3.

RISK MANAGEMENT 
"Risk management" je proces u kojem menadžeri identifikuju, procenjuju, nadziru, i kontrolišu
rizike koji su povezani sa poslovnim aktivnostima banke i finansijske institucije u kojoj rade.
Kompleksnost i dijapazon finansijskih proizvoda su učinili upravljanje rizicima mnogo težim za
izvršavanje i procenu. U velikim finansijskim institucijama, upravljanje rizicima se upotrebljava
radi identifikovanja svih rizika povezanih sa odredjenim poslovnim aktivnostima i radi
agregiranja informacije, tako da izloženost može biti ocenjena na sveobuhvatnoj bazi.
Formalni proces omogućuje ovim instiuticijama da upravljaju rizicima, kako na transakcionoj bazi,
tako i na bazi portfolija, u svetlu izloženosti institucije globalnom strateškom okruženju. Američki
FED je identifikovao šest tipova rizika: kreditni rizik; rizik likvidnosti; tržišni rizik; operativni rizik;
reputacioni rizik; pravni rizik. 
Menadžment finansijskog rizika (Engl, financial risk management) je u poslednje vreme postao
nezaobilazna tema u finansijskim i bankarskim krugovima. Razloga ima nekoliko i među njima su:
porast interesovanja za finansijske derivate, kao što su fjučersi, opcije ili kreditni svap i poboljšana
pristupačnost tržišnim informacijama. Međutim, najhitniji razlog za neočekivano brz razvoj te
specijalnosti je taj što je Banka za međunarodna poravnanja (engl. Bank for International
Settlements — BIS) uveliko objavila regulativu Bazel П, koja se odnosi na kapitalne rezerve
međunarodno aktivnih banaka. Njome se banke obavezuju da na dnevnoj bazi izveštavaju
regulatora o visini njihovog rizičnog kapitala. Cilj tih mera je poboljšanje stabilnosti međunarodnih
tržišta kapitala uz zahtev da banke zadrže minimalni rizični kapital i da time spreče ili ublaže
finansijske krize. 
Cilj menadžmenta rizika je da prvenstveno kvantifikuje finansijski rizik odgovorivši na pitanje: koja
je verovatnoća da organizacija ostvari određeni gubitak kroz određeni vremenski period. Na osnovu
dobijenih rezultata banke su obavezne da pod regulativom Bazel II zadrže adekvatne kapitalne
rezerve koje bi, u slučaju da se prognoza obistini, pokrile gubitke. 
Menadžment rizika obuhvata metode smanjenja i eliminacije rizika. U tu svrhu se koriste finansijski
instrumenti kao sto su derivati, opcije, kreditni svapovi ili osiguranja kada je u pitanju operativni
rizik. Te metode zaštite su uračunate u krajnju računicu i banke su slobodne da ih koriste po želji da
bi smanjile svoju izloženost finansijskom riziku. 
Upravljanje rizikom je disciplina koja se nalazi u središtu svake banke i obuhvata sve aktivnosti
koje proizvode njen profil rizika {risk profile). Ova aktivnost uključuje identifikaciju, merenje,
monitoring i kontrolu rizika. Prihvatanje finansijskih rizika i upravljanje njima je karakteristično za
savremeno poslovanje banaka i njihovu ulogu kao finansijskih posrednika. Upravljanje rizicima ne
znači, kao što se uglavnom misli, njihovo minimiziranje; već da je cilj „risk management-a" u banci
da optimizira „trade off izmedju rizika i prinosa. Pored činjenice da su banke u svom poslovanju
vezane i spremne da preuzmu rizik, treba biti svestan da banke ne treba da se po svaku cenu upliću
u poslove koji su sami po sebi puni rizika, niti treba da preuzimaju rizik koji može biti transferisan
na druge učesnike. Dakle, pre svega treba da prihvate rizike koji su jedinstveni deo
njihovog poslovanja i vezani su za domen pružanja bankarskih usluga. 
U svakoj finansijskoj instituciji, pa i banci, upravljanje rizicima se, najšire gledano, vrši na
različitim hijerarhijskim nivoima: 
a) Strateški nivo — obuhvata poslove risk management-a koje preduzima više rukovodstvo i
upravni odbor. Na primer: definisanje rizika, utvrđivanje sklonosti prema rizicima, formulisanje
strategije i politike upravljanja rizicima, i uspostavljanje adekvatnih sistema i kontrole koji bi
obezbeđivali da ukupan obim rizika bude u okviru utvrđenih granica tako da ih ostvareni prihodi
kompenzuju. 
b) Makro nivo - obuhvata poslove risk management-a u okviru određenog polja poslovanja ili
između različitih linija poslovanja. Uglavnom u ovaj nivo spadaju aktivnosti srednjeg menadžmenta
ili poslovnih linija posvećenih oceni rizika. 
c) Mikro nivo - obuhvata upravljanje rizicima „na liniji politike", odnosno na mestu gde oni i
nastaju. Ovo su aktivnosti upravljanja rizicima koje izvršavaju pojedinci (zaposleni) koji
preuzimaju rizike za račun banke - i to su „front office" i funkcija prodaje (odobravanja) kredita,
odnosno trgovanja. Upravljanje rizicima se na ovom nivou ograničava na praćenje operativnih
procedura i uputstava postavljenih od strane rukovodstva banke. 
Potrebu za efektivnim i struktuiranim upravljanjem rizicima u bankama uslovili su širenje poslovnih
aktivnosti, pojava novih segmenata tržišta, deregulacija i globalizacija finansijskih aktivnosti,
pojava novih finansijskih proizvoda i povećana konkurencija. Sposobnost banke da meri, prati i
sveobuhvatno usmerava (upravlja) rizike postaje njen osnovni parametar strateškog pozicioniranja.
Rizici se ne smeju posmatrati i analizirati zasebno, ne samo zbog tog što jedna transakcija može
nositi nekoliko rizika, već i zato što jedan tip rizika može inicirati druge rizike. Obzirom da
interakcija različitih rizika može rezultirati u smanjenju ili povećanju rizika, proces upravljanja
rizicima bi trebalo da prepozna i izrazi na odgovarajući način interakciju svih poslovnih aktivnosti.
Pri upravljanju i analizi rizika menadžment mora imati celovit stav prema rizicima prema kojima je
banka izložena. Ovo zahteva postojanje strukture koja omogućava posmatranje
međuzavisnosti rizika unutar banke. 
Finansijski rizik se deli na tri osnovne vrste: tržišni rizik, kreditni rizik i operativni rizik. Tržišni
rizik povlače fluktuacije na tržištima valuta i deonica. On se često meri na nivou port folija kada se
u obzir uzimaju i korelacije između deonica ili valuta. Kreditni rizik nastaje pri kreditnom odnosu,
ne samo na nivou potrošačkog kredita, već i na korporacionom nivou kada se radi, na primer, o
obveznicama. On opisuje mogućnost da korisnik ne ispuni obaveze prema zajmodavcu. Operativni
rizik obuhvata gubitke nastale usled ljudskih grešaka, grešaka u procesima unutar organizacije i
eksternih događaja (npr. terorizam). 
Okvir risk management-a, njegova sofisticiranost procesa i adkevatnost unutrašnje kontrole,
upotrebljeni da se upravlja rizicima, zavise od prirode, veličine i složenosti bančinih aktivnosti.
Postoji nekoliko osnovnih principa koji se mogu primeniti na sve finansijske institucije bez obzira
na njihovu veličinu ili kompleksnost poslovanja, i koji pouzdano prikazuju postojanost prakse
upravljanja rizicima bilo koje banke. Okvir risk management-a obuhvata opseg rizika kojima treba
upravljati, procese/sisteme i procedure koji se pri tom primenjuju, kao i uloge i odgovornosti
pojedinaca koji u njemu učestvuju. Okvir bi trebao biti dovoljno širok da obuhvati sve rizike kojima
se banka izlaže i dovoljno fleksibilan da se prilagodi bilo kojoj promeni poslovnih aktivnosti. 
Efektivan okvir upravljanja rizicima bi trebalo da sadrži: 
a) Jasno definisane upravljačke politike i procedure koje pokrivaju identifikaciju rizika, prihvatanje,
merenje, monitoring, izveštavanje i kontrolu; 
b) Dobro postavljenju organizacionu strukturu sa jasno utvrđenim ulogama i odgovornostima
pojedinaca uključenih u preuzimanje, ali i upravljanje rizicima. Banke bi, pored organizovanja
odeljenja za upravljanje različitim kategorijama rizika, mogle ustanoviti telo koje bi nadgledalo
sveukupan risk management unutar banke. Takvo telo bi moglo biti u formi odvojenog odeljenja
(Risk management department) ili odbora (Risk Management Committee). Struktura bi trebalo da
bude takva da u svakom trenutku obezbedjuje efektivan monitoring i kontrolu nad rizicima koji se
prihvataju. Pojedinci koji su odgovorni za funkciju ocene (analize) rizika (ocena rizika, interna
revizija, funkcija uskladjenosti poslovanja sa regulativom i dr.) moraju biti nezavisni od od
poslovnih jedinica (linija) koje preuzimaju rizik, i moraju da izveštavaju direktno UO ili više
rukovodstvo; 
c) Efektivan upravljački informacioni sistem (MIS) koji bi obezbedio nesmetani tok informacija i
podataka od operativnog nivoa do vrha menadžmenta i sistem koji bi reagovao u slučaju
nepredviđenih događaja. U tom slučaju, trebalo bi da postoji eksplicitna procedura u smislu mera
koje treba preduzeti kako bi se uspostavio odnos prema tim odstupanjima; 
d) Mehanizam koji će omogućiti kontinuiranu ocenu sistema, politika i procedura za upravljanje
rizicima i procedure za prihvatanje promena. 
Jedan od najvažnijih aspekata filozofije risk menadžmenta je potreba da oni koji preuzimaju rizike u
ime institucije budu razdvojeni od onih koji ih prate, mere i procenjuju. Iako upravljačka struktura i
hijerarhija procene rizika može varirati u zavisnosti od prirode i veličine poslovanja banaka, ključna
je nezavisnost. Da bi bila efektivna funkcija ocene rizika mora imati dovoljno autoriteta, stručnosti i
reputacije, tako da identifikacija, ocene, nalazi i izveštavanje ove funkcije mogu biti realizovani bez
bilo koje smetnje. Nalazi u njihovim ocenama treba da budu izneseni poslovnim linijama, višem
rukovodstvu i, ako je potrebno, upravnom odboru banke. 
Menadžment finansijskog rizika u Srbiji svakako predstavlja poseban izazov iz više razloga, te se
može predpostaviti da će ova specijalnost, a posebno menadžment operativnog rizika, biti korisna i
cenjena delatnost na srpskom tržištu.