Веселин П. Џелетовић
СРПСКО СРЦЕ ЈОХАНОВО
– есе о из ање –
 
 

www.poetabg.com
Београд, .

1
 
Веселин П. Џелетовић
СРПСКО СРЦЕ ЈОХАНОВО
 
Би лио ека
„Сведочанства“
 
Из авач
Удружење писаца Поета
 
За из авача
мр Павле Џелетовић Иванов
 
Лек ор, корек ор
Весна Вукојевић
 
Слика на корици
„Жута кућа“
Саша Ј. Мишковић, сликар
 
Дизајн корица
Мићо Поповић
 
Техничка ри рема
Сло одан Џелетовић
 
Ш ам арија
Dinex – Београд
 
Тираж
примерака
Београд. .

2
 Рекли су о роману
„Ср ско срце Јоханово“
 
 
Марија Лина Века и Веселин Џелетовић показали су
велику личну хра рост усудивши се да отворено проговоре,
у својим романима, о трговини људским органима на Косову
и Метохији…
 
Владислав Јовановић
и лома а и ивши минис ар
и ам аса ор СР Ју ославије у УН
 
 
Одлучност у ор и за истину и правду господина
Веселина Џелетовића огледа се у роману „Ср ско срце
Јоханово“. Документовано сведочење о страдању српског
народа на Косову и Метохији основа је овог романа
заснованог на истинитом догађају. Нека ова књига уде
путоказ и опомена…
 
Радомир Смиљанић
књижевник
 
 
За успешну градњу лика у књизи „Српско срце Јоханово“,
који се после суд оносне одлуке трансформише из олесне
осо е, која чека смрт, у активни хуманистички лик који
помажући другима надраста смрт – додељујемо Веселину
Џелетовићу Специјално признање Академије „Иво
Андрић“…
 
Проф, др Дара Вучинић
књижевник

3
 
 
Управо зато смо господин Џелетовић и ја писали о тим
злочинима, јер је „страшно када неко пати, али је још
страшније када то нико не чује“.
 
Марија Лина Века
књижевник
 
 
…Поред ње могу, с друге стране, да стоје стотину књига,
ових других, ова ће држати тежину на тасу, још и више, јер
ово је истина, а оно нечија пројекција…
 
Радмило Мулић
књижар из Ново Са а
 
 
Ср ско срце Јоханово“ представља национално удилачки
светионик у густој помрачини Српства. Али да и он почео и
зрачи препородитељски, нужно је да књига уђе у најширу
јавност.
Моја маленкост очекује да ће национално свјесни и
имућне српске патриоте у дијаспори организовати
превођење ове књиге на иностране језике и да ће је у ацити
у најширу јавност своје друге домовине.
У закључку још једном истичем: роман Веселина
Џелетовића „Ср ско срце Јоханово“ по о иму је мала књига, али
по поукама и порукама велика: она је својеврсно национално
освјешћујуће дјело.
 
Веселин Ðуретић
ис оричар
 
 
Поема-роман „Српско срце Јоханово” уздигло је истину о

4
страдалништву српског народа на пиједестал међународне
по уне против најмрачније врсте злочинаца који су
некажњено у ијали Ср е са Косова и Метохије да и њихове
органе продавали зарад својега огатства. Ова поема-роман
својом вишеслојном стваралачком снагом, својом чистотом
емоција, по унила је и подстакла нове угледне ауторе да се
придруже теми, окупивши око се е као актере и поданике,
као слушаоце и тумаче истине на просторима и изван
српских земаља: од Немачке, Италије, Словеније, Румуније, а
ако Бог да ускоро и Русије!
 
Љиљана Булатовић
у лицис а и књижевник
 
 
Оно што је мени посе но пало у очи, када сам прочитао
овај роман, су два потпуно нова елемента, у целој тој истрази
који указују на тежину целог случаја илегалне трговине
људским органима, а то је повезаност званичника
међународних институција са криминалцима и чињеница
да операције нису рађене у Ал анији.
 
Милован Дрецун
новинар
 
 
По Богу рате Џелетовићу, хвала на сведочењу писаном,
а ти драги пријатељу роман у руке, читај и сведочи даље.
 
Хаџи-Миленко Чуровић Кичавски
књижевник
 
Волела их да вам скренем пажњу да постоји једна врло
чудесна, чудновата и нео ична, и за мене веома потресна,
једна истини га прича којој ћу тек да се посветим и са којом
ћу тек да се авим, да се одредим и ја сама емотивно према

5
њој, још увек су ми емоције много уз уркане кад мислим на
њу, па ми је потре но једно време и једно заиста дуго
ављење том причом. То је једна поема која се зове „Српско
срце Јоханово“…
 
Јадранка Јовановић
о ерска ива
 
 
Песници су увек или лучоноше и они су увек ранили
свој народ и или најхра рији. Тако и дивни песник Веселин
Џелетовић, написао је ово сјајно дело, које говори о
трговини органима и ја сам ила задивљена када сам ово
прочитала, у даху, одушевљена сам ила. Тако једну тешку
тему, на тако један поетски начин је он написао, тако да не
грозите се, него онако осећате жељу да то што више људи
сазна у свету. На ову тему тре ало и филм направити и ова
држава и тре ало да стане иза овога. Доста нас ом ардују
са тим страшним филмовима који говоре најгоре о српском
народу а ово је једна прича која и нас ранила на
најхуманији могући начин…
 
Оливера Катарина
сло о ни уме ник

6
 
 
Посвећено свим нес алим и
ки на ованим
са рос ора Косова и Ме охије
 
Ау ор

7
 СРПСКО СРЦЕ ЈОХАНОВО

 
 
Смирени поглед Јохана Вагнера почивао је на слици
окаченој на зиду. Људи који су пролазили поред њега видели
су само човека који ужива у уметничком делу. Високо чело
одавало је умну осо у, док је његова складна грађа
показивала да се ради о мушкарцу који доста тренира и
посвећује пажњу свом телесном изгледу. Ком инација
изузетно плавих очију и коврџаве, као гар црне косе, мамила
је скривене погледе дама које су промицале ходником.
Скупоцено одело које је носио, сашивено од најфинијих
тканина произведених од ретких врста вуна арктичких и
јужноамеричких животиња, украшено дугмадима од -
каратног злата са дијамантима, говорило је да се ради о
припаднику високог немачког племства. Његово пуно име,
које потврђује да припада старом племству, и то оном од пре
-те године, гласило је Johann Hans Frederick Theodor
Ernest Philipp von und zu Vagner. Већина људи га је
ословљавала са Барон од Вагнера, док је за пријатеље ио
једноставно Јохан. Он је и даље упорно посматрао зимски
пејзаж на слици, којим је доминирала сеоска кућа, око које
су иле помоћне зграде и унар у средини дворишта. Пољски
WC ио је удаљен од куће педесетак метара и до њега су
водили ду оки трагови стопа у снегу. Помисао па то да је
неко од укућана још унутра, јер није ило повратних
трагова, није измамила осмех који се појавио на Јохановом
лицу. Осмехнуо се при помисли на апсурд који је увидео, да
огромни новац који има, неколико кућа и вила, велика
предузећа, ројне фарме и стотине хектара земље – више му
не значе ништа. Или, оље речено, не могу да му помогну.
Беспомоћност, коју је осетио тог момента, прожела је цело

8
његово иће. Слегао је раменима, ду око уздахнувши устао
са столице на којој је седео и изашао из зграде. Када је ступо
на улицу његов шофер је хитро скочио како п му отворио
врата кола. Мерцедес Бенз F привлачио је пажњу
пролазника, од којих су неки млађи чак и застајали да га
оље погледају. У том моменту, то је засметало Јохану, који је
иначе ио поносан на свој аутомо ил и са задовољством је
увек и свуда причао о њему. Никоме није дозвољавао да га
вози, али је овај пут повео возача, јер се плашио да ће
одговор, з ог кога је овде дошао, ити негативан и да неће
ити у стању да сам вози. Тако се и догодило. Сео је на задње
седиште и загледао се кроз прозор аутомо ила. Са улицама
промицала су и сећања која Јохана вратише на , фе руар
, године, када је све и почело.

9
 
 
Тог понедељка је, као и увек до гада, имао заказану
партију тениса са својим пријатељима. Његова девојка Грета
и он, играли су против Јохановог нај ољег друга Франца и
његове супруге Марте, док еу их остали пријатељи
посматрали. У једном тренутку, када је Јохан јаче замахнуо
да удари лоптицу, осетио је страховит ол у пределу десног
рамена. Вриснуо је и пао на земљу, још увек, з ог грча,
држећи рекету руци. Грета је притрчала и подигла му главу,
наслонивши је на своје крило. Уверивши се да је Јохан при
свести Франц је отрчао до о лижњег ресторана да донесе
воде и каже осо љу да позову хитну помоћ. Неколико
тренутака касније дошла су ам улантна кола и након краћег
прегледа одвезли Јохана до олнице. Бол је престао, онако
нагло како је и настао, и Јохан се опет осећао до ро. Мислио
је да ће га након прегледа пустити кући. Међутим,
за ринути поглед доктора, који га је прегледао, заду љен у
резултате испитивања, унео је неки страх код Јохана.
Испоставило се да је у праву што страхује јер му је лекар
након тога рекао да ће морати да га задрже у олници, док
не ураде детаљно све потре не прегледе, Јохан је помислио
да можда претерују са ригом и да желе некако да му се
одуже, зато јер је овој специјалној олници у којој се лечио, и
која је з ог високих цена услуга имала малу, али про рану
клијентелу, поклонио до сада неколико већих донација у
новцу. Надао се да тиме желе да покажу како воде рачуна о
људима који им помажу. Али, то је ила само нада. Након
неколико дана, које је провео у напорним прегледима и
испитивањима, речено му је да олује од неизлечиве олести
срца. Да трагедија уде већа, олест је ила у ком инацији са
хипертрофијом и спаса за Јохана није ило, осим
трансплантације органа. Лекари су прогнозирали да му

10
остаје година дана живота, у нај ољем случају две, и само
може да моли Бога да се појави донор чије и му срце
пресадили. С тим сазнањем отпуштен је из олнице на кућно
лечење.
По савету личног лекара пријавио се у DSO. Немачку
фондацију за трансплантацију органа (Deutche  Sti ung
Organtransplatantion). Јохан до тада није ни знао за
постојање ове фондације, са чијим се радом у удућим
данима оље упознао. DSO организује све потре не кораке у
процесу донације органа, укључујући и транспорт органа до
прималаца. У оквиру ове организације ангажовано је скоро
координатора, који помажу осо љу у олницама у
процесу донације органа, шаљу узорке крви и ткива
покојника па ла ораторијско испитивање, проверавају да ли
код преминулог постоји инфекција, тумор или о ољења која
и могла угрозити примаоца органа. Сви до ијени резултати
шаљу се на размену у Еуротрансплант, где посе ан
рачунарски програм пореди податке донатора органа са
свим примаоцима на листи чекања. Пласман органа је
заснован на чисто медицинском становишту. Такође је
сазнао да у Немачкој око људи годишње чека на
трансплантацију срца, да је он тренутно на листи
чекања и да ће донорско срце моћи да до ије, ако га срећа
послужи, за две године. Знајући да је то прекасно за њега
одлучио се да послуша савет једног од координатора, с којим
се упознао, да плати људима који раде на донаторским
картицама, како и они прилагодили здравствене податке
донора са његовим и тиме омогућили да што пре дође на ред
за трансплантацију. Тако је и учинио, платио је . евра и
већ после два месеца позвали су га у олницу на договор за
операцију. Док се при лижавао ординацији пришла му је
непозната жена, носећи е у у рукама, док је око ње
скакутало двоје деце:
„Господин Јохан Вагнер? – упитно се загледа у њега.
„Да, госпођо. Да ли се ми познајемо?“
„Не, господине Вагнер, али Ви ћете узети срце мога

11
супруга! – повишеним гласом му се о рати и понови, сада
већ вичући – Ви ћете узети срце мога супруга!“
Јохана запрепасти ово њено о раћање, јер је ио упознат
са чињеницом да само координатори знају ко је прималац
органа донора и да род ина преминулог није упозната са
идентитетом примаоца. Можда је ова жена очекивала неку
накнаду за то, на крају крајева радо ће је исплатити, њему
новац није никакав про лем.
„Драга госпођо, веома жалим з ог Вашег гу итка, али
ако је Ваш покојни супруг одлучио да уде донор органа, не
видим шта је ту лоше. Разумем, ако мислите да тре а да Вам
платим за то срце…“
„Бедниче један – прекину га жена, у пола реченице, сада
већ хистеричним гласом – мислите да све можете да платите.
Мој супруг је жив и њему је следовало срце које ћете до ити,
јер сте толики нитков да сте потплатили људе да Вам то
среде. З ог Вас ће моја деца остати сирочићи, користите
туђу муку и сиротињу, нека сте проклети ако узмете то срце
преко реда.“
Окренула се и пошла ка излазу из олнице. Деца су
потрчала за њом. Никада Јохан није видео код неког толико
достојанства и поноса, као у начину њеног одласка. И никада
у животу пије ио посрамљен као сада. Запутио се ка
ординацији и упитао лекара, код кога је имао заказано, ко је
следећи после њега на списку, јер жели да се одрекне места
примаоца органа у његово име. До ио је информацију да је
то мушкарац, ожењен, отац троје деце, управо човек о коме
је жена причала. Никакав наговор лекара није могао да
промени његову одлуку о одустајању од трансплантације.
Чак ни чињеница да након такве одлуке можда уде
последњи пацијент на листи чекања. Провео је дуго времена,
после тог догађаја, на клупи у чекаоници. Преко пута њега
седела је једна млађа жена, са кћеркицом анђеоског лица.
Дете је имало можда седам или осам година. Видевши
његово тужно лице, девојчица се подиже са столице на којој
је седела и приђе Јохану.

12
 „Чико, зашто сте тако тужни? Је л‘ и Вама не ради у рег
као и мени?“ – невино упита девојчица, гледајући га право у
очи.
Јохан је нежно помилова по глави. Мајка, која је
посматрала ту сцену, поче да плаче. О јаснила је Јохану да
разуме како му је, претпостављајући да он, исто као и они,
нема пара да плати за операцију, и да деле исту суд ину. Није
знала колико греши. Било јој је чудно што се овај господин
распитивао о њеном имену и презимену, цени операције и
висини свих трошкова потре них за трансплантацију
у рега девојчици. Одговор на то до ила је у виду чека на
. долара, који је гласио на њено име и презиме, који јој
је кћеркица дала кад је господин већ отишао.
„Мама, онај чика је рекао да ар ја удем срећна, кад он
то не може. И да ти дам овај папирић“.
 
 
Неколико дана након тог догађаја провео је
размишљајући шта да ради. Из егавао је пријатеље, чак је и
Грети рекао да је заузет и да не може с њом да се виђа, з ог
пословних о авеза. Никоме није хтео да каже праву истину,
па чак ни њој. Она је схватила да се нешто чудно дешава,
неколико пута је покушала на силу да се види са њим, али је
након његовог упорног од ијања одустала и одлучила да га
мало остави самог, ако му је то већ потре но. Можда ће све
рзо ити по старом јер ће време учинити своје. Али, оно је
тек доносило нове иза: ове пред Јохана, који је дане проводио
у шетњи и размишљању о злој суд ини која га је снашла.
Телефонски позив његовог доктора и захтев да хитно дође у
олницу унели су нови немир у Јоханов живот. Није знао
з ог чега га доктор зове те је позвао свог возача и рекао му да
га одвезе до олнице. Од доктора је сазнао да су му се
резултати погоршали и да му остаје највише четири месеца
живота. Скрхан тугом. Јохан је на повратку кући, седећи на
задњем седишту свог Мерцедес Бенза F , донео одлуку.
Ово мало живота што му је преостало провешће у путовању

13
по свету и проводу. Ако већ његово огромно огатство, које су
многи процењивали на преко триста милиона евра, не може
да му помогне, ар ће му ове последње месеце живота
учинити неза оравним. Све до тог тренутка, з ог пословних
о авеза, Јохан се није дуже времена одмарао и проводио.
Одлучио је да на пут поведе свог пријатеља Ханса, који
такође није ио ожењен, како и могли да несметано уживају
у проводу. Пре него што ће кренути на одмор написао је
тестамент, са налогом да се отвори само у случају његове
смрти или годину дана после његовог нестанка. Договорио
се са Хансом да први град у коме ће почети њихов провод
уде Рим. Вечни град је чекао на њихов долазак… као и
суд ина…

14
 
 
Приватни авион, власништво Јохана Вагнера, слетео је
тог маја -те године на аеродром „Рим-Ур е“, удаљен
свега шест километара од градског средишта. Јохан је дао
налог пилоту да дође по њих за три дана. Такси их је
превезао до хотела „Westin Excelsior“ у коме је Јохан закупио
апартман „Villa la Cupola“, у коме ноћење кошта .
долара. Апартман има само две спаваће со е. Витражи у
дневној со и осликавају детаље из митологије ком иноване
с модерним. Има приватну кухињу и трпезарију с лустерима
од мурано стакла, која је цела прекривена античким
мозаиком, вински ка инет и приватни иоскоп, као и лифт
којим се гост може одвести у теретану или џакузи. Ханс није
могао да поверује својим очима у каквом се луксузу налазе.
Једва је чекао да изађу у град, јер их је таксиста већ
информисао о лудом, ноћном проводу. Јохан је осетио
потре у да назове Грету, да јој се повери и да се опрости с
њом, те је замолио Ханса да га сачека код рецепције, док
о ави приватни разговор. Дрхтавим рукама окренуо је рој
њеног телефона.
„Хало…“ – зачуо се њен предивни глас, који је изазвао
малу станку код Јохана.
„Љу ави моја, опрости што се на овај начин опраштам од
те е. Желим само да ти кажем да сам те езгранично волео и
да те волим, целим својим срцем и душом. Ми се нажалост
никада више нећемо видети, јер суд ина тако жели. Нисам
желео да те поведем на овај пут, јер нећу да више иједан
тренутак твог живота прође улудо. Мени преостаје још два-
три месеца живота, ако исмо их провели заједно направио
их неопростиву грешку, ар што се те е тиче. Желим ти све
нај оље у животу, нађи неког човека који те заслужује и
подари му све оно што смо нас двоје планирали. Написао сам

15
тестамент, ти си један од наследника и не мораш се ринути
за удућност, ар што се новца тиче. Тестамент ће се
отворити после моје смрти или годину дана након мог
нестанка. Волим те неописиво и з ог тога желим да ме што
пре за оравиш”.
„Али, Јохане…“ – звук прекинуте везе, као и речи које јој
је Јохан упутио, данима су мучили Грету. Што је најгоре звао
је са мо илног телефона и није могла да сазна где се Јохан
налази. Преостало јој је само да чека, да се нада и тугује.
Иако јој је нешто говорило да га никада више неће видети.
Јохан и Ханс изађоше из хотела и седоше у такси. Возачу
рекоше да их вози у улицу Via Velletri , у којој се налази
чувени диско клу „Alien“. Уз уђено су разговарали и
разгледали улице којима су пролазили, тако ца нису
приметили да их прате нека кола. Као ни то да су за њима у
клу ушла двојица мушкараца из тог аута. То што су или
травестити никоме није запало за очи, јер је у Риму све
нормално. Ту ноћ Јохан и Ханс неће никада за оравити. Али,
неће је памтити по прелепим девојкама с којима су играли и
по лудом проводу који је трајао неколико сати, већ по
чињеници да су се везани про удили у неком подруму.
Сећали су се свега што се дешавало до тренутка док нису
попили есплатно пиће, које им је донела једна заносна
плавуша. Највероватније је у њега стављена неко опојно
средство, јер следеће чега се сећају је да су им они
травестити „помогли“ да уђу у њихова кола говорећи, на
перфектном немачком, да ће их од ацити до њиховог хотела.
Надаље све постаје мрак и тама. Па и сада када су се
про удили нису видели ништа јер су имали повез на очима и
устима. Руке и ноге су им иле везане. У ваздуху се осећала
мемла и влага, што је ио знак да су у неком подруму. Можда
сат или два касније зачули су како се отварају врата. Неко им
се о рати на немачком језику, гру им, мушким гласом:
„Који је од вас арон Вагнер?“.
Јохан климну главом. Осети како му неко скида повез са
очију. Када му се очи мало привикнуше на таму приметио је

16
да се у том подруму, поред њега и Ханса, налазе још три
маскиране осо е, које су носиле капуљаче, како не и или
препознати. Јохан тада схвати да су з ог тога и или о учени
као травестити, како нико из диска не и могао да их опише,
јер је схватио да је у питању отмица.
„Господине ароне, надам се да сте схватили да сте отети
и да ћемо на име Вашег осло ађања тражити откуп. Надамо
се да ћете сарађивати и да нећемо морати да при егнемо
физичком злостављању – претећи глас је одјекивао
подрумом – уколико сте спремни да сарађујете климните
главом и ја ћу вам скинути повез са уста. Уколико удете
покушали да вичете знајте да Вас нико неће чути, али ће Вам
то проузроковати додатне непријатности“…
Јохан само климну главом. Након тога приђе му један од
оне двојице, или двоје, јер није могао знати да ли међу њима
има и жена, и скиде му повез са уста.
„У реду је господо, молим Вас да скинете повез и мом
пријатељу. Дајем Вам реч да ће и он ћутати“.
Маскирани погледа у шефа, чекајући знак одо равања,
на шта овај климну главом, тако да исто урадише и Хансу.
„Драга господо, уколико ваши захтеви уду разумни –
предухитри их Јохан пре него што се о ратише – ја ћу их
свакако испунити. Ако могу исплатити износ који тражите
одмах ћу Вам то рећи. Уколико је ваша цифра већа од тога,
знајте да то једноставно не могу урадити, јер сам последњи
потомак моје породице и немам се код кога задужити“.
„Господине ароне, нека ваши спреме пет милиона евра
и сматрајте се сло одним. Зато смо и маскирани, како Ваша
сигурност не и ила угрожена, јер нас не можете
препознати“ – ез размишљања одговори главни од
отмичара.
„Види се да сте професионалци. Прво по начину како сте
дошли до информација ко сам ја, а друго да знате тачну
цифру новца којом располажем. Господо, сматрајте да смо се
договорили. Даћу упутства Хансу, када ми се јави да је
стигао у Немачку, где и на који начин да подигне новац, а Ви

17
касније са њим договорите о месту и условима размене.
Надам се да сте џентлмени и да ћете свој договор
испоштовати. Видим да сте нам узели мо илне, купите нови
мо илни телефон, јер претпостављам да се плашите
прислушкивања, и тај рој јавите Хансу, за два дана у
договорено време, на мој телефон на послу. Ти Хансе чекај у
фирми, када видим да ме зовеш са телефона из канцеларије,
знаћу да си на сигурном и онда ћу ти рећи коме ћеш се
о ратити за новац, а касније сам одлучи како ћете извршити
примопредају. Да ли сте сагласни са овим господо?“.
„Како да не, господине ароне – осећало се задовољство
у гласу отмичара, који није очекивао овакав лак развој
догађаја – учинићемо како сте предложили. Броју два –
о рати се човеку до њега, називајући га шифрованим
именом – осло оди господина Ханса, одведите га до
подземног пролаза и пустите. Ваша документа су овде –
додаде Хансу његов пасош – ево Вам и новац, који је ионако
ваш, за такси и авионску карту. Да ли сте платили апартман у
хотелу?“ – упита главни о раћајући се Јохану, желећи да се
увери да ли ће хотелско осо ље пријавити полицији њихов
нестанак.
„Да господине, хотел је плаћен за три дана, колико смо и
планирали да останемо у Риму. Ханс, молим те, мој живот је
у питању, не о раћај се никако полицији. Ни овде, ни у
Немачкој. Надам се да разумеш да је све у твојим рукама.
Нарочито је важно да пратиш моја упутства када се јавиш из
Немачке. З огом ми остај пријатељу“.
Ханс му приђе и загрли га. Сузе му заискрише у очима.
„Држи се, драги мој“ рече и напусти подрум у пратњи оне
двојице.
„Морају ли ми руке и ноге ити везане господине“ упита
Јохан главног отмичара коме су се његови ортаци о раћали
са „Велики шеф“.
„Нажалост да, господине ароне. Бар до момента док се
моји ортаци не врате. Онда ћемо Вас одвезати и донети
храну. Стрпите се до тада“ – главни изађе из подрума и

18
закључа врата.
Јохан одахну. Успео је да их наговори да осло оде Ханса
што му је једино ило важно. Отмичари нису ни слутили шта
их очекује… Али, ни Јохан…
Два дана касније, у договорено време, позвали су Ханса
на његов мо илни телефон, како и регистровао рој на који
тре а да се јави и прекинули везу. Након неколико секунди
мо илни телефон је зазвонио и дали су га Јохану. На дисплеју
је ио рој телефона Јоханове канцеларије, тако да је ио
сигуран да је Ханс стварно у Немачкој и да је на сло оди.
„Како си Јохане, да ли до ро поступају с то ом. Шта сад
тре а да урадим и коме да се јавим за новац?“ – рижно
упита Ханс.
„До ро сам Ханс, молим те поздрави Грету и све моје
пријатеље. Разговарај са Гретом, она ће ти о јаснити стање у
којем се налазим, тако да није потре но да радиш ништа,
сло одно о авести полицију…“ на те речи з уњени отмичар
оте му телефон из руке и прекину везу.
Страховити ударац, који је примио у главу, скоро да је
онесвестио Јохана. Али, то га није натерало да се не насмеје и
каже отмичарима:
„Господо, све сте професионално одрадили, осим
чињенице да се нисте распитали о мом здравственом стању.
Мени је остало само два месеца живота, јер олујем од
неизлечиве олести срца, а нисам успео да нађем донора за
трансплантацију, тако да ми је свеједно да ли ћете ме у ити
одмах или ћу умрети од олести. Драго ми је да сам успео да
вас преварим да осло одите Ханса, а као што видите нећете
до ити ништа за мене на име откупа. Вама сам засигурно
езвредан“.
Након неколико минута злослутне ћутње, коју је
произвео Јоханов одговор, „Велики шеф“ проговори:
„Можда, господине Јохане, можда. Ипак, кад оље
размислим, нама и нисте толико езвредни. Поред отмица
ми се авимо и продајом људских органа, тако да ћемо
сигурно нешто новца до ити за Ваше у реге, јетру, плућа…

19
и још много тога.“
Овај одговор толико преплаши Јохана, који је тек сад
увидео шта све још може да доживи и каквим мукама може
ити изложен, да заћута и препусти се црним мислима.
Постао је свестан да је пао у руке зверима, које се нису
ли иле да касапе и черече човека, само да и остварили
зараду.
„Боже, помози – уздахну Јохан у се и – дај ми снаге да
издржим још ово мало времена“.
Тешке мисли и слутње нису му дозволиле дуго времена
да заспи. Чуо је у суседној просторији отмичаре, како на
њему неразумљивом језику, разговарају телефонски са
неким, највероватније вођом њихове злочиначке
организације. Да ће му вадити органе, које ће касније
продати, уверио се сутрадан, после дуге вожње колима, када
су га довели у неку просторију и скинули повез са очију.
Схватио је да се налази у некој приватној клиници,
опремљеној најмодернијом опремом и, како ће се рзо
уверити, врхунским стручњацима. Након неколико прегледа
установили су исти лекарски налаз, који су дали његови
доктори, за које се сматра да су нај ољи у Немачкој. Два дана
је лежао везан за кревет, док су на њему рађена сва
испитивања, све док га нису повели на операцију. Последње
чега се сећа ила је лекарска маска, на лицу доктора који је
држао хируршки скалпел у руци. Не зна колико времена је
прошло од тренутка кад је заспао до момента уђења. Постао
је свестан нејасних о риса и гласова око њега. Страховит ол,
у пределу груди, говорио је да му је одстрањен неки орган,
али није знао који. Лица и предмети полако су постајали
јаснији и угледао је, између капе и маске, очи оног истог
доктора који га је оперисао. Говорио је талијански, толико је
Јохан успео да схвати од свега што му је овај причао.
Немоћан да проговори само је заклопио очи и препустио се
сну. Када се про удио схватио је да је изгу ио појам о
времену, није знао да ли су прошли дани или недеље од
тренутка када су га оперисали, ни колико пута су то

20
урадили. Прошло је још неколико дана које је провео
лежећи, и даље везан за кревет, под рижном негом лекара,
све до часа док није зачуо глас оног истог отмичара из
подрума. Тек сада, када је видео да овај и даље скрива лице,
схватио је све ово време није видео лице ни једног лекара
или олничког осо ља, јер су сви у контакту с њим носили
маске.
„Велики шеф“ му се о ратио, скоро пријатељским гласом.
„Како се осећате господине ароне?“
„С о зиром на то да сге ми повадили толико органа,
мислим да је до ро, и да једва чекам час када ћу погледати
смрти у очи. Није ми јасно како можете да удете таква звер
и да ме још тако нешто лицемерно питате?“
„Зашто имате такво мишљење о мени. О човеку који Вам
је спасао живот. Драги мој ароне, ми нисмо извадили
ниједан Ваш орган, осим срца које смо Вам пресадили, тако
да мислим да је време да размислите о оних пет милиона
евра откупа. О, да, умало да за оравим, сада није пет
милиона, морате додати још . евра, које смо имали на
име трошкова за Вашу операцију. Доктори, а верујте ми да су
врхунски стручњаци, кажу да је Ваше тело до ро примило
донорско срце и да ћете поживети још много година.
Мислим да ћете имати довољно времена да размислите како
ћемо извршити размену, јер ћемо Вас сада повести на једно
место где ћете остати до потпуног опоравка. Када се осетите
довољно јаки да можемо извршити размену – кажите. Сада је
све на Вама.“
Јохан није могао да поверује у ово што је отмичар
изговорио. Још увек је мислио да је све некаква превара,
међутим како је време пролазило, а он се осећао све оље,
полако је почињао да верује у то. Одвели су га на један
олнички род, где су му временом дозволили и да шета
палу ом, како и се што пре опоравио. Успео је да примети
да има још пацијената на овом роду, али на другом
потпалу љу, и да се сви сло одно крећу. Схватио је да су то
људи који су платили трансплантацију органа купљених на

21
црном тржишту и да су овде својом вољом. Његова осећања
ила су помешана. Није знао да ли да се радује или да тугује,
да ли да верује отмичарима или не. Одлучио се да ипак
покуша, платиће откуп и након прегледа његовог лекара
знаће на чему је. Пет милиона евра му свакако није значило
ништа, те је рекао отмичарима да пристаје на откуп, као и да
им верује да ће га осло одити када до ију новац. Али, сада
они њему нису веровали. Тражили су новац који он, ез
личног присуства у анци, није могао да им пре аци. Позвао
је телефоном Ханса.
„Јохане, па ти си још жив – плачући проговори Ханс, који
је изгу ио сваку наду да му је пријатељ још у животу. Силне
полицијске потраге нису уродиле плодом и никакву
информацију до сада о њему нису до или, па је ио запањен
када је зачуо Јоханов глас – извини што то кажем драги мој,
али прошло је шест месеци од тренутка отмице. Ја сам те
оплакао давно, хвала Богу да су доктори погрешили када су
рекли да ти преостаје само три месеца живота, како ми је
Грета рекла. Јеси ли још увек код отмичара?”
„Да, не дозвољавају ми дуго да причам, зато те молим да
ме слушаш пажљиво. Знаш ситуацију од самог почетка и
знаш да нисам хтео да платим откуп. Десиле су се
невероватне ствари, пресађено ми је срце, успешно се
опорављам и сада имам разлога да им платим. Не
о авештавај полицију о овоме, ни у ком случају. Иди код мог
рођака Томаса, о јасни му ситуацију у којој се налазим. Њему
сам тестаментом оставио двадесет милиона евра, нека
подигне хипотекарни кредит на његове куће и имање.
Уколико се не јавим, након уплате, свакако ће тестаментом
до ити свој новац, и много више. Тестамент се отвара годину
дана после моје смрти или нестанка, тако да ће новац до ити
најкасније за шест месеци, ако је од онда прошло шест
месеци како ти кажеш. Уколико све уде у реду лично ћу му
га вратити. Нећу имати времена да му све то о јашњавам, ти
уради тај део посла, а ја ћу га лично назвати да му кажем где
и на који рачун да пре аци новац. Немој никоме причати о

22
овом разговору, Томасу исто кажи. Позваћу телефоном и те е
и њега за који дан. Поздрављам те и све наде полажем у те е.
З огом остај, драги мој Ханс“.
„З огом пријатељу, учинићу све како си рекао. Молићу
Бога да се ускоро и видимо“.
Након четири дана, која је провео ез икаквог страха за
живот, јер одавно није имао шта да изгу и, у нестрпљивом
ишчекивању да му донесу телефон, појавио се главни
отмичар, који је једини и комуницирао па немачком с њим, и
рекао да може позвати Ханса. Дрхтавим рукама Јохан је
окренуо рој Хансовог телефона и зачуо његов глас.
„Да ли је све у реду“ – ојажљиво упита Јохан. Није се
плашио смрти, само је желео што пре да зна на чему је. Зато
је желео да се све ово ш го рже оконча, па после шта уде.
Ако га оставе у животу знаће да је Бог услишио његове
мол е. Надао се да га отмичари неће у ити управо з ог
чињенице да никад ш су дозволили да им види лице, као пи
локације места на којима су га држали заточеног.
„Све је у реду, јави се Томасу“ – лагоделовале су речи
које је Јохан чуо од Ханса. Сместа је прекинуо везу и позвао
Томаса.
„Хало“ – зачу за ринути глас свог рођака, који је
вероватно претпоставио ко га зове.
„Томас, овде је Јохан. Да ли си поступио по упутствима
која ти је дао Ханс?“
„Јесам, драги рођаче. Само ми реци рачун на који тре а
да уплатим новац и већ сутра ће ити пре ачен. Нисам
о авестио никог из страха за твој живот, кажи им то да знају,
да не направе неку грешку. Сви те волимо и једва чекамо да
те видимо“ – уз уђеним гласом је говорио Томас, не знајући
како да се понаша у датој ситуацији.
„Молим те пажљиво запиши“ – рече Јохан и издиктира
му податке у коју анку и на који рачун да уплати новац.
Никада у свом животу Јохан није провео дужу ноћ и дан,
него ове претходне, након разговора с Томасом. Тек сада, кад
је осетио да постоји шанса за нови живот, почео је да се

23
плаши да га не изгу и. Ни оно сазнање, да га чека неумитна
смрт, није могло да се пореди са овим. Довољно је да у човеку
постоји и искрица наде и да се он ори за њу. Није могао да
поверује да је још увек жив и у самом чину отмице видео је
Божју намеру. Зато је ио у еђен да ће се ускоро вратити
кући. Негде пред вече зачуо је кораке отмичара. Ставили су
му повез преко очију и одвели га у непознатом правцу. После
дуже вожње, највероватније је ио у неком ком ију,
зауставили су се и извели га из кола. Када су му скинули
повез са очију приметио је да се налази у оном истом
подруму, у коме је и раније ио заточен. На кревету је
угледао уредно сложено ново одело.
Онај главни отмичар му се о рати:
„Господине ароне, овде Вам је одело и новац за пут. Ми
сада идемо. Ви се полако о уците и спремите. Напустићете
ову просторију након пола сата, у џепу сакоа је часовник,
узмите такси и правац аеродром. Немојте ни случајно
покушати да контактирате полицију јер ћемо Вас пратити.
Мој савет је да не причате о овоме никоме, ни полицији у
Немачкој, јер је то у Вашем интересу. Желим Вам срећан пут.“
– љу азним гласом га поздрави отмичар и напусти
просторију. Након минута Јохан полако крену ка излазу из
подрума. Прође кроз један тамни пролаз и нађе се на улици
препуној света. Зауставио је такси и кренуо пут аеродрома.
Није желео са таксистом ништа да прича, иако је ио жељан
разговора, јер се плашио да није један од отмичара. Знао је
да има посла са јаком криминалном организацијом, скоро са
војничком хијерархијом. Када се укрцао у авион ио је
сигуран да је коначно сло одан. И жив… у правом смислу те

24
 
 
Први лекарски прегледи, које је Јохан о авио код свог
личног доктора, или су пропраћени великим страхом.
Међутим, речи које му је лекар упутио, након до ијања свих
лекарских налаза, одагнале су све његове сумње. Операција
је, по његовом мишљењу, изведена на врхунском нивоу. Јохан
није желео да му о јашњава где се оперисао и који стручњак
је то урадио, на чему је овај, из професионалне
радозналости, инсистирао. Јохан му је рекао да је операција
урађена у Америци и да је много коштала. Доктор је само
прокоментарисао да за овако нешто не постоји реч „много“ и
честитао Јохану на новом животу који му предстоји и заказао
му контролни преглед за шест месеци.
Нови живот, с другим срцем, донео је Јохану и нове
снове. Није упамтио датум када су снови почели, али је
приметио да се у сновима понавља један исти предео и
призор. О ично и, пре слика које су се јављале, зачуо тихи
звук црквеног звона које је тукло у ритму рада срца. Тај
нежни, огоугодни звук водио га је до једног великог сеоског
дворишта, окруженог са три стране шумом. На његовој
средини налазио се унар, до кога је водила пешачка стаза
израђена од тамноцрвених плоча. Стаза је, од унара, водила
једним краком ка кући, другим ка удаљеним шталама, а
трећим ка излазу из дворишта, где се спајала са широм
стазом за кола. Ова велика стаза ила је дугачка двадесетак
метара и спојена са асфалтним путем који је водио кроз село.
Поред унара, с његове десне стране налазила се чесма, а са
леве стране ило је појило за крупну стоку. У овом,
средишњем делу дворишта, које је као и горњи и доњи део
ило ограђено жицом, са капијама кроз које се пролазило из
једног дела у други, ило је много живине која се сло одно
кретала. На левој страни тог дворишта, гледајући ка кући,

25
налазила се зграда, њен предњи део, у којем су иле
просторије за живину и тор за овце у средишњем делу.
Задњи део зграде, два пута дужи и шири од овог који је
лежао у дворишту, залазио је у воћњак. У њему се налазила
пољопривредна механизација, које је ило све врсте, па чак и
ком ајн. Пут који је пролазио кроз воћњак направљен је
довољно широк, тако да се ез про лема улазило и излазило
механизацијом са имања. Овај пут се настављао на сеоски
пут који је водио, левим правцем до ливада, а десним до
поља. На десној страни средишњег дворишта ила је велика
двокрилна капија, кроз коју су пролазила кола и стока. Мала
капија, за пролаз људи, са великом је чинила једну целину.
Целом дужином тог дела дворишта, од зграде до капије, на
висини око четири метра, ила је затегнута челична сајла. О
њу је металном алком ио закачен ланац, за који је ио везан
прелепи пас. Понашао се као неприкосновени господар
дворишта, разгонио кокошке и ћурке у игри кад му се
прохте, опасно режао на сваку појаву непознатог посетиоца
и радосно лајао кад угледа неког од укућана. Други пас се
налазио у воћњаку, али је ио везан на краће, јер је чувао
улаз у задњи део зграде у коме је ила она механизација.
Трећи пас, мали црни јазавичар није ио везан, он се
сло одно кретао, углавном се мувао око ногу укућана и
редовно их пратио када иду на рад у поље или ливаде. Доњи
део имања сачињавале су штале, свињац и ам ари. У том
делу је ио и пољски WC, као и ђу риште. Најудаљенији део
тог дворишта ила је ливада, на којој су или стогови сена и
огромне камаре сламе. На ту ливаду понекад су пуштане и
краве, када није ило кога да их чува на о лижњој утрини.
На самом крају дворишта ила је ограда и мала капија кроз
коју се излазило на поток, који је туда протицао и чинио
природну границу са суседним имањем. Горњи део имања
иле су куће за становање. Велика двоспратна кућа
доминирала је целим имањем. Њен северни део, који је и
граничио имање, ио је до сеоског пута и на тој страни куће
или су само прозори и две терасе. Улаз у кућу ио је у

26
јужном делу који је ио окренут дворишту. Када се изађе из
куће цело двориште се видело као на длану. Испод те куће,
лиже унару, налазила се летња кухиња, у којој су углавном
преко године сви укућани проводили највише времена. То је
ила приземна зграда, са једном великом просторијом и
неколико мањих, које су коришћене као шпајзи и оставе.
Велики сто за ручавање, који је могао да прими двадесетак
осо а, ио је постављен у средини просторије. Шпорет на
дрва ио је у самом ћошку просторије и до њега се налазио
један мали сто. На шпорету је стално нешто кувано и ретко
кад није ио наложен. Креденац и кухињски елементи или
су на супротној страни од њега. На поду су иле постављене
плочице, јер су се показале као нај оље за одржавање, с
о зиром на то да су укућани у летњој кухињи нису изували.
Испред летње кухиње налазио се велики орах, испод кога је
ио сто и дрвене клупе. Овде се ујутру пила кафа и одмарало
током дана у де елој хладовини. Са овог места могао се
видети сеоски пут са о е стране, јер је велика кућа саграђена
на кривини коју је пут правио. Лево од ораха, на удаљености
од двадесетак метара, у нивоу главне куће на врху дворишта,
налази се азен за купање. У ствари, пре и се могло рећи
етонски резервоар, ширине пет а дужине десет метара,
направљен да се испуштањем воде залива цела ашта, на
коју се настављао воћњак. Био је ду ине , м, што је сасвим
довољно да деци, у летњим данима, приушти неза оравне
тренутке купања.
Ово је ила комплетна слика имања коју је Јохан Вагнер
створио кроз снове. Многе лажене ноћи провео је сањајући
нове детаље истог сна. Све до момента док није сагледао
цело имање. Међутим, његове житеље никада није видео.
Увек када је тре ало да угледа неку осо у, зачуо п лаги глас
како га зове: „Јоване“. И тад и се про удио. Дуго и после
тога седео у кревету о узет неким пријатним трнцима.
Прожимао га је осећај среће и задовољства, ни сам не
знајући зашто је тако. Причао је и са Гретом о томе, на шта
му је она рекла да га је, пошто рине о његовом стању након

27
свега што му се десило, ноћу покривала и пратила како му је,
често затицала како се осмехује у сну и нечему радује.
Стављала и му руку на чело и приметила је да увек има
повишену температуру док се осмехује. Када и му нестао
осмех са лица и температура је падала, тако да није томе
придавала већу пажњу и зато му није причала о томе. Рекла
је да и можда тре ао да се посаветује о томе са доктором, на
шта јој је Јохан одговорио: „З ог чега, кад ми је лепо док
ходам тим двориштем!“.
Пролазили су дани испуњени срећом. Јохан се зарекао да
се више неће толико посвећивати послу, као што је пре
радио, и да ће се и и Грети приуштити чешће тренутке
одмора и љу ави. Одлучио је и да је запроси. Са својом
одлуком упознао је Ханса, Франца и Марту. Рекао им је да
Грети не говоре ништа о томе, јер жели да јој приреди
пријатно изненађење. То се у рзо и догодило. Били су на
одмору за викенд у прелепом хотелу. Када је Грета тог јутра
ушла у купатило приметила је да је лава о запушен. То је
рекла Јохану који је сишао до рецепције да позове хотелског
водоинсталатера. Неколико минута касније зазвонио је
телефон у апартману.
„Хало“ – јавила се Грета
„Драга, ја сам, водоинсталатер стиже за који тренутак, а
ја ћу отићи до хотелског киоска да купим нешто од штампе“.
У рзо затим Грета је зачула куцање на вратима.
Водоинсталатер је отишао у купатило и после неколико
минута позвао Грету.
„Нашао сам разлог запушења. Овај прстен је ио у
одводној цеви. Да ли је то Ваш веренички прстен?“ – упитно
погледа Грету, показујући предиван прстен са дијамантом.
„Нажалост није“ – одговори Грета
„Видите, у ствари, мени је онај господин, који ме је
позвао, рекао да је то Ваш прстен ако позитивно одговорите
на његово питање, да се удате за њега. Он Вас чека испред
врата да му одговорите“ – с осмехом рече човек.
„Да, да, да“ – одјекивао је апартманом Гретин одговор,

28
док је трчала ка вратима, иза којих је чекао Јохан. Бацила му
се у наручје, љу ећи га од среће.
Свад а, којој је присуствовало преко званица,
одржана је у великој летњој палати. Сведоци на венчању
или су Ханс и Марта. Медени месец младенци су провели у
Грчкој. Био је то неза ораван период љу ави и среће, који ће
о оје памтити цео живот. Последњу ноћ, коју су провели у
Грчкој, Јохан ће памтити и по прелепом женском лицу које је
први пут видео… у свом сну.

29
 
 
„Јоване, драги…“ – зачуо је нежни женски глас како га
дозива у сну.
Пред њим је, у истом оном дворишту, стајала прелепа
црнокоса жена, предивних плавих очију. С љу ављу и
топлином гледала га је, док је његове руке држала у својим.
„Никада нас ништа неће раздвојити, зар не љу ави?“ – са
неком сетом у гласу га упита и мазно прислони главу на
његове груди.
Јоханово срце је заиграло од нежног додира. Приметио
је, у горњем делу дворишта, поред куће, дете од неких
четири-пет година, како им радосно маше, док их гледа
загрљене. Другом руком дете је мазило по глави оног црног
јазавичара. Испод ораха је седео неки старији човек и полако
у папир мотао дуван. Када их угледа и он им махну у знак
поздрава. Јохан виде у дну дворишта старију жену како носи
корпу с окруњеним кукурузом. И она им махну руком, весело
се осмехујући. Тако су загрљени стајали насред дворишта све
до тренутка док га не про уди Гретин глас:
„Јохане драги…“ – Грета нежно прислони главу на његове
груди – никада нас ништа неће раздвојити, зар не љу ави?“.
„Никада, драга Грета, никада…“ – одговори Јохан,
замишљено гледајући у плафон. Повратком у Немачку
срећни дани су се наставили. И ноћи. Јохан се полако
привикао на сцене које је виђао у сну. И некако саживео са
оним драгим лицима које је јасно видео, као на јави. Постали
су део његове свакодневице, ноћ му је ила повратак у неки
његов други дом. Чак је са нестрпљењем очекивао да заспи.
Све до момента док није уснио један сан, за нове прилике,
веома нео ичан.

30
 
 
Сањао је како сања чудан сан. Али не он, Јохан, већ неки
други човек чије је мисли и сазнања осећао и проживљавао.
Дуго се тај човек превртао по кревету те вечери. Неће сан на
очи, а неке тешке мисли га притисле, к’о пред зло. Не зна ни
сам кад је, ни да ли је заспао. Зна само да је изашао у своје
двориште, а оно цело преплављено јајима. И то нека
огромна, стиснута једно поред другог, ез размака између
њих. Гледа човек зачуђено јаја а она се раширила докле
поглед сеже. Све ело около, очи га оле од елине. Протрља
очи рукама и кад поново погледа виде како се јаја мало
подигоше. Тек сад примети да то нису јаја већ еле капе.
Испод њих нацерена лица, смеју му се и дозивају га. Затвори
очи па их поново отвори и виде младу девојку, у непознатој
народној ношњи како трчи по оним јајима ка њему. Како које
јаје згази, притисне га и врати надоле, али чим коракне на
следеће оно претходно се придигне. Она лица јој завирују
под сукњу и до ацују погрде за њом. Види и сељанку, води
троје деце, о рамену јој виси пушка, и зове га да јој помогне.
Он ћути, не може реч да изговори. Викнуо и, вриснуо ал’
неће глас из груди да изађе. Напиње се из петних жила,
покушава да силом из аци ваздух из се е али не вреди. Виде
и неког мушкарца, са чудном капом, као преврнут чамац,
како иде ка њему унатрашке, са спуштеним панталонама.
Црвен, крвав траг остајао је за њим. Тек кад му се овај
примаче, виде грлић ракијске флаше како му вири из ануса.
Пада крв по оним елим полулоптастим капама, а она лица
са исплаженим језицима срчу и о лизују се. Како коју кап
посрче, капа постаје већа, као и глава под њом, само што је
сада све грознија и ружнија. Угледа и цркву како ле ди тик
изнад капа, и мирно плута ка њему. Оне главе се сагле,
некако су преплашене, али само у моменту када је црква

31
изнад њих. Чим се удаљи она лица шкргућу, пљују и прете.
Загрлио и човек цркву, привио је на груди, ушушкао под
кошуљу, али не може је досегнути. За њом се, по оним
капама, вуче црквено звоно, одскаче како пређе преко које од
њих, али ћути, ни гласа не даје. Тре ало и да звони, а оно
ништа. Макар на уз уну. У то виде покојну мајку како излази
на двориште. Још увек је лепа, онако какву је човек памти.
Глава јој повезана црном марамом, а у руци метла од прућа.
Поче мајка да чисти двориште, и гле чуда, како замахне
метлом капе се претварају у мехуре од сапунице. Са сваким
замахом метле подигну се у ваздух и распрше. И што је замах
јачи њих је све мање. Човек гледа, очима, не верује, и осмех
му се појави на лицу. „Мети мајко, мети, мети“ – одјекује
његов врисак двориштем. У тај мах појави се и Сунце. Грану
некако топло, топлије него што га је икад огрејало. И пружи
човек руке ка Сунцу. Зраци га заслепише, те он затвори очи.
Када их поново отвори, сада већ удан, виде да то није Сунце
већ светло атеријске лампе уперене у његово лице. Зачу глас
који га упита на немачком:
„Где кријете оружје?“
Пред со ом угледа групу немачких војника, са оружјем
на готовс, упереним у њега. Човек у цивилу, који је стајао с
десне стране кревета, упита га нешто, на њему
неразумљивом језику, највероватније да је превео питање
оног војника. Када човек нешто одговори, онај цивил му се
унесе у лице, са тако зло ном гримасом да се Јохан од страха
про уди.

32
 
 
Знао је, чак је сто посто ио сигуран, да је сањао сан свог
донора. Решио је да потражи неке детаље из сна, којих се
присећао, на интернету. Црква из његовог сна одговарала је
сликама православних цркава, које је нашао на
претраживачу. Војне формације које је сањао одговарале су
мировним мисијама, тако је своју потрагу ограничио на
православне земље на чијим територијама је ило војних
суко а. З унило га је сазнање да му се у сну војник о ратио
на немачком језику, јер је знао да Немачка не шаље нигде
своје наоружане јединице. Управо га је та чињеница навела
на помисао да је реч о Косову, јер је негде прочитао да је
немачка војска (Бундесвер) у саставу НАТО трупа, први пут,
после Другог светског рата, у ор еној мисији отворила
ватру и у ила двојицу Ср а. Своју пажњу посветио је
тражећи податке о Косову, надајући се да је на њему
локација села из његовог сна. Јохан никада раније није чуо за
Косово. За Ср ију, земљу у којој се Косово налази, сазнао је од
свог деде, учесника Другог светског рата, кога је ратни вихор
одвео управо у ту земљу. Први пут је тада чуо да пеко о
својим непријатељима говори похвално и с уважавањем као
он. Деда му је чак испричао и причу коју је чуо од свог оца,
како је, далеке , године, командант немачке војске, након
освајања Београда подигао споменик његовим ранитељима
као израз поштовања хра рим противницима. Тај исти
маршал, Аугуст Фон Макензен, рекао је својим војницима
пред напад на Ср ију: „…Ви не полазите ни на италијански,
ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у ор у
против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, хра рог
и оштрог. Ви полазите на српски фронт и на Ср ију, а Ср и
су народ који воли сло оду и који се ори и жртвује до
последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи

33
славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке
армије.“ Након дедине смрти Јохан није имао прилике да
слуша ратне приче из периода Другог светског рата, иако су
га занимале, јер је његов отац из егавао ту тему, док у школи
такође нису учили опширније о томе. Желећи да сазна више
детаља о Ср ији и Косову прикупио је доста података које је
могао наћи на интернету. Зачудила га је чињеница да тако
мала земља, као Ср ија, има тако огату и дугу историју. И да
је сва њена историја и слава нестала у једној држави која се
звала Југославија. За њу је Јохан чуо, знао је да је то ила
комунистичка држава, да је имала сјајне спортисте и да се
распала у крвавом грађанском рату.
Јоханова потрага о информацијама, како и што оље
упознао Косово, почела је од самог значења тог назива.
Српска верзија порекло речи Косово смешта у време велике
итке која се одиграла , на огромном пољу, између Ср а
и Турака. Историјски подаци и легенде говоре да је то поље
након итке ило прекривено не ројеним лешевима
учесника. На њих су се спустила јата птица, Ср и их називају
косови, које су иначе сваштоједи, стрвинари, тако да је цело
поље ило црно од њих. Зато је овај предео до ио назив
Косово поље. Јохан је прегледао и старе немачке географске
карте и уочио да је Косово поље на њима о ележено као
Амзелфелд (Amselfeld), што потврђује ову причу, јер је српски
назив за птицу кос, на немачком – amsel а назив за поље – feld.
Приметио је да Ал анци немају назив за птицу кос, па тако
нису могли да преведу Косово поље. Само су додали српском
називу слово а на крају речи, па је код њих Косова а пе
Косово. Мало га је з унила чињеница да је ово српски назив,
јер је имао прилику да путем немачких медија сазна како је
Косово од давнина Ал анско, а да су га Ср и окупирали ,
године. Као и податак који је прочитао да све цркве на
Косову припадају периоду од , до , века, када су Ср и
пали под вишевековну отоманску власт. Када је погледао
слике народних ношњи на Косову, приметио је да су капе
идентичне оним из његовог сна. Српска капа названа је

34
шајкача, она која личи на преврнут чамац – кога Ср и зову
шајка, док се ал анска звала кече или ћулаф, то је она у
о лику полулопте која подсећа на она јаја из сна. Сада је ио
сигуран да сања снове неког Ср ина са Косова. Да ли му је он
подарио срце – тек ће морати да сазна. Нажалост истину ће
спознати кроз снове.

35
 
 
Војници су га гру о извукли из кревета док је његова
жена вриштала од страха. Погледао је у преплашено лице
свог синчића, који је вирио кроз врата дечје со е, и дао му
главом знак да је све у реду. Дечачић је ипак наставио да
плаче. Војници су извели Јована у двориште. Чуо је глас мајке
и оца како протестују и свађају се с њима. Вођа патроле
о рати му се заповедничким тоном:
„Знамо да имате сакривено оружје, у Вашем је интересу
да кажете где је“.
Јован само одречно одмахну главом гледајући у правцу
куће. Где је оружје сигурно им неће рећи, макар га и мучили.
Свака кућа у селу имала је сакривено оружје, углавном
закопано у неком удаљеном делу имања. Војници су имали
информације о томе и често су након темељног претреса
кућа, детекторима за метал о илазили аште и имања Ср а.
Међутим ретко када су нашли оружје, јер је оно ило
умотано у алуминијумске фолије и о ложено најлон кесама.
Једино када су војници имали тачну информацију о месту
сакривања долазили су до оружја, које су одузимали.
Ал анци су им тачно дојавили у ком и ком српском селу има
доста оружја. То су знали јер су многи изгинули од њега.
Нападе Ал анаца на њихова села Ср и су дочекали спремни.
Још пре двадесетак година, тачније после масовних и
рушилачких демонстрација Ал анаца , године, Ср и
који су се налазили у мањини на Косову и Метохији, знали су
да их очекују прогони Ал анаца, који желе да се одвоје од
Југославије и припоје Ал анији. Све се то могло дешавати
тако јер је целокупна државна политика ила на њиховој
страни. Иако је званична политика ила против тога, само
декларативно, није ило наговештаја да ће се ситуација
смирити. Много ројне делегације Ср а са Косова одлазиле

36
су у престоницу Југославије, Београд, и жалили се на терор
који трпе од Ал анаца. Сведочили су о масовним у иствима
српских цивила, силовањима, нападима на свештена лица и
цркве, терору над српском децом… Ниоткуда није ило
одјека. Тада су мештани преузели ствар у своје руке. Сељаци
су се наоружали, многи су продали стоку како и купили
оружје, и почели су да дају ноћне страже. Након неколико
езуспешних покушаја напада на село, у којима је неколико
Ал анаца и у ијено, дигли су руке од њиховог села.
Окренули су се нападима на друга села, за која су знали да су
незаштићена и која могу ез про лема да пљачкају и
тероришу. То је и уродило плодом, многи сељани продали су
своја имања и одселили се за Ср ију. Ови који су остали
морали су сами да се ране. У периоду од , до почетка
рата , године Косово је напустило преко . Ср а.
Тек када су Ал анци почели да нападају државу, то јест
полицајце и служ ена лица, да их у ијају из заседа и на
сваком месту, про лем је схваћен оз иљно. Међутим, ило је
касно. Ратни вихор пропео се целом Југославијом, осим
Косовом, на коме је наставио да тиња до почетка
ом ардовања. Сав тај период Ср и су провели у очекивању
напада Ал анаца. И успели да се од ране све до момента док
нису почеле да их чувају НАТО снаге. Прво су им одузели
оружје, а онда су их, тако еспомоћне, наоружани Ал анци
нападали и у ијали. Зато Јован није желео да ода где је
сакрио оружје јер неће имати чиме да се рани. Зато је и
ћутао док се официр драо на њега. Одвели су га у локалну
војну азу и држали у затвору три дана. Неколико његових
комшија ило је такође ухапшено. Нико није проговорио,
нити одао место где је сакривено оружје. Нису НАТО
војници познавали Ал анце као Ср и, који су знали да
уколико имају оружје ови неће смети да их нападну, јер
нападају само еспомоћне. Зато су Ср и морали да ћуте.
Пуштени су након три дана са упозорењем да ће их војници
поново претресати. Јован помисли да им каже да претресу и
ал анска села, јер је сваки Ал анац ио наоружан до зу а,

37
али оћута. Знао је да то свакако неће урадити. Иако су и
натовци знали да сваки Ал анац, чим се роди, до ија на
поклон пиштољ или пушку. Јован се вратио кући и
нормалном животу, уколико се таквим може сматрати живот
у селу ограђеном одљикавом жицом, ез икакве
могућности сло одног кретања и ез едног напуштања
дома. Ко је ишао ван села, чинио је то на личну одговорност.
Тако су наставили да теку косовски дани… и Јоханове
ноћи.

38
 
 
Притрчала је трактору на који се Јован попео и
пољу ила га. Нагнуо се ка њој како и је загрлио и пољу ио
још једном. Упалио је трактор и кренуо ка њиви. Окренуо се
ка жени и нежно јој махнуо с толико љу ави, као да је гледа
последњи пут. Џони, мали црни јазавичар, весело је
трчкарао испред трактора. Прошао је поред земљорадничке
задруге и махнуо групи војника, стационираних на том
месту. Весело су му отпоздравили. То су иле Гурке, чувени
непалски ратници, припадници ританског војног
континента. Толико су се спријатељили са мештанима села
које су чували да су често ненаоружани долазили у о лижњу
кафану. Јован се присети како је ило првих дана када су
дошли на Косово. Приче које су ови војници чули о Ср има
иле су такве да су даноноћно или под пуном ратном
опремом, плашећи се њиховог напада. Када су временом
увидели да они у ствари тре а да чувају Ср е од напада
Ал анаца и упознали се са стварним стањем на терену
променили су своје понашање до те мере да су са некима од
њих постали лиски пријатељи. До тог нивоа да су као гости
одлазили на сеоске славе. У селу су остали само старији
мештани, Јован је ио најмлађи становник села, не
рачунајући децу. Поред његовог сина, у селу је ило још
неколико деце којима су родитељи у ијени и који су остали
са а ом и дедом да ту живе, јер нису имали где друго да оду.
„Замукла нам села и колевке“ – тужно помисли Јован
гледајући нео рађена поља и њиве крај којих је пролазио.
Непрегледна пространства плодне косовске земље ила су
запуштена јер није имао ко да их о рађује. Становништво је
из егло пред страхотама Ал анаца, остали су само они који
нису имали где да оду и они којима понос није дозвољавао да
то ураде. Многи који нису хтели да напусте дедовину су з ог

39
тога изгу или главе. У ијени су на кућном прагу или на
њиви. Само з ог тога што су Ср и и што нису желели да
напусте Косово и Метохију. Пуцано им је у леђа, мучки,
ненадано… Из заседе. Све је то Јован знао, али земља се
морала о рађивати, ако мисле да остану на прадедовском
огњишту. Од чега ће иначе живети. Зато се није ни плашио
да сам иде на њиву. Ако му је суђено да га у ију – нека се то и
деси. С том мишљу се и при лижио њиви. Наместио је плуг и
заорао прву разду. Косовска црница давала је живот и
узимала га. Човек је на њој или под њом. Повремено је
преоре, али не промени ништа. Не зна ни сам зашто је о томе
размишљао, све док му мисли не прекину Џонијев лавеж.
Овај је режао гледајући у правцу о лижњег шумарка. Јован је
знао да је осетио присуство непознатих људи и зато хитро
скочи са трактора и потрча у супротном правцу. Бежећи
приметио је неколико наоружаних осо а како излазе из
шумарка. За дивно чудо нису трчали ка њему. Схватио је
зашто, када је испред се е, на неколико десетина метара,
угледао још једну групу људи који су држали оружје уперено
у њега. Зачуо се пуцањ. Јован преплашено стаде и подиже
руке у вис, мислећи да пуцају у њега, Џонијев лавеж је
престао, чуло се још само посмртно цвиљење пса који је
насрнуо на нападаче. Један од њих, из ове друге групе, приђе
Јовану и ез речи га удари кундаком пушке у лице. Јован
клекну на земљу а нападач га још једном удари у главу. Осети
страховит ол и млаз крви како му се слива низ лице. Хтеде
да врисне, али није имао ваздуха. Покуша поново и ништа.
Тек из трећег пута страховито урликну и скочи… То и
про уди Јохана.

40
 
 
Не зна тачно када се освестио. Прво што је чуо ио је
познати глас његовог пријатеља шумара:
„Јеси ли до ро Јоване?“
„Јесам Милане, страховито ме оли глава – несвесно му
рука крену ка глави међутим тек тада примети да су му руке
везане. Подиже о е руке и напипа огромну чворугу и
расекотину. Згрушана крв, коју је осетио под прстима,
говорила му је да је дуго ио у несвести – где се ми то
налазимо?“ – запита гледајући по унутрашњости мрачне
просторије.
„Не знам, највероватније смо у неком подруму. Мене су
Шиптари отели пре неколико дана, те е су синоћ донели
онесвешћеног. Ухватили су ме аш у околини твог села,
стрпали ме у неки ком и и довели овамо. Возили смо се око
педесет минута тако да мислим да смо негде око Дренице.“
Јован примети да су и Миланове руке везане. Сада су му
се очи већ привикле на мрак и у суседом ћошку просторије
примети да на поду седи још једна осо а.
„Ко је оно?“ – упита Јован гледајући у правцу непознатог.
„То је Азем, он је ио директор Земљорадничке задруге“.
„Па, што су њега отели, он је њихов?“
„Јесте, али није за њихову ствар, за Косово репу лику. А
ко није за то, нема везе да ли је њихов или није. Отели су га
као пример осталим Шиптарима, да виде како ће проћи
свако ко није за одвајање Косова од Ср ије.“
У том моменту зачуше гласове на ал анском како се
при лижавају подруму. Врата се отворише и неколико људи
у аци унутра тело ситног човека. Био је у несвести и као и
они имао напред везане руке. Препознаше комшију
Милована из суседног села. Прошло је неколико сати у
непријатном ћутању и ишчекивању даљег развоја догађаја.

41
Свако је ио заокупљен сопственим мислима и страхом.
Знали су да их ништа до ро не очекује. Једино их је тешила
чињеница да су још у животу, што им је давало наду да ће
можда за њих затражити откуп. После извесног времена
Милован дође свести.
„Куку мајко, где сам то ја?“ – кроз плач запита када је
препознао Милана и Јована.
„Не цмиздри ту као нека женетина – повишеним гласом
о рати му се шумар, који је иначе до ро познавао све
становнике околних села, тако да је од раније знао колика је
кукавица Милован и да ће овај почети још горе да кука
уколико га не прекине у старту – него нам кажи где су те
отели.“
„Кренуо сам до вароши да нешто купим и аш кад сам
прошао патролу КФОР-а наиђоше нека кола, застадоше
поред мене и њих тројица искочише да ме ухвате. Почео сам
да ежим али ме стигоше и угураше у ауто. Ставили су ми
неку крпу на уста и онесвестио сам се. Ево, овде се јадан
про удих. Шта ли ће моја деца ез мене, шта ће моја сирота
жена…“
„Прекини моментално, само нам још тре а твоја
кукњава. Откуд знамо шта ће ити. Можда нас и пусте, ми
никада никоме нисмо ништа згрешили.“
„За оравите да ће нас пусте – први пут се огласи Азем, и
то на српском – сам видео кад је долазио, син од Идриз, а ћим
је пустио да га видим и знам ко је, неће уде до ро. Не тако
ми Бог! Ни за мене ни за вас“.
Ове речи унеше додатни страх код отетих. Милан је знао
ко је Исо, син Идриза из Дренице. Знао је да је за њим
расписана потерница, од стране српских органа власти, још
од , године. Био је члан УЋК и извршио је десетине
терористичких напада на полицију и цивиле, чак се и јавно
хвалио неким страним медијима како је у ијао цивиле само
зато што су Ср и. Иако није ило доказа сви трагови су
водили до њега да је подметнуо ом у под три путничка
ауто уса. Изузетно је ио свиреп према Ал анцима који су

42
 или лојални Југославији. Надимак који су му дали Ал анци
– Гуја – говорио је са каквим човеком имају посла. Ово
сазнање је толико преплашило Милана да је занемео. Није
хтео да прича осталима о томе, како не и настала паника. И
ез тога њихова лица су по елела и ила у грчу тако да је
изгледало као да се смеше. Опхрвани страховитим мислима
о неизвесној удућности провели су следећа два дана.
Размишљали су о својим најмилијим, чак и ринули о њима,
јер нису имали сазнања да ли им се нешто у међувремену
догодило. Сваког јутра врата подрума и се отворила, како
и ушао и један од киднапера и оставио им флашу воде и
хле . Хранили су и појили један другог, јер су им руке и даље
иле везане, тако да нису могли сами да се хране. Тако су и
вршили нужду, у једном ћошку подрума. Неиздрживи смрад
се ширио просторијом али су временом огуглали и на њега.
Свеж ваздух су осетили неколико дана након тога, када су их
под окриљем ноћи извели из подрума и повели у непознато.
Где их воде, нису могли да виде јер су имали повезе на очима.
Преко уста су им ставили селотејп траку тако да нису могли
да комуницирају један са другим. Када су их угурали у неко
возило знали су да ће путовање ити дуго. То им је уливало
страх али и наду да их можда отмичари неће у ити, чим то
до сада нису урадили. Нису знали да је смрт до ра у односу
на оно што их чека.

43
 
 
Повез са очију и селотејп са уста скинули су им након
неколико сати, али су им руке и ноге и даље иле везане.
Приметили су да се налазе у неком ком ију, који вози кроз
њима непознат предео и да је у ком ију још неколико, њима
непознатих људи. Из разговора са њима сазнаше да су Ср и,
отети такође пре неколико дана, али на сасвим другој
територији Косова. Азем им свима рече да су или заточени у
селу Ликовац код Ср ице, општина Дреница, да познаје и
пут којим сада пролазе, јер је њиме раније ишао.
Запрепастили су се када им је рекао да су у Ал анији. У то су
се у рзо и сами уверили када су видели путоказну та лу на
којој је, на ал анском језику, писало Kukësi. Азем рече да се
налазе у о ласти Тропоја, округ Кукеш. Недуго затим ком и
се заустави у предграђу и из њега изведоше све отете, осим
Јована и Азема. Ови се за ринуто погледаше када схватише
да њих двојицу возе на неко друго место. Зашто само њих,
није им ило јасно. Једино што их је разликовало од других
отетих ила је чињеница да су млађи и снажнији од њих.
Јован помисли да их можда терају на неки присилни рад где
су им потре ни млађи људи. Азем је само ћутао. Проговорио
је након неколико сати када је рекао да су сада већ ду око на
територији Ал аније и да су прошли град Бурељ (Burreli)
удаљен -ак километара од Тиране. Када су дошли до та ле
на којој је писало Ри е (Rripe), ком и скрену ка том селу.
Зауставише се на самом крају села, испред једне двоспратне
куће, офар ане у жуто. Изведоше их из ком ија и потераше
ка кући. Јован примети да је иза куће непроходан пут и да је
све зарасло ши љем. На о лижњој падини видела се огромна
количина ђу рета, јер су је користили као сметлиште. Кућа
је имала, на страни са које је ком и пришао, по два прозора
на сваком спрату, етонске степенице водиле су на терасу из

44
које се улазило у кућу, на горњи спрат. Поведоше их ка
доњем улазу у кућу, наткривеног надстрешницом, и уведоше
их у малу просторију која се налазила лево од улаза.
Просторија у коју су их увели ила је уредна и сређена, чак је
личила на олничку со у једино што је од ње разликовало
ио је дрвени под. Имала је два кревета, прозор на истој
страни где и улаз у кућу. Одвезали су их тако да су први пут
након толико дана могли да размрдају, сада већ укочене,
мишиће. Сат времена после тога у со у уђе човек који им
донесе храну, сок и воду. З унио их је овај неочекивани
хумани гест, поготову што је храна ила одлична. Човек им
рече да се одморе и да се не плаше, јер ће касније доћи и
доктор да их прегледа. Тек сада Јовану и Азему пије ило
јасно о чему се ради. Одакле одједном толика рига о њима.
То их и за рину још више. Јован је приметио, док су га
изводили у тоалет, који се налазио с леве стране со е,
наспрам улаза у кућу, да је пред тим вратима ио само један
наоружани стражар у униформи УЋК. Неколико сати после
тога у со у уђе човек у елом мантилу, који их поздрави на
лошем српском језику. Када му Азем одговори на ал анском
он га изненађено погледа. Као да није очекивао да ће овде
видети Ал анца. Упита Азема за презиме и где је и шта
радио на Косову. Азем је после о јаснио Милану да је овај
доктор са Косова, из Пећи, али да му није смео одати остале
детаље, зашто су овде и шта ће ити са њима. То су сазнали за
неколико дана. Врата подрума се отворише и три наоружана
стражара наредише Јовану да изађе. Када овај то учини
приђоше два човека, највероватније лекара, јер је Јован
препознао оног који је долазио да их прегледа. Наредише
Јовану да скине сву одећу са се е и да легне на мо илни
олнички кревет који су дотерали. Везаше му руке и ноге за
колица која потераше ка просторији која се налазила
прекопута ове со е. Из езумљен од страха Јован није знао
шта га очекује. Успео је да онако лежећи види да је у некој
малој импровизованој операционој сали. Дали су му
ињекцију и након тога је запао у сан. Про удио се у оној

45
истој со и. Азема није ило у њој. Осетио је ол који му је
прожимао цело тело. Није знао шта му се догодило, али знао
је да је остао жив и само то му је ило важно. Поново је
заспао. Неколико следећих дана редовно га је о илазио онај
лекар који је водио ригу о његовом здрављу. У со у су
улазили и људи који су му доносили храну и воду. Бол је
временом престао, управо у време када су га одвезали.
Подигао је дугачку елу кошуљу, налик хаљини у коју је ио
о учен, и напипао велики рез на телу. Као да су му
одстранили део тела, или усадили у њега неки уређај, али
није могао да одреди шта су му тачно урадили. Да су му
извадили у рег никада није сазнао, јер су га већ следећег
дана поново о;зели на операциони сто, где су му извадили и
други у рег После тога извађено му је и срце.

46
 
 
Управо то срце Јохан је видео у сну. Крваве руке, оног
доктора са кукастим носом из Пећи, високо дигнуте изнад
главе, држале су Јованово срце. Јохан је имао осећај да лежи
и да гледа како, под светлошћу лампи у олничкој со и,
његово срце куца на докторовим рукама. Откуцаји срца
у њали су му у глави, тако да је мислио да ће експлодирати.
Страховити врисак про удио је Грету која се тргла из сна.
Угледала је Јохана како седи на кревету, подупирући се
рукама и гледа у плафон. Грашке зноја сливале су му се низ
лице, док му је цело тело дрхтало. Загрлила га је и привила
главу на његове груди. Срце му је у рзано куцало. Јохан је
сада знао да мора да крене на пут. На Косово… па онда даље.
На Косово је допутовао изјутра , окто ра чартер
авионом који је слетео на приштински аеродром. Јохана су
сачекали представници немачког војног контингента који су
га допратили до Приштине. Иако је инсистирао да му не
тре а оружана пратња, нису му дозволили да се сам креће
градом. Нису желели да немачки племић настрада јер су
упознати са чињеницом да на Косову влада езакоње, што
Јохану није ило познато. Одсео је у хотелу „Гранд“, у
Приштини, у коме је изнајмио луксузни апартман, али по
савету свог пратиоца под лажним именом као немачки
репортер. Замолио је пратиоце, да ако већ мора да има
пратњу, то чине у цивилу и неприметно, што му је и
одо рено само ако је са њим заједно наредник, и то у
униформи. Касније те вечери, заједно са наредником,
прошетао је улицом „Мајке Терезе“ у којој се налазио хотел.
Саветовано му је да се не креће споредним улицама, како и
им олакшао праћење. Није знао чему толики страх и рига за
његову ез едност. Стотине кафића, трговина и мноштво
раздраганих младих људи ило је прво што је приметио за

47
време дуже шетње градом. У разговору са наредником
упознао се са дешавањима на Косову. Оно што је од њега чуо
ило је супротно од званичних информација. На његову
мол у да га одведе до неког од квартова, где у већини живе
Ср и, наредник се слатко насмејао. Одвео га је до једне
стам ене зграде, окружене одљикавом жицом и показујући
на њу руком рекао да овде живе сви Ср и у Приштини. Свих
стотину како рече. Испред зграде дежурала је патрола
КФОР-а, а испред улаза у њу налазила су се два стражара. На
прозорима станова иле су навучене тешке завесе како и се
унутрашњост заштитила од погледа и могућих напада.
„Наредниче, хоћете ми рећи да ове људе чувате као
заро љенике, или шта је већ друго у питању?“
„Не господине ароне, ови људи нису заро љеници. Они
једноставно нису хтели да напусте Приштину, своје станове
и ми морамо да их чувамо.“
„Од кога по огу?“ – запрепашћено запита Јохан.
„Од свих, њихових комшија, пролазника… Сваки њихов
излазак из зграде је ризик. Децу им одвозимо до школе под
војничком пратњом, људи не иду на посао јер га немају, живе
од хуманитарне помоћи. Једноставно немају где да оду иначе
и давно отишли.“
„Па зашто сте ви овде него да спроводите ред и закон?“
„Господине ароне, уколико останете дуже имаћете
прилике да се оље упознате са ситуацијом на терену и
много тога иће Вам јасније. Једноставно тако је како је, мора
проћи доста времена пре него што се нешто промени. Многи
људи су у ијени само зато што су причали српски. Чак је и
један угарски преводилац у ијен, јер се неком Ал анцу
учинило да говори српски, и то је урађено наочиглед
пролазника, у центру Приштине. Овде је отворен лов на
Ср е до даљег. Неке смо успели да спасимо од сигурне смрти,
али то је све што смо успели да учинимо за мало њих.
Њихова села су као затвори под отвореним не ом. Ср и не
смеју из њих никуда ез наше пратње. Па, чак и тада нису
потпуно сигурни.“

48
 „Па ко онда овде спроводи закон?“
„Овде нема закона, овде нема докумената, нема пореза,
нема ничега… Привреда не постоји, све се своди на шверц,
трговину, ензинске пумпе и кафиће. Ал анци су имали
паралелне органе власти са државним, којима је ио циљ
само да се одвоје од Ср а. Сада, када су успели у томе, ти
системи више нс постоје, јер не одговарају никоме. У
Приштину је, према неким о авештајним подацима којима
располажемо, дошло преко . људи из Ал аније, у
потрази за ољим животом. Једноставно су дошли, уселили
се у куће и станове, које су Ср и морали да напусте из страха
за голи живот и остали ту. Све им је ило дозвољено, јер су
или потре ни за стварање Репу лике Косово. Иако Вам,
можда, из медија које сте пратили, делује да постоје органи
власти, знајте да је она у рукама ивших ораца ОВК, а не
код Ругове и косовских званичника. Овде, нажалост, влада
закон силе.“
„До ро, хвала Вам на информацијама које сте ми дали,
кажите ми да ли сутра можемо отићи до села које се зове
Грачаница, да ли знате где је то?“
„Како да не, то је недалеко одавде, у колико сати желите
да идемо?“
„Негде после доручка, да се мало одморим од пута и да
мало размислим о свему. Нисам још сигуран да је то место
које тражим, али видећемо сутра.“
Наредник га је испратио до хотела и Јохан се повукао у
своју со у. Препустио се сну и зачуо онај исти, тихи звук,
црквеног звона којима су почињали његови снови. Заспао је с
осмехом на лицу-
Ујутру, одмах после доручка, на вратима хотела појавио
се наредник. Сели су у возило о ележена ознаком КФОР-а и
кренули на пут. Посматрајући предео којим су пролазили
видео је велелепна здања и куће налик онима у Немачкој,
које су поседовали припадници његовог племићког слоја.
Запитао се одакле овим људима новац да саграде тако
нешто, јер је знао да су његови преци стотинама година

49
стицали огатство и имања која је он наследио. Како је
могуће да су ови људи, за само неколико година, успели да
стекну толико огатство. Такве мисли прекиде му сасвим
другачији призор ниских кућица и страћара. Наредник му
рече да су ушли у српску енклаву. И да му то није рекао могао
је закључити по одљикавој препреци на путу, иза које су
стајали војници КФОР-а. Неколико оклопних возила, на
којима је такође ио постављен колут одљикаве жице, ило
је паркирано иза препреке. Испред њих, као и у возилима,
налазили су се наоружани војници који су чували улаз у
село. Јохан је зачуо онај умилни звук црквеног звона.
Замолио је наредника да крену у правцу извора звука и овај
рече возачу да иду до манастира. Пред њиховим очима се,
након неколико минута, појави старински камени зид на
чијем врху је такође постављена одљикава жица. Испред
зида, целом његовом дужином, налазиле су се етонске
ратне препреке које су штитиле зид, највероватније од удара
возила. Када су изашли из кола запутише се ка капији која се
налазила на средини зида. Испред ње је ила стражарска
кућица у којој је дежурао наоружани војник.
„Зашто оволико о ез еђење, зар не идемо у цркву?“ –
зачуђено запита Јохан.
„Да господине ароне, ова црква датира из . века и зато
је морамо чувати.“
„Какве везе има из ког је века, цркве се чувају
рестаурацијом, а не стражом?“
„Нажалост, изгледа да немате информацију да је преко
стотину цркава и верских о јеката уништено од стране
Ал анаца. Рушили су све што је српско и што може
указивати да су опи ту живели, јер желе да им отму њихово
историјско право на Косово. Неке су срушене и у време када
смо ми, НАТО јединице, преузели управу над Косовом.
Плашимо се да не униште и овај манастир који је део светске
културне аштине. Зато Вам и кажем из ког је века.“
У том моменту уђоше кроз капију и Јохан застаде.
„Боже, па какав и те човек могао да сруши ови лепоту?“

50
– запита се наглас, загледан у предиван призор који се указа
пред њим. На одстојању педесетак метара од капије,
уздизала се прелепа црква. Каменом поплочана стаза која је
водила до ње, ширине десетак метара, ила је орошена
капима кише која је управо почела да пада. У одсјају стазе
огледао се одраз прелепог здања, тако да Јохан помисли како
је једна црква на не у, а друга на земљи. Никакве препреке
није ило да заклони поглед од овог савршенства. Са леве и
десне стране стазе, велике крошње дрвећа, на травнатом
тепиху, као да су о грлиле цркву, али ниједног момента нису
се дрзнуле да сакрију њену лепоту, већ насупрот, као да су је
још више истакле. Јохан помисли да овакав спој природе и
човека, који се одиграо управо на овом месту, никада и нигде
није видео, иако је о ишао скоро цели свет. Хармонију која
се пред њим простирала употпунили су откуцаји његовог
срца, које је неким лаженством испунило његове мисли и
тело. Стајао је пред вековима, препун усхићења и осећаја као
да је управо ту, где је морао да уде. Поглед му несвесно
крену иза манастира, на месту где је ио конак, ка малој
шумици која се простирала ван манастирског имања. Срце
му јаче закуца.
„Желите ли да уђемо унутра?“ – упита га наредник,
гледајући Јохана како задивљено стоји пред црквом.
„Не, има времена – рече Јохан, што з уни наредника, и
показујући прстом ка о лижњој шумици, упита наредника –
можете ли да ме одведете тамо?“
„Како да не ароне – наредник позва једног војника из
патроле и након краћег разговора поново се о рати Јохану –
то је ван манастирског поседа, тамо има само једна кућа и
како ми војник рече, у њој живи двоје стараца, једна жена и
дете. Такође ми рече да живе у окружењу новодосељених
Ал анаца који их редовно малтретирају, али да не желе да се
селе, јер је из те куће отет један Ср ин и док…“
„Знам, знам – на велико запрепашћење наредника
одговори Јован – а нажалост знам и шта се десило са њим.
Или, Боже ме опрости, на моју велику срећу“ – помисли у

51
се и.
Наредник зачуђено погледа у Јохана али не упита
ништа. Није желео да улази у разлоге ароновог доласка
овамо, само је извршавао наређење претпостављених да му
уде на услузи и да испуни сваки његов захтев.
Изашли су из села и кренули ка засеоку, у коме се
налазила кућа. Пролазили су поред напуштених,
разрушених и спаљених српских кућа, и новоизграђених
ал анских. Пришли су кући из Јоханових снова. Све је ило
исто као у сну, осим одљикаве жице којом је цело имање
ило ограђено и страже КФОР-а пред њом. Откуцаји срца
натерали су Јохана да у рзано дише. Видео је оно дете које је
сањао, мало старије и више, како га гледа кроз одљикаву
жицу. Јохан се одвоји од војника, приђе огради и загледа се у
малишана. Дете при грча, пружи ручицу кроз жицу и о рати
му се:
„Тата, тата…“.
Страховит ол проструја Јохановим телом. Притисак
који је осетио у грудима ио је такав да је помислио како ће
му попуцати шавови на месту где је оперисан, јер је срце
куцало рже и јаче. Сузе кренуше низ његово лице, док је
руком миловао дете по коси. Такву лискост са неким, као са
овим дететом, није никада осетио. Нека чудна сила држала је
повезане Јохана и дете. Жица која их је делила као да није
постојала, као да никада и није могла ити ту. Жена из снова
појави се на вратима летње кухиње и видевши дете, како
држи за руку непознатог човека, појури к њима:
„Милане, сине, шта радиш то?“ – о рати се детету и
ухвати га за руку, како и га повела ка кући.
„Мама, мама, дошао је тата“ – проговори Милан, док је
другом руком и даље грчевито држао Јохана око струка, не
желећи да се одвоји од њега.
„Ох, дете моје – заплака се жена покушавајући да одвоји
дете од незнанца – то није твој тата. Опростите господине,
немамо никакве вести о мом мужу Јовану, Милановом оцу,
већ две године. Много нам недостаје, па морате разумети ако

52
Вам је пришао, мора да сте га неким гестом подсетили на
оца. Ходи злато моје – повуче снажније руком дете и поведе
га од непознатог – ходи у кућу. Опростите још једном
господине” – рече жена поново погледавши у Јохана. Учини
јој се да за тренутак у његовим очима угледа сузу и осети
трнце који јој прострујаше телом, као да је и њој нешто
говорило о Јовановом присуству В појави овог странца. Но,
знала је да га први пут види иако јој се поново, само за
тренутак, учини, да је препознала лагост свог супруга у
очима овог човека.
Јохан је још неколико тренутака стајао, држећи се
рукама за одљикаву жицу. Није ни осетио да га је једна
жичана одља у ола и да крвари. Извади марамицу, стави је
на место у ода како и зауставио крв и крену ка стражару
који је чувао имање да се распита о условима живота ове
породице. Од стражара је сазнао да укућани имање
напуштају само под оружаном пратњом КФОР-а, јер су их
Ал анци до сада нападали неколико пута, и да постоје још
два стражара која пазе на имање. Ове додатне страже су
постављене после тешке крађе која се догодила пре годину
дана. То је ило време када је већина Ср а напустила Косово
и Метохију, з ог езакоња које је тада завладало. Како је
КФОР преузео сву власт на Косову, јер се српска војска и
полиција повукла, Ал анци су кренули у масовну пљачку
српске имовине коју нико није спречавао. У иства Ср а, нека
су се чак догодила наочиглед војника, ила су нормална
појава, тако да се за пљачке нико од власти није чак ни
занимао. Иако је њихово двориште затворено оградом и
капијама и чувају га два кера, под окриљем ноћи непозната
лица срушила су задњи зид штале, онај до улице, и
натоварила на камион сву крупну стоку коју су ту затекли.
Ово није ила само крађа већ и порука Ср има из тог села да
напусте Косово. Многи од њих су, након непрестаних
инцидената и притисака на њих, то и урадили, тако да је у
овом делу села њихова кућа ила једина чији су укућани ту
остали и даље да живе. Али, под даноноћним о ез еђењем

53
КФОР-а.
Док је разговарао са стражаром Јохан примети како га
она старица, коју је такође сањао, знатижељно гледа. Ситна и
крха стајала је на средини дворишта, рукама под оченим о
окове и посматрала Јохана право у очи. Све је на њој ило
црно и то црнило као да је још више смањило. Чак јој је и
лице, уоквирено црном марамом, ило црно. Једино су јој
очи листале, можда аш з ог тога што је у Јохану нешто
препознала. Руком га позва да јој приђе. Јохан се одвоји од
стражара и полако дође до старице. Гру а, чворновата рука
подиже се ка Јохановом лицу и помилова га по о разу. Као да
је осетио додир анђела на свом лицу. Срце му је лудачки
куцало док га је старица миловала. Примети у њеним очима
сузе, док му је говорила нешто неразумљиво:
„Опрости лудој старици, али ме је нешто натерало да те
помилујем. Опрости…“ – загрцну се од плача и спусти поглед
скривајући лице рукама. Јохан је приви па груди милујући је
по коси. И њему кренуше сузе.
Старац, који је седео испод ораха и пушио, запањено је
гледао шта се дешава. Запитао се шта је то у овом незнанцу
који је изненада ануо у њихово двориште. „Моја жена плаче
у његовом наручју, мој унук га држи за руку и не жели да се
одвоји од њега. Боже, шта се то дешава“ – помисли старац,
увлачећи дувански дим. Устаде и крену ка незнанцу да га
позове да попију ракију. Стражар преведе Јохану да га
домаћин позива у кућу на чашицу ракије, да је такав о ичај и
ред овде, и да то Јохан тре а да испоштује. Јохан се захвали
на позиву и крену са домаћином да седну за сто испод ораха.
Старац му показа столицу на коју ће да седне и оде да донесе
чашицу за госта, како и му сипао ракију. Када се вратио до
стола и погледао ка Јохану испаде му све из руке и човек се
стропошта на земљу. Сви притрчаше ка њему да га придигну,
снајка отрча да донесе шећер и воду. Након тога старац дође
се и. Још увек је лежао на земљи, са главом у крилу старице,
а рукама се држао за унука и снају који су клечали са стране.
Стражар и Јохан су за ринуто гледали шта се дешава. Старац

54
нешто рече и сви погледаше у Јохана. Он се уплашено окрену
стражару који му преведе шта је старац рекао:
„Каже да се онесвестио када Вас је видео како седите за
столом, са подигнутом десном ногом на пречки столице,
руком о ујмљеном око колена н главом наслоњеној на њега“.
„Извињавам се, молим Вас преведите му то, на мојој
некултури, али мора да сам то несвесно урадио“.
„Није реч о некултури господине, већ како сте седели.
Управо на такав начин је седео његов покојни син, на истој
тој столици. Када је пришао столу и видео Вас да тако
седите, помислио је да види свог сипа и онесвестио се.“
Јохан је схватио о чему се ради, али то није могао, нити
смео, да им каже. Није знао да су и они схватили, али нису
смели да поверују. Када је Јохан кренуо пут Приштине сви
укућани су изашли да га испрате до кола. Дуго времена су му
махали када је кренуо. Јохан није знао да је ово последњи пут
да их види све заједно.
Неколико дана после ове посете селу наредник га је
о авестио да су непозната лица отела старца и старицу на
путу за пијац. Њихова измасакрирана тела, ачена у канал
поред пута, пронашли су случајни пролазници исте вечери.
Јохан је одлучио да присуствује сахрани која је ила заказана
за два дана. Сахрани је присуствовао велики рој Ср а из
околине. Након опела погре на поворка је кренула ка
гро љу. Јохан није могао поверовати својим очима шта види
када су тамо стигли. Поломљене мермерне плоче надгро них
споменика иле су разасуте по целом гро љу. На њима се
видело да су ломљене ударцима крампова, тако да се не могу
поправити. На Јоханово питање шта се овде догодило један
старији сељак му о јасни да је ово још једна од порука
Ср има да се не враћају на Косово и да овде нису
до родошли. Рече и да су у неким селима српска гро ља
преорана, а кости страдалника раз ацане по околним
њивама. Плач и лелек одјекивао је гро љем и ширио се
целим Косовом. Као позив Богу у помоћ, као вапај људи које
два пута у ијају.

55
 „Шта су им мртви криви? – помисли Јохан гледајући
разроване гро ове. Стотинак метара даље, на другом крају
гро ља, млађи Ал анац је чувао иволице. Видевши да га
Јохан посматра, мислећи да је Ср ин, млади Ал анац му
показа подигнута два прста у знаку слова V, као знак по еде.

56
 
 
Возили су се џипом, путевима препуних рупа, Северном
Ал анијом. Одредиште коме се Јохан упутио ило је село
Ри е, чији је назив видео на путоказној та ли у сну.
Властима у Ал анији најављен је њихов долазак и
о разложење да је у питању еколошка мисија једног
немачког удружења које и уложило велики новац у тај
пројекат. На услузи им је ио и тумач, преводилац за
ал ански и немачки језик кога су им доделили као помоћ у
реализацији овог пројекта. Јохан је преводиоцу о јаснио да
жели да о иђе више села у Ал анији како и се упознао са
конфигурацијом терена и да су одлучили да почну од села
Ри е (Rripe) јер су им организатори смештај резервисали у
истоименом хотелу који се налазио недалеко од тог места.
Након до ро проспаване ноћи упутили су се ка селу. Јохан је
преводиоцу о јаснио да ће о ићи куће које се налазе на
самом ру у села, како и их мештани упутили где је природа
у том крају недирнута. Након о иласка једног краја села
упутили су се ка другом. Пред Јохановим очима указала се
кућа чија је фасада ила о ојена у жуто. Срце му заигра и
неки страх поче да га о узима, који је, како је прилазио кући,
сваким кораком постајао све већи и већи. Док су се уз рдо
пели ка кући Јохан примети да се иза куће налазе штала и
помоћни о јекти. Лево од улаза, са јужне стране куће
налазила се велика камара ђу рета, висине три метра.
Љу азни домаћини дочекали су их са радошћу када су чули
да ће се улагати новац у економски развој њиховог краја и да
ће поједини мештани до ити посао. Позвали су их да уђу у
кућу која је имала два улаза. Ушли су на улаз са северне
стране куће и о рели се у кухињи. Јохан је прво приметио да
је под од етона и да је офар ан у црну оју. Са десне стране
кухиње ио је кауч на који су сели. Јохан је погледао по

57
просторији и приметио камин, сто на коме је стајао
телевизор и још један кауч у супротном крају кухиње.
Међутим, ио је смирен и није осећао никакав страх, што је
говорило да његов донор није ио заточен у овој просторији.
Након дужег разговора Јохан је замолио домаћина, старца од
-ак година да их неко од укућана поведе у о илазак
околине, како и он могао да сними природу. Извадио је
камеру из кола и неприметно је укључио, држећи је
спуштену ка земљи. Стајао је крај оне гомиле ђу рета, коју је
неприметно снимао, загледан у падину која се стрмо
спуштала. Руком је померао зум на камери у свим правцима
надајући се да ће успети до ро да сними сав отпад који се
налазио на ђу ришту, јер није гледао кроз о јектив камере.
Ðу риште му је ило занимљиво јер је на њему приметио
празне шприцеве за ињекције. Упорно гледајући у
супротном правцу, о ишао је око целе гомиле, снимивши је
из више углова. Након тога кренули су пут о лижњег рда,
на коме је старац чувао овце, где им је овај показао терен. У
том о иласку, који је трајао четири сата Јохан је приметио и
два сеоска гро ља. Вративши се назад домаћини су их
понудили ручком који им је пријао након напорне шетње.
Млађи укућанин је говорио немачки и о јаснио је Јохану да
је извесно време радио у Немачкој као помоћни радник.
Јохан је након ручка замолио домаћина да му покаже кућу,
како и се упознао са сеоским начином живота и условима у
којима живе. Приликом уласка у кућу, са јужне стране Јохану
је заиграло срце. Прошао је кроз она иста врата кроз која и
Јован. У со и са леве стране од улаза, у којој је ио заточен,
сада се налазила само машина за шивење. Улазећи у
просторију са десне стране Јохану је позлило, толико да
умало није пао у несвест. Угледао је слику оног доктора, са
кукастим носом, како држи срце на крвавим рукама
подигнутим у вис. Срце је још куцало. То је ила последња
слика коју је Јован видео. Укућани притрчаше Јохану
доневши му воде и коцку шећера. Он истетура из просторије
и наслони се на знд куће дишући у рзано. Извинио се

58
домаћинима, рекавши да се још није прилагодио овако
свежем ваздуху, као и да је још увек уморан од пута. Након
тога наставили су разговор о удућем пројекту, седећи за
столом у кухињи. Док је разговарао са оним старим човеком
о реализацији пројекта. Јохан се одједном, као да се нечег
сетио, окрену ка младићу који је седео с његове десне стране
и запита:
„Молим Вас, да ли знате, који је одавде најкраћи пут до
Италије…?“
„Па, ми смо ишли на аеродром…“ – младић прекиде
одговор на Јоханово питање јер га прострели есни поглед
оног старца на Јоханово помињање Италије, тако да
моментално заћута.
„…Мислим, који је најјефтинији начин транспорта
производа, јер имамо намеру да извозимо за Италију? –
настави Јохан, правећи се као да није чуо младићев почетак
одговора – Трошкови транспорта су нам итна ставка у
калкулацији цене па ме занима којим путем да
транспортујемо наше производе?“
„Ми не знамо господине, јер сла о путујемо. Мораћете
да питате о томе некога у вароши” – одговори младић.
„У сваком случају хвала“ – рече Јохан о раћајући се
младићу, затим окрете главу ка старцу и захвали му се на
гостопримству. Када тумач преведе његове речи захвалности
Јохан устаде од стола и пружи руку старцу да се поздрави.
Сада је ио сигуран да ће морати некако да покуша да
на ави спискове путника за Италију, јер уколико на њима
пронађе име и презиме неког од ових укућана знаће да су
његове снови тачни. У немачкој ам асади рекли су му да ће
покушати да дођу до тражених спискова, али незваничним
путем, тако да су Јохана упутили па одређеног човека коме
се Јохан и о ратио. Након три дана држао је списак свих
путника са тог аеродрома за Италију, у траженом периоду од
две године. На његову срећу из ових крајева је мало људи
путовало авионом тако да списак који је до ио није ио
огроман како је очекивао и колико га је платио. У рзо је

59
пронашао оно што је тражио. Младић из оне куће коју је
Јохан посетио путовао је неколико пута за Италију. Довољно
да Јохан ангажује доушника, који му је донео списак путника
са аеродрома, за до ијање информације о шверцу људима
који се о ављао из Ал аније за Италију. Након неколико дана
Јохан је са запрепашћењем читао извештај који је до ио.
Преко . деце из Ал аније продато је у Италији, већину
од те деце продали су родитељи. Када су успостављени
канали шверца почела је и трговина дечјим органима.
Италијански глисери, вредни око милион евра, дужине
метара, прелазили су Јадран за два сата. Били су
неухватљиви за полицијске глисере који су или дупло
спорији. Деца, а касније и органи, превожени су из Ал аније
за Италију ез икаквих про лема или опасности по
шверцере. Рат који је наступио на просторима ивше
Југославије допринео је проширењу криминалних
делатности, тако да су глисери који су искључиво служили за
шверц цигарета из Црне Горе у Италију, сада почели да
превозе и људске органе. Како се рат захуктавао тако се
повећавао и рој прелазака ових глисера који су сада
превозили органе заро љених или тек у ијених људи, у
специјалним контејнерима. Ратна дејства на Косову и
ом ардовање Југославије толико су поспешите трговину
људским органима да се у Италији отворило много
привремених, мо илних хируршких олница које су се
стално премештале. Неке од њих иле су и на родовима.
Тако је Косово постало главна магистрала за трговину
људским органима. Једна од кључних деоница те магистрале
ио је „дренички потез” који је о ухватао Призрен, Клину и
Исток. Ал анци са тог подручја сарађивали су са кланом
Бериша из Ал аније, који је најутицајнији клан у Ал анији и
чак контролише део територије Метохије. Јохану заигра
срце када је прочитао „дренички потез“ јер је знао да је Јован
ио тамничен у импровизованом затвору, који се налазио у
селу Ликовац код Ср ице, аш у о ласти Дренице. Одлучио
је да је његова потрага у Ал анији завршена. Чекала га је

60
Дреница.

61
 
 
„Дреница, Косово“ – те појмове је Јохан укуцао на
интернетском претраживачу како и се упознао са местом у
које иде. Подаци које је до ио или су веома интересантни.
Дреница се први пут помиње , када је Ðорђе Бранковић,
с мајком Маром и раћом Ðурђем и Лазарем, поклопио село
До рошевце манастиру Св. Павла у Св. Гори. Већину
становништва чине познати дренички Арнаути, који су
знатним делом српског порекла. Многи Арнаути имају
српска презимена и знали су за своје крсно име. У сваком
дреничком селу има развалина српских цркава, а Арнаути су
чували гро ља својих предака из, времена, кад су или
православни Ср и и знали су за записе у ду овима од
ранијих крстоноша. Топографска номенклатура и многи
етнографски називи још су остали српски. Поред већине
арнаута има у Дреници и Ар анаса, досељених из Малесије
и од Гаша. Малисори су се доселили као католици, па су се
тек овде потурчили. У Лауши има досељеника од Васојевића,
пз Црне Горе, који су овде примили ислам, као и други, и
затим се поар анашили. Из Дренице је знатан рој
православних Ср а из егао, неки почетком , века, а неки
почетком , века и још раније. Бежали су од арнаутских
насиља и да се не и турчили. Главно насеље Дренице је
Лауша, седиште среза дреничког. Ср ица. У Дреници је
после Првог светског рата владала анархија, з ог многих
арнаутских качака, али је она, после поги ије њиховог вође
Азема Бејте у Галици , и његове пратиље Шоте Галице,
пресечена. У Дреници је , у ијен и Ша ан Полужа, који
је такође ратовао против Ср а. Адем Јашари је ио оснивач и
вођа ал анске војне организације ОВК, која је, када је
основана и на почетку свог деловања, проглашена
терористичком, али се касније, када су се њени интереси

62
поклопили са интересима моћних земаља, то прикрило.
Српске снаге ез едности су га ликвидирале у његовој кући у
Дреници заједно са припадника ОВК.
Јохан је, наков прочитаних података, стекао утисак да је
Дреница, у коју је имао намеру да иде, ила сим ол
ал анског отпора против Ср а и њихове државе. Такође је
увидео да су тај отпор пратиле пљачке и у ијања цивила, као
и да није пронашао ниједан податак да су се Ал анци
директно супротставили Ср има, већ да су их у ијали,
отимали и пљачкали, углавном из заседа и кријући под
окриљем ноћи. Приметио је и да се ништа није променило до
данас јер су и сада емитоване вести о у иству Ср а из заседа
и много ројним отмицама. То је дало повода да се Јохан
запита колико је ез едно да се сам запути тамо, у предео
који не познаје и о коме је читао да је опасан по путнике.
Зато се о ратио нареднику задуженом за његову ез едност.
Кад је овај чуо да арон жели да иде у Дреницу запрепастио
се. Покушао је да му о јасни колико је опасно упутити се у
тај предео, предочио му је и чињеницу да чак ни КФОР пе
сме да залази у поједине делове те о ласти. Међутим, арон
је ио упоран у својој намери да о иђе село Ликовац. Није
желео да каже разлог нареднику али је овај увидео да ће
морати да се повинује ароновој жељи и одлучио је да преко
својих веза о ез еди ал анску пратњу за тај пут, јер једино са
њима могу ити сигурни. Јохан и наредник нашли су се у
хотелу „Гранд”, сутрадан ујутру, и одатле се упутили у зграду
у којој су се налазили ивши званичници ОВК. Успут је
наредник о јаснио арону како иду на незванични састанак,
код једног његовог ал анског колеге о авештајца, који је ио
упознат са стањем на терену око Дренице, али да му није
рекао разлог з ог кога долазе код њега. Портир их је упутио
на трећи спрат где се налазила канцеларија Рамиза код кога
су се упутили. Дочекао их је онижи човек који се срдачно
поздравио са наредником као да су стари знанци. Наредник
је о јаснио арону да се он и Рамиз сада први пут виде, али,
да су се током рата често пута чули радио везом, јер су

63
Ал анци НАТО-у јављали положаје српских снага, како и
их ови ом ардовали. Рекоше му и да је БНД (немачка
о авештајна служ а) доста помагала ОВК. Разговор се
наставио у величању, од стране Рамиза, улоге ОВК и њене
херојске ор е, и показивању ратних фотографија на којима
су или наоружани припадници ОВК који позирају за
снимање. Наредник је неколико пута покушао да каже
разлог з ог кога су дошли али га је Рамиз стално прекидао
својим хвалисањем. Неколико пута током њиховог разговора
из суседне канцеларије се чула вика неког човека. Барон се
сваки пут окренуо у правцу тога гласа, тако да је Рамиз то
приметио и извинио им се речима да му је жао што слушају
галаму, али да он не може да је прекине јер то виче Са ит,
шеф ШИК (тајна служ а ОВК) који му је ио надређен.
„Нема никаквих про лема“ – рече наредник и погледа у
арона који на његово изненађење рече.
„Господине Рамиз, драго ми је ило да сам Вас упознао.
Наредник је изразио жељу да Вас види, али сада стварно
морамо да кренемо јер нас двојица имамо много о авеза“.
Зачуђени поглед наредника говорио је како му није јасно
о чему се ради, али, ипак устаде када и арон. Поздравише се
са Рамизом и изађоше из канцеларије. Наредник упитно
погледа у арона очекујући о јашњење.
„Наредниче, молим Вас да ме не питате ништа, само ме
послушајте шта Вам кажем. Све ћу Вам о јаснити касније.
Вратите се код Рамиза и замолите га да пође с Вама код
његовог шефа, како исте га поздравили и изјавили Ваше
дивљење према њиховој ор и. Молим Вас да то урадите, то
ми је веома важно. Ја ћу Вас сачекати овде у ходнику“.
Наредник се врати у Рамизову канцеларију и након
неколико тренутака изађе заједно са њим. Рамиз ојажљиво
закуца на врата суседне канцеларије и након до ијене
дозволе уђе у њу, заједно са наредником. Јохан је слушао
њихов разговор који се одвијао на течном немачком језику
којим се и Са ит изврсно служио. Након пар минута Рамиз и
наредник изађоше. Са ит их је испратио до врата задовољан

64
што је немачки наредник дошао да га поздрави. Јохана није
могао видети јер је он већ напустио зграду. Наредник га
пронађе пред улазом и запита з ог чега се предомислио у
вези његовог пута у Дреницу.
„Наредниче, хајдемо до моје со е у хотелу и тамо ћу Вам
све о јаснити“.
Како је Јохан стекао велико поверење у наредника
одлучио је да му исприча све шта му се догодило у Риму и
зашто је дошао на Косово. Наредник га је слушао
разгорачених очију не могавши да верује шта му арон
прича. Поготово не о сновима који су изгледали као јава и
о јашњавали догађаје из претходног живота донора срца, а
које је Јохан сањао. Саслушавши аронову причу наредник га
упита:
„Све сам разумео господине ароне, једино ми није јасно
зашто сте данас одустали, онако одједном, од пута у
Дреницу, а непосредно пре тога сте инсистирали на томе и
казали да морате отићи у то село Ликовац, у коме су, како сам
сада схватио, држали Вашег донора заро љеног?“.
„З ог тога што сам схватио да не смем ићи у Дреницу са
овим људима из ОВК. Наредниче, данас сам се уверио да је
човек који ме је отео, и држао као таоца у Риму, управо овај
Са ит. Њега су звали Велики шеф, тај глас никада нећу моћи
да за оравим. Посумњао сам да је он, када сам га чуо како
виче на ал анском, али када сам га чуо како са Вама
разговара на немачком уверио сам се посто. Сигуран сам
да ме је он држао заро љеног у оном подруму“ – уз уђеним
гласом говорио је арон, сада већ зајапуреног лица.
„Овај Са ит, код кога сте ме замолили да уђем са
Рамизом и да га поздравим?“
„Да, наредниче, управо он. То је мој отмичар, то је човек
коме сам платио откуп. То је тај у ица који тргује људским
органима. Видите шта је суд ина. Истрага око отмице мене и
Ханса, у Риму, није се померила с места. Полицајци једино
претпостављају да је неко, док смо или на рецепцији
хотела, чуо да узимамо најскупљи апартман и да је то

65
дојавио отмичарима. А ја овде, на Косову, сазнајем ко нас је
отео захваљујући пуком случају. И мојим сновима“.
Наредник још није могао да поверује у аронове речи да
су га отели ивши орци ОВК. Зато је почео да говори, као да
се правда, како његово пријатељство са Рамизом није присно,
да су током рата сарађивали само путем средстава везе,
којима су Рамизови људи јављали НАТО-у положај српских
снага и та су места касније ом ардована. Наредник је рекао
да је Рамиза упознао тек после потписивања примирја
НАТО-а с Југославијом, када су се припадници ОВК јавно
показали јер су се до тада крили, да они и нису ратовали
против Југославије, већ је за њих тај прљави део посла
одрадила међународна заједница. ОВК је само вршила
осматрања, извиђања и јављања, као и поједине
диверзантске акције у којима су углавном страдали цивили.
„Где ли им је војничка част – запита се наглас наредник,
па онда настави одговарајући самом се и – У ствари, па они
и нису професионални војници, Ал анци нису ни имали
своју војску већ герилске јединице. Имали смо ми
информације о масовним криминалним делатностима на
Косову, али нисам веровао причама да су челници косовске
власти умешане у то. Мислио сам да је то вид политичке
ор е где су тим оптуж ама желели да дискредитују своје
политичке противнике. После ових информација које сте ми
дали плашим се огромног оружја које имају у својим рукама.
И против кога ће га употре ити. Шта ако је цела политичка
структура умешана у такве прљаве ра оте, кад се такав
високи функционер авио криминалом?“
„За политичаре не знам, драги мој наредниче, али за
овог Са ита сам сигуран. Он ће морати да одговара за
Јованово у иство и моје киднаповање. То је човек који је у ио
ко зна колико цивила, Ср а и Ал анаца, и он не може проћи
ез заслужене казне. Макар то ја лично организовао“.
„Али, ароне, то је и човек који Вам је спасао живот. Да
није ило њега ви исте данас или мртви.“
Ове речи одјекнуше као шамар упућен Јохану. Одједном

66
прекиде с причом, ова констатација наредника пресече
његове мисли као секиром и он заћута. Дуго времена се те
ноћи о ртао по кревету покушавајући да заспи.

67
 
 
Про удио се, тог јутра, касније него о ично, чак је и
прескочио доручак. У ствари про удили су га с рецепције
хотела најављујући долазак наредника у његову со у.
Отворио је врата и замолио наредника да га сачека у
ресторану док се не умије и о уче. Након петнаестак минута
сишао је у ресторан.
„До ро јутро господине ароне“ – наредник устаде са
столице да га поздрави.
„До ро јутро, господине наредниче, молим Вас – Јохан
му приђе лиже пружајући руку и прошапута – немојте ме
ословљавати на јавном месту титулом, ја сам ипак овде само
о ичан репортер – кроз смех настави – Да ли сте
доручковали наредниче?“ – запита га Јохан.
„То сам о авио рано јутрос, знате нас војнике, ми све
радимо тачно на време. Зашто сте ми синоћ оставили поруку
да ујутру дођем у хотел, господине Јохане?“ – знатижељно
упита наредник.
„Имам још једну мол у за Вас – одговори Јохан вадећи
нешто из тор ице са документима коју је носио уз се е –
погледајте овај СБ, на њему се налази материјал снимљен
приликом моје посете Ал анији и кући у којој је мој донор
ио заточен. Највише ме занимају снимци ђу ришта, ако
Ваша служ а може да их увећа до максимума, и уради
фотографије на којима се виде предмети нео ични за једно
сеоско домаћинство. Уколико нађете нешто занимљиво
молим Вас да снимке понесете на наш следећи састанак, и
ако је могуће поведете и војног форензичара како их му
поставио нека питања. Видели сте да је све што сам до сада
сањао тачно, тако да мислим да могу да дам одређена
о авештења за удућу истрагу о трговини људским
органима, ако се она икада спроведе. Знам шта се мени

68
дешавало у Риму, а знам, то са сигурношћу могу да тврдим,
за кућу у Дреници, у којој је мој донор ио заточен и жуту
кућу у Ал анији. Нажалост, пут у Дреницу више нема
смисла. Поготово не са људима од којих су неки можда моји
отмичари и који још могу и да ме препознају. Знате
наредниче, много сам размишљао о Вашој констатацији да
ми је тај Са ит спасао живот. У неку руку то и јесте тачно,
али, он и ми га и одузео, да нисам платио откупнину.
Можда и и моји органи након тога завршили у телу неког
човека, али се не може рећи да ме је Са ит спасао. Он
једноставно тргује људском несрећом. Сигурно их га тужио
да имам неке опипљиве доказе, али шта имам, моја реч
против његове. А можда је он тим новцем и изградио удућу
независност ове државе. Шта ако ова удућа држава, и сами
знате да се Ал анци припремају да прогласе Репу лику
Косово, почива и на трговини људским органима“.
„Не само на томе, драги Јохане, по нашим сазнањима и
на уценама, изнудама, на шверцу горива, трговини оружјем
и највише дрогом – наредник застаде са причом и погледа
унаоколо по празним хотелским столовима не и ли
приметио да ли неко слуша њихов разговор, ез о зира на то
што причају на немачком језику – морате знати да ОВК није
распуштена како Ал анци говоре, они су и даље оз иљна
војна сила, само сада делују као КСxИК, тајна и илегална
војна организација косовских Ал анаца. Једно од њихови
седишта је управо овде у Гранд хотелу – сада већ
ојажљивим гласом настави наредник – њени чланови су
велики криминалци и аве се управо оним што сам Вам
навео. Такође, директно су одговорни актуелном
политичком врху Косова, тако да није ез едно о томе овде
причати. Поготову што сви њихови политички противници
ивају у ијени. И они затвори у Ал анији, смештени по
кућама, у једном од њих сте и или, створени су или за
присталице И рахима Ругове које су тамо одводили, као и за
чланове ФАРК-а, његове војске. Касније су им ти исти
затвори послужили за тамничење Ср а. Што је најважније

69
огромно оружје се још увек налази у рукама Ал анаца. Ми
смо извели, мислим на НАТО, неколико неуспешних акција
прикупљања оружја, и то углавном код грађана српске
националности, по пријави Ал анаца. Нисмо наишли на
веће количине оружја јер су изгледа то мало што имају и
сакрили. У ал анска села нисмо смели ни да улазимо
плашећи се инцидената јер су испровоцирали суко е при
самом помену на претрес кућа. Код Ал анаца који живе у
селима, још важе племенски закони и сматрају увредом када
им се непозван уђе у кућу јер њихове жене, по том закону, не
сме странац да види. Тако да ал анске куће нисмо ни
претресали, једино неке где смо имали сигурне доказе да се
налази већа количина оружја и муниције. Те информације
смо и до ијали од Ал анаца који су или противници те
куће. Недуго после наше заплене оружја чланови те
породице или су у ијени јер су или еспомоћни ез
оружја. Него, занима ме господине ароне, хоћете ли
предати кривичну пријаву против Са ита?“
„На основу којих доказа господине наредниче, знате и
сами да и ила моја реч против његове, а то у овом случају
не вреди ништа. Замолићу Вас да ми помогнете,
контактираћу ам асаду, ако тре а и БНД, да ми помогну око
овог случаја, који се лично тиче мене. Желим да се Са ит
прати и да се открије неки други разлог з ог којег се може
ухапсити. Верујте ми да сам сигуран да он постоји. Нећу
жалити, ни времена ни новца, за тако нешто. Пошто сам
овде у хотелу пријављен као репортер можда је време да
преузмем ту улогу и да направим мало новинарских
прилога, на тему имовине ивших припадника ОВК“ –
смејући се рече нареднику.
„Можете господине ароне, али само под условом да ја
удем фоторепортер“ – веома оз иљним гласом констатова
наредник. Прећутао је Јохану да је неколико ал анских
новинара у ијено, када су о јавили вести о сарадњи
појединих политичара, ивших команданата ОВК, са
криминалним групама.

70
 
 
Форензичара и наредника Јохан је, у договорено време,
сачекао у својој хотелској со и. Након куртоазног разговора
наредник је извадио увећане фотографије ђу ришта и
откуцан списак предмета који су се видели на филму који им
је Јохан доставио, а или су занимљиви за његову истрагу.
Барон пажљиво прегледа фотографије и након тога прочита
списак предмета на коме се, између осталог, налазило и:
четири пластична ИВ (интравенозна) контејнера, шприцеви,
кутије за лекове и празне оце tranxena, chloraphenicola,
mg cinarizina mg buscopeana mg, делови материјала
хируршког огртача и опреме, футрола за пиштољ, шприцеви
и празне оце, лекови и та лете.
„Чудне ствари за једно сеоско ђу риште“ –
прокоментарисао је наглас Јохан.
„Не само чудне господине ароне, већ се поједини
предмети са списка користе искључиво у хируршким салама,
питам се одакле то на једном сеоском ђу ришту? Изгледа да
је Ваш сан ио истинит у сваком делићу. Шта предлажете да
сада урадимо?“.
„Ми ништа, али ћу предати податке које имам
надлежним војним служ ама. Мислим да ће их некада
сигурно употре ити – осмехујући се рече арон гледајући у
форензичара и запита га – Господине, кажите ми да ли
можете проверити да ли има присуства крви у некој
просторији, и да ли је итно време које је протекло од неког
догађаја да и се то установило.“
„О јаснићу Вам господине Јохан, постоји хемикалија
која се зове Луминол, она је екстремно сензитивна и
детектује чак и мале количине крви. Када се попрска
одређена површина Луминолом, он реагује са peradoxidasom
активирајући хемогло ин, кога има доста у крви. На тај

71
начин Луминол наводи крв да сија под плавом, љу ичастом
светлошћу. Тада се могу приметити о ласти, флеке крви која
се налази на том месту. Иначе, ово није видљиво голим оком,
ез присуства светлости. Ова испитивања се морају
извршити у мраку, ми већ имамо специјална светла која нам
помажу да у тим условима то можемо успешно урадити.
Није итно од када крв датира али нам је важно да
отприлике знамо коју о ласт морамо проверити јер су
испитивања скупа.“
„Не секирајте се драги мој, тачно ћу Вам рећи у којим
со ама ћете извршити испитивања. Кућа коју ћете испитати
налази се км југозападно од града Буреља у Ал анији.
Њене координате су Вам написане овде, а на полеђини се
налази скица просторија у кући.“
Форензичар узе цедуљу коју му је додао Јохан, з уњено
гледајући у њега. Погледа папир на коме је писало GPS
N , ’, - E , , ’, . Окрену полеђину и угледа
прецизан распоред просторија. На цртежу који је гледао
ило је уписано тачно на којим местима, у само две со е,
тре а тражити остатке крви од импровизованих илегалних
хируршких операција. Није желео даље да пита Јохана
одакле му сви ови подаци, али је знао да је све сигурно тачно,
чим је наредник гарантовао за истинитост навода овог
репортера. Такође, није му ило јасно да репортер не
искористи овакву врсту информације и о јави је, јер и она
сигурно утицала на повећање тиража новина за које ради.
Али, он већ сигурно има своје разлоге з ог којих то не жели
да уради.

72
 
 
„Шта ли ми све ово тре а и чему ово путовање?” –
размишљао је Јохан посматрајући прелепе пределе којима су
пролазили. Одговор на то није знао, али је ио сигуран да
мора да уради ово што ради. Сетио се речи свога покојног
оца „Човека на акцију покрећу три ствари, ам иција или
таштина, зависи како ко гледа на то, страх од смрти и љу ав“.
„Да, вољени оче – настави Јохан свој унутрашњи
монолог, о раћајући се оцу – али мене не покреће ништа од
тога. Ам иција већ одавно немам, сматрам да сам остварен
човек, увидео сам вредност живота и задовољан сам оним
што имам, страх од смрти сам превазишао у периоду
олести, љу ави имам довољно и уверио сам се у то. Мене, на
све ово што радим, покреће нешто што не могу да о јасним.
Али, знам да ми срце даје налоге шта да учиним и како да се
понашам. И мој мозак је сагласан са тим. Сада више не знам
да ли је Јован спасао мене или ја њега. У сваком случају
завршићу ово што сам започео“ – прекиде своје размишљање
арон.
Он је са наредником и једним агентом БНД, који је ио
Ал анац и ишао са њима у својству преводиоца, у возилу са
натписом PRESS, кренуо да о илази Косово и Метохију, то
јест села у којима су живели или живе ивши команданти
ОВК. Новинарске легитимације угледне немачке прес
агенције и IFJ (интернационалне федерације новинара) иле
су гарант да ће ити сигурни на путу, јер се знало да
Ал анци не нападају стране новинаре, како не и покварили
медијску слику о се и као народу жртви на Косову.
Претходног дана, наредник је у својој канцеларији
Јохану причао како су Ал анци, за разлику од Ср а, схватили
значај и утицај иностраних медија, које су о илато платили
да извештавају у њихову корист и тиме придо или на своју

73
страну светску јавност. Јохан га је пажљиво слушао о чему
прича. У једном тренутку, видело се по изразу његовог лица,
наредник се нечега сетио и о ратио се Јохану:
„Можете ли господине ароне доћи у ову другу со у да
Вам покажем нешто?“
Када уђоше у со у Јохан примети неколико рачунара,
пројектор и неке уређаје за које није знао за шта служе.
Наредник га замоли да седне у једну од столица и пусти му
један телевизијски снимак. На снимку се видео репортер
немачке телевизије како интервјуише људе који су на
тракторима, камионима, запрежним колима и
аутомо илима, у паници напуштали град. Потпис на снимку
говорио је да се ради о Призрену , године. Репортер се
о ратио једном од Ср а који еже, чије је л ице одавало
велики страх, питањем „Зашто ежите?“.
Човек је одговорио и ал ански преводилац је превео
немачком репортеру његов одговор који је овај пласирао у
јавност.
„Шта сте видели и чули из овог снимка господине
ароне“ упита га наредник.
„Не разумем питање, видео сам да је КФОР ушао у
Призрен, након повлачења српске војске и полиције, и да
народ ежи из града. И овог нашег репортера како пита
једног од Ср а зашто еже главом ез о зира“.
„И шта је тај Ср ин одговорио?“ – са загонетним
осмехом на лицу упита наредник.
„Рекао је да еже јер не смеју да сачекају оправдану
освету Ал анаца, зато што су им палили куће, силовали жене
и у ијали децу. Колико видим сада се каје што су то радили,
али да је сада касно за то“ – з уњено одговори Јохан не
знајући шта у ствари наредник жели да каже.
„Видите господине ароне, шта значе медији и колики је
њихов утицај. Свет је овим снимком, који су пренеле све
телевизијске станице, сазнао лично од једног Ср ина да су
они чинили злочине и да сада з ог тога еже, плашећи се
оправдане освете. Истина је да је овај човек рекао да еже

74
зато што наоружани Ал анци у ијају редом ненаоружане
цивиле и да нико томе не стаје на пут. У суседном селу
по или су скоро % становника. КФОР не жели да их
заустави, и Ал анци, у циљу етнички чистог Косова, у ијају
недужне како и остале Ср е застрашили и натерали их да
напусте Косово. Међутим, овај преводилац, који је
очигледно плаћен за то, превео је све другачије и то је оно
што је свет чуо. Да ли сада разумете о чему говорим?
Ал анци много полажу у светске медије и зато ћемо сутра
кренути на пут као репортери немачких медија.“
Тако се и догодило. У исто време ангажовани су људи
који су неприметно пратили Са ита. Плаћао их је Јохан,
преко наредника, коме су или и задужени да предају
извештаје и информације о том праћењу. Јоханова намера је
ила да за то време, он и наредник кроз своје репортаже,
прикупе информације о финансијском стању ивших вођа
ОВК. Зато су и говорили мештанима села која су о илазили
да пишу о херојској ор и ОВК, како и са се е отклонили и
најмању сумњу у прави циљ њихове мисије. На тај начин
ила су им и сва врата отворена јер су Ал анци једва чекали
да причају о херојској ор и својих чланова породица и
суграђана. Чак и војном преводиоцу нису рекли о чему се
ради. Овај план је Јохану претходног дана препоручио
наредник, који је имао информације о великом роју
умрлица које су се тих година појављивала у ал анским
новинама. У њима се величала херојска ор а људи који
никада нису припадали ило каквој војној формацији, чак су
им на споменике стављали слике рођака у униформи ОВК,
како и се показало да припадају јуначкој породици.
Наредник је у поверењу рекао Јохану како имају
информације да се ОВК самостално није ни орио против
српских снага, једино кад су их здружени са НАТО снагама
нападали. Једине ор е које су водили или су герилски
напади из шума, које су се огледале у неколико испаљених
граната и метака, након чега су се орци ОВК повлачили.
Јохан је разумео о чему наредник прича јер је и он имао

75
прилике да се увери, читајући историју Косова, да су
Ал анци или увек на страни српских непријатеља.
Помагали су Турцима, Аустроугарима, Италијанима и
Немцима, само ако су ови или против Ср а. Није му ило
јасно о каквом херојству ће писати представљајући се као
репортер, али је послушао наредника и то је уродило
плодом. Свака породица са којом су разговарали казивала је
о херојству њихових укућана. А ило их је много јер су Јохан
и наредник дневно о илазили по два-три села. На уласку у
свако село тражили су од мештанина, кога су затекли на
путу, да их одведе до представника села како и са њим
направили интервју. Након интервјуа ишли су заједно у
о илазак села. Тачно се могло одредити да ли неки од
ивших челника ОВК живи ту, јер су њихове куће, једном
речју, иле грандиозне. Само за о илазак око имања једног
од вођа ОВК, које се налазило у његовом селу код Дечана,
ило им је потре но пола сата. Цело имање је ило опасано
етонским зидом висине три метра. Улаз у кућу нису им
дозволили са о разложењем да се још изводе грађевински
радови и да је опасно по њихову ез едност. Јохан је могао из
даљине видети да се ради о правом дворцу, јер је зграда ила
са великим приземљем, као заједничком основом, са којег су
се издизале две троспратне куле. Такав о јекат имао је
сигурно више од просторија а његова досадашња
изградња коштала је преко милион евра. Ко зна колико ће
још новца морати да се уложи да и се све завршило. На
Јоханово питање како је власник куће стекао толико
огатство сви мештани су ћутали. Један од њих, на растанку
са Јоханом, поверљиво му је шапнуо да је пре рата тај човек
имао само мали дућан. Јохан је само претпоставио на чему
леже темељи такве куће и целокупног огатства. Ситуација
је свугде ила слична. Углавном су све вође ОВК пре рата
иле сиромашне или су припадали средњем слоју. Неки су од
пастира постали генерали и преко ноћи се о огатили. Зато је
Јохан и желео да прикупи информације, да сазна на који
начин су то урадили. Не да и се уверио да је његових пет

76
милиона евра уложену у неку од тих грађевина, већ да ли
њихови темељи, као и новог Косова, почивају на срцима,
у резима, плућима… невиних страдалника.
Приликом о иласка косовских села, ишли су редом по
списку који је наредник направио. Јохан се први пут у
животу сусрео са великим зидовима којима је ила ограђена
свака кућа у селу. Били су висине два до три метра и
протезали су се око целог имања. З унила га је чињеница да
се иза тих зидова од локова налазе трошне куће, понеке чак
изграђене од лата. Није могао да схвати да је више новца
потрошено за подизање зидова него за саму кућу. Бајрам,
преводилац, о јаснио је Јохану када су се враћали за
Приштину, да су зидови изграђени з ог сигурности укућана
у случају напада, као и да и сакрили жене од радозналих
погледа са улице. Барон је разумео ово за жене али му није
ило јасно о каквим нападима на кућу Бајрам говори, па га
упита:
„Од чијег напада се, господине Бајраме, сви плаше.
Колико сам видео у селу нема ниједне српске куће?“
„Нема господине Јохане, али Ви као репортер морате
знати нека о ичајна права која владају у местима која
о илазите. Чуди ме да се нисте информисали пре доласка на
Косово?“ – сумњичаво упита преводилац.
„Господине Бајраме, ја нисам ратни извештач, овде сам
дошао да пишем о економским темама, али када ми је
наредник рекао да је економија Косова везана за локалне
моћнике, морао сам да се за то заинтересујем“ – одговори
Јохан видевши да не може да сакрије истину од искусног
агента, па му рече ар део ње.
„О ичајна права су на Косову јача од закона. По канону
Леке Дукађинија спроводи се крвна освета. Уколико је неки
човек у ио другог његова фамилија дугује крв породици
у ијеног. Око за око, зу за зу , живот за живот. Та правила
још увек овде важе. Никад се не зна да ли ће пасти крв и зато
постоје ови зидови. Нажалост тај закон још није искорењен,
иако смо лизу уласка у Европску унију.“

77
 „О каквој Европи можете причати са таквим о ичајима“
– помисли у се и арон али не прокоментариса ништа.
„Сигурно Вам је познат случај о нападу у Дечанима на
једну породицу од стране ившег команданта ОВК за
Метохију, овог у чијем замку смо или данас. Он је са
тридесетак својих људи, наоружаних до зу а, напао на кућу
својих противника. Да није ило зида којим је опасана кућа
сигурно и напад успео. Овако су жртве успеле да се од ране
и чак да ране вођу нападача.“ – настави Бајрам причу,
међутим наредник га прекиде:
„Бајраме, ниси рекао Јохану како су га Американци
одмах превезли у Бондстил на лечење – наредник се окрену
арону – занимљиво је да чујете да су га одатле превезли код
нас, у Немачку, у њихову војну азу „Рамштајн“. Ми се не
мешамо у њихов посао, али Вам је јасно да иза њега, и целог
његовог покрета, стоји ЦИА“.
У том моменту стигоше у Приштину и опростише се са
преводиоцем. Наредник рече Јохану да могу разговор
наставити код њега у со и јер има још занимљивих детаља
везаних за случај о коме му је причао.
„Видели сте онај замак – настави разговор наредник,
када се сместише у Јохановој хотелској со и – достојан ило
ког краља. Мој велики пријатељ, иначе шеф италијанског
контингента при мисији УН, рекао ми је да се плаши коме
ћемо оставити Косово кад одемо. Његова сазнања из Милана,
где је ио заменик шефа полиције и шеф мо илног тима, а
прикупили су их кара ињери специјалне јединице РОС-а,
говоре да поједини косовски Ал анци контролишу трговину
дрогом у целој Лом ардији, а самим тим и цео крај. За
мафијашку организацију веома је важно да контролише
целу о ласт којом пролазе путеви дроге. Како је Косово
постало велика раскрсница тих путева можете разумети да
они једноставно морају да контролишу цело Косово, којим
прође % целокупне производње дроге из Авганистана.
Били смо у Дечанима, видели сте да је то место од
становника, од којих не ради њих око посто. Како

78
о јашњавате да у таквом месту, где ради мали рој људи и
углавном за плату од око евра месечно, имате онолико
велики рој анака и хотела. Ко то користи и да ли Вам то,
као и мени, заудара на прање новца? Одакле толика
финансијска средства за онакве луксузне куће? Приметили
сте аутомо иле, па онакве џипове ретко можете видети чак и
у Немачкој. Све је то господине ароне, не у циљу независног
Косова, већ криминалних организација. Разумем откуда
толики страх код мог италијанског пријатеља Антониа, јер је
он имао сва ова сазнања. Такође, знате ли колико је нових
џамија изграђено откад су Ср и протерани са Косова?
Говорим Вам ово јер имамо податке о повећаном роју
исламских интегралиста на овом терену. Управо је овај вођа
о коме причамо, и који је оптужен пред међународним судом
да је у језеро ацио преко тридесет цивила, имао јединицу
која је терористичке нападе почињала ускликом Алаху
Ак ар (Бог је велики). Антонио је изразио сумњу да ће Косово
постати исламска држава, и верујем да је ио у праву.
„Није ми јасно наредниче, ако НАТО све то зна, зашто не
реагује и похапси све те људе?“
„Немамо сведоке, многи од њих, који су у почетку
пристајали на сарадњу су у ијени. После тих у истава нико
више не жели да уде сведок. У ијани су чак и ал ански
полицајци који су водили истраге у вези трговине дрогом.“
„Да ли сте покушали да у те мафијашке групе у аците
своје људе?“
„То је до ро питање, а одговор на њега и о јашњава
њихово успешно деловање. Како се Ал анци још држе
племенских закона тешко је инфилтрирати агенте у њихове
групе. Прво, воде рачуна да су окружени људима из њиховог
племена што је некада и услов да неко уде примљен у групу,
друго је знање ал анског језика, који се разликује по
крајевима из којих потичу, тако да одмах, по говору знају
одакле је ко дошао, и треће, ако неко и успе да се у аци код
њих дају му за почетак такве задатке да одмах огрезне у
злочину, на самом пријему у клан. Траже од њих да изврше

79
неко у иство или слично. Ако овај то од ије да уради,
у ијају га ез размишљања. Организација је тако до ро
устројена и ми смо, једноставно немоћни да им се
супротставимо. Огроман про лем је што имају и велику
подршку у народу, који у њима не види криминалце, већ
хероје који су се из орили за независно Косово.“
„Не знам шта ће КФОР учинити, али ћу ја завршити ово
што сам започео“ – рече Јохан и устаде дајући на знање
нареднику да је њихов данашњи разговор завршен.

80
 
 
„Имао сам велику срећу што ми је суд ина послала аш
овог човека“ – размишљао је Јохан гледајући у наредника
који је претурао по својој тор и. Сетио се његових речи
којима је препоручио одакле да почну са истрагом три
детектива, све ивши о авештајци који су радили на Косову,
које је арон унајмио и који су дошли из Немачке, са циљем
да пронађу компромитујуће доказе против Са ита. „Где је
дрога, ту је проституција. Где је трговина људима, ту је
проституција. Где су дошли страни војници, ту је
проституција. Значи у свим варијантама тре а почети са
надзирањем места где су проститутке. Таквих локала на
Косову има преко стотину, мишљења сам да је довољно
надзирати само ове у Приштини, и то само пар најелитнијих,
што ће ова тројица детектива моћи да ураде. Лично Вам за
њих гарантујем, јер су то све моје ивше колеге“.
Мисли му прекиде енергичан покрет наредника којим је
Јохану додао повећу фасциклу са елешкама и
фотографијама, које су детективи прикупили прошле
недеље.
Када Јохан отвори фасциклу прво што је угледао ила је
фотографија на којој се видела унутрашњост луксузног
локала, са стриптизетама у позадини. Наредник приђе и седе
до Јохана како и му о јашњавао шта се налази на
фотографијама.
„Ово је сликано у локалу, који је у власништву Са итовог
рата. Ои је постављен да управља овим местом само зато
што је поуздан и што Са ит у њега има неограничено
поверење. Као што и сами претпостављате сва имовина је
Са итова која, правно гледајући, припада другим људима.
Али, све су то његови рођаци или ивши са орци.“
На следећој слици видела су се два човека који седе за

81
кафанским столом у истом локалу.
Наредник показа прстом на човека у левом углу
фотографије и настави:
„Ово је Са ит, а овај десно је његов рат Даут.
Фотографисани су пре два дана скривеном камером, а
детектив је успео да сними и њихов разговор јер је изигравао
пијаног војника са ознакама КФОР-а, на кога они нису
о раћали пажњу. Све разговоре које су детективи снимили
имате на СО који је на дну фасцикле. У елешкама су скинути
најважнији делови разговора јер их детективи само прате, не
знају шта Вам је тачно потре но и шта сматрате довољно
компромитујућим. Само поседовање оваквог локала је већ
такво, ар за нормалног човека. Девојке, које су у њему
запослене, углавном су купљене, и то по цени од
долара. Већина их је из Молдавије и ни једна од њих не може
да изађе ван локала ез њихове пратње. Многе су доведене
на превару, привучене до рим пословним понудама. Када
оне дођу на Косово мафијаши им одузму пасоше и држе их
затворене по орделима и јавним кућама које су отворене за
потре е . војника међународних трупа и
администрације који су дошли на Косово. Жалосно је да
људе, који користе услуге таквих девојака, не занима ко су
оне. Иако имамо сазнања од девојака, које су успеле да
по егну, да су се војницима жалиле како су отете, они нису
то пренели надлежним органима. Ваљда и војници не желе
да имају неугодности са надређенима и мисле да је оље за
њих да све прећуте. Или се плаше да ће се такве јавне куће
затворити и да ће онда остати ез жена, а њима је то једина
шанса да дођу до њих, јер их мештанке из егавају“.
„Колику казну и могао да до ије Са ит ако исмо га
оптужили за поседовање нелегалне јавне куће?“ – упита
Јохан, иако је претпостављао какав ће одговор до ити.
„Минималну, ако је до ије. Прошле године је
процесуирано људи, и то за трговину људима. Већина од
њих је пуштена након жал е, а за ово што предлажете можда
му неће ни судити. У нај ољем случају можда ће му

82
привремено затворити локал.“
„До ро, хвала Вам наредниче. Сада их Вас замолио да
ме оставите самог, да на миру прегледам ове елешке и
преслушам CD). Можда ћу наићи на нешто занимљиво. У
сваком случају ћу Вам се јавити када одлучим шта ћемо
следеће да урадимо“ – заврши разговор арон и устаде да
испрати наредника.

83
 
 
Телефон у хотелској со и упорно је звонио. Јохан устаде
из каде, да се јави, претпостављајући да је нешто веома
важно, јер су га једино наредник и Грета звали на овај рој
телефона у хотелу. Подиже слушалицу и препознаде
наредников глас:
„Господине Јохане, молим Вас да купите данашње
новине. Ја ћу ити код Вас за сат времена.“
„Шта ли је толико важно о јављено у новинама – запита
се Јохан, знајући да га наредник не и звао ез ваљаног
разлога у рзано заврши купање и сиђе до хотелског
предворја да купи штампу. На насловној страни доминирао
је наслов „Немачки туристи настрадали у сао раћајној
несрећи“. Слика која је о јављена у оквиру текста
приказивала је два настрадала човека. Јохану новине само
што не испадоше из руку. Препознао је двојицу детектива
које је унајмио. Текст је говорио како су настрадали з ог
неприлагођене рзине возећи се рент-а-кар возилом, на
непознатом терену, педесетак километара од Приштине.
„Како су настрадали и откуд заједно, када су имали
одвојене истраге? Шта су истраживали тако далеко од
Приштине?“ – ила су питања која су мучила Јохана.
Одговор на њих до ио је када је стигао наредник, који је
дошао у пратњи трећег детектива.
„Господине ароне, откривени смо – уз уђеним гласом
говорио је наредник – мислим да чак знају и ко стоји иза
свега. Сигурно је Са ит приметио да га прате, како су
у ијена два моја пријатеља не смем дозволити да се и Вама
нешто деси. Морате хитно напустити Приштину јер се
плашим за Вашу ез едност”.
Детектив до њега само је климао главом показујући да је
сагласан са оним што је наредник рекао. Наредник настави:

84
 „Купио сам Вам авионске карте, на Ваше право име, јер
ако су Вас детективи одали могли су да кажу само име које
користите као репортер. Они нису знали да сте арон, ни
Ваше право име, тако да им то нису могли рећи”.
„А шта ћемо са мојом мисијом, ја то морам завршити” –
покуша да се по уни арон.
„Молим Вас – сада већ строгим гласом проговори
наредник – питање је живота и смрти, схватите ову
ситуацију оз иљно. Спакујте ствари што пре и одмах Вас
возим на аеродром”.
Увидевши да је наредник веома за ринут Јохан ез даљег
приговора поступи како му је рекао. Већ за сат времена њих
тројица су или на аеродрому. Наредник је испратио
детектива и Јохана до самог терминала желећи да се увери
да су се ез едно укрцали у авион.

85
 
 
Грета га је сачекала на аеродрому. Њеној срећи није
ило краја што се Јохан вратио. Као и увек знала је да је он
морао да иде на Косово, иако није разумела зашто. Чак ни
Јохану то није ило јасно. Исти тај осећај који га је терао на
пут пратио га је и следећих дана. Прво и осетио некакво
трепераво струјање крви, као нежни, лаги трнци, а онда и
се појавила жеља да се врати на Косово. Некако је успео да
суз ије тај осећај и да престане да мисли о одласку.
Препустио се нормалном животу и пословним о авезама. Са
наредником се често чуо телефоном. Чак су он и Грета
отишли да о иђу његову породицу. Са њима су провели
предиван дан у неза оравном дружењу. Поготову ће
наредникова деца памтити тај дан јер им је Јохан купио
предивне поклоне. О јаснио им је да је он пријатељ њиховог
оца, који је диван човек. Грета се спријатељила са
наредниковом супругом и замолила је да их о авезно о иђу
када се наредник врати у Немачку. Јохан је престао да сања и
оне снове, који су некада или саставни део његових ноћи.
Једино сећање на Косово иле су елешке, до ијене од
у ијених детектива, које је детаљно ишчитао. Преслушао је и
снимљене разговоре, које је наредник превео на немачки
језик, али није пронашао ништа важно. Пратио је и вести о
Косову, које су углавном говориле о напорима међународне
заједнице да направе демократско друштво. Међутим, много
више је ило вести о у ијањима цивила, пљачкама и
криминалу. Велика финансијска средства која су упућена на
тај простор нестала су незнано куда, пред очима светске
јавности. Урађено је много, а није се променило ништа. Онда
је Јохан престао да прати и вести. Једноставно се потрудио да
Косово постане његова прошлост. Само што није знао да је
оно то и ило. Прошлост која ће га позвати назад, управо тог

86
раног јутра.
„Тата, тата“ – про удио га је глас дечака који га је
дозивао. Барон је о рисао зној са чела и устао из кревета.
Погледао је на сат и видео да је четири сата. Размишљао је
шта ли се то могло десити. Уистину, више није сумњао у своје
снове. Био је у еђен да се нешто са дететом догодило и да је
овај сан његов позив у помоћ. Зато је одлучио да одмах оде до
села и о иђе дечака и његову мајку. Брижни поглед Грете,
када јој је рекао своју намеру, говорио је колико је све ово
плаши. Али, као и увек ила је уз њега и разумела његове
одлуке.
„Можеш ли ар рећи шта је у питању, шта си сањао?“
„Дете ме је звало, не знам шта је, али морам да идем. Нс
могу то да ти о јасним. Једноставно морам. То је јаче од мене,
јер срце то тражи. Молим те, разуми ме“ – нежно је пољу и и
запути се ка ауту у коме га је већ чекао возач. На путу до
аеродрома позвао је на мо илни наредника и замолио га да
га сачека на аеродрому. После три сата већ се сусрео са њим.
Срдачно се поздравише.
„Нисам очекивао да ћу Вас овако рзо видети, драги
ароне“ – осмехујући се о рати се наредник.
„Нисам ни ја, али јутрос сам опет сањао дечака. Дозивао
ме је да дођем и ја сам то морао да урадим. Сигуран сам да
сам му потре ан, јер ме сан никад није преварио. Али,
плашим се шта се то могло десити, тако да их Вас замолио
ако можемо одмах да одемо до села.“
Након педесетак минута већ су или у селу. На самом
прилазу дворишту приметише неколико кола КФОР-а.
Њихово присуство уплаши арона, али му мало лакну када
угледа дечака, како седи у крилу једног војника. Када су
пришли немачким војницима ови им о јаснише шта се
десило. Јутрос, негде око пет часова, патрола КФОР-а је у
редовном о иласку села приметила групу незнанаца, њих
пет-шест, како замиче пут шуме. Кретали су се из правца ове
куће. Знајући да је имање под стражом отишли су до њих да
провере да ли је све у реду. О а стражара одговорила су да је

87
стање редовно, али и да нису приметили никакву групу
непознатих људи. Вођа патроле је инсистирао да провере да
ли су жена и дечак у реду. Малог су пронашли у со и како
спава. Кренули су у потрагу за мајком и имали су шта видети.
Прво су приметили у ијеног кера који је лежао у локви крви.
Највероватније да је у ијен секиром јер му је глава ила
размрскана. Стражар у доњем делу имања з уњено је гледао
леш пса, јер у току своје смене, која је почела у три часа, није
чуо никакав лавеж. То значи да је пас у ијен још ноћас,
стражар који је ио у тој смени рекао је да је чуо
краткотрајни лавеж пса, али, како је у рзо престао, није
о ратио пажњу на то. Разлог з ог кога је пас раније у ијен
у рзо су сазнали. Дечакову мајку нашли су у штали, везаних
руку и са повезом на устима. Спаваћица јој је ила поцепана,
груди огољене. По њеном запањеном и преплашеном погледу
видело се да јој је учињено велико зло. Није хтела ништа да
прича, није дозволила доктору да је прегледа, али се видело
да је ила силована. Ко зна шта је све јадница претрпела, али
то нико никада неће сазнати. Када је патрола отишла, жена
је сину спремила доручак као да се ништа није десило.
Окупала се, дечаку је рекла да не излази напоље већ да се
игра у кући, и поново отишла у шталу. Ту су је касније и
нашли, о ешену о греду. Није могла да отрпи срамоту коју је
доживела па је се и одузела живот. Стражар који је
пронашао мртву није дозволио дечаку да је види, иако је овај
упорно плакао тражећи и дозивајући мајку. Његов плач
престао је тек кад је видео Јохана. Раширених руку,
уплаканог лица, потрчао је ка арону. Грчевит загрљај
дечијих ручица око ароновог врата, мајушна глава на
његовом рамену и срце, које је куцало у ритму Јохановог,
заувек су их спојиле. Барон је одлучио да усвоји дечака, по
ило коју цену, и да га одведе у Немачку, далеко од овог
места и езакоња.
Сахрана дечакове мајке о ављена је после два дана, на
оном истом гро љу на коме су сахрањени његови а а и деда.
Од рођака покојнице присуствовао је само њен рат, дечаков

88
ујак, који је живео у селу удаљеном од овог око
километара. Како малишан није имао лиже род ине дошао
је са намером да га, после сахране своје сестре, поведе да
живи с њима. Он је живео са супругом и троје деце у
скромној кућици. Као и сви Ср и на Косову, остао је ез
посла и шансе да га до ије, живео је од земљорадње, оље
рећи преживљавао. Зато је и пристао на разговор са ароном
који му је наредник предложио. Седели су испред летње
кухиње, испод оног великог ораха. Вукашин, како се звао
дечаков ујак, питао се шта овај странац жели од њега и о
чему ће да разговарају.
„У мени је срце Вашег Јована које ми је пресађено, а да то
нисам знао…“ – тако је започео разговор Јохан и испричао све
шта му се дешавало. Вукашин га је разгорачених очију
посматрао не верујући у оно што чује. Баронов предлог и
жељу да усвоји дечака у нормалним условима никада не и
прихватио. Међутим, сада, гледајући сестрића како стоји у
крилу овог странца, који седи преко пута њега, са о е ручице
чврсто склопљене око Јохановог врата, морао је да размисли
о томе. Приметио је да дете осећа неку везаност за овог
човека. Да ли је могуће да је у њему осетио и чуо очево срце.
Да можда нису и мислима повезани – запитао се Вукашин,
јер је мали почео да плаче кад је хтео да га узме од овог
незнанца. Знао је колико га Милан воли и није му ила јасна
његова реакција на покушај да га одвоји од овог човека. Зато
је замолио арона да му остави неколико дана времена да
размисли. За то време ће се постарати да се његовој сестри
одају сви потре ни помени. Сутрадан ујутру, у среду, поново
су изашли на гро ље, како српски о ичај налаже, и Милан је
такође све време провео са ароном. Вукашин му је тада
рекао да у су оту поново излазе на гро ље и да ће му после
тога дати коначан одговор. Јохан је са нестрпљењем
ишчекивао су оту. У међувремену је одлучио да се састане у
својој хотелској со и са наредником јер му је на памет пао
један луцидан план. Наредник је исте вечери ио у Јохановој
со и.

89
 „Драги мој наредниче, реализација овог плана много
зависи од наших о авештајних служ и. Да ли сте у
могућности да дођете до личних података Са ита. Мислим
на рој личне карте, рој пасоша и слично?“
„Веома лако, драги моје ароне, то није никакав
про лем. Ми имамо ускладиштене, на хард дисковима,
њихове старе азе података. Нове исправе иду преко наших
служ и тако да је то још лакше. За шта Вам је то потре но?“
„Видите, желим да отворим девизни рачун под
Са итовим именом, за који он неће ни знати да постоји. З ог
тога су ми потре ни његови лични подаци. Потпис којим ћу
се потписати на документима иће његово име и презиме,
али тако написан да чак и не личи на то. Тако да неће моћи
да подигне новац са рачуна, све док не види како изгледа
депонован потпис, а за то ће му тре ати доста времена. Ја ћу
ити друго овлашћено лице које ће располагати тим
рачуном, које ће моћи такође да подигне новац. Чим ми
на авите ове податке отпутоваћу у Рим и управо тамо ћу
отворити рачун. Погађате зашто у Рим, јер знам да је тамо
дуже времена оравио и иће веродостојно за реализацију
мог плана који је следећи: уплатићу милион евра на тај
рачун који се води на његово име. Копију тог уговора, на
коме је уплата и где се види да је Са ит власник рачуна
доставићемо, тајно преко Ваших агената, Са итовом вођи,
оном из Дечана, са о јашњењем да га непознати пријатељ из
БНД упозорава да га је Са ит продао и да ће га у ити, за шта
је и примио милион евра. И да су га платили Ал анци, људи
из ривалског клана, који су вођу у Дечанима приликом
напада и ранили. Шта мислите о овоме наредниче, како нема
правде и закона у држави, ред је да случај пре ацимо на тле
где се зна ко шта сме и може да уради. И где свако до ије што
и заслужује“ – загонетно се насмеши арон посматрајући
наредникову реакцију.
Овај скочи са столице и пружи руку арону.
„Честитам, само сте Ви могли смислити овакав план. Да
ли сте размишљали да радите за нашу о авештајну служ у –

90
смејући се рече наредник и настави – свакако рачунајте на то
да његове податке имате већ ујутру. Припремите се за
путовање у Рим, драги мој ароне“.
„Сви путеви воде у Рим, па и овај наш” – рече арон и
устаде да испрати наредника.
 
 
Сутрадан је већ ио у Риму. Отворио је рачун у анци на
Са итово име и на њега пре ацио са свог рачуна милион
евра. Након тога се, истог дана, вратио на Косово. Договорио
се са наредником да је оље да неко време паре стоје на
рачуну, како и из егли подозрење вође, да му не уде
сумњиво што уговор о уплати датира исти дан када ће ити
достављен. Барон ће телефоном из Немачке јавити
нареднику када да доставе копију уговора, а овај њему када
су то урадили, да арон може одмах после гога да подигне
новац. Након договора са наредником арон је отишао да
о иђе дечака, јер није могао да издржи да га не види до
су оте.

91
 
 
Вукашин је те ноћи мало спавао. Размишљао је скоро
целе ноћи о злој суд ини која је задесила његову сестру, зета
и његове родитеље. Мучила га је и мисао да се огрешио о
сестру, јер није, по наговору својих сељана, позвао попа да на
сахрани одржи опело. Онако скрханог олом, када су му
јавили о њеној трагичној смрти и несрећи која ју је
претходно задесила, ило га је лако у едити да поп неће
доћи да одржи опело самоу ици. Они се чак, тако су му
говорили, и не сахрањују на гро љу, већ у одвојеном делу
изван његове територије.
„Али моја сестра се није у ила из хира или лудости” –
говорио је Вукашин самом се и, преврћући се по кревету –
„Њој је учињена огромна срамота коју, као патријархално
васпитана и верујућа жена, није могла да отрпи. Ако је по
размишљању сељана, онда је и Стеван Синђелић извршио
самоу иство, и он се у ио. Али како и зашто? Не може нико,
за једну такву јуначку смрт, када је у ио и много Турака, за
један такав херојски чин, рећи да је самоу иство. Исто је
урадио и мајор Тепић, јунак који је иза рао херојску смрт.
Боже ме опрости, не поредим сестру са таквим јунацима, али
и њу је нужда натерала на тај чин. Она се никада не и у ила
да није доживела силовање и све оне несреће које су је
претходно задесиле.“ – заврши Вукашин свој монолог.
Охра рен овим мислима одлучио је да рано ујутру оде до
цркве и поразговара са свештеником, да га упути може ли да
одржи опело за његову сестру. То га мало смири и он заспа.
Про удио се после два сата и одмах кренуо у цркву.
Свештеника је затекао у дворишту. О јаснио му је ситуацију,
то јест да се можда огрешио што пре сахране није дошао до
њега, већ је послушао своје сељане, и замолио га да му
помогне макар саветом.

92
 „Погрешио си мој Вукашине. Али, срећа да си и увидео
грешку. Твоја сестра је ила крштена и верујућа жена. Нисам
ио ту када сге је сахранили и нисам знао шта јој се
догодило. Сигурно их нашао замену, да дође и да јој одржи
опело. Мораш знати да опело није Црквена тајна. То је више
упућивање умрлог у вечни живот, молитва род ине и
пријатеља за њега пре министарства, после којих ће он дати
свој одговор Богу како је проживео живот. Ниједан човек
није ољи нити гори од другог, сви су исти. Али поступак
самоу ица, који су се одрекли живота, највећег ожјег дара
је за осуду. И у праву су они који су ти то рекли. Чак и највећи
у ица може да се покаје за своје грехе, али самоу ица пе
може. Наша драга покојница ила је до ра, честита и
племенита жена. Код нас је о ичај да се о умрлима говори
до ро или ништа. Покојница је заслужила својим животом и
поступцима да се о њој говори до ро. Она се није одрекла
контакта са Богом као остале самоу ице, и за разлику од
других, у данашњој Ср ији, она је живела све време у ратним
условима и под окупацијом. Зато се њена смрт може
сагледати као чување части једне српске домаћице. И з ог
тога је заслужила да јој се одржи опело. Припреми вино и
свеће и ја ћу свакако доћи.“
Велики камен пао је Вукашину са срца. Осетио је неко
олакшање, у овим за њега тешким тренуцима. Пожурио је да
све припреми за седмодневни помен који ће данас дати
његовој сестри. И одржати опело.

93
 
 
„Попијте мало вина, за душу покојнице, моје сестре,
такав је о ичај у нас Ср а“ – понуди Вукашин арона,
пружајући му пластичну чашу напуњену вином. Јохан
прихвати понуђену чашу и отпи гутљај вина. Врати је
Вукашину а он је додаде нареднику, који је стајао са његове
леве стране. Њих петорица провели су још неко време у
разговору, поред гро а у коме је сахрањена дечакова мајка.
Јохана је мало зачудио осмех који је видео на Вукашиновом
лицу, док је свештеник, пре петнаест минута, држао опело
покојници. Али, то је приписао његовом олу који је од грча
на лицу направио осмех. Или се, можда, Вукашин присетио
неког пријатног тренутка проведеног са сестром.
Након петнаестак минута кренуше ка кући. Сто је већ
раније ио постављен за јело, то је Вукашин још јутрос
урадио. Сели су да ручају како о ичај и налаже. Милан је
седео између Јохана и Вукашина. Када су о авили ручак
Вукашин замоли Јохана и наредника да се повуку у суседну
со у како и могли на миру да поразговарају.
„Господине ароне, до ро сам размислио о Вашем
предлогу. Приметио сам и да је Милан некако везан за Вас.
Знам да и му, што се тиче услова живота, ило много оље
код Вас, чак исте му, можда, и више пажње посвећивали
него моја породица. Али, морам водити рачуна о чињеници
да је он једини преостао из његове породице, да је њен
последњи мушки члан и ако он промени презиме након
усвајања његова лоза ће се угасити. То је грех какав не их
смео да понесем на својој души. Такође, ту је и питање вере.
Он и временом постао католик, а ми Ср и смо већ изгу или
довољно крви које смо се сами одрекли. муслиманске и
католичке. Не их желео да и ја направим такву грешку. Зато
Вам не могу дозволити да усвојите Милана“.

94
 Бароново лице, након што је наредник превео
Вукашинове речи, постало је тамно. Његов скрушени поглед
и грчевито стезање руку, само су још више оптеретили
непријатни мук, који је завладао просторијом. Након
неколико минута ћутања арон изненада подиже главу и
погледа у Вукашина:
„Променићу веру… прећи ћу у православље – гласом
пуним наде проговори Јохан – у мени је свакако српско срце.
Довољно сам упознао Ваш народ да ће ми тај поступак ити
чак и част. Схватите, све ћу учинити да Милан уде мој. Јер
он то и јесте – говорио је све ржим гласом арон – што се
тиче презимена додаћемо га моме. Он ће ити Милан
Јовановић од Вагнера, тако ћемо сачувати његову лозу и још
је о огатити племићком титулом. Верујте, моћи ћете да га
видите кад год то пожелите, мени новац није про лем тако
да ћу ја сносити све трошкове око гога. То дете је моје, морате
разумети, то моје срце зна.“
Вукашина з унише сузе које се појавише у ароновим
очима, а његова спремност да поднесе све, само да и дечак
живео с њим, говорила је да неће погрешити ако дозволи да
усвоји Милана. Позва дечака да дође из суседне со е и упита
га:
„Милане, злато, да ли и ти хтео да идеш са овим чиком“
запита Вукашин, милујући дете по коси.
„Ујко, то није чико, то је мој тата. Зар си га за оравио?“ –
зачуђено запита дете пригрливши се уз Јохана.
Миланов одговор ио је доказ Вукашину да је све
одлучено. Зато он потврдно климну главом Јохану. Барон још
чвршће стеже дечака љу ећи га по глави.
Крштење Јохана Вагнера о ављено је сутрадан у цркви
манастира Грачаница. Кум на крштењу ио је Вукашин.
Наредник је, као и увек, ио уз Јохана и преводио шта се
говори.

95
 
 
Грета се играла са Миланом у тренутку када је зазвонио
телефон. Јавила се и зачула глас човека кога још није лично
упознала, али о коме је њен супруг изрекао много похвалних
речи:
„Хвала господине, поздравите Вашу супругу када се
чујете са њом. Драги – позвала је Јохана који је седео за
радним столом, у другој со и – зове те твој пријатељ,
наредник.“
Јохан муњевито устаде од стола и дотрча до телефона.
„Хало, до ар дан драги пријатељу – рече арон и након
тога заћута, слушајући му шта је наредник говорио. Након
неколико минута настави – Да, да, свакако ћу погледати.
Очекујем да чујем детаље када се видимо. Надам се да ћете
ускоро доћи кући. Велики поздрав мом пријатељу“.
Јохан је с великим нестрпљењем очекивао вести у
термину који му је наредник рекао. Негде пред сам крај
емисије укључио се дописник с Косова с новим информација.
Барон је пажљиво слушао његов извештај:
„Синоћ је у центру Приштине у ијен Са ит, један од
ивших високих официра ОВК. Ово у иство не и ило
чудио, јер се она дешавају често на Косову, да цео догађај
није снимљен аматерском камером, са раздаљине од око
метара. Немачки туриста који је ио у о иласку града и
камером снимао знаменитости Приштине случајно је
снимио у иство, које се одиграла на сред улице, пред
много ројним сведоцима. Припадници КФОР-а су на
снимку одузетом од туристе, препознали ившег
команданта ОВК, за Дреницу, који је лично у ио Са ита.
Након неколико сати у ица је ухапшен. Поводом његовог
хапшења на улици се окупила маса незадовољних грађана,
која захтева да се њихов орац за сло оду моментално

96
осло оди. За сада је ситуација под контролом, уколико дође
до нових догађаја о авестићемо Вас у нашој следећој
информативној емисији. Поздрав из Приштине од Вашег
репортера.“
Барон угаси телевизор и светло у со и, и седе у фотељу.
Дуго времена је тако седео. Осетио је неку нову мирноћу у
души, некакав смирај као никад раније. Као да је нешто
изашло из њега, учинило га некако лакшим и сло однијим.
Да ли зато што је заслужена правда стигла Јовановог у ицу и
човека који је њега киднаповао? Да ли зато што је његово
трагање престало? Јохан није могао да одговори на та
питања, али га то више није ни занимало. За њега је Косово
далека прошлост. Остаје још само да дечаковом оцу, мајци,
а и и деди подигне достојан споменик и те земље се више
неће ни сећати.
Врата со е се отворише и на њима се појави Милан у
пиџами, држећи малог медведа под десном руком.
„Тата, могу ли да легнем код те е, у крило?“ – запита га
малишан.
Први пут од када је упознао малишана Јохан није
схватио шта му је рекао. Дечак је и раније причао с њим на
српском језику, али сада, први пут није разумео његове речи.
„Да лије могуће – помисли арон гледајући дечака – да
ме је Јован напустио и отишао, да је пронашао свој мир, сада
када је правда задовољена? Нека, можда је тако и оље. У
сваком случају Милан је ту. Научићу ја њега немачки језик, а
он мене српски. Заједно ћемо учити. Љу ави и времена
имамо довољно“.
Барон прихвати дечака о ема рукама и поседе га у
крило. Милан у рзо заспа држећи главу на Јохановим
грудима, у којима је куцало нежно, топло срце. Оно српско…
Јованово.

97
 СРПСКО СРЦЕ ЈОВАНОВО
Поема на исана . о ине, о казивању човека
који носи ресађено ср ско срце.
Па зах ев велико роја љу и, који су је рочи али,
ре очио сам је у роман.
 
 
Ово су моје опроштајне речи
које приносим времену што следи,
можда ће неком рану да залечи
неког ће другог љуто да увреди
 
Зовем се Јохан, Немац по рођењу,
од оца Ханса и мајке Грете
наша је кућа знана по чувењу,
у раскоши живех к‘о једино дете.
 
Наследих фа рике, силна имања,
непрегледне шуме и ројна стада
радост ми трајаше све до сазнања
да тешка олест мноме влада.
 
Доктори рекоше да нећу дуго
годину једну ил’ можда две
свет ми се сруши, о моја туго,
у једном дану нестаде све.
 
Рекоше нећу издржат’ више,
нај ољи доктори који постоје,
једини лек је, сви се сложише,
да замене другим срце моје.
 
О, суд о моја, о дивни часи,
најлепши мој животни трене,

98
 када из олнице стигоше гласи,
нашли су доктори срце за мене.
 
За цену човек тада не хаје,
и не знам да ли за то постоји,
нисам чак пит‘о ни ко га даје,
кад живот нови мени предстоји.
 
Операција прође у нај ољем реду
са новим срцем несташе оли,
тек онда схватих, кад скинух еду,
колико се живот цени и воли.
 

 
Недуго затим, кроз ноћи тавне
у сну ми прилазе лица нека
и звона цркве православне,
уди ме њихова тужна јека.
 
Јасно видим пределе стране,
прелепе шуме и поља плодна,
ливаде и потоке разигране
рдашца лага и винородна.
 
Видим и двориште између плота,
ам ар и шталу, стазу до куће,
старицу неку што дуван мота,
док гледа кера и звиждуће.
 
Старица крхка живину ва и
док аца просо из мале зделе,
а онда журно ка штали гра и
да пусти на воду шарено теле.

99
 
Прелепа жена, гипка к’о срна,
двориштем хита да ручак стави
за њом вијори коса јој црна
и мало дете очију плави’.
 
О, та ме слика ходила често,
сновима мојим давала срећу,
спавао нисам ал‘ то је место,
стварало љу ав у мени већу.
 

 
А онда дођоше ружни снови,
које не могах да пре родим,
насташе неки предели нови,
којима свезан, у колони ходим.
 
Угураше нас затим у нека кола,
пут је трајао ескрајно дуго,
уз псовке, претње, тренутке ола,
од звери се нисмо надали друго.
 
У Жутој кући, у граду Бурељу,
сазнасмо тако је месту име,
у ал анском приватном мардељу,
тамничише нас до почетка зиме.
 
Последња слика које се јежим
еше зелена маска докторска
и лице које видех, док лежим,
како се кези мрцина мрска.
 
И светло јако, јаче од сунца,

100
 које ми сева мозгом к’о стрела
док ме на живо секу к’о јунца
и крв док шикља, последња врела.
 
Задње што видех ејаху руке,
шиптарске како дигнуте стоје,
на њима дрхтећ‘ уз тешке муке
још увек куца – то срце моје.
 

 
Тај урлик страшан што не о пара
враћ’о ме стално из ноћних мора
све сам мислио да сан ме вара
и спас да доноси једино зора.
 
Кренух на пут, непознат, далек
да нађем извор несаних ноћи,
да решим једном, али за навек,
куд срце вуче – где морам поћи?
 
Косово еше циљ мога пута
тамо ме поведе душа и тело
кренух к’о путник који не лута
коме је познат и крај и село.
 
Угледах цркву из снова мојих
пред њом је стража, то ме зачуди,
са војском неку реч проз орих
Кажу да чувају цркву од људи
 
Какви су људи што и да сруше
лепоту ову из средњег века
имају ли они ар мало душе

101
 знају ли каква их суд ина чека?
 
Пред мојим очима пукло село
око њега свуда одљикава жица
к‘о да га нешто за век проклело
и људе у њему згрчених лица.
 
Гледај Европо!, завриштах тада
погледај свете ту правду нашу
докле ће овај народ да страда,
а други и даље оружјем машу.
 
Изнад те туге, изнад те жице,
осетих поглед који ме тражи
угледах познато дечије лице
које ме ноћу сновима лажи.
 
И приђе мени кроз жица сплет,
загрли ручицом око врата
то ожје иће, не ески цвет,
проз ори нешто: „Тата, тата“.
 
А срце моје к’о лудо скаче,
шавови хоће да попуцају,
шта ли те речи њему значе
да ли се можда препознају?
 
Нисам ни хтео ал‘ моје руке
кренуше к њему некако саме
то дете нежно, о моје муке,
еше к’о зрачак из љуте таме.
 
Жена из снова дојури с врата,
из оног истог дворишта преко,
„Милане сине, то није тата,
он је на не у негде далеко.

102
 
Наш Јован сине Косово чува
заједно горе с Лазаром светим
чујем га увек кад ветар дува,
те е кад гледам њега се сетим.“
 
Стојимо тако, жица нас дели,
а срце спаја љу ављу истом,
и свет је застао, управо цели,
заустављен ожанском искром.
 
У повратку мало застах по страни
задивљен, поносан и препун среће,
док Јован и мртав Косово рани,
Ср има га нико одузети неће.
 
Од јуче ја сам Петровић Јанко,
рођењем Немац, Ср ин по вери.
написах ово јер желим жарко,
истину да сазнају светске звери.
 
Од стида мало да погну главу,
злочинце казне – до ро их знају,
жртвама српским да одају славу,
имена њихова вечно да трају.
 
Веселин Џеле овић Павлов
 

Крај

103
 

Роман „Ср ско срце Јоханово“

о и ник је с ецијално ризнања
Ака емије „Иво Ан рић”

104
105
Садржај

Рекли су о роману 3
СРПСКО СРЦЕ ЈОХАНОВО 8
1 10
2 15
3 25
4 30
5 31
6 33
7 36
8 39
9 41
10 44
11 47
12 57
13 62
14 68
15 71
16 73
17 81
18 84
19 86
20 92
21 94

106
22 96
СРПСКО СРЦЕ ЈОВАНОВО (ПОЕМА) 98

107