bio prihvaćen, i Luk je bio osuđen.
– To je prilično neverovatno.
– Baš tako – reč e Dž ejson. – Lukov advokat je podneo ž albu
vrhovnom sudu drž ave Tenesi, i osam meseci kasnije presuda je bila
poniš tena. Luk Flin trenutno ž ivi u Luisvilu sa svojim novom ž enom i
decom, i bavi se izradom kuhinja po meri – reč e Tvili. – Kao da Dž oi
Flin nikad nije ni bilo.
– Pusti me da pogađam: ta prič a je postala dosadna. A ti si morao
ili da napiš eš knjigu ili da vratiš avans – reč e Juki, poč evš i opet
normalno da diše.
– Tač no tako. I tako sam napisao Blue Northern, nazvavš i je po
Dž oinoj pesmi, ali knjiga je propala. Ali Malvo je postao hit, kao i
Prstenje na njenim rukama. A ova knjiga, š okantna prič a o ž ivotu i
smrti Majla Kampiona, isprič ana iz perspektive oč aravajuć e – o, bož e,
Juki...
Dž ejson privuč e Juki k sebi i ponovo je poljubi, a kad je poč ela da
se opire, kad je rekla: – Ne, ne mogu – on je stež e još jač e, sve dok nije
skoč ila i odgurnula ga, tako da se kafeni stoč ić opet ispreč io ispred
njih.
Tvilijevo lice se smrač i. Bio je ljut, a ona je razumela zaš to; osetio
je njen libido, ali ne i koliko je plaši.
– Žao mi je – reče ona. – Prosto nisam...
– Ne budi stidljiva miš ica, budi sreć na Japanč ica – reč e Tvili,
prekidajuć i je. Osmeh mu beš e usiljen, i on ustade, prateć i je do
sredine prostorije, i pođe da je opet uhvati dok je uzmicala.
Srećna Japančica? Šta nije u redu s njim?
Juki pređe preko bledozelenog tepiha do vrata, otvori ih i reč e: –
Laku noć, Džejsone.
Ali Džejson Tvili se nije ni pomerio.
– Šta nije u redu s tobom, koji moj? – povika on. – Flertuješ sa
mnom, pozoveš me u svoj stan, i sad – hej! Sluš aj me – reč e,
primakavš i joj se, č vrsto je hvatajuć i za bradu palcem i kaž iprstom,
okrećući joj lice k sebi.
– Rekla sam da ne želim – reč e Juki, oslobađajuć i se njegovog
stiska. – Sad izlazi napolje ili ću zvati policiju.
– Luda kučko – reče on, i nasmejavši se hladno, spusti ruke uz telo.
Jukino srce je galopiralo dok je Tvili polako izlazio iz njenog stana.
Ona zalupi vrata za njim, zaključ a ih i nasloni se na njih sluš ajuć i kako
se vrata od lifta na kraju hodnika otvaraju i zatvaraju. Ode do prozora
i vide Tvilija kako izlazi iz Krest rojala i ulazi u svoja kola.
Njegov crni mercedes odjuri Ulicom Džouns uz škripu guma.
54.
Nakon š to je pravi psihopata i ubica iz njene zgrade bio uhapš en,

Sindi je razmiš ljala da usvoji psa koji bi je š titio. Pitbulovi su bili
zabranjeni u San Francisku, a Sindi nije ž elela psa treniranog da ubije,
niti psić a kojeg ć e nosati u rukama, pa se njena potraga za savrš enim
psom č uvarom završ ila kod Seta, u prodavnici kuć nih ljubimaca u
Šestoj ulici.
Set joj je rekao: – Uzmi njega. Zove se Džukac.
Dž ukac je bio breskva-beli moluč ki kakadu, srodnik ptice koju je
Robert Blejk drž ao u svojoj seriji Bereta. Dž ukac međutim nije bio
ilmska zvezda. Durio se u svom kavezu, č upkajkuć i perje sa grudi,
podižući glavu da se oglasi svaki put kad bi se vrata radnje otvorila.
– Depresivan je – reč e Set. – Treba mu dom. Ako iko uđe u tvoju
kuću, Džukac će te obavestiti.
I tako je Dž ukac dobio ime Breskvica, a sad kad je ž iveo sa Sindi
viš e nije patio od depresije. Vidno sreć niji, sad je sedeo na Sindinom
ramenu, kidajuć i kljunom drvenu olovku na cepke i tiho mrmoreć i
neš to za sebe. Sindi su trebale nedelja ili dve dana da konač no
prevede to njegovo priguš eno mrmljanje; Breskvica je neprestano
ponavljao: – Ubij kučku. Ubij kučku.
– Lepa ptica, lepa ptica – odgovarala je Sindi odsutno, sigurna da
će, ako ponovi to dovoljno puta, uspeti da reprogramira svoju pticu.
Ove več eri su Breskvica i Sindi bili za njenim kompjuterom kod
kuć e. Sindi ukuca nekoliko ključ nih reč i u pretraž ivač : „ž rtve kuć nih
požara“, „žrtve kućnih požara zaliv San Franciska“, „kućni požar uzrok
nepoznat“, ali svaki put kad bi pritisla „enter“, ekran bi preplavilo
previše informacija.
Sindi poč eš a pticu ispod brade, ode i dosu sebi još č aja i vrati se za
radni sto. Ikonica za vreme u donjeg desnom uglu njenog ekrana
pokazivala je da je 22.32, a ona je još uvek tapkala u mestu. Unela je
preciznije parametre, otkucavši, „kućni požar bogat par“.
– Ovo je da ne poveruješ , Breskvice – reč e ona, dok se na desetine
linkova pojavilo na njenom ekranu. – Previše informacija!
Skoro svi linkovi su vodili ka istom pož aru, u kojem je izgorela
jedna kuć a u okolini San Franciska, č etiri godine ranije. Dok je Sindi
prelistavala č lanke, setila se prič e o ž rtvama, Emilu i Rozani
Kristijansen, koji su poginuli pre nego š to je ona poč ela da piš e za
kriminalističku rubriku.
Emil Kristijansen je rukovodio inansijama jedne irme za izradu
rač unarske opreme koju je kupila neka irma za proizvodnju
rač unara. Kristijansenovi su se obogatili preko noć i. Preselili su se iz
grada na jedno imanje okruž eno prirodom dalje uz obalu. Sudeć i
prema č lancima, kuć a je bila izgorela pre nego š to su vatrogasci uspeli
da dođu do nje, i Kristijansenovi su poginuli.
Vatrogasci koji su doš li na lice mesta klasi ikivali su taj pož ar kao
nesreć an sluč aj ali kad je sin Kristijansenovih nač inio spisak preostale
imovine, prijavio je da su nestali numizmatička kolekcija njegovog oca
i veliki smaragdni prsten i ogrlica sa sa irima i dijamantima njegove
majke, koji su sami vredeli pedeset hiljada dolara.
Na kraju poslednjeg č lanka nalazio se citat pož arnog inspektora,
koji je rekao izveš tač u: – Sveć a se prevrnula, papiri su se zapalili, a
zatim i zavese, i tako je cela kuć a izgorela. Nisam naš ao tragove lako
zapaljivih materija, tako da trenutno ne mogu da kaž em da li je pož ar
podmetnut, ili je do njega došlo slučajno.
Sindi je kucala, kliktala, otvarala linkove, i pronaš la je izveš taj o
obdukciji brač nog para. Patolog je kao uzrok smrti naveo guš enje,
dok je za nač in smrti rekao da ga „nije moguć e utvrditi na osnovu
izveštaja požarnog inspektora“.
– Hej, Breskvice. Šta misliš o tom nestalom nakitu? Hmm?
– Ubij kučku. Ubij kučku.
Sindina glava je vrvela od pitanja. Kristijansenovi su bili
opljač kani, i zaš to je onda, pitala se Sindi, pož arni inspektor rekao da
ne zna da li je pož ar bio nameran ili sluč ajan? A na pamet joj je pala
još jedna stvar: da li je sluč ajnost to š to je isti pož arni inspektor radio
na sluč aju Kristijansenovih kao i na sluč ajevima ubistva Malounovih i
Mičamovih?
Sindi je znala kako se taj pož arni inspektor zove jer je Lindzi
pričala o njemu. Zvao se Čak Hani.
Ona vrati Breskvicu nazad u njegov kavez i prekri ga. Onda se
bacila na telefoniranje. Prvo je pozvala svog urednika.
Onda je pozvala Lindzi.
55.
Devojka je bila krupna.

Sedela je za stolom za piknikovanje na kampusu, odmah ispred
prodavnice osvež avajuć ih napitaka Jamba đus, koja je gledala ka Vajt
plazi, pijuckajuć i na slamku svoj milk š ejk s ukusom jagode. Nosila je
odeć u za kampovanje: dugu suknju s karnerima i š irok gornji deo
dukserice crvene boje. Kož a joj je bila roš ava, a kosa sivkastosmeđa i
masna, i bila je, zapravo, savršena.
Hok izvi obrvom u njenom pravcu. Pidž joj klimnu glavom. Njih
dvojica priđoš e stolu za piknik i sedoš e, Hok pored devojke, Pidž
preko puta nje.
Hok načini „telefon“ ispruživši palac i mali prst.
– Zvvrrr – reče on, imitirajući zvuk zvonjave.
– Daaa – reč e Pidž , javljajuć i se na tobož nji poziv sopstvenim
„telefonom“.
– Pidže. Furaj odavde, batice. Prvi sam je video.
– Ali meni se viš e sviđa, bato. Rekao sam ti koliko mi se sviđa ova
žena.
Devojka podiž e glavu, zbunjena razgovorom koji se odvijao oko
nje. Pogleda u Hoka, koji je sedeo s njene leve strane, pa okrenu glavu
i pogleda u Pidž a. Onda obori pogled nazad ka svom laptopu, gde je
vodila blog na Majspejsu.
– Mislim da joj se nijedan od nas ne sviđa, batice – reč e Hok u svoj
telefon. – Misliš li da je snob?
– Pusti mene da prič am s njom – reč e Pidž . On spusti svoju
„sluš alicu“ na sto, obrati se devojci: – Zdarvo. Ja sam Pidž . Stariji sam
student. Rač unarstvo i informatika. – Pokaza ka fakultetskoj zgradi. –
Moj drug hoć e da te pita da izađete, ali ja sam mu rekao da se meni
sviđaš više iako te je on prvi video.
– Da, da – reč e devojka. – Sigurna sam da se ne poigravate sa
mnom. Izvodite nekakve kerefeke međusobno.
Hok pruž i ruku, dodirnu devojku po podlaktici. – Oh, pa to stvarno
boli. Pogreš no si nas procenila – reč e Hok. – Video sam te u biblioteci,
zar se ne sećaš? Spetljam se kad treba sâm da priđem devojci.
– Istina – reč e Pidž . – Hok je stidljiv. Ja mu samo pomaž em. Ali kad
sam te malopre video, pomislio sam, i to je istina, da si viš e moj nego
njegov tip.
– A kakav je to tip? – upita devojka, raskravljujuć i se zbog paž nje
koju su joj poklanjali. Pored njih prozuja grupa biciklista. Trgom se
š irio miris peciva iz obliž nje sendvič are. Sunce joj je grejalo teme. Dan
je bio pelep, a sad je postao još bolji.
– Ti si kreativna, zar ne? Imam takav oseć aj. Kladim se da voliš da
pišeš.
– Studiram ljudsku biologiju.
– Ljudsku biologiju? Strava – reč e Hok. – U stvari, ja sam pisac.
Kako se zoveš?
– Kara. Kara Linč.
– Ja sam Hok, Karo Linč. Ovo je moj drug, Pidž.
– Šta pišeš? – upita ona Hoka.
– Pidž i ja radimo zajedno na jednoj noveli – reče Hok. – Mogu da ti
uzmem još jedan? Milkšejk od jagode?
– Da. Hvala ti, Hok – reče Kara, smešeći se.
Kad je Hok otiš ao, Pidž se nagnu preko stola, reč e devojci: –
Ozbiljno, Karo. On nije tvoj tip. Da, simpatič an jeste, ali ja sam genije
kad su u pitanju kompjuteri. Najbolji sam u odeljenju. Kad bih ti rekao
kako se stvarno zovem, prepoznala bi mi prezime. Ali č uj, kad se Hok
vrati, moraš biti spremna da biraš . Ili ć eš da pozoveš Hoka da izađete.
Ili ćeš da pozoveš mene.
– Mora da bude jedan od nas dvojice, da se ne bismo posvađali. To
ne bi bilo dobro. To bi bilo surovo.
Kara skrenu pogled ka Hoku koji se vrać ao ka stolu noseć i
milkš ejk. Kara mu zahvali pa reč e: – Razmiš ljala sam, Hok, mož da
bismo mogli da se vidimo neki put.
Hok se nasmeš i. – Opa, Karo. A baš sam mislio da si mnogo viš e
Pidž ov tip nego moj. On je popularan u š koli. Nikad sebi neć eš
oprostiti ako ga odbiješ.
Kara se zamiš ljeno okrenu ka Pidž u. On je nagradi zaslepljujuć im
osmehom. – Moraš da odlučiš, Karo – reče on.
– Aha. Poljubiš me u dupe – reč e ona, crveneć i, obarajuć i pogled
ka laptopu.
Pidž reč e: – Ne mogu to da uradim, Karo. Hok te je prvi video –
nasmeja se on.
– Zvvrrr – reče Hok.
– Daa?
– Kao da bi ijedan od nas dvojice izaš ao s debelom kravom kao š to
je ona – reč e Hok, namerno č ineć i to glasno, tako da Kara i đaci za
susednim stolom mogu da ga č uju. Dvojica momaka se nasmejaš e,
teatralno se uhvativši za stomake, padajući s klupa na travu.
Pidž prvi dođe k sebi. Ustade i š aljivo zamrsi Karin pramen kose. –
Mea culpa, cara mia – reče on. – Više sreće sledeći put.
On joj se nakloni, dok su se devojci suze slivale niz obraze.
56.
Konklin je parkirao naš a kola na uskom putu omeđenom

drvoredima u Montereju, malom luč kom gradu na dva sata vož nje
juž no od San Franciska. S moje desne strane uzdizalo se jedno krilo
trospratnice s drvenom osnovom koje je ostalo netaknuto, dok je
središnji deo kuće izgoreo sve do potpornih stubova, a na mestu krova
zjapila je rupa spram plavog neba, nalik ustima otvorenim u nemom
vrisku.
Konklin i ja se progurasmo pored gomilica posmatrač a na
trotoaru, provukosmo se ispod ž ute policijske trake i pož urismo
stazom ka kući.
Pož arni inspektor nas je č ekao ispred ulaznih vrata. Bio je u ranim
tridesetim, viš i od metar i osamdeset, i zveckao je ključ evima i
sitninom u dž epu. Predstavio se kao Ramon Himenez i dao mi svoju
vizitku s brojem mobilnog odš tampanim na poleđini. Himenez otvori
katanac koji je vatrogasna služ ba bila stavila na vrata kako bismo uš li
u središ nji deo kuć e, i kada su se vrata otvorila, zapahnuo nas je miris
jabuke i cimeta.
– Eksplozija osvež ivač a vazduha – reč e Himenez. – „Peč enje“ je
pronađeno u dnevnoj sobi.
Dok smo pratili Himeneza kroz vatrom opustoš eno zdanje,
razmiš ljala sam o tome kako neki policajci i vatrogasci koriste ž argon
da pokaž u da su č vrsti – a u stvari su už asnuti. Drugi to rade jer se
pale na to. Kakav je Himenez?
– Jesu li ulazna vrata bila zaključana? – upitah ga.
– Ne, i pož ar je prijavio jedan komš ija. Dosta ljudi u ovom kraju se
i ne trudi da uključi alarm.
Slomljeno staklo mi je krckalo pod cipelama a voda ih
zapljuskivala dok sam gacala po otvorenom prostoru, pokuš avajuć i da
steknem neku predstavu o tome kako su ž rtve ž ivele na osnovu
ostataka njihovog doma. Moja veš tina sastavljanja delova slagalice,
međutim, bila je otupljena stepenom uniš tenja. Prvo pož ar, a zatim
voda i vatrogasci, ostavili su za sobom najgoru vrstu mesta zločina.
Ako je tu i bilo otisaka prstiju, sad su uništeni. Vlasi, vlakna, tragovi
krvi, otisci stopala, priznanice, beleš ke – na to smo mogli da
zaboravimo. Ako se ne pronađe neki trag lako zapaljivih supstanci, ili
se ne otkrije nač in na koji je bomba aktivirana, ne mož emo č ak biti
sigurni ni da li je ovaj i ostale pož are koje smo istraž ivali podmetnula
ista osoba.
Najubedljiviji dokaz koji smo imali bila je slič nost okolnosti pod
kojima se desio ovaj i požari kod Malounovih i Mičamovih.
– Zrtve su supruž nici, Dž ordž i Nensi Cu – reč e nam Himenez. –
Ona je bila uč iteljica u jednoj srednjoj š koli. On se bavio nekakvim
inansijskim planiranjem. Plać ali su porez, poš tovali zakon, bili dobre
komš ije i tako dalje. Koliko je poznato, nisu ni na koji nač in bili
povezani s kriminalcima. Mogu da vam poš aljem faksom beleš ke
detektiva koji su ispitali komšije.
– Šta je s izveštajem patologa? – upitah.
Konklin je š ljapkao kroz ruš evine iza mene. Krenuo je da se penje
nagorelim stepeništem koje je još uvek prianjalo uza zadnji zid.
– Patolog uopš te nije bio pozvan. Uh, š ef vatrogasne brigade je
ovaj pož ar proglasio nesreć nim sluč ajem. Sestra Nensi Cu je pozvala
pogrebnu službu odnese tela što je pre moguće.
– Sef nije smatrao da treba da zove patologa? – dreknuh. –
Istraž ujemo seriju pož ara u San Francisku koji su verovatno povezani
sa ubistvima.
– Kao š to sam vam rekao – reč e Himenez, zureć i u mene s visine
svojim tamnim oč ima. – Ni mene nisu pozvali. Dok sam stigao ovamo,
tela su već bila odneta a kuć a zamandaljena daskama. Sad svi vič u na
mene.
– Ko još viče?
– Znate ga. Čak Hani.
– Čak je bio ovde?
– Jutros. Zvali smo ga radi konsultacija. Rekao je da radite na
nekoliko slič nih sluč ajeva. I pre nego š to me prekorite da vam nisam
rekao, da vam kažem da možda imamo svedoka.
Jesam li dobro č ula Himeneza? Postoji svedok? Zurila sam u
Himeneza i pridodala malo nade uz pomisao da ć e nam se u ovom
slučaju posrećiti.
– Vatrogasci su pronaš li ć erku Cuovih onesveš ćenu na travnjaku.
Trenutno je u deč joj bolnici Sv. Ana, gde je primljena zbog trovanja
ugljen-monoksidom s koncentracijom u krvi od 17 odsto.
– Hoće li preživeti?
Himenez klimnu glavom. – Sad je svesna, ali je prilič no
istraumirana. Dosad nije prozborila ni reč.
57.
Telefon je zvonio bez prestanka u nekom ć oš ku drugog sprata

kuć e Dž ordž a i Nensi Cu. Sač ekala sam da tuž na, odjekujuć a zvonjava
mine pre nego što sam pitala Himeneza za ime godište ćerke Čuovih.
– Moli Ču. Ima deset godina.
Zapisah to u belež nicu, zaobiđoh gomilu smoč enog krš a i pođoh ka
stepeniš tu. Dozvah Rič a, koji je već krenuo da se vrać a nazad. Pre
nego š to sam stigla da mu kaž em za Moli Cu, on mi pokaza knjigu
mekih korica koju je držao za nagorele krajeve.
Od korica je preostalo dovoljno da bih mogla da proč itam naslov:
Ljubitelj vatre, Džozefa Vamboa.
Ta knjiga mi je bila poznata.
Bila je to istinita prič a o serijskom palikuć i koji je terorisao drž avu
Kalifornija osamdesetih i devedesetih godina XX veka. Slika na
zadnjim koricama prikazivala je scenu už asa, pož ar koji je razorio
jedan veliki trž ni centar, usmrtivš i č etvoro ljudi, uključ ujuć i jednog
dvogodiš njeg deč aka. Dok je pož ar besneo, jedan č ovek je seo u kola i
snimio taj događaj s kamerom uperenom u retrovizor – vatogasna
kola koja se zaustavljaju, vatrogasce kako iskač u iz njih i pokuš avaju
da urade ono opasno i nemoguć e, da ugase plamenu stihiju, dok su još
dva sumnjiva požara gorela samo nekoliko blokova dalje.
Eovek u kolima bio je pož arni inspektor, Dž on Leonard Or,
kapetan vatrogasne brigade iz Glendejla.
Or je bio poznat i poštovan. Putovao je zemljeom držao predavanja
vatrogascima, pomagao snagama reda da rastumač e tragove i shvate
patologiju palikuć a. I dok je putovao, Dž on Or je podmetao pož are. On
je podmetnuo pož ar u kojem su poginule one č etiri osobe. I zbog
navike da podmeć e pož are u gradovima u koje je iš ao na vatrogasne
konferencije, na kraju su ga i uhvatili.
Izveli su ga pred sud i osudili, i zatvorili u jednu malu ć eliju u
zatvoru Lompok do kraja života, bez mogućnosti uslovnog puštanja na
slobodu.
– Jeste li videli ovu knjigu? – upita Konklin Himeneza.
Himenez zavrte glavom i reče: – Što? Tražimo knjige?
– Pronaš ao sam je u glavnom kupatilu između lavaboa i WC š olje –
reče mi Konklin.
Stranice knjige behu vlaž ne i iskrivljene, ali netaknute.
Neverovatno, ali knjige retko izgore zbog svoje gustine i č injenice da
kiseonik koji je neophodan za sagorevanje ne mož e da se uvuč e
između stranica. Još uvek drž eć i knjigu za ivice, Rič otvori prednje
korice i pokaza mi š tampana slova ispisana hemijskom na naslovnoj
strani.
Uvukoh vazduh.
Ovo je karika koja povezuje ubistva.
Latinske fraze bile su ubič in zaš titni znak, ali zaš to ih ostavlja? Sta
to pokušava da nam kaže?
– Hani je bio ovde – Konklin ć e tiho. – Zaš to nije pronaš ao ovu
knjigu?
Promrmljah: – Pojma nemam – i koncentrisah se na natis na
stranici: Sobria inebrietas. Cak i ja sam mogla da prevedem ovu:
trezno pijanstvo.
Ali šta kog đavola to znači?
58.
Konklin i ja se nikad nismo ozbiljno posvađali, ali smo se prepirali

tokom č itave dvoč asovne vož nje do glavne policijske stanice. Rič je
insistirao na tome da je važ no to š to je profesionalac poput Hanija
propustio da primeti „jedini trag na celom prokletom mestu zločina“.
Sviđao mi se Cak Hani. Divila sam mu se. Rič nije imao istu istoriju
poznanstva s njim, istu povezanost, tako da je mož da bio objektivniji.
Morala sam da uzmem u obzir njegovo miš ljenje. Da li je Hani
psihopata koji se krije naoč igled svih? Ili Konklin toliko ž udi da reš i
slučaj Maloun da je jedan previd tumačio kao ozbiljnu stvar?
Videla sam da je Cak Hani s Dž akobijem u kancelariji u uglu sa
staklenim zidovima, kad smo Konklin i ja uš li na odeljenje. Dok smo
obilazili oko stolova na putu ka Dž akobijevoj kancelariji, Konklin mi
reče: – Pusti mene da rešim ovo, u redu?
Dž akobi nam mahnu rukom da uđemo u njegovu malu kancelariju,
i Konklin se nasloni na zid pored vrata. Ja sedoh na stolicu pored
Hanija, koji se promeškoljio u svojoj stolici ne bi li se okrenuo k meni.
– Prič ao sam Dž akobiju kako mi se č ini da je pož ar kod Cuovih
delo istog bolesnog seronje koji je izazvao ostale pož are – reč e Hani. –
Zar se ne slažeš?
Posmatrala sam Hanijevo poznato lice i priseć ala se naš eg
razgovora u kojem mi je pričao o spontanom zapaljivanju ljudi.
– Zamisli ovako, Lindzi – rekao mi je dok smo pili pivo kod
Makbejna. – Neki debeljuca pije pivo i puš i cigarete u svojoj fotelji.
Onda zaspi. Cigareta zapadne između jastuč ić a i plane. Debeljucine
masne naslage su zasić ene alkoholom. Fotelja se zapali a s njom i taj
tip, kao prokleta baklja.
– Nakon š to oboje sagore, vatra se sama ugasi. Niš ta drugo se ne
zapali, tako da ostane samo metalni ram fotelje i izgoreli ostaci tog
tipa.
– To ti je takozvano spontano zapaljivanje ljudi. Rekla sam: – Fuj! –
i nasmejala se, i platila sledeæu rundu pića.
Konklin sad reč e iza mene: – Cak, bio si na mestu pož ara kod
Čuovih i nisi nas obavestio o tome. O čemu se tu radi?
– Misliš da sam krio neš to od vas? – nakostreš i se Hani. – Rekao
sam Himenezu da vas obavesti čim sam video tela žrtava.
Konklin izvadi knjigu u mekom povezu iz unutraš njeg dž epa
sakoa. Pruž i ruku preko moje glave i spusti knjigu, sada u plastič noj
kesi za dokaze, na vrh gomile krša na Džakobijevom stolu.
– Ovo je bilo u kuć i Cuovih – reč e Konklin, mirnim tonom u kojem,
međutim, nije bilo opuš tenosti. – Na naslovnoj strani se nalazi natpis,
na latinskom.
Hani je gledao knjigu u tiš ini neko vreme, pa promrmlja: – Kako
sam to propustio?
Džakobi reče: – Gde si je pronašao, Rič?
– U kupatilu, poručniče. Na vidnom mestu.
Dž akobi prostreli Hanija svrdlajuć im pogledom koji je usavrš io
tokom dvadeset pet godina služ be, ispitujuć i najgore ljude na svetu.
On reče: – Šta kažeš na to, Čak?
59.
Stolica na kojoj je Cak Hani sedeo zaš kripa po podu kad se udaljio
od Dž akobijevog stola. Uhvatili su ga na prepad, i sad je bio ozlojeđen.
– Sta? Mislite da sam ja kao onaj seronja Or? Da podmeć em pož are da
bih ispao junak?... Oh, i podmetnuo sam tu knjigu da bih skrenuo
sumnju na sebe? Cujte! Ja sam prvi č estitao policiji kad je uhvatila
Džona Ora.
Konklin se nasmeši, slegnuvši ramenima.
Osetila sam kako mi graš ke znoja izbijaju po č elu. Hani nije mogao
da bude ono š to je Konklin mislio da jeste, ali opet, toliko je mnogo
ljudi milih lica koji su delovali kao dobroč initelji bilo osuđeno za
masovna ubistva, da sam morala da znam. Drž ala sam jezik za zubima
i pustila da se ta scena sama odvije do kraja.
– Zaš to nam nisi rekao za pož ar kod Kristijansenovih? – upita
Konklin mirno. – Dvoje bogataš a je umrlo. Neko im je ukrao
dragocenosti..
– Gospode – prekide ga Hani. – Ne idem okolo razmiš ljajuć i o
starim slučajevima – da li ti to radiš? Dovoljno je loše što ih sanjam...
– Ali metod je bio isti – insistirao je Konklin. – Pa se pitam da li se
radi o tome da ubica ne mož e da se otrese svoje navike. Mož da još
uvek operiš e, a sad još ostavlja i tragove na mestu zloč ina. Na primer
knjigu na kojoj napiše nekoliko reči na latinskom.
Posmatrala sam Cakov izraz lica, oč ekujuć i da sune da bež i, ili
zamahne pesnicom na Riča, ili se slomi.
Umesto toga, on se namrš ti i reč e: – Kako to misliš , ubica ne mož e
da se otrese navike? Met Voters je pre dve godine priznao da je
podmetnuo pož ar kod Kristijansenovih. Trenutno služ i zatvorsku
kaznu. Proveri neke stvari, Konkline, pre nego š to poč neš da se
razbacuješ optužbama.
Pocrvenela sam u licu.
Je li Sindi pogreš ila? Pož ar kod Kristijansenovih se desio daleko od
San Franciska, ali ipak, trebalo je i sama da proverim rezultate
Sindinog istraživanja.
Dž akobijev interkom je zazvonio nekoliko puta tokom ovog
sastanka, ali on se nije javljao. Sada je Brenda Fregozi, naš a
asistentkinja, banula u kancelariju, otrgla ruž ič asti listić hartije iz
blokč eta i dala ga Dž akobiju uz reč i: – Sta je s vama, poruč nič e? Niste
čuli da vas zovem?
Brenda se okrenu i pođe nazad ka svom stolu korač ajuć i preko
sivog linoleuma, njišuću kukovima u hodu. Džakobi pročita poruku.
– Moli Cu je dala nekakav odgovor bolnič kom psihijatru – reč e
nam. – Možda je spremna da progovori.
Èak pođe da ustane iz stolice ali ga Džakobi zaustavi.
– Hoću da popričamo, Čak. Samo ti i ja.
60.
Srce mi se steglo kad sam videla devojč icu. Kosa joj je bila sprž ena
tako da joj je na glavi ostalo samo crno kuš travo paperje duž ine oko
dva i po centimetra. Viš e nije imala obrve i trepavice a kož a joj je
izgledala bolno crvena. Priš li smo njenom krevetu, koji kao da je
plutao ispod oblaka od sjajnih balona napunjenih helijumom.
Moli nije gledala u mene i Konklina, već u dve Kineskinje koje se
pomeriš e u stranu, a jedna sedokosa ž ena od sedamdesetak godina
ovalnog lica i oč iju boje sa ira ustade i predstavi se kao Molin
psihijatar, dr Olga Matlaga.
Ona se obrati devojč ici reč ima: – Dva policajca su doš la da te vide,
dušice.
Moli se okrenu k meni kad sam je oslovila po imenu, ali oč i joj
behu mutne, kao da je sav ž ivot bio isisan iz nje, ostavivš i samo skicu
deteta.
– Jeste li pronaš li Sivobradog? – upita me ona š apatom, govora
usporenog od lekova protiv bolova.
Uputih upitan pogled doktorki Matlaga, koja objasni: – Nestao je
njen pas, Sivobradi.
Rekoh Moli da ć emo raspisati poternicu za Sivobradim i objasnila
joj š ta to tač no znač i. Ona trezveno klimnu glavom, a ja je upitah: –
Možeš li nam reći šta se desilo u tvojoj kući?
Dete okrenu glavu ka prozoru.
– Moli? – upita Konklin. On privuč e stolicu i sede, tako da je mogao
da je pogleda pravo u oč i. – Je li ti mnogo ljudi postavljalo svakojaka
pitanja?
Moli pruž i ruku ka stoč uć i pokraj njenog kreveta. Konklin uze č aš u
s vodom i pridrža je tako da omogući detetu da pije na slamku.
– Znamo da si umorna, mila, ali ako bi mogla da isprič aš prič u još
samo jednom.
Moli uzdahnu i reč e: – Cula sam Sivobradog kako laje. A onda je
prestao. Nastavila sam da gledam ilm, i malo kasnije č ula sam
glasove. Mama i tata su mi uvek govorili da ne silazim dole kad imaju
goste.
– Goste? – upita Konklin strpljivo. – Više od jednog?
Moli klimnu glavom.
– I to su bili prijatelji tvojih roditelja?
Moli slegnu ramenima, reč e: – Znam samo da me je jedan od njih
izneo iz vatre.
– Možeš li da nam kažeš kako je izgledao?
– Bio je lep i mislim da je imao plavu kosu. I bio je star kao Ruben –
reče Moli.
– Ruben?
– Moj brat, Ruben. Sad je u kafeteriji, ali studira na Kalifornijskom
tehnološkom institutu. Druga je godina.
– Jesi li ikad ranije videla tog momka? – upitah.
Osetih š aku doktorke Matlaga na svom laktu, koja mi je davala do
znanja da nam je vreme isteklo.
– Nije mi bio poznat – reč e Moli. – Mož da sam sanjala – reč e ona,
konač no me pogledavš i. – Ali u mom snu, ko god da je on bio, znam da
je bio anđeo.
Ona sklopi oč i i suze još potekoš e ispod kapaka bez trepavica i tiho
joj se skotrljaše niz obraze.
61.
– Hani je č ist – reč e Dž akobi, stojeć i iznad nas, bacajuć i senku
preko naš ih stolova. – Bio je na mestu na kojem je doš lo do eksplozije
laboratorije metamfetamina one noć i kad je izgorela kuć a Mič amovih.
Rekao mi je da ti je rekao za to.
Setih se da jeste.
Rekao nam je da mu je pož ar kod Mič amovih bio drugi sluč aj te
noći.
– Razgovarao sam s pet ljudi koji su bili na mestu te eksplozije i svi
se kunu da je Cak bio tamo sve dok ga nisu pozvali da ode kod
Mič amovih – reč e Dž akobi. – I uverio sam se da je njegova tvrdnja da
Met Voters služi doživotnu kaznu za smrt Kristijansenovih tačna.
Konklin uzdahnu.
– Vas dvoje – reč e Dž akobi. – Nastavite dalje da istraž ujete.
Saznajte š ta ž rtve imaju zajednič ko. Bokserova – Maknil i Ci tebi
podnose izveš taje. I zato ih koristi. Koncentriš i se na Malounove i
Mič amove. Oni su naš i sluč ajevi. Evo ti ime glavnog istraž itelja na
sluč aju Cuovih iz Montereja. Konkline, mož da bi bilo dobro da izgladiš
odnose s Hanijem. On ipak radi na ovim slučajevima.
Gledala sam u Riča dok je Džakobi trupkao ka svojoj kancelariji.
Konklin reče: – Šta? Moram da kupim Haniju cveće?
– To će ga zbuniti – rekoh.
– Vidi, imalo je smisla, zar ne, Lindzi? Ta knjiga govori o palikuć i
koji je bio požarni inspektor, a Hani je propustio da je pronađe.
– Doneo si hrabru odluku, Rič i. Tvoja logika je bila ispravna i nisi
ga napao. Izneo si svoje slutnje naš em pretpostavljenom. Kako i
dolikuje. Samo mi je drago što si pogrešio.
– Znač i... č uj. Ti ga znaš . Treba li da oč ekujem da ć u zateć i iseč ene
gume na kolima? – upita Konklin.
Usta mi se razvukoše u širok osmeh na tu pomisao.
– Znaš š ta, Rič i. Mislim da je Caku toliko krivo š to nije video tu
knjigu da ć e iseć i sopstvene gume. Samo mu reci: „Izvini, nadam se da
se ne ljutiš“. Samo se bratski rukuj s njim, u redu?
Telefon mi je zazvonio.
Gledala sam u Rič ijeve sumorne oč i za trenutak, znajuć i koliko se
loše oseća, saosećajući s njim, a zatim se javila na telefon.
Kler reč e: – Medena, mož ete li Konklin i ti da dođete nakratko do
mene? Imam štošta da vam pokažem.
62.
Kler podiž e glavu kad smo Rič i ja banuli na zadnji ulaz sale za
autopsije koji je služ io za ambulatna kola. Nosila je papirnatu kapu i
kecelju s cvetnim motivom, s pojasom č vrsto zategnutim preko
stomaka. Ona reče: – Hej, društvo. Pogledajte ovo.
Umesto leš a, na stolu je poč ivala cevka raseč ena na dva dela koja
je lič ila na miš ić , duž ine oko osamnaest centimetara. Bila je
pričvršćena štipaljkama za sto.
– Šta je to? – upitah je.
– To je duš nik – reč e nam Kler. – Pripadao je jednom š nauceru
kojeg je Hani pronaš ao u ž bunju ispred kuć e Cuovih. Vidite kako je
ruž ič ast? U kucinom duš niku nema č ađi, a u krvi nema ugljen-
monoksida, tako da bih rekla da nije bio u kuć i tokom pož ara.
Najverovatnije je bio u dvoriš tu, digao uzbunu, a neko ga je ubio
udarcem u glavu.
– Vidite ovu naprslinu ovde?
Toliko o poternici za Sivobradog. Ciji tuž ni zadatak ć e biti da kaž e
Moli da joj je pas mrtav? Kler nam je dalje rekla da je č itav taj dan
provela u naporima da uzme tela Dž ordž a i Nensi Cu iz pogrebnog
doma.
– Mi nemamo jurisdikciju tamo, nije naš sluč aj, ali na kraju sam
dobila dozvolu od sina Cuovih, Rubena. Rekla sam mu da ć e me, u
sluč aju da budem morala da svedoč im protiv ubice a nisam pregledala
sva tela žrtava, advokat odbrane iseckati na komadiće.
Promrmljah jedno ohrabrujuće „aha“, i Kler nastavi.
– S Rubenom Cuom je bilo teš ko izać i na kraj. Nije ž eleo da njegovi
roditelji „trpe dalja poniž enja“, ali u svakom sluč aju... uspela sam da
dobijem otpusne papire. Tela su sad na rendgenu – dodade Kler.
– Kako ti se čine? – upitah.
– Dosta su izgorela, i poneki ekstremitet je otpao tokom
transporta, ali oko jednog č lanka Dž ordž a Cua još uvek je bilo
nekoliko namotaja netaknutog plastič nog vlakna. I to je, dragi moji,
dokaz da su bili vezani, zaista i bez ikakve sumnje.
– Svaka čast, Kler.
– I uzela sam dovoljno krvi da uradim toksikološku analizu.
– Hoćeš nas i dalje držati u neizvesnosti, ženska?
– Hoć eš da kaž eš da ž ivim da bih te nervirala? Prič am najbrž e š to
mogu – nasmeja se Kler. Stegnu me za rame od miloš te, pa izvadi list
hartije iz jedne ž uć kaste koverte, stavi ga na sto pored pseć eg
dušnika.
Pređe prstom niz kolonu podataka. – Imali su visok nivo alkohola
u krvi – reč e ona. – Cuovi su ili popili ogromnu količ inu alkohola, ili su
pili neki žestok alkohol.
– Isto kao Sendi Mičam?
– Identično – reče Kler.
Setila sam se natpisa u knjizi. Sobria inebrietas. Trezno pijanstvo.
Okrenula sam Caka Hanija preko mobilnog. Ako sam u pravu, to bi
objasnilo zaš to nije otkrio miris zapaljivih teč nosti ni na jednom od
naših lokaliteta požara.
– Cak? Lindzi ovde. Je li moguć e da su ovi pož ari bili podmetnuti
žestokim pićem?
63.
Sunce je zaš lo i neko iz noć ne smene uključ io je jake plafonjerke.

Rič i ja smo još uvek tapkali u mraku. Jedan veoma samozadovoljan
ubica je več erao, č estitajuć i sebi na uspehu, mož da planirajuć i da
podmetne novi pož ar – a mi nismo znali ko je on niti kada ć e ponovo
da napadne.
Dok su Ci i Maknil ponovo ispitivali prijatelje i komš ije Malounovih
i Mič amovih, Konklin i ja smo sedeli za naš im stolovima, analizirajuć i
ubistva. Pregledali smo Klerine nalaze, fotogra ije posmatrač a s mesta
pož ara, poređenja natpisa u knjigama ostavljenih na mestima pož ara
koje je sastavio grafolog, i njegovo miš ljenje: „Ne mogu da budem sto
posto siguran jer su u pitanju š tampana slova, ali izgleda kao da su svi
ovi uzorci teksta napisani istom rukom“.
Analizirali smo i ono š to smo videli sopstvenim oč ima na mestima
zloč ina, trudeć i se da svedemo sve to na nekoliko prosvetljujuć ih
č injenica, koristeć i se ž argonom kojim se policajci služ e u razgovoru
sa svojim partnerima. A osetila sam da među nama postoji i ona druga
veza, ona za koju nisam dopuš tala Rič u da je pominje, ali koja nas je
nekad spajala preko stolova. Kao sada.
Ustala sam, otiš la do kupatila, umila se, nasula po š olju kafe
Konklinu i sebi, crnu, bez š eć era. Sela sam nazad na mesto i rekla: –
Gde smo ono stali?
Dok je noć na brigada š etkala i prič ala oko nas, Rič stade da
nabraja na prste ono š to smo znali do sada: – Svi parovi su bilu u
č etrdesetim i imuć ni. Ulazna vrata svih kuć a bila su otključ ana a
alarmi isključ eni. Nije bilo znakova pucnjave. Svi parovi su imali decu
koja studiraju. Svi su bili opljač kani, ali ubica je uzeo samo nakit i
pare.
– Dobro, a evo i nekoliko pretpostavki – rekoh. – Ubica je dovoljno
pametan i deluje dovoljno bezopasno da uđe u kuć u pomoć i prič e.
Takođe bih rekla da se č ini izglednim da postoje dva napadač a, jedan
koji vezuje žrtve, drugi koji drži pištolj.
Rič klimnu glavom. – On ili oni koristili su najlon za pecanje za
vezivanje ž rtava jer on brzo izgori u plamenu. I koristili su neku
zapaljivu materiju č iji se ostaci ne mogu otkriti. Oprezni su. Ne
ostavljaju dokaze, i to je pametno.
– Ali mislim da Moli Cu nije bila deo plana – dodade Rič . – Ovo je
prvi sluč aj da je još neka osoba bila u kuć i sa ž rtvama. Mislim da se
Moli već bila onesvestila od dima kad ju je njen „anđeo“ pronaš ao i
izneo je iz kuće. Pomalo junački, zar ne?
– Mož da je ubica mislio da ga nije videla – rekoh. – Pa je osetio da
mož e da je iznese bez bojazni. Da, mislim da nije ž eleo da devojč ica
umre, dragi.
Rič podiže glavu i pogleda me, sa širokim osmehom na usnama.
– Ja, uh. Nisam mislila... sranje.
– Zaboravi, ž enska – reč e Konklin. – To ne znač i niš ta – osmehnu
se još šire.
Reko:, – Umukni – i naciljah spajalicom njegovu glavu. On je uhvati
u letu i nastavi.
– Dakle – reč e on – recimo da je Moli videla jednog ubicu, u redu? I
recimo da je on student kao š to Moli misli. Malounovi, Mič amovi,
Cuovi i onaj par iz Palo Alta, Jablonski – svi su imali decu koja
studiraju. Ali njihova deca sva idu u različite škole.
– Istina – rekoh. – Ali ako klinac, bilo koji klinac, pokuca na vrata i
izgleda pristojno, mama i tata će ga možda pustiti da uđe.
– Rič , mož da je u tome caka. Kad sam bila u š koli, uvek sam
dovodila kuć i ljude koje moja mama nije znala. Sta ako ti dvoje
klinaca dođu na vrata i kažu da su drugovi tvog deteta?
– To bi bilo lako odglumiti – reč e Rič . – Lokalne novine piš u o
klincima na faksu. Sin ili ć erka toga i toga, koja pohađa tu i tu š kolu,
osvojili su tu i tu nagradu.
Rič je dobovao prstima po stolu, a ja sam spustila glavu u š aku.
Umesto da se oseć am kao da smo na ivici velikog otkrić a, č inilo se kao
da smo samo proš irili spisak potencijalnih osumnjič enih, koji je sada
obuhvatao svakog muš kog studenta u drž avi Kalifornija sa
srednjoš kolskim znanjem latinskog – i koji se bavio pljač kom,
mučenjem, podmetanjem požara i ubijanjem.
Razmiš ljala sam o delovima slagalice. O proviđenju koje podrž ava
ono š to ubice rade, i novcu koji je izvor sveg zla. Pronađena je knjiga
Farenhajt 451, a sad i knjiga o cenjenom inspektoru koji je podmetao
pož are. Kad su uhvatili Dž ona Ora, on je izjavio: – Bio sam glup, i radio
sam ono što glupi ljudi rade.
Ove ubice nisu ponavljale Orove greške.
Dosta su se potrudili da pokaž u koliko su pametni. Da li je
spasavanje Moli Ču jedino s čime nisu računali?
Rič ov telefon zazvoni i on okrenu stolicu ka zidu. Snizi ton i reč e: –
Radimo na tome, Keli, baš sada. Samo to i radimo. Obeć avam ti, kad
budemo saznali nešto, pozvaću te. Nećemo te izneveriti.
64.
Juki je bila na pijaci š est blokova dalje od svog stana, razgledajuć i

povrć e, razmiš ljajuć i š ta bi mogla da proprž i na brzaka za več eru, kad
je pomislila da je ugledala poznatu iguru dalje niz prolaz između
tezgli. Kad je ponovo pogledala, nije ga bilo. Pomislila je da halucinira,
da je toliko umorna da svuda vidi babaroge. Ubacila je glavicu
brokolija u kolica i nastavila ka ribarnici.
Tamo je izabrala jedno pakovanje kozica – i opet ju je obuzeo
osećaj da se Džejson Tvili nalazi na samo koji metar od nje.
Podigla je glavu.
I ugledala ga, u mornarskoplavom odelu na pruge, ruž ič astoj
koš ulji, s prezrivim osmehom na usnama, kako stoji pored gomile
zamrznutih ć urki. Tvili mahnu prstima, ali ne krenu k njoj, niti se
okrenu da ide. Nije imao korpu niti kolica sa sobom.
Kopile nije došlo tu zbog kupovine.
Uhodio je nju.
Juki iznenada obuze bes, i uč ini joj se da mož e da uradi samo
jedno. Odgurnu kolica u stranu i odmarš ira ka Tviliju, zaustavivš i se
na metar od njegovih jakih engleskih cipela.
– Sta traž iš ovde, Dž ejsone? – reč e ona, istež uć i vrat da pogleda u
njegovo do ludila lepo lice s ramom od naoč ara vrednim osamsto
dolara i šeretskim osmehom.
– Ostavi te namirnice, Juki – reč e on. – Dozvoli da te izvedem na
večeru. Obećavam da ću se lepo ponašati. Samo želim da se iskupim za
onaj nesporazum od prošlog puta...
– Bić u veoma jasna u vezi s ovim – reč e Juki, prekidajuć i ga svojim
mitraljeskim govorom. – Greš ke se deš avaju. Mož da je do
nesporazuma doš lo mojoj krivicom, i zbog toga sam se izvinila. Opet
kaž em, ž ao mi je š to se to desilo. Ali moraš da shvatiš . Nisam
zainteresovana, Dž ejsone – ni za koga. Neprestano radim, nisam
dostupna, je l’ jasno? I zato te molim da me više ne pratiš.
Dž ejsonov č udni, iskrivljeni osmeh pređe u otvoreni smeh. – Lep
govor – reč e on, tapš uć i, č asteć i je prenaglaš enim tobož njim
aplauzom.
Dok se odmicala, Juki oseti kako se u nju uvlač i strah. Sta nije u
redu s tim tipom? Sta je u stanju da uradi? Setila se Sindinog
upozorenja da pazi š ta prič a u Tvilijevoj blizini. Hoć e li joj ukaljati
reputaciju kad bude pisao o suđenju Džuni Mun?
Koga briga.
– Zbogom, Džejsone. Ostavi me na miru. Ozbiljno ti kažem.
– Hej, ja piš em knjigu, seć aš se? – doviknu joj Tvili dok mu je
okretala leđa. Čula je njegov glas dok je gurala kola prolazom.
Poželela je da se sakrije. Poželela je da nestane.
– Ti si ključ ni igrač , Juki. Zao mi je ako ti se to ne sviđa, ali ti si
zvezda celog mog jebenog šoua!
65.
Sakupile smo se na tremu Ružine kolibe, kraj rta Rejes, oseć ajuć i
kako nas blagosloveni noć ni povetarac miluje po obrazima. Juki upali
grejanje u đakuziju, dok je Kler meš ala salatu u ogromnoj č iniji i pekla
pljeskavice na roštilju.
Ovaj iznenadni odlazak bio je Sindina ideja. Okupila nas je sve
putem konferencijskog poziva samo nekoliko sati ranije, rekavš i: –
Poš to je naš prvi pokuš aj održ avanja prvog godiš njeg izleta Zenskog
kluba za reš avanje ubistava propao zbog toga š to se neko javio na
telefon i vratio na posao, treba da iskoristimo ovu priliku da batalimo
sve i odemo sad.
Sindi je dodala da je rezervisala ovu kolibu i da će ona voziti.
Sindi se nije moglo reć i ne, i za promenu mi je bilo drago da joj
prepustim volan.
Juki i Kler su spavale na zadnjem sediš tu tokom vož nje, a ja sam
sedela na suvozač kom sediš tu s Martom u krilu, kojoj su uš i leprš ale
na vetru. Slušala sam Sindi kako priča dok je u kolima svirala muzika s
CD-a, a misli su mi blaženo lutale dok smo se bližili okeanu.
Jednom kad smo stigle u tu hobitsku kuć icu obraslu ruž ama s dve
male, udobne sobe, stolom za piknik i roš tiljem na č istini na ivici
š ume, poč ele smo da se radujemo bacajuć i „koske“ jedna drugoj i
bacamo torbe na krevete. Juki je ostavila kutiju s dokumentima u
svoju sobu i poš la sa mnom i Martom kad smo krenule na krać e
trčanje po mesečnom osvetljenoj stazi do vrha šumovitog rta i nazad.
I sad sam bila spremna za obrok, margaritu i noć okrepljujuć eg
sna. Ali kad smo se vratile u Ružinu kolibu, zvonio mi je mobilni. Kler
zakvoca: – Ta prokletinja se usijala od zvonjave, devojč ice. Ili ga
isključi ili ga daj meni da ga izgazim.
Osmehnuh se svojoj najboljoj drugarici, izvadih mobilni iz taš ne,
videh broj na ekranu.
Bio je to Džakobi.
Javih se na telefon i č uh saobrać ajnu guž vu pomeš anu sa
zavijanjem sirena vatrogasnih kola.
Viknuh: – Džakobi. Džakobi, šta se dešava?
– Zar nisi dobila moje poruke?
– Ne, upravo sam uhvatila ovaj poziv.
Sirene u pozadini, činjenica da me Džakobi uopšte zove, naterali su
me da zamislim novi pož ar i još jedan izgoreli par koje je neki
psihopata ubio jer ga to uzbuđuje. Pritisnuh telefon na uvo, napinjuć i
se da čujem Džakobija od ulične buke.
– Ja sam u Ulici Misuri – reče mi on.
To je moja ulica. Sta on radi u mojoj ulici? Da li se neš to desilo
Džou?
– Doš lo je do pož ara, Bokserova. Cuj, ne postoji dobar nač in da ti
ovo saopštim. Moraš odmah da dođeš kući.
66.
Dž akobi prekide vezu, ostavljajuć i me sa statič kim š umom u uvetu

i už asnom prazninom između onoga š to je rekao i onoga š to je
izostavio.
– Doš lo je do pož ara u Ulici Misuri – objavih devojkama. – Dž akobi
mi je rekao da dođem kući!
Sindi mi dade ključ eve, i natrpasmo se u njena kola. Nagazih gas i
nas č etiri jurnusmo poskakujuć i zavojitim putevima kroz š umovite
predele Oleme, i uključ ismo se na autoput. Zvala sam Dž oa dok sam
vozila, na moj i njegov broj u stanu, zatim i na mobilni, iznova
pritiskala dugme za ponovno zvanje, nijednom ne dobivši odgovor.
Gde je on? Gde je Džo?
Ne molim se č esto bogu, ali dok smo se bliž ili Potrero hilu, molila
sam se da je Dž o ž iv. Kad smo doš le do raskrsnice ulica Dvadesete i
Misuri, videla sam da je moja ulica zatvorena za saobrać aj. Parkirala
sam na prvom slobodnom mestu, uhvatila Martu za povodac i pojurila
strmim stambenim blokom, ostavljajući devojke da me slede.
Bila sam zadihana kad sam ugledala svoju kuć u, videla da je
okruž ena vatrogasnim kolima, i posmatrač ima koji su preplavili usku
ulicu. Frenetič no sam prelazila pogledom preko lica u masi, ugledala
dve studentkinje koje su ž ivele na drugom spratu i predsednicu
kućnog saveta, Sonju Meron, koja je živela u prizemlju.
Sonja pruž i ruku i uhvati me za miš icu, rekavš i: – Hvala bogu,
hvala bogu. – Oči joj behu pune suza.
– Je li neko povređen?
– Ne – reče ona. – Nikog nije bilo kod kuće.
Zagrlih je, s oseć ajem olakš anja š to Dž o nije spavao u mom
krevetu. Ali ipak su me muč ila pitanja, gomila njih. – Šta se desilo? –
upitah Sonju.
– Ne znam. Ne znam.
Potraž ih Dž akobija, ali ugledah Kler kako vič e na kapetana
vatrogasne brigade: – Jasno mi je da je to mož da mesto zloč ina, ali ona
je policajac. Iz Policije San Franciska!
Poznavala sam kapetana vatrogasne brigade, Dona Vokera,
mrš avog č oveka izraž enog nosa i umornih oč iju koje su izvirivale iz
garež a na licu. On podiž e ruke u vazduh, i otvori ulazna vrata. Kler me
uze pod ruku i, zajedno s Juki, Sindi i Martom, uđosmo u trospratnu
stambenu kuću koja je bila moj dom već deset godina.
67.
Kolena su mi klecala dok smo se pele uza stepenice, ali um mi je

bio oš tar. Stepenice nisu bile izgorele, a vrata od dva stana u prizemlju
stajahu otvorena. Stanovi su izgledali kao da ih pož ar nije zahvatio. To
nema smisla.
Ali na vrhu stepeništa sve je postalo jasnije.
Vrata mog stana bila su razvaljena. Zakorač ih kroz njihov uniš teni
okvir i ugledah zvezde i mesec na mestu gde mi je nekad bio plafon.
Skrenuh pogled s noć nog neba, teš ka srca zbog groznog stanja u
kojem se moje malo gnezdo nalazilo. Zidovi su bili crni, zavese je
nestale, staklo na mojim kuhinjskim ormarić ima izbijeno. Posuđe i
hrana iz š pajza su eksplodirali, od č ega je stan suludo mirisao na
kokice i sredstvo za čišćenje.
Moj udobni nameš taj iz dnevne sobe se istopio i od njega su ostale
samo ž ič ane opruge i gomile vlaž ne pene. I u tom trenutku sam
shvatila – vatra je odnela sve. Marta poč e da cvili i ja se sagnuh do nje,
i zarih lice u njeno krzno.
– Lindzi – čuh nekog kako viče. – Jesi li dobro?
Okrenuh se i videh Čaka Hanija kako izlazi iz spavaće sobe.
Da li je on imao neke veze s ovim?
Da li je Rič bio u pravu sve vreme?
A onda ugledah Konklina tik iza Hanija, i obojici je lice bilo
obešeno jer su saosećali s mojim bolom.
Rič raš iri ruke. Grlila sam ga u tim crnim ruš evinama svog doma
koje su se još puš ile, i bilo mi je mnogo drago š to je tu. Ali dok sam
oslanjala glavu na njegovo rame, naglo mi je sinulo: da me Sindi nije
nazvala da mi saopš ti svoj plan za iznenadni beg van grada, bila bih
kod kuće s Martom u vreme izbijanja požara.
Odlepila sam se od Riča i dozvala Hanija.
Glas mi je drhtao.
– Cak, š ta se ovde desilo? Moram da znam. Je l’ neko pokuš ao da
me ubije?
68.
Hani upali prenosive re lektore u onome š to je ostalo od moje

dnevne sobe, i u tom zaslepljujuć em trenutku, Dž o ulete kroz
razvaljena vrata. Bacih mu se oko vrata i on me č vrsto zagrli, umalo
me ne ostavivši bez vazduha.
Rekoh: – Zvala sam, i zvala...
– Isključio sam jebeni telefon za večerom...
– Odsad pa na dalje, moraš ga namestiti da vibrira....
– Nosić u ogrlicu koja puš ta električ ne š okove, Linds. Sta god treba.
Muka mi je što nisam znao da sam ti bio potreban.
– Sad si tu.
Slomila sam se i zaplakala, natapajuć i mu koš ulju suzama,
oseć ajuć i se bezbedno i sreć no š to je Dž o dobro, š to smo oboje dobro.
Tek kao kroz maglu se seć am da su se moji prijatelji i partner
pozdravili sa mnom, ali se jasno seć am da mi je Cak Hani rekao da ć e
se baciti na posao čim svane, i potražiti uzrok požara.
Don Voker, kapetan Vatrogasne brigade San Franciska, skide
kacigu, obrisa č elo rukavicom, rekavš i da Dž o i ja moramo da odemo
da bi mogao da zatvori zgradu.
– Samo trenutak, Done, u redu? – rekoh, ne moleći ga zaista.
Otiš la sam do ormara u spavać oj sobi i otvorila vrata, stajala tamo
oš amuć ena, sve dok nisam č ula Dž oov glas iza sebe: – Ne mož eš da
poneseš ništa od toga, draga. Sve je izgubljeno. Moraš ga ostaviti.
Okrenuh se i pokuš ah da pojmim da su mi krevet s baldahinom i
foto albumi i moja draga kutija s pismima koje mi je majka pisala dok
sam studirala i dok je ona umirala uništeni.
A onda sam se koncentrisala i pregledala svaki centimetar poda,
traž eć i neš to određeno, knjigu koja mož da ne pripada tu. Nisam niš ta
pronaš la. Otiš la sam do garderobera, uhvatila ruč kicu od najviš e ioke
– ali mi se ona izmrvila u rukama, potpuno izgorela.
Dž o je pokuš ao da otvori vrata garderobera na silu i drvo je puklo.
Zgrabio je ioku i iš čupao je iz lež iš ta. Prekopavala sam po donjem
veš u, dok je Dž o iza mojih leđa strpljivo govorio: – Duš o, zaboravi na
to. Kupićeš nove stvari...
Pronašla sam je.
Uzeh pliš anu kutijicu, iznesoh je na svetlo drž eć i je na desnom
dlanu i otvorih je. Iz nje zasija platinasti prsten s pet dijamanata,
prsten koji mi je Dž o ponudio kad me je zaprosio pre samo nekoliko
meseci. Tada sam mu rekla da ga volim ali da mi treba vremena. Sad
sam zatvorila poklopac kutije i zagledala se u njegovo od brige
naborano lice.
– Spavala bih s ovim pod jastukom – kad bih samo imala jastuk.
Dž o reč e: – Ima dosta jastuka kod mene, plavuš ice. Cak imam
jedan i za Martu.
Kapetan Voker je stajao na vratima č ekajuć i nas. Osvrnula sam se
po stanu poslednji put – i tada sam ugledala knjigu na stoč ić u za
telefon odmah pored ulaznih vrata.
Nikad ranije nisam videla tu knjigu.
Ta knjiga nije bila moja.
69.
Zurila sam u š oku i neverici u veliku knjigu mekih korica,

dimenzija 20x30 centimetara, paradajz-crvene boje s tankim belim
popreč nim prugama ispod naslova: Zvanični državni vodič za
istraživanje požara i eksplozija.
Vrisnuh: – To je dokaz! To je dokaz!
Kapetan Voker je bio iscrpljen, a nije ni znao na kojim sluč ajevima
radimo. On reč e: – Pož arni inspektor ć e se vratiti ujutru, narednice.
Zamandalić emo vaš stan daskama tako da ć e biti savrš eno bezbedan,
razumete?
– NE! – dreknuh. – Zelim nekog policajca. Zelim da ovo bude
zaključano u sobi za dokaze noćas!
Ignorisala sam Vokerov uzdah i Dž oovu ruku pri dnu mojih leđa.
Okrenula sam Dž akobija preko mobilnog, već odluč ivš i da ć u, u
sluč aju da se on ne javi, pozvati Klapera a zatim i Trakija. A ako ne
dobijem Dž akobija, ekipu za mesto zloč ina, niti š efa policije, pozvać u
gradonač elnika. Poč ela sam da histeriš em i bila sam svesna toga, ali
niko nije mogao da me zaustavi niti da mi kaže da grešim.
– Bokserova, jesi li to ti? – reč e Dž akobi. Glas mu je pucketao usled
slabe veze.
– Pronaš la sam jednu knjigu u svom stanu – viknuh u telefon. –
Cista je. Nije izgorela. Mož da ima otisaka na njoj. Zelim da se zavede
kao dokaz, a ne ž elim sama to da uradim za sluč aj da kasnije bude
nekih pitanja i sumnje.
– Tu sam za pet minuta – reče Džakobi.
Stajala sam u hodniku s Džoom i Martom, dok mi je Džo govorio da
se Marta i ja useljavamo kod njega. Cvrsto sam ga drž ala za ruku, ali u
glavi mi se vrteo ilm sa slikama svih kuć a razorenih pož arom kroz
koje sam proš la u poslednjih mesec dana, i bilo me je mnogo sramota
š to sam bila toliko profesionalna i toliko udaljena. Videla sam tela.
Videla sam uniš tenje. Ali nisam osećala už asnu moć pož ara sve do
sada.
Euh glasove Dž akobija i predsednice kuć nog saveta u prizemlju,
zatim Dž akobijeve teš ke korake dok je dahtao i š iš tao penjuć i se
stepenicama. Preš la sam na hiljade kilometara u policijskim kolima
zajedno s Dž akobijem. Upucali su me zajedno s njim, i naš a krv je
tekla istom ulič icom u Tenderloinu. Poznavala sam ga bolje od ikoga
na ovom svetu, i on je jednako dobro poznavao mene. Zato je, kad se
pojavio na vrhu stepeništa, bilo dovoljno da samo pokažem na knjigu.
Dž akobi navuč e rukavice od lateksa na svoje krupne š ake i než no
otvori crvene korice. Disala sam ubrzano od straha, sigurna da ć u
ugledati neki natpis unutra, još jednu podrugljivu izreku na latinskom.
Ali na naslovnoj strani, š tampanim slovima stajalo je ispisano samo
jedno ime.
Pisalo je: Čak Hani.
70.
Bilo je jedan ujutru, napolju je bilo dvadeset stepeni.

Lež ala sam pored Dž oa umotana u prijatan, ini beli č arš av, u
jednoj od njegovih majica kratkih rukava, zureć i u vreme i
temperaturu koje je na plafonu projektovao sat napravljen za ljude
koji pate od nesanice i bivš e vladine agente koji moraju da saznaju
ove kritične informacije čim otvore oči.
Dž oova š aka lež ala je preko moje. Satima je sluš ao moja
naklapanja i strahove, ali kad je usnio, stisak mu je popustio, i sad je
tiho hrkao. I Marta je bila u zemlji snova, prateć i Dž oovo
uravnotež eno hrkanje svojim isprekidanim dahtanjem i skič anjem u
snu.
Za mene je san bio misaona imenica.
Nisam mogla prestati da razmiš ljam o tome kako je vatra
preskoč ila prva dva sprata ali je spalila sve u mom stanu. To se nije
moglo poreć i. Bila sam ž rtva zlog, promiš ljenog ubice, koji je već bio
spalio osmoro ljudi.
Da li je mislio da sam kod kuć e? Ili je posmatrao kako odlazim s
Martom i poslao mi poruku? Kako Čak Hani može da bude ta osoba?
Jela sam s Cakom, radila na istim mestima zloč ina zajedno s njim,
poveravala mu se. Sad sam ga u svojoj glavi rekonstruisala kao ubicu
koji je znao sve ono š to treba da se zna o podmetanju pož ara. I sve š to
treba da se zna o tome kako se izvući sa ubistvom.
Ali zaš to bi onda č ovek koji je toliko pametan ostavio svoju
prokletu posetnicu u mom stanu?
Ubičin „potpis“ je bukvalno njegov potpis?
To nema smisla.
Bubnjanje u slepooč nicama pretvaralo mi se u glavobolju
nesluć enih razmera. Da sam imala iš ta u ž elucu, povratila bih. Kad je
telefon zazvonio u 1.14, pogledala sam u broj na ekranu i zgrabila
sluš alicu posle prvog zvona. Dž o se promeš koljio kraj mene.
Proš aputah: – Konklin me zove – i Dž o promrmlja: – U redu – i nastavi
da spava.
– Otkrio si nešto? – upitah svog partnera.
– Da. Ovo ti se neće svideti.
– Samo mi reci. Reci mi šta si otkrio – napola š apnuh, a napola
dreknuh. Ustadoh iz kreveta, preskoč ih Martu, i uđoh u Dž oovu
spavać u sobu s pogledom na osvetljeni park Prezidio, s visokim
drveć em eukaliptusa koje se jezivo njihalo na meseč ini. Martine
kandž e zagrebaš e po parketu kad je poš la za mnom, zastavš i da
posrče vode iz činije u kuhinji.
– Što se tiče one knjige... – reče Rič.
– Pronašao si neki latinski natpis unutra?
– Ne. To jeste Čakova knjiga...
– O, čoveče.
– Pusti me da završ im, Linds. Nije je on ostavio u tvom stanu. Već
ja.
71.
U glavi mi je vladao haos dok sam se trudila da razumem š ta mi

Konklin govori. – Ponovi to? – rekoh. Kad mi je odgovorio, glas mu je
zvučao pokajnički.
– Ja sam ostavio tu knjigu kod tebe.
– Zezaš me, je l’ da?
Mora da me zeza. Nisam mogla da zamislim pod kojim bi to
okolnostima Konklin ostavio vodič za pož are i eksplozije u mom
izgorelom stanu.
– Desilo se da sam se naš ao s Cakom, kao š to si ti predlož ila – reč e
mi Rič odmerenim tonom. – Otiš li smo na več eru da se izmirimo, i ja
sam platio rač un. I rekao sam mu da bih ž eleo da nauč im od njega
nešto više o istraživanju požara. Mislim, on je profesionalac.
Rič zastade da uzme dah, a ja dreknuh: – Nastavi!
– Otiš li smo do njegovih kola, Lindzi, on praktič no ž ivi u njima.
Omoti od keksa svud po sediš tima, njegov kompjuter, odeć a mu visi
sa...
– Riči, zaboga!
– Znači, taman kad je pronašao taj vodič da mi ga pozajmi, Džakobi
me pozvao i rekao da je tvoj stan izgoreo. Preneo sam to Haniju, a on
je rekao da ć e on da vozi, i ja sam još uvek drž ao tu knjigu u rukama
kad smo ušli u tvoj stan.
– Spustio si je na stočić pokraj telefona.
– Nisam uopš te pomislio na to dok me Dž akobi nije pozvao – Rič
će tužno.
– Je li Džakobi već razgovarao s Hanijem?
– Ne. Prvo je hteo sa mnom da priča. Hani ne zna ništa o ovome.
Bilo mi je potrebno malo vremena da sve to raš čivijam u glavi, da
vratim Caka Hanija u ulogu prijatelja i shvatim da se ono osnovno nije
promenilo. Drhtala sam, a nije mi bilo hladno.
– Linds? – čuh Riča kako kaže.
– Još uvek ne znamo ko je podmetnuo pož ar u mom stanu niti u
ostalim kućama – rekoh. – Još uvek ne znamo ništa.
72.
Pauza na suđenju je potrajala celih blagoslovenih nedelju dana, jer

je sudija Bendinger opet otiš ao na izikalnu terapiju zbog operacije
kolena. Ali pauza je sada bila gotova. Bendinger se vratio. I ceo
prokleti cirkus s Dž uni Mun je poč injao iznova, š to je, zajedno s
nekontrolisanim ponaš anjem š tampe i pritiskom da se pobedi, na Juki
delovalo poput cunamija.
Tačno u devet sati sud je nastavio s radom.
I odbrana je počela da izvodi svoje svedoke.
S. Dajana Dejvis nije podigla glavu dok je njen prvi svedok ulazio
kroz kapiju, prolazeć i toliko blizu da mora da je osetila nalet vazduha
kad je njegov sako s riblja kost š arom proš ao tik pored njene ruke.
Juki vide kako se Dejvisova naginje i prič a sa svojom klijentkinjom
zaklanjajuć i usta š akom, istovremeno prelazeć i pogledom preko
galerije. TV kamere su snimale, zadnji redovi sediš ta sudnice bili su
puni reportera.
Dejvisova se smeškala.
Juki proš aputa Lenu Pariziju. – Nema mesta na kojem bi Dejvisova
radije bila. Ne postoji osoba koju bi radije branila.
Riđi Pas se nasmeš i. – I u tebi se krije ta zver, Juki. Nauč i da je
voliš.
Juki je posmatrala Dejvisovu kako tapš e svoju klijentkinju po ruci
dok se poruč nik Carli Klaper, š ef jedinice za mesto zloč ina, zaklinjao
da će govoriti istinu. Dejvisova zatim ustade i pozdravi svedoka.
– Poruč nič e Klaper, koliko dugo ste š ef jedinice za mesto zloč ina
San Franciska?
– Petnaest godina.
– A čime ste se bavili pre toga?
– Zaposlio sam se u Policiji San Dijega č im sam završ io š kolovanje,
radio u porocima pet godina, i pet na odeljenju za ubistva. Zatim sam
se pridruž io Jedinici za mesto zloč ina Las Vegasa, pre nego š to sam se
preselio u San Francisko i pridružio se ovdašnjoj jedinici.
– Vi ste zapravo i napisali knjigu o mikroskopskim tragovima na
mestu zločina, zar ne?
– Da, napisao sam dve knjige.
– Pojavljujete se na televiziji nekoliko puta nedeljno, zar ne?
Ponekad č eš će od mene – reč e Dejvisova, š iroko se osmehujuć i,
izazvavši smeh u gledalištu, što joj je i bio cilj.
– Za to baš ne znam – Klaper će, takođe se osmehujući.
– Vrlo dobro. A na koliko sluč ajeva ubistava ste radili u poslednjih
dvadeset pet godina, poručniče?
– Nemam predstavu.
– Dajte neku procenu.
– Procenu? Možda dvesta godišnje.
– Dakle, mogli bismo da kaž emo da ste radili na č ak pet hiljada
slučajeva, zar ne?
– Otprilike.
– Mislim da mož emo da prihvatimo to „otprilike“ – Dejvisova ć e
dobroć udno. – I osim š to radite na novim mestima zloč ina, istraž ujete
i zloč ine koji su se desili nekoliko meseci, pa č ak i godina unazad, je li
tako?
– Radio sam i na „hladnim“ slučajevima, da.
– Sad, u aprilu ove godine, jeste li bili pozvani da dođete u dom
optužene?
– Jesam.
– I je li vam on delovao kao mesto zločina?
– Ne. Sobe su bile uredne. Nije bilo nikakve oč igledne
premetačine, krvi, čaura od metaka i slično.
Dejvisova reč e: – Sad, jesu li vam rekli da je jedna osoba mož da
bila raskomadana u kadi u kući optužene?
– Da.
– I vi ste obavili sve uobič ajene testove za otkrivanje
mikroskopskih tragova dokaza, zar ne?
– Da, jesmo.
– Jeste li pronašli nekakav dokaz postojanja zločina?
– Ne.
– Jeste li pronaš li neki dokaz koji je ukazivao na to da je krv bila
očišćena?
– Ne.
– Nije bilo izbeljivača ili nečeg sličnog?
– Ne.
– Poruč nič e Klaper, dozvolite da prosto nabrojim sve š to treba i
uš tedim nam malo vremena. Zidovi nisu bili prekreč eni, tepisi nisu bili
usisani? Niste naš li nikakav instrument koji je mogao biti koriš ćen za
komadanje tela?
– Ne.
– Znač i, mož emo da konstatujemo da ste vi i vaš tim uč inili sve š to
ste mogli kako biste utvrdili nač in na koji je zloč in poč injen – kao i da
li je zaista bio počinjen?
– Jesmo.
– Na osnovu vaš eg iskustva i ispitivanja ovog takozvanog mesta
zloč ina, molim vas recite poroti – jeste li pronaš li ikakve dokaze,
direktne ili indirektne, koji povezuju Dž uni Mun s navodnim ubistvom
Majkla Kampiona?
– Ne.
– Hvala vam. Nemam više pitanja za ovog svedoka, časni sudijo.
73.
Juki se još puš ila od besa zbog prekora Riđeg Psa. Ili ju je mož da
uhvatila vrućina jer je bio u pravu.
Nauči da voliš tu zver.
Juki lupi hemijskom o belež nicu, ispravi sako dok je ustajala i
priđe Čarliju Klaperu za pultom.
– Poručniče, neću vas dugo zadržavati.
– Nikakav problem, gospođice Kasteljano.
– Vi ste član organa reda, je li tako?
– Jeste.
– I u toku dvadesetpetogodiš nje karijere u porocima, ubistvima i
ekipi za mesto zloč ina, jeste li radili na sluč ajevima koji su se ticali
prostitucije?
– Svakako.
– Jesu li vam poznati, generalno govoreć i, ž ivot prostitutki i njihovi
običaji?
– Rekao bih da jesu.
– Slaž ete li se da se u zamenu za novac prostitutka upuš ta u
seksualne osnose s bilo koji brojem muškaraca?
– Rekao bih da je to opis tog posla.
– Sad, postoji mnogo vrsta prostitutki, zar ne? Od onih na ulici do
onih koje dolaze na poziv?
– Naravno.
– A neke prostitutke rade uglavnom kod kuće?
– Neke, da.
– I da li biste rekli da gospođica Mun spada u ovu poslednju
kategoriju?
– Tako su mi rekli.
– U redu. I da li biste se takođe slož ili da je stvar higijene i
praktič nosti da se prostitutka koja radi kod kuć e svakako istuš irala
posle seksualnog osnosa?
– Rekao bih da je to neka opšta i higijenska praksa.
– Znate li sluč ajno koliko vode obič no potroš i jedna osoba za
vreme jednog tuširanja?
– Sedamdest pet litara, više ili manje.
Juki klimnu glavom, i reč e Carliju: – Sad, na osnovu vaš eg opš teg
poznavanja prostitucije, i uzimajuć i u obzir č injenicu da je gospođica
Mun radila kod kuć e, da li biste se sliž ili s konstatacijom da se
verovatno tuš irala nakon seksa sa svakom muš terijom, mož da š est do
deset puta dnevno, sedam dana u nedelji...
– Prigovor – doviknu Dejvisova. – Od svedoka se traž i da nagađa, a
isto tako moram snaž no da protestvujem zbog nač ina na koji advokat
tužilaštva karakteriše mog klijenta.
– Casni sudijo – usportivi se Juki. – Svi znamo da je gospođica Mun
prostitutka. Ja samo potvrđujem da je barem čista prostitutka.
– Nastavite, gospođice Kasteljano – reče sudija Bendinger, okinuvši
gumicu koju je nosio oko ruč nog zgloba. – Ali dođite do poente danas,
ako nemate ništa protiv?
– Hvala, č asni sudijo – Juki ć e mednim glasom. – Poruč nič e Klaper,
mož ete li nam reć i sledeć e – Juki uvuč e dah i uhvati zalet za ono š to je
postajalo njen zaš titni znak – postavljanje pitanja u vidu duge,
neprekidne bujice reči.
– Recimo da je neko bio raskomadan u kadi i da je u tri meseca
između dana kad je zloč in poč injen i dana kad ste vi ispitali kadu
velika količ ina sapuna, š ampona i vode proš la kroz taj odvod preč nika
pet centimetara – po mom rač unu, to je 378,5 litara sapunjave vode
svakoga dana – i hajde da to udvostruč imo zbog momaka koji su se
tuš irali pre nego š to su se vratili u svoje spavaonice, kancelarije ili
kuć i svojim ženama – dakle, č ak i ako gospođica Mun ne radi
nedeljom, kroz te cevi je ipak proš lo oko 492 litra teč nosti pre nego
š to ih je ekipa za mesto zloč ina ispitala – da li bi tolika aktivnost
mogla potpuno da izbriše preostale tragove dokaza iz kade?
– Pa, da, to je vrlo moguće.
– Hvala vam, poručniče. Mnogo vam hvala.
Juki se nasmeš i Carliju Klaperu a sudija mu reč e da mož e da
napusti mesto za svedoke.
74.
Juki sede pored ogromne igure Lena Parizija dok je ljigavi makro
od dečka Džuni Mun, Rikardo Riki Malkolm, polagao zakletvu.
Juki je bila potpuno svesna da je Dejvisova bila unajmila nekog
lovca na ucene da dovuč e Rikija Malkolma preko meksič ke granice ne
bi li se pojavio na sudu, i dok se Malkolm zaklinjao da ć e govoriti
samo istinu, zapitala se da li Dejvisova zaista misli da ć e ovaj
istetovirani, prosti dripac moć i da ubedi porotu u bilo š ta. Glas
Dejvisove je odisao samopouzdanjem dok je postavljala uvodna
pitanja Malkolmu, iduć i korak ispred tuž ilaš tva time š to je navela
Malkolma da kaže da je boravio u zatvoru zbog posedovanja droge.
Onda je Dejvisova počela s pravim, direktnim ispitivanjem.
– Kakav je vaš odnos s gospođicom Mun?
– Bio sam njen dečko.
– Više niste?
– Razdvojeni smo – Malkolm ć e suvo. – Ja sam u Tihuani, a ona u
zatvoru.
Galerijom se razleže mestimičan kikot.
– Koliko dugo poznajete gospođicu Mun? – upita Dejvisova.
– Tri godine, sigurno.
– I je li se dvadeset prvog januara proš le godine desilo da vas je
gospođica Mun pozvala oko pola dvanaest noć u i zatraž ila od vas da
dođete kod nje kuć i jer je jedan od njenih klijenata dož ivljavao
infarkt?
– Ne.
– Da raš čistimo to. Kaž ete da vas Dž uni Mun nije zvala da vam
kaže da joj je potrebna pomoć oko Majkla Kampiona?
– Ne, gospoja. Nije.
– Je li vas policija pitala da li ste raskomadali telo Majkla
Kampiona i otarasili se ostataka njegovog telea?
– Da. Rekao sam im da nisam to učinio.
– Jeste li im rekli istinu?
Malkolm se nasmeja. – Da, da, rekao sam im istinu. Nikad nisam
nikog raskomadao. Ne podnosim krv. Jedem š nicle dobro pečene. Bila
je to jedna od najluđih stvari koje sam čuo.
– Slažem se – reče Dejvisova. – Prilično ludo.
Juki skoč i na noge. – Prigovor, sudijo. Miš ljenja gospođice Dejvis
ovde su potpuno nevažna.
– Usvaja se.
Dejvisova se okrete na peti, nač ini nekoliko koraka ka poroti, pa
se okrenu nazad. – Pa ipak – reč e Dejvisova, glasom koji je odzvanjao
sudnicom – prema policijskom svedoč enju, gospođica Mun je izjavila
da vas je pozvala jer je gospodin Kampion dož ivljavao infarkt i da je,
kada ste stigli do njene kuće, on bio mrtav.
– To su potpune gluposti. To se nikad nije desilo – reč e Malkolm,
očigledno uživajući.
– Policija je dalje posvedoč ila da im je gospođica Mun rekla da ste
raskomadali gospodina Kampiona nožem i da ste gospođica Mun i vi
zatim prebacili njegove ostatke i bacili ih u neki kontejner.
– Da li se to desilo?
– Nema šanse. Mnogo seru. Osim toga, ja nisam spretan ni sa č im
osim s električnim alatima.
– U redu, gospodine Malkolme. Dakle, po vaš em miš ljenju, zaš to bi
gospođica Mun rekla tako nešto ako to nije istina?
– Zato – reč e Malkolm, gledajuć i u Dž uni svojim č udnim zelenim
oč ima – š to je ona prosta, znate, kao dete zaostalo u razvoju. Guta
ljubiće, sapunice...
– Tražim da se ovo izbriše iz zapisnika, časni sudijo – reč e Juki. –
Celim ovim nizom pitanja od svedoka se traži da nagađa.
– Casni sudijo, svedoč enje gospodina Malkolma ide u prilog
optuženoj.
– Dozvoliću ovo. Nastavite, gospodine Malkolme.
Juki uzdahnu naglas, sede između Gejnsa i Riđeg Psa dok je
Malkolm nastavljao.
– Kao š to rekoh, po mom miš ljenu, je l’? Kad su je panduri pitali da
l’ je bila s č uvenim Majklom Kampionom, to je bilo kao da su
pokrenuli fantaziju na velikom platnu u 3D tehnici u kojoj glavnu
ulogu igra Džuni Mun, glupa mala kurva...
– Hvala vam, gospodine, Malkolm. Jeste li optuž eni sa sauč esniš tvo
u ovom zločinu?
– Panduri su pokuš ali da mi prikač e to, ali javni tuž ilac je znao da
ne mogu da me optuž e na osnovu Dž uninog neuvrljivog priznanja,
naročito pošto je ona, kako vi ono kažete, povukla svedočenje.
– Hvala vam, gospodine Malkolm. Svedok je vaš – reč e Dejvisova
Juki s podrugljivim osmehom.
75.
Juki je proč itala uputstva koja joj je Len bio ostavio, i videla da se
taktika ispitivanja koju joj on predlaž e savrš eno poklapa s onom koju
je i sama planirala, ali je u glavi naroč ito podvlač ila koliko je Malkolm
važan svedok odbrane. I da je važno da ona obori njegovo svedočenje.
Juki ustade, pođe prema pultu za svedoke, govoreć i: – Gospodine
Malkolme, nalazite li se danas ovde sopstvenom voljom?
– Ne baš . Duga ruka zakona zgrabila me je i dovukla iz jednog
lepog malog striptiz-kluba u Tihuani.
– Imate prijatelje u Meksiku, gospodine Malkolm? – upita Juki,
nadjač avajuć i smeh na galeriji. – Ili se radilo o onom: „mož eš da bež iš ,
ali ne možeš da se sakriješ“?
– I jedno i drugo. – Malkolm slegnu ramenima, otkrivajuć i poroti
svoj užasan krezub osmeh.
– Pre nekoliko minuta ste se zakleli da ć ete govoriti istinu, je li
tako?
– Nemam ništa protiv istine – reče Malkolm.
Juki spusti š ake na ogradu ispred svedoka, i uputa: – Sta oseć ate
prema optuženoj? Gospođici Džuni Mun.
– Džuni je slatka devojka.
– Možemo li malo da preciziramo to, u redu?
Malkolm slegnu ramenima i reče: – Samo vi precizirajte.
Juki dozvoli sebi da se osmehne ne bi li pokazala poroti da ume da
prihvati š alu, pa reč e: – Ako biste i Dž uni Mun i vi izaš li odavde
slobodni, gospodine Malkolm, da li biste proveli noć sa njom?
– Da. Naravno.
– A ako bi joj trebao bubreg, da li biste joj dali jedan svoj?
– Imam dva, zar ne?
– Da. Sve su šanse da imate dva.
– Naravno. Dao bih joj bubreg. – Riki Malkolm se š iroko osmehnu,
u nastojanju da pokaže koliko je velikodušan.
– Tokom vaš e trogodiš nje veze sa optuž enom, jeste li delili neš to s
njom? Uživali da radite neke stvari zajedno?
– Da. Naravno.
– A kakva osećanja sada gajite prema njoj?
– To je malo lično, zar ne?
Dejvisova dobaci: – Casni sudijo, je li ovo emisija doktora Fila? Nije
relevantno...
– Ako mi sud dâ još malo vremena, dokazala bih relevantnost –
prekide je Juki.
– Odbija se, gospođice Dejvis. Nastavite, gospođice Kasteljano.
– Hvala vam, č asni sudijo – reč e Juki. – Gospodine Malkolme, vaš a
oseć anja nisu tajna, zar ne? Hoć ete li molim vas zavrnuti desni rukav i
pokazati ruku poroti.
Malkolm je oklevao sve dok mu sudija nije nalož io da to uč ini.
Onda je pokazao poroti ruku.
Gusta kolekcija tetovaž a, među ljubiteljima tetoviranja poznata
kao „dugi rukav“, prekrivala je bledu kož u ruke Rikija Malkolma od
zapeš ća pa da ramena. Među zmijama i lobanjama nalazilo se jedno
crveno srce sa inicijalima R.M., koji su visili s kuke u vidu polumeseca.
– Gospodine Malkolm, mož ete li nam reć i š ta znač e slova ispod te
tetovaže srca?
– Mislite na R-M-D-M-V-Dž-M?
– Tako je, gospodine Malkolme.
Malkolm uzdahnu. – To znači: „Reci mi da me voliš, Džuni Mun“.
– Dakle, gospodine Malkolme, da li je istina ako kaž em da volite
optuženu?
Malkolm je sada gledao u Dž uni Mun, naboranog lica, viš e ne
izigravajuć i pametnjaković a, a Dž uni mu je uzvrać ala pogled svojim
krupnim tamnosivim očima.
– Da. Volim je.
– Volite li je dovoljno da biste lagali zbog nje?
– Naravno, lagao bih zbog nje, što da ne?
– Hvala vam, gospodine Malkolm. Završ ila sam s ovim svedokom,
sudijo – reče Juki, okrećući leđa Rikiju Malkolmu.
76.
Dž akobi je sazvao sastanak odeljenja tač no u osam ujutru. Zamolio

me je da izađem u č elo prostorije i obavestim pripadnike odeljenja o
naš im sluč ajevima ubistva povezanim s pož arima, i dokle smo s njima
stigli – š to ć e reć i, nikuda. Nosila sam farmerke i majicu bez rukava s
dubokim dekolteom i š ljokicama, mokasine i izbledelu jaknu od
teksasa koje sam ostavila kod Džoa pre požara.
Bilo je to sve što sam imala od odeće.
Momci su mi zviž dali, naravno, dok je jedan krupniji veteran
dobacio: – Fino poprsje, narednice.
– Umukni, Makrakene – uzvrati Rič , nateravš i me da pocrvenim,
š to je samo produž ilo taj trenutak tokom kojeg su se moje kolege
policajci smejali i neukusno komentarisali među sobom. Nakon š to je
Dž akobi š utnuo jedan sto, tako da je š upalj tresak odjeknuo
prostorijom, iznela sam detalje o ubistvima Mičamovih i Malounovih.
Zadaci su bili podeljeni, a ja sam uš la u kola s Konklinom i odvezli
smo se do jedne od mračnih i zapuštenih ulica u Mišnu. Ponovo smo se
bacili na onaj osnovni, mukotrpni detektivski posao, nadajuć i se da
ćemo pronaći nešto u odsustvu makar jednog dobrog traga.
Naš a prva stanica bila je zalagaonica u Ulici Polk, Predmeti od
zlata, radnja dupke puna zastarelih električ nih aparata, muzič kih
instrumenata i staklenih kutija punih biž uterije. Vlasnik radnje bio je
Rudi Vajtel, gojazan č ovek s naoč arima s debelim staklima i
proređenom kosom, laki prestupnik koji je koristio svoju radnju kao
paravan, dok je pravi posao obavljao u kolima i barovima, bilo gde
samo ne tu.
Pustila sam Konklin da preuzme inicijativu jer mi se ž eludac još
okretao od oš trog zaokreta koji se odigrao u mom ž ivotu pre samo
dvanaest sati.
Neprestano sam razmiš ljala o predmetima uniš tenim u pož aru koji
su mi mnogo znač ili: o dresu Vilija Mejza,{9} grnč ariji Hopi Indijanaca,
i svemu š to je pripadalo mojoj majci, naroč ito njenim pismima u kojim
mi je govorila koliko me voli, oseć anjima koje je mogla da prenese na
papir kad je umirala ali koje nikad nije mogla da izgovori.
Dok je Konklin pokazivao slike ukradenih predmeta Vajtelu, ja
sam razgledala predmete u vitrinama, još uvek zamiš ljena, ne
oč ekujuć i niš ta, kad sam iznenada, kao da mi je neko viknuo „Hej!“ na
uvo, ugledala sa irnu ogrlicu Peti Maloun na pliš u u jednoj vitrini, baš
tu.
– Rič – rekoh oštro. – Pogledaj ovo.
Konklin klimnu glavom, pa reč e Vajtelu da otvori vitrinu. Nakit je
zveckao dok je Vajtel uzimao i pruž ao ogrlicu Konklinu drž eć i je u
svojoj šapi veličine rukavice za bejzbol.
– Kažete da su ovo pravi safiri? – Vajtel će naivno.
Konklinovo lice pobele oko oč iju dok je stavljao ogrlicu na
fotografiju. Bilo je očigledno da se radi o istoj ogrlici.
– Odakle vam ovo? – upita on Vajtela.
– Neki klinac ju je doneo pre nedelju dana.
– Da vidim dokumentaciju.
– Samo trenutak – reče Vajtel, gegajući se nazad ka svojoj jazbini.
Pomeri gomilu aukcijskih kataloga i knjiga o antikvitetnom nakitu
sa svoje radne stolice, pa stade da kuca po kompjuteru.
– Evo ga. Platio sam tom klincu sto dolara. Evo pogledajte. Ups.
Upravo sam primetio kako se zove.
Proč itah ime na priznanici preko Konklinovog ramena, Klark Kent,
i neku adresu nasred zaliva, i opis: „plava ogrlica od topaza“.
– Je li nosio odelo i naočari? – razdra se Konklin. – Ili se možda
presvukao u helanke i plašt?
– Trebać e mi kaseta odande – rekoh, pokazujuć i u video kameru
koja se krila na plafonu u ćošku, poput kakvog crvenoookog pauka.
Vajtel reč e: – Nameš tena je tako da presnimava kasetu na svakih
24 sata. On viš e nije na njoj. U svakom sluč aju, seć am se tog klinca
onako kroz maglu, i mislim da nije bio od onih š to nose helanke i
plaš tove. Viš e je izgledao kao srednjoš kolac. Mislim da sam mu mož da
prodao neke stripove jednom ranije.
– Možete li da nam date opis precizniji od „srednjoškolac“?
– Imao je tamnu kosu, mislim. Malo gojazan.
– Voleli bismo da dođete do stanice i pogledate fotogra ije
prestupnika – rekoh. – Da popričate s policijskim crtačem portreta.
– Slabo pamtim lica – reč e Vajtel. – To mi je neki poremeć aj.
Nekakva disleksija. Mislim da ni vas ne bih prepoznao kad bih vas
sutra video.
– Sereš – planu Konklin. – Ovo je istraga ubistva, Vajtele. Razumeš ?
Ako taj klinac opet dođe, pozovi nas. Po moguć stvu dok je još ovde. I
iskopiraj njegovu vozačku dozvolu.
– Dobro, šefe – reče Vajtel. – Uradiću tako.
– I ovo je neš to – reč e mi Konklin dok je palio kola. – Keli ć e biti
drago da ima nešto od mame.
– Da, hoće – rekoh.
Setila sam se smrti sopstvene majke. Okrenuh glavu da mi Konklin
ne bi video suze u očima.
77.
Eak Hani je stajao sa mnom i Dž oom u vlaž nom podrumu zgrade u
kojoj sam ž ivela, pokazujuć i nam stare električ ne instalacije dok nam
je voda kapala po glavama. Vrata kutije sa osigurač ima behu
otvorena, i Hani prinese svoju lampicu osigurač u koji je hteo da mi
pokaže.
– Vidiš kako je ovaj peni zalemljen za zadnji deo ovog osigurača?
Mogla sam da razaznam samo gomilicu boje tamnog bakra.
– Studentkinje na drugom spratu... znaš ih? – upita Hani.
– Koliko da im mahnem u prolazu.
– Dobro, pa, po svemu sudeć i, zbog njihovih fenova za kosu, klima
uređaja, pegli i č ega sve ne, osigurač i su iskakali svaki drugi dan. A
tvom domaru je dosadilo da trč kara dovde i menja osigurač e, pa je
stavio ovaj peni ovde.
– Koji je uradio, šta?
Eak je objasnio š ta se sve desilo, kako je bakarni novč ić spojio
strujno kolo zajedno sa osigurač em tako da se ono nije prekinulo
usled poveć anog napona. Umesto toga, struja je proš la kroz peni i
istopila ž ice u najslabijoj tač ki. U ovom sluč aju, svetla na plafonu na
drugom spratu i električne utikače u mom stanu.
Zamislila sam plamenove kako izbijaju iz utič nica, ali još uvek mi
nije bilo jasno – tako da je Čak polako objasnio meni i Džou kako moja
zgrada, poput mnogih, ima „konstrukciju balona“, to jest da se
potporne grede protež u od krova do tavanice bez ič ega između š to bi
zaustavilo vatru.
– Vatra se prosto penje naviš e kroz zidove – reč e Hani. – Taj
prazan prostor između greda ponaš a se poput dimnjaka. I zato je, kad
je doš la do tvog stana, vatra izaš la kroz utič nice, zapalila ti stvari i
prosto nastavila da bukti. Progorela krov i onda se ugasila.
– Znači, govoriš mi da je ovo bila nesreća?
– I ja sam bio sumnjičav – reče mi Čak.
Isprič ao mi je da je lič no ispitao sve u zgradi – predsednicu kuć nog
saveta, devojke u prizemlju, a naroč ito naš eg ostarelog domara,
Anhela Fernandeza, koji je priznao da je stavio peni iza osigurač a ne
bi li sebi uštedeo trud.
– Da je iko umro u ovom pož aru, optuž io bih Anhela Fernandeza
za ubistvo iz nehata – reč e Hani. – Ovo ć u proglasiti sluč ajnim
pož arom, Lindzi. Ti podnesi zahtev za naplatu osiguranja, i to ć e proć i
bez problema.
Bila sam obuč ena da proč itam laž na licu ljudi, a u iskrenim crtama
lica Caka Hanija videla sam samo istinu. Ali bila sam nemirna i ne baš
spremna da odustanem od svojih najgorih slutnji.
Dok sam hodala s Dž oom do njegovih kola, pitala sam ga za
miš ljenje, kao tipa koji je proveo dve decenije radeć i za drž avne
organe reda.
– Hani nije to uč inio, draga. Mislim da mu je teš ko skoro koliko i
tebi. I mislim da mu se sviđaš.
– To je tvoje profesionalno mišljenje?
– Da. Hani je na tvojoj strani.
78.
Juki je bila sva naelektrisana.

Ruč ale smo za njenim stolom, preturajuć i viljuš kama po salati kao
da traž imo zlatno grumenje umesto komadić a piletine. Juki me pitala
kako se oseć am, ali nisam imala mnogo toga da kaž em, a njoj se dosta
toga bilo nakupilo, pa sam rekla: – Reci ti prva – i ona je počela priču.
– Znač i, Dejvisova je pozvala svog struč nog psihijatra, doktora
Mariju Pejdž. Jesi li čula za nju? – upita me Juki.
Zavrteh glavom.
– Ponekad se pojavljuje na Kort TV-u.{10} Visoka? Plava? S
Harvarda?
Ponovo zavrteh glavom, a Juki reč e: – Nije važ no. Uglavnom.
Dejvisova je pozvala tu poznatu psihijatricu kao svedoka da nam kaž e
sve o lažnim priznanjima.
– Aaa – rekoh, shvatajući. – „Lažno priznanje“ Džuni Mun?
– Tako je. A ona ti je jedna pametna ž enska, ta psihijatrica. Sve drž i
u malom prstu. Kako su i zaš to ustavna prava uvedena – da policajci
ne bi zlostavljali osumnjič ene. Najvaž nije studije Gudjonsona i Klarka
koje imaju veze sa sugestibilnoš ću određenih tema. I Ridova knjiga za
policajce o tome kako da zaobiđu ustavna prava.
– Ona zvuč i kao da je napisala tu prokletu knjigu, Lindzi – nastavi
Juki, postajuć i još ljuć a. – Ona odgovorno tvrdi da policajci umeju da
uteruju strah i prevare osumnjičenog tako da on lažno prizna.
– Pa, neki to možda rade – ali ja sigurno nisam.
– Naravno da nisi. I onda je rekla kako bi se određeni ljudi s
manjkom inteligencije i samopoš tovanja radije složili s policajcem
nego da mu se suprotstave. I onda je porota pogledala u Džuni.
– Džuni je sama priznala...
– Znam, znam, ali znaš kako Dž uni izgleda – kao Bambijeva mlađa
sestra. I tako ti doktorka Pejdž završ i svoje izlaganje, a ja se pitam,
kako da anuliram njeno svedoč enje a da ne prikaž em ceo dvoč asovni
snimak tvog ispitivanja Džuni Mun.
– Pa, mogla si to da uradiš – rekoh, zatvarajuć i poklopac od
plastič ne č inije sa salatom, i bacajuć i je u kantu za smeć e. Juki uč ini
isto.
– Dva sata, Lindzi? Snimka na kojem Dž uni porič e sve? Sluš aj.
Ustanem ti ja i kaž em: „Doktorko Pejdž , jeste li se ranije sreli s Dž uni
Mun?“ „Ne.“ „Jeste li videli snimak njenog razgovora s policijom?“
„Da.“ Onda sam rekla: „Je li policija zlostavljala optuž enu ili je lagala ili
varala?“ „Ne, ne baš“.
Juki srknu č aj, pa nastavi da preprič ava svoje unakrsno ispitivanje
doktorke Pejdž.
– I onda sam napravila grešku.
– Šta si uradila?
– Bila sam oč ajna, Lindzi. – Juki napravi grimasu. Skloni kosu sa
svog divnog srcolikog lica.
– Rekla sam: „Sta je, dakle, policija tač no uradila?“ Znam da ne
treba da postavljam pitanje na koje ne znam odgovor, ali sranje!
Odgledala sam taj razgovor dvadeset puta, i ti i Konklin niste niš ta
učinili!
– Riđi Pas me besno gleda, a psihijatrica kaž e: „Po mom miš ljenju,
gospođica Mun ne samo da ima najniž e moguć e samopouzdanje, već
se oseć a krivom zato š to je prostitutka i njeno priznanje je bilo nač in
da smanji svoju krivicu.“
– Nisam mogla da poverujem da je zatraž ila od porote da
progutaju tu prič u, pa sam rekla: „Dakle, kaž ete da se ona oseć a
krivom što je prostitutka i da je iz tog razloga priznala ubistvo?“
– „To kaž em“, kaž e Pejdž ova, a ja kaž em: „To je sve, doktorka“.
Bendinger joj kaž e da je slobodna, i dok sam se provlač ila iza stolice
Riđeg Psa, okrenuta ka galeriji, ugledam Tvilija – reče Juki.
– Zar on nije tamo svaki dan? – upitah svoju drugaricu.
– Jeste, ali sad sedi direktno iza mene. A ja ga gledam u oč i jer niš ta
drugo ne mogu da uč inim. I č ujem Dejvisovu kako kaž e da poziva
Dž uni Mun da svedoč i, a sudija kaž e: „ Prvo ć emo napraviti pauzu za
ruč ak“. Riđi Pas utom izvlač i stolicu i pribija mi grudi uz lice tog
ljigavca, Tvilija.
– A Tvili se ceri. A meni se ž eludac stež e a kož a mi se jež i od
hladnoće, a on šapuće: „Poen za Dejvisovu“.
– O, bož e, a Riđi pas se okreć e, i ponovo me besno strelja
pogledom – neć u valjda da izgubim ovaj sluč aj zbog svedoč enja te
psihijatrice, zar ne, Lindzi, zar ne? Jer, kaž em ti, to prosto ne sme da se
desi.
– To se neće...
– Tako je. Neće se desiti – Juki ć e kroz zube, lupajuć i š akom po
stolu. – Jer porota ć e videti istinu, i morać e da donese jedan od dva
zaključka.
– Da je Džuni Mun kriva. Ili da je kriva kao sam greh.
79.
Trž ni centar Stanford bio je divna otvorena trž nica s radnjama

grupisanim u uskim redovima, okruž enim baš tama. A kakve su to
samo radnje bile: velike radnje Niman i Nordstrom i Blumingdejls, i
skupi butici marke Armani, Beneton, Luj Viton.
Hok i Piž d su se smestili na klupu ispred radnje Polo, okruž eni
malom š umom od ukrasnog ž bunja u saksijama i aromom cveć a i kafe
koja je lebdela u vazduhu. Bila je subota, i masa kupaca u irmiranoj
odeć i milela je unaokolo, paradirajuć i uskim stazama pokraj Pidž a i
Hoka, maš uć i svojim kesama s kupljenom robom, zastajuć i da se dive
izlogu Ralfa Lorena.
Pidž je imao video kameru velič ine š pila karata i snimao je tu
paradu. Ako ga iko pita š ta to radi, reć i ć e im istinu – ili barem
delimič nu istinu. On je iz kompjutskog video odeljenja na Stanfordu i
snima dokumentarac.
Ali ono š to ć e preć utati jeste to da Hok i on traž e pobednike.
Najveće, najsvinjastije gice prasice koje budu ugledali tog dana.
Vrebali su dva para takmičara.
Oba su imala nalepnice koledž a na zadnjem staklu kola. Oni su bili
najbolji kandidati. Bić e teš ko izabrati, ali jednom kad se Hok i Pidž
slož e oko dobitnog para, pratić e ih do mesta gde ž ive i osmotriti
njihovu kuću.
Koga da izaberu?
Onaj bogat i utovljen par natovaren irmiranim kesama? Ili onog
starijeg č oveka i ž enu, koji su neš to mrš aviji i razmetljivo obuč eni, i
pijuckaju kafu s mlekom dok šetaju avenijama pohlepe.
Pidž je pregledao snimak, kad im je priš ao jedan radnik
obezbeđenja, razmetljivo se zanoseć i u hodu. Bio je u kasnim
č etrdesetim, u plavoj uniformi sa znač kom na dž epu na grudima, sa
š apkom na glavi i piš toljem. Svaki tip u uniformi u današ nje vreme
misli da je marinac.
– Zdravo, momci – č uvar ć e uč tivo. – Slikanje je ovde zabranjeno.
Znak vam stoji tamo.
– Ah – reč e Pidž . Ustade. Sa svojih metar i osamdeset osam
nadvisio je č uvara, tako da je niž i č ovek morao da ustukne korak
unazad. – Ovo nisu slike. Snimamo ilm. Dokumentarac za fakultet.
Mogu da vam pokažem svoju studentsku legitimaciju.
– Nema veze š to ste studenti – reč e č uvar. – Nikakvo slikanje ni
snimanje nije dozvoljeno iz bezbedonosnih razloga. Sad morate ili da
sklonite taj aparat, ili ću morati da vas ispratim odavde.
– Glupi keru – promrmlja Hok.
– Izvinjavamo se, gospodine – reč e Pidž , stajuć i ispred svog
prijatelja. – Otići ćemo.
Ali jesu se iznervirali. Proveli su sate u prismotri, a sad nemaju
pobednika.
– Moram da svratim na jedno mesto – reče Pidž.
Njih dvojica uđoš e u muš ki toalet, i Pidž raskopč a š lic ispred
pisoara. Kad je završ io, Hok izvadi kutiju š ibica. Zapali tri ili č etiri
odjednom i ubaci ih u kantu za smeće.
Bili su na parkingu kad su č uli zavijanje sirena na autoputu. Seli su
u Pidž ova kola i posmatrali kako se vatrogasci zaustavljaju blizu
jezerceta sa žabama, odmotavaju svoja creva i jure u tržni centar.
Stotine mušterija pokulja napolje.
– Baš volim dobar požar – reče Hok.
– Uvek mi ulepša dan – odgovori Pidž.
Četvrti deo
Vruća roba
80.
Bila sam na putu „kuć i“, ka Dž ovoom stanu, boreć i se sa

saobrać ajnom guž vom, kad mi je zazvonio mobilni. Otkač ih telefon s
kuka, čuh Jukin glas kako mi vrišti na uvo.
– Lindzi! On me uhodi.
– Ko? Ko te uhodi?
– Onaj ludak! Džejson Tvili.
– Uspori. Vrati film. Kako to misliš, „uhodi“ te?
Cimnuh volan ulevo na raskrsnici ulice Sedme i Taunsend, umesto
da skrenem desno ka svom bivš em stanu na Hilu. Imala sam oseć aj
kao da plivam protiv struje.
Jukin glas beš e piskav. – Uhodi me, prati me, lovi me. Pre deset
minuta sedeo je na suvozačkom mestu u mojim kolima!
– Obio ti je kola?
– Ne znam. Ne mogu da se setim da li sam ih zaključ ala. Nosila
sam...
Veza se prekide. Pritisnuh dugme za brzo biranje, dobih Jukinu
govornu poštu, prekinuh vezu, pokušah ponovo.
– Šta si nosila? – viknuh u telefon iz kojeg je dopiralo šuštanje.
– Kutiju s dokumentima teš ku dvadeset kila. Taman š to sam
ubacila ključ u bravu, on je ispružio ruku iznutra da mi otvori vrata.
– Pre tog s kolima, jesi li mu rekla da te ostavi na miru?
– Da! Naravno!
– Dobro, onda je njegovo prisustvo u tvojim kolima nezakonito –
rekoh, prestrojavajuć i se u susednu traku, pretič uć i jedan iznajmljen
auto čiji vozač poče da trubi i pokaza mi srednjak.
– Jesi li spremna da podneseš tuž bu? – upitah Juki. – On ć e to
objaviti javno. I zato razmisli o tome.
Nastupio je trenutak tiš ine ispunjen statič kim š umom tokom kojeg
je Juki razmišljala o medijskim posledicama.
– Taj tip je bolestan, Linds. Prič a sa mnom kao da sam lik iz
njegove knjige. Uvrnut je i mož da opasan. Uš ao mi je u kola. Sta je
sledeće?
– Dobro – rekoh, zaustavljajuć i se uz ivič njak. Izvadih belež nicu i
zapisah ono što mi je Juki rekla.
– Morać eš da odeš do građanskog suda sutra ujutru i izvadiš
zabranu prilaska – rekoh. – Ali prijavu policiji si podnela sad.
– Sutra ujutru? Lindzi, Dž ejson Tvili hoć e da me preplaš i na smrt –
i on to čini ovog trenutka.
81.
Kad sam doš la do Tvilijevog apartmana na petom spratu hotela

Sent Ridžis, on je č ekao u dovratku, sa š eretskim osmehom na licu,
razbaruš ene kose, ispasane i raskopč ane koš ulje. Vrata od izlaza u
sluč aju pož ara se zalupiš e na kraju slabo osvetljenog hodnika. Po
mojoj pretpostavci, bila je to Tvilijeva goš ća sumnjivog morala koja je
otišla u žurbi.
Pokazah Tviliju svoju policijsku znač ku, a njegov pogled pade na
dekolte moje majič ice, pređe preko struka mojih farmerica, a zatim se
polako vrati do mog lica. Za to vreme, ja sam merkala njegovu
neverovatnu sobu – zidove s tapetama od kož e, klupu ispod prozora
sa sjajnim pogledom na San Francisko. Veoma zadivljujuće.
– Na tajnom ste zadatku, narednice? – naruga se Tvili.
Takvim ponašanjem je uplašio Juki, ali mene je razbesneo.
– Mislim da se nismo upoznali, gospodine Tvili. Ja sam narednica
Lindzi Bokser – rekoh pruž ajuć i ruku. On je prihvati, a ja je povukoh i
savih mu je visoko iza leđa, i priljubih mu lice uza zid.
– Dajte drugu ruku – rekoh. – Učinite to, odmah.
– Šalite se.
– Drugu ruku.
Stavila sam mu lisice, pretresla ga brzo i grubo, govoreć i: –
Uhapš ni ste zbog neovlaš ćenog ulaska na tuđi posed. Sve š to kaž ete
mož e biti upotrebljeno protiv vas na sudu. – Kad sam završ ila
upoznajuć i Tvilija s njegovim pravima, odgovorila sam mu na pitanje
koje je glasilo: – O čemu se ovde radi?
– Radi se o tome da ste na protivzakonit nač in uš li u kola asistenta
javnog tuž ioca, Juki Kasteljano. Podnela je prijavu protiv vas i do sutra
u podne će izvaditi zabranu prilaska na vaše ime.
– Hej, hej! Ovo je najveć e bespotrebno dizanje buke za koje sam
ikad č uo! Ruke su joj bile pune! Otvorio sam vrata od kola da joj
pomognem!
– Recite to svom advokatu – brecnuh se. Jedna š aka mi je bila na
Tvilijevoj ruci, u drugoj sam drž ala mobilni, i spremala sam se da
pozovem pojačanje.
– Čekajte malo – reč e on. – Da li Juki tvrdi da je uznemiravam? Jer
to su gluposti. Priznajem da sam je malo provocirao, primenio malo
pritiska da je pokrenem. Ja sam novinar. Mi to radimo. Ako sam negde
pogrešio, žao mi je. Možemo li da pričamo? Molim vas?
Proverila sam Tvilija, i dosije mu je bio č ist. Za trenutak sam se
osetila kao da sam u slobodnom padu kad me je bes napustio. Jedno
strogo upozorenje bilo je dovoljno. Sad kad sam mu stavila lisice – ona
medijska pažnja na koju je Sindi upozorila Juki?
To će se desiti.
Već sam mogla da zamislim Tvilija kako kitnjasto opisuje ovo
„hapš enje“ u emisijama Larija Kinga, Takera Karlsona, Ekses Holivud.
Za mene i Juki će to biti loše vesti, a za Tvilija veliki publicitet.
– Narednice?
Morala sam da pritisnem dugme za premotavanje. Morala sam da
pokušam.
– Zelite li da izbegnete pojavljivanje na sudu, gospodine Tvili?
Ostavite Juki Kasteljano na miru. Nemojte sedeti iza nje na sudu.
Nemojte je pratiti u supermarketima. Nemojte ulaziti u njena kola ili
stan, i zaboravićemo na ovaj incident.
– Ako se Juki još jednom pož ali na vas, privodim vas u stanicu.
Jesmo li se razumeli?
– Potpuno – reče on. – Savršeno.
– Odlično.
Otključah lisice i pođoh da odem.
– Cekajte! – reč e Tvili. On uđe u drugu sobu, s plavim prugastim
tapetama i krevetom s baldahinom. Dograbi notes i olovku sa pisać eg
stola, i reče: – Hoću da se uverim da sam sve dobro zapisao.
On stade da zapisuje, pa mi proč ita moj govor od malopre, od reč i
do reči.
– To š to ste upravo rekli je odlič no zvuč alo, narednice. Sta mislite,
ko bi trebalo vas da igra u filmu?
On me zajebava.
Otiš la sam iz Tvilijevog apartmana oseć ajuć i se kao da me je neko
oš amario – a sama sam to sebi uradila. Nek ide sve dođavola. Mož da
sam sama sebe uvalila u ovu situaciju, mož da sam pogreš ila š to sam
mu stavila lisice, ali to ne znači da Džejson Tvili nije lud.
I ne znači da nije opasan.
82.
Dž o i ja smo uzeli več eru za poneti iz restorana Le Soleil, i do deset

smo već bili u krevetu. Naglo sam otvorila oč i tač no u 3.04 ujutru,
ugledavš i cifre koje je sat projektovao na plafonu, dok su mi se po
glavi vrtele mučne, košmarne misli.
Probudila me je slika Tvilijevog iscerenog lica, ali njegovo lice se
razvejalo i na njegovom mestu sam ugledala izgorele i iskrivljene
leš eve na Klerinom stolu. I setila sam se slepih oč iju devojč ice koju je
nepoznati tinejdž er uč inio siroč etom, momka koji mož da sada lež i
budan u svom krevetu, planirajući još jedan pogibeljni požar.
Koliko će još ljudi umreti pre nego što ga pronađemo?
Ili će nas pobediti u ovoj bolesnoj igri?
Razmiš ljala sam o pož aru koji je progutao moj dom, moje stvari,
moj oseć aj sigurnosti. I razmiš ljala sam o Dž ou, o tome koliko ga
volim. Zelela sam da se preseli u San Francisko da bismo mogli da
gradimo zajednič ki ž ivot – a to smo i radili i u dobru i u zlu. Zaš to ne
mogu da prihvatim njegov predlog da organizujemo veliko italijansko
venčanje i možda začnemo porodicu?
Za nekoliko meseci punim trideset devet.
Šta čekam?
Osluš kivala sam Dž oovo disanje, i s vremenom su otkucaji mog
koš marom uznemirenog srca usporili i san je poč eo da me hvata.
Okrenula sam leđa Dž ou, zagrlila jastuk – i madrac se pomerio kad se
Džo okrenuo k meni. Zagrlio me je, ušuškao kolena ispod mojih.
– Ružan san? – upita me.
– Aha – rekoh. – Zaboravila sam š ta sam sanjala, ali kad sam se
probudila razmišljala sam o dosta mrtvih ljudi.
– O mrtvim ljudima uopšte? Ili o stvarnim mrtvima ljudima?
– Stvarim – rekoh.
– Hoćeš da pričaš o tome?
– Htela bih... ali vratili su se u rupu iz koje su ispuzali. Hej, izvini,
Džo. Nisam htela da te probudim.
– Nema veze. Probaj da zaspiš.
Bio mi je potreban koji trenutak da shvatim da me on u stvari čika.
Dž o mi skloni kosu s vrata i poljubi me tu. Uzdahnuh, š okirana
naletom topline koji mi je prostrujao telom od njegovog než nog
poljupca.
Nisam očekivala da ću noćas osetiti ovo.
Prevrnuh se, pogledah ga u lice i videh osmejak na njegovim
usnama spram bledoplave svetlosti č asovnika. Obujmih mu lice
rukama i strasno ga poljubih, traž eć i odgovor koji nisam mogla da
nađem u sebi. On pođe da me me opkorači, ali ja ga odgurnuh.
– Ne – rekoh. – Pusti mene gore.
Potisnula sam sve svoje muč ne misli. Strgla sam Dž oove bokserice,
isprepletala prste s njegovim, pritisla mu š ake na jastuke. Zastenjao je
kad sam se spustila na njega a zatim se polako digla, ljubeć i ga dok
nije poludeo. Onda sam ga jahala, i jahala, i jahala, sve dok nije viš e
mogao da č eka ni sekund duž e – kao ni ja. Osetila sam nepogreš ivo
grč enje odozdo, pre nego š to su me prož eli ogromni pulsirajuć i talasi
zadovoljstva.
Sruč ila sam se na Dž oove grudi, s kolenima koja su još uvek
poč ivala s obe strane njegovog tela, obraza polož enog preko njegovog
uzlupanog srca. Pomilovao me je po leđima, a ja mu rekoh da ga
volim. Seć am se da me je poljubio u č elo, navukao mi ć ebe preko
ramena, i san je počeo da me hvata san dok je još bio u meni.
O, bože.
Tako je lepo biti s Džoom.
83.
Juki je pročavala Džuni Mun dok ju je sudski izvešitelj zaklinjao.

Optuž eni ne moraju da svedoč e. Ne mož e im se zameriti ako to ne
uč ine, a retko imaju koristi od sopstvenog svedoč enja. Tako da je vrlo
rizič no kad jedan branilac izvede svog klijenta da svedoč i. Koliko god
dobro uvež bao pitanja s klijentom, nikad ne mož eš znati da li ć e on
poč eti da radi po svom, ili se usplahiriti, ili se nasmejati u pogreš no
vreme, ili će na neki osoben način okrenuti porotu protiv sebe.
Ali Dejvisova je izvela Dž uni Mun da svedoč i. A građani San
Franciska i posmatrač i suđenja š irom zemlje umirali su od ž elje da
č uju š ta ć e ona reć i. Bela bluza joj je visila s ramena, a plava suknja joj
se borala oko listova. Smrš ala je u zatvoru – i to dosta – i kada je
podigla desnu ruku da se zakune, Juki vide modricu jarke boje na
njenoj podlaktici.
Posmatrač i uzdahnuš e i zaž agoriš e. I sada je Juki razumela zaš to je
Devisova rizikovala da izgubi svu prednost koju je zadobila time š to je
pozvala svoju klijentkinju da svedoč i. Dž uni uopš te nije izgledala kao
kurva i čudovište.
Izgledala je kao žrtva.
Dž uni se zakle da ć e govoriti istinu, pope se za pult i sede s š akama
u krilu, smešeći se poverljivo dok joj se Dejvisova primicala.
– Kako si? – upita Dejvisova.
– Mislite, u zatvoru?
– Da. Da li se dobro osećaš?
– Da, gospoja. Dobro sam.
Dejvisova klimnu glavom, reč e: – Odlič no. I koliko ti je godina,
Džuni?
– Sledećeg meseca punim dvadeset tri.
– A kad si poč ela da se baviš prodajom seksualnih usluga? – upita
Dejvisova.
– Sa četrnaest godina – Džuni će tiho.
– Kako je došlo do toga?
– Moj očuh je zaslužan za to.
– Hoć eš da kaž eš da je oč uh od tebe napravio prostitutku? Da je
bio tvoj makro?
– Pretpostavljam da se mož e tako reć i. Imao je seksualne odnose
sa mnom od moje dvanaeste godine, otprilike. Kasnije je dovodio kuć i
svoje prijatelje, pa su i oni spavali sa mnom.
– Jesi li ikad prijavila oč uha zbog silovanja ili zlostavljanja, ili
slično?
– Ne, gospoja. Govorio je da time plaćam kiriju.
– Je l’ tvoj očuh danas ovde?
– Ne. Umro je pre tri godine.
– A tvoja majka? Gde je ona?
– U zatvoru je. Zbog dilovanja.
– Jasno mi je – reč e Dejvisova. – Dakle, Dž uni, ti si dovoljno
pametna devojka. Da li si zaista morala da postaneš prostitutka? Zar
nisi mogla da se zaposliš u nekom restoranu ili butiku? Mož da u nekoj
kancelariji?
Džuni pročisti grlo, reče tiho: – Seks je jedino što sam ikad znala da
radim, i stvarno mi ne smeta. To je kao da svakog dana, na neko
vreme, osećam da sam bliska s nekim.
– Seks sa strancima kod tebe izaziva osećaj bliskosti?
Dž uni se nasmeš i. – Znam da to nije stvarno, ali neko vreme se
osećam lepo.
Dejvisova zastade ne bi li omoguć ila da tragič nost prič e te ranjiva
mlade ž ene ostavi š to dublji utisak na porotu. Zatim reč e: – Dž uni,
molim te reci poroti: jesi li ikad spavali s Majklom Kampionom?
– Ne, nisam. Baš nikad.
– Zašto si onda rekla policiji da jesi?
– Pretpostavljam da sam htela da im udovoljim, pa sam im rekla
ono što su hteli da čuju. Ja... ja sam takva osoba.
– Hvala ti, Džuni. Svedok je vaš – reče Dejvisova.
84.
Juki je sinula ideja. Bila je prosta, jednostavna, nepobitna.

Kad je Dž uni izaš la da svedoč i u svoju odbranu, delovala je tako
krhko i tako bezopasno da bi za Juki bilo najbolje da kaž e: „Nemam
pitanja“, i dozvoli toj ž eni da siđe s mesta za svedoke. A da je onda
razapne na krst u završnoj reči.
Niki Gejns prosledi Juki poruku od Riđeg Psa. Citala ju je dok je
sudija Bendinger pucnuo gumicom na svom zglobu, i rekao: –
Gospođice Kasteljano? Planirate li da unakrsno ispitate svedoka?
Parizijeva poruka bila je kratka. Sastojala se od dve reči. – Sredi je.
Juki odmahnu glavom, doš apnu Pariziju naginjuć i se pored Gejnsa:
– Ne treba to da radimo.
Parizi se namršti i reče: – Hoćeš da ja to uradim?
Toliko o tome da je ta ideja nepobitna. Riđi Pas je rekao svoje. Juki
ustade, uze fotokopiju papira na kojem je Dž uni potpisala da je svesna
svojih prava, i pođe prema pultu za svedoke.
– Gospođice Mun – reč e Juki bez ikakvog uvoda – ovo je formular
č ijim potpisivanjem osoba potvrđuje da je svesna svojih ustavnih
prava. Sećate li ga se?
– Da, mislim da se sećam.
– I vi umete da čitate i pišete, zar ne?
– Da, umem.
– U redu, onda. Ovaj formular ste dobili od narednice Lindzi
Bokser i inspektora Rič a Konklina kad su vas ispitivali u policijskoj
stanici devetnaestog aprila.
– Ovde piš e: „Pre nego š to vam postavimo ikakva pitanja, morate
razumeti svoja prava. Imate pravo da ć utite. Sve š to kaž ete mož e i
biće upotrebljeno protiv vas na sudu.“ A ovde su i inicijali. Jesu li vaši?
Džuni proviri put dokumenta i reče: – Jesu.
Juki proč ita tekst celog formulara, zastajuć i kod svake stavke ne bi
li ispalila po jedno pitanje: – Jeste li razumeli ovo? Jesu li ovo vaš i
inicijali?
Beng, beng, beng.
I posle svakog pitanja, Džuni bi dobro osmotrila papir i rekla: – Da.
– I ovde u dnu stoji da se odrič ete svojih prava. Piš e da razumete
svoja prava, da ne želite advokata, da vam niko nije pretio, da vas niko
nije naterao ni na šta. Jeste li potpisali to?
– Da, gospoja, jesam.
– I jeste li rekli policiji da je Majkl Kampion umro u vaš oj kuć i i da
ste se otarasili njegovog tela?
– Da.
– Da li ste osećali da vas je policija prevarila ili zastrašivala?
– Ne.
Juki priđe stolu tuž ilaš tva, odlož i formular, dobi jedno klimanje
glavom od Parizija, i okrenu se nazad ka optuženoj.
– Zašto ste priznali taj zločin?
– Želela sam da pomognem policiji.
– Zbunjena sam, gospođice Mun. Zeleli ste da im pomognete. Pa ste
prvo rekli da nikad niste sreli gospodina Kampiona. Onda ste rekli da
vam je umro na rukama. Onda ste rekli da ste ostavili delove njegovog
tela u nekom kontejneru. Onda ste rekli da ste izmislili tu prič u da
biste udovoljili policiji – jer ste takva osoba.
– Gospođice Mun. U koju laž želite da poverujemo?
Dž uni uplaš eno pogleda u svog advokata, pa se zagleda u Juki,
mucajuć i nerazgovetno, uzdrhtalih usana, dok su joj se suze slivale
bledim licem, pre nego š to ć e procediti: – Zao mi je. Ne znam... ne
znam šta da kažem.
Zenski glas viknu s galerije, direktno iza stola odbrane. –
PRESTANITE!
Juki se okrenu ka izvoru tog glasa, kao i svaka druga osoba u
sudnici. Govornik je bila Valentina Kampion, ž ena bivš eg guvernera,
majka mrtvog dečaka. Stajala je, oslanjajući se o rame svog muža.
Juki oseti kako joj se krv spušta do stopala.
– Ne mogu da podnesem da gledam š ta radi tom jadnom detetu –
reč e Valentina Kampion svom muž u. Onda se provuč e pored njega do
prolaza između klupa, i dok se dvesta ljudi okretalo na svojim
mestima da je posmatra, gospođa Kampion izađe iz sudnice.
85.
Juki je provela tu noć okreć uć i se u krevetu poput nasukane tune, i

još uvek se preznojavala ovog jutra, razmiš ljauć i kako joj je prokleti
šef prvo zavrnuo ruku, a zatim je Valentina Kampion bacila pod
teretnjak!
Ljudi se vež u tokom suđenja, Juki je to znala, i stvaraju se č udne
veze. Ali da gospođa Kampion brani optuž enu? To je suludo! Zar ona
ne shvata da je Juki na njenoj strani? Da pokuš ava da uč ini pravu stvar
za njenog sina?
Sada se ž agor u sudnici pojač avao dok su posmatrač i i reporteri
posmatrali S. Dajanu Dejvis kako seda na svoje mesto. Dejvisova je
izgledala samozadovoljno, i Juki pomisli kako se njena protivnica
prethodne večeri bez sumnje opijala samočestitanjem.
Uveli su Dž uni Mun u sudnicu. Dejvisova ustade, sede kad i njena
klijentkinja, i odmah nakon toga izvršitelj uzviknu: – Neka svi ustanu.
Sudnicom se razleglo priguš eno š uš kanje ljudi koji su ustajali dok
je sudija hramao ka svom mestu. Porotnici uđoš e u sudnicu, spustiš e
svoje torbe i taš ne, smestiš e se na svoja mesta. Sudija Bendinger se
obrati poroti, podseć ajuć i ih na svoje instrukcije. Zatim upita Juki da li
je spremna da dâ svoju završnu reč, a ona reče da jeste.
Ali nije bila sigurna.
Ona prikupi svoje beleš ke, uspravi se u svojim džimi ču cipelama i
priđe govornici. Spusti beleš ke ispred sebe i izbaci iz glave sve osim
porote. Ignorisala je Parizijevu nepomičnu telesinu, Tvilijev podrugljiv
osmeh, nadmenost Dejvisove i jadnu krhkost optuž ene. Nije obratila
paž nju č ak ni na Sindi, koja je podigla palac iz zadnjeg reda u znak
podrške.
Juki postavi fotogra iju Majkla Kampiona velič ine postera na
postolje i okrenu je ka poroti. Zastade ne bi li omoguć ila svima da vide
lice deč aka koji je bio toliko omiljen da su se ljudi š irom sveta molili
za njegovo zdravlje.
Juki je ž elela da se postara da porota razume da se na ovom
suđenju radi o smrti Majkla Kampiona, ne o tuž noj prič i prostitutke
koja ga je pustila da umre.
Juki spusti šake na govornicu i poče da govori iz srca.
86.
– Dame i gospodo, Dž uni Mun je prostitutka – reč e Juki. – Ona krš i
zakon svaki put kad radi to š to radi, a njenu klijentelu već inom č ine
maloletni đaci. Ali mi ne smatramo optuž enu manje verodostojnom
zbog nač ina na koji zarađuje za ž ivot. Gospođica Mun ima svoje
razloge – i to je ne čini krivom za optužbe koje joj se stavljaju na teret.
– I zato vas molim da joj sudite kao š to biste sudili svakom
drugom. Pred zakonom smo svi jednaki. To je princip na kojem se naš
pravosudni sistem zasniva.
– Gospođica Mun je optuž ena za uniš tavanje dokaza i za
drugostepeno ubistvo.
– U svojoj uvodnoj reč i, rekla sam vam da, ako ž elimo da
dokaž emo postojanje ubistva, onda moramo da dokaž emo postojanje
zle namere. To jest da je osoba delala tako da mož emo zaključ iti da
ima „zlo srce“.
– Kako jedno zlo srce izgleda?
– Gospođica Mun je rekla policiji da je ignorisala molbe za pomoć
Majkla Kampiona, da ga je pustila da umre, i da je zatim zataš kala svoj
zločin tako što je raskomadala i otarasila se tela tog mladića.
– Da li bi iko od vas mogao da iseč e telo neke osobe na komade? –
upita Juki. – Mož ete li da zamislite kako izgleda komadanje ljudskog
bić a? Meni je teš ko kad komadam pile. Sta bi bilo potrebno da se
raskomada osoba koja je ž ivela i disala i govorila samo koji sat ranije
– osoba s kojom ste delili krevet?
– Kakva bi duš a, kakav karakter, kakva osoba, kakvo srce bilo
potrebno da se učini tako nešto?
– Zar takvo ponašanje ne bi poslužilo kao definicija zlog srca?
– Optuž ena je priznala zloč in kad je mislila da govori nezvanič no i
da joj stoga ne preti opasnost od krivič nog gonjenja. Ali Dž uni Mun je
pogreš ila. Priznanje je priznanje, dame i gospodo, snimljeno ili ne.
Priznala je krivicu, i mi je držimo za reč.
– Sad, narod je taj koji mora da dokaž e da je optuž ena kriva van
osnovane sumnje – ali ne van svake sumnje.
Juki je glas drhtao u grlu kad je rekla: – Mi ne znamo gde je telo
Majkla Kampiona. Znamo samo da osoba koja ga je poslednja videla
živog sedi u toj stolici.
– Džuni Mun je priznala iznova, i iznova, i iznova.
– A to je, dame i gospodo, sve š to vam treba da biste je proglasili
krivom i obezbedili pravdu za Majkla Kampiona i njegovu porodicu.
87.
Niko još nije otkrio š ta znač i poč etno slovo S u imenu S. Dajane
Dejvis. Neki su prič ali da je u pitanju neš to egzotič no; Simonida ili
So ija. Drugi su govorili da je Dejvisova dodala taj inicijal ispred svog
imena kako bi ono zvučalo misteriozno.
Juki je naslutila da je S znači „smrtonosna“.
Dejvisova je obukla šanel odelo za svoju završ nu reč : ruž ič asto
odelo s crnim rubom, prizivajuć i seć anje na Dž eki Kenedi, premda u
kreš tavom glasu Dejvisove nije bilo nič ega od ž ene bivš eg
predsednika.
– Dame i gospodo. Seć ate se š ta sam pitala u svojoj uvodnoj reč i –
reč e kao da naređuje da se sete, umesto da pita. – Gde je govedina? I to
je ono glavno u ovom sluč aju. – Gde je telo? Gde je DNK? Gde je
priznanje? Gde je dokaz u ovom slučaju?
– Tuž ilaš tvo pokuš ava da nas ubedi da je osoba priznala zloč in i da
je policija drž ala u pritvoru i da nije snimila njeno priznanje – i da to
ne znač i niš ta? Kaž u da nema dokaza u vidu krvi niti tela – i da ni to ne
znači ništa?
– Zao mi je, narode, ali neš to ovde nije kako treba – reč e
Dejvisova, s rukama na ogradi ispred klupe za porotu.
– Nešto i te kako nije kako treba.
– Doktorka Pejdž , uvaž eni psihijatar, posvedoč ila je da je po
njenom miš ljenju Dž uni Mun laž no priznala zato š to joj je
samopouzdanje neverovatno nisko i da je gospođica Mun htela da
udovolji policiji. Takođe je rekla da se, po njenom miš ljenju,
gospođica Mun oseć a krivom š to je prostitutka, pa je priznala ne bi li
donekle olakšala taj krivice.
– Dame i gospodo, dozvolite da vam odam jednu gadnu malu tajnu
o laž nim priznanjima. Svaki put kad dođe do nekog velikog zloč ina,
policija biva zasuta masom poziva u kojima pojedinci laž no priznaju
krivicu. Na stotine ljudi je priznalo kidnapovanje bebe Lindbergovih.
Na desetine ljudi je reklo policiji da je ubilo Crnu Daliju. Mož da se
seć ate kad je Dž on Mark Kar izazvao haos međunarodnih razmera
priznavši ubistvo Patriše Remzi deset godina nakon njene smrti.
– On to nije učinio.
– Ljudi priznaju zloč ine č ak i kad dokazi u vidu DNK govore da su
nevini. Boga pitaj zaš to. Ljudi priznaju iz razloga koje vi i ja ne
mož emo da razumemo, ali uloga dobrog policajca je da napravi
razliku između lažnih priznanja i onih pravih.
– Priznanje Džuni Mun bilo je lažno.
– Neverovatno je odsustvo dokaza u ovoj sluč aju. Da se takozvana
ž rtva u ovom sluč aju zvala Anonimni Dž o, optuž be ne bi ni bilo, a
kamoli suđenja. Majkl Kampion je, međutim, poznata ličnost iz sveta
politike, a gospođica Mun je na dnu društvene lestvice.
– Vreme je za šou!
– Ali ovo nije Šoubiz tunajt, dame i gospodo. Ovo je suuud –
zatrube Dejvisova. – I zato traž imo od vas da se rukovodite zdravim
razumom i č injenicama. Ako postupite tako, mož ete jedino doć i do
zaključka da Džuni Mun nije kriva za optužbe iznete protiv nje, i tačka.
88.
Bilo je proš lo sedam kad sam stigla u kafe Kod Suzi. Muš terije za
š ankom već su bile veoma vesele. Nisam prepoznala laganu numeru
koju je orkestar svirao, ali govorila je o suncu i svetlucanju karipskog
mora.
Navela me da pož elim da se preselim na Jamajku i otvorim lokal za
iznajmljivanje ronilač ke opreme s Dž oom. Da pijem mai tai koktele od
marakuje i pečem ribu na plaži.
Doš la sam do naš eg stola u zadnjem delu kafea dok je Lorejn
sklanjala tanjir s pileć im kostima. Naruč ila sam jednu koronu, a ona
mi je ostavila jelovnik. Kler je zauzimala jednu stranu separea, š to je
ona nazivala „sedenjem za dvoje“, dok su Sindi i Juki sedele preko
puta nje – Juki priljubljena uza zid kao da ju je neko zalepio tu
zgnječivši je kao bubu.
Izgledala je kao da je izgubila bitku.
Privukoh stolicu i rekoh: – Šta sam propustila?
– Juki je dala sjajnu završnu reč – reče Sindi, a Juki je prekide.
– Ali Dejvisova ju je uništila!
– Ti si luda. Ti si imala poslednju reč, Juki – reč e Sindi. – Potpuno si
ih razvalila za govornicom.
Nisam morala da ih molim da mi preprič aju. Cim smo naruč ile
več eru, Juki je izvela svoju savrš enu imitaciju S. Dajane Dejvis,
vrišteći: – Gde je govedina? Gde je govedina?
Kad je zastala da uzme vazduh, Sindi reč e: – Imitiraj sebe kad si
zatražila da odgovoriš na završnu reč, Juki. Ali verno.
Juki se nasmeja pomalo histerič no, maramicom obrisa suze iz
oč iju, iskapi margaritu – pić e koje je jedva mogla da podnese dobrim
danima. A onda podrignu.
– Mrzim da čekam na presudu – reče ona.
Sve se nasmejasmo, a Sindi stade da nagovara Juki sve dok ova nije
rekla: – Dobro. – I onda se už ivela, sjajnih oč iju, gestikulirajuć i
rukama, izvodeći kompletnu predstavu u svom stilu.
– Rekla sam: „Je li zloč in bio poč injen? Pa, dame i gospodo,
optuž ena je ovde s razlogom. Krivič no već e je podiglo tuž bu protiv
gospođice Mun, i to ne zbog njenog druš tvenog statusa u odnosu na
pokojnika. Policija nije odluč ila koga ć e da privede bacanjem pikada u
telefonski imenik.
„Džuni Min nije pozvala policiju i lažno priznala zločin.
„Policija je doš la do informacije koja ih je odvela do poslednje
osobe koja je videla Majkla Kampiona ž ivog. Ta osoba je Dž uni Mun –
i ona je to priznala.“
– Lepo si to rekla, šećeru – promrmlja Kler.
Juki se nasmeš i, pa nastavi: – „Nemamo telo Majkla Kampiona, ali
svih ovih meseci otkako se sreo s gospođicom Mun, nijednom nije
zvao kuć i, nijednom nije upotrebio svoju kreditnu karticu, mobilni
telefon, niti poslao mejl roditeljima ili prijateljima da kaže da je dobro.
„Majkl ne bi to uradio. Nije bio takav deč ak. Gde je, dakle, Majkl
Kampion? Dž uni Mun nam je rekla. Umro je. Raskomadan je. I telo mu
je bačeno u đubre. Ona je to učinila.“
„I tačka.“
– Vidite? – Sindi će sa širokim osmehom. – Potpuno ih je razvalila.
89.
Kler i ja smo sedele u njenom krevetu te več eri nakon izlaska kod
Suzi, praveć i pidž ama-ž urku udvoje. Edmund je bio na turneji s
Filharmonijom San Franciska, i Kler je bila rekl:, – Stvarno, stvarno ne
želim da počnem da se porađam ovde sama, devojčice.
Pogledala sam ka Kler koja je lež ala u velikom udubljenju koje je
sa svojih ovalnih 118 kilograma nač inila u duš eku od memorijske
pene.
– Ne mogu postati još već a – reč e ona. – To nije moguć e. Nisam
bila ovolika s dvojicom deč aka, pa kako onda devojč ica mož e da me
pretvori u slona koji je pojeo čitavu planetu?
Nasmejah se, razmiš ljajuć i da je, kad je rodila prvo dete, pre
dvadeset godina, mož da bila nekoliko konfekcijskih brojeva manja
nego kad je začela Rubi Rouz, ali nisam joj to rekla.
– Šta hoćeš da ti donesem? – upitah.
– Bilo šta iz ledene komore – reče Kler.
– Razumem – rekoh, osmehujuć i se š iroko. Vratila sam se s
kanticom čanki manki sladoleda i dve kaš ike, penjuć i se nazad na
krevet s reč ima: – Surovo je nazvati sladoled čanki manki kad te on u
to pretvara.{11}
Kler se zakikota, skide poklopac, i dok smo naizmenič no zahvatale
sladoled iz kantice, reče mi: – Nego, kako se ti i Džo slažete?
– U kom smislu?
– Sad kad ž ivite zajedno, budalo. Razmiš ljate li o ozbiljnoj vezi? O
braku, na primer?
– Baš volim kako umeš da budeš suptilna.
– Ma đavola. Nisi ni ti neka frajla.
Nakrivih kaš iku u njenom pravcu – touché, drugarice moja – i
bacih se na prič u. Kler je znala najveć i deo: o mom propalom braku, o
ljubavnoj vezi s Krisom, koji je poginuo na duž nosti. Prič ala sam joj i o
mojoj sestri, Ket, koja je razvedena s dvoje male dece, ima odgovoran
posao i loš odnos sa bivšim.
– Onda pogledam tebe, leptirić u – rekoh. – Ziviš u kuć i s č etiri
spavać e sobe kao odrasla osoba. I imaš svog dragog muž a, dvoje
sjajne dece koja su odletela iz gnezda, a sad imaš dovoljno hrabrosti i
ljubavi da rodiš još jedno.
– Gde si ti u svemu tome, medena? – upita Kler. – Hoć eš li da
dozvoliš da Dž o donese zaključ ak da ga ne voliš dovoljno da bi se
udala za njega? Hoć eš li dozvoliti da ti neka druga devojka preotme
Džoa, savršenog muškarca?
Zavalih se na jastuke i zagledah u plafon. Razmiš ljala sam o svom
poslu, o tome kako radim sedamnaest sati dnevno s Rič om i kako
už ivam u tome. Kako malo vremena imam za bilo š ta osim posla; kako
nisam upraž njavala tai č i sto godina, prestala sam da sviram gitaru,
čak sam i noćno trčanje s Martom prepustila Džou.
Razmiš ljala sam o tome kako bi sve bilo drugač ije da sam udata i
imam bebu, da postoje ljudi koji brinu za mene svaki put kad izađem
iz kuće. I dođavola – šta ako me upucaju?
A onda sam uzela u obzir alternativu.
Da li zaista želim da budem sama?
Taman sam htela sve ovo da kaž em Kler, ali toliko dugo sam ć utala
da je moja najbolja drugarica izabrala baš taj trenutak da prekine
tišinu.
– Znać eš ti već š ta da radiš , duš o – reč e ona, vrać ajuć i poklopac na
praznu kanticu sa sladoledom, odlaž uć i kaš iku na keramič ku tacnu na
noć nom stoč ić u. – Razmiš ljać eš o tome, i sinuć e ti. Prosto ć eš znati š ta
je za tebe prava stvar.
Hoću li?
Kako Kler može da bude tako sigurna, a ja nemam pojma?
90.
Na samo tri bloka udaljenosti od glavne policijske stanice, Le Fleur

du Jour je mesto na koje policajci rado svrać aju izjutra. U pola sedam,
nosevi š irom cvetne pijace š ire se kad osete miris svež e ispeč enog
hleba. Dž o, Konklin i ja smo sedeli za jednim malim stolom u baš ti s
pogledom na tezge s cveć em u ulič ici. Buduć i da nikad ranije nisam
bila s Dž oom i Konklinom zajedno, oseć ala sam nelagodnost koju ne
bih volela da moram da objašnjavam.
Dž o je prenosio Konklinu neka svoja razmiš ljanja o naš im
sluč ajevima ubistava, govoreć i kako se slaž e s nama u tome da jedna
osoba nije sama mogla da savlada žrtve.
– Ti klinci se razmeć u svojom pameć u – reč e Dž o. – Quidquid
latine dictum sit, altum videtur.
– A to znač i š ta? – upitah, izvijajuć i jednom obrvom. Da li svi znaju
latinski osim mene?
Dž o me poč asti jednim š irokim osmehom. – To znač i: „Sve š to se
kaže na latinskom zvuči dubokoumno“.
Konklin klimnu glavom, smeđih oč iju koje su ovog jutra bile bistre.
Viđala sam taj fokusiran pogled u njegovim oč ima kad ispituje
osumnjič ene. Upijao je sve u vezi sa Dž oom, nadajuć i se da moj deč ko
s iskustvom koje je stekao radeć i u jednoj važ noj vladinoj agenciji
možda ima neku teoriju.
Ili još bolje, da će se ispostaviti da je Džo seronja.
Bez sumnje, i Džo je procenjivao Ričija.
– De initivno su pametni – reč e Konklin – mož da malo pametniji
od nas.
– Znaš za Leopolda i Louba? – upita Dž o, izmič uć i se unazad dok je
konobar stavljao palač nike s jagodama ispred njega. Konobar obiđe
oko stola i ostavi jaja benedikt meni i Konklinu.
– Čuo sam njihova imena – reče Konklin.
– Pa, 1924. godine – reč e Dž o – dva pametna i razmetljiva klinca,
privilegovani i sociopate, odluč ili su da ubiju nekoga kao neki vid
intelektualne vežbe. Čisto da vide mogu li da prođu nekažnjeno.
Džo nam je privukao pažnju.
– Leopoldov koe icijent inteligencije bio je ogroman, oko 200 –
reč e Dž o – a Loubov je bio najmanje 160. Nasumič no su izabrali
jednog š kolarca i ubili ga. Ali i pored sve svoje genijalnosti, nač inili su
neke glupe greške.
– Znač i, misliš da naš i momci mož da imaju slič an motiv. Cisto da
vide mogu li da prođu nekažnjeno?
– Podseća na to.
– Kriminalistič ke serije su bile edukativne za ovu generaciju
kriminalaca – reč e Konklin. – Sada kupe svoje opuš ke od cigareta i
č aure... naš i momci su bili prilič no paž ljivi. Nalazimo samo tragove
koje nam namerno ostavljaju.
U tom trenutku sam prestala da sluš am i samo sam posmatrala
njihov govor tela. Dž o, koji se obrać ao samo Konklinu, delovao je
mož da malo previš e napadno. Konklin je to prihvatao ali bez
strahopoš tovanja. Bila sam toliko vezana za obojicu, da sam okretala
glavu s jedne na drugu stranu kao da sam na Vimbldonu.
Plave oči. Smeđe oči. Moj ljubavnik. Moj partner.
Gurnuh jaja na stranu tanjira.
Verovatno prvi put u životu, nisam imala ništa da kažem.
91.

Juki je sedela za stolom tuž ilaš tva između Nikija Gejnsa i Lena
Parizija, č ekajuć i da sud poč ne s radom. Bio je petak. Porotnici su
već ali tri dana, i kasno prethodne več eri stigla je vest da su doneli
presudu. Juki se pitala da li su porotnici pož urili s donoš enjem odluke
kako bi už ivali u vikendu liš enom odgovornosti i tenzije. I ako je
zaista tako, hoće li to biti dobro ili loše za narod?
Oseć ala je da ima previš e kofeina u sebi, jer je tako i bilo. Nalivala
se kafom od š est sati tog jutra, a prethodne noć i nije spavala viš e od
dva sata.
– Jesi dobro? – upita ona svog zamenika. Niki je disao na usta, i od
njega je u talasima dopirao miris mentola koji je poticao od kreme
koja olakšava disanje.
– Dobro sam – reče on. – Ti?
– Sjajno.
S Jukine desne strane, Riđi Pas je sastavljao neki dopis u svojoj
belež nici. Delovao je spokojno, bezbriž no, kao planina mirnoć e. Bila
je to samo gluma. Parizi je u stvari bio kao vulkan koji miruje između
eksplozija. S druge strane prolaza, S. Dajana Dejvis je izgledala svež e,
napuderisano, savrš eno nameš tene frizure. Drž ala je jednu ruku
majčinski prebačenu preko sitnih ramena svoje klijentkinje.
I onda, tač no u devet, sudski izvrš itelj, ž ilav muš karac u zelenoj
uniformi, uzviknu: – Neka svi ustanu. – Juki ustade, pa se spusti nazad
dok je sudija sedao na svoje mesto. Niki se nakaš lja u maramicu.
Parizi poklopi svoje penkalo i zadenu ga u gornji dž ep od sakoa. Juki
spoji š ake ispred sebe, okrenu glavu nadesno kad se vrata od sobe za
porotu otvoriše i porotnici uđoše u sudnicu.
Dvanaest muš karaca i ž ena tog dana je bilo obuč eno kao za crkvu,
kose poč eš ljane i uč vrš ćene lakom, muš karci s kravatama i u sakoima,
žene sa sjajnim nakitom.
Predsednik porote, ž ena po imenu Marija Martinez, imala je
tridesetak godina, otprilike kao Juki, i bila je profesor sociologije i
majka dvoje dece. Juki nije mogla da zamisli da bi Martinezova glasala
u korist prostitutke koja bi pustila jednog deč aka da umre, a zatim
zataškala činjenice o bacanju njegovog tela.
Martinezova spusti tašnu na pod pored svoje stolice.
Juki oseti kako joj se dlake na vratu i rukama jež e dok je sudija
Bendinger otvarao svoj laptop, rekao neš to š aljivo sudskom
zapisnič aru š to Juki nije mogla da č uje. Onda se okrenuo napred u
stolici i rekao: – Molim za red.
Prostorija je utihnula, a Bendinger je upitao porotu da li je donela
presudu.
Martinezova reče: – Jesmo, časni sudijo.
Izvrš itelj odnese presudu od Martinezove do sudije i nazad do
Martinezove. Niki Gejns se ponovo zakaš lja, a Parizi pruž i ruku iza
Juki i udeli Gejnsu jednu ćušku u potiljak, mršteći se u znak prekora.
– Molim predsednika porote da proč ita presudu – reč e Bendinger.
Martinezova ustade, izgledajuć i sitno u svom ugalj-sivom kaputu.
Pročisti grlo.
– Mi, porota, proglaš avamo optuž enu, Dž uni Mun, nevinom po
pitanju optužbi za drugostepeno ubistvo.
– Proglaš avamo da optuž ena, Dž uni Mun, nije kriva po optuž bi za
uništavanje dokaza...
Krcata sudnica eksplodirala je od povika koje prekidoš e oš tri
udarci Bendingerovog čekića.
– Sta je rekla? Sta je rekla? – upita Gejns Juki, još dok je sudija
zahvaljivao poroti i otpuštao ih.
Juki se oseć ala loš e, izič ki joj je bilo muka. Izgubila je. Izgubila je i
izneverila je sve – policiju, tuž ilaš tvo, Kampionove, č ak i Majkla. Njen
posao i ž elja bili su da obezbedi pravdu za tog mrtvog deč aka, a ona
nije u tome uspela.
– Ne treba da se bavim ovim poslom – reče Juki sebi. Naglo ustade.
Ne obrativš i se Pariziju niti Gejnsu, ona se okrenu i reč e
Kampionima: – Mnogo mi je žao.
Oborivši glavu, Juki se probi kroz gužvu i ode iz sudnice.
92.
Juki vide Tvilija kako ustaje sa svog mesta na galeriji i kreć e za

njom ka hodniku, to kopile. Probila se kroz upetljanu masu ljudi u
hodniku, odgurnula vrata od ž enskog toaleta, pronaš la praznu kabinu
i zaključ ala se unutra. Dugo je sedela s glavom u š akama, zatim otiš la
do lavaboa, umila se i stavila naočare za sunce.
Vrativš i se u hodnik, zaputila se ka izlazu za sluč aj pož ara, još uvek
uzlupanog srca dok se brzo spuš tala stepeniš tem, premeć uć i presudu
po glavi, još uvek š okirana š to je porota proglasila Dž uni Mun
nevinom. Javnost ć e poludeti kad sazna da ć e Dž uni Mun biti puš tena
na slobodu. Za to će kriviti nju, i to s punim pravom.
Bio je to njen slučaj, i ona ga je izgubila.
Juki otvori vrata od predvorja i izađe pognute glave iz sive
kockaste zgrade u jednako sivo jutro. Len Parizi je stajao na najviš em
stepeniku zgrade suda, poput crvenokose sekvoje u moru novinara
koji su pružali svoje mikrofone i kamere, izvikujući pitanja.
Videla je poznate TV voditelje, Andersona Kupera i Ritu Kozbi,
Dajanu Dajmond i Bet Karas. Kamere su snimale dok je Parizi
novinarima davao uobič ajenu politič ki korektnu izjavu koju jedan
javni radnik s proš lim a verovatno i buduć im srč anim problemima
može da dâ.
Petnaest metara dalje i tri stepenika niž e od Parizija, Marija
Martinez i nekoliko porotnika takođe su bili okruženi novinarima.
Juki č u Martinezovu kako kaž e: – Oseć ali smo dosta razumne
sumnje. – A onda su se video kamere okrenule kad je S. Dajana Dejvis
izaš la na velika dvokrilna vrata od stakla i č elika, još uvek zaš titnič ki
grleći Džuni Mun.
Juki pretrč a preostalih nekoliko stepenika do ulice. Ugledala je
Konora Kampiona i njegovu ž enu kraj ivič njaka, i njihovog š ofera
kako drž i otvorena vrata jednog linkoln sedana. Dž ejson Tvili je stajao
pored Kampiona, zadubljen u razgovor s njim dok je Juki prolazila
pored.
Juki pređe Ulice Brajant na crveno ne skidajuć i oč i s parkinga, i
beš e joj drago š to je nevidljiva u jutarnjoj navali peš aka, naroč ito
sreć na š to je Tvili zauzet krupnijom ribom od nje. S ključ evima u ruci,
pronašla je svoju akuru u zadnjem delu parkinga.
Eu kako je neko doziva. Okrenu se namrš tenih veđa, vide da joj
Dž ejson Tvili prilazi, s tamnim sakoom koji leprš a oko njega poput
lešinarskih krila.
– Juki! Sačekaj.
Džejson Tvili je opet prati!
93.
Juki nabi ključ u bravu vrata od kola, č u jedno tiho tvik kad su se
otključala.
– Juki, čekaj.
Ona se opet okrenu, jednom š akom stež uć i kaiš od taš ne, drugom
dršku aktovke.
– Nemam ništa da ti kažem, Džejsone. Odlazi.
Tvili se namrš ti, i lice mu poprimi ubilač ki izraz, izraz č oveka koji
bi mogao da izgubi kontrolu i postane nasilan.
– Sasluš aj ti mene, devojč ice – reč e Tvili. – Neka ti bude drago š to
s i izgubila, jer Dž uni Mun nije ubila Majkla Kampiona. Ali znam ko
jeste.
Šta? Šta je to rekao?
– Pogledaj me, Juki. Pogledaj mene. Možda sam to bio ja.
Juki sede za volan i zalupi vrata Tviliju ispred nosa. Tvili se sagnu,
pokuca joj na prozor, bap-bap-bap, gubeć i strpljenje, oč ajan, vič uć i
kroz staklo: – Imamo nedovršena posla, Juki. Nemoj sad da odeš!
Juki ubaci auto u brzinu, stisnu kočnicu i izađe s parkinga uz škripu
guma. Pozvala je Lindzi iz kola, vič uć i ne bi li nadjač ala saobrać ajnu
buku.
– Dž ejson Tvili mi je upravo rekao da zna ko je ubio Majkla
Kampiona, Lindzi, ali hoć e da mislim da je on to uč inio. Da je on ubio
Majkla. Lindzi! Možda i jeste.
Dok je kruž ila oko bloka, videla je Tvilijev iznajmljeni mercedes u
retrovizoru. Projurila je na crveno, skrenula iznenada u jednu ulič icu
– i kad je bila sigurna da je Tvili viš e ne prati, parkirala je u zoni
rezervisanoj za vatrogasna kola ispred sedišta policije.
Pokazala je lič nu kartu radniku obezbeđenja, protrč ala kroz
detektore za metal, pa se popela stepenicama do odeljenja za ubistva
na treć em spratu. Dahtala kad je naiš la na Lindzi, koja ju je č ekala na
ulazu.
– Ne brini – reče joj Lindzi. – Čuvam ti leđa.
94.
Dva sata nakon š to je napustila sediš te policije, Juki je spakovala

malu putnu torbu i krenula van grada. Pokuš ala je da se otrese
Tvilijevog glasa koji joj je odjekivao u glavi dok se vozila preko
Goldeng gejta ka rtu Rejes.
Da li je Tvili zaista ubio Majkla Kampiona? Ako jeste, zašto je to
uradio?
I zašto bi to rekao njoj?
Juki uključ i radio, pronađe stanicu s klasič nom muzikom, pojač a
zvuk i muzika joj ispuni kola i um. Bilo je to prelepo popodne. Poš la je
u Ružinu kolibu, da šeta po plaži i priseti se da nije neko ko odustaje.
Da neće odustati od ovoga.
Kad se uključ ila na Autoput br.1, pustila je da je neuporediva
lepota tog mesta potpuno obuzme. Isključ ila je radio, spustila sve
prozore na kolima kako bi mogla da č uje grmljavinu talasa koji se
razbijaju o ogromno stenje ispod nje. Vlaž an morski vazduh terao joj
je kosu s oč iju i vratć a rumenilo u obraze. Gledala je u daljinu, put
plavog, plavog mora koje se protezalo sve do horizonta – ne, sve do
Japana – i udisala svež vazduh, svesno izdisala, oslobađajuć i se
tenzije.
U gradić u Olemi, isključ ila se s Autoputa br.1, proš la pored malih
radnji na raskrsnici, a otuda krenula sporednim putevima rukovodeć i
se seć anjem. Bacila je pogled na svoj novi ruč ni sat. Bilo je tek pola tri
– ostalo joj je još dosta sunčanog vremena u tom danu.
Vegetacija pored puta gotovo potpuno je skrivala putokaz na
kojem je stajalo „Ruž ina koliba, 600m“, ali Juki ga je ugledala i
skrenula u š umovitu dolinu i nastavila zemljanim putem koji se peo uz
padinu brda. Izbrazdani put je preš ao u prilaz koji se zavojito
završavao ispred upravnikove brvnare.
Upravnik imanja, visoka plavuš a po imenu Pola Von ponovo je
pož elela Juki dobroš licu u Ružinu kolibu. Proć askale su neobavezno
dok je Vonova provlač ila Jukinu karticu kroz aparat. Onda ju je
upravnica prepoznala, rekavš i: – Baš sam gledala vesti. Steta š to niste
dobili.
Juki podiž e glavu i reč e: – Imate hranu za poneti, zar ne?
Isporučujete obroke?
Minut kasnije, otvorila je ulazna vrata Ružine kolibe, ubacila torbe
u već u od dve spavać e sobe i otvori klizna vrata koja su vodila na
trem. S desne strane kolibe prolazila je staza za peš ač enje iz Medveđe
doline, pela se naviš e sto dvadeset metara kroz š umu, izlazeć i na vrh
jedne visoravni s koje je pucao pogled na okean.
Šetala je tom stazom s Lindzi.
Juki se presvuč e u farmerke i cipele za planinarenje. Zatim otvori
aktovku i iz nje izvadi svoj novi revolver smit i veson, ubaci ga u jedan
dž ep od vetrovke, a mobilni u drugi. Ali pre nego š to je krenula u
šetnju po prirodi, neko snažno pokuca na vrata.
I srce opet poče da joj lupa u grudima.
95.
Dž ejson Tvili je nosio vojnič ke oker pantalone i mornarskoplavi

dž emper i drž ao je kož nu torbu prebač enu preko desnog ramena.
Izgledao je zgodno, urbano, kao da je upravo siš ao sa stranica
časopisa Grad i selo, i osmeh mu više nije izgledao preteće.
– Šta radiš ovde, Džejsone?
Juki je otvorila vrata desetak centimetara, taman dovoljno da ga
vidi i č uje. I sklopila je š aku oko piš tolja u svom dž epu, osetila moć tog
malog oružja, znajući za šta je sposobno.
– Hej, znaš Juki, da mi se ne sviđaš toliko, veoma bih se uvredio.
Najveć i deo vremena u svom ž ivotu provodim braneć i se od ž ena, a ti
mi neprestano zatvaraš vrata ispred nosa.
– Kako si me pronašao?
– Sač ekao sam da izađeš iz stana i pratio te. Nije bilo tako teš ko.
Cuj, ž ao mi je š to sam jutros bio onako grub. – On uzdahnu. – Radi se o
tome da sam u nevolji. Uzeo sam ogroman avans za ovu knjigu i celog
ga potrošio.
– Oh, stvarno?
– Da. Sportsko klađenje. Moja mala slabost. – Tvili dodade mrvu
deč ač kog š arma svom osmehu. – Da budem iskren, to je viš e od male
slabosti – u poslednje vreme mi se otrglo kontroli. Govorim ti ovo da
bi me razumela. Neki stvarno gadni ljudi ž ele da im vratim novac. I
nije ih briga ako moje knjige propadnu.
– To nije moj problem, Džejsone.
– Cekaj. Cekaj. Samo me sasluš aj, u redu? Ne mogu da vratim taj
avans, razumeš , i imam te dugove. Trebaju mi samo tvoja oseć anja,
misli, tvoje sopstvene reč i – tu ć emo nać i zadovoljavajuć i kraj prič e o
Majklu Kampionu.
– Ozbiljan si? Posle sveg sranja koje si mi priredio? Nemam niš ta
da ti kažem, Džejsone.
– Juki, ovo nije lič no. Radi se o poslu. Neć u te ni pipnuti, u redu?
Treba mi jedan trič avi sat tvog vremena, a imać eš koristi od toga. Ti si
posveć ena tuž iteljica kojoj je pobedu na sudu preotela mala kurva
kamenog srca. Juki, tebe su opljačkali!
– A ako ne želim da budem intervjuisana?
– Onda ć u morati da piš em bez tebe, i to ć e biti baš bezveze. Nemoj
me terati da te i dalje molim, u redu?
Juki izvadi piš tolj iz dž epa. – Ovo je magnum 357 – reč e ona,
pokazujući mu ga.
– Vidim – reč e Tvili, č iji se osmejak pretvori u š irok osmeh, koji
pređe u smeh. – Ovo je sjajno.
– Drago mi je što sam ti zabavna.
– Juki, ja sam reporter, ne prokleti ma ijaš . Ne, ovo je dobro.
Ponesi piš tolj. Bog sveti zna da ž elim da se oseć aš bezbedno sa mnom.
Je li u redu ako odemo da prošetamo?
– Ovuda – reče Juki.
Ona izađe napolje i zatvori vrata za sobom.
96.
Juki nije ispuš tala piš tolj iz ruke dok je korač ala pokraj Tvilija,
penjuć i se stazom kroz š umu. Uglavnom je on prič ao, pitajuć i je š ta
misli o poroti, o braniocu, presudi. Na trenutak je videla š armantnog
muškarca koji ju je privukao pre nekoliko nedelja – a onda se setila ko
je on zaista.
– Mislim da je ta presuda bila skroz č udna – reč e Juki. – Ne znam
šta sam mogla drugačije da uradim.
– Nisi ti kriva, Juki. Džuni jeste nevina – Tvili će prijateljski.
– Stvarno? A otkud ti znaš da je nevina?
Stigli su do zaravni, na kojoj je jedna stenovita litica pruž ala
najbolji pogled na plaž u Kelam i Paci ik. Tvili sede na kamen, a Juki
sede na koji metar od njega. Tvili otvori svoju torbu, izvadi dve laš ice
vode, odvrnu čep od prve i pruži je Juki.
– Zar ne misliš da je bilo č udno š to na takozvanom mestu zloč ina
nije bilo mikroskopskih tragova dokaza? – upita je on.
– Cudno da, ali ne i nemoguć e – reč e Juki, i otpi dobar gutljaj iz
flašice s vodom.
– Ta informacija do koje je policija „doš la“. U pitanju je bio
anonimni poziv, zar ne?
– Otkud ti to znaš?
– Pisao sam knjigu o Majklu, Juki. Pratio sam ga u to vreme. Ja sam
pratio Majkla do Dž unine kuć e te noć i. Nakon š to je Majkl uš ao u
Dž uninu kuć u oseć ao sam se sjajno. Majkl Kampion je spavao s
kurvom! Odlič an materijal za prič u. Cekao sam i onda ga video kako
odlazi – živ.
– Naravno, nisam znao da će posle toga nestati.
– Hmm? – reče Juki.
Doš la je tu da bi joj Tvili rekao ko je ubio Majkla, ili priznao da ga
je on ubio – ali odjednom je osetila kao da joj je glava ispunjena
plastičnom penom.
Šta se to dešava?
Svet poč e da joj se razliva pred oč ima, dok joj je Tvilijev glas
zvučao otegnuto, čas glasniji, čas tiši. Šta? Šta je Tvili rekao?
– Jesi li dobro? – upita je on. – Jer ne izgledaš mi baš dobro.
– Dobro sam – reč e Juki. Samo š to je nisu savladali nesvestica i
muč nina. Stegla je kamen na kom je sedela obema rukama, č vrsto se
držeći za njega.
Ona ima pištolj!
Koliko je sati?
Zar nije trebalo da pazi na vreme?
97.
Tvili se cerio, ogromnog lica. Nos mu je bio krupan, zubi kao kod
izrezbarene bundeve za noć veš tica, a reč i toliko razvuč ene da je Juki
postala fascinirana njihovim zvučanjem pre nego značenjem.
Saberi se, reče sebi. Saberi se.
– Ponovi to?
– Kad je Majkl nestao – Tvili ć e strpljivo – policija nije pronaš la
ništa. Nikakve tragove. Nije bilo ni osumnjičenih. Cekao sam
mesecima.
– Aha.
– Prič a o Kampionovima poč ela je da pada u zaborav – pa sam
uradio ono š to sam morao. Kao svaki dobar građanin, zar ne? Pozvao
sam policiju s dojavom. Dao sam im osumnjič enog. Potpuno legitimno.
Video sam Majkla u kući male kurve po imenu Džuni Mun.
– Ti... si to uradio?
– Da, to sam bio ja. I kao da odgovara na moje molitve, Dž uni Mun
je priznala. Coveč e, nekad pomislim da ga jeste ubila. Ali ti nisi uspela
da je osudiš , zar ne, Juki? I sad imamo glupav završ etak za moju
knjigu. I Majklov ubica je slobodan. A ja sam do guš e u dugovima zbog
kojih hoć e da mi lome kolena, tako da mi pada na pamet samo jedan
način da dođem do završetka u velikom stilu.
– A tu nastupaš ti, devojč ice – reč e Tvili. – Mislim da ć e ti se svideti
drama i poetičnost onoga što sam smislio.
Ugledala je nekakve bleske na nebu iza Tvilija, jarke boje i slike
koje nije mogla da razazna. Cula je nekakvo š uš tanje: navala krvi ili
životinje koje trče kroz šiprag. Šta se ovo dešava?
– Šta... se... dešava... sa mnom?
– Doživljavaš nervni slom, Juki, jer si u velikoj depresiji.
– Ja?
– Ti. Ti si... veoma... depresivna.
– Neee – reč e Juki. Pokuš a da ustane, ali stopala nisu mogla da je
drže. Pogleda u Tvilija, a oči mu behu krupne i tamne kao crne rupe.
Gde joj je pištolj?
– Nezdravo si depresivna, Juki. To si mi rekla jutros na parkingu.
Rekla si da nemaš ljubavi u ž ivotu. Da ti je majka mrtva jer je nisi
spasila. I rekla si da ne mož eš da preboliš to š to si izgubila na ovom
suđenju...
Pokušava da joj ispere mozak.
– Luuuudoo – reče ona.
– Luda. Da, luda si! Kamere su te snimile, Juki. Na hiljade ljudi te je
videlo kako istrčavaš iz suda – reč e Tvili, i svaka njegova reč je
zvučala snažno i razgovetno – a ipak besmisleno.
– Tako ć e biti u mojoj prič i, odjurila si do parkinga a ja sam otrč ao
za tobom, i ti si mi rekla da ž eliš da se ubiješ od sramote. U japanskom
stilu, da sačuvaš čast. Da izvršiš harakiri, je l’ se tako kaže?
– Neeee.
– Da, devojč ice. To si mi rekla. A ja sam se toliko zabrinuo za tebe
da sam te pratio u svojim kolima.
– Ti...?
– Jaaaa. Pokazala si mi piš tolj koji si nabavila da bi mogla da
oduzmeš sebi ž ivot i daš mi taj jebeno bombastič ni kraj koji moja
knjiga zaslužuje!
Piš tolj! Piš tolj! Ruka kao da joj je bila od gume. Nije mogla da je
pomeri s kamena. Sveta su bleskala u mraku.
– Nisam... neeee.
Ona poč e da klizi sa svoje stene, ali Tvili je pridiž e grubo je
povukavši za mišicu.
– Tuž iteljka je izgubila sluč aj – reč e on – i liš ila sebe svog
prokletog gubitnič kog ž ivota. To je završetak. Kapiraš ? Beng. Jedan
metak pravo u slepooč nicu i još jedna debela svota leć i ć e na moj
rač un – zahvaljujuć i tvom dramatič nom, tragičnom, ilmskom
završetku.
– Plus, Juki, ovo jeste lično. Stvarno sam te zamrzeo.
– Koliko je sati? – upita Juki, trepć uć i put zvezdaste mrlje koja je
predstavljala Tvilijevo lice.
98.
Poludela sam od brige.

Odaš iljač u Jukinom ruč nom satu slao je glasan i razgovetan signal,
ali sad smo je izgubili! Izaš li smo iz dometa! Zgrabih Konklina za
miš icu, zaustavih ga na stazi koja se završ avala malom č istinom pre
nego što će razdvojiti u tri u različita pravca.
– Izgubila sam signal!
– Stani – reč e Konklin u svoj mikrofon, obarać ajuć i se timu
specijalaca koji se kretao kroz šumu u gustoj formaciji.
A onda je statič ki š um nestao. Nisam č ula Juki, ali Tvilijev glas je
bio razgovetan i šupalj.
– Vidiš , kad sam razmiš ljao o ovome ranije – reč e Tvili – mislio
sam da te navedem da raš iriš krila i skoč iš sa ove litice. Ali sad neš to
mislim da je bolje da se upucaš, Juki.
Jukin vrisak beše piskav i prodoran. Bez reči.
Tvili preti da će da je ubije! Zašto Juki ne upotrebi pištolj?
– Gore. Na vrhu one visoravni – viknuh Konklinu.
Bili smo na najmanje dvesta metara od vrha litice. Dvesta metara!
Više nije bilo bitno da li će nas on čuti. Dadoh se u trk.
Trnje me hvatalo za odeć u, grane su mi se slamale o lice. Spotakoh
se o neki koren, ispruž ih ruke i zagrlih jedno drvo. Pluć a su mi gorela
dok sam trč ala. Videla sam njihove obrise između stabala, kako se
ocrtavaju spram neba. Ali Tvili je bio tako blizu Juki da nisam imala
čistu liniju vatre.
Dreknuh: – Tvili! Makni se od nje odmah.
Pucanj se prolomi kroz vazduh.
O, BOŽE, NE! JUKI!
Ptice se razleteš e s grana poput puš čane sač me dok je pucanj
odjekivao padinom brda. Nas osmoro izletesmo iz š ume na č istinu na
ivici zaravni. Tu sam pronašla Juki, na kolenima, s čelom na zemlji.
Pištolj joj je još bio u ruci.
Spustih se na zemlju i protresoh je za ramena.
– Juki, Juki! Reci nešto! Molim te.
99.
Tvili podiž e ruke uvis. Reč e: – Hvala bogu š to ste se pojavili,

narednice. Pokuš avao sam da je zaustavim, ali vaš a drugarica je bila
odlučila da se ubije.
Privukoh Juki u zagrljaj. U vazduhu se oseć ao miris baruta, ali nije
bilo krvi, niti rane. Njen metak je odleteo u vazduh.
– Juki, tu sam, dušo, tu sam.
Ona zastenja, zvuč eć i i izgledajuć i drogirano. U dahu joj se nije
osećao alkohol. Da li ju je drogirao?
– Šta nije u redu s njom? – dreknuh na Tvilija. – Šta si joj uradio?
– Baš ništa – reče Tvili. – Takvu sam je zatekao.
– Uhapšen si, smrade – reče Konklin. – Ruke na leđa.
– Pod kojom optužbom, ako smem da pitam?
– Kako ti se sviđa pokušaj ubistva, za početak?
– Mora da se šalite. Nisam je ni pipnuo.
– Juki je bila ozvuč ena, druš kane. Hteo si da je nagovoriš da skoč i s
ove litice. Sve smo snimili.
Konklin stegnu lisice toliko č vrsto da je Tvili jauknuo. Pozvah
medicinare, sedoh na zemlju grleć i Juki dok smo č ekali da helikopter
stigne.
– Lindzi? – Juki ć e upitno. – Uhvatila sam sve... mojim satom... zar
ne?
– Nego š ta si, duš o – rekoh, stegnuvš i svoju drugaricu, neizrecivo
zahvalna što je živa.
Dok sam je drž ala u naruč ju, drugi deo mog uma razmiš ljao je o
celoj situaciji. Uhapsili smo Tvilija zbog pokuš aja ubistva Juki, ali
pratili smo ga iz drugog razloga: jer je tog jutra nagovestio Juki da je
on ubio Majkla Kampiona.
Ono š to je rekao Juki u poslednjih deset minuta protivreč ilo je
tome.
Konklin se sagnu pored nas i reč e: – Znač i, sve ovo je bila zamka?
Smestio je Juki da bi stvorio završetak za svoju knjigu?
– Taj psihopata je tako rekao.
I to mu je zamalo poš lo za rukom. Sad je s njim bilo svrš eno. Prič a
se završ ava njegovim hapš enjem, suđenjem i, uvek mož emo da se
nadamo, osudom.
Juki teško diše.
– Šta ti je dao, Juki? Znaš li koja je droga u pitanju?
– Voda – reče ona.
– Bolničari će ti dati vode za koji trenutak, draga.
Jukina glava je poč ivala u mom krilu kad je zvuk elise iznad naš ih
glava najavio dolazak helikoptera.
Oborila sam pogled da zaš titim oč i – i ugledalo neki odsjaj na stazi.
Viknuh da nadjačam buku.
– Tvili je sipao drogu u vodu. To si htela da kaž eš , Juki? Stavio ju je
u vodu?
Juki klimnu glavom. Trenutak kasnije, Konklin je ubacio dve
plastič ne laš ice vode u plastič nu kesu za dokaze, a Juki je lež ala na
nosilima koja su dizali u helikopter.
Peti deo
Izgoreti od želje
100.
Hok i Pidž su ostavili kola iza ugla ogromne viktorijanske kuć e na

Pacifik hajtsu, najveće u kraju punom impresivnih višemilionskih kuća
koje su imale pogled na zaliv San Franciska od kojeg je zastajao dah.
Kuć a na koju su se namerač ili bila je upadljiva, a opet primamljiva,
toliko u američ kom stilu da je bila opš te prepoznatljiva – a u isto
vreme, potpuno nedostupna za sve osim za one veoma bogate.
Dva mladić a su posmatrala vitraž ne prozore, kupole, staro drveć e
oko kuć e, koje ju je odvajalo od soba za poslugu iznad garaž e i
komš ija s obe strane dvoriš ta. Bili su prouč ili raspored prostorija na
internet sajtu agencije za nekretnine i znali su napamet svaki ć oš ak na
svakom spratu. Bili su spremni, puni očekivanja, ali ipak oprezni.
Ovo ć e biti njihovo najbolje i ujedno poslednje ubistvo. Ono š to
več eras budu uradili bić e za pamć enje, ostavić e svoju podsetnicu i
nestati, nastaviti mirno da žive svoje živote. Ali ovo veče nikad neće biti
zaboravljeno. Novine ć e o tome pisati nedeljama, snimać e se ilmovi. U
stvari, bili su sigurni da ć e ljudi prič ati o ovom zloč inu nad zloč inima i
u sledećih sto godina.
– Da li izgledam dobro? – upita Pidž.
Hok podiž e Pidž ov okovratnik, pregleda odeć u svog druga sve do
cipela.
– Sjajno izgledaš, druže. Sjajno.
– I ti isto, brate – reče Pidž.
Rukovaš e se na rimski nač in, kao Carlton Heston i Stiven Bojd u
Ben Huru.
– Ubi fumus – reče Hok.
– Ibi ignis – odgovori Pidž.
Gde ima dima, ima i vatre.
Pidž č vrsto umota foliju oko laš e likera kontro, i dvojica mladić a
zatim pođoš e ukorak dugom kamenom stazom ka tremu ispred kuć e.
Na staklu ulaznih vrata bila je zalepljena kartica s natpisom. „Za
novinare: Molimo vas da nas ostavite na miru“.
Hok pozvoni na vrata.
Bing-bong.
Mogao je da vidi sedokosog muš karca kroz mala okna od prozora
na dnevnoj sobi, pratio je siluetu tog poznatog č oveka dok je hodao
kroz kuć u, paleć i svetlo u svakoj prostoriji, primič uć i se ulaznim
vratima.
A onda su se vrata otvorila.
– Vi ste oni momci koji su zvali? – upita Konor Kampion.
– Da, gospodine – reče Pidž.
– A kako se zovete?
– Sto me za sada ne biste zvali Pidž , a njega Hok. Moramo da
pazimo. Ono što znamo može nas koštati života.
– Morate da nam verujete – reč e Hok. – Druž ili smo se s Majklom i
imamo neke informacije. Kao š to sam vam rekao preko telefona. Ne
možemo više da ćutimo.
Konor Kampion odmeri dvojicu deč aka od glave do pete,
odluč ujuć i da su ili najveć i laž ovi na svetu, ili ć e mu mož da ipak reć i
nešto što želi da zna. Tražiće novac, naravno.
On širom otvori vrata i pozva ih da uđu.
101.
Sezdesetpetogodiš nji č ovek povede dvojicu momaka kroz

predsoblje i dnevnu sobu do svoje privatne biblioteke. Upali svetla:
tifani lampu od bojenog stakla na stolu za kojim je radio u
guvernerskoj rezidenciji, i halogenu rasvetu na vrhu police s knjigama
koja se pružala do poda do plafona.
– Je li vam žena kod kuće? – upita ga onaj s nadimkom Hok.
– Imala je vrlo stresan dan – reč e Kampion. – Nije mogla viš e da
čeka. Mogu li vam doneti nešto za piće, momci?
– U stvari, mi smo vama doneli ovo – reč e Pidž , dajuć i mu bocu
likera. Konor zahvali dečaku, skide foliju, i zagleda se u etiketu.
– Hvala vam. Otvorić u ovo za vas ako ž elite, ili da vas posluž im
nečim drugim. Ja ću viski.
– U redu je, gospodine, ne pijemo – reče Pidž.
Kampion spusti laš u pored Majklove slike na bogato izrezbarenu
policu iznad kamina, pa se sagnu da otvori konveksna staklena
vratanca vitrine u kojoj je drž ao pić e. Izvadi iz nje laš u čivasa i jednu
čašu. Kad se okrenuo, ugledao je pištolj u Hokovoj ruci.
Kampionovi miš ić i se zgrč iš e dok je zurio u revolver; zatim podiž e
pogled i vide samozadovoljan smešak na Pidžovom licu.
– Jeste li ludi? Mene ste našli da pljačkate?
Iza Pidž a, Hokove oč i behu sjajne, nasmejane od iš čekivanja, dok
je vadio kotur najlona za pecanje iz zadnjeg dž epa. Kampiona je
obuzimao už as dok je nasluć ivao š ta ć e se dalje desiti. Okrenu leđa
deč acima, reč e smirenim tonom: – Pretpostavljam da mi ovo neć e
trebati. – Napravio je č itavu predstavu oko vrać anja čivasa u vitrinu,
dok je dlanom klizio oko njenog ruba.
– Moramo da vas vež emo, gospodine, da bi izgledalo kao pljač ka.
Da bismo se zaštitili – reče Pidž.
– A vi morate da dovedete gospođu Kampion ovde dole – dodade
Hok čvrsto. – Želeće da čuje ono što imamo da kažemo.
Kampion se naglo okrenu, uperi svoj SIG piš tolj u Hokove grudi i
pritisnu obarač. Beng.
Na Hokovom licu se ukaza iznenađenje dok je spuš tao pogled ka
svojoj ružičastoj košulji, ugledavši krv.
– Hej – reče Hok.
Zar ove barabe ne znaju da č ovek poput njega drž i oruž je
sakriveno svuda po kuć i? Kampion opet opali u Hoka i deč ak pade na
kolena. Pogleda naviš e u starijeg muš karca i uzvrati vatru, razbivš i
svojim pucnjem ogledalo iznad kamina. Hok zatim pade na piš tolj
ničice.
Pidž se bio zaledio na zvuk pucnjave. Sad je vriš tao: – Smrade!
Ludi matori smrade! Vidi šta si uradio!
Pidž stade da se povlač i unazad i kad je preš ao prag bibloteke,
okrenu se i potrč a ka ulaznim vratima. Kampion priđe Hoku, š utnu
piš tolj iz njegove otvorene š ake, izgubi ravnotež u i pade, udarivš i
bradom o ivicu stola. Pridiž e se pridrž avajuć i se za nogar od stola, pa
se otetura do predvorja i pritisnu dugme od interkoma ne bi li pozvao
čuvara.
– Glene – viknu on. – Zovi policiju. Upucao sam nekoga!
Dok je Kampion stigao do staze ispred kuć e, Pidž a viš e nije bilo.
Cuvar dotrč a preko dvoriš ta s puš kom u ruci, a Valentina se pojavi na
vratima, razrogačenih očiju, pitajući ga šta se to za ime sveta desilo.
U komš ijskim kuć ama se popališ e sveta, a u susednom dvoriš tu
zalaja vučjak.
Ali od Pidža nije bilo ni traga.
Kampion stež e drš ku piš tolja i viknu u mrak. – Ti si mi ubio sina,
kopile jedno, je l’ da? Ti si mi ubio sina!
102.
Stigla sam u dom Kampionovih petnaest minuta poš to sam primila

poziv do Dž akobija. Gomila patrolnih kola je blokirala ulicu, a
bolnič ari su se hitro spuš tali kamenim stepenicama s natovarenim
kolicima, krećući se ka kolima hitne pomoći.
Priđoh kolicima, osmotrih ž rtvu koliko su to okolnosti dopuš tale.
Maska za kiseonik mu je prekrivala pola lica, a č arš av mu je bio
navuč en do brade. Procenila sam da je mladić bio u poznoj
adolescenciji ili ranim dvadesetim, bele puti, uredno podš iš ane
tamnoplave kose, visine možda metar i sedamdeset osam.
Što je najvažnije, bio je živ.
– Hoće li se izvući? – upitah jednu bolničarku.
Ona slegnu ramenima, pa reč e: – Ima dva metka u sebi, narednice.
Izgubio je dosta krvi.
U kuć i, Dž akobi i Konklin su ispitivali bivš eg guvernera i Valentinu
Kampion, koji su sedeli na kauč u, rame uz rame, drž eć i se za ruke.
Konklin mi dobaci znač ajan pogled: ž eleo je da povež em neš to.
Trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim šta.
Dž akobi me je izvestio o razvoju događaja, rekao mi je da kod
klinca kojeg je Kampion ustrelio nisu pronađena nikakva dokumenta.
Onda se obratio bivš em guverneru: – Kaž ete da mož ete da
identi ikujete drugog deč aka, gospodine? Da pomognete naš em
portretisti da ga nacrta?
Kampion klimnu glavom: – Apsolutno. Nikad neć u zaboraviti lice
tog klinca.
Kampion je izgledao kao da je na straš nim mukama. Upucao je
nekoga samo nekoliko minuta ranije, a kad me je zamolio da sednem
u fotelju pored kauč a, pomislila sam da ž eli da mi kaž e neš to u vezi s
tim. Ali pogrešila sam.
Kampion reč e: – Majkl je ž eleo da bude kao njegovi drugovi. Da
izlazi. Da se zabavlja. I zato sam mu uvek visio na grbač i, znate? Kad
god sam ga uhvatio da se noć u iskrada iz kuć e, grdio sam ga, stavljao
u kaznu, i on me je mrzeo zbog toga.
– Ne, nije – reč e Valentina Kampion oš tro. – Ti si radio ono za š ta ja
nisam imala hrabrosti, Konore.
– Gospodine – rekoh, pitajuć i se zaš to mi to prič a. Kampionovo lice
se obesilo od iznemoglosti.
– Bio je neodgovoran – nastavi Kampion – a ja sam pokuš avao da
ga sač uvam od opasnosti. Polagao sam nade u buduć nost – u neku
novu medicinsku proceduru, novi lek. Nešto.
– Rekao sam mu bez uvijanja: „Kad odluč iš da se ponaš aš kao
odrasla osoba, javi mi“. Nisam bio ljut, bio sam uplašen – reč e
Kampion, glasom koji ga je izdavao. – Tako da sam ga izgubio pre
nego što sam ga izgubio.
Supruga je pokuš ala da ga umiri, ali Konor Kampion se nije dao
umiriti. – Bio sam tiranin – reč e Kampion. – ajiki i ja nismo prič ali
poslednjih mesec dana njegovog ž ivota. Da sam znao da mu je ostalo
mesec dana... Majkl mi je rekao: „Kvalitet života, tata. To je važno.“
Kampion me fiksirao svojim zakrvavljenim očima.
– Delujete mi kao briž na osoba, narednice. Govorim vam ovo da
biste me razumeli. Pustio sam te huligane u svoju kuć u jer su rekli da
imaju informacije o Majklu – i ja sam morao da znam o čemu se radi.
– Sad mislim da su ga oni ubili, slaž ete li se? A več eras su hteli da
nas opljačkaju. Ali zašto? Zašto?
– Ne znam, gospodine.
Rekla sam Kampionu da ć emo ga obavestiti č im budemo saznali
bilo šta. To je bilo sve š to sam mogla da mu kaž em. Ali sada sam
shvatila zaš to me je Konklin onako pogledao kad sam uš la u kuć u.
Razmišljala sam o tome.
Dadoh znak svom partneru i nas dvoje izađosmo napolje.
103.
Konklin i ja se naslonismo na moja kola, okrenuti ka kuć i

Kampionovih, zureć i u svetla koja su priguš eno sijala kroz milion
malih prozorskih okana. Kampion i njegova ž ena nisu znali kakvu su
im smrt smrt Hok i Pidž spremali ove noći, ali mi jesmo – i podilazili su
me žmarci od pomisli da je to lako moglo da nam promakne.
Da Konor Kampion nije zapucao iz svog piš tolja, Hok i Pidž bi ih
žive spalili.
Rič izvadi paklo cigareta i ponudi mi jednu – i ja je ovog puta uzeh.
– Moglo bi biti nekih otisaka na onoj foliji u koju je laš a pić a bila
umotana – reče on.
Klimnuh glavom, razmiš ljajuć i da ć emo imati sreć e ako ti klinci
imaju kriminalni dosije, ako se njihovi otisci nalaze u drž avnoj bazi
podataka, ali nisam računala na to.
– Hok. Pidž. Luda imena – reče Konklin.
– Dobro sam osmotrila Hoka – rekoh. – Njegov izgled odgovara
opisu takozvanog anđela Moli Ču koji ju je izneo iz zapaljene kuće.
Konklin ispusti dugač ak dim u noć . Reč e: – A rekao bih da
guvernerov opis Pidž a odgovara opisu klinca koji je založ io ogrlicu
Peti Maloun u onoj zalagaonici.
– A tu je naravno i najlon za pecanje. Znač i... koji zaključ ak
izvodimo? – rekoh Konklinu. – Da su Hok i Pidž ubili i Majkla
Kampiona? Jer ne uklapa mi se da ubiju klinca kad je njihov metod
ubijanja da vež u bogat par, naš krabaju nekoliko reč i na latinskom u
nekoj knjizi, a zatim spale kuću.
Konklin reče: – Ne. Ni meni se to ne uklapa. Zašto onda misliš da su
ove ptičice izabrale Kampionove kao metu?
– Zato š to su Kampionovi u vestima. Velika kuć a. Veliki pož ar.
Naslovi u novinama. Slava.
Konklin se nasmeši i reče: – Samo što su uprskali.
Uzvratih mu osmehom: – Da.
Oboje je poč eo da nas obuzima onaj neuporedivi oseć aj radost koji
dolazi kada, posle potpunog tapkanja u mestu, A odvede od B, a B
odvede do C. Bila sam sigurna da su Hok i Pidž bili sadisti koji su
ubijali parove podmeć uć i pož are, ali ne samo da to nismo mogli da
dokažemo, već nismo znali ni ko su Hok i Pidž.
Ugasih cigaretu na asfaltu, rekoh Konklinu: – Tom seronji Hoku bi
bilo bolje da preživi.
– Barem dovoljno dugo da propeva – reče moj partner.
104.
Hokov hirurg, doktor Dejv Hamond, bio je nabijen č ovek riđe kose
i uzdrž anog drž anja jednog perfekcioniste koji je proveo prethodnu
noć zaš ivajuć i utrobe svojih pacijenata. Konklin i ja smo tih istih osam
sati proveli u jednoj maloj, sumornoj č ekaonici bolnice Sent Frensis,
čekajući da čujemo šta će Hamond imati da nam kaže.
Kad je lekar uš ao u š ekaonicu u 6.15 izjutra, skoč ila sam na noge i
rekla: – Je li budan?
Hamond reč e: – U ovom trenutku, stanje pacijanta se mož e opisati
kao nestabilno. Krvario je kao lud kad su ga doveli. Jedan metak mu je
probio plućno krilo i okrznuo aortu. Drugi mu je skoro razneo jetru.
Konklin reče: – Doktore, kad ćemo moći da pričamo s njim?
– Inspektore, jeste li razumeli ono š to sam vam upravo rekao?
Morali smo da stavimo tog klinca na aparate, damo mu transfuziju
krvi i izvadimo mu dobar deo jetre. To je ono š to inač e nazivamo
teškom operacijom.
Konklin se široko osmehnu. – Dobro. Razumeo sam. Je li budan?
– Upravo je otvorio oč i. – Hamond uzdahnu s gađenjem. – Dać u
vam jedan minut da uđete i izađete.
Jedan minut je sve š to nam treba, dovoljno vremena da iz tog
kopileta izvuč emo dve reč i – ime i prezime. Otvorih vrata sa kojima je
pisalo „Sok soba“ i priđoh Hokovom krevetu. Bio je to š okantan
prizor.
Hoku su svi udovi bili vezani za krevet kako ne bi mogao da se
bacaka i upropasti sav trud hirurga. Cak mu je i glava bila vezana.
Kesa sa infuzijom ga je snabdevala tečnošću, cevčica na grudima mu je
izvlač ila sukrvicu iz pluć a, katater je odvodio otpadne materije u
jednu posudu ispod kreveta, a disao je kroz kanilu prikačenu na nos.
Hok je izgledao loše, ali bio je živ.
Dodirnuh ga po šaci i rekoh: – Zdravo. Ja sam Lindzi.
Hokovi kapci zatreperiše i oči mu se otvoriše.
– Gde... sam? – upita me.
Rekoh mu da je bio upucan, da se nalazi u bolnici i da se oporavlja.
– Zašto ne mogu... da se pomerim?
Rekoh mu da je vezan, i zaš to je vezan, i pitah ga da nam pomogne.
– Moram da pozovem tvoju porodicu ali ne znam kako se zoveš.
Hok mi osmotri lice, pa spusti pogled do značke na mom reveru, pa
do ispupč enja od piš tolja ispod sakoa. Promrmlja neš to tako tiho da
sam morala da se napregnem da bih ga čula.
– Završio sam što sam imao – reče Hok.
– Ne – viknuh, stegnuvš i ga za š aku obema rukama. – Nećeš umreti.
Imaš sjajnog lekara. Svi ž elimo da ti pomognemo, ali moram da znam
kako se zoveš. Molim te, Hok, reci mi kako se zoveš.
Hok napuć i usne, pođe da oblikuje reč – ali utom, kao da mu je
električ na struja proš la kroz telo, leđa mu se izviš e i on se ukoč i,
napinjuć i veze. Istovremeno, sobu ispuni oš tro, brzo piš tanje alarma.
Došlo mi je da vrisnem.
Drž ala sam Hoka za š aku kad su mu se oč i prevrnule u dupljama a
iz grla mu izaš ao zvuk nalik sipanju gaziranog soka u č aš u. Monitor
koji je pratio njegove vitalne funkcije pokazao je da mu srč ani ritam
skač e na 170 otkucaja u minuti, zatim da pada na 60, a zatim kako
ponovo skače, dok mu je krvni pritisak nekontrolisano opadao.
– Šta se dešava? – upita me Konklin.
– Gubimo ga – viknu Hamond, uletevš i na vrata. Ubrzano piš tanje
pređe u jedan dugi pisak kad su se zelene linije na monitoru izravnale.
Hamond viknu: – Gde su prokleta kolica!?
Bolnič ari uleteš e u sobu s kolicima sa aparatom za reanimaciju i
gurnuš e Konklina i mene dalje od kreveta. Jedna sestra navuč e zastor,
blokirajuć i nam pogled. Cula sam lekare kako už urbano pokuš avaju
da uspostave rad Hokovog srca.
– Ajde, ajde – č uh doktora Hamonda. A onda: – Sranje. Vreme
smrti, 6.34.
– Prokletstvo – rekoh Konklinu. – Prokletstvo.
105.
U 7.45 tog jutra, skinula sam sako, obesila ga o naslon stolice,

skinula poklopac s kafe za poneti i sela za sto preko puta Konklina.
– Umro je namerno, to čudovište – rekoh svom partneru.
– On jeste mrtav, ali ovo nije kraj – promrlja Konklin.
– Obećavaš?
– Da. Časna reč.
Otvorih ioku od stola, izvadih neko pecivo umotano u celofan
staro manje od nedelju dana. Dobacih jedno Riču, koji ga uhvati u letu.
– Ooo. Volim žene koje peku domaći hleb.
Nasmejah se i rekoh: – Budi zahvalan na tom kolač u, gospodine
moj. Ko zna kad ćemo opet videti hranu.
Èekali smo da telefon počne da zvoni. U jutarnjem izdanju Kronikla
osvanula je mutna Hokova slika na kolicima dok ga iznose iz kuć e
Kampionovih. Nisu postojale velike š anse da ć e ga neko identi ikovati
na osnovu te slike, ali to nije bilo ni nemoguć e. I tek š to je proš lo
osam, telefon na mom stolu je zazvrč ao. Zgrabih sluš alicu i č uh glas
Čarlija Klapera.
– Lindzi – reč e on – na onoj laš i i foliji u koju je bila umotana bilo
je desetak otisaka.
– Reci mi nešto dobro.
– Voleo bih da mogu, drugarice moja – reč e Klaper. – Ali jedino š to
sigurno imamo jesu Hokovi otisci, a on nije u drž avnoj bazi
prestupnika.
– Koje iznenađenje. Znač i, još uvek se vodi kao NN lice, kao i Pidž ,
pretpostavljam.
– Zao mi je, mala. Jedini drugi otisci koje sam pronaš ao pripadaju
Konoru Kampionu.
Uzdahnuh: – Hvala ti svakako, Carli – i pritisnuh trepć uć e dugme
da preuzmem vezu na drugoj liniji.
Èak Hani je zvučao napeto, uzbuđeno.
– Drago mi je što sam te dobio – reče Hani. – Izbio je požar.
Pritisnuh dugme od spikerfona da bi i Konklin mogao da čuje.
– Pre samo nekoliko sati, u Santa Rosi – reč e Cak. – Dve ž rtve.
Trenutno sam na putu do tamo.
– Je li požar bio podmetnut? Misliš da je povezan s našim slučajem?
– Šerif mi je rekao da je jedna žrtva pronađena s knjigom u krilu.
Zurila sam u Konklina, znajuć i da misli isto š to i ja: taj kuč kin sin,
Pidž, nije gubio vreme.
– Vidimo se tamo – rekoh Haniju.
Zapisah adresu i spustih slušalicu.
106.
Kuć a je bila u stilu Tjudora, okruž ena visokim jelama i locirana u

naselju kuć a vrednih milion i viš e dolara koje se granič ilo s terenom
za golf u Santa Rosi. Parkirasmo se blizu gomile vatrogasnih kola i
policijskih terenaca, koji su tu bili već satima. Vatrogasci su skupljali
svoju opremu, dok su inspektori i patolozi iš li ka mestu pož ara,
saginjući se ispod žute trake kojom je zdanje bilo ograđeno.
Bila sam besna š to je Pidž poč inio još jedno ubistvo, i š to je za
popriš te pož ara ponovo izabrao okrug u kojem Rič , Cak i ja nismo bili
nadležni.
Èak nas dozva i mi pođosmo prema kući.
– Pož ar je lokalizovan u garaž i – reč e on, masirajuć i stari ož iljak
od opekotine na šaci.
Hani pridrž a vrata od garaž e i Konklin i ja kroč ismo unutra. Bila je
to garaž a za troja kola, s alatkama i opremom za održ avanje travnjaka
poređanom uza zidove; na sredini je stajao nov plavosivi kombi,
oprljen vatrom. Hani nas predstavi š erifu Polu Arkariju, patologu,
doktoru Sesiliji Rouč , i pož arnom inspektoru Metu Hartnetu, koji reč e
da je Čakov prijatelj.
– Vlasnik kuć e je gospodin Alan Bim – reč e nam Hartnet. – Još je u
svom vozilu. Postoji i druga žrtva, ženskog pola. Pronađena je na podu
pored kombija. Telo joj je ubač eno u vreć u za leš eve da bi se bolje
očuvalo. Inače, sve ostalo je u zatečenom stanju.
Hani osvetli unutraš njost kombija lampom kako bismo Konklin i ja
mogli bolje da osmotrimo spaljeno telo ž rtve za volanom. Sediš te je
bilo nagnuto. Preko ž rtvinih nogu bio je prebač en tež ak lanac, a u
krilu mu je lež ala jedna mala knjiga, odmah iznad ruž ič astih navoja
debelog creva koje je virilo iz trbuha.
Osetih slabost u kolenima.
Vazduh je bio zasić en smradom izgorelog mesa i benzina. Gotovo
da sam mogla da č ujem vriske, molbe, ono meko šviš pri paljenju
š ibice, i grmljavinu razbuktalog ognja. Rič me upita jesam li dobro, i ja
mu rekoh da jesam. Ali u sebi sam razmiš ljala da je ono š to se ovde
desilo u ranim jutarnjim satima predstavljalo vrhunac strave i agonije.
Da nije bilo ništa manje od užasa pakla.
107.
Doktorka Rouč zaš nira kesu za leš eve i zamoli svoje asistente da
odnesu ž ensku ž rtvu do kombija. Rouč ova je bila sitna ž ena od
č etrdesetak godina koja je prosedu gustu kosu vezivala u rep, a
naočare nosila na lancu od perlica.
– Nismo naš li nikakva dokumenata kod nje – reč e mi doktorka
Rouč . – Sve š to mogu da kaž em je da izgleda kao maloletnica, mož da
tinejdžerka.
– Nije u pitanju Bimova žena?
– Bivš a gospođa Bim ž ivi u Ouklendu – reč e Serif, zaklapajuć i
mobilni. – Biće ovde za nekoliko minuta.
Hani stade da analizira požar nama dvoma.
– Vatra je izbila na zadnjem sediš tu – reč e on. – Papir i drvo su bili
nagomilani direktno iza vozač a. A ovo je lanac za vuč u – reč e, misleć i
na teški lanac prebačen preko nogu žrtve.
Pokaza nam jednu metalnu š ipku kod vozač evih nogu, objasni nam
da se radi o uređaju za zaključ avanje volana, poput „lavlje kandž e“, i
da je bio provuč en kroz lanac i zaključ an oko letve volana. Hanijeva
teorija je bila da je ubica prvo zaključ ao lance i š ipku, a zatim natopio
novine i drvo benzinom.
– Onda je verovatno posuo ž rtve benzinom i zaglavio kantu iza
sedišta…
– Izvinjavam se, narode, ali moram da poč nem da radim na ovom
mestu zloč ina – reč e Hartnet, otvarajuć i torbu sa svojim priborom. –
Šef me grdi.
– Sač ekajte samo minut, hoć ete li molim vas? – upitah pož arnog
inspektora. Pozajmih hemijsku od Hanija, posegnuh rukom ka
unutraš njosti kombija i, dok je Hani drž ao snop lampe uperen iznad
mog ramena, otvorih hemijskom olovkom knjigu u krilu Alana Bima.
Kakvu nam je poruku Pidž ostavio?
Uobičajene gluposti iz kineskih kolačića za proricanje sudbine?
Ili je sada besan? Hoć e li pogreš iti i ostaviti nam neš to š to ima
smisla? Pogledala sam u naslov, ali ugledala sam samo odš tampane
reč i Novi zavet. To je bilo sve. Nikakvo pisanije na latinskom, č ak ni
ime. Izvlačila sam se iz kombija kad Rič reče: – Lindzi, vidi ono.
Vratih se unutra na sekund i ovog puta primetih parč e vatrom
oprljene trač ice kako viri iz stranica knjige. Ponovo se služ eć i
hemijskom, otvorih Bibliju na mestu gde je bio stavljen obelež ivač
stranica. Jevanđenje po Mateju, glava 3, stih 11.
Nekoliko redova teksta bilo je podvučeno penkalom.
Obrazom sam gotovo dodirivala spaljene i ogoljene kosti ž rtve dok
sam naglas čitala podvučene reči.
– Ja dakle krštavam vas vodom za pokajanje; a Onaj koji ide za
mnom, jači je od mene; ja nisam dostojan Njemu obuću poneti; On će
vas krstiti Duhom Svetim i ognjem.
108.
Konklin zastenja, pa reč e: – Proč iš ćenje ognjem. Jedna od glavnih

biblijskih tema.
Baš u tom trenutku, vrata od garaž e se otvoriš e iza nas i ja se
okrenuh i ugledah moderno obuč enu ž enu od č etrdeset i neš to godina
u poslovnom odelu, u oreolu sunč eve svetlosti iza nje. Lice joj je bilo
zgrčeno od besa i straha.
– Ja sam Ališa Bim. Ko je ovde nadležan?
– Ja sam Pol Arkario – reč e joj š erif, pruž ajuć i ruku. – Culi smo se
preko telefona. Što ne bismo otišli napolje da popričamo?
Gospođa Bim se progura pored njega i priđe kombiju, i iako je
Konklin ispruž io ruku da je zaustavi, bilo je prekasno. Zena se
zagleda, pa ustuknu, vrišteći: – O, bože! Alane! Šta ti se desilo?
Onda se naglo okrenu i pogleda u mene.
– Gde je Valeri? Gde mi je ćerka?
Predstavih se, rekoh gospođi Bim da mora da izađe iz garaž e, i da
ć u poć i s njom. Posluš ala me je č im sam joj spustila š aku na leđa i nas
dve izađosmo zajedno iz garaže i stadosmo ispred kuće.
– Moja ćerka je ovaj vikend provodila s ocem – reče ona.
Ona otvori ulazna vrata i č im je preš la preko praga odvojila se od
mene i krenula da trči kroz sobe, dozivajući ćerku.
– Valeri! Val. Gdeee si?
Pođoh za njom, i kad je stala, reč e mi: – Mož da je Val prespavala
kod neke drugarice.
Savest i srce su me zaboleli od izraza č iste nade na njenom licu. Da
li je u onoj kesi za leš eve bilo telo njene ć erke? Nisam znala, a ako i
jeste, nije bio moj posao da joj to kaž em. U tom trenutku sam morala
da saznam što sam više mogla o Alanu Bimu.
– Hajde samo da popričamo na nekoliko minuta – rekoh.
Sele smo za trpezarijski sto od borovine u kuhinji, i Ališ a Bim mi je
isprič ala da se njen dvadesetogodiš nji brak sa Alanom raspao pre
godinu dana.
– Alan je godinama bio u depresiji – reč e mi Ališ a. – Oseć ao je da
mu se ceo ž ivot vrti oko novca. Da je zapostavio porodicu i boga.
Postao je vrlo religiozan, dosta se kajao, i govorio je da nema dovoljno
vremena…
Ališ a Bim zać uta u pola reč enice. Ispratila sam njen pogled do
š anka, na kom je jedan nepresavijen plavi list hartije lež ao pored
koverte.
– Možda je to poruka od Val.
Ona ustade i priđe šanku, uze pismo i poče čita.
– Draga Val, najdraž e moje dete. Molim te oprosti mi. Prosto nisam
mogao više da izdržim…
Ona diže glavu, reče mi: – Ovo je od Alana.
Okrenuh se kad je Hani provirio na vrata i zamolio me da izađem
ispred.
– Lindzi – reč e on. – Jedna komš inica je pronaš la poruku do Alana
Bima na svojoj sekretarici u kojoj se izvinjava i oprašta od nje.
Sve je postajalo jasno; zaš to nema latinskih izreka. Niti veza od
najlona za pecanje. A žrtve nisu venčani par.
Ovo nije bilo Pidžovo delo.
Pidž nije imao nikakve veze sa ove dve smrti. Svaka nada da ć u ga
uhvatiti, da ć u pronać i neki trag o tome gde se nalazi, bila je mrtva –
poput čoveka u kolima.
– Alan Bim se ubio – rekoh.
Hani klimnu glavom. – Tretirać emo ovo kao ubistvo dok ne
budemo sigurni, ali sudeć i prema njegovoj komš inici, Bim je i ranije
pokuš ao da se ubije. Rekla nam je da je bio smrtno bolestan. Rak
pluća.
– Pa se vezao za volan i zapalio?
– Pretpostavljam da je hteo da se postara da se ovog puta ne
predomisli. Ali bez obzira na razlog zbog kojeg je hteo da se ubije –
reč e Hani – meni se sada č ini da je ć erka pokuš ala da ga spase – ali
nije imala šanse.
– Onesvestila se od otrovnih gasova i usijanog vazduha.
109.
Kad sam stigla kuć i te več eri imala sam previš e toga da isprič am
Dž ou i nadala sam se da ć u moć i da ostanem budna dovoljno dugo da
to i uč inim. Bio je u kuhinji, u patikama i majici kratkih rukava, onome
što je nosio kad ide na trčanje s Martom. U ruci je držao čašu za vino, a
sudeć i prema bož anstvenom mirisu belog luka i origana, č inilo se da
je spremio i večeru.
Ali izraz Dž oovog lica zaustavio me je u mestu pre nego š to sam
stigla da ga zagrlim.
– Džo, bila sam u bolnici cele noći…
– Dž akobi mi je rekao. Da jutros nisam zatekao vlaž ne otiske
stopala na prostirci u kupatilu ne bih ni znao da si dolazila kući.
– Spavao si, Dž o, a ja sam imala samo nekoliko minuta. I je li to
neko kućno pravilo? Moram da ti se javim? – rekoh.
– Ti to zoveš javljanjem. Ja to nazivam imanjem obzira. Da pomisliš
kako je meni i da ja možda brinem za tebe.
Nisam ga bila nazvala. Zašto ga nisam okrenula?
– Pijem merlo – reče on.
Dž o i ja smo se retko svađali, i imala sam onaj muč ni oseć aj u
stomaku koji mi je govorio da sam pogrešila.
– Zao mi je – rekoh. – Potpuno si u pravu, Dž o. Trebalo je da ti
javim gde sam. – Priđoh mu, zagrlih ga oko struka – ali on se odmač e
od mene.
– Bez flertovanja, plavušice. Besan sam.
On mi pruž i č aš u vina i ja je prihvatih, rekavš i: – Dž o, rekla sam ti
da mi je žao, i stvarno je tako!
– Znaš š ta? – reč e on. Marta zavcile i otkaska iz sobe. – Viš e sam te
viđao kad sam živeo u Vašingtonu.
– Džo, to nije istina.
– Tako da ć u otvoreno da te pitam, Lindzi. Jedno pitanje. I hoć u
istinu.
Pomislih: Ne, molim te, molim te nemoj da me pitaš da li zaista
želim da se udam za tebe, molim te nemoj. Nisam spremna. Gledala
sam u oluju koja je besnela u Džoovim dubokim plavim očima.
– Želim da znam za tebe i Konklina. Šta se dešava između vas?
Bila sam zapanjena.
– Misliš da ja... Džo, nije moguće da to misliš!
– Vidi. Proveo sam sat vremena sa vas dvoje. Među vama ima
nečeg, i molim te nemoj mi reći da ste samo partneri.
– Radio sam s tobom ranije, Lindzi – nastavi Dž o. – Mi smo bili
partneri. A evo gde smo sad.
Otvorih usta, pa ih zatvorih ne rekavš i niš ta. Oseć ala sam se toliko
krivom da nisam č ak ni glumila uvređenost. Dž o je bio u pravu u vezi
sa svim. Da Rič i ja oseć amo neš to posebno jedno prema drugom, da
zapostavljam njega, Dž oa, da smo viš e vremena posveć ivali jedno
drugom kad je Džo živeo dve vremenske zone dalje nego sad.
Jednom kad je doneo odluku da se preseli u San Francisko, Dž o je
postao moj, moj, samo moj. I ja sam ga uzela zdravo za gotovo.
Pogreš ila sam. I morala sam to da priznam. Ali grlo mi se steglo od
suza. Brakovi policajaca pucaju baš zbog ovoga.
Zbog posla. Opsednutost i posvećenost radu u policiji.
O tome se ovde radi – zar ne?
Bilo mi je muka od srama. Nikad nisam ž elela da se Dž o oseć a loš e,
nikad nisam ž elela da ga povredim. Spustih č aš u na š ank, pa i njemu
uzeh čašu iz ruke i spustih je na šank.
– Ništa se ne dešava, Džo. Samo je posao u pitanju.
On mi se zagleda u oč i, a ja stekoh oseć aj kao da mi pretresa
mozak. Toliko me je dobro poznavao.
– Promešaj sos koji put, u redu, Linds? Idem da se istuširam.
Propeh se na prste i obmotah ruke oko Dž oovog vrata, naslonih se
na muš karca o kojem sam razmiš ljala kao o svom buduć em muž u,
naslonih obraz na njegov. Htela sam da me zagrli. Napokon i jeste.
Sklopio je šake oko mog struka i privio me čvrsto uza se.
Rekoh: – Mnogo te volim. Viš e ć u se truditi da ti to i pokaž em, Dž o,
kunem ti se, hoću.
110.
Rič je već bio za kompjuterom kad sam doš la na posao. Izgledao je

kao da se nalazi u petoj brzini: kaž iprsti su mu leteli po tastaturi kao
da izvode neki brz ples. Zahvalih mu na krofni koju je ostavio na
salveti kraj mog telefona.
– Na mene je bio red – reč e Rič , ne diž uć i pogled dok sam izvlač ila
stolicu i sedala. – Doktorka Rouč je zvala – nastavi Rič . – Kaž e da je u
želucu Alana Bima bilo pedeset pet kubnih centimetara benzina.
– Koliko je to? Pedeset pet mililitara? Bož e. Hoć e da kaž e da je pio
benzin?
– Da. Verovatno direktno iz kante. Bim je stvarno ž eleo da se
postara da ovog puta uradi sve kako treba. Lekar kaž e da bi ga benzin
ubio da to nije uč inila vatra. Proglasila je taj sluč aj samoubistvom. Ali
pogledaj ovo, Lindzi.
– Šta si pronašao? – rekoh.
– Dođi da vidiš ovo.
Obiđoh oko naš a dva stola i provirih preko Konklinovog ramena.
Na njegovom ekranu je bio otvoren sajt Mreža kriminala. Konklin
pritisnu enter i animacija se pokrenu. Jedan pauk se spusti na niti
svoje mrež e s vrha stranice, isplete mrež u oko krvavocrvenog naslova
iznad teksta, pa se povuče nazad u ugao stranice. Pročitah naslov.
Pet slučajeva pucnjave s fatalnim ishodom samo ove nedelje
Kad će policija i tužilaštvo početi da rade svoj posao kako treba?
Tekst ispod naslova bio je muč na osuda pravosudnog sistema San
Franciska – i sve je bilo istina. Broj ubistava je bio u porastu, broj
suđenja u opadanju, posledica manjka struč nog kadra, novca ili
vremena.
Rič pomeri kursor miš a do kolone u kojoj su bile izlistane stranice
na sajtu.
– Ovaj ovde – reč e Rič , klikć uć i na link „Trenutno nereš ena
ubistva“.
Pojaviše se umanjeni prikazi fotografija.
Među njima su stajali porodič ni portreti Malounovih i Mič amovih.
Rič kliknu na sliku Malounovih i reče: – Slušaj ovo.
A onda mi pročita tekst sa te stranice:
– „Da li su ubistva Partriš e i Bertrama Malouna i Sendi i Stivena
Mičama dela istog ubice?“
– „ Mi kažemo da jesu.“
– „A postoji još jednako straš nih ubistava sa istim „potpisom“.
Jablonski iz Palo Alta i Dž ordž i Nensi Cu iz Montereja takođe su
poginuli u užasnim kućnim požarima“.
– „Zašto policija San Franciska ne može da reši ove zločine?“
– „Ako imate ikakve informacije, piš ite nam na adresu:
mrezazlocina.com. Diem dulcem habes.“
Bože, pa to je latinski.
– Nikad nismo rekli štampi za latinski – rekoh. – Šta to znači?
– „Diem dulcem habes“ znači „Želimo vam prijatan dan“.
– Da, dobro – rekoh. – Nadajmo se da će biti još bolji od toga.
Pozvala sam kancelariju javnog tuž ioca, zatraž ila Juki, dobila Nika
Gejnsa, rekla mu da nam treba nalog kojim ć emo naterati internet
provajdera da nam kaže ime vlasnika sajta Mreža zločina.
– Videć u s nadlež nima – reč e Gejns. – Cisto da pitam, narednice:
imate opravdan razlog?
– Radimo na tome – odgovorih. Spustih sluš alicu, rekoh: – Sta sad?
– dok je Rič kliktao na polje „Kontaktirajte nas“.
On otkuca s dva prsta: „Moram da prič am s vama o pož arima kod
Malounovih i Mič amovih. Molim vas kontaktrajte me.“ Po Konklinovoj
imejl adresi se videlo da radi za Policiju San Franciska. Ako je Pidž
vebmaster tog sajta, možda ćemo ga uplašiti.
S druge strane – ništa drugo nismo ni mogli da uradimo.
Nije bilo potrebe da brinem. Samo dva minuta nakon š to je posalo
mejl, Rič je dobio odgovor.
„Kako mogu da vam pomognem?“, pisalo je u mejlu.
U potpisu je stajalo ime Linka Vebera, uz njegov broj telefona.
111.
Sastanak s Veberom bio je zakazan za č etiri sata tog popodneva.

Konklin i ja smo obavestili Dž akobija o svemu, podelili zadatke naš em
timu i u dva sata krenuli put jedne knjiž are u Noui Veliju zvane Ukleto
mesto. Inspektori Ci i Maknil bili su u kombiju parkiranom u Dvadeset
drugoj ulici, a ja sam bila ozvuč ena. Inspektori Lemke i Semjuels bili
su u civilu, motali su se ispred i iza knjižare.
Dlanovi su mi bili vlaž ni dok sam č ekala Konklina u patrolnim
kolima. Bilo mi je vruć e u zaš titnom prsluku, ali moj uzavreli um je bio
taj koji mi je dizao temperaturu.
Je li to to? Da li je nadimak Linka Vebera „Pidž“?
U pola č etiri Konklin i ja izađosmo iz kola i odš etasmo do knjiž are
na uglu.
Ukleto mesto bila je staromodna knjiž ara, mrač na, puna
tajanstvenih knjiga, polovnih izdanja, sa odeljkom gde su se prodavale
dve knjige po ceni jedne. Ni po č emu nije lič ila na klimatizovane
knjiž are velikih lanaca s kafe barovima i tihim dž ezom koji dopire iz
zvučnika.
Kasir je bila androgena osoba od dvadeset i neš to godina u crnoj
odeć i, kratke kose, s nekoliko pirsinga po licu. Zatraž ih Linka Vebera,
a kasir mi reče slatkim ženskim glasom da Link radi na spratu.
Gotovo da sam mogla da č ujem grebuckanje miš eva koji se gnezde
u hrpama knjiga dok smo prolazili uskim prolazom između polica i
provlač ili se pored muš terija koje jedva da su delovale psihič ki
zdravo. U dnu knjiž are nalazilo se jedno prosto drveno stepeniš te sa
znakom na lancu razapetim preko prolaza: ZABRANJEN ULAZ.
Konklin otkač i lanac i mi pođosmo uza stepenice koje su vodile u
sobu na tavanu. Tavanica je bila poput onih u katedralama, ali niž a,
samo dva i po metra visoka na najviš em delu, po sredini, i spuš tala se
do visine od oko metar kod boč nih zidova. U zadnjem delu sobe
nalazio se jedan sto na kojem su visoke gomile č asopisa, papira i
knjiga okruživale kompjuter s dva velika ekrana.
A za stolom je sedeo jedan crni klinac, mož da petnaest godina star,
mrš av kao trska, s naoč arima s crnim ramom, bez vidljivih tetovaž a, i
bez ikakvog nakita, osim ako se ne rač unaju proteze na zubima, koje
sam mu ugledala kad je digao glavu i nasmešio se.
Moje velike nade se raspršiše.
Ovo nije Pidž . Guverner je opisao Pidž a kao krupnog, belog klinca
s dugom smeđom kosom.
– Ja sam Link – reč e deč ko. – Dobrodoš li u prostorije sajta Mreža
zločina.
112.
Link Veber reč e da je „poč astvovan“ š to nas vidi. Pokaza nam da

sednemo na dve meke, plastič ne kocke, i ponudi nas laš iranom
vodom iz frižidera iza svog stola.
Seli smo na njegove kocke, odbili vodu.
– Proč itali smo vaš e komentare na sajtu – Konklin ć e lež erno. –
Pitali smo se š ta mislite ko je podmetnuo pož are kod Malounovih i
Mičamovih?
Klinac reče: – Što ne bih počeo od početka?
U normalnim okolnostima to je bila dobra ideja, ali ž ivci su mi
danas bili tako blizu pucanja da sam ž elela da dobijem odgovor na
samo dva pitanja, i to u š to saž etijoj formi: Zašto si upotrebio latinsku
frazu na svom sajtu? Poznaješ li nekog s nadimkom Pidž?
Ali Veber nam reč e da policija nikad ranije nije dolazila kod njega i
da je sastanak u njegovoj kancelariji opravdao njegov cilj i postojanje
njegovog sajta van svih oč ekivanja. U petnaestominutnom razgovoru,
isprič ao nam je da je njegov otac vlasnik Ukletog mesta, da je on
ljubitelj kriminalistič kih prič a otkako je nauč io da č ita. Rekao nam je
da ž eli da se bavi pisanjem krimić a i knjiga o istinitim zloč inima č im
završi školu.
– Link, na svom sajtu si na latinskom napisao „Zelimo vam prijatan
dan“. Zašto si to uradio? – upitah, prekidajući njegovu životnu priču.
– Oh. Latinski. Ovo mi je dalo ideju.
Link stade da pretura po dž umbusu na svom stolu, napokon
pronaš avš i jednu knjigu u mekom povezu, dimenzija oko 20x30 cm,
na č ijim koricama je elegantim fontom stajao ispisan naslov: Sedmo
nebo. Dade mi knjigu. Listala sam stranice ne diš uć i. Iako je podseć ala
na velik i debeo strip, bila je to grafička novela.
– Prvo je bila objavljena kao blog – reč e nam Veber. – Onda je moj
tata odštampao prvo izdanje.
– A latinski? – upitah ponovo, dok mi se grlo stezalo od napetosti i
mogućnosti koje gotovo da sam mogla da nazrem.
– Sve tu piš e – reč e mi Veber. – Likovi iz ove novele koriste se
latinskim frazama. Cujte, smem li da napiš em na sajtu da ste me
koristili kao konsultanta? Nemate pojma koliko bi mi to značilo.
Gledala sam u naslovnu stranu knjige koju sam drž ala u rukama.
Ispod naslova su bila pobrojana imena ilustratora i tekstopisca.
Hans Veter i Bret Atkinson.
Ispod imena su stajale dve sličice.
Hans Veter je bio predstavljen kao golub, a Bret Atkinson kao
soko.
113.
Do pet sati tog popodneva, Konklin i ja smo sedeli za svojim

stolovima na odeljenju. Konklin je kliktao po internetu, traž eć i
informacije o Atkinsonu i Veteru – a ja nisam mogla da prestanem da
listam njihovu novelu.
Navukla sam se.
Crtež i su bili urađeni u prostoj crno-beloj tehnici. Likovi su imali
velike oč i i podseć ali na manga stripove iz Japana, s nasiljem i na
granici pornogra ije. Dijalozi su bili brzi, u američ kom slengom,
proš arani latinskim izrekama. A prič a je zapravo bila luda ali nekako
zanimljiva.
U ovoj knjizi, „Pidž “ je bio i idejni tvorac i izvođač akcija. „Hok“ je
bio sanjar. Bili su predstavljeni kao pravedni osvetnici, i njihova misija
je bila da spasu Ameriku od onog š to su smatrali opscenim svetom iz
snova za veoma bogate. Tu američ ku „alavost“ nazivali su Sedmim
nebom i opisivali je kao neutaž ivu pohlepu, udovoljavanje lič nim
prohtevima i rasipanje. Reš enje do kojeg su Pidž i Hok doš li bilo je da
pobiju bogate i pohlepne, da im pokaž u š ta je pravo prož diranje – kad
vatra proždire njihova tela.
Pidž i Hok su se oblač ili u crno od glave do pete: majice kratkih
rukava, farmerke, jahać e č izme, i glatke strukirane kož ne jakne sa
znakom goluba i sokola spreda i pozadi. Iz vrhova prstiju su im sevale
varnice. A moto im je bio: „Aut vincere aut mori“.
Pobedi ili umri.
Hok – momak, ne lik iz novele – učinio je i jedno i drugo.
Moja pretpostavka? Nikad nisu oč ekivali da ć e neka od njihovih
žrtava poživeti dovoljno dugo da prozru njihove pseudonime.
Motivi i metode kojima su se ubice koristile oč igledno su bili
opisani u knjizi, ali sve je bilo uvijeno u ikciju. I to je ono zbog č ega
sam bila besna kao ris. Osmoro stvarnih ljudi je umrlo zbog ovih
arogantnih gluposti, a mi nismo imalo bukvalno nikakav dokaz kojim
bismo dokazali da su njihove ubice Hok i Pidž iz stvarnog života.
Okrenula sam knjigu da osmotrim zadnje korice, iš čitala
oduš evljene recenzije javnih kritič ara i poznatih blogera. Rekoh Rič u:
– Znaš š ta je najbolesnije u svemu ovom? Prava na ovu knjigu otkupio
je Brajt Lejn.
– Hmm? – promrmlja Rič, još uvek kucajući po tastaturi.
– Brajt Lejn je nezavisna produkcijska kuć a – rekoh. – Jedna od
najboljih. Snimiće film po ovome.
– Bret Atkinson – reč e Rič – prva je godina engleske knjiž evnosti
na Univerzitetu Stanford. Hans Veter je takođe na Stanfordu. On je na
rač unarstvu. Ova dva ljigavca ž ive kod kuć e, na samo dva bloka
udaljenosti jedan od drugog u Mauntin Vjuu, na tri kilometra od
Stanforda.
Rič okrenu monitor kompjutera k meni, rekavš i: – Pogledaj sliku
Breta Atkinsona iz školskog godišnjaka.
Bret Atkinson je bio Hok, deč ko kojeg je Konor Kampion upucao,
lepuš kasti, plavokosi deč ak aristokratskih crta lica kojeg smo videli u
bolnici pre nego što je umro.
– A sad – reče Rič – upoznaj Pidža.
Hans Veter je bio zgodan krupajlija, ilustrator, student rač unarstva
i informatike, koji se sada van škole usavršavao kao serijski ubica.
– Ima da dobijemo naloge – graknuh. Proč istih grlo i rekoh: – Ne
zanima me koga moram da molim.
Rič je izgledao ozbiljnije nego ikada.
– Apsolutno. Greške ne dolaze u obzir.
– Aut vincere aut mori – rekoh.
Rič se osmehnu, pruž i ruku preko stola i č uknu me pesnicom u
pesnicu. Pozvala sam Dž akobija, koji je pozvao š efa Trakija, koji je
pozvao jednog sudiju, koji je navodno rekao: – Zelite da vam izdam
nalog za hapšenje na osnovu nekog stripa?
Jedva da sam oka sklopila te noć i, a ujutru smo Rič i ja otiš li do
sudijinih odaja sa Sedmim nebom, fotogra ijama s mesta zloč ina kod
Maluonovih, Mič amovih i Jablonskih, i s fotogra ijama Cuovih iz
mrtvač nice. Ponela sam izjavu Konora Kampiona da su deč aci koji su
došli u njegovu kuću s pištoljem i najlonom za pecanje rekli da se zovu
Hok i Pidž , i pokazala sam sudiji njihove fotogra ije iz godiš njaka, s
njihovim pravim imenima ispod slika.
Do deset sati pre podne imali smo potpisane naloge i sve ljudstvo
koje nam je bilo potrebno.
114.
Univerzitet Stanford, najcenjeniji univerzitet za najbolje i

najpametnije, nalazi se 54 kilometara juž no od San Franciska, pored
Autoputa br.280, blizu Palo Alta.
Hans Veter, poznatiji kao Pidž , provodio je svoje dane u video
laboratoriji informatič kog centra Gejts, petospratnici izbledele fasade
u obliku slova L, s krovom od crepnih opeka i ovalnim ulazom.
Laboratorije i nauč ne prostorije bile su grupisane oko tri najveć a
am iteatra, a sama zgrada je bila izolovana na sopstvenom ostrvu,
odvojena od ostalih fakultetskih zgrada sporednim putevima.
Konklin i ja smo prouč ili plan Gejtsove zgrade s federalnim
š eri ima, koji su bili koordinisani s fakultetskim obezbeđenjem.
Buduć i da je zgrada imala prozore sa svih strana, svako ko sedi pored
prozora ugledao bi snage reda kako dolaze.
Parkirali smo vozila uz ivič njak na jednom sporednom putu, izvan
vidokruga fakultetske zgrade i nastavili peš ice. Konklin i ja smo nosili
pancirne prsluke ispod jakni Policije San Franciska i drž ali piš tolje u
rukama, ali smo naređenja primali od federalnih šerifa.
Adrenalin mi je prostrujao telom kad smo dobili signal za pokret.
Dok su ostali stajali kraj boč nih ulaza, dvanaestoro nas je ustrč alo uz
stepenice ispred glavnog ulaza i uš lo u hol s visokom tavanicom, a
zatim nastavilo do stepeništa i odmorišta.
Po dvojica š erifa su se odvajala od glavne grupe na svakom spratu,
pretrčavajući preko otvorenog prostora, zaključavajući učionice.
Grozničavo sam razmišljala o tome šta će se dalje desiti.
Plaš ila sam se da smo preglasni, da nas je Veter već opazio i da ć e,
u sluč aju da je kriš om uneo neko oruž je i pored detektora za metal,
mož da uzeti svoje kolege za taoce pre nego š to uspemo da ga
uhapsimo. Konklin i ja stigosmo do odmoriš ta na poslednjem spratu a
š eri i zauzeš e polož aje s obe strane vrata video laboratorije. Konklin
proviri kroz boč no staklo na vratima, okrenu kvaku i š irom otvori
vrata.
Dok su me Konklin i federalni š eri i naoruž ani automatskim
puš kama pokrivali ja uđoh i zaurlah: – NE MRDAJ. Nek svi ostanu
mirni i niko neće biti povređen.
Jedna studentkinja vrisnu i u prostoriji nastade haos. Klinci
poskakaš e sa svojih stolica i posakrivaš e se ispod stolova. Kamere i
kompjuteri su padali na pod. Lomilo se staklo.
Oko mene su se vrtele kaleidoskopske slike a vrisci už asa
odzvanjali su prostorijom. Situacija je od loš e preš la u nekontrolisanu.
Neprestano sam pretraž ivala prostoriju pogledom, trudeć i se da
pronađem krupnog momka duge smeđe kose, jake vilice, oč iju ubice –
ali nisam ga videla.
Gde je Hans Veter?
Gde je?
115.
Profesor je stajao zaleđen u prednjem delu prostorije, bledog lica

koje je postajalo sve crvenije dok se š ok pretvarao u bes. Bio je u
tridesetim, proć elav, u zelenom puloveru i neč emu š to je lič ilo na
kuć ne papuč e koje su mu provirivale ispod rubova nogavica. Ispruž io
je ruke ispred sebe kao da ž eli da nas istera iz svoje uč ionice.
Predstavio se – doktor Nil Vajnstin – i ljutito upitao: – Šta je ovo? Šta je
ovo, dođavola?
Da situaciju nije bila tako straš na, bilo bi gotovo smeš no
posmatrati Vajnstina, naoruž anog samo svojim uzleprš anim rukama i
doktorskim znanjem, kako se suoč ava s federalnim policajcima punim
adrenalina, naoštrenim da raznesu celo to mesto u paramparčad.
– Imam nalog za hapš enje Hansa Vetera – rekoh, drž eć i nalog i
pištolj isped sebe.
Vajnstin povika: – Hans nije ovde.
Jedna studentkinja bele puti s crnim dredovima i pirsingom na
donjoj usni proviri iza jednog prevrnutog stola. – Jutros sam prič ala s
Hansom – reče . – Rekao mi je da ide na put.
– Videla si ga jutros? – upitah.
– Pričala sam s njim preko mobilnog.
– Je li rekao kuda ide?
Ona zavrte glavom. – To mi je rekao samo zato š to sam htela da
pozajmim njegova kola.
Ostavila sam š erife da ispitaju Vajnstina i njegove studente, ali č im
smo Konklin i ja izaš li iz zgrade, osetila sam kako mi tlo izmič e pod
nogama.
Hokova smrt prošle noći naterala je Pidža da nestane.
Do sada je otišao ko zna gde.
Na parkingu preko puta Gejtsove zgrade, neki klinci su stajali u
grupicama dok su drugi š etkali unaokolo, oš amuć eni. Treć i su se pak
smejali tom neoč ekivanom uzbuđenju. Helikopteri TV stanica su
kruž ili iznad naš ih glava, izveš atajuć i svet o incidentu koji je bio
potpuna katastrofa.
Pozvala sam Dž akobija, prekrila jedno uvo i ukratko mu iznela
situaciju. Nisam ž elela da zna koliko se plaš im da smo uprskali i da je
Veter još uvek na slobodi. Trudila sam se da mi glas ostane miran, ali
Džakobija nisam mogla da prevarim.
Slušala sam ga kako mi diše na uvo dok je slušao.
Zatim reče: – Znači, Bokserova, govoriš mi da je Pidž odlepršao.
116.
Federalni š eri i i njihov tim specijalaca zaustaviš e se pored naš ih

kola dok smo koč ili na č istom, uredno pokoš enom travnjaku. Ispred
nas se nalazila trospratna kuć a u kolonijalnom stilu, na samo tri
kilometra od Stanforda. Detalji na kuć i bili su autentič ni i poticali su iz
tog perioda, a komš iluk je bio prvoklasan. Na poš tanskom sanduč etu
je pisalo VETER.
I kola Hansa Vetera stajala su na prilazu.
Voki-tokiji su krč ali oko nas, radio-kanali su se oslobađali za
komunikaciju. Policija je okruž ila kuć u i specijalci su se postavili na
polož aje. Konklin i ja izađosmo iz kola. Rekoh: – Sve u vezi sa ovim
mestom podseća me na kuće koje su Hok i Pidž spalili do temelja.
Koristeć i vrata kola kao š tit, Konklin pozva Hansa Vetera preko
megafona. – Vetere. Ne možeš da pobegneš, druže. Izađi s rukama na
glavi. Hajde da ovo okončamo mirno.
Kroz prozore sam videla kako se neko kreć e na drugom spratu.
Bio je to Veter koji je iš ao iz sobe u sobu. Cinilo se da dovikuje neš to
nekome unutra, ali nismo mogli da razaberemo reči.
– S kim on to priča? – upita me Konklin preko krova kola.
– Sranje, mora da je njegova majka. Sigurno je unutra.
U kuć i se upali televizor i neko pojač a zvuk. Mogla sam da č ujem
glas reportera. Opisivao je scenu koju smo mi upravo proživljavali. On
reč e, – Taktič ki manevar koji je otpoč eo pre sat vremena na
Univerzitetu Stanford preselio se na novu lokaciju i policija se sada
nalazi u bogatom kraju poznatom kao Mauntin Vju, u Mil lejnu...
– Vetere? Čuješ li me? – zagrme Ričov glas iz megafona.
Znoj mi se slivao niz bokove. Poslednje stranice Sedmog neba
opisivale su obrač un s policijom. Prisetila sam se slika: krvava tela na
zemlji, Pidž i Hok koji beže. Zaštitili su se tako što su uzeli taoca.
Konklin i ja se posavetovasmo s kapetanom jedinice za specijalne
operacije, sedokosim profesionalcem i bivš im marincem američ ke
vojske, Pitom Bejlijem, i on osmisli plan. Konklin i ja brzo priđosmo
kuć i Veterovih i stadosmo sa obe strane ulaznih vrata, spremni da
zgrabimo Vetera č im ih otvori. Specijalci su bili pozicionirani tako da
smaknu klinca ako nešto krene po zlu.
Dok sam se bližila kući, osetila sam slabašan miris paljevine.
– Je li to vatra? – upitah Riča. – Osećaš?
– Da. Je li taj glupi seronja zapalio sopstvenu kuću?
Još uvek sam mogla da č ujem zvuk televizora u kuć i Veterovih.
Voditelj vesti je dobijao informacije od izveš tač a iz helikoptera iznad
nas i opisivao je aktivnost na zemlji. Imalo je smisla pretpostaviti da
Veter gleda prenos događaja na TV-u. A ako kamera mož e da uhvati
mene i Riča, onda Veter zna gde se Konklin i ja nalazimo.
Kapetan Bejli me pozva na nekstel: – Narednice, mi ulazimo. – Ali
pre nego š to je stigao da izda naređenje, ž enski glas doviknu s
unutrašnje strane ulaznih vrata.
– Ne pucajte. Izlazim napolje.
– Ne pucajte – viknuh Bejliju. – Talac izlazi napolje.
Kvaka se okrenu.
Vrata se otvoriše i sivi dim pokulja napolje, vrtložeći se i penjući ka
mrač nom, oblač nom nebu. Zač u se zvuk dobro podmazanog motora, i
ispod uskovitlanog oblaka od bledosivog dima ugledah prednju ivicu
invalidskih kolica na električ ni pogon kako udara u š tok i okreć e se, i
zatim kako zastaje na pragu.
Zena u kolicima bila je sitna i sasuš ena, mož da oduzeta. Glava i
ramena behu joj prekriveni dugim ž utim š alom č iji je kraj lež ao
naguž van preko njenih koš čatih kolena. Lice joj je bilo zgrč eno, a na
prstima su joj se presijavali dijamanti.
Ona okrenu svoje uplašene plave oči k meni.
– Ne pucajte – stade da moli. – Molim vas nemojte mi ubiti sina!
117.
Zurila sam u ledenoplave oč i gospođe Veter sve dok ona nije
prekinula č aroliju. Ona okrenu glavu u stranu i uzviknu: – Hanse, radi
š ta ti kaž u! – Dok je okretala glavu, ž uti š al je spao na zemlju. Srce mi
je poskočilo kad sam shvatila da u toj stolici sede dve osobe.
Gospođa Veters je sedela u krilu svog sina.
– Hanse, radi šta ti kažu – Veter će, mičući usnama.
Stolica krete napred na travnjak. Sad sam sve jasno videla.
Veterova ogromna desna š aka poč ivala je na kontrolama za
upravljanje. Leva ruka mu je bila prebač ena preko majč inog tela, i
drž ao je vrh kratež a s dve cevi č vrsto prislonjen ispod majč inog
mekog podbratka.
Spustih svoj devetomilimetarski glok i naterah sebe da progovorim
s nekom dozom mirnoće koju nisam ni izbliza osećala.
– Hanse, ja sam narednica Bokser iz Policije San Franciska. Ne
ž elimo da iko bude povređen. I zato te molim da baciš tu puš ku, u
redu? Postoji nač in da se ova situacija bezbedno okonč a, i ja ž elim da
tako i bude. Neću pucati ako odložiš oružje.
– Da, kako da ne – Veter ć e, smejuć i se. – Sad me sluš ajte, oboje –
reč e, upiruć i bradom u mene, pa u Konklina. – Stanite između moje
mame i pandura. Sad, bacite oružje, ili će ljudi početi da umiru.
Nisam bila uplašena. Bila sam prestravljena.
Bacih piš tolj na zemlju, a Konklin uč ini isto. Stadosmo ispred
kolica, š titeć i gospođu Veter i njenog prokletog sina od specijalaca na
ivici travnjaka. Kož a me je pekla od znoja. Oseć ala sam vruć inu i jezu
u isto vreme. Stajali smo zaleđeni u ovom už asnoj vinjeti dok je dim
oko nas postajao sve gušći.
Uz jedno potmulo bum, plamenovi izbiš e kroz prozore na
prednjem delu kuć e a dnevna soba buknu jarkim sjajem. Krhkotine od
stakla se prosuš e u dvoriš te a na glave nam se spusti kiš a od varnica.
Konklin ispruži ruke ispred sebe kako bi Veter mogao da ih vidi.
On viknu: – Vetere, uradili smo kako si rekao. Sad, baci tu prokletu
pušku, čoveče. Ja ć u te zaš tititi. Zaklonić emo te sa svih strana,
postaraćemo se da budeš bezbedan. Samo baci pušku.
Zač u se urlik od razbuktavanja stihije, a zatim i zavijanje sirena
dok su se vatrogasna kola približ avala mestu deš avanja. Veter nije
nameravao da se preda. Ne ako sam bila u pravu da divlji sjaj u
njegovom oku predstavlja prkos.
Ali Pidž nije sebi obezbedio izlaz.
Šta će kog đavola da učini?
118.
Veter se glasno nasmeja.

Na delić sekunde, sve š to sam mogla da vidim bili su prelepi zubi
klinca koji je imao najbolju zubarsku negu na svetu. On reč e Konklinu:
– Zar ne mož eš da zamisliš Fransisa Forda Kopolu kako rež ira ovu
scenu?
Èuh jedno tiho klik, a zatim gromoglasno KABUUM.
Nikad ranije nisam videla tako nešto.
U jednom trenutku sam gledala u oč i gospođe Veter, a već u
sledeć em trenutku glava joj je eksplodirala, vrh lobanje se rascvetao
kao cvet. Vazduh je potamneo od krvave magle koja je prekrila mene i
Konklina i Vetera crvenim sjajem.
Vrisnuh: – Ne!
Veter se ponovo nasmeja, blistavo belih zuba na licu nalik krvavoj
maski. Gurnu telo svoje majke s kolica vrhom kratež a tako da se ono
otkotrlja i zaustavi kraj mojih stopala. Veter nacilja između mene i
Konklina i ponovo opali, š aljuć i sač mu iznad glava policajaca i
specijalaca dvadesetak metara dalje, na ivici travnjaka.
Pokuš ala sam da pojmim už as kojem sam upravo prisustvovala.
Umesto da upotrebi majku da bi se izbavio, Veter joj je prosuo mozak.
A specijalci nisu mogli da pucaju na Vetera a da ne pogode nas.
Veter otpusti koč nicu palcem, otvori sač maru i napuni je. Zaklopi
puš ku trgnuvš i ruč nim zglobom, i ona kliknu kad se cevi sklopiš e. Bio
je to oštar, karakterističan zvuk.
Veter je bio spreman da ponovo otvori vatru.
U meni nije bilo sumnje. Bili su to poslednji trenuci mog ž ivota.
Hans Veter će nas ubiti. Neć u stić i do svog piš tolja na vreme da ga
zaustavim.
Vazduh je bio pun dima. Vatra je buktala. Plamenovi su se dizali s
drugog sprata pravo kroz krov. Znoj i krv mrtve ž ene osuš ili su mi se
na licu od vreline.
– Pomerite se – reč e Veter meni i Konklinu. – Ako želite da živite,
pomerite se.
119.
Povratila sam oseć aj u prstima, i nada je pojurila u sve komore

mog srca. Sad sam razumela. Veter je ž eleo da pogine u stilu
superheroja, u velič anstvenom okrš aju sa specijalcima. Zeleo je da
umre, ali ja sam želela da plati.
Kao da sam to izazvala snagom svojih misli, Veter odjednom vrisnu
i poče da se trza u kolicima kao da ima napad epilepsije.
Primetih žice i pogledah u Konklina.
Dok je Veterova paž nja bila usmerena na specijalce, Rič je otkač io
električ ni omamljivač s pojasa i opalio. Strelice omamljivač a probile
su Veterovu desnu ruku i butinu. Konklin je nastavio da š alje struju u
njegovo telo dok je prevrtao kolica na bok, š utirajuć i Veterov kratež
niz padinu.
Dok se Veter trzao od bola, specijalci poleteš e uzbrdo do mesta
gde smo stajali. Rekoh Rič u, stegnutog grla: – Pametan si. Je l’ ti neko
to nekad rekao?
– Nikad.
– Jesi li dobro?
On zastenja. – Ne još.
Potraž ih glok u travi, pa prislonih njegovu cev Veteru uz č elo. Tek
tad je Rič prekinuo dotok struje u omamljivač u. Još uvek se trzajuć i,
Veter mi se široko osmehnu sa zemlje, i reče: – Jesam li na nebu?
Dahtala sam, u uš ima mi zagluš ujuje bubnjalo, oč i su mi suzile od
dima.
– Seronjo – vrisnuh.
Vatrogasna kola se parkiraš e uz ivič njak, a specijalci nas okruž iš e.
Kapetan Bejli vide bes u Konklinovim oč ima. Reč e mu polako,
promišljeno: – Imam nešto u kombiju čime možete da se očistite.
On nam okrenu leđa, a s njim i ostatak tima. Skriven od
helikoptera gustom dimnom zavesom, Rič šutnu Vetera u rebra.
– Ovo ti je za Malounove – reč e. Nastavi da ga š utira, sve dok
psihopata nije prestao da se smeška i počeo da pljuje zube.
– Ovo ti je za Mič amove i Jablonske i Cuove – reč e Rič . Sutnu
Vetera jako u zadnju ložu.
– A ovo, smrade. Ovo je za mene.
120.
Konklin i ja smo obrisali lica vlaž nim papirnatim ubrusima, ali

nismo uspeli da se otarasimo smrada vatre i smrti. Dž akobi stade niz
vetar u odnosu na nas, i reč e: – Vas dvoje smrdite kao da ste gazili
kroz kanalizaciju.
Zahvalila sam mu na tome, ali u glavi mi je previralo.
Na dva bloka od nas, pobesneli pož ar gutao je kuć u Veterovih do
temelja. U toj kuć i je mož da bilo nekih dokaza, neč ega š to bi povezalo
Hansa Vetera i Breta Atkinsona sa ubistvima bogatih bračnih parova.
Sad je sve to bilo izgubljeno.
Stajali smo ispred kuć e u kojoj je pokojni momak, Bret Atkinson,
ž iveo sa svojim roditeljima. Bila je to visoka, moderna zgrada sa
isturenim balkonima poduprtim gredama, s kojih je pucao pogled na
krajolik u preč niku od sto š ezdeset kilometara. Na ovom mestu ž ive
veoma, veoma bogati ljudi.
Hokovi roditelji, Atkinsonovi, nisu otvarali vrata policijskim
patrolama, nisu odgovorili ni na jedan naš poziv, a telo njihovog sina
još uvek je lež alo u mrtvač nici jer ga niko nije preuzeo. Preč eš ljavanje
komš iluka potvrdilo je njihovo odsustvo. Niko već danima nije video
Atkinsonove niti se č uo s njima, a oni nikome nisu rekli da idu od
kuće.
Motori njihovih kola bili su hladni. U poš tanskom sanduč etu je bilo
poš te stare dva dana, a momak koji je pauzirao s koš enjem travnjaka
kad smo stigli rekao nam je da nije video Perija i Mojru Atkinson
čitave nedelje.
Dok je kuć a Veterovih bila potpuno izgubljena, nadala sam se da u
kuć i Atkinsonovih mož da još uvek postoje dokazi o stravič nim
ubistvima koje su ti momci poč inili. Trideset pet minuta je proš lo
otkako je Džakobi nazvao Trakija i zatražio nalog za pretres.
U međuvremenu, Sindi me je nazvala, rekavš i da su se ona i
nekoliko kombija s TV ekipama parkirali iza policijske blokade, na
vrhu ulice. Konklin skloni krvavi pramen kose s oč iju, reč e Dž akobiju:
– Ako ovo nisu „vanredne okolnosti“, onda ne znam šta jeste.
Dž akobi zarež a: – O’ladi, Konkline. Jasno? Ako sad uprskamo,
gotovi smo. Mene ć e da oteraju u penziju, a vas dvoje ć ete da radite
kao školski čuvari. Ako budete imali sreće.
Prošlo je još petnaest minuta.
Taman sam se spremala da slaž em i kaž em kako sam osetila smrad
leš eva u fazi raspadanja, kad se pripravnica iz kancelarije javnog
tuž ioca pojavi u jednom starom š eviju. Dotrč ala je stazom pola
sekunde pre nego š to ć e Konklin razbiti prozor na kuć i Atkinsonovih
gvozdenom polugom za menjanje guma.
121.
Unutraš njost kuć e Atkinsonovih bila je poput muzeja. Kilometri

sjajnih drvenih podova, velika moderna platna na belim zidovima
visokim dva sprata. Svetla su se sama upalila kad smo kročili unutra.
Bila je poput muzeja posle zatvaranja: kod kuće nije bilo nikoga.
I bilo je jezivo. Nije bilo kuć nih ljubimaca, č asopisa ili novina,
sudova u sudoperi, a osim hrane u friž ideru i uredno naređane
garderobe u svakom ormaru, nije bilo naznaka da je iko ikad ž iveo na
ovom mestu.
To jest, sve dok nismo doš li do Hokove sobe, u jednom krilu
daleko od glavne spavaće sobe.
Hokovo gnezdo bilo je veliko i dobro osvetljeno, prozori su gledali
ka zapadu, preko planina. Krevet je bio najmanje impresivan deo
sobe. Bio je za jednu osobu, s obič nom plavom posteljinom,
zvuč nicima s obe strane, i sluš alicama uključ enim u CD plejer. Duž
celog jednog zida sobe prostirao se ugradni sto s površ inom od
ultraplasta. Na njemu je stajalo nekoliko kompjutera i monitora i
laserskih š tampač a visokih performansi, dok je susedni zid bio
prekriven debelom plutanom tablom.
Pidž ovi crtež i, od kojih sam mnoge prepoznala kao one iz Sedmog
neba, behu pribodeni na tablu. Ali na njoj je bilo i novih crtež a, i č inilo
se da se radi o radovima u nastajanju, za drugi deo grafičke novele.
– Mislim da im je ovo bio studio – rekoh Konklinu. – Da su ovde
sve zakuvali.
Konklin sede za sto a ja stadoh da prouč avam tablu. – Knjiga broj
dva – rekoh Konklinu. – Lux et Veritas. Znaš li šta to znači?
– To je lako – reč e Rič , spuš tajuć i sediš te hidraulič ne stolice. –
Svetlo i istina.
– Pamtljivo je. Zvuči kao još požara...
Rič doviknu: – Hok je vodio dnevnik. – Pomerih miš a i on se pojavi
na ekranu.
– Fantastično.
Dok je Rič skrolovao kroz dnevnik Breta Atkinsona, ja sam
nastavila da prouč avam crtež e na zidu. Kad sam ugledala jedan od
crtež a, osetila sam se kao da sam i sama prikač ena za plutanu tablu.
Crtež je prikazivao sredoveč nog muš karca i ž enu koji drž e jedno
drugo oko struka, ali praznih, bezizraž ajnih lica. Ispod crtež a je stajao
jedan natpis.
Prepoznala sam rukopis.
Bio je isti kao onaj kojim su bile ispisane fraze na naslovnim
stranama knjiga ostavljenih u kućama žrtava požara.
– Requiescat in leguminibus – rekoh, sričući. – Počivaj u čemu?
Rič me nije slušao.
– Ova mapa na Atkinsonovom kompjuteru – reč e on. – Označ io je
San Francisko, Palo Alto, Monterej. Nestvarno. Pogedaj ovo!
Fotogra ije kuć a koje su spalili. Ovo su dokazi, Lindzi. Ovo su jebeni
dokazi.
I jesu bili.
Virila sam preko Konklinovih ramena dok je otvarao internet
stranice, prelazila pogledom preko sač uvanih informacija o svakom
od ubijenih parova, uključ ujuć i imena njihove dece i datume pož ara.
Dosta minuta je proš lo pre nego š to sam se setila neobič nog crtež a
pribodenog na plutanu tablu i uspela da pridobijem Ričovu pažnju.
– Requiescat in leguminibus – ponovih.
Rič priđe zidu i pogleda crtež muš karca i ž ene koji su mož da bili
Atkinsonovi. Pročita natpis.
– Leguminibus – reč e Rič . – To znač i „mahunarke“, č ini mi se. Zar
to nije neka vrsta povrća? Kao pasulj ili grašak?
– Grašak? – viknuh. – Gospode bože! Gospode bože!
– Šta je? – upita me Konklin. – Šta ti je?
Dozvah Dž akobija, koji je pregledao ostatak kuć e s federalcima. S
Konklinom i Dž akobijem iza sebe, pronađoh stepenice do podruma.
Zamrzivač je po tipu bio horizontalan, najveće zapremine.
Otvorih poklopac i hladan vazduh se podiže napolje.
– Requiescat in leguminibus – rekoh. – Počivaj u grašku.{12}
Stadoh da razgrć em kese sa zamrznutim povrć em i sklanjam ih u
stranu, sve dok nisam ugledala žensko lice.
– Ovaj zamrzivač je dovoljno dubok za dvoje – promrmlja Džakobi.
Rekoh – Aha – i prestadoh s kopanjem.
Sudeć i prema njenom dobu, bila sam prilič no sigurna da gledam u
Mojru Atkinson, u njenom najboljem odelu, mrtvu ‘ladnu.
122.
Nosila sam svoju novu plavu uniformu, i kosa mi je bila oprana

č etrnaest puta, od toga poslednji put za sreć u, kad sam sledeć eg dana
uš la u salu za autopsije. Kler je stajala na vrhu dva metra visokih
merdevina, sa svojim minolta aparatom uperenim u golo i
obezglavljeno telo gospođe Veter. Kler je izgledala ogromno i
nestabilno tamo gore.
– Zar nema nikog drugog da to radi? – upitah je.
– Završ ila sam – reč e ona. Siš la je s merdevina, tromo, korak po
korak.
Pokazah put ž ene na stolu. – Mogu da ti uš tedim vreme – rekoh
Kler. – Slučajno znam način i uzrok smrti te žrtve.
– Znaš , Lindzi, još uvek moram da uradim to kako bi moji nalazi
mogli da se koriste kao dokaz.
– Dobro, ali č isto da znaš . Juč e sam bila zasuta krvlju, komadić ima
kostiju i vlasiš ta tvoje pacijentkinje, a mozak da i ne pominjem. Imaš li
predstavu kakav je osećaj držati u ruci kašasti mozak?
– Kao da drž iš tople gumene bombone? Jesam li u pravu? – reč e
Kler, široko mi se osmehujući.
– Uh. Da. Baš tako.
– Jedan od mojih prvih sluč ajeva bilo je samoubistvo – reč e Kler,
nastavljajuć i s poslom, praveć i skalpelom rez u obliku slova Y od
ključnih kostiju do stidne kosti gospođe Veter.
– Bio je to neki stari vojnik koji je reš io da sebi smrsi konce
sač marom. I tako ti ja uđem u njegovu prikolicu, a tek š to sam bila
završ ila obuku, znaš ? Nagnem se preko njegovog tela u fotelji i
krenem da fotografišem, a panduri počnu da se cerekaju.
– Jer?
– Nemam pojma. Vidiš, u tome je poenta, devojčice.
Nasmejah se prvi put posle dugo vremena.
– Znač i, naginjem se nad telom, a za to vreme se deo mozga tog
tipa polako odlepljuje s plafona – i padne mi tik iza uveta.
Ona se lupi po vratu da mi pokaž e, a ja je nagradih za tu prič u
jednim dobrim kikotom.
– Kao š to rekoh, kao tople gumene bombone. Dakle, kako je
prošlo? – upita me ona.
– Kako je šta prošlo? Ispitivanje đavoljeg okota tvoje pacijentkinje?
Ili sastanak s gradonačelnikom?
– I jedno i drugo, devojč ice. Bić u ovde cele noć i, zahvaljujuć i tome
što su mi tvoji ptičiji prijatelji opet napunili zamrzivač za leševe.
– Pa, prvo smo ispitali Vetera, saž eto i bez okoliš anja – rekoh Kler.
– Odmah je zatraž io advokata. Nije imao niš ta da izjavi. Ali kad bude
progovorio, kladim se u sto dolara da ć e reć i da je njegov drugar
mučio i ubio sve te ljude a da je on samo posmatrao.
– To neć e biti važ no, zar ne? Ubica ili sauč esnik, ne gine mu smrtna
kazna. Plus, ti si ga videla kako ubija ovu jadnu ženu.
– Ja i još trideset policajaca. Ali zbog porodica žrtava, ipak želim da
bude osuđen za sva ubistva.
– A sastanak s gradonačelnikom?
– Ha! Prvo je bacio „kosku“ sa mnom i Konklinom, a Dž akobi samo
š to nije zaplakao, toliko je bio ponosan na nas, a ja razmiš ljam:
„Coveč e, ima da dignemo naš už asni procenat reš enih sluš ajeva sa
ž alosnog na srednje ž alostan“, kad se sva prič a svela na jurisdikciju i
to ko ć e prvi goniti Vetera, s obzirom na to da su se ubistva desila u
Montereju i Santa Klari, kao i – Kler? Draga? Šta ti je? Šta nije u redu?
Klerino lice se zgrč ilo od bola. Ona ispusti skalpel i on zazveč a po
stolu od nerđajućeg čelika. Uhvati se za stomak, pogleda me šokirano.
– Vodenjak mi je upravo pukao, Lindzi. Rok mi je tek za tri nedelje.
Pozvah hitnu pomoć , pomogoh svojoj drugarici da sedne na
stolicu. Minut kasnije zadnja vrata se otvoriš e s treskom i dva krupna
tipa s nosilima uđoše u salu za autopsije.
– Šta se radi, doco? – reče onaj krupniji.
Rekoh: – Pogodi ko se porađa?
123.
Poš to se mala Rubi Rouz rodila pre vremena, svi smo tom prilikom
nosili sterilne ruž ič aste papirnate bolnič ke odore, kapice i maske. Kler
je izgledala kao je uč estvovala u trci traktora, ali videlo se da i pored
bledila sija od radosti. A budući da je takva radost zarazna, svi smo bili
euforični i nasmejani.
Sindi se hvalila prič ajuć i nam o intervjuu koji je odradila sa
ujakom Hansa Vetera, dok se Juki, koja je nabacila koje kilo dok se
oporavljala nakon š to ju je Dž ejson Tvili drogirao LSD-om i umalo
ubio, smejala Sindinim š alama. Devojke su mi rekle da izgledam
sjajno. a mož da i sreć no, onako kako treba da izgledam buduć i da
živim sa savršenim muškarcem.
– Koliko ćemo još čekati da je vidimo? – upitah Kler.
– Strpljenja, devojč ice. Doneć e je kad budu spremni. Uzmi još
jedan kolač.
Taman š to sam ubacila jedan meki č okoladni kolač s orasima u
usta kad se vrata Klerine sobe otvoriš e – i Konklin uš eta unutra. Na
sebi je imao bolnič nu odoru, kapu i masku plave boje, ali on je bio
jedan od malobrojnih muš karaca koje sam ikad upoznala a koji su
mogli da izgledaju smeš no i privlač no u isto vreme. Mogla sam da
vidim njegove prelepe smeđe oči, i one behu sjajne.
Rič je krio veliki buket cveć a iza leđa i poč eo je da kruž i po sobi
pozdravljajuć i se, poljubio Sindi i Juki u obraz, stegao mene za rame,
poljubio Kler, a zatim je dramatično otkrio ruže.
– Ovo su rubin-crvene ruž e – on ć e, sa stidljivom verzijom svog
sjajnog osmeha.
– Bože, Riči. Tri tuceta ruža. Znaš da sam udata, zar ne?
Kad se smeh utiš ao, Kler reč e: – Zahvaljujem ti. A kad moja mala
devojčica dođe ovde, i ona će ti zahvaliti.
Sindi je gledala Konklina kao da u ž ivotu nije videla muš ko. –
Privuci stolicu – reč e ona. – Rič i, mi još malo idemo kod Suzi na
večeru. Što ne pođeš s nama?
– Dobra ideja – rekoh ja. – Moramo da nazdravimo naš oj maloj
poč asnoj č lanici Zenskog kluba za reš avanje ubistava, a ti mož eš da
nam budeš vozač.
– Voleo bih da vam pomognenm, devojke – reč e Rič . – Ali moram
da stignem na jedan let – on pogleda na sat – za dva sata.
– Kuda ideš? – upita Sindi.
I ja sam se to pitala. Nije mi pomenuo da igde putuje.
– U Denver. Za vikend – reče Rič Sindi.
Skrenuh pogled, preš avš i oč ima preko Klerinog lica. Primetila je.
Registrovala je da sam primila neočekivani udarac.
– Ideš da vidiš Keli Maloun? – upita Sindi. Njen unutraš nji reporter
je odbijao da ćuti.
– Aha – reč e Rič . I osim ako Klerina radost zbog bebe nije preš la i
na njega, bio je uzbuđen.
– Zaista mi je bolje da krenem. Ne ž elim da zaglavim u saobrać aju.
Kler, samo sam hteo da ti č estitam na ovim divnim vestima. Poslać eš
mi Rubinu sliku da je stavim kao skrin sejver.
– Naravno – reč e Kler, tapš uć i Konklina po ruci, zahvaljujuć i mu
još jednom na cveću.
– Lepo se provedi za vikend – rekoh.
A Rič odgovori: – Ti isto. Vi ostali takođe.
I onda je otišao.
Eim je izaš ao iz sobe, Sindi i Juki poč eš e da komentariš u kako Rič
izgleda kao rok-zvezda i pitaju se da li je Keli Maloun njegova velika
ljubav iz gimnazije? A onda se vrata ponovo otvoriš e. Jedna sestra
dotera mala kolica do Klerinog kreveta i svi zavirismo unutra.
Rubi Rouz Vošbern bila je prava lepotica.
Ona zevnu, pa otvori svoje tamne oč i s dugim trepavicama i
pogleda pravo u svoju mamu, moju velič anstvenu drugaricu Kler, koja
je sijala od sreće.
Nas č etiri se uhvatismo za ruke, stadosmo u krug oko kolica,
moleć i se u sebi za ovo novo dete. Kler nas pusti kako bi uzela svoju
bebu u ruke.
– Dobrodošla na svet, malena – reče Kler, grleći je i ljubeći svuda.
Sindi se okrenu k meni, i upita: – Za šta si se pomolila?
Nasmejah se, frknuvš i. – Zar ništa nije sveto, buldož e nijedan? Zar
ne mogu ni s bogom da pričam a da mi ti ne tražiš citat?
Sindi prasnu u smeh, pokri š akom svoje slatke, blago preklopljene
zubiće. – Izvini. Izvini – reče, a suze joj krenuše iz očiju.
Zagrlih je preko ramena i rekoh: – Molila sam se da Rubi Rouz
uvek ima dobre prijatelje.
124.
Juki izađe iz Lindzinih kola, rekavš i: – Sad znam š ta misle kad kaž u
da ne osećaš nikakav bol.
– Nismo mogle da te spreč imo da popiješ dve margarite, duš ice, a
sam bog zna da smo pokuš ale. Previš e si sitna za toliki alkohol.
Otpratiću te unutra.
– Dobro sam, dobro sam – nasmeja se Juki. – Idem pravo u krevet.
Čujemo se u ponedeljak, važi?
Ona pož ele Sindi laku noć i uđe u hol Krest rojala, pozdravi se sa
Semom, vratarom, i otetura se uz tri stepenika do niš e s poš tanskim
sanduč ić ima. Uspela je da ubaci maleni ključ u bravicu, izvadila
svežanj pošte i popela se liftom do svog stana.
Stan je bio prazan, ali buduć i da se duh njene majke zadrž ao u
pokuć stvu, Juki je prič ala s mamicom dok je spuš tala poš tu na stoč ić u
hodniku. Jedan koverat joj ispade iz ruke i pade na pod. Juki zač kilji
dole. Bila je to ojač ana koverta, ne mnogo velika, tamnosmeđa s ruč no
ispisanom adresom.
Ona izu cipele s visokim potpeticama i reč e: – Mamice, š ta god da
je u pitanju, može da sačeka. Ćerka ti je pijana k’o zemlja.
Ali koverta je budila znatiželju.
Juki se osloni jednom rukom na stoč ić , sagnu se i podiž e koverat,
zureć i u nepoznati rukopis. Trgla se kad je videla adresu poš iljaoca
ispisanu hemijskom u gornjem levom uglu. Tu je stajalo samo jedno
ime: Dž uni Mun. Juki pocepa kovertu dok je nesigurno korač ala ka
zelenom kauču svoje mame.
Dž uni je bila oslobođena optuž bi za ubistvo Majkl Kampiona. Zaš to
bi joj Džuni pisala?
Sedajuć i na kauč , Juki istrese sadrž aj koverte na kafeni stoč ić od
stakla.Unutra je bilo jedno pismo i druga koverta s njenim imenom.
Juki nestrpljivo otvori pismo.

Draga gospođice Kasteljano,

Kad budete dobili ovo, ja ć u već biti negde u putu, ne znam č ak ni
gde. Želim da vidim Ameriku jer nikad nisam bila van San Franciska.
Pretpostavljam da se pitate zašto vam pišem, pa ću preći na stvar.
Dokazi koje ste traž ili su u drugoj koverti, i verovatno ć ete ž eleti
da ih iskoristite da biste Kampionovima pružili nekakvo okončanje.
Nadam se da razumete zašto ne mogu da vam kažem više od toga.

Pozdrav, Džuni Mun

Juki ponovo pročita pismo.
Borila se s konfuzijom, pokuš avajuć i da shvati š ta joj je Dž uni Mun
rekla. „Dokazi koje ste tražili su u drugoj koverti“.
Juki pocepa prostu belu kovertu i istrese dve stvari na površ inu
stola. Jedna je bila manž etna od koš ulje, iscepana s rukava, sa
izvezenim inicijalima Majkla Kampiona. Manž etna je bila prekrivena
osušenom krvlju.
Druga stvar je bio mali pramen tamne kosesa sve korenom, dug
oko sedam i po centimetara.
Juki su se tresle ruke, ali poč ela je da se trezni, razmiš ljajuć i o
pozivu koji ć e uputiti Riđem Psu. Pitajuć i se, ako ih pritisnu da š to pre
završ e, koliko ć e vremena trebati laboratoriji da analizira DNK koja
će se sigurno poklopiti s onim Majkla Kampona.
I razmiš ljala je o tome kako je, č ak i ako uspeju da pronađu Dž uni
Mun i privedu je, zakon jasan: ne mož e joj se ponovo suditi za
Kampionovu smrt. Mogu da je optuž e za sve i svašta – davanje laž nog
iskaza pred sudom, opstrukciju pravde, ometanje tuž ilaš tva. Ali osim
ako ne ustanove kako je Dž uni doš la u posed tih dokaza, sve su š anse
da javni tužilac neće ni pokušati da podnese tužbu protiv nje.
Juki pogleda u grozne dokaze koji su joj sad bukvalno pali s neba.
Uze telefon i pozva Lindzi. Dok je sluš ala zvonjavu telefona,
razmišljala je o Džejsonu Tviliju.
Bio je optuž en za pokuš aj ubistva č lana javnog tuž ilaš tva, i ako ga
osude, mogao bi da ode na izdrž avanje dož ivotne zatvorske kazne bez
moguć nosti uslovnog puš tanja na slobodu. Ili bi mogao da angaž uje
najbolje branioce koji se novcem mogu kupiti i da pobedi na sudu.
Možda će ga proglasiti nevinim.
Juki je zamislila Tvilija kako sedi u nekom kafeu u Los Anđelesu i
piš e knjigu sa svim š to mu je potrebno kako bi ona imala priž eljkivano
bombastič an kraj koji ć e mu doneti zilion dolara. Vest o postojanju
krvave manž etne, pramena kose i poklapanju uzoraka krvi Majkla
Kampiona dospeće u javnost.
Ko ga je ubio?
Tvili ne bi morao to da dokazuje. Mogao bi da je uč ini jednim od
likova u knjizi. A onda bi prosto mogao da uperi prstom u Džuni Mun.
Telefon prestade da zvoni.
– Juki? – ču Lindzi kako kaže.
– Linds, mož eš li da se vratiš do mene? Imam neš to š to moraš da
vidiš.
125.
Dž uni Mun pogleda kroz prozor i ponovo oseti divljenje zbog
oseć anja letenja i neverovatnog pogleda na bistru, tirkiznu vodu ispod
sebe. I tamo, pojavljujuć i se u vidokrugu po prvi put, bio je gradić na
obali mora. Nije čak umela ni ime da mu izgovori.
Iz zvuč nika se razlež e glas pilota. Dž uni sklopi stoč ić ispred sebe i
zatež e pojas, još uvek zureć i kroz prozor, gledajuć i sada plaž e, male
čamce i ljude.
O, bože, ovo je previše sjajno.
Opet je poč ela da razmiš lja o onoj davnoj noć i kad je Majkl
Kampion prestao da joj bude klijent. Prič ali su o tome koliko se vole i
kako za njih nema nade.
Majkl je u igri čupkao kratku pletenicu koja joj se spuštala niz vrat.
– Imam jednu ideju – rekao je on. – Način da budemo zajedno.
– Uradila bih bilo šta – rekla je ona. – Bilo šta.
– I ja – rekao je Majkl.
Bilo je to uzajamno obećanje.
Skovali su plan tokom sledeć ih nekoliko nedelja, plan koji ć e se
realizovati kroz š est meseci. I jedne noć i, kad je sve bilo spremno,
Majkl je izaš ao iz njene kuć e i prosto je nestao. Tri meseca kasnije,
neko je pozvao policiju rekavš i da je video Majkla kako ulazi u njenu
kuć u. I onda je policija doš la, i ona se zbunila i izmislila prič u – i
uvalila se u veliku nevolju.
Bio je to pravi pakao: zatvor i suđenje i posebno č injenica da nije
bila u moguć nosti da proverava mejlove i prima telefonske pozive. Ali
znala je da ć e je on č ekati. Da su je osudili, on bi se pojavio. Ali Dž uni
je izdrž ala do kraja, koristila je mozak i advokata kojeg joj je sam bog
podario, i savršeno odigrala svoju ulogu.
I hvala ti bože, proglasili su je nevinom.
Pre tri dana uzela je krv i kosu koje joj je on poslao i poslala ih Juki
Kasteljano zajedno s tim pismom. Sad je onaj najtež i deo bio gotov, i
Dž uni je putovala bez prtljaga. Otputovala je autobusom od San
Franciska do Vankuvera, a zatim avionom do Meksiko Sitija, obuč ena
kao muš ko, a sad je bila u drugom avionu, na putu ka jednom malom
selu na obali Kostarike.
To daleko i č arobno mesto bić e njihov novi dom, i Dž uni Mun se
nadala svim svojim bić em da ć e Majklovo srce jednog dana biti
izlečeno i da će zauvek živeti srećno.
Presvukla se u slatku malu haljinu u kupatilu, rastresla svoju tek
ispravljenu tamnosmeđu kosu, stavila š ik naoč ari s okvirima u obliku
mač jih oč iju. Toč kovi aviona se zakotrljaš e pistom a putnici zatapš aš e.
I Džuni je tapšala, dok se avion zaustavljao.
Koji trenutak kasnije vrata na trupu se otvoriš e, i Dž uni stade
paž ljivo da se spuš ta pokretnim stepenicama koje su prislonili uz
avion. Dž uni je prelazila pogledom preko mnoš tva lica koja su gledala
put aviona iz malog spoljašnjeg terminala.
Eno ga.
Obrijao je glavu, pustio kratku bradicu i bio je potpuno pocrneo od
sunca. Nosio je majicu jarkih boja na pruge i bermude od teksasa,
široko se osmehivao i mahao, dovikujući,
– Draga, draga, ovde sam!
Niko ga nikad ne bi prepoznao, niko osim nje.
Ovo je bio njen pravi život.
I počinjao je sada.
{1} Kesteni se peku na vatri. Zima te štipa za nos... (Prim. prev.)
{2} Stari, poznati model rols-rojsa. (Prim. prev.)
{3} Misli se na sluč aj ubistva mladenaca iz 1. dela ovog serijala: Prvi
koji umire. (Narodna knjiga, 2002) (Prim. prev.)
{4} Engleski izgovor. Na latinskom to bi glasilo: anuit koiptis. (Prim.
prev.)
{5} Stil gradnje nazvan po istoimenom rtu Kejp kod. Javlja se u 17.
veku kada su kolonisti iz Engleske poč eli da naseljevaju SAD.
Karakteriše ga niska. (Prim. prev.)
{6} Vidi Šesta Meta (Mladinska knjiga, 2010). (Prim. prev.)
{7} Vrsta govora u pozorištu. (Prim. prev.)
{8} Engl.: hawk – soko, pidg, skrać eno od pidgeon – golub. (Prim.
prev.)
{9} Legenda američkog bejzbola. (Prim. prev.)
{10} Engl.: Court TV – kablovska TV mrež a koja prenosi suđenja.
(Prim. prev.)
{11} Engl.: Chunky Monkey – debeljuškasti majmun. (Prim. prev.)
{12} Engl.: igra reči (rest in peace; rest in pease). (Prim. prev.)

James Patterson - Ženski Klub Za Umorstva 7 - 7. Nebo

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

James Patterson - Ženski Klub Za Umorstva 7 - 7. Nebo

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Džejms

Posebnu zahvalnost dugujemo naš im izvrsnim istraž ivač ima, Eli

Ukrasne lampice svetlucale su na visokoj jelki, koja je stajala

Henriju Jablonskom se prevrnu ž eludac. Zagrcnuo se debelom

Sedele smo u krugu oko logorske vatre iza iznajmljene kolibe u

Puls mi je skočio na pomen imena Majkla Kampiona.

Put od sat vremena do glavne policijske stanice preš la sam za

Jedan mladić od dvadesetak godina plave kose nameš tene u jež

Odmah iza ponoć i, sedela sam na kuhinjskoj stolici i posmatrala

Oko osam sledeć eg jutra, zatekli smo Rikija Malkolma kako

Dok je Riki Malkolm spavao u zatvorskoj ć eliji na desetom spratu

Naslikana dama Dž uni Mun izgledala je tmurno i umorno tog

Još uvek sam se naslađivala otkrić em nož a kad mi je zazvonio

Dž uni Mun uđe u sobu za ispitivanje u ž enskom zatvoru odevena u

Grad Dž ekson je bio poznat po svojim restoranima brze hrane i

Kafe Kod Suzi je neš to između Ka ića Uzdravlje i otvorenog bara s

Sedela sam za svojim stolom na odeljenju sledeć eg dana kad je Rič

Iz sna i naruč ja mog dragog trgao me je Dž akobijev glas preko

Zurila sam u svog partnera dok su ž iš ke padale s tavanice a

– Pljač ka je bila motiv za ovo? – razdra se Konklin dok je Kler

U tri sata tog jutra, Hani, Konklin i ja smo posmatrali kako

Prostorije gradskog patologa nalaze se u zgradi koja je sa sediš tem

Dž akobi i ja bismo marili za smrt Malounovih č ak i da ih Konklin

Dž akobi i ja smo već znali dve stvari o Ronaldu Grejsonu: da je

Psihijatri kaž u da je podmetanje pož ara muš ka metafora za seks;

Sledeć a č etiri sata, Dž akobi i ja smo zvonili na vrata kuć a po

Parkirasmo se uz ivič njak u isto vreme kad je Konklin stigao

Hok je zarobio bubaš vabu ispod staklene č aš e od viskija na

Konklin i ja smo obilazili zalagaonice ceo dan, nadajuć i se da ć emo

Nebo je posivelo dok smo Konklin i ja bili u zalagaonici Ernija

Ogromnu već inu stanovnika kalifornijskog grada Kolme č ine

Na dva bloka udaljenosti od sediš ta policije, s druge strane ulice,

Juki se probijala kroz more reportera i kamermana koji su je

– Dame i gospodo – reč e Juki s pulta. – Dosta toga se zna o ž ivotu

S. Dajana Dejvis spusti š ake s obe strane govornice, i stade da je

Izvrš itelj prozva moje ima i ja ustadoh s klupe u hodniku, otvorih

– Inspektore Konklin – reč e Dejvisova, osmehujuć i se. – Zvuč ite mi

Još uvek se oseć ajuć i ranjeno zbog branioč evog unakrsnog

Stiven Mič am i njegova ž ena Sendi gledali su dokumentarac o

– Ovo viš e nije smeš no – reč e Stiv Mič am dvojici momaka,

Smrad izgorelog mesa nam je zapuhnuo nozdrve i pre nego š to

Debra Kurc je pila kafu od prethodnog dana u manjoj, č istijoj od

– Koristiš li ti ikad ovo? – upita me Džo za šporet.

– Narod poziva gospodina Trevisa Kuka da svedoči – reče Juki.

Tanja Braun je už ivala na mestu svedoka, istovremeno zadajuć i

Tvili je pozvao Juki dok je bila na poslu i pitao da izađe s njim na

Dž ejson Tvili je sedeo na dvosedu u Jukinoj dnevnoj sobi, sa

Nakon š to je pravi psihopata i ubica iz njene zgrade bio uhapš en,

Devojka je bila krupna.

Konklin je parkirao naš a kola na uskom putu omeđenom

Telefon je zvonio bez prestanka u nekom ć oš ku drugog sprata

Konklin i ja se nikad nismo ozbiljno posvađali, ali smo se prepirali

Sunce je zaš lo i neko iz noć ne smene uključ io je jake plafonjerke.

Juki je bila na pijaci š est blokova dalje od svog stana, razgledajuć i

Dž akobi prekide vezu, ostavljajuć i me sa statič kim š umom u uvetu

Kolena su mi klecala dok smo se pele uza stepenice, ali um mi je

Hani upali prenosive re lektore u onome š to je ostalo od moje

Zurila sam u š oku i neverici u veliku knjigu mekih korica,

Bilo je jedan ujutru, napolju je bilo dvadeset stepeni.

U glavi mi je vladao haos dok sam se trudila da razumem š ta mi

Pauza na suđenju je potrajala celih blagoslovenih nedelju dana, jer

Dž akobi je sazvao sastanak odeljenja tač no u osam ujutru. Zamolio

Juki je bila sva naelektrisana.

Trž ni centar Stanford bio je divna otvorena trž nica s radnjama