ОСНОВЕ МУЗИЧКЕ ПЕДАГОГИЈЕ

ОБРАЗОВНИ ТЕРМИНИ И ПОЈМОВИ

ПЕДАГОГИЈА (грч. Παιδᾰγωγῐ́ᾱ) ‒ скуп знања о методама, средствима и законима

васпитања и обучавања, наука о васпитању.
ДИДАКТИКА (грч. Διδάσκειν) ‒ грана педагогије која се бави општим законима
наставе и наставним методама.
МЕТОДИКА ‒ део педагогије који се бави методама преношења знања у склопу
наставног процеса или појединих предмета.
МЕТОДОЛОГИЈА ‒ систем метода и начела који се примењују у некој науци или
научној дисциплини. Део логике који се бави општим начелима настајања знања.
МЕТОД (грч. Μέθοδος) пут, начин. Поступак или начин на који се остварује одређени
сазнајни или практичан циљ.
Муз. Ауторизован методски поступак неког педагога, који је осмислио оригинално
решење за извођење наставе и писмено га образложио (Сузуки, Кодаљ, Васиљевић,
Далкроз, Валдорф, Монтесори, Башић).
ШКОЛА ‒ установа за васпитање и образовање у којој ученици под руководством
наставника стичу знања, вештине и навика. Образовно-васпитни рад остварује се према
наставном плану и наставном програму.
Муз. – јединствен систем наставе на одређеном географском подручју (руска,
мађарска, бугарска, романска школа).
НАСТАВНИ ПЛАН ‒ основни школски документ којим се одређују предмети који ће
се учити у поједином типу и врсти школе, којим редоследом по разредима и коликим
бројем часова по предмету. Њиме се одређује врста садржаја који се у некој школи уче,
а тиме и тип школе.
Наставним планом се прописује шта се и зашто се учи, затим, како и чиме (методе и
медији).
НАСТАВНИ ПРОГРАМ ‒ систем садржаја издељен на предмете према наставном
плану и намењен је за образовање у одговарајућој врсти (или типу) школе.
Школски документ којим су прописани наставни садржаји по предметима из наставног
плана. Наставним програмом се конкретизује наставни план - утврђује се обим (сума
знања), дубина (квалитет стечених знања) и редослед наставних садржаја.
НАСТАВНИ ПРОЦЕС – комплексан и сложен процес у коме се прожимају и
међусобно условљавају активности наставника (поучавање) и ученика (учење).
Наставници поучавањем уводе ученике у учење, руководе усвајањем знања, плански
преносе образовне и културне тековине, подстичу и усмеравају интелектуалне и друге
активности учења уз коришћење и примену посебних организационих и дидактичко-
методичких решења (методе, облици рада у настави, дидактички материјал). Наставни
процес одређен је постављеним циљем наставе и задацима који представљају
операционализацију по наставним предметима, годинама школовања, месецима,
седмицама и наставним часовима.
Структуру наставног процеса чине етапе наставе, њихова повезаност и распоред:
− Припремање – за реализацију одређених наставних јединица.
− Обрада нових садржаја – ученици под руководством наставника усвајају нове
чињенице на основу којих формирају нове појмове и судове, стичу нова знања која
се, са претходно наученим, повезују у систем знања. Током наставног процеса
знања се градуирају, постепено проширују и продубљују савладавањем нових
чињеница и повећавањем аналитичких захтева;
− Вежбање – често и систематично понављање неке мисаоне или физичке радње са
циљем да се она трајно усвоји и прерасте у вештину и навику;
− Понављање – вишекратно враћање на обрађене садржаје којим се обезбеђује
трајност знања;
− Вредновање – етапа у којој наставник добија повратне информације о резултатима
наставне активности. Вредновање може бити усмено, писмено, практично и
спроведено тестирањем.
НАСТАВНИ ЧАС – основна дидактичка, временска и организациона јединица рада
током које ученици стичу знања и развијају способности. Наставни час је складна
садржајна, логичка, психолошка, организациона и временска јединица у оквиру које се
остварују васпитно-образовни циљеви и задаци.
НАСТАВНИ ПРЕДМЕТ ‒ настаје дидактичким прилагођавањем одговарајуће
научне/уметничке дисциплине. Градиво у наставном предмету мора бити логички
систематизовано, а темељ за то је базична наука/уметност са својом теоријом,
истраживачким методама и логиком закључивања (индукција, дедукција, аналогија...).
Статус предмета у наставном плану зависи од типа школе.
Три основна начина распоређивања предмета у наставном плану су: линеарни,
концентрични и комбиновани (спирални).
НАСТАВНИ САДРЖАЈИ – наставна грађа која (зависно од узраста ученика),
обухвата одговарајући избор из целокупног научно утемељеног људског сазнања и
генерацијског искуства. Ова сазнања се преносе у оквиру наставних предмета –
дидактички обликованих научних/уметничких дисциплина. Наставни садржаји
прописани су наставним програмом.
НАСТАВНА ЦЕЛИНА – релативно заокружен шири део наставног програма који
чине комплекснији делови повезани и прожети неком основном идејом.
НАСТАВНА ТЕМА – заокружен део наставног програма који настаје рашчлањавањем
наставних целина на мање и логичне садржинске делове којима доминира одређена
средишња тема. Представља део неставног програма који је по обиму и садржају мањи
од наствне целине, а већи од наставне јединице.

2
НАСТАВНА ЈЕДИНИЦА – део наставног садржаја одмерен за један наставни час или
блок часова. Добија се рашчањавањем наставне целине, односно наставне теме.
НАСТАВНЕ МЕТОДЕ ‒ научно верификован начин на који ученици, под
руководством наставника, у наставном процесу, стичу знања, вештине и навике и
развијају своје психофизичке способности. Методе у настави састоје се од низа
методичких поступака, оперативних корака који су у потпуности прилагођени задацима
наставе. Обухватају како методе поучавања тако и методе учења, у њиховом
међуодносу, који подразумева различит степен и ниво активности наставника и
ученика. Свака метода усмерена је ка постепеном преласку од вођених ка самосталним
активностима ученика.
Разлика између научних и наставних метода огледа се у томе што научне методе служе
за откривање нових знања, а наставне су пут за усвајање знања до којих је наука већ
дошла.
ОБЛИЦИ РАДА У НАСТАВИ – начин социолошке организованости у наставном
процесу. Критеријум за класификацију облика рада је број ученика са којима наставник
ради. Основни облици рада су: фронтални, групни, индивидуални, у паровима
УЏБЕНИК – основно текстуално-илустративно средство у настави. Произлази из
наставног програма предмета којем је намењен. Научни садржаји и њему дидактички су
трансформисани и прилагођени ученику одређене врсте и типа школе.
Карактеристике уџбеника:
Основношколски уџбеник – основна, главна, обавезна књига са одређеном дидактичко-
методичком апаратуром која треба да омогући учење новог садржаја, подстакне развој
самосталности и пружи помоћ у усвајању целовитог и научно систематизованог знања.
Средњошколски уџбеник – претпоставља да су његови корисници оспособљени за
интелектуални рад и коришћење текстуалних извора знања. Представља прелаз до
стручних и научних монографија.
Универзитетски уџбеник – научно-стручно дело. Садржи одмерено и прецизно
формулисана позната, доказана и усвојена научна сазнања.
Електронски уџбеник – обједињује традиционални уџбеник, индивидуализовани
приступ и могућност непрекидне анимације и комуникације. Омогућава стицање знања
у складу са индивидуалним способностима, интересовањима и предзнањима.
НАСТАВНА СРЕДСТВА – дидактички обликовани предмети који олакшавају учење
посредујући између садржаја наставе и ученика. Представљају секундарне изворе
знања. Основна подела: аудитивна, визуелна, аудио-визуелна, текстуална и
мултимедијална.
У настави се често користе такозвана мнемотехничка наставна средства
(мнемотехника – омогућава памћење информација/појмова повезивањем слика или
речи). Сврха различитих, довитљивих видова мнемотехнике је памћење новог
материјала које се повезује са добро утврђеним знањем, познатим фразама, изрекама,
стиховима, сликама, итд. (повезивање броја дана у месецима са зглобовима на рукама;
прсти на рукама са пет линија у линијском систему).

3
Муз. Најстарије познато мнемотехничко наставно средство је Гвидонска рука коју је
примењивао Гвидо из Ареца. Веома распрострањено мнемотехничко средство у
данашње време је фономимија (подражавање гласа мимиком), која се користи у настави
почетног музичког описмењавања (Мађарска, Шпанија, Велика Британија, итд.).
ДИДАКТИЧКИ МАТЕРИЈАЛИ – различити материјали који својом употребом у
васпитно-образовном процесу доприносе остварењу одређених образовних циљева.
Олакшавају разумевање одређених феномена, подижу мотивацију за учење.
ДИДАКТИЧКА ИЛУСТРАЦИЈА – цртеж који приказује одређене карактеристичне
особине предмета или појава, основне фазе појава и процеса који се проучавају, однос
између одређених предмета и појава или однос између појмова.
ДИДАКТИЧКЕ ИГРЕ – игре код којих су дириговани садржаји и облици (за разлику
од спонтаних дечјих игара). Унапред су постављени васпитно-образовни задаци и могу
да се односе на развој психомоторике, интелектуални развој, итд. Садржај, средства и
структуру ових игара осмишљавају одрасли у складу са узрасним могућностима деце.
Типови игара:
Сензомоторне игре (употреба разних жетона, фигура и манипулативни рад са њима);
Стваралачке/конструктивне игре (од деце се очекује да решавањем проблема направе
одређен производ као финални циљ игре);
Симболичке игре (боја симболизује одређени број / звук који деца памте);
Функционалне (доприносе повезивању садржаја из различитих области и примену
стечених знања и усвојених вештина у решавању проблема);
Такмичарске (тимови се такмиче да освоје што више поена, елемената којима се нешто
коконструише, итд.).
МУЗИЧКО ОБРАЗОВАЊЕ – интегрални део националних образовних система ши-
ром света. Музичко образовање подразумева подучавање и учење о музици и заступље-
но је у предшколским установама, школама општеобразовног типа, специјализованим,
музичким школама и на универзитету, какав је случај и у нашој земљи. У основним и
средњим школама општег типа у Србији музичко образовање се изводи у оквиру на-
ставних предмета Музичка култура и Музичка уметност и на настави хора и оркестра.
Општи циљ музичке наставе у основној школи јесте развој интересовања за музичку
уметност и омогућавање упознавања традиције и културе сопственог и других народа.
Остали циљеви и задаци ове наставе су савладавање елементарне музичке писмености,
развијање способности извођења музике, подстицање развоја музикалности и креатив-
ности, стицање знања о музици различитих епоха, слушање музике и оспособљавање за
разумевање музике. Циљ наставе предмета Музичка уметност у средњим школама и
гимназијама је да даљим неговањем интересовања, навика и потреба допринесе естет-
ском и хуманом развоју ученика и подизању нивоа њихове музичке и опште културе.
Неки од задатака наставе су упознавање изражајних средстава музике, основних музич-
ких жанрова и стилова, развијање навике слушања музике, те неговање хорског и орке-
старског музицирања.

4
Иако је положен квалификациони испит основни предуслов за упис у школе за основно
музичко образовање, оне су организоване на начин који треба да служи подизању му-
зичке културе најширих слојева друштва. Циљ наставе основног музичког образовања
је обезбеђивање правовременог и целовитог репродуктивно-креативаног и музичко-
естетског развоја деце уз оспособљавање за активно аматерско или професионално ба-
вљење музиком. У овом типу школа у нашој земљи настава је организована на три на-
чина, и то као: а) шестогодишња школа за ученике млађег узраста који желе да уче кла-
вир, виолину, виолончело, флауту, харфу, тамбуру, хармонику и гитару; б) четворого-
дишња школа за ученике млађег и старијег узраста дувачког одсека; в) двогодишња
школа – у коју се примају ученици средњошколског узраста на одсек соло певања и
контрабаса.
Средње музичке школе пружају својим полазницима, по положеном квалификационом
испиту, услове за школовање на два смера: Вокално-инструменталном и Теоретском.
На вокално-инструменталном одсеку наставља се учење инструмената за које су се уче-
ници определили у основном образовању, уз допуну знања и вештина путем изучавања
одређених стручних, уметничких и теоријских предмета. Теоретски одсек је намењен
ученицима који намеравају да прошире музичко-теоријска знања и да на музичким сту-
дијама изаберу неки од програма који се баве музичко-теоријским дисциплинама.
Музичке студије се на Факултету музичке уметности гранају у три основне области
(студијска програма): Композицију, Извођачке уметности и Науку о музици
омогућавајући додатно продубљивање стечених знања и вештина у претходном
образовању и обезбеђујући компетенције за професионално бављење музичким
позивом.
МУЗИЧКИ ПЕДАГОГ – стручњак који има завршене студије Музичке педагогије на
којима је оспособљен за педагошки рад и креативно осмишљавање музичко-образовних
програма у предшколским установама, основним и средњим школама општеобразовног
типа и у основним и средњим музичким школама. Музички педагог може да буде и ор-
ганизатор музичких активности и музички сарадник у установама културе и медијима.
Наставни предмети и ваннаставне активности за које овај профил стручњака има одго-
варајуће компетенције су Музичка култура, хор и оркестар у основним школама, Му-
зичка уметност и хор у гимназијама и средњим школама, Солфеђо и Теорија музике у
школама за основно музичко образовање и у средњим музичким школама.
Професионални задаци музичких педагога у оквирима обавезног школовања
представљају обезбеђивање комплексног знања и разумевања музике и музичких
појмова који се односе на области музичке писмености, познавања контекста музичког
догађаја, музичке инструменте, музичко‒сценску и концертну музику, музичке жанрове
и народну музику.
Осим поменутих, за бављење педагогијом у музичком образовању свих нивоа
школовања компетенције поседују и профили стручњака са завршеним уметничким
(композитори и извођачи), или научним студијским програмима (Музичка теорија,
Музикологија и Етномузикологија) захваљујући конкретним методикама наставе
(инструмента или теоријских дисциплина), које су положили на музичким студијама.

5
МЕТОДЕ И МЕТОДИЧАРИ

ДАЛКРОЗ МЕТОДА – Еуритмија, ритмичка гимнастика – систем специфичног

вежбања које се изводи уз музику, где музички ритам треба да подстакне покрете
мишића и тела. Утемељивач методе швајцарски педагог Жак-Далкроз (Jaques-Dalcroze,
Emile, 1865-1950), осмислио је читав систем прогресивних вежби како би ученици
схватили динамичку и просторно-временску димензију музичког ритма. Вежбе се
изводе у отвореном и затвореном простору: корачање у ритму марша са комбиновањем
покрета руку; елементи окретних игара са одређеним покретима који представљају
паузе. Примењује се тактирање као самостална вежба, у комбинацији са ходањем или
другим покретима тела, као и једновремено тактирање различитих ритмичких врста.
марширање се изводи у уједначеном темпу, или са променама темпа или синкопирањем
– према мелодији уз коју се изводи. Овим вежбама ученици се оспособљавају да
опажају ритмичке врсте, тонски интензитет, темпо и агогику. Осим покрета везаних за
ход Далкроз је за вежбе учења тонских висина користио фономимију.
Подучавање ритмике по овој методи данас налазимо у великом броју земаља, а у нашој
средини је било заступљено у музичким школама до седамдесетих година прошлог века
као предмет под називом Ритмика у првом разреду основне музичке школе.
КАРЛ ОРФ (Carl Orff, 1895–1982) – немачки композитор, диригент и педагог,
значајно је допринео развоју музичке педагогије са методом музичког образовања
названим Орфова радионица (Orff Schulwerk). Заједно са Доротеом Гинтер (Günther,
Dorotheа), оснива 1924. године радионицу у Güntherschule, школи гимнастике и плеса, у
којој повезује музику и плес. Орфов циљ је био промена стандардог начина наставе
плесних школа у којима корепетитор изводи инструменталну пратњу на клавиру.
Уместо пратње наставника деци је омогућио свирање једноставнијих инструмената
попут удараљки (дрвених штапића, бубњева, звечки, триангла и слично), блок-флауте,
гитаре, лауте, чела и виоле да гамба. Основа Орфове филозофије је веровање да је
историјски развој музике предодређен у животу сваког појединца и да је мало дете
слично примитивном људском бићу које се ослања на природне ритмове и покрете како
би створило музику.
Уз помоћ ученице и сараднице Гунилд Кетман (Keetman, Gunild), објављује 1948.
године пет свезака једноставног музичког материјала под називом Musik für kinder –
Orff Schulwerk (Орф га је називао и Elementare Musik), који фактички представаља
моделе за импровизацију.
Значај и добробити Орфовог начина рада огледају се у: стварању музике у којој су
обједињени ритам, реч, покрет, плес, певање, свирање и импровизација;
мултисензорном деловању музике кроз употребу Орфовог инструментаријума;
свеобухватности због усмерености према детету, утицају на креативност,
комуникацију, моторику и кородинацију; развоју и подстицању сензомоторног развоја
детета.
КОДАЉЕВА МЕТОДА – мађарски композитор и педагог Золтан Кодаљ (Kodály,
Zoltán, 1882-1967), развио је систем музичке едукације у мађарским основним и

6
музичким школама установивши нове принципе наставе музике базиране на народној
музици и матерњем певању. Поборник је националног смера у образовању. Звучне
основе постављају се на поштовању развоја народног певања, старим пентатонским и
модалним напевима, песмама на дурској и молској основи (новијег типа) и ,мешовитомʼ
групом песама (насталом под аустријским, француским и другим утицајима). Основна
начела методе, захваљујући којој је сваки Мађар музички описмењен, могла би се
сажети у неколико елементарних постулата:
− Музика припада свима;
− Музика је главна животна потреба;
− Само је музика највишег квалитета довољно добра за децу;
− Музичко образовање мора бити део општег образовања сваког појединца;
− Ухо, око, рука и срце, морају бити тренирани заједно.
Према Кодаљу, због дечјег природног начина музичке експресије гласом настава треба
да буде базирана на вокализацији. Децу треба учити да у почетку певају песме и
бројалице, импровизују, и певају са листа. Стицање вештине читања и разумевања
му¬зичке нотације кључно је у стицању музичке независности. Именовање тонова
врши се релативном солмизацијом уз фономимију и словно обележавање тонова. Ритам
се изводи говореним трајањима. Кодаљ је компоновао читаве серије инструктивних
примера од једногласних до трогласних.
У другој половини двадесетог века Кодаљева се метода постепено ширила по свету и
доживела трансформације које се првенствено односе на различите ,језикеʼ матерњег
певања, уносећи народне и дечје песме конкретне музичке средине, уместо изворног,
мађарског. Овакав прилаз настави према следбеницима Кодаља, омогућује и утире пут
учењу музике различитих стилова, жанрова и култура. У нашој средини ова метода је
релативно чврсто укорењена у северним деловима Војводине и на њеним принципима
се одвија музичка настава.
СУЗУКИ МЕТОДА – сврстава се међу доминантне методе инструменталне педагогије
како у матичној земљи, тако и у САД, али и широм света. Боравећи у Немачкој на
студијама, Шиничи Сузуки (鈴木 鎮一 Suzuki Shin'ichi, 1898-1998), је почео да
размишља о чињеници да деца у узрасту од три године већ разумеју и течно говоре и
владају матерњим језиком, а такође и о томе да свака јединка поседује таленат који је
образовањем могуће још више развити. Ово је касније постало суштина његове методе
− да начин учења матерњег језика треба искористити за учење језика музике. Сузуки је
простим посматрањем закључио како је свако дете способно да достигне висок степен
вештине говора и говорног понашања а метода којом се он учи је најједноставнија и
најсавршења − метода асимилације.
Полазиште за извођење успешне наставе представља темељна едукација наставног
кадра, обученог да предаје према методи. Принцип почетног рада састоји се од тога да
се деца најмлађег узраста, већ са две године, свакодневно, преко снимака, пасивним
учењем упознају са одређеним мелодијама − репрезентативним музичким репертоаром.
Другим речима она, према ауторовој замисли, асимилују ‛нови’ језик. Основни

7
предуслов за остваривање успеха представља константна, свакодневна едукација уз
изричито захтевану тесну сарадњу и учешће родитеља у наставном процесу. У узрасту
од три године, када је музички језик већ усвојен и запамћен, почиње се са пасивном, а
затим, упоредо, активном и пасивном наставом инструмента, где посматрајући друге
како свирају, ученици постепено и спонтано прихватају шта је то што и они треба да
раде. Овај поступак се, иначе, користи током целог трајања едукације.
ЈАМАХА МЕТОДА – Свеобухватна метода учења свирања на клавиру – претпоставља
да је музика језик који деца могу природно да науче на исти начин на који уче свој
говорни и писани језик: чујемо, имитирамо, говоримо и читамо. Ова секвенца се
доследно примењује у настави тако што деца чују мелодију или хармонију, солфеђирају
је, свирају на инструменту, а затим читају. Настава је групна и укључује присуство и
активно учешће родитеља.
Слушне способности четворогодишњака и петогодишњака развијеније су од њихове
моторичке спретности и визуелног опажања. У том погледу се, у Јамаха методи,
приступ најмлађим ученицима ослања на слушну обуку. Почетна настава подразумева
певање и свирање по слуху и савладавање основне технике свирања, а продубљивање
се активније спроводи на вишем нивоу едукације када су ученици моторички
спретнији. Савладавање читања са листа и теорије музике одвија се постепено пратећи
развој деце и конкретан наставни контекст.
Јамаха метода примењује апсолутну солмизацију како у оквиру наставе писмености
(солфеђа), тако и инструмента. Развој слуха у којем се користи овакав начин именовања
тонова доприности интернализовању звучности тонова, резултира добро развијеним
релативним слухом и потенцијалом за развој апсолутног слуха (код ученика који
поседују ову предиспозицију). Солфеђо и солфеђирање су срж Јамаха методе и
примарни музички израз сваког ученика.. Ученици усвајају музички речник сачињен од
солфеђираних дечјих песама и различитих мотива и композиција и користе га у
почетним и напредним курсевима. У сваком разреду, наставници певају мелодијске
обрасце и акорде које деца понављају по слуху. У оквиру часова солфеђирање заузима
између 15 до 20 минута од 60 минута. Овим начином рада ученици да стичу осећај за
тонске висине, ритам, метар, хармонију, форму, структуру фраза, тоналитете,
артикулацију, динамику и темпо и карактер мелодије. У оквиру наставе се осим
поменутих активности, ради на свирању у ансамблима, импровизацији, плесу,
коришћењу једноставних удараљки, итд.

Литература:

Лексикон образовних термина. Београд: Учитељски факултет

Vasiljević, Z. M. (2000). Metodika muzičke pismenosti. Beograd: Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva
Вилотијевић, М. (2000). Дидактика. Београд: Научна књига, Учитељски факултет
Дробни, И. (2008). Методичке основе вокално-инструменталне наставе. Београд:
Завод за уџбенике и наставна средства