Preciscavanje Gasova

ВИСОКА ЖЕЛЕЗНИЧКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА
СЕМИНАРСКИ РАД
Тема: Системи за пречишћавање
димних гасова
Ментор: Студент:
Др Весна Павелкић Невена Вељовић 07-02/18
Београд, 2019.
САДРЖАЈ
1.УВОД................................................................................................................................................................................ 1
2. ЧЕСТИЦЕ У ВАЗДУХУ ............................................................................................................................................ 2
2.1.Кретање честица кроз ваздух ......................................................................................... 4
3.ГАСОВИТЕ ЗАГАЂУЈУЋЕ КОМПОНЕНТЕ...................................................................................................... 5
3.1.Једињења сумпора .......................................................................................................... 5
3.2.Једињења азота................................................................................................................ 6
3.3.Угљен моноксид.............................................................................................................. 6
3.4.Органска једињења ......................................................................................................... 7
3.5.Друга хемијска једињења ............................................................................................... 7
3.6.Мириси ............................................................................................................................ 7
4. EМИСИЈА И ИМИСИЈА........................................................................................................................................... 8
4.1. Пречишћавање угља пре сагоревања ............................................................................ 9
4.1.1.Гасификација угља ................................................................................................... 9
4.1.2.Сагоревање у флуидизованом слоју ........................................................................ 9
5. ПОСТУПЦИ И УРЕђАЈИ ЗА ИЗДВАЈАЊЕ ЧЕСТИЦА ................................................................................ 10
5.1. Уређаји за уклањање честица из отпадних гасова ...................................................... 10
5.1.1.Таложне коморе...................................................................................................... 10
5.1.2.Циклони .................................................................................................................. 11
5.1.3.Филтри .................................................................................................................... 12
5.1.4.Електростатички таложници ................................................................................. 13
5.1.5.Влажни пречистачи ................................................................................................ 15
6. ПРОЦЕСИ И УРЕЂАЈИ ЗА ИЗДВАЈАЊЕ ГАСОВИТИХ ЗАГАЂУЈУЋИХ КОМПОНЕНАТА....... 20
6.1.Апсорпција .................................................................................................................... 20
6.2.Aдсорпција .................................................................................................................... 27
6.3.Koндензација ................................................................................................................. 30
6.4. Oксидација ................................................................................................................... 32
6.5.Биофилтрација .............................................................................................................. 36
6.6.Суви поступци пречишћавања димних гасова ............................................................ 37
7.ЗАКЉУЧАК ................................................................................................................................................................. 39
ЛИТЕРАТУРА................................................................................................................................................................ 40
Семинарски рад Невена Вељовић 07-02/18
1.УВОД
Загађење ваздуха подразумева присуство хемикалија, честица или биолошких материјала

који наносе штету или узрокују нелагодност код човека и других живих бића, односно
који угрожавају природну средину у атмосфери.
До загађења ваздуха долази када се гасови и микроскопске честице чађи (PM10 и
PM2) и прашине ослобађају у Земљину атмосферу, што изазива промену природног односа
и концентрације основних компоненти ваздуха. Понекад ове честице доспевају у
атмосферу природним путем, на пример ослобађањем услед вулканских ерупција и
природних пожара. Ипак, много чешће је случај да оне доспеју у атмосферу као последица
човекових активности.
Саобраћај и индустрија су основни извори загађења ваздуха. Током сагоревања
различитих облика горива у моторима или фабрикама, осим ослобађања енергије, испушта
се и велика количина штетних материја, као што су угљен-моноксид, угљен-
диоксид, сумпор-диоксид, оксиди азота, пепео и чађ.
Људи загађују ваздух на много начина: паљењем шума ради
ослобађања пољопривредног земљишта, вожњом аутомобила и авиона, радом у
фабрикама и термоелектранама, сагоревањем огрева у домаћинствима. У основи готово
свих облика аеро-загађења је потреба човека за енергијом која се добија на рачун
сагоревања дрвета, угља, нафте или природног гаса.
Најзначајније супстанце које се сматрају загађивачима ваздуха су:
1) Честице, аеросоли, суспедноване материје (дим и чађ);
2) Сумпорни оксиди;
3) Озон;
4) Олово;
5) Азотни оксиди;
6) Угљен-моноксид;
7) Испарљива органска једињења (IOJ) или волатилна органска једињења (VOJ);
8) Дуготрајне органске загађујуће супстанце (POPs);
9) Метали.
_____________________________________________________________________________
Висока железничка школа струковних студија 1
2. ЧЕСТИЦЕ У ВАЗДУХУ
У великом броју техничких процеса настају гасови који, уз остале полутанте, садрже и
мању или већу количину чврстих честица. Честице представљају сваку дисперговану
материју, чврсту или течну, која се налази у формама већим од индивидуалног молекула
(око 0,0002 μм у пречнику), али мање од 500 μм. Честице у ваздуху могу бити природног
порекла или настале као последица антропогеног деловања.
Честице у ваздуху настају уз помоћ два механизма: честице пречника испод 1 μм углавном
настају кондензацијом, док веће честице настају најчешће при експлоатацији минералних
сировина у процесима као што су минирање, бушење, дробљење, просејавање, утовар,
транспорт и депоновање (при чему долази до разношења материјала са сувих халди),
грађевинским активностима, као и при различитим процесима непотпуног сагоревања
фосилних горива, где се јављају несагориви пепео и чађ.
Према својој величини, честице могу бити:
• колоидне (од 0,0002 – 0,005 μм),
• ситне (од 0,1 – 10 μм),
• средње (од 10 – 100 μм) и
• грубе честице (преко 100 μм).
Честице величине испод 0,1 микрометра представљају кондезациони нуклеус за настајање
кише и магле. Честице величине изнад 0,1 μм, а испод 10 μм чине главну масу аеросола и
учествују у процесима у атмосфери, а оне изнад 10 μм су материје које слабо учествују у
процесима у атмосфери и углавном се брзо таложе у околини емитера. Генерално, у
атмосфери се најчешће срећу стабилне и нехигроскопне честице, чији је пречник од 0,1 до
50 μм и које имају мале брзине таложења.
Зависно од величине, честице у атмосфери се деле на две групе: таложне честице које
имају пречнике већи од 10 μм које се услед сопствене тежине преносе из ваздуха на разне
површине (земљиште, вегетацију, воде, грађевине и др) и суспендоване честице чији
пречник не прелази 100 μм и које представљају комплексну смешу органских и
неорганских супстанци (угљоводоника, металних оксида, канцерогена и др).
Честице у ваздуху апсорбују, одбијају или расипају соларну радијацију, што има значајног
утицаја на метеоролошке услове. Такође, смањују видљивост утичући на стварање појава
као што су смог, магла и измаглица, затим изазивају прљање, корозију и ерозивна
оштећења материјала и грађевина.
Због великог броја извора, честице могу да садрже различите хемијске супстанце. Фине
честице могу да садрже знатне количине сулфата, амонијума, нитрата, елементарног
угљеника и кондезованих органских једињења. Канцерогена једињења и тешки метали као
што су селен, арсен, кадмијум и цинк се такође концетрују у овим честицама.
Велике честице као што су честице земљишта, лебдећи пепео, дрвни пепео, материјал са
путева, а и полен су углавном састављени од минерала, укључујући силицијум,
алуминијум, калијум, гвожђе, калцијум, и друге алкалне и земноалкалне елементе. Мање
честице су махом антропогеног порекла и садрже углавном амонијум, сулфате, нитрате,
олово и органски угљеник. Веће честице су махом природне и садрже алуминијум,
калцијум, силицијум, натријум, хлор и гвожђе.
Према величини честице у ваздуху се грубо деле у две групе:
• таложне честице чији је пречник већи од 10m и
_____________________________________________________________________________
• аеросоли (честице у суспензији) пречника мањег од 10m.

Фине честице са пречником мањим од 1 микрометра крећу се као гасови. С обзиром да је
брзина таложења ових честица врло спора, оне могу прећи и неколико хиљаде километара
пре него што падну на земљу.
Под аеросолима се у најширем смислу подразумевају аеродисперзни системи који се
састоје из чврстих или течних аеросолних честица које лебде у ваздуху (дисперзионој
средини). Основни аеросоли су:
• Прашина (Прах) – аеросол с чврстим диспергованим честицама, насталим
дробљењем чврстих материјала (нпр. дробљење руда, механичка обрада
метала, еолска ерозија). Величина честица до 10 μм (веће не лебде)
• Дим – кондензовани аеросол са чврстом и помешаном диспергованом фазом
(сагоревање, ливење, заваривање, итд). Величина честица до 5 μм.
• Магла - кондензовани и дисперговани аеросол са течном фазом
Скуп геометријских особина које одређују један прашкасти систем (облак) назива се
дисперзност. У природи готово да нема монодисперзних система (чије величине и облик
честица јесу у уском интервалу). Углавном су заступљени полидсиперзни системи. Ови
системи се описују преко масених удела појединих димензија честица у укупном
гранулометријском саставу.
Честице се према величини деле у пет група :
• Врло крупнозрна прашина,
• Крупнодисперзна прашина (ситни грађевински песак),
• Средњедисперзна прашина (цемент),
• Ситнодисперзна прашина (атмосферска прашина) и
• Врло ситнодисперзна прашина.
Аеросолне честице се разликују од изворних материјала по понашању и основним
карактеристикама. Основне карактеристике аеросола су:
1. Слободна површинска енергија.
На молекуле површинског слоја делују привлачне силе из унутрашњости честице и из
средине са којом се она граничи (нпр. ваздуха). Честица на површи има “вишак” енергије.
Што је површина честице већа – већа је њена слободна површинска енергија.
2. Нестабилност аеросола
Настаје као последица довољно велике слободне површинске енергије. Према другом
закону термодинамике систем честица настоји да пређе у стање са минимумом енергије,
па долази до привлачења честица, њихове коагулације и образовања агрегата.
3. Квашење чврстих аеросолних честица
Од слагања површинских напона на граници чврсте фазе (честица), течне фазе (вода) и
гасовите фазе (ваздух) зависи како ће се честица квасити. То јест, да ли ће се и у којој
мери понашати хидрофилно или хидрофобно. Са повећањем дисперзности (ситњењем)
опада квашење. Честице мање од 5 μm постају хидрофобне и може се сматрати да се не
квасе.
4. Адхезија
_____________________________________________________________________________
Адхезија представља способност честица да се лепе међусобно и на чврсте површи.

Зависи од молекуларних сила међу честицама у додиру. Силе адхезије пропорционалне су
пречнику честице. Интензитет адхезије повећава се са присуством влаге јер настају
допунске површинске и капиларне силе.
5. Лепљивост површи
Лепљивост отежава рад технолошких уређаја, посебно уређаја за отпрашивање, сабирних
бункера, итд. Интензитет лепљивости зависи од: дисперзности – ситније честице су
лепљивије; пластичности – велика пластичност повећава и прилагођава површину
контакта (нпр. глинена прашина је врло лепљива, без обзира на дисперзност); влажности –
влажније-лепљивије и облика честица – влакнаста прашина је јако лепљива.
6. Електрична својства површи
Наелектрисање аеросолних честица може да буде позитивно, негативно или неутрално.
Честице могу да се наелектришу у моменту настајања или да стекну наелектрисање у
лебдећем стању. Површинска густина наелектрисања аеросола (нпр. од диелектричних
материјала) може да буде тако велика да премаши изолациона својства ваздуха, па може
да дође до варничног пражњења.
2.1.Кретање честица кроз ваздух
Код честица у ваздуху присутно је константно кретање у односу на средину и на околне

честице. Субмикронске честице (невидљиве оптичким микроскопом) не нарушавају
кретањем распоред молекула ваздуха и подлежу Брауновом кретању услед судара са
молекулима. У том смислу отпор кретању се јавља јер су честице изложене већем броју
судара са молекулима ваздуха спреда него отпозади. Честице веће од 1 μm (видљиве
оптичким микроскопом а неке и голим оком) нарушавају кретањем распоред молекула
ваздуха па се јављају аеродинамички отпори њиховом кретању.
Са порастом пречника и густине честице расте брзина таложења. На брзину таложења
утичу и густина честице, својства ваздуха и још неки параметри. Може се рећи да је
уобичајена концентрација лебдећих честица у атмосфери урбаних средина углавном 0.05-
0.22 g/m3. У врло загађеним подручјима ова вредност расте и до 2 g/m3, док је у неурбаним
срединама 0.01-0.06 g/m3. Концентрација честица већих од 10 mkm варира знатно у
зависности од врсте и распореда извора честица, метеоролошких особености, годишњег
доба. Према технолошким карактеристикама технички произведени прахови се деле на
следеће групе:
• Угљени прах,
• Угљеник у виду несагорелог финог праха, летећег кокса и чађи,
• Летећи пепео,
• Прахови метала и оксида метала,
• Прахови пореклом од земље и камена (керамика, шамот, азбест, кварц),
• Прахови везивних средстава (гипс, цемент, креч),
• Прахови пореклом од текстила,
• Прахови пореклом од вештачких влакана,
• Прахови из прехрамбене индустрије,
• Органски прахови из хемијске индустрије,
• Неоргански прахови из хемијске индустрије и
• Мешавине прахова укључујуи и пољопривредне прахове
_____________________________________________________________________________
3.ГАСОВИТЕ ЗАГАЂУЈУЋЕ КОМПОНЕНТЕ
Гасовите загађујуће компоненте могу се оквирно класификовати као неорганске и

органске.
Неорганске гасовите загађујуће компоненте су:
• једињења сумпора,
• једињења азота,
• оксиди угљеника,
• халогени и једињења халогена,
• цијаниди и
• амонијачна једињења.
Органске загађујуће гасовите компоненте су:
• угљоводоници: парафини (метан и сл.), ацетилени, олефини (етилен,
бутадилен,...), аромати (бензен, толуен, халогени аромати,...),
• оксиди алифатиних једињења: алдехиди, кетони, органске киселине,
алкохоли, органски хлориди, органски сулфиди и сл.
У гасовите загађујуће компоненте спадају и мириси.
3.1.Једињења сумпора
Природни извори производе око 70% атмосферског сумпора. Међутим антропогени

извори су углавном врло снажни и концетрисани, посебно индустријски загађивачи, па се
добијају врло високе концентрације загађења. Једињења сумпора антропогеног порекла у
највећем обиму настају сагоревањем фосилних горива и из индустријских процеса.
Сумпорни оксиди као што су SО2, SО3, сулфидна-киселина, сулфатна-киселина и соли
ових киселина су уобичајене загађујуће супстанце које се налазе у ваздуху.
SО2 настаје сагоревањем угља, течног горива и у хемијској индустрији. Услед густине
(2.92kg/m3) остаје у приземним слојевима атмосфере. Сумпор диоксид је гас без боје, не
гори нити ствара експлозивне смеше, оштрог је мириса и добро растворљив у води. У
погледу аерозагаења важне су оне реакције сумпор-диоксида у атмосфери при којима
настаје SО3, сулфатна-киселина и соли сулфатне киселине. Од укупно присутног сумпор-
диксида у атмосфери, око 1/3 настаје сагоревањем фосилних горива, угља и нафте. Део
SО2 настаје при појединим технолошким процесима у хемијској индустрији и
металургији.
Угаљ као фосилно гориво поред других састојака садржи од 0,2-5% сумпора у облику
разлиитих једињења. При сагоревању сумпорна једињења прелазе у SО2 који заједно са
димним гасовима одлази у атмосферу. Значајан извор SО2 емитованог у атмосферу су и
процеси топљења сулфидних руда при добијању метала. До емисије сумпорних оксида
долази и код производње сулфатне-киселине, код прераде нафте у рафинеријама, изгарања
отпадних материјала, код процеса сулфоновања у хемијској индустији и у другим
процесима. У угљу сумпор се налази у органским и неорганским једињењима. Уклањање
неорганских једињења сумпора врши се после млевења угља, механичким путем.
Уклањање органских једињења сумпора могуће је поступком гасификације (поступак
превођења горива, непотпуним сагоревањем, у гориви гас, ослобођен већине загађујућих
компонената).
_____________________________________________________________________________
3.2.Једињења азота
Емисија азота антропогеног порекла нижа је од природно генерисане, али је, посебно
емисија азотних оксида, веома значајна због концентрације у урбаним и индустријским
срединама. Осим азотних оксида за загађење су важни и редуковани облици азота као што
су амонијак и амини. Најзначајнији азотни оксиди су азот-моноксид, азот-диоксид и
азот-субоксид. Ови оксиди постоје и у незагађеном ваздуху (око 0,3 ppm).
Процењује се да се годишње из природних извора емитује око 450 милиона тона азотних
оксида, а из антропогених око 45 милиона тона. Може се сматрати да готово сви
антропогени азотни оксиди доспевају у атмосферу као резултат сагоревања фосилних
горива. Настају на високим температурама у ложиштима и потичу махом од ваздуха за
сагоревање, а нешто мање од горива која садрже азотна једињења. Висока температура
мотора са унутрашњим сагоревањем узрокује интеракцију азота и кисеоника уз настајање
азот-моноксида.
Што се тиче основних стационарних извора то су пре свега: сагоревање нафте у
индустрији; енергетска постројења и генератори паре на фосилна горива; грејање у
домаћинствима; спаљивање градског и индустријског отпада; рафинерије нафте,
металургија, керамичка индустрија, хемијска индустрија, индустрија цемента, итд. Ипак,
највећа количина азотних оксида настаје при сагоревању фосилних горива сва три
агрегатна стања. Температуре сагоревања изнад 1400°C изазивају драстично повећање
концентрације азотних оксида.
3.3.Угљен моноксид
Угљен моноксид (CO)антропогеног порекла настаје као продукт непотпуног сагоревања.

Најзначајнији извори угљен моноксида су мотори са унутрашњим сагоревањем,
постројења хемијске индустрије и индивидуалних ложишта.
Угљен моноксид је гас састављен од атома угљеника и атома кисеоника, без боје, мириса
и укуса, лакши од ваздуха. Јаке је цитотоксичности за жива бића, јер спада у групу
хемијских загушљивача и највећих загађивача ваздуха.
Око 50% тровања у свету отпада на тровање овим гасом. Настаје у току непотпуне
оксидације органских материја. Издувни гасови мотора са унутрашњим сагоревањем један
су од највећих загађивача атмосфере овим гасом затим, следе издувни гасови који настају
у току производње гвожђа као и гасови при сагоревању угља у термоелектранама, и у
процесу производње у рафинеријама нафте и хемијској индустрији.
Угљен моноксид, унет у организам (са удахнутим ваздухом у плућима) изазива у
организму општу хипоксију (глад за кисеоником) јер има јак афинитет за хемоглобин
црвених крвних зрнаца. Истискујући кисеоник из рецептора црвених крвних зрнаца он у
њима формира иреверзибилну везу, (стварањем карбонил једињења) који ограничава
транспорт и искоришћење кисеоника у ткивима.
_____________________________________________________________________________
Његов токсични ефекат настаје веома брзо чак и при изузетно малим концентрацијама.
Смртна доза за људе износи 1000-2000 ppm (0,1-0,2 %) при удисању гаса од 30 мин. Код
високих концентрација угљен моноксида у удахнутом ваздуху смрт може настати у
времену од 1-2 минута.
Максимална дозвољена доза угљен моноксида (МДК) у индустрији износи 50 ppm (0,005
%) за експозицију до 8 часова.
3.4.Органска једињења
Основна загађујућа хемијска једињења органског порекла су алдехиди и угљоводоници.

Њихови извори могу бити врло разнородни, а најчешће се ради о хемијској,
петрохемијској и процесној индустрији и моторима са унутрашњим сагоревањем. Код
процеса сагоревања, гасовита органска једињења се елиминишу, односно своде на ниже
концентрације применом следећих поступака :довођењем додатног кисеоника за
сагоревање, повећањем температуре сагоревања и дужим задржавањем реагујућих
компонената у зони високих температура.
3.5.Друга хемијска једињења
Већина једињења флуора и хлора је штетна већ у малим концентрацијама. Могу бити
пореклом из великог броја индустријских процеса. На пример флуор-водоник и
силицијум-тетрафлуорид настају при производњи фосфатних ђубрива и при преради
калцијум-флуорида (циглане, индустрија керамике, алуминијума).
Силицијум-хексафлуорид користи се у електронској индустрији. Хлор и хлороводонина
киселина појављују се у великом броју процеса у хемијској индустрији и другде. Њихове
штетне последице углавном се осећају у непосредној околини извора емисије. У ову
групу би се, условно, могли сврстати и фреони - гасови који се користе као радни флуиди
у расхладним уређајима (и као за средства за прављење и одржавање пене, растварачи,
распршивчаи, итд). То су углавном хлорфлуор и хидрофлуор угљоводоници, хемијски и
термички стабилни и неотровни, врло испарљиви, безмирисни и безбојни. Не растварају
се у води и биохемијски се практично не разарају. Због хемијске инертности дуго се
задржавају у атмосфери, па допиру и до стратосфере, где фотодисоцијацијом могу да
ослобађају хлор који реагује са озоном.
3.6.Мириси
Непријатни мириси нису штетни у смислу токсичности и опасности за здравље, али их

због утицаја на комфор сматрамо загађујућим компонентама које треба, кад год је могуће,
елиминисати из технолошких процеса. Порекло непријатних мириса може бити из:
биолошких отпадака, прераде биљних и животињских производа (пржионице кафе,
кланице, итд), компостирања и прераде смећа, сточарске и живинарске производње,
индустрије целулозе, петрохемије, мотора са унутрашњим сагоревањем, итд.
Угљен диоксид и водена пара се не убрајају у загађујуће материје иако су гасови стаклене
баште.
_____________________________________________________________________________
4. EМИСИЈА И ИМИСИЈА
Процеси сагоревања фосилних горива у термоенергетским постројењима и различити

индустријски процеси представљају највећи извор емисије загађујућих компонената, чији
се утицај може сконцентрисати у три области:
1) Емисија сумпорних оксида (и делимично азотних оксида) који проузрокују
настајење киселих киша,
2) Емисија гасова са ефектом стаклене баште,
3) Одлагање пепела насталог у процесу сагоревања.
Поједностављено, може се рећи да емисија представља одавање, избацивање, загађујућих
компонената, које се после тога даље распростиру у складу са сопственим
карактеристикама, метеоролошким параметрима, итд. Имисија представља оно загађење
које доспе до зоне у којој посматрамо концентрације загађујућих компоненти, односно
коју прими област од интереса, која се посматра као одређена површина на некој
удаљености од извора емисије.
Процеси минимизације утицаја антропогеног загађења атмосфере састоје се од поступака
и мера за снижавање и елиминацију имисије и поступака и мера за снижавање и
елиминацију емисије.
Имисија пореклом из енергетских и технолошких процеса смањује се следећим
поступцима:
• Смањењем емисије,
• Разблаживањем емисије (нпр. димњаци) и
• Избором локације извора емисије.
Слика 1. Емисија гасова у свету
Мере за смањење емисије деле се на:

• Примарне мере: енергетски ефикасни процеси са минимумом отпадних материја и
загађујућих компонената
• Секундарне мере: издвајање загађујућих материја и пречишћавање издувних гасова
Примарне мере за смањење емисије могу се сврстати у следеће групе поступака:
• Побољшање горива,
• Избор улазних сировина које што мање оптерећују околину,
• Претходна обрада улазних сировина,
• Избор оптималних технолошких процеса и њихово повезивање у енергетски
ефикасну целину,
_____________________________________________________________________________
• Избор оптималних уређаја,

• Одржавање оптималних процесних параметара, контрола, мерење, регулација,
управљање.
Илустративан и еколошки значајан пример примарних мера за смањење емисије је
смањење сумпорних оксида пре и током процеса сагоревања угља у термоенергетским
постројењима.
4.1. Пречишћавање угља пре сагоревања
Пречишћавање угља пре сагоревања се може вршити физичким поступцима, хемијским и

биолошким. Физички поступци подразумевају прање у води или течности ради издвајања
минералних компонената и сумпорних једињења. Физики поступци су истовремено и
најзаступљенији.
4.1.1.Гасификација угља
Контролисано превођење горива у гориви гас (који се састоји претежно од угљен

моноксида и водоника) непотпуним сагоревањем на високој температури уз мањак
кисеоника. Пречишћено гасовито гориво ефикасно сагорева без потребе за
пречишћавањем димних гасова, или уз знатну редукцију трошкова накнадног
пречишћавања димних гасова. Ови поступци врло су погодни за нискоквалитетна горива,
биомасу, врсте отпатке.
4.1.2.Сагоревање у флуидизованом слоју
Сагоревање угља самлевеног у ситне честице обавља се у узгонској струји ваздуха на

температурама од 800-900°С. Постиже се одличан контакт честице са кисеоником,
смањује се вишак ваздуха потребан за оптимално сагоревање, те знатно смањење
продукције и емисије азотних оксида. Додатно се, ради смањења SО2 у димним гасовима,
у флуидизован слој могу да додају одговарајући сорбенти.
Сличне примарне мере се спроводе и ради смањења азотних оксида. Користе се:
сагоревање у флуидизованом слоју, сагоревање са нижим коефицијентом вишка ваздуха,
снижавање температуре предгрејаног ваздуха, рециркулација димних гасова и двостепно
сагоревање.
Секундарне мере смањења емисије су поступци издвајања већ формираних загађујућих
компонената из гасова који напуштају неки процес или постројење. То су, у ствари,
поступци пречишћавања излазних токова флуида из неког технолошког поступка.
При пречишћавању је значајно да се гасови прикупе што је могуће ближе месту настајања
и да се уводе у уређај за пречишћавање. Уређаји за скупљање гасова су: отвори и прорези
за усисавање, и усисне хаубе. Ови уређаји се пројектују у складу са специфичностима
разматраног технолошког поступка, врстом и количином гасова који се прикупљају,
траженом ефикасношћу усисавања, и другим пројектним захтевима.
При разматрању секундарних мера смањења емисије загађујућих компонената у
процесним гасовима, разликујемо поступке за издвајање чврстих и поступке за издвајање
гасовитих загађујућих компонената. Такође је могуће издвајање загађујућих компонената
у гасовитом или парном стању.
_____________________________________________________________________________
5. ПОСТУПЦИ И УРЕЂАЈИ ЗА ИЗДВАЈАЊЕ ЧЕСТИЦА
Примењују се суви и влажни поступци за издвајање чврстих честица из гасова. У суве

поступке убрајају се:
• Механички поступци издвајања,
• Поступци филтрирања
• Електростатичико издвајање честица (суво)
Основни поступци влажног издвајања честица су:

• Механички поступци влажног издвајања
• Електростатичко издвајање честица (влажно)
Основни елементи који опредељују одлуку о поступку издвајања који ће бити примењен у
неком технолошком процесу су: захтевана ефикасност издвајања честица, карактеристике
самог праха (честица), проток, температура, притисак и влажност гаса, инвестициони и
експлоатациони трошкови и расположив буџет, димензије постројења, поузданост у раду,
итд.
5.1. Уређаји за уклањање честица из отпадних гасова
5.1.1.Таложне коморе
Таложне коморе раде на принципу снижавања брзине честицама оптерећене гасне струје
(на 0,5-2,0 m/s) и издвајању праха под утицајем силе земљине теже. Користе се углавном
за издвајање већих честица, ретко самостално, а чешће ради растерећења другог уграђеног
издвајача праха.
Таложне коморе су једноставни уређаји, без покретних делова, поуздане, имају мали пад
притиска, релативно јефтине а мана им је то што су гломазне и ограничена им је
ефикасност.
Слика 2.Таложне коморе или гравитационо чишћење
_____________________________________________________________________________
Постоје више типова таложних комора:

 Хоризонталне
 Вишеетажне
Слика 3. Вишеетажне колоне

 Вертикалне
5.1.2.Циклони
Циклони, тј. центрифугални одвајачи чврстих честица, су најраспрострањенији уређаји за

издвајање чврстих честица у индустрији. Ефикасност издвајања зависи од обимне брзине
и полупречника обртања гасне струје. Степен издвајањаје 70-90%, а може се повећати до
96% коришћењем вишемултициклона везаних у једну јединицу за пречишћавање. За
издвајање честица пречника мањег од 40 μм, ефикасност је веома ниска, те се слабо
користе. Имају велике хидрауличне отпоре, па самим тим троше доста енергије.
Предности циклонског издвајања честица су могу да се користе и за високе концентрације
праха, као и на високим температурама и притисцима, да су једноставни за одржавање и
да имају мале инвестиционе и погонске трошкове. Основна мана им је да не могу да
издвајају фини прах.
Слика 4.Циклони или центрифугални таложници
_____________________________________________________________________________
Постоје две врсте циколона радијални и аксијални.

Смањењем пречника циклона повећава се ефикасност и сепарациони фактор, али и пад
притиска (типично 250 до 2000 Pа). Често се користе за одвајање већих честица, пре
осталих уређаја. За веће протоке циклони се пакују у батерије: мултициклони.
Слика 5.Mултициклон
Циклони су једноставни, јефтини, немају покретних делова, док им је ограничена
ефикасност и имају знатан пад притиска.
Издвајање честица из циклона се врши периодично и континуално.
Слика 6. Издвајање честица
5.1.3.Филтри
За издвајање чврстих честица из гасова применом филтрирања користе се порозни

филтарски материјали који пропуштају гасове а задржавају честице нечистоће. Честица се
_____________________________________________________________________________
зауставља на филтру захваљујући сплету ефеката као што су ефекат инерције, ефекат
кашења, електростатички ефекат, дифузија, ефекат пропуштања кроз слој већ издвојених
честица, итд. У употреби су природни и вештачки филтарски материјали. Од природних,
користе се најчешће памук и вуна, а од вештачких тефлон, PVC, полиамиди, полиестри,
итд. У примени су и специјални филтарски материјали израђени од керамике, стакла или
метала.
Предности издвајања чврстих честица из гасова применом филтрирања су:
• Одлично издвајање финог и најфинијег праха,
• Једноставна конструкција,
• Издвајање мало зависи од колебања протока и концентрације,
• Издвајање не зависи од хемијског састава праха (сувог),
Мане издвајања чврстих честица из гасова применом филтрирања су:
• Температурска граница примене,
• Филтарски материјали су осетљиви на влагу, агресивне гасове и прах,
• Мали век трајања,
• Високи трошкови одржавања.
Што се конструкционих решења филтарских пречистача гасова тиче, најраспрострањенији
су рукавни и врећасти филтри, пречистачи са насипним филтарским слојем и пречистачи
са крутим филтарским слојем (метална сита, керамика, синтеровани метални прах).
Слика 7. Врећасти филтери
5.1.4.Електростатички таложници
Основни принцип електростатичког издвајања честица из струје гаса је следећи. На

коронарној електроди јавља се електрично пражњење и интензивна јонизација гаса. Јони
_____________________________________________________________________________
створени око короне крећу се, под дејством електричног поља ка електродама. Већина
честица се скупља на таложним електродама, а мањи део на коронарним електродама.
Честице се са електрода уклањају:
• отресањем (суво електростатичко издвајање честица) или
• спирањем течношћу (влажно електростатичко издвајање честица).
Коронарно пражњење настаје при достизању одређене (критичне, почетне) јачине ел.
поља (за ваздух на собним условима 15 kV/cm). Повећањем електричног напона
интензивира се таложење, све до пробоја ел. поља (лучно пражњење).
Слика 8. Електростатички таложници
Предности издвајања чврстих честица из гасова применом електрофилтра су:

• Издвајање свих величина честица (и субмикронских),
• Погодни за велике запреминске протоке,
• Раде и на високим температурама (уобичајено до 450°С),
• Раде и у корозивним срединама,
• Мали пад притиска (до 150 Pа) и температуре ваздуха,
• Малу потрошњу електричне енергије и
• Континуалан рад.
Мане издвајања чврстих честица из гасова применом електрофилтра су:
• Високи инвестициони трошкови,
• Заузимају доста простора,
• Не примењују се за запаљиве и експлозивне материјале.
Према начину уклањања наталожених честица електрофилтри су суви (отресање) или

влажни (спирање водом). У зависности од карактеристика честица уклањање је
периодично или континуално. Треба нагласити да се влажни електрофилтри, осим за
чврсте честице, користе и за издвајање влажних честица и капљица.
Код термоелектрана на спрашени угаљ ефикасност издвајања летећег пепела веома зависи
од карактеристика примењених електрофилтра и зато је партиципација ових уређаја у
укупним инвестиционим и експлоатационим трошковима термоенергетски постројења
врло висока.
_____________________________________________________________________________
5.1.5.Влажни пречистачи
Код влажних пречистача издвојена чврста честица се везује за течност. Издвајање праха
може се остварити на више начина:
• гас (са прахом) се уводи у облику мехурова кроз течност,
• гас великом брзином наилази на површину течности тако да се течност раздваја на
капи, или танке слојеве и
• течност се распршује и у облику ситних капи се меша са гасом и прахом.
Уређаји у којима се обавља пречишћавање гасова влажним поступком називају се
скрубери. Постоји велики број различитих типова влажних издвајача.
Сви влажни издвајачи користе као свој главни механизам издвајања инерцију капљица и
честица. Унутар издвајача хетерогена гасна смеша се доводи у контакт са течним
капљицама, слојем течности на испуни или млазом воде са површи.
Способност влажног издвајача зависи пре свега од следећих променљивих:
• величине (аеродинамички пречник) честице,
• брзине честице и
• брзине капљице, слоја и струје.
Основне предности влажних пречистача су:
• Велика сигурност у раду,
• Мале димензије,
• Јефтино одржавање,
• Погодни за влажне гасове, влажан и лепљив прах,
• Могу истовремено да издвајају чврсте и течне, а делимично и гасовите компоненте,
• Погодни за пречишћавање запрљаних мешавина гаса и праха,
Мане влажних пречистача су:
• Експлоатациони трошкови,
• Опасност од корозије,
• Опасност од смрзавања,
• Опасност од стврдњавања појединих прахова у контакту са водом,
• Често је нужно допунско пречишћавање отпадне воде (талога).
Мокри пречистачи су:
• Коморе са распршивањем (вертикалне и хоризонталне)
• Центрифугални скрубери
• Скрубери са пуњењем
 Паковани слој
 Флуидизовани слој
• Скрубер са самораспршивањем
• Вентури скрубери
• Колоне са подовима
Коморе са распршивањем су најједноставнији тип скрубера. Код овог типа урeђаја

капљице течности се генеришу и распршују у струју запрљаног гаса уз помоћ млазница.
Млазнице могу бити постављене нормално на правац струјања гаса или на зидовима
коморе, па се на тај начин остварује супротнострујни или унакрсни контакт. У оба случаја
_____________________________________________________________________________
користи се одвајач капи да би се спречило избацивање капљица у атмосферу. Један од

основних параметара уређаја је величина капљица, која мора бити довољно велика да
њихова брзина падања буде већа од брзине гаса како не би биле изнете из уређаја. У
пракси, величина капљица течности у коморама са распршивањем се креће у границама
0,1 - 1 mm, а брзина гаса од 0,6 до 1,2 m/s. Из ових разлога честице које бивају захваћене
овим капима су релативно велике, а доминантан механизам захватања је механизам
инерционих судара.
Слика 9.Коморе са распрашивањем
Слика 10.Хоризонтална комора са распрашивањем
Центрифугални скрубер припада групи инерционих одвајача “мокрог типа” средње

ефикасности. Најчешћа примена ове врсте скрубера је за пречишћавање димних гасова и
запрашеног ваздуха при отпрашивању постројења за припрему и транспорт руда, кокса,
угља, кварцног песка, камена и других материјала, који са водом и гасовима не стварају
чврсте таложне спојеве. Користе се у фабрикама са различитим делатностима, као што су
прерада ђубрива, производња челика, производња и прерада папира и др.
Запрашена гасна струја уводи се тангенцијално при дну цилиндричног дела скрубера, при
чему се у улазној цеви изводи дозирање течности у циљу припреме гаса за чишћење.
Услед деловања центрифугалне силе, а донекле и силе тежине, агломериране честице
праха на капљицама воде се одвајају из гаса, долазе до зида скрубера, а затим падају у
бункер. У горњем делу скрубера изводи се тангенцијално довођење течности у циљу
ефикаснијег спирања одвојених честица праха у бункер. При врху одвајача очишћен гас
_____________________________________________________________________________
иструјава у атмосферу или у систем цевовода. Одвојена прашина помешана са водом

истиче из скрубера преко уређаја за испуштање у канал за одвођење или у резервоар за
одмуљавање
Вода за пречишћавање се мора третирати пре избацивања у околину. Код већих система
практикује се да се замуљена вода одводи у посебне базене где се врши таложење чврстих
честица, а избистрена вода се поново употребљава у скруберу. Правилан избор
конструктивног материјала скрубера је веома важан, јер вода и растворени загађивачи
могу формирати корозивни кисео раствор.
Предности центрифугалног скрубера:
 високи степен издвајања финих честица,
 нема секундарног извора прашине,
 не заузимају велики простор,
 погодни су за издвајање чврстих честица и гасовитих загађујућих компонената
(посебно лепљивих),
 погодни су за рад при високим температурама и притисцима гасних струја, као и
при високој влажности ваздуха,
 смањују температуру, а понекад могу смањити и запремину гаса,
 ниски инвестициони трошкови (ако се не захтевају додатни уређаји за третман
отпадних вода).
Слика 11. Центрифугални скрубер

Скрубери са пакованим слојем састојe се од зоне пунила, обично пластичних куглица које
су у флуидизираном стању. Примењују се за уклањање SО2, HF и др.
Слика 12.Скрубери са пакованим слојем
_____________________________________________________________________________
Слика 13.Скрубери са пакованим слојем,Плављење
Слика 14.Трофазни флуидизовани смер
Вентури скрубери припадају групи инерционих одвајача “мокрог типа” високе

ефикасности. Примену налазе у термоенергетским и постројењима за сагоревање
отпадних материја, код металуршких постројења укључујући и одсумпоравање, као и у
системима за отпрашивање погона за припрему минералних сировина и др.
Предност овог уређаја су ниска инвестициона улагања, мали трошкови одржавања и висок
степен пречишћавања. Недостатак се огледа у повећаним трошковима експлоатације због
велике потрошње воде и неопходности третмана отпадних вода. Вентури скрубери се
најчешће употребљавају као високоефективни одвајачи, а ређе као апарати за припрему
гасне струје испред других високоефективних одвајача или када се врши комбинована
апсорпција и отпрашивање гасова.
_____________________________________________________________________________
Слика 15.Вентури скрубери
Слика 16.Колона са подовима
_____________________________________________________________________________
6. ПРОЦЕСИ И УРЕЂАЈИ ЗА ИЗДВАЈАЊЕ ГАСОВИТИХ

ЗАГАЂУЈУЋИХ КОМПОНЕНАТА
Издвајање гасовитих загађујућих материја из загађених гасова, обавља се применом

разнородних поступака. На основу основног метода издвајања поступци се сврставају у
следеће категорије:
• Апсорпција,
• Адсорпција,
• Кондензација,
• Оксидација,
• Биофилтрација и
• Суви поступци.
И код издвајања гасовитих загађујућих компонената присутна је класична подела на
влажне, полусуве и суве постпке поступке пречишћавања, у зависности од агрегатног
стања реактанта и продукта. Код влажних и полусувих поступака реактант се у постројење
за пречишћавање уводи у течном стању, а код сувих поступака у чврстом стању. Излазни
продукти процеса су код влажних поступака у течном стању, а код сувих и полусувих у
чврстом агрегатном стању.
6.1.Апсорпција
Апсорпција је процес у којем атоми, јони или молекули бивају захваћени у маси неке
друге фазе – гасовите, течне или чврсте. Код гасовитих загађивача најзначајније је
захватање гасова помоћу течности, и на овом принципу раде сви апсорбери. Генерално,
погонска сила за процесе преношења масе је разлика у концентрацији растворене
супстанце у гасовитој и течној фази. У случају апсорпције гасовитих загађивача погонска
сила је разлика између парцијалног притиска одређеног гаса у смеши гасова и напона паре
тог гаса при површи течности која је у контакту са гасом.
Процес апсорпције одвија се на следећи начин: гасовита загађујућа компонента, која се
налази у струји гаса, пролази кроз одговарајући уређај за апсорпцију где, услед
турбулентног мешања, долази до контактне површи, затим дифундује кроз контактну
површ, а потом и кроз слој течности која се налази уз контактну површ. У течности је
захваћена турбулентним мешањем и раствара се унутар масе течности.
Ако растворени облик гасовитог загађивача не подлеже хемијским реакцијама, јавља се
његово кретање и у супротном смеру, из течности ка гасу. Када течност постане засићена
раствореним гасом размена масе је једнака у оба правца и успоставља се равнотежа.
Након успостављања равнотеже не долази више до издвајања нових количина гасовитог
загађивача. Стога је важно да се апсорбери дизајнирају и раде на такав начин да се услови
равнотеже никад ни не достигну.
_____________________________________________________________________________
Слика 17. Процес апсорпције
Ово се може постићи на два начина: обезбеђивањем довољне количине течности у којој
растворени гасовити загађивча никад неће достићи ниво максималне растворљивости, или
путем хемијских реакција које ће онемогућити повратак гасовитог загађивача у гасну
фазу.
Растворљивост гаса у течности условљена је температуром течности и притиском гаса.
Међутим, притисак нема значајну улогу у поступцима издвајања гасова, пошто се процеси
у апсорберима обављају углавном на атмосферском притиску.
Течни апсорбент се може користити једнократно (после чега се одбацује заједно са
раствореним загађивачем), или се може вршити сепарација загађивача из течности путем
дестилације или десорпције (након чега се течност може поново употребљавати у
апсорберима).
Апсорпциони системи се могу поделити, према течности која се користи за апсорпцију:
• на системе у којима је вода примарна течност за апсорпцију и
• системе који уместо воде користе слабо испариве органске течности.
Иако је вода најчешћи течни апсорбент, у употреби су и неке друге органске течности,
нарочито кад се ради о органским загађивачима који се боље растварају и мешају у
оваквим апсорбентима. Ниже тачке кључања органских течности доприносе уштеди
енергије у процесима регенерације. Тешка уља, која настају у процесу дестилације нафте,
и неки органски растварачи, са ниским напоном паре, такође се могу користити веома
ефикасно као растварачи за смањивање концентрација органских пара.
Апсорпција захтева директан контакт између гаса и течности, који се обично постиже тако
што се течност разбија на ситне капљице или се разлива преко већих површина (да би се
добила велика површина за трансфер гаса).
Уређаји у којима се врши апсорпција су:
• куле са распршивањем течности,
• апсорбери са испуном,
• апсорбери са преградама и
• вентури скрубери.
_____________________________________________________________________________
Куле са распршивањем течности су најједноставнији уређаји који се користе за

апсорпцију гасовитих загађивача. Састоје се од отвореног суда и система за распршивање
течности. Струјање течности и гаса може бити истосмерно, супротносмерно или гас може
струјати нормално на течност.
Предности кула са распршивањем течности су једноставност и мали пад притиска
третираног гаса. Због ограниченог контакта између капљица течности и гаса апосорбери
овог типа имају ограничен капацитет.
Апсорбери са испуном су најчешће коришћена врста апсорбера за уклањање гасовитих
загађивача. У њима се течност распоређује на велику површину преко материјала који
испуњава торањ. Они се деле на супротносмерне апсорбере и апосорбере са попречним
квашењем. Код супротносмерних апсорбера гас улази на дну апосорбера и струји нагоре
док течност улази на врху и тече у супротном правцу, а код апсорбера са попречним
квашењем гас струји хоризонтално на слој са испуном, низ који се слива теност.
Битан елемент ових апсорбера представља материјал испуне, који обезбеђује велику
површину за апсорпцију. У питању су пластични или керамички елементи, различитог
облика, димензија 2-10 cm, распоређени унутар апсорбера равномерно или насумице (у
насутом слоју). Насути слој обезбеђује већу површину за контакт фаза, али и већи пад
притиска гаса од равномерног распореда. Равномерно распоређени елементи обезбеђују
бољу дистрибуцију тећности у апсорберу.
Апсорбери са преградама (подовима) су куле (колоне) са једном или више преграда
постављених хоризонтално, ради повећања површине контакта гаса и течности. Гасна
струја улази на дну и струји нагоре, пролазећи кроз отворе на преградама. Течност се
уводи са горње стране и слива се са једне преграде на другу, до дна апарата. Улога
преграда је да разбију гас и течност у капи и тако повећају површину за апсорпцију и
ефикасност пречишћавања.
Вентури скрубер је уређај конструисан на такав начин да се што више смањи пад
притиска. То је постигнуто на тај начин сто гасна стурја улази у конфузор (део који се
сужава), затим пролази кроз уски део који се назива грло или комора за мешање и излази
кроз дифузор (део који се шири). Течност се убацује или у конфузору или у грлу, где се
услед велике брзине гасне струје распршује у велики број веома ситних капљица. Ове
брзине се крећу у распону од 30 до 180m/s, што омогуава веома ефикасно издвајање
честица, али није погодно за апсорпцију гасовитих загађиваћа, јер је време контакта гаса и
течности прекратко. При просечним брзинама време контакта капљица течности и гасне
струје износи само 0,002 секунде. Због тога се Вентури скрубери скоро никад не користе
само за издвајање гасовитих загађивача, већ кад је потребно применити упоредно
издвајање честица и гасовитих загађивача. Могу се примењивати када се у гасној струји
налази пуно прашине, када је прашина лепљива па може изазвати запушавање отвора код
неких других врста апсорбера, или када је гасовити загађивач веома растворљив у
течности. Поред тога не заузимају пуно места па су погодни за примену у посторојењима
где је простор ограничен.
_____________________________________________________________________________
Слика 18. Венури скрубери
Да би се побољшао степен апсорпције мора се продужити време контакта између гасне

струје и капљица течности, то се постиже смањењем брзине гасне струје или променом
запреминског односа протока гас течност. Обично је тај однос у границама између 0,5 и
2,7 l/m3, док се за потребе апсорпције мења у опсегу од 2,7 до 13 l/m3.
Подела уређаја за апсорпцију према начину контакта

• Уређаји у којима се остварује "слободна" површина контакта фаза
• Уређаји са барботажним контактом гасних мехура кроз течност
• Уређаји са распршивањем течности у виду капи
Код уређаја са слободном површином контакта, до контакта гаса и течности долази при
узајамном протицању фаза, при чему не долази до дисперзије једне фазе у другој. Ово се
обично остварује при сливању течности, при чему гасна фаза протиче истострујно или
супротнострујно изнад (или поред или око) ње.
Основни представници су:

• Колоне са сливним површинама
• Колоне са пуњењем
_____________________________________________________________________________
Слика 19. Колоне са сливним површинама и колоне са пуњењем
Уређаји са барботажом мехура функционишу тако што се гас доводи испод течности и у
виду мехурова пролази кроз течност.
Течност је континуална, а гас диспергована фаза а међуфазна површина контакта је
површина мехура.
Главни типови уређаја у овој групи су:
• барботажна колона,
• колона са подовима и
• аератор са мешањем.
Слика 20. Барботажна колона
_____________________________________________________________________________
Слика 21.Колона са подовима
Слика 22. Аератор са мешањењем

Код уређај са распршивањем течности у виду капи, контакт се остварује распршавањем
течности у капи у колонама или коморама кроз које протиче гас. Међуфазна површина за
пренос је површина капљице. Распршавање течности се обично остварује помоћу
млазница и кинетичком енергијом самог гаса. У ову групу уређаја спадају:
• Спреј колоне са млазницама које распршавају течност супротнострујно,
истострујно или унакрсно са гасним током.
• Вентури скрубери и
_____________________________________________________________________________
• Скрубери са флуидизованим слојем.
Слика 23.Спреј колоне
Вентури скрубер је уређај код кога се распршивање течности заснива на Вентури ефекту.
Запрашена гасна струја уводи у грло, сужење које има карактеристичан профил, у коме
достиже велике брзине (50 – 180 m/s). У том делу истовремено се уводи и течност кроз
отвор или млазницу, коју услед великих смицајних сила, гас дезинтегрише у врло фине
капљице. Након проласка кроз грло, смеша гаса и капљица тангенцијално улази у
цилиндрични део скрубера (сепаратор капи), где се међусобно раздвајају.
Слика 24.Вентури скрубери

Скрубери са флуидизованим слојем имају две битне предности у односу на скрубере са
пакованим слојем: капацитет гаса је значајно већи и не долази до блокирања слоја
скупљеним нечистоћама, па не долази ни до плављења.
_____________________________________________________________________________
Као пуњење за флуидизацију користе се инертне, лаке, шупље сфере (густине око 300
kg/m3) и величине 10-30 mm. Како су сфере лаке, пад притиска је мали.
Са друге стране, велике сфере захтевају велику брзину гаса за флуидизацију, па је
капацитет оваквих уређаја врло висок .
Слика 25.Скрубер са флуидизованим слојем
6.2.Aдсорпција
Адсорпциони процеси користе се за уклањање широког спектра органских и неке

неорганске гасове. Ефикасност адсорпције гасовитх загађивача обично износи између 90 и
98%.
Адсорпција се највише примењује за пречишћавање пара органских растварача, лако
испарљивих органских једињења, мириса и хлорофлуороугљоводоника, а може да се
користи и као предтретман за термалну и каталитичку оксидацију.
Адсорпција је заснована па привлачењу молекула гаса од стране чврстих супстанци. У
тежњи да засите привлачне силе молекула, атома или јона на површи тела, врсте
супстанце везују молекуле гаса, смањујући тако своју површинску енергију.
Адсорпција се одвија у три фазе.
У првој фази, услед дифузије, гас долази до површине адсорбента. У другој фази
молекули гаса са провршине до пора унутар атсорбента. Највећи део адсорпције се одвија
управо унутар ових пора зато што оне чине већину укупне расположиве површине.
Укупна површине пора некад може достићи и више стотина квадратних метара по граму
адсорбента. У трећој фази молекули гаса се везују за површину пора.
Адсорпција се може поделити на
• физику (физисорпција) и
• хемијску (хемисорпција) адсорпцију.
Разлика између физчике и хемијске адсорпције је у начину везивање молекула гаса за
адсорбент.
Код физике адсорпције молекули гаса се везују за површину адсорбента помоћу слабих
међумолекулских сила. Не долази до хемијске измене ни адсорбента ни адсорбата, па је
_____________________________________________________________________________
физисорпција лако реверзбилан процес. Ово не важи за хемисорпцију, код које долази до
стварања хемијске везе између адсорбента и молекула гаса. Због тога је хемијска адсоција
процес који је много теже реверзибилан. За хемисорпцију пресудну улогу има присуство
одређених хемијских група, код адсорбента и адсорбата, које међусобно могу да реагују.
Хемисорпција престаје када сва реактивна места на површини адсорбента изреагују са
молекулима гаса и образује се монослој адсорбованих молекула; док је код физисорпције
могућа адсорпција у више слојева.
Процеси адсорпције су егзотермни, без обзира да ли је реч о физикој или хемијској
адсорпцији, јер молекули гаса, који се брзо крећу, губе кинетичку енергију, у облику
топлоте, при контакту са врстим адсорбентом. Код хемисорпције количина ослобођене
топлоте је знатно већа него код физисорпције.
У поступцима пречишћавања гасова у много већој мери се користи физисорпција,
првенствено због тога што је реверзибилна, па постоји могућност регенерације и поновног
коришења адсорбента.
Најчешће се у поступцима издвајања гасовитих загађујућих компонената користе следећи
адсорбенти:
• Активни угљеник (угаљ)
• Синтетички полимери
• Зеолити
• Силика гел
Активни угљеник (угаљ) – производи се од низа сировина, као што су дрво, угаљ, кокосов
орах, љуске ораха и од прозвода на бази нафте. Постоји велики број комерцијалних врста
које имају значајно различите особине и самим тим и намене. Због тога се акитвни
угљеник користи за пречишћавање широког спектра гасовитих загађивача, који су
углавном органског порекла, с обзиром да је активни угљеник има неполарну структуру.
Угљеник који служи за адсорпцију штетних гасова се производи у зрнастом облику или у
облику угљених влакана. Укупна површина свих пора у активном угљенику може да
варира између 600 и 1,600 метара квадратних по граму.
Синтетички полимери – настају формирањем дугачких, унакрсно повезаних, ланаца
полимера који имају мноштво функционалних група. Полимерни материјали имају
ригидну микропорозну структуру, са укупном специфичном површином од преко 1000
m2/g. Овакви материјали имају веома висок капацитет за адсорпцију одређених органских
једињења, која се могу веома брзо десорбовати (брже него код активог угљеника).
Зеолити (Молекулска сита) – за разлику од активног угљеника који има аморфну
структуру, зеолити имају структуру у облику кристалне решетке. Поре у њима имају
униформан пречник, па зог тога они могу да се користе као „сита“, што значи да извајају
молекуле гасовитих загађивача на основу њихове величине и облика.
Силика гел – се производи од натријум силиката, који се меша са са сумпорном
киселином, а резултат је желатинасти талог. Талог се затим суши и пече. Различите врсте
гелова се могу добити у зависности од процеса који се корисити у производњи. Силика
гелови имају специфичну површину око 750 m2/g. Углавном се користе за уклањање влаге
из гасне струје. На температурама преко 260 степени губе адсорпционе способности.
Према чињеници да ли је технолошким поступком предвиђена регенерација адсорбента,
адсорпциони системи се деле на:
• нерегенеративне адсорпционе системе, код којих се адсорбент користи док се не
засити молекулима адсобованог гаса, и
_____________________________________________________________________________
• регенеративе адсорпционе системе, код којих се врши регенерација адсорбента

како би се он могао поново користити.
Нерегенеративни адсорпциони системи се производе у широком спектру конфигурација.
Они се најчешће састоје од танких адсорпционих слојева, који су обично дебели између 1
и 10 cm. Они су дизајнирани на начин да у њима долази до малог пада притиска, а брзина
тока ваздуха кроз њих је обично између 6 и 18 m/min. Време употребе ових система је
између шест месеци и две године, у зависности од концнетрације гасовитог загађивача.
Системи са танким адсопрционим слојем се разликују по облику слоја, који може бити
пљоснат, наборан и цилиндричан.
Регенеративни адсорпциони сисеми су већи системи за пречишавање гасовитих
загађивача. Деле се према врсти адсорпционог слоја, који може бти фиксиран, покретан
или флуидизовани слој.
Методе за регенерацију адсорбента су поступци десорпције којима адсорбент
оспособљава за поновно деловање.
Најчешћи поступци су:
• Промена температуре
Услед повећања температуре молекули гаса напуштају површину адсорбента. Неопходно
је охладити адсорбент пре поновне употребе. Промена температуре се често врши помоћу
водене паре због тога што је поступак једноставан и није скуп. Пара је врло ефикасна за
брзо подизање температуре, а услед кондензације долази и до ослобађања топлоте
кондензације која помаже десорпцију. Поред тога многа органска једињења се, након
десорпције могу одвојити од паре путем дестилације или кондензације. Није погодна за
употребу ако је неопходан компликован третман ефлуента или ако загађујућа материја
реагује са водом стварајући корозивне супстанце.
• Промена притиска
Са смањењем притиска, при константној температури, долази до смањења капацитета
адсорбента. За десорпцију се може користити и вакум. Главне предности ових поступака,
у одосу на промену температуре, су да нема загревања адсорбента, постројења су мања,
јер не долази до ширења топлог ваздуха, и мање су потребе за накнадним третманима.
Главни недостатак ове методе је висока цена.
• Чишћење инертним гасом

Инертни гас смањује парцијални притисак гасовитог загађивача у гасовитој фази, због
чега његови молекули мигрирају са површине адсорбента у гасну струју.
• Циклус измештања
Адсорбовани молекули прелазе не неки други материјал за адсорпцију ка којем имају већи
афинитет. Овај поступак се употребљава као последња мера када је адсорбовани материјал
веран и осетљив на високе температуре, а промена притиска не даје резултате.
Предност уређаја за адсорпцију:
• Могућност поновног коришћења издвојених продуката и регенерације средства за
адсорпцију,
• Одлична контрола и добар рад при наглим променама током процеса,
• Нема додатних хемијских проблема,
• Могућност потпуне аутоматизације процеса,
_____________________________________________________________________________
• Могућност издвајања гасовтих загађујућих компонената веома малих улазних

концентрација.
Недостаци:
• Поновно коришћење издвојених продуката и регенерација средства за адсорпцију
захтева скупе процесе (термички процеси, екстракција),
• Ефикасност средства за адсорпцију прогресивно опада повећањем броја циклуса
(са временом),
• Релативно високи инвестициони трошкови,
• Неопходно издвајање чврстих честица пре процеса адсорпције због могућности
зачепљавања адсорпционог слоја,
• У појединим случајевима неопходно је хлађење гасова и испод нормалних радних
услова,
• Потребна пара релативно високог притиска за издвајање (десорпцију) тешких
угљоводоника.
6.3.Koндензација
Концентрација гасовитих загађујућих компонената може бити умањена применом

поступка кондензације. Кондензација се изазива смањењем темпертатуре, повећањем
притиска или комбинацијом једне и друге методе. У поступцима за пречишћавање ваздуха
користи се смањење темперетуре, јер се ради о великим протоцима гаса за које није
економично вршити кондензацију засновану на притиску. Најчешће се кондензација
користи за издвајање органских једињења, када се она после могу искористити.
Системи за кондензацију се деле у две категорије, у зависности од температура на којима
раде:
• Конвенционални кондензатори раде на температурама измедју 4 и 25 °C , а за
расхлађивање користе воду.
• Расхладни и криогени системи раде на температурама између -45 и -100 °C. У
неким случајевима криогени системи могу да раде и на -200 °C. Због веома ниских
температура ови системи су ефикаснији од конвенционалних, али и сложенији и
скупљи.
Конвенционални кондензатори су једноставни и релативно јефитини уређаји који користе
воду или ваздух за хлађење третиране струје ваздуха. Због тога што не могу да достигну
ниске температуре ефикасно се примењују само за она органска једињења која се
кондензују на температурама између 4 и 25 °C.
Деле се на:
• кондензаторе са директним контактом и
• површинске кондензаторе.
Код кондензатора са директним контактом долази до директног мешања гасовитог
загађивача и расхладног флуида. У колико је гасовити загађивач растворљив у расхладном
флуиду долази и до апсорпције, чиме се повећава ефикасност уклањања при постојећим
условима. Кондензатори са директним контактом су обично у облику кула са
распршивањем или ејектора са воденим млазом. Њихове главне предности су
флексибилност и ниска цена, а недостаци су мешање расхладног флуида и конднезата,
што увећава трошкове даљег третмана.
_____________________________________________________________________________
Слика 26. Кондензатори са мешањем

Површински кондензатори су добошасти размењивачи топлоте. Кроз цеви струји
расхладни флуид, а кроз међуцевни простор гас који треба да се кондензује. Ефикасост
размене топлоте се може повећати убрзавањем струје гаса, скраћењем дужине расхладних
цеви или постављањем преграда унутар цилиндра како би гас више пута струјао око
расхладних цеви.
Слика 26.Површински кондензатори

Расхладни кондензатори као расхладни флуид користе неки од хлорофлуороугљоводоника
(фреона). Обично се, пре кондензације, температура прво смањује на 4 °C у
прекондензатору. То је неопходно како би се смањио садржај воде у струји ваздуха, на тај
начин се смањује формирање леда у главној комори за кондензацију. Након
предкондензатора гасна струја долази у кондензатор, где се температуре крећу између 45
и 100 °C .
Предкондензатор и конднзатор имају одвојене компресорске системе. Након кондензације
гасна струја се испушта у атмосферу, а кондензат се сакупља и даље одлази на третман за
уклањање воде и других нечистоћа како би се могао поново употребити, a вода из
предкондензатора одлази у постројење за третман отпадних вода.
Криогени кондензатори користе течне гасове, углавном азот или угљен-диоксид, да
охладе струју гаса до температуре која се приближава тачки замрзавања одређеног
једињења које се уклања. Ови системи су релативно једноставни, зато што није потребан
никакав расхладни систем, а течни гас се након размене топлоте испушта у атмосферу.
Потребно је, међутим, обезбедити објекат и опрему за пријем и складиштење течног гаса.
_____________________________________________________________________________
Услед веома ниских температура, измедју 70 и 200 °C, неоходно повремено вршити
одмрзавање размењивача топлоте (замрзнуте наслаге смањују ефикасност размене
топлоте). Криогени системи се углавном користе када постоји само једно једињење које је
потребно издвојити из гасне струје. Да би се економски исплатили неопходно је да
концентрација органског једињења буде већа од 500 ppm.
6.4. Oксидација
На довољно високим температурама и уз адекватно време задржавањa, сва органска

једињења могу бити оксидована до угљендиоксида и водене паре. Оксидациони процеси
се деле у две велике групе:
• оксидациони процеси на високим температурама и
• каталитички оксидациони процеси.
Оксидација на високим температурама подразмева симултано одвијање, од неколико
стотина до неколико хиљада, комплексних хемијских реакција. Међутим, резултат тих
реакција се може генерализовати под једну реакцију, а то је разградња продуката на
угљен-диоксид и воду.
Да би се обезбедила комплетна оксидација потребно је задовољити неколико услова:
• Температура на којој се одвија оксидација мора бити довољно висока. Температура
оксидације највише зависи од тачке паљења одређеног једињења. Већина
постројења за термалну оксидацију ради на температурама између 540 и 1100
степени. За постизање високих температура потребно је додавати неку врсту
горива, осим када је концентрација органских једињења довољно висока, па се
приликом њихове оксидације ослобађа довољно топлоте којом се може одржавати
неопходни ниво температуре.
• Гас који се сагорева мора бити добро измешан са кисеоником и количина
кисеоника мора бити довољна. Да би се сав угљеник оксидовао до угљен-диоксида
потребно је одредити неопходну количину кисеоника. Ова количина се назива
стехиометријска, или теоретска количина. Ова количина се одређује помоћу
хемијских једначина које описују оксидационе реакције.
• Време задржавања гаса приликом сагоревања мора бити довољно да се одиграју
све окисдационе реакције (време задржавања зависи од брзине реакција на
одређеној температури и мешања гасова; обично је између 0.3 и 2 s).
Постројења за термалну оксидацију се могу поделити у три групе:

Рекуперативна постројења за термалну оксидацију се састоје од коморе за сагоревање и
једног или више горионика на гас или нафту. Величина коморе мора бити довољно велика
да се обезбед довољно време задржавања. Поред тога имају и рекуперативни размењивач
топлоте, који искоришћава део топлоте сагоревања, за предгревање струје ваздуха, а у
исто време се смањује температура гасова који излазе из коморе за сагоревање.
_____________________________________________________________________________
Слика 27. Рекуперативно постројење за термалну оксидацију
Регенеративна постројења за термалну оксидацију имају већу ефикасност искоришења

топлоте сагоревања (до 95%). Пошто се струја гаса предгрева до веома високих
температура није потребно додатно гориво, осим када су концентрације органских
једињења веома мале. Висока ефикасност се постиже тако што струја гаса пролази кроз
слој испуњен керамичким материјалом, претходно загрејан врелим гасовима из коморе за
сагоревање.
Слика 28. Уређај за термичко регенеративно сагоревање
Још једна врста регенеративних постројења за термалну оксидацију су „беспламена“

постројења. Код њих се горионик користи само за предгревање слоја са керамичком
испуном, пре него што се убаци струја гаса са органским једињењима, а висока
_____________________________________________________________________________
температура се даље обезбеђује услед егзотермног процеса оксидације органских

једињења. Главна предност беспламених постројења је настанак веома мало азотних
оксида током сагоревања.
Бакље се углавном користе за сагоревање повремених или ванредних емисија сагорљивих
гасова из индустријских извора. Углавном се користе у нафтним рафинеријама и
хемијској индустрији. Имају ефикасност разградње органских једињења до 98%. Бакље су
у ствари једноставни горионици који могу да користе различите количине горива и да при
томе сагоревају без дима и без обзира на проток гасова. Бакље се деле на издигнуте и
приземне. Бакље се изидижу како би се избегли потенцијални хазарди од ватре. Приземне
бакље морају бити потпуно ограђене.
Каталитички оксидациони процеси обављају се на нижим температурама, него процеси

постројења за термалну оксидацију. Ово се постиже присуством катализатора који
убрзавају хемијске реакције оксидације. Ефикасност уклањања органских једињења код
ових процеса је преко 95%. Њихова предност је нижа температура на којој раде, чиме су
и потребе за додатним горивом, као и топлотном изолацијом оксидационих комора, мањи.
Катализа се не може ефикасно обављати ако се у гасној струји налазе честичне материје,
па је потребно њихово претходно издвајање.
Слика 29.Уређај за каталитичко сагоревање
_____________________________________________________________________________
Слика 30.Каталитичко рекуперативно сагоревање
Мане ових поступака су цена катализатора и смањење ефикасности услед физиког и

хемијског торшења катализатора. Као катализатори се најчешће користе племенити
метали као што су паладијум, платина или родијум, а могу се користити оксиди хрома,
магнезијума и кобалта (за гасна једињења са халогеним елементима). Одређени хемијски
елементи се могу трајно везати за катализатор и тиме трајно умањити његово дејство.
Они се могу поделити у две групе, брзореагујући, у које спадају арсен, бизмунт, антимон,
жива и фосфор, и спорореагујући, у које спадају гвожђе, олово, калај и силицијум.
Једињења са сумпором или халогеним елементима могу инхибирати реакције оксидације,
али је њихова веза са катализатором реверзибилна. Сви катализатори се троше са
временом. Ово се догађа услед ерозије, хабања и испаравања. Високе температуре такође
могу да убрзају пропадање катализатора. Просецни животни век катализатора је између 2
и 5 година.
Као и постројења за термалну оксидацију, постројења за каталитичку оксидацију могу
имати регенератине или рекуперативне размењиваче топлоте, који раде са истим
предностима и ограничењима.
_____________________________________________________________________________
6.5.Биофилтрација
Биофилтрација је релативно нова технологија која се користи за уклањање, углавном,

органских једињења. Биофилтрација има многе предности, у односу на класичне методе за
пречишћавање ваздуха, као што су ниски инвестициони и експлоатациони трошкови,
једноставно одржавање, дуго трајање биофилтера. Поред тога цела операције је безбедна
за животну средину. Ипак, основна предност биофилтрације ефикасно и економчино
уклањање загађујуђих гасова, чак и при ниским концентрацијама, када је примена неке
друге методе економски ограничена.
Ефикасност биофилтера зависи од више фактора, као што су температура, медијум, pH,
садржај влаге, време задржавања гаса, карактериситике једињења које се уклања помоћу
биофилтера, итд. Биофилтерима се такође могу уклањати честичне материје и капљице
течности. Међутим мора се водити рачуна да не дође до запушења (што се спречава
мешањем).
Биофилтер се састоји од слоја медијума који омогућава развој микроорганизама. Струја
гаса се удувава у биофилтер кроз перфориране цеви које се налазе на дну биофилтера, и
затим пролази кроз биофилтер. Гасовити загађивачи се том приликом адсорбују на
површини медијума или се апсорбују у слоју воде који се налази на медијуму, одакле су
доступни микроорганизмима као храна.
Главне компоненте биофилтера су медијум, систем за довод гаса испод биофилтера,
овлаживач, којим се гасна струја обогаћује влагом пре уласка у биофилтер и вентилатор
који покреће струју гаса. Опционо се могу додати размењивач топлоте за хлађење или
загревање струје гаса до оптималних температура и прскалица која повећава влажност
самог слоја.
Као медијум, у биофилтеру се могу користити земља, компост, песак, кора од дрвета,
пепео или мешавина ових компоненти. Често се додају и куглице од полистирена које
пружају потпору и повећавају адсорптивни капацитет. Главни параметри које медијум
мора да задовољи су неутрална pH средина, запремина пора већа од 80% и тотални
садржај органске материје већи од 55%. Окретање и замена медијума су два главна
захтева за одржавање биофилтера.
У биофилтерима су присутне две врсте микроорганизама - бактерије и гљиве. Раст и
активност микроорганизама зависи од услова који владају у медијуму, а то су: довољна
количина кисеоника, одсуство токсичних материја, довољно неорганских нутијената и
оптимални услови влажности, температуре и pH. Гасна струја која долази до биофитера
већ садржи довољне количине кисеоника, тако да је неопходно само повремено мешање
медијума како би се избегло стварање анаеробних зона.
Садржај влаге представља кључни параметар за успешну операцију биофилтера. Струја
гаса има тенденцију да суши медијум биофилтера.
Оптимална температура за микроорганизме је измедју 10 и 40 °C. Више температуре могу
уништити биомасу, а при нижим долази до смањене активности микроорганизама.
Киселост биофилтера треба да је неутрална. Ако се у биофилтеру врши разградња неких
једињења од којих могу настати киселине потребно је додати креч, ако медијум нема
довољан пуферски капацитет. Да би процес уклањања гасовитих загаивача био ефикасан
потребно је повремено вршити контролу ових главних параметара.
_____________________________________________________________________________
Слика 31.Шема процеса биофилтрације
6.6.Суви поступци пречишћавања димних гасова
Суви поступци у ужем смислу, користе се превасходно за уклањање киселих гасова, као
што су SО2, и HCl. Њихова важност је изузетна код пречишћавања димних гасова из
процеса сагоревања угља.
Процес издвајања загађујућих компонената одвија се у два корака. У првом се струја гаса
меша са иситњеним реагенсом, а у другом се врши издвајање продуката реакције. Као
реагнеси се користе кречњак, креч, калцијум-хидроксид, магнезијум-карбонат или
натријум-карбонат.
Најчешће се користи калцијум-хидроксид. У рекацији са киселим гасовима настају соли и
вода. У реакцији са SО2 настаје калцијум-сулфат, а у рекацији са хлором, калцијум-
хлорид.
Постоји више врста успешних технолошких решења система са сувим поступком.
Заједничке су им две главне компоненте:
• уређај за убацивање уситњеног рагенса у гасну струју и
• сепаратор честица.
Основни системи који раде са сувим поступком су:
• Убризгивачи реагенса
Служе за директно убацивање реагенса у струју гаса. Убризгавање се може вршти на
неколико локација, на месту сагоревања, у одводне цеви за гас или у одвојени реакотор,
ако постоји. Битно је да то буде пре одвајања честица. Након убризгавања кисели гасови
реагују са базним реагенсима при чему настају соли које се касније издвајајау у
сепаратору честица. Оваквим системом се постиже ограничена ефикасност. Ефикасност се
може повећати повећањем садржаја влаге.
• Реактор за сушење са распршивањем реагенса
Гасна стуја улази у реактор, где се врши фино распршивање смеше воде и одређеног
реагенса. Кисели гасови бивају абсорбовани од стране ове смеше после чега долази до
хемијских реакција. Помоћу топлоте гасне струје испаравају капљице воде из смеше и
_____________________________________________________________________________
сува струја гаса напушта колону и одлази на издвајање честица. У овим уређајима се
достиже ефикаснот издвајања и преко 80%.
Слика 32.Технолошка шема сувог поступка пречишћавања димних гасова са

флуодизиваним слојем
_____________________________________________________________________________
7.ЗАКЉУЧАК
Основни критеријуми за поређење процеса пречићшавања гасова спадају у домене

процене укупног степена заштите животне средине, структуре трошкова и технико-
технолошких показатеља разматраних процеса и уређаја.
Степен заштите животне средине, опредмећен у захтеваној ефикасности загађујућих
компонената из гасова, течности и чврстог отпада, као и у прописаном поступању са
нуспродуктима примењених процеса, зависи, готово искључиво, од важећих законских
норми и запрећених санкција за њихово непоштовање (у развијеним индустријским
друштвима и од пореских и других стимулација за еколошки свесно понашање).
Уобичајени технички параметри од значаја за процесе и уређаје за пречишћавање су:
ефикасност издвајања загађујућих компонената, сложеност постројења, погонска
сигурност, еластичност у раду, карактеристике продуката, потрошња реагенса и енергије,
степен искоришћења реактаната, димензије и потребна грађевинска површина, итд.
Уопште, врло је тешко извршити једнознано и директно поређење разнородних
технологија. На пример при поређењу сувог и влажног поступка одсумпорвања димних
гасова у термоенергетском постројењу са електрофилтарским издвајањем чврстих честица
и хидрауличним транспортом летећег пепела, потребно је, за оба поступка, разматрати и
систем за прераду и рециркулацију отпадних вода.
Када се говори о трошковима пречишћавања, познато је да суви поступци имају неколико
пута ниже инвестиционе трошкове од влажних, међутим када се узму у обзир потрошња
енергије, потрошња сировина, трошкови депоновања односно даљег пречишћавања –
може се десити да укупни трошкови разматраног сувог поступка премаше трошкове
влажног поступка.
Односи инвестиционих и експлоатационих трошкова највише зависе од концентрације
разматране загађујуће компоненте и захтеваног степена издвајања. Из свага наведеног
произилази да је директно упоређивање различитих технологија, уз уважавање већег броја
утицајних параметара, врло захтевно и тешко оствариво, те да се опредељивање поступка
пречишћавања мора, поред наведених критеријума, ослањати и на додатне,
_____________________________________________________________________________
ЛИТЕРАТУРА
[1] Весна Павелкић, Материјали са предавања, Висока железничка школа струковних

студија, Београд, 2019.
[2] Драги Антонијевић, “Екосистемске технологије”, Универзитет Сингидунум,
Београд, 2009.
[3] Упутство за израду стручних радова, Висока железничка школа струковних
студија, Београд, 2014.
_____________________________________________________________________________

Preciscavanje Gasova

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Preciscavanje Gasova

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ВИСОКА ЖЕЛЕЗНИЧКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА

Загађење ваздуха подразумева присуство хемикалија, честица или биолошких материјала

• аеросоли (честице у суспензији) пречника мањег од 10m.

Адхезија представља способност честица да се лепе међусобно и на чврсте површи.

2.1.Кретање честица кроз ваздух

Код честица у ваздуху присутно је константно кретање у односу на средину и на околне

3.ГАСОВИТЕ ЗАГАЂУЈУЋЕ КОМПОНЕНТЕ

Гасовите загађујуће компоненте могу се оквирно класификовати као неорганске и

Природни извори производе око 70% атмосферског сумпора. Међутим антропогени

Угљен моноксид (CO)антропогеног порекла настаје као продукт непотпуног сагоревања.

Основна загађујућа хемијска једињења органског порекла су алдехиди и угљоводоници.

3.5.Друга хемијска једињења

Непријатни мириси нису штетни у смислу токсичности и опасности за здравље, али их

Процеси сагоревања фосилних горива у термоенергетским постројењима и различити

Слика 1. Емисија гасова у свету

Мере за смањење емисије деле се на:

• Избор оптималних уређаја,

4.1. Пречишћавање угља пре сагоревања

Пречишћавање угља пре сагоревања се може вршити физичким поступцима, хемијским и

Контролисано превођење горива у гориви гас (који се састоји претежно од угљен

4.1.2.Сагоревање у флуидизованом слоју

Сагоревање угља самлевеног у ситне честице обавља се у узгонској струји ваздуха на

5. ПОСТУПЦИ И УРЕЂАЈИ ЗА ИЗДВАЈАЊЕ ЧЕСТИЦА

Примењују се суви и влажни поступци за издвајање чврстих честица из гасова. У суве

Основни поступци влажног издвајања честица су:

5.1. Уређаји за уклањање честица из отпадних гасова

Слика 2.Таложне коморе или гравитационо чишћење

Постоје више типова таложних комора:

Слика 3. Вишеетажне колоне

Циклони, тј. центрифугални одвајачи чврстих честица, су најраспрострањенији уређаји за

Слика 4.Циклони или центрифугални таложници

Постоје две врсте циколона радијални и аксијални.

Слика 6. Издвајање честица

За издвајање чврстих честица из гасова применом филтрирања користе се порозни

Слика 7. Врећасти филтери

Основни принцип електростатичког издвајања честица из струје гаса је следећи. На

Слика 8. Електростатички таложници

Предности издвајања чврстих честица из гасова применом електрофилтра су:

Према начину уклањања наталожених честица електрофилтри су суви (отресање) или

Коморе са распршивањем су најједноставнији тип скрубера. Код овог типа урeђаја

користи се одвајач капи да би се спречило избацивање капљица у атмосферу. Један од

Слика 9.Коморе са распрашивањем

Слика 10.Хоризонтална комора са распрашивањем

Центрифугални скрубер припада групи инерционих одвајача “мокрог типа” средње

иструјава у атмосферу или у систем цевовода. Одвојена прашина помешана са водом

Слика 11. Центрифугални скрубер

Слика 12.Скрубери са пакованим слојем

Слика 13.Скрубери са пакованим слојем,Плављење

Слика 14.Трофазни флуидизовани смер

Вентури скрубери припадају групи инерционих одвајача “мокрог типа” високе

Слика 15.Вентури скрубери

Слика 16.Колона са подовима

6. ПРОЦЕСИ И УРЕЂАЈИ ЗА ИЗДВАЈАЊЕ ГАСОВИТИХ

Издвајање гасовитих загађујућих материја из загађених гасова, обавља се применом

Слика 17. Процес апсорпције

Куле са распршивањем течности су најједноставнији уређаји који се користе за

Слика 18. Венури скрубери

Да би се побољшао степен апсорпције мора се продужити време контакта између гасне

Подела уређаја за апсорпцију према начину контакта

Основни представници су:

Слика 19. Колоне са сливним површинама и колоне са пуњењем

Слика 20. Барботажна колона

Слика 21.Колона са подовима