ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА ОБРАЗОВАЊЕ

ВАСПИТАЧА

СЕМИНАРСКИ РАД

ПРЕДМЕТ: МЕТОДИКА РАЗВОЈА ГОВОРА

ТЕМА: ДРАМСКИ ПРИКАЗ ТЕКСТА

Ментор:
Студент:

ДР Миланка Маљковић
Драган Кикић

5336/2016
 Март 2018.год. Кикинда

С А Д Р Ж А Ј:

Увод........................................................................................................3

1. Драмске игре..........................................................................................4

2. Драматизација текста............................................................................4

3. Драмско делоза децу измеђупозива на игру и вида поучавања........5

4.Музичка драматизација текста..............................................................7

5. Закључак................................................................................................10

6. Литература.............................................................................................11
 УВОД

Активности у области драме су отворени и изузетно подстицајан простор за рад

са децом, посебно за истраживање и креирање које полази од игре, које се кроз игру
развија и које се чува и преноси. Драмске активности и играње позоришта уводе дете у
више облике игровних и стваралачких активности, омогућавају детету активно стицање
и коришћење потенцијала и способности важних за комуникацију и изражавање и
усмеравају дете на њему близак и својствен начин изражавања.

Стварати услове да деца:

 испољавају своју спонтаност, самосталност и слободу, машту и осећања;

 сама истражују и откривају различите могућности и решења проблема;
 усмеравају акцију на себе и воде игру уживајући у самом процесу и средствима,
више него у резултатима и циљевима;
 активно учествују у драмском искуству;
  развијају способност свесног критичног односа према сопственом игровном
понашању у разним драмским активностима и играма позоришта;
 откривају себе и свет око себе, истражују своје понашање и своје односе са тим
светом;
 развијају самосталност и инвентивност.

1. Драмске игре

Драмске игре јесу врста покретних игара деце, па их можемо назвати и драмске
игре за приказивање-оживљавање садржаја неког текста и од приказавања-извођења
правих драмских комада за децу.

Драмске игре јесу израз дечјих потреба за кретањем, гласањем и говорењем у

споју са певањем, оне су жеља да се маштом и фантазијом замишљају и играју
најразличитије ситуације и да све то протка говорним изразом, сем ако није у питању
пантомимика. Тако драмска игра постаје прва и најважнија етапа у појави говорног
стваралаштва.

Драмске говорне игре, деца почињу да спонтано користе врло рано. Деца се
играју са играчком, коју персонофицирају, па тако представљају живот одраслих:
девојчица негује лутку а дечак се игра камионом или коцкицама итд. То су самоигра и
самоговор драмског карактера, јер се изводи нека радња, а притом и говори нешто.

Права драмска говорна игра, појавиће се негде између четврте и пете године
живота, по угледу на познате садржаје песама или прича, што их је дете слушало или
гледало ожевљене луткама, сликама и сенкама. Упоредо са растом, деца ће изводити
читаве радње везане за живот или измишљене и том ће приликом итекако говорити.
Тако ће настати-стварати читаве узбудљиве сцене борби, ратова, разних сукоба, али и
приказивање нечег из контаката животиња и људи, између самих животиња,
замишљати да ствари међусобно разговарају, да природне појаве говоре и сл., јер дете
замишља да свако има свој говор, као оно само. Само, децу треба у томе потстицати и
учити их просто томе. (Матић 1982).

2. Драматизација текста

Драматизација текста је омиљена метода рада са децом предшколског узраста.

Деца често и сама организују своје драмске игре. То су праве „представе“, у којима
нема ни режисера, ни сценографа, ни глумца, или, боље речено, они су и прво и друго и
треће. Организују своју драмску игру, уживљавајући се у најразличитије улоге и на тај
начин одређују свој однос према средини у којој се крећу.

Играјући се деца опонашају одрасле људе, животињскњ љубимце, па чак се

понекад поистовећују са њима. Њиховој машти тада нема краја. Данас је теденција да
се драматизацијом што шире и потпуније обухвате дечије игре, снови, маштања,
детињство у целини са свим његовим карактеристикама.

Мало је драмских текстова намењених деци предшколског узраста. Али то не

умањује учесталост примене ове методе рада у предшколској установи. Често
васпитачи организују драматизацију обрађених и деци познатих текстова. Уз помоћ
маште, креативности и адекватних костима за час, настане изузетна дечија представа.
(Маљковић 2013)

3. Драмско дело за децу, између позива на игру и вида поучавања

Квалитетен наставни рад на драмском тексту свестрано развија дечије креативне

способности, најпре оне које припадају умећу читања, говора и писања, а затим и оне
које припадају различитим другим врстама стваралаштва. У раду са децом млађег
школског узраста, рад на драмском делу најчешће је замишљен као низ игровних
активности. Међутим, основ те игре је поучавање од стране наставника, које захтева
озбиљне припреме за извођење часова, на којима се на таквом тексту ради.

Рад на усвајању драмског дела и стварању подстицаја за његово усвајање са

децом предшколског узраста, реализује се кроз игру, што за децу овог узраста
представља забаву, подстичући при томе код њих страст за креативним активностима у
која их води машта. Увођење деце у свет драмских текстова кроз игру, почињемо кроз
игроказе. На тај начин се уводе у разговор у виду дијалога, који је за њих изузетно
интересантан.

Деца предшколског узраста своје стваралаштво испољавају спонтано, зато што

нису оптерећени смислом, успешношћу свог рада и зато што своју активност не гледају
кроз корист, већ кроз забаву. Игром она негирају и превазилазе стварност,
испољавајући то као стваралаштво њихове маште, којим се стварност допуњује,
преиначује, надмашује и обогаћује.

Приликом припреме за извођење драматизације текста, неопходно је да васпитач

буде обазривпри подели улога које ће деца играти, како деца не би дошла у ситуацију
да буду изврнута смеху, нпр. Деца која имитирају магарце, вола, коње... треба мењати
улогекако би сва деца могла да прођу кроз све улоге. Не треба инсистирати да свако
дете прихвати улогу, уколико покаже негодовање, већ треба понудити другом детету.

Улоге деци можемо делити применом разбрајалица, при чему разбрајалицу може
да изговара дете. Припрему неких сценских реквизита, маски или сценске гардеробе,
добро је радити у сарадњи са децом и при томе користити материјал који постоји у
радној соби. Приликом израде маски, довољно је истаћи особеност лика, нпр. За лисицу
дуг реп, за зеца кратак, за роду дуг кљун, за патуљка капицу и сл. Уместо
професионалних сценских реквизита, који су често због превисоких цена недоступни
васпитачима, могу се искористити ствари из непосредног окружења. (Маљковић 2013)

Пример:

Три лептирка (приповетка, непознати аутор)

Ликови који учествују у драматизацији: наратор, три лептира (црвени, бели и жути),
лала (жута, бела и црвена), сунце, киша

Организовање простора за игру: Радна соба, или двориште

Ток Активности: у угловима да се налазе лале (црвена, бела и жута), лептири (црвени,
бели и жути) који се појављују на сцени, обилазећи од цвета до цвета (остали другари у
игри, који се налазе на средини радне собе), сунце се налази на средини радне собе
(дете) и киша (дете које ће да отера сунце), и полако улазимо у причу.
НАРАТОР: била три лептира, црвени, бели и жути (тим редом се појављују деца-
лептири). Играли су се на сунцу (које стоји између цвећа) и весело летели од цвета до
цвета, (другара који се налазе на средини радног простора). Наједном пљусне киша
(дете које глуми кишу, улази и стаје испред сунца), а они, бежи кући! (лептири се
приближе картонској кућици, на столу, зиду, орману...). Кад тамо-врата затворена, а
киша све јача.

Лептири спазе жуту лалу, па оду њој и замоле је (сва три лептира хорски): „лало,
лалице, отвори нам цветак да се склонимо од кише“

Жута лала (дете цвет) им рече: „Жутога примићу, а црвенога и белога нећу, јер нису као
ја“

Он (дете, жути лептир) одговори: „Кад нећеш ни моју браћу да примиш, нећу ни ја. (сва
три лептира у хору): волимо са братом погинути, него брат брата оставити“.

НАРАТОР: Киша је пљуштала и даље. Сада лептири оду Црвеној Лали (деца лептири
се приближе Црвеној Лали) па замоле (сва три лептира хорски): „лало, лалице, отвори
нам цветак да се склонимо од кише“

Црвена лала (дете цвет) им рече: „Црвенога примићу, а жутог и белога нећу, јер нису
као ја“

Он (дете, црвени лептир) одговори: „Кад нећеш ни моју браћу да примиш, нећу ни ја.
(сва три лептира у хору): волимо са братом погинути, него брат брата оставити“.

НАРАТОР: Киша је пљуштала и даље. Сада лептири оду Белој Лали (деца лептири се
приближе Белој Лали) па замоле (сва три лептира хорски): „лало, лалице, отвори нам
цветак да се склонимо од кише“

Бела лала (дете цвет) им рече: „Белога примићу, а жутог и црвеног нећу, јер нису као
ја“

Он (дете, бели лептир) одговори: „Кад нећеш ни моју браћу да примиш, нећу ни ја. (сва
три лептира у хору): волимо са братом погинути, него брат брата оставити“.

НАРАТОР: чује Сунце како се браћа воле, па сину иза облака (дете стане испред кише),
растера кишу (дете) и угреје лептириће. Весела браћа поново полете од цвета до цвета.
(Матић 1982)
 4. Музичка драматизација текста

Музичка драматизација, као облик музичке игре има за циљ развој лепог
певања, изражајног говора и усаглашавања покрета уз музику. То је музичка игра у
којој се смењују приповедање, певање одређених улога, покрет, плес, инструментална
музика.

Васпитач најпре одабере музику и текст, односно интересантну причу, коју деца
причају, певају, глуме, прате покрете уз костиме и добро уређен простор.

У музичкој драматизацији важну улогу има наратор-приповедач, који све делове

ове игре, спаја у једну складну целину. То најпре ради васпитач, а затим и дете.

У извођењу музичке драматизације учествују сва деца: једна група је хор, друга
група је оркестар који свира на дечијим ибструментима, а остала деца су извођачи,
певачи појединих улога.

Овако урађена музичка драматизација, у богато уређеном простору, уз добру

музичку пратњу код деце изазива буру позитивних емоција, пропраћених пљеском,
навијањем, смехом, радошћу и задовољством.

Пример музичке драматизације:

Непослушно маче:

Ликови који учествују у драматизацији: Маче, зец, веверица, јеж, врабац, Милица, дете
наратор, хор и дечији оркестар.

Организовање простора за игру:

У једном углу је кућа из које ће изаћи Милица и маче

У другом углу је шума у којој станују ликови који се појављују у причи. Ту је дечији
хор и оркестар.

Ток Активности:
Уз тиху музику песме „пролеће у шуми“ (инструментално извођење васпитача, или
коришћење музичких уређаја), покрете и звуке којима деца имитирају шуштање лишћа,
цвркут птица и зујање пчела, полако улазимо у причу.

ДЕТЕ НАРАТОР: у малом селу, на зеленом брежуљку, налазила се жута кућица са

црвеним кровом. У њој су живели бака, дека, њихова деца, унука Милица и њено маче.
(Милица излази из куће и пева песму „На крај села“).

ДЕТЕ НАРАТОР: сви су живели срећно, задовољно и мирно, једино је Миличино маче
било несташно и непослушно. (маче излази и седа на сред пута, поред куће).

ДЕТЕ НАРАТОР: ево га како седи на путу и љутито гледа. (хор уз пратњу васпитача
пева песму, а маче се укључује текстом мја-у, мја-у).
ДЕТЕ НАРАТОР: Милица много воли своје маче. Међутим, овога пута неће да му
прашта за нерад и несташлуке. (зато му љутито каже)

МИЛИЦА: Иди, мацо, куда знаш, мени више не требаш!

НАРАТОР: Маче је разумело Милицу и покуњено одлази према шуми. (Филиповић

2003).
 5. Закључак

Да би се успешно реализовала драматизација неког текста, са децом

предшколског узраста, потребно их је првенствено упознати са садржајем, било већ
познате приче или креирањем нове, њима непознате, уз више покушаја започети
реализацију изабране теме, уз одређивање и прављење кореографије, заједно са децом и
поделом улога, које се може извршити на више начина (избором од стране васпитача,
самостално бирање улога, бирање путем резбрајалица....).

У активностима реализације драмског текста, полако уводимо глумце у своје

улоге, путем више поновљених покушаја, док временом, деца сама не схвате која је
њихова улога и шта се од њих очекује и треба се направити добар баланс, пошто ће
деца која имају премало учешћа изгубити пажњу.

6.Литература
1. мр Радомир Матић (1982).- „Практични примери за рад на развоји говора деце
предшколског и млађег основношколског узраста“ ИШПРО Беорад

2. Радованка Филиповић (2003)-„Васпитач више од професије из праксе једног

васпитача“ Тампограф Нови Сад

3. др Маљковић Миланка (2013)- „Методика развоја говора деце предшколског

узраста“ВШССОВ Кикинда