Др Сања Голијанин Елез

Литература.
Цветковић , Томислав (2003): Методика наставе српског језика и кнјижевности, Сомбор: Учитељски факултет.
Николић, Милија (2006): Методика наставе српског језика и књижевности, Београд: Завод за уџбенике и наставна
средства.
 Методика је наука о теорији и пракси учења
у области језика и књижевности.

 Из предмета развија своју систематику:

скуп чињеница и генерализација (теорије,
начела, уопштавања, законитости) с
моделима учења и властитог унапређивања
у њиховом средишту.
 Методика се одређује као самостална
наука.
 Да се то утврди, проверава се колико има:
 . предмет независан од других наука
 одвојене циљеве
 своје методе.
 Предмет методике је у стваралачкој настави
језика и књижевности.
 Циљеви су јој у активностима које развијају
личне способности деце и у богаћењу
њихових искустава.
 У другом аспекту, циљ јој је у науковању
метода (начина) учења.
 Метода је знање о знању. У знању је свест и
смисао, поредак као могућност постојања.
 Овде је реч о провереном и искуственом
знању које не одговара само на питање
шта, како, зашто и колико нечега учити
него и на питања због чега тако а не на
неки други могући начин.
 Наредна карактеристика методике као
науке је њена интердисциплинарност.
 Методика проналази у две широке групе
извора , најпре у наукама у области језика
и књижевности.
 Знање је психолошка појава, што методику
усмерава на психологију, логику,
педагогију, теорију информације, културну
антропологију, дисциплине изван ужег
круга њене стручности.
 Од свих духовних добара , што их човек
има, ништа није тако вредно као његов
језик. У језику је духовност народа, благо
примљено од најближих.
 Предметна грађа преузима се из основа
књижевних и језичких наука (граматике,
књижевности, лексикологије, стилистике).
Из њих се образују наставни програми,
курукулуми и њихови делови или
предметна подручја.
граматика почетно читање и писање
књижевност усмено и писано изражавање
правопис
 Методика наставе српског језика и
књижевности проучава и унапређује праксу и
теорију наставе граматике и стилистике
српског језика, књижевне уметности и научне
мисли о њој, говорне културе и писмености.
 Методика је и примењена и теоријска научна
дисциплина.
 Методика здружује научна сазнања и
позитивна наставна искуства кроз доследност
начела јединства теорије и праксе.
 Методика је суштински чинилац позивног
образовања и професионалне обуке свих
учитеља, наставника и професора који се
баве наставом овог предмета, а то значи и
студената који се на одговарајућим
факултетима припремају за исто позивно
усмерење.
 Методика се темељи на стручном знању: из
њега израста и без њега се не би могла ни
успоставити као корисна и делатна
дисциплина.
 Методика своју предметност прибира са
више научних подручја, па је то чини
интердисциплинарном науком. Та
предметност се бинарно групише: на једној
страни је оно што се проучава, сазнаје,
преноси на ученике, а на другој је посебан
сазнајни и комуникацијски процес, са
субјектма који сазнају и начинима како то
чине.
 Објективна вредност
методике
•Проверена сазнања:

Разни видови језичког

искуства
Практичног и уметничког
•лингвистичке науке

•књижевне науке
 Одабрана дела из српске књижевнсти
 Светска литерарна баштина
 Садржаји из књижевне теорије, историје и
критике
 Градиво из савременог српског језика и
његове граматике, стилистике и правописа
 Обука у усменом и писменом изражавању
 Уводна знања о позоришној и филмској
уметности
 ментална активност ученика која је
усмерена према активностима сазнања;
 психологија ученика и учења;
 стручна знања у образовној и васпитној
комуникацији;
 наставниково умеће које побуђује
радозналост и антиципира сазнајни пут.
 Шта?
 Коме?
 Зашто?
Како?
 Ко?
 Чиме?
 Шта? (градиво)

 КО? КАКО?
 (наставник и ученик) КОМЕ? (ученици)

 Зашто? (циљеви) Чиме? (средства и извори знања)

 Инвентивно поступање - методика не може
да буде нормативна дисциплина.
 Прописи и стандардизација у методичком
поступању могу бити корисни само за
превазилажење врло ниске ефикасности
рада, али зато могу да спутају наставникову
и ученичку оригиналност и да постану
законска препрека високо продуктивној
настави.
 Методички видици су увек шири од текућег
стања у настави, тако да омогућавају
предвиђање и благовремено подешавање
околности за бољу наставну сутрашњицу.
 Методичка мисао је универзалнија од
савремене наставе и не застарева брзо као
школски програми.
 Наставник је у свом непосредном раду увек на
стваралачком почетку, који му омогућава да
интегрише и обогати најбоља наставна
искуства из прошлости и садашњости, те да
тако учини користан помак у будућност.
 Циљеви и задаци наставе матерњег језика и
књижевности;
 Планирање и организовање наставног
рада;
 Корелација наставних подручја;
 Припренање наставника и ученика за
успешан рад;
 Проучавање и примена наставне
методологије (логичке, стручне и
комуникационе методе).
 Циљеви методике наставе матерњег језика и књижевности у
 целини су срачунати на богађење и унапређивање наставне прак-
 се и на постизање што бољих васпитних и образовних резултата.
 У том општем настојању методика остварује следеће задатке:
 — Проучава и истражује разне видове поступања у настави,
 проверава их, процењује и усавршава, те тако прибавља,
образлаже и сугерише наставној пракси функционалне поступке
и ваљане начине рада.
 — Усавршава наставнике и оспособљава наставнички подмладак
за успешно извођење наставе на свим подручјима нашег
 предмета.
 — Доприноси усавршавању наставних програма, уџбеника,
стручне литературе и наставних средстава.
 Проналажење и стварање погодних
наставних облика, поступака и методичких
поставки и њихово примењивање у пракси;
 Проучавање (обрада, анализа,
интерпретација) књижевноуметничких дела
разних родова и врста;
 Функционално поступање у настави
граматике и стилистике;
 Коришћење уџбеника, стручне литературе и
наставних средстава у настави матерњег
језика и књижевности.
 Настава је планска и масовна друштвена
делатност на пољу образовања, васпитања
и припремања за рад нових нараштаја.
 Наставни циљеви су врло разноврсни и
сложени, а у друштвеном погледу су
приоритетни и веома одговорни:
 образовни (сазнајни)
 васпитни (одгојни)
 практични (функционални)
 Настава је планска и масовна друштвена
делатност на пољу образовања, васпитања
и припремања за рад нових нараштаја.

 Зато су наставни циљеви врло разноврсни и

сложени, а у друштвеном погледу су
приоритетни и веома одговорни.
 • Образовни циљеви су постављени у сва сазнајна
подручја наставе књижевности и матерњег језика
.

• књижевност: увиђање и сазнање естетског света и

стваралачких поступака у његовој структури

• одређени, ближи, поступни, врло конкретни и

прецизни циљеви
 Епско дело – усмереност елементарних циљева:
 тематика,
 Фабула,
 сиже,
 Композиција,
 мотиви,
 уметничке слике,
 мотивациони системи,
 ликови,
 битније поруке са поткрепљењима,
 важнији облици казивања,
 нарација, дескрипција, дијалог,
 монолози,
 приповедање у првом лицу,
 доживљени говор,
 оригинални језичкостилски поступци.
 Пошто тематика књижевне уметности
захвата сва подручја људског живота, а
стваралачкој функцији је доступан читав
свет, то и образовна моћ уметничке
књижевности прераста своје естетичке
оквире и шири се на упознавање објективне
стварности и живота људи у различитим
временима и поднебљима (народне лирске
песме: љубав, рад, обичаји, поглед на свет,
породичном животу и друштвеним
односима у патријархалној заједници).
 У епским народним песмама (и када су
стваралачком фикцијом помућене и померене
поједине објективне чињенице, сачувано је
језгро истине о значајним историјским
догађајима и личностима и изражено
слободарско биће народа).
 Исторично сагледано издајство, иако
књижевно (погрешно) приписано Вуку
Бранковићу, дато је као разложна опомена.
 Први српски устанак у Вишњићевим песмама
(Почетак буне на дахије, Бој на Мишару)
 Књижевна уметност делује преко слика и
ликова, клони се категорија и уопштавања и не
послује са апстрактним народом, већ
спољашње поводе прати кроз свест и осећања
појединца и тако егзактне чињенице
преобраћа у естетичке чиниоце.
 Мешање и изједначавање естетичке и
објективне стварности спада у еклектично и
нелогично поступање – због блискости између
уметничког и објективног света, између њих се
у настави књижевности увек мора успоставити
одговарајућа разликовност.
 Свако неумесно и насилно наметање неког
образовног циља доводи до
фалсификовања уметничких порука и
негативно се одражава на васпитне сврхе.
 Стицање врлина и позитивних навика.
 Развијање ваљаних моралних схватања и
усвајање културног понашања.
 Васпитни и образовни циљеви се узајамно
условљавају и заједнички остварују.
 Васпитање има снажну образовну функцију, а
образовање значајну васпитну функцију.
 Свет књижевног дела – основа за остваривање
многих циљева са подручја моралног, радног,
интелектуалног, естетског и уопште
хуманистичког васпитања
 При обради књижевних дела не може се
успешно утицати на хуманистичко,
морално, радно и патриотско васпитање
док се претходно не остваре циљеви са
естетског подручја.
 Васпитни циљеви се остварују
доживљавањем и сазнавањем свих битнијих
уметничких чинилаца у књижевном делу.
 Ваљано тумачење уметничког текста
подразумева присуство етичког и идејног
исходишта свуда где ликови делају и
зборе, осећају и мисле, испољавају своје
ставове у сваком опису где се личност
пројектује и у сваком догађају и сукобу што
утичу на људску судбину.
 Стицање умења, способности, радних
навика и искуства која се могу применити у
непосредној животној пракси.
 Почетно читање и писање.
 Логичко, доживљајно, истраживачко и
интерпретативно читање.
 Уметничко, студиозно, критичко,
аналитичкосинтетичко читање, повратно и
читање са бележењем.
 Све врсте говорних и писмених вежби су у
функцији поузданог језичког испољавања
(од акценатских, ортоепских, дикцијских,
лексичких, правописних и стилских
вежбања до причања, препричавања,
писања писма, молбе, жалбе, приказа,
извештаја, реферата, репортаже,
коректорска и лекторска вежбања...)
 Посебну врсту практичних циљева
представља оспособљавање ученика да
успешно обављају мисаоне радње које су
неопходне за стицање знања и
самообразовња (запажање, упоређивање,
конкретизација, апстракција, анализа и
синтеза, истраживачки дух, машта,
креативност, вољна активност и
стваралачка способност ученика.
 Ученици се подстичу да запажају значајне
појединости и уметничке поступке у
књижевним текстовима.
 Маштом актуелизују (дочарају) поједине
описе, догађаје исцене.
 Схватају смисао уметничких слика и исказа,
откривају структурне односе и симболична
значења, анализирају и процењују
уметничке вредности, своје утиске и
закључке доказују.
 Ближи циљеви су у функцији остваривања
даљих, а опет сваки даљи циљ нас
приближава неком још вишем циљу, и све
тако док се ланац целисходности не
заврши неким универзалним циљем, као
што је стварање хумане, свестрано
развијене личности, способне за рад и
самообразовање.
 И поред сталног мењања и прилагођавања
 начина рада разним условима, увек се у наставним
поставкама и њиховим изведбама примећују неки основни
моделативни чиниоци који битно утичу на мисаону
делатност ученика и сазнајни ток, на начине општења и
динамику наставних часова. Ти водећи чиниоци наставног
рада који моделују понашање свих учесника у настави
познати су као наставне методе.
 Методе се у настави успостављају према
начинима општења, врстама мисаоне делатности
и начинима стручног приступа градиву. Отуда
потичу и три врсте метода које се користе у
настави:
 обавештајне (комуникационе), опште (логичке) и
стручне (специјалне).
 У свакој врсти је мноштво посебних метода које
се у пракси здружују у сазнајне корелате и чине
врло богату, сложену и моћну наставну
методологију.
 Обавештајне методе (дијалошка,
монолошка, текстовна и метода
показивања) примењују се појединачно, али
још чешће у разним видовима
функционалног комбиновања.
 Пошто се могу успешно здруживати свака
са сваком, у комбинацијама по две,
 три и четири, онда постоји могућност за
једанаест облика комбиноване методе.
 Обавештајне методе не служе само за просто преношење знања
 и умења, већ у умесној примени доприносе развијању жеље за
 сазнањем, мотивишу ученике на самосталан рад и стварају
погодне психолошке услове за тражење, усвајање и трајније
поседовање знања и умења. Ако се било која од метода примени
само као форма за преношење знања, а не и као стваралачки
подстицај ученицима да пожеле и приме знање, те да свесно и
самостално за њим трагају, онда она прелази у дидактички
формализам.
 Комуникационе методе могу показати прави успех једино ако
подстичу радозналост и мисаону активност ученика, управо ако
се темеље на логичким и стручним методама
 Опште или логичке методе су сложене мисаоне радње које су
 у основи сваке сазнајне делатности. На њима се заснивају начини
 подстицања и мисаоног ангажовања ученика у сазнавању наставног
градива. То су методе: анализа и синтеза, индукција и дедукција,
конкретизација и апсгракција, генерализација и специјализација,
поредбена метода и метода решавања проблема. И друге
 мисаоне радње, када су оперативне у настави и битније моделују
 њене сазнајне токове, уздижу се на ранг логичких метода. То су
 методе запажања, закључивања, доказивања, вредновања, одабирања,
сређивања, допуњавања, елиминисања, класификовања,
 уживљавања, пројектовања, предвиђања, стваралачког маштања,
 асоцијативна метода, статистичка метода — и друге.
 Логичке методе су супериорне над обавештајним методама, јер ако нема
 мисаоних радњи и истраживачких хтења, онда нема ни вредног сазнања
које треба саопштити.
 Неке од општих метода добијају у настави и посебну
примену у виду обавештајних и стручних метода. Тако је
запажање универзални сазнајни процес у животу и настави
(општи метод), али се појављује и као показивање у
настави (обавештајна метода).
 Поређење и анализа присуствују у сваком сложенијем
сазнајном чину (опште методе), али се испољавају и као
стручне радње у виду поредбених приступа књижевним
делима и језичким појавама, те као књижевне и
лингвистичке анализе (стручне методе).
 Стручне или специјалне методе потичу од природе
предметности која се проучава и упознаје.
 Оне су п о с е б н е за сваки наставни предмет, а и за
поједине његове области, те се претежно преко њих и
диференцирају специјалне дидактике, односно методике
појединих наставних предмета. У настави матерњег језика
и књижевности оне обезбеђују научност, стручност и
практичност у приступима литерарним и језичким
појмовима и појавама.
 Управо су то методе и методолошки развијена гледишта која се
примењују у књижевним и лингвистичким наукама. Тако се
готово све методе којима се служе књижевни критичари,
историчари и теоретичари примењују у погодним облицима и у
настави књижевности средњих и основних школа. То су следеће
књижевнонаучне методе:
 психолошка, социолошка, биографска, позитивистичка,
импресионистичка, филозофска, језичкостилска, компаративна,
структуралистичка, феноменолошка, рецепционистичка,
семиотска, и друге.
 Свака од тих метода има ограничену функцију, па готово ниједна од
њих, узета усамљено, не омогућава да се у целини проучи књижевно
дело. Зато се школско проучавање уметничких текстова начелно заснива
на примени в и ш е књижевнонаучних, односно специјалних метода, на
њиховој функционалној корелацији. Управо се књижевним делима
приступа применом методолошког плуралитета.
 У настави језика, говорне културе и писмености примењују се ове стручне
методе: описна (дескриптивна), поредбена и контрастивна, методе
трансформације (преобликовања), супституције (замене), транспозиције
(преметања),супсумције (подређивања), суплетивна (допуне), методе
корелације и реконструкције, структуралистичка метода и друге.
 Управо, само се у оријентационом поступку
методе „бирају“, док у наставним изведбама
оне добијају конкретне облике својствене
непоновљивом стваралачком чину.
 Како се поједине методе гранају у низ
својих специјалних варијанти, у којима је
све наглашеније присуство методолошког
плурализма, показаћемо на методолошком
подручју утемељеном на
 текстовној методи:
 ТЕКСТОВНА МЕТОДА аналитичке методе:
 нормалних реченица
 — нормалних речи
 — читања.-
 — логичког аналитичко-синтетичка м.
 глобална метода
 — доживљајног
 изражајног
 истраживачког
 — интерпретативног
 писања:

 — почетног — диктирања
 — бележења
 синтетичке мвтоде: — исправљања
 — допуњавања
 срицања — самосталних састава
 — гласања
 — слоговна
 "природних гласова — слушања
 појмовна
 Свака сложенија метода подразумева облике рада засноване на
корелацији више елементарнијих метода које делују и у
синхроној и у сукцесивној поставци (истодобно и узастопно). На
пример, у методи самосталних ученичких састава могу да буду
заступљене методе показивања, запажања и бележења
(прикупљања грађе), текстовна метода (коришћење узора),
методе писања и читања (састава), дијалошка метода (разговор о
саставу), методе анализе, закључивања, расправљања,
вредновања, исправљања, а и друге.
 Методе се често групишу према својим
заједничким својствима и функцијама, па
тако добијају ове и овакве одреднице:
стваралачке, проналазачке (хеуристичке),
истраживачке, мотивационе, формалне,
репродуктивне, аналитичкосинтетичке ...
 Мноштво метода, које потичу са три корелативна
подручја: менталног, предметног (стручног) и
обавештајног, показују колико је богата и
сложена методологија наставе матерњег језика и
 књижевности. Стваралачким комбиновањем
метода може се свакој наставној јединици
приступити на оригиналан и функционалан
начин. У свакој наставној ситуацији
функционишу најмање три методе, и то по једна
од сваке врсте.
 Дијалошка метода је разговор намењен стицању знања и умења. Да би
успешно обавио сазнајну улогу, наставни разговор треба да буде добро
испланиран и сигурно вођен, тако да се увек зна где он почиње, куда и
како тече, чему смера и до којих резултата треба да доведе.
Методолошку вредност разговор добија само ако је заснован на
поузданом стручном и психолошком п р е д в и ђ а њ у .
 Разговор је само знаковни облик и спољашње обележје дијалошке
методе, док је њена суштина у мисаоним операцијама, плодним
сазнајним токовима и новооткривеним садржајима.
 Умесно примењена дијалошка метода
постаје проналазачка (хеуристичка).
 Дијалошка метода је функционалан спој
сазнавања и казивања, што значи да се
наставни разговор темељи на логичким и
стручним методама.
 Суштина активирања ученика у дијалошкој методи није
само у подстицању на говорење, већ је првенствено у
побуђивању на рад, јер ће после обављеног рада казивање
доћи и само по себи.
 Покретање мисаоне и говорне делатности
обавља се на два саодносна начина: помоћу
радних налога (захтева) и питања.
 Радни налози су упутства и подстицаји ученицима да обаве одговарајуће истраживачке и сазнајне
радње помоћу којих ће открити нове чињенице и доћи до података и закључака које треба
 саопштити. Они благовремено подстичу ученике да припреме садржаје за самостално излагање и
дијалошку размену искустава. Радни захтеви (налози) обично почињу сарадничким императиви-
 ма као што су:
 погледајте, прочитајте, запазите, обратите пажњу, спремите се, пронађи-
 те, замислите, сетите се, покажите, издвојте, забележите, упоредите, раз-
 мислите, одредите, закључите, утврдите, опишите, објасните, истакните,
 изложите, проверите, поткрепите, докажите, дефинишите, измењајте, до-
 пуните, замените, проширите, процените, анализирајте, илустру/те, наве-
 дите примере, образложите — и сл.
 У текућем дијалогу сваки сараднички
 У текућем дијалогу сваки сараднички
императив упућује на предмет проучавања,
односно на појединост или проблем који се
 сазнајно савлађује.
 Захваљујући радним подстицајима ученичка говорна
активност се не своди само на просте одговоре, већ тече у
афирмативнијим облицима, управо се претвара у
извештавање, објашњавање, убеђивање и расправљање.
После радних налога обично следе и одговарајућа питања.
Ако би се подстицање свело само на упитне форме, онда
би наставни рад изгубио истраживачко својство и
 претворио се у испитивање ученика.
 Сваки радни налог је у ствари краћи задатак за чије
обављање је неопходно обезбедити одговарајуће в р е м е.
Зато се после изрицања радног захтева прави економична
говорна пауза и ученици се сачекују док обаве
одговарајућу сазнајну радњу, па им се тек тада постављају
погодна питања.
 Питањима се подстичу ученици на мисаону и говорну активност.
Ако су питања намењена изазивању радозналости, истраживачке
пажње, саморадње и спремности за решавање неког проблема,
онда су она п р о д у к т и в н а .
 Продуктивна питања обично добијају називе према свом
делатном смеру, па могу бити истраживачка, стваралачка,
проблемска, аналитичка, синтетичка, закључна и др. Кад питања
упућују на казивање већ познатих, научених и запамћених
садржаја, онда су она р е п р о д у к т и в н а .
 Дијалошка метода обезбеђује боље резултате ако у њој
преовлађују продуктивна питања. Само током утврђивања и
обнављања градива могу да преовлађују репродуктивни захтеви.
 Ако је неко питање издвојено из радних
околности, онда се не може утврдити
његова методичка функција и практична
вредност.
 Кад је непозната шира радна поставка у
коју се питање уклапа, онда оно остаје без
своје дидактичке мотивације. Вредност
питања, а и сваког другог радног
подстицаја зависи од рада који му
претходи и следи.
 Сугестивно питање: — Да ли је у песми Јабланови присутно само осећање
стрепње? — може се методички вредновати негативно или позитивно тек
онда кад се сазна наставниково даље смерање поводом тога питања.
 Сугестивно питање добија своју ваљану примену само онда кад му је
одговор (који је иначе врло лак) тако прорачунат да успешно покрене
разговор са „мртве тачке“ и да усмери истраживачку делатност ка новим
садржајима.
 Питања су ваљана ако удовољавају језичким, стручним и психолошко-
дидактичким захтевима.
 Стручна вредност питања заснива се на чињеницама које га
 условљавају и чијем откривању оно тежи, Питање је умесно само
 ако подстиче да се пређе део сазнајног пута који води до истине.
 Психолошка и дидактичка ваљаност питања своди се претежно
 на њихову подешеност према узрасту и способностима учесника,
 а и на сазнајну улогу питања у околностима непосредне примене.