Kognitivni pristup nastavi gramatike

Kognitivna psihologija i lingvistika daju osnovu za kognitivnu pedagogiju koju obogaćuju i

znanja iz neurofiziologije. Simbioza ovih naučnih platformi rezultira teorijom neuroedukacije.
Psihološke postavke savremene nastave utemeljene su kognitivnom teorijom koja se javila još 70-ih i
80-ih godina prošlog veka. Kognitivisti su prevazišli stavove bihejviorista koji su zanemarivali značaj
mišljenja i aktivnosti učenika u nastavi, kao i interakcije izmedju starog i novog gradiva. Nova koncepcija
učenja odnosila se na stav da je učenje konstrukcija novog znanja na bazi rekonstruisanja starog znanja.
To je dinamični process usmeren od nastavnika ka učeniku. Um učenika time biva osposobljen da
informacije i saradničke imperative selektuje i povezuje ih sa prethodnim znanjima. Glavno uporište
konstruktivističke nastavne teorije je da se znanja ne usvajaju pasivno već se konstruišu misaonim
operacijama. Učenik na času obrade novog gradiva dobija zadatke ili naloge uz pomoć kojih analizira
nove jezičke pojmove, sagledava njihove osobine, planira, gradi svoje strategije učenja, pamti, a sve to
mu pomaže da konstruiše nova znanja.

Za organizaciju savremene nastave važan je tzv. konekcionistički pristup iliti savremeni

asocijacionalizam. U umu učenika obrada informacija se vrši istovremeno i na više mesta, a ne linearno.
Um učenika aktivno radi kada nastavnik jezika i knj. na času aktivira misaone procese kao što su:
poređenje, kategorisanje, sintetizovanje, transformisanje, zaključivanje, kritikovanje, interpretiranje... Na
ovaj način se uspostavlja snažna mreža misaonih asocijacija između starog i novog znanja paralelno sa
gustom neuronskom mrežom u mozgu koja nastaje spajanje nervnih ćelija. Te međućelijske veze
komunikacionog tipa nazivaju se sinapse. Pomoću njih se prenosi informacija sa jedne na drugu nervnu
ćeliju. Na času se time postiže dugoročna memorija i produkcija novih znanja i umenja. Ovo je ukratko
osnova neuroedukacije i savremenog asocijacionalizma. Takođe, ova složena psihološka osnova
savremene nastave daje kao rezultat efikasnu didakticku organizaciju koja se može pokati na primeru
obrade sloga u nastavi gramatike.

Nastavna jedinica o slogu izuzetno je prijemčiva za konekcionistički pristup pri njenoj obradi zato što je
slog u tesnoj vezi sa nastavom ortoepije, ortografije i nastave poezije. Paralelno procesuiranje ovih
nastavnih tema podrazumevalo bi povezivanje sloga sa: mestom akcenta u reči, prenošenjem reči na kraju
reda ili analizom versifikacije i metrike gde je nužno poznavanje slogova u reči. Na taj način se pravi jako
unutarpredmetno povezivanje srodnih nastavnih oblasti: nastave gramatike, jezičke kulture i književnosti.
Preporuka je, dakle, da se povežu časovi obrade sloga sa časovima obrade prenošenja reči na kraju sloga
ili mesto akcenta unutar reči. Na času obrade sloga trebalo bi učenike podsetiti na stihove narodnih
pesama, i tako dodati nastavi gramatike i vaspitni i etički element koji narodna poezija nosi.

Čas obrade sloga treba u operativnom planu da stoji pre časa pravopisa na kojem se radi rastavljanje reči
na kraju reda, ali nakon oblasti glasova i njihove podele. Savremena kognitivna nastava zahteva od
nastave jezika da ne bude puko nabrajanje definicija i pravila već da podstakne učenike na kreativnost i
misaonu aktivnost.
 Primena metode mnemotehnike u nastavi fonetike

U svakoj nastavnoj građi postoje delovi koji ne zahtevaju opservaciju i istraživanje već
memorisanje i reprodukciju, odnosno mehaničko učenje. Kako je mehaničko učenje zamorno i dosadno,
treba primeniti metode koje će olakšati mehaničko učenje i dati mu novi smisao. Najbolja preporuka su
mnemotenike, a pod tim se podrazumeva upotreba reči, skraćenica, rima i drugih sredstava kako bi se
olakšalo pamćenje složenog ili dugog niza informacija. Mnenmotehniku definišu i kao skup načina i
metodički poduhvata kojima se olakšava pamćenje detaljnih informacija. Prema legendi, mnemotehnika
potiče od imena grčke boginje pamćenja Mnemozine (najlepša boginja koja je Zevsu izrodila 9 muza,
predstavnica poezije, plesa, istorije itd. Dakle, spojem energije (Zevs) i memorije (Mnemozina) dobili
smo formulu kreativnosti i znanja). Stari Grci su počasno mesto na božanskom Partenonu dali memoriji,
jer je njihov moto bio zapamtiti brže, bolje i više, a to je jedino moglo da se postigne mnemotehnikom.

Mnemotehnika je veoma dragocena ako se u savremenoj nastavi primenjuje na pravi način. Osnovne
vrste mnemotehnike su:

1. skraćivanje ili akronimizacija (EZKPE: ekspozicija, zaplet... rasplet),

2. elaborirano kodiranje (upotreba zanimljivih reči kojima se povezuju nepovezane informacije: sol,
slano kao kod za grad Solun),

3. stihovana ritmizacija (ritmičko govorenje, skandiranje, npr. Tempo danju, Tempo noću u reklami kao
prerada pesme Z. Čolića ili u nastavi stranih jezika: One, two, three, four, come on please and shut the
door; hip-hip koristan za nastavu u tom smislu zbog taktiranja),

4. metoda prostornog uređenja stranice (mapa uma),

5. metoda vizuelne asocijacije (npr. godina Vukovog rođenja se na ovaj način predstavlja kao elegantna
dama između dva gospodina – 1787. ili kada se uče akcenti slika dečaka sa podignutom desnom rukom za
kratkouzlazni u reči ruka ili podići, a sa rukama u obliku luka za dugosilazni u reči ruke),

6. rečenični mnemonici i leksikalizovana slova (leks. slova:kreiranje reči ili rečenica od glasova koje
treba upamtiti, npr. kada svaka grafema ima svoj naziv, odnosno slovo ima ime alfa, beta, gama ili az,
buki, vede, glagolji dobro, est, živete, selo, zemlja: Ja koji sam obrazovan, kažem da je dobro živeti na
zemlji; reč. mnemonici kada se uče npr. podele glasova po zvučnosti ili mestu tvorbe, primeri: Beba Pije
Mleko Voli Flašicu – usneno-zubni; ako se koristi u kombinaciji sa igrovnim metodama, npr. bojenjem
slova ili ukrašavanjem tipa usneni u crveno a zuvni u plavo kao boja organa, pamćenje i motivacija su
zagarantovani; reč. mnemonici se mogu iskoristiti kao lingvometodički predložak),

7. primena ranije stečenog znanja i iskustva iz drugih predmeta (povezivanje npr. telefonskih brojeva
sa istorijskim datumima ili ličnosti i likovi sa oblikom cifara) itd.
 Konstruktivistički pristup nastavi prozodijskog sistema

Pojam konstruktivizam se podrazumeva stav da svaka osoba konstruiše sopstveno viđenje sveta i
realnosti. Ovo je u osnovi filozofska kognitivna postavka, a pedagogija je razvila čitav sistem
konstruktivističkog pristupa nastavnom procesu. Teorija konstruktivizma se najprostije rečeno bavi
pitanjem: KAKO LJUDI UČE? Njena osnovna postavka je da je učenje aktivno, kolaborativno,
postupno i svrhovito, dakle, saznajne konstrukcije su rezultati dinamičke mentalne operacije. Pojedinac
znanje stiče putem svesne aktivnosti, konsturisanjem novih ideja na osnovu prethodnog znanja i iskustva.

Savremene didaktičke tendencije, usmerene u pravcu konstruktivističkog pristupa nastavi u osnovi imaju
efikasne kognitivne teorije Pijažea i Vigotskog. Platformu savremenog viđenja nastave dakle čine
teorija razvojnog konstruktivizma Žana Pijažea i socijalnog konstruktivizma Lava Vigotskog. Njihova
zajednička osnova je u metafori konstrukcije koja podrazumeva da se znanje ne usvaja pasivno, a učenje
nije jednolinijski proces transmisije znanja od nastavnika ka učeniku, niti je učenik sunđer koji sve od
nastavnika upija. Da bismo savladali neko nastavno gradivo neophodno je da ga sagledamo sa različitih
aspekata i utvrdimo detalje uzročno-posledičnih veza u odnosu na srodne jedinice, pa tek onda da
napravimo celinu i sintezu, odnosno zaključak. Psiholozi preporučuju: 1. fizičku aktivnost u nastavi i
čulno posredovanje - manipulaciju; 2. psihičku aktivnost u nastavi – mentipulaciju.

Osnovno pitanje Vigotskog je: KAKO KOLEKTIV RAZVIJA VIŠE PSIHIČKE FUNKCIJE KOD
DETETA? Vigotski veruje da osnovna linija razvoja mišljenja kod deteta ide: govor sa funkcijom
saopštavanja, egocentrični govor, unutrašnji govor kao osnovni preduslov za razvoj mišljenja. Ovo su
zapravo zone narednog razvoja koje dete ne može redom da savladava bez pomoći starijih ili vršnjaka
(nastavnika i učenika). Iz ove teorije proizilazi teorija situacione kognicije: znanje je
kontekstualizovano, tj. produkt aktivnosti, kulture i konteksta.

Konstruktivistička nastava nije formalistička, pa zato i ne preporučuje određene aktivnosti, klišeirane

ped. modele ili smernice za rad. U konstuisanju predviđenih znanja učenicima pomažu različiti modeli
problemske, programske, interaktivne nastave, model učenja putem otkrivanja itd.

Primer časa: kada se uče akcenti, učenicima pustiti da slušaju autohtone govornike novoštokavskoe
politonije na primeru nekog inserta iz medija, serije i filma. Time se uključuje i multimedija u nastavi.
Potrebno je tada pažnju učenika usmeriti ka percepciji tonske komponente pravilno akcentovanih reči, i
ponoviti isti tekst na način koji predstavlja akustičku sliku lokalnog govora učenika. Cilj je da učenici
osete tonske praznine u vlastitom govoru kako bi ih on popunio, kompenzovao. Pre nego što nauči
znakove za obeležavanje akcenata, učenik mora auditivno da usvoji njihove karakteristike. Mogu se kao
pomoćna sredstva koristiti i akcentovani tekstovi, npr. iz knjige Srpski akcenti s lakoćom Milorada
Dešića.
 Afektivne strategije u nastavi akcenata

U školama istočne i južne Srbije akustička priroda književnih akcenata teško je dokučiva učenicima.
Konstruktivističku teoriju treba dopuniti afektivnim nastavnim strategijama, posebno kada se radi o
nastavi jezika na dijalekatskom području iz razloga privrženosti i odanosti učenika sopstvenom dijalektu.
Afektivne strategije pružile bi učenicima uverenje da nastava akcenata nije nesavladiva i da nije dosadna.
Teško i suvoparno gradivo kod učenika izaziva anksioznost i ubija im motivaciju. Učenik pomoću njih
zauzima pozitivan stav da su njegove dijalekatske kompetencije uvažene. Afektivne nastavne strategije
podstiču pozitivne emocije, vrednosti i motivaciju za rad na času.

Savremeni teoretičari smatraju da je nastavni proces u stalnom prožimanju afektivnog i kognitivnog

domena: kada učenik primi informaciju – to je afektivni domen; kada je misaono obradi i shvati –
kognitivni; nakon toga sledi emocijalna reakcija – afektivni; a nakon toga primena stečenog znanja – a to
je kognitivni domen. Njihovi koncepti su samoprocena, samouspešnost i shvatanje samog sebe (self
koncept). Naučnik Krašen govori o afektivnim filterima, pod kojima podrazumeva motivaciju,
samopouzdanje i anksioznost. Otkriva da postoji viši stepen afektivnog filtera kod učenika koji razumeju
poruku, ali imaju negativan stav prema učenju. Učenici sa nižim stepenom afektivnog filtera postižu bolje
rezultate u učenju. Naučnica Krou je podržala ovo mišljenje, ali je dodala da učeniku uvek treba zadati
zadatak koji je malo izned njegovih trenutnih mogućnosti (tzv. zone narednog razvoja). Dala je neke
preporuke kako smanjiti afektivni filter u nastavi akcenata:

1. i teorijska objašnjenja i praktična uputstva o akcentima davati i pismeno i usmeno; 2. da jezički

predlošci na kojima se uče akcenti budu zanimljivi i primereni uzrastu učenika; 3. učenicima oprezno
ukazivati na počinjenu akcenatsku grešku; 4. da nastava akcenata sadrži elemente humora, komike; 5. da
se ukazuje na blagozvučnu stranu akcenata, po mogućnstu uključiti i učenje uz muziku; 6. ohrabrivati i
uveravati učenike u uspeh i da za uspeh treba vremena.

Svrha afektivnih strategija jeste u tome što učenici mogu kontrolisati svoja osećanja i raspoloženja u
vezi sa učenjem jezika, a cilj su pozitivni ishodi. Ona negativne emocije treba da kanališe i pretvori u
pozitivne. Treba izbaciti negativne afektivne filtere, odnosno negativne stavove da su akcenti
nepremostiva barijera.

Metodičke implikacije: Motivacija je ključni momenat afektivnih strategija i mora biti zasnovan na
učeničkim preferencijama. U nastavi akcenata treba biti sistematičan (reč. melodija, pa mesto akcenta, pa
kvantitet... na kraju sinteza). Korisno je obezbediti zvučnu verziju lingvometodičkog predloška (koristan
zvučni priručnik je Srpski akcenat s lakoćom Milorada Dešića), uključiti multimediju u nastavi (računari i
smart table). Ne zaboraviti princip zavičajnosti i kontrastivnu metodu prilikom učenja akcenata, a treba da
se koriste i imaginativne, igrovne i dramske metode, npr. isceniranje emisija sa Tv-a. Koristiti ortoepske
vežbe i igre, vežbe disanja i udisanja, vežbe intoniranja... Preporučuje se i poseta pozorištu.
 Pragmatički pristup nastavi ortoepije

On podrazumeva angažovanje sledećih metoda: komunikativne, metode slučaja i metode scenske

komunikacije. To su složene metodologije zasnovane na situacionoj metodici, koja pretpostavlja primenu
komunikacijskog modela različitih govornih vežbi. Ključni momenat komunikacijskog modela govornih
vežbi jeste u uvođenju društvenojezičkih i pragmatičkih komponenti jezika u akciji. Najupečatljivija
komponenta komunikacijskih modela jeste ortoepija ili nauka o pravilnom govorenju. Preporučeni tok
časa - isceniranje kratkih komunikativnih sekvenci iz života višestruko je značajno: na početku časa kao
motivacija, u centralnom delu časa kao podsticaj na detaljnu analizu (metod slučaja), u fazi generalizacije
gde se kreativno primenjuje naučeno kao standarni stvaralački čin. Ovo treba dopuniti samoevaluacijom.
Ovakvi modeli su zapravo pandan lingvometodičkim tekstovima, kao neka vrsta lm diskursa.

Ortoepija se najbolje uči kroz jezičke radionice kao što su: isceniranje kom. situacija iz svakodnevnog
javnog života (npr. vođenje kom. na ulici), isceniranje javne debate, intervjua sa poznatom ličnošću, tv
kviza sa ulogama voditelja i takmičara, biti u ulozi voditelja, tur, vodiča i slično, isceniranje konferense.
Konferansa je mnogo više od izražajnog čitanja unapred pripremljenog teksta sa najavama tačaka
programa koji se izvodi na svečanosti. Konferansa je oblik prigodnog, svečanog govora kojim se
najavljuje i objašnjava program neke manifestacije, promocije, prezentacije ili nekog skupa. Njena suština
leži u naročitom skladu reči i gestova konferansijea (treba pravilno da gestikulira licem i daje odmerene
pokrete, da ima urođeni šarm i harizmatičnost), a to je višestruko korisno u nastavi ortoepije. Vežbe
disanja su korisne pre izvođenja konferanse, koja je značajna jer učenike istovremeno oslobađa treme od
javnog nastupa. Strukturu konferanse čine: pozdravna reč i otvaranje svečanog događaja (treba da bude
efektno, uz aplauz publike, na binu se ulazi dostojanstveno i odmereno, pozdravlja se publika i neki gosti
pojedinačno, neki gosti na početku se pozivaju da govore, npr. direktor škole i slično), najava tačaka i
njihovo kratko objašnjenje (ne sme da bude monotono i tehnički izrečeno, treba da bude praćeno lepim
raspoloženjem i gestikulacijom), zatvaranje priredbe (zatvara se izricanjem neke fine misli kojom se
poentira ceo događaj i daje se otpozdrav tipa ,,doviđenja do sledećeg susreta’’).

IKT u nastavi fonetike

Nastava je uspešna ako se ostvaruje različitim nastavnim metodama i sredstvima, pa se tako uključuje
multimedija (predstavljanje informacije kombinacijom teksta, grafike, zvuka animacije i videa
objedinjenih pomoću računara). U nastavi fonetike korisne su slike, animacije, prezentacije i slično.
Najkorisniji su programi Microsoft PowerPoint i Prezi.

PPOint je iz programskog paketa Moffice. Sastoji se iz niza stranica (slajdova) koji mogu sadržati tekst,
slike, tabele, video i tonske zapise. Da bi se koristio u nastavi, nastavnik mora dobro da se pripremi i
osmisli organizaciju gradiva na prezentaciji. Npr. ako se uči podela glasova, može da se stavi slika
govornih organa kako bi se učenici bolje upoznali sa tim. Ili, ako se prezentacija koristi kao motivacija,
može se osmisliti neka asocijacija i to učenici da pogađaju. Ili ako se koristi u završnom delu časa može
se napraviti neki interaktivni test kojim će učenici proveriti koliko su usvojili gradivo. U svakoj prilici
mogu se koristiti razne animacije ili grafike. Sve to treba lepo osmisliti kako ne bi imalo negativna
dejstva, odnodno da ne dovede do monotonije.

Prezi je kao alternativa programu MPPoint. Uto je jednostavni program za izradu multimedijalnih
prezentacija, ima slične mogućnosti kao MPPoint.