PREDGOVOR

Kad su početkom 1964. godine, povodom 150-godišnjice Dikensovog

rođenja, kritičari svodili račune raznovrsnih mena kroz koje je, kod kritike
i publike, prolazilo njegovo književno delo, oni su sa zadovoljstvom
isticali da je njegova književna slava, još pre kratkog vremena pomračena
udarcima raznih doktrina, preživela sve bure i da se na Dikensa ponovo
gleda kao na jednog od najvećih pisaca svetske književnosti. Tvrdili su da
u zemljama Dikensovog maternjeg jezika nije više potrebno isticati
njegovu moć slikanja društva niti ozbiljnost njegove kritike života: ostala
je samo potreba da ljudi nauče da cene bogatstvo njegove poetske
slikovitosti, modulacije emocionalnih tonova, tananosti zapleta,
kompleksno jedinstvo strukture, snagu pronicljivosti i — da prestanu da ga
posmatraju kao staromodnog, dobroćudnog pisca.
Čarls Dikens je rođen 7. februara 1812. godine u blizini Portsmauta u
Engleskoj. U rodnom mestu je proveo rano detinjstvo pod okriljem svoje
dosta imućne porodice, u uzbudljivom i čarobnom svetu junaka iz knjiga i
sa pozorišnih predstava, živeći srećnim i bezbrižnim životom. Očev
premeštaj u London značio je za malog Čarlsa prelazak u jedan korenito
drukčiji svet. Ali, umesto ugodnošću i svetom iz mašte, tamo se našao
okružen bedom i ozakonjenim surovostima toga vremena. Očeva rasipnost
dovela je celu porodicu u tešku materijalnu situaciju, pa je Dikens, umesto
da nastavi školovanje, dane provodio kod kuće, obavljajući najrazličitije
poslove. Ostavljen i prepušten sam sebi, prerano sazrevajući, počeo je da
doživljava život u njegovoj sumornoj istinitosti. Međutim, najteži udarac
tek je trebalo da ga zadesi. Otac je zbog dugova bio uhapšen i majka je
odlučila da sina zaposli u jednoj neuglednoj radionici u kojoj se
proizvodila mast za obuću. Taj nesumnjivo najteži i najdepresivniji period
Dikensovog života, koji se neizbrisivo urezao u njegovu osetljivu dečju
psihu, omogućio mu je da se neposredno suoči sa brojnim socijalnim
nepravdama na samom njihovom izvorištu i da na ovom dnu života stekne
iskustvo koje je njegovu ličnost i, docnije, njegovo stvaralaštvo, obogatilo
jednom značajnom ljudskom i socijalnom dubinom.
Kad su se, posle šest meseci, novčane prilike njegove porodice
popravile i kad mu je otac bio pušten iz zatvora, Dikens je nastavio
školovanje. Posle dve godine učenja stupio je, kao sitni činovnik, u
kancelariju jednog advokata. Istovremeno je, snevajući o uspehu u životu,
učio stenografiju i provodio mnoge sate u biblioteci Britanskog muzeja
neumorno čitajući. Uskoro se posvetio novinarstvu i u devetnaestoj godini
postao izveštač iz parlamenta. Rad u novinarstvu doveo ga je do literature.
U raznim listovima, pod pseudonimom ,,Boz“, štampao je niz skica iz
londonskog života. Te svoje rane književne radove sakupio je i objavio
početkom 1836. godine kao Bozove skice. Ove kratke crtice, pisane
svežom frazom, pune humora i oštrih zapažanja, donele su mladom piscu
priznanje kritike i dovele ga na sam prag literature. Nije dugo oklevao da
bi ga prekoračio: to je učinio još iste godine objavivši u nastavcima prve
mesečne sveske Posthumnih hartija Pikvikovog kluba. Od toga trenutka
Dikensova biografija, moglo bi se reći, postaje istorija nastanka njegovih
književnih dela.
Jedan izdavač nameravao je da objavi niz šaljivih crteža iz sportskog i
lovačkog života i da ih proprati odgovarajućim tekstom. S obzirom na to
što je Dikens već bio stekao izvestan književni ugled, taj posao mu je bio
ponuđen, i on ga je prihvatio. Kako oblast sporta i lova nije dobro
poznavao, privoleo je izdavača da izmeni prvobitnu zamisao, pa je stvorio
lik gospodina Pikvika koji sa svojim prijateljima putuje Engleskom
proučavajući život i običaje, i doživljava mnoge šaljive zgode i nezgode. U
ovom pikarskom romanu punom neodoljivo komičnih situacija,
ekscentričnih ličnosti i duhovitih jezičkih dosetki, Dikens se kretao kroz
svet u kome su beda i nesreća bile sterilizovane humorom.
Pravilo kome su se pisci toga vremena povinovali bile su reči
Dikensovog prijatelja Vilki Kolinsa: „Nasmejte ih, rasplačite ih, pustite ih
da čekaju.“ (Treba naglasiti da su svi Dikensovi romani izlazili najpre u
nastavcima, nedeljnim ili mesečnim, i da se datumi nastanka njegovih dela
odnose na trajanje izlaska u sveskama ili časopisima).
I Dikens se ovog pravila držao. Svoju publiku je najpre nasmejao (u
Pikvikovcima), i stekao njenu ljubav i poverenje. Već sledećim delom,
Oliverom Tvistom (1837 — 38) izmamio joj je suze na oči. Kakvom je
brzinom krivulja Dikensove popularnosti rasla, najbolje pokazuje činjenica
da je prva sveska Pikvikovaca štampana u 4.000 primeraka, dok je
petnaesta bila objavljena u tiražu od 40.000.
Dok je publika nestrpljivo očekivala mesečne sveske Dikensovog
humorističkog romana, željna smeha i radoznala da čuje nastavak
pustolovina njegovih ekscentričnih junaka, u Bentlijevom zborniku izlazili
su nastavci Olivera Tvista. U Dikensovoj imaginaciji živeli su
istovremeno bezbrižni junaci koji su putovali kroz jednu Englesku iz
prošlosti i sumorna stvarnost svakidašnjice, prelomljena kroz melodramsko
tkivo povesti o jednom nahočetu. Patos, koji je, takođe, bio deo Dikensove
prirode nije dao humoru da preovlada; Dikens je osećao potrebu da, dirnut
surovostima svoga vremena, kaže svoju poruku o njemu jednoj generaciji
u kojoj nije bilo mnogo srca i da pokuša da je uzbudi i rasplače.
Nikolas Niklbi (1838 — 39), sledeći Dikensov roman, u kome se bavi
jednim gorućim problemom svoga vremena (privatnim školama u
unutrašnjosti u kojima je bilo više zlostavljanja nego znanja), pokazuje
koliki je bio Dikensov dar za melodramu. Ali ne samo to. U ovome delu
ima i oštre satire (scene u školi), i finog, Dikensovog humora (pozorište
Visenta Kramlza). U Staroj prodavnici retkosti (1840 — 41) sentimentalni
patos počinje da potiskuje humor, a patetika mimo pripovedanje; međutim,
u Dikensovo doba plačevna priča o tragičnom kraju male Nele bila je i
prihvatljiva i dopadljiva. Barnabi Radž (1841), istorijski roman u kome su
opisani antikatolički nemiri s kraja 18. veka, najromantičnije je Dikensovo
delo. U njemu se, prvi put, rasplinutost kompozicije gubi i čvrste niti
zapleta postaju veoma važne.
Uskoro Dikens odlazi u Ameriku, gde doživljava lep prijem i ogroman
uspeh. Kao plod ovog putovanja nastale su Američke beleške (1842) i
Martin Čazlvit (1843 — 44). Dikens je u Ameriku otišao pun nade, ali se
vratio razočaran. Satira izrečena u ovim delima na račun Amerike izazvala
je nezadovoljstvo američke publike. Martin Čazlvit je studija o sebičnosti
i licemerstvu, u kojoj čitalac susreće nekoliko najuspelijih Dikensovih
likova, u prvom redu nudilju gospođu Gamp i licemera Peksnifa. Posle
više sentimentalnih božičnih priča, objavljenih između 1843. i 1845.
godine, Dikens piše delo Dombi i sin (1846 — 47), sentimentalnu povest o
razornoj moći novca. Što je Dikens bivao stariji, njegova raspoloženja su
postala mračnija, a kritika vremena u kome je živeo dublja i korenitija.
Celo njegovo delo počelo je da biva senčeno sumornim simbolima. Mračni
simbol novca prvi put se javio u liku hladnog i gordog trgovca Dombija
koji mu sve žrtvuje — osećanja, ženu i decu.
Tokom 1849. i 1850. godine izlazi David Koperfild, Dikensovo
najpopularnije delo i njegova duhovna autobiografija. Ovaj roman o
sazrevanju jedne ličnosti, u kome su osobito upečatljivo opisani junakovo
detinjstvo i rana mladost, najbolje se pamti po nezaboravnim likovima
dobroćudnog i bezbrižnog gospodina Mikobera (u kome je pisac ocrtao
svoga oca), lažno poniznog Urije Hipa, Davidove tetke Besi, jezičare topla
srca, Davidovog očuha surovog Merdstona i dadilje Pegoti.
Romani koje piše posle Davida Koperfilda imaju jednu zajedničku
crtu: kritiku viktorijanskog vremena koja je toliko duboko ljudska da se
može smatrati za opštu kritiku ljudske prirode. Ova dela su po svojim
umetničkim kvalitetima dokaz nesumnjivog Dikensovog stvaralačkog
sazrevanja.
Sumorna kuća (1852 — 53) je Dikensov najsavesnije planiran roman.
U veoma složenoj sadržini, oživljenoj humorističnim elementima, simbol
novca ponovo dolazi u prvi plan. Delo je puno spisa nesrećnih parničenja
oko nasledstva, nepoštenih i lakomnih ljudskih likova. Posle Teških
vremena (1856), nepotpune i neuspele slike proletarijata u industrijskim
krajevima Engleske, Male Dorit (1855 — 57), gde napada birokratiju i
zatvore za dužnike, i Priče o dva grada (1859), uzbudljive povesti o
danima francuske revolucije, Dikens piše Velika iščekivanja (1860 — 61).
Dajući svojoj satiri snobizma širi društveni smisao, Dikens u ovom delu
prodire u samu srž rentijerskog ideala koji se skriva u srcu društva gde
vlada novac. Ovaj roman je, možda najpotpuniji izraz Dikensove misaone i
osećajne zrelosti. U njemu, kao i u Našem zajedničkom prijatelju (1864 —
65), novac sve uslovljava i sve upropašćuje.
Dikens je svoj život okončao obasjan slavom, ali iscrpen neumornim i
neprestanim radom: pisanjem, javnim čitanjem svojih dela, uređivanjem
tuđih, predavanjima. Kad je 9. juna 1870. godine iznenada umro, ostavio je
nedovršen roman Tajna Edvina Druda.
Dikens je, kaže Volter Alen, bio romansijer koji je bio najveći
zabavljač u istoriji svetske književnosti. Pišući za jednu novu publiku,
koja je intelektualno sazrevala pod nebom industrijske revolucije, on ju je
osvojio na prepad, potpuno se poistovećujući s njom. Neposredan dodir s
čitaocima predstavljao je imperativ njegove stvaralačke prirode, a
novinarski nagon ga je navodio da nepogrešivo oseti ono što publika traži,
da se prilagođava njenim zahtevima i da prema njenim željama i potrebama
podešava svoje planove. Pišući o stvarima koje su čitaoci hteli da čuju,
Dikens je, takođe, umeo da izvanredno pogodi ton koji je odgovarao
njihovom mentalitetu i njihovim osećajima. On je svojim čitaocima pokazi
vao ono što su oni sami osećali i mislili o društvenim problemima s kojima
su se svakodnevno suočavali. Tu su koreni Dikensovog uspeha, ali i
njegovih delimičnih stvaralačkih promašaja.
Kad se govori o Dikensu i njegovom delu, obično se ističu tri njegove
bitne karakteristike, tri njegove osnovne vrednosti: obilje izvanredno
ocrtanih karaktera, elementi društvene satire i humor kome je davao
pristupa kako u svoja najhumorističnija tako i svoja najsumornija dela.
Ponekad se ističe da su Dikensovi likovi karikature; tvrdi se da on ne
prodire u njihovu suštinu nego da ostaje površan posmatrač nevažnih
detalja. Teško bi se bilo složiti s ovim mišljenjem. Čak i onda kad se
susrećemo sa najkomičnijim egocentricima, čak i onda kad Dikens svoje
ličnosti svodi na dve ili tri neobične crte lica, pokreta ili fraze, on izvlači
njihove bitne elemente i otkriva potpune ličnosti u njihovom integritetu.
Dok Santajana vidi u Dikensu stvaraoca koji izvanredno podražava ljude,
videći ih onakvim kakvi jesu, Volteru Alenu se čini da ih on gleda i
opisuje kao što deca posmatraju i doživljavaju svet oko sebe. Kao odrasli,
mi vrlo retko susrećemo ljude za koje bi se moglo reći da su izišli iz
Dikensovih knjiga. U detinjstvu nam se čini, međutim, da je svet pun
Dikensovih figura. One su čudne, svojeglave, neshvatljive, ponekad
apsurdno smešne, ponekad stravične. One nikad nisu obične, jer se detetu
sve što vidi čini jedinstveno. Dikens okom deteta i zrelošću stvaraoca
hvata i opaža spoljašnje, na izgled nevažne, očigledno beznačajne pokrete,
način govora, neprestano vraćanje na jednu temu ili ponavljanje jedne
fraze, stvari kojima smo, nesvesno, svi skloni. On ne posmatra tako samo
svoje klasične likove (Mikobera, Pikvika, Peksnifa, gospođu Gant, Velera),
nego i sporedne, nevažne ličnosti, koje se na jednoj stranici pojave a na
drugoj nestanu. Kad pokušava da gleda okom odraslog čoveka, pogledom
„normalnog“ ljudskog bića, on stvara likove neuverljive i konvencionalne.
U jednom jedinom slučaju takav način gledanja mu polazi za rukom: kada
piše manje ili više o sebi (David, Pip); ali kad o njima govori, on se seća
svoga detinjstva. Mada ovakva njegova vizija ljudskih bića ponekad ceo
svet čini suviše crno-belim, činjenica je da se ta kontrastna pozitivno-
negativna slika gubila što je on kao stvaralac postajao zreliji. Epizoda u
radionici masti za obuću imala je ogroman psihološki značaj za docniji
Dikensov stvaralački i ljudski razvoj. Ona izvanredno sigurno objašnjava
zašto su u središtu njegovih dela tako često likovi izgubljene, proganjane,
bespomoćne dece (Oliver, Pol, Dombi, David itd.).
Dikens je svoje osećanje za humor otkrio u sebi u prvim danima svoje
književne karijere i nikad se tog svog dara nije lišavao. On je bio deo
njegove prirode i javljao se u neiscrpno raznolikim oblicima: u ličnostima,
u izvesnim njemu osobito omiljenim temama (suprotstavljanje sluga
gospodarima, nevešte amaterske pozorišne predstave i pogrebi), u
dijalogu. Dikens je otkrio, kako kaže Silver Mono, da čovek svojim
humorom ne mora biti samo smešan, nego da njime može da saopštava
istine o životu. Jedna od istina koje je Dikens neprestano saopštavao
univerzalna je i dalekosežna: stvari i ljudi nisu onakvi kakvi izgledaju,
postoji ogroman nesklad između stvarnog i viđenog lika stvari, između
onoga što ljudi misle o sebi i njihovog stvarnog izgleda. Dikens neumorno
pokušava da ljude oslobodi njihovih samozadovoljnih iluzija, njihovih
samoobmana. Njegovo oružje je smeh, ali dovoljno je sigurno oružje.
Svojim humorom Dikens uči da čovek ne gleda stvari i pojave kao
normalne samo zato što se one obično uzimaju kao takve, ili što je na njih
kao takve navikao. On pokušava da pouči čoveka da sve preispituje ne bi
li stekao istinitiju viziju sveta, da je hladan razum više beskoristan nego
koristan i da su veselost i ljubaznost pravi odgovor surovostima i
bezosećajnostima sveta.
Kada je 1843. godine u Engleskoj izglasan takozvani Zakon o sirotinji
videlo se da je on više prividno nego stvarno pomogao nezaposlenima.
Sirotišta osnovana ovim zakonom samo su povećala nezadovoljstvo. Život
u njima je bio daleko od ugodnog i srećnog. Ovaj zakon protiv koga je u
svom osnovnom, ali možda i najpovršnijem aspektu, bio napisan i Oliver
Tvist samo je jedan od pokušaja da se bar kako-tako poboljša opšte stanje
u tadašnjoj Engleskoj, u kojoj se živelo gore nego ikad pre ili posle toga.
Dikens je nesumnjivo, posle svojih prvih književnih uspeha, osećao
potrebu da se okuša na nečem ozbiljnijem nego što je bilo pripovedanje
humorističnog epa o Pikvikovcima, na nečemu što bi moglo da ima i
praktičnog dejstva. Očigledno je da su Zakon o sirotinji i sirotišta sa
svojim nehumanim upravljačima bitno uticala na karakter prvih poglavlja
Olivera Tvista.
Komplikovana i u suštini melodramska fabula ovog dela, sa srećnim
završetkom „iz snova“, poslužila je Dikensu ne samo da na jednom
konkretnom sociološkom slučaju okuša svoju društvenu svest, nego da u
svojim likovima, u njihovim sukobima, oživi izvesne opšteljudske,
psihološki i društveno interesantne slučajeve. Jedni u Oliveru Tvistu vide
simboličnu sliku sudbine slabih i nevinih u surovom i bezosećajnom svetu,
„fantaziju o dobru i zlu“; po drugima je ovo delo upečatljiva slika dva
suprotna sveta; po trećima — sukob između detinje bezazlenosti i
svireposti sveta odraslih. Nesumnjivo da u svim ovim tumačenjima ima
istine i da su, na izvestan način, sva ona tačna. Sve zavisi od ugla gledanja
i načina pristupanja. Uza sve ovo, jedna stvar je očigledna: kako god
čovek posmatrao Olivera Tvista, nema sumnje da je Dikensovome delu
dao izrazit društveni smisao.
Znatno bitniji i važniji od Oliverove individualne sudbine je njegov
simbolični značaj koji podvlače, manje-više, svi kritičari. Još je sam
Dikens u svom neobjavljenom predgovoru ovome delu istakao da je želeo
da prikaže kako princip dobra na kraju trijumfuje nad zlom, dajući na taj
način samom Oliveru jedan širi, opštiji značaj. U svom sukobu sa onima
koji ga ugnjetavaju Oliver postaje simbol svih onih koje pritiska svet
siromaštva, bede i smrti. Kao što je sirotište postalo simbol ugnjetavanja,
tako je i Oliver postao simbol ugnjetenih. Arnold Ketl zapaža da središnju
situaciju u knjizi predstavlja izlazak iz bede i prljavštine u udobnost i
dobrotu i sukob sirotinje sa buržoaskom državom, dok je snaga knjige u
prikazivanju polusveta i pridobijanju naših simpatija za njegove
stanovnike. Kad god se govorilo o Dikensovom majstorstvu u ovom delu,
uvek se isticalo da su likovi rđavih dati uverljivije i uspešnije od dobrih,
jer dobre (ili predobre) Dikens posmatra očima odraslog čoveka (Rosa,
Braunloa). Likovi iz londonskog podzemlja, mračne psihologije Fejgina,
Sajksa ili Nensi, suprotstavljanje njima, postaju po snazi i tananosti
Dikensovog psihološkog zahvata, koji dopire do tajnih dubina njihovih
bića, upečatljivi simboli posuvraćene ljudske prirode. Čini nam se da je u
ovih nekoliko reči o Oliveru Tvistu bitno podvući sigurnost i snagu kojom
bi Dikens slikao svoje zločince. U završnim scenama romana, kad Sajks
bespomoćno beži progonjen utvarom svoje ljubavnice Nensi koju je ubio,
Dikens pokazuje svoju majstorsku sposobnost sagleđanja tragične ljudske
patetike zločinačke psihologije. Ta veština poniranja u najdublje tajne
ljudske prirode stečena, nesumnjivo, ne samo čitanjem nego i darom
introspekcije, već je jasno, u ovom ranom delu, nagovestila docnija
Dikensova još dublja pronicanja u tajanstveni svet ljudske psihe, još šira
umetnička oblikovanja života.
Dušan PUVAČIĆ
 GLAVA I

Govori o mestu gde se Oliver Tvist rodio i o okolnostima koje su pratile

njegovo rođenje.

Među ostalim javnim ustanovama u izvesnome gradu, koji je iz mnogo

razloga bolje ne spominjati, a kome nisam rad da dajem neko izmišljeno
ime, ima jedna ustanova za koju već davno zna najveći broj gradova,
velikih i malih: naime, sirotinjski dom; i u tome sirotinjskom domu rodio
se, određenog dana, meseca i godine, koje nije potrebno da bliže navodim,
utoliko рге što to nije ni od kakvoga značaja po čitaoca, bar ne u ovome
trenutku, u tome sirotinjskom domu rodio se dakle smrtnik čije je ime
istaknuto u naslovu ove glave.
Dugo vremena pošto je, uz pomoć opštinskog lekara, došlo na ovaj
svet muka i nevolja, bilo je veliko pitanje hoće li dete ostati u životu da bi
uopšte ponelo neko ime: da je umrlo, više je nego verovatno da se ovi
memoari nikad ne bi pojavili; ili bi, da su se pojavili, ispunjavajući samo
nekoliko stranica, imali tu neocenjivu zaslugu da budu najsažetiji i
najverniji primer životopisca koji se može naći u književnosti kojeg bilo
vremena i koje bilo zemlje.
Iako nemam nameru da tvrdim kako roditi se u sirotinjskom domu
predstavlja osobito srećnu i zavisti dostojnu okolnost koja može da zadesi
jedno ljudsko biće, ipak bih želeo naglasiti da je u ovom posebnom slučaju
to bilo najbolje što se Oliveru Tvistu pod postojećim okolnostima moglo
dogoditi. Zaista, bilo je potrebno veoma mnogo truda dok je Oliver
nagovoren da na sebe preuzme dužnost disanja — posao naporan, ali
posao koji je navika učinila neophodnim da bismo mogli živeti; i on je
neko vreme ležao teško dišući na dušečiću od vunenih odpadaka i lebdeo
tako reći neravnomerno između ovoga i onoga sveta; jezičak je odlučno
naginjao u korist onog potonjeg. I da su u tim kratkim trenucima, oko
Olivera bile revnosne staramajke, zabrinute tetke, iskusne dadilje i lekari
puni mudrosti, on bi neizbežno i nesumnjivo u najkraćem roku umro.
Kako je pored njega, međutim, bila samo jedna uboga starica kojoj se
prilično vrtelo u glavi, pošto je popila više piva nego obično, i opštinski
lekar, koji je tu dužnost vršio na osnovu ugovora, Oliver i priroda su sami
izborili odluku. Tako je, posle kraće borbe, Oliver udahnuo vazduh, kihnuo
i objavio stanovnicima sirotinjskog doma vest o novom teretu koji je
nametnut opštini, pustivši jedan tako snažan krik kakav se s razlogom i
mogao očekivati od muškarca koji je tek od pre tri minuta i četvrti stekao
tu korisnu osobinu koja se naziva glasom.
Čim je Oliver pružio taj prvi dokaz slobodnog sopstvenog rada svojih
pluća, zašuštao je iz zakrpa sastavljenih pokrivač koji je nemarno bio
prebačen preko gvozdenog kreveta; bledo lice jedne mlade žene s mukom
se podiglo s uzglavlja; i slabačak glas jedva čujno izgovorio ove reči:
— Dajte mi da vidim dete, pa da umrem.
Lekar je sedeo licem okrenut prema vatri grejući i trljajući dlanove
naizmenično. Kad je mlada žena progovorila, on ustade i prišavši čelu
postelje reče, s više blagosti nego što bi se od njega moglo očekivati.
— O, još ne smete govoriti o smrti.
— Ne, nikako. Gospod je blagoslovio siroticu! — upade mu u reč
bolničarka stavljajući žurno u džep bocu od zelenog stakla čiju je sadržinu
srkutala u uglu s očiglednim zadovoljstvom. — „Gospod nek je
blagoslovi, siroticu, kad bude poživela onoliko koliko sam ja živela,
gospodine, i kad bude rodila trinaestoro dece, i kad joj sva pomru sem
dvoje, a to dvoje je sa mnom u domu, onda to neće tako primati srcu,
Gospod je blagoslovio, siroticu! Pomislite kako je to lepo biti majka i
imati tako slatko jagnješce.“
Očigledno da ti utešni izgledi na materinsku sreću nisu proizveli
očekivano dejstvo. Bolesnica odmahnu glavom i pruži ruku prema detetu.
Lekar joj ga stavi u naručje. Ona strasno pritište svoje blede, hladne
usne na detinje čelo; prevuče ruke preko svog lica; obazre se unezvereno
oko sebe; uzdrhta: pade nauznak — i umre. Trljali su joj grudi, ruke i
slepoočnice, ali se njena krv bila zauvek sledila. Govorili su joj o nadi i
utehi. I suviše je dugo bila bez njih.
— Svršeno je, gospođo Tingami! — reče najzad lekar.
— O, jadnica, zaista je svršeno! — reče bolničarka podižući zapušač
od zelene boce koji je bio pao na uzglavlje dok se ona saginjala da prihvati
dete. — Jadnica!
— Nema potrebe da šaljete po mene ako dete bude plakalo, sestro, —
reče lekar navlačeći rukavice s najvećom pažnjom. — Vrlo je verovatno
da će biti nemirno. Dajte mu
u tom slučaju malo kaše. — Stavio je šešir na glavu i, pošto je zastao kraj
postelje na svome putu ka vratima, dodao: — Ipak, bila je lepa devojka;
otkuda je došla?
— Doveli su je ovamo noćas — ogdovori starica — po naređenju
opštinskog nadzornika. Našli su je gde leži na ulici. Dugo je pešačila, jer
joj je obuća bila sva poderana; ali otkuda je došla i kuda se bila uputila, to
niko ne zna.
Lekar se naže nad telom i podiže levu ruku pokojnice.
— Stara priča, — reče i odmahnu glavom: — Dabome, nema burme.
Naravno! Laku noć!
Gospodin doktor ode na večeru, a bolničarka, pošto je još jednom
prionula uz zelenu bocu, sede na stoličicu kraj vatre i poče da povija dete.
Kakav je izvrstan primer o moći odeće pružao mali Oliver Tvist!
Uvijen u pokrivač koji je do toga trenutka predstavljao njegovo jedino
ruho mogao je istovremeno da bude i dete plemića i dete prosjaka; i
čoveku sa strane najpunijem samopouzdanja teško bi bilo da mu odredi
pravo mesto u društvu. Ali sad, umotan u cicane krpe požutele od duge
upotrebe, bio je označen i obeležen i odmah je zauzeo svoje mesto —
mesto opštinskog deteta — siročeta iz sirotinjskog doma — jadničeta,
izgladnelog malog mučenika — koji će kroz život da se potuca od nemila
do nedraga — prezren od svih i prema kom niko neće imati sažaljenja.
Oliver je plakao snažno. Da je znao da je siroče ostavljeno na milost i
nemilost crkvenih tutora i opštinskih nadzornika, verovatno da bi plakao
još jače.
 GLAVA II

Govori kako je Oliver Tvist rastao, kako je vaspitavan i kako je hranjen i

negovan.

Prvih osam ili deset meseci Oliver je bio žrtva niza neprekidnih
obmana i podmuklih prevara. Othranjen je veštački. Opštinsko
rukovodstvo je od strane rukovodstva sirotinjskog doma propisno
obavešteno o izgladnelosti i bedi malog siročeta. Opštinsko rukovodstvo
je sa svim potrebnim dostojanstvom upitalo rukovodstvo sirotinjskog
doma dali ,,u kući“ slučajno ne postoji kakvo žensko čeljade koje bi bilo u
stanju da Oliveru Tvistu pruži negu i hranu koje su mu tako preko
potrebne. Rukovodstvo sirotinjskog doma je odgovorilo pokorno da takvog
čeljadeta nema. Primivši ovakav odgovor opštinsko rukovodstvo je
velikodušno i čovekoljubivo donelo odluku da se Oliver pošalje „na
imanje“ radi izdržavanja ili, drugim rečima, da se pošalje, u neku vrstu
pomoćnog sirotišta oko tri milje udaljeno odatle, gde je dvadeset do
trideset dečaka koji su se ogrešili o zakone o prošnji provodilo dane
valjajući se po podu, ne pateći pritom od suvišne hrane niti od suvišnog
odela, a pod roditeljskim nadzorom jedne postarije žene koja je primala
male krivce uz naknadu i zbog naknade od sedam i po penija po glavi
nedeljno. Sedam i po penija je prilična svota kad je u pitanju ishrana
jednog deteta; mnogo stvari se može kupiti za sedam i po penija — sasvim
dovoljno da dete pretovari stomak i da poremeti zdravlje. Ova postarija
žena bila je pametno i iskusno stvorenje; ona je znala šta je dobro za decu;
a imala je vrlo jasnu predstavu i o tome šta je dobro za nju samu. Tako je
ona veći deo nedeljnog izdržavanja trošila na svoje sopstvene potrebe i
svela mladi opštinski naraštaj na još skromniji život no što je to za njega
prvobitno bilo predviđeno. Na taj način ona je i u najvećoj dubini
pronalazila još veću dubinu; i pokazala se kao veoma veliki
eksperimentalni filozof.
Svima je poznata priča o drugom jednom eksperimentalnom filozofu,
tvorcu one divne teorije o konju koji je u stanju da živi a da ne jede,
teorije koju je tako dobro primenio da je obrok svome konju sveo na jednu
slamku dnevno, i van svake sumnje da bi od njega stvorio vatrenog i
besnog paripa sposobnog da živi ni od čega da konj nije uginuo dvadeset i
četiri časa pre no što je trebalo da dobije svoj prvi slatki obrok vazdušne
hrane. Nesrećom po eksperimentalnu filozofiju ženskog čeljadeta čijem je
staranju bio poveren Oliver Tvist, sličan ishod je obično pratio i promenu
njenoga sistema; jer u onome istom trenutku u kome bi neko dete postiglo
da živi s najmanjom mogućom količinom najslabije moguće hrane, na osam
ili devet slučajeva od deset bi se kao u inat događalo ili da se dete razboli
od gladi ili hladnoće, ili da nepažnjom padne u vatru, ili da se nesrećnim
slučajem uguši; i u svakome od tih slučajeva jadno malo stvorenje bi
odlazilo na drugi svet da se tamo sastane sa svojim ocem kojeg nikad nije
upoznalo na ovome svetu.
S vremena na vreme, kad bi se povela istraga, stroža nego obično, o
izvesnom opštinskom detetu koje nije bilo zapaženo prilikom okretanja
nekog kreveta ili koje se iz neopreznosti omaklo i palo u vrelu vodu i
smrtno se oparilo prilikom pranja — iako se ovo poslednje događalo vrlo
retko, s obzirom na to da je sve što je ličilo na pranje u pomoćnom
sirotištu bilo sasvim izuzetna pojava — porotnici bi u takvim slučajevima
uvrteli sebi u glavu da ponavljaju nezgodna pitanja ili bar građani opštine
buntovnički stavljali svoje potpise na žalbu. Ali takvi drski pokušaji bivali
su brzo osujećeni veštačenjem lekara i svedočenjem opštinskog
sirotinjskog staraoca; prvi bi od njih izvršio obdukciju i ustanovio da u
telu nema ničega (što je zaista bilo vrlo verovatno), dok se drugi od njih
uvek zaklinjao na sve što opština od njega zatraži; bio je veoma odan i
požrtvovan. Pored toga, opštinski odbornici su s vremena na vreme
obilazili imanje, i uvek su dan ranije slali sirotinjskog staraoca da
nagovesti njihov dolazak, i deca su bivala uredna i čista, kad bi oni došli
da ih vide. I šta bi svet još hteo!
Ne može se očekivati da takav sistem izdržavanja proizvede neki
izvanredan i bujan plod. Deveti rođendan je zatekao Olivera Tvista kao
bledo, mršavo dete, zakržljalo i nerazvijeno. Ali su priroda ili nasleđe
usadili snažan i otporan duh u Oliverove grudi. Taj duh imao je u izobilju
prostora da se razvija i širi, zahvaljujući oskudnoj ishrani kojom se
odlikovala ova ustanova; a možda se toj okolnosti može pripisati i što je
uopšte doživeo svoj deveti rođendan. Bilo kako bilo, međutim on je
dočekao svoj deveti rođendan; i provodio ga je u podrumu za ugalj u
odabranom društvu dvojice druge mlade gospode koja su, pošto su s njim
podelila dobre batine, stavljena pod ključ pošto su se drznula da se požale
kako su gladna — kad gospođa Men, vrla upraviteljica ovoga doma, bi
silno iznenađena neočekivanom pojavom gospodina Bambla, opštinskog
sirotinjskog staraoca, koji je činio napore da otvori vratanca na velikoj
baštenskoj kapiji.
— Blagi bože! Jeste li to vi, gospodine Bambl! — reče gospođa Men
pomolivši glavu kroz prozor i praveći se da se grdno obradovala, („Suzana,
dovedi gore Olivera i ona druga dva derana i operi ih i umij što brže
možeš“) — Bože moj! Tako sam srećna, gospodine Bambl, što vas vidim,
verujte!
Međutim, gospodin Bambl bio je neotesan čovek, i naprasit; te, umesto
da ljubazno odgovori na taj srdačan pozdrav, on svom snagom stade da
drma vratancima i tresnu ih nogom kako je to u stanju da učini samo jedan
opštinski sirotinjski staralac.
— O, budi bog s nama, — reče gospođa Men istrčavši — jer su trojica
dečaka za to vreme već bili uklonjeni — ko bi to pomislio! Da sam
zaboravila da su vrata iznutra zabravljena zbog ove drage dečice? Uđite,
gospodine; uđite, molim vas, gospodine Bambl, izvolite samo.
Iako je taj poziv bio propraćen poklonom koji bi umekšao i srce nekog
crkvenog tutora, on nije bio u stanju da gane opštinskog staraoca.
— Smatrate li vi, gospođo Men, da je učtivo i na svome mestu puštati
opštinske službenike da drežde na vašoj baštenskoj kapiji, kad oni ovamo
dolaze po opštinskom poslu u vezi s opštinskom siročadi? — pitao je
gospodin Bambl stežući snažno svoj štap
— Jeste li vi svesni, gospođo Men, da ste, ako tako smem da se
izrazim, opštinski poverenik i da vam se plaća za to?
— Naravno, gospodine Bambl, samo sam bila da kažem ovim slatkim
mališanima koji vas toliko vole da to vi dolazite — odgovori veoma
ponizno gospođa Men.
Gospodin Bambl imao je visoko mišljenje o svojoj govorničkoj
sposobnosti i o svojoj važnosti. Prvoj je dao maha, a drugoj je pribavio
poštovanje. Odobrovoljio se.
— Dobro, dobro, gospođo Men, — odgovorio je blažim glasom —
verovatno da je tako kao što kažete; verovatno. Uđimo, gospođo Men, jer
ja dolazim poslom i imam da razgovaram s vama.
Gospođa Men uvede sirotinjskog staraoca u omanju gostinsku sobu s
podom od opeka; prinese mu stolicu i uslužno stavi njegov trorogi šešir i
štap na sto ispred njega. Gospodin Bambl obrisa s čela znoj koji ga je
oblio za vreme pešačenja, baci zadovoljan pogled na trorogi šešir i
osmehnu se. Da, osmehnuo se. Na kraju krajeva, i opštinski sirotinjski
staralac je samo čovek; i gospodin Bambl se osmehnuo.
— A sad mi nemojte zameriti za ovo što ću vam kazati — reče
gospođa Men s veoma slatkim izrazom na licu. — Dugo ste pešačili, znate,
jer ja to inače ne bih pominjala. Hoćete li nešto da popijete, gospodine
Bambl?
— Ništa, ništa — odgovori gospodin Bambl odmahujući desnom
rukom dostojanstveno, ali popustljivo.
— Čini mi se da biste mogli — reče gospođa Men, koja je zapazila
glas kojim je on odbio njenu ponudu i pokret koji ga je pratio. — Samo
jednu čašicu, s malo hladne vode i kockom šećera.
Gospodin Bambl se zakašlja.
— Hajdete, samo jednu čašicu — reče gospođa Men navaljujući.
— A čega to? — upita sirotinjski staralac.
— Eh, čega, onoga čega uvek moram da imam malo u kući, da stavim
u mlečnicu sirotoj dečici kad im nije dobro, gospodine Bambl, — odgovori
gospođa Men otvarajući jedan skriven dolap i vadeći iz njega bocu i čašu.
— To je džin. Neću vas prevariti, gospodine Bambl. Pravi džin.
— Zar vi dajete deci mlečnice, gospođo Men? — upita Bambl prateći
očima zanimljivi postupak mešanja.
— O, kako da im ne dajem, bog ih blagoslovio, ma koliko da je to
skupo — odgovori čuvarka. — Znate, gospodine, ne mogu da ih gledam
kako se pate pred mojim očima.
— Naravno, — reče gospodin Bambl odobravajući; — naravno da ne
možete. Vi ste čovečna žena, gospođo Men. — (U tome trenutku ona stavi
čašu na sto.) — Gledaću da to prvom prilikom napomenem Opštinskom
odboru, gospođo Men. — (Privukao je čašu sebi.) — Vi ste prema toj deci
prava majka, gospođo Men. — (Pomešao je džin i vodu.)
Sa zadovoljstvom pijem u vaše zdravlje, gospođo Men — i ispi
polovinu čaše.
— A sad da pređemo na posao — reče sirotinjski staralac vadeći iz
džepa kožnu lisnicu. — Dete koje je na znamenju dobilo ime Oliver Tvist
danas je napunilo devet godina.
— Gospod nek’ ga blagoslovi! — upade mu u reč gospođa Men
brišući levo oko krajem pregače.
— I uprkos ponuđenoj nagradi od deset funti sterlinga, koja je docnije
povišena na dvadeset funti sterlinga, i uprkos najvećim i, mogu reći,
natprirodnim nastojanjima od strano opštine — reče Bambl — nikad nismo
uspeli da saznamo ko mu je otac, niti odakle mu je mati, kako se zvala i je
li bila udata.
Gospođa Men podiže ruke u znak čuđenja; ali posle kraćeg
razmišljanja dodade: — Pa kako je onda uopšte dobio ime?
Opštinski staralac se isprsi s velikim ponosom i reče: — Ja sam ga
izmislio.
— Vi, gospodine Bambl!
Ja, gospođo Men. Mi našim pitomcima dajemo imena po azbučnom
redu. Prethodno dete bilo je na slovo S — I ja sam ga nazvao Švabi. Ovo
je bilo na T — njemu sam dao ime Tvist. Iduće dete koje dođe zvaće se
Unvin, a ono posle njega Vilkins. Imam spremljena imena do kraja azbuke,
a kad dođem do poslednjeg slova, onda ću opet da počnem iznova.
— O, pa vi ste veoma učeni, gospodine! — reče gospođa Men.
— Da, da — složi se opštinski sirotinjski staralac, očigledno polaskan
dobijenom pohvalom. — Možda jesam. Možda jesam, gospođo Men. —
Popio je do kraja džin s vodom i dodao: — S obzirom na to da je Oliver
sad isuviše veliki da bi i dalje ostao ovde, Opštinski odbor je odlučio da
ga vrati u dom. Ja sam došao lično da ga tamo odvedem. Pokažite mi ga
dakle odmah.
— Smesta idem po njega — reče gospođa Men odlazeći iz sobe.
Oliver, kome je za to vreme skinut spoljašnji sloj prljavštine koja mu se
bila nahvatala po licu i rukama, ukoliko se ta prljavština mogla sastrugati
jednim pranjem, bi uveden u sobu od strane svoje blagonaklone zaštitnice.
— Pokloni se gospodinu, Olivere, — reče gospođa Men.
Oliver se pokloni istovremeno opštinskom sirotinjskom staraocu na
stolici i trorogom šeširu na stolu.
— Hoćeš li da pođeš sa mnom, Olivere? — upita gospodin Bambl
glasom punim dostojanstva.
Oliver se taman spremao da kaže kako bi vrlo rado pošao s kim bilo
kad, podigavši oči, spazi gospođu Men koja je uhvatila zasedu iza stolice
sirotinjskog staraoca i pretila mu pesnicom s izrazom besa na licu. On je
opomenu odmah shvatio jer se ta pesnica isuviše često utiskivala u
njegovo telo da se ne bi duboko utisnula u njegovo sećanje.
— Hoće li i ona da pođe sa mnom? — upita siromah Oliver.
— Neće, ona ne može — odgovori gospodin Bambl, — ali će s
vremena na vreme doći da te obiđe.
Ovo za dete nije predstavljalo osobito veliku utehu. Ipak, ma koliko da
je bio mali, imao je dovoljno razuma da se pretvara kao da mu je veoma
žao što odlazi. Dečaku nije bilo osobito teško da zasuzi. Glad i skorašnje
zlostavljanje su od velike pomoći kad čovek želi da zaplače; i Oliver je
zbilja od sveg srca plakao. Gospođa Men ga je hiljadu puta poljubila i, što
je Oliver još mnogo više voleo, dala mu je i komad hleba s maslacem
kako ne bi izgledao suviše izgladneo kad stigne u dom. S komadom hleba
u ruci i mrkom suknenom kapicom opštinskog siročeta na glavi, Olivera je
gospodin Bambl odveo iz te žalosne kuće u kojoj nijedna ljubazna reč niti
pogled nikad nisu obasjali sumornu tamu njegovog prvog detinjstva. Ipak
je teška detinjska tuga pritisnula njegovo srce i on je zaridao kad se kapija
poljske kuće zatvorila za njim. Ma koliko da su bili jadni njegovi mali
drugovi u bedi koje je ostavljao za sobom, oni su mu bili jedini prijatelji
koje je imao; i osećanje da je usamljen u velikom širokom svetu prvi put
obuze njegovu detinju dušu.
Gospodin Bambl je išao krupnim koracima: mali Oliver, držeći se
grčevito za njegov zlatom opšiveni rukav kaskao je pored njega,
zapitkujući posle svake četvrte milje jesu li „već blizu.“ Na ta zapitkivanja
gospodin Bambl je odgovarao veoma kratko i odsečno; jer privremena
blagost koju džin pomešan s vodom budi u ponečijim grudima bila je već
iščezla; i on je ponovo postao opštinski sirotinjski staralac.
Nije prošlo ni četvrt časa kako je Oliver prešao prag sirotinjskog
doma, i tek što je smazao drugu krišku hleba, kad se gospodin Bambl, koji
ga je bio poverio brizi neke stare žene, ponovo pojavi; i pošto mu je rekao
da se večeras održava sednica Opštinskog odbora, saopšti mu da je Odbor
naredio da mu se odmah javi.
Ne imajući sasvim jasnu predstavu o tome kakva je to zverka
Opštinski odbor Oliver je bio prilično iznenađen i skoro zaprepašćen tom
vešću i nije bio sasvim načisto treba li da se smeje ili da plače. Nije,
međutim, imao kad da o tome duže razmišlja; jer ga je gospodin Bambl
čvrknuo štapom po glavi, koliko da ga razbudi, a zatim i po leđima da ga
razmrda; i naredivši mu da pođe za njim, odveo ga je u neku prostranu,
belo okrečenu sobu gde je za stolom sedelo osmoro ili desetoro ugojene
gospode. Uvrh stola bio je posađen u naslonjači, nešto višoj od ostalih,
neki neobično debeo gospodin veoma okruglog, crvenog lica.
— Pokloni se Opštinskom odboru — reče Bambl. Oliver obrisa dve-tri
suze koje su mu se vrtele u očima i, ne videći nikakav odbor nego samo
sto, pokloni se srećom u tome pravcu.
— Kako se ti zoveš, mali? — upita gospodin u visokoj naslonjači.
Oliver se uplaši videći toliku gospodu i poče da se trese od straha; a
sirotinjski staralac mu zadade još jedan udarac pozadi i on zbog toga poče
da plače. Te dve okolnosti bile su razlog što je odgovorio veoma slabim i
neodlučnim glasom, povodom čega jedan gospodin u belom prsniku reče
da je dete ograničeno. A to je bio izvrstan način da mu se podigne duh i da
se smiri i oslobodi.
— Dete, — reče gospodin u visokoj naslonjači — slučaj što ću ti reći.
Ti, mislim, znam da si siroče.
— Šta je to, gospodine? — upita jadni Oliver.
— Dete je zaista ograničeno, kao što sam i mislio — reče gospodin u
belom prsniku.
— Pst! — reče gospodin koji je prvi uzeo reč. — Ti znaš da nemaš ni
oca ni majke i da te je othranila opština, je li tako?
— Jeste, gospodine, — odgovori Oliver gorko plačući.
— Zbog čega plačeš? — upita gospodin u belom prsniku. I to je zaista
bilo izvanredno neobično. Zbog čega bi to dete imalo da plače?
— Verujem da se svake večeri moliš bogu, — reče neki drugi gospodin
osornim glasom — i da se moliš bogu za ljude koji te hrane i koji se
staraju o tebi, kao što priliči hrišćaninu.
— Da, gospodine, — promuca dete. Gospodin koji je poslednji
govorio i nesvesno je rekao istinu. Oliver bi bio veoma nalik na hrišćanina,
i, isto tako, na izvanredno dobrog hrišćanina, da se molio bogu za ljude
koji ga hrane i koji se brinu o njemu. Ali on to nije činio jer ga tome niko
nije učio.
— Slušaj! Došao si ovamo da dobiješ vaspitanje i da izučiš neki
koristan zanat — reče gospodin crvenoga lica, koji je sedeo u visokoj
naslonjači.
 — Ti ćeš od sutra ujutru u šest sati početi da češljaš kučinu — dodade
onaj osorni gospodin u belome prsniku.
U znak zahvalnosti za obe ove milosti sjedinjene u jednom jedinom
postupku češljanja kučine, Oliver se duboko pokloni po naređenju
sirotinjskog staraoca, i zatim bi žurno odveden u neku veliku prostoriju,
gde je na grubom tvrdom ležištu jecao dok nije zaspao. Dnvnog li primera
za čovečnost engleskih zakona! Oni dopuštaju siromasima da spavaju!
Jadni Oliver! Nije ni slutio dok je spavao u blaženom neznanju svega
što se oko njega dešava, da je Opštinski odbor upravo toga dana doneo
odluku koja će da bude od najsudbonosnijeg uticaja po celu njegovu
budućnost. Ali Odbor je doneo tu odluku. I ona se sastojala u ovome:
Članovi toga Opštinskog odbora bili su veoma mudri, dubokoumni,
filozofski nastrojeni ljudi; i kad su dospeli da svoju pažnju usredsrede na
sirotinjski dom, odmah su pronašli ono što obično ljudi nikad ne bi otkrili
— da sirotinja uživa u njemu! Za siromašan svet on predstavlja prijatno
mesto za zabavu; gostionica u kojoj se ništa ne plaća, besplatan doručak,
ručak, užina i večera preko cele godine; pravi raj od opeka i maltera, u
kome se samo uživa a ne radi. „Gle... gle!“ kazali su odbornici, pogledavši
se značajno između sebe, „mi smo ljudi koji će to da dovedu u red;
učinićemo mi svemu tome kraj, i to odmah.“ Tako su postavili pravilo da
svaki siromah ima da bira (jer oni nikoga ne žele da prisiljavaju, nisu oni
takvi ljudi), ili da u domu postepeno umire od gladi, ili da po kratkom
postupku bude izbačen iz njega. S tom namerom zaključili su ugovor s
upravom vodovoda o neograničenom snabdevanju vodom; a s jednim
žitarskim trgovcem da ih povremeno snabdeva ograničenim količinama
ovsa; te su delili po tri obroka retke ovsene kaše dnevno, s glavicom luka
dvaput nedeljno, a nedeljom i po polovinu zemičke. Doneli su još i mnogo
drugih mudrih i čovečnih propisa koji su se ticali žena i koje nema potrebe
bliže navoditi; uzeli su na sebe, iz čiste dobrote, da rastavljaju sirotinjske
brakove kako bi supruge poštedeli visokih troškova koje povlači
brakorazvodna parnica pred crkvenim sudom; i, umesto da primoravaju
čoveka da izdržava svoju porodicu, kao što je dotle činio, oduzimali su mu
porodicu i stvarali od njega bećara! Teško je reći koliko bi sveta iz svih
društvenih slojeva pohrlilo da se koristi tim dvema srećnim okolnostima da
one nisu bile uslovljene životom u sirotinjskom domu; ali odbornici su bili
dalekovidi ljudi te su se postarali da otklone tu teškoću. Obe blagodeti su
bile nerazdvojno vezane za sirotinjski dom i za ovsenu kašu: a svet se
bojao toga.
Prvih šest meseci po doseljenju Olivera Tvista, sistem je bio u punom
dejstvu. S početka je stajao prilično skupo, usled sve češćih računa
pogrebnog zavoda i neophodnosti da se sužava odeća sve sirotinje u domu,
pošto je posle nedelju ili dve dana ishrane ovsenom kašom visila i lepršala
oko njihovih izgladnelih i izmršavelih tela. Ali se broj stanovnika
sirotinjskog doma smanjivao isto tako kao što su se smanjivali i sami ti
stanovnici: i odbornici su bili ushićeni.
Prostorija u kojoj su dečaci jeli sastojala se od jedne velike kamene
odaje s kazanom na jednome svom kraju; iz njega je upravnik doma,
zaodeven pregačom u tu svrhu, i uz pomoć jedne ili dveju žena, kutlačom
vadio ovsenu kašu kad dođe vreme obedu. Od te đakonije svaki dečak je
dobijao po jedan čanak, i ni trunke više — osim prilikom velikih praznika,
kad je pored toga predovoljstva dobijao i po dve uncije i četvrt hleba.
Zdele nikad nije trebalo prati. Dečaci su ih grebli kašikama dokle god ne
bi ponovo zablistale; i kad bi obavili taj posao (koji nikad nije dugo trajao,
s obzirom na to što su kašike bile skoro isto toliko velike kao zdela),
počeli bi da pilje u kazan tako željnim pogledima kao da bi hteli da
progutaju i same opeke kojima je bio ozidan; i za to vreme su s najvećom
revnošću sisali prste u nameri da s njih skinu i najsitniju trunčicu kaše koja
se na njima zadržala. Dečaci po pravilu imaju odličan apetit. Oliver Tvist i
njegovi drugovi su tri meseca trpeli muke polaganog umiranja od gladi.
Najzad su od gladi postali toliko halapljivi i u toj meri podivljali da je
jedan dečak, koji je za svoje godine bio isuviše izrastao i koji nije bio
naviknut na takav život, jer mu je otac nekad držao narodnu kujnu,
smrknuto nagovestio svojim drugovima da se može dogoditi, ako svakog
dana ne dobije još po jedan čanak ovsene kaše, da jedne noći pojede
dečaka koji spava pored njega, a koji je slučajno bio nejako i malo dete.
Pogled mu je bio divalj, izbezumljen od gladi; i oni su mu bez reči
poverovali. Održano je savetovanje; vučena je kocka da se vidi ko će
večeras posle večere da se javi upravniku doma i da zatraži povećanje
obroka; i kocka je pala na Olivera Tvista.
Dođe veče, dečaci zauzeše svoja mesta. Upravnik doma, u svojoj
kuvarskoj uniformi, stajao je lično pored kazana; njegove pomoćnice
poredaše se iza njega; ovsena kaša bila je podeljena; i nad kratkom
večerom očitana je duga molitva. Ovsene kaše nestade; deca stadoše da se
došaptavaju i da Oliveru daju znake očima; a oni koji su sedeli do njega
počeše da ga podgurkuju. Budući pravo dete, glad ga je dovela do
očajanja a beda ga učinila nepromišljenim. Ustao je od stola i pošavši
prema upravniku s čankom i kašikom u ruci reče unekoliko zaplašen
svojom sopstvenom smelošću:
— Molim vas, gospodine, hteo bih još malo.
Upravnik je bio debeo, zdrav čovek, ali je odjednom sav prebledeo; u
čudu i zaprepašćen blenuo je nekoliko trenutaka u malog buntovnika, a
onda se pridržao za kazan da ne padne. Pomoćnice su se bile ukočile od
čuda, deca od straha.
— Šta! — izusti najzad upravnik klonulim glasom.
— Molim vas, gospodine, — odgovori Oliver — hteo bih još malo.
Upravnik tresnu Olivera kutlačom po glavi, zgrabi ga i steže u naručja i
ciknu dozivajući sirotinjskog staraoca.
Opštinski odbor je držao svečanu sednicu kad gospodin Bambl upade
u dvoranu van sebe od uzbuđenja i obraćajući se gospodinu u visokoj
naslonjači reče:
— Gospodine Limkinze, molim da mi oprostite! Oliver Tvist je tražio
još!
Nastalo je opšte zaprepašćenje. Užas se ocrtavao na svim licima.
— Tražio još! — reče gospodin Limkinz. — Priberite se, Bambl, i
odgovorite mi jasno i razgovetno. Jesam li dobro razumeo da je tražio još,
pošto je pojeo večeru koja mu pripada po propisu?
— Jeste, tražio je, gospodine, — odgovori Bambl.
— Taj dečak će završiti na vešalima — reče gospodin u belom
prsniku. — Siguran sam da će završiti na vešalima.
Niko nije osporavao proročko mišljenje toga gospodina. Razvila se
živa diskusija. Izdana je zapovest da se Oliver smesta stavi u zatvor; i
sutradan ujutru na spoljašnjoj strani opštinskih vrata istaknut je oglas
kojim se nudi nagrada od pet funti sterlinga svakome ko bude hteo da
preuzme Olivera Tvista od opštine. Drugim rečima, pet funti i Oliver Tvist
ponuđeni su svakome čoveku i svakoj ženi kojima je potreban šegrt za bilo
koji zanat, posao i poziv.
— Nikad u svome životu nisam ni u šta bio tako čvrsto ubeđen, kazao
je gospodin u belome prsniku kad je sutradan ujutru zakucao na vrata i
pročitao oglas, nikad u svome životu nisam ni u šta bio tako čvrsto ubeđen
kao u to da će ovaj deran završiti na vešalima.
S obzirom na to da sam ja sebi postavio zadatak da docnije pokažem
da li je gospodin u belom prsniku imao pravo ili nije, možda bih umanjio
zanimljivost ove pripovetke (pod pretpostavkom da je ona uopšte
zanimljiva) ako bih se usudio da već nagovestim da li se život Olivera
Tvista završio tom vrstom nasilne smrti ili nije.
 GLAVA III

Priča kako Oliver Tvist umalo što nije dobio mesto koje nе bi bilo
sinekura.

Čitavu nedelju dana po izvršenju neoprostivog i bezbožnog nedela koje

se sastojalo u tome što je tražio još ovsene kaše, Oliver je probavio kao
sužanj u mračnoj samici u koju je bio zatvoren po mudroj i milostivoj
odluci opštinskog odbora. Izgleda na prvi pogled da ne bi bilo nerazumno
pretpostaviti da bi on, da je primio s dužnim poštovanjem predskazanje
gospodina u belome prsniku, učvrstio, jednom za svagda, proročki ugled
toga mudraca na taj način što bi jedan kraj svoje džepne maramice zavezao
o kuku na zidu a drugi samom sebi oko vrata. Izvršenju toga čina,
međutim, suprotstavljala se jedna okolnost, naime, to što su džepne
maramice kao izraziti predmet raskoši uklonjene, za sva buduća vremena i
vekove ispred sirotinjskih domova izričitom naredbom Opštinskog odbora,
donetom u punoj sednici; te svečano izdane i proglašene i snabdevene
njihovim svojeručnim potpisima i pečatima. Još veću prepreku je
predstavljala mladost i nezrelost Oliverova. Po ceo bogovetni dan samo je
gorko plakao; i, kad bi se spustila duga crna noć, on bi širio svoje male
ruke ispred očiju da razagna tamu i šćućuren u uglu pokušavao bi da
zaspi; s vremena na vreme se trzao iza sna i drhtao i sve se više pripijao
uza zid, kao da je i od dodira njegove hladne, tvrde površine osećao neku
zaštitu protiv mraka i usamljenosti koji su ga okružavali.
Neprijatelji „sistema“ ne treba da zamišljaju da su Oliveru, dok je
usamljen bio u zatvoru, bile uskraćene blagodeti telesnog vežbanja,
zadovoljstvo koje pruža društvo, ili preimućstvo verske utehe. Što se
telesnog vežbanja tiče, bilo je divno hladno vreme i njemu je bilo
dopušteno da se svakog jutra umiva pod šmrkom, u dvorištu popločanom
kamenom, u prisustvu gospodina Bambla, koji se starao da Oliver ne
nazebe i čestom upotrebom štapa pojačavao kod njega opticaj krvi. Što se
društva tiče, svakog drugog dana je dovođen u trpezariju u kojoj su deca
ručavala i tu je u njihovom društvu batinan na opomenu i primer drugima.
A što se tiče preimućstava koja pruža verska uteha, svake večeri je
udarcima noge ubacivan u tu istu prostoriju za vreme molitve, gde mu je
bilo dopušteno da sluša, na utehu svojoj duši zajedničku smernu molitvu
dečaka, koja je sadržala jedan poseban odeljak, unet po naređenju
Opštinskog odbora, i kojim su dečaci usrdno molili boga da ih učini
dobrim, punim vrlina, zadovoljnim i poslušnim i da ih sačuva od grehova i
poroka u kojima je ogrezao Oliver Tvist, kojeg je smerna molitva jasno i
nesumnjivo ubrajala u stvorenja koja su pod isključivom vlašću i zaštitom
greha i koja su neposredna tvorevina samoga nečastivog.
Jednog jutra, dok su Oliverove stvari bile u tako povoljnom i utešnom
stanju, dogodilo se da je gospodina Gemfilda, čistača dimnjaka, naneo put
glavnom ulicom dok je on lupao glavu kako će i na koji način platiti
zaostalu kiriju zbog koje je njegov zakupodavac počeo da pokazuje znake
priličnog nestrpljenja. I pored najpovoljnije procene svojih novčanih
sredstava gospodinu Gemfildu je nedostajalo punih pet funti da nakrmi
potrebnu svotu; i on je, u nekoj vrsti aritmetičkog očajanja, naizmence
zlostavljao svoj mozak i svog magarca, kad mu se oči, pri prolazu pored
sirotinjskog doma, sukobiše s oglasom istaknutim na vratima.
— Oo... o! — reče gospodin Gemfild magarcu.
Magare je bilo utonulo u duboke misli; pitalo se, verovatno, hoće li ga
sudbina obradovati kojim listom kupusa kad se bude otreslo ove dve
vreće čađi kojima su kolica bila natovarena; te je, prečuvši naređenje,
nastavio da kasa.
Gospodin Gemfild žestoko opsova magare uopšte, a posebno njegove
oči, i, potrčavši za njim zadade mu jedan takav udarac po glavi da bi od
njega prsla svaka druga glava osim magareća. Zatim, pošto je dohvatio
dizgine, cimnu ih svom snagom ne bi li na taj način blago opomenuo
magare da ono nije svoj sopstveni gospodar; i istim takvim postupkom ga
je okrenuo u suprotnom pravcu. Onda ga je još jednom tresnuo po glavi,
koliko da ga ošamuti dok se on ponovo ne vrati. Pošto je završio s tim
pripremama, pope se uza stepenik pred vratima da pročita oglas.
Gospodin u belom prsniku stajao je na vratima držeći ruke na leđima,
pošto je u dvorani za zasedanje Opštinskog odbora izneo neke od svojih
dubokih misli. Budući da je prisustvovao malome nesporazumu između
gospodina Gemfilda i magareta, zadovoljno se osmehnuo kad se rečena
ličnost popela da pročita oglas, jer je odmah uočio da je gospodin Gemfild
upravo onakav gospodar kakav je potreban Oliveru Tvistu. I gospodin
Gemfild se, sa svoje strane, osmehnuo kad je pažljivo pročitao dokument;
jer je pet funti upravo predstavljalo onu svotu za kojom je čeznuo; a što se
tiče derana koji mu se stavljao na teret, gospodin Gemfild je, poznavajući
jelovnik sirotinjskog doma, bio siguran da to mora biti divno sićušno
stvorenje, kakvo mu je upravo potrebno da se uvlači u peći. Tako je
ponovo proučio oglas slovo po slovo, od početka do kraja; i onda je, pošto
se dotakao svoje šubare u znak poštovanja i poniznosti, pristupio
gospodinu u belom prsniku.
— Ovaj dečak ovde, gospodine, što opština hoće da ga da u šegrte...
— reče gospodin Gemfild.
— Jeste prijatelju — reče gospodin u belom prsniku, snishodljivo se
smešeći. — Pa šta s tim?
— Ako bi opština htela da on izuči krasan zanat, dobar i častan
dimničarski posao, — reče gospodin Gemfild, — meni bi bio potreban
šegrt, i ja sam voljan da ga uzmem.
— Uđite — reče gospodin u belom prsniku. Gospodin Gemfild, pošto
se malo zadržao da magare još jednom udari po glavi i da ga još jednom
cimne za uzdu, u znak predostrožnosti kako ne bi pobeglo za vreme
njegovog odsustva, uđe za gospodinom u belom prsniku u sobu u kojoj ga
je Oliver prvi put video.
— To je gadan zanat — reče gospodin Limkinz kad je Gemfild ponovo
izjavio svoju želju.
— Nedavno je bilo slučajeva da su se neki dečaci pogušili po
dimnjacima — reče neki drugi gospodin.
— To je zato što su slamu nakvasili pre nego što su je zapalili u
dimnjaku da bi naterali dečaka da ponovo siđe dole — reče Gemfild — to
daje samo dima i nimalo plamena; a dim uopšte nije ni od kakve vajde kad
dečake treba naterati da siđu pošto ih dim samo opije i uspava, a oni to i
vole. Dečaci su vrlo tvrdoglavi i vrlo lenji, gospodo, i ništa nije bolje od
dobrog plamena kad ih treba naterati da strče dole što brže mogu. To je i
čovečno, gospodo, jer, ako su se slučajno i zaglavili u dimnjaku, trude se
da se sami iskobeljaju kad im plamen oprlji tabane.
Izgledalo je da ovo izlaganje veoma zanima gospodina u belom
prsniku; ali je jedan pogled gospodina Limkinza brzo učinio kraj njegovoj
veselosti. Odbornici su zatim nekoliko minuta razgovarali između sebe, ali
tako tihim glasom da su se mogle čuti samo reči, „smanjenje izdataka“,
„dobro sprovedena štednja“, „prilika da se objavi štampani izveštaj“.
Zaista, jedino su se te reči mogle čuti zahvaljujući okolnosti što su se
veoma često ponavljale i bile veoma jako naglašene. Šaputanje najzad
prestade; članovi Opštinskog odbora ponovo zauzeše svoja sedišta i svoje
zvanično držanje, i gospodin Limkinz uze reč:
— Razmotrili smo vašu ponudu i ne prihvatamo je.
— Ni u kojem slučaju — reče gospodin u belom prsniku.
— I bez kolebanja — dodadoše ostali odbornici.
Kako je gospodin Gemfild bio pod beznačajnom sumnjom da je
batinama otpratio na onaj svet trojicu ili četvoricu dečaka, palo mu je na
pamet da su možda odbornici, iz nekog neobjašnjivog razloga, uvrteli sebi
u glavu da ta okolnost koja nema nikakve veze s ovom stvari treba da
utiče na njihovu odluku. Ako je to bilo po sredi, onda to nije nimalo ličilo
na njihov uobičajeni način poslovanja; pri svem tom, kako nije bio osobito
rad da oživljava te priče, stade rukama da gužva šubaru i da se laganim
korakom udaljava od stola.
— Dakle, nećete da mi ga date, gospodo? — upita gospodin Gemfild
— zaustavivši se na pragu.
— Ne, — odgovori gospodin Limkinz — najzad, s obzirom na to što je
to gadan i prljav posao, mislim da biste se mogli zadovoljiti nešto manjom
nagradom od one koju smo ponudili.
Lice gospodina Gemfilda je sijalo kad se hitrim korakom vratio stolu i
upitao:
— Koliko dajete, gospodo? — Hajde! Nemojte biti tako nepopustljivi
prema jednom siromahu čoveku. Koliko dajete?
— Mislim da bi tri funte i deset šilinga bilo dovoljno — reče gospodin
Limkinz.
— Deset šilinga je isuviše — reče gospodin u belom prsniku!
— Ama nemojte! — reče Gemfild. — Neka bude četiri funte,
gospodo. Nek bude četiri funte, i onda ste ga se otarasili jednom zauvek.
Eto!
— Tri funte i deset šilinga — ponovi gospodin Limkinz odlučno.
— Ama nemojte! — Da podelimo razliku, gospodo — navaljivao je
Gemfild. — Tri funte i petnaest šilinga.
— Ni pare više — glasio je odlučan odgovor gospodina Limkinza.
— Strašno ste škrti prema meni, gospodo, — reče Gemfild kolebajući
se.
 — Eh, eh! Koješta! — reče gospodin u belom prsniku. — Bio bi jevtin
i bez ikakve pride. Uzmi ga, glupane nijedan! Mali je kao stvoren za tebe.
Njemu su potrebne batine s vremena na vreme; one će mu prijati; a
njegovo izdržavanje te neće skupo stajati, jer se nije prejeo otkako se
rodio. Ha! ha! ha!
Gospodin Gemfild pogleda ispod oka u lica za stolom i, ugledavši
osmejak na svima njima, postepeno i sam razvuče usta u osmejak.
Pogodba bi zaključena. Gospodinu Bamblu je odmah izdano naređenje da
Oliver Tvist i njegove isprave imaju još toga istoga dana da budu upućeni
starateljskom sudiji radi odobrenja i potpisivanja ugovora.
Shodno toj odluci mali Oliver je na svoje krajnje zaprepašćenje pušten
iz zatvora i naređeno mu je da obuče čistu košulju. Tek što je izvršio tu
veoma neobičajenu gimnastičku radnju, kad mu gospodin Bambl donese,
svojim sopstvenim rukama, čanak ovsene kaše i praznično predovoljstvo
od dve uncije i četvrt hleba. Na taj veličanstveni prizor Oliver poče veoma
gorko da plače, misleći, što nije bilo bez razloga, da su odbornici resili da
ga zakolju u neku korisnu svrhu, jer oni inače nikad ne bi preduzeli da ga
kljukaju na taj način.
— Nemoj da ti oči budu crvene, Olivere, nego se dobro najedi i budi
zahvalan — reče gospodin Bambl značajnim i važnim glasom. — Postaćeš
šegrt, Olivere.
— Šegrt, gospodine! — reče dete, dršćući.
— Da, Olivere, — odgovori gospodin Bambl. — Dobra i milostiva
gospoda koja se prema tebi ophode kao roditelji, Olivere, pošto nemaš
svojih roditelja, hoće da te dadu na zanat i da te upute u život i da od tebe
načine čoveka; i pored toga što to staje opštinu tri funte i deset šilinga! —
tri funte i deset šilinga, Olivere! — sedamdeset šilinga — sto četrdeset
sikspensa!{1} I sve to zbog jednog nevaljalog siročeta koje niko ne voli.
Dok je gospodin Bambl zastao da uzme daha, pošto je veličanstvenim
glasom održao tu besedu, suze grunuše niz lice jadnog deteta i ono gorko
zaplaka.
— Hajde, — reče gospodin Bambl nešto manje razmetljivo, pošto je
njegovom samoljublju laskalo kad je opazio utisak koji je proizvela
njegova rečitost, — hajde, Olivere! Obriši oči rukavom od kaputa i nemoj
da ti suze kaplju u ovsenu kašu; sasvim je glupo to što činiš, Olivere. —
Svakako da je i bilo glupo pošto je u kaši već bilo sasvim dovoljno vode.
 Na putu za sud gospodin Bambl je upućivao Olivera da se sve što ima
da čini sastoji u tome da izgleda veoma srećan, i da kaže, kad ga gospodin
bude upitao, želi li da postane šegrt, da mu se to, zaista, veoma dopada;
Oliver obeća da će izvršiti oba naređenja, utoliko pre što mu je gospodin
Bambl blago nagovestio da ne zna šta će se sve s njim dogoditi ako se
ogreši o koje bilo od toga dvoga. Kad su stigli u sud, zatvorili su ga
sasvim samog u neku sobicu i gospodin Bambl mu je naredio da tu ostane
dok on ne dođe po njega.
Dečak je tu ostao čitavo pola sata, dok mu je srce lupalo od straha. Po
isteku toga vremena gospodin Bambl promoli unutra glavu neukrašenu
trorogim šeširom i reče glasno:
— A sad, dragi moj Olivere, pođi gospodinu sudiji. — Dok je to
govorio, gospodin Bambl se namrgodio i gledao preteći u Olivera dodavši
tihim glasom: — Upamti ovo što sam ti kazao, ti mali nevaljalče!
Na ta dva, u izvesnoj meri protivrečna načina obraćanja, prostodušni
Oliver je blenuo u lice gospodina Bambla; ali rečeni gospodin je otklonio
mogućnost stavljanja svake primedbe te vrste time što ga je odmah uveo u
jednu susednu odaju čija su vrata bila otvorena. Bila je to prostrana soba s
velikim prozorom. Za pisaćim stolom su sedela dva stara gospodina
naprašenih glava; jedan od njih je čitao novine, dok je drugi kroz naočare
od kornjačine kore piljio u neki komadić pergamenta koji je ležao pred
njim. Gospodin Limkinz je stajao prema stolu s jedne strane, a gospodin
Gemfild ovlaš umivenog lica s druge strane, dok su se dvojica ili trojica
krupnih ljudi u posuvraćenim čizmama vrzmali po sobi.
Stari gospodin u naočarima postepeno je zadremao nad onim
komadićem pergamenta, te je nastupio kratak tajac kad je gospodin Bambl
priveo Olivera stolu.
— Ovo je taj dečak, vaše gospodstvo, — reče gospodin Bambl.
Stari gospodin koji je čitao novine podiže glavu za trenutak i povuče
onoga drugog starog gospodina za rukav, na što se pomenuti stari gospodin
probudi.
— Aha, je li to taj dečak? — upita stari gospodin.
— Jeste, gospodine, — odgovori gospodin Bambl. — Pokloni se sudu,
dete moje.
Oliver prikupi hrabrost i pokloni se što je bolje umeo. Pitao se u čudu,
očiju uperenih u naprašene vlasulje sudija, da li se sve sudije rađaju s tom
belom stvari na glavi i da li su zahvaljujući tome i postale sudije.
— Dakle, — reče stari gospodin — nadam se da voli dimničarski
poziv?
— Luduje za njim, vaše gospodstvo, — odgovori Bambl i krišom
uštinu Olivera kako bi mu nagovestio da se glavom ne šali da kaže
protivno.
— I želi da bude dimničar, je li tako? — pitao je stari gospodin.
— Kad bismo ga sutra dali na koji bilo drugi zanat on bi u istom
trenutku pobegao, vaše gospodstvo, — odgovori Bambl.
— A ovaj čovek koji treba da mu postane gospodar..., vi gospodine...,
vi ćete s njim dobro da postupate i da ga hranite i da činite sve ostalo što
je potrebno, je li tako? — upita stari gospodin.
— Kad kažem da hoću, to znači da hoću — odgovori gospodin
Gemfild zlovoljno.
— Vi ste malo oštri na jeziku, prijatelju, ali izgledate čestit, iskren
čovek — reče stari gospodin upravivši svoje naočare u pravcu čoveka koji
se borio za Oliverovu nagradu i čije je odvratno lice bilo sušta slika
svireposti. Ali je sudija bio poluslep i upola podetinjio, te se od njega nije
moglo očekivati da zapazi ono što bi ostali svet zapazio.
— Mislim da jesam, gospodine, — reče gospodin Gemfild gledajući
podmuklo ispod oka.
— U to nimalo ne sumnjam, prijatelju, — odgovori stari gospodin
pričvršćujući naočare na nosu i tražeći pogledom mastionicu.
Bio je to sudbonosan trenutak koji je imao da odluči o Oliverovoj
budućnosti. Da je mastionica bila tamo gde je stari gospodin mislio da je,
on bi umočio svoje pero u nju i odobrio ugovor, i Oliver bi bio hitno
odveden. Ali kako je slučaj hteo da mu mastionica bude pod samim
nosom, posledica toga je, razumljivo, bila što ju je tražio po celom stolu i
što je nije našao; i kako je tražeći je slučajno pogledao pravo ispred sebe,
pogled mu je pao na bledo i preplašeno lice Olivera Tvista koji je, uprkos
svim pretećim znacima i štipanju gospodina Bambla, posmatrao odvratno
lice svog budućeg gospodara s izrazom u kome su se mešali užas i strah, s
izrazom isuviše rečitim da bi izmakao iz vida čak i jednom poluslepom
sudiji.
Stari gospodin zastade, spusti pero i pređe pogledom od Olivera do
gospodina Limkinza koji se usiljavao da veselo i ravnodušno ušmrkne
burmuta.
— Dete moje — reče stari gospodin nagnuvši se preko stola. Oliver
zadrhta na taj glas. To mu se može oprostiti, jer su ove reči bile izgovorene
blago, a nepoznati zvuci plaše čoveka. On uzdrhta celim telom i brižnu u
plač.
— Dete moje! — reče stari gospodin — bled si i zaplašen. Šta ti je?
— Odmaknite se malo od njega, sirotinjski staraoče, — reče drugi
sudija ostavljajući novine na stranu i naginjući se napred s izrazom
interesovanja. — Hajde, mali, reci nam šta ti je, ne boj se.
Oliver pade na kolena i sklopivši ruke preklinjao je da ga ponovo vrate
u samicu — neka ga umore glađu — neka ga tuku — neka ga ubiju ako
hoće — samo da ga ne dadu ovome strašnom čoveku.
— Zaista! — reče gospodin Bambl podigavši ruke i oči k nebu što je
svečanije mogao. — Zaista! Od svih lukavih i prepredenih siročića koje
sam video u svom životu, Olivere, ti si jedan od najbestidnijih.
— Jezik za zube, sirotinjski staraoče, — reče drugi stari gospodin kad
je gospodin Bambl ispoljio svoj gnev tim složenim pridevom.
— Molim vaše gospodstvo za oproštaj, — reče gospodin Bambl ne
verujući svojim ušima. — Je li vaše gospodstvo meni nešto kazalo?
— Jeste. Jezik za zube.
Gospodin Bambl osta zabezeknut. Jednom opštinskom sirotinjskom
staraocu narediti da drži jezik za zubima! Pa to znači obrnuti svet naopako!
Stari gospodin u naočarima od kornjačine kore pogleda u svog druga; ovaj
značajno klimnu glavom.
— Uskraćujemo odobrenje ovom ugovoru — reče stari gospodin
odgurnuvši u stranu komad pergamenta dok je govorio.
— Nadam se, — promuca gospodin Limkinz — nadam se da sud neće
na osnovu neproverenog iskaza jednog nerazumnog deteta steći uverenje
da su rukovodioci sirotinjskog doma nepravilno postupali.
— Sud nije pozvan da se izjašnjava o tom pitanju — odgovori oštro
drugi stari gospodin. — Vratite ovo dete u sirotinjski dom i postupajte s
njim lepo. Njemu kanda to nedostaje.
Te iste večeri gospodin u belom prsniku je sasvim pouzdano i odlučno
tvrdio ne samo da će Oliver biti obešen, nego i da će biti udaren na muke i
raščerečen. Gospodin Bambl je zagonetno i tajanstveno vrteo glavom i
kazao kako bi želeo da od Olivera ispadne nešto dobro; na što je gospodin
Gemfild primetio kako bi želeo da Oliver bude poveren njemu, što izgleda
da su bile dve sasvim suprotne želje, iako su se on i opštinski sirotinjski
staralac slagali u najvećem broju pitanja.
Idućeg jutra javnost je ponovo bila obaveštena da se Oliver Tvist opet
ustupa uz naknadu, i da će pet funti biti plaćeno svakom onom ko bude
hteo da ga uzme.
 GLAVA IV

Oliver, pošto mu je ponuđeno drugo mesto, ulazi prvi put u javni život.

Kad u velikim porodicama za odraslog mladog čoveka ne može da se

nađe povoljno mesto ni putem kupovine, ni nasleđa, niti zakupa, postoji
veoma rasprostranjen običaj da se mladić šalje na more. Opštinski odbor,
ugledajući se na tako mudar i sposoban primer, održao je savetovanje o
mogućnosti da se Oliver Tvist ukrca na neki omanji trgovački brod koji
putuje u kakvo lepo nezdravo pristanište, što se samo po sebi
preporučivalo kao najbolje rešenje koje bi se moglo usvojiti u vezi s njim,
jer je sva prilika da će ga kapetan broda jednog dana posle ručka u
veselom raspoloženju pretući ili da će mu prosuti mozak gvozdenom
šipkom, te idući da obe zabave te vrste predstavljaju, kao što je
opštepoznato, omiljena razonođenja u kojima podjednako uživaju sva
gospoda koja pripadaju tom društvenom redu. Što je Odbor tu mogućnost
s ovoga gledišta duže razmatrao, sve su mu mnogostranija izgledala
preimućstva takvog jednog koraka; i došao je do zaključka da je jedini
način da se Oliver stvarno zbrine ako se bez odlaganja pošalje na more.
Gospodin Bambl je hitno poslat da prikupi razna prethodna
obaveštenja ne bi li pronašao nekog kapetana ili kakvo drugo lice kome je
potreban ,,mali“ bez ikoga svoga, i on se vraćao u sirotinjski dom da svoje
pretpostavljene obavesti o ishodu poverenog mu zadatka, kad na vratima
koga će da sretne ako ne uvaženu ličnost gospodina Soberija, vlasnika
pogrebnog zavoda.
Gospodin Soberi bio je visok, mršav, koščat čovek, odeven u izlizano
crno odelo, sa zakrpljenim pamučnim čarapama iste boje i cipelama
dostojnim njih. Crte njegovog lica po prirodi nisu bile stvorene za smeh, ali
on je uopšte uzev naginjao profesionalnoj šaljivosti. Korak mu je bio gibak
i lice mu je zračilo nekom unutrašnjom veselošću kad je prišao gospodinu
Bamblu i srdačno mu stegao ruku.
— Uzeo sam meru onim dvema ženama što su noćas umrle, gospodine
Bambl, — reče vlasnik pogrebnog zavoda.
— Vi ćete se obogatiti, gospodine Soberi, — reče sirotinjski staralac
zabadajući palac i kažiprst u burmuticu koju mu je nudio vlasnik
pogrebnog zavoda, burmuticu koja je predstavljala jedan duhovito
zamišljen mali uzorak patentiranog mrtvačkog kovčega. — Velim vam da
ćete se obogatiti, gospodine Soberi, — ponovi gospodin Bambl lupkajući
prijateljski svojim štapom vlasnika pogrebnog zavoda po ramenu.
— Mislite? — reče vlasnik pogrebnog zavoda, glasom koji je pola
dopuštao a pola osporavao tu mogućnost. — Cene koje je propisao
Opštinski odbor veoma su male, gospodine Bambl.
— Kao i kovčezi — odgovori opštinski sirotinjski staralac razvukavši
usne u znak osmejka, upravo u onoj meri u kojoj to podnosi dostojanstvo
jednog visokog činovnika.
Gospodinu Soberiju je to veoma polaskalo — kao što je, razume se, i
trebalo da bude — i on se dugo i bez prestanka smejao. — Imate pravo,
imate pravo, gospodine Bambl, — reče on najzad — to se ne može poreći
otkako je zaveden nov sistem ishrane, kovčezi su nešto uži i plići nego što
su bili; ali nešto moramo i mi da zaradimo, gospodine Bambl. Dobro
sušeno drvo je skupa roba, gospodine, a sve gvozdene drške dolaze iz
Birmingema, kanalom.
— Da, da, — reče gospodin Bambl — svaki posao ima svojih slabih
strana. Umerena zarada je, naravno, dopuštena.
— Razume se, razume se, — odgovori vlasnik pogrebnog zavoda — i
ako ne zaradimo na svakom pojedinom poslu, ja, to, znate, na kraju krajeva
ipak nekako nadoknadim — hi! hi! hi!
— Sasvim je tako — reče gospodin Bambl.
— Mada moram reći — nastavi vlasnik pogrebnog zavoda, vraćajući
se na tok svojih misli koje je sirotinjski staralac bio prekinuo — mada
moram reći, gospodine Bambl, da imam da se borim s jednom veoma
velikom teškoćom, a ona je u tome što debeli ljudi najbrže umiru. Ljudi
koji su nekad bili imućniji i godinama plaćali sirotinjski prirez prvi
popuste kad uđu u dom; i dopustite da vam kažem, r.ospodine Bambl, da
nam tri ili četiri palca iznad proračuna oduzima dobar deo zarade, osobito
kad čovek ima porodicu koju mora da izdržava, gospodine.
Kako je gospodin Soberi to govorio s ozlojeđenošću čoveka koji je
predmet iskorišćavanja, i kako je gospodin Bambl osetio da bi to moglo
dovesti do reči koje bi vređale dostojanstvo opštine, ovaj poslednji
gospodin je došao do zaključka da bi bilo savesno promeniti razgovor. I
kako su njegove misli najviše bile zaokupljene Oliverom Tvistom, on je
njega uzeo za predmet razgovora.
 — Uzgred budi rečeno — prozbori gospodin Bambl, — da li slučajno
ne znate nekoga kome bi bio potreban jedan dečak, a? Jedan opštinski
pitomac koji je u ovome trenutku teško breme, vodenični kamen, ako to
mogu reći, obešen opštini o vrat? Povoljni uslovi, gospodine Soberi,
povoljni uslovi! — Govoreći to gospodin Bambl je podigao štap do oglasa
iznad sebe i triput je oštro i odsečno kucnuo njime po rečima „pet funti“
koji su na oglasu bile štampane kosim slovima džinovske veličine.

— Da, da! — reče vlasnik pogrebnog zavoda uhvativši gospodina

Bambla za zlatom optočenu jaku njegovog službenog kaputa — o tome
sam upravo želeo s vama da govorim. Gle kako je to elegantno dugme,
dragi moj gospodine Bambl! Ranije mi to nikad nije palo u oči.
— Jeste, prilično lepo izgleda — reče sirotinjski staralac spuštajući
ponosito pogled na krupna bakarna dugmeta koja su krasila njegov kaput.
— Motiv je isti kao i na opštinskome grbu — milostivi Samarićanin koji
isceljuje bolesnog i ranjenog čoveka. Opštinski odbor mi ga je poklonio o
Novoj godini, gospodine Soberi. Prvi put sam ga obukao, sećam se,
prilikom izviđaja u vezi s onim propalim trgovcem koji je umro noću ispod
tuđe kapije.
— Znam — reče vlasnik pogrebnog zavoda. — Porota je unela u
zapisnik: ,Umro od posledica hladnoće i gladi,’ je li tako?
 Gospodin Bambl klimnu glavom odobravajući.
I uneli su poseban nalaz, mislim, — reče vlasnik pogrebnog preduzeća
— dodavši nekoliko reči u tome smislu kao da je za to pozvani opštinski
službenik...
— Ta ostavite! Koješta! — upade mu u reč opštinski sirotinjski
staralac. — Kad bi Odbor obraćao pažnju na sve budalaštine koje
predlažu te neznalice porotnici, on bi se lepo proveo.
— Sasvim tačno, — reče vlasnik pogrebnog preduzeća — „zaista bi se
lepo proveo.“
— Porotnici, — reče gospodin Bambl stežući čvrsto svoj štap, što je
uvek činio kad bi se naljutio — porotnici su nevaspitani ljudi, prostaci,
bedni gmizavci.
— I jesu — reče vlasnik pogrebnog preduzeća.
— To su praznoglavci i neznalice — reče sirotinjski staralac
odmahujući rukom s nipodaštavanjem.
— Potpuno ste u pravu — odobravao je vlasnik pogrebnog preduzeća.
— Ja ih prezirem — reče sirotinjski staralac crveneći sve više i više.
— I ja isto tako — odgovori vlasnik pogrebnog preduzeća.
— I da mi je samo da te bandoglave porotnike podržim nedelju-dve u
domu — reče sirotinjski staralac — pravila i propis našeg Odbora brzo bi
im uterali pamet u glavu.
— Neka ih đavo nosi — dodade na to vlasnik pogrebnog preduzeća.
Govoreći to, osmehivao se odobravajući ne bi li ublažio sve žešći gnev
srditog opštinskog službenika.
Gospodin Bambl skide svoj trorogi šešir; izvuče iz njega maramicu;
obrisa znoj koji mu je od ljutine izbio po čelu; ponovo stavi trorogi šešir
na glavu i okrećući se vlasniku pogrebnog zavoda, reče smirenim glasom:
— Dakle, šta ćemo s dečakom?
— Eh! — odgovori vlasnik pogrebnog zavoda — znate šta, gospodine
Bambl, ja plaćam veliki sirotinjski prirez.
— Hm! — reče gospodin Bambl. — Pa onda?
— Onda — odgovori vlasnik pogrebnog zavoda — mislim kad već
toliko plaćam za njih da imam pravo da iz njih izvučem što više mogu,
gospodine Bambl; i tako..., i tako ..., mislim da uzmem dečaka.
 Gospodin Bambl uhvati vlasnika pogrebnog zavoda pod ruku i uvede
ga u zgradu. Gospodin Soberi je ostao nasamo s Odborom pet minuta, i
bilo je utanačeno da će Oliver poći s njim te iste večeri „radi probe“ —
izraz koji znači, kad je u pitanju opštinski pitomac, da će ga gospodar
posle kraćeg ispitivanja, ako nađe da iz dečaka može izvući dovoljno rada
i da u njega ne unosi suviše hrane, uzeti na duži niz godina i činiti s njim
što mu je volja.
Kad je mali Oliver to popodne doveden pred „gospodu“ i kad mu je
rečeno da još iste večeri treba da ide jednom proizvođaču mrtvačkih
sanduka u svojstvu momka za sve i da će, ako se požali na svoje
zaposlenje ili ako se čak drzne da se ponovo vrati u dom, biti poslan na
more da ga tamo udave ili da mu razmrskaju glavu, što sve zavisi od
okolnosti — njega je sve to tako malo uzbudilo da su oni jednoglasno
izjavili kako je on okoreo mali nevaljalac te su naredili gospodinu Bamblu
da ga smesta vodi.
Elem, i pored toga što je sasvim prirodno da odbornici više nego svi
drugi ljudi na svetu treba u najvećoj meri da se zgražavaju i užasavaju i na
najmanji znak neosetljivosti od strane bilo koga, oni su se, u ovom
posebnom slučaju, prilično prevarili. Oliver u stvari nije bio premalo
osetljiv već je bio preterano osetljiv, ali zahvaljujući zlostavljanju kome je
bio izložen, bio je na najboljem putu da za ceo život zapadne u stanje
životinjske otupelosti i podmuklosti. Vest o svome novom opredeljenju
saslušao je u savršenom ćutanju; i pošto je uzeo u ruku svoj prtljag — koji
nije bilo osobito teško poneti, jer je sav stao u jedan svežanj mrke hartije
ne veći od pola stope u kvadratu i tri palca debljine — natukao je kapu na
oči i pošto se još jednom uhvatio za rukav od kaputa gospodina Bambla,
pošao je s tim velikodostojnikom na poprište novih patnji.
Neko vreme gospodin Bambl je vukao Olivera sobom ne zapažajući ga
niti mu išta govoreći; jer, opštinski staralac je nosio svoju glavu veoma
visoko, kao što ličnost tog položaja uvek i treba da čini; i, kako je dan bio
vetrovit, mali Oliver bivao je sav prekriven skutovima gospodin-
Bamblovog kaputa kada bi se oni na vetru otvarali i otkrivali divan prizor
pokazujući njegov posuvraćeni prsnik i sive somotske čakšire. Kada su se
približili mestu svoga opredeljenja, međutim, gospodin Bambl pomisli da
bi bilo probitačno da pogleda dole i vidi je li dečko spreman za smotru od
strane njegovog novog gospodara; shodno čemu je i postupio uz izraz lica
koji priliči jednom blagonaklonom zaštitniku.
 — Olivere! — reče gospodin Bambl.
— Izvolilte, gospodine, — odgovori Oliver slabim, uzdrhtalim glasom.
— Skloni tu kapu s očiju i digni glavu, mladi gospodine.
I pored toga što je Oliver odmah učinio ono što se od njega tražilo i
nadlanicom svoje slobodne ruke brzo prevukao preko očiju, ipak mu je
ostala jedna suza u njima kad je pogledao nagore u pravcu svoga vođe. I
dok je gospodin Bambl strogo gledao u njega, ta suza mu je skliznula niz
obraz. Za njom je pošla još jedna, i još jedna. Dete je učinilo snažan napor
da ih zaustavi, ali taj napor je ostao bez uspeha. Oslobodivši drugu svoju
ruku od gospodina Bambla, pokrio je lice obema rukama i zaplakao a suze
su mu tekle između mršavih prstiju.
— Dabome! — uzviknu gospodin Bambl zaustavivši se naglo i
streljajući svoga malog štićenika pogledom punim zlobe. — Dabome! Od
svih najnezahvalnijih i najpokvarenijih dečaka koje sam video u svom
životu, Olivere, ti si naj...
— Nisam, nisam, gospodine, — zajeca Oliver prionuvši za ruku koja
je držala dobro poznati štap. Nisam, nisam, gospodine; biću dobar, verujte;
verujte mi, biću dobar, gospodine! Ja sam sasvim mali dečak, gospodine; i
tako..., tako...
— Šta tako? — upita gospodin Bambl začuđeno.
— Tako sam, gospodine! Bez ikoga svoga! — plakalo je dete. — Svi
me mrze. O, gospodine, nemojte, nemojte molim vas da se ljutite na mene!
— Dete se lupalo u grudi i gledalo u lice svog pratioca dok su mu suze
očajanja lile niz obraze.
Gospodin Bambl je posmatrao nekoliko trenutaka s izvesnim čuđenjem
Oliverov jadni i bespomoćni izgled, tri-četiri puta se hrapavo zakašljao; i,
pošto je nešto promrmljao u vezi ,,s tim prokletim kašljem“, naredi Oliveru
da obriše oči i da se ponaša kao dobar dečko. Zatim, pošto ga je ponovo
uhvatio za ruku, ćuteći je nastavio dalje s njim.
Vlasnik pogrebnog zavoda tek što je bio zatvorio kapiju na svojoj
radnji i upisivao je izvesne stavke u dnevnik pri svetlosti sumorne sveće
koja je sasvim odgovarala okolini, kad gospodin Bambl uđe unutra.
— Aha! — reče vlasnik pogrebnog zavoda dižući oči s knjige i
zaustavivši se na polovini reči: — Jeste li to vi, Bambl?
— Niko drugi do ja, gospodine Soberi, — odgovori opštinski staralac.
— Evo! Doveo sam dečaka. — Oliver se pokloni.
— Aha, to je taj dečko, je li? — reče vlasnik pogrebnog zavoda
podižući sveću iznad svoje glave da bi bolje video Olivera. — Gospođo
Soberi, hoćete li biti ljubazni da dođete ovamo na jedan trenutak, draga
moja?
Gospođa Soberi se pomoli iz sobice iza radnje i pokaza da je mala,
mršava, spečena žena, s licem kao u veštice.
— Evo, draga moja, — reče gospodin Soberi smerno — ovo je taj
dečak iz sirotinjskog doma o kome sam ti govorio. — Oliver se ponovo
pokloni.
— Gospode! — reče žena vlasnika pogrebnog zavoda — kako je sitan.
— Zaista, prilično je sitan — odgovori gospodin Bambl gledajući u
Olivera kao da je on kriv što nije veći — jeste sitan je. To se ne može
poreći. Ali će porasti, gospođo Soberi, — porašće.
— O, svakako da hoće, — odgovori žena mrzovoljno — od naše hrane
i našeg pića. Ne vidim ja nikakve vajde od opštinske dece, ne ja bogme.
Jer ona uvek skuplje staju nego što vrede. Ali muškarci uvek misle da sve
najbolje znaju. Hajde! Gubi se niz stepenice, kosture jedan mali. —
Rekavši to žena otvori jedna sporedna vrata i gurnu Olivera niz strme
stepenice u nekakvu kamenu odaju, zagušljivu i mračnu, koja je
predstavljala prednji deo podruma za ugalj i bila zvana „kuhinjom“. Tamo
je sedela jedna zapuštena devojka u cipelama iskrivljenih peta i u plavim
veoma poderanim čarapama od grube vune.
— Slušaj, Šarlota, — reče gospođa Soberi koja je sišla za Oliverom —
podaj ovome deranu nešto od onoga hladnog jela što je ostavljeno za
Tripa. On se odjutros nije vratio kući te može da prođe i bez toga. Rekla
bih da mali nije tako veliki probirač — je li tako, mali?
Oliver čije su oči blesnule pri pomenu hrane i koji je sav drhtao od
želje da se naklopi na jelo, odgovori da nije probirač; i jedan tanjir raznih
izmešanih ostataka jela bi stavljen pred njega.
Voleo bih da je neki dobro uhranjen filozof — čija se hrana i piće
pretvaraju u žuč u njemu, čija je krv led, čije je srce gvožđe — voleo bih
da je on video Olivera Tvista kako halapljivo grabi slatke zalogaje koje ni
pas ne bi hteo. Voleo bih da je bio svedok užasne halapljivosti s kojom je
Oliver otkidao zalogaje sa svom divljačnošću koju uliva glad. Postoji
samo jedna stvar koju bih više voleo, a ta je da vidim toga filozofa kako
sam jede takav obrok i s takvim istim uživanjem.
— Dakle, — reče žena vlasnika pogrebnog zavoda kad je Oliver
završio s večerom, prizor koji je ona posmatrala s nemim užasom jer je on
kod nje izazvao kobne slutnje u vezi s njegovim budućim apetitom — jesi
li gotov?
Kad nadomak njemu nije bilo više ničega za jelo, Oliver odgovori
potvrdno.
— Onda hajde sa mnom — reče gospođa Soberi uzimajući neku
čađavu i prljavu svetiljku i pošavši uz stepenice — tvoja postelja je ispod
tezge. Mislim da te neće biti strah što ćeš spavati među mrtvačkim
sanducima? Ali svejedno je hoćeš li se bojati ili nećeš, jer nema drugog
mesta na kome bi mogao spavati. Hajde, neću valjda zbog tebe da stojim
ovde cele noći!
Oliver više nije oklevao nego pokorno pođe za svojom novom
gospodaricom.
 GLAVA V

Oliver stiče nova poznanstva — prisustvujući prvi put jednom

pogrebu dobija nepovoljno mišljenje o poslovima svoga gospodara.

Ostavljen sam u radnji vlasnika pogrebnog zavoda, Oliver spusti

svetiljku na jednu klupu i plašljivo se obazre oko sebe s osećanjem straha
i groze, što će mnogi ljudi i znatno stariji od njega nesumnjivo razumeti.
Jedan nedovršen mrtvački kovčeg na crnim nogarima, koji je stajao nasred
radnje, izgledao je tako jeziv i toliko je podsećao na smrt da su ga hladni
žmarci podilazili kad god bi pogledao u pravcu tog strašnog predmeta, i
izbezumljen od užasa očekivao je svakog časa da neka grozna avet polako
pomoli svoju glavu iz njega. Duž zida je stajao prislonjen u pravilnom
nizu, dugačak red brestovih dasaka istoga oblika; u polutami one su ličile
na sablasti širokih pleća koje drže ruke u džepovima od pantalona.
Metalne pločice za okivanje kovčega, brestove iverke, ekseri sa sjajnim
glavama i otpaci od crne tkanine ležali su razbacani po podu; a zid iza
tezge bio je ukrašen jednom veoma živopisnom slikom koja je
predstavljala dvojicu službenika pogrebnog preduzeća kako zakopčani do
grla drže počasnu stražu pred prostranim ulazom nekog gospodskog doma,
dok su se iz daljine približavala pogrebna kola koja vuku četiri vranca.
Radnja je bila zatvorena i u njoj je bila zapara; i vazduh kao da je bio
ispunjen mirisom mrtvačkih sanduka. Udubljenje ispod tezge u koje je
bačen dušek ispunjen vunenim otpacima i krpama ličilo je na grob.
Nisu samo turobna osećanja pritiskivala Oliverovu dušu. Bio je sam i
na neobičnom mestu; a mi svi znamo kako se ponekad i najjači od nas
osećaju malodušnim i očajnim u takvom položaju. Dečak je bio bez ikoga
na svetu. Nikakva sveža rana zbog nedavnog rastanka nije tištala njegovu
dušu; odsustvo nikakvog dragog i voljenog lica nije žalostilo njegovo srce.
Ali srce mu je, pri svem tom, bilo tužno i poželeo je, kad se uvukao u
svoju uzanu postelju da mu ona bude mrtvački kovčeg i da ga odnesu na
groblje da tamo tiho sniva svoj večni san, dok mu se visoka trava blago
leluja nad glavom i duboki zvuci staroga zvona ga miluju u njegovom
večnom snu.
Olivera je ujutru probudio snažan udarac nogom u vrata od radnje,
udarac koji je dolazio spolja; i pre no što je stigao da navuče odelo taj
udarac se ponovio, srdito i žestoko, oko dvadeset i pet puta od prilike.
Kad je počeo da skida lanac, noge su odustale od daljeg lupanja i začuo se
jedan glas. — Je li ti, hoćeš li da otvoriš vrata? — vikao je glas koji je
pripadao onim nogama što su lupale u vrata.
— Hoću, odmah, gospodine, — odgovori Oliver skidajući lanac i
okrećući ključ.
— Da nisi ti taj novi šegrt, je li? — reče glas kroz ključaonicu.
— Jesam, gospodine, — odgovori Oliver.
— Koliko imaš godina? — upita glas.
— Deset, gospodine, — odgovori Oliver.
— Onda ću da ti namestim rebra čim uđem — reče glas — čekaj samo
dok ti dođem, ti rđo sirotinjska! — i pošto je dao to ljubazno obećanje,
glas poče da zvižduće.
Oliver je isuviše često bivao izlagan postupku čije značenje veoma
slikovito izražava maločas navedeni glagol da bi gajio i najmanju sumnju
hoće li sopstvenik toga glasa, bez obzira ko je, na najčasniji način da
iskupi svoje obećanje. On povuče rezu drhtavom rukom i otvori vrata.
Trenutak ili dva Oliver je gledao gore uz ulicu, i dole niz ulicu, i preko
ulice, verujući da je nepoznati koji mu se obratio kroz ključaonicu odšetao
nekoliko koraka da se zagreje; jer nije opazio nikoga sem jednog velikog
dečka pitomca dobrotvornog društva kako sedi na banku pred kućom i
jede komad hleba s maslacem, koji je sekao perorezom na kriške veličine
njegovih usta, i onda ih s velikom veštinom ubacivao sebi u grlo.
— Izvinite, gospodine, — reče Oliver najzad videći da se nikakav
drugi posetilac ne pojavljuje — jeste li vi kucali?
— Ja sam lupao nogom — odgovori pitomac dobrotvornog društva.
— Da niste želeli mrtvački sanduk, gospodine? — pitao je bezazleno
Oliver.
Ovo kao da je pitomca dobrotvornog društva strahovito razjarilo; rekao
je da će mrtvački sanduk uskoro biti potreban Oliveru ako on na taj način
bude zbijao šalu sa svojim pretpostavljenim.
— Čini mi se da još ne znaš ko sam ja, sirotinjo? — nastavi pitomac
dobrotvornog društva spuštajući se s banka i sve se jače mršteći.
— Ne, gospodine, — odvrati Oliver.
— Ja sam gospodin Noje Klejpol — reče pitomac dobrotvornog
društva — a ti si moj potčinjeni. Skidaj te kapke, lenštino jedna prokleta!
— Rekavši to gospodin Klejpol zadade Oliveru jedan udarac nogom i uđe
u radnju s izrazom dostojanstva, što mu je znatno podizalo ugled. Veoma je
teško jednom mladiću velike glave, sitnih očiju, nezgrapnog stasa i
nezahvalnog lica da izgleda dostojanstven pod bilo kakvim okolnostima;
ali to je osobito teško onda kad se tim ličnim čarima dodaju još crven nos
i žute čakšire.
Oliver je skinuo kapke i kad je pokušao da prvi od njih odnese u malo
dvorište pored kuće u kome su kapci stajali preko dana, on se pod
njegovim teretom zateturao i razbio jedno okno; Noje, pošto ga je ljubazno
posmatrao i tešio uveravajući ga da će „platiti svoje“, udostojio ga je
svoje pomoći. Ubrzo zatim sišao je i gospodin Soberi. Odmah za njim
pojavila se i gospođa Soberi; a Oliver, pošto je „platio svoje“, čime se
ispunilo Nojevo predskazivanje, pošao je s tim mladim džentlmenom niza
stepenice po doručak.
— Priđi bliže vatri, Noje, — reče Šarlota. — Sačuvala sam za tebe
komadić slanine od gazdinog doručka. Olivere, zatvori ta vrata za
gospodinom Nojem i uzmi ono što sam ti stavila na poklopac od kutije za
hleb. Evo ti čaja; nosi ga na onaj sanduk i tamo ga popij, i požuri se jer će
te zvati da im pripaziš na radnju. Čuješ li?
— Čuješ li, sirotinjo? — reče Noje Klejpol.
— Zaboga, Noje, — reče Šarlota — šta ti je! Zašto ne ostaviš dete na
miru?
— Da ga ostavim na miru! — reče Noje. — Što se toga tiče, svi ga
ostavljaju dovoljno na miru. Ni otac ni mati mu se ne mešaju u njegove
stvari. Sva njegova rodbina ga pušta da radi šta hoće. Zar nije tako,
Šarlota? Hi! hi! hi!
— O, šaljivčino jedna! — reče Šarlota i pršte u smeh, u čemu joj se
pridruži i Noje; posle toga su oboje podrugljivo i s prezrenjem gledali na
jadnoga Olivera Tvista, dok je on dršćući sedeo na sanduku u
najhladnijem uglu odaje i jeo ustajale komade hleba koji su naročito za
njega bili ostavljeni.
Noje je bio pitomac dobrotvornog društva a ne siroče iz sirotinjskog
doma. Nije bio nahoče jer je mogao da navede svoj rodoslov unazad sve
do svojih roditelja koji su živeli nedaleko odatle; mati mu je prala tuđe
rublje a otac mu je bio isluženi vojnik koji se napijao i imao drvenu nogu i
penziju od dva i po penija i još nešto više dnevno. Dućanski momci iz
susedstva oduvek su na ulici izdevali Noju najpogrdnije nadimke kao što
su ,,gladnica“, „golja“ i slično; i Noje je to ćutke podnosio. Sad, međutim,
kad mu je sreća na put stavila jedno siroče bez zaštite na koje i najveći
bednik može s prezirom da ukaže prstom, on se na njemu dvostruko svetio.
To pruža izvrstan predmet za razmišljanje. Pokazuje nam kako lepa stvar
može da bude ljudska priroda ponekad; i kako su ravnomerno isto divne
osobine razvijene kod najotmenije gospode kao i kod najobičnijeg pitomca
dobrotvornog društva.
Bilo je prošlo već tri nedelje ili mesec dana kako je Oliver živeo kod
vlasnika pogrebnog zavoda. Kapci su bili stavljeni i gospodin i gospođa
Soberi su večerali u sobici iza radnje, kad gospodin Soberi, pošto je u
svoju ženu nekoliko puta sa strahopoštovanjem pogledao progovori: —
Draga moja... — Imao je nameru da još nešto kaže ali gospođa Soberi je
podigla oči s tako čudnim i neljubaznim izrazom na licu da je on smesta
umuknuo.
— Dakle, — reče gospođa Soberi oštro.
— Ništa, draga, ništa, — reče gospodin Soberi.
— Uh, što si dosadan! — reče gospođa Soberi.
— Nemoj biti takva, draga moja, — reče gospodin Soberi ponizno. —
Mislio sam da nećeš da me saslušaš, draga. Hteo sam da kažem ...
— Ah, zadrži za sebe to što si hteo da mi kažeš — preseče ga gospođa
Soberi. — Ja sam niko i ništa; nemoj mene da pitaš za savet, molim te. Ja
ne želim da se uplićem u tvoje tajne. — Izgovorivši to gospođa Soberi
pršte u razdragan smeh koji nije slutio ni na šta dobro.
— Ali, draga moja, — reče gospodin Soberi — hteo bih da te pitam za
savet.
— Ne, ne, nemoj mene da pitaš — odgovori gospođa Soberi, praveći
se uvređenom — traži savet od koga drugog, i ponovo pršte u razdražen
smeh koji je gospodina Soberija silno uplašio. To je veoma dobro poznata
i sigurno proverena bračna taktika koja vrlo često dovodi do uspeha. Ona
je jednim mahom dovela gospodina Soberija u položaj čoveka koji
preklinje, kao za neku osobitu milost, da mu se dopusti da kaže ono što je
gospođa Soberi u najvišoj meri želela da sazna. Posle kraće prepirke koja
je potrajala manje od tri četvrt sata, taj ustupak mu je najvelikodušnije
učinjen.
 — U pitanju je samo mali Tvist, draga, — reče gospodin Soberi. —
Taj dečak, draga moja, izgleda vrlo dobro.
— Nije ni čudo, jer dobro jede, — primeti ova gospođa.
— Ima neki tužan izraz na licu, draga, — nastavi gospodin Soberi —
što je odlična stvar. Mogao bi da bude prvoklasan pratilac sprovoda,
draga.
Gospođa Soberi podiže glavu prilično začuđena. Gospodin Soberi to
opazi i, ne ostavljajući vremena toj dobroj gospođi da učini neku
primedbu, nastavi:
— Ne mislim pravi pratilac sprovoda koji bi prisustvovao pogrebima
odraslih osoba, draga, nego samo dečjim pogrebima. To bi bilo nešto
sasvim novo imati pratioca sprovoda koji bi odgovarao uzrastu pokojnika,
draga. Veruj, to bi načinilo sjajan utisak.
Gospođu Soberi, koja je imala veoma mnogo ukusa u pitanjima
odavanja poslednjih počasti, zadivila je novina te zamisli; ali, kako bi
njeno dostojanstvo bilo umanjeno ako bi to u takvim okolnostima i
priznala, ona je samo zapitala, veoma oštro, zašto se takva misao nije
ranije javila duhu njenoga muža. Gospodin Soberi je iz toga sasvim
pravilno zaključio da je njegov predlog prihvaćen; odmah je, dakle,
odlučeno da se Oliver što pre uputi u tajne poziva i da će radi toga da
prati svoga gospodara prvom prilikom kad njegove usluge kome budu
zatrebale.
Tu priliku nije trebalo dugo čekati. Idućeg jutra, pola časa posle
doručka, u radnju je ušao gospodin Bambl; i pošto je prislonio svoj štap uz
tezgu, izvukao je iz džepa veliku kožnu lisnicu, iz nje je izvadio komadić
hartije i pružio ga gospodinu Soberiju.
— Aha! — reče vlasnik pogrebnog zavoda preletevši hartiju veselim
pogledom — porudžbina za mrtvački sanduk, je li?
— Prvo za mrtvački sanduk, a posle toga i za jedan opštinski pogreb
— odgovori gospodin Bambl vezujući remenom kožnu lisnicu koja je, kao
i on bila veoma glomazna.
— Bejton — reče vlasnik pogrebnog zavoda dižući pogled sa hartije na
gospodina Bambla. — Nikada dosad nisam čuo za to ime.
Bambl zavrte glavom odgovarajući:
— Tvrdoglav svet, gospodine Soberi; veoma tvrdoglav. I drzak isto
tako, rekao bih, gospodine moj.
— E, drzak? — uzviknu gospodin Soberi s podrugljivim osmehom. —
Pa to je isuviše.
— Oh, to je da se čoveku smuči — odgovori sirotinjski staralac. —
Neshvatljivo, gospodine Soberi!
— Zaista je neshvatljivo potvrdi vlasnik pogrebnog zavoda.
— Čuli smo za tu porodicu tek pretprošle noći — reče sirotinjski
staralac — i ne bismo uopšte ni znali za nju da se jedna žena koja stanuje
u istoj kući nije obratila Opštinskom odboru i zamolila ga da pošalje
opštinskog lekara da obiđe neku ženu kojoj je bilo vrlo rđavo. Lekar je bio
izišao na večeru: ali njegov pomoćnik (koji je veoma sposoban mladić)
smesta im je poslao neki lek u boci od crnila za obuću.
— Eto, to je hitna pomoć — reče vlasnik pogrebnog zavoda.
— Dabome, to je hitna pomoć! odgovori sirotinjski staralac. — Ali šta
je bilo posle toga; kakvu su nezahvalnost pokazali ti buntovnici,
gospodine? Evo kakvu: muž poručuje da taj lek ne odgovara bolesti
njegove žene i da ona neće da ga uzme..., kaže da neće da ga uzme,
gospodine moj. Dobar, snažan, sposoban lek, koji je s velikim uspehom
primljen u slučaju dvojice irskih radnika i jednog ugljara, samo nedelju
dana ranije — poslan im badava, zajedno s bocom od crnila za obuću — a
on poručuje da ona neće da ga uzme, gospodine moj!
Preživljavajući u svojoj duši sav užas ovakvog ponašanja gospodin
Bambl snažno tresnu štapom po tezgi i pocrvene od gneva.
— Zaista, — reče vlasnik pogrebnog zavoda. — Nikad ne bih ...
— Nikad, gospodine! — uzviknu sirotinjski staralac. — Ne, to nikad
niko ne bi poverovao; ali, pošto je žena umrla, moramo da je sahranimo; a
ovo je nalog; i ukoliko brže to bude učinjeno, utoliko bolje.
Rekavši to gospodin Bambl stavi prvo naopako svoj trorogi šešir u
groznici uzbuđenja koje je zahvatilo toga revnosnog opštinskog službenika
i izlete iz radnje.
— Znaš, bio je isuviše ljut, Olivere, te je zaboravio čak i da pita za
tebe! — reče gospodin Soberi gledajući za opštinskim staraocem kako
grabi niz ulicu.
— Znam, gospodine, — odgovori Oliver, koji se za vreme toga
razgovora svojski starao da ostane van vidika i koji je drhtao od glave do
pete i kad se samo seti gospodin Bamblovog glasa. Nije, međutim, bilo
potrebno da se plaši i da se krije od pogleda gospodina Bambla, jer je taj
službenik, na kojeg je predskazanje gospodina u belom prsniku ostavilo
veoma snažan utisak, smatrao da je sad, kad je vlasnik pogrebnog zavoda
uzeo Olivera na probu, probitačnije izbegavati taj predmet razgovora, sve
dok gospodin Soberi ne bude čvrsto vezan ugovorom na sedam godina i
dok tako ne bude stvarno prošla svaka opasnost da Oliver ponovo padne
na teret Opštine.
— Dakle, — reče gospodin Soberi uzimajući šešir — što taj posao
budemo pre svršili, biće utoliko bolje. Noje, pripazi na radnju. Olivere,
uzmi kapu i pođi sa mnom. — Oliver posluša i pođe za svojim
gospodarem po zvaničnoj dužnosti.
Išli su neko vreme kroz najživlji i najnaseljeniji deo grada; a zatim,
pošto su skrenuli u jednu uzanu ulicu, prljaviju i bedniju od svih kroz koje
su dotle prošli, zastali su ne bi li ugledali kuću koju su tražili. Zgrade s
obe strane ulice bile su visoke i velike, ali veoma stare, i u njima su
stanovali ljudi iz najsiromašnijih društvenih slojeva, što je i njihova
zapuštena spoljašnjost već dovoljno jasno pokazivala, te nije bilo potrebno
da to u isti mah potvrđuju svojim prljavim izgledom i ono nekoliko ljudi i
žena koji su se, ruku prekrštenih na grudima i presamićeni, s vremena na
vreme šunjali ulicom. Veliki broj tih zgrada imao je dućane u prizemlju, ali
dućani su bili zatvoreni i upola razvaljeni; samo su gornji spratovi bili
nastanjeni. Neke kuće sklone padu usled dotrajalosti, a da se ne bi srušile
na ulicu bile su poduprte ogromnim drvenim gredama uprtim u zidove i
čvrsto ukopanim u zemlju; ali čak i te polusrušene straćare kao da su za
svoja noćna prebivališta izabrali neki jadni beskućnici, jer su mnoge od
neotesanih dasaka koje su služile, umesto vrata i prozora bile pomerene sa
svojih mesta da bi načinile otvor dovoljno širok da kroz njega prođe
ljudsko telo. Voda u oluku bila je ustajala i zagađena. I sami pacovi koji
su ovde-onde ležali raspadajući se bili su očigledno uginuli od gladi.
Na otvorenim vratima pred kojima su se Oliver i njegov gospodar
zaustavili nije bilo ni zvekira niti ručnog zvona, te oprezno pipajući po
mračnom stepeništu i upozorivši Olivera da se drži za njega i da se ne boji,
vlasnik pogrebnog zavoda se pope do prvog sprata. Spotaknuvši se o jedna
vrata na odmorištu, on zakuca na njih.
Otvorila ih je jedna devojčica od trinaest-četrnaest godina. Vlasnik
pogrebnog zavoda čim je pogledom preleteo sobu, odmah je znao da je to
stan u koji je bio upućen. Ušao je unutra; Oliver je pošao za njim.
U sobi nije bilo vatre; neki čovek je međutim po navici čučao ispred
prazne peći. Jedna starica je isto tako bila privukla šamlicu hladnome
ognjištu i sedela je pored njega. U drugom uglu bilo je nekoliko dece u
ritama; a u jednom omanjem udubljenju, prema vratima, ležalo je na zemlji
nešto pokriveno starim guberom. Oliver pretrnu kad ugleda taj prizor i
nehotice se pribi bliže uza svoga gospodara; jer i pored toga što je to bilo
pokriveno, dečko je osetio da je to leš.
Lice u čoveka bilo je mršavo i veoma bledo; kosa i brada bile su mu
prosede; oči krvave. Staričino lice bilo je smežurano, dva preostala zuba
su joj se nadnosila nad donju usnu, a oči su joj bile usijane i prodiruće.
Oliver nije smeo da pogleda ni u nju ni u čoveka. Ličili su mu na one
pacove koje je video napolju.
— Da joj niko nije prišao — reče čovek nakostrešivši se besno kad se
vlasnik pogrebnog zavoda približio udubljenju. — Nazad! Prokletije jedne,
nazad, ako vam je život mio!
— Ta manite se gluposti, dobri čoveče, — reče vlasnik pogrebnog
zavoda, koji je bio navikao da viđa ljudsku bedu u svim njenim oblicima.
— Koješta!
— Kažem vam, — reče čovek stežući pesnice i lupajući besno nogom
o pod — kažem vam da ne dam da je zakopate u zemlju. Ona tamo neće
naći mira. Crvi će samo da je muče — neće da je jedu, toliko je mršava.
Vlasnik pogrebnog zavoda nije ništa odgovorio na to buncanje; samo
je, izvadivši traku za merenje iz džepa, klekao za trenutak pored mrtvoga
tela.
— Oh! — reče čovek — briznuvši u plač i bacivši se na kolena čelo
nogu pokojnice. — Kleknite — kleknite oko nje svi vi, i zapamtite moje
reči! Kažem vam, umrla je od gladi. Nisam znao koliko joj je rđavo sve
dok je groznica nije uhvatila; i onda su joj kosti počele probijati kroz kožu.
Nije bilo ni vatre ni svetlosti; umrla je u mraku — u mraku! Nije mogla da
vidi čak ni lica svoje dece i mi smo je slušali kako na samrti šapće njihova
imena. Išao sam zbog nje u prošnju po ulicama; a oni su me uhapsili. Kad
sam se vratio, bila je na umoru; i srce se u meni skamenilo jer su je oni
umorili glađu. Kunem se bogom kao svedokom! Glađu su je umorili! —
Uhvatio se rukama za kosu i, uz užasan krik, skotrljao se na pod ukočenih
očiju dok mu je pena izbijala na usta.
Prestravljena deca su gorko plakala; ali im starica koja je dotle bila
tako mirna kao da je potpuno gluva za sve što se oko nje događa, zapreti
da ćute. Zatim, pošto je odrešila kravatu čoveku koji je neprestano ležao
prostrt na podu, ona se doteturala do vlasnika pogrebnog zavoda.
— To mi je kći — reče starica mašući u pravcu leša; dok je to
govorila gledala je izgubljenim pogledom koji je na takvom mestu bio i
sablasniji i od same smrti. — Gospode, Gospode! Kako je to čudno što ja
koja sam je rodila i koja sam onda bila zrela žena, što sam još živa i
zdrava, a ona leži ovde tako hladna i nepomična! Gospode, Gospode! Kad
samo pomislim na to: ta to je kao u nekoj priči — kao u nekoj priči!
Dok je to jadno stvorenje mrmljalo i prigušeno se kikotalo u svojoj
jezivoj veselosti, vlasnik pogrebnog zavoda se okrete da pođe.
— Stanite, stanite! — reče starica upinjući se da govori glasno. —
Hoće li biti sahranjena sutra, ili prekosutra, ili večeras? Ja sam je
pripremila za ukop; i ja moram da je otpratim, znate. Pošaljite mi jedan
veliki ogrtač — i jako topao; jer napolju je ciča zima. Trebalo bi nam i
kolača i vina isto tako pre no što pođemo! Ali ne mora; pošaljite nam malo
hleba — samo jedan hleb i nešto vode. Hoćemo li dobiti malo hleba,
prijatelju? — upita žudno hvatajući za kaput vlasnika pogrebnog zavoda
kad je on ponovo pošao vratima.
— Da, da, — reče vlasnik pogrebnog zavoda — razume se. Sve što
budete hteli! — Oslobodio se staričinih ruku i, povukavši Olivera za
sobom, pohitao je napolje.
Sutradan (porodica je u međuvremenu dobila hleb od jednog kilograma
i komad sira, što je gospodin Bambl lično doneo) Oliver i njegov gospodar
su se vratili u to jadno obitovalište u koje je gospodin Bambl već bio
stigao u pratnji četvorice ljudi iz sirotinjskog doma koji su imali da
odigraju ulogu nosača. Neki stari crni ogrtač bio je prebačen preko
dronjaka u koje su bili odeveni starica i čovek; i pošto je prosti drveni
sanduk zakovan, nosači su ga podigli na rame i izneli na ulicu.
— A sad morate da pustite korak što brže možete, stara! — šanu
Soberi u uho starici. — Već smo prilično zadocnili; i ne smemo dopustiti
da sveštenik čeka. Napred, momci — što brže možete!
Dobivši to naređenje nosači ubrzaše korak pod svojim lakim teretom, a
dvoje ožalošćenih je išlo za njima kako je znalo i umelo. Gospodin Bambl
i Soberi išli su na čelu vrlo oštrim korakom; a Oliver, čije noge nisu bile
tako dugačke kao u njegovog gospodara, potrčkavao je sa strane.
Međutim, nije postojala tako velika potreba za žurbom kao što je to
gospodin Soberi pretpostavljao; jer kad su stigli do onog zabačenog mesta
na groblju gde su rasle koprive i gde je opština sahranjivala sirotinju,
sveštenik još nije bio stigao; a crkvenjak, koji je sedeo kraj vatre u
crkvenoj kancelariji, kao da je mislio da on verovatno neće ni doći pre
jednoga sata. Tako nosači spustiše kovčeg na ivicu groba, a dvoje
ožalošćenih je strpljivo čekalo stojeći u žitkom blatu, dok je hladna kiša
sipala na njih. Odrpani dečaci koje je ovaj prizor privukao na groblje krili
su se i igrali žmurke oko nadgrobnih spomenika, ali su, da bi uneli
raznovrsnosti u svoju zabavu, preskakali kovčeg s jedne i s druge strane.
Gospodin Soberi i gospodin Bambl, kao lični prijatelji crkvenjakovi, sedeli
su s njim kraj vatre i čitali novine.
Najzad, posle čekanja koje je potrajalo nešto duže od jednog časa,
gospodin Bambl i gospodin Soberi, a i crkvenjak, mogli su se videti kako
trče u pravcu groba. Odmah za njima pojavio se i sveštenik koji je uz put
navlačio odeždu. Gospodin Bambl zatim lupi štapom jednoga ili dvojicu
od dečaka da bi tobož sačuvao red i dostojanstvo obreda; a uvaženi
džentlmen, pošto je očitao od opela koliko je moglo da se zbije u četiri
minuta, predade odeždu crkvenjaku i ponovo ode.
— E sad, Bile! — reče Soberi grobaru — zaspi!
To nije bio nimalo težak posao jer je grob bio tako pun da je poslednji
kovčeg bio svega nekoliko lopata ispod površine. Grobar baci na kovčeg
nekoliko lopata zemlje, utaba je ovlaš nogama, stavi lopatu na rame i ode
praćen dečacima koji su nezadovoljno i veoma glasno gunđali što im je
zabava tako brzo uskraćena.
— Hajde, prijatelju dragi! — reče Bambl tapšući čoveka po leđima. —
Hoće da zatvore groblje.
Čovek koji se nikako nije bio pokrenuo otkako je zauzeo svoje mesto
pokraj groba prenu se, podiže glavu, pogleda ukočeno u lice koje ga je
oslovilo, pođe nekoliko koraka i sruči se na zemlju obeznanjen. Suluda
starica bila je isuviše zauzeta žalošću zbog gubitka ogrtača (koji joj je
vlasnik pogrebnog zavoda oduzeo) da bi obraćala ikakvu pažnju na njega,
te su ga polili hladnom vodom, a kad se povratio i oni ga zdrava i čitava
izneli iz groblja, zaključali su grobljansku kapiju i svako je otišao na svoju
stranu.
— Dakle, Olivere — upita Soberi dok su se vraćali kući — kako ti se
sviđa.
— Prilično, hvala na pitanju, gospodine, — odgovori Oliver veoma se
ustežući. — Ne sviđa mi se osobito, gospodine.
— O, polako, vremenom ćeš se navići, Olivere, — reče Soberi. —
Nije to ništa kad se čovek jednom već privikne, dete moje.
Oliver se pitao u sebi da li je gospodinu Soberiju bilo potrebno dugo
vremena da se na to privikne. Ali je smatrao da je bolje ako ne postavi to
pitanje; i vratio se u radnju razmišljajući o svemu onome što je video i
čuo.
 GLAVA VI

Oliver, izazvan Nojevim zlostavljanjem, prelazi u napad i dovodi Noja u

priličnu zabunu.

Pošto je probni mesec istekao, Oliver je zvanično postao šegrt. Upravo

u to vreme vladala je divlja rednja. Trgovačkim jezikom rečeno, postojala
je velika tražnja za mrtvačkim sanducima, i, u roku od nekoliko nedelja,
Oliver je stekao mnogo iskustva. Uspeh oštroumnog pronalaska gospodina
Soberija premašio je i njegove najveće nade. Ni najstariji stanovnici nisu
zapamtili da su boginje nekad tako besnele ili da su deca toliko umirala od
njih; i bio je veliki broj tih tužnih sprovoda na čelu kojih je stupao mali
Oliver sa crnom trakom na šeširu koja mu je dosezala do kolena, na
neopisivo divljenje i ganutost svih matera u gradu. Kako je Oliver pratio
svog gospodara i prilikom njegovih poduhvata u vezi sa sahranama
odraslih, a da bi stekao ono smireno držanje i prisebnost koji su neophodni
jednom pratiocu sprovoda, imao je veoma često da posmatra ono divno
mirenje sa sudbinom i duševnu snagu s kojima su pojedini hrabri i otporni
ljudi snosili svoja iskušenja i gubitke.
Kad bi, na primer, Soberi dobio porudžbinu za sahranu neke bogate i
stare gospođe ili gospodina, okruženih velikim brojem sinovaca, sinovica i
nećaka, koji su bili neutešni za vreme poslednje bolesti, i koji svoj bol
nisu bili u stanju da sakriju čak ni pred najširom javnošću, ti rođaci bi, kad
ostanu nasamo, bili srećni kako samo može biti — savršeno veseli i
zadovoljni i razgovarali bi jedni s drugima s toliko poleta i radosti kao da
se ništa nije dogodilo što bi im kvarilo raspoloženje. I muževi su, isto tako,
podnosili gubitak svojih žena s herojskom mirnoćom. Žene, sa svoje
strane, oblačile su crninu za muževima kao da su se, tako ucveljene i u
žalobnom ruhu, rešile da ga učine što je moguće dopadljivijim i
privlačnijim. Moglo se zapaziti, isto tako, da su gospođe i gospoda koji su
se za vreme pogreba obeznanjivali od bola dolazili k sebi skoro čim stignu
kući i potpuno se smirivali pre no što bi se popio čaj. Sve je to bilo veoma
zanimljivo i poučno gledati; i Oliver je te prizore posmatrao s velikim
divljenjem.
Iako sam životopisac Olivera Tvista, ne bih se poduhvatio da ustvrdim
ni s malo pouzdanja da je on po primeru tih dobrih ljudi stekao sklonost da
se miri sa sudbinom; mogu, ipak, sa sigurnošću da izjavim da je on
mesecima strpljivo podnosio gospodarstvo i zulum Noja Klejpola koji ga
je zlostavljao daleko više nego ranije, sad kad se u njemu probudila zavist
što je novajlija unapređen i dobio crnu palicu i šešir s trakom, dok je on,
iako po svemu stariji, i dalje ostao u okrugloj šegrtskoj kapi i kožnim
čakširama. Šarlota je s njim rđavo postupala jer je to i Noje činio; a i
gospođa Soberi bila mu je odlučan neprijatelj, pošto se gospodin Soberi
prema njemu prijateljski ophodio; tako se Oliver između njih troje, s jedne
strane, i odvratnosti koju su mu ulivali pogrebi, s druge strane, osećao kao
između dve vatre.
A sad stižem do jednog veoma važnog razdoblja u Oliverovom životu;
jer treba da opišem izvestan događaj, možda neznatan i beznačajan na prvi
pogled, ali koji je bio od najvećeg uticaja na sav njegov budući život.
Jednog dana, Oliver i Noje su kao i obično sišli u kuhinju na ručak da
se oslade komadom ovčetine — funtom i po najlošijeg ovčjeg mesa — i,
kako je Šarlota nešto bila pozvana gore, ogladneli i zlobni Noje Klejpol je
našao da će tih nekoliko trenutaka najbolje da iskoristi ako ih posveti
kinjenju i mučenju maloga Olivera Tvista.
Naumivši da tu bezazlenu zabavu i ostvari, Noje podiže noge na
stolnjak; i povuče Olivera za kosu; i cimnu ga za uši; i dade izraz svome
mišljenju da je Oliver „gmizavac“, a zatim nagovesti svoju nameru da će
doći da posmatra njegovo vešanje u bilo koje vreme i doba da se odigra
taj željeni događaj; i činio mu je i svakojake druge sitne pakosti kakve je u
stanju da čini samo jedan zlobni i jetki pitomac dobrotvornog društva kao
što je on. Međutim, s obzirom na to što zlostavljanja nisu postigla željeno
đejstvo, to jest da rasplaču Olivera, Noje pokuša da bude još duhovitiji; i
pokušavajući to, uradio je ono što i dan-danas ponekad čine mnoge sitne
dušice koje uživaju daleko veći ugled od Noja, kad hoće da se prave
duhovite: prešao je na lične uvrede.
— Sirotinjo, — reče Noje — kako ti je majka?
— Umrla je — odgovori Oliver — ostavi je na miru!
Oliveru jurnu krv u obraze dok je to govorio; disao je ubrzano; usta i
nozdrve su mu čudno podrhtavali, što je gospodin Klejpol protumačio kao
neposredne predznake žestokoga plača. Pod tim utiskom on ponovi napad.
— Od čega je umrla, sirotinjo? — upita Noje.
— Srce joj je prepuklo, kazala mi je jedna od naših starih bolničarki —
odgovori Oliver, više kao da govori samom sebi nego da odgovara Noju.
— Mislim da znam kako je umreti od toga!
— Klinjo-minjo, mnogo lažeš, sirotinjo, — reče Noje, dok se jedna
suza skotrlja Oliveru niz obraz. — Zašto bališ sad?
— Ne zbog tebe — odgovori Oliver obrisavši brzo suzu. — Nemoj
misliti da zbog tebe plačem.
— Je 1’ ne zbog mene, a! — rugao se Noje.
— Ne, ne zbog tebe — odgovori Oliver oštro. — Dosta, prestani. Da
je više nisi pomenuo; nemoj glavom da se šališ!
— Da se ne šalim glavom! — uzviknu Noje. — Lepo! Da se ne šalim
glavom! Nemoj biti bezobrazan, sirotinjo. I to zbog tvoje majke! Krasna mi
je ptičica bila. O Gospode! — I Noje pritom zabaci glavu s izrazom
važnosti i zgrči svoj mali crveni nos koliko su mu to god mišići na licu
dopuštali.
— Znaš, sirotinjo, — nastavi Noje, ohrabren Oliverovim ćutanjem, i
govoreći podrugljivim glasom punim izveštačenog sažaljenja — što je
najuvredljivije od svih načina govora. Znaš, sirotinjo, tu više nema pomoći;
i ti tu naravno onda nisi mogao ništa; i meni je to veoma žao; i mi te svi,
razume se, veoma žalimo. Ali treba da znaš, sirotinjo, da je tvoja majka
bila prava ulična žena.
— Šta si kazao? — trže se Oliver kao da ga je neko opekao.
— Prava ulična žena, sirotinjo, — odgovori Noje hladno. — I kad je
već takva bila, sirotinjo, onda je mnogo bolje što je umrla, jer bi inače
ležala robiju u Brajdvelu, ili bi bila prognana, ili obešena; što je
najverovatnije od svega, zar ne?
Sav crven od besa Oliver skoči, preturi stolicu i sto, zgrabi Noja za
gušu, poče da ga drmusa u nastupu gneva, dok mu zubi u glavi nisu
zacvokotali; i prikupivši svu svoju snagu, jednim jedinim udarcem ga obori
na pod.
Jedan trenutak ranije ovaj dečko je izgledao mirno, nesmelo, ropsko
stvorenje kakvim ga je načinilo grubo postupanje kome je bio izložen. Ali
njegov duh se najzad probudio iz učmalosti, svirepa uvreda naneta
uspomeni njegove pokojne majke raspalila mu je krv. Grudi su mu se
nadimale, ispravio se i podigao glavu; iz očiju mu je sevala vatra; njegova
ličnost se iz osnova menjala dok je prezrivo gledao svoga podlog mučitelja
koji se sad uvijao pred njegovim nogama; i prezirao ga sa snagom kakvu
nikad ranije nije osetio.
— Hoće da me ubije! — drao se Noje. — Šarlota! Gospođo! Ovaj
novi šegrt hoće da me ubije! U pomoć! U pomoć! Oliver je poludeo!
Šarlota!
Na Nojevo zapomaganje Šarlota odgovori jednim oštrim, a gospođa
Soberi još oštrijim vriskom; prva od njih jurnu u kuhinju na sporedna vrata,
a druga zastade na stepenicama dok se nije sasvim uverila da svoj život
neće izložiti opasnosti ako nastavi i dalje da silazi.

— O, ti gade jedan mali! — vrisnu Šarlota zgrabivši Olivera svom

snagom, koja je bila otprilike ravna snazi umereno jakog čoveka kad je
osobito oran za tuču. — Ah, ti, mali ne-zahvalniče, u-bico, kr-vo-lo-če! —
I na kraju svakog sloga Šarlota je svom snagom udarala Olivera, prateći
svaki udarac s po jednim vriskom, društva radi.
Šarlotina pesnica ni u kom slučaju nije bila laka; ali, u strahu da ona
neće biti dovoljno snažna da umiri Oliverovu jarost, gospođa Soberi se
sjuri u kuhinju, te jednom rukom dohvati i ona Olivera dok ga je drugom
grebla po licu. U tome povoljnom trenutku bitke Noje se podiže sa zemlje
i poče da ga udara s leđa.
 To je bila isuviše naporna vežba da bi dugo trajala.
Kad su svi šuštali više nisu imali snage da ga čupaju i tuku, odvukli su
Olivera, koji se otimao i vikao, ali nije bio nimalo uplašen, u odeljenje
podruma gde je stajalo smeće, i tu ga zaključali. Pošto je to učinjeno,
gospođa Soberi se sruči na stolicu i brižnu u plač.
— Gospođe bože, ona umire! — pisnu Šarlota. — Čašu vode, Noje,
dragi. Požuri!
— Oh, Šarlota! — reče gospođa Soberi jedva govoreći usled
nedostatka daha i suviška hladne vode kojom ju je Noje polio po glavi i
ramenima. — Oh, Šarlota, kakva sreća što nas nije sve pobio na spavanju!
— Ah, zaista je sreća, gospođo — glasio je odgovor. — Nadam se
samo da će se gazda sad opametiti i da više neće da drži u kući te
dušmane kojima je još od kolevke pisano da budu ubice i razbojnici. Jadni
Noje. Zamalo što ga nisam zatekla mrtvog kad sam ušla.
— Siromah dečko! — reče gospođa gledajući sažaljivo na pitomca
dobrotvornog društva.
Noje, čije je najviše dugme od prsnika bilo negde u visini Oliverovog
temena, trljao je oči unutrašnjom stranom pesnica, dok su se te utehe
izlivale na njega i puštao po koju lažnu suzu i šmrkao.
— Šta da radimo! — uzviknu gospođa Soberi. — Moj muž je izišao i u
kući nema nijednog čoveka, a on će nogom da provali vrata pre no što
prođe deset minuta. — Oliverovi snažni udarci o rečeni komad drveta
činili su tu mogućnost veoma verovatnom.
— Bože moj, bože moj! Prosto ne znam šta da radimo, gospođo, —
reče Šarlota — sem da pošaljemo po policiju.
— Ili po vojsku — predloži gospodin Klejpol.
— Ne, ne, — reče gospođa Soberi, setivši se Oliverovog starog
prijatelja. — Otrči do gospodina Bambla, Noje, i reci mu da odmah dođe
ovamo i neka ni trenutka ne gubi; ostavi sad kapu! Požuri! Možeš da
pritisneš nož na pomodrelo oko dok budeš trčao. Od toga će ti spasti otok.
Noje ništa ne odgovori nego se stušti što je brže mogao; a svet koji je
prolazio ulicom bio je veoma začuđen gledajući nekog pitomca
dobrotvornog društva kako juri kroz ulice kao vihor, gologlav i pritiskujući
perorez na oko.
 GLAVA VII

Oliver i dalje ostaje uporan.

Noje Klejpol je jurio kroz ulice koliko su ga noge nosile i zastao je da

odahne tek kad je stigao pred kapiju sirotinjskog doma. Pošto se tu
odmorio minut-dva da pribere snagu za jecanje i da svojoj pojavi pruži
ubedljiv izraz bola i straha, snažno je zalupao na vratanca; i starome
siromahu koji mu je otvorio pokazao je tako žalostivo lice da je čak i ovaj
čovek, koji je i u svoja najbolja vremena viđao oko sebe samo unesrećene
ljude, uzmakao od iznenađenja.
— Bože moj, šta li je tome dečku! — reče stari siromah.
— Gospodine Bambl! Gospodine Bambl! — vikao je Noje, veoma
uspešno izigravajući preplašeno stvorenje, i tako snažnim i uzbuđenim
glasom da taj glas ne samo što je dopro do ušiju gospodina Bambla, koji
se slučajno desio tu u blizini, nego ga je u tolikoj meri uzbudio da je
poleteo u dvorište čak i bez svoga trorogog šešira — što je veoma
zanimljiva i značajna okolnost, pošto pokazuje da je čak i jedan opštinski
sirotinjski staralac, pod uticajem iznenadnog i moćnog podstreka, u stanju
da trenutno izgubi prisustvo duha i da zaboravi na svoje lično
dostojanstvo.
— Oh, gospodine Bambl, gospodine Bambl! — reče Noje — Oliver,
gospodine ... Oliver je ...
— Šta? Šta? — prekide ga gospodin Bambl, dok su mu hladne oči
blesnule zadovoljstvom. — Da nije pobegao? Da nije pobegao, a Noje?
— Ne, gospodine, ne. Nije pobegao, gospodine, nego je pobesneo —
odgovori Noje. — Pokušao je da me ubije, gospodine; a zatim je pokušao
da ubije i Šarlotu; a onda i gazdaricu. Oh, što strašno boli! Ne znate kakve
su to grdne muke, gospodine! — I Noje se prenemagao i previjao na sve
moguće načine kao jegulja, stavljajući time do znanja gospodinu Bamblu
da je usled besomučnog i krvoločnog napada Olivera Tvista pretrpeo teške
unutrašnje povrede i da mu one u tome trenutku pričinjavaju najužasnije
bolove.
Kad je Noje video da je njegova priča potpuno ošamutila gospodina
Bambla, preduzeo je dopunske mere da taj utisak još više pojača, te je
počeo još deset puta glasnije nego dotle da se prenemaže zbog svojih ljutih
rana; a kad je opazio jednog gospodina u belom prsniku kako prelazi preko
dvorišta, stao je da nariče glasnije nego ikad, smatrajući sasvim pravilno
da će biti veoma probitačno ako privuče pažnju i pobudi gnev rečenog
gospodina.
Pažnja pomenutog džentlmena bila je vrlo brzo privučena; jer nije
koraknuo ni tri koraka kad se ljutito okrenuo i upitao zašto to štene toliko
urliče i zašto ga gospodin Bambl ne počasti nečim zbog čega će znati zašto
urliče.
— Jadni dečko je pitomac dobrotvornog društva, gospodine, —
odgovori gospodin Bambl — i umalo što nije poginuo... samo što nije
poginuo, gospodine, od ruke maloga Tvista.
— Tako mi Jupitera! — uzviknu gospodin u belome prsniku, zastavši
naglo. — Znao sam ja to! Imao sam neko čudno predosećanje još od
prvoga trenutka da će taj drski mali divljak završiti na vešalima!
— Isto je tako, gospodine, pokušao da ubije i služavku — reče
gospodin Bambl, bled kao krpa.
— I svoju gazdaricu — ubaci gospodin Klejpol.
— I svoga gazdu, isto tako, čini mi se da si kazao, Noje? — dodade
gospodin Bambl.
— Ne! On nije kod kuće, inače bi i njega ubio — odgovori Noje. —
Rekao je da i njega hoće da ubije.
— Aha! Rekao je da i njega hoće da ubije, je li tako, mladiću? — upita
gospodin u belome prsniku.
— Jeste, gospodine, — odgovori Noje. — I molim, gospodine,
gazdarica je molila ako gospodin Bambl može da nađe vremena da dođe
tamo što pre i da ga izdeveta — pošto gazda nije kod kuće.
— Svakako, mladiću, svakako, — reče gospodin u belom prsniku
smešeći se blagonaklono i tapšući Noja po glavi koja je bila oko tri palca
iznad njegove. — Ti si dobar dečko — vrlo dobar dečko. Evo ti jedan
peni, nek’ ti se nađe. Bambl, skočite odmah do Soberijevih i ponesite štap i
učinite sve što možete. I nemojte ga štedeti, Bambl.
— Ne brinite, gospodine, — odgovori opštinski sirotinjski staralac,
udešavajući uvošćenu šibu koja je bila obavijena oko njegovog štapa i
služila bičevanju koje se vršilo u ime opštine.
— Recite i Soberiju da ga ne štedi. Oni s njim neće nikad ništa postići
bez batina i šamara — reče gospodin u belome prsniku.
— Budite bez brige, gospodine, — odgovori sirotinjski staralac. I
pošto su trorogi šešir i štap u tome trenutku bili namešteni na zadovoljstvo
njihovoga vlasnika, gospodin Bambl i Noje Klejpol krenuše brzinom u
pravcu pogrebnog zavoda.
Tamo se stanje stvari nije bilo ni ukoliko poboljšalo. Soberi se još nije
bio vratio, a Oliver je i dalje, s nesmanjenom snagom udarao nogama u
podrumska vrata. Izveštaj o njegovom besu, kako su ga podnele gospođa
Soberi i Šarlota, bio je tako strašan da je gospodin Bambl smatrao za
pametno da povede pregovore pre nego što otvori vrata. S tom namerom
on u znak uvoda lupi nogom spolja u vrata; a zatim priljubivši usta na
ključaonicu, progovori dubokim i svečanim glasom:
— Olivere!
— Hajde, otvarajte ta vrata! — odgovori Oliver iznutra.
— Poznaješ li ti ovaj glas, Olivere? — upita gospodin Bambl.
— Poznajem, — odgovori Oliver.
— Zar ga se ne bojiš, mladiću? — upita gospodin Bambl.
— Ne! — odgovori neustrašivo Oliver.
Odgovor tako različit od onoga koji je očekivao da izvuče, i koji je
navikao da dobije, nije malo zaprepastio gospodina Bambla. Odmakao se
od ključaonice, ispravio se u svoj svojoj veličini i, u nemom čuđenju,
redom je prešao pogledom preko sve tri ličnosti koje su prisustvovale
tome prizoru.
— Oh, znate, gospodine Bambl, on mora biti da je poludeo — reče
gospođa Soberi. — Nijedan dečko koji ima iole razuma ne bi se usudio da
s vama tako razgovara.
— Nije to ludilo, gospođo, — odgovori gospodin Bambl posle
nekoliko trenutaka dubokog razmišljanja. — To je hrana.
— Šta? — uzviknu gospođa Soberi.
— Hrana, gospođo, hrana — odgovori Bambl strogim glasom. — Vi
ste ga preterano hranili, gospođo. Probudili ste u njemu ponos i
dostojanstvo, gospođo, koji ne priliče osobi njegovog društvenog položaja,
kao što će vam to reći i sami odbornici, gospođo Soberi, koji poznaju
život. Šta će sirotinji ponos i dostojanstvo? Njima je sasvim dovoljno ako
ih pustimo da žive. Da ste to derište držali na ovsenoj kaši, gospođo, do
ovoga nikad ne bi došlo.
— Oh, bože, bože moj! — uzviknu gospođa Soberi dižući tronuto oči
put kuhinjske tavanice — eto šta znači biti velikodušan!
Velikođušnost gospođe Soberi prema Oliveru sastojala se u tome što
mu je u izobilju davala sve ostatke i otpatke od jela koje niko više nije
hteo; i tako je bilo veoma mnogo skromnosti i samopregora u njenom
dobrovoljnom potčinjavanju teškoj optužbi gospodina Bambla; u odnosu
na koju je, moramo reći istini za ljubav, bila potpuno nevina: mišlju, rečju i
delom.
— Ah! — reče gospodin Bambl kad je ta gospođa ponovo spustila oči
zemlji — jedino što se sad može učiniti, ukoliko bar ja znam, to je ostaviti
ga dan-dva u podrumu dok malo ne izglađni; a onda ga pustiti i držati ga na
ovsenoj kaši za sve vreme šegrtovanja. On potiče iz opasne porodice.
Goropadne prirode, gospođo Soberi! I bolničarka i lekar tvrde da mu je
mati stigla ovamo uprkos teškoćama i mukama od kojih bi svaka druga
žena odavno ispustila dušu.
Kad je gospodin Bambl došao do toga mesta sa svojom besedom,
Oliver, razaznavši dovoljno jasno da je ponovo pomenuto ime njegove
majke, ponovo poče da udara nogama tako besno da je svaki drugi zvuk
zaglušio. U tom trenutku naiđe i Soberi. Pošto mu je ispričan Oliverov
napad, s onakvim preterivanjem koje su gospođe smatrale najpogodnijim
da izazovu njegov gnev, on za tren oka otključa vrata od podruma i izvuče
napolje svoga buntovnika šegrta zgrabivši ga za vrat. Oliverovo odelo bilo
je sve iscepano od batina koje je dobio; lice mu je bilo puno modrica i
izgrebano, a kosa razbarušena po čelu. Ljutina ga, međutim, još nije bila
prošla; i kad je izvađen iz svoje tamnice, streljao je očima Noja i nije bio
nimalo zaplašen.
— A, tako ti znaš, je li? — reče Soberi i udari Olivera šakom po licu.
— Vređao mi je majku — odgovori Oliver.
— Pa šta ako i jeste, ti gade jedan mali i nezahvalni? — reče gospođa
Soberi. — Ona je to zaslužila, i još gore.
— Nije — reče Oliver.
— Jeste, — reče gospođa Soberi.
— To je laž! — reče Oliver.
Gospođa Soberi brižnu u plač i prosu bujicu suza.
 Ta bujica suza nije gospodinu Soberiju ostavljala više nikakvu
mogućnost izbora. Da je ma i jedan trenutak oklevao da najstrože kazni
Olivera svakome iole iskusnom čitaocu bi moralo biti jasno kao dan da bi
on, u skladu sa svim ustanovljenim pravilima po kojima se upravljaju
bračne prepirke, onda bio nečovek, nikakav muž, bednik, stvorenje bez
ičega ljudskog u sebi, i da bi zasluživao još svakojake druge nazive kojih
ima isuviše mnogo da bi se dali nabrojati u okviru ove glave. Da budemo
pravični prema njemu, moramo mu priznati da je bio, u granicama svojih
moći — a one nisu bile osobito velike — prijateljski raspoložen prema
dečaku; možda zato što je u tome nalazio svoju korist; a možda i zato što
ga je njegova žena mrzela. U svakom slučaju protiv bujice suza nije mogao
ništa, te ga je odmah tako izudarao da je to zadovoljilo čak i samu
gospođu Soberi i učinilo skoro izlišnom naknadnu upotrebu opštinskog
štapa od strane gospodina Bambla. Za ostatak dana Oliver je zatvoren u
zadnju kuhinju u društvu s česmom i komadom suvog hleba; a uveče
gospođa Soberi, pošto je pred vratima učinila razne opaske koje ni u kome
slučaju nisu bile laskave po uspomenu njegove majke, zaviri u odaju i
naredi mu, usred podsmeha i peckanja od strane Noja i Šarlote, da ode
gore i legne u svoju žalosnu postelju.
Tek kad je ostao sam okružen mirom i tišinom sumorne radionice
pogrebnog zavoda Oliver je dao izliva osećanjima za koja se može
pretpostaviti da su nastala u duši jednog deteta posle svega onoga što je
pretrpelo u toku toga dana. Snosio je njihove uvrede s prezrenjem u očima;
podnosio je njihove udarce i da nije ni glasa pustio, jer je osetio kako mu
se u grudima budi ponos koji mu ne dopušta da zaplače makar ga i živa
pekli. Ali sad, kad nije bilo nikoga da ga vidi ili čuje, pao je na kolena; i
pokrivši lice rukama prolio je suze — suze koje je bog poslao za utehu
ljudima — kakve je malo tako mladih bića ikad prolilo pred njegovim
licem!
Oliver je dugo vremena ostao nepomično u tome položaju. Sveća je
bila skoro dogorela kad se podigao s poda. Pošto se oprezno obazreo oko
sebe i pažljivo oslušnuo, polako je skinuo rezu s vrata i pogledao napolje.
Bila je hladna, mračna noć. Detinjim očima su zvezde izgledale dalje
od zemlje nego što je to ikad ranije zapazio; vetra nije bilo, a tamne senke
koje je drveće širilo po zemlji podsećale su zbog te tišine i nepokretnosti
na groblje i na smrt. Nečujno je ponovo zatvorio vrata. Pošto je pri
poslednjim zracima sveća zavezao u maramu ono malo rublja što je imao,
seo je na klupu da sačeka jutro.
Kad su prvi zraci svetlosti prodrli kroz pukotine na kapcima, Oliver je
ustao i ponovo otvorio vrata. Bojažljivo je pogledao unaokolo — jedan
trenutak je oklevao — zatvorio je vrata za sobom i našao se na ulici.
Pogledao je levo, pogledao je desno, ne znajući na koju stranu da beži.
Setio se da je video teretna kola kako izlaze iz grada mučno se penjući uz
breg. Krenuo je istim putem; i došavši do jedne staze koja je vodila preko
polja, i za koju je znao da malo dalje izbija na drum, udario je njome i
brzim korakom nastavio put.
Oliver se vrlo dobro sećao da je istom tom stazom kaskao pored
gospodina Bambla kad ga je on prvi put doveo sa imanja u sirotinjski dom.
Put kojim je trebalo da pođe vodio je pravo pored poznate mu kuće. Srce
je počelo brže da mu kuca kad se toga setio; i već je upola odlučio da se
vrati. Bio je međutim prevalio dobar deo puta i izgubio bi mnogo vremena
ako bi se vraćao. Sem toga, bilo je tako rano da je postojalo vrlo malo
bojazni da će ga neko videti, te je nastavio put.
Stigao je do kuće na imanju. Nije bilo nimalo verovatno da su njeni
stanovnici već ustali u to rano doba. Oliver zastade i zaviri u vrt. Neko
dete je plevilo malu aleju; kad je on zastao, ono podiže svoje bledo lice i
Oliver poznađe u njemu jednog od svojih ranijih drugova. Oliver se
obradovao što ga je video pre svoga odlaska u svet, jer i pored toga što je
bio mlađi od njega, bio mu je prijatelj i drug u igri. Mnogo i mnogo puta
zajedno su bivali tučeni, osuđivani na gladovanje i zatvarani.
— Pst Dik! — reče Oliver kad je dečak pritrčao kapiji i proturio
mršavu ruku kroz ogradu da se s njim pozdravi — Je li ko ustao?
— Niko sem mene — odgovori dete.
— Ne smeš reći da si me video, Dik, — reče Oliver. — Ja sam
pobegao. Tukli su me i zlostavljali, Dik; i ja sam pošao da tražim sreću,
nekuda daleko odavde. Ni sam ne znam kud. Kako si bled!
— Čuo sam kad im je lekar rekao da ću da umrem — odgovori dete
osmehnuvši se usiljeno. — Vrlo mi je milo što te vidim, dragi druže; ali ne
zaustavljaj se, ne zaustavljaj se!
— Ne, ne, moram, hoću s tobom da se pozdravim — odgovori Oliver.
— Opet ću te videti, Dik. Siguran sam da ću te videti! I ti ćeš onda biti
zdrav i srećan!
 — Nadam se da hoću — odgovori dete. — Ali tek kad umrem, a ne
pre toga. Siguran sam da lekar mora imati pravo, Olivere, jer tako često
sanjam o nebu i o anđelima i dobrim licima koja nikad ne vidim kad sam
budan. Poljubi me — reče dete uspuzavši se uz vratanca na kapiji i
obavivši svoje ručice Oliveru oko vrata. — Zbogom, druže moj dragi!
Neka ti bog bude u pomoći!
Taj blagoslov je poticao sa usana jednog malog deteta, ali je to bio
prvi blagoslov koji je ikad prizvan na Oliverovu glavu; i kroza sve borbe, i
patnje, i nevolje, i promene kroz koje je prolazio u svome poznijem životu
on taj blagoslov nikad nije zaboravio.
 GLAVA VIII

Oliver ide u London. — Na putu sreće jednog neobičnog mladog

džentlmena.

Oliver je stigao do prelaza na ogradi kojim se staza završavala i

ponovo je izbio na glavni drum. Bilo je osam sati. I mada je već bio skoro
pet milja daleko od grada, na zavijucima je trčao i krio se iza vrzina sve do
podne bojeći se da ga ne gone i ne uhvate. Onda je seo pored jednog stuba
koji je označavao milje i počeo da razmišlja, prvi put, kuda će i na koju
stranu.
Na stubu kraj kojeg je sedeo bilo je krupnim slovima ispisano da
odatle do Londona ima ravno sedamdeset milja. To ime probudilo je u
dečakovoj duši čitav niz novih misli. London! — taj veliki i ogromni grad!
— niko — čак ni gospodin Bambl — nikad neće uspeti da ga tamo
pronađe! Isto tako često je slušao starce u sirotinjskom domu kako govore
da nijedan sposoban mladić u Londonu ne umire od gladi i da u tome
prostranom gradu ima toliko mogućnosti za život o kojima ljudi sa sela i
ne sanjaju. To je bilo mesto kao stvoreno za dete bez kuće i kućišta koje
je osuđeno da umre na ulici ako mu niko ne pritekne u pomoć. Dok su mu
te misli prolazile kroz glavu, on skoči na noge i ponovo nastavi put.
Razdaljinu između sebe i Londona smanjio je još za pune četiri milje,
kad se setio koliko još ima da pređe i šta sve još ima da podnese dok
stigne do svoga cilja. Kad mu se ta misao nametnula, malo je usporio
korak i počeo da razmišlja na koji način stići onamo kuda je pošao. Imao
je u zavežljaju koru hleba, košulju od grube tkanine i dva para čarapa.
Imao je u džepu i jedan peni — dobio ga je na dar od Soberija posle nekog
pogreba na kome se osobito dobro pokazao. „Čista košulja je,“ razmišljao
je Oliver, „vrlo, vrlo korisna stvar! isto tako i dva para zakrpljenih čarapa;
pa ni jedan peni nije stvar za bacanje; ali sve je to od slabe pomoći kad
treba prepešačiti šezdeset i četiri milje po zimskom vremenu.“ Oliverova
razmišljanja međutim, kao i razmišljanja najvećeg broja drugih ljudi, iako
izvanredno pravilna i oštroumna kad je trebalo otkriti teškoće, bila su
potpuno nemoćna kad je trebalo predložiti neki izvodljiv način da se te
teškoće savladaju; i tako, pošto je dugo i uzalud lupao glavu, on prebaci
zavežljaj na drugo rame i s naporom nastavi hod.
 Oliver je toga dana prepešačio dvadeset milja, i za sve to vreme nije
ništa okusio osim one kore suvog hleba i nekoliko gutljaja vode koje je
izmolio na vratima seoskih kuća pored druma. Kad je pala noć, skrenuo je
u neku livadu, i pošto se uvukao pod jedan stog sena, odlučio je da tu
preleži dok ne svane. U početku ga je bilo strah, jer je vetar tužno zavijao
preko pustih polja; a bilo mu je i hladno i bio je gladan i osećao se
usamljeniji nego ikad dotle. Kako je bio veoma umoran od hoda, međutim,
ubrzo je zaspao i zaboravio svoje muke.
Kad se sutradan ujutru probudio, bio je sav prozebao i ukočen i tako
gladan da je u prvom selu kroz koje je prošao morao da promeni onaj peni
za jedan hlepčić. Nije bio prešao više od dvanaest milja kad se noć
ponovo spustila. Stopala su mu bila ranjava a noge tako slabe da su
klecale pod njim. Druga noć provedena pod vedrim nebom i u hladnom i
vlažnom vazduhu još više ga je iscrpla; kad je idućeg jutra nastavio put,
jedva se vukao.
Sačekao je u podnožju jednog strmog brega da stignu poštanska kola i
onda je od putnika koji su sedeli sa spoljašnje strane zatražio milostinju;
no malo njih je uopšte obratilo pažnju na njega, a neki su mu kazali da
pričeka dok stignu navrh brega i da im onda pokaže koliko može da trči za
pola penija. Jadni Oliver je pokušao da neko vreme održi korak s kolima,
ali to nije mogao dugo da izdrži zbog umora i izranjavljenih stopala. Kada
su putnici to videli, vratili su svoje pola penija u džepove izjavljujući da je
on jedan mali lenjivac koji ne zaslužuje nikakvu pažnju; a velika kola su s
lupom i treskom otišla dalje ostavljajući za sobom samo oblak prašine.
U nekim selima bile su istaknute velike obojene table kojima se
upozoravaju sva lica koja prose u ataru sela da će biti uhapšena. Olivera
je to veoma uplašilo i on je gledao da se što pre udalji iz tih sela. U
drugim selima zaustavljao se oko mehanskih dvorišta i žalosno gledao u
svakog ko prođe, pokušaj koji se po pravilu završava time što bi gazdarica
gostionice naredila kome od konjušara koji se tuđa vrzmali da otera toga
nepoznatog dečaka koji je sigurno došao da nešto ukrade. Kad bi zatražio
milostinju u nekoj seoskoj kući, od deset slučajeva na devet bi mu
zapretili da će pustiti psa na njega; a kad bi pomolio nos u neku radnju,
pomenuli bi mu opštinskog sirotinjskog staraoca — od čega bi Oliveru
srce silazilo u pete, a on od straha gutao pljuvačku, jedinu stvar koju je
satima imao u ustima.
 I zaista, da nije bilo nekog dobrodušnog putara i jedne milosrdne stare
gospođe, Oliverove muke bi bile prekraćene na onaj isti način na koji je
učinjen i kraj mukama njegove majke; drugim rečima, on bi nesumnjivo
završio svoj život nasred kraljevskog druma. Ali putar mu je dao hleba i
sira; a stara gospođa, čiji je unuk pretrpeo brodolom i lutao bez igde ičega
negde u dalekom svetu, sažalila se na jadno siroče i dala mu je ono što je
mogla — a i više — uz tako blage i tople reči i uz takve suze izazvane
sažaljenjem i saosećanjem da su se one dublje utisnule u Oliverovu dušu
nego sve patnje koje je ikad podneo.
Rano u zoru, sedmoga dana otkako je napustio svoje mesto rođenja,
Oliver je polako dohramao do gradića Barnet. Kapci na prozorima bili su
spušteni; na ulicama još nije bilo žive duše. Sunce se rađalo u svoj svojoj
blistavoj lepoti; ali njegova svetlost je služila jedino tome da osvetli
dečaku njegovu usamljenost i njegovu bedu, kad je krvavih nogu i
pokriven prašinom seo na stepenik pred jednim dućanom.
Kapci su se otvarali jedan za drugim; zavese na prozorima se dizale i
svet je počeo da prolazi tamo-amo. Poneko bi zastao da za trenutak-dva
pogleda Olivera ili bi samo u prolazu okrenuo glavu u njegovom pravcu i
žurno nastavio put; ali mu niko nije pritekao u pomoć niti je sebi zadavao
truda da ga upita otkuda on tu i šta radi. Nije se usuđivao da prosi. I tako
je sedeo.
Snuždeno je ostao na stepeniku neko vreme, divio se mnogobrojnim
radnjama (svaka druga kuća u Bametu bila je krčma, velika ili mala),
ravnodušno posmatrao poštanska kola koja su prolazila pokraj njega i
razmišljao kako je to čudno što ona sasvim lako i za nekoliko časova
prelaze put za koji je njemu bila potrebna čitava nedelja dana hrabrosti i
odlučnosti koje su daleko prevazilazile njegove godine, kad se trže
opazivši kako se neki dečko, koji je pre nekoliko trenutaka nemarno
prošao pored njega, ponovo vratio i da ga sad sa suprotne strane ulice vrlo
pažljivo ispituje. Tome isprva nije pridavao mnogo značaja; ali dečak ga je
netremice i tako uporno posmatrao da je Oliver podigao glavu i počeo i on
sa svoje strane njega da meri. Videvši to, dečak pređe ulicu i prišavši
sasvim blizu Oliveru reče:
— Zdravo, drugar! Šta ima?
Dečak koji je tako oslovio našeg malog putnika bio je otprilike
njegovih godina; ali je istovremeno bio i jedno od najneobičnijih stvorenja
koje je Oliver video u svom životu. Imao je prćast nos, nisko čelo i sasvim
prostačko lice; i bio je prljav mladić kako se samo zamisliti može, ali se
ponašao i držao kao odrastao čovek. Za svoje godine bio je maloga rasta;
imao je prilično krive noge i sitne, pronicljive, neprijatne oči. Šešir mu je
tako labavo bio zabačen na zatiljak da je pretio svakog časa da će pasti —
i to bi mu se svakako veoma često i dešavalo da ga njegov sopstvenik nije
s vremena na vreme veštim trzajem glave ponovo vraćao na njegovo staro
mesto. Na sebi je imao kaput odraslog čoveka koji mu je dopirao skoro do
pete. Rukave je bio posuvratio do lakata kako bi od njih oslobodio ruke,
očigledno s krajnjom namerom da ih zavuče u džepove svojih somotskih
čakšira, s obzirom na to što ih je tamo i držao. Sa svojim bliherovskim
plitkim čizmama bio je, sve u svemu, važan i razmetljiv mlad džentlmen,
kakav to samo može da bude mladić njegova stasa i visok četiri stope i
šest palaca ili nešto manje od toga.
— Zdravo, drugar! Šta ima? — oslovi čudni mladi džentlmen Olivera.

— Veoma sam gladan i umoran — odgovori Oliver sa suzama u očima.

— Dugo sam putovao. Već sedam dana kako pešačim.
— Šipčiš već sedam dana! — reče mladi džentlmen. — Da, da, vidim.
Zadao ti je vatru kljun, a? Ali, — dodade opaziv iznenađenje na
Oliverovom licu — čini mi se da ti ne znaš šta je to kljun, šatrovče moj
dragi.
Oliver smerno odgovori da je uvek slušao kako se tim izrazom
označavaju ptičja usta.
— Očiju mi, pravi si žutokljunac! — uzviknu mladi džentlmen. —
Kljun, to ti je sudija, znaš; a kad ti on zada vatru, onda ne ideš pravo nego
se stalno penješ i nikad više ne silaziš dole. Jesi li nekad bio u vodenici?
— U kakvoj vodenici! Eto tako, u vodenici — u vodenici od kamena
koja melje bez vode i u kojoj je uvek bolje kad ima malo sveta nego kad
ima mnogo. Nego hajde — reče mladi džentlmen — treba nešto da klopneš
i klopnućeš. Ja istina tanko pevam — imam samo jedan šiling i nešto
sitnine; ali dok ima, ja častim.Diži se! Tako! Napred! Morice!Pošto je
pomogao Oliveru da ustane, mladi džentlmen ga uvede u jednu obližnju
radnju gde je kupio dosta šunke i jedan hleb od kilograma, ili kako se on
izrazi „panju od četiri kinte“; da se šunka ne uprlja i da je sačuva od
prašine, vešto se dosetio i izdubio rupu u hlebu izvadivši jedan deo
sredine iz njega i u tu šupljinu je stavio šunku. Metnuvši hleb pod pazuho,
mladi džentlmen je ušao u jednu malu krčmu i poveo Olivera u njeno
zadnje odeljenje. Tu je po nalogu tajanstvenog mladića donet vrč piva; i
Oliver se na poziv svoga novog prijatelja svojski naklopio na jelo, dok ga
je neobični dečak s vremena na vreme pažljivo posmatrao.
— Ideš u London? — upita neobični dečak kad je Oliver najzad
završio.
— Da.
— Imaš li stana?
— Ne.
— Novaca?
— Ne.
Neobični dečak poče da zvižduće i zavuče ruke u džepove koliko su
mu god to dopuštali dugački rukavi od kaputa.
— Stanuješ li ti u Londonu? — upita Oliver.
— Jeste. Stanujem, kad sam kod kuće — odgovori dečak. — Tebi bi,
mislim, trebalo neko prenoćište za večeras, Ji' li tako?
Trebalo bi mi, zaista, — odgovori Oliver. — Nisam spavao pod
krovom otkako sam pošao iz moga kraja.
— Što se toga tiče, ne beri brige — reče mladi džentlmen. — Ja se
večeras moram vratiti u London; a poznajem jednog dobrog starog
gospodina koji tamo živi i koji će ti dati prenoćište zabadava i bez ikakve
naknade — to jest ako te preporuči neko od njegovih poznanika. A da li
mene poznaje? O, ne! Ni najmanje! Nikad me nije ni video niti čuo za
mene! Naravno da nije! — Mladi džentlmen se osmehnu kao da je time
želeo da pokaže kako je ovo poslednje rečeno u šali; i dok je to govorio,
ispio je ostatak piva.
Ova neočekivana ponuda o prenoćištu bila je isuviše primamljiva da bi
bila odbijena; osobito s obzirom na okolnost što je odmah za njom došlo
uveravanje da će pomenuti stari gospodin nesumnjivo i u najkraćem roku
naći Oliveru lepo mesto. To je dovelo do još prijateljskijeg i poverljivijeg
razgovora tokom kojeg je Oliver razabrao da se njegov prijatelj zove Džek
Dokinz i da je osobiti ljubimac i štićenik napred pomenutog postarijeg
gospodina.
Iz spoljašnosti gospodina Dokinza nije se mogao izvesti osobito
povoljan zaključak o ugodnostima kojima je njegov zaštitnik obasipao
ličnosti koje je uzimao pod svoje okrilje, ali kako je u govoru bio prilično
vetrenjast i nesređen i kako je sem toga priznao da je među svojim bližim
prijateljima bolje poznat pod nadimkom „Vrdalama Prepredenjaković“,
Oliver je zaključio da su na njega, kao na razuzdanog i nemirnog dečaka,
moralne pouke njegovog dobrotvora morale ostati bez uticaja. Pod tim
utiskom odlučio je u sebi da što je moguće pre zasluži dobro mišljenje
starog gospodina; i, ako ustanovi da je Vrdalama nepopraviv, kao što se to
njemu uveliko činilo, da se liši časti daljeg drugovanja s njim.
Kako Džek Dokinz nije bio za to da uđu u London pre no što padne
mrak, bilo je skoro sedam sati kad su stigli do Ajzlingtona. Posle su pošli
cestom svetog Jovana, spustili se ulicom koja se završavala kod pozorišta
Sadler-Vels, nastavili kroz Eksmaut-strit i Kopis-po; zatim udarili preko
male čistine pored sirotinjskog doma, prešli preko čuvenog zemljišta koje
se nekad zvalo Hokli-in-d-Hol i ušli u Litl-Safron-Hil, a njime u Safron-
Hild-Grejt, kojim je Vrdalama odmicao brzim koracima pozivajući Olivera
da ide u stopu za njim.
I pored toga što je Oliverova pažnja bila prilično zauzeta staranjem da
ne izgubi iz vida svog vođu, nije se mogao uzdržati a da s vremena na
vreme ne baci poneki brz pogled na obe strane puta kojim je prolazio.
Prljavije i bednije mesto u svom životu nije video. Ulica je bila veoma
tesna i blatnjava a vazduh pun smrada. Veliki broj radnjica bio je na
svakom koraku; ali jedina roba u njima izgleda da su bile gomile dečurlije
koja se, čak i u to pozno doba, vrzmala oko vrata ili je njihova vriska
dopirala iznutra. Jedina mesta koja su cvetala usred te opšte bede bile su
izgleda krčme; a u njima su se Irci najgore vrste bučno svađali i kavžili.
Dvorišta i pokriveni prolazi koji su se ovde-onde odvajali od glavne ulice
otkrivali su gomilice kuća pred kojima su se pijani ljudi i žene bukvalno
valjali po kaljuzi; a iz mnogih kapija su oprezno izlazili visoki ljudi
mračnog izgleda, spremni po svemu sudeći na poduhvate koji nisu bili ni
dobronamerni ni bezazleni.
Oliver je upravo razmišljao ne bi li bolje bilo da pobegne kad stigoše
do podnožja brega. Njegov vođa, uhvativši ga za mišicu, gurnu vrata na
jednoj kući u blizini Fild-Lena i, pošto je uvukao Olivera u hodnik, zatvori
vrata za njim.
— Ko je to! — povika jedan glas odozdo, odgovarajući na Vrdalamin
zvižduk.
— Plamen i slama! — glasio je odgovor.
To izgleda da je bila lozinka ili znak da je sve u redu; jer svetlost slabe
sveće zatreperi na zidu u dnu hodnika i na mestu gde je nekad bila ograda
od starih kuhinjskih stepenica pomoli se lice jednog čoveka.
— Vas ste dvojica — reče čovek izmičući sveću u stranu i zaklanjajući
oči rukom. — Ko je taj drugi?
— Jedan novi drugar — odgovori Džek Dokinz gurajući Olivera ispred
sebe.
— Odakle dolazi?
— Iz zemlje žutokljunaca. Je li Fejgin gore?
— Jeste, sortira marame. Penjite se! — Sveća se povuče i lice iščeze.
Pipajući jednom rukom svoj put po tami, dok se drugom grčevito držao za
svog pratioca, Oliver se peo veoma teško uz mračne i polomljene
stepenice; njegov vođa je međutim po njima išao lako i hitro, iz čega se
videlo da ih dobro poznaje. Otvorio je vrata jedne zaklonjene odaje i
uvukao Olivera za sobom.
Zidovi i tavanica te sobe bili su potpuno crni od starosti i prljavštine.
Pored vatre je bio sto od čamovine: na njemu je bila sveća pobodena u
grlić od pivske boce, dva ili tri kalajna lonca, jedan hleb s maslacem i
tanjir. U plitkom kotliću koji je visio nad vatrom pržilo se nekoliko
kobasica a nad kotlićem je stajao, držeći u ruci viljušku za prženje hleba,
neki veoma stari, zborani Jevrejin, čije je gadno i odvratno lice bilo zaraslo
u veliku čupavu riđu bradu. Bio je odeven u izmašćenu sobnu pamučnu
haljinu iz koje mu se video razgolićeni vrat; izgledalo je da svoju pažnju
deli između kotlića i konopca za sušenje rublja na kome je visio veliki
broj svilenih džepnih maramica. Nekoliko grubih ležaja načinjenih od
starih vreća bilo je na pođu jedan pored drugog. Oko stola je sedelo
četvoro-petoro dečaka, nijedan stariji od Vrdalame, i oni su pušili na
dugačke zemljane lule i pili rakiju s izrazom odraslih ljudi. Svi su se
okupili oko svoga druga, dok je on progovorio nekoliko reči na uvo
Jevrejinu, a zatim su se okrenuli i počeli se smejati Oliveru u lice. Isto je
to učinio i Jevrejin, držeći veliku viljušku u ruci.
— To je on, Fejgine, — reče Džek Dokinz — moj prijatelj Oliver
Tvist.
Jevrejin se osmehnu i iskezi zube i, poklonivši se duboko Oliveru,
steže mu ruku i izjavi kako se nada da će imati čast da ga bliže upozna.
Posle toga su ga opkolila mlada gospoda s lulama i snažno se rukovali s
njim tresući mu obe ruke — osobito onu u kojoj je držao svoj mali
zavežljaj. Jednom od mlade gospode bilo je veoma stalo da mu smakne
kapu s glave; a drugi je bio tako ljubazan da mu zavuče ruke u džepove,
kako, s obzirom što je veoma umoran, sebi ne bi morao zadavati truda da
ih sam prazni kad bude pošao na spavanje. S tim učtivostima bi se
verovatno otišlo još mnogo dalje da velika viljuška u Jevrejinovoj ruci nije
počela svojski da skače po glavama i ramenima te predusretljive
omladine.
— Veoma se radujem što smo te upoznali, Olivere, — veoma — reče
Jevrejin. — Vrdalama, skini s vatre te kobasice i privuci jedno burence
bliže vatri za Olivera. A, ti si se zagledao u maramice — je li, sinko! Ima
ih puno, zar ne? Upravo smo ih pripremili za pranje; to je sve, Olivere; to
je sve. Ha! ha! ha!
Poslednji deo ove besede pozdravljen je burnim klicanjem od strane
svih nadobudnih učenika šaljivog starog gospodina. I usred te buke prešlo
se na večeru.
Oliver je pojeo svoj deo i Jevrejin mu je onda nasuo u čašu toploga
džina i vode rekavši mu da to mora da ispije odjednom, pošto je čaša
potrebna još jednom gospodinu. Oliver učini kako je od njega traženo.
Odmah posle toga je osetio kako ga polako spuštaju na jednu od onih
vreća; i onda utonu u dubok san.
 GLAVA IX

Sadrži dalje pojedinosti o ljubaznom starom gospodinu i o njegovim

nadobudnim pitomcima.

Idućeg jutra bilo je već dockan kad se Oliver probudio iz zdravog,

dubokog sna. U sobi nije bilo nikoga sem starog Jevrejina koji je u loncu
kuvao kafu za doručak, mešajući je gvozdenom kašikom, i tiho zviždukao
u sebi. Svaki čas je zastajao da oslušne kad bi se dole začuo i najmanji
šum; i kad bi se uverio da nema ničega, ponovo je nastavljao kao i dotle
da zvižduće i da meša kafu.
Iako Oliver nije više spavao, on još nije bio potpuno budan. Postoji
jedno stanje sanjivosti, između sna i bdenja, kad čovek poluotvorenih očiju
i polusvestan svega što se oko njega događa u pet minuta ima više snova
nego što bi ih imao tokom pet noći kad spava čvrsto sklopljenih očiju i
potpuno obamrlih čula. U takvim trenucima smrtni čovek je dovoljno
svestan onoga što se zbiva u njegovom duhu da bi stvorio neku
neodređenu predstavu o njegovim moćnim snagama kad se oslobođen
telesnih stega vine sa zemlje prezirući prostor i vreme.
Oliver je bio upravo u takvome stanju. Gledao je Jevrejina kroz
poluotvorene oči; slušao je njegovo tiho zviždukanje i raspoznavao je šum
kašike koja se tare o zidove lonca; pa ipak je ta ista svest, u tome istom
trenutku, bila živo zauzeta razmišljanjem o skoro svim ličnostima, koje je
ikad srela u životu.
Kad je kafa bila skuvana, Jevrejin skide lonac s vatre i stavi ga na
ploču pored ognjišta. Pošto je zatim postojao u neodlučnom stavu nekoliko
minuta, kao da ne zna šta će, okrenu se i pogleda Olivera i pozva ga po
imenu. Oliver se nije odazivao i izgledao je po svemu sudeći da čvrsto
spava.
Pošto se uto uverio, Jevrejin polako priđe vratima i stavi rezu na njih.
Onda izvuče, kako se Oliveru učinilo, iz nekog skrovišta u podu jednu
omanju kutijicu i pažljivo je stavi na sto. Oči su mu se zasijale kad je
podigao poklopac i pogledao unutra. Pošto je privukao stolu neku staru
stolicu, seo je na nju i izvadio iz kutije divan zlatan sat koji je sav blistao
od dragog kamenja.
— Eh, eh! — reče Jevrejin sležući ramenima i iskezivši lice u gnusan
osmejak. — Veliki su đavoli! Veliki đavoli! Istrajali su do kraja! Nisu
kazali matorome gde su se krili. Niti su odali starog Fejgina. A šta bi im to
i vredelo? Ne bi im skinuo omču s vrata niti bi im odložio vešanje i za
jedan minut. Ne, ne, ne! Sila momci! Sila momci!
Mrmljajući te i druge misli slične prirode Jevrejin vrati sat na njegovo
mesto. Iz iste kutije je izvukao najmanje još šest satova jedan za drugim i
posmatrao ih s istim uživanjem; a i da ne govorimo o prstenju, iglama,
grivnama i drugom nakitu od tako skupocenog materijala i tako izvanredne
izrade da mu Oliver ni imena nije znao.
Pošto je te dragulje vratio u kutiju, Jevrejin izvadi iz nje još jedan tako
mali da ga je stavio nasred dlana. Na njemu je izgleda bio neki veoma
sitan natpis, jer ga je Jevrejin položio na sto i, zaklonivši ga rukom, dugo
ga i veoma pažljivo posmatrao. Najzad ga spusti kao da je izgubio nadu u
uspeh i izvalivši se u stolicu promrmlja:
— Divota je to smrtna kazna! Mrtva usta ne govore; pokojnici nikad ne
iznose na svetlost nezgodne stvari. Što se posla tiče, to je odlično! Petorica
na istom konopcu, i nijedan nije ostao da ucenjuje ili da izda!
Dok je Jevrejin to govorio, njegove sjajne, crne oči koje su bezizrazno
bludele u prazan prostor ispod njega padoše na Oliverovo lice; dečakove
oči su gledale u njega s nemim čuđenjem; i mada se sve zbilo samo u
jednom magnovenju — u najkraćem vremenu koje se uopšte može
zamisliti — to je bilo dovoljno da starac shvati da ga je Oliver posmatrao.
S treskom je zalupio poklopac od kutije i, dohvativši nož za sečenje hleba
koji je stajao na stolu, besno skoči na noge. Cepteo je kao prut pri svem
tom; jer i pored straha koji ga je obuzeo Oliver je mogao da zapazi kako
nož podrhtava u vazduhu.
— Šta je? — reče Jevrejin. — Zašto me posmatraš? Što ne spavaš?
Šta si video? Govori, dete! Brzo — brzo ili ćeš glavom platiti!
— Nije mi se više spavalo, gospodine, — odgovori Oliver slabim
glasom. — Veoma mi je žao ako sam vas uznemirio, gospodine.
— Nisi se probudio pre jednog sata? — upita Jevrejin besno streljajući
očima dečaka.
— Ne! Ne, nisam! — odgovori Oliver.
— Sigurno nisi? — povika Jevrejin streljajući ga još bešnje očima
nego dotle i zauzimajući preteći stav.
 — Dajem vam reč da nisam, gospodine, — odgovori Oliver živo. —
Nisam, gospodine, verujte.
— Dobro, dobro, sinko! — reče Jevrejin, naglo se vrativši svome
starom načinu ponašanja i poigravajući se malo nožem pre no što ga je
ostavio, kao da je time hteo da pokaže kako ga je uzeo samo šale radi. —
Pa naravno, sinko, znam ja to. Hteo sam samo da te uplašim. Ti si dobar
dečko, Olivere! — Jevrejin je trljao ruke smejući se prigušeno, ali je pri
svem tom uznemireno bacao poglede na kutiju.
— Je si li video koju od onih lepih stvari, sinko? — upita Jevrejin
posle kraćeg ćutanja stavljajući ruku na kutiju.
— Jesam, gospodine, — odgovori Oliver.
— Ah! — reče Jevrejin prebledevši. — Te stvari — one su moje,
Olivere; moja sirotinja. To mi je sve što imam za svoje stare dane. Ljudi
me nazivaju tvrdicom, sinko. Samo tvrdicom i ništa više.
Oliver pomisli da stari gospodin zaista mora biti tvrdica kad i pored
tolikih satova živi u takvoj prljavštini; ali, misleći da ga verovatno ljubav
prema Vrdalami i ostalim dečacima staje mnogo novaca, samo je pogledao
u Jevrejina s puno poštovanja i upitao može li da ustane.
— Naravno, sinko, naravno, — odovori stari gospodin. — Ustani.
Tamo u uglu iza vrata je krčag s vodom. Donesi ga ovamo, a ja ću ti dati
legen da se umiješ, sinko.
Oliver se diže, pređe preko sobe i saže se za trenutak da dohvati krčag.
Kad se okrenuo, kutije je bilo nestalo.
Tek što se umio i sve raspremio i prosuo legen kroz prozor,
postupajući po Jevrejinovim uputstvima, kad naiđe Vrdalama u pratnji
jednog veoma živahnog i veselog mladića kojeg je Oliver bio video
prethodne večeri kako puši i koji mu je sad i zvanično predstavljen kao
Čarli Bejts. Sva četvorica su seli da doručkuju kafe i nekoliko toplih
zemičaka i šunke što je Vrdalama doneo kući sakriveno pod šeširom.
— Dakle, — reče Jevrejin gledajući u Olivera i obraćajući se
Vrdalami! — nadam se da ste jutros bili na poslu, dečice?
— Tvrd posao — odgovori Vrdalama.
— Kao kamen — dodade Čarli Bejts.
— Dobri ste vi momci, dobri ste vi momci! — reče Jevrejin. — Šta si
ti zaradio, Vrdalamo?
 — Samo dva novčanika — odgovori taj mladi džentlmen.
— Postavljen? — upita Jevrejin s izrazom punim žudnje.
— Prilično — odgovori Vrdalama vadeći dva novčanika, jedan zelen a
drugi crven.
— Nisu tako teški kao što bi mogli biti — reče Jevrejin pošto je
pažljivo zagledao njihovu sađržinu — ali su sasvim novi i lepo uređeni.
Čist posao, zar ne, Olivere?
— Zaista, vrlo čist posao, gospodine, — reče Oliver, čemu se gospodin
Čarli Bejts grohotom nasmejao na ogromno Oliverovo čuđenje, koji u
svemu što se dogodilo nije video ništa smešno.
— A šta si ti, sinko, zaradio? — upita Fejgin Čarli Bejtsa.
— Maramice — odgovori gospodin Bejts, i u istom trenutku izvadi
četiri džepne maramice.
— Dobro, — reče Jevrejin pregledajući ih pažljivo — vrlo su dobre,
vrlo su dobre. Ipak, Čarli, nisi dobro izrezao monograme; zbog toga će oni
morati iglom da se paraju i mi ćemo naučiti Olivera kako se to radi.
Hoćemo li, Olivere, šta veliš? Ha! ha! ha!
— Kako vi kažete, gospodine, — reče Oliver.
— Bi li ti voleo da naučiš da praviš ovako lepe maramice kao Čarli
Bejts, je li, sinko? — upita Jevrejin.
— Vrlo rado, gospodine, ako samo hoćete da me naučite — odgovori
Oliver.
Gospar Bejts je u ovome odgovoru video nešto tako izvanredno
smešno i da je ponovo prsnuo u smeh; i taj smeh, sukobivši se sa kafom
koju je pio i koju je uputio pogrešnim putem, umalo da ga nije ugušio.
— Zelen je kao rani grašak! — reče Čarli kad se povratio i kao
izvinjavajući se društvu zbog svog nepristojnog ponašanja.
Vrdalama ne reče ništa, samo smače Oliveru kosu preko očiju i primeti
kako će i on uskoro da se snađe; na to je stari gospodin, opazivši da je
Oliver pocrveneo, promenio predmet razgovora upitavši da li je jutros
mnogo sveta prisustvovalo izvršenju smrtne kazne. Oliver se tome sve više
i više čudio, jer je iz odgovora dvojice dečaka jasno proisticalo da su oni
obojica tamo bili, i on se naravno pitao kako su uspeli da za tako kratko
vreme obave tolike poslove.
Kad je doručak završen i sto raspremljen, šaljivi stari gospodin i
dvojica dečaka počeli su da igraju jednu veoma zanimljivu i neobičnu igru
koja se izvodila na ovaj način: šaljivi stari gospodin bi stavio burmuticu u
jedan džep od svojih čakšira, lisnicu u drugi a sat u džep od prsnika, dok
bi lanac obavio oko vrata; pored toga, u košulju bi zadenuo lažnu
dijamantsku iglu, kaput bi zategao i čvrsto zakopčao oko sebe, stavio još
kutiju od naočara i maramicu u džepove i tako koračao gore-dole po sobi
sa štapom u ruci, podražavajući način na koji stara gospoda šetaju ulicama
u svako doba dana. S vremena na vreme je zastajao kod ognjišta, a
ponekad i kod vrata praveći se da je potpuno zanet posmatranjem izloga
po radnjama. U tim trenucima se neprestano obazirao oko sebe iz straha od
lopova i lupkao se naizmenično po svim džepovima da se uveri nije li što
izgubio, i sve je to izvodio tako smešnim i tako prirodnim pokretima da se
Oliver smejao do suza. Za to vreme dva dečaka su se šunjala oko njega i
krila se tako vešto od njegovih pogleda kad god bi se okrenuo, da je bilo
nemoguće pratiti im pokrete. Najzad bi mu Vrdalama stao na nogu ili bi
mu se slučajno sapleo o cipelu, dok bi Čarli Bejts natrčao na njega s leđa,
i u tome trenutku su mu s najneverovatnijom brzinom i spretnošću izvukli
burmuticu, lisnicu, sat, džepnu maramicu, skinuli lanac s vrata, izvadili
iglu iz košulje — izvukli mu čak i kutiju od naočara. Ako bi stari
gospodin osetio ruku u kom od svojih džepova, on bi viknuo u kome je
džepu ruka; i onda bi igra počinjala iznova.
Pošto je ova igra bila odigrana mnogo puta, mladoj gospodi su došle u
posetu dve gospođice; jedna od njih se zvala Beti a druga Nensi. Imale su
bujnu kosu, pozadi ne osobito uredno očešljanu, a čarape i cipele bile su
im u prilično zapuštenom stanju. Ne bi se možda moglo reći da su lepe; ali
su imale veoma rumene obraze i izgledale su snažne i zdrave. S obzirom
na to što su bile osobito otvorenog i prijatnog ponašanja, Oliver je
zaključio da su veoma prijatne devojke. A one su to nesumnjivo i bile.
Te gošće su se zadržale dugo u poseti. Pošto se jedna od gospođica
požalila da joj je hladno u duši, doneta je rakija i razgovor je uzeo veoma
veseo i živahan tok. Najzad Čarli Bejts izrazi mišljenje kako je vreme da
malo protegnu papke. To, pomislio je Oliver, mora biti francuska reč koja
znači izići u šetnju, jer odmah posle toga Vrdalama, Čarli Bejts izrazi
mišljenje kako je vreme da malo prohodno dobri stari Jevrejin ljubazno
snabdeo novcem potrebnim za džeparac.
— Vidiš, sinko, — reče Fejgin. — Lep je to život, zar nije? Sad su
slobodni ceo dan.
 — Jesu li završili s poslom, gospodine? — upita Oliver.
— Jesu, — odgovori Jevrejin — sem ako slučajno ne nagaze na neki
posao kad iziđu; a ako ga nagaze, neće ga ostaviti, sinko, budi u to siguran.
Ugledaj se na njih, sinko. Ugledaj se na njih, — dodade lupkajući žaračem
po ognjištu da bi dao više snage svojim rečima — radi sve što ti oni kažu i
slušaj ih u svemu — osobito Vrdalamu, sinko. On će da postane veliki
čovek, i od tebe će isto tako da načini velikog čoveka ako se budeš
ugledao na njega. — Da mi maramica slučajno ne viri iz džepa, sinko? —
upita Jevrejin prekinuvši se naglo.
— Jeste, viri vam, gospodine, — reče Oliver.
— Pokušaj da li možeš da je izvadiš a da to ne osetim, kao što si
video njih da rade kad smo se ono jutros igrali.
Oliver jednom rukom pridrža dno džepa, kao što je video da je
postupio Vrdalama, a drugom lako izvuče maramicu.
— Je li gotovo? — uzviknu Jevrejin.
— Evo je, gospodine, — reče Oliver pokazujući maramicu u ruci.
— Ti si bistar dečko, sinko moj, reče veselo stari gospodin tapšući s
odobravanjem Olivera po glavi. — Spretnije momče nisam video u svome
životu. Evo ti jedan šiling za nagradu. Ako nastaviš tim putem, postaćeš
najveći čovek svoga vremena. A sad hodi ovamo da ti pokažem kako da
skidaš monograme s maramica.
Oliver se u čudu pitao kakve veze može imati igra vađenja maramica
iz džepa starog gospodina s njegovim izgledima da postane veliki čovek.
Ali, pomislio je, Jevrejin to mora bolje znati jer je toliko stariji od njega, te
je mirno pošao za njim stolu i sav se predao svome novom poslu.
 GLAVA X

Oliver bolje upoznaje svoje nove drugove i stiče iskustvo koje skupo
plaća. — Glava kratka ali pri svem tom od veoma velike važnosti po ovu
našu povest.

Mnogo je dana ostao Oliver u Jevrejinovoj sobi parajući monograme s

džepnih maramica (koje su u velikom broju pristizale u kuću) i učestvujući
s vremena na vreme u već opisanoj igri koju su dvojica dečaka i Jevrejin
redovno izvodili svakoga jutra. Najzad počeo je da čezne za svežim
vazduhom i u više mahova je usrdno molio starog gospodina da mu
dopusti da ide na posao van kuće s dvojicom svojih drugova.
Oliveru je utoliko više bilo stalo da nešto stvarno radi otkad je
upoznao strogost staroga gospodina. Kad god bi se Vrdalama ili Čarli
Bejts vratili uveče praznih ruku, on im je sa jarošću čitao bukvicu o bedi u
koju čoveka dovede lenjost i nerad; i da bi ih naterao da budu vredni i
preduzimljivi u životu, slao ih je na spavanje bez večere. Jednom prilikom
je otišao čak tako daleko da je obojicu bacio dole sa vrh stepeništa; ali je
retko bivalo da on na taj način sprovodi u delo svoje moralne preporuke.
Najzad jednoga jutra Oliver je dobio dopuštenje za kojim je tako silno
žudeo. Već dva ili tri dana nije bilo maramica za paranje i obedi su bili
prilično mršavi. Možda su to bili razlozi koji su naveli staroga gospodina
da da svoj pristanak; bilo kako bilo, međutim, on je rekao Oliveru da može
da iziđe i poverio ga je zajedničkoj pažnji Čarli Bejtsa i njegovog prijatelja
Vrdalame.
Tri dečaka pođoše u šetnju; Vrdalama s posuvraćenim rukavima i
naherenim šeširom kao i obično; gospar Bejts se lenjo klatio držeći ruke u
džepovima, a Oliver se između njih dvojice pitao kuda idu i u koju će
vrstu privređivanja prvo da se upute.
Korak kojim su išli bio je tako nemaran, spor i lenj da je Oliver ubrzo
počeo da pomišlja kako njegovi drugovi žele da obmanu starog gospodina
i da uopšte nemaju nameru da se ozbiljno prihvate posla. Vrdalama je
pored toga imao i jednu opaku naklonost, naime da maloj deci skida kape
s glave i da ih baca po dvorištima; dok je Čarli Bejts privodio u delo neke
veoma izopačene pojmove u vezi s pravom svojine, kradući jabuke i luk
sa piljarskih tezgi na ivici pločnika i trpajući ih u džepove koji su bili tako
neverovatno široki da se činilo kao da se prostiru uzduž i popreko ispod
celoga odela. Sve je to bilo tako ružno i Oliver se spremao da objavi svoju
nameru da se vrati kući kako zna i ume, kad njegove misli beše naglo
upućene drugim tokom zahvaljujući jednoj veoma tajanstvenoj promeni u
ponašanju Vrdalame Prepredenjakovića.
Upravo su izlazili iz jednog uzanog prolaza nedaleko od trga
Klerkenvel, koji se nekom čudnom zloupotrebom reči još uvek naziva
„Zeleni trg“, kad Vrdalama naglo zastade i stavljajući prst na usta povuče
svoje drugove nazad, s najvećom opreznošću i obazrivošću.
— Šta je? — upita Oliver.
— Pst! — odgovori Vrdalama. — Vidiš Ii onoga starkelju pored tezge
s knjigama?
— Onoga starog gospodina preko puta? — reče Oliver. — Da, vidim
ga.
— Biće dobar — reče Vrdalama.
— Pečen je — primeti gospar Čarli Bejts.
Oliver s najvećim iznenađenjem pogleda prvo u jednog a zatim u
drugog od njih; nije međutim imao prilike da postavi nijedno pitanje jer su
se oba dečaka odšunjala preko ulice i privukla se iza leđa starome
gospodinu u pravcu kojeg je i Oliverova pažnja bila upravljena. Oliver
pođe nekoliko koraka za njima i, ne znajući da li da produži napred ili da
se vrati, zastade u nemom zaprepašćenju od onoga što se zbiva.
Taj stari gospodin s naprašenom glavom i zlatnim naočarima izgledao
je veoma dostojanstveno. Bio je odeven u ugasitozelen kaput s crnim
somotskim okovratnikom; imao je bele čakšire, a ispod pazuha je nosio
elegantan štap od bambusove trske. Uzeo je jednu knjigu s tezge i stajao je
tako, čitajući je, zadubljen u nju kao da sedi u naslonjači u svojoj sobi za
rad. I zaista vrlo verovatno da je i zamišljao da se tamo nalazi; jer je,
sudeći po njegovoj zanesenosti, bilo očigledno da nije video ni tezgu, ni
ulicu, ni dečaka, niti, jednom rečju, bilo šta drugo sem knjige koju je držao
u ruci i koju je čitao od korica do korica, prevrćući list kad bi došao do
kraja strane, počinjući od prvog reda na idućoj strani, i prelazeći tako s
jedne strane na drugu s najvećim interesovanjem i radoznalošću.
Kakav su užas i zaprepašćenje obuzeli Olivera dok je stajao nekoliko
koraka dalje i gledao razrogačenih očiju kako Vrdalama zavlači ruku u
džep starome gospodinu i iz njega vadi maramicu! I dok je posmatrao kako
je pruža Čarli Bejtsu i kad je najzad video da obojica zamiču za ugao
bežeći koliko ih noge nose!
U jednom magnovenju pred dečakovim očima se rasvetli zagonetka s
džepnim maramicama, i satovima, i nakitom, i Jevrejinom. Ostao je jedan
trenutak kao ukopan dok mu je od straha krv gorela u žilama tako da se
osećao kao da se peče na živoj vatri, a zatim, zbunjen i preplašen stade da
beži, i, ne znajući šta čini, trčao je ne dodirujući zemlju nogama.
Sve se to zbilo u roku od jedne minute. U onome istom trenutku kad je
Oliver počeo da trči, stari gospodin je stavio ruku u džep i opazivši da mu
nema maramice, naglo se okrenuo. Videći dečaka kako trči glavom bez
obzira, zaključio je sasvim prirodno da je on kradljivac i vičući svom
snagom „Drž’te lopova!“ nadade se za njim držeći knjigu u ruci.
Stari gospodin međutim nije bio jedina ličnost koja se dala u hajku;
Vrdalama i gospar Bejts, ne želeći da pobude pažnju javnosti time što bi
otvoreno trčali ulicom, samo su se bili sklonili u prvu veliku kapiju iza
ugla. Čim su čuli viku i spazili Olivera kako trči odmah su shvatili u čemu
je stvar i bez predomišljanja su izišli na ulicu i vičući sa svoje strane
„Drž’te lopova!“, pridružili se goniocima kao i svi drugi dobri građani.
Iako su Olivera odgajili filozofi, on teorijski nije bio upoznat s onim
divnim načelom da je samoodržanje najviši zakon prirode. Da je bio
upoznat s njim, dočekao bi možda spreman ovu priliku. Ne budući
međutim pripremljen za nju, on se utoliko više uplašio, te je jurio kao
vetar sa starim gospodinom i dvojicom dečaka koji su vikali i hajkali za
njim.
„Drž’te lopova! Drž’te lopova!“ Ima neke čarolije u tim rečima.
Trgovac ostavlja tezgu, a kočijaš kola, mesar ostavlja panj, pekar korpu,
mlekar vedro, raznosač paket, đače kliker, kaldrmdžija pijuk, dete masku. I
trče svi zajedno u gomili, navrat-nanos, prestižući jedni druge; guraju se,
deru, viču, obaraju prolaznike kad zaokreću iza ugla, uzbunjuju pse,
rasteruju živinu; a ulice, trgovi i prolazi odjekuju od njihovih uzvika.
„Drž’te lopova! Drž’te lopova!“ Poklič prihvata stotinu glasova i
gomila raste na svakom zavijutku. Ona i dalje juri, šljaka po blatu i topot
njenih koraka odjekuje po pločniku; prozori se otvaraju, svet istrčava na
ulicu, napred srlja gomila, svi gledaoci napuštaju uličnog lakrdijaša usred
njegove najzanimljivije tačke i, spajajući se sa svetinom koja hrli napred,
pojačavaju viku i ulivaju novu snagu pokliču „Drž’te lopova! Drž’te
lopova!“

„Drž’te lopova! Drž’te lopova!“ Postoji izvesna strast za gonjenjem

koja je duboko usađena u ljudskoj prirodi. Jedno siroto i nesrećno dete
bez daha u grudima, premoreno, izbezumljeno i polumrtvo od straha i
kome se krupne graške znoja slivaju niz lice, napreže i poslednju snagu da
izmakne svojim goniocima; a ovi, ukoliko ga stižu, a svakoga trenutka su
mu sve bliže i bliže, još bučnijim poklicima pozdravljaju svaki znak
njegovog malaksavanja i klikću i vrište od radosti. „Drž’te lopova!“ Oh,
uhvatite ga za ime božje, makar samo zato da mu muke prekratite!
Najzad je uhvaćen! Udarac je bio odličan! On leži prostrt po zemlji i
gomila se radoznalo tiska oko njega; jedni druge guraju i otimaju se da ga
bolje vide. „Sklonite se!“ „Dajte mu malo vazduha!“ „Koješta!“ „Ne
zaslužuje on to!“ „Gde je onaj gospodin?“ „Eno ga, dolazi ulicom.“ —
„Načinite mesta za gospodina!“ — „Је li ovo taj dečko, gospodine? “ —
„Jeste“.
Oliver je ležao prostrt po zemlji, pokriven blatom i prašinom, krv mu je
tekla iz usta i on je unezvereno gledao na sva ta lica koja su ga okružavala
kada je prvi od gonilaca s nametljivom uslužnošću dovukao starog
gospodina i ugurao ga u sredinu kruga.
— Da, — reče stari gospodin — čini mi se da će to biti taj dečak.
— Čini mu se! — zamumla gomila. — Lepa parada!
— Siromah dečko, — reče gospodin — udario se!
— To sam ga ja udario, gospodine, — reče neki visoki klipan, istupivši
napred — raspalio sam ga pesnicom pravo u usta. Ja sam ga uhvatio,
gospodine.
Dugajlija prinese ruku šeširu i iskezi se očekujući neku nagradu za
svoj trud; ali stari gospodin ga prezrivo odmeri od glave do pete,
bojažljivo se obazre oko sebe kao da je rad i sam da umakne, što bi vrlo
verovatno i pokušao da učini i tako dao povoda novoj hajci, da u tome
trenutku kroz gomilu sebi nije prokrčio put jedan policajac (ličnost koja u
takvim slučajevima po pravilu stiže poslednja) i uhvatio Olivera za
okovratnik.
— Hajde, diži se! — reče on grubo.
— To nisam bio ja, gospodine, verujte. Verujte nisam ja, to su bila
druga dva dečaka — reče Oliver uhvativši se grčevito za njegove ruke i
gledajući oko sebe. — Oni su tu negde.
— O, ne, nema ih — reče policajac. On je time imao nameru da mu se
podsmehne, ali je u stvari govorio istinu; jer su Vrdalama i Čarli Bejts
klisnuli u prvo pogodno dvorište na koje su naišli. — Hajde, diži se!
— Nemojte mu učiniti nikakvo zlo — reče stari gospodin sažaljivo.
— O, ne bojte se — odgovori policajac i u potvrdu toga povuče
Olivera tako snažno da mu je skoro polovinu kaputa svukao s leđa. —
Hajde, znamo se mi; ne pali to kod mene. Hoćeš li da se digneš na noge, ti
đavole mali?
Oliver, koji se jedva držao, pokuša da stane na noge, a policajac ga
odjednom zgrabi za okovratnik od kaputa i brzim korakom ga odvuče niz
ulicu. Gospodin je pošao s njim koračajući pored policajca, a mnogi iz
rulje su se probijali napred koliko su mogli i s vremena na vreme okretali
glavu da pogledaju u Olivera. Dečaci su klicali pobedonosno i pratili
povorku.
 GLAVA XI

Govori o gospodinu Fengu, sudiji za istupna dela, i pokazuje na jednom

malom primeru kako on deli pravdu.

Delo je bilo izvršeno na području, i to u neposrednoj blizini jednog

veoma poznatog prestoničkog suda za policijske istupe. Rulja je imala
zadovoljstvo da prati Olivera samo kroz dve ili tri ulice i do trga zvanog
Maton-Hil, dok nije proveden ispod jednog niskog svoda i preko prljavog
dvorišta uveden kroz zadnji ulaz u sudnicu u kojoj se delila pravda po
kratkom postupku. Dvorište u koje su skrenuli bilo je malo i popločano, i
u njemu su naišli na jednog krupnog čoveka s velikim zaliscima na licu i
velikim svežnjem ključeva u ruci.
— Šta je to sad? — upita čovek nemamo.
— Jedan mali lovac na maramice — odgovori čovek koji je sprovodio
Olivera.
— Jeste li vi pokradena strana, gospodine? — upita čovek s
ključevima.
— Da, jesam — odgovori stari gospodin — ali nisam siguran da je
upravo ovaj dečko uzeo maramicu. Ja..., ja ne bih stvar dalje terao.
— Stvar mora da izađe pred sudiju, gospodine, — odgovori čovek. —
Njegovo gospodstvo će odmah biti slobodno. Ulazi, mali razbojniče!
To je bio poziv upućen Oliveru da prođe kroz izvesna vrata koja je
otključao dok je govorio i koja su vodila u jednu kamenitu ćeliju. Tu su ga
pretresli i pošto ništa nisu našli, zaključali su ga u nju.
Ta ćelija bila je po obliku i veličini nešto slično podrumu, samo ne
tako svetla. Bila je neverovatno prljava, a u njoj je boravila šestorica
pijanih ljudi koji su tu bili zatvoreni još od subote uveče. Ali to je sitnica.
U našim policijskim zatvorima ljudi i žene se zatvaraju svake noći pod
najbeznačajnijim optužbama — reč koja ništa ne znači — u tamnice prema
kojima su zatvori u Njugetu — u kojima se drže najveći zločinci, suđeni,
nađeni krivim i osuđeni na smrt — prave palate. Ko u to ne veruje može
da ih uporedi jedne s drugima.
Stari gospodin je izgledao skoro isto toliko snužden koliko i Oliver kad
je ključ škripnuo u bravi. Uzdahnuo je i pogledao na knjigu koja je bila
bezazleni povod cele te gužve.
 — Ima nečega u licu ovoga dečaka — govorio je sam sa sobom stari
gospodin dok se polako udaljavao u stranu lupkajući se zamišljeno po
bradi koricama od knjige. — Ima u njemu nečega što me dira i uzbuđuje.
Možda je nevin? Izgleda kao da ... Uostalom, — uzviknu stari gospodin
zaustavivši se naglo i podigavši oči nebu — bože, gde sam ja video taj
pogled?
Pošto je nekoliko trenutaka razmišljao, stari gospodin uđe udubljen u
svoje misli u jedno zadnje predsoblje u koje se ulazilo iz dvorišta i tu je,
povučen u ugao, pred svojim duhovnim očima izazvao čitavu galeriju lica
preko kojih je već dugi niz godina bila spuštena prašnjiva zavesa. — Ne,
— reče stari gospodin odmahujući glavom — ja to samo uobražavam.
Ponovo je oživeo sva ta lica u svome sećanju. Pozvao ih je da mu se
jave i sad nije bilo lako ponovo na njih staviti pokrov koji ih je tako dugo
skrivao. Bilo je među njima lica prijateljskih i neprijateljskih, kao i mnogih
skoro nepoznatih mu ljudi koji su nametljivo izvirivali iz gomile; bilo je
među njima devojaka mladih kao rosa koje su sad starice; bilo je lica koja
je smrt izmenila i stavila svoj pečat na njih, ali koja je duh, koji je jači od
smrti, još zaogrtao njihovom nekadašnjom svežinom i lepotom vraćajući
očima njihov sjaj, vedrinu osmejku; lica čija je duša zračila kroz njihovu
zemaljsku masku šapućući o lepoti s one strane groba, o lepoti koju je
smrt samo oplemenila i uzela sa zemlje jedino da bi je postavila kao
buktinju koja će bledom i nežnom svetlošću da obasjava put koji vodi
nebu.
Ali stari gospodin nije mogao da se seti nijednoga lica čije bi ga crte
iole podsećale na Olivera, te je teško uzdahnuo nad uspomenama koje je
probudio, i kako je, srećom po njega, bio rasejan, stari gospodin ponovo se
zadubio u čitanje one plesnive knjige.
Prenuo se kad ga je čovek s ključevima dodirnuo za rame i pozvao ga
da pođe za njim u sudnicu. Žurno je zatvorio knjigu i odmah je uveden u
dvoranu pred lice uvaženog i slavnog gospodina Fenga.
Sudska dvorana gledala je na ulicu i zidovi su joj bili obloženi
drvetom. Gospodin Feng je sedeo uvrh dvorane iza pregrade, a s jedne
strane pored vrata bila je neka vrsta drvenog tora u koji je siroti mali
Oliver već bio smešten, sav cepteći od straha pred ovim prizorom.
Gospodin Feng je bio mršav, reumatičan čovek srednjega rasta, s ne
mnogo kose na glavi, a ukoliko ju je i imao, ona mu je rasla na potiljku i
iznad ušiju. Lice mu je bilo strogo i veoma crveno. Da nije imao običaj da
pije više nego što je dobro za njegovo zdravlje, mogao bi da podigne
protiv svoga lica tužbu za klevetu i da dobije visoku odštetu.
Stari gospodin se smerno pokloni i pristupivši sudijinom stolu reče
pružajući mu svoju posetnicu. — To je moje ime i adresa, gospodine. —
Onda se povuče korak-dva, i pošto je još jednom učtivo i s poštovanjem
naklonio glavu, sačeka da mu se postavi pitanje.
Gospodin Feng je međutim u tome trenutku bio zadubljen u čitanje
uvodnog članka u jednim jutarnjim novinama; članak je upozoravao na
izvesnu presudu koju je on nedavno izrekao i napominjao je, već po stoti
put, kako ministar unutrašnjih poslova treba na toga sudiju da obrati
osobitu i posebnu pažnju. Bio je besan i podigao je glavu namršten i ljut.
— Ko ste vi? — upita gospodin Feng.
Stari gospodin donekle iznenađen pokaza svoju posetnicu.
— Zapisničaru! — reče gospodin Feng odbacivši s preziranjem u
stranu posetnicu i novine. — Ko je ovaj čovek?
— Ja se zovem, gospodine, — reče stari gospodin izražavajući se kao
pravi gospodin, — ja se, gospodine, zovem Braunlo. Dopustite mi da
upitam za ime sudije koji zaštićen sudskim dostojanstvom bezrazložno i
neizazvano vređa jednog pristojnog i čestitog čoveka. — Govoreći to
gospodin Braunlo pređe pogledom po sudnici kao da traži nekog ko će da
mu pruži traženo obaveštenje.
— Zapisničaru! — reče gospodin Feng odgurnuvši novine u stranu —
zbog čega je ovaj čovek optužen?
— On uopšte nije optužen, vaše gospodstvo, — odgovori zapisničar.
— On se pojavljuje kao tužilac protiv onoga dečaka, vaše gospodstvo.
Njegovo gospodstvo je to vrlo dobro znalo; ali je to bilo dobro
sredstvo da se s ljudima tera, šega, i bezopasno sredstvo.
— Pojavljuje se kao tužilac protiv onoga dečaka, je li? reče Feng
mereći gospodina Braunloa prezrivo od glave do pete. — Zakunite ga!
— Pre no što se zakunem moram nešto da izjavim — reče gospodin
Braunlo — a to je da nisam ovo doživeo, zaista, nikad ne bih mogao
poverovati ...
— Ućutite, gospodine! — reče gospodin Feng naprasito.
— Neću, gospodine! — odgovori stari gospodin.
 — Umuknite smesta ili ću vas izbaciti iz sudnice! — reče gospodin
Feng. — Vi ste jedan drzak, bezobrazan čovek. Kako se samo usuđujete
da vređate sud!
— Šta! — uzviknu stari gospodin sav crven od ljutine.
— Zakunite ovu osobu! — reče Feng zapisničaru. — Neću više ni reči
da čujem. Zakunite ga.
Gnev gospodina Braunloa bio je na vrhuncu; ali pomislivši verovatno
da bi dajući mu maha samo naškodio dečaku, on se savlada i pristade da
odmah položi zakletvu.
— Dakle, — reče Feng — zbog čega se ovaj dečak optužuje? Šta vi
imate da izjavite, gospodine?
— Stajao sam pored jedne tezge s knjigama... — poče gospodin
Braunlo.
— Čutite, gospodine, — reče gospodin Feng. — Pozorniče! Gde je
pozornik? Hajde, zakunite pozornika. Dakle, pozorniče, šta je to bilo?
Policajac, sa svom potrebnom poniznošću, ispriča kako je uhvatio
optuženog, kako je pretresao Olivera i kako kod njega nije ništa našao i da
je to sve što on zna o toj stvari.
— Ima, li koga od svedoka? — upita gospodin Feng.
— Nema nikoga, vaše gospodstvo, — odgovori policajac.
Gospodin Feng poćuta nekoliko minuta a zatim, okrenuvši se tužiocu,
reče sa uzbuđenjem koje je sve više raslo:
— Nameravate li vi da podignete optužbu protiv ovoga dečaka ili ne?
— Vi ste zakleti. I sad ako i dalje tu budete stajali i odbijali da date svoj
iskaz, ja ću vas kazniti zbog narušavanja reda u sudu, kazniću vas, tako
mi...
Čega ili koga, to niko ne zna, jer su se zapisničar i tamničar upravo u
tome trenutku veoma jako zakašljali; a ovaj prvi je ispustio i jednu veoma
tešku knjigu na pod i na taj način onemogućio da se čuje kraj — slučajno,
razume se.
I pored mnogobrojnih prekidanja i ponavljanih uvreda gospodin
Braunlo je ipak uspeo da iznese svoj slučaj; napomenuo je kako je u
trenutku iznenađenja potrčao za dečakom zato što ga je video kako beži i
izjavio je svoju nadu da će sud ako ustanovi da je optuženi bio u dosluhu
s lopovima, iako on sam nije lopov, s njim ipak blago postupiti koliko god
to zakon dopušta.
— Uostalom, on je povređen — reče na kraju stari gospodin. — I ja se
bojim, — dodade veoma odlučno gledajući u pravcu rešetke iza koje je
bio Oliver — ja se zaista bojim da je on bolestan.
— O, dabome, nego šta! — reče gospodin Feng podrugljivo. — Hajde,
i bez ikakvih izvrdavanja, ti, mala skitnice: to kod mene ne pali. Kako se
zoveš?
Oliver pokuša da odgovori, ali ga glas izdade. Bio je bled kao smrt, i
sve mu se oko njega okretalo u kovitlac.
— Kako se zoveš, ti, lopužo okorela? — pitao je gospodin Feng. —
Nadzorniče, kako se on zove?
Pitanje je bilo upućeno jednom debelom postarijem čoveku u
prugastom kaputu koji je stajao pored rešetke. On se naže nad Oliverom i
ponovi pitanje; ali videći da on zaista nije u stanju da shvati što se od
njega traži, i znajući da će ako ne odgovori to samo još više da razbesni
sudiju i da kaznu učini još strožom, on odgovori nasumce.
— Kaže da se zove Tom Hvajt, vaše gospodstvo, — reče dobroćudni
čuvar zatvora.
— A, neće da govori, je li? — reče Feng. — Vrlo dobro. A gde
stanuje?
— Gde stigne, vaše gospodstvo, — odgovori nadzornik praveći se
ponovo da prenosi Oliverov odgovor.
— Ima li roditelje? — upita gospodin Feng.
— Kaže da su mu umrli dok je bio sasvim mali, vaše gospodstvo, —
odvaži se nadzornik na uobičajen odgovor.
Kad je saslušanje došlo do te tačke, Oliver podiže glavu i pogledavši
oko sebe s očima punim preklinjanja, jedva čujnim glasom zamoli za
gutljaj vode.
— Batali ti to! — reče gospodin Feng. — Mene nećeš uspeti da
napraviš budalom.
— Čini mi se da mu je zbilja rđavo, vaše gospodstvo, — primeti
nadzornik.
— Znam ja to bolje — reče gospodin Feng.
— Pripazite na njega, nadzorniče, — reče stari gospodin podigavši
ruke i nehotice — samo što nije pao.
 — Odmaknite se od njega, nadzorniče, — uzviknu Feng — pustite ga
neka padne ako mu se to dopada.
Oliver se poslužio tim ljubaznim dopuštenjem i sručio se onesvešćen
na pod. Ljudi u sudnici su se zagledali između sebe, ali se niko nije usudio
da se pomakne s mesta.
— Znao sam ja da se on pretvara — reče Feng — kao da je to bio
nepobitan dokaz za utvrđenje ove činjenice.
Ostavite ga neka leži tu, brzo će mu dosaditi.
— Kako nameravate da presudite ovaj slučaj, gospodine? — upita
zapisničar tihim glasom.
— Po kratkom postupku — odgovori gospodin Feng.
Kažnjava se s tri meseca — strogog zatvora, razume se. Ispraznite
sudnicu.
Vrata su se u tu svrhu otvorila i dva čoveka su se spreinala da odnesu
onesvešćenog dečaka u njegovu ćeliju, kad jedan postariji čovek
pristojnog ali siromašnog izgleda, u starom crnom odelu, žurno utrča u
sudnicu i uputi se ka sudijinom stolu.
— Stanite, stanite! Nemojte ga nositi! Za ime božje pričekajte jedan
trenutak! — vikao je novodošavši sav zadihan od žurbe.
I pored toga što veliki duhovi koji rukovode ovakvim ustanovama dele
pravdu po kratkom postupku i vrše proizvoljnu vlast nad slobodom,
dobrim imenom, čašću, skoro i nad životom podanika Njenog Veličanstva,
osobito kad su u pitanju pripadnici siromašnijih društvenih slojeva, i mada
se u okviru tih zidova svakodnevno odigravaju neverovatnl prizori zbog
kojih bi i anđeli oslepeli od plakanja — javnost u te ustanove nema
pristupa sem putem dnevne štampe. Gospodin Feng je shodno tome bio u
ne maloj meri ozlojeđen kad je video kako ulazi jedan nezvan gost koji s
tolikim nepoštovanjem remeti red u sudnici.
— Šta je to? — Ko je to? Izbacite tog čoveka. Ispraznite sudnicu! —
vikao je gospodin Feng.
— Ja hoću da govorim — vikao je čovek. — Ne dopuštam da me
izbace. Ja sam sve video. Ja držim onu prodavnicu knjiga. Zahtevam da
budem zaklet. Ne možete mi oduzeti reč. Gospodine Feng, vi morate da
me saslušate. Ne smete odbiti da me saslušate, gospodine.
Taj čovek je bio u pravu. Njegovo držanje bilo je odlučno; i stvar je
postajala isuviše ozbiljna da bi se preko nje moglo preći olako.
— Zakunite ovoga čoveka — progunđa gospodin Feng veoma ljutito.
— Dakle, čoveče, šta imate da izjavite?
— Evo, — reče čovek — video sam trojicu dečaka — ovoga što je
uhapšen i još dvojicu — kako bazaju na drugoj strani ulice dok je ovaj
gospodin čitao. Krađu je izvršio jedan od one druge dvojice dečaka. Ja
sam ga video kad je to učinio; a video sam i kako je ovaj dečak time bio
potpuno iznenađen i zaprepašćen. — Pošto je za to vreme malo povratio
dah, čestiti prodavač knjiga nastavi da priča smirenije i pribranije sve
pojedinosti o načinu na koji je krađa izvršena.
— Zašto ranije niste došli? — upita Feng posle kraćeg ćutanja.
— Nisam imao koga da ostavim u radnji — odgovori čovek. — Svi
koji su mogli da me zamene pridružili su se hajci. Tek sam pre pet minuta
našao ko će me odmenuti; i trčao sam celim putem.
— Tužilac je čitao knjigu, je li tako? — upita Feng pošto je još malo
poćutao.
— Jeste, — odgovori čovek. — Ovu istu knjigu koju drži u ruci.
— Aha, tu knjigu, je li? — reče Feng. — Je li je platio?
— Ne, nije je platio — odgovori čovek smešeći se.
— O, bože, na to sam sasvim zaboravio! — uzviknu rasejani stari
gospodin.
— Krasan mi je to gospodin koji više voli da tuži jednog sirotog
dečaka nego da plati stvar koju je kupio! — reče Feng čineći jedan smešan
pokušaj da izgleda čovečan.
— Ja nalazim, gospodine, da ste vi došli do te knjige pod vrlo
sumnjivim i nečasnim okolnostima; i možete se smatrati veoma srećnim što
njen vlasnik ne namerava da vas zbog toga sudski progoni. Neka vam to
bude za pamet, prikane, ako ne želite da jednoga dana imate posla sa
zakonom. Dečko se pušta ispod suđenja. Ispraznite sudnicu.
— Što mu muka! — uzviknu stari gospodin ne mogući više da
savlađuje ljutnju koju je tako dugo uzdržavao. — Što mu muka! Ja ću ...
— Ispraznite sudnicu! — reče sudija. — Nadzorniče, čujete li?
Ispraznite sudnicu.
Naređenje bi izvršeno i razgnevljeni gospodin Braunlo bi izveden, s
knjigom u jednoj ruci i s bambusovim štapom u drugoj, opirući se i van
sebe od besa i jarosti. Dospeo je u dvorište i sva ljutnja mu je namah
iščezla. Mali Oliver Tvist je ležao nauznak na pločniku, s raskopčanom
košuljom, dok mu se sa slepoočnica cedila voda; u licu je bio bled kao
smrt, a hladna drhtavica mu je potresala celo telo.
— Jadno dete, jadno dete! — reče gospodin Braunlo nagnuvši se nad
njim. — Molim vas da neko pozove jedna kola. I to odmah!
Kola su dobijena i pošto je Oliver pažljivo položen na jedno sedište,
stari gospodin i sam uđe i zauze drugo mesto u kolima.
— Mogu li i ja s vama? — upita prodavač knjiga zavirivši unutra.
— O, pa razume se, dragi gospodine, — reče brzo gospodin Braunlo.
— Ja sam na vas zaboravio. Bože, bože! Još mi je u ruci ta nesrećna
knjiga! Uskačite. Jadni dečko! Nemamo vremena za gubljenje.
Prodavač knjiga uskoči u kola i krenuše.
 GLAVA XII

U njoj je Oliver negovan bolje no što je to ikad ranije bio slučaj — i u

njoj se pripovest vraća na veseloga starog gospodina i njegove mlade
prijatelje.

Kola su se uz lupnjavu točkova i topot konjskih kopita spustila niz

Maunt-Plezent a zatim se popela uz Eksmaut-strit, udarila skoro onim istim
putem kojim je prošao i Oliver kad je prvi put stigao u London u društvu s
Vrdalamom; i pošto su dospevši do ajzlingtonskog anđela skrenula drugim
putem, najzad su se zaustavila pred nekom čistom i prijatnom kućom, u
jednoj tihoj, senovitoj ulici u blizini Pentonvila. Tu je odmah pripremljena
ugodna postelja i mali štićenik gospodina Braunloa je u nju položen sa
svom mogućom pažnjom, i tu je negovan s ljubavlju i revnošću kojima nije
bilo granica.
Ali Oliver je kroz dugi niz dana ostao neosetljiv prema svoj dobroti
svojih novih prijatelja. Sunce se rađalo i zalazilo, i opet se rađalo i
zalazilo, i to se ponovilo još mnogo puta; a dečak je neprestano ležao
ispružen na svojoj bolesničkoj postelji u groznici koja ga je proždirala. Ta
podmukla vatra uništava živo tkivo s većom sigurnošću no što crv rastače
mrtvo čovečje telo.
Slab, izmršaveo i bled, on se najzad probudio iz svoga dugog i mučnog
sna. Jedva se uzdigao u postelji, dok mu je glava počivala na drhtavoj
ruci, on se uznemireno obazre oko sebe.
— Kakva je ovo soba? — Gde sam ja to? — reče Oliver. — To nije
ono mesto na kome sam zaspao.
Veoma iscrpen i klonuo izgovorio je te reči slabim glasom; nekome
međutim one nisu promakle, jer se zavesa više uzglavlja žurno razmaknula
i jedna stara gospođa blagog i zabrinutog izraza, veoma čisto i uredno
odevena, pošto je povukla zavesu, ustade iz naslonjače u kojoj je sedela i
vezla i koja se nalazila odmah pored postelje.
— Nemoj govoriti, drago moje dete, — reče tiho stara gospođa. —
Moraš biti sasvim miran ako ne želiš da se ponovo razboliš; a bio si
veoma teško bolestan — tako teško da smo se plašili za tvoj život. Hajde,
lezi ponovo; tako, milo moje dete! — S tim rečima stara gospođa veoma
pažljivo spusti Oliverovu glavu na uzglavlje i, uklanjajući mu kosu s čela,
gledala ga je s toliko dobrote i nežnosti da se on nije mogao uzdržati a da
ne položi svoju uvelu ručicu u njene ruke i da ih obavije sebi oko vrata.
— Gospode, budi nam milostiv! — reče stara gospođa sa suzama u
očima. — Kako je zahvalno srce moje malo! Slatko čedo moje! Kako bi
bilo njegovoj majci da je ona sedela kraj njega kao što sam ja sedela i da
ga sad gleda!
— Možda me, i gleda, — prošapta Oliver sklopivši ruke — možda je
sedela pored mene. Sve mi se čini kao da je bila kraj mene.
— To je bila groznica, čedo moje, — reče stara gospođa blago.
— Verovatno da je tako — odgovori Oliver — jer nebo je tako daleko;
i oni su tamo isuviše srećni da bi se spuštali do postelje jednog sirotog
dečaka. Ali da je ona znala da sam bolestan, ona bi se morala sažaliti na
mene, čak i tamo; jer je i sama bila teško bolesna pre no što je umrla. Ipak
ona sigurno da ništa ne zna o meni — reče Oliver posle kraćeg ćutanja. —
Jer da je videla kako sam povređen, nju bi to ožalostilo; a kad sam je
sanjao lice joj je uvek bilo ozareno i srećno.
Stara gospođa nije ništa na to odgovorila; samo je prvo obrisala oči, a
posle toga i naočare koji su ležali na pokrivaču i koji kao da su sačinjavali
sastavni deo njenih očiju; zatim je donela Oliveru neki hladan napitak i
pomilovala ga po obrazu rekavši mu da mora da leži sasvim mirno ako ne
želi da se ponovo razboli.
Tako je Oliver ostao da leži potpuno mirno; delom zato što je hteo u
svemu da učini po volji dobroj staroj gospođi, a, istinu da rečemo, delom i
zato što je bio potpuno iscrpljen onim što je već kazao. Ubrzo je zaspao
lakim snom iz kojeg ga je probudila svetlost jedne sveće; ta sveća, prineta
sasvim blizu postelje, osvetlila mu je jednog gospodina s veoma velikim
zlatnim satom u ruci; sat je kucao glasno, a gospodin mu opipa puls i reče
da mu je sad mnogo bolje.
— Sad ti je mnogo bolje, zar ne, čedo moje? — reče gospodin.
— Jeste, gospodine, hvala vam — odgovori Oliver.
— Da, znao sam ja to — reče gospodin. I gladan si, je li tako?
— Nisam, gospodine! — odgovori Oliver.
— Hm! — reče gospodin. — Nisi, znam da nisi. On nije gladan,
gospođo Bedvin, — reče gospodin s vrlo važnim izrazom na licu.
Stara gospođa nakloni glavu s puno poštovanja, čime kao da je htela
reći kako lekara smatra veoma sposobnim čovekom. Po svemu sudeći
izgleda da je i sam lekar bio istog mišljenja.
— Tebi se spava, — je li tako, dete moje? — reče lekar.
— Ne, gospodine, — odgovori Oliver.
— Ne, — reče lekar uz jedan veoma oštrouman i zadovoljan pogled.
— Ne spava ti se. Niti si žedan. Je li?
— Jesam, gospodine, prilično sam žedan — odgovori Oliver.
— Upravo onako kao što sam očekivao, gospođo Bedvin, — reče
lekar. — Sasvim je prirodno da bude žedan. Možete mu dati malo čaja,
gospođo, i malo prženog hleba bez maslaca. Nemojte ga suviše utopljavati,
gospođo; ali pazite i da ne ozebe; hoćete li imati tu dobrotu?
Stara gospođa se pokloni. Lekar, pošto je okusio hladni napitak i dao
mu povoljnu stručnu ocenu, iziđe žurnim korakom; čizme su mu škripale
veoma važno i razmetljivo dok je silazio niza stepenice.
Oliver je ubrzo posle toga ponovo utonuo u san; kad se probudio, bilo
je skoro dvanaest sati. Stara gospođa mu je odmah zatim nežnim glasom
poželela laku noć i prepustila ga brizi jedne pune starije žene koja je
upravo bila došla donevši sobom u malom zavežljaju omanji molitvenik i
veliku noćnu kapu. Stavivši ovu na glavu a molitvenik na sto, stara žena,
pošto je kazala Oliveru da je došla da ga čuva preko noći, privuče stolicu
bliže vatri i poče isprekidano da kunja i drema trzajući se svaki čas iza sna
kad bi joj glava pala na grudi i ječeći, stenjući i gušeći se pri tom, što
međutim nije imalo težih posledica, izuzev što ju je namoravalo da dobro
protrlja nos i da onda ponovo zadrema.
I tako je noć polako odmicala. Oliver je ležao budan neko vreme,
brojeći kružiće koje je noćna svetiljka bacala po tavanici kroz zaklon od
trske; ili je malaksalim pogledom prelazio preko zamršenih šara na hartiji
kojom su zidovi bili obloženi. Tama i duboka tišina sobe činile su veoma
svečan i tajanstven utisak; i one su navodile dečakov duh na pomisao da je
tu smrt morala lebdeti kroz mnoge dane i noći i da možda još ispunjava
ovu sobu svojim sumornim i strašnim i groznim prisustvom, te Oliver
zagnjuri lice u uzglavlje i poče usrdno da se moli bogu.
Postepeno je utonuo u dubok, miran san, koji jedini donosi oslobođenje
od nedavnih patnji i muka u ono tiho i blaženo stanje iz kojeg je čoveku
teško da se probudi. Kad bi takvo stanje bilo smrt, ko bi pristao da se iz
njega ponovo vrati svim borbama i teškoćama što ih život sobom donosi;
svim brigama današnjice; strahovanjima za budućnost; i, iznad svega,
bolnim uspomenama prošlosti?
Dan je već bio uveliko kad je Oliver otvorio oči; a kad je to učinio,
obuzelo ga je osećanje radosti i sreće. Najgore je bilo prošlo i bolest je
savladana. Ponovo se vratio u život.
Posle tri dana bio je već u stanju da sedi u velikoj naslonjači poduprt
jastucima; i kako još nije imao snage da ide, gospođa Bedvin ga je snela
niza stepenice u nastojničku sobicu koja je njoj pripadala. Pošto ga je
namestila pokraj vatre, ta dobra stara gospođa je i sama briznula u grčevit
plač.
— Ne uznemiravaj se zbog toga, čedo moje, — uzviknu stara gospođa.
— Meni tako dođe da se s vremena na vreme isplačem. Eto, već je sve
prošlo; i sad mi je sasvim dobro.
— Vi ste veoma, veoma dobri prema meni, gospođo, — reče Oliver.
— Oh, nemoj govoriti o tome, čedo, — reče stara gospođa — to nema
nikakve veze s tvojom goveđom čorbom; i krajnje je vreme da je pojedeš,
jer lekar kaže da gospodin Braunlo može doći da te obiđe danas pre podne,
i mi moramo da izgledamo što bolje, jer ukoliko bolje budemo izgledali, on
će biti utoliko zadovoljniji. — I rekavši to, stara gospođa poče da zagreva
u jednom omanjem loncu zdelu goveđe čorbe, po Oliverovom mišljenju
dovoljno jake da bogato zamasti obed u najmanju ruku za tri stotine i
pedeset pitomaca sirotinjskog doma, ako bi se računalo po propisima te
ustanove.
— Voliš li ti slike, čedo? — upita stara gospođa videvši kako Oliver
nepomično i s najvećom pažnjom posmatra jednu sliku koja je visila o
zidu, upravo prekoputa naslonjače u kojoj je sedeo.
— Prosto ni sam ne znam, gospođo, — reče Oliver ne skidajući očiju
sa slike — ja sam ih tako malo video da ne znam šta da kažem. Kako lepo
i milo lice ima ova gospođa!
— Eh! — reče stara gospođa — slikari uvek predstavljaju dame
lepšim nego što su, inače bi ostali bez ijedne mušterije, dete moje. Čovek
koji je pronašao fotografski aparat morao je znati da se nikad neće
obogatiti, to je isuviše verno. Isuviše — reče stara gospođa smejući se od
sveg srca svojoj duhovitosti.
— Je li..., je li ova verna slika, gospođo? — reče Oliver.
 — Jeste, — reče stara gospođa podižući za trenutak oči sa čorbe — to
je rukom rađen portret.
— Čiji, gospođo? — upita Oliver.
— To ti zaista ne bih umela reći, čedo moje, — odgovori veselo stara
gospođa. — Mislim da ne liči ni na koga od tvojih i mojih poznanika. Kao
da ti se dopada, čedo.
— Tako je divna — odgovori Oliver.
— Šta, valjda je se ne bojiš? — reče stara gospođa, opazivši na svoje
veliko iznenađenje zaplašen pogled s kojim je dete posmatralo sliku.
— Oh, ne, ne, — odgovori živo Oliver — ali oči su joj tako tužne; i ma
gde da sednem, one kao da na mene gledaju. — Od toga mi srce lupa —
dodade Oliver tihim glasom, — čini mi se kao da je živa i da bi htela nešto
da mi kaže ali ne može.
— Spasi nas i pomiluj, Gospode! — uzviknu stara gospođa trgnuvši se
— Nemoj tako govoriti, dete moje. Slab si i razdražljiv posle bolesti.
Čekaj da ti stolicu okrenem na drugu stranu i onda je više nećeš gledati.
Tako! — reče stara gospođa potvrđujući svoje reči delom. — Sad je više
sigurno nećeš videti.
Oliver ju je međutim video svojim duhovnim očima tako jasno kao da
nije promenio položaj; ali je pomislio da će biti dobro da ne zabrinjava
dobru staru gospođu, te se umiljato nasmešio kad ga je ona pogledala; a
gospođa Bedvin zadovoljna što mu je tako udobnije, solila je i lomila
komadiće prženog hleba u čorbu sa svom žustrinom koju zahteva jedna
tako ozbiljna radnja. Oliver je pojeo čorbu najvećom brzinom. Tek što je
stavio u usta poslednju kašiku, kad neko tiho kucnu na vrata. — Slobodno,
— reče stara gospođa, i u sobu uđe gospodin Braunlo.
Stari gospodin je ušao u sobu veoma oštrim korakom; ali, tek što je
podigao naočare na čelo i zabacio ruke iza skutova svoje sobne haljine da
bi bolje zagledao Olivera, kad mu se crte lica počeše kriviti i grčiti u svim
mogućim pravcima. Oliver je izgledao veoma izmučen i iznuren od bolesti
i uzalud je pokušavao da stane na noge, iz poštovanja prema svome
dobrotvoru, pokušaj koji se završio time što je ponovo klonuo u
naslonjaču; i, ako treba reći istinu, onda moramo priznati da je srce
gospodina Braunloa, koje je u sebi imalo čovečnosti za šestoricu obične
stare gospode, nateralo izvesnu količinu suza u njegove oči, zahvaljujući
jednom hidrauličnom postupku koji mi usled našeg nedovoljnog naučnog
obrazovanja nismo u stanju da objasnimo.
— Siroto dete, siroto dete! — reče gospodin Braunlo, nakašljujući se
da bi pročistio grlo. Od jutros sam nešto promukao, gospođo Bedvin. Sve
mi se čini da sam ozebao.
— Nadajmo se da niste, gospodine, — reče gospođa Bedvin. — Sve
vaše odelo i rublje bilo je vrlo dobro provetreno i prosušeno, gospodine.
— Ne znam, gospođo Bedvin. Ne znam — reče gospodin Braunlo. —
Rekao bih da sam juče za ručkom imao vlažan ubrus; ali to nije važno.
Kako ti je, čedo moje?
— Vrlo sam srećan, gospodine, — odgovori Oliver. — I veoma sam
vam zahvalan, gospodine, zbog dobrote koju mi ukazujete.
— Dobro moje dete, — reče gospodin Braunlo čvrstim glasom. —
Jeste li mu dali što za jelo, gospođo Bedvin? Ne samo čorbuljake, a?
— Upravo je pojeo tanjir odlične i jake goveđe čorbe, gospodine, —
odgovori gospođa Bedvin malo se nakostrešivši i jako naglašavajući
poslednju reč, kako bi istakla da između čorbuljaka i dobro pripremljene
goveđe čorbe nema nikakve srodnosti niti ičega zajedničkog.
— Uf! — reče gospodin Braunlo lako se mršteći. — Koja čašica
portoskog vina bi mu činila mnogo bolje. Je li tako, Tom Hvajte, a?
— Ja se zovem Oliver, gospodine, — odgovori mali bolesnik, s
izrazom velikog čuđenja.
— Oliver — reče gospodin Braunlo. — Oliver, šta? Oliver Hvajt, je li?
— Ne, gospodine, Tvist — Oliver Tvist.
— Čudno ime! — reče stari gospodin. — Zbog čega si kazao sudiji da
se prezivaš Hvajt?
— Ja mu to nikad nisam kazao, gospodine, — odgovori Oliver
začuđeno.
To je tako zvučalo na laž da je stari gospodin prilično oštro zagledao
Oliveru u oči. Bilo je nemoguće ne verovati mu; iz svake crte njegovog
izmršavelog i istanjenog lica izbijala je iskrenost.
— Svakako neki nesporazum — reče gospodin Braunlo. Međutim,
iako više nije bilo razloga da uporno posmatra Olivera, stara pomisao o
sličnosti između njegovih crta i nekoga poznatog lica obuzela ga je s
tolikom snagom da nije bio u stanju da odvoji pogleda od njega.
— Nadam se da niste ljuti na mene, gospodine? — reče Oliver
podižući oči molećivo.
— Ne, ne, — odgovori stari gospodin. — Bože, šta je to? Gospođo
Bedvin, pogledajte ovo!
Rekavši to, on brzim pokretom ruke pokaza na portret iznad Oliverove
glave, a zatim na detinje lice. Sličnost je bila neverovatna. Oči, glava, usta
— sve je bilo istovetno. Oliver je u tome trenutku toliko ličio na portret da
su i najsitnije crte njegovog lica izgledale kao preslikane sa portreta s
najvećom vernošću!
Oliver nije saznao šta je bio razlog tome iznenadnom uzviku; ne budući
dovoljno snažan da podnese taj potres, on se onesvestio. Ta slabost s
njegove strane pruža nam priliku da čitaoca izvedemo iz neizvesnosti u
pogledu one dvojice mladih pitomaca veseloga starog gospodina i da
ispričamo što je s njima dalje bilo.
Dakle, kad su se Vrdalama i njegov krasni prijatelj gospar-Bejts
pridružili hajci koja je progonila Olivera, a do koje je, kao što je to već
opisano, došlo zbog toga što su oni na nezakonit način preneli na sebe
ličnu svojinu gospodina Braunloa, ti mladići su se u tome trenutku
upravljali po jednom veoma hvale dostojnom i opravdanom razlogu, naime
po želji da spasu svoju sopstvenu kožu; i s obzirom na to što su građanske
slobode i sloboda pojedinaca među prvim i najvećim vrlinama kojima se
diči svaki dobar Englez, to neće biti potrebno da obraćam osobitu pažnju
čitaocu na okolnost što taj podvig treba da ih uzdigne u očima svih čestitih
građana i rodoljuba, bar u onoj meri u kojoj taj nepobitni dokaz njihove
brige za svoje samoodržanje i bezbednost potkrepljuje i potvrđuje načelo
koje su izvesni dubokoumni i vispreni filozofi proglasili za najviši zakon
kojim se rukovodi priroda u svima svojim delima i postupcima — rečeni
filozofi su veoma znalački sveli postupke ove dobre gospe na mudre
izreke i teorije i, hvaleći na jedan veoma spretan i prikladan način njenu
uzvišenu mudrost i razboritost, potpuno su isključili iz njenog vidokruga
sve obzire srca, plemenitosti i ljubavi. Jer, te su osobine tobož ispod
dostojanstva jedne ženske osobe u pogledu koje je opšte-poznato i
priznato da je daleko iznad mnogobrojnih sitnih mana i slabosti svoga roda.
Kad bi mi bio potreban još neki dalji dokaz o strogo filozofskom
držanju ovih mladih džentlmena u velikoj neprilici u kojoj su se nalazili, ja
bih taj dokaz smesta našao u činjenici (koja je isto tako zabeležena u
prethodnom delu ove pripovesti) što su oni napustili gonjenje čim je opšta
pažnja bila usredsređena na Olivera; i što su se odmah uputili kući
najkraćim mogućim putem, i pored toga što nemam nameru da tvrdim kako
je običaj slavnih i učenih mudraca da skraćuju put kojim dolaze do svojih
dubokoumnih zaključaka (njihov put je u stvari pre zaobilazan, oni okoliše,
idu stramputicama i svaki čas zastajkuju i kolebaju se, slično pijanim
ljudima koji posrću pod teretom isuviše moćne navale misli) ja bih ipak
rekao, i to bih rekao jasno i otvoreno, da mnogi veliki filozofi redovno
daju dokaza o svojoj dubokoj mudrosti i moći predviđanja na taj način što
se, sprovodeći svoje teorije u delo, obezbeđuju protiv svih mogućih
slučajeva za koje se može pretpostaviti da će im smetati. Tako, da biste
postigli neko krupno pravo, možete učiniti i neku sitnu nepravdu; i možete
se poslužiti svakim sredstvima koje će opravdati postignuti cilj; pitanje
kolika je količina pravde a kolika količina nepravde, kao i u čemu je
razlika između njih — u potpunosti je ostavljeno filozofu koji je u pitanju
da ih on raspravi i reši na osnovu svojeg jasnog, razumljivog i
nepristrasnog merila koje sačinjava njegov sopstveni slučaj.
Tek kada su dva dečaka najvećom brzinom projurila kroz veoma
zamršeni splet uzanih ulica i uličica, usudili su se da zastanu ispod jednog
niskog i mračnog zasvođenog ulaza. Pošto su tu neko vreme ostali ćuteći,
taman koliko da povrate dah, gospar-Bejts kliknu od radosti i zadovoljstva
i prsnuvši u neobuzdan smeh, baci se na stepenik i u nastupu razdraganosti
poče da se kotrlja po njemu.
— Šta ti je? — upita ga Vrdalama.
— Ha, ha, ha! — kikotao se Čarli Bejts.
— Nemoj dizati galamu — opomenu ga Vrdalama oprezno se obazirući
oko sebe. — Ne želiš valjda da te uhvate, budalo?
— Ne mogu da se uzdržim, — reče Čarli — ne mogu da se uzdržim!
Kao da ga sad gledam kako šiša kroz ulice, zavija oko uglova, udara u
gvozdene stubove i tera dalje kao da je i sam od gvožđa, a ja s maramicom
u džepu vičem za njim: „Drž’te lopova!“ — e, pa to je da čovek prsne od
smeha! — Bujna mašta gospar-Bejtsa predočila mu je ovaj prizor isuviše
živim i veselim bojama. I kad se setio ovoga poslednjeg, ponovo je pao na
zemlju i počeo da se valja po stepeniku smejući se još jače nego dotle.
— Šta će reći Fejgin? — upita Vrdalama iskoristivši priliku da postavi
to pitanje kad je njegov prijatelj izgubio dah zacenuvši se od smeha.
— Šta? — ponovi Čarli Bejts.
 — Aha, šta? — reče Vrdalama.
— Pa dobro, šta može da kaže? — upita Čarli prekinuvši prilično
naglo svoje kikotanje jer ga je ozbiljnost s kojom je Vrdalama postavio to
pitanje prilično zabrinula. — Šta može da kaže?
Gospodin Dokinz je zviždukao nekoliko minuta; zatim se, skinuvši
šešir, počešao iza ušiju i triput zavrteo glavom.
— Šta time hoćeš da kažeš — reče Čarli.
— Tandara-mandara, cicvara-popara, mir i tišina, kupus i slanina —
reče Vrdalama i na njegovom oštroumnom licu se pojavi jedva primetan
podrugljiv osmejak.
To je bilo izvesno objašnjenje, ali ne potpuno. Gospar-Bejts ga je tako
i shvatio i ponovio je pitanje: — Šta time hoćeš da kažeš?
Vrdalama ništa ne odgovori; samo je ponovo stavivši šešir na glavu i
prikupivši skutove svoga dugačkog kaputa pod mišku upro jezikom u
obraz i cvrknuo nekoliko puta po nosu na svoj dobro poznat ali izrazit
način i, pošto se okrenuo na peti, odšunjao se niz dvorište. Gospar-Bejts se
uputio za njim veoma zamišljena lica.
Nekoliko minuta po ovome razgovoru šum koraka na stepenicama koje
su škripale trgao je veselog starog gospodina koji je sedeo kraj vatre
držeći u levoj ruci kobasicu i komadić hleba a u desnoj perorez, dok je
pred njim na tronošcu bio limeni vrč. Na njegovom bledom licu zatitrao je
lupeški osmejak kad se okrenuo i pogledavši oštro ispod svojih gustih
riđih obrva upravio uvo prema vratima, osluškujući.
— Hm, šta je to? — promrmlja Jevrejin promenivši se u licu. — Samo
ih je dvojica? Gde li je treći? Nisu valjda zapali u neku nezgodu. Pst!
Koraci su se približavali; stigli su do odmorišta. Vrata su se polako
otvorila; i Vrdalama i Čarli Bejts uđoše zatvorivši vrata za sobom.
 GLAVA XIII

U njoj se revnosni čitalac upoznaje sa izvesnim novim licima

povodom kojih će biti iznete razne zanimljive stvari u tesnoj vezi sa ovom
pripovesti.

— Gde je Oliver? — Upita Jevrejin ustavši i sevajući očima. — Gde

je dečko?
Mali lopovi pogledaše u svoga vaspitača kao da su se uznemirili zbog
njegovog ljutitog izgleda; i zagledaše se zabrinuto. Ali ništa nisu
odgovorili.
— Šta je s dečkom? — reče Jevrejin i ščepa Vrdalamu čvrsto za
okovratnik grozno mu preteći. — Govori ili ću te zadaviti!
Gospodin Fejgin je to kazao tako ubedljivim glasom da se Čarli Bejts,
koji je za svaki slučaj smatrao da će biti pametnije ako se skloni u stranu i
kome je palo na um da nije nimalo neverovatno da može doći i na njega
red da bude udavljen, bacio na kolena i pustio jedan gromoglasan, dug i
otegnut urlik — nešto između rike razbesnelog bika i glasa trube za
dozivanje.
— Hoćeš li govoriti? — grmeo je Jevrejin tresući Vrdalamu tako
strašno da je bilo pravo čudo kako je ostao u svome velikom kaputu.
 — Eto, upao je u kljuse, i to je sve — reče Vrdalama turobno. —
Hajde, ostavite me na miru već jednom! — I izvinuvši se jednim trzajem
iz velikog kaputa koji je ostavio u Jevrejinovim rukama, Vrdalama zgrabi
viljušku za prženje hleba i zamahnu njome u pravcu prsnika veselog starog
gospodina — udarac koji bi, da je uspeo, za duže vreme oduzeo veselost
rečenom starom gospodinu.
Pod takvim okolnostima Jevrejin je uzmakao mnogo hitrije no što bi se
to moglo očekivati od čoveka prividno tako iznurenog i dohvatio je vrč
pripremajući se da ga baci na glavu napadaču. Ali kako je Čarli Bejts u
tome trenutku privukao njegovu pažnju jednim užasnim urlikom, on naglo
promeni odluku i baci pun vrč na dotičnog mladog džentlmena.
— Hej, kakva je to gužva, trista mu muka! — zareža neki debeli glas.
— Ko li me je to raspalio? Sreća njegova što je na mene palo pivo a ne
vrč, inače bih ga lepo udesio. Ne bih nikad ni sanjao da je jedan pakleno
bogati razbojnik i gulikoža kao što je ovaj matori Jevrejin u stanju da
prospe koje bilo drugo piće sem vode — a i to samo na štetu uprave
vodovoda. Šta je to, Fejgine? Vratna marama mi je sva zalivena pivom, sto
mu gromova! Ti ulazi unutra, kalašturo jedna; što mi se tu rebriš pred
vratima kao da se stidiš svoga gospodara! Ulazi!
Čovek koji se tako proderao bio je snažan đida, oko trideset i pet
godina, u crnom somotskom kaputu, veoma prljavim suknenim čakširama,
niskim čizmama i sivim pamučnim čarapama koje su skrivale par debelih
nogu sa širokim, ispupčenim listovima — par nogu one vrste koje, tako
obuvene, uvek izgledaju nedovršene i nepotpune bez okova koji bi ih
krasili. Na glavi je imao šešir smeđe boje i prljavu šarenu maramu oko
vrata, čijim je dugačkim izlizanim krajevima razmazivao pivo po licu dok
je govorio. Kad je s tim završio, ukazalo se jedno široko, mamurno lice s
bradom od tri dana i dva namrgođena oka od kojih se jedno isticalo svim
mogućim bojama, tragovima skorašnjeg udarca.
— Ulazi kad ti kažem! — promumla taj krasni razbojnik.
Jedno belo, kudravo pseto, s licem izgrebanim i izujedanim na
dvadeset raznih mesta ušunja se u sobu.
— Zašto nisi odmah ušao? — reče čovek. — Isuviše si se poneo da bi
me pred društvom priznao za svog gospodara, je li? Lezi!
Ta zapovest bila je propraćena udarcem noge koji je odbacio životinju
u drugi kraj sobe. Ova uostalom kao da je na takav postupak bila
naviknuta jer se sasvim mirno sklupčala u jedan ugao, ne puštajući ni glasa
i žmirkajući svojim zlim očima dvadesetak puta u minuti, kao da je bila
zauzeta razgledanjem stana.
— Šta radiš to? — Zlostavljaš dečake, ti pohlepna tvrdice, nenasiti
matori lopovski jatače? — reče čovek spuštajući se polako na stolicu. —
Čudim se što te već nisu ubili. Što ja nisam na njihovom mestu. Da sam ja
tvoj šegrt, odavno bih to već učinio i — ali ne, ne bih mogao nikome da
prodam tvoju kožu pošto ti nisi ni za šta drugo sem da te kao oličenje
ružnoće čuvaju u staklenoj boci, a tako velike boce se kanda ne izrađuju.
— Tiše! Tiše! gospodine Sajks, — reče Jevrejin dršćući — ne govorite
tako glasno.
— Dosta s tim tvojim izmotavanjima — odgovori razbojnik. — Kad
god me nazivaš gospodinom, znam da smišljaš neku podvalu. Poznato ti je
kako se zovem — i dosta s tim! Neću da osramotim svoje ime kad tome
dođe vreme.
— Dobro, dobro, neka bude kako ti kažeš — Bile Sajks, — reče
Jevrejin s izrazom bedne poniznosti na licu. — Izgleda da si zle volje, Bile.
— Možda jesam — odgovori Sajks. — Rekao bih da i tebi isto tako
sve koze nisu na broju, inače ne bi ove dečake gađao limenim vrčevima ...
— Jesi li poludeo? — reče Jevrejin povukavši čoveka za rukav i
pokazujući glavom u pravcu dečaka.
Gospodin Sajks se zadovolji time da veže jedan zamišljeni čvor sebi
ispod levog uveta i da zabaci glavu na desno rame; nema igra koju Jevrejin
kao da je savršeno razumeo. On onda šatrovačkim izrazima, kojima je sav
njihov razgovor bio protkan, ali koji bi bio potpuno nerazumljiv kad bismo
ga ovamo preneli, zatraži čašu rakije.
— I pazi da ne sipaš otrova u nju — reče gospodin Sajks stavljajući
šešir na sto.
To je bilo rečeno u šali; ali da je čovek koji je te reči izgovorio mogao
da vidi onaj zlobni pogled s kojim je Jevrejin ugrizao svoju bledu usnu kad
se okrenuo dolapu, on bi došao do zaključka da ta opomena nije sasvim
izlišna, ili u najmanju ruku da želja da na neki način pojača piće nije tako
strana veselom srcu staroga gospodina.
Pošto je u grlo sručio dve ili tri čaše alkohola, gospodin Sajks je
blagoizvoleo da obrati svoju pažnju na dvojicu mlade gospode;
zahvaljujući tome ljubaznom postupku razvio se razgovor u kome su uzrok
i način Oliverovog hapšenja izloženi sa svim potrebnim pojedinostima, a sa
onim izmenama i dopunama na račun istine koje je Vrdalama smatrao za
savetno da unese s obzirom na sve postojeće okolnosti.
— Bojim se — reče Jevrejin — da ne izbrblja nešto što bi nas moglo
dovesti u škripac.
— To je vrlo verovatno — odgovori Sajks uz zlurad osmeh. — Pečen
si, Fejgine.
— Sve mi se čini, znaš, — dodade Jevrejin nastavljajući kao da nije
opazio upadicu i gledajući pri tom svoga sagovornika pravo u oči — sve
mi se čini ako klupče počne da se odmotava, da će i mnogi drugi s nama
da se nađu u nebranom grožđu, a to će za tebe biti mnogo gore nego za
mene, prikane moj.
Čovek se trže i odmeri Jevrejina od glave do pete. Ali stari gospodin
je bio uvukao glavu u ramena sve do ušiju i oči su mu prazno zurile u zid
ispred njega.
Nastao je dug tajac. Svaki član ovoga poštovanog društva izgledao je
zadubljen u svoje sopstvene misli, ne izuzevši psa koji se zlobno oblizivao
i koji kao da je osmišljao napad na noge prvoga gospodina ili gospođe
koje bude sreo na ulici čim iziđe iz kuće.
 — Neko mora da izvidi šta je bilo u policiji — reče gospodin Sajks
mnogo mekšim glasom od onoga kojim je govorio kad je došao.
Jevrejin klimnu glavom odobravajući.
— Aко nas nije odao, a osuđen je, onda nema opasti dokle god ne
bude pušten — reče gospodin Sajks — posle toga treba na njega pripaziti.
Moraš nekako doći njega.
Jevrejin ponovo klimnu glavom odobravajući. Ispravnost takvog načina
postupanja bila je, zaista, očigledna; po nesreći, međutim, njegovom
sprovođenju u delo stajala je na putu jedna veoma ozbiljna prepreka. Ona
se sastojala u tome što su svi oni, i Vrdalama, i Čarli Bejts i Fejgin, i
gospodin Viljem Sajks, gajili žestoku i duboko ukorenjenu antipatiju prema
vlasti i što ni iz kojeg razloga i ni pod kakvim izgovorom nisu želeli da se
približavaju nikakvoj policijskoj ustanovi.
Teško je reći koliko su dugo vremena oni bili u stanju da tako sede i
blenu jedan u drugoga u jednom stanju neizvesnosti koje baš nije
najprijatnije. Srećom, nije potrebno praviti nikakve pretpostavke u tom
pogledu, jer je iznenadni ulazak dveju mladih devojaka, koje je Oliver
jednom ranijom prilikom upoznao, dao razgovoru novog podsticaja.
— U dobar čas! — reče Jevrejin. — Otići će Beti; hoćeš li, mila moja?
— A kuda to? — upita devojka.
— Samo tu do policije, mila moje, — reče Jevrejin ulagujući se.
Dugujemo priznanje ovoj mladoj dami koja nije neposredno kazala da
neće, nego je samo izjavila žarku i usrdnu želju da je „đavo odnese“ ako
joj se tamo ide — što je jedan učtiv i otmen način da se izbegne odgovor i
koji pokazuje da je dotična gospođica raspolagala onim urođenim lepim
ponašanjem koje ne podnosi da se bližnjem zada bol putem otvorenog i
oštrog odbijanja.
Jevrejinovo lice se smrači. Od te mlade gospođice koja je bila
gizdavo, da ne kažemo raskošno odevena u crvenu haljinu, zelene cipele i
imala plave uvojke, njegov pogled se okrenu u pravcu one druge ženske
osobe. — Nensi, čedo moje, — reče Jevrejin umiljatim glasom — šta ti
veliš na ovo?
— Nema od toga ništa; to ne vredi ni pokušavati, Fejgine, — odgovori
Nensi.
— Šta time hoćeš da kažeš? — reče gospodin Sajks bacivši na nju
jedan osoran pogled.
— To što si čuo, Bile, — reče devojka pribrano.
— Ama ti si kao stvorena za to — razlagao je gospodin Sajks — u
tome kraju niko o tebi ništa ne zna.
— Kao što ni ja ne želim da znaju — odgovori Nensi istim smirenim
glasom, — i pre neću ići nego što hoću, Bile.
— Ona će ići, Fejgine — reče Sajks.
— Ne, Fejgine, ona neće ići — reče Nensi.
— Hoće, Fejgine, ići će — reče Sajks.
I gospodin Sajks je bio u pravu. Pomoću naizmeničnih pretnji, obećanja
i ulagivanja rečena dama se najzad odluči da se primi tog zadatka. Nju,
zaista, nisu sputavali oni obziri koji su vezivali njenu ljupku prijateljicu,
jer kako se iz dalekog ali gospodskog predgrađa Ratklifa nedavno preselila
u blizinu Fild-Lena, nije bila u istoj opasnosti da je pozna ko bilo od njenih
mnogobrojnih poznanika.
Shodno toj odluci, s čistom belom pregačom privezanom preko haljine
i sa uvojcima podvijenim ispod slamnog šešira — oba ta dela odeće su
uzeta iz neiscrpnog magacina kojim je raspolagao Jevrejin — gospođica
Nensi se spremala da pođe na izvršenje postavljenog joj zadatka.
— Stani malo, čedo moje, — reče Jevrejin pružajući joj jednu malu,
pokrivenu korpu. — Obesi je o jednu ruku. Tako ćeš ulivati više
poverenja, drago moje dete.
— Daj joj i ključ od spoljašnjih vrata da ga nosi u drugoj ruci, Fejgine,
— reče Sajks — tako će izgledati još bolje i prirodnije.
— Da, da, čedo moje, to je tačno — reče Jevrejin obesivši jedan veliki
ključ o kažiprst desne ruke mlade devojke. — Tako, vrlo dobro! Zaista
vrlo dobro, dete moje! — reče Jevrejin trljajući ruke.
— Oh, moj brat! Moj jadni, dragi, slatki, nevini bratić! — uzviknu
Nensi u nastupu očajanja. — Šta je s njim! Gde su ga odveli! Oh, gospodo,
smilujte se i recite mi šta se dogodilo s mojim slatkim bratićem; kažite mi,
gospodo, preklinjem vas, gospodo.
Pošto je izgovorila te reči najžalostivijim i najdirljivijim glasom, na
neizmerno uživanje svojih slušalaca, gospođica Nensi zastade, namignu
društvu, klimnu veselo glavom svima prisutnima i iščeze.
— Eh, sila devojče, deco moja! — reče Jevrejin obrativši se svojim
mladim prijateljima i klimajući značajno glavom, kao da bi ih tim nemim
načinom hteo opomenuti da se i sami ugledaju na sjajan primer koji im je
bio pred očima.
— Ona čini čast svome polu — reče gospodin Sajks puneći sebi čašu i
lupivši o sto svojom ogromnom pesnicom — Pijem u njeno zdravlje sa
željom da se svi na nju ugledaju!

Dok su se te i mnoge druge pohvale ređale u slavu izvanredne Nensi,

ta gospođica bila je prešla već najveći deo svoga puta u pravcu policijske
ispostave, do koje je ubrzо potom i stigla bez ikakvih nezgoda i pored
izvesne razumljive nelagodnosti koju je osećala zbog toga što prolazi
ulicama sama i bez zaštite.
Pošto je ušla kroz zadnji ulaz tiho je kucnula ključem na vrata jedne
ćelije i oslušnula. Iznutra se nije čuo ni najmanji šum; onda se nakašljala i
ponovo oslušnula. Još nije bilo nikakvog odgovora; ona se onda reši da
progovori.
— Olivere, mili moj Olivere? — prošaputa Nensi nežnlm glasom. —
Olivere?
U ćeliji se nalazio samo jedan bedni, bosonogi prestupnik koji je
uhapšen zato što je svirao na flauti bez dozvole kojeg je gospodin Feng,
pošto je povreda društvenog interesa bila nesumnjivo dokazana, sasvim
ispravno osudio na popravni zatvor u trajanju od jednog meseca, uz
umesnu i duhovitu napomenu da će on, kad već ima toliko snage u
grudima, celishodnije da je upotrebi ako okreće vodeničko kolo nego što
duva u neki muzički instrument. Taj prestupnik nije ništa odgovorio jer je
bio ožalošćen i zauzet razmišljanjem o gubitku svoje flaute koja je
zaplenjena u korist opštinske kase, te Nensi priđe drugoj ćeliji i zakuca.
— Šta je? — odazva se neki slab i jedva čujan glas.
— Da li je tu jedan mali dečak? — upita Nensi pošto je prethodno
zajecala.
— Ne, — odgovori glas — neka ga bog sačuva od toga.
To je bio neki čovek od šezdeset i pet godina koji je kao skitnica
osuđen na zatvor zato što nije svirao na flauti; ili, drugim rečima, što je
prosjačio po ulicama i što nije ništa preduzimao da poštenim radom zasluži
svoj nasušni hleb. U sledećoj ćeliji je bio čovek osuđen na istu kaznu zato
što je torbario i prodavao lonce i činije bez dozvole, i tako na neki način
zarađivao svoj hleb, ali na štetu interesa poreske uprave.
Kako se međutim nijedan od tih prestupnika nije odazivao na ime
Oliver, ili nije ništa znao o njemu, Nensi se uputi pravo prostosrdačnom
nadzorniku zatvora u prugastom prsluku; i uz najžalostivnija naricanja i
jadikovanja, čije je dejstvo bilo još pojačano shodnom i upečatljivom
upotrebom ključa i male kotarice, ona upita šta je s njenim slatkim
bratićem.
— Kod mene nije, drago dete, — reče stari čovek.
— Pa gde je? — vrisnu Nensi sva očajna.
— Odveo ga je onaj gospodin — odgovori nadzornik.
— Koji gospodin? — Oh, gospode bože! Koji gospodin? — uzviknu
Nensi.
U odgovor na ovo nesređeno zapitkivanje stari čovek je obavestio
duboko ucveljenu sestru da je Oliver doveden povređen u sudnicu i da je
oslobođen optužbe na osnovu iskaza jednog svedoka koji je izjavio da je
krađu izvršio neki drugi dečak koji nije u rukama policije i da ga je tužilac
odvezao u besvesnom stanju svojoj kući; a gde je ta kuća, nadzornik zna
jedino da će to biti negde oko Pentonvila, pošto je čuo da je ta reč
pomenuta prilikom davanja uputstva kočijašu.
U užasnom stanju sumnje i neizvesnosti očajna mlada devojka posrćući
stiže do kapije, a onda, pošto je promenila svoj dotle klecavi hod u čvrst,
brz i siguran korak, odjurila je u Jevrejinov stan najzaobilaznijim i
najzapletenijim putem koji je mogla smisliti.
Čim je gospodin Bil Sajks saslušao podneti izveštaj o izvršenju
zadatka, odmah je dozvao psa i, stavivši šešir na glavu, žurno je izašao ne
posvećujući nimalo vremena toj formalnosti da društvu poželi srećan
ostanak.
— Mi moramo da saznamo gde se on nalazi, deco; mi ga moramo
pronaći — reče Jevrejin veoma uzbuđeno. — Čarli, idi i pronjuškaj svuda
dok ne doneseš neku vest o njemu! Nensi, čedo moje, ja moram da znam
gde je on. Uzdam se samo u tebe, čedo moje, — u tebe i u Vrdalamu!
Stanite, stanite, — dodade Jevrejin otključavajući drhtavom rukom jednu
ladicu — evo vam novaca, dečice. Večeras zatvaram ovu radnju. Vi znate
gde ćete me naći. Nemojte ostajati ovde ni minuta više. Ni trenutka, draga
moja dečice!
Rekavši to, on ih izgura iz sobe, pažljivo dvaput zaključa i zamandali
vrata za njima i izvuče iz skrovišta kutiju koju je nehotice bio otkrio
Oliveru. A zatim poče žurno da raspoređuje satove i nakit sebi ispod
odela.
Jedan oštar kucanj u vrata ga trže i prekide u tome poslu. — Ko je? —
uzviknu piskavim glasom.
— Ja! — odgovori Vrdalamin glas kroz ključaonicu.
— Šta je sad? — povika Jevrejin nestrpljivo.
— Treba li da izvršimo otmicu, i da ga odvedemo u onu drugu jazbinu,
pita Nensi? — reče Vrdalama.
— Naravno, — odgovori Jevrejin — ma gde da ga uhvatite. Pronađite
ga, pronađite ga po svaku cenu, to je to sve što se od vas traži! Ja ću znati
šta ću posle s njim; za to se ne brinite.
Dečak nešto promrmlja u znak odgovora da je razumeo i sjuri se niz
stepenice sa svojim društvom.
— Dosad nas nije odao — reče Jevrejin nastavljajući prekinuti posao.
Ako bude nameravao da nas izda svojim novim prijateljima, ipak ćemo
moći da mu zapušimo usta.
 GLAVA XIV

Sadrži dalje pojedinosti o Oliverovom boravku u domu gospodina

Braunloa kao i značajno proročanstvo koje je izvestan gospodin Grimvig
izrekao u vezi s njim kad je Oliver otišao nekim poslom van kuće.

Pošto se Oliver ubrzo povratio iz nesvesti u koju je pao usled jakog

uzvika gospodina Braunloa, razgovor o slici je posle toga pažljivo
izbegavan kako od strane starog gospodina, tako i od strane gospođe
Bedvin; isto je tako izbegavao i sve ono što se odnosilo na Oliverovu
prošlost ili budućnost i za predmet razgovora uzimane su samo one stvari
koje su bile u stanju da ga zabave i da ga ne uzbude. Bio je još isuviše
slab da bi ustajao za doručak; ali kada je sutradan sišao u nastojničku
sobu, prvo što je učinio bilo je da baci žudan pogled na zid nadajući se da
će ponovo ugledati lice one divne gospođe. U svojim nadama se
razočarao, međutim, jer je slika bila uklonjena.
— Ah! — reče nastojnica opazivši Oliverov pogled. — Vidiš, nema je
više.
— Vidim, gospođo, — odgovori Oliver. — Zašto su je skinuli?
— Zato su je skinuli, dete moje, što gospodin Braunlo kaže da te ona
kanda uznemiruje te može da smeta tvome ozdravljenju, znaš — odgovori
stara gospođa.
— Oh, ne, nikako. Nije me uznemiravala, gospođo, — reče Oliver.
Voleo sam da je gledam. Mnogo mi se dopadala.
— Ništa, ništa! — reče stara gospođa veselo — samo se ti što pre
oporavi, čedo, i ona će ponovo biti vraćena na svoje mesto. Tako! To ti
obećavam! A sad ostavimo to i razgovarajmo o drugim stvarima.
To je bilo sve obaveštenje koje je Oliver u tome trenutku dobio o slici.
S obzirom na to što je stara gospođa u toku njegove bolesti bila veoma
dobra prema njemu, on se trudio bar zasad da više ne misli o tome
predmetu; tako je s pažnjom pratio veliki broj priča koje mu je ona pričala
o njenoj dobroj i lepoj kćeri koja se udala za jednog dobrog i lepog čoveka
i koja živi u unutrašnjosti; i o sinu koji je činovnik kod nekog trgovca u
zapadnoj Indiji i koji je, isto tako, krasan mladić i koji četiri puta godišnje
piše kući tako divna pisma da joj ona nateraju suze na oči i kad ih samo
spomene. Kad se stara gospođa nadugačko i naširoko napričala o svim
dobrim stranama svoje dece, a pored toga i o vrlinama svog dobrog i
nezaboravnog muža koji je umro i otišao na onaj svet, bog da mu dušu
prosti! — ravno pre dvadeset i šest godina, bilo je već vreme čaju. Posle
čaja počela je da uči Olivera kako se igra „žandara“, što je Oliver naučio u
tren oka; i oni su tako igrali karata s velikom ozbiljnošću i unošenjem u
igru sve dok nije došlo vreme da bolesnik dobije malo toplog vina
pomešanog s vodom i krišku suvog prženog hleba, a zatim da pođe na
spavanje.
Srećni su bili ti dani Oliverovog oporavljanja. Sve oko njega bilo je
tako tiho i čisto i uredno; svi su prema njemu bili tako dobri i pažljivi da
mu se posle huke i buke usred koje je uvek živeo činilo kao da je u
samom raju. Čim je toliko ojačao da može da se obuče kako treba,
gospodin Braunlo je poručio za njega novo odelo, novu kapu i nove cipele.
Pošto je Oliveru bilo rečeno da starim odelom može da raspolaže kako
hoće, on ga je dao služavci koja je bila vrlo dobra prema njemu i kazao da
ga proda nekom Jevrejinu a novac da zadrži za sebe. Ona je to bez
oklevanja i učinila, a kad je Oliver s prozora gostinske sobe video
Jevrejina kako savija njegovo staro odelo, trpa ga u vreću i odlazi dalje
svojim putem, on je osetio veliko zadovoljstvo pri pomisli da ga se
otarasio i da ne postoji opasnost da će ikad više morati ponovo da ga
obuče. Ono se, istinu reći, sastojalo iz samih rita, a Oliver nikad dotle nije
imao novo odelo.
Jedne večeri, otprilike nedelju dana posle onoga događaja sa slikom,
dok je Oliver sedeo i pričao s gospođom Bedvin, stigla je poruka od
gospodina Braunloa kojom ga poziva, ako se sasvim dobro oseća, da se
popne u njegovu sobu za rad pošto želi da s njim malo porazgovara.
— Gospode, budi nam u pomoći! Operi ruke i daj da te lepo očešljam,
dete, — reče gospođa Bedvin. Oh! bože! Da sam znala da će te zvati,
stavila bih ti čist okovratnik i udesila bih te kao malog princa!
Oliver je postupio kao što mu je stara gospođa kazala; i mada se ona
ljuto vajkala što nema više vremena da mu finije namesti sitne nabore na
okovratniku od košulje, on je i pored toga krupnog nedostatka izgledao
tako lepo i privlačno da je ona čak izjavila, posmatrajući ga s velikim
uživanjem od glave do pete, kako je uverena da se ne bi mogao bolje
doterati i da je poziv stigao mnogo ranije.
Tako ohrabren Oliver zakuca na vrata sobe za rad. Na poziv gospodina
Braunloa da uđe, našao se u jednoj omanjoj sobi iz dvorišta, pretrpanoj
knjigama, i čiji je prozor gledao u nekoliko lepih malih vrtova. Pored
prozora je bio sto za kojim je gospodin Braunlo sedeo i čitao. Kad je
ugledao Olivera, ostavio je knjigu i pozvao ga da priđe bliže stolu i da
sedne. Oliver posluša, pitajući se u čudu ko će da pročita tolike knjige
koje kao da su napisane zato da bi svet postao pametniji — pitanje koje
sebi još svakodnevno postavljaju i ljudi daleko iskusniji od Olivera
Tvista.
— Ima puno knjiga, zar ne, dete moje? — reče gospodin Braunlo
opazivši radoznalost s kojom Oliver posmatra redove knjiga koje su
pokrivale zidove od poda do tavanice.
— Puno ih ima, gospodine, — odgovori Oliver. — Nikad ih nisam
video u tolikom broju.
— Sve ćeš ih čitati ako se budeš dobro vladao — reče stari gospodin
dobroćudno — i još ćeš ih više zavoleti nego kad ih samo gledaš spolja —
to jest neke od njih; jer ima i takvih knjiga kod kojih poleđina i korice čine
svu njihovu vrednost.
— To su možda ove teške, gospodine, — reče Oliver — pokazujući
rukom na nekoliko debelih svezaka kvarto formata s mnogo pozlate na
ivicama od korica.
— Ne uvek — reče stari gospodin milujući Olivera po glavi i
smeškajući se pri tom — ima i drugih koje su isto tako teške iako su
mnogo manjeg formata. Bi li ti voleo da postaneš učen čovek i da pišeš
knjige, a?
— Više bih voleo da ih čitam, gospodine, — odgovori Oliver.
— Šta! Ne bi voleo da budeš pisac? — reče stari gospodin.
Oliver malo zastade razmišljajući i najzad reče kako misli da bi mnogo
bolje bilo da ode u knjižare — na šta se stari gospodin od srca nasmejao i
izjavio da je time rekao nešto vrlo pametno. Oliver je zbog toga bio vrlo
srećan, mada mu nikako nije bilo jasno šta je to tako pametno rekao.
— Dobro, dobro, — reče stari gospodin uozbiljivši se. — Nemoj se
bojati! Nećemo od tebe napraviti književnika dokle god postoji mogućnost
da izučiš neki čestit zanat ili da postaneš zidar.
— Hvala vam, gospodine, — reče Oliver. Na ozbiljnost s kojom su te
reči bile izgovorene stari gospodin se ponovo nasmeja i promrmlja nešto o
nekakvom čudnom nagonu, čemu Oliver nije poklonio osobitu pažnju
pošto nije razumeo šta je u pitanju.
— A sad, — reče gospodin Braunlo, govoreći ako je moguće još
blažim, ali istovremeno i mnogo ozbiljnim glasom no što ga je Oliver ikad
dotle čuo da govori, — hteo bih, dete moje, da obratiš najveću pažnju na
ovo što ću ti reći. Govoriću ti potpuno otvoreno jer znam da si u stanju da
me shvatiš isto tako dobro kao i svaki odrastao čovek.
— O, nemojte mi reći da ćete me oterati, gospodine, preklinjem vas!
— uzviknu Oliver uznemiren ozbiljnim glasom kojim je stari gospodin
počeo razgovor. — Nemojte me izbaciti iz kuće i pustiti da ponovo lutam
ulicama. Dopustite mi da ostanem ovde i da vam budem sluga. Nemojte
me vraćati na ono grozno mesto odakle sam došao. Imajte sažaljenja prema
jednom sirotom detetu, gospodine!
— Drago moje dete, — reče stari gospodin ganut usrđnošću Oliverove
neočekivane molbe — ne treba da se plašiš da ću te napustiti, sem ako mi
ti za to ne budeš dao povoda.
— Ja to nikad, nikad neću učiniti, gospodine, — upade mu Oliver u
reč.
— Nadam se da nećeš — odgovori stari gospodin. — Ne verujem da
ćeš to ikad učiniti. Ja sam se dosad već razočarao u ljude kojima sam se
trudio da pomognem, ali pri svem tom veoma sam raspoložen da ti
verujem; i meni je više stalo da ti pomognem no što sam to i samom sebi u
stanju da objasnim. Oni kojima sam poklonio svoju najveću ljubav
počivaju već davno u svojim grobovima; ali i pored toga što su sreća i
radost moga života zakopani zajedno s njima, moje srce se ipak nije
pretvorilo u mrtvački kovčeg i ja u njemu nisam zauvek zakovao svoja
najlepša osećanja. Duboka žalost je ta osećanja samo još više razvila i
oplemenila ih.
Dok je stari gospodin to govorio tihim glasom, više samome sebi nego
svome gostu, i izvesno vreme posle toga oćutao, Oliver je ostao sedeći
nepomično.
— Ništa, ništa! — reče najzad stari gospodin veselijim glasom. — To
sam ti rekao samo zbog toga što je u tebi mlado srce i što ćeš kad znaš
koliko sam prepatio i bola u životu podneo biti možda pažljiviji i truditi se
da mi ne daješ nove rane. Kažeš da si siroče bez prijatelja u svetu; Sva
moja raspitivanja potvrđuju tu činjenicu. Hajde ispričaj mi o svom život —
odakle si, ko te je odgajio i kako si dospeo u društvo u kome sam te
našao. Govori istinu; i ako tako budeš učinio, nećeš ostati bez prijatelja
dok ja budem u životu.
Nekoliko minuti Oliver nije mogao od jecanja ni reči da progovori; u
trenutku kad se spremao da otpočne s pričom kako je odrastao „na imanju“
i kako ga je gospodin Bambl doveo u sirotinjski dom, začula su se dva
nestrpljiva dvostruka kratka udarca na spoljašnjim vratima i služavka,
trčeći uza stepenice, objavi dolazak gospodina Grimviga.
— Penje li se? — upita gospodin Braunlo.
— Da, gospodine, — odgovori služavka. — Pitao je, ima li u kući
medenih kolača, i kada sam mu kazala da ima, rekao je da je došao na čaj.
Gospodin Braunlo se nasmeši i okrenuvši se Oliveru reče mu da je
gospodin Grimvig njegov stari prijatelj i da ne treba da mu uzme za zlo
ako nađe da je malo čudnog ponašanja: jer on je po duši krasan čovek,
koliko ga on zna.
— Treba li da iziđem, gospodine? — upita Oliver.
— Ne, — odgovori gospodin Braunlo — više bih voleo da ostaneš
ovde.
U tom trenutku u sobu uđe oslanjajući se na debeo štap jedan krupan,
malo hrom, stari gospodin, odeven u plav kaput i prugast prsnik, u
čakširama i dokolenicama od nankina i u belom šeširu sa širokim obodom
čija je donja strana bila postavljena zeleno. Ispod prsnika mu je provirivala
retko naborana košulja; a niz prsnik mu je visio i klatio se levo-desno
veoma dugačak čelični lanac od sata, na čijem je kraju bio samo jedan
ključ. Krajevi bele vratne marame bili su mu vezani u čvor veliki kao
pomorandža; izrazi njegovog lica bili su toliko raznovrsni da ih je
nemoguće opisati. Kad govori, imao je običaj da iskrivi glavu na jednu
stranu i da istovremeno gleda iz uglova očiju što je neodoljivo podsećalo
na papagaja. U trenutku kad je ušao u sobu bio je zauzeo taj stav i, držeći
u ispruženoj ruci komadić kore od pomorandže, uzviknuo:
— Pogledajte! Vidite li ovo! Zar to nije najčudnija i najneverovatnija
stvar što ja ne mogu da odem ni u čiju kuću a da na stepenicama ne
naiđem na ovoga vernog prijatelja svih hirurga? Jednom sam već slomio
nogu zbog pomorandžine kore, a znam da će mi pomorandžina kora najzad
doći glave. Hoće, gospodine; pomorandžina kora će mi doći glave ili ću ja
pojesti svoju sopstvenu glavu, gospodine!
 To je bilo primamljivo obećanje kojim je gospodin Grimvig
potkrepljivao i podupirao skoro svako svoje tvrđenje; i u njegovom
slučaju ono je bilo utoliko neverovatnije što čak i kad bismo pretpostavili
mogućnost da nauka nekad postigne toliki napredak i omogući određenom
gospodinu da pojede svoju sopstvenu glavu, u slučaju da za takav podvig
bude raspoložen, glava gospodina Grimviga bila je tako izuzetno velika, da
bi se i čovek najpuniji samopouzdanja teško mogao ponadati da će je
pojesti za jedan obrok — i kad ostavimo sasvim po strani veoma debeo
sloj praha kojim je bila posuta.
— Poješću svoju glavu, gospodine, — ponovi gospodin Grimvig
udarajući štapom o pod. — Gle! A šta je to! — uzviknu opazivši Olivera i
ustuknuvši korak-dva unazad.
— To je mladi Oliver Tvist, o kome smo već razgovarali! — reče
gospodin Braunlo.
Oliver se pokloni.
— Nećete reći valjda da je to onaj dečak koji je imao groznicu, nadam
se? — upita gospodin Grimvig uzmičući još malo dalje. — Pričekajte
časkom! Ne govorite! Stanite ... — nastavi gospodin Grimvig naglo
zaboravljajući pod naletom svoga pobedonosnog otkrića sav strah od
groznice. — To je dečak koji je jeo pomorandže! Ako to nije dečak koji je
jeo pomorandže i bacio njenu koru na stepenice, gospodine, ja ću onda
pojesti svoju sopstvenu glavu, a i njegovu isto tako.
— Ne, ne, nije on imao nikakvu pomorandžu u rukama — reče
gospodin Braunlo smejući se. — Hajde! Skinite šešir i upoznajte se s
mojim mladim prijateljem.
— To je stvar koja me dovodi van sebe, gospodine, — reče srditi stari
gospodin skidajući rukavice. — Na pločniku u našoj ulici uvek se nađe po
neka kora od pomorandže i ja znam da nju tamo ostavlja pomoćnik onoga
hirurga na uglu. Sinoć se jedna mlada žena okliznula na jednoj takvoj kori i
u padu se povredila o ogradu moga vrta; samo što je ustala, opazio sam
kako gleda u pravcu onog prokletog crvenog fenjera što osvetljava
hirurgovu tablu. ,,Ne idite njemu“, doviknuo sam joj s prozora, „On je
ubica! Čovek koji hvata ljude u klopku!“ I jeste to. Ako nije ja ću ...
Ovde srditi snažni gospodin snažno lupi štapom o pod, postupak po
kome su njegovi prijatelji uvek znali da se krije uobičajeno obećanje, kad
god nije izrično došlo do izraza. Zatim sede držeći još svoj štap u ruci i,
pošto je otvorio lornjon koji je nosio pričvršćen na jednoj širokoj, crnoj
vrpci, stade da posmatra Olivera. Ovaj videvši da je postao predmet
osobitog ispitivanja, porumene i ponovo se pokloni.
— Dakle, to je taj dečak, je li? — reče najzad gospodin Grimvig.
— Jeste, to je — odgovori gospodin Braunlo.
— Kako si, mali? — upita gospodin Grimvig.
— Mnogo bolje, hvala vam, gospodine, — odgovori Oliver.
Gospodin Braunlo, kome se učinilo da njegov nastrani prijatelj
namerava da kaže nešto neprijatno, reče Oliveru da siđe dole i obavesti
gospođu Bedvin da su spremni za čaj — što je Oliver i učinio s najvećim
zadovoljstvom, budući da mu se način na koji se gost ponašao nije osobito
svideo.
— Krasan dečak, zar ne? — upita gospodin Braunlo.
— Ne znam — odgovori gospodin Grimvig zlovoljno.
— Ne znate?
— Ne, ne znam. Za mene su svi dečaci jednaki. Ja poznajem samo dve
vrste dečaka. Slabunjave dečake i bucmaste dečake.
— A u koju od tih vrsta dolazi Oliver?
— U slabunjave. Imam jednog prijatelja čiji je sin bucmast dečko;
krasan dečko, kažu; okrugle glave, crvenih obraza i sjajnih očiju; grozan
dečko, s telom i udovima od kojih kao da će da mu popucaju šavovi
njegovog ugasito plavog odela, a glasom kao u lađara i prohtevom za jelo
kao u kurjaka. Znam ga dobro, hulju jednu!
— Ta ostavite, — reče gospodin Braunlo — mali Oliver Tvist nije
takav; prema tome ne treba da se ljutite na njega.
— Nije — odgovori gospodin Grimvig. — Ali možda je još gori.
Gospodin Braunlo se na ovo nestrpljivo nakašlja, što je kanda
gospodinu Grimvigu pričinilo izvanredno zadovoljstvo.
— Možda je još i gori, rekoh — ponovi gospodin Grimvig. — Odakle
dolazi? Ko je on? Šta je on? Imao je groznicu. Pa šta s tim? Ne pate samo
čestiti ljudi od groznice, je li tako? I rđavi ljudi ponekad imaju groznicu, je
li nije tako, a? Ja sam poznavao jednog čoveka koji je obešen na Jamajci
zato što je ubio svog gospodara. On je šest puta bolovao od groznice i
zbog toga mu nisu oprostili život. Eh! Koješta!
 U stvari gospodin Grimvig je u dubini duše bio veoma raspoložen da
prizna da su Oliverova pojava i ponašanje veoma dopadljivi; ali on je silno
voleo da protivreči, osobina koja je u ovom slučaju bila pojačana
okolnošću što je naišao na koru od pomorandže; i, pošto je u sebi rešio da
mu niko neće nametnuti svoje mišljenje o tome da li je neki dečak mio ili
nije, otprve je bio odlučio da se ne složi sa svojim prijateljem. Kad je
gospodin Braunlo priznao da zasad ni na jedno od postavljenih pitanja ne
može da pruži zadovoljavajući odgovor i da je sva raspitivanja o
Oliverovom ranijem životu odložio dok dečak po njegovom mišljenju ne
bude bio dovoljno snažan da to podnese, gospodin Grimvig se zlobno
zakikotao. I upitao je, uz podrugljiv osmeh, ima li nastojnica običaj da
uveče prebrojava posuđe; jer ako jednog lepog jutra opazi da joj nedostaje
koja srebrna kašika, on će onda, naravno, biti zadovoljan ako... i tako
dalje.
I pored toga što je i sam u izvesnoj meri bio prgav čovek, gospodin
Braunlo je poznajući nastranost svoga prijatelja sve ovo podnosio u
najboljem raspoloženju; i kad je gospodin Grimvig, pri čaju, blagoizvoleo
ljubazno izjaviti svoje potpuno zadovoljstvo zbog uspelih medenih kolača,
stvari su pošle vrlo glatko i Oliver, koji je prisustvovao čaju poče da se
oseća ugodnije nego dotle u prisustvu toga naprasitog starog gospodina.
— A kad nameravate da saslušate potpun, istinit i podroban izveštaj o
životu i pustolovinama Olivera Tvista? — upita gospodin Grimvig
gospodina Braunloa na kraju obeda gledajući iskosa na Olivera i
nastavljajući prekinuti razgovor.
— Sutra ujutru — odgovori gospodin Braunlo. — Voleo bi da u tome
trenutku budemo sami nas dvojica. Popni se do mene sutra pre podne u
deset sati, dete moje.
— Hoću, gospodine, — reče Oliver. Odgovorio je s izvesnim
kolebanjem jer je bio zbunjen time što ga gospodin Grimvig tako uporno
posmatra.
— Reći ću vam nešto — prošapta ovaj gospodin gospodinu Braunlou
— taj vam sutra ujutru neće doći. Zapazio sam kako se koleba. On vas
obmanjuje, dobri moj prijatelju.
— Kunem se da to nije tačno — odgovori gospodin Bruunlo vatreno.
— Ako vas ne obmanjuje, — reče gospodin Grimvig — ja ću da... — i
štap lupi o pod.
 — Ja jemčim svojim životom da taj dečak govori istinu! — reče
gospodin Braunlo udarivši rukom o sto.
— A ja jemčim svojom glavom da taj dečak laže! — odgovori
gospodin Grimvig udarivši isto tako rukom o sto.
— Videćemo — reče gospodin Braunlo savlađujući svoju ljutinu.
— Da, videćemo, — odgovori gospodin Grimvig s izazivačkim
osmehom na licu — videćemo.
Sudbina je htela da u tome času gospođa Bedvin unese u sobu omanji
svežanj knjiga koje je gospodin Braunlo toga jutra kupio kod onog istog
prodavca knjiga s kojim smo se već upoznali u ovoj pripoveci, i pošto ih
je stavila na sto, spremala se da iziđe iz sobe. — Zadržite momka gospođo
Bedvin! — reče gospodin Braunlo — treba nešto da ponese.
— On je već otišao, gospodine, — odgovori gospođa Bedvin.
— Kažite mu nek’ se vrati — reče gospodin Braunlo — osobito mi je
važno. Siromah je čovek, a za to im se ne plaća. Sem toga treba i da
vratim neke knjige.
Ulična vrata se otvoriše. Oliver potrča na jednu stranu, devojka na
drugu, a gospođa Bedvin je stajala na stepeniku i vikala za momkom; ali
momka nije bilo nigde. Oliver i devojka se vratiše bez daha da jave kako
od njega nema ni traga ni glasa.
— Oh, bože, to mi je veoma žao — uzviknu gospodin Braunlo — bilo
mi je osobito stalo da te knjige večeras vratim.
— Pošaljite ih po Oliveru — reče gospodin Grimvig uz jedan
podrugljiv osmejak — vi znate da će ih on u redu predati.
— Zaista, pustite me da ih ja odnesem, molim vas, gospodine, — reče
Oliver. — Trčaću celim putem, gospodine.
Stari gospodin se upravo spremao da kaže kako Oliver ne sme da ide
ni po koju cenu, kad se gospodin Grimvig tako pakosno nakašlja da se on
odluči da pošalje dečaka i da time što će Oliver brzo i tačno da izvrši
postavljeni mu zadatak dokaže svome prijatelju neosnovanost njegovih
sumnji na licu mesta — bar u tom pogledu.
— I odnećeš ih, dete moje, — reče stari gospodin. — Knjige su na
stolici pored moga stola. Snesi ih dole.
Oliver, sav srećan što može da učini nešto korisno, za tren oka donese
knjige ispod miške i očeknu, s kapom u ruci, da čuje šta treba s njima da
radi.
— Reći ćeš — govorio mu je gospodin Braunlo gledajući netremice u
Grimviga — reći ćeš da mu vraćam te knjige i da si mu doneo četiri funte i
deset šilinga, koje mu dugujem. Ovo je novčanica od pet funti, te ćeš imati
da mi vratiš natrag još deset šilinga.
— Biću ovde za deset minuta, gospodine, — odgovori Oliver živo.
Pošto je stavio novčanicu u džep od kaputa i kaput dobro zakopčao i
pažljivo uzeo knjige pod mišku, poklonio se s puno poštovanja i izišao iz
sobe. Gospođa Bedvin ga je pratila do uličnih vrata dajući mu sva
potrebna uputstva o najkraćem putu, o imenu knjižara i ulice — što Oliver
reče da je sve jasno shvatio. I pošto ga je opomenula još mnogo puta da se
pazi i da ne nazebe, stara gospođa mu najzad dopusti da pođe.
— Slatko moje dete, bog neka ga čuva! — reče stara gospođa prateći
ga pogledom. — Nekako mi teško pada da ga pustim iz vida.
U tom trenutku Oliver se veselo okrete i klimnu joj glavom pre no što
će da zamakne za ugao. Stara gospođa mu s osmehom odgovori na
pozdrav i zatvorivši vrata uđe u svoju sobu.
— Hajde da vidimo: vratiće se najdalje za dvadeset minuta — reče
gospodin Braunlo vadeći sat i stavljajući ga na sto. — U to doba biće već
mrak.
— Šta! Vi zbilja verujete da će se vratiti, je li tako? — upita gospodin
Grimvig.
— A zar vi u to ne verujete? — upita gospodin Braunlo smešeći se.
Želja za protivrečenjem bila je u tome trenutku veoma snažna kod
gospodina Grimviga, a samouvereni osmeh njegovog prijatelja tu želju je
samo još više pojačao.
— Ne, — rečе on i udari pesnicom o sto — ne verujem. Dečko ima
novo odelo na sebi, čitavu zbirku skupih knjiga pod miškom i novčanicu
od pet funti u džepu. On će se ponovo vratiti svojim starim prijateljima
lopovima i smejati vam se. Ako se taj dečko ikad vrati u ovu kuću,
gospodine, ja ću pojesti svoju rođenu glavu.
Rekavši to on privuče svoju stolicu bliže stolu i dva prijatelja su tako
sedela, u nemom očekivanju sa časovnikom između sebe.
Potrebno je istaći da bismo pokazali koliki značaj mi pridajemo svojim
sopstvenim sudovima i s koliko ponosa držimo do svojih najnepomirljivijih
i najbrzopletijih zaključaka, da se gospodin Grimvig u tome trenutku
najozbiljnije i uporno nadao da se Oliver Tvist zaista neće vratiti, a pored
toga što inače ni u kom slučaju nije bio zao čovek i što bi mu bilo istinski
žao kad bi se uverio da je njegov poštovani prijatelj prevaren i izigran.
Bilo se već toliko smračilo da su se brojke na časovniku jedva
raspoznavale; ali dva stara gospodina su i dalje sedela, ćuteći, sa
časovnikom između sebe.
 GLAVA XV

Pokazuje koliko su mnogo ljubavi veseli stari Jevrejin i gospođica Nensi

gajili prema Oliveru Tvistu.

U mračnoj odaji jedne bedne krčme koja je bila u najprljavijem delu

Litl-Safron-Hila — u sumornoj i crnoj jazbini koju zimi preko celog dana
obasjava treperava svetlost petrolejske lampe i u koju leti nikad nije
prodro nijedan zrak sunca — sedeo je pored limenog vrča i čašice,
zadubljen u teške misli i odišući sav na alkohol, jedan čovek u somotskom
kaputu, suknenim čakširama, niskim čizmama i čarapama, u kome bi svaki
iskusan policajac, i pored slabe svetlosti, odmah poznao gospodina
Viljema Sajksa. Kraj njegovih nogu je ležao pas bele dlake i zakrvavljenih
očiju koji je naizmenično čas žmirkao gledajući u svog gospodara s oba
oka istovremeno, a čas lizao veliku svežu rasekotinu na jednoj strani usta
koja kao da je bila posledica nekog skorašnjeg sukoba.
— Mir, rđo pseća! Mir! — reče gospodin Sajks prekinuvši iznenada
tišinu. Jesu li njegova razmišljanja bila tako napregnuta da ih je ometalo
žmirkanje jednoga psa, ili su mu osećanja bila toliko uzburkana tim
razmišljanjima da mu je bilo neophodno da se radi njihovog smirenja
udarcem noge iskali na jednome živinčetu ni krivom ni dužnom, — stvar je
koja može biti predmet razmišljanja i raspravljanja. Bilo kako bilo,
međutim, činjenica je da su se na psa istovremeno sručili i udarci nogom i
psovka.
Psi po pravilu nisu u stanju da se svete za uvrede koje im nanose
njihovi gospodari; ali pas gospodina Sajksa, imajući isto onako rđavu
narav kao i njegov gospodar, i nalazeći se možda u tome trenutku pod
moćnim utiskom nanete mu nepravde, smesta je i ne dižući graje zabo zube
u jednu od onih dveju niskih čizama. Pošto ju je dobro prodrmao povukao
se, režeći, pod klupu; i na taj način je za dlaku izbegao limeni vrč koji je
gospodin Sajks bio potegao na njegovu glavu.
— A, hoćeš da ujedaš, je li? — reče gospodin Sajks zgrabivši u jednu
ruku žarač a drugom ljutito otvarajući veliki perorez koji je izvadio iz
džepa. — Vuci se ovamo, ti, nesrećo jedna! Ovamo! Čuješ li?
Pas je bez ikakve sumnje čuo jer je gospodin Sajks vikao koliko ga
grlo nosi; ali iz nekih neobjašnjivih razloga kao da nije bio rad da mu bude
presečen grkljan, te je ostao tamo gde je i režao još bešnje nego dotle;
istovremeno je zubima zgrabio kraj od žarača i počeo ga gristi kao divlja
zver.
Taj otpor je gospodina Sajksa samo još više razbesneo; bacio se na
kolena i počeo da napada životinju s najvećom žestinom. Pas je skakao
zdesna nalevo i sleva nadesno — škljocajući zubima, režeći i lajući; čovek
je nasrtao, i proklinjao, i udarao, i bezbožno psovao; i borba se bližila
vrhuncu u kome je jedna od zaraćenih strana imala da nastrada, kad se
vrata naglo otvoriše i pas kao iz puške izlete napolje ostavljajući Bila
Sajksa sa žaračem i perorezom u ruci.
Za svađu je uvek potrebno dvoje njih, kaže stara poslovica. Gospodin
Sajks, razočaran bekstvom svoga prvog protivnika, odmah nasrnu na
došljaka.
— Koga se đavola uplićeš između mene i moga psa? — upita Sajks uz
jedan besan pokret.
— Nisam znao, prijatelju, nisam znao, — odgovori Fejgin pokorno. Taj
došljak bio je Jevrejin.
— Nisi znao, lopove matori! — zagrme Sajks. — Zar nisi čuo galamu?
— Ni najmanji šum, tako mi života, Bile, — odgovori Jevrejin.
— Naravno! Nisi čuo ništa, razume se — obrecnu se Sajks podrugljivo
i besno. — Šunjaš se tako da te niko niti vidi niti čuje! Voleo bih da si ti
pre pola minuta bio onaj раs, Fejgine.
— Zašto? — upita Jevrejin usiljeno se osmehujući.
— Zato što država koja se brine o životima takvih kao što si ti, iako ne
vrede ni po lule duvana, dopušta čoveku da ubije psa kad god hoće —
odgovori Sajks, sklapajući nož i prateći taj pokret jednim veoma značajnim
pogledom — eto zašto.
Jevrejin protrlja ruke i pošto je seo za sto pretvarao se da se od srca
smeje ovoj šali svoga prijatelja. Bilo je očigledno međutim da mu nimalo
nije bilo do smeha.
— Na drugoga se ti kezi — reče Sajks ostavljajući žarač na svoje
mesto i mereći ga s divljom mržnjom i preziranjem — na drugoga se ti
kezi. Meni se nećeš smejati u lice osim s vešala. Ti si u mojim rukama,
Fejgine; i ne bio koji sam ako te ispustim iz šaka. Dabome! Ako ja budem
visio, visićeš i ti; prema tome, pričuvaj me se.
 — Dobro, dobro, dragi moj, — reče Jevrejin. — Sve ja to znam... mi...
mi..., imamo zajedničke interese, Bile ..., zajedničke interese.
— Jest, jest — reče Sajks kao da smatra da interes leži više na
Jevrejinovoj nego na njegovoj strani. — Dakle, šta imaš da mi kažeš?
— Sve se lepo svršilo, — odgovori Fejgin — i ovo je tvoj deo. Nešto
je veći nego što bi trebalo da je, dragi moj; ali ja znam da ćeš mi to drugi
put nadoknaditi, i...
— Dosta s tim pričama — prekide ga razbojnik nestrpljivo. — Gde je
to? Daj ovamo!
— Odmah, odmah, Bile; pričekaj, pričekaj malo — odgovori Jevrejin
umiljatim glasom. — Evo! Sve je u najboljem redu! — Govoreći to
izvadio je iz nedara staru pamučnu maramu i pošto je razvezao veliki čvor
na jednom njenom kraju, izvadio je iz njega mali zamotuljak obavijen u
mrku hartiju. Sajks mu ga istrže iz ruke, žurno ga otvori i poče da broji
zlatne funte koje su u njemu bile.
— To je sve, je li? — upita Sajks.
— Sve — odgovori Jevrejin.
— Nisi otvarao zavežljaj i smotao neki komad a? — upita Sajks
podozrivo. — Nemoj da se praviš uvređen kad te to pitam; nije ti to
prvina. Drmni zvečku.
Na lepom engleskom jeziku te reči su značile da treba povući zvonce.
Na taj znak pojavio se drugi jedan Jevrejin, mlađi od Fejgina, ali skoro isto
tako gnusnog i odvratnog lica.
Bil Sajks samo pokaza prstom na prazan vrč; Jevrejin, koji je savršeno
razumeo taj nagoveštaj, povuče se da ga napuni, pošto je prethodno
izmenio jedan značajan pogled s Fejginom, koji je podigao oči za trenutak,
kao da je to očekivao, i u znak odgovora klimnuo glavom tako neprimetno
da taj pokret teško da bi zapazio neko ko posmatra sa strane. Sajks ga ni u
kom slučaju nije opazio, jer se u tom trenutku bio sagnuo da zaveže vrpcu
na čizmi koju mu je pas bio odrešio. Da je opazio tu hitnu izmenu
znakova, po svoj prilici bi pomislio da mu se ne sprema ništa dobro.
— Ima li ovde koga, Barni? — upita Fejgin, koji sad, kad ga je Sajks
posmatrao, nije dizao oči s poda dok je govorio.
— Ni žive duše — odgovori Barni, čije su reči, bilo da su poticale iz
srca ili ne, u svakom slučaju izlazile kroz nos.
 — Nikoga? — upita Fejgin iznenađenim glasom, koji je možda mogao
značiti da je Barniju dopušteno da kaže pravu istinu.
— Nikoga sem gospođice Nensi — odgovori Barni.
— Nensi! — uzviknu Sajks. — Gde je ona? Ja se, očiju mi, divim toj
devojci zbog njenih prirodnih darova.
— Poručila je tanjir kuvane govedine dole u kuhinji — odgovori Barni.
— Pošalji je ovamo — reče Sajks ispijajući čašu rakije. — Pošalji je
ovamo.
Barni pogleda bojažljivo u Fejgina kao da od njega traži dopuštenje;
kako je Jevrejin i dalje ćutao ne dižući oči s poda, on iziđe i odmah se
vrati dovodeći Nensi koja je još imala na sebi šešir i pregaču i držala u
ruci korpu i veliki ključ od kapije.
— Ušla si mu u trag, je li Nensi? — upita Sajks pružajući joj čašu.
— Jesam, Bile, ušla sam mu u trag — odgovori devojka ispraznivši
čašu — i to me je prilično zamorilo, znaš. Detence je bilo bolesno i ležalo
u krevetcu — i...
— O, Nensi čedo moje drago! — reče Fejgin — podižući oči.
Da li je međutim značajno mrštenje Jevrejinovih riđih obrva i
žmirkanje njegovih upalih očiju predstavljalo opomenu za Nensi da je
preterano razgovorna, to nije stvar od velike važnosti. Za nas su ovde
važne samo činjenice; a činjenica je da je ona naglo prekinula svoja
izlaganja i uz nekoliko ljupkih osmejaka upućenih gospodinu Sajksu
okrenula razgovor na drugu stranu. Deset minuta posle toga otprilike,
gospodina Fejgina je spopao jak nastup kašlja, na što je Nensi prebacila
sebi šal preko leđa i izjavila kako je vreme da pođe. Gospodin Sajks,
pošto je ustanovio da donekle i sam treba da ide istim putem, izrazio je
svoju nameru da pođe s njom; i njih dvoje su izišli zajedno, a na kraćem
rastojanju ih je pratio pas koji se išunjao iz jednog dvorišta čim je
njegovog gospodara nestalo s vidika.
Jevrejin promoli glavu kroz vrata čim je Sajks izišao; gledao je za njim
kako odlazi mračnim hodnikom; pripreti mu stisnutom pesnicom:
promrmlja neku krupnu psovku; i zatim, pošto je iskezio lice u jedan
grozan osmejak, ponovo sede za sto, gde se ubrzo sav zadubio u čitanje
zanimljivih stranica „Hajke“.{2}
Oliver Tvist je za to vreme išao svojim putem u pravcu prodavnice
knjiga i ne sluteći da se nalazi tako blizu veseloga starog gospodina. Kad
je stigao do Klerkenvela, slučajno je skrenuo jednom sporednom ulicom
koja nije bila na njegovom putu. Kako je međutim svoju grešku zapazio
tek kad je došao do polovine te ulice, i kako je znao da ona ide u istom
pravcu, nije smatrao za potrebno da se vraća; i tako je nastavio put što je
brže mogao s knjigama pod miškom.
Idući tako razmišljao je koliko treba da bude srećan i zadovoljan, i šta
bi sve dao da samo još jednom vidi sirotog malog Dika koji možda u tome
istom trenutku gorko plače zbog gladi i batina, kad ga iz njegovih sanjarija
trže glas neke mlade žene koja je iz sve snage vikala: — O, slatki moj
brate! — I on jedva da je podigao oči da vidi šta se to zbiva, kad ga
zaustavi jedan par ruku koje mu se čvrsto obaviše oko vrata.
— Ostavite me! — vikao je Oliver otimajući se. — Pustite me. Ko ste
vi? Zašto me zadržavate?
Jedini odgovor na ovo bila su mnogobrojna glasna jadikovanja od
strane mlade žene koja ga je zagrlila i koja je imala korpicu i veliki ključ o
ruci.
— Oh, blagi bože! — uzviknu mlađa žena. — Našla sam ga! Oh!
Olivere! Olivere! O, ti, nevaljalo dete, zbog kojeg sam toliko prepatila!
Hajde kući, čedo, hajde. Oh, našla sam ga! Hvala ti, dobri bože, našla sam
ga! — Uz te nesređene uzvike mlada žena brižnu ponovo u plač i dobi tako
strašan živčani napad da ono nekoliko žena koje su u tome trenutku naišle
upitaše jednog kasapskog momka, čija se glava sva sijala od namazanoga
loja i koji je isto tako posmatrao ovaj prizor, misli li on da bi trebalo
otrčati po lekara. Na to kasapski momak, koji je izgleda bio trom, da ne
kažemo prilenj mladić, odgovori kako on smatra da to nije nužno.
— Oh, ne, ne, nije potrebno — reče mlada žena zgrabivši Olivera
čvrsto za ruku — sad mi je bolje. Hajde smesta kući, ti, bezdušno dete!
Hajde!
— Šta se desilo, gospođice? — upita jedna od žena.
— O, gospođo, — odgovori mlada žena — pobegao je, pre skoro
mesec dana od svojih roditelja koji su vredni i čestiti ljudi i združio se s
lopovima i propalicama, i majka samo što mu nije svisnula od žalosti.
— Nevaljalac jedan mali! — reče jedna od žena.
— Hajde kući se vuci, gade jedan mali! — reče druga.
 — Ja nisam taj — odgovori Oliver veoma preplašen. — Ja nju ne
poznajem. Ja nemam ni sestre, ni brata, niti majke. Ja sam siroče; stanujem
u Pentonvilu.
— Slušajte ga samo kako se pravi! — plakala je mlada žena.
— Šta, to je Nensi! — uzviknu Oliver, koji joj je sad prvi put ugledao
lice, i ustuknuo od čuda i zapanjenosti.
— Vidite da me poznaje! — plakala je Nensi obraćajući se prisutnim.
— Morao je da prizna. Pomozite mi da ga vratim kući, njegovim dobrim
roditeljima, ili će mu otac i mati presvisnuti, a meni će srce da prepukne
od žalosti!
— Šta je to do đavola? — upita neki čovek koji je iznenada rupio iz
jedne krčme i za kojim je išao beo pas. — Mali Oliver! Kući se vuci
svojoj jadnoj majci, rđo mala! Smesta da si se kući odvukao!
— Ja ne pripadam njima. Ja ih ne poznajem. U pomoć! U pomoć! —
vikao je Oliver otimajući se iz snažnih ruku toga čoveka.
— U pomoć! — ponovi čovek. — Dabome; pomoći ću ja tebi, ti, huljo
jedna mala! Kakve su ti to knjige? Sigurno si ih negde zdipio, a? Ovamo
to. — Rekavši ovo čovek mu istrže knjige iz ruku i zadade mu jedan
udarac po glavi.
— Tako mu i treba! — doviknu jedan gledalac koji je posmatrao ovaj
prizor s prozora na potkrovlju. — To je jedini način da mu uteraš pamet u
glavu!
— Nego šta! — dodađe neki stolar dremljivog lica pogledavši s
odobravanjem u pravcu prozora na potkrovlju.
— To će mu prijati! — rekoše dve žene.
— I hoće, jakako! — odgovori čovek udarivši još jedanput Olivera i
zgrabivši ga za okovratnik. — Hodi, gade mali! Ovamo, Sultane, pripazi na
njega, mladiću! Pripazi!
Iscrpeno nedavnom bolešću, ošamućeno udarcima i neočekivanim
prepadom, zaplašeno besnim režanjem psa i surovošću čoveka,
obeshrabreno uverenjem prisutnih da je zaista okoreli mali nevaljalac kao
što su ga opisali — šta je siroto dete moglo da radi! Bilo se smrklo; kraj je
bio pust i bedan; pomoći ni sa koje strane; svaki otpor bio je uzaludan. Za
tren oka uvučen je u splet mračnih uzanih uličica i bio prinuđen da njima
ide tako brzim korakom da je i ono nekoliko krikova koje se usudio da
pusti bilo potpuno nerazumljivo. Nije bilo od velikog značaja, uostalom,
da li su se ti krici mogli razumeti ili ne, pošto nije bilo nikog da na njih
obrati pažnju, čak i da su bili sasvim razgovetni.
Plinske svetiljke bile su upaljene; gospođa Bedvin je brižno čekala na
otvorenim vratima; služavka je istrčala na ulicu dvadeset puta da vidi ima
li traga od Olivera, a dva stara gospodina su još sedela, uporno u mračnom
salonu, sa satom između sebe.
 GLAVA XVI

U njoj se priča šta je bilo s Oliverom Tvistom pošto ga je Nensi

prisvojila.

Uzane ulice i prolazi su se najzad završavali jednom širokom

otvorenom čistinom po kojoj su bili rasuti obori i torovi za stoku i ostala
obeležja jednog marvenog trga. Sajks uspori korak kad su stigli do toga
mesta, pošto devojka više nije bila u stanju da izdrži brzi hod kojim su
dotle išli. Okrenuvši se Oliveru, on mu grubo naredi da uzme Nensi za
ruku.
— Čuješ li ti šta ti kažem? — promrmlja Sajks, budući je Oliver
oklevao i obazirao se oko sebe.
Bili su u jednom mračnom kutu, sasvim izvan puta kojim je svet
prolazio. Oliver je video isuviše jasno da bi svaki otpor bio uzaludan.
Pružio je ruku koju je Nensi čvrsto stegla.
— Daj meni drugu — reče Sajks zgrabivši Oliverovu slobodnu ruku.
Ovamo, Sultane!
Pas podiže glavu i zareža.
— Pogledaj ovamo, mladiću! — reče Sajks hvatajući drugom rukom
Olivera za gušu. — Ako samo pisne ijednu reč, zadavi ga! Jesi li razumeo!
Pas ponovo zareža i oblizujući njušku pogleda u Olivera kao da jedva
čeka da mu zarije zube u grkljan.
— Poslušan je kao mlada, jeste očiju mi! — reče Sajks gledajući u
životinju s nekom vrstom mrgodnog i ljutitog odobravanja. — Tako, sad
znaš šta te očekuje, gospodičiću, te viči koliko god hoćeš; pas će te brzo
ućutkati. Napred, mladiću!
Sultan zavrte repom u znak zahvalnosti na tome ljubaznom načinu
govora na koji nije bio navikao; i pošto je još jednom zarežao, kao da je
time hteo da ороmene Olivera, otrča napred.
Prolazili su preko Smisfilda, ali su isto tako mogli prolaziti i preko
Grovenor-Skvera, pošto za Olivera to nije imalo nikakvog značaja. Noć je
bila mračna i tmurna. Svetiljke po dućanima jedva su se probijale kroz
gustu maglu koja je svakog trenutka bivala sve gušća i obavijala ulice i
kuće u sumorni i neprozirni veo; i inače neobično mesto postajalo je usled
toga još neobičnije u Oliverovim očima; i neizvesnost u kojoj je bio
utoliko je jezivija bila i utoliko ga je teže pritiskivala.
Tek što su učinili nekoliko žurnih koraka, kad zvono na nekoj crkvi
dubokim glasom poče da otkucava sate. Čim je izbio prvi otkucaj, dvoje
Oliverovih pratilaca zastadoše i okretoše glave u pravcu otkuda je dolazio
zvuk.
— Osam sati, Bile, — reče Nensi kad zvono prestade da izbija.
— Što mi koga đavola to govoriš; čujem valjda i sam! — odgovori
Sajks.
— Pitam se da li ga oni čuju — reče Nensi.
— Razume se da ga čuju — odgovori Sajks. — Mene su strpali u
bajbok za vreme vašara svetog Vartolomeja; i ja sam čuo i najslabiju
vašarsku trubu kad zakrešti. A kad bi me preko noći zaključali u ćeliju,
graja i buka spolja su toliko pojačavale tišinu te proklete tamnice, da mi je
dolazilo skoro da glavom razbijem čelični okov na vratima.
— Jadni ljudi! — reče Nensi, čije je lice još bilo okrenuto u pravcu
odakle je dolazio zvuk zvona. — Oh, Bile, tako divni mladići!
— Dabome; vi žene mislite samo o tome — odgovori Sajks. — Divni
mladići! Sad im je svejedno da li su živi ili mrtvi.
Izgovarajući te utešne reči gospodin Sajks kao da je ugušio osećanje
ljubomore koje se javljalo u njemu, te stegnu Olivera čvršće za ruku i
naredi mu da pođe.
— Pričekaj malo! — reče devojka. — Ja ne bih tako žurila da prođem
kad bi ti imao da budeš obešen sutra ujutru kad ponovo otkuca osam sati,
Bile. Ja bih neprestano obilazila oko toga mesta sve dok me noge drže,
makar i sneg padao a ja nemala marame da se pokrijem.
— A koga bi mi đavola to vredelo! — upita neosetljivi gospodin
Sajks. — Ako ne bi uspela da mi dobaciš turpiju i dvadesetak jardi jakog
konopca, mogla bi da šetaš i pedeset milja ili da uopšte ne šetaš, meni bi
bilo svejedno. Polazi, i nemoj tu više da mi zanovetaš.
Devojka prsnu u smeh, umota se bolje u maramu i oni nastaviše put.
Ali Oliver je osetio kako joj ruka dršće, kad je u prolazu pored jedne
ulične svetiljke pogledao glavu i zagledao joj se u lice, zapazio je da je
bleda kao smrt.
Prolazili su tako čitavo pola časa pustim i nečistim ulicama, a i ono
malo ljudi što su uz put sretali pripadalo je po svemu sudeći istome
društvenome redu čiji je član bio i gospodin Sajks. Najzad su skrenuli u
neku veoma prljavu, tesnu uličicu, punu skoro samih radnji sa starim
odelima; pas je istrčao napred, kao da zna da više ne mora da bude na
oprezu i zastao je pred vratima jednog dućana koji je bio zatvoren i
očigledno neizdat. Kuća je bila zapuštena i sklona padu, a na vratima je
bila objava koja kao da je tu bila prikucana pre mnogo godina i na kojoj je
stajalo da se zgrada izdaje pod zakup.
— Dobro je — reče Sajks obzirući se oprezno oko sebe.
Nensi se saže ispod kapaka i Oliver ču zvuk ručnoga zvona. Prešli su
na suprotnu stranu ulice i postojali nekoliko trenutaka ispod ulične
svetiljke. Začuo se šum kao kad se polako odiže pokretni prozor, i ubrzo
zatim vrata se polako otvoriše. Gospodin Sajks onda zgrabi bez mnogo
obzira preplašenog dečaka za okovratnik i svi troje se ubrzo nađoše u
kući.
Hodnik je bio potpuno mračan. Sačekali su dok je osoba koja ih je
pustila unutra zamandalila i lancem obezbedila vrata.
— Ima li koga? — upita Sajks.
— Nema — odgovori neki glas za koji se Oliveru učinilo da ga je već
jednom čuo.
— Je li tu matori? — upita razbojnik.
— Jeste — odgovori glas — i već je bio izgubio svaku nadu. Da li će
se radovati kad vas vidi? O, neće, nimalo! — Način na koji je dat ovaj
odgovor, kao i glas koji ga je dao, nisu bili nepoznati Oliveru; ali mrak je
bio tako gust da je bilo nemoguće razaznati čak i priliku sagovornika.
— Dede kresni štogod — reče Sajks — ovako ćemo polomiti vratove
ili ćemo nagaziti na psa. A ko na njega nagazi, taj nek posle pričuva svoje
noge. To je sve što mogu da mu kažem.
— Pričekaj malo, odmah ću vam osvetliti — odgovori glas. Čuli su se
koraci govornika koji su se udaljavali i posle jednog minuta se ukazala
prilika gospodina Džona Dokinza, zvanog Vrdalama Prepredenjaković. U
desnoj ruci je nosio lojanu sveću ukleštenu u procep na vrhu jednog štapa.
Taj mladi gospodin se samo podsmešljivo iscerio i ni na koji drugi
način nije pokazao da je poznao Olivera; jedino je, okrenuvši se, pozvao
posetioce da niz stepenice pođu za njim. Prošli su kroz praznu kuhinju i,
pošto su otvorili vrata jedne niske odaje koja je zaudarala na zemlju koja
kao da je bila dozidana u nekom malom zadnjem dvorištu, dočekao ih je
grohotan smeh.
— A jao stomaci, a jao stomaci! — urlikao je gospar Čarli Bejts, iz
čijih se grudi orio taj grohotni smeh. — Tu je! O kuku meni, tu je! O,
Fejgine, pogledaj ga! Pogledaj ga samo, molim te! Ja to više ne mogu da
izdržim; to je tolika smejurija da ja više ne mogu da je izdržim. Držite me,
molim vas, ili ću da puknem od smeha.
Dok je njima vladala ta neobuzdana veselost, gospar-Bejts se prostre
po podu i poče grčevito da se bacaka i prevrće u nastupu lude
razdraganosti. Onda je skočio na noge, zgrabio štap sa svećom od
Vrdalame i prišavši Oliveru zagledao ga je sa svih strana, dok se Jevrejin,
skinuvši svoju noćnu kapu, mnogo puta i duboko klanjao zbunjenome i
zaprepašćenome dečaku. Prepredenjaković, koji je bio prilično tromog i
mrzovoljnog raspoloženja, i koji je, kad je u pitanju posao, retko davao
maha svojoj veselosti, uporno je i revnosno za to vreme pljačkao
Oliverove džepove.
— Pogledaj mu mantiju, Fejgine! — reče Čarli prinoseći se tako blizu
Oliverovog novog kaputa da ga umalo nije zapalio. — Pogledaj mu
mantiju! Prvoklasno sukno i najnoviji kroj! E, očiju mi ovo je prava
smejurija! Pa ima i knjige, pogledaj samo! Pravi gospodin pa to ti je,
Fejgine!
— Veoma smo srećni što tako lepo izgledaš, drago dete, — reče
Jevrejin klanjajući mu se s podsmešljivom poniznošću. —
Prepredenjaković će ti dati drugo odelo, čedo moje, da to nedeljno ne
isprljaš. Što nam nisi pisao, drago dete, i javio nam da ćeš doći? Spremili
bismo ti nešto toplo za večeru.
Na te reči gospar-Bejts ponovo dobi nastup grčevitog smeha tako jak
da je i sam Fejgin živahnuo i da se čak i Vrdalama osmehnuo; ali kako je
Prepredenjaković u tome trenutku izvukao novčanicu od pet funti, veliko
je pitanje da li je njegova radost bila posledica Bejtsovog nastupa
razdraganosti ili otkrića koje je učinio.
— Gle! Šta je to? — upita Sajks pošavši ka Jevrejinu koji je zgrabio
novčanicu. — To pripada meni, Fejgine.
— Ne, ne, dragi moj, — reče Jevrejin. To je moje, Bile, moje. Tebi
pripadaju knjige.
 — Ako to ne pripadne meni — reče Bil Sajks stavljajući šešir na glavu
uz jedan odlučan izraz na licu — to jest meni i Nensi, ja onda vodim natrag
dečaka!
Jevrejin uzdrhta. Oliver uzdrhta isto tako, mada iz sasvim drugog
razloga, jer se ponadao da prepirka može da se svrši tako što će on biti
vraćen kući.
— Hajde! Pare ovamo, jesi li čuo? — reče Sajks.
— To nije nimalo lepo, Bile; nimalo lepo, je li, Nensi, da to nije nimalo
lepo? — pitao je Jevrejin.
— Bilo lepo ili ne bilo — odvrati Sajks — pare ovamo kad ti kažem!
Zar ti misliš da Nensi i ja nemamo ni na šta pametnije da upotrebimo naše
skupoceno vreme nego da ga traćimo u jurenju i otmicama dečaka kojeg si
ti ugrabio? Daj te pare ovamo, cicijo i kosture matori; pare ovamo!
Upućujući tu ljubaznu opomenu gospodin Sajks istrže novčanicu koju
je Jevrejin držao između kažiprsta i palca; i hladno gledajući starog čoveka
u lice presavi je nekoliko puta i zaveza u vratnu maramu.
— To nam je nagrada za naš trud — reče Sajks — i to ni polovina
onoga što smo zaslužili. Ti možeš zadržati knjige ako voliš da čitaš. Ako
ne voliš, prodaj ih.
— Sjajne su — reče Čarli Bejts koji se na sve moguće načine kreveljio
i pravio se da čita jednu od knjiga. — Divno su pisane, zar ne, Olivere? —
Kad je opazio užasnut pogled s kojim je Oliver posmatrao svoje mučitelje,
gospar-Bejts, koji je bio obdaren izvanrednim smislom za sve što je
smešno, dobi nov nastup razdraganosti, još bučniji od prethodnog.
— Te knjige pripadaju starome gospodinu — reče Oliver kršeći ruke
— dobrome, plemenitom starom gospodinu koji me je primio u kuću i
negovao me kad umalo što nisam umro od groznice. Oh, preklinjem vas,
vratite mu ih; vratite mu knjige i novac. Mene zadržite dok sam god živ; ali
vas molim, preklinjem vas, vratite mu knjige i novac. On će misliti da sam
ih ja ukrao; stara gospođa — svi oni koji su bili tako dobri prema meni —
pomisliće da sam ih ja ukrao. O, imajte milosti prema meni i vratite im te
stvari!
S tim rečima, koje su bile izgovorene sa svom snagom koju uliva
strastan bol, Oliver se baci na kolena pred Jevrejinom i poče da lomi ruke
u krajnjem očajanju.
 — Dečak ima pravo — primeti Fejgin obzirući se tajanstveno oko sebe
i mršteći svoje čupave obrve. — Imaš pravo Olivere, imaš pravo; oni će i
pomisliti da si ih ti ukrao. Ha! ha! — zakikota se Jevrejin trljajući ruke.
— I da smo udešavali, ne bi bolje ispalo!
— Naravno da ne bi — odgovori Sajks. — Ja sam to znao čim sam ga
video kako dolazi od Krenkenvela s tim knjigama pod miškom. Sad je sve
u redu. To su vam neki zaluđeni bogomoljci, inače ga uopšte ne bi uzeli u
kuću; i neće ni da raspituju za njega, iz straha da ne bi morali da ga tuže i
da ga tako oteraju na robiju. Sad je on na sigurnom mestu.
Dok su oni to govorili, Oliver je gledao čas u jednog, čas u drugog,
kao da je van sebe, i jedva je mogao da shvati šta se to dešava; ali kad je
Bil Sajks završio, on naglo skoči na noge i kao strela izlete iz sobe vičući
u pomoć tako da je stara kućerina sva odjekivala od njegovih uzvika.
— Ne puštaj psa, Bile! — viknu Nensi skočivši ispred vrata i
zatvorivši ih, dok su se Jevrejin i njegova dva učenika nadali u poteru za
Oliverom. — Ne puštaj psa; rastrgnuće dečaka u komade.
— To bi mu i trebalo! — povika Sajks otimajući se od devojke koja ga
je čvrsto držala. — Puštaj me ili ću ti glavu smrskati o zid.
— Ne bojim se ja toga, Bile, ne bojim se — vrištala je devojka boreći
se svom snagom s čovekom — dok sam ja živa, ne dam da pas rastrgne
dete.
— Sad ćeš to da vidiš! — reče Sajks škripnuvši zubima. — Sad ću ja
da ti pokažem, samo ako me ne pustiš.
Razbojnik je odbacio devojku od sebe u najdalji kut sobe, upravo u
trenutku kad su se Jevrejin i dva dečaka vratili vukući Olivera sa sobom.
— Šta je to ovde! — upita Fejgin gledajući oko sebe.
— Čini mi se da je ova devojka poludela — odgovori Sajks besno.
— Ne, nisam poludela — reče Nensi, bleda i sva zadihana od rvanja
— ne, nisam poludela, Fejgine; ne veruj u to.
— Onda miruj, čuješ? — reče Jevrejin bacivši na nju jedan preteći
pogled.
— Ne, neću ni da mirujem — odgovori Nensi povišenim glasom. —
Hajde! Šta hoćeš?
Gospodin Fejgin je dovoljno dobro poznavao običaje i navike te
posebne vrste žena kojoj je Nensi pripadala, te je znao da u ovom trenutku
nije nimalo preporučljivo produživati razgovor s njom. U nameri da pažnju
društva skrene na drugu stranu, okrenu se Oliveru.
— Tako, dakle, lepotane moj, hteo si da pobegneš, je li? — reče
Jevrejin uzimajući jednu zupčastu i čvornovatu batinu koja je bila u uglu
kraj ognjišta. — A?
Oliver ništa ne odgovori. Samo je posmatrao Jevrejinove pokrete i
ubrzano disao.
— Tražio si pomoć, zvao si policiju, je li? — rugao se Jevrejin
uhvativši dečaka za mišicu. — Izbićemo mi tebi te bubice iz glave, mladi
moj gospodičiću.
Jevrejin snažno udari batinom Olivera po leđima i zamahnu da ga
ponovo udari, kad se devojka ustremi na njega i istrže mu je iz ruku.
Bacila je batinu u vatru s tolikom žestinom da se nekoliko komada
užarenog uglja razletelo po sobi.
— Ja to ne mogu mirno da posmatram, Fejgine, — povika devojka. —
Dobili ste dečaka, pa šta još hoćete? — Ostavite ga na miru — ostavite ga
na miru — ili ću nekoga od vas tako da udesim da ću stići na vešala pre
no što dođe moj red.
Devojka je besno udarala nogom o pod dok je izgovarala tu pretnju i
stisnutih usana i stisnutih pesnica gledala je čas u Jevrejina, a čas u onoga
drugog razbojnika; u licu nije imala ni kapi krvi od jarosti koja ju je
obuzela.
— Znaš, Nensi! — reče Jevrejin blagim glasom posle izvesnog ćutanja
tokom kojeg su se on i gospodin Sajks pogledali u nedoumici. — Večeras
— večeras si sjajnija nego ikad što si bila. Ha! ha! Draga moja, izvanredno
glumiš.
— Glumim! — reče devojka. — Pazi samo da ne preteram. Ako
preteram, Fejgine, biće utoliko gore po tebe, te ti blagovremeno kažem
pripazi se od mene.
Ima nečega u razjarenoj ženi zbog čega je se većina ljudi pribojava,
osobito kad se ostalim njenim žestokim nagonima dodaju strasni podsticaji
koje stvaraju nepromišljenost i očajanje. Jevrejin je uvideo da po njega ne
bi bilo dobro ako i dalje olako uzima gnev gospođice Nensi; stoga je,
uzmaknuvši i nehotice nekoliko koraka, uputio u pravcu Sajksa koliko
molećiv toliko i strašljiv pogled kao da mu je time želeo nagovestiti da je
on najpogodnije ličnost koja treba da nastavi taj razgovor.
 Gospodin Sajks, kome je molba za pružanje pomoći bila tako nemo
upućena i koji je verovatno smatrao da njegov lični ugled i uticaj zahtevaju
da se gospođica Nensi smesta urazumi, počeo je sipati psovke za psovkom
i nizati pretnju za pretnjom, s takvom brzinom koja može da posluži na čast
plodnosti njegovog pronalazačkog dara. Kako je, međutim, sve to ostalo
bez ikakvog vidljivog uticaja na ličnost kojoj su te pogrde bile upućene, on
je pribegao opipljivijim razlozima.
— Šta hoćeš time da kažeš? — upita Sajks podupirući to pitanje
jednom veoma uobičajenom psovkom u vezi s najplemenitijim delom
čovečjeg lica, koju kad bi nebo uslišilo samo jednom u pedeset hiljada
puta koliko se ona na zemlji ponovi, slepoća bi postala boljka isto tako
česta kao i boginje. — Šta hoćeš time da kažeš? Grom te spalio! Znaš li
ko si i šta si?
— O, da, sve ja to znam — odgovori devojka smejući se razdraženo i
klateći glavom levo i desno i trudeći se bez uspeha da se pokaže
ravnodušnom.
— E, onda ćuti kad znaš — odgovori Sajks izdirući se kao kad se
obraća svome psu — ili ću te ja ućutkati tako da dugo nećeš moći usta da
otvoriš.
Devojka se ponovo nasmeja, čak s još manje ustručavanja nego dotle i,
ošinuvši Sajksa jednim brzim pogledom, okrete lice u stranu i stade da
grize usnu dok joj iz nje nije krv potekla.
— Krasna si mi ti cura — dodade Sajks prezrivo je mereći od glave do
pete — praviš se duševna i plemenita! Lepa prilika za dete, kako ga ti
nazivaš, da u tebi stekne prijatelja!
— Tako mi Svemogućeg, i jesam mu prijatelj! — uzviknu strasno
devojka. — I kamo sreće da sam se srušila mrtva na ulici ili da sam se
promenila s kojim od onih pored kojih smo večeras tako blizu prošli, no
što sam doprinela da se to dete dovede ovamo. Odsad pa ubuduće ono će
biti lopov, lažov, varalica, i sve što ne valja. Zar to nije dosta matorome
lupežu, nego hoće još i da ga tuče?
— Stani, stani, Sajkse, — reče Jevrejin moleći ga i opominjući u isti
mah i pokazujući mu krišom na dečake koji su žudno pratili sve što se
događa — moramo paziti na reči — moramo paziti na reči, Bile.
— Da pazim na reči! — uzviknu devojka čiju je jarost strašno bilo
videti. — Da pazim na reči, nitkove jedan! Jeste, to od mene i zaslužuješ.
Za tebe sam krala kad sam bila upola manja od ovoga deteta ovde! — i
pokaza rukom na Olivera. — Na tome istom poslu sam, i u toj istoj službi
sam već dvanaest godina. Zar ne znaš to? Govori! Zar ne znaš?
— De, de, — odgovori Jevrejin pokušavajući da zavede mir — najzad,
ako i jesi, od toga i živiš?
— Dabome, od toga i živim! — ciknu devojka izgovorivši sve te reči u
jednom jedinom užasnom vrisku. — Od toga živim; a hladne, vlažne,
prljave ulice su mi kuća; i ti si taj nitkov koji me je naterao da pođem tim
putem, i koji me primorava da njime i dalje idem iz dana u dan, i danju i
noću, sve dok ne umrem!
— Biće ti gore! — upade joj u reč Jevrejin besan zbog tih prekora. —
Biće ti gore ako smesta ne umukneš!
Devojka ništa ne reče; samo je, cupkajući kosu i kidajući odelo u
nastupu besa, tako jurnula na Jevrejina da bi na njemu svakako ostavila
tragove svoje osvete da je Sajks blagovremeno nije ščepao za zglavkove
iznad šake, posle čega se ona kraće vreme bezuspešno opirala, i najzad se
obeznanila.
— Sad joj je sasvim dobro — reče Sajks spuštajući je u jedan ugao.
— Neobično je snažna u rukama kad se ovako razgoropadi.
Jevrejin obrisa čelo i osmehnu se kao da mu je laknulo što je buka
prošla; ali izgleda da ni on, ni Sajks, ni pas, niti dečaci nisu u tome prizoru
videli ništa drugo do redovnu pojavu koja je tesno vezana s njihovim
zanatom.
— Najgora je stvar imati posla sa ženama — reče Jevrejin vraćajući
batinu na njeno mesto — ali one su umešne i mi bez njih ne bismo mogli u
našoj struci ništa da učinimo. Čarli, pokaži Oliveru njegovu postelju.
— Mislim da će biti bolje ako sutra ne obuče svoje najbolje odelo,
Fejgine, šta veiiš? — upita Čarli Bejts.
— Naravno, — odgovori Jevrejin kezeći se kao što je učinio i Čarli
kad je postavljao to pitanje.
Gospar-Bejts, koji je očigledno silno uživao ii izvršenju toga naloga,
uze ostavljeni štap sa svećom i odvede Olivera u jednu sporednu kuhinju u
kojoj su bile dve do tri od onakvih postelja na kojima je već spavao; i tu,
uz veći broj nastupa neobuzdanog smeha izvadi pred njim ono isto odelo
zbog kojeg se Oliver toliko radovao kad je bio kod gospodina Braunloa,
misleći da ga se jednom zauvek otresao; a Fejgin je na njega naišao
slučajno kod Jevrejina koji ga je kupio, i to je bio prvi trag po kome je
saznao gde je Oliver.
— Skini to gizdavo odelo — reče Čarli — a ja ću ga dati Fejginu da
ga čuva. E, to je smejurija da joj para nema!
Siromah Oliver izvrši naređenje i protiv svoje volje. Gospar-Bejts,
pošto je savio novo odelo u trubu i stavio ga pod mišku, izišao je iz sobe
ostavljajući Olivera u mraku i zaključavši vrata za sobom.
Verovatno je da bi Čarlijev bučni smeh i glas gospođice Betsi, koja je
naišla upravo kad treba da polije vodom svoju prijateljicu i da joj pruži
ostale ženske usluge kako bi je povratila iz nesvesti, održali u budnom
stanju mnoge ljude koji su u srećnijim okolnostima od onih u kojima je
Oliver bio. Ali on je bio bolestan i iscrpen, te je ubrzo pao u dubok san.
 GLAVA XVII

Olivera i dalje progoni nemilosrdna sudbina, i ona dovodi u London

jednu visoku ličnost da okalja njegov dobri glas.

Običaj je u pozorištu, u svim veoma krvavim melodramama, da se

tragični i komični prizori redovno smenjuju jedni s drugima kao crveni i
beli slojevi u komadu prugaste slanine. Junak pada na svoju slamnu
postelju, pod teretom okova i obrvan nedaćama; u idućem prizoru njegov
verni klevetnik, koji ne zna šta se zbiva s njegovim gospodarom,
uveseljava gledaoce nekom šaljivom pesmom. Posmatramo usreptala srca
junakinju u zagrljaju oholog i nemilosrdnog barona, njena čast i njen život
su u podjednakoj opasnosti, već izvlači nož da spase prvo po cenu drugog,
i, upravo u trenutku kad očekujemo rasplet s najvećom napetošću, začuje
se zvižduk i mi odjednom bivamo preneseni u svečanu dvoranu nekoga
zamka, u kojoj sedi dvoroupravitelj, peva veselu horsku pesmu u društvu
još veselijih vazala koji imaju svuda pristupa i koji idu od crkava do
dvorova i lutaju tako zajedno pevajući neprestano.
Takve promene nam izgledaju besmislene ali one nisu tako neprirodne
kao što se to čini na prvi pogled. Prelazi od raskošne trpeze do samrtničke
postelje i od crnine do svečanog ruha u stvarnome životu nisu nimalo
nagliji; jedino što smo u stvarnom životu mi sami glumci, dok smo u
pozorištu prosti gledaoci, a to je velika razlika. Glumci na pozornici ne
doživljuju stvarno žestoke prelaze i nagle izlive strasti i osećanja, te nam
zato te promene, kad ih posmatramo očima prostih gledalaca, i moraju
izgledati izveštačene i preterane.
Nagle promene pozornice i brzo smenjivanje vremena i mesta nisu
dobili potvrdu samo u knjigama dugom upotrebom. Mnogi šta više
smatraju da se u njima sastoji veština pisanja — književni kritičari te vrste
stoje na gledištu da se umetnost jednoga pisca ceni upravo po tome u kojoj
meri on ostavlja svoje junake zapetljane u svakojakim teškoćama na kraju
svake glave. S obzirom na takvo stanje stvari, ovaj kratki uvod može
izgledati izlišan na ovome mestu. U tom poslednjem slučaju neka posluži
kao daleki nagoveštaj pisca ove pripovesti što on namerava da se odmah
vrati u rodni grad Olivera Tvista; što se čitaoca tiče može biti siguran da
za preduzimanje toga putovanja postoje jaki razlozi, inače ga ne bismo ni
pozivali da krene na takav jedan poduhvat.
 Gospodin Bambl je rano ujutru izišao na kapiju sirotinjskog doma i
uputio se Glavnom ulicom dostojanstvenim i važnim koracima. Bio je u
punom sjaju i raskoši svoga poziva opštinskog sirotinjskog staraoca;
njegov trorogi šešir i kaput blistali su na jutarnjem suncu; čvrsto je držao
svoj štap sa snagom i odlučnošću koje pružaju zdravlje i vlast. Gospodin
Bambl je uvek visoko nosio svoju glavu; ali ovoga jutra ju je nosio još
više nego obično. Bilo je nekog zanosa u njegovim očima, neke uzvišenosti
u njegovom izrazu, po čemu su i posmatrači sa strane mogli znati da kroz
glavu sirotinjskog staraoca prolaze misli isuviše krupne da bi bile ma
kome poveravane.
Gospodin Bambl nije zastajao da porazgovara sa sitnim trgovcima niti
sa ostalima koji su mu se s puno poštovanja obraćali dok je prolazio.
Samo im je otpozdravljao odmahujući rukom i ne usporavajući svoj
dostojanstven hod, sve dok nije stigao do majura na kome je gospođa Men
sa opštinskom revnošću bdela nad siročićima.
— Koji đavo sad nanese toga sirotinjskog staraoca! — reče gospođa
Men začuvši dobro poznato drmusanje na baštenskim vratima. — Ko drugi
može biti u ovo jutarnje doba ako ne on! Gle, gospodine Bambl, odmah
sam pomislila da ćete to biti vi! Bože, tako mi je milo što vas vidim,
istinski se radujem! Izvolite, samo uđite, gospodine, molim vas.
Prve od ovih reči bile su upućene Suzani, a usklici oduševljenja bili su
namenjeni gospodinu Bamblu, dok je ta dobra žena otključavala baštensku
kapiju i uvodila ga u kuću sa svom dužnom pažnjom i poštovanjem.
— Gospođo Men, — reče gospodin Bambl ne sedajući niti se
uvaljujući u stolicu, kao što bi to učinio neki prostak, nego spuštajući se u
nju postepeno i polako — dobro jutro želim, gospođo Men.
— I ja vama želim dobro jutro, gospodine, — odgovori gospođa Men,
uz mnogo osmeha — i nadam se da ste dobro, gospodine!
— Svakojako, gospođo Men, — odgovori sirotinjski staralac. —
Gorak je opštinski hleb, gospođo Men.
— O, kako da nije, gospodine Bambl, — odgovori žena. I sigurno da bi
se i svi siročići kao jedan pridružili tome odgovoru, da su ga čuli.
— Život jednog opštinskog službenika, gospođo, — nastavi gospodin
Bambl lupivši štapom po stolu — jeste život pun briga i muka i svakojakih
teškoća; ali svako javno zvanje je, ako to smem reći, skopčano s
neprijatnostima.
 Gospođa Men, iako nije sasvim dobro shvatila šta je sirotinjski
staralac time hteo da kaže, podiže ruke nebu u znak saosećanja i uzdahnu.
— Imate potpuno pravo što ste uzdahnuli, gospođo Men! — reče
opštinski sirotinjski staralac.
Pošto se uverila da je pravilno postupila, gospođa Men ponovo
uzdahnu na očigledno zadovoljstvo nosioca javnoga zvanja koji, da bi
prikrio samozadovoljan osmeh, pogleda ozbiljno u svoj trorogi šešir i reče:
— Putujem za London, gospođo Men.
— Ta nije moguće, gospodine Bambl! — uzviknu gospođa Men,
ustuknuvši.
— Za London, gospođo, — ponovi nepokolebljivi sirotinjski staralac
— poštanskim kolima. Ja i dva pitomca iz sirotinjskog doma, gospođo
Men! Podignuta je tužba u vezi s izdržavanjem i Opštinski odbor je mene
imenovao — mene, gospođo Men, — da zastupam stvar pred sudom u
Klerkenvelu. I pitam se, — dodade gospodin Bambl isprsivši se — da
sudije u Klerkenvelu ne polome zube pre no što sa mnom iziđu na kraj.
— Oh! Nemojte prema njima biti isuviše strogi, gospodine, — reče
gospođa Men ulagujući mu se.
— Sud u Klerkenvelu je sam pokrenuo taj spor, gospođo, — odgovori
gospodin Bambl — i ako sud u Klerkenvelu nađe da će stvar da se svrši
rđavo po njega, neka to sam sebi prepiše.
U pretećem načinu na koji je gospodin Bambl izgovorio te reči bilo je
toliko odlučnosti i toliko ubedljivosti, da se činilo kao da je gospođa Men
potpuno izgubila prisustvo duha. Najzad reče:
— Putujete poštanskim kolima, gospodine? Dosad je uvek, mislim, bio
običaj da se pitomci sirotinjskog doma prevoze taljigama.
— To onda kad su bolesni, gospođo Men, — reče sirotinjski staralac.
— Bolesne pitomce prevozimo u otvorenim taljigama po kišovitom
vremenu, da ne bi ozebli.
— O! — reče gospođa Men.
— Poštanska kola primaju ovu dvojicu na spoljašnja sedišta, i to za
male pare, — reče gospodin Bambl. — Obojica su u vrlo slabom stanju, i
izračunali smo da će njihov prevoz da nas staje dve funte jevtinije nego da
ih sahranjujemo — to jest, ako uspemo da ih prebacimo na drugu opštinu,
što mislim da će nam poći za rukom, ukoliko nama u inat ne umru na putu.
Ha! ha! ha!
Pošto je svome smehu pustio malo na volju, gospodinu Bamblu se oči
ponovo sukobiše s njegovim trorogim šeširom, i on se uozbilji.
— Mi zaboravljamo poslove, gospođo, — reče opštinski sirotinjski
staralac. — Evo plate koju vam opština šalje za ovaj mesec.
Gospođin Bambl izvadi iz novčanika nekoliko komada srebnog novca
uvijenog u hartiju i zatraži priznanicu koju gospođa Men napisa.
— Jako je zamrljano, gospodine, — reče žena koja je za nagradu
uzimala decu na ishranu — ali je inače mislim u redu. Hvala vam,
gospodine Bambl, veoma sam vam obavezna, verujte.
Gospodin Bambl klimnu blagonaklono glavom u znak odgovora na
ljubaznost gospođe Men i upita kako su deca.
— Bog nek’ blagoslovi tu slatku dečicu! — reče gospođa Men
tronutim glasom. — Dobro su da ne može biti bolje, slatka dečica! Sem
ono dvoje što je umrlo prošle nedelje, razume se. I maloga Dika.
— Zar tome dečaku nije nimalo bolje? — upita gospodin Bambl.
Gospođa Men odmahnu glavom.
— To je jedno nevaljalo, pokvareno opštinsko dete rđavih sklonosti —
reče gospodin Bambl srdito. — Gde je on?
— Odmah ću vam ga dovesti, gospodine, — odgovori gospođa Men.
— Hej, Dik, dođi ovamo!
Posle izvesnog traženja i dozivanja Dik je bio pronađen. Pošto mu je
lice stavila pod česmu i obrisala ga svojom haljinom, gospođa Men je
izvela Dika pred strašnog gospodina Bambla, opštinskog sirotinjskog
staraoca.
Dete je bilo bledo i mršavo, obrazi su mu bili upali, a oči raširene i
usijane. Jadno opštinsko odelo, službeno ruho njegove bede, visilo je kao
tuđe na njegovom slabačkom telu, a mladi udovi bili su mu uveli kao
udovi u starca.
Takvo je bilo malo stvorenje koje je dršćući stajalo pod pogledom
gospodina Bambla, ne usuđujući se da podigne oči s poda i strepeći i od
samog glasa sirotinjskog staraoca.
— Zar ne možeš da pogledaš u gospodina, ti tvrdoglavo dete? — reče
gospođa Men.
Dete krotko podiže oči i one se sukobiše s očima gospodina Bambla.
 — Šta je to s tobom, opštinsko dete? — upita gospodin Bambl
našalivši se vrlo umesno, po svome nahođenju.
— Ništa, gospodine, — odgovori dete jedva čujnim glasom.
— Naravno da mu nije ništa, — reče gospođa Men koja se, razume se,
od srca nasmejala šali gospodina Bambla. — Verujem da imaš sve što ti je
potrebno.
— Ja bih... — promuca dete.
— Štaaa! — prekide ga gospođa Men. — Nećeš valjda reći kako u
nečemu oskudevaš, a? Ah, ti mali gade...
— Stanite, gospođo Men, stanite — reče sirotinjski staralac podižući
ruku važno i dostojanstveno. — Šta bi ti, na primer, mladi gospodine?
— Ja bih, — promuca dete — da neko ko ume da piše stavi za mene
nekoliko reči na hartiju, i da to presavije i zapečati i sačuva kad ja budem
pod zemljom.
— Ama šta ovo dete trabunja? — uzviknu gospodin Bambl na koga su
ozbiljnost s kojom je dete izgovorilo te reči i njegov paćenički izraz učinili
izvestan utisak, iako je bio navikao na takve prizore. — Šta time hoćeš da
kažeš, mladi gospodine?
— Želeo bih — reče dete — da ostavim svoj poslednji pozdrav
sirotome Oliveru Tvistu i da mu kažem koliko sam često sedeo sam i
plakao misleći na njega kako luta po mračnoj noći i nikoga nema da mu
pruži pomoć. I hteo bih da mu kažem — reče dete sklapajući svoje ručice i
govoreći iz dubine duše — da bih voleo da umrem dok sam sasvim mlad;
jer ako bih dugo živeo i postao čovek i ostareo, onda bi me možda moja
sestrica koja je na nebu, zaboravila, ili me ne bi poznala; bilo bi tako divno
da tamo oboje kao deca budemo zajedno.
Gospodin Bambl je posmatrao malog govornika od glave do pete — s
čuđenjem koje se ne da opisati, a zatim okrenuvši se gospođi Men, —
reče: — Svi su oni na jedan kalup, gospođo Men. Onaj pakosni Oliver sve
ih je pokvario!
— Nikad to ne bih poverovala, gospodine! — reče gospođa Men
podižući ruke uvis i gledajući nakostrešeno u Dika. — U svom životu
nisam srela tako okorelog malog nevaljalca!
— Vodite ga, gospođo! — reče gospodin Bambl zapovednički. — O
tome mora da bude obavešten i Opštinski odbor, gospođo Men.
 — Nadam se da će gospoda razumeti da to nije moja krivica,
gospodine, — reče gospođa Men plačnim glasom.
— Oni će to razumeti, gospođo; oni će biti upoznati s pravim stanjem
stvari — reče gospodin Bambl. — Tako; odvedite ga, ne mogu više da ga
gledam.
Dik je odmah odveden i zatvoren u podrum za ugalj. Gospodin Bambl
je ubrzo zatim i sam otišao da se spremi za put.
Sutradan u šest sati ujutru gospodin Bambl, pošto je svoj trorogi šešir
zamenio okruglim šeširom i svoju ličnost obavio plavim dugačkim
kaputom s kratkom kabanicom, zauzeo je mesto sa spoljne strane
poštanskih kola, u pratnji dvojice prestupnika čije je zadržavanje bilo
predmet spora između dve opštine; i s njima je u određeno vreme stigao u
London. Na putu nije imao nikakvih neprijatnosti sem onih koje su bile
prouzrokovane odvratnim ponašanjem te dvojice siromaha koji su uporno
drhtali i žalili se na hladnoću, na takav način da su gospodinu Bamblu od
toga, kako je on izjavio, cvokotali zubi i da se osećao veoma nelagodno i
pored toga što je na sebi imao topao kaput.
Pošto je obezbedio prenoćište toj dvojici opasnih prestupnika,
gospodin Bambl je odseo u gostionici pred kojom su se zaustavila
poštanska kola i tu je poručio skromnu večeru od goveđeg pečenja,
umokca od ostriga i crnog piva. Stavivši čašu toplog džina s vodom na
kamin, privukao je stolicu vatri i, razmišljajući o opštoj ljudskoj slabosti
da se podaju nezadovoljstvu i da se žale na sudbinu, pripremao se da čita
novine.
Prvi napis na kome su se zaustavile oči gospodina Bambla bio je
sledeći oglas:

PET FUNTI NAGRADE

Dečak po imenu Oliver Tvist, nestao je ili je prevarom odveden
prošlog četvrtka uveče iz svoga stana u Pentonovilu; i otada se o njemu
ništa ne zna. Gornja nagrada će biti isplaćena svakome onome ko svojim
obaveštenjem doprinese da se pronađe rečeni Oliver Tvist ili ko pruži
podatke o njegovom ranijem životu, za koji se davalac ovoga oglasa, iz
mnogih razloga, živo interesuje.
 A zatim je dolazio podroban opis Oliverovog odela, lica, spoljašnjosti i
način nestanka s imenom i punim označenjem adrese gospodina Braunloa.
Gospođin Bambl razrogači oči; pročitao je oglas, polako i pažljivo,
triput uzastopce, i pre no što je proteklo pet minuta bio je na putu za
Pentonovil ostavivši u svome uzbuđenju čašu toplog džina s vodom
nedirnutu.
— Je li gospodin Braunlo kod kuće? — upita gospodin Bambl devojku
koja je otvorila vrata.
Na to pitanje devojka odgovori na uobičajen, prilično neodređen način
sa: — Ne znam; od čije strane dolazite?
Tek što je gospodin Bambl izgovorio Oliverovo ime, da bi objasnio
svoju posetu, kad gospođa Bedvin, koja je osluškivala na vratima
gostinske sobe, izlete u hodnik kao bez daha.
— Uđite... uđite — reče stara gospođa! — Znala sam da ćemo dobiti
glasa o njemu. Siroto dete! Znala sam da ćemo čuti za njega! Bila sam
sigurna u to. Čedo moje slatko, bog neka ga čuva! Uvek sam to govorila.
Rekavši to, dobra stara gospođa ponovo pohita u gostinsku sobu i
spustivši se na divan briznu u plač. Devojka, koja nije bila toliko osetljiva,
otrčala je za to vreme uza stepenice, i sad se vraćala s pozivom za
gospodina Bambla da odmah izvoli poći za njom, što je on i učinio.
Uveden je u malu radnu sobu iz dvorišta, gde su sedeli gospodin
Braunlo i njegov prijatelj gospodin Grimvig sa satljicima i čašama pred
sobom. Poslednji od navedene gospode smesta povika:
— Sirotinjski staralac! Ako to nije opštinski sirotinjski staralac, ja ću
da pojedem svoju glavu.
 — Molim vas nemojte nas odmah prekidati u razgovoru — reče
gospodin Braunlo. — Izvolite sesti.
Gospodin Bambl sede veoma zbunjen čudnim načinom ponašanja
gospodina Grimviga. Gospodin Braunlo pomače lampu kako bi mogao
nesmetano da posmatra lice sirotinjskog staraoca i upita, malo nestrpljivo:
— Dakle, gospodine, vi dolazite povodom oglasa koji ste pročitali?
— Da, gospodine, — odgovori gospodin Bambl.
— A vi ste sirotinjski staralac, je li tako? — upita gospodin Grimvig.
— Ja sam opštinski sirotinjski staralac, gospodine, — odgovori
gospodin Bambl ponosito.
— Razume se — reče gospodin Grimvig na uvo svome prijatelju. —
Znao sam ja to. Sirotinjski staralac od glave do pete!
Gospodin Braunlo klimnu dobroćudno glavom da bi ućutkao svoga
prijatelja i nastavi:
— Da li vam je poznato gde se taj jadni dečko sad nalazi?
— Ne znam kao što to niko živi ne zna — odgovori gospodin Bambl.
— Dobro, pa šta onda znate o njemu? — upita stari gospodin. —
Recite slobodno, prijatelju, sve što imate da kažete. Šta znate o njemu?
— Ne znate o njemu ništa dobro, je li tako? — reče gospodin Grimvig
podrugljivo, pošto je pažljivo i ispitivački odmerio gospodina Bambla.
Gospodin Bambl, jedva dočekavši takvo pitanje, odmahnu glavom
zloslutno i svečano u isti mah.
— Eto, vidite? — reče gospodin Grimvig gledajući pobedonosno u
gospodina Braunloa.
Gospodin Braunlo pogleda sa strepnjom u smrknute lice gospodina
Bambla i zamoli ga da mu izloži, na najkraći moguć način, sve što zna o
Oliveru.
Gospodin Bambl skide šešir, otkopča kaput, prekrsti ruke, pognu glavu
kao da se priseća i, pošto je nekoliko trenutaka razmišljao, poče svoju
pripovetku.
Bilo bi dosadno i zamorno ponavljati sve ono što je govorio opštinski
sirotinjski staralac, s obzirom na to što je njegovo izlaganje potrajalo nekih
dvadesetak minuta; uglavnom je rekao međutim da je Oliver nahoče, da su
mu roditelji bili nikakvi i poročni ljudi. Da je od rođenja ispoljavao samo
podmuklost, nezahvalnost i zlobu. Da je kratak boravak u svome rodnom
mestu završio krvavim i mučkim napadom na jednog bezazlenog druga i da
je noću pobegao iz kuće svoga gospodara. Za dokaz da je on zaista
opštinski sirotinjski staralac, gospodin Bambl položi na sto lične isprave
koje je poneo sobom u London, i prekrstivši ponovo ruke, sačeka da čuje
šta će reći gospodin Braunlo.
— Čini mi se da je sve to isuviše istina — reče stari gospodin tužnim
glasom, pošto je pregledao isprave. — Ovo nije preterano velika nagrada
za obaveštenja koja ste mi pružili; ali ja bih vam rado dao i tri puta više da
su vaša obaveštenja bila povoljna po dečaka.
Da je to ranije znao, vrlo je verovatno da bi gospodin Bambl sasvim
drukčije nakitio svoju pričicu. Sad je međutim za to bilo isuviše dockan, te
se on duboko pokloni, stavi u džep pet funti i iziđe.
Gospođin Braunlo se nekoliko minuta šetao gore-dole po sobi
očigledno toliko uzrujan i ožalošćen izlaganjem sirotinjskog staraoca da je
čak i gospodin Grimvig prestao da ga dalje pecka.
Najzad stade i besno povuče za zvonce.
— Gospođo Bedvin, — reče gospodin Braunlo kad se nastojnica
pojavila — taj dečak, Oliver, jeste jedna obična varalica.
— Ta to ne može biti, gospodine. To ne može biti — reče stara
gospođa odlučno.
— Kažem vam da jeste — odgovori stari gospodin. — Po čemu mislite
da to ne bi moglo biti? Maločas smo čuli celu priču o njegovom životu od
rođenja; i on je kroz ceo život bio jedan nepopraviv mali nevaljalac.
— Ja nikad u to neću poverovati, gospodine, — odgovori stara
gospođa odlučno. — Nikad!
— Vi stare žene verujete samo u vračare i u prazne priče — progunđa
gospodin Grimvig. — Ja sam to odmah znao. Zašto niste poslušali moj
savet u početku; poslušali biste ga, mislim, da nije imao groznicu, a? Bio
je interesantan, je li tako? Interesantan! Naravno! I gospodin Grimvig
podstače vatru žaračem.
— On je dobro, zahvalno, milo dete, gospodine, — odgovori gospođa
Bedvin ozlojeđeno. — Znam ja šta su deca, gospodine, četrdeset godina
sam ja njih podizala; a ljudi s kojima to nije slučaj bolje bi učinili da ćute.
To je moje mišljenje!
Ovo je predstavljalo težak udarac upućen u pravcu gospođina
Grimviga koji je bio neženja. A kako je on na strani toga gospodina
proizveo samo jedan osmejak, stara gospođa zabaci glavu i pogladi
kecelju spremajući se da održi još jednu besedu, kad je u tome zaustavi
gospodin Braunlo.
— Mir! — reče stari gospodin praveći se ljut iako je takvo osećanje u
tom trenutku bilo daleko od njega. — Da mi više niste pomenuli ime toga
dečaka. Zato sam i zvonio da vam to kažem. Nikad. Nikad i ni pod
kakvim izgovorom, zapamtite! Možete ići, gospođo Bedvin. Ne zaboravite.
Govorim najozbiljnije.
Te noći u domu gospodina Braunloa nije samo jedno srce bilo
ucveljeno.
I Oliverovo srce je tištao jad kad je mislio na svoje dobre prijatelje;
sreća je bila za njega što nije mogao da zna šta su oni čuli o njemu, jer bi
inače srce prepuklo od žalosti.
 GLAVA XVIII

Kako je Oliver provodio vreme u krasnome društvu svojih uglednih

prijatelja.

Sutradan oko podne, kad su Vrdalama i gospar-Bejts izišli da nastave

svoje uobičajeno poslovanje, gospodin Fejgin je iskoristio tu priliku da
očita Oliveru dugačku bukvicu o samrtnome grehu koji predstavlja
nezahvalnost; i jasno mu je pokazao i dokazao da se o zahvalnost teško
ogrešio time što je svojevoljno napustio društvo svojih zabrinutih
prijatelja; i, šta više, pokušao da pobegne od njih pošto su oni uložili
toliko truda i novaca da ga pronađu. Gospodin Fejgin je osobito naglasio
činjenicu što je on prihvatio Olivera i pazio ga i štitio onda kada bi on, bez
njegove hitne i blagovremene pomoći, verovatno skapao od gladi, i izneo
mu strašnu i dirljivu sudbinu jednog dečaka kojeg je, u svome
čovekoljublju, pomogao pod sličnim okolnostima, ali koji je, pokazavši se
nedostojnim njegovog poverenja i pošto je ispoljio želju da održava veze s
policijom, jednog jutra na nesreću obešen u Old Bejliju. Gospodin Fejgin
nije ni pokušavao da prikrije svoj udeo u toj nesreći, samo je gorko žalio
sa suzama u očima što je bezumno i izdajničko ponašanje pomenute mlade
osobe povuklo sobom tu neminovnu posledicu da postane žrtvom izvesnih
dokaza pred sudom; dokaza, koji, ako i nisu u potpunosti odgovarali istini,
bili su neizbežni i neophodni zbog njihove sigurnosti; to jest zbog
sigurnosti gospodina Fejgina i nekolicine njegovih odabranih prijatelja.
Gospodin Fejgin je završio time što je dao prilično tugaljivu sliku
neugodnosti koje izaziva čin vešanja; i na veoma prijateljski i uglađen
način izrazio je svoju usrdnu nadu da nikad neće biti primoran da Olivera
Tvista podvrgne tome neprijatnom postupku.
Malome Oliveru se, dok je slušao Jevrejinove reči, krv ledila u žilama
i on je nejasno shvatio mračne pretnje koje su se iza tih reči skrivale. Znao
je već da se i samoj pravdi događa da pobrka nevinog s krivim ako ih
slučajno nađe u društvu; i kad se setio vrste prepirki koje su se vodile
između toga gospodina i gospodina Sajksa, pomislio je kako nije nimalo
neverovatno da je stari Jevrejin više nego u jednoj prilici skovao i sproveo
u delo vešto smišljene planove o uništenju ličnosti koje znaju ili govore
više nego što treba: jer su se te prepirke odnosile, kako je po svemu
izgledalo, na neki raniji slučaj iste vrste. Kad je sa strahom podigao oči i
sukobio se s ispitivačkim pogledom Jevrejinovim, osetio je da bledilo
njegovog lica i drhtanje njegovih udova nisu izmakli oku toga lukavog
starog gospodina i da mu štaviše pričinjavaju zadovoljstvo.
Na Jevrejinovom licu zaigra grozan osmejak; i pošto je potapkao
Olivera po glavi, reče kako misli da će oni ipak ostati dobri prijatelji ako
Oliver bude lepo slušao i ako svojski prione na posao. Zatim, pošto je
uzeo šešir i umotao se u neki stari iskrpljeni zimski kaput, iziđe
zaključavši vrata od sobe za sobom.
I tako je Oliver ostao celoga toga dana, i najveći deo mnogih idućih
dana, ne viđajući nikoga od ranog jutra do ponoći i provodeći duge časove
sam sa svojim mislima; one su se međutim neprestano vraćale njegovim
plemenitim zaštitnicima i on je s istinskom tugom pomišljao kako su
mišljenje oni morali steći o njemu.
Posle nedelju-dve dana, Jevrejin je ostavio vrata od sobe nezaključana,
te je Oliver mogao slobodno da se kreće po kući.
Bila je to veoma prljava kuća. Gornje sobe imale su visoke drvenim
pločama obložene kamine i velika vrata, zidove obložene drvetom i ispuste
ispod tavanice; i sve je to, iako pocrnelo, zapušteno i prašljivo, bilo
ukrašeno na razne načine; po svima tim znacima Oliver je zaključio da je
ta kuća mnogo ranije, pre no što se stari Jevrejin rodio, morala pripadati
boljem svetu i da je možda bila veoma vesela i lepa, ma koliko sad
izgledala sumorna i pusta.
Pauci su bili ispleli svoje mreže po uglovima i po tavanici; i ponekad,
kad bi Oliver polako ušao u neku sobu, miš bi pretrčao preko poda i
uplašen pobegao natrag u svoju rupu. Izuzev miševa, u kući se nije mogao
ni videti niti čuti ijedan živi stvor; i često, kad bi se spustio mrak, a on se
zamorio od tumaranja po sobama, šćućurio bi se u ugao hodnika pored
spoljnih vrata da bude što je moguće bliže živim ljudima; i ostajao je tu,
brojeći časove, dok se Jevrejin ili dečaci ne bi vratili.
U svim sobama crvotočni prozorski kapci bili su čvrsto zatvoreni;
prečage koje su ih držale bile su dubokim zavrtnjima pričvršćene za
ragastov; svetlost se s teškom mukom probijala jedino kroz okrugle rupe
na njihovom vrhu, što je činilo sobe još sumornijim i ispunjavalo ih
sablasnim senkama. Na zadnjem potkrovlju bio je jedan prozor sa zarđalim
spoljnim prečagama koji nije imao kapaka; kroz njega je Oliver često
satima s tugom u očima zurio u daljinu; s njega se međutim nije videlo
ništa sem zbrkane gomile kućnih krovova, pocrnelih dimnjaka i zabata.
Ponekad bi se, istina, i ukazala neka seda glava kako proviruje preko
pomoćnog zida neke udaljene kuće, da bi odmah zatim iščezla; prozor na
Oliverovoj osmatračnici bio je uostalom okovan ekserima i pokriven
debelim slojem prljavštine od dugogodišnjih kiša i dima, tako da je kroz
njega jedva mogao da nazire oblike raznih predmeta, te nije ni pokušavao
da njega neko vidi ili čuje — za šta je uostalom imao isto toliko izgleda
kao da je bio i u jabuci kupole katedrale sv. Pavla.
Jedno popodne, pošto su Vrdalama i gospar-Bejts imali te večeri da
iziđu, prvopomenutome od ove mlade gospode palo je na pamet da se
malo pozabavi spoljašnjom stranom svoje ličnosti (što, pravo da kažemo,
ni u kom slučaju nije predstavljalo njegovu uobičajenu slabost), te je, s
tom namerom i u tome cilju blagoizvoleo narediti Oliveru da mu smesta
pruži pomoć pri oblačenju.
Oliver je bio veoma zadovoljan što može da se pokaže korisnim,
veoma srećan što ima pred sobom neko ljudsko lice, ma koliko ono bilo
opako, a uz to je žarko želeo da se pomiri sa svojom okolinom, ako to
može da postigne na pošten način, te je ovaj predlog prihvatio bez ijedne
primedbe. Izrazio je, dakle, odmah svoju spremnost da postupi po
njegovom zahtevu; i, kleknuvši na pod, dok je Vrdalama sedeo na stolu,
kako bi on mogao da drži njegovu nogu u krilu, pristupio je poslu koji je
gospodin Dokinz nazvao „lakovanjem kaskalica“. Rečenica je, prevedena
na prost engleski jezik, značila čišćenje njegovih cipela.
Da li je to bilo osećanje slobode i nezavisnosti koje verovatno ima
svaki stvor obdaren razumom kad sedi na stolu u ugodnom položaju i puši
lulu i pri tome bezbrižno klati jednom nogom tamo-amo dok mu za sve to
vreme neko drugi čisti cipele, te ne mora prethodno čak ni da ih skida niti
da posle toga kuburi s njihovim navlačenjem i da na taj način prekida tok
svojih misli, ili je dobra vrsta duvana povoljno uticala na njegovo
raspoloženje, ili je blagost piva budila kod njega plemenita osećanja — tek
on je očigledno u ovom trenutku bio ponet izvesnim romantičnim žarom i
oduševljenjem koji nisu bili u skladu s njegovom prirodom. Zamišljenog
izraza, bacio je dole jedan kratak pogled na Olivera; a zatim, pošto je
podigao glavu i lako uzdahnuo, reče, pola govoreći samome sebi a pola
obraćajući se gospodinu Bejtsu:
— Kakva šteta što nije džeparoš!
 — Eh! — reče gospar-Čarli Bejts — ne zna on šta je dobro za njega.
Vrdalama ponovo uzdahnu i opet stavi lulu u usta, a to isto učini i
Čarli Bejts. Obojica su ćuteći, pušili nekoliko trenutaka.
— Čini mi se da ti čak i ne znaš šta je to džeparoš? — reče Vrdalama
sažaljivo.
— Mislim da znam — odgovori Oliver podignuvši glavu. — To je
lop... I ti si, zar nisi? — upita Oliver prekinuvši se.
— Jesam — odgovori Vrdalama. — Sam bih sebe prezirao da sam što
drugo. — Pošto je ispoljio to mišljenje, gospodin Dokinz žestoko naheri
šešir i pogleda u gospar-Bejtsa, kao da bi time hteo da pokaže kako bi mu
bio veoma zahvalan ako bi on rekao što suprotno tome.
— Jesam — ponovi Vrdalama. — Isto je to i Čarli. I Fejgin. I Sajks. I
Nensi. I Beti. Svi smo mi to, sve, do samoga psa; a on je i ponajopasniji od
cele družine!
— I najmanje sposoban za izdajstvo — dodade Čarli Bejts.
— Taj na klupi za svedoke ne bi ni lanuo, iz straha da se ne oda; ne, ne
bi taj ni slovca proslovio ni kad bi ga vezali za klupu i ostavili petnaest
dana bez mrvice hrane — reče Vrdalama.
— Ne bi taj ni pisnuo — primeti Čarli.
— Redak je to pas. Što on ume da pokaže zube kad u njegovom
prisustvu neko nepoznat zapeva ili se nasmeje! — nastavi Vrdalama. —
Što ume da zareži kad čuje ćemane! I što mrzi druge pse koji nisu od
njegove pasmine! O,nema takvog psa nadaleko!
— To ti je jedan pravi pravcati hrišćanin — reče Čarli. Tim rečima
bila je jedina svrha da se oda priznanje sposobnostima dotične zverke, ali
su one istovremeno predstavljale i umesnu primedbu u drugom jednom
smislu, samo gospar-Bejts toga nije bio svestan; postoji naime znatan broj
plemenitih gospođa i gospode koji smatraju da su pravi pravcati hrišćani, a
ipak se između njih i psa gospodina Sajksa mogu ustanoviti i neobične
sličnosti.
— Da, da, — reče Vrdalama vraćajući se na predmet razgovora od
kojeg su se bili udaljili, s onom profesionalnom revnošću koja je
odlikovala sve njegove postupke. — On nema ničega zajedničkog s ovim
mladim žutokljuncem ovde.
— Naravno da nema — reče Čarli. — Zašto ne stupiš u službu kod
Fejgina, Olivere?
— I odmah se ne obogatiš? — dodade Vrdalama iscerivši se.
— I posle se povučeš na svoje imanje i izigravaš gospodina, što i ja
nameravam da učinim prve neparne prestupne godine koja naiđe i kad
Uskrs padne na Veliki petak — reče Čarli Bejts.
— Meni se to ne dopada — odgovori Oliver bojažljivo — ja bih voleo
da me puste da idem. Ja... ja... bih više voleo da se vratim kući.
— A Fejgin bi više voleo da se ne vratiš? — odgovori Čarli.
Oliver je to znao isuviše dobro; smatrajući međutim da može biti
opasno ako svoja osećanja još otvorenije ispolji, samo je uzdahnuo i
nastavio s čišćenjem cipela.
— Ta ostavi, molim te! — uzviknu Vrdalama. — Šta je, gde ti je srce
junačko? Zar nemaš nimalo urođenog ponosa? Zar hoćeš stalno da ostaneš
na teretu svojih prijatelja?
— Uh, trista mu muka! — reče gospar-Bejts izvlačeći dve-tri svilene
maramice iz džepa i trpajući ih u jedan dolap, — to je nedostojno, isuviše
nedostojno.
— Ja tako nešto ne bih mogao — reče Vrdalama s izrazom dubokog
preziranja.
— Ali ti to ipak nije smetalo da ostaviš na cedilu svoje prijatelje —
reče Oliver smeškajući se — i da ih pustiš da budu osuđeni zbog onoga
što si ti uradio.
— To — odgovori Vrdalama mahnuvši lulom — to je sve bilo iz
obzira prema Fejginu, pošto policija zna da mi radimo zajedno, te je i on
mogao da nastrada da mi nismo umakli; to je bio razlog, zar nije tako,
Čarli?
Gospar-Bejts klimnu glavom u znak odobravanja, spremajući se da
odgovori; ali mu odjednom iziđe pred oči slika kako Oliver beži, te mu se
dim koji je uvlačio sukobi sa smehom, udario mu u oči i ušao u grkljan, i
on se zagrcnuo i stao da kašlje i da treska nogom po podu, što je sve
zajedno potrajalo pet minuta otprilike.
— Pogledaj samo! — reče Vrdalama izvukavši čitavu pregršt šilinga i
penija iz džepa. — To je život! Šta te se tiče otkud su došli? Evo, drži;
tamo odakle su uzeti ima ih koliko kog hoćeš. Šta, nećeš? O, budalo jedna
nedotupavna!
 — To nije nimalo lepo, zar ne, Olivere? — upita Čarli Bejts. — Na
kraju krajeva će nažuljati vrat, je li tako?
— Ja ne znam šta to znači — odgovori Oliver.
— Nešto slično ovome, mladiću — reče Čarli. Govoreći to, gospar-
Bejts uhvati jedan kraj svoje kravate i, držeći ga uspravno u vazduhu,
obori glavu na rame i pusti neki čudan zvuk kroz zube pokazujući tom
živom slikom da nažuljiti vrat i biti obešen označava jednu i istu stvar.
— Eto šta to znači — reče Čarli. — Pogledaj ga samo kako pilji u
mene, Džek! Nikad još nisam video takvu cvećku kao što je ovaj deran
ovde; nateraće me da prsnem od smeha, pa to ti je. — Gospar Čarli Bejts
pošto se ponovo od srca nasmejao, nastavi da puši svoju lulu sa suzama u
očima.
— Pogrešno si vaspitan — reče Vrdalama posmatrajući s velikim
zadovoljstvom svoje cipele koje je Oliver očistio. — Fejgin će od tebe
stvoriti nešto, ipak, ili ćeš ti biti prvi i jedini njegov pitomac, s kojim on
nije uspeo. Bolje bi učinio da se odmah prihvatiš posla, jer ćeš se ionako
naći u zanatu pre no što sanjaš; samo gubiš vreme zabadava, Olivere.
Gospar-Bejts je podupro ta izlaganja raznovrsnim sopstvenim moralnim
napomenama i savetima; i, pošto ih je iscrpao, on i njegov prijatelj
gospodin Dokinz počeli su sjajnim i primamljivim bojama da opisuju
mnogobrojne draži života koji provode, nagoveštavajući pri tome Oliveru
na sve moguće načine kako će za njega biti najbolje ako što pre zadobije
Fejginovu naklonost, i to onim istim sredstvima kojima su se i oni sami
poslužili.
— I utvrdi jednom zauvek, Maksime, — reče Vrdalama, dok se čulo
kako Jevrejin otključava vrata iznad njih, — ako ti ne smakneš brisalice i
kucalice...
— Šta vredi da mu tako govoriš? — upade mu u reč gospar-Bejts. —
On ne zna šta time hoćeš da kažeš.
— Ako ti ne smakneš džepne maramice i satove — reče Vrdalama
služeći se izrazima koje je Oliver u stanju da razume — onda će to učiniti
neki drugi đida; tako da će i oni kojima su te stvari smaknute rđavo da se
provedu, a i ti ništa bolje od njih, jedinu vajdu će da vide delije koje su ih
smakle — a na to i ti imaš isto toliko prava koliko i oni.
— Svakako, svakako! — reče Jevrejin, koji je ušao u sobu tako da ga
Oliver nije opazio. — To je jasno kao dan, dragi moj; kao dan, kad
Vrdalama to kaže, možeš u to biti siguran. Ha! ha! ha! Taj dobro zna svoj
posao.
Starac zadovoljno protrlja ruke povlađujući na taj način Vrdalaminim
razlozima i zakikota se uživajući u promućurnosti svoga učenika.
Razgovor se za ovaj mah na tome završio, jer se Jevrejin vratio kući u
društvu gospođice Betsi i jednog gospodina kojeg Oliver nikad dotle nije
video, ali kojega je Vrdalama oslovio kao Toma Čitlinga i koji je stupio u
sobu pošto se prethodno zadržao na stepeništu da sa gospođicom Betsi
izmeni nekoliko ljubaznih reči.
Gospodin Čitling bio je po godinama nešto stariji od Vrdalame, pošto
je možda bio pregrmeo osamnaest zima; ali je iz njegovog ophođenja
prema ovom mladom gospodinu izbijalo izvesno poštovanje koje kao da je
pokazivalo kako on smatra da je u izvesnom stepenu ispod njega u
pogledu darovitosti i stručne spreme. Oči su mu bile sitne i žmirkave a
lice išarano boginjama; na sebi je imao šubaru, ugasit kaput od grube
tkanine, izmašćene pamučne čakšire i pregaču. Odeća mu je, istinu reći
bila u prilično zapuštenom stanju; on se međutim izvinio društvu da mu je
„vreme“ isteklo tek pre jednog sata i kako, s obzirom na to što je šest
poslednjih nedelja nosio uniformu, nije bio u stanju da pokloni nimalo
pažnje svome ličnom ruhu. Gospodin Čitling je dodao, veoma ljutito, da je
novi način parenja odela koji su oni tamo usvojili pakleno protivustavan,
jer od njega nastaju rupe, a protiv vlasti se ne može ništa. Istina primedbu
je učinio i u pogledu usvojenog pravila o šišanju; smatrao je da je takva
jedna mera apsolutno nezakonita. Gospodin Čitling je završio svoja
izlaganja napomenom da u toku četrdeset i dva samrtno duga i teškim
radom ispunjena dana nije okusio ni kapljice bilo čega i da pristaje da ga
đavo odnese ako nije suvlji od baruta.
— Šta misliš, Olivere, odakle gospodin dolazi? — upita Jevrejin cereći
se, dok su ostali dečaci iznosili bocu rakije na sto.
— Ja..., ja... ne znam, gospodine, — odgovori Oliver.
— Ko je to? — upita Tom Čitling, bacivši jedan prezriv pogled na
Olivera.
— Jedan moj mali prijatelj, sokole, — odgovori Jevrejin.
— E, onda je nagazio na sreću — reče mladić, pogledavši značajno u
Fejgina. — Nemoj se raspitivati otkuda ja dolazim, momče; i sam ćeš vrlo
brzo napipati taj put kladim se u šiling da hoćeš!
 Na tu dosetku dečaci prsnuše u smeh. Pošto su se još malo pošalili na
isti račun, šapatom su izmenjali nekoliko reči s Fejginom i izišli.
Novodošavši i Fejgin su malo nasamo porazgovarali, a zatim su
privukli stolice vatri i Jevrejin je, pozvavši Olivera da priđe i sedne pored
njega, poveo razgovor o stvarima sračunatim na to da pobude radoznalost
njegovih slušalaca. Te stvari su bile velika preimućstva posla kojim se
bave, Vrdalamina sposobnost i dovitljivost, vedrina i ljubaznost Čarli
Bejtsa i njegova lična, Jevrejinova velikođušnost. Najzad je taj predmet
razgovora bio potpuno iscrpen, a i gospodin Čitling je pokazivao iste znake
iscrpenosti, jer život u zatvoru postaje zamoran posle nedelju-dve dana
bavljenja u njemu. Gospođica Betsi se shodno tome povukla, ostavljajući
društvo da se odmori.
Počev od toga dana, Oliver je retko ostavljan sam; skoro se neprestano
nalazio u društvu dvojice dečaka koji su svakodnevno s Jevrejinom igrali
onu nama poznatu igru: da li radi njihovog sopstvenog ili radi Oliverovog
usavršavanja, to će najbolje znati gospodin Fejgin. Ponekad bi im starac
pričao o krađama i razbojništvima koje je on izvršio u svojoj mladosti; i te
priče su bile protkane s toliko mnogo smešnih i zanimljivih pojedinosti, da
se Oliver nije mogao uzdržati a da im se od srca ne nasmeje, pokazujući na
taj način da u njima uživa uprkos svim svojim boljim naklonostima.
Jednom reči, prepredeni stari Jevrejin je pleo svoju mrežu oko dečaka;
i pošto ga je samoćom i izazivanjem turobnog raspoloženja doveo dotle da
mu na takvom jednom sumornom mestu svačije društvo bude milije od
njegovih sopstvenih tužnih misli, sad je polako ubrizgavao u njegovu dušu
otrov koji će zauvek da je uprlja i izopači.
 GLAVA XIX

U njoj se kuje i donosi jedan značajan plan.

Bila je hladna, vlažna vetrovita noć kad je Jevrejin izmilio iz svoje

jazbine, pošto je prethodno do grla zakopčao zimski kaput oko svog
zgrčenog tela i podigao okovratnik iznad ušiju kako bi potpuno zaklonio
donji deo lica. Zastao je na stepeniku dok vrata za njim nisu bila
zaključana i lancem učvršćena; oslušnuo jesu li dečaci preduzeli sve
potrebne mere obezbeđenja, i kad se njihovi koraci koji su se udaljavali
nisu više čuli, odšunjao se niz ulicu što je brže mogao.
Kuća u kojoj je Oliver bio smešten bila je u blizini Hvajtčapela.
Jevrejin za trenutak zastade na uglu a zatim, obzirući se nepoverljivo oko
sebe, pređe ulicu i uputi se u pravcu Spitalfildsa.
Gusto blato je pokrivalo kaldrmu i crna magla je lebdela nad ulicama;
kiša je lagano sipala i sve čega se čovek dotakne bilo je vlažno i hladno.
Noć je bila kao poručena da po njoj iziđe stvorenje kao što je Jevrejin.
Dok se tako prikradao, šunjajući se pored zidova i kapija, gnusni starac je
ličio na nekog odvratnog gmizavca koji je nestao u glibu i mraku i koji sad
kroz noć i tminu gmiže po kaljuzi u potrazi za otpacima i svojom poganom
hranom.
Prolazio je tako kroz mnoge vijugave i tesne ulice dok nije stigao do
Betnel-Grina, a zatim, pošto je naglo zaokrenuo ulevo, ubrzo se našao u
spletu bednih i prljavih uličica kojima obiluje taj zabačeni i gusto naseljeni
deo grada.
Jevrejin je očigledno vrlo dobro poznavao kraj kojim je prolazio da bi
kod njega izazvala zabunu bilo noćna tama ili zapletenost puta. Žurno je
prošao kroz veliki broj prolaza i ulica i najzad je skrenuo u neku ulicu
koju je osvetljavala jedna usamljena svetiljka na njenom drugom kraju.
Zakucao je na vrata jedne kuće u toj ulici i pošto je izmenjao nekoliko reči
sa osobom koja mu je otvorila vrata, popeo se uz stepenice.
Pas je zarežao kad je dotakao kvaku na vratima jedne sobe, a zatim se
začuo neki muški glas koji je pitao ko dolazi.
— Samo ja, Bile; samo ja, dragi moj, — reče Jevrejin zavirujući u
sobu.
— Onda se uvuci unutra — reče Sajks. — Ti lezi dole, životinjo
glupava! Zar ne možeš da poznaš đavola kad obuče zimski kaput?
Pas je očigledno bio doveden u zabunu spoljašnjom odećom gospodina
Fejgina, jer čim je Jevrejin otkopčao kaput i prebacio ga preko naslona od
stolice, pas se povukao u ugao iz kojeg je bio izišao, mašući repom dok je
odlazio, kako bi pokazao da je zadovoljan ukoliko mu je to ležalo u
prirodi da bude zadovoljan.
— Dakle! — reče Sajks.
— Dakle, dragi moj, — odgovori Jevrejin. — Ah! Nensi.
Način na koji je Jevrejin izgovorio ove poslednje reči pokazivao je
dovoljno jasno da je u nedoumici kako će one biti primljene; jer se
gospodin Fejgin i njegova mlada prijateljica nisu videli otkako se ona
umešala u svađu na strani Oliverovoj. Sve sumnje u tome pogledu, ako ih
je uopšte imao, ta mlada dama je brzo odagnala svojim ponašanjem. Ona
spusti noge s rešetke od kamina, odgurnu stolicu na kojoj je sedela i pozva
Fejgina da privuče svoju, ne trošeći mnogo reči oko toga; jer je noć zaista
bila hladna.
— Mnogo je hladno, Nensi, čedo moje, — reče Jevrejin grejući svoje
mršave ruke nad vatrom. — Čini mi se da mi studen kroz kosti prodire —
dodade starac prinoseći ruku grudima.
— To mora da je ljuta zima kad je prodrla do tvoga srca — reče
gospodin Sajks. — Daj mu nešto da popije, Nensi. Požuri, sto mu
gromova! To je da se čoveku smuči kad gleda kako se taj olinjali matori
kostur trese, kao neka grozna avet koja tek što je ustala iz groba.
Nensi brzo donese iz ormana jednu od mnogobrojnih boca koje su,
sudeći po raznolikosti njihovog oblika, bile ispunjene svakovrsnim
napicima. Sajks mu nali čašu rakije i ponudi ga da je iskapi.
— Dosta, sasvim je dosta, hvala ti, Bile, — reče Jevrejin, spustivši
čašu pošto ju je samo dotakao usnama.
— Šta! Bojiš se da te ne otrujemo, je li? — upita Sajks, streljajući
očima Jevrejina — Pih!
Pošto je hrapavim i prezrivim glasom nešto promrmljao, gospodin
Sajks zgrabi čašu 1 prosu u pepeo ono što je bilo u njoj: to je bila
pripremna radnja da bi čašu sebi ponovo napunio, što je odmah i učinio.
Jevrejin se obazre po sobi, dok je njegov domaćin istresao i drugu
čašu; on to nije činio iz radoznalosti, pošto je tu sobu često i ranije viđao,
nego nespokojno i nepoverljivo na svoj uobičajeni način. Bio je to
sirotinjski namešten stan u kome se i po samoj sadržini ormana dalo
naslutiti da njegov stanar ni u kom slučaju nije neki radan čovek; i od
sumnjivih stvari koje su padale u oči mogle u se zapaziti samo dve-tri
teške tojage koje su stajale u uglu i jedna okovana budža obešena nad
kaminom.
— Tako, — reče Sajks puknuvši ustima. — Sad možemo da
razgovaramo.
— O poslovima? — upita Jevrejin.
— O poslovima — odgovori Sajks. — Reci šta imaš da kažeš.
— O onoj kući u Čertsiju, Bile? — reče Jevrejin primičući stolicu i
govoreći veoma tihim glasom.
— Da. Pa šta s tim? — upita Sajks.
— Eh, pa ti znaš na šta ja mislim, dragi moj, — reče Jevrejin. — Zna
on šta ja mislim, Nensi; zar ne?
— Ne, ne zna — reče podrugljivo gospodin Sajks. — Ili neće da zna, a
to je sve jedno i isto. Govori jasno i otvoreno i nazivaj stvari njihovim
pravim imenom; nemoj tu da mi sediš i prevrćeš očima i namiguješ i da mi
govoriš u zagonetkama, kao da nisi ti taj koji je prvi smislio tu poharu.
Govori šta misliš!
— Tiše, Bile, tiše! — reče Jevrejin koji je uzalud pokušavao da ublaži
ovaj izliv besa — neko može da nas čuje, dragi moj, neko može da nas
čuje.
— Nek’ nas čuje! — reče Sajks. — Briga me. — Ali je gospodina
Sajksa ipak bila briga pošto je, rekavši to, razmislio i spustio glas i postao
manje bučan.
— De, de, — reče Jevrejin ulagujući se. — Ja to velim samo iz
opreznosti i ni zbog čega drugog. Dakle, dragi moj, da se vratimo na tu
kuću u Čertsiju; kad ćemo to, Bile, a? Kad ćemo tome da pristupimo?
Takvo srebrno posuđe, sokole moj, takvo srebrno posuđe! — reče Jevrejin
trljajući ruke i podižući obrve dok je unapred uživao i u samoj pomisli na
toliko blago.
— Nema od toga ništa — odgovori Sajks hladno.
— Nema od toga ništa! — ponovi Jevrejin zavalivši se u stolici.
— Ne, ništa — odgovori Sajks. — Bar neće moći da ide onako lako
kao što smo očekivali.
— Znači da se nisi svojski prihvatio posla — reče Jevrejin prebledevši
od ljutine. — Nemoj tu da mi pričaš!
— Hoću da ti pričam — izbrecnu se Sajks. — Ko si ti da ti ne pričam?
Kažem ti da se Tobi Krekit već petnaest dana mota oko te kuće i da nije
uspeo da pridobije nikoga od posluge.
— Hoćeš li time da mi kažeš, Bile, — reče Jevrejin — spustivši glas
ukoliko se njegov sagovornik više žestio — kako se ne može pridobiti
nijedan od one dvojice ljudi koji su u kući?
— Jeste, to hoću da kažem — odgovori Sajks. — Oni su već dvadeset
godina u službi kod te stare gospođe i ne bi na to pristali i kad bi im dao
pet stotina funti.
— Ali misliš li reći time, dragi moj, — navaljivao je Jevrejin — da ne
bismo mogli da pridobijemo žene?
— O tome nema ni govora — odgovori Sajks.
— Zar ni pomoću lepotana Tobi Krekita? — upita Jevrejin s
nevericom. — Seti se samo kakve su žene, Bile.
— Ne, čak ni pomoću lepotana Tobi Krekita — odgovori Sajks. —
Kaže da je stavio i lažne zaliske i žuti prsnik kao kanarinac i da se
neprestano vrzmao tamo, amo oko kuće, ali sve bez ikakve vajde.
— Trebalo je da pokuša s brkovima i da obuče vojničke pantalone,
dragi moj, — reče Jevrejin.
— Pokušavao je — odgovori Sajks — ali mu ni ta podvala nije ništa
pomogla.
Jevrejina je to obaveštenje izgleda dovelo u nedoumicu. Brada mu je
klonula na grudi i on je nekoliko minuta razmišljao, a zatim je podigao
glavu i rekao uzdahnuvši duboko kako se boji, ako je izveštaj lepoga Tobi
Krekita tačan, da će cela stvar pasti u vodu.
— Pa ipak — reče starac spuštajući ruke na kolena — žalosno je to,
dragi moj, izgubiti tolike stvari koje su nam već za srce prirasle.
— Šta ćeš — reče gospodin Sajks. — Izdala nas je sreća!
Nastalo je dugo ćutanje u toku kojeg je Jevrejin zaronio u duboke
misli, dok mu je zborano lice dobijalo izraz sotonske podmuklosti i
nevaljalstva. Sajks ga je s vremena na vreme krišom posmatrao ispod oka.
Nensi, verovatno iz straha da ne naljuti razbojnika, sedela je zureći u vatru
kao da je gluva za sve što se oko nje dešava.
— Fejgine, — reče Sajks prekidajući iznenada tišinu koja je vladala —
važi li pedeset zlatnika pride ako u kuću upadnemo spolja?
— Važi — uzviknu Jevrejin kao da se naglo probudio iz duboka sna.
— Je li reč? — upita Sajks.
— Jeste, sokole, jeste — odgovori Jevrejin užagrenih očiju, dok su mu
svi mišići na licu poigravali od uzbuđenja koje je kod njega izazvala ta
ponuda.
— E onda — reče Sajks odgurnuvši s izvesnim prezrenjem Jevrejinovu
ruku — možemo to da izvedemo kad god ti je volja. Pretprošle noći smo
Tobi i ja preskočili baštenski zid i ispitali debljinu vrata i kapke na
prozorima. Kuća je preko noći obezbeđena kao tvrđava, ali postoji jedno
mesto kroz koje bismo mogli da se provučemo tiho i bez opasnosti.
— Koje je to mesto, Bile? — upita Jevrejin goreći od radoznalosti.
— Dakle — prošapta Sajks — kad se pređe preko travnjaka ...
— Da, da, — reče Jevrejin izvijajući vrat i iskolačivši oči.
— Gle... gle...! — uzviknu Sajks prekinuvši se naglo kad se devojka
jedva primetnim pokretom glave obazrela po sobi i za trenutak zadržala
svoj pogled na Jevrejinovom licu. — Nije važno gde je to mesto. Znam ja
da ti to možeš da izvedeš i bez mene, ali kad čovek ima posla s tobom
preporučljivije je da se u svakom pogledu osigura.
— Kako god ti hoćeš, dragi moj, kako god ti hoćeš — odgovori
Jevrejin. — Treba li ti još čija pomoć, sem tebe i Tobija?
— Ničija — reče Sajks. Sem jedne burgije i jednog dečaka. Burgiju
smo nabavili; dečaka ti moraš da nam nađeš.
— Dečaka! — uzviknu Jevrejin. — Aha! Onda je znači u pitanju, neki
otvor kroz koji se treba provući, je li?
— Svejedno šta je! — odgovori Sajks. — Meni treba dečak, i on ne
sme da bude krupan. Gospode! — reče gospodin Sajks zamišljeno — kad
bi samo mogao da dobijem onoga dimničarevog dečaka Neda! On ga je
namerno ostavljao da zakržlja i onda ga davao pod kiriju za ovakve
poslove. Ali otac mu je dopao zatvora i onda se pojavilo Društvo za
zaštitu maloletnih prestupnika i odvuklo dečaka s posla na kome je
zarađivao lepe pare, naučilo ga da čita i piše i vremenom napravilo od
njega šegrta. I tako odlaze jedan po jedan — reče gospodin Sajks padajući
u sve veću jarost zbog nepravdi koje mu se čine — tako oni odlaze jedan
po jedan; i ako budu imali dovoljno novca (mogu samo reći: hvala bogu
što ga nemaju), nama kroz godinu-dve u celom zanatu neće ostati ni pola
tuceta dečaka.
— Naravno da neće — složi se Jevrejin koji je za vreme te besede bio
utonuo u svoje misli i čuo samo poslednju rečenicu. — Bile!
— Šta je? — upita Sajks.
Jevrejin pokaza glavom u pravcu Nensi koja je još neprestano zurila u
vatru i nagovesti jednim znakom kako bi želeo da ona iziđe iz sobe. Sajks
nestrpljivo sleže ramenima kao da smatra da je ta predostrožnost izlišna,
ali mu ipak učini po volji zamolivši gospođicu Nensi da mu donese vrč
piva.
— Tebi se pivo uopšte ne pije — reče Nensi skrstivši ruke i sedeći i
dalje sasvim mirno na svome mestu.
— Ja ti velim da mi se pije! — odgovori Sajks.
— Koješta — reče devojka hladno. — Hajde, Fejgine, nastavi. Ja
znam šta on ima nameru da kaže, Bile; ne treba da me se boji.
Jevrejin je još neprestano oklevao. Sajks je s izvesnim čuđenjem
gledao čas u jedno, čas u drugo od njih.
— Šta je, Fejgine? — Valjda se ne bojiš ove naše devojke? — upita on
naposletku. — Ti je poznaješ već dovoljno dugo da bi u nju imao
poverenja, ili ako nije đavo ušao u nju. Ona se neće izbrbljati. Je li tako,
Nensi?
— Ja mislim da neću! — odgovori devojka privlačeći stolicu bliže
stolu i stavivši laktove na njega.
— Da, da, čedo moje, znam ja da nećeš — reče Jevrejin — ali... i
starac opet ućuta.
— Ali šta? — upita Sajks.
— Nisam siguran, znaš, dragi, moj, da se možda ponovo ne
razgoropadi kao ono pre neko veče — odgovori Jevrejin.
Na tu ispovest gospođica Nensi pršte u grohotan smeh i, pošto je
iskapila čašu rakije, odmahnu prkosno glavom i poče da pušta bučne i
nesređene uzvike kao: — Samo napred! — Drž’te se, ne dajte se! — i
slično. To je kanda umirilo obojicu džentlmena jer je Jevrejin klimnuo
glavom s izrazom zadovoljstva na licu i ponovo seo na svoje mesto, a isto
je tako postupio i gospodin Sajks.
— A sad, Fejgine, — reče Nensi smejući se — reci odmah Bilu to o
Oliveru!
— Eh! Prava si vidra, mila moja; naj oštroumnija si devojka koju sam
video u svome životu! — reče Jevrejin i potapka je po zatiljku. — O
Oliveru sam i hteo da govorim naravno. Ha! ha! ha!
— Šta si hteo s njim? — upita Sajks.
— To je dečak kakav tebi treba, sokole, — odgovori Jevrejin
promuklim šapatom, stavljajući prst na vrh nosa i grozno se cereći.
— On! — uzviknu Sajks.
— Uzmi ga, Bile! — reče Nensi. — Ja bih ga uzela da sam na tvome
mestu. On možda nije toliko vešt kao ostali, ali tebi je to svejedno ako je
samo u stanju da ti otvori vrata. Ako je to u pitanju, u njega se možeš
pouzdati, Bile.
— I ja sam siguran da možeš — pridruži se Fejgin. — On se za ovih
nekoliko poslednjih nedelja dobro izvežbao, a vreme je i da počne da
zarađuje svoj hleb. Sem toga, oni ostali su svi odveć krupni.
— Da, on je upravo onoga rasta koji je meni potreban — reče
gospodin Sajks razmišljajući.
— I uradiće sve što ti budeš hteo, Bile, sokole moj, — upade mu
Jevrejin u reč — i neće smeti ni da pisne. To jest ako mu ti u dovoljnoj
meri uteraš strah u kosti.
— Da mu uteram strah u kosti! — odgovori Sajks. — Što se toga tiče,
ne beri brige. Ako samo pokuša da mrdne kad jednom već zagazi u posao,
ti ga više nećeš videti živa, Fejgine. Razmisli o tome pre no što mi ga
pošalješ. Upamti ovo što ti kažem! — reče razbojnik zamahujući ćuskijom
koju je izvukao ispod postelje.
— Na sve sam to ja mislio — reče Jevrejin odlučnim glasom. — Ja...,
ja ga stalno osmatram, draga moja dečice, i ne skidam očiju s njega. On
treba samo jednom da oseti da je naš; da se samo jedan jedini put pomiri s
mišlju da je lopov; i onda je naš! Naš za ceo život! Oho ... ho! Nije bolje
moglo da ispadne! — Starac prekrsti ruke preko grudi i, pošto je uvukao
glavu u ramena, stade da se kikoće od radosti i zadovoljstva.
— Naš! — reče Sajks. — Tvoj hoćeš da kažeš.
— Možda i hoću, dragi moj, — reče Jevrejin kikoćući se prigušeno. —
Moj, ako nemaš ništa protiv, Bile.
— A zbog čega se — reče Sajks, bacajući mrke i besne poglede na
svoga krasnog prijatelja — zbog čega se toliko patiš oko jednog
žutokljunca kad znaš da svake večeri desetine dečaka bazaju oko Komon
Gardena i da među njima možeš po volji da biraš kojeg hoćeš?
— Zbog toga što mi oni nisu ni za šta, dragi moj, — odgovori Jevrejin
nešto zbunjeno — ne vrede ni koliko se čovek maši za njih. Samo njihov
izgled ih optužuje kad zapadnu u škripac, i tako ih gubim sve jednog za
drugim. S ovim dečakom, ako s njim pravilno postupam, dragi moj, moći
ću da postignem koliko s dvadeset petoricom drugih. Pored toga, — reče
Jevrejin došavši ponovo sebi — kad bi opet uspeo da nam umakne, bili
bismo gotovi; prema tome, mora po svaku cenu da ostane kod nas i da s
nama podnosi istu sudbinu. Svejedno je kako je dospeo ovamo; da bi bio u
mojoj vlasti, sasvim je dovoljno ako učestvuje u jednoj krađi; to je sve što
ja želim. To je, razume se, mnogo bolje nego da budemo prinuđeni da
detence uklanjamo s puta — što bi bilo i opasno, a sem toga bi
predstavljalo i gubitak za nas.
— Kad to treba da se izvede? — upita Nensi onemogućivši time
izvesnu krupnu psovku kojom se gospodin Sajks spremio da izrazi svoje
gađenje prema Fejginovoj lažnoj čovekoljubivosti.
— Ah, zaista, — reče Jevrejin — kad to treba da se izvede. Bile?
— Dogovorio sam se s Tobijem za prekosutra na noć — odgovori
Sajks osorno — ako mu u međuvremenu što drugo ne javim.
— Dobro, — reče Jevrejin — onda neće biti mesečine.
— Neće — odgovori Sajks.
— Je li pripremljeno sve što je potrebno u vezi s odnošenjem plena?
— upita Jevrejin.
Sajks klimnu glavom.
— A u pogledu ...
— Ama ostavi, sve je već udešeno — odgovori Sajks prekidajući ga.
— Batali te sitnice. Bolje bi učinio da sutra uveče dovedeš ovamo dečaka.
Ja ću da dignem lenger sat pre zore. A ti drži jezik za zube i pripremi lonac
za topljenje, to je sve što se od tebe traži.
Posle kraćeg razgovora, u kojem je sve troje živo učestvovalo, bilo je
odlučeno da će sutradan uveče čim padne mrak Nensi doći u Jevrejinov
stan i sobom odvesti Olivera, povodom čega je Fejgin lukavo primetio da
će, ako Oliver i najmanjim znakom pokaže svoje neslaganje s ovim
preduzećem, veoma rado pratiti devojku koja se nedavno tako svojski
zauzimala za njega. Isto je tako svečano utvrđeno da će siromah Oliver u
svrhu izvođenja nameravanog poduhvata biti poveren brizi i staranju
gospodina Viljema Sajksa; i utanačeno je dalje da će rečeni Sajks s njim
postupati kako on za dobro nađe; i da neće odgovarati Jevrejinu ni za
kakvu nesreću ili zlo koji bi mu se mogli dogoditi, niti za kaznu kojom
bude smatrao za potrebno da ga kaštiguje; sve to pod uslovom da bi
ugovor u ovom pogledu bio punovažan ako sve izjave gospodina Sajksa
po njegovom povratku budu u svim važnijim pojedinostima potvrđene i
potkrepljene svedočanstvom lepoga Tobi Krekita.
Pošto su ti pripremni razgovori završeni, gospodin Sajks je pristupio
pijenju rakije na veliko, prazneći čašu za čašom i mlatarajući ćuskijom na
jedan zabrinjavajući način; istovremeno je veoma nemuzikalno i da čoveku
uši zagluhnu pevao odlomke iz raznih pesama, uplićući u njih besomučne
kletve. Najzad je, u nastupu profesionalnog oduševljenja hteo po svaku
cenu da pokaže prisutnima svoju kutiju s obijačkim alatom; i tek što ju je
posrćući uneo u sobu i otvorio da objasni namenu i svojstva raznih sprava,
kad pade preko kutije na pod i zaspa na licu mesta.
— Laku noć, Nensi, — reče Jevrejin umotavajući se u kaput kao i pri
polasku od kuće.
— Laku noć.
Pogledi im se sukobiše i Jevrijin joj se ispitivački unese u oči.
Devojka međutim i ne trepnu. Bila je sva predana toj stvari kao i sam Tobi
Krekit.
Jevrejin joj ponovo požele laku noć i, dok mu je ona bila okrenuta
leđima, podmuklo munu nogom gospodina Sajksa koji je ležao ispružen na
podu, a zatim siđe niza stepenice pipajući po mraku.
— Uvek su iste! — mrmljao je Jevrejin u sebi vraćajući se kući. —
Najgore je kod tih žena što neka sasvim mala sitnica probudi neko davno
zaboravljeno osećanje; ali je sreća što to nikad dugo ne traje. Ha! ha! Dva
čoveka protiv deteta, za kesu dukata!
Skraćujući sebi vreme tim prijatnim mislima, gospodin Fejgin je išao
svojim putem, kroz blato i glib, do svoga mračnog obitališta u kome je
Vrdalama još budan s nestrpljenjem očekivao njegov povratak.
 — Je li Oliver u postelji? Hteo bih da razgovaram s njim — bilo je
prvo što je rekao dok su silazili niza stepenice.
— Već odavno — odgovori Vrdalama otvarajući širom vrata. — Evo
ga!
Dečko je ležao u dubokom snu na gruboj postelji prostrtoj po podu,
tako bled od brige i tuge i tamnovanja da je ličio na smrt: ne na smrt koja
se viđa pod mrtvačkim pokrovom i u kovčegu, nego na sliku koju smrt
pruža u onom trenutku kad život napušta telo; u trenutku kad se mlada i
plemenita duša vinula u nebo, a nečisti zemaljski vazduh još nije imao
vremena da zapahne svojim otrovnim dahom taj nestalni prah koji je duša
ozarila.
— Ne sad — reče Jevrejin tiho se udaljujući. — Sutra. Sutra.
 GLAVA XX

U njoj je Oliver predat u ruke gospodina Viljema Sajksa.

Kad se Oliver ujutru probudio, bio je ne malo iznenađen videvši da je

pored njegove postelje par novih cipela s jakim, debelim đonovima, a da
su mu stare cipele uklonjene. U prvi mah se obradovao tome otkriću, jer
se ponadao da je to možda predznak njegovog puštanja na slobodu, ali te
nade su ubrzo razbijene, jer dok je sedeo za doručkom s Jevrejinom, ovaj
ga je obavestio, glasom i na način koji su samo pojačali njegovu
uznemirenost, da će te iste večeri biti odveden u stan Bila Sajksa.
— Da ..., da ... tamo ostanem, gospodine? — upitao je Oliver brižno.
— Ne, ne, čedo moje. Ne da tamo ostaneš, — odgovori Jevrejin. —
Mi ne bismo bili radi da te izgubimo. Ne boj se, Olivere, ti ćeš nam se
opet vratiti. Ha! ha! ha! Mi nećemo biti tako svirepi da te oteramo od sebe,
sinko moj. O, ne, nikako!
Starac koji je nagnut nad vatrom pržio komad hleba, pogledao je oko
sebe dok se tako podsmevao Oliveru i prigušeno se kikotao kao da time
hoće da pokaže kako zna da bi on još vrlo rado umakao samo kad bi
mogao.
— Mislim — reče Jevrejin posmatrajući netremice Olivera — da bi
voleo znati radi čega odlaziš kod Bila — a, sinko?
Oliver pocrvene i protiv svoje volje, videvši da mu je stari lopov
pročitao njegove sopstvene misli; ali je smelo odgovorio:
— Da, želeo bih da znam.
— Šta misliš zbog čega? — upita Fejgin izbegavajući odgovor.
— Zaista ne znam, gospodine, — odgovori Oliver.
— Gle! — reče Jevrejin okrenuvši se nezadovoljan pošto je pažljivo
zagledao u dečakovo lice. — Onda pričekaj dok ti Bil ne kaže.
Činilo se da je Jevrejin veoma ljut što Oliver ne ispoljava nikakvu
osobitu radoznalost u vezi s tom stvari; Oliver je međutim, iako je bio
veoma uznemiren i zabrinut, bio isuviše zbunjen Fejginovim lukavim i
značajnim pogledima, kao i svojim sopstvenim mislima, da bi u tome
trenutku ma šta dalje raspitivao. Druga mu se prilika za to nije ukazala jer
je Jevrejin ostao veoma natmuren i ćutljiv sve do večeri kad je počeo da
se sprema za izlazak.
— Možeš upaliti sveću — reče Jevrejin stavljajući jednu na sto. — A
evo ti i knjiga da čitaš dok oni ne dođu da te povedu. Laku noć.
— Laku noć! — odgovori Oliver tiho.
Jevrejin pođe vratima gledajući preko ramena na dečaka dok se
udaljavao. Najednom zastade i pozva ga po imenu.
Oliver podiže glavu; Jevrejin, ukazujući na sveću, dade mu znak da je
pripali. Oliver posluša, i, dok je stavljao svećnjak na sto, vide kako ga
Jevrejin namrštenih obrva netremice i preteći posmatra iz mračne dubine
sobe.
— Uzmi se u pamet, Olivere, uzmi se u pamet! — reče starac podižući
desnu ruku u znak opomene. — On je surov čovek i kad mu krv udari u
glavu, ne misli na tuđ život. Ma šta da se dogodi, ti samo ćuti; i učini sve
što ti naredi. Utuvi to! — Pošto je osobito naglasio ove poslednje reči,
jedan grozan osmeh mu pređe preko lica, i on klimnuvši glavom iziđe iz
sobe.
Kad je starac otišao, Oliver nasloni glavu na ruku i poče da razmišlja
uzdrhtala srca o onome što je čuo. Što je više razmišljao o Jevrejinovim
savetima i opomenama, sve je manje bio u stanju da otkrije njihovu pravu
svrhu i značenje. Ako je po sredi izvođenje nekog rđavog dela, nikako nije
mogao da uvidi zašto bi ga slali Sajksu kad bi ono isto tako dobro moglo
da se obavi ako ostane i kod Fejgina; i zaključio je posle dugog
razmišljanja da je određen za to da razbojniku obavlja redovne domaće
poslove dok on ne nađe nekog drugog dečaka koji bi bio pogodniji u tu
svrhu. Isuviše je bio navikao da pati, a i ovde gde se sad nalazio patio je
isuviše da bi mnogo žalio zbog promene koja mu je predstojala. Ostao je
neko vreme zadubljen u misli; a zatim, pošto je teško uzdahnuo, useknuo
je sveću i otvorivši knjigu koju mu je Jevrejin ostavio počeo je da čita.
U početku je nemarno prevrtao listove; ali kad mu se pogled zadržao
na jednoj strani koja je privukla njegovu pažnju, sav se predao čitanju. Bio
je to životopis velikih zločinaca i opisivanje njihovih suđenja, a stranice
knjige bile su zaprljane i posuknule od duge upotrebe. Čitao je tu o
užasnim zločinima od kojih se čoveku krv ledi u žilama; o tajanstvenim
ubistvima izvršenim po usamljenim putevima; o leševima bačenim u
duboke bunare i jame da bi tu ostali sakriveni zauvek od ljudskih očiju; ali
ti bunari i jame ma koliko da su bili duboki nisu sačuvali svoju tajnu, nego
su je na kraju posle dugo godina ipak izneli na svetlost dana, a krvnici su
pred leševima svojih žrtava poludeli od straha i u svome užasu priznali
zločine, preklinjući da budu obešeni kako bi na taj način učinili kraj
svojim mukama. Čitao je tu isto tako i o ljudima koji su, ležeći noću u
gluho doba u svojim posteljama bili kušani (kao što su govorili) i navedeni
svojim sopstvenim rđavim mislima na takva užasna krvoprolića da se
čoveku kosa dizala na glavi i kolena klecala i pri samoj pomisli na njih.
Jezoviti opisi bili su tako istiniti i živi, da se činilo kao da sive stranice
dobijaju crvenu boju od usirene krvi; a reči sa njih su brujale u njegovim
ušima kao da ih prigušenim šapatom izgovaraju duhovi nevinih žrtava.
Lud od straha, dečko zatvori knjigu i odgurnu je od sebe. Zatim, pavši
na kolena, poče da moli boga da ga poštedi od takvih nedela i da više voli
da odmah umre nego da čini tako užasna i grozna zločinstva. Postepeno se
primirio i počeo da se moli tihim i skrušenim glasom da ga nebo izbavi
opasnosti u kojoj je sad bio; i, ako ikakva pomoć treba da bude ukazana
jednom sirotom, odbačenom dečaku koji nikad nije poznao ljubav ni
prijatelja ni rodbine, neka mu ta pomoć bude pružena sad kad očajan i od
svih napušten stoji sam usred nevaljstva i greha.
Bio je završio sa svojom molitvom, ali je još neprestano klečao lica
pokrivena rukama kad ga iznenada trže neki šum.
— Šta je to? — uzviknu skočivši na noge i primetivši jednu priliku
kako stoji na vratima. — Ko je to?
— Ja. Samo ja — odgovori jedan drhtavi glas.
Oliver podiže sveću iznad glave i pogleda u pravcu vrata. To je bila
Nensi.
— Spusti sveću — reče devojka okrećući glavu u stranu — bije mi u
oči.
Oliver opazi da je veoma bleda i upita je blago da nije bolesna.
Devojka se baci u stolicu okrenuvši mu leđa i poče da se trese od
hladnoće.
— Bože, oprosti mi! — uzviknu posle kraćeg ćutanja. — Nikad nisam
na to pomišljala.
— Da se nije šta dogodilo? — upita Oliver. — Mogu li da vam
pomognem? Ja bih hteo samo ako mogu. Hteo bih, verujte.
Njihala se levo-desno i prinosila ruku grlu, a onda poče da se guši i da
isprekidano diše.
— Nensi! — uzviknu Oliver — Šta vam je?
Devojka je udarala rukama po kolenima a nogama o pod, a zatim
zaustavivši se naglo, obavi čvrsto šal oko sebe i poče da se trese od
hladnoće.
Oliver podstače vatru. Pošto je privukla stolicu bliže kaminu, sedela je
tako neko vreme ne govoreći ništa; najzad podiže glavu i obazre se oko
sebe.
— Ne znam šta je to sa mnom ponekad — reče praveći se kao da je
zauzeta dovođenjem u red svoga odela — biće da je od ove vlažne, prljave
sobe. A sad, dragi Olivere, jesi li spreman za polazak?
— Je li treba da idem s vama? — upita Oliver.
— Da, dolazim od Bilove strane — odgovori devojka. — Treba da
pođeš sa mnom.
— Radi čega? — upita Oliver ustuknuvši.
— Radi čega? — ponovi devojka podigavši oči, ali ih ponovo obori
kad su se one susrele s dečakovim pogledom. — Oh! Ni zbog čega
rđavog.
— Ja u to ne verujem — reče Oliver koji ju je vrlo pažljivo
posmatrao.
— Kako ti je god volja — odgovori devojka smejući se usiljeno. —
Onda ni zbog čega dobrog.
Oliver je zapazio da ima izvesnog uticaja nad devojčinim boljim
sklonostima te pomisli u jednom trenutku da je gane bespomoćnim
položajem u kome je bio. Ali onda mu sinu kroz glavu da je tek jedanaest
sati i da po ulicama ima još mnogo sveta među kojima se može naći neko
ko će poverovati njegovim rečima. Čim se toga prisetio, pošao je vratima i
kazao, u izvesnoj meri užurbano, da je spreman za polazak.
Oku njegove pratilje nije izmaklo ni da je razmišljao niti o čemu je
razmišljao. Pažljivo ga je posmatrala dok je govorio i pogledala ga je na
način koji je dovoljno jasno pokazivao da je pogodila kakve mu se misli
vrzmaju po glavi.
— Pst! — reče devojka naginjući se nad njim i pokazujući na vrata
dok se oprezno obazirala oko sebe. — Ne možeš da se spaseš. Pokušavala
sam na sve moguće načine da ti pomognem, ali je sve bilo uzalud.
Opkoljen si sa svih strana. I ako ikad budeš uspeo da se izvučeš odavde,
znaj da nije sad trenutak za to.
Iznenađen odlučnošću s kojom je devojka govorila, Oliver je pogleda
veoma začuđen. Po svemu sudeći govorila je istinu; lice joj je bilo bledo i
uzbuđeno i drhtala je celim telom.
— Jednom sam te zaštitila od zlostavljanja, i ponovo ću te zaštititi, a to
i u ovom trenutku činim — nastavi devojka glasno — jer oni koji bi došli
po tebe da se ja nisam te uloge primila bili bi daleko grublji od mene. Ja
sam obećala da ćeš biti miran i poslušan; ako ne budeš, naškodićeš i sebi i
meni, a mene to može i glave stati. Evo, pogledaj ! Sve sam ovo zbog tebe
podnela, tako mi boga i moje duše.
Pokazala mu je žurno nekoliko modrica na svome vratu i mišicama i
nastavila velikom brzinom:
— Zapamti to! I nemoj sad da me izlažeš novim patnjama. Kad bih bila
u stanju da ti pomognem, ja bih to učinila; ali to je izvan moje moći. Oni
ne nameravaju da ti nanesu nikakvo zlo; što god te nateraju da učiniš neće
biti tvoja krivica. Pst! Svaka reč koju izgovoriš znači udarac za mene.
Pruži mi ruku. Brzo! Ruku!
Stegla je ruku koju je Oliver i nehotice stavio u njenu, a zatim, pošto je
duhnula u sveću, povede Olivera za sobom uza stepenice. Neka prilika
obavijena tamom hitro im je otvorila spoljašnja vrata i isto ih je tako hitro
za njima i zatvorila kad su izišli na ulicu. Pred kućom su ih čekale
pokrivene dvokolice; s onom istom žurbom koju je pokazala u razgovoru s
Oliverom devojka ga ugura u kola i navuče zavese. Kočijaš nije pitao
kuda treba da vozi, samo je ošinuo konja i poterao ga punom brzinom ne
gubeći ni trenutka.
Devojka je još neprestano držala Olivera čvrsto za ruku i nastavila da
mu šapuće na uho one opomene i savete koje mu je već bila dala. Sve se
odigralo s takvom brzinom i žurbom da je on jedva imao vremena da se
pribere gde se nalazi i kako je tu dospeo, kad se kola zaustaviše pred
kućom u čijem se pravcu Jevrejin prošle večeri bio uputio.
U jednom trenutku Oliver baci brz pogled na praznu ulicu, dok mu je
na usnama lebdeo krik kojim bi pozvao u pomoć. Ali mu je devojčin glas
zvonio u ušima, preklinjući ga samrtnički da je ne zaboravi, te nije imao
srca da to učini. Dok je on oklevao, prilika je bila prošla; već se našao u
kući i vrata su se za njim zatvorila.
 — Ovde, — reče devojka puštajući mu ruku prvi put otkako su pošli.
— Bile!
— Čujem! — odgovori Sajks koji se pojavio uvrh stepeništa sa
svećom u ruci. — Oho! To je lepo. Penjite se!
Bio je to znak izvanrednog odobravanja, neobično srdačna
dobrodošlica kad potiče od jedne ličnosti kao što je gospodin Sajks.
Nensi, koja je time izgledala veoma polaskana, toplo mu otpozdravi.
— Sultan je otišao kući s Tomom — primeti Sajks dok im je
osvetljavao put. — Samo bi nam smetao.
— Dobro si učinio — odgovori Nensi.
— Dakle, dovela si dečaka — reče Sajks kad su svi ušli u sobu i kad
je zatvorio vrata.
— Jesam, evo ga — odgovori Nensi.
— Je li bio miran? — upita Sajks.
— Kao ovčica — odgovori Nensi.
— Milo mi je što to čujem — reče Sajks gledajući namrgođeno u
Olivera. — To je dobro i zbog njegovih mlađanih rebara koja bi inače
imala da plate. Priđi ovamo, mladiću, da ti očitam jednu bukvicu, da je
utuviš jednom za svagda.
Obrativši se na taj način svome novom pitomcu, gospodin Sajks smače
Oliveru kapu i baci je u ugao; a onda uhvati Olivera za ramena i posadi ga
za sto, dok je dečak stajao licem okrenut prema njemu.
— A sad, pre svega, znaš li šta je ovo? — upita Sajks izvadivši džepni
pištolj koji je položio na sto.
Oliver odgovori potvrdno.
— Dobro, a sad pogledaj ovo — nastavi Sajks. — To je barut, a ovo
je kuršum; a ovo ti je komadić od nekog starog šešira koji služi za naboj!
Oliver promrmlja kako je razumeo čemu služe pojedini od tih
predmeta, a gospodin Sajks pristupi punjenju pištolja veoma pažljivo i
oprezno.
— Sad je napunjen — reče gospodin Sajks kad je završio.
— Da, vidim, gospodine, — odgovori Oliver.
— Pazi, — reče razbojnik zgrabivši Olivera čvrsto oko zglavka na ruci
i prislonivši mu cev uza samu slepoočnicu, tako da je dečko uzdrhtao i
trgao se od toga dodira — ako samo pisneš kad budeš sa mnom izišao na
ulicu, izuzev kad te ja nešto upitam, sručiću ti ovaj kuršum u čelo bez
ikakve prethodne opomene. Prema tome, ako si sebi uvrteo u glavu da
govoriš bez odobrenja, očitaj prvo molitvu.
Pošto je strogo pogledao dečaka da bi pojačao utisak svojih reči,
gospodin Sajks nastavi:
— Koliko je meni poznato u blizini nema nikoga ko bi se o tebi mogao
osobito raspitivati ako bih ti ja smrsio konce; te ti sve ovo govorim samo
radi tvoga sopstvenog dobra. Čuješ li?
— Ukratko rečeno, ti hoćeš da kažeš — umeša se Nensi naglašavajući
svaku reč i mršteći se ovlaš na Olivera da bi mu obratila ozbiljnu pažnju
na ono što govori — da ćeš mu, ako ti bude smetao u poslu koji
preduzimaš, jednom zauvek zapušiti usta time što ćeš mu prosvirati metak
kroz glavu i da ćeš zbog toga izložiti sebe opasnosti da omastiš konopac,
čemu se i inače u vezi sa zanatom kojim se baviš svakodnevno izlažeš.
— Tako je! — reče gospodin Sajks odobravajući. — Žene uvek umeju
da kažu s malo reči ono što treba. Izuzev kad se razgoropade, jer onda ne
znaju da stanu. A sad, pošto je u stvar potpuno upućen, daj da nešto
večeramo i da jednu odspavamo pre no što pođemo.
Izvršujući to naređenje, Nensi brzo razastre stolnjak i pošto je izišla iz
sobe na nekoliko minuta, brzo se vrati s vrčem crnoga piva i pečenom
ovnujskom glavom — okolnost koja je gospodinu Sajksu pružila priliku da
napravi nekoliko duhovitih dosetki u vezi sa čudnom slučajnošću da se na
lopovskom jeziku ovnom naziva i ćuskija, ta izvrsna alatka koja ima tako
široku primenu u njegovoj struci. Zaista, taj hvale dostojni gospodin,
podstaknut možda izgledima na posao koji mu je neposredno predstojao,
bio je izvanredno dobre volje i neobično veseo, u dokaz čega bi se moglo
navesti i to što je u nastupu dobrog raspoloženja u jedan mah popio
naiskap sve pivo i da, grubo računajući, u toku celog obeda nije izbacio
više od osamdeset psovki.
Pošto je večera završena — lako će se razumeti da Oliver nije bio
osobito raspoložen za jelo — gospodin Sajks je sručio sebi u grlo dve čaše
rakije pomešane s vodom i bacio se na postelju, pošto je prethodno
naredio Nensi da ga probudi tačno u pet sati, a za slučaj ako propusti to da
učini, uputio je na njen račun dovoljan broj kletvi i pretnji. Oliver se po
naređenju istoga gospodina u odelu ispružio po slamnjači bačenoj na pod.
dok je devojka, pošto je prodžarala vatru, sela kraj ognjišta čekajući da ih
probudi u određeno vreme.
Oliver je dugo vremena ležao budan razmišljajući hoće li Nensi biti u
stanju da mu došane još neki koristan savet; ali devojka je zamišljeno
sedela kraj vatre, nepokretna, sem što bi s vremena na vreme useknula
sveću. Umoran od bdenja i brige najzad je zaspao.
Kad se probudio, na stolu je bio pribor za čaj, a Sajks je trpao razne
predmete u džepove svoga zimskog kaputa koji je bio prebačen preko
naslona od stolice, dok je Nensi žurno pripremala doručak. Još se nije bilo
razdanilo, sveća je neprestano gorela i napolju je bilo mračno. Niz
prozorska okna su tekle krupne kapi kiše, nebo je bilo crno i pokriveno
oblacima.
— Hajde, diži se! — promrmlja Sajks kad se Oliver trgao iza sna. —
Pola šest je! Požuri ili ćeš ostati bez doručka; i inače smo već zadocnili.
Oliveru nije trebalo mnogo vremena da se obuče; i pošto se malo
založio, odgovorio je na jedno osorno Sajksovo pitanje da je spreman za
polazak.
Nensi, skoro i ne gledajući u dečaka, dobaci mu maramu da je obavije
sebi oko vrata, a Sajks mu pruži neku široku kabanicu da je prebaci preko
ramena. Tako opremljen pružio je ruku razbojniku koji je čvrsto steže,
pošto je prethodno zastao da mu pretećim pokretom pokaže kako mu se u
spoljašnjem džepu zimskog kaputa još nalazi onaj pištolj; zatim se
razbojnik pozdravi sa Nensi i povede dečaka.
Kad su stigli do vrata, Oliver se za trenutak okrete u nadi da s
devojkom izmeni još jedan pogled. Ali ona je ponovo zauzela svoje staro
mesto prema vatri i sedela je kraj nje kao skamenjena.
 GLAVA XXI

Na putu.

Bilo je tmurno kad su izišli na ulicu; vetar je duvao a kiša lila kao iz
kabla dok su se gusti i teški olujni oblaci valjali po nebu. Kiša je padala
svu noć, po ulicama su ležale velike bare i voda se izlivala iz oluka pored
pločnika. Jedna bleda traka na nebu nagoveštavala je dolazak dana, ali ona
je prizor činila još sumornijim umesto da ga čini vedrijim; ta turobna
svetlost samo je gušila zrake koje su bacale ulične svetiljke ne dajući
nimalo više topline niti živosti mokrim krovovima i pustim ulicama. Činilo
se kao da u tome kraju grada nema žive duše jer su svi prozori na kućama
bili čvrsto zatvoreni, a ulice kroz koje su prolazili bile su gluve i prazne.
Kad su zakrenuli u Betnel Brin-rod, već se prilično razdanilo. Mnoge
ulične svetiljke bile su već pogašene; nekoliko seljačkih kola polako je
vuklo svoj teret u pravcu Londona; i s vremena na vreme bi poneka
poštanska kola, pokrivena blatom, s lupom i treskom projurila pored njih,
dok bi postiljon u prolazu zamahivao bičem u znak opomene nad glavom
tromog kočijaša koji ga, vozeći pogrešnom stranom puta, izlaže opasnosti
da stigne na mesto opredeljenja četiri minuta posle utvrđenog vremena.
Gostionice, u kojima su gorele plinske svetiljke, bile su već otvorene.
Postepeno počele su da se otvaraju i ostale radnje, a ovde-onde mogao se
sresti i poneki prolaznik. Zatim su nailazile veće i manje grupe radnika
koji odlaze na posao; onda ljudi i žene s korpama riba na glavi; kolica s
povrćem koja vuku magarci; teretna kola puna žive i zaklane stoke;
mlekarice s vedrima: neprekidna povorka ljudi i žena koja se natovarena
raznim namirnicama teško kretala u pravcu istočnih predgrađa Londona.
Ukoliko su se približavali središtu grada, graja i saobraćaj su postepeno
bivali sve veći: kad su zašli u ulice između Šordiča i Smitfilda zapali su u
pravu buku i metež. Bilo je svanulo, ukoliko u Londonu može da svane
zimi i kad je oblačno, i polovina londonskog stanovništva već je započela
svoj svakidanji posao.
Pošto se spustio niz San-strit i Gron-strit i prešao preko Finsberi-
skvera, gospodin Sajks je udario niz Čizvel-strit i stigao u Barbiken, zatim
ušao u Long-Len i njime u Smitfild, odakle je dopirala graja i vreva kojoj
se Oliver nije mogao dovoljno načuditi.
 Bio je pazarni dan. Noge su do članaka tonule u blato i nečistoću;
gusta para neprestano se dizala s tela stoke koja se pušila i mešala se s
maglom koja kao da je ležala na vrhovima dimnjaka, pritiskujući sve teška
kao olovo. Svi torovi u središtu prostranoga trga, a i privremeni torovi
koliko ih se god moglo zbiti na slobodnome prostoru, bili su prepuni
ovaca; privezani za koce zabodene pored odvodnoga jarka stajali su dugi
nizovi goveda i ostale marve, po troje i četvoro u redu. Seljaci, mesari,
trgovci stokom, torbari, dečaci, lopovi, besposličari i skitnice svake vrste
tiskali su se u uskomešanoj gomili; zviždanje vlasnika stoke, lavež pasa,
rika i topot volova, blejanje ovaca, groktanje i skičanje svinja;
nadvikivanje torbara, galama, psovke i svađa na sve strane; zvuci
medenica, zvona i praporaca koji se mešaju s ljudskim glasovima što
odjekuju iz svake gostionice; komešanje, tiskanje, gurnjava, tučnjava,
dreka i zapomaganje; grozna i neskladna buka koja se razleže po celome
trgu: neoprana, neobrijana, prljava i blatom uprskana lica koja se bez
prestanka muvaju tamo-amo i krče sebi put kroz gomilu — sve je to
stvaralo zaglušnu huku i predstavljalo neobičan prizor koji je u stanju da
potpuno ošamuti čoveka.
Gospodin Sajks, vukući Olivera za sobom, laktovima je krčio sebi put
kroz najgušću gužvu i obraćao vrlo malo pažnje na sve one mnogobrojne
pojave i glasove koji su kod dečaka izazivali toliko čuđenje. Dva ili tri
puta je klimnuo glavom nekom prijatelju u prolazu; i, odbivši isto toliko
poziva da popije jutarnju rakiju, hitao je neprestano dalje dok su se izvukli
iz gungule i kroz Hozer-Len stigli u Hoborn.
— Požuri, žutokljunče! — reče Sajks — gledajući u časovnik na crkvi
sv. Andreje — skoro će sedam! Opruži malo noge. Nemoj da mi se već
vučeš kao prebijena mačka i da zaostaješ, lenštino jedna!
Ovu besedu gospodin Sajks je propratio time što je cimnuo svog malog
saputnika kojeg je stalno držao za zglavak od ruke; Oliver je ubrzao hod i
počeo da potrčkuje starajući se koliko je god mogao da održi korak s
razbojnikom koji je žurno grabio napred.
Išli su nesmanjenom brzinom sve dok nisu prošli glavni ulaz u Hajd-
park i našli se na putu za Kensington; tada je Sajks usporio hod, dok ih
nisu stigla neka prazna kola koja su na maloj razdaljini išla za njima.
Videći da na njima piše ,,Hanzlo“, upitao je kočijaša, s najvećom učtivošću
kojom je raspolagao, hoće li da ih poveze do Ajzivertija.
 — Penjite se — reče čovek. — Je li to vaš dečak?
— Jeste, moj je — odgovori Sajks bacivši jedan strog pogled na
Olivera i stavljajući i nehotice ruku u džep u kome se nalazio pištolj.
— Tvoj otac ide malo brže nego što tebi odgovara, je li tako, mladiću?
— upita kočijaš videći koliko se Oliver zadihao.
— Ni najmanje — odgovori Sajks upadajući mu u reč. — Navikao je
on na to. Hajde, drži se za moju ruku. Dede. Uskači!
Oslovivši na taj način Olivera, pomogao mu je da se popne na kola; a
kočijaš pokaza na gomilu džakova i reče mu da legne preko njih i da se
odmori.
Dok su prolazili pored raznih stubova koji su označavali pređene milje,
Oliver se čudio sve više i više kuda ga to njegov pratilac vodi. Bili su već
prošli Kensington, Hemersmit, Čizvik, Kju Bridž, Brentford; i još su išli
onako isto postojano kao da su tek pošli na put. Najzad stigoše do jedne
krčme koja se zvala „Kod poštanske stanice“ i niže koje kao da se odvajao
neki drugi put. Kola su se tu zaustavila.
Sajks je s velikom žurbom skočio s kola držeći Olivera neprestano za
ruku; spustio je odmah i njega na zemlju i ošinuo ga pretećim pogledom
značajno se lupivši šakom po spoljašnjem džepu od kaputa.
— Zbogom mali, — reče čovek.
— Divalj je — odgovori Sajks i prodrmusa Olivera — divalj je. Štene
jedno! Ne obraćajte pažnju na njega.
— Naravno da neću! — odgovori čovek penjući se u kola. — Na kraju
krajeva, dan je odličan. — I potera kola.
Sajks počeka da on dobro odmakne, a zatim reče Oliveru da može da
pogleda oko sebe ako hoće i povede ga dalje.
Malo ispod krčme skrenuli su ulevo; a zatim su udarili desno i dugo
pešačili prolazeći pored mnogih velikih vrtova i gospodskih kuća s obe
strane puta; nisu se nikako zaustavljali, sem što su popili malo piva, sve
dok nisu stigli do nekoga grada. Tu je na zidu jedne kuće Oliver video
napisano lepim krupnim slovima „Hampton“. Nekoliko sati su tumarali po
poljima. Najzad su se vratili u grad i, pošto su ušli u neku staru krčmu čiji
je natpis bio izbrisan, seli su kraj kuhinjskog ognjišta i poručili nešto za
jelo.
Kuhinja se sastojala iz stare oniske odaje, sredinom čije tavanice je
prolazila velika greda, i iz nekoliko klupa s visokim naslonom pored vatre;
na njima je sedelo nekoliko ljudi grube spoljašnjosti u radničkim odelima
koji su pili i pušili. Nisu obraćali nimalo pažnje na Olivera, a i Sajksa
jedva da su pogledali; a kako se i Sajks sa svoje strane vrlo malo obazirao
na njih, on i njegov mali saputnik su se smestili u jedan ugao sasvim
osamljeni, tako da im njihovo prisustvo nije mnogo smetalo.
Za ručak su dobili nešto hladnog mesa i posle toga su toliko dugo
sedeli, za koje vreme je gospodin Sajks popušio tri ili četiri lule, da je
Oliver smatrao skoro sigurnim da neće dalje ići. Veoma umoran od hoda i
budući da je rano ustao, prvo je malo prodremao; a zatim je, potpuno
savladan umorom i opijen duvanskim dimom, čvrsto zaspao.
Bilo se sasvim smrklo kad ga je Sajks gurnuo i probudio. Čim se
dovoljno rasanio da se uspravi i da se obazre oko sebe video je kako
njegov vrli saputnik, uz vrč piva, vodi srdačan i prisan razgovor s nekim
radnikom.
— Idete, dakle, do Donjeg Haliforda, je li tako? — pitao je Sajks.
— Jeste, idem — odgovori čovek koji je izgledao malo nakresan — i
to sve trkom. Moj konj sad na povratku nema da vuče teret kao kad je
jutros dolazio; i neće mu trebati mnogo vremena da pređe taj put. U
njegovo zdravlje! Duše mi, to je sjajno kljuse!
— Možete li onda da povezete mog dečaka i mene? — upita Sajks
nudeći pivo svome novom prijatelju.
— Ako odmah polazite, mogu — odgovori čovek gledajući preko vrča
— Idete li do Haliforda?
— Idemo do Šepertona — odgovori Sajks.
— Povešću vas dokle god ja idem — odgovori čovek. — Je li sve
plaćeno, Beki?
— Jeste, gospodin je sve platio — odgovori devojka.
— Ehe! — reče čovek, s dostojanstvom napitog čoveka. — To ne ide
tako, znate.
— Zašto da ne ide? — odgovori Sajks. — Vi nam činite uslugu i onda
mi nećete valjda odbiti da vas u naknadu počastim vrčem piva?
Nepoznati se prvo teško zamisli nad iznetim razlogom; a zatim je
dohvatio Sajksa za ruku i izjavio da je on zaista sila čovek, na šta je
gospodin Sajks odgovorio da se on svakako šali; a da je trezan, svakako
da ne bi imao jakih razloga za takvu pretpostavku.
Pošto su izmenjali još nekoliko ljubaznosti, poželeli su društvu laku
noć i izašli; devojka je za to vreme pokupila vrčeve i čaše i prepunih ruku
odgegala do vrata da vidi kako će družina da krene na put.
Konj, u čije se zdravlje pilo bez njegovog prisustva, bio je već
upregnut u tarnice. Oliver i Sajks se popeše u njih bez ikakvog daljeg
nutkanja; a i čovek kome su tarnice pripadale pošto je minut-dva obilazio
oko konja „da ga malo osokoli“ i da pozove konjušara i ostali svet da mu
nađu ravna, pope se u njih isto tako. Zatim konjušaru bi naređeno da pusti
konju uzdu; a kada je po tome postupljeno, konj se poslužio svojom
slobodom na vrlo nedostojan način, visoko je i veoma prezrivo zabacio
glavu i prešavši na drugu stranu puta sunuo je u prozor od krčme; pošto je
izveo taj junački podvig, i kratko vreme ostao propet na zadnjim nogama,
poleteo je kao strela i pojurio kroz grad visoko uzdignute glave.
Noć je bila veoma mračna. Vlažna i gusta magla dizala se s reke i
močvarnog zemljišta i vukla se preko pustih i turobnih polja. Hladnoća je
prodirila do srži u kostima; sve je bilo sumorno i tužno. Nije se čula
nijedna reč jer je kočijaš zaspao, a Sajks nije bio raspoložen da ga navodi
na razgovor. Oliver se u dnu kola šćućurio u klupko, pretrnuo od straha i
strepnje, dok mu se od drveća čije su se ogolele grane tužno njihale tamo-
amo pričinjavale sablasne prilike koje kao da zlurado uživaju u pustoši
toga predela.
Kad su prolazili pored crkve u Sanberiju, sat je otkucavao sedam
časova. U kući čuvara skele s druge strane puta gorela je svetlost koja je
kroz prozor padala preko druma i još većim mrakom obavijala jedno
tisovo drvo ispod kojeg je bilo nekoliko grobova. Nedaleko odatle čuo se
potmuo šum vode koja pada u reku; a zaostalo lišće na starome drvetu je
tiho šumorilo na noćnome vetru. Podsećalo je na blagu muziku koja svira
za pokoj duše mrtvima.
Prošli su kroz Sanberi i ponovo se našli na pustome drumu. Dve ili tri
milje zatim kola su se zaustavila. Sajks siđe s njih, dohvati Olivera za ruku
i oni ponovo krenuše pešice.
U Šepertonu nisu svratili ni u jednu kuću kako je to umorni dečak
očekivao, nego su neprestano išli dalje po blatu i tami, mračnim stazama i
preko ledina kojima je brisao hladan vetar, dok nisu ugledali svetiljke
nekoga grada u blizini. Motreći pažljivo preda se, Oliver spazi da je reka
pred samim njihovim nogama i da su se uputili u pravcu podnožja nekoga
mosta.
Sajks je i dalje išao pravo napred dok nisu stigli do samoga mosta, a
zatim je naglo niz nasip skrenuo ulevo.

,,Voda!“ prođe Oliveru kroz glavu i pripade mu muka od straha.

„Doveo me je na ovo pusto mesto da me ubije!“
Bio je gotov da se baci na kolena i da preklinje da mu se poštedi
mlađani život kad vide da su pred nekom usamljenom kućom, svom u
ruševinama i u raspadanju. S obe strane rasklimatanog ulaza bio je po
jedan prozor; kuća je imala samo jedan sprat, ali se u njoj nije opažala
nikakva svetlost. Zgrada je bila mračna, razvaljena i po svemu sudeći
nenastanjena. Sajks, držeći Olivera neprestano za ruku, tiho pristupi
niskome tremu i pritisnu kvaku. Vrata se otvoriše i oni obojica uđoše u
kuću.
 GLAVA XXII

Pohara.

— Ko je to! — povika jedan snažan, promukao glas čim su kročili u

hodnik.
— Ne diži galamu — reče Sajks stavljajući rezu na vrata. — Osvetli
malo, Tobi.
— Aha, to si ti, druže stari! — uzviknu isti glas. — Dede, osvetli
malo, Barni! Uvedi gospodina, Barni; ali se prvo probudi, ako je po volji.
Čovek koji je tako govorio kao da se bacio izuvačem za čizme ili
nekim sličnim predmetom u pravcu osobe kojoj se obraćao da bi je
probudio iz dubokog sna u koji je utonula, jer se začuo zvuk drvenog
predmeta koji je žestoko tresnuo o pod, a zatim neko nerazgovetno
gunđanje koje kao da je dolazilo od strane čoveka koji se budi iza sna.
— Zar ne čuješ? — vikao je isti glas. — U hodniku je Bil Sajks i nema
nikoga da ga pristojno dočeka, a ti tu čmavaš kao da si se napio bunike za
večeru. Jesi li se već otreznio ili treba da te maznem ovim gvozdenim
svećnjakom pa da sasvim otvoriš oči?
Dok su ta pitanja postavljana, začuo se par nogu sa aljkavo natučenim
cipelama kako žuri i klopara po nezastrtom podu, a zatim se iz jednih vrata
s desne strane prvo ukazala slaba sveća, a za njom se pojavila ona ista
napred već opisana ličnost koja je imala manu da govori kroz nos i koja je
služila kao konobar u onoj krčmi na Safron-Hilu.
— Gospodine Sajks! — uzviknu Barni bilo s istinskom ili s
izveštačenom radošću. — Uđite, gospodine, uđite.
— Ovamo! Ti napred! — reče Sajks gurajući Olivera pred sobom. —
Brže, ili ću ti zgaziti na pete!
Pošto je progunđao neku psovku na račun detinje sporosti, Sajks gurnu
Olivera ispred sebe i oni uđoše u neku nisku, mračnu sobu punu dima od
vatre koja je u njoj gorela, i u kojoj su bile dve ili tri slomljene stolice, sto
i jedan veoma stari divan; na njemu je, držeći noge mnogo više od glave,
ležao ispružen svom dužinom jedan čovek koji je pušio dugačku zemljanu
lulu. Imao je na sebi kicoški kaput kestenjave boje s velikim bakarnim
dugmetima, narandžastu vratnu maramu, upadljivo šaren prsnik i ugasito
mrke čakšire. Gospodin Krekit (jer je to bio on) nije imao mnogo kose na
glavi, a i lice mu je bilo prilično ćosavo; ali ono kose što je imao bilo je
riđe boje i ukovrčeno u dugačke uvojke spiralnog oblika kroz koje je on s
vremena na vreme provlačio svoje veoma prljave prste ukrašene krupnim
prostačkim prstenjem. Bio je samo malo viši od čoveka srednjeg rasta i
očigledno slabih nogu; ta mu okolnost međutim ni najmanje nije smetala da
se divi svojim posuvraćenim čizmama koje je posmatrao, u njihovom
uspravnom položaju, s najvećim zadovoljstvom.
— Bile, druže stari, — reče ta prilika okrećući glavu ka vratima —
milo mi je što te vidim! Skoro sam se bio uplašio da nisi odustao, u kom
bih slučaju ja sam preduzeo da izvedem stvar. Gle, gle!
Pustivši taj uzvik glasom koji je izražavao veliko uzbuđenje i dok su
mu oči još neprestano počivale na Oliveru, gospodin Tobi Krekit dovede
sebe u sedeći položaj i upita ko je to.
— Dečak. Samo dečak! — odgovori Sajks privlačeći stolicu vatri.
— Jedan od pitomaca gospodina Fejgina, — uzviknu Barni iskezivši
se.
— Fejginov, je li! — uzviknu Tobi posmatrajući Olivera. — Dušu je
dao da babama u crkvi prazni džepove! Lice mu je kao stvoreno za takvu
vrstu posla.
— De, de — dosta s tim — prekide ga Sajks nestrpljivo i nagnuvši se
nad svojim prijateljem, koji se ponovo bio ispružio, šanu mu nekoliko reči
na uvo, na šta se gospodin Krekit gromko nasmejao i počastvovao Olivera
jednim dugim pogledom punim iznenađenja.
— A sad — reče Sajks sedajući ponovo na svoje mesto — ako nam
date nešto da pojedemo i da okvasimo grlo dok čekamo, podići ćete nam
malo hrabrosti, bar meni u svakom slučaju. Sedi tu kraj vatre, mladiću, i
odmori se jer ćeš večeras morati ponovo s nama napolje, iako ne mnogo
daleko.
Oliver u nemom čuđenju i bojažljivo pogleda u Sajksa, privuče jednu
klupicu vatri i sede držeći u rukama glavu koja mu je bučala, skoro
nesvestan gde se nalazi i šta se s njim zbiva.
— Tako, — reče Tobi dok je mladi Jevrejin stavljao nešto jela i bocu
na sto — za uspeh našeg preduzeća! — Ustao je da napije zdravicu i,
pošto je s velikom pažnjom spustio svoju praznu lulu u kut, prišao je stolu,
napunio čašu rakije i ispio je do dna. Isto je to učinio i gospodin Sajks.
 — Neka se mali potkrepi — reče Tobi, nalivajući mu vinsku čašu do
polovine. — Istresi to, jagnješce.
— Verujte, — reče Oliver gledajući žalostivo u čoveka — verujte, ja
...
— Istresi to! — podviknu Tobi. — Zar ti misliš da ja ne znam šta tebi
treba? Reci mu da popije to, Bile.
— Da popije, nego šta! — reče Sajks lupnuvši rukom po džepu. —
Neka me đavo nosi ako mi taj ne zadaje više muke nego trista Vrdalama.
Popij to, gade mali, popij!
Zaplašen pretećim pokretima dvojice ljudi, Oliver žurno ispi čašu na
dušak i odmah se zagrcnu i poče žestoko da kašlje, što je pričinilo veliko
zadovoljstvo Tobiju Krekitu i Barniju i izmamilo jedan osmeh čak i
mrgodnome gospodinu Sajksu.
Posle toga, i pošto je Sajks utolio svoju glad (Oliver je pojeo samo
koricu hleba koju su mu silom ugurali u usta), dvojica ljudi se zavalili u
stolice da malo prodremaju. Oliver je ostao na klupici pored vatre, a
Barni, umotan u ćebe, opružio se po podu pored same rešetke od kamina.
Neko vreme su spavali ili je izgledalo da spavaju; meškoljio se samo
Barni koji je jednom ili dvaput ustajao da baci uglja na vatru. Oliver je bio
utonuo u težak i dubok san, sanjao je kako luta sumornim putevima, ili
tumara po mračnim grobljima ili kako ponovo preživljuje pojedine
događaje prethodnog dana, kad ga probudi Tobi Krekit koji je naglo skočio
i izjavio da je jedan i po.
U tren oka bila su i ona druga dvojica na nogama i sad su svi živo
učestvovali u pripremama za polazak. Sajks i njegov ortak su umotali
vratove i brade u široke, tamne marame i preko njih navukli zimske
kapute, dok je Barni otvorivši jedan orman vadio iz njega razne predmete
koje im je žurno trpao u džepove.
— Pištolje daj meni, Barni, — reče Tobi Krekit.
— Evo ti — odgovori Barni vadeći dva pištolja. — Sam si ih napunio.
— Dobro! — odgovori Tobi razmeštajući ih po džepovima. — A
noževi?
— Kod mene su — odgovori Sajks.
— Obrazine, kalauzi, svrdla, slepi fenjeri..., ništa nije zaboravljeno? —
upita Tobi pričvršćujući jednu malu ćuskiju za omče ispod postave od
kaputa.
— Sve je u redu — odgovori mu ortak. — Daj nam motke, Barni.
Vreme je da pođemo.
Rekavši to uzeo je jednu debelu batinu iz Barnijevih ruku, a ovaj,
pošto je drugu batinu dao Tobiju, poče da zakopčava Oliveru ogrtač.
— A sad napred! — reče Sajks ispruživši ruku.
Oliver sav ošamućen naporom na koji nije bio navikao, rđavim
vazduhom i pićem koje je na silu popio, stavi svoju šaku i ne razmišljajući
u ruku koju mu je Sajks u tu svrhu pružio.
— Uzmi ga za drugu ruku, Tobi, — reče Sajks. — Pogledaj kako
napolju stoje stvari, Barni.
Čovek ode do vrata i donese vest da je sve mirno. Dvojica razbojnika
izidoše s Oliverom između sebe. Barni, pošto je sve dobro zatvorio, uvi se
kao i ranije u ćebe i ubrzo ponovo čvrsto zaspa.
Pomrčina je bila gusta kao testo. Magla još veća nego spočetka večeri,
a vazduh tako vlažan da su se Oliveru čim su izišli iz kuće kosa i obrve
zaledili od inja koje je lebdelo u vazduhu iako nije palo ni kapi kiše. Prešli
su preko mosta i nastavili put u pravcu onih svetiljki koje su ranije bili
ugledali. One nisu bile mnogo daleko, i kako su išli prilično oštro ubrzo su
stigli u Čertsi.
— Proći ćemo kroz grad — prošapta Sajks. — Noćas nećemo sresti
nikoga ko bi nas video.
Tobi pristade i oni žurno prođoše glavnom ulicom toga malog grada
koja je u to pozno doba bila potpuno pusta. Bleda svetlost bi pokatkad
zaigrala na prozoru neke spavaće sobe i potmuli lavež pasa bi s vremena
na vreme prekinuo noćnu tišinu. Ali na ulicama nije bilo nikoga. Izišli su iz
grada kad je zvono na crkvi otkucavalo dva sata.
Ubrzavši korak skrenuli su jednim putem ulevo. Pošto su njime išli
četvrt milje otprilike, zaustavili su se pred nekom usamljenom kućom
okruženom zidom navrh kojega se Tobi Krekit uspuza za tren oka, zastavši
samo koliko da predahne.
— Prvo dečka — reče Tobi. — Podigli ga; ja ću ga prihvatiti.
Pre no što je Oliver imao vremena da se obazre oko sebe, Sajks ga je
dohvatio ispod pazuha i posle tri ili četiri sekunde on i Tobi su već ležali u
travi s druge strane zida. Sajks je stigao odmah za njima. I počeli su
oprezno da se privlače kući.
I tek je sad prvi put Oliver, skoro izbezumljen od straha i groze,
razumeo da je svrha ovome putovanju pohara i razbojništvo, a možda i
ubistvo. Počeo je da krši ruke i jedan prigušen krik užasa mu se oteo i
protiv njegove volje. Smrklo mu se pred očima, hladan znoj mu je oblio
bledo lice, noge ga izđadoše i on se sruči na kolena.
— Diži se! — progunđa Sajks drhteći od Ijutine i izvlačeći pištolj iz
džepa — diži se ili ću ti prosuti mozak po ledini.
— Oh, za ime božje, pustite me! — uzviknu Oliver. — Pustite me da
pobegnem i da umrem u polju. Nikad se neću približiti Londonu; nikad,
nikad! Oh, preklinjem vas, imajte milosti prema meni i nemojte me terati
da kradem. Tako vam svih anđela na nebu imajte milosti prema meni!
Čovek kome su ove potresne reči bile upućene opsova grozno i zape
obarač na pištolju, kad Tobi, istrgnuvši mu oružje iz ruke zapuši dečaku
usta rukom i odvuče ga do kuće.
— Umukni! — zapreti mu čovek. — Ništa ti to sad ne vredi. Ako
samo pisneš, ja ću ti lično jednim udarcem smrskati glavu. To ne pravi
galamu, a isto je tako sigurno i još otmenije. Hajde, Bile, istavljaj kapak.
On će sad da sluša kao bubica, kažem ti. Video sam ja i starije od njega
kako im srce siđe u pete, osobito noću i po zimi.
Sajks proklinjući strasno Fejgina što mu je poslao Olivera za takav
jedan posao podvuče ćuskiju i snažno ali skoro bez šuma pritište na nju.
Posle izvesnog vremena i uz pomoć Tobijevu kapak popusti i širom se
otvori na svojim šarkama.
Bio je to jedan mali prozor oko pet i po stopa iznad zemlje, pozadi
kuće i koji je pripadao pomoćnoj kuhinji ili sobici za ostavu. Otvor je bio
tako mali da stanovnici verovatno nisu smatrali za potrebno da ga bolje
obezbede; ali je pri svem tom bio dovoljno širok da se kroz njega provuče
dečak Oliverova uzrasta. Okretnome gospodinu Sajksu bio je dovoljan
sasvim kratak napor da savlada prozorsko okno koje ubrzo isto tako bilo
širom otvoreno.
— A sad slušaj, ti, šeprtljo jedna, — prošapta Sajks izvlačeći slepi
fenjer iz džepa i bacajući pun snop svetlosti Oliveru u lice — spustiću te
kroz otvor. Uzmi ovaj fenjer: popni se tiho uza stepenice koje su pravo
pred tobom i pređi kroz mali trem do spoljašnjih vrata; otvori ih i pusti nas
unutra.
 — Na vrhu je jedan prevor, nećeš moći da ga dohvatiš — umeša se
Tobi. — Popni se na koju od stolica iz trema. Tamo ih ima tri, Bile, s
lepim velikim plavim jednorogim i zlatnim vilama na njima, što predstavlja
grb stare gospođe.
— Ne brbljaj, čuješ li? — odgovori Sajks gledajući ga popreko. —
Vrata od ove sobice su otvorena, je li tako?
— Širom — odgovori Tobi, pošto je zavirio unutra da bi se uverio. —
Stvar je u tome što ih oni uvek ostavljaju malo odškrinuta, kako bi pas čije
je ležište u sobici mogao da se prošeta po hodniku kad ne spava. Ha! ha!
Barni nam ga je za večeras skinuo s vrata. Divota jedna!
Iako je gospodin Krekit to izgovorio jedva čujnim šapatom i nasmejao
se nemo, Sajks mu strogo naredi da ćuti i da prione na posao. Tobi posluša
te prvo izvadi fenjer i spusti ga na zemlju, a zatim se čvrsto postavi ispod
prozora s glavom uza zid i s rukama uprtim u kolena, tako da mu leđa
posluže kao stepenik. Tek što je on to učinio kad Sajks, popevši se na
njega, poče polako da gura Olivera kroz prozor s nogama napred i držeći
ga neposredno za okovratnik spusti ga nepovređenog na pod u sobicu.

— Uzmi ovaj fenjer — reče Sajks provirivši u sobicu. — Vidiš li

stepenice pred sobom?
Oliver, više mrtav nego živ, jedva izusti: — Vidim. — Sajks uperivši
cev prema spoljašnjim vratima ukratko ga upozori da je celim putem
nadomak njegovog pištolja i da će ga na mestu ubiti ako samo bude
oklevao.
— To će biti gotovo za tren oka — reče Sajks istim prigušenim
glasom. Čim te pustim, ti odmah na posao! — Pst!
— Šta je to? — prošapta drugi čovek.
Obojica naćuliše uši.
— Ništa — reče Sajks pustivši Olivera. — Napred!
Za ono kratko vreme što mu je stajalo na raspolaganju da se pribere,
dečko se bio čvrsto odlučio da iz trema ma i po cenu života jurne uza
stepenice i da uzbudi ukućane. S tom mišlju u glavi naglo je pošao, ali
opreznim korakom.
— Vraćaj se! — povika odjednom Sajks glasno. — Natrag! Natrag!
Prestrašen iznenadnim prekidom mrtve tišine koja je oko njega vladala
i jednim glasnim uzvikom koji je došao zatim, Oliver ispusti fenjer ne
znajući da li da produži napred ili da beži.
Začuo se još jedan uzvik — sinula je svetlost — pred njegovim očima
se za trenutak pojavila slika dvojice preplašenih, poluobučenih ljudi na
vrhu stepenica — blesak — pucanj — dim — negde je nešto tresnulo, ali
on nije bio svestan gde — i on se zatetura.
Sajks je za tren oka iščezao; ali se odmah zatim ponovo pojavio i
uhvatio ga za okovratnik pre nego što se dim bio razišao. Ispalio je svoj
pištolj na onu dvojicu ljudi koji su već uzmicali i podigao dečaka.
— Drži me čvršće — reče Sajks dok ga je vukao kroz prozor. — Daj
ovamo maramu. Ranili su ga. Brzo! Što mu gromova, što ovom detetu lije
krv!
Onda se začula snažna zvonjava nekog zvona pomešana s pucnjavom i
povici ljudi i osećanje kako ga brzim korakom nose preko neravnog
zemljišta. A zatim su se glasovi sve više gubili u daljini; ledeno osećanje
smrti počelo je da obuzima dečakovo srce i on izgubi svest.
 GLAVA XXIII

Iznosi sadržinu jednog zanimljivog razgovora između gospodina Bambla

i izvesne gospođe i pokazuje kako čak i jedan opštinski sirotinjski
staralac može da bude osetljiv prema izvesnim stvarima.

Te večeri bilo je užasno hladno. Zemlja je bila pokrivena debelom i

smrznutom tvrdom snežnom korom, tako da je ledeni vetar koji je napolju
zavijao zahvatao samo gomile snega koji se nakupio po zaklonjenim
mestima i po uglovima ulica i divlje kovitlao njime rasipajući ga na sve
strane, kao da je na njemu želeo da iskali svoj sve žešći bes. Bila je to
jedna od onih crnih, mračnih i studenih noći u kojima se siti i zbrinuti ljudi
okupljaju oko toplog ognjišta i zahvaljuju bogu što su kod svoje kuće, dok
nesrećni bez hleba i krova nad glavom umiru pred tuđim vratima. U takvim
noćima mnogi izgladneli beskućnici sklapaju svoje oči po našim pustim
ulicama i, ma kakvi bili njihovi gresi, teško će se probuditi na svetu
čemernijem od ovoga.
Takvo je vreme bilo napolju kad je gospođa Korni, nastojnica
sirotinjskog doma s kojim su naši čitaoci već upoznati kao s mestom gde
se rodio Oliver Tvist, sela kraj vesele vatre u svojoj sobici, posmatrajući s
ne malim uživanjem okrugao stočić, na kome je stajao poslužavnik
odgovarajuće veličine, snabdevenim svim onim što je potrebno za
najprijatniji obed nastojnice ovakve jedne ustanove. Zaista, gospođa Korni
se spremala da sebe počasti šoljom čaja. Kad joj je pogled sa stola
skliznuo na kamin, na kome je tihim glasom pevao svoju pesmu
najmajušniji od svih sudova za kuvanje čaja, njeno duševno raspoloženje
je naočigled raslo — do te mere, zaista, da se gospođa Korni osmehnula.
— Da, da! — reče nastojnica naslonivši se laktom na sto i gledajući
zamišljeno u vatru. — Svi mi treba da budemo duboko zahvalni Gospodu
na svemu što nam je podario! Da budemo duboko zahvalni, ako smo samo
svesni toga. Avaj!
Gospođa Korni žalosno zavrte glavom kao da žali duhovno slepilo onih
jadnika koji toga nisu svesni, a zatim, zabadajući srebrnu kašičicu (njenu
ličnu svojinu) u dubinu kutije s čajem od dve unce, nastavi da sprema ovaj
prijatni napitak.
Kako je neka malenkost u stanju da poremeti naš duševni mir! Crni
čajnik, budući veoma malen i napunjen do ivice, prekipeo je dok se
gospođa Korni bavila razmišljanjem o ljudskoj nezahvalnosti, i voda je
gospođu Korni malo oparila po ruci.
— Ðavo da te nosi! — uzviknu ta vrla nastojnica žurno spuštajući
čajnik na ploču od kamina. Glupava stvar u kojoj ima mesta samo za dve
šolje! Kome to može da valja! Sem..., dodade gospođa Korni zastavši —
sem jednom sirotom, napuštenom stvorenju kao što sam ja. Oh, bože!
Rekavši to, nastojnica sirotinjskog doma se sruši u naslonjaču i pošto
se ponovo naslonila laktom o sto, stade da razmišlja o svojoj samoći na
koju ju je sudbina osudila. Taj mali čajnik i ta jedina šolja probudili su u
njenoj duši tužna sećanja na gospodina Kornija (od čije smrti nije bilo
prošlo više od dvadeset i pet godina) i ona se predade žalosnim mislima.
— Nikad više! — reče gospođa srdito. — Nikad više!
Neizvesno je da li se ovo zapažanje odnosilo na muža ili na čajnik.
Mogućno je da se odnosilo na ovaj poslednji predmet, jer je gospođa Korni
gledala u njega dok je govorila, a zatim ga je uzela u ruku. Samo što je
prinela ustima prvu šolju, kad je u tom prekide tihi kucanj na ulaznim
vratima.
— Ta ulazi već jednom! — obrecnu se gospođa Korni. — Sigurno
umire neka starica. One uvek nađu da umiru kad sam ja za stolom. Nemoj
tu da mi stojiš i da mi hladiš sobu, čuješ. De, kakva se nesreća dogodila?
— Nikakva, gospođo, nikakva — odgovori jedan muški glas.
— Gospođe! — uzviknu nastojnica mnogo slađim glasom. — Je li to
gospodin Bambl?
— Na vašoj službi, gospođo, — reče gospodin Bambl koji je zastao
napolju da očisti obuću i da strese sneg s kaputa i koji se sad pojavio
držeći u jednoj ruci svoj trorogi šešir a u drugoj neki zavežljaj. — Da
zatvorim vrata, gospođo?
Pomenuta gospa se čedno kolebala da odgovori kako se ne bi
pomislilo na što rđavo ako ona s gospodinom Bamblom razgovara pri
zatvorenim vratima. Gospodin Bambl je iskoristio to kolebanje, i kako se i
sam bio sav smrzao, zatvorio ih je bez dopuštanja.
— Grozno vremište, gospodine Bambl, — reče nastojnica.
— Zaista grozno, gospođo, — odgovori opštinski sirotinjski staralac.
— Vreme je potpuno protivno opštinskim interesima, gospođo. Razdelili
smo, gospođo Korni, razdelili smo samo ove proklete večeri nekih
dvadeset hlebova od po dva kilograma i jedan i po komad sira; i sirotinja
ni time nije zadovoljna.
— Razume se da nije. Kad je ona bila zadovoljna, gospodine Bambl?
— reče nastojnica srkućući svoj čaj.
— Nikad gospođo, zaista! — odgovori gospodin Bambl. — Evo,
uzmimo recimo jednog čoveka koji budući opterećen ženom i velikom
porodicom, dobija hleb od dva kilograma i dobru funtu sira, propisno
izmereno. Da li je on na tome zahvalan, gospođo? Da li je zahvalan? Ni
najmanje! Još traži preko toga, gospođo, i malo uglja; samo koliko stane u
džepnu maramicu, veli! Uglja! Što će mu ugalj? Da prži sir na njemu i onda
da ponovo dođe i da traži još. Tako je to s tim svetom, gospođo; dajte mu
danas punu pregaču uglja i on će kroz dva dana ponovo doći da traži još
jednu, drski su kao albatrosi.
Nastojnica izrazi svoju potpunu saglasnost s tim slikovitim
poređenjem, a sirotinjski staralac nastavi:
— Prosto — reče gospodin Bambl — ne vidim kraja njihovoj drskosti.
Prekjuče je tako neki čovek — vi ste bili udati, gospođo, te to mogu pred
vama da kažem — čovek koji je imao jedva čime da pokrije leđa (tu
gospođa Korni sramežljivo pogleda u zemlju), došao je pred vrata našem
nadzorniku kad je ovaj imao goste na ručku i zahtevao da mu se pruži
pomoć, gospođo. Kako nije hteo da ode i kako je u najvećoj meri
sablažnjavao društvo, naš nadzornik mu je poslao funtu krompira i čanak
ovsene kaše. ,Ako boga znate!’ kazala je ta nezahvalna hulja, šta će to
meni? Isto ste mi mogli dati i naočare!’ ,Vrlo, dobro, rekao je naš nastojnik
uzimajući natrag ono što mu je dao, ,ovde nećeš dobiti ništa drugo.’ ,Onda
ću da umrem na ulici!’ kazala je ta protuva. ,O, nećeš, ne boj se’,
odgovorio je naš nadzornik.
— Ha! ha! To je odlično! Tako nešto mogao je da kaže samo gospodin
Grenet, to liči na njega, zar ne? — upade mu u reč nastojnica. — A posle,
gospodine Bambl?
— Posle, gospođo, — odgovori sirotinjski staralac — posle je otišao i
zaista je umro na ulici. Tvrdoglav prosjak kao što vidite!
— To prevazilazi sve što sam i mogla zamisliti — reče nastojnica
uzbuđeno. — Ali zar vi ne smatrate da je deljenje milostinje izvan
sirotinjskog doma u svakom slučaju veoma rđava stvar, gospodine
Bamble? Vi ste čovek od iskustva i vi to svakako znate. Recite.
— Gospođo Korni, — reče opštinski sirotinjski staralac osmehujući se
kao što se osmehuju ljudi koji su svesni da su bolje obavešteni od svoga
sagovornika — deljenje milostinje izvan sirotinjskog doma, ako se njime
pravilno rukovodi — ako se pravilno rukovodi, gospođo, — jeste spas za
opštinsku kasu. Veliko načelo deljenja milostinje izvan sirotinjskog doma
sastoji se u tome što se siromasima daje upravo ono što im nije potrebno i
njima se onda dosadi da dolaze.
— Gospode bože! — uzviknu gospođa Korni. — To je zaista sjajna
misao.
— Da. Među nama budi rečeno, gospođo, — odgovori gospodin
Bambl — u tome je veliko načelo; i to je razlog zbog kojeg ćete, ako
pročitate koji od onih slučajeva što ih objavljuju te bezobrazne novine,
uvek zapaziti da se porodicama u kojima vlada bolest pruža pomoć u siru.
To se pravilo, gospođo Korni, sad primenjuje u celoj zemlji. Međutim, —
reče opštinski sirotinjski staralac saginjući se da otvori zavežljaj — to su
zvanične tajne, gospođo, o kojima se ne sme govoriti izuzev, ako tako
mogu da se izrazim, među opštinskim službenicima kao što smo mi. Ovo
je portosko vino, gospođo, koje je Opštinski odbor odredio za bolnicu:
pravo, sveže, čisto portosko vino; razliveno u boce tek danas posle podne;
bistro kao suza i bez trunke taloga!
Pošto je podigao prvu bocu prema svetlosti i dobro je protresao da
potvrdi izvrsnost njene sadržine, gospodin Bambl ih obe podiže na orman,
savi maramu u koju su bile umotane, savi je pažljivo u džep i dohvati
šešir, kao spremajući se da pođe.
— Biće vam veoma hladno, gospodine Bambl, — reče nastojnica.
— Napolju je takav vetar, gospođo, — odgovori gospodin Bambl
podižući jaku od kaputa — da čoveku uši otpadnu.
Nastojnica pogleda prvo u mali čajnik a zatim u sirotinjskog staraoca
koji je pošao vratima; i dok se sirotinjski staralac nakašljavao spremajući
se da joj poželi laku noć, ona ga stidljivo upita bi li — bi li hteo da popije
šolju čaja.
Gospodin Bambl smesta spusti jaku, stavi šešir i štap na jednu stolicu,
a drugu privuče stolu. Dok se polako posađivao, posmatrao je gospođu.
Ona nije skidala očiju s maloga čajnika. Gospodin Bambl se ponovo
nakašlja i jedva primetno se nasmeši.
 Gospođa Korni ustade da donese još jednu šolju i tanjirić iz ormana za
posuđe. Kad je sela, njene oči se ponovo sukobiše s pogledom galantnoga
sirotinjskog staraoca: porumenela je i sva se predala pripremanju čaja za
njega. Gospodin Bambl se ponovo nakašlja — ovoga puta glasnije nego
ijednom dosad.
— Volite li zaslađen čaj, gospodine Bambl? — upita nastojnica
uzimajući zdelu sa šećerom.
— Da, gospođo, veoma sladak — odgovori gospodin Bambl piljeći
bez prestanka u gospođu Korni dok je to govorio; i, ako je ikad neki
opštinski sirotinjski staralac izgledao nežan, onda je to bio gospodin Bambl
u tome trenutku.
Čaj je spravljen i poslužen u potpunoj tišini. Gospodin Bambl, pošto je
raširio džepnu maramicu preko kolena kako mrve ne bi pomračile sjaj
njegovih kratkih čakšira, prionu na jelo i piće; to zadovoljstvo Je s
vremena na vreme prekidao puštajući po koji dubok uzdah, što međutim
nije imalo nikakvih nepovoljnih posledica po njegov prohtev za jelom,
nego, sasvim suprotno tome, kao da je povoljno uticalo na njegovu
preduzimljivost u oblasti čaja i prženog hleba s maslacem.
— Imate mačku, gospođo, koliko vidim — reče gospodin Bambl
posmatrajući mačku koja se, okružena svojim porodom, grejala kraj vatre
— i mačiće isto tako, slobodan sam reći!
— Ja ih toliko volim, gospodine Bambl, da to ne možete ni zamisliti —
odgovori nastojnica. — Tako su veseli, tako nestašni i tako slatki da
uživam u njihovom društvu.
— Veoma prijatne životinjice, gospođo, — dođađe gospodin Bambl s
odobravanjem — i tako pitome.
— Oh, zaista! — odgovori nastojnica ushićeno. — Tako vole svoje
ognjište da je to pravo uživanje, verujte.
— Čujte, gospođo Korni, — progovori gospodin Bambl lagano, ističući
svoje reči mahanjem kašičice od čaja — hoću da kažem, gospođo, da
svaka mačka ili mače koji imaju sreću da žive pored vas, gospođo, a ne
vole svoj dom, moraju biti glupave životinje, gospođo.
— Oh, — gospodine Bambl! — protestovala je gospođa Korni.
— Ničemu ne vodi zatvarati oči pred činjenicama, gospođo, — nastavi
gospodin Bambl mašući odmereno kašičicom od čaja s izvesnom vrstom
dostojanstva i zaljubljenosti u isti mah, što je dvostruko pojačavalo utisak
njegovih reči. — Ja bih takvu nezahvalnu životinju sopstvenim rukama
zadavio, gospođo.
— Pa vi ste onda jedan svirep čovek, — reče nastojnica živo dok je
pružala ruku ka šolji sirotinjskog staraoca — i veoma bezdušan čovek
pored toga.
— Bezdušan čovek, gospođo? — reče gospodin Bambl. — Bezdušan?
— Gospodin Bambl spusti svoju šolju ne izustivši ni reči više, steže
gospođu Korni za mali prst dok je ona prihvatila šolju i dvaput se
pljesnuvši po svome gajtanima ukrašenom prsluku, snažno uzdahnu i
malčice odmače svoju stolicu od vatre.
Sto je bio okrugao. A kako su gospođa Korni i gospodin Bambl sedeli
jedno prema drugome i prilično blizu i licem okrenuti vatri, jasno je da je
gospodin Bambl, odmičući se od vatre a neprestano se držeći stola,
povećavao razdaljinu između sebe i gospođe Korni — kojem će postupku
neki čestiti čitaoci nesumnjivo biti skloni da se dive i da ga smatraju
dokazom velikog junaštva od strane gospodina Bambla: s obzirom na to je
on u neku ruku stavljen u iskušenje vremena, mestom i povoljnom
prilikom da pusti srcu na volju i da ispolji neku beznačajnu nežnost koja
se, ma koliko odgovarala lakomislenim ljudima i vetropirima, nikako ne
slaže s dostojanstvom sudije ove zemlje, narodnih poslanika, ministara,
predsednika opština i ostalih velikodostojnika, ali osobito ne s
dostojanstvom i ozbiljnošću jednog opštinskog sirotinjskog staraoca koji
(kao što je vrlo dobro poznato) treba svim da prednjači svojom strogošću i
nepokolebljivošću.
Bez obzira međutim kakve su bile namere gospodina Bambla (a one su
nesumnjivo bile najčasnije), dogodilo se na nesreću, kao što je dosad već
dvaput naglašeno, da je sto u pitanju bio okrugao; shodno tome gospodin
Bambl je, pomičući stolicu malo-pomalo, ubrzo počeo da smanjuje
razdaljinu između sebe i nastojnice, te je nastavljajući svoje putovanje oko
ivice stola skoro prikučio svoju stolicu sasvim blizu onoga mesta gde je
sedela nastojnica. Najzad dve stolice su se dodirnule, i kad se to dogodilo,
gospodin Bambl se zaustavio.
I sad, da je nastojnica pomakla svoju stolicu udesno, opekla bi je
vatra; a da se pomerala ulevo, pala bi u naručje gospodinu Bamblu; tako je
ona (kao razborita žena koja je odmah uočila te okolnosti) ostala na mestu
na kome je bila i pružila gospodinu Bamblu drugu šolju čaja.
— Bezdušan, gospođo Korni? — reče gospodin Bambl mešajući svoj
čaj i gledajući nastojnicu pravo u oči; jeste li vi bezdušni, gospođo Korni?
— Gospode bože! — uzviknu nastojnica. — Vrlo čudno pitanje kad
dolazi od strane jednog neženje. Zašto biste želeti to da znate, gospodine
Bambl?
Sirotinjski staralac ispi svoj čaj do poslednje kapi, pojede poslednji
komadić prženog hleba s maslacem, otrese mrve s kolena, obrisa usne i
oprezno poljubi nastojnicu.
— Gospodine Bambl! — uzviknu prigušeno ta razborita gospa, jer se
bila toliko uplašila da ju je skoro izdao glas. — Gospodine Bambl, zvaću
u pomoć! — Gospodin Bambl ništa ne odgovori nego polako i
dostojanstveno obuhvati nastojnicu oko struka.
Kako je dotična gospa bila izrazila svoju nameru da zove u pomoć, ona
bi pobuđena ovom novom smelošću tu pretnju morala i da ostvari da jedan
užurban kucanj na vratima nije taj trud učinio izlišnim; gospodin Bambl je
u tren oka neverovatno hitro odskočio ka bocama s vinom i počeo žestoko
da ih briše od prašine, dok je nastojnica oštro upitala ko je. Vredno je
spomenuti da je njen glas potpuno povratio svu svoju službenu oštrinu, što
predstavlja zanimljiv primer filozofskog dejstva zahvaljujući kome je naglo
iznenađenje u stanju da savršeno poništi posledice krajnjega straha.
— Izvinite, gospođo, — progovori jedna uvela starica iz sirotinjskog
doma, strahovito ružna, pomolivši glavu kroz vrata — starica Sali je na
umoru.
— Dobro, pa šta se to mene tiče? — preseče je nastojnica. — Ne
mogu valjda ja da joj spasem život?
— Ne, ne, gospođo, — odgovori starica — to niko ne može; njoj više
nema leka. Gledala sam ja mnogo sveta na umoru, odojčad i ljude u
najboljoj snazi, i dobro znam kako to izgleda kad se smrt približava. Ali
nju nešto muči i čim joj prođu napadi, što biva retko jer se teško bori s
dušom — govori kako ima nešto da vam saopšti što vi treba da čujete.
Neće da se smiri dok vi ne dođete, gospođo.
Na tu vest čestita gospođa Korni poče da gunđa protiv starih žena koje
ne mogu ni da umru a da navlas ne uznemire svoje pretpostavljene; zatim,
umotavši se u jedan debeo šal koji je na brzu ruku dohvatila, zamoli
ukratko gospodina Bambla da je pričeka dok se ne vrati, ukoliko se ništa
osobito ne bi dogodilo. Najzad, naredivši starici da požuri i da se ne vuče
cele noći uza stepenice kao prebijena mačka, iziđe za njom vrlo ljuta i
grdeći celim putem.
Ponašanje gospodina Bambla kad je ostao sam bilo je skoro
neobjašnjivo. Otvorio je orman za posuđe, prebrojao kašičice za čaj,
odmerio težinu mašica za šećer, pažljivo ispitao srebrni sud za mleko da se
uveri da li je od pravoga srebra. A onda, zadovoljivši svoju radoznalost u
tome pravcu, stavio je natraške svoj trorogi šešir na glavu i s najvećom
ozbiljnošću obigrao ravno četiri puta oko stola. Pošto je završio s tom
neobičnom predstavom, ponovo je skinuo šešir i razbaškario se leđima
okrenut vatri, pružajući utisak čoveka koji u mislima vrši popis nameštaja.
 GLAVA XXIV

Govori o veoma beznačajnim stvarima — ali je kratka i možda

ne bez važnosti po dalji tok ove pripovesti.

Starica koja je poremetila mir nastojničine sobe bila je kao stvorena da

bude vesnica smrti. Telo joj je bilo povijeno od godina; ruke i noge su joj
se tresle od slabosti; lice iskrivljeno, krezubo i zgrčeno, pre je ličilo na
nakazni crtež nekog pomahnitalog slikara nego na delo ruku majke Prirode.
Avaj! Od lica koja je priroda stvorila koliko je malo njih ostalo da nas
uveseljava svojom lepotom! Brige i žalosti i lišavanja ovoga sveta
izopačavaju njihove crte kao što izopačavaju i naša srca; i ti tmurni oblaci
se razilaze i ponovo otkrivaju nebesku vedrinu i mir tek kad se strasti
stišaju i zauvek ugase. Svima je poznato da lica pokojnika iako nepomična
i ukočena, ponovo zadobijaju onaj davno zaboravljeni izraz usnulog deteta
kao da se vraćaju u samu zoru svoga života; ponovo postaju tako mirna,
tako spokojna, da oni koji su ih poznavali u njihovom srećnom detinjstvu
sa strahom padaju na kolena pred odrom jer vide anđela na zemlji.
Starica je teturala hodnicima i spoticala se uza stepenice mrmljajući
neke nerazumljive odgovore na grdnje svoje pratilice; i pošto je najzad bila
prinuđena da zastane da bi predahnula, pružila je svetiljku nastojnici i
pošla za njom koliko su joj to snage dopuštale, dok se hitrija nastojnica
doma uputila u pravcu sobe u kojoj je ležala bolesnica.
Bila je to sirotinjska soba u potkrovlju, u dnu koje je čkiljila slaba
svetiljka. Pored postelje je bila neka druga starica, dok je kraj vatre stajao
pomoćnik opštinskog lekara koji je od guščijeg pera deljao sebi čačkalicu.
— Hladno veče, gospođo Korni, — reče taj mladi džentlmen kad
nastojnica naiđe.
— Zaista, gospodine, veoma hladno veče — odgovori nastojnica
svojim najljubaznijim glasom i načini poklon.
— Vaši snabdevači bi trebalo da vam šalju bolji ugalj — reče lekarski
pomoćnik razbijajući zarđalim žaračem grumen uglja koji je tinjao na vatri
— ovime se po ovako hladnoj noći nećete ogrejati.
— Opštinski odbor odlučuje koji će se ugalj kupiti, gospodine, —
odgovori nastojnica. — Najmanje što mogu da učine bilo bi da nas bar
dobro greju, jer naša služba nije laka.
 Razgovor je na ovome mestu prekinula samrtnica svojim ječanjem.
— Ah — reče mladić okrenuvši se licem prema postelji kao da je bio
sasvim zaboravio na bolesnicu — s njom je svršeno, gospođo Korni.
— Svršeno, je li zbilja svršeno, gospodine? — upita nastojnica.
— Bilo bi čudo ako poživi još koji sat — odgovori lekarski pomoćnik
sav obuzet zašiljavanjem svoje čačkalice. — Ceo organizam je popustio.
Spava li, stara?
Čuvarka se naže nad postelju da se uveri i klimnu glavom potvrđujući.
— Onda će u snu verovatno i da izdahne, ako je ne budete
uznemiravali — reče mladić. — Spustite svetiljku na pod. Tu joj neće
smetati.
Čuvarka postupi kao što joj je rečeno odmahujući za to vreme glavom
kako bi time nagovestila da se žena neće tako lako rastaviti s dušom;
učinivši to, ponovo sede na svoje mesto pored druge bolničarke koja se za
to vreme vratila. Nastojnica se, s izrazom nestrpljenja na licu, uvi u svoj
šal i sede na postelju čelo nogu bolesnice.
Lekarski pomoćnik, budući da je završio s deljanjem čačkalice,
namesti se pored vatre i uživao je u tome položaju jedno desetak minuta, a
zatim, kad mu je to verovatno dosadilo, poželeo je gospođi Korni laku noć
i na prstima izašao iz sobe.
Pošto su neko vreme poseđele ništa ne govoreći, dve starice ustadoše s
postelje i čučnuše kraj vatre ispruživši svoje koštunjave ruke da ih ogreju.
Plamen je bacao sablasnu svetlost na njihova zgrčena i zborana lica i još
više isticao njihovu jezivu ružnoću kad one, u tome položaju, počeše da
razgovaraju tihim glasom.
— Je li još što kazala, draga Ana, dok ja nisam bila tu? — upita
starica koja je dovela nastojnicu.
— Nije ni reči izustila — odgovori druga. — Čupala je i grizla mišice
neko vreme, ali ja sam je držala za ruke te se ubrzo primirila. Ona nema
mnogo snage u sebi i brzo sam je savladala. Ja za staru ženu nisam tako
slaba, iako živim na opštinskoj hrani; ne ne!
— Je li popila ono toplo vino što je lekar kazao da treba da uzme? —
upita prva.
— Pokušala sam da joj ga uspem u usta — odgovori druga. — Ali su
joj zubi bili čvrsto stegnuti, i tako je grčevito stegla bocu da sam joj je
jedva istrgla iz ruku. Tako sam ja popila vino; i prijalo mi je!
Bacivši obazriv pogled oko sebe kako bi se uverile da ih niko ne sluša,
dve veštice se šćućuriše još više uz vatru smejući se prigušeno od sveg
srca.
— Sećam se vremena — reče prva od njih — kad je i ona radila to isto
i zbijala zatim razne šale na račun toga.
— Ih, i još kako — odgovori druga — imala je veselu narav. Mnoge je,
mnoge pokojnice ona opremala na onaj svet čisto i lepo kao da su od
voska. Gledala sam ih svojim rođenim očima i dodirivala ih svojim
rođenim prstima isto tako, jer ja sam joj u tome pomagala, i koliko puta.
Govoreći to starica ispruži nad vatru svoje drhtave prste, a zatim ih s
radošću prinese licu i poče njima da pretura po džepovima, izvadi neku
starinsku izanđalu limenu burmuticu, zahvati iz nje nekoliko mrvica
burmuta i stavi ih na ispruženi dlan svoje drugarice, a još i više u svoj
sopstveni. Dok su se one time zabavljale i nastojnica, koja je nestrpljivo
čekala da se samrtnica povrati iz svoga zanosa, isto tako priđe vatri i upita
osorno dokle će da čeka.
— Nećete još dugo, gospođo, — odgovori druga žena gledajući je
odozdo pravo u oči. — Niko od nas neće imati još dugo da čeka na smrt.
Strpljenja, samo strpljenja! Vrlo brzo će ona doći po sve nas.
— Umukni, budalo ishlapela! — obrecnu se nastojnica. — Reci mi ti,
Marta, je li se ona i ranije tako gubila?
— Jeste, često — odgovori prva žena.
— Ali ovo je je poslednji put — dodade druga — to jest samo će još
jednom da se probudi — i to, budite sigurni, gospođo, ne nadugo!
— Nadugo ili nakratko — reče nastojnica naprasito — mene više neće
naći kad se probudi; uzmite se u pamet obe vas da me ponovo ne
uznemiravate zbog kojekakvih gluposti. Nisam ja dužna da prisustvujem
umiranju svih baba u ovoj kući niti hoću to da radim. Upamtite to, vi
matore i bezobrazne veštice. Ako ponovo budete pravile od mene budalu,
ja ću vas brzo izlečiti od toga, viđećete!
Bučno je izlazila na vrata kad je jedan krik dveju žena koje su se bile
okrenule prema postelji navede da se okrene. Samrtnica se bila uspravila u
postelji i pružila ruke prema njima.
— Ko je to? — povika ona muklim glasom.
 — Mir, mir! — reče jedna žena, naginjući se nad nju. — Lezi, lezi!
— Nikad ja živa više neću leći — reče žena otimajući se. — Hoću da
joj kažem. Hodite ovamo! Bliže! Priđite da vam šapnem na uvo.
Grčevito je uhvatila nastojnicu za mišicu i silom je terajući da sedne
na stolicu pored postelje spremala se da progovori, kad, obazrevši se oko
sebe, opazi starice kako se naginju napred goreći od želje da čuju šta će
ona reći.
— Neka iziđu — reče žena kao u snu — brzo! brzo!
Obe starice počeše uglas da kukaju i da jadikuju kako je sirotica već
toliko van sebe da više ne poznaje ni svoje najbolje prijateljice; i nikako
nisu htele da je ostave sve dok ih nastojnica nije izgurala iz sobe,
zaključala vrata imvratila se postelji. Izbačene napolje, starice su udarile u
druge žice i počele da viču kroz ključaonicu kako je stara Sali pijana, što
u stvari nije bilo isključeno, s obzirom na to što je pored umerene količine
opijuma koju joj je propisao lekar bila i pod dejstvom poslednjeg gutljaja
džina s vodom koji su joj, rukovođene dobrotom svoga srca, dale te same
čestite starice iz sopstvenih pobuda.
— A sad, čujte me — progovori glasno samrtnica, naprežući se da
oživi poslednju iskricu snage koja je tinjala u njoj. — U ovoj istoj sobi —
u ovoj istoj postelji — ja sam negovala nekad jednu lepu mladu ženu koja
je dovedena u dom, izubijanih i od pešačenja izranjavljenih nogu koje su
bile sve krvave i pokrivene prašinom. Rodila je jednog dečaka i umrla.
Čekajte da se setim — koje to godine beše!
— Svejedno koje je to godine bilo — reče nestrpljiva nastojnica — pa
šta je bilo s njom?
— Eh, — promrmlja samrtnica padajući ponovo u zanos — šta je s
njom bilo? — Šta je s njom — znam! — Kriknu, žestoko uzdrhta i izdiže
se u postelji dok joj je krv udarila u lice a oči razrogačeno gledale. — Ja
sam je opljačkala, jeste! Još se nije bila ni ohladila kad sam to ukrala!
— Ukrala šta, za ime božje? — uzviknu nastojnica uz pokret koji je
pokazivao kao da hoće da zove u pomoć.
— Ono! — odgovori žena stavljajući ruku nastojnici na usta. — Jedinu
stvar što je imala. Bilo joj je potrebno odelo da se zaštiti od hladnoće i
hrana da ima šta da jede; ali to je sačuvala i držala na grudima. Bilo je
zlato, kažem vam! Čisto zlato koje je moglo da joj spase život!
 — Zlato! — uzviknu nastojnica saginjući se pohlepno nad ženom koja
je ponovo pala u postelju. — Hajde, hajde — reci — šta je s njim? Ko je
bila ta mati? Kad se to dogodilo?
— Stavila mi je u amanet da ga sačuvam — odgovori žena jecajući —
i poverila mi ga je kao jedinom biću koje se nalazilo pored nje. Ja sam ga
u svome srcu bila ukrala čim mi ga je prvi put pokazala kako ga nosi oko
vrata; i ja sam možda kriva i za smrt njenog deteta! Oni bi s njim bolje
postupali da su znali sve to!
— Znali šta? — upita nastojnica. — Govori!
— Dečak je toliko ličio na svoju majku — reče žena gubeći se i ne
odgovarajući na pitanje — da mi to više nikad nije silazilo s pameti kad
sam videla njegovo lice. Jadna devojka! Jadna devojka! A bila je mlada
kao kaplja rose! Umiljata kao jagnješce! Čekajte; nisam gotova. Još nisam
sve kazala, je l’te da nisam?
— Nisi, nisi — odgovori nastojnica naginjući se i pretvorivši se sva u
uvo da bolje čuje reči koje je samrtnica izgovarala sve slabijim i
nerazgovetnijim glasom. — Požuri dok nije dockan!
— Mati — reče žena s još većim naporom nego dotle — mati mi je na
umoru šapnula na uvo da će, ako se dete rodi živo i odraste, možda doći
dan kada ono neće morati da crveni pri pomenu imena svoje jadne majke.
,Oh, bože milostivi’ kazala je sklapajući svoje nežne i izmršavele ruke,
,bilo da bude dečak ili devojčica, nađite mu nekog prijatelja na ovom
nemilosrdnom svetu i sažalite se na jedno siroto, usamljeno dete koje je
ostavljeno na milost i nemilost sudbini!’
— Detinje ime? — upita nastojnica.
— Dali su mu ime Oliver — odgovori žena jedva čujnim glasom. —
Zlato koje sam ukrala bilo je...
— Da, da — šta? — uzviknu nastojnica.
Sva dršćući od pohlepe nagla se nad samrtnicu da čuje njen odgovor,
ali se nesvesno povukla nazad kad se ova, polako i ukočeno, ponovo
uspravila u sedećem stavu; zatim je, grčevito se uhvativši obema rukama
za pokrivač, promrmljala nešto nerazumljivo i pala mrtva na postelju.
— Gotova je! — reče jedna od starica ulazeći žurno u sobu čim su se
vrata otvorila.
— I na kraju krajeva ništa nije kazala — reče nastojnica udaljavajući
se nemarnim korakom.
Dve stare žene su, po svemu sudeći, bile isuviše zauzete svojim
jezivim dužnostima oko pripremanja za ukop da bi ma šta odgovorile;
ostavši same nastavile su da se vrte oko pokojnice.
 GLAVA XXV

U njoj se ova pripovest vraća gospodinu Fejginu i njegovoj družini.

Dok se to događalo u jednom sirotinjskom domu u unutrašnjosti,

gospodin Fejgin je sedeo u jednoj staroj jazbini — u onoj istoj iz koje je
devojka povela Olivera — teško zamišljen nad dimljivom vatrom koja je
jedva tinjala. Na kolenima je držao mehove pomoću kojih je svakako
pokušao da bolje raspali vatru; bio je utonuo međutim u duboke misli i
podnimljen, s bradom oslonjenom na palčeve, rasejano je zurio u zarđalu
rešetku od kamina.
Za stolom iza njegovih leđa sedeli su Vrdalama Prepredenjaković,
gospar Čarli Bejts i gospodin Čitling, svi zaneti igranjem karata; Vrdalama
je igrao protiv gospar-Bejtsa i gospodina Čitlinga. Izraz lica
prvoimenovanog džentlmena, koji je u svakoj prilici odavao osobitu
oštroumnost, bilo je još zanimljivije posmatrati zbog napregnute pažnje s
kojom je pratio tok igre i pokrete ruku gospodina Čitlinga, na koje je s
vremena na vreme, kad se za to ukaže prilika, bacao hitre poglede, mudro
udešavajući svoju igru prema zaključcima do kojih je dolazio
posmatranjem karata svoga suseda. Kako je noć bila hladna, Vrdalama je
držao šešir na glavi, što je uostalom često imao običaj da čini i kad se
nalazi pod krovom. U zubima je imao zemljanu lulu koju je ispuštao samo
za trenutak kad bi našao za potrebno da osveženja radi prinese veliki vrč
koji je stajao pripremljen na stolu pun džina pomešanog s vodom radi
uveseljavanja družine.
Gospar-Bejts je isto tako pažljivo igrao, ali s obzirom na to što je bio
življe prirode nego njegov krasni prijatelj, moglo se primetiti kako se češće
prihvata džina s vodom, i štaviše da sebi dopušta mnogobrojne lakrdije i
neumesne napomene koje nimalo ne priliče jednom ozbiljnom igraču
karata. I zaista, Vrdalama, pozivajući se na njihovo prisno prijateljstvo nije
se ustručavao da svome drugu u više mahova ozbiljno ne prebaci to
neprilično držanje; sve te prekore gospar-Bejts je međutim primio bez
protesta i do krajnosti blagonaklono: jedino što je svoga prijatelja poslao
da ide „do đavola“, ili mu poželeo da slomi vrat, ili ga počastio nekom
prikladnom doskočicom u istome smislu, koja bi u najvećoj meri izazivala
divljenje gospodina Čitlinga. Padalo je u oči da ovaj poslednji džentlmen i
njegov saigrač stalno gube i da ta okolnost ne samo da nije ljutila gospar-
Bejtsa nego ga je štaviše u najvećoj meri zabavljala, toliko da se pri kraju
svakog deljenja bučno smejao i kleo da još nikad u svome mlađanom
životu nije video tako veselu igru.
— Dobio je sve tri partije — reče gospodin Čitling, izduživši lice dok
je vadio pola šilinga iz džepa na prsniku. — Džek, uvek dobijaš. čak i kad
imamo dobre karte. Čarli i ja ne možemo s njima ništa da uradimo.
Suština te primedbe, ili žalostan glas s kojim je ona učinjena, u tolikoj
su meri razdragali Čarlija Bejtsa da je njegov grohotni smeh koji je za
njom došao probudio Jevrejina iz njegovih sanjarija i naveo da ga upita šta
se to desilo.
— Šta se desilo Fejgine! — uzviknu Čarli. — Trebalo je samo da vidiš
partiju. Tom Čitling nije dobio ni jednu jedinu igru, a još sam ja s njim
igrao protiv Vrdalame.
— Pa dabome! — reče Jevrejin iskezivši zube, što je dovoljno jasno
pokazivalo da mu nije nimalo teško da razume šta je razlog tome. —
Pokušaj opet, Tome; pokušaj opet.
— Hvala lepo, imali smo dovoljno, Fejgine, — odgovori gospodin
Čitling. — Meni je dosta. Ovoga Vrdalamu toliko bije sreća da se protiv
njega ništa ne može.
— He, he! Sinko moj, — odgovori Jevrejin — ujutru moraš veoma
rano da poraniš ako misliš da nadigraš Vrdalamu.
— Ujutru! — uzviknu Čarli Bejts. — Moraš još dan pre toga da se
potkuješ i da staviš po jedan durbin na svako oko i još lornjon na leđa ako
misliš s njim da iziđeš na kraj.
Gospođin Dokinz je primio te ljubazne pohvale s mnogo filozofske
mirnoće i ponudio je svakome od prisutne gospode da im, uz opkladu od
po jednog šilinga za svako vučenje, isprve izvuče koju god kartu sa slikom
zažele. Pošto tu ponudu niko nije prihvatio, a lulu je za to vreme već bio
ispušio, počeo je da se zabavlja time što je po stolu crtao plan tamnice u
Njugetu komadićem krede kojim je dotle beležio brojeve prilikom
kartanja; za sve to vreme zviždao je da čoveku uši zagluhnu.
— Što si se tako snuždio, Tomi! — upita Vrdalama prekidajući time
naglo dugi tajac koji je dotle vladao i obraćajući se gospodinu Čitlingu. —
Šta misliš, o čemu on sad misli, Fejgine?
— Otkud ja to mogu da znam, sinko? — odgovori Jevrejin obzirući se
oko sebe dok je sklapao mehove. — Verovatno o svojim gubicima; ili
kako bi malo skočio do svog kraja iz kojeg tek što je došao, a? Ha, ha!
Jesam li pogodio, sinko?
— Ni blizu — odgovori Vrdalama ne dopuštajući gospodinu Čitlingu
koji se spremao da odgovori da dođe do reči. — Šta bi ti rekao, Čarli?
— Ja bih rekao — odgovori gospar-Bejts iskezivši se — da je bio
neobično ljubazan prema Betsi. Pogledajte ga kako je pocrveneo! O, ljudi!
Pa to je nešto neviđeno! Tomi Čitling se zaljubio! Oh, Fejgine, Fejgine, što
je to smejurija!
Potpuno savladan saznanjem da je gospodin Čitling postao žrtvom tog
nežnog osećanja, gospar-Bejts se sruči na svoju stolicu s tolikom žestinom
da je izgubio ravnotežu i stropoštao se na pod (događaj koji ni ukoliko nije
umanjio njegovo dobro raspoloženje), gde je ostao ležeći koliko je dug sve
dok ga smeh nije prošao, a onda je zauzeo svoj raniji položaj i počeo
ponovo da se kikoće.
— Ne obraćaj pažnju na njega, sinko — reče Jevrejin namigujući na
gospodina Dokinza i lako lupnuvši gospar-Bejtsa vrhom mehova u znak
ukora. — Betsi je krasna devojka. Drži se nje, Tomi. Drži se nje.
— Hteo sam samo reći, Fejgine, — odgovori gospodin Čitling sav
crven u licu — da se sve to ovde nikoga ne tiče.
— Razume se, razume se — odgovori Jevrejin. — Čarli voli da govori
koješta. Ne obziri se na njega, sinko; ne obziri se na njega. Betsi je krasna
devojka. Radi ono što ti ona kaže, Tome, i obogatićeš se.
— Pa ja i radim ono što mi ona kaže — odgovori gospodin Čitling, —
da nisam poslušao njen savet, ne bih ni dospeo u vodenicu. Ali to je ispao
dobar posao za tebe, zar ne Fejgine? A šta je to šest nedelja s one strane
brave? Do toga jednom mora doći, pre ili posle, i kad je već tako, onda
bolje što je bilo zimi kad se čoveku i inače mnogo ne šeta ulicama; je li
tako, Fejgine?
— O, svakako, sinko moj, — odgovori Jevrejin.
— I ne bi imao ništa protiv kad bi ti se to ponovo dogodilo, Tome, zar
ne, — upita Vrdalama namigujući na Čarlija i na Jevrejina — ako se samo
Betsi ne izlaže nikakvoj opasnosti?
— Mislim da ne bih — odgovori Tom ljutito. — Eto vam. Aha! I voleo
bih da znam ko bi to još mogao da kaže, a, Fejgine?
 — Niko, sinko moj, — odgovori Jevrejin — niko živi, Tome. Ne znam
da li bi sem tebe to ijedan od njih učinio; ne bi nijedan, sinko, veruj mi.
— Ja sam mogao lako da se izvučem da sam nju odao; zar nisam
mogao, Fejgine! — srdito je nastavljao jadni, izigrani glupan. — Trebalo je
samo jednu reč da kažem, i ona bi bila gotova; zar nije tako, Fejgine?
— Imaš potpuno pravo, sinko, — odgovori Jevrejin.
— Ali ja nisam ni reči rekao, je li tako, Fejgine? — upita Tom nižući
pitanje za pitanjem s velikom brbljivošću.
— Ne, ne, razume se — odgovori Jevrejin — ti si isuviše veliki junak
da bi to učinio. Malo isuviše veliki junak, sinko!
— Možda sam — odgovori Tom gledajući oko sebe — a ako i jesam,
čega u tome ima smešnog, a Fejgine?
Jevrejin, opazivši da se gospodin Čitling veoma uzrujao, pohita da ga
uveri kako mu se niko ne podsmeva; i da bi mu dokazao kako je društvo
ozbiljno, pozvao se na gospar-Bejtsa, glavnog napadača. Po nesreći,
međutim, Čarli, koji je bio zaustio da odgovori kako nikad u životu nije
bio ozbiljniji, nije bio u stanju da obuzda jedan nastup tako grohotnog
smeha da je uvređeni gospodin Čitling bez ikakvih daljih obzira skočio i
zamahnuo pesnicom na njega. Čarli je vešto izbegao udarac i tako je dobro
izabrao trenutak da se sagne da je pesnica tresnula u grudi veseloga starog
gospodina, od čega se on zateturao i stigao čak do zida, gde se zaustavio
ne mogući da povrati dah, dok ga je gospodin Čitling posmatrao sav
preneražen od straha.
— Pst! — uzviknu Vrdalama u tom trenutku. — Čuo sam zvonce. — I
uzevši svetiljku tiho pođe uza stepenice.
Zvonce je ponovo zazvonilo, s izvesnim nestrpljenjem, dok je društvo
ostalo u mraku. Ubrzo zatim Vrdalama se ponovo pojavi i šapnu Fejginu
nešto tajanstveno na uvo.
— Šta! — uzviknu Jevrejin. — Sam?
Vrdalama klimnu potvrdno glavom i zaklanjajući rukom plamen sveće
nemim pokretom dade potajno znak Čarliju Bejtsu da bi zasad trebalo da
prekine sa svojim šalama. Pošto je izvršio tu prijateljsku dužnost upro je
oči u Jevrejina očekujući njegova dalja naređenja.
Starac je grizao svoje požutele prste i razmišljao nekoliko trenutaka;
lice mu se smračilo kao da je slutio neko zlo i kao da se boji da ne čuje
najgore. Najzad podiže glavu.
— Gde je on? — upita.
Vrdalama pokaza prstom na sprat iznad njih i učini pokret kao da se
sprema da iziđe iz sobe.
— Da, — reče Jevrejin odgovarajući na nemo pitanje — dovedi ga
ovamo. Pst! Mir, Čarli! Polako, Tome! Gubite se, gubite se!
To kratko naređenje upućeno Čarliju Bejtsu i njegovom doskorašnjem
protivniku bilo je bez protesta i smesta izvršeno. Po njihovom odlasku
nastala je mukla tišina koju je prekinuo tek Vrdalama koji je sišao niza
stepenice noseći svetiljku u ruci i u pratnji jednog čoveka u gruboj
radničkoj bluzi. Taj čovek, pošto je bacio uznemiren pogled po sobi, odvio
je veliku maramu koja mu je skrivala donji deo lica i pokazao potpuno
potamnelo neumiveno i neobrijano lice lepotana Tobija Krekita.
— Kako si, Fejgine? — upita taj hvale dostojni džentlmen klimnuvši
glavom Jevrejinu. — Gurni ovu maramu u moj šešir, Vrdalamo, da znam
gde ću je naći kad dođem na robiju, jer su danas takva vremena nastala!
Bićeš ti sila obijač koji će da pomrači slavu nas starih.
Dok je to govorio, skinuo je radničku bluzu, omotao je sebi oko pasa,
primakao stolicu vatri i podigao noge na ogradu od kamina.
— Pogledaj, Fejgine, — reče pokazujući žalostivo na svoje
posuvraćene čizme — nisu čišćene ni mazane već toliko dana tako mi
Jupitera! Ma ne gledaj me tako, čoveče. Sve u svoje vreme. Ne mogu da
vodim poslovne razgovore dokle god se dobro ne potkrepim i ne okvasim
grlo; nego daj ono od čega se živi, te da se kao čovek najedem prvi put
posle tri dana!
Jevrejin dade znak Vrdalami da iznese na sto šta ima za jelo, i sam se
posadi preko puta razbojnika čekajući da ovaj blagoizvoli odrešiti jezik.
Sudeći po njegovom držanju, Tobiju se nije nimalo žurilo da otpočne
razgovor. U prvi mah Jevrejin se zadovoljio time da strpljivo posmatra
njegov izraz lica, kao da želi da iz njega odgonetne kakve vesti donosi; ali
uzalud. Izgledao je umoran i iscrpen, no njegovo je lice izražavalo onu istu
smirenost i spokojstvo kojima se uvek odlikovalo i na njemu je kroz
prljavštinu i bradu još blistao neoštećen onaj izveštačeni osmeh
samozadovoljnog lepotana Tobija Krekita. Jevrejin je goreći od
nestrpljenja očima pratio svaki zalogaj koji je on stavljao u usta, mereći
pritom sobu uzduž i popreko, van sebe od uzbuđenja. Sve to nije ništa
pomagalo. Tobi je nastavljao da jede s krajnjom ravnodušnošću dokle god
nije utolio potpuno svoju glad, a onda, pošto je naredio Vrdalami da iziđe
zatvorio je vrata, pomešao u čaši rakiju s vodom i pripremao se da
otpočne razgovor.
— Prvo i prvo, dragi moj Fejgine... — poče Tobi.
— Čujem, čujem! — upade mu u reč Jevrejin privlačeći svoju stolicu.
Gospodin Krekit zastade da povuče gutljaj rakije pomešane s vodom i
da izjavi kako je džin odličan; zatim, podigavši noge na nisku ogradu od
kamina tako da su mu čizme došle u visinu očiju, on bez žurbe nastavi: —
Prvo i prvo, dragi moj Fejgine, — reče razbojnik — kako je Bil?
— Šta! — ciknu Jevrejin skočivši sa stolice.
— Valjda ne misliš reći... — poče Tobi prebledevši.
— Šta valjda ne mislim! — dreknu Jevrejin lupajući besno nogom o
pod. — Gde su oni? Sajks i dečak! Gde su? Šta je s njima? Gde se kriju?
Zašto nisu došli ovamo?
— Pohara nije uspela — reče Tobi pokunjeno.
— To znam — odgovori Jevrejin izvlačeći novine iz džepa i
pokazujući prstom na njih. — Šta ima još?
— Pucali su i ranili dečaka. Mi smo kidnuli preko polja s njim između
sebe; bežali smo koliko nas noge nose preko vrzina i jarkova. Oni su pošli
u poteru za nama. Grom i pakao! Ceo kraj se bio digao na noge, a i psi su
nas gonili.
— Šta je s dečakom? — upita Jevrejin prigušenim glasom.
— Bil ga je bio uprtio na leđa i leteo je kao vetar. Zastali smo da ga
zajedno ponesemo; glava mu je klonula i bio se ohladio. Oni su nam bili za
petama; spasavaj se ko može, i što dalje od vešala! Klisnuli smo svak na
svoju stranu, a detence smo ostavili u jednom jarku. Ili je živ ili mrtav, to
je sve što znam o njemu.
Jevrejin više ništa nije hteo da čuje; samo je iz sveg glasa zakukao,
uhvatio se za kosu i izleteo iz sobe i iz kuće na ulicu.
 GLAVA XXVI

U njoj na pozornicu stupa jedna tajanstvena ličnost i u njoj se iznose

i mnoge druge stvari u tesnoj vezi s ovom pripovesti.

Starac je već bio stigao do uličnog ugla, a još se nije oporavio od

udarca koji mu je zadao izveštaj Tobija Krekita. Ni ukoliko nije usporio
svoj neuobičajeno brzi hod; neprestano je grabio napred jureći kao
izbezumljen, dokle god ga iznenadna pojava jednih kola u punom trku i
krici prolaznika koji su videli da je u opasnosti nisu trgli i vratili ga na
pločnik. Izbegavajući koliko je god mogao sve glavnije ulice i šunjajući se
samo kroz sporedne sokačiće i prolaze, izbio je najzad na Snou-Gil. Tu je
još više ubrzao korak i usporio je tek kad je zašao u jedno dvorište gde je,
valjda smatrajući da je kod svoje kuće, počeo po svome običaju da vuče
noge i kao slobodnije da diše.
Blizu mesta na kome se stiču Snou-Gil i Hoborn-Nil otvara se, s desne
strane kad se dolazi iz grada, jedna uzana i sumorna uličica koja vodi u
pravcu Safron-Hila. U njenim prljavim dućanima prodaju se čitave hrpe
polovnih svilenih džepnih marama svih veličina i svih boja, pošto te
dućane drže trgovci koji ih kupuju od džeparoša. Stotinama takvih marama
je lepršalo sa eksera na spoljašnjoj strani izloga ili visilo na vratima, a i
police u unutrašnjosti dućana bile su prepune iste robe. Iako sasvim mala,
uličica Fild-Len ima svoga berberina, svoju kafanu, svoju pivnicu i svoju
radnju s prženom ribom. Ona je trgovačka kolonija za sebe — glavno
stovarište predmeta dobavljenih putem sitnih krađa, koje u rano jutro i kad
se spusti mrak posećuju ćutljivi trgovci koji zaključuju svoje poslove po
mračnim sobičcima iza dućana i koji isto tako tajanstveno iščezavaju kao
što su se i pojavili. Tu starinari, krpači i trgovci ritama iznose svoju robu
na vidik da njome primame kradljivca nasitno; tu su radnje sa starim
gvožđem i kostima i gomile plesnivih otpadaka od vunenih i pamučnih
tkanina istrulelih po nečistim i mračnim podrumima.
Takvo je bilo mesto u koje se Jevrejin uputio. Posuknuli i sivi
stanovnici te ulice dobro su ga poznavali, jer su mu svi oni, bilo da su što
kupovali ili prodavali, prijateljski klimali glavom dok je prolazio.
Odgovarao je na njihove pozdrave isto tako ljubazno, ali se ni s kim nije
upuštao u razgovor sve dok nije stigao do drugog kraja ulice, gde je zastao
i oslovio jednog trgovca veoma sitnoga rasta, koji se sav skupio u jednu
dečju naslonjaču i pušio lulu pred vratima svoje radnje.
— Zaista, gospodine Fejgine, dovoljno je da vas čovek vidi pa da mu
prođe zapaljenje očiju! — reče taj poštovanja dostojni trgovac u odgovor
na Jevrejinovo pitanje kako je sa zdravljem.
— Kod vas je malo isuviše toplo, Liveli, — reče Fejgin podižući obrve
i prekrstivši ruke na grudi.
— Eh, slušao sam ja i ranije dosta puta takve žalbe — odgovori
trgovac — ali se ubrzo rashladi; ne nalazite li vi da je tako?
Fejgin klimnu glavom u znak odobravanja. Pokazujući prstom u pravcu
Safron-Hila upita da li je neko sinoć tamo navraćao.
— Kod Ćope? — upita čovek.
Jevrejin klimnu potvrdno glavom.
— Čekajte da se prisetim — nastavi trgovac razmišljajući. — Da,
dolazilo ih je jedno petoro-šestoro, koliko ja znam. Ne sećam se da je vaš
prijatelj bio među njima.
— Šta, Sajks nije došao? — upita Jevrejin razočarano.
— Ovome sudu nije poznato, — kao što kažu ljudi od zakona —
odgovori čovečuljak odmahujući glavom i gledajući začuđeno i prepredeno
u isti mah. — Jeste li doneli večeras nešto za mene?
— Za večeras ništa — odgovori Jevrejin i pođe dalje.
— Hoćete li do Ćope, Fejgine? — povika čovečuljak dozivajući ga. —
Pričekajte! I ja ću donde s vama da skoknem!
Ali kako je Jevrejin, osvrnuvši se, mahnuo rukom dajući mu na znanje
da više voli da ostane sam i kako se uz to čovečuljak s velikom mukom
iskobeljao iz naslonjače — krčma kod Ćope tom prilikom nije imala sreću
da uživa u prisustvu gospodina Livelija. Kad je najzad uspeo da stane na
noge, Jevrejin je bio iščezao, te se gospodin Liveli, pošto se bezuspešno
propinjao na prstima u nadi da ga ugleda, ponovo uvukao u malu
naslonjaču i izmenivši sa gospođom iz dućana preko puta jedan znak
glavom koji je izražavao sumnju pomešanu s nepoverenjem, nastavio je
veoma zabrinuto da puši na lulu.
Krčma kod „Tri hroma đavola“ ili bolje „Kod Ćope“, pod kojim je
nazivom ova ustanova bila opštepoznata njenim gostima, jeste ona ista
krčma u kojoj smo već sreli gospodina Sajksa i njegovog psa. Pošto je
čoveku za šankom dao izvestan znak, Fejgin je pošao pravo uza stepenice,
otvorio vrata jedne prostorije i nečujno se ušunjao unutra, brižno
razgledajući levo i desno oko sebe i zaklanjajući oči rukom kao da nekoga
naročito traži.
Prostoriju su obasjavale dve petrolejske svetiljke čija se svetlost
spolja nije mogla videti jer su je zaklanjali okovani prozorski kapci i
debele izbledele crvene zavese. Tavanica je bila premazana crnkastom
bojom kako se na njoj ne bi zapažala čađ od petroleja, a vazduh je bio
tako pun gustoga duvanskog dima da je čovek koji uđe spolja u prvi mah
jedva mogao da se snađe. Postepeno, međutim, ukoliko je dim izlazio kroz
otvorena vrata, mogla se zapaziti jedna gomila glava, onako isto zbrkana
kao i žagor glasova koji bi čoveka zapahnuo pri ulasku; i ukoliko bi se
oko više privikavalo na taj prizor, posetilac je postepeno postajao svestan
da pred sobom ima veliko društvo, muško i žensko, okupljeno oko
dugačkog stola, u čijem je začelju bio predsednik skupa s čekićem u ruci
kao oznakom svoga dostojanstva; za to vreme je u drugom udaljenom kutu
prostorije sedeo za razdešenim klavirom jedan svirač od zanata
modrikastog nosa i lica uvezanog maramom zbog zubobolje.
U trenutku kad se Fejgin nečujno uvukao u dvoranu, čovek za
klavirom je prevlačio prstima preko dirki spremajući se da nešto odsvira,
na šta su svi prisutni graknuli da žele da čuju pesmu. Pošto se graja
utišala, jedna devojka je počela da uveseljava društvo pevajući neku
baladu od četiri strofe, dok je pratilac posle svake otpevane strofe
ponavljao na klaviru celu melodiju što je bučnije mogao. Kad je s tim bilo
gotovo, predsednik je održao zdravicu, a zatim su se dvojica umetnika,
jedan s leve a drugi s desne strane predsednika, dobrovoljno prijavili da
otpevaju nešto u duetu, što su i učinili na veliko zadovoljstvo i pljesak
prisutnih.
Zanimljivo je bilo posmatrati neka lica koja su osobito padala u oči u
tome skupu. Tu je na prvom mestu bio sam predsednik (sopstvenik
radnje), jedan grub i neotesan čovek, krupan i snažan, koji je za vreme
pevanja prevrtao i kolutao očima u svim pravcima i, dajući utisak čoveka
koji se sav predao muzici, budno motrio na sve što se dešava i pratio
svaku reč koja se izgovori — a imao je oštro i oko i uvo. Kraj njega su
bili pevači koji su s ravnodušnošću ljudi od zanata primali čestitke od
prisutnih, ali u naknadu za to veoma revnosno prihvatali desetak čaša
groga koje su im pružili njihovi najoduševljeniji slušaoci; na njihovim
licima su se ogledali skoro svi poroci u skoro svim stupnjevima i oni su
svojom krajnjom odvratnošću neodoljivo privlačili pažnju posmatrača. Svi
stepeni podmuklosti, surovosti i pijanstva mogli su se videti tu u svojim
najstrašnijim oblicima. A što se žena tiče, s lica nekih među njima kao da
je nestajao i poslednji trag mladalačke svežine u trenutku dok ih gledate,
druge su bile izgubile svako obeležje ženstvenosti i njihova lica su
predstavljala samo gnusne maske razvrata i zločina — neke među njima
bile su još devojke, druge tek mlade žene u cvetu života — i one su
sačinjavale najmračniji i najtužniji deo ove žalosne slike.
Dok se sve to zbivalo, Fejgin je, nimalo uzbuđen, žudno prelazio
pogledom s lica na lice, ali očigledno ne nalazeći onoga koga je tražio.
Uspevši najzad da privuče pogled čoveka koji je zauzimao predsedničko
mesto, neprimetno mu je klimnuo glavom i izišao iz sobe isto onako tiho
kao što je i ušao u nju.
— Čime vam mogu biti na usluzi, gospodine Fejgine? — upita čovek
pošto je izišao za njim do stepeništa. — Hoćete li u naše društvo? Svima
će biti vrlo milo.
Jevrejin nestrpljivo odmahnu glavom i prošapta: — Je li on tu?
— Nije — odgovori čovek.
— A ima li kakvih vesti od Barnija? — upita Fejgin.
— Nikakvih — odgovori vlasnik krčme „Kod Ćope,“ pošto je to bio
on. — On neće da se pojavi dokle god se sve ne smiri. Sve mi se čini da
su oni tamo nešto nanjušili, te ako se samo makne, odmah će pasti u
klopku. Barni je u potpunoj sigurnosti jer bih ja inače već čuo o njemu.
Kladio bih se da se Barni lepo snašao. Pustite vi samo njega.
— Hoće li on večeras dolaziti ovamo? — upita Jevrejin udarajući
glavom na zamenicu kao i pre toga.
— Mislite na Monksa? — upita vlasnik krčme oklevajući.
— Pst! — reče Jevrejin. — Da.
— Svakako — odgovori čovek vadeći zlatan sat iz džepa — trebalo je
već da je stigao. Ako hoćete da pričekate desetak minuta, on će ...
— Ne, ne — reče Jevrejin užurbano kao da mu je laknulo što te
ličnosti još nema, ma koliko da je inače želeo da je vidi. — Recite mu da
sam dolazio ovamo da ga nađem i da treba večeras da dođe k meni. Ne,
bolje sutra. S obzirom na to što nije ovde, imaće vremena i sutra.
 — Dobro! — reče čovek. — I to je sve?
— Zasad više ni reči — odgovori Jevrejin silazeći niza stepenice.
— Čujte — reče krčmar naginjući se preko ograde i govoreći
promuklim šapatom — sad je odlična prilika da napravimo pazar! Filip
Beker je kod mene i tako pijan da bi i dete moglo da radi s njim šta hoće.
— Je li! Ali još nije došlo vreme za Fila Bekera — reče Jevrejin
gledajući naviše. — Fil će nam trebati još za nešto pre no što se s njim
rastanemo; nego vratite se vi u društvo, dragi moj, i recite im neka se samo
vesele — dok mogu. Ha! ha! ha!
Posle starca se zasmeja i vlasnik krčme, a zatim se vrati svojim
gostima. Čim je Jevrejin ostao sam njegovo lice ponovo dobi svoj raniji
uznemiren i zabrinut izraz. Posle kraćeg razmišljanja on pozva jedna kola i
naredi kočijašu da ga vozi u pravcu Batnal-Grina. Sišao je s kola jedno
četvrt milje ispred stana gospodina Sajksa i ostatak puta prevalio pešice.
— A sad, — promrmlja Jevrejin dok je kucao na vrata — kao da se
ovde nešto kuva, ja ću to saznati od tebe, ’tičice moja, ma koliko da si
vidra.
Gazdarica mu reče da je devojka u svojoj sobi. Fejgin se tiho pope uza
stepenice i uđe ne kucajući. Devojka je bila sama; glava joj je ležala na
stolu a kosa joj je bila sva razbarušena.
— Napila se — pomisli Jevrejin hladno — ili je možda samo tišti neki
jad.
Dok su mu te misli prolazile kroz glavu, starac se okrenuo da zatvori
vrata, ali taj šum probudi devojku. Gledala ga je pravo u lukavo lice kad
ga je upitala ima li čega novog i dok joj je on pričao o tome kako se
proveo Tobi Krekit. Kad je završio, ona ponovo klonu i obori glavu na sto,
ali ne reče ništa. Nestrpljivo je odgurnula sveću i jednom ili dvaput je
povukla nogama po podu dok je grozničavo menjala položaj, ali to je bilo
sve.
Dok je trajao taj tajac Jevrejin se nespokojno obazirao po sobi kao da
želi sebe da uveri kako nema nikakvog znaka da se Sajks krišom vratio.
Očigledno zadovoljan tim ispitivanjem nakašljao se dva tri-put, pokušao
da otpočne razgovor, ali devojka na njega nije obraćala ni najmanje pažnje.
Učinio je najzad još jedan pokušaj i trljajući ruke rekao svojim
najpomirljivijim glasom:
 — A šta misliš, čedo moje, gde li bi sad Bil mogao biti?
Devojka kroz jecanje jedva razumljivo odgovori kako ne zna, a sudeći
po prigušenom glasu izgledalo je da plače.
— A i mali isto tako — reče Jevrejin naprežući vid ne bi li opazio i
najmanju promenu na njenom licu. — Siroto detence! Ostavljeno u jarku,
Nensi; pomisli samo!
— Detetu je — reče devojka podižući odjednom glavu, — bolje tamo
gde se sad nalazi nego među nama; i ako samo iz toga neće proizići
nikakvo zlo, po Bila, ja bih volela da on i umre u jarku i da mu tamo
istrunu njegove mlađane kosti.
— Šta! — uzviknu Jevrejin sav zaprepašćen.
— Jeste, volela bih — odgovori devojka gledajući ga pravo u oči. —
Bila bih srećna da ga više nikad ne vidim i da znam da je najgore prošlo.
Ne mogu da ga podnesem u svojoj blizini. Samo njegovo prisustvo čini da
mrzim samu sebe i sve vas.
— Pih! — reče Jevrejin prezrivo. — Ti si pijana.
— Pijana? — uzviknu devojka ogorčeno. — Nisi ti kriv ako sam
trezna! Ti bi rado uvek hteo da ja budem pijana, izuzev u ovome trenutku
— ne dopada ti se što sam rđavo raspoložena, je li?
— Ne! — odgovori Jevrejin besno. — Ne dopada mi se.
— E pa onda me oraspoloži! — odgovori devojka smejući se.
— Da te oraspoložim! — ciknu Jevrejin izvan sebe od gneva zbog
neočekivane upornosti devojke i muke što ih je podneo te noći. — I
oraspoložicu te! — Slušaj, propalico jedna. Slušaj mene koji s dve reči
mogu da zadavim Sajksa onako isto sigurno kao da mi se u ovome
trenutku njegov bikovski vrat nalazi među rukama. Ako se vrati bez
dečaka, ili ga pusti da pobegne, ili mi ga ponovo ne dovede bilo živog ili
mrtvog — onda bolje da ga sama ubiješ ako želiš da ga spaseš vešala. I to
učini čim kroči u ovu sobu, inače pazi, jer će biti dockan!
— Šta sve to treba da znači? — uzviknu devojka i nehotice.
— Šta treba da znači? — nastavi Fejgin razjareno. — Kad meni taj
dečak vredi nekoliko stotina funti, treba li ja tu srećnu priliku i sigurnu
dobit da upropastim zbog ćefa nekolicine pijandura kojima mogu da
presečem grkljan kao vrapcima! I da se vežem za jednog razbojnika koji
neće a može da, da ...
 Sav zadihan starac je tražio reč koja mu je nedostajala, i u istome
trenutku zaustavi bujicu gneva koja je iz njega izbijala i potpuno se umiri.
Čas pre toga je stisnutim pesnicama mlatarao po vazduhu, oči su mu bile
razrogačene a lice pomodrelo od besa; sad je međutim sedeo zgrčen u
naslonjači, cvokotao i drhtao od straha da u ljutini nije sam odao svoju
mračnu nameru. Posle kraćeg ćutanja osmelio se i pogledao u devojku.
Malo kao da se umirio kad je video da je u onom isto utučenom položaju
u kome ju je zatekao i kad je došao.
— Nensi, čedo moje! — zamumla Jevrejin svojim uobičajenim glasom.
— Valjda se ne ljutiš na mene?
— Nemoj me više mučiti, Fejgine! — odgovori devojka podižući
malaksalo glavu. — Ako Bil nije uspeo ovoga puta uspeće drugi put. On
je za tvoj račun svršio dosta dobrih poslova i ubuduće će svršiti još i više
kad bude mogao; a kad ne mogne, neće — te nemoj da više gubimo reči
oko toga.
— A šta ćemo s tim dečakom, čedo moje? — upita Jevrejin tarući
nervozno dlanove jedan o drugi.
— Dečak mora da bude iste sudbine kao ostali — prekide ga Nensi
žurno — a ja ti ponovo kažem kako se nadam da je mrtav i spasen od svih
zala pa i onih koja dolaze s tvoje strane — to jest, ako Bil uspe da se
spase. A kad se Tobi izvukao onda će sigurno i Bil, jer Bil vredi koliko
dva Tobija.
— A u vezi s onim što ti rekoh, čedo moje? — reče Jevrejin uperivši u
nju svoj ispitivački pogled.
— Ako želiš ma šta da preduzmem, sve mi to moraš još jednom
ponoviti — odgovori Nensi — a i onda bolje bi bilo da to ostaviš za sutra.
Za jedan časak si me rastresao, ali sad sam ponovo nesposobna da mislim.
Fejgin joj postavi još nekoliko drugih pitanja, sve u istoj nameri da
sazna je li ona razumela njegove neoprezne nagoveštaje; ali Nensi je na
postavljena pitanja odgovarala tako otvoreno i neposredno i pokazivala se
sem toga tako ravnodušna prema njegovim ispitivačkim pogledima da je
on učvrstio svoje prvobitno mišljenje o njoj, naime — da je pod uticajem
alkohola. Nensi je zaista bila sklona piću, toj slabosti veoma čestoj među
Jevrejinovim ženskim pitomcima i koja je u njihovoj ranoj mladosti pre
podsticana nego obuzdavana. Njena neuredna spoljašnost i jak zadah
rakije koji se osećao u sobi u najvećoj meri su potvrđivali tačnost
Jevrejinove pretpostavke, i kad je ona, pošto se u jednom trenutku bila
razgoropadila kao što je gore opisano, ponovo zapala prvo u mrtvilo a
zatim u neko čudno raspoloženje u kome je čas plakala a čas od
razdraganosti klicala: — Drž’mo se, ne dajmo se! — i puštala svakojake
druge pokliče — gospodin Fejgin se, imajući znatnog iskustva u tim
stvarima, uverio na svoje veliko zadovoljstvo da je Nensi zaista treštena
pijana.
Kad mu je, zahvaljujući tome otkriću, pao teret s duše, i pošto je
ispunio, dvostruki zadatak koji je sebi postavio, naime da obavesti
devojku o onome što je čuo te večeri kao i da se sopstvenim očima uveri
da se Sajks nije vratio, gospodin Fejgin se uputio kući ostavljajući svoju
mladu štićenicu da i dalje spava s glavom na stolu.
Bio je oko jedan sat po ponoći. Napolju je vladao mrak i ciča zima, te
on ubrza korak. Oštar vetar koji je brisao ulicama kao da je s njih, zajedno
s prašinom i blatom, očistio i sve prolaznike, jer je na njima bilo malo
ljudi, a i ti su po svemu sudeći hitali da što pre stignu svojim kućama.
Vetar je međutim duvao Jevrejinu pravo u leđa i nosio ga, a on se tresao i
drhtao pri svakom jačem njegovom naletu koji bi ga zahvatio i grubo gonio
napred. Stigao je do ugla svoje ulice i već je preturao rukom po džepu
tražeći ključ od vrata, kad se neka mračna prilika pojavi iz jednog
zasvođenog ulaza koji je ležao u dubokoj senci i koja mu, prešavši ulicu,
neopaženo priđe.
 — Fejgine! — prošapta mu jedan glas na samo uvo.
— Ah, — uzviknu Jevrejin okrenuvši se hitro — je li to ...
— Da! — prekide ga nepoznati. — Dreždim ovde već čitava dva sata.
Gde si bio koga đavola dosad?
— Radio sam za tebe, mili moj, — odgovori Jevrejin gledajući
uznemireno svoga prijatelja i usporavajući hod dok je govorio. — Zbog
tebe sam celu noć van kuće.
— O, pa razume se! — reče nepoznati zastavši naglo i gledajući
uznemireno u svog sagovornika.
Jevrejin odmahnu glavom i spremajući se da odgovori kad stranac,
prekinuvši ga, pokaza u pravcu kuće pred koju su za to vreme bili stigli,
napominjući kako će biti bolje ako mu ono što ima da kaže ispriča pod
krovom, pošto mu se krv sledila od dugog stajanja a i vetar ga je skroz
probio.
Fejgin je davao utisak čoveka koji bi se rado izvinio kako mu je
nezgodno da u to pozno doba prima posetioce, i zbilja, promrmljao je nešto
o tome kako u kući nema nimalo vatre; ali je njegov pratilac ponovio svoj
zahtev na tako odlučan način da je on otključao vrata i zamolio ga da ih
tiho zatvori dok on donese sveću.
— Ovde je mračno kao u grobnici — reče čovek učinivši nekoliko
koračaja. — Požuri s tom svećom!
— Zatvori vrata, — doviknu mu Fejgin prigušenim glasom s drugog
kraja hodnika. Dok je on to govorio, vrata su se s treskom zalupila.
— Nisam ja za to kriv — reče nepoznati pipajući svoj put po mraku.
— Vetar ih je zalupio ili su se sama zatvorila; jedno ili drugo. Požuri s tom
svećom inače ću vrat da slomim u ovoj prokletoj rupčagi.
Fejgin nečujno siđe niz kuhinjske stepenice. Posle kraćeg vremena
vrati se s upaljenom svećom i s vešću da Tobi Krekit spava dole u zadnjoj
odaji, a dečaci u sobi spreda. Pošto je dao znak čoveku da pođe za njim,
pošao je uza stepenice.
— Možemo i ovde da porazgovaramo, mili moj, — reče Jevrejin
otvarajući jedna vrata na prvome spratu — no kako na kapcima ima rupa a
mi našim susedima nikad ne pokazujemo svetlost, ostavićemo sveću na
stepeništu. Tako!
Rekavši to, Jevrejin se saže i stavi sveću na poslednji stepenik, upravo
prema vratima. Pošto je s tim završio, uveo je svoga gosta u odaju u kojoj
je od nameštaja bila samo jedna rasklimatana naslonjača i neki star
nepokriven divan koji je stajao iza vrata. Stranac se bacio na njega s
izrazom umornog čoveka, a kako je Jevrejin privukao naslonjaču divanu,
dvojica ljudi je sedelo lice u lice jedan prema drugome. Nije bilo potpuno
mračno pošto su vrata delimično bila otvorena, te je sveća spolja slabim
zracima osvetljavala suprotan zid.
Neko vreme su razgovarali šapatom. Iako se od njihovog razgovora
ništa nije dalo razabrati sem po koja reč ovde-onde, pažljivom posmatraču
je lako moglo da padne u oči kako se Fejgin brani od nekih primedaba
koje mu stavlja nepoznati i kako je ovaj poslednji u stanju velike
uzrujanosti. Tako su oni proveli jedno četvrt sata, a možda i više, kad
Monks — kojim je imenom Jevrejin oslovljavao nepoznatoga više puta u
toku ove noći — reče, podižući malo glas:
— Ponovo ti kažem da je stvar rđavo smišljena. Zašto ga nisi zadržao
ovde sa ostalima i odmah načinio od njega sitnog, običnog džeparoša?
— Gle ti njega! — uzviknu Jevrejin sležući ramenima.
— Šta, nećeš valjda reći da nisi to mogao da si hteo? — upita Monks
oštro. — Zar nisi to s drugim dečacima toliko puta već učinio? Da si imao
strpljenja bar godinu dana, zar nisi mogao uspeti da bude osuđen i možda
prognan doživotno iz zemlje?
 — A kome bi to bilo od koristi, mili moj? — upita Jevrejin skrušeno.
— Meni — odgovori Monks.
— Ali ne i meni — reče Jevrejin pokorno. — On je meni mogao da
valja. A kad dvojica rade neki posao zajedno, onda je pravo da se povede
računa o interesima obeju strana; zar nije tako, lepi moj prijatelju?
— Pa šta onda? — upita Monks.
— Video sam da nije lako uvući ga u posao — odgovori Jevrejin. —
Nije bio kao i ostali dečaci kad se nađu u tome položaju.
— Ðavo da ga nosi, zaista nije! — progunđa čovek — inače bi već
odavno bio lopov.
— Nisam imao nikakve mogućnosti da utičem na njega — nastavi
Jevrejin uznemireno posmatrajući lice svoga prijatelja. — On ni u šta nije
bio umešan. Nisam imao čime da ga zaplašim, što uvek moramo da imamo
u početku ako nećemo da nam posao bude uzaludan. Šta sam mogao da
radim? Da ga šaljem na ulicu s Vrdalamom i Čarlijem? Bilo nam je dosta
toga u početku, mili moj; strepeo sam zbog svih nas.
— To nije bila moja krivica — primeti Monks.
— Nije, nije, mili moji — odgovori Jevrejin. — I ja ti to sad ne
prebacujem, jer da toga nije bilo, tebi verovatno dečak nikad nebi pao u
oči, niti bi ti ikad otkrio da je upravo on taj koga tražiš. Eto! Ponovo sam
ga dobavio za tebe pomoću one devojke; i sad ona počinje da se zauzima
za njega.
— Zadavi tu devojčuru! — reče Monks nestrpljivo.
— Eh, to ne možemo sad odmah da učinimo, mili moj, — odgovori
Jevrejin osmehujući se — i, sem toga, mi se takvim stvarima ne bavimo,
inače bih ovih dana to vrlo rado učinio. Znam ja dobro kakve su te
devojke, Monks. Čim dečko ogugla, ona neće više da mari za njega koliko
ni za lanjski sneg. Ti bi želeo da od njega načinim lopova. Ako je živ, ja ću
to od njega sad da napravim; no ako ... ako... — reče Jevrejin naginjući se
bliže svome sabeseđniku — verovatno da nije, naravno — ali ako se
dogodilo najgore, i, ako je poginuo....
— Ako je poginuo, to nije moja krivica! — upade mu u reč Monks s
izrazom straha na licu, i on drhtavim rukama grčevito zgrabi Jevrejina za
mišicu. — Ne zaboravi to Fejgine! Ja s tim nisam imao nikakve veze. Od
samog početka sam vam govorio da ni u kom slučaju neću pristati na
njegovu smrt. Ja ne želim da se proliva krv; to uvek iziđe na videlo, a sem
toga, prolivena krv uvek progoni čoveka. Ako su ga ubili, nisam ja bio
uzrok tome, čuješ li me? Prokleta da je ta paklena jazbina! Šta je to?
— Šta? — uzviknu Jevrejin obuhvativši obema rukama oko pasa
strašljivca koji je skočio na noge. — Gde?
— Eno tamo! — odgovori čovek gledajući ukočeno u suprotan zid. —
Senka! Video sam senku neke žene u kaputu i šeširu kako kao duh klizi
duž zida!
Jevrejin pusti Monksa i oni kao bez duše jurnuše iz sobe. Sveća, čiji se
plamen lelujao od promaje, stajala je i dalje na svom mestu. Ona im je
obasjavala samo pusto stepenište i njihova sopstvena bela lica. Obojica su
se pretvorili u uvo, ali u celoj kući vlada mrtva tišina.
— To si ti uobrazio — reče Jevrejin podižući sveću i obraćajući se
svome gostu.
— Zakleo bih se da sam je video! — odgovori Monks dršćući. — Bila
je povijena napred kad sam je ugledao, a kad sam progovorio, ona je
iščezla.
Jevrejin pogleda prezrivo u bledo lice svoga ortaka i, rekavši mu da
pođe za njim ako hoće, poče da se penje uza stepenice. Pregledali su sve
odaje, bile su hladne, prazne i puste. Sišli su u hodnik, a odatle se spustili
u podrum. S niskih zidova se cedila zelenkasta memla i na svetlosti sveće
su se ocrtavali tragovi puževa, ali je svuda vladala mrtva tišina.
— Šta veliš sad? — reče Jevrejin kad su se opet vratili u hodnik. —
Pored nas u kući nema žive duše sem Tobija i dečaka, a oni su zaključani.
Evo pogledaj!
Za dokaz te činjenice Jevrejin izvadi iz džepa dva ključa i objasni mu
da je zaključao kad je prvi put silazio dole kako ih ne bi uznemiravao
prilikom njihovog razgovora.
Toliki dokazi su pokolebali gospodina Monksa. Njegove tvrdnje su
bivale sve manje i manje ubedljive ukoliko je traganje napredovalo, a nije
dovodilo ni do kakvog otkrića; najzad se nekoliko puta kiselo nasmejao i
priznao da je to morao biti samo plod njegove uzrujane mašte. Ipak te noći
nikako više nije hteo da nastavi razgovor pošto se odjedanput setio da je
prošao jedan sat. I tako se ovo čestito društvo rastade.
 GLAVA XXVII

U njoj izglađujemo neučtivost iz jedne ranije glave, kad smo

bez ikakvog prethodnog izvinjenja napustili društvo izvesne gospođe.

Pošto jednom skromnom piscu ne bi ni u kom slučaju dolikovalo da

jednu tako znamenitu ličnost kao što je opštinski sirotinjski staralac ostavi
da čeka leđima okrenutim vatri i zadignutih skutova od kaputa pod
miškom, dok se njemu ne prohte da ga oslobodi tog položaja; i kako bi
piščevim shvatanjima, ako hoćete i njegovim kavaljerskim osećanjima, još
manje odgovaralo da na sličan način zanemari i izvesnu damu na koju je
rečeni opštinski sirotinjski starešina bacao poglede pune nežnosti i ljubavi,
i u čije uvo je šaptao tako slatke reči, da bi od njih, kad dolaze s usana
jedne ovako uzvišene ličnosti moralo da uzdrhti srce svakog ženskog
čeljadeta, bilo ono staro ili mlado, bogato ili siroto — pripovedaču čije
pero niže ove redove (a koji je svestan skromnog mesta koje mu pripada u
društvu i koji gaji dužno poštovanje prema onima što vedre i oblače u ovoj
dolini plača), tome pripovedaču je dakle stalo da ovima poslednjim što pre
oda dužno poštovanje koje im po njihovom položaju pripada i da im ukaže
sve one obzire koje mu neizbežno nalažu njihov visoki čin, pa sledstveno
tome, i njihove visoke vrline. U tu svrhu, zaista, pisac je nameravao da na
ovome mestu otpočne raspravu o božanskom pravu opštinskih sirotinjskih
staralaca, kao i da rastumači načelo o njihovoj nepogrešivosti, što bi
moglo biti samo na zadovoljstvo i korist dobronamernog čitaoca, ali je na
žalost prinuđen usled nedostatka vremena i prostora to da odloži za neku
povoljniju i prikladniju priliku. Kad se ta prilika međutim bude ukazala, on
će biti spreman da objasni kako je jedan sirotinjski staralac, kad je
propisno naimenovan i postavljen to jest opštinski sirotinjski staralac
pridodat na službu opštinskom sirotinjskom domu i koji je u svome
službenom svojstvu član crkvene opštine — po pravu i sili svoga zvanja
obdaren svim vrlinama i najlepšim osobinama kojima je priroda okitila
čoveka i kako u tom pogledu s njim ne mogu ni pomisliti da se mere ostali
opštinski službenici ili sudski zvaničnici, pa čak ni sami crkvenjaci (iako
bi se ovima poslednjim to pravo u izvesnom manjem stepenu moglo
priznati).
Gospodin Bambl je ponovo prebrojao kašičice za čaj, ponovo odmerio
težinu mašica za uzimanje šećera, temeljno ispitao sud za mleko i do
tančina se uverio o pravom stanju u kome je nameštaj, zagledajući sve do
konjske dlake kojom su sedišta na stolicama postavljena; i svaki od tih
postupaka je ponovio jedno pet-šest puta pre no što se setio kako bi bilo
vreme da se gospođa Korni već vrati. Jedna misao povlači drugu; te kako
od gospođe Korni nije bilo ni traga ni glasa, gospodin Bamblu je palo na
pamet da će na vrlo bezazlen i ispravan način da skrati vreme ako svoju
radoznalost dalje zadovolji time što će baciti letimičan pogled u
unutrašnjost ormara s ladicama gospođe Korni.
Pošto je oslušnuo na ključaonici kako bi se uverio da se niko ne
približava, gospodin Bambl je, počinjući odozdo, počeo da se upoznaje sa
sadržinom triju dubokih ladica; tim ladicama, ispunjenim raznovrsnim
haljinama lepoga kroja i od dobre tkanine, pažljivo stavljenim između dva
lista starih novina i posutih suhom lavendulom, kao da je bio izvanredno
zadovoljan. Dospevši, tokom vremena, do ladice na desnom uglu (u kojoj
je ključ) i opazivši u njoj omanju kutiju s katancem koja je, protresena,
odavala veoma prijatan zvuk kao da u njoj zvecka novac, gospodin Bambl
se dostojanstvenim korakom vratio kaminu i, pošto je ponovo zauzeo svoj
prvobitni stav, rekao je ozbiljno i odlučno: — Hoću! — Tu značajnu izjavu
je propratio vragolastim mahanjem glave, što je potrajalo jedno desetak
minuta, kao da se samom sebi divi koliki je obešenjak a zatim je s velikim
zadovoljstvom i uživanjem počeo da zagleda svoje noge sa strane.
Još neprestano je bio zauzet vršenjem te spokojne smotre nad samim
sobom, kad se gospođa Korni, ušavši naglo u sobu, sruči bez daha u
stolicu kraj kamina i pokrivši oči jednom rukom stavi drugu na srce,
gušeći se.
— Gospođo Korni, — reče gospodin Bambl naginjući se nad
nastojnicu — šta je to s vama, gospođo? Šta se to dogodilo, gospođo?
Recite mi molim vas; stojim kao..., kao na... gospodin Bambl u svome
uzbuđenju nije mogao odmah da nađe reč „žeravici,“ te reče „razbijenim
bocama“.
— Oh, gospodine Bambl! — uzviknu nastojnica — tako sam užasno
uzbuđena!
— Uzbuđeni, gospođo! — uzviknu gospodin Bambl. — Ko se to
drznuo..., znam! — reče gospodin Bambl savlađujući se urođenim
dostojanstvom. — To su one zlobne ženturine iz doma!
— Užasno je i pomisliti na to! — reče nastojnica dršćući.
 — Onda nemojte na to misliti, gospođo — odgovori gospodin Bambl.
— Ne mogu da ne mislim, — zajeca nastojnica.
— Onda nešto popijte, gospođo, — reče gospodin Bambl blažeći je. —
Malo ovoga vina?
— Ni za šta na svetu! — odgovori gospođa Korni. — Ne mogu..., oh!
Na gornjoj polici u desnom uglu ... oh! — Rekavši to ta čestita žena sva
pometena pokaza na ormar s posuđem i poče da se grči i uvija. Gospodin
Bambl polete ka ormaru, dohvati neku zelenu staklenu bocu s police koja
mu je tako zbunjeno označena, napuni iz nje jednu šolju za čaj i prinese je
nastojničinim usnama.
— Sad mi je bolje — reče gospođa Korni zavalivši se u stolici pošto
je ispila polovinu šolje.
Gospodin Bambl podiže pobožno oči put tavanice u znak zahvalnosti, a
zatim spustivši ih ponovo na ivicu šolje podiže ovu nosu.
— Majkina dušica — reče gospođa Korni slabačkim glasom,
osmehujući se na sirotinjskog staraoca. — Probajte! Ima tu i malo... i malo
još nečega.
Gospodin Bambl okusi napitak s izrazom sumnje na licu, mljasnu
ustima, srknu još jedan gutljaj, i isprazni šolju.
— Veoma okrepljujuće piće — reče gospođa Korni.
— Zaista, gospođo, veoma okrepljujuće — reče sirotinjski staralac.
Govoreći to privukao je stolicu i nežno upitao nastojnicu šta joj se to tako
neprijatno dogodilo.
— Ništa — odgovori gospođa Korni. — Ja sam jedno ludo, —
razdražljivo, slabo stvorenje.
— Ne slabo, gospođo, — odgovori gospodin Bambl priv1ačeći svoju
stolicu još malo bliže. — Jeste li vi zaista slabo stvorenje, gospođo Korni?
— Svi smo mi slaba stvorenja — reče gospođa Korni postavljajući na
taj način jedno opšte načelo.
— Zaista jesmo — reče sirotinjski staralac.
Čitav minut ili dva posle toga nijedna strana nije ni reči progovorila.
Po isteku toga vremena gospodin Bambl je u dokaz tačnosti pomenutoga
načela pomerio svoju levu ruku sa naslona stolice gospođe Korni, gde je
ona dotle počivala, u pravcu pojasa od pregače gospođe Korni, oko kojeg
se postepeno potpuno obavila.
 — Svi smo mi slaba stvorenja — reče gospodin Bambl.
Gospoda Korni, uzdahnu.

— Nemojte uzdisati, gospođo Korni, — reče gospodin Bambl.

— Ne mogu da se uzdržim — reče gospođa Korni. I ponovo uzdahnu.
— Ovo je vrlo prijatna soba, gospođo, — reče gospodin Bambl
obzirući se unaokolo. — Još jedna soba pored ove, gospođo, i to bi bio
divan stan.
— Bio bi isuviše veliki za jednu osobu, — prošapta nastojnica.
— Ali ne i za dvoje, gospođo, — odgovori gospodin Bambl ganuto. —
Šta mislite, gospođo Korni?
Kad je opštinski sirotinjski staralac to kazao, gospođa Korni saže
glavu, a i sirotinjski staralac saže svoju kako bi video lice gospođe Korni.
Gospođa Korni veoma sramežljivo okrete glavu na drugu stranu i oslobodi
svoju ruku da uzme maramicu, ali je zatim neosetno ponovo stavi u ruku
gospodina Bambla.
— Opštinski odbor vas snabdeva ugljem, je li tako, gospođo Korni? —
upita sirotinjski staralac nežno joj stežući ruku.
 — I svećama — odgovori gospođa Korni ovlaš mu odgovarajući na
stisak.
— Ogrev, osvetljenje i stan besplatno, — reče gospodin Bambl. — Oh,
gospođo, pa vi ste pravi anđeo!
Nastojnica nije bila u stanju da odoli tome izlivu nežnosti. Pala je u
naručje gospodinu Bamblu, a taj džentlmen je u svome zanosu pritisnuo
jedan strastan poljubac na njen čedni nos.
— Najsavršenija žena na našem opštinskom spisku! — uskliknu
gospodin Bambl ushićeno. — Znate li da se stanje gospodina Slouta
večeras pogoršalo, čarobnice moja?
— Znam — odgovori gospođa Korni stidljivo.
— Lekar kaže da neće duže od nedelju dana — nastavi Bambl. — On
je upravnik ove kuće; njegovom smrću će to mesto ostati upražnjeno, a
ono se mora popuniti. Oh, gospođo Korni, kakve sve izglede otvara ta
mogućnost! Kakva prilika da se sjedine dva srca i dva domaćinstva!
Gospođa Korni zajeca.
— Kaži samo jednu rečicu! — nastavi gospodin Bambl nadnoseći se
nad tu sramežljivu lepoticu. — Samo jednu kratku, malu, malecnu rečcu,
mila moja Kornijevice?
— Da ... d ... da! — ote se uzdah nastojnici.
— Još jednu — molio je i dalje opštinski sirotinjski staralac — umiri
svoja mila osećanja i reci samo još jednu reč. Kad ćemo se venčati?
Gospođa Korni dvaput zausti da kaže, i oba puta je izdade glas.
Najzad prikupivši svu hrabrost obavi ruke oko vrata gospodinu Bamblu i
reče kako to može biti kad god on poželi i kako je on „jedno srce od
čoveka kome nijedna žena ne može da odoli“.
Pošto su stvari na tako prijateljski i obostrano zadovoljavajući način
uređene, ugovor je svečano zaliven s još jednom šoljom one mešavine s
majkinom dušicom, što je sad bilo potrebnije nego ikad s obzirom na nemir
i uzrujanost koji su vladali u nastojničinoj duši. Za to vreme ona je
obavestila gospodina Bambla o smrti one starice.
— Vrlo dobro — reče taj džentlmen srkućući majkinu dušicu —
svratiću do Soberija pri povratku kući i reći ću mu da sutra pošalje
pogrebnu spremu. Jesi li se zbog toga uplašila, ljubavi moja?
— Oh, nije to ništa, srce moje, — odgovori nastojnica okolišeći.
 — Nešto se moralo dogoditi, dušo moja, — navaljivao je gospodin
Bambl. — Zar nećeš da kažeš tvome Bamblu?
— Ne sad — odgovori nastojnica — jednog od ovih dana. — Posle
naše svadbe, srce moje.
— Posle naše svadbe! — uzviknu gospodin Bambl. — Nije se valjda
neki od tih prosjaka drznuo da...
— Ne, nije, ljubavi moja! — prekide ga naglo nastojnica.
— Kad samo pomislim — nastavi gospodin Bambl — kad samo
pomislim da se neki od njih drznuo da pogleda svojim prostačkim očima
na to dražesno lice ...
— Nisu se drznuli, ljubavi moja, — odgovori nastojnica.
— Sreća njihova što nisu! — reče gospodin Bambl stežući pesnicu. —
Pokaži mi samo čoveka, bio on siromah ili bogat, koji bi se usudio da
učini nešto slično, i ja ću ga tako udesiti da mu to nikad više neće pasti na
pamet!
Neulepšane žestokim pokretima te reči ne bi zvučale osobito laskavo
po ovu dražesnu gospođu; ali kako je gospodin Bambl propratio tu pretnju
velikim brojem ratobornih pokreta, nju je taj dokaz njegove odanosti
duboko dirnuo, te ona u znak divljenja svečano izjavi da je on zaista pravi
golub.
Golub zatim podiže okovratnik na kaputu, stavi na glavu trorogi šešir,
pošto je sa svojom budućom golubicom izmenjao jedan dug i strastan
poljubac, iziđe da ponovo prkosi hladnome noćnom vetru; zadržao se samo
na nekoliko minuta u muškom odeljenju sirotinjskog doma da se tamo
malo razviče, s namerom da ispita je li u stanju da s potrebnom strogošću
vrši dužnost upravnika sirotinjskog doma. Pošto se uverio da raspolaže
odgovarajućim sposobnostima, gospodin Bambl je napustio zgradu odlično
raspoložen i sa sjajnim izgledima na svoje buduće unapređenje,
zabavljajući tim mislima svoju maštu sve dok nije stigao do radnje
vlasnika pogrebnog zavoda.
Kako su međutim gospodin i gospođa Soberi bili pozvani negde na čaj
i večeru, a Noje Klejpol nikad nije bio sklon da sebi zadaje više telesnog
napora nego što neophodno zahteva unošenje jela i pića u telo, to radnja
još nijie bila zatvorena, mada je uobičajeno vreme zatvaranja bilo prošlo.
Gospodin Bambl kucnu nekoliko puta štapom o tezgu; ali kako se niko nije
odazvao, i kad je opazio svetlost na prozoru od sobice iza radnje, osmelio
se da zaviri unutra i da vidi šta se tamo zbiva; a kad je video šta se tamo
zbiva, nije se malo začudio.
Sto je bio zastrven i postavljen za večeru; na njemu su bili hleb i
maslac, tanjiri i čaše, vrč piva i boca vina. U začelju stola u naslonjači
nemarno se klatio gospodin Noje Klejpol, s nogama koje su visile preko
jedne rukunice, s otvorenom britvom u jednoj i pozamašnom kriškom hleba
namazanog maslacem u drugoj ruci. Sasvim uz njega stajala je Šarlota,
otvarajući ostrige koje je vadila iz burenceta i koje je gospodin Klejpol
udostojavao svoje pažnje nemilosrdno ih tamaneći. Po izvesnom
neobičnom rumenilu u oblasti mladićevog nosa, kao i po nekoj vrsti
neprestanog žmirkanja njegovog desnog oka, dalo bi se zaključiti kako je
gospodin Klejpol u stanju lakog pijanstva; tu pretpostavku je potvrđivala i
neverovatna lakomost s kojom je satirao ostrige, pojava koja je u stanju
potpuno da objasni jedino ta okolnost što je on izvanredno cenio njihovu
sposobnost da gase unutrašnju vatru.
— Evo ova je odlična i masna, Noje dragi! — reče Šarlota. — Hajde,
probaj je; samo još ovu.
— Divna je to stvar ostriga! — primeti gospodin Klejpol, pošto je
progutao ponuđenu ostrigu. — Šteta je što se čovek nelagodno oseća kad
ih se prejede; zar ne, Šarlota?
— To je zaista svirepo — reče Šarlota.
— Kako da nije — složi se gospodin Klejpol. — A zar ti ne voliš
ostrige?
— Ne naročito — odgovori Šarlota. — Više volim da gledam kako ih
ti jedeš, Noje dragi, no da ih ja sama jedem.
— Gospode bože! — reče Noje zamišljeno. — Kako je to čudna stvar!
— Hajde još jednu — reče Šarlota. — Evo ova ima divnu dugačku
bradu!
— Ne mogu više ni da zinem — reče Noje. Vrlo mi je žao. Hodi,
Šarlota, da te poljubim.
— Šta! — uzviknu gospodin Bambl banuvši u sobu. — Ponovi to što
si kazao, mladiću.
Šarlota vrisnu i sakri lice u pregaču. Gospodin Klejpol, koji je svoj
položaj promenio samo toliko što je spustio noge da mu dotaknu zemlju,
blenuo je u opštinskog sirotinjskog staraoca sa zaprepašćenim pogledom
napitog čoveka.
— Ponovi to što si kazao, ti, nevaljalče i bezobrazniče! — reče
gospodin Bambl. — Kako smeš i da pomisliš na takvo nešto, je li? A i ti
kako se samo usuđuješ da ga izazivaš, devojčuro raskalašna? Da je
poljubiš! — vikao je gospodin Bambl sav cepteći od gneva. — Sram vas
bilo i da vas bude!
— Ja nisam mislio to da učinim! — reče Noje kroz plač. — Ona me
uvek ljubi i protiv moje volje.
— O, Noje, — zaplaka se Šarlota uvređeno.
— Jeste, ti dobro znaš da je to istina! — nabusito odgovori Noje. —
Ona me uvek na silu ljubi, verujte, gospodine Bambl; golica me ispod
brade, gospodine Bambl, i miluje me na sve moguće načine!
— Ćut’! — uzviknu strogim glasom gospodin Bambl. — Ti se,
devojko, vuci dole. Ti, Noje, zatvori radnju; da nisi više ni pisnuo dok ti se
gazda ne vrati kući, a kad se vrati, reci mu da je gospodin Bambl poručio
da sutra ujutru posle doručka pošalje sanduk za jednu staricu. Čuješ li što
ti velim? Hoće poljubac! — uzviknu gospodin Bambl dižući ruke uvis. —
Razuzdanost i pokvarenost nižih društvenih slojeva je dostigla užasne
srazmere u ovoj opštini! I ako se parlament ozbiljno ne pozabavi njihovim
groznim porocima, ova zemlja će da propadne i narodno poštenje će da se
zatre za sva vremena! — Rekavši to opštinski sirotinjski staralac
dostojanstveno i smrknuta lica iziđe krupnim koracima iz pogrebnog
zavoda.
A sad, pošto smo ga na njegovom putu otpratili do kuće i izvršili sve
potrebne pripreme za sahranu one starice, pođimo malo da ispitamo šta je
bilo s malim Oliverom Tvistom i da vidimo da li još leži u onome jarku
gde ga je Tobi Krekit ostavio.
 GLAVA XXVIII

U njoj se traga za Oliverom i iznose njegovi doživljaji.

— Kurjaci vas zaklali dabogda! — progunđa Sajks škrgućući zubima.

— Da mi samo koji od vas dopadne šaka, onda bi bar znao zašto laje.
Psujući tako i grdeći u najvećem besu za koji je bila sposobna njegova
divlja priroda, Sajks položi telo ranjenog dečaka preko svoga savijenog
kolena i okrete glavu za trenutak da vidi gde su mu gonioci.
Kroz maglu i mrak nije se videlo ništa, ali su se vazduhom razlegali
povici ljudi, i u blizini je sa svih strana odjekivao lavež pasa koje je
uzbudio zvuk zvona za uzbunu.
— Stani, kukavice! — vikao je razbojnik za Tobijem Krekitom koji je,
koristeći se što je bolje mogao svojim dugačkim nogama, već bio izmakao
napred. — Stani!
Na ponovljeni uzvik Tobi je stao kao ukopan jer nije bio sasvim
uveren da je izvan domašaja pištolja, a Sajks nije bio raspoložen za šalu.
— Pomozi mi da ponesemo dečaka — povika Sajks dozivajući besno
svoga saučesnika — Vraćaj se!
Tobi pođe natrag, ali je, nimalo se ne žureći, zadihano i tiho gunđao
pokazujući time da nije mnogo oduševljen ovakvim obrtom stvari.
— Brže! — ciknu Sajks spuštajući dečaka u jedan suv jarak kraj
svojih nogu i vadeći pištolj iz džepa. — Ne šali se sa mnom.
U tom trenutku vika poče da biva sve jača. Sajks koji je bacio još
jedan pogled oko sebe, mogao je da razazna kako su njihovi gonioci već
preskočili vratnice i ušli u livadu u kojoj on stoji i da su dva psa nekoliko
koračaja ispred njih.
— Ne vredi ništa, Bile! — uzviknu Tobi. — Ostavi to dete pa se
spasavaj dok možeš. — Davši mu taj poslednji savet gospodin Krekit
radije se izlažući mogućnosti da pogine od prijateljske ruke nego
izvesnosti da padne šaka neprijateljima, okrete leđa i zagrebe koliko ga
noge nose. Sajks škrgutnu zubima, obazre se oko sebe, baci preko
opruženog Olivera ogrtač u koji se bio na brzinu uvio, pojuri duž vrzine da
odvrati pažnju svojim goniocima od mesta gde je ležao dečak, zastađe za
trenutak pred drugom vrzinom koja se pod pravim uglom sučeljavala s
onom prvom i zavitlavši pištolj visoko u vazduh preskoči vrzinu jednim
skokom i naže da beži.
— Hej, hej, ovamo! — vikao je neko uzrujanim glasom u daljini. —
Tigre! Neptune! Ovamo, ovamo!
Psi koji, kao i njihovi gospodari, nisu izgleda osobito uživali u poteri u
kojoj su učestvovali, odmah su se odazvali na zapovest. Trojica ljudi koji
su za to vreme zašli nekoliko koraka u polje zastadoše da se posavetuju.
— Moj savet ili, bolje reći, moja zapovest je — reče najdeblji od njih
trojice — da se iz ovih stopa vratimo kući.
— Ja pristajem na sve što predloži gospodin Džajlz — reče jedan
omanji čovek koji ni u kom slučaju nije bio mršav, a koji je bio vrlo bled u
licu i veoma učtiv, što je često slučaj sa preplašenim ljudima.
— Ne bih želeo da izgledam neuljuđan, gospodo, — reče treći, onaj što
je pozivao pse da se vrate, — gospodin Džajlz zna šta radi.
— Svakako, — odgovori onaj omanji čovek — i ma šta rekao
gospodin Džajlz, nije naše da mu protivrečimo. Ne, ne, ja sam svestan
položaja u kome sam. — Istinu reći taj omanji čovek je zaista bio svestan
svoga položaja i znao je savršeno dobro da taj položaj ni u kom slučaju
nije zavidan, jer su mu zubi cvokotali dok je govorio.
— Vi se kanda bojite, Britlese, — reče gospodin Džajlz.
— Ne bojim se — reče Britles.
— Bojite se — reče Džajlz.
— Vi govorite neistinu, gospodine Džajlz, — reče Britles.
— Vi lažete, Britles, — reče gospodin Džajlz.
Kao što se vidi, ova prepirka bila je posledica one zajedljive primedbe
gospodina Džajlza, a ta zajedljiva primedba gospodina Džajlza bila je
posledica njegove ozlojeđenosti što je pod vidom laskavih izjava na njega
prebačena celokupna odgovornost za prekidanje potere.
Treći čovek je učinio kraj prepirci jednom veoma filozofskom
napomenom:
— Ja ću vam, gospodo, objasniti šta je u stvari — reče on — mi se svi
bojimo.
— Govorite samo u svoje ime — reče gospodin Džajlz koji je bio
najbleđi od svih.
 — Ja i govorim samo u svoje ime — nastavi ovaj. — Pod ovakvim
okolnostima sasvim je potrebno i razumljivo što se čovek uplaši. I ja sam
se uplašio.
— I ja isto tako — reče Britles — samo nema smisla reći to ljudima u
lice.
Ta otvorena priznanja ublažila su gospodina Džajlza — koji je
odjednom izjavio da se i on uplašio, na što se sva trojica okretoše
nalevokrug i dadoše u bekstvo kao jedan, sve dok gospodin Džajlz (koji je
od sveg društva bio najkraćega daha i uz to opterećen gvozdenim vilama)
nije najučtivije zamolio da stanu kako bi se izvinio zbog svojih
prenagljenih reči.
— Čudna je to stvar — reče gospodin Džajlz pošto je završio s
izvinjavanjem — što sve čovek nije u stanju da učini kad mu krv uskipi.
Mogao sam da izvršim i ubistvo — i siguran sam da bih ga i izvršio —
samo da nam je koji od onih lupeža pao šaka.
Budući da su i ona druga dvojica imala slično predosećanje i da se
njihova krv, kao i njegova, ponovo ohladila, poveden je i razgovor o
uzroku tako nagle promene u njihovom raspoloženju.
— Ja znam zbog čega je to — reče gospodin Džajlz — to je zbog
vratnica.
— Ne bih se čudio ako je zbog njih — uzviknu Britles uhvativši se za
tu misao.
— I verujte da je tako — reče Džajlz — vratnice su presekle moju
jarost. Osetio sam kako mi se krv najednom ohladila čim sam ih
preskočio.
Čudnim sticajem okolnosti i druga dvojica su u istom trenutku
doživela to isto neprijatno osećanje. Bilo je, prema tome, potpuno jasno da
su vratnice uzrok svemu, tim pre što nije bilo nikakve sumnje s obzirom na
vreme u kome je došlo do promene njihovog raspoloženja, naime sva
trojica su se dobro sećala da ih je borbenost napustila upravo u onom času
kad su ugledali razbojnike.
Navedeni razgovor se vodio između one dvojice ljudi koji su iznenadili
obijače i jednog putujućeg krpara starih lonaca koji je spavao u sporednoj
zgradi i koga su probudili zajedno s njegova dva seoska psa da se pridruži
hajci. Gospodin Džajlz je istovremeno vršio dužnost podrumara i
domoupravitelja u kući stare gospođe, a Britles je bio momak za sve i on
je, budući stupio u službu kao dete, još smatran kao mladić koji mnogo
obećava, iako je bio prešao tridesetu.
Hrabreći se uzajamno takvim razgovorima, ali držeći se pri svem tom
što su bliže mogli jedan drugoga i preplašeno se obzirući kad god bi od
novog udara vetra zašuštalo granje, tri čoveka su dojurila drvetu iza kojeg
su ostavili fenjer kako njegova svetlost ne bi pokazala lopovima u kom
pravcu treba da pucaju. Uzevši svetiljku krenuli su kući trčećim korakom i
još dugo posle toga, kad se njihove tamom obavijene prilike više nisu
mogle razlikovati, u daljini se videlo nemirno svetlucanje fenjera koji je
treperio kao neko isparenje te vlažne i mračne noći kroz koju je žurno
nošen.
Ukoliko se postepeno razdanjivalo, vazduh je bivao sve hladniji i
magla se vukla po zemlji kao neki gust oblak dima. Trava je bila mokra,
staze i udoljice pune blata i vode, dok je nezdravi vetar svojim vlažnim
dahom muklo zavijao preko sivih polja. A Oliver je i dalje nepomično i
bez svesti ležao na mestu gde ga je Sajks ostavio.
Svanulo je. Vazduh je postao još oštriji i ljući kad je mutna zora — pre
bi se kazalo umiranje noći nego rađanje dana — obasjala nebo svojom
bledom svetlošću. Predmeti koji su u tami izgledali nejasni i ispunjavali
čoveka užasom, bivali su sad sve određeniji i postepeno zadobivali svoj
uobičajeni izgled. Počela je da rominja kiša, krupna i gusta, i njene kapi su
šumno udarale po ogolelom granju. Ali Oliver ih nije osećao dok su
padale po njemu, jer je još ležao bespomoćan i obeznanjen na svojoj
postelji od zemlje.
Najzad je jedan bolan krik prekinuo tišinu koja je vladala; dečak je
jeknuo i probudio se. Leva ruka, grubo uvijena u maramu, nemoćno mu je
visila niz telo, zavoj je bio sav natopljen krvlju. Bio je toliko slab da se
jedva uspravio da sedne; kad je to učinio, s teškom mukom se obazro oko
sebe da potraži pomoć i zaječao je od bola. Tresući se celim telom od
hladnoće i iscrpljenosti, pokušao je da stane na noge, ali ga je sveg
obuzela drhtavica i on se sručio na zemlju koliko je dug.
Pošto je za nekoliko trenutaka ponovo pao u nesvest u kojoj je toliko
dugo ležao, a pod uticajem slabosti koja mu se uvlačila u srce i koja kao
da ga je opominjala da će sigurno umreti ako i dalje ostane ležeći, Oliver
je stao na noge i pokušao da hoda. U glavi mu se vrtelo i teturao se kao
pijan. Ipak se održao na nogama i dok mu je glava nemoćno klonula na
grudi, on je išao posrćući napred, ni sam ne znajući kuda.
U svesti su mu se komešale svakojake čudne i zbrkane misli. Činilo
mu se da još ide između Sajksa i Krekita koji se ljuto svađaju među
sobom — jer su mu u ušima neprestano zvonile njihove reči, a kad bi se
spotakao u naporu da ne padne trgao se i došao sebi, video bi da
razgovara s njima. Zatim ponovo ostajao sam sa Sajksom pešačeći
naporno kao prethodnoga dana; a kad mu se pričinilo da svet prolazi pored
njih, onda je osečao kako ga razbojnik čvrsto steže oko zglavka na ruci.
Odjednom ustuknu na pucanj pištolja; vazduhom su se prolamali glasni
krici i vika; svetlost je blesnula pred njegovim očima; sve se uskomešalo i
zbrkalo kad ga je neka nevidljiva ruka žurno ponela dalje. Kroza sva ta
priviđenja koja su se brzo jedno za drugim smenjivala, provlačilo se neko
neodređeno, nelagodno i mučno osećanje koje ga je bez prestanka tištalo i
zadavalo mu bol.
Tako je on i dalje teturao, provlačeći se skoro kao u snu između
prečaga na vratnicama ili kroz prolaze u vrzinama na koje je nailazio, dok
nije izbio na neki put. Tu je kiša počela tako da lije, da ga je to potpuno
osvestilo.
Pogledao je levo i desno i opazio da je ne tako daleko neka kuća do
koje će možda moći da stigne. Kad ga vide u kakvom je stanju, možda će
se smilovati na njega; a ako ga i ne prihvate, biće bolje, pomislio je, ako
umre, u blizini ljudi nego na pustom polju i pod vedrim nebom. Prikupio je
svu snagu za taj poslednji napor i s nogama koje su klecale uputio se u
pravcu nje. Kad je prišao bliže kući, učinilo mu se kao da ju je ranije već
video. Nije se sećao nikakvih pojedinosti, ali su mu se njen oblik i izgled
učinili poznatim.
Taj baštenski zid! Na travi iza njega pao je na kolena prošle noći i
preklinjao za milost onu dvojicu ljudi. To je ona ista kuća koju su oni
pokušali da poharaju.
Kad je poznao mesto na kome je, Olivera je obuzeo toliki strah da je
za trenutak zaboravio na muke od svoje rane i pomislio samo kako će što
pre pobeći odatle. Da pobegne! Jedva se držao na nogama; a i kad bi
raspolagao svim snagama svoga nežnog i detinjeg tela, kuda bi bežao?
Gurnuo je baštenske vratnice; bile su nezaključane i širom su se otvorile
na svojim šarkama. Prešao je posrćući preko travnjaka, popeo se uza
stepenice, tiho zakucao na vrata i, kako ga je snaga potpuno izdala, srušio
se pored jednog stuba od malog predvorja.
Nekako se desilo da su u tom trenutku gospodin Džajlz, Britles i Krpa
bili u kuhinji i posle napora i straha preživljenih prošle noći krepili se
čajem i ostalim đakonijama. Bilo bi pogrešno pomisliti da je gospodin
Džajlz imao običaj da stupa u suviše prisne odnose s nižom poslugom,
prema kojoj se inače ophodio sa svim potrebnim dostojanstvom i
snishodljivošću, pri čemu u ostalom nije propuštao priliku a da je ne
podseti na viši položaj koji on zauzima u društvu. Ali smrt, požar i pohara
izjednačuju sve ljude; te je i gospodin Džajlz sedeo nogu opruženih kraj
kuhinjskog ognjišta, podlakćen levom rukom o sto, dok je desnom potanko
i sa svim potrebnim pojedinostima objašnjavao kako se odigrao napad, što
su njegovi slušaoci (a osobito kuvarica i sobarica koje su isto tako tu bile)
bez daha pratili.
— Moglo je biti oko dva i po — pričao je gospodin Džajlz a ne bih se
smeo zakleti da nije bilo i tri, kad sam se probudio, okrenuvši se u postelji
evo ovako (govoreći to gospodin Džajlz se okrete u svojoj stolici i prebaci
preko sebe kraj od stolnjaka kao da je krevetski pokrivač), i kad mi se
učinilo da čujem neki šum.
Pošto je priča došla do ovog mesta, kuvarica preblede i zamoli
sobaricu da zatvori vrata, ova zamoli Britlesa, on zamoli Krpu, a ovaj se
napravi da ne čuje.
— Čuh neki šum — nastavi gospodin Džajlz. — Prvo rekoh sebi —
Prevario me je sluh i spremao sam se da produžim spavanje, kad ponovo
začuh šum, sasvim razgovetno.
— Kakvu vrstu šuma? — upita kuvarica.
— Kao neku vrstu pucketanja — odgovori gospodin Džajlz obzirući se
oko sebe.
— Pre kao šum koji nastaje kad se gvozdena šipka brzo prevlači preko
roštilja — primeti Britles.
— To možda kad ste vi čuli — odgovori gospodin Džajlz — ali u
trenutku kad sam ja čuo bilo je pucketanje. Zbacio sam pokrivač —
nastavi Džajlz odgurnuvši kraj od stolnjaka — uspravio sam se u postelji i
oslušnuo.
Kuvarica i sobarica istovremeno uzviknuše: — Gospode bože! — i
privukoše stolice bliže jednu drugoj.
 — Čuo sam ga sad sasvim jasno — nastavi gospodin Džajlz. —
,Neko’, rekoh, ,provaljuje vrata ili prozor’. — Šta da radim? Probudiću
onog sirotog Britlesa da ga ne ubiju ili ne zakolju u postelji, ili da ga ne
raspore u snu, a on to i da ne opazi.
Na ovo se sve oči okrenuše prema Britlesu koji je netremice gledao u
govornika i piljio u njega široko otvorenih usta, dok mu se na licu ocrtavao
najveći užas.
— Ja zbacim pokrivač — produži Džajlz odbacivši stolnjak i gledajući
vrlo oštro u kuvaricu i sobaricu — ustanem polako iz postelje, navučem
svoje ...
— Ovde ima dama, gospodine Džajlz, — promrmlja Krpa.
— Cipele, gospodine, — reče gospodin Džajlz okrenuvši se prema
njemu i osobito naglašavajući tu reč — dohvatim napunjeni pištolj koji
uvek stoji tu gore pored kutije sa srebrom i pođem na prstima u njegovu
sobu. ,Britles’ rekoh, kad sam ga probudio ,nemojte se plašiti!’
— Tako je bilo — reče Britles tihim glasom.
— Čini mi se da smo svršili svoje, Britlese’, rekoh — nastavi Džajlz
— ali nemojte se plašiti.’
— Je li se on uplašio? — upita kuvarica.
— Nimalo — odgovori gospodin Džajlz. — Bio je odvažan kao — eh,
skoro isto tako odvažan kao i ja.
— Ja bih sigurno odmah umrla da sam bila na vašem mestu — reče
sobarica.
— Vi ste žena — odgovori Britles.
— Britles ima pravo — reče gospodin Džajlz povlađujući mu glavom
— od jedne žene se ništa drugo nije moglo ni očekivati. Mi kao muškarci
uzeli smo slepi fenjer koji je stajao na Britlesovom kaminu i sišli smo niza
stepenice pipajući po mrklome mraku — evo ovako.
Gospodin Džajlz je ustao sa svoga sedišta i načinio dva koraka
zatvorenih očiju kako bi svoje reči propratio odgovarajućom radnjom, kad
odjednom žestoko uzdrhta, zajedno s celim društvom i pohita natrag svome
mestu. Kuvarica i sobarica vrisnuše.
— Neko je zakucao — reče gospodin Džajlz praveći se savršeno
miran. — Hajde, nek’ neko otvori vrata.
Niko se ne pomače.
 — Izgleda malo čudno da neko kuca u ova doba — reče gospodin
Džajlz prelazeći pogledom po bledim licima koja su ga okružavala, i sam
bled kao krpa — ali vrata se moraju otvoriti. Čujete li šta kažem?
Govoreći to gospodin Džajlz je pogledao u Britlesa, ali taj mladi
čovek, budući po prirodi skroman, verovatno je smatrao da je niko i ništa,
te je tako zaključio da ovo pitanje ni u kome slučaju ne može da se odnosi
na njega; tek svakako nije ništa odgovorio. Onda je gospodin Džajlz
upravio jedan pogled na Krpu, ali je ovaj najedanput zaspao. Zene uopšte
nisu dolazile u obzir.
— Ako je Britles raspoložen da otvori vrata u prisustvu svedoka —
reče gospodin Džajlz posle kraćeg ćutanja, — ja sam spreman da mu
budem svedok.
— I ja isto tako — reče Krpa probudivši se isto onako naglo kao što je
i zaspao.
Pred tim uslovima Britles položi oružje te društvo, pošto se unekoliko
umirilo (jer je otvorivši kapke, ustanovilo da je napolju potpuno svanulo),
krenu uza stepenice s psima kao izvidnicom a dvema ženama koje su se
bojale da same ostanu dole kao zaštitnicom. Po savetu gospodina Džajlza
svi su govorili vrlo glasno kako bi svakoj osobi napolju koja ima rđave
namere pokazali da su brojno jaki; a po jednoj izvanredno oštroumnoj
zamisli, koja se rodila u glavi toga istog veleumnog džentlmena, u
predsoblju su počeli dobro da vuku pse za rep kako bi ih naterali da besno
laju.
Pošto su te mere predostrožnosti izvršene, gospodin Džajlz je uhvatio
čvrsto Krpu za mišicu (da ne bi pobegao, kao što je u šali rekao) i izdao
zapovest da se vrata otvore. Britles posluša; provirujući oprezno jedni
preko ramena drugih, članovi ovog hrabrog društva ugledali su umesto
nekoga strašnog prizora samo jadnog malog Olivera Tvista, iznemoglog i
bez daha, koji je s teškom mukom otvarao oči i nemo ih molio da se
smiluju na njega.
— Dečak! — uzviknu gospodin Džajlz odgurnuvši hrabro Krpu u
pozadinu. — Šta je to ... A? ... Gle ..., Britles ... pogledajte ... zar ga ne
poznajete?
Britles, koji se otvarajući vrata bio zaklonio iza njih, dreknu čim je
opazio Olivera. Gospodin Džajlz, zgrabivši dečaka za jednu nogu i za
jednu ruku (srećom ne za onu ranjenu) uvuče ga naglo u predsoblje i
položi ga na pod.
— Uhvaćen je! — drao se Džajlz dozivajući u najvećem uzbuđenju uza
stepenice. — Uhvatili smo jednoga od lopova, gospođo! Jedan lopov je
uhvaćen, gospođice! Ranjen je, gospođice! Ja sam ga ranio, gospođice, a
Britles je držao sveću.
— U fenjeru, gospođice — vikao je Britles držeći ruku pored usta da
bi mu se glas bolje čuo.
Dve služavke otrčaše uza stepenice da odnesu vest kako je gospodin
Džajlz uhvatio jednog razbojnika, dok se Krpa vrteo oko Olivera trudeći se
da ga povrati iz nesvesti kako ne bi umro pre no što ga obese.
Usred sve te halabuke i uzbune začu se jedan umilan ženski glas koji
ih odmah sve umiri.
— Džajlz! — progovori tiho taj glas sa stepeništa.
— Evo me, gospođice, — odgovori gospodin Džajlz. — Ne bojte se,
gospođice, nisam jako povređen. Nije se osobito opirao, gospođice! Vrlo
sam ga brzo savladao!
— Polako! — odgovori mlada devojka. — Uplašili ste mi tetku
onoliko isto koliko i lopovi. — Je li taj jadnik mnogo povređen?
— Smrtno je ranjen, gospođice, — odgovori Džajlz sa zadovoljstvom
koje se ne da opisati.
— Izgleda da izdiše, gospođice, — vikao je Britles držeći ruku pored
usta kao i ranije. — Hoćete li da siđete i da ga vidite, gospođice, pre no
što umre?
— Molim vas polako, ako boga znate! — odgovori devojka. — Budite
mirni i pričekajte malo samo dok javim tetki.
Devojka odskakuta onako isto mekim i ljupkim korakom kakav joj je
bio i glas. Ubrzo se vratila s nalogom da se ranjenik pažljivo prenese gore
u sobu gospodina Džajlza, a da Britles osedla ponija i da odmah odjaše u
Čertsi, odakle će dovesti što je brže moguće policiju i lekara.
— Ali zar nećete prvo da ga vidite, gospođice? — upita gospodin
Džajlz ponosito kao da je Oliver neka retka ptica koju je on zahvaljujući
svojoj veštini ulovio. — Da bacite na njega samo jedan pogled,
gospođice?
— Ne sad, ni za šta na svetu — odgovori devojka. — Jadni čovek! Oh
budite dobri prema njemu. Džajlz, meni za ljubav!
 Stari sluga podiže oči u pravcu devojke koja je odlazila i otprati je
pogledom punim ponosa i divljenja kao da mu je rođena kći. A zatim,
nagnuvši se nad Oliverom, pomože, s materinskom brigom i pažnjom, da se
odnese gore.
 GLAVA XXIX

Upoznaje nas sa stanovnicima kuće u kojoj se Oliver našao.

U jednoj lepoj i prijatnoj sobi, čiji se nameštaj više odlikovao

starinskom udobnošću nego savremenim ukusom, sedele su dve dame za
bogato postavljenom jutarnjom trpezom. Služio ih je gospodin Džajlz, vrlo
brižljivo odeven u svečano crno odelo. Postavio se na pola puta između
ormara za posuđe i stola; i, uspravljen u svoj svojoj visini, s glavom
zabačenom unazad i sasvim malo nakrivljenom na jednu stranu, s levom
nogom napred i desnom rukom zadenutom za prsnik, dok mu je leva visila
niz telo držeći poslužavnik, odavao je utisak čoveka koji je svestan svojih
zasluga i svoga značaja i koji ume da uživa u tome saznanju.
Od tih dveju dama jedna je bila već prilično zašla u godine, ali visoki
naslon hrastove stolice u kojoj je sedela nije bio praviji od nje. Obučena
do krajnosti ukusno i brižljivo, s nekom čudnom mešavinom starinske
nošnje i izvesnih manjih ustupaka savremenoj modi, mešavinom koja je pre
isticala lepe strane nekadašnje nošnje nego što je slabila njen utisak, stara
gospođa je sedela dostojanstveno, držeći ruke sklopljene na stolu pred
sobom. Očima (čiji sjaj jedva da je nešto potamneo od godina) pažljivo je
pratila pokrete svoje mlade družbenice.
Devojka je bila u cvetu mladosti i devojačke ljupkosti, u onome dobu i
lepoti za koje možemo reći a da se ne ogrešimo, da se u njima anđeli
pojavljuju kad silaze na zemlju da ispune volju božju.
Još nije imala punih sedamnaest. Stas joj je bio tako vitak i skladan,
izraz tako mio i plemenit, lice tako čisto i lepo kao da nije od ovoga sveta
i da nema ničega zajedničkog s grubim zemaljskim stvorovima. Visoka
inteligencija, koja joj je blistala iz ugasito plavih očiju i utisnula svoj žig
na ceo njen plemeniti lik, izgledala je iznad njenih godina i nezemaljska. Pa
ipak su joj na licu neprestano treptale i smenjivale se ljupkost i vedrina,
bez ijedne senke, a iznad svega osmejak, pun života i radosti i kao stvoren
da unese sreću u kuću i da obasjava tiho domaće ognjište.
Bila se sva predala obavljanju sitnih dužnosti oko stola. Kad je
slučajno podigla oči dok ju je stara gospođa posmatrala, nestašno je
zagladila kosu spletenu u vitice oko čela, a iz pogleda joj je zablistalo
toliko umiljatosti i bezazlene ljupkosti da bi se i anđeli nebeski nasmešili
kad bi je videli.
Stara gospođa se osmehnu ali srce joj je bilo prepuno, i ona utre suzu
koja joj je navirala u oko.
— A Britles je otišao pre jednog sata, je li tako? — upita stara
gospođa posle izvesnog ćutanja.
— Pre jednog časa i dvanaest minuti, gospođo, — odgovori gospodin
Džajlz, pošto je pogledao u srebrni časovnik koji mu je visio o crnom
gajtanu i koji je izvukao iz džepa.
— On je uvek spor — reče stara gospođa.
— Britles je oduvek bio spor dečko, gospođo, — odgovori sluga. A s
obzirom na to što je Britles bio spor dečko već nekih tridesetak godina,
nije postojala velika verovatnoća da će ikad postati hitar.
— On umesto da se popravlja biva kanda sve gori i gori — reče stara
gospođa.
— I nikako mu nećemo oprostiti ako se usput zaigra s drugim
dečacima — reče mlada devojka smešeći se.
Gospodin Džajlz je verovatno razmišljao ima li mesta da se i sam
učtivo nasmeši, kad se pred baštenskim vratima zaustaviše jedna kola i iz
njih iskoči neki punačak gospodin koji odmah potrča prema ulazu i, pošto
je na neki tajanstveni način brzo prodro u kuću, banu u sobu kao vetar i
umalo preturi gospodina Džajlza i sto s doručkom.
— Nikad još tako što nisam čuo! — uzviknu punački gospodin. —
Draga moja gospođo Mejli, — ako boga znate! — i to usred noći! — Tako
nešto nikad nisam čuo!
Uz te izraze saučešća punački gospodin se rukovao s damama i
privukavši stolicu upita ih kako se osećaju.
— Mogli ste da mi umrete, stvarno da umrete od straha — reče
punački gospodin. — Zašto me niste zvali za ime sveta? Moj poslužitelj bi
došao za tren oka, i ja isto tako, a i moj pomoćnik bi bio počastvovan, kao
i svaki drugi, svakako, pod takvim okolnostima. Bože Gospode! Tako
neočekivano! I to usred noći.
Lekara je kanda osobito uzbuđivala ta činjenica što je pohara bila
neočekivana i pokušana u noćno doba, kao da gospoda obijači tuđih
domova imaju ustaljenu naviku da obavljaju svoje poslove usred bela
dana i pošto prethodno zakažu svoju posetu preko pošte na dan ili dva
ranije.
— A vi, gospođice Roz, — reče lekar obraćajući se devojci — ja ...
— Ah, da! Sasvim mi je dobro — reče Roz prekinuvši ga — ali gore
leži jedan siromah čovek i tetka bi želela da ga pogledate.
— O! Razume se — odgovori lekar — svakako. To je delo vaših ruku,
Džajlz, ako sam dobro razumeo.
Gospodin Džajlz, koji je s grozničavom žurbom dovodio u red šolje za
čaj pocrvene kao rak i reče kako je on imao tu čast.
— Čast je li? — reče lekar. — Možda, ne znam: možda je isto toliko
časno pogoditi lopova u zadnjoj kuhinji kao i pogoditi protivnika na
dvanaest koraka. Zamislite da je on opalio u vazduh i da ste imali dvoboj,
Džajlz.
Gospodin Džajlz, koji je u ovom olakom shvatanju događaja od prošle
noći video nepravedan pokušaj da se umanji njegova slava, odgovorio je s
puno poštovanja da nije njegovo da o tome sudi; ali je ipak bio mišljenja
da za ranjenoga ni u kom slučaju ne predstavlja šalu.
— To je tačno! — reče lekar. — Gde je on? Vodite me njemu.
Navratiću ponovo pri silasku, gospođo Mejl. To je prozorče kroz koje se
uvukao, je li? Nikad to ne bih poverovao!
Govoreći celim putem peo se stepenicama idući za gospodinom
Džajlzom; a dok se on penje stepenicama, mi smo u stanju da obavestimo
čitaoca kako se gospodin Losbern, lekar koji je na deset milja unaokolo
poznat pod nazivom „doktor“, ugojio više zahvaljujući svome dobrom
raspoloženju nego dobroj hrani; i kako je tako prijatan i srdačan čovek, a
uz to i takav osobenjak kao stari neženja, da mu niko živi ne bi mogao naći
para na pedeset milja uokrug.
Lekar se zadržao mnogo duže no što su to i on i gospođe očekivali.
Neka velika pljosnata kutija bila je izneta iz kola; i neko zvonce iz
spavaće sobe je vrlo često zvonilo; i posluga je bez prestanka trčkarala
gore-dole stepenicama — iz kojih se okolnosti moralo zaključiti da se gore
nešto važno događa. Lekar se najzad vratio i odgovarajući na jedno brižno
pitanje kako je bolesniku, izgledao je veoma tajanstven i brižljivo je
zatvorio vrata za sobom.
— Veoma neobična stvar, gospođo Mejli, — reče lekar naslonivši se
leđima o vrata kao da želi da spreči da ma ko uđe unutra.
 — Nadam se da nije u opasnosti? — reče stara gospođa.
— Pod ovakvim okolnostima to ne bi bilo ni malo čudno — odgovori
lekar — ipak mislim da je van opasnosti. Jeste li videli toga lopova?
— Nisam — odgovori stara gospođa.
— Niti ste čuli išta o njemu?
— Nisam.
— Oprostite, gospođo, — umeša se u razgovor Džajlz — upravo sam
nameravao da vas obavestim o njemu kad je doktor Losbern naišao.
U stvari, gospodin Džajlz, u prvom trenutku, nikako nije mogao da se
pomiri s tim da prizna kako je pucao na jedno dete. Na račun njegove
hrabrosti pale su takve pohvale da ga ništa na svetu nije moglo sprečiti da
odloži objašnjenje za nekoliko slatkih nezaboravnih trenutaka, u toku kojih
je bila na vrhuncu njegova kratka slava, plod njegove neustrašive
hrabrosti.
— Roz je želela da vidi toga čoveka — reče gospođa Mejli — ali ja
nisam htela ni da čujem za to.
— The! — odgovori lekar. — Nije nimalo strašan. Imate li što protiv
toga da ga vidite u mom prisustvu?
— Svakako da ne bih imala ništa protiv — odgovori stara gospođa —
ako bi to bilo potrebno.
— E pa ja mislim da je potrebno — reče lekar — u svakom slučaju
potpuno sam siguran da bi ste duboko žalili ako odložite da ga vidite. Sad
je savršeno miran i dobro mu je. Dopustite mi — gospođice Roz, hoćete li
mi dopustiti? Nemojte se ni najmanje bojati, dajem vam časnu reč!
 GLAVA XXX

U njoj se iznosi šta su Oliverovi posetioci mislili o njemu.

Uz mnogo reči i uveravanja da će biti prijatno iznenađene izgledom

toga zločinca, lekar je uzeo devojku ispod jedne ruke, a drugu je ponudio
gospođi Mejli i poveo ih uza stepenice veoma svečano i dostojanstveno.
— A sad — reče lekar šapatom dok je polako pritiskivao kvaku na
vratima spavaće sobe — da čujemo šta vi mislite o njemu. Nije se već
poodavno brijao, ali pri svem tom ne izgleda nimalo krvožedno. Ipak,
pričekajte! Dopustite da prethodno proverimo može li da prima posete.
Istupivši ispred njih bacio je jedan pogled u sobu. Pošto ih je pozvao
pokretom, zatvorio je vrata kad su ušle, a onda polako razmaknuo zavese
iznad postelje. Na postelji je umesto krvoločnog razbojnika strašnoga lika
kojeg su očekivale da vide ležalo samo jedno dete, namučeno i iznureno i
utonulo u dubok san. Njegova ranjena ruka uvijena i stavljena među
daščice, ležala mu je na grudima; glava mu je počivala na drugoj ruci koja
je bila upola pokrivena njegovom dugom kosom rasturenom po uzglavlju.
Čestiti čovek je držao zavesu u ruci i nemo gledao u dečaka čitav
minut. Dok je on tako posmatrao bolesnika, devojka nečujno prođe mimo
njega i sednuvši na stolicu kraj postelje ukloni Oliverovu kosu s lica. Kad
se nagnula nad dečakom, suze su joj počele kapati na njegovo lice.
Dečko se promeškolji i osmehnu se u snu, kao da su ti znaci samilosti
i milosrđa probudili u njemu slatke snove o ljubavi i nežnosti koje nikad
nije poznao. Tako su ponekad zvuci skladne muzike, ili žubor vode na
samotnome mestu, ili miris nekog cveta, ili spomen na neku milu reč u
stanju da odjednom izazovu nejasno osećanje na prizore koje nikad nismo
stvarno doživeli i koji iščezavaju kao dah, i koji kao da su za časak
probudili uspomenu na srećnije davno prohujale dane koje nikakav voljni
napor duha nije u stanju da ponovo izazove.
— To je prosto neverovatno! — uzviknu stara gospođa. — Ovo jadno
dete ni u kom slučaju nije moglo da bude saučesnik razbojnika!
— Prorok — uzdahnu lekar navlačeći zavesu — nalazi svoje obitalište
i u mnogim hramovima i ko može tvrditi da se ne krije i pod primamljivom
spoljašnjošću?
— Ali zar u tako rano doba! — opirala se Roz.
 — Draga moja gospođice, — odgovori lekar odmahujući tužno glavom
— zločin, kao i smrt, ne šire svoju vlast samo nad starim i iznemoglim
osobama. Oni vrlo često biraju svoje žrtve i u carstvu mladosti i lepote.
— Ali, možete li vi — oh! Možete li zaista poverovati da je ovaj nežni
dečak bio voljni saučesnik tog najgoreg društvenog taloga? — reče Roz.
Lekar zavrte glavom kao da je time hteo da pokaže kako se boji da je
to veoma mogućno; ali opazivši da bi njihov razgovor mogao da uznemiri
bolesnika, poveo ih je u susednu sobu.
— Pa čak i da je ogrezao u poroku — nastavi Roz — pomislite kako
je mlad; pomislite da možda nikad nije poznao majčinu ljubav niti toplotu
domaćeg ognjišta; da su ga zlostavljanje i udarci, a možda i glad, naterali
da se združi s ljudima koji su ga nagnali na zločin. Tetka, draga tetka,
preklinjem vas, pomislite na to pre no što dopustite da ovo bolesno dete
bace u tamnicu gde će u svakom slučaju biti sahranjena svaka nada da se
popravi. Oh, tako vam vaše ljubavi prema meni i vaše dobrote i nežnosti
zahvaljujući kojima nikad nisam osetila da sam siroče, pomislite da je to i
sa mnom moglo da se dogodi i da isto tako budem napuštena i bez zaštite
kao i ovo jadno dete, te se smilujte na njega pre no što bude dockan!
— Čedo moje, — reče stara gospođa privijajući na grudi rasplakanu
devojku — zar ti misliš da bih ja dopustila da mu se učini i najmanje zlo?
— Oh, ne! — odgovori Roz vatreno.
— Naravno da ne bih — reče stara gospođa — moji dani se bliže
svome kraju i ja molim svemogućeg da on meni bude milostiv kao što sam
ja milostiva prema drugima! Šta mogu učiniti da ga spasem, gospodine?
— Dopustite mi da razmislim, gospođo, — reče lekar — dopustite mi
da razmislim.
Gospodin Losbern zavuče ruke u džepove i prošeta nekoliko puta po
sobi gore-dole, često zastajkujući i propinjući se na prstima i strašno se
mršteći. Pošto je nekoliko puta uzviknuo „Aha, sad znam kako ćemo“, i
„ne, nećemo tako,“ i isto toliko puta nastavio da šeta i da se mršti, stao je
najzad kao ukopan i progovorio ovim rečima:
— Mislim da ću to moći da udesim ako mi date puno i neograničeno
ovlašćenje da malo pritegnem Džajlza i onoga malog dečaka Britlesa.
Džajlz je odan čovek i stari sluga, to znamo; ali vi to možete da mu
nadoknadite na hiljadu raznih načina, a pored toga i da ga nagradite što je
tako dobar strelac. Imate li šta protiv toga?
 — Ništa, ako nema drugog načina da spasemo dete — odgovori
gospođa Mejli.
— Nema nikakvog drugog načina — reče lekar. — Drugog načina
nema, dajem vam časnu reč.
— Onda vam moja tetka daje neograničeno ovlašćenje — reče Roz
osmehujući se kroza suze — ali molim vas nemojte biti stroži prema tim
sirotim ljudima nego što je to neophodno potrebno.
— Vi kanda mislite — odgovori lekar — da je danas ceo svet sklon da
bude tvrda srca, izuzev vas same, gospođice Roz. Želeo bih samo u ime
mladog muškog naraštaja da vas prvi mladić dostojan vaše pažnje koji vas
zamoli da ga udostojite svoje milosti nađe tako meka srca i u tome
blagonaklonom raspoloženju; i kamo sreće da sam ja mladić te da u tu
svrhu odmah iskoristim ovu izvanredno povoljnu priliku koja mi se danas
pruža.
— Vi ste isto tako veliko dete kao i siromah Britles — odgovori Roz
porumenevši.
— Ehe, — reče lekar smejući se srdačno — to nije nimalo teško. Ali
vratimo se ovome dečaku. Najvažniju tačku našeg sporazuma treba tek da
utanačimo. On će, mislim, da se probudi kroz jedan sat otprilike; i mada
sam ja onome tupavom policajcu dole kazao da dečak po cenu života ne
sme da se pokreće niti da govori, mislim da bismo mi mogli s njim da
razgovaramo bez opasnosti. I sad, moj uslov je ovo — da ga ja u vašem
prisustvu ispitam, te ako prema onome što on bude rekao ocenimo, i ja
uspem da vas hladnim razlozima uverim da je on skroz propao i sasvim
izgubljen dečak (što je više nego verovatno), ostavićemo ga njegovoj
sudbini, bar ja u tu stvar ni u kom slučaju neću dalje da se mešam.
— Oh, ne, tetkice! — usrdno je molila Roz.
— Oh, da tetkice! — reče lekar. — Pristajete li?
— On nije ogrezao u poroku — reče Roz — to je nemogućno.
— Vrlo dobro, — odgovori lekar — utoliko ima više razloga da
prihvatite moj predlog.
Ugovor je najzad bio sklopljen i obe ugovorne strane sedoše da
pričekaju s izvesnim nestrpljenjem, da se Oliver probudi.
Strpljenje naših dveju dama bilo je podvrgnuto dužem iskušenju nego
što im je to gospodin Losbem stavio u izgled, jer sat za satom je prolazio a
Oliver je još neprestano spavao dubokim snom. Bilo je već veče zaista
kad im je dobrodušni lekar doneo vest da se najzad dovoljno povratio i da
se s njim može razgovarati. Dečaku je veoma teško, reče, i iznemogao je
usled gubitka krvi; ali njega toliko muči želja da nešto otkrije da je po
njegovom mišljenju bolje pružiti mu tu priliku nego po svaku cenu čekati
do sutra, kako bi on inače postupio.
Razgovor je dugo trajao. Oliver im je bez ulepšavanja ispričao ceo
svoj život, a svoje izlaganje je morao često da prekida zbog bolova i
slabosti. Dirljivo i svečano je u polumračnoj sobi zvučao iznemogli glas
ranjenog deteta koje je nabrojalo mnogo muka i patnji koje su mu naneli
ljudi bez srca. O, koliko bi na Zemlji bilo manje nasilja i nepravdi, patnje i
bede, svireposti i zla koje život svakodnevno sobom donosi kad bismo —
umesto što tlačimo i kinjimo naše bližnje — samo jednom pomislili na one
neme optužbe protiv ljudskih grehova koje se kao mračni i teški oblaci
dižu u nebo, istina polako ali zato ne manje sigurno, da jednog dana sruče
svoju osvetu na naše glave i kad bismo samo za trenutak, u svome duhu,
poslušali svedočanstva mrtvih koja dopiru iz dubina njihovih grobova i
koja nikakva sila nije u stanju da uguši niti ičija oholost da uništi!
Te noći su Oliverovo uzglavlje nameštale nežne i plemenite ruke, a
ljupkost i vrlina su bdele nad njegovim snom. Osećao se blažen i srećan i
spreman da umre bez daha.
Čim je ovaj značajni razgovor završen i Oliver ponovo zaspao, lekar
se, pošto je obrisao oči žaleći se na njih što su odjednom tako oslabele,
uputio niza stepenice da otvori vatru na gospodina Džajlza. I ne našavši
nikoga po sobama pomislio je kako će možda još bolje biti ako svoj napad
izvede u kuhinji, te s tim mislima siđe u kuhinju.
U tome donjem domu kućevnog parlamenta bila je na okupu ženska
posluga, gospodin Britles, gospodin Džajlz, Krpa (koji je zbog učinjenih
usluga dobio poseban poziv da ostane kao gost do kraja dana) i policajac.
Ovaj poslednji gospodin imao je veliku palicu, veliku glavu, velika usta i
nos i velike čizme, a činilo se kao da je popio i isto tako veliku količinu
crnoga piva — što je u stvari i bilo.
Razgovor se još vodio o događajima prethodne noći, pošto je gospodin
Džajlz kad je lekar ušao nadugačko i naširoko pričao o svome prisustvu
duha, dok je gospodin Britles, s vrčem crnoga piva u ruci, unapred
potvrđivao sve što je njegov pretpostavljeni tek imao nameru da kaže.
 — Samo sedite! — reče lekar mahnuvši im rukom.
— Hvala, gospodine, — reče gospodin Džajlz. — Gospođe su želele
da se malo počastimo pivom, gospodine, i kako mi se nije ostajalo u mojoj
sobici, to sam sišao ovamo da ga popijem u društvu sa njima, gospodine.
Britles prvi nešto tiho promrmlja, a za njim i ostali, čime su sve
prisutne dame i gospoda želeli da izraze svoje zadovoljstvo zbog
snishodljivosti gospodina Džajlza. Gospodin Džajlz baci jedan zaštitnički
pogled oko sebe, tek koliko da pokaže kako ih neće napustiti dokle god se
budu ponašali kako treba.
— Kako je večeras ranjeniku, gospodine? — upita Džajlz.
— I ovako i onako — odgovori lekar. — Sve se bojim da ne imadnete
velikih neprilika zbog toga, gospodine Džajlz.
— Nadam se da time ne mislite reći, gospodine, — reče gospodin
Džajlz dršćući — da će umreti. Kad bi se to dogodilo, bio bih nesrećan
celoga veka. Ja ne bih pristao da ubijem čoveka — ni ja niti ovaj Britles
ovde — ni za sve srebro ovoga sveta, gospodine.
— Nije u tome stvar — reče lekar tajanstveno. — Jeste li vi
protestant, gospodine Džajlz?
— Jesam, gospodine, kako da nisam — promuca gospodin Džajlz bled
kao krpa.
— A šta ste vi, mladiću? — upita lekar obrativši se oštro Britlesu.
— Za ime božje, gospodine! — odgovori Britles skočivši kao oparen.
Ja sam..., ja sam ono isto što i gospodin Džajlz, gospodine.
— Onda mi odgovorite na ovo pitanje — reče lekar obojici — i jedan i
drugi! Možete li potvrditi pod zakletvom da je dečak koji leži gore onaj isti
dečak koji se prošle noći provukao kroz ono prozorče? Hajde! Odgovorite!
Slušam vas!
Lekar koji je bio opšte poznat kao jedan od najdobroćudnijih ljudi na
svetu postavio je to pitanje tako strašno pretećim glasom da su Džajlz i
Britles, koji su bili veoma pometeni i pivom i uzbuđenjem, zaprepašćeno
blenuli jedan u drugoga.
— A vi, pozorniče, budite ljubazni i obratite pažnju na njihov odgovor!
— reče lekar podigavši veoma svečano kažiprst uvis i lupkajući se njime
po vrhu od nosa, kako bi taj dični predstavnik javnoga reda stavio u pokret
svu svoju visoku oštroumnost. — Odmah ćemo videti šta će iz toga
proizići.
Policajac se umudri koliko je god mogao i dohvati palicu, znak svoga
službenog dostojanstva, koju je nemarno ostavio u uglu kraj ognjišta.
— Kao što ćete zapaziti, to je prosto pitanje o istovetnosti jedne osobe
— reče lekar.
— Sasvim je tako kao što velite, gospodine, — odgovori policajac
žestoko kašljući, pošto je popio svoje pivo na brzinu, te mu je nekoliko
kapi otišlo pogrešnim putem.
— Jedna kuća je obijena — reče lekar — i dvojica ljudi usred dima od
baruta i opšte zabune i gužve i mraka ugledaju u jednom trenutku nekog
dečaka. I sutradan ujutru u tu istu kuću dolazi jedan dečak i pošto slučajno
ima uvezanu ruku ti ljudi ga hvataju — čime dovode njegov život u veliku
opasnost — i tvrde da je on lopov. I sad se postavlja pitanje da li činjenice
daju tim ljudima za pravo, a ako ne, u kakav položaj oni sebe time
stavljaju?
Policajac je dubokoumno mahao glavom. I ako to što doktor veli nije
po zakonu, onda bi on voleo da čuje šta je po zakonu, izjavio je.
— Ponovo vas pitam — grmeo je lekar — jeste li spremni da se
svečano zakunete da je to onaj isti dečak?
Britles pogleda neodlučno u gospodina Džajlza; gospodin Džajlz
pogleda neodlučno u Britlesa; policajac stavi šaku iza uveta da bolje čuje;
dve žene i Krpa se nagoše napred u napetom iščekivanju; lekar je streljao
očima na sve strane; kad se na vratnicama začu zvono i u istom trenutku
šum kolskih točkova.
— To je tajna policija! — uzviknu Britles kome se po svemu sudeći
skinuo teret s duše.
— Ko? — uzviknu lekar sav zaprepašćen.
— Detektivi iz Bau-strita, gospodine, — odgovori Britles uzimajući
sveću — ja i gospodin Džajlz smo poslali jutros po njih.
— Kako? — uzviknu lekar.
— Da, — odgovori Britles; — pozvali smo ih preko kočijaša, i samo
se čudim što nisu ranije stigli, gospodine.
— Pozvali ste ih, pozvali? Onda neka đavo nosi te vaše... trapave
kočijaše; to je sve što imam da vam kažem — reče lekar odlazeći.
 GLAVA XXXI

Stanje postaje kritično.

— Ko je? — upita Britles odškrinuvši malo vrata, ali ne skidajući

lanac i izvirujući, dok je rukom zaklanjao sveću.
— Otvarajte, — odgovori spolja muški glas — detektivi iz Bau-strita
koji su danas pozvani.
Veoma umiren tim rečima Britles širom otvori vrata i nađe se lice u
lice s jednim dostojanstvenim čovekom u velikom ogrtaču koji uđe ništa
dalje ne govoreći i obrisa noge o ogrtač, nemarno kao da je kod svoje
kuće.

— Nećete li da pošaljete nekoga napolje da odmeni moga druga,

mladiću? — reče detektiv. — On je ostao da čuva kola. Imate li vi ovde
neko mesto gde biste mogli da ih sklonite za jedno desetak minuta?
Britles pokaza potvrdno i pokaza rukom na pomoćnu zgradu u
dvorištu, a dostojanstveni policajac se vrati baštenskim vratnicama i
pomože svome drugu da smesti kola, dok im je Britles sav ushićen
osvetljavao put. Pošto su s tim završili uputili su se u kuću i, uvedeni u
jednu od gostinskih soba, skinuli su ogrtače i šešire i otkrili svoje pravo
lice.
Policajac koji je zvonio na vratnicama bio je krepak čovek srednjega
rasta, pedesetih godina, sjajne kratko ošišane crne kose, sa zaliscima,
okrugloga lica i pronicljivih očiju, drugi je bio riđ i koščat i u dubokim
čizmama; imao je prilično neprijatno lice i prćast nos koji je odavao
opakog čoveka.
— Budite ljubazni i recite vašem gospodaru da su stigli Bleders i Daf!
— reče prvi od njih, zaglađujući kosu i stavljajući jedne lisice na sto. —
A! Dobro veče, gospodine. Mogu li da progovorim reč-dve s vama?
To pitanje bilo je upućeno gospodinu Losbernu koji je u tome trenutku
ušao u sobu; pošto je rukom dao znak Britlesu da se udalji, pomenuti
gospodin uvede obe gospođe i zatvori vrata.
— Ovo je gospodarica kuće — reče gospodin Losbem pokazujući u
pravcu gospođe Mejli.
Gospodin Bleders se pokloni. Pošto je umoljen da sedne, stavio je
šešir na pod i uzimajući stolicu dao je znak Dafu da postupi na isti način.
Ovaj poslednji džentlmen, koji kao da nije bio osobito naviknut na otmeno
društvo, ili se bar u njemu nije ugodno osećao — jedno od toga dvoje je u
svakom slučaju bilo — seo je tek pošto se prethodno malo ušeprtljao ne
znajući šta će s rukama i nogama, i pošto je najzad dršku svog štapa strpao
sebi u usta.
— A sad da pređemo na tu poharu, gospodine, — reče Bleders. — Pod
kojim se okolnostima ona dogodila?
Gospodin Losbern koji je izgleda želeo da dobije u vremenu ispričao
im je događaj nadugačko i naširoko i sa mnogo zaobilaženja. Gospoda
Bleders i Daf su pratili njegova izlaganja s veoma lukavim izrazom na licu
i s vremena na vreme značajno klimali glavom jedan drugome.
— Ja, razume se, ne mogu ništa pouzdano da kažem dok ne iziđem na
lice mesta — reče Bleders — ipak bih ovako na prvi pogled mogao reći
— bez namere da se time unapred obavezuje — da to nije izvršila neka
položara; šta veliš, Dafe?
— Svakako da nije — odgovori Daf.
— A da bismo gospođama objasnili šta je u pitanju, mislim da ste pod
izrazom položara hteli reći kako ovaj pokušaj pohare nije bio delo nekoga
seoskog kradljivca? — dodade gospodin Losbern osmehnuvši se.
— Tačno, gospodine, — odgovori Bleders. — Je li to sve što znate o
ovome razbojništvu?
— To je sve — odgovori lekar.
— Dobro, a šta je s tim dečakom o kome posluga neprestano govori?
— upita Bleders.
— Apsolutno ništa — odgovori lekar. — Jedan od ovih preplašenih
slugu je uvrteo sebi u glavu da on ima neke veze s tim pokušajem pohare;
ali je besmislica — čisto uobraženje.
— Vi to, koliko vidim, vrlo olako uzimate — napomenu Daf.
— To što on kaže sasvim je na svome mestu — reče Bleders
potvrđujući klimanjem glave mišljenje svoga druga i igrajući se nemarno
lisicama kao da su kastanjete. — Ko je taj dečak? Šta on kaže o sebi?
Otkuda je došao? On nije mogao pasti s neba, zar ne, gospodine?
— Razume se da nije — odgovori lekar bacivši jedan uznemiren
pogled na dve gospođe. — Meni je poznat ceo njegov život, ali o tome
ćemo docnije razgovarati. Vi ćete verovatno želeti da prvo vidite mesto
kroz koje su lopovi pokušali da prodru u kuću!
— Svakako — odgovori gospodin Bleders. — Najbolje će biti da prvo
izvršimo uviđaj na licu mesta, a posle toga da saslušamo poslugu. Tako se
u ovim prilikama obično postupa.
Pošto su donete sveće, gospoda Bleders i Daf su u pratnji mesnog
policajca, Britlesa, Džajlza i ukratko svih ušli u sobu na kraju hodnika i
pogledali kroz prozorče; a onda su travnjakom zaobišli kuću i spolja kroz
prozorče zavirili u sobicu; a posle toga su uzeli sveću da ispitaju prozorski
okvir; zatim fenjer da ispitaju tragove nogu i najzad gvozdene vile da njima
pretraže okolno žbunje. Kad su s tim završili, u prisustvu ostalih koji su
sve ovo pratili bez daha, vratili su se ponovo u kuću. Gospoda Džajlz i
Britles su izveli dirljivu predstavu u vezi s ulogom koju su imali u
događaju od prošle noći, i odigrali su je nekih šest puta, pri čemu se, na
prvoj predstavi, njihovi iskazi nisu slagali samo u jednom važnom pitanju,
dok se na poslednjoj nisu slagali u svega desetak važnijih pitanja. Pošto je
i taj posao obavljen, Bleders i Daf su sve prisutne odstranili iz sobe i
održali međusobno jedno dugo savetovanje prema čijoj su tajanstvenosti i
svečanoj ozbiljnosti savetovanja velikih lekara o najzamršenijim pitanjima
iz medicine najbezazlenija dečja igra.
 Za to vreme se u susednoj sobi lekar šetao gore-dole u veoma
uzrujanom stanju, dok su ga gospođa Mejli i Roz zabrinuto posmatrale.
— Tako mi časti — reče zaustavivši se, pošto je nekoliko puta brzim
koracima prešao sobu — prosto ne znam šta da radim.
— Kad se tim ljudima verno ispriča život ovog sirotog deteta, to će
svakako biti dovoljno da ga oslobode svake odgovornosti — reče Roz.
— Ja sumnjam u to, draga moja gospođice, — reče lekar vrteći
glavom. — Ne verujem da bi ga to oslobodilo odgovornosti ni pred njima
ni pred višim sudskim službenicima. Šta je on, na kraju krajeva, upitaće
oni? Skitnica. Posmatrano hladno i sa gledišta razuma priča o njegovom
životu je veoma sumnjiva.
— Ali vi u nju svakako verujete? — upade mu u reč Roz.
— Ja u nju verujem, ma koliko da je neobična, i možda sam matora
budala što tako činim — odgovori lekar, — ali pri svem tom nikako ne
mislim da je to priča kojoj će da poveruje jedan iskusan policijski
službenik.
— Zašto ne bi poverovao? — upita Roz.
— Zbog toga, lepa moja ispitivačice, — odgovori lekar — zbog toga
što ta priča, gledana njihovim očima, sadrži veliki broj nepovoljnih stvari;
on je u stanju da dokaže samo one okolnosti koje idu protiv njega, i
nijednu od onih koje bi mu išle u korist. Ti prokleti policajci hoće uvek da
znaju ,како’ i ,zbog čega’ i neće da prime ništa za gotovo. Iz njegovog
sopstvenog kazivanja vidite da je neko vreme bio član lopovske družine,
da je bio izveden pred sud pod optužbom da je jednom gospodinu ukrao
maramu iz džepa, da je silom ugrabljen iz kuće toga gospodina i odveden
na neko mesto koje ne može da opiše niti da označi i o čijem položaju ne
ume ništa da kaže. U Čertsi su ga doveli ljudi kojima je izgleda bilo
neobično stalo da pođe s njima, hteo on ili ne; i onda, upravo u času kad je
imao nameru da izbudi ukućane i da tako učini ono što će s njega da spere
svaku ljagu, u tome istom trenutku pojavljuje se kao da pada s neba jedan
glupavi i neotesani podrumar i puca u njega! Kao da je namerno hteo da ga
spreči da se opravda! Uviđate li vi sve to?
— Uviđam, razume se, — odgovori osmehujući se.
— Ne vidite! — odgovori lekar — razume se da ne vidite! Blažene li
su ženske oči! One uvek vide, bilo da je u pitanju zlo ili dobro, samo jednu
stranu svake stvari, i to uvek onu koja im se prva ukaže.
 Pošto je na taj način dao oduške svome poznavanju ženske duše, lekar
zavuče ruke u džepove i poče da šeta gore-dole po sobi čak još bržim
korakom nego dotle.
— Što više mislim o tome — reče lekar — sve više uviđam da ćemo
dovesti do beskonačnih zapleta i teškoća ako te ljude upoznamo s pravom
dečakovom prošlošću, uveren sam da oni u tu priču neće poverovati čak i
ako mu na kraju ne budu mogli ništa, ipak će preporučivanje i iznošenje na
javnost svih tih sumnji koje se vezuju za dečaka predstavljati stvarnu
prepreku ostvarenju vaših plemenitih namera da ga izbavite iz bede u kojoj
je.
— Oh, šta da radimo? — uzviknu Roz. — Bože, bože! Zašto su poslali
po te ljude?
— Zašto, zašto! — uzviknu gospođa Mejli. — Ne znam šta bih dala
samo da nisu došli ovamo.
— Sve što znam — reče gospodin Losbern sednuvši najzad s izrazom
utučenog čoveka — to je da moramo biti smeli i sve pokušati. Cilj koji
sebi postavljamo je plemenit i on nam služi kao opravdanje. Dečak je u
velikoj groznici i nije u stanju ni s kim da razgovara; to je jedna povoljna
okolnost. Moramo da je iskoristimo u najvećoj meri; a ako ne uspemo,
neće biti naša krivica. Slobodno!
— Dakle, gospodine, — reče Bleders ulazeći u sobu u pratnji svoga
druga i zatvarajući vrata pre no što će nešto dalje da kaže. — To nije
udešena stvar.
— A šta je to koga đavola udešena stvar? — upita lekar nestrpljivo.
— Mi nazivamo udešenom poharom, gospođe, — reče Bleders
obraćajući se njima sa izrazom čoveka koji ih žali zbog njihove
neupućenosti, ali koji prezire doktorovo neznanje — kad je u nju umešana
i posluga.
— U ovom slučaju na nju niko ne sumnja — reče gospođa Mejli.
— Veoma verovatno da ne sumnja, gospođo, — odgovori Bleders —
ali je pri svem tom mogućno da je bila umešana.
— I stoga je upravo i verovatnije što niko ne sumnja — reče Daf.
— Mi smo mišljenja da su u tu poharu umešani prsti londonskih
razbojnika — reče Bleders nastavljajući sa svojim izveštajem — jer je
stvar izvedena s velikom veštinom i na prvoklasan način.
 — Stvar je zaista vanredno izvedena — dodade Daf tihim glasom.
— Bilo ih je dvojica — nastavi Bleders — i imali su jednog dečaka sa
sobom; to se vidi jasno po veličini prozora. To je sve što se zasad može
reći. Ako dopustite, poći ćemo odmah da vidimo toga dečaka što leži gore.
— Možda bi gospoda želela prvo da nešto popiju, gospođo Mejli? —
reče lekar, kome se lice razvedrilo kao da mu je neka nova misao sinula u
glavi.
— Oh, svakako! — uzviknu Roz živo. — Odmah ćete biti posluženi,
ako samo želite.
— Vrlo rado, gospođice! — reče Bleders brišući usta rukavom. —
Težak je i suvoparan ovaj posao. Nešto što vam je pri ruci, gospođice;
nemojte zbog nas naročito zadavati sebi truda.
— Šta biste najradije? — upita lekar pošavši za devojkom ka ormaru.
— Čašicu rakije, gospodine, ako je moguće — odgovori Bleders.
— Smrzli smo se putujući od Londona dovde, gospođo; a ja sam uvek
bio mišljenja da rakija zagreva čoveku dušu.
Ova pažnje dostojna izjava bila je upućena gospođi Mejli, koja ju je
primila s najvećom ljubaznošću. Za to vreme, međutim, lekar se izgubio iz
sobe.
— Eh, — reče gospodin Bleders hvatajući vinsku čašu ne za stalak,
nego držeći njeno postolje između palca i kažiprsta leve ruke stavljajući je
sebi pored grudi — mnogo sam ja takvih stvari video u svome životu,
gospođe moje!
— Na primer, pohara u onoj zabačenoj ulici, u Edmontonu, Blederse,
— reče gospodin Daf podsećajući svoga druga.
— To je bilo nešto slično ovome, zar ne? — odgovori gospodin
Bleders. — Nju je izvršio Konki Cikvid, ako se ne varam.
— Ti je uvek njemu pripisuješ, — odgovori Daf. — A ja ti kažem da
je tu poharu izvršila porodica Pet. Konki ima s njom isto onoliko veze
koliko i ja.
— Ama ostavi! — odgovori gospodin Bleders. — Ja valjda znam šta
govorim. Sećaš li se onoga kad je i sam Konki bio pokraden. Što je to bilo
zamešateljstvo! Veće nego u ijednom romanu koji sam pročitao!
— A kako je to bilo? — upita Roz želeći da što više oraspoloži i
odobrovolji te neželjene goste.
 — Bila vam je to jedna pohara, gospođice, koju teško da bi ko drugi
mogao da smisli i izvede — reče Bleders. — Dotični Konki Čikvid.
— Konki znači Nosonja, gospođice, — upade Daf.
— Pa, razume se, gospođici je to poznato, zar ne? — upita gospodin
Bleders. — Neprestano me, brate, prekidaš! Elem, gospođice, taj Konki
Čikvid je držao krčmu tamo više Batlbridža, u kojoj je imao podrum i kud
su dolazili mnogi mladi lordovi da gledaju borbe petlova i nadvlačenje
jazavaca i slične stvari; a poznato mi je da je posao vrlo lepo vodio pošto
sam i ja tamo često odlazio da posmatram te viteške igre. U to vreme još
nije bio član razbojničke družine. I jedne noći mu je opljačkana i odneta
platnena kesa sa tri stotine dvadeset i sedam gvineja. Krađa je bila
izvršena po mrklome mraku, iz spavaće sobe, od strane nekog visokog
čoveka koji je imao crn zavoj preko oka i koji se bio sakrio ispod postelje
i po izvršenoj pohari iskočio je kroz prozor sa prvoga sprata. On je to
izveo vrlo spretno i hitro. Ali ni Konki nije bio manje hitar. Čim ga je
probudio šum, skočio je s postelje, pripucao za lopovom i izbudio susede.
Odmah su podigli hajku i kad su pošli u poteru, ustanovili su da je Konki
pogodio kradljivca, pošto su naišli na krvave tragove koji su vodili
prilično daleko sve do neke ograde od kolja i tu se gubili. Tek njega je
nestalo zajedno s parama i, sasvim prirodno, ime gospodina Čikvida,
čoveka koji je obustavio plaćanja, pojavilo se u trgovinskom glasniku
među imenima ostalih lica koja su pala pod stečaj. I skupljani su svakojaki
dobrovoljni prilozi i razne pomoći da se olakša položaj jadnome čoveku,
koji je bio sav van sebe zbog gubitka koji ga je zadesio i koji je nekoliko
dana lutao ulicama čupajući kosu s takvim očajanjem kao da će sam sebi
da učini kraj. I jednog dana on odlazi u policiju, sav zadihan i vodi tajni
razgovor s upravnikom koji posle dužeg vremena zvoni i naređuje da dođe
Džem Spajers (Džem je još bio u aktivnoj službi), i izdade mu nalog da ide
i pomogne gospodinu Čikviđu u hvatanju čoveka koji mu je poharao kuću.
,Video sam ga, Spajerse’, rekao je Čikvid, ,kako je juče ujutru prošao
pored moje kuće.’ ,Pa što ga niste odmah ščepali za jaku!’ reče Spajers.
,Bio sam toliko ošamućen da mi je čovek mogao čačkalicom razbiti glavu’,
odgovorio je jadni čovek; ,ali ćemo ga sigurno uhvatiti, jer će on između
deset i jedanaest uveče ponovo proći.’ Čim je Spajers to čuo, odmah je
stavio nešto čista rublja i češalj u džep, za slučaj da moradne da ostane
dan-dva van kuće, zauzeo je busiju pokraj prozora jedne krčme sakriven
iza omanje crvene zavese, sa šeširom natučenim na oči, spreman da skoči
na prvi znak. Pušio je on tako svoju lulu do duboko u noć, kad se
odjedanput zaorio Čikvidov glas! ,Evo ga! Drž’te lopova! Ubicu!’ Džem
Spajers je izleteo napolje i ugledao Čikvida kako juri ulicom kao mahnit i
zapomaže koliko ga grlo nosi. Spajers se nadade za njim, a Čikvid trči li,
trči; svet se uskomešao, svi viču ,Drž’te lopova!’ a i Čikvid neprestano
viče kao da je poludeo. Spajers ga za trenutak gubi iz vida dok zamiče za
ugao; obzire se na sve strane; vidi jednu gomilicu ljudi; upada u nju; ,Gde
je lopov?’ .Dođavola!’ kaže Čikvid, ,opet mi je umakao!’ Bila je to čudna
okolnost ali od lopova ni traga ni glasa, te se oni vrate u krčmu. Sutradan
Spajers ponovo zauzima svoje staro mesto i netremice motri iza zavese ne
bi li ugledao jednog visokog čoveka s crnim zavojem preko oka, sve dok
mu oči nisu zasuzile. Najzad je morao da zažmuri da ih malo odmori; i tek
što ih je zatvorio čuo je Čikvida kako urla. ,Drž’te ga!’ Ponovo se stuštio
za Čikvidom koji mu je bio izmakao već za pola ulice i posle dvaput duže
trke od one jučeranje lopov je opet umakao! To se ponovilo još jednom ili
dva puta, sve dok jedna polovina suseda nije počela da govorka kako je
gospodina Čikvida poharao sam đavo koji sad zbija šalu s njim, a druga
polovina kako je siromah Čikvid poludeo od žalosti.
— A šta je na to rekao Džem Spajers? — upita lekar koji se u sobu
vratio ubrzo pošto je gospodin Bleders započeo s ovom pričom.
— Džem Spajers — nastavi policajac — dugo nije uopšte ništa
govorio i slušao je praveći se kao da ne obraća pažnju na ono što se priča
oko njega, što je pokazivalo da razume svoj posao. Jednog dana međutim
ulazi on u krčmu i kaže, vadeći burmuticu: ,Čikvide, pronašao sam ko je
izvršio tu poharu.’ .Pronašli ste?’ kaže Čikvid. ,Oh, dragi moj Spajerse,
dopustite mi samo da se osvetim pa da mirno umrem! Oh, dragi moj
Spajerse, gde je taj nitkov?’ ,Ta ostavite!’ reče Spajers nudeći mu burmuta
između dva prsta, i za tu prevaru ne bi niko nikad saznao da Čikvid nije
preterao u staranju da skine sumnju sa sebe! — reče gospodin Bleders,
spuštajući čašu i zveckajući lisicama.
— Zaista, veoma zanimljiva stvar — reče lekar. — A sad, ako je po
volji, mogli bismo poći gore.
— Ako je to vama po volji, gospodine, — odgovori Bleders. Prateći u
stopu gospodina Losberna dvojica policajaca se popeše do Oliverove
sobe, dok je gospodin Džajlz išao pred svima njima s upaljenom svećom u
ruci.
 Oliver je bio u polusnu, ali je izgledao gore i bolesniji nego dotle. Uz
lekarsku pomoć uspeo je da se za trenutak uspravi u postelji i gledao je u
nepoznate ljude uopšte ne shvatajući šta se oko njega zbiva — zaista, kao
da nije bio svestan gde je i šta se s njim dogodilo.
— Eto, — reče gospodin Losbern tihim glasom ali ipak plahovito — to
je taj dečak koji je slučajno ranjen iz neke puške koja je sama okinula dok
je prelazio preko imanja ovoga gospodina ovde iza nas, kako se ono zvaše,
i koji je jutros došao ovamo da mu se ukaže pomoć, a ovaj bistri gospodin
što drži sveću odmah ga je ščepao i роčео da ga zlostavlja, čime je doveo
njegov život u ozbiljnu opasnost, što mogu kao lekar da posvedočim.
Gospoda Bleders i Daf pogledaše gospodina Džajlza kao da je on na
taj način preporučen njihovoj pažnji. Pomenuti domoupravitelj je blenuo
čas u Olivera čas u gospodina Losberna s najsmešnijom mešavinom straha
i zbunjenosti.
— Mislim da nećete to poricati? — reče lekar nameštajući Olivera da
ponovo legne.
— Ja sam sve to učinio u..., u najboljoj nameri, gospodine, —
odgovori Džajlz. — Ja sam čvrsto verovao da je to onaj dečak, inače ga ne
bih ni takao. Ja nisam bezdušan čovek, gospodine.
— Koji to onaj dečak? — upita stariji detektiv.
— Dečak što je bio s obijačima, gospodine! — odgovori Džajlz. —
Oni..., oni su u svakom slučaju imali jednoga dečaka sa sobom.
— Dobro, a da li i sad tako mislite? — upita Bleders.
— Šta da li sad mislim? — odgovori Džajlz gledajući u policajca
izgubljenim pogledom.
— Mislite li još da je to taj isti dečak, glupane? — nastavi Bleders
nestrpljivo sa svojim ispitivanjem.
— Ne znam; zaista ne znam — reče Džajlz pokunjena nosa. — Ne bih
se mogao zakleti da je on.
— Pa šta onda mislite? — upita gospodin Bleders.
— Prosto ne znam šta da mislim — nastavi siromah Džajlz. — Ne
verujem da je to onaj dečak; zbilja, skoro sam siguran da nije.
— Što si ti neki smeten jak! — reče Daf posmatrajući gospodina
Džajlza s najdubljim prezrenjem.
Dok se vodio taj kratki razgovor, gospodin Losbern je opipavao bilo
bolesniku; ali sad je ustao sa stolice koja je stajala pored postelje i opazio
kako gospoda policajci mogu preći ako to žele u susednu sobu i tu ispitati
Britlesa, ukoliko imaju još kakvih sumnji u pogledu dečaka.
Postupajući po tome predlogu, detektivi su prešli u obližnju odaju i u
nju pozvali i gospodina Britlesa, gde se on zajedno sa svojim
pretpostavljenim zapleo u takvu neverovatnu zbrku protivrečnosti i
besmislica kao da je hteo stvar ne da rasvetli nego da je još više zamrsi.
Jedino što je izjavio jasno i nesumnjivo bilo je da ne bi poznao dečaka ni
kad bi ga u tom trenutku doveli pred njega; da je on Olivera smatrao za
toga dečaka samo zato što je gospodin Džajlz to rekao i da je gospodin
Džajlz pre pet minuta u kuhinji priznao kako se veoma boji da nije malo
prenaglio.
Između ostalih oštroumnih pretpostavki i nagađanja postavilo se i
pitanje da li je gospodin Džajlz stvarno nekoga ranio; i pošto je ispitan
njegov drugi pištolj, istovetan s onim iz koga je pucao, ustanovilo se da je
napunjen samo barutom i mrkom hartijom — otkriće koje je učinilo
najdublji utisak na sve prisutne, sem na lekara koji je deset minuta ranije
izvadio kuršum iz pištolja. Ipak je ta okolnost najveći utisak proizvela na
samoga gospodina Džajlza koji se, pošto je nekoliko sati proživeo u strahu
da je smrtno ranio svog bližnjeg, grčevito uhvatio za tu novu mogućnost i
zastupao je što je žešće mogao. Najzad su detektivi, ne pašteći se mnogo
oko Olivera, ostavili u kući mesnog policajca iz Čertsija, a sami su otišli
da prenoće u gradu s obećanjem da će se vratiti idućeg jutra.
Sutradan ujutru proneo se glas da su te noći dvojica ljudi i jedan dečak
uhapšeni u Kingstonu pod sumnjivim okolnostima, te su gospoda Bleders i
Daf shodno tome otputovali u Kingston. Prilikom istrage, međutim, te
sumnjive okolnosti su se svele na jednu jedinu činjenicu, naime da je to
troje nađeno gde spavaju pod plastom sena — delo koje se, iako
predstavlja težak zločin, kažnjava samo zatvorom i koje se po milostivim
engleskim zakonima i njihovoj širokoj ljubavi prema svima podanicima
Njegovog Veličanstva, u odsustvu svih drugih dokaznih sredstava, nikako
ne smatra dovoljnim dokazom da su čovek ili ljudi koji su na taj način
proveli noć izvršili pokušaj pohare praćen razbojništvom i da su prema
tome zaslužili smrtnu kaznu. Gospoda Bleders i Daf su se dakle vratili
praznih šaka.
Da ne duljimo priču, posle novih ispitivanja i još dužih razgovora
mesni sudija se privoleo da gospođa Mejli i gospodin Losbern dadu
jemstvo da će se Oliver pojaviti na sudu za slučaj da bude pozvan pred
njega; a Bleders i Daf, pošto su nagrađeni s dve gvineje, vratili su se u
London s podeljenim mišljenjima o pohari. Poslednji od ove gospode je
posle zrelog razmatranja svih okolnosti naginjao pretpostavci da je pokušaj
pohare izvršila porodica Pet; a prvi od njih je isto tako čvrsto bio uveren
da puna zasluga za ovaj poduhvat pripada gospodinu Konkiju Čikvidu.
Za to vreme Oliver se postepeno oporavljao i jačao zahvaljujući
zajedničkoj nezi i staranju gospođe, gospođice Roz i dobroga gospodina
Losberna. Ako Nebo čuje usrdne molitve koje se izlivaju iz grudi prepunih
zahvalnosti — a ako njih ne usliši, koje će molitve da usliši? — blagoslovi
koje je siroče izlivalo na svoje zaštitnike morali su ispunjavati njihove
duše mirom i blaženstvom.
 GLAVA XXXII

O srećnim danima koje je Oliver provodio kod svojih plemenitih

prijatelja.

Oliver je dugo i teško bolovao. Pored muka koje mu je zadavala

ranjena ruka, od hladnoće i vlage kojima je bio izložen dobio je žestoku
groznicu koja je trajala nedeljama i dovela njegov život u veliku opasnost.
Ali je najzad postepeno počeo da se oporavlja i bivao je u stanju da
katkad u nekoliko reči pomešanih sa suzama iskaže koliko duboko oseća
dobrotu dveju milih gospođa i koliko žarko želi kad ojača i ozdravi da im
delom posvedoči svoju zahvalnost; da učini nešto čime će im izraziti svu
ljubav i odanost koje u svom srcu gaji prema njma; da učini ma šta čime
će im dokazati da njihova plemenitost i dobrota nisu bile uzaludne i da
siroto dete koje je njihovim milosrđem spaseno bede, a možda i smrti, gori
od želje da im posluži svim svojim srcem i dušom.
— Jadno dete! — kazala je Roz kad se Oliver jednog dana upinjao da
slabim glasom izgovori reči zahvalnosti koje su mu navirale na blede usne
— pružiće ti se dovoljno prilike da nam budeš od koristi ako budeš hteo.
Mi idemo na selo i tetka namerava da i tebe povede s nama. Okružen
seoskim mirom, čistim vazduhom i svim radostima i lepotama proleća,
oporavićeš se za nekoliko dana. I kad budeš smeo da se umaraš, naći
ćemo ti stotinu raznih poslova.
— Da se umaram! — uzviknu Oliver. — Oh, draga gospođice, šta bih
ja sve dao kad bih samo mogao da vam budem od koristi, da vas samo
zadovoljim zalivajući vam cveće, čuvajući vam ptice ili trčkarajući vas
radi tamo-amo po ceo božji dan!
— Ne treba uopšte da se uznemiravaš zbog toga — reče gospođica
Mejli osmehujući se — jer, kao što sam ti već kazala, mi ćemo ti naći
stotinu raznih poslova; i ako budeš činio radi nas i samo polovinu onoga
što obećavaš, učinićeš me zaista veoma srećnom.
— Da ja vas učinim srećnom, gospođice! — uzviknu Oliver. — Kako
ste dobri kad tako govorite!
— Učinićeš me srećnijom no što ti to umem reći — odgovori devojka.
— I sama pomisao da je moja draga i dobra tetka spasla nekoga iz onakve
strašne bede kakvu si nam ti opisao predstavljala bi za mene neopisivo
zadovoljstvo; ali kad vidim da njena dobrota i milosrđe nisu uzaludni i da
je njen štićenik iskreno zahvalan i odan, tome se radujem više no što
možeš i zamisliti. Razumeš li šta hoću da kažem? — upita ona
posmatrajući Oliverovo zamišljeno lice.
— Oh, da, gospođo, razumem! — odgovori Oliver živo — ali me muči
misao da sam u ovome trenutku nezahvalan.
— Prema kome? — upita devojka.
— Prema onom plemenitom gospodinu i onoj dobroj staroj gospođi
koji su me tako usrdno negovali pre no što sam dospeo ovamo —
odgovori Oliver — ali kad bi znali koliko sam srećan, oni bi se radovali, u
to sam siguran.
— Sigurno bi se radovali — odgovori Oliverova dobrotvorka — i
gospodin Losbern je već ljubazno obećao da će te odvesti njima da ih
posetiš čim se dovoljno oporaviš da smeš putovati.
— Je li zaista obećao, gospođice? — uzviknu Oliver, kome je lice
sinulo od zadovoljstva. — Prosto ne znam šta ću učiniti od radosti kad
ponovo budem ugledao te divne ljude.
Oliver se ubrzo dovoljno oporavio da bi mogao podneti zamor toga
putovanja. I jednog jutra su on i gospodin Losbern krenuli na put u malim
kolima gospođe Mejli. Kad su stigli do mesta za Čersti, Oliver preblede
kao krpa i iz grla mu se ote jedan glasan krik.
— Šta je to s dečakom? — uzviknu lekar na svoj uobičajeni i žustar
način. — Je si li što opazio — ili čuo — ili ti je zlo — govori?
— To, gospodine, — uzviknu Oliver pokazujući rukom kroz prozor od
kola. — Ta kuća!
— Vidim, pa šta s tim? Stanite, kočijašu. Zaustavite ovde — uzviknu
lekar. — Šta je s tom kućom, dete moje? Reci!
— Lopovi.., to je ona kuća u koju su me doveli! — prošapta Oliver.
— Sto mu gromova! — uzviknu lekar. — Hej, kočijašu! Otvarajte
vrata!
Ali pre no što je kočijaš imao vremena i da siđe sa svoga sedišta, on
se nekako ispetljao i iskočio iz kola i sjurivši se u pravcu one zapuštene
kuće počeo je da lupa nogama o vrata kao da je pomahnitao.
— Heej! — reče neki mali, ružan, grbav čovek, otvorivši vrata tako
naglo da lekar koji je bio silno zamahnuo nogom da još jednom udari u njih
umalo nije uleteo glavačke u hodnik. — Zašto toliko lupate?
— Zašto lupam! — uzviknu lekar zgrabivši ga za okovratnik bez imalo
razmišljanja. — Zbog mnogo koječega. Zbog pohare.
— Pašće tu i krv — progovori grbonja hladno — ako me odmah ne
pustite. Čujete li što vam kažem?
— Čujem — reče lekar drmusajući žestoko svoga zarobljenika. —
Gde je ta prokleta hulja — kako se ono zvaše — Sajks; gde je? Gde je
Sajks, lopužo jedna?
Grbonja ga pogleda s izrazom krajnjeg iznenađenja i gneva u očima, a
zatim, izvivši se vešto iz lekarevih ruku, zasu ga čitavom bujicom groznih
psovki i povuče se u kuću. Pre no što je uspeo da zatvori vrata, međutim,
lekar je ušao u sobu ne pitajući za dozvolu. Uznemireno se obazreo oko
sebe, nijedan komad nameštaja, nijedna sitnica, čak ni položaj ormara nije
se slagao s Oliverovim opisom!
— Dakle! — reče grbonja koji ga je oštro i netremice posmatrao —
zašto ste tako nasilno ušli u moju kuću? Imate li nameru da me poharate ili
da me ubijete? Šta hoćete od to dvoje?
— Jesi li ikad čuo, smešna i matora nakazao, da neko u poharu ili
ubistvo ide s kočijama i dva konja? — reče plahoviti lekar.
— Pa šta time hoćete da kažete? — upita grbavko. — Gubite se dok
nisam napravio neku nesreću! Tornjajte se, đavo da vas nosi!
— Otići ću kad ja budem smatrao za shodno — reče gospodin Losbern
zavirujući u drugu sobu, koja se, kao ni prva, nije nimalo slagala s
Oliverovim opisom. — Naći ću ja već tebe jednoga dana, prikane moj.
— Ta nije mogućno? — iskezi se odvratni bogalj. Kad god vam
zatrebam naći ćete me ovde. Ne stanujem ja u ovoj kući već dvadeset i pet
godina sam kao kurjak zato da bih se od vas plašio. Platićete vi meni za
ovo; platićete mi. — I rekavši to mala nakaza poče da vrišti i da skače kao
da je pobesnela.
— Ovo je prilično glupo ispalo — promrmlja lekar za sebe — dečak
se morao prevariti. Evo ti! Uzmi to i ponovo se zavući u svoju jazbinu. —
S tim rečima baci grbonji komad novca i pođe kočijama.
Čovek je išao za njim do kolskih vrata prosipajući celim putem
najgroznije psovke i kletve, ali kad se gospodin Losbern okrenuo da nešto
kaže kočijašu, on zaviri u kola i ošinu Olivera jednim tako oštrim i divljim
pogledom, i u isti mah tako punim besa i osvetoljubivosti, da ga Oliver
docnije mesecima nije mogao zaboraviti ni u snu ni na javi. I dalje je sipao
najstrašnije psovke, sve dok kočijaš nije ponovo zauzeo svoje sedište; a
kad su nastavili put, dugo su još gledali kako pomamno udara nogama o
zemlju i čupa kose izbezumljen od stvarne ili izveštačene jarosti.
— Ja sam jedan magarac! — reče lekar posle dužeg ćutanja. — Jesi li
to znao dosad, Olivere?
— Nisam, gospodine.
— Onda to imaj na umu drugi put.
— Jedan magarac i ništa drugo — reče opet lekar posle ponovnog
ćutanja koje je potrajalo nekoliko minuta. — Čak da je to i bilo ono pravo
mesto i da su na njemu bili lopovi koje tražimo, šta bih mogao da učinim
ja sam i goloruk? A i da je još ko bio pored mene, ne vidim šta bih mogao
da učinim, sem da sebe dovedem u nezavidan položaj zbog načina na koji
sam zataškao tu stvar. I to bi mi i trebalo. Svojim povođenjem za trenutnim
utiskom stalno dovodim sebe u neku nepriliku. To bi mi i bilo za pamet.
Zaista, činjenica je da se dobri doktor celoga svoga veka povodio
samo za prvim utiscima i za svojim srcem, a okolnost da se dosad ne samo
nije zapleo ni u kakve osobite nezgode i nevolje, nego naprotiv da je
uživao najveću ljubav i poštovanje svih koji su ga poznavali, predstavlja
najlepšu pohvalu za pobude koje su ga rukovodile pri njegovim
postupcima. Istini za ljubav moramo priznati da je nekoliko trenutaka bio
malo neraspoložen i razočaran što nije uspeo da u prvoj prilici koja mu se
u tome pravcu ukazala dobije neku potvrdu o istinitosti Oliverove priče.
Ali se ipak ubrzo odobrovoljio i našavši da su Oliverovi odgovori na
njegova pitanja još onako isto jasni i dosledni i da na postavljena pitanja
stalno odgovara s onoliko isto očigledne iskrenosti i verodostojnosti kao i
ranije, odlučio je da mu ubuduće potpuno veruje.
S obzirom na to što je Oliver znao ime ulice u kojoj je stanovao
gospodin Braunlo, odvezli su se pravo tamo. Kad su kola zaokrenula u tu
ulicu, srce je počelo žestoko da mu lupa, tako da je jedva disao.
— A sad, dete moje, koja je to kuća? — upitao je gospodin Losbern.
— Ona! Ona! — odgovori Oliver pokazujući sav ustreptao rukom kroz
prozor. — Ona bela kuća. Oh, požurite! Molim vas požurite! Čini mi se da
ću umreti, sav dršćem.
— Smiri se, smiri se! — reče dobri lekar tapšući ga po ramenu. —
Brzo ćeš biti pored njih, a i oni će biti presrećni kad te vide zdravog i
veselog.
— Oh, hoće sigurno! — uzviknu Oliver. — Oni su bili tako dobri
prema meni; veoma, veoma dobri.
Kola su i dalje išla. Zaustaviše se. Ne; nije ta kuća; ona do nje. Kola
su pošla još nekoliko koraka i ponovo se zaustavila. Oliver pogleda u
prozore i suze radosnice mu potekoše niz lice.
Avaj! bela kuća bila je prazna i na prozoru je stajao oglas: „Za
izdavanje.“
— Zakucajte na susedna vrata — povika gospodin Losbern uzimajući
Olivera za ruku. — Znate li šta je s gospodinom Braunlo koji je stanovao
u kući do vas?
Služavka nije znala, ali je otišla da pita. Ubrzo se vratila s vešću da je
gospodin Braunlo prodao svu svoju imovinu i da je pre šest nedelja
otputovao u zapadnu Indiju. Oliver poče da krši ruke i nemoćno klonu na
sedište.
— Je li s njim otputovala i nastojnica? — upita gospodin. Nastojnica i
još jedan gospodin, prijatelj gospodin Braunloa, otputovali su svi zajedno.
— Onda hajdemo natrag kući — reče gospodin Losbern kočijašu — i
nemojte zaustavljati da hranite konje, sve dok ne iziđemo iz ovoga
prokletog Londona.
— A kod onoga prodavca knjiga, gospodine? — upita Oliver. — Ja
znam put donde. Hajdemo do njega, gospodine, molim vas! Hajdemo do
njega!
— Jadno moje dete, za jedan dan je ovoliko razočarenja dovoljno —
reče lekar. — Sasvim dovoljno za obojicu nas. Ako odemo do prodavca
knjiga, sigurno ćemo naći da je umro, ili da mu je izgorela radnja, ili da je
pobegao. No, idemo pravo kući! — I upravljajući se po lekarevom
trenutnom utisku krenuše kući.
To gorko razočarenje zadalo je Oliveru mnogo bola i žalosti, čak i
pored sreće kojom je bio okružen; jer je za vreme svoje bolesti mnogo
puta s radošću pomišljao šta će mu sve reći gospodin Braunlo i gospođa
Bedvin, i kakvo će uživanje to biti kad im bude pričao koliko je dana i
noći proveo razmišljajući o onome što su oni za njega učinili i koliko je
patio sto je od njih na onako svirep način odveden. I kako ga je nada da će
možda jednog dana biti u stanju da im objasni i ispriča kako je ugrabljen,
krepila i podržavala pri mnogim iskušenjima kroz koja je u poslednje
vreme prolazio; a sada, pomisao da su oni otišli na tako dalek put, i u
uverenju da je on varalica i lopov — u uverenju u kome će možda ostati
do njegovog sudnjeg dana — padala mu je teže no što je mogao podneti.
Ovaj događaj međutim nije niukoliko uticao na držanje njegovih
dobrotvora. Dve nedelje docnije, kad se vreme prolepšalo i otoplilo i kad
se drveće zaodenulo novim lišćem a cveće rascvetalo u punom sjaju,
gospođe su se počele pripremati da na nekoliko meseci napuste Čertsi.
Pošto su srebro koje je u tolikoj meri raspalilo Fejginovu gramzivost
poslali u banku, a Džajlza i još jednog slugu ostavili da vode računa o
kući, otputovale su na letovanje u jedno obližnje selo i povele Olivera sa
sobom.
Ko je u stanju da opiše ovo zadovoljstvo i uživanje, onaj duševni mir i
spokojstvo koje je bolešljivi dečak osetio usred opojnog vazduha i među
zelenim brežuljcima i bujnim šumama seoskog predela! Ko je u stanju da
izrazi kako se duboko taj mir i spokojstvo utiskuju u duše premorenih
stanovnika skučenih i bučnih gradova i koliko taj prizor osvežava i krepi
izmučena srca! Poznato je da se čak i kod ljudi koji su ceo svoj mukotrpni
život proveli po prenatrpanim i tesnim ulicama, i koji nikad nisu poželeli
da iz njih iziđu, kod kojih je navika zaista postala drugom prirodom, i koji
su se skoro zaljubili u svaku opeku i kamen koji sačinjavaju među
njihovih svakodnevnih šetnji — da se čak i kod tih ljudi kad im se približi
samrtni čas rađa želja da se pre rastanka sa životom nagledaju lica majke
prirode i da bivaju kao preporođeni kad se prenesu daleko od pozornice
svojih svakodnevnih briga i radosti. I oni neprestano, iz dana u dan, čeznu
za suncem obasjanim zelenim proplancima, i kad im se želja ostvari i kad
ugledaju. široko plavo nebo, i breg, i ravnicu, i bistri potok, taj prizor budi
u njima toliko uspomena koje ih podsećaju na rad da im to blaži poslednje
časove — i oni onda silaze u svoje grobove onako isto smireno kao što se
sunce, čiji su zalazak samo pre nekoliko časova posmatrali sa svoga
usamljenog prozora, smireno gasilo pred njihovim zamagljenim i
pomućenim pogledom! Uspomene koje u našem duhu bude tihi poljski
predeli nisu od ovoga sveta i nemaju ničega zajedničkog s njegovim sitnim
brigama i nadama. One mekšaju naša srca i podstiču nas da pletemo sveže
vence za grobove onih koje smo voleli; one prečišćavaju naše duše i
potiskuju u zaborav stare mržnje i neprijateljstva; ali pored svega toga te
uspomene oživljavaju i kod najmanje osetljivih ljudi neku neodređenu i
nejasnu svest da smo te utiske doživeli mnogo ranije, u dalekoj prošlosti,
svest koja nam predstoji, gušeći oholost i sujetu ovoga sveta.
Mesto u koje su doputovali bilo je divno. Oliveru, koji je dotle
boravio među najgorim svetom i usred buke i svađa, činilo se da ovde
počinje nov život. Ruže puzavice i ladoleži peli su se uz zidove poljske
kuće u kojoj su stanovali; bršljan je obavijao stabla od drveća a baštensko
cveće je ispunjavalo vazduh divnim mirisima. Nedaleko odatle bilo je
malo seosko groblje; ono nije bilo ispunjeno visokim, ružnim kamenim
spomenicima nego skromnim humkama pokrivenim svežim busenjem i
mahovinom, pod kojima su seoski starci i starice počivali svoj večni san.
Oliver je tamo često odlazio i ponekad bi, sećajući se bednoga groblja u
kome leži njegova mati, seo i u samoći gorko plakao; ali, kad bi podigao
oči i pogledao u visoko nebo nad sobom, prestajao je da misli kako ona
leži pod zemljom, i plakao bi i dalje za njom tužno, no bez gorčine.
Bilo je to srećno vreme. Dani su proticali mirno i spokojno; noći nisu
sobom donosile ni strah ni brigu; nije više čamio po mračnim zatvorima niti
je bio u društvu nevaljalih ljudi; misli su mu bile ispunjene samo prijatnim
i vedrim stvarima. Svakog jutra je odlazio jednome sedom starom
gospodinu koji je stanovao u blizini male seoske crkve i koji ga je učio da
pravilno čita i piše i s njim razgovarao tako ljubazno i toliko se trudio oko
njega da se Oliver svim silama starao da ga u svemu zadovolji. Posle toga
je izlazio u šetnju s gospođom Mejli i Roz i slušao njihove razgovore o
knjigama; ili bi sedeo pored njih, u hladu i slušao dok mlada devojka čita;
i bio je u stanju da ostane tako slušajući je dok se ne smrkne toliko da se
slova više ne raspoznaju. Morao je da sprema i zadatak za idući dan i na
tome je vredno radio u sobici koja je gledala u vrt sve dok se polako ne bi
spustilo veče. Onda bi gospođe ponovo izlazile u šetnju, a i on s njima,
prateći s najvećom pažnjom svaku njihovu reč i presrećan kad bi one
poželele neki cvet za kojim je on mogao da se uspuza da im ga ubere, ili
kad bi nešto zaboravile a on po to otrčao što brže može da im donese. Kad
bi se sasvim smrklo i oni se vratili kući, Roz je sedala za klavir i svirala
neku prijatnu melodiju ili pevala tihim i umilnim glasom kakvu starinsku
pesmu koju je njena tetka volela. U takvim trenucima nisu paljene sveće, a
Oliver je sedeo kraj prozora slušajući slatke zvuke muzike koja ga je
zanosila i opčinjavala.
 A kad bi došla nedelja, koliko se taj dan razlikovao od načina na koji
ga je dotle provodio i koliko je i taj dan bio ispunjen radošću — kao i svi
ostali dani u tome najsrećnijem vremenu! Ujutru se odlazilo u seosku
crkvicu čije je prozore milovalo zeleno lišće, dok je spolja dopirao cvrkut
ptica a mirisni vazduh kroz niska crkvena vrata ispunjavao bogomolju
svojim opojnim dahom. Svet je bio tako čist i uredan i tako se predano
molio kao da ih je tu sakupilo zadovoljstvo a ne neka dosadna dužnost, i
mada je njihovo pojanje bilo možda nevešto, ono je poticalo iz srca i
zvučalo je (bar Oliverovim ušima) milozvučnije nego ijedno crkveno
pojanje koje je dotle čuo. Posle toga su dolazile šetnje kao obično i
mnogobrojne posete seoskim kućama koje su blistale od čistoće; a uveče
bi Oliver pročitao glavu ili dve iz Svetoga pisma, koje je proučavao preko
cele nedelje, dužnost pri čijem je vršenju osećao više zadovoljstva i kojom
se više ponosio no da je pravi sveštenik.
Ujutru je Oliver već u šest sati bivao na nogama, tumarajući poljima i
duž živica da nabere kitu poljskog cveća s kojom se vraćao kući i s
najvećom pažnjom ga raspoređivao da njime što više ulepša jutarnju
trpezu. Donosio je isto tako i svežeg kukolja za ptice gospođe Mejli kojom
je veoma ukusno ukrašavao kaveze, veština kojoj ga je naučio seoski ćata.
Kad bi sve ptice nahranio i namirio, obično bi se ukazala potreba da ode u
selo i izvrši neko omanje dobročinstvo; ili kad toga ne bi bilo, igrao bi
ponekad kriketa na livadi ili bi nešto čeprkao u vrtu ili oko sadnica, a
prema uputstvima istoga učitelja koji je po struci bio vrtar. Oliver bi se
tome poslu predavao svim srcem sve dok ne naiđe gospođica Roz koja bi
ga nagradila mnogobrojnim pohvalama za sve što je učinio.
Tako protekoše tri meseca, tri meseca koji bi značili nepomućenu
sreću i za čoveka kojeg je sudbina u najvećoj meri okružila svim
blagodetima ovoga sveta, a koji su za Olivera predstavljali rajsko
blaženstvo. Pored najčistije i najvelikodušnije plemenitosti na jednoj
strani, i najiskrenije, najtoplije, najsrdačnije zahvalnosti na drugoj, nije
nikakvo čudo što se na kraju toga kratkog razdoblja Oliver Tvist potpuno
srodio sa starom gospođom i njenom nećakom i što su se one, nagrađujući
strasnu odanost njegovog mladog i osetljivog bića, ponosile njime i
uzvraćale mu ljubav koju je on prema njima gajio.
 GLAVA XXXIII

U njoj jedan iznenadan udarac narušava spokojstvo u kome

su dotle živeli Oliver i njegovi dobrotvori.

Proleće je brzo prohujalo i nastalo je leto. Selo je u početku bilo lepo,

ali sad je bilo u punom sjaju i raskoši svoje bujne prirode. Velika drveta
koja su prvih meseci izgledala nekako zgrčena i ogolela, sad su odisala
snagom i zdravljem i pružala svoje zelene ruke nad žednom zemljom,
stvarajući od gole ledine prijatne i senovite kutke ispod čijeg se dubokog
hlada otvarao pogled na prostrane suncem obasjane vidike koji su se širili
u nedogled. Zemlja se zaodela plaštom najdivnijeg zelenila i na sve strane
izlivala svoje opojne mirise. Bilo je najlepše doba godine i cela priroda je
bujala i radovala se životu.
U maloj poljskoj kući život je i dalje mirno tekao, i među njenim
stanovnicima je vladalo ono isto radosno i spokojno raspoloženje. Oliver
se već davno oporavio i ojačao, no stanje njegovog zdravlja nikad nije
uticalo na njegova osećanja prema okolini, kao što biva kod mnogih ljudi.
On je još bio ono isto blago, odano i milo dete kao i onda kad je
iznemogao od muka i patnji u najvećoj meri zavisio od najsitnije pažnje i
potpore onih koji su ga negovali.
Jedne divne večeri šetali su duže nego obično, pošto je posle
izvanredno toplog dana izgrejala sjajna mesečina i podigao se lak izuzetno
svež povetarac. I Roz je bila veoma raspoložena i vesela te su u prijatnom
razgovoru daleko prešli redovne granice svojih šetnji. Kako se gospođa
Mejli bila umorila, kući su se vratili nešto sporijim hodom. Devojka je
samo zbacila svoj poljski šešir i sela kao i obično za klavir. Pošto je
nekoliko trenutaka rasejano preletala prstima po dirkama, počela je da
svira neku tihu i svečanu melodiju i dok je tako svirala, njima se u jednom
trenutku učini da plače.
— Roz, čedo moje! — reče stara gospođa.
Roz ništa ne odgovori, samo je svirala malo brže kao da su je te reči
otrgnule od nekih teških misli.
— Roz, zlato moje! — uzviknu gospođa Mejli skočivši žurno i
nadnoseći se nad nju. — Šta je to? Ti plačeš! Drago dete moje, šta te je to
ražalostilo?
 — Ništa, tetka, ništa — odgovori devojka. — Ne znam šta mi je; ne
umem to da opišem, ali osećam...
— Da nisi bolesna, zlato moje? — prekide je gospođa Mejli.
— Ne, ne! — Oh, nisam bolesna! — odgovori Roz uzdrhtavši kao da je
samrtna jeza prošla njome dok je govorila. — Sad mi je bolje. Molim vas,
zatvorite prozor!
Oliver pohita da joj ispuni želju. Devojka, trudeći se da povrati
vedrinu zasvira neku veseliju melodiju, ali joj prsti nemoćno klonuše na
dirke. Pokrivši lice rukama pade na divan i pusti na volju suzama koje
više nije bila u stanju da uzdrži.
— Čedo moje! — reče stara gospođa uzimajući je u naručje. — Nikad
te takvu nisam videla.
— Nisam želela da vas uznemiravam — odgovori Roz — i činila sam
sve što sam mogla, ali nisam uspela da se savladam. Bojim se da sam
bolesna, tetkice.
I zaista, bila je bolesna. Jer, kad su donete sveće, videli su kako je za
ono veoma kratko vreme koje je proteklo od njihovog povratka kući sjaj
njenog lica ustupio mesto mramornom bledilu. Ono nije izgubilo ništa od
svoje lepote, ali je bilo promenjeno; i na tome ljupkome licu je lebdeo neki
zaplašen, unezveren pogled koji se na njemu nikad dotle nije viđao. Već u
idućem trenutku obrazi su joj bili obliveni žarkim rumenilom a njene nežne
plave oči su dobile neki strašan i divlji izraz. Ali bi i to odmah iščezlo kao
senka koju na zemlju baci prolazni oblak i ona bi ponovo postajala bleda
kao smrt.
Oliveru koji je zabrinuto posmatrao staru gospođu palo je u oči da su
je te pojave veoma uznemirile, a i on sam bio je ne malo usplahiren; ali
videći kako se ona usiljava da im ne pridaje mnogo značaja, i on se trudio
da se ugleda na nju i u tome su u toj meri uspeli da je Roz, kad je po
nagovoru svoje tetke pošla na spavanje, bila veselija i čak izgledala i
uveravala ih kako će sutra svakako osvanuti potpuno zdrava i čila.
— Nadam se — reče Oliver kad se gospođa Mejli vratila — da nije
ništa ozbiljno. Ona večeras ne izgleda dobro istina, ali...
Stara gospođa mu dade rukom znak da ne govori, a pošto je sama sela
u jedan mračan ugao sobe, poćutala je neko vreme. Najzad progovori
drhtavim glasom:
 — I ja verujem da nije, Olivere. Bila sam nekoliko godina veoma
srećna s njom — možda isuviše srećna. Možda je došlo vreme kad treba
da me snađe neka nesreća, ali nadam se ne ta.
— Koja? — upita Oliver.
— Preteški udarac — reče stara gospođa — da izgubim tu mladu
devojku koja mi je tako dugo bila radost i uteha.
— O! — neće valjda dati bog! — uskliknu živo Oliver.
— Neka gospod usliši tvoju molitvu, dete moje! — reče stara gospođa
kršeći ruke.
— Ne treba, nadam se, očekivati neku tako strašnu nesreću — reče
Oliver. — Pre dva sata bila je sasvim dobro.
— A sad nije dobro — odgovori gospođa Mejli — i sigurna sam da će
biti još bolesnija. O mila, mila moja Roz! Oh, kako ću ja bez nje!
Toliko se ražalostila da se Oliver, savlađujući svoj sopstveni bol,
usudio da je teši moleći je iz sveg srca da se za ljubav same te mile
devojke umiri i stiša.
— I pomislite, gospođo, — reče Oliver dok su mu suze same navirale
na oči, uprkos njegovim naporima da ih zadrži. — Oh, pomislite samo
kako je ona mlada i dobra i koliko utehe pruža svima oko sebe! Ja znam
— pouzdano znam — sasvim pouzdano da ona ni zbog vas koji ste i sami
tako dobri, ni zbog sebe, niti zbog svih onih koje obasipa svojom ljubavlju
— neće umreti. Dobri bog nikad neće dopustiti da umre tako mlada.
— Oh, ćuti! — reče gospođa Mejli stavljajući ruku Oliveru na glavu.
— Ti misliš kao svako dete, jadni moj Olivere i mada je to što kažem
sasvim prirodno, ipak se varaš. Ali si me pri svem tom opomenuo na moju
dužnost. Ja sam na nju trenutno zaboravila, Olivere, no to će mi se verujem
oprostiti, jer sam stara i videla sam mnogo bolesti i smrti te znam kako je
teško rastati se od onih koje volimo. Mnogo sam stvari videla u svome
životu i poznato mi je da smrt ne štedi uvek najmlađa i najbolja stvorenja;
ali to treba da nam posluži kao uteha u našem bolu, jer Nebo je pravedno i
time nam ubedljivo dokazuje da postoji jedan svet koji je bolji od ovoga i
da ćemo tamo svi brzo otići. Nek’ bude volja božja! Ja je volim, a On zna
koliko!
Oliver je bio iznenađen videći kako je gospođa Mejli posle tih reči kao
jednim mahom obuzdala svoj bol i kako se, dok je to govorila, ispravila,
smirila i pribrala. Još više se začudio kad se uverio da ta čvrstina nije
prolazna, i da je pored svih briga i bdenja koji su zatim nastupili gospođa
Mejli uvek ostala orna i pribrana, vršeći sve svoje dužnosti neumorno, i
sudeći po svim spoljašnjim znacima čak i radosno. Ali on je bio još mlad i
nije znao za šta su sve sposobne jake duše u časovima iskušenja. A kako
bi i mogao znati kad su i oni koji raspolažu tom duševnom snagom retko
svesni sami sebe?
Nastupila je noć puna strahovanja. Kad je došlo jutro, pokazalo se da
su predviđanja gospođe Mejli bila isuviše tačna. Roz se nalazila na
početku teške i opasne bolesti.
— Moramo biti preduzimljivi, Olivere, i ne smemo se podavati
očajanju — reče gospođa stavivši prst na usta dok ga je gledala pravo u
oči — ovo pismo mora da se pošalje što pre gospodinu Losbernu. Mora da
se odnese do varošice do koje nema više od četiri milje preko polja, a
odatle da se hitno opremi po konjaniku pravo u Čertsi. Gostioničar i
njegovi ljudi uzeće to na sebe, a ja znam da se na tebe mogu osloniti da će
sve to biti učinjeno.
Oliver nije mogao ništa da odgovori, samo mu se po licu videlo kako
jedva čeka da što pre pođe.
— Evo još jednog pisma — reče gospođa Mejli zastavši da razmisli —
ali prosto ne znam da li da ga sad pošaljem ili da pričekam i vidim kako će
biti Roz. Poslala bih ga samo ako dođe do onog najgoreg.
— Je li i ono za Čertsi, gospođo? — upita Oliver goreći od
nestrpljenja da izvrši povereni mu zadatak i pružajući svoju drhtavu ruku
da primi pismo.
— Nije — odgovori stara gospođa dajući mu ga i nehotice. Oliver ga
pogleda i vide da je upućeno na gospodina Harija Mejli koji boravi u
nekom velikom plemićkom dvorcu u unutrašnjosti, ali čiji naziv nije uspeo
da pročita.
— Hoću li i njega da ponesem, gospođo? — upita Oliver s
nestrpljenjem u očima.
— Ne — odgovori gospođa Mejli uzimajući natrag pismo. —
Pričekaću do sutra.
Rekavši to pruži Oliveru svoj novčanik i on pođe, ni časa ne časeći,
što je hitrije mogao.
 Brzo je trčao preko njiva i polja ili uzanim stazama koje su ih ponekad
razdvajale; čas bi ga skoro nestalo među visokim klasjem koje se sklapalo
oko njega, a čas bi se pojavio na otvorenom polju na kome su težaci kosili
i plastili seno; zaustavljao se s vremena na vreme tek koliko da predahne
dok nije, sav u znoju i pokriven prašinom, stigao do malog trga u varošici.
Tu je stao i obazreo se oko sebe tražeći pogledom gostionicu. Pred
njim je bila bela zgrada banke, crvena pivara i žuti opštinski dom, a na
jednom uglu videla se velika kuća sa zeleno obojenom drvenarijom i sa
istaknutim znamenjem svetoga Ðorđa. Čim je ugledao tu kuću, pohitao je
njoj.
Obratio se postiljonu koji je dremao ispred kapije i koji ga je, pošto je
saslušao njegove želje, uputio konjušaru, kome je isto tako morao sve
ponovo da ispriča da bi ga on zatim predao vlasniku gostionice na dalju
nadležnost. Vlasnik gostionice bio je neki visok čovek s plavom vratnom
maramom, belim šeširom, sivim čakširama i visokim posuvraćenim
čizmama koji je stajao naslonjen na šmrk pred ulazom u konjušnicu i
čačkao zube srebrnom čačkalicom.
Pomenuti gospodin je posle zrelog razmišljanja ušao u krčmu da napiše
račun, što mu je uzelo prilično vremena; a kad je s tim završio i kad je
račun bio plaćen, trebalo je osedlati konja i opremiti čoveka, što je
oduzelo još dobrih deset minuta. Oliver je za to vreme očajavao i goreo od
nestrpljenja, tako da mu je dolazilo da sam skoči na konja i da u najvećem
trku odjuri do iduće poštanske stanice. Najzad je sve bilo gotovo; i pošto
je mali zavežljaj predat uz mnogobrojna uputstva i molbe da što pre bude
uručen, čovek obode konja i preko neravne kaldrme trga za tren oka u
galopu iščeze iz vidika.
Znati da je pomoć zatražena i da tom prilikom nimalo vremena nije
izgubljeno već je nešto značilo, te Oliver kome je laknulo na duši žurnim
korakom pođe iz dvorišta gostionice. Zakrećući za kapiju slučajno je
naleteo na nekog visokog čoveka uvijenog u ogrtač — koji je u tome
trenutku izlazio iz gostionice.
— Ha! — uzviknu čovek razrogačivši oči na Olivera i ustuknuvši
naglo. — Šta je to dođavola?
— Oprostite, gospodine, — reče Oliver — veoma hitam da se vratim
kući, pa vas nisam opazio.
— Grom i pakao! — progunđa čovek za sebe unoseći se u dečaka
svojim krupnim crnim očima. — Ko bi to pomislio? U prah da ga
pretvoriš, on će i iz kamenog kovčega da se povampiri i da mi se ispreči
na put!
— Izvinite, — promuca Oliver sav zbunjen divljim pogledom toga
čudnog čoveka. — Nadam se da vas nisam povredio!
— Kosti ti se raspale, dabogda! — progunđa čovek u užasnom besu
kroz stisnute zube. — Da sam imao hrabrosti da izustim samo jednu jedinu
reč, mogao sam prekonoć da te se oslobodim. Proklet da si i kuga te
pojela, nesrećo prokleta! Šta ćeš ovde?
Čovek je pretio pesnicom dok je izgovorio te nesređene reči. Pošao je
k Oliveru kao u nameri da ga udari, ali se odjednom sručio na zemlju
trzajući se i previjajući dok mu je pena kuljala na usta.
Oliver je nekoliko trenutaka posmatrao grčenje toga po njegovom
mišljenju sumanutog čoveka, a zatim je poleteo u krčmu da potraži pomoć.
Kad je video da je bolesnik prenet u gostionicu i zbrinut, krenuo je kući
što brže može da naknadi izgubljeno vreme i putem se s velikim čuđenjem
pomešanim sa strahom sećao zagonetnog ponašanja tog nepoznatog
čoveka.
Na taj događaj je međutim brzo zaboravio, jer kad se vratio kući, tamo
je morao da misli na sasvim druge stvari i da iz pameti izbriše sve što se
na njega lično odnosilo.
Stanje Roz Mejli se naglo pogoršavalo i pre ponoći već je bila u
zanosu. Seoski lekar je stalno bio pored nje, a kad je prvi put video
bolesnicu, odveo je gospođu Mejli na stranu i saopštio joj da je bolest
veoma ozbiljna i opasna. — U stvari, — rekao je — biće skoro čudo ako
ozdravi.
Koliko je puta Oliver te noći skakao iz postelje i na prstima se nečujno
prikradao stepenicama osluškujući i najmanji šum koji je dopirao iz sobe u
kojoj je ležala bolesnica! Koliko ga je puta obuzimala drhtavica i od užasa
mu hladne graške znoja izbijale po čelu kad bi se usled iznenadnog
trupkanja nogu pobojao da se upravo u tome času nije dogodilo ono
najgore na šta je isuviše strašno i pomisliti! I nikad se ranije nije Oliver s
tolikom usrdnošću molio bogu kao u ovome trenutku kad je svim žarom
svoje mladalačke ljubavi preklinjao Nebo da spase život i podari zdravlje
tome ljupkom i plemenitom stvorenju koje lebdi na ivici groba.
— Oh! Ta neizvesnost, ta strašna, grozna neizvesnost kad stojimo
nemoćni kraj postelje dragog nam bića koje je između života i smrti! Oh!
Te preteške misli što nam pritiskuju dušu i što nam slikama koje stvaraju
razdiru srce i zaustavljaju dah; ta očajnička želja da učinimo nešto što će
ublažiti muke ili smanjiti opasnost koju nemamo snage da otklonimo; ta
potištenost i klonulost koja nastupa kad tužna srca uvidimo koliko smo
nemoćni; koje su muke ravne njima; kakvim razmišljanjima i naporima
možemo da ih olakšamo kad nas obuzmu i obrvaju!
Svanulo je jutro, a mala poljska kuća stajala je usamljena i tiha. Njeni
stanovnici govorili su šapatom; na vratima su se s vremena na vreme
pojavljivala brižna lica; žene i deca su odlazili suznih očiju. Celog božjeg
dana i još dugo pošto je pao mrak Oliver je tihim korakom šetao po vrtu
podižući svaki čas oči u pravcu sobe u kojoj je ležala bolesnica i zadrhtao
bi kad god ugleda zamračeni prozor jer se činilo kao da iza njega vreba
smrt. Pozno u noć stigao je gospodin Losbern.
— Stanje je vrlo teško — reče dobri lekar okrenuvši glavu u stranu
dok je govorio — tako mlada, toliko voljena, ali ima veoma malo nade.
Osvanu i drugo jutro. Sunce je veselo sjalo — tako veselo kao da ne
vidi nikakav jad i nevolju pod sobom; i dok je oko nje svaki list i cvet
blistao u punome sjaju odišući životom i zdravljem i sa svih strana je
okruživalo kliktanje i životna radost, divna mlada devojka se brzo
primicala smrti. Oliver se odvukao do staroga groblja i sednuvši na jednu
od zelenih humki plakao je usamljen moleći se bogu za nju.
Oko njega je bilo tako tiho i lepo; u suncem obasjanoj prirodi bilo je
toliko sjaja i razdraganosti; iz veselog cvrkuta ptica treperila je tolika
radost; toliko lakoće je bilo u njihovom čilom letu preko nebeskog svoda;
iz svega oko njega izbijala je tolika životna radost — da se dečaku, kad je
podigao suzne oči i pogledao oko sebe, sama javila misao da sad nije
vreme za umiranje; da Roz svakako neće umreti kad su i sva ta daleko
beznačajnija i ništavnija stvorenja tako srećna i razdragana; da se grobovi
kopaju po hladnoj i sumornoj zimi, ne po sunčanom i mirisnom letu. Skoro
je došao na pomisao kako su mrtvački pokrovi stvoreni samo za to da
pokrivaju zboranu i oronulu starost, a ne da svojim jezivim omotom
obavijaju mladost i lepotu punu ljupkosti.
Posmrtno zvono s crkvenog tornja grubo je prekinulo te dečačke misli.
Njegova zvonjava se razlegla pozivajući na pogreb. Skroman seoski
sprovod prolazio je kroz grobljanske vratnice, a njegovi učesnici su nosili
bele trake jer je sahranjivan jedan mladić. Stajali su gologlavi pored groba
i plakali, a među njima je bila i mati — mati koja je to nekad bila. Sunce
je međutim i dalje veselo sjalo, a ptice su nastavljale svoju pesmu.
Oliver pođe kući razmišljajući o mnogobrojnim dobročinstvima kojima
ga je obasula mlada devojka i moleći boga da se vrati vreme kad će
ponovo moći da joj pokaže koliko joj je zahvalan i privržen. Nije imao
sebi šta da prebaci u pogledu pažnje koju joj je ukazivao i osećanja koja
je gajio prema njoj, jer joj je verno i odano služio, pri svem tom pojavilo
mu se pred očima stotinu sitnih prilika u kojima mu se činilo da je mogao
pokazati više revnosti i zalaganja, i kajao se zbog toga. Treba dobro da
pazimo kako se ophodimo prema našim bližnjima, jer svaka smrt budi u
onima koji ostaju čitav roj misli o tome šta su sve propustili i koliko su
malo učinili — koliko su stvari zaboravili da učine, a još koliko su stvari
propustili da poprave! Nema težeg kajanja od uzaludnog kajanja; ako
želimo da sebe poštedimo tih muka, pomišljajmo na to dok ima vremena.
Kad je stigao kući, gospođa Mejli je sedela u malome salonu. Srce mu
se steglo kad ju je ugledao jer se dotle nikad nije odmicala od uzglavlja
svoje nećake i on uzdrhta pri pomisli šta je moglo biti razlog da ona
napusti bolesničku sobu. Saznade da je Roz pala u dubok san i da će se iz
njega probuditi ili da ozdravi i da se vrati u život ili da im kaže poslednje
zbogom i da umre.
Sedeli su tako satima osluškujući i bojeći se i da progovore. Jelo je
uklonjeno a da ga nisu ni okusili; i pogledima koji su pokazivali da im
misli blude na drugoj strani posmatrali su sunce kako tone sve niže i niže,
dok najzad nije preko neba i zemlje prosulo one žarke boje koje su vesnici
njegovog zalaska. Njihov napregnuti sluh je osetio šum koraka koji se
približuju. Oboje su i nesvesno poleteli vratima kad je gospodin Losbern
ušao.
— Šta je s Roz? — uzviknu stara gospođa. — Recite mi odmah! Mogu
da podnesem sve sem neizvesnosti! Oh recite mi, za ime sveta.
— Morate se prvo sami umiriti — reče lekar pridržavajući je. —
Umirite se, draga gospođo, preklinjem vas.
— Pustite me, tako vam boga! Moje slatko dete! Mrtva je! Umire!
— Ne! — uzviknu lekar vatreno. — Zahvaljujući njegovoj milosti i
dobroti ona će još dugo živeti na radost i sreću svih nas.
Stara gospođa pade na kolena i htede da sklopi ruke, ali snaga koja ju
je tako dugo držala, odlete nebu zajedno s njenim prvim uzdahom
zahvalnosti i ona klonu u prijateljske ruke koje su se ispružile da je
prihvate.
 GLAVA XXXIV

Sadrži nekoliko prethodnih obaveštenja o izvesnome mladom gospodinu

koji se sad pojavljuje na pozornici i govori o jednom novom slučaju koji
se dogodio Oliveru.

Bila je to skoro isuviše velika sreća da bi se mogla podneti. Oliveru se

sve vrtelo u glavi od te iznenadne vesti i on nije mogao ni da plače, ni da
govori, niti da se skrasi na jednom mestu. Jedva je bio u stanju da shvati
šta se dogodilo, dok mu posle dugog lutanja po svežem večernjem
vazduhu same suze nisu grunule niz obraze i on, zahvaljujući tome
olakšanju, odjednom postade svestan srećne promene koja je nastupila i
koja mu je s grudi skinula skoro nepodnošljiv teret.
Noć se već uveliko bila spustila kad je pošao kući, s rukama punim
cveća koje je s osobitom pažnjom nabrao da njime okiti bolesničku sobu.
Dok je oštro koračao drumom, začuo je za sobom lupu nekih kola koja su
mu se u besnom trku približavala. Okrenuo se i video poštanske kočije
kako jure najvećom brzinom; s obzirom na to što su konji leteli kao vetar,
a put bio uzan, on se priljubio uz jedne vratnice dok je zaprega projurila
mimo njega.
 U trenutku kad su kola proletela, Oliver je opazio u njima nekog
čoveka u beloj noćnoj kapi, čije mu se lice učinilo poznatim, iako nije
imao vremena da ga sasvim dobro uoči. Odmah zatim noćna kapa se
promoli kroz prozor na kolima i jedan gromki glas viknu kočijašu da stane,
što je ovaj i učinio čim je uspeo da zaustavi konje. Onda noćna kapa još
jednom izviri i isti glas pozva Olivera po imenu.
— Hej! — vikao je čovek. — Kakve su vesti, Olivere? Gospođica
Roz! Gospodine Olivere!
— Jeste li to vi, Džajlz? — povika Oliver pritrčavši kolskim vratima.
Dažjlz ponovo promoli svoju noćnu kapu spremajući se da nešto
odgovori, kad ga neki mlad gospodin koji je bio u drugom uglu kola naglo
povuče nazad i sav uzbuđen upita kakve su vesti.
— Govori odmah! — uzviknu taj gospodin — bolje ili gore?
— Bolje — mnogo bolje! — odgovori Oliver žurno.
— Hvala ti, bože! — uskliknu gospodin. — Jesi li siguran?
— Sasvim sam siguran, gospodine, — odgovori Oliver. — Tek pre
nekoliko časova krenulo je nabolje i gospodin Losbern kaže da je prošla
svaka opasnost.
Gospodin ne reče više ništa, samo otvori vrata, iskoči iz kola i
uhvativši Olivera žurno za mišicu odvede ga na stranu.
— Jesi li sasvim siguran? Da se nisi slučajno prevario, mali? — upita
gospodin uzdrhtalim glasom. — Nemoj me zavaravati time što ćeš mi
probuditi nade koje se neće ispuniti.
— Ne bih ja to činio ni za šta na svetu, gospodine, odgovori Oliver. —
Možete se zaista osloniti na mene. Gospodin Losbern je rekao da će ona
još dugo živeti na radost i sreću svih nas. Ja sam ga lično čuo kad je to
kazao.
Suze su se zavrtele Oliveru u očima kad se setio prizora koji je
obeležavao početak tolike sreće, a i nepoznati gospodin je okrenuo glavu u
stranu i ostao ćuteći nekoliko trenutaka. Oliveru se učinilo da je zajecao u
nekoliko mahova; ali se bojao da ga prekine nekom neumesnom
primedbom — jer je dobro znao šta on u tome trenutku može da oseća —
te je stajao po strani, praveći se da sređuje cveće koje je nabrao.
Gospodin Džajlz je za sve to vreme sedeo na papuči od kola sa
svojom belom noćnom kapom na glavi, laktova podbočenih o kolena, i
brisao oči plavom pamučnom maramicom poprskanom belim tačkicama.
Da se taj čestiti čovek nije pretvarao da plače, nesumnjiv dokaz bile su
njegove veoma crvene oči kojima je pogledao mladog gospodina kad se
ovaj okrenuo i obratio mu se.
— Mislim, Džajlz, da bi bolje bilo ako vi produžite kolima do moje
majke — reče on. — Ja ću gotovo da nastavim polako pešice kako bih
dobio malo u vremenu pre no što je vidim. Možete javiti da dolazim.
— Izvinite, gospodine Hari, — reče Džajlz brišući poslednji put
maramicom svoje uplakano i uzbuđeno lice — ali ja bih vam bio zahvalan
ako biste dopustili da kočijaš odnese tu vest. Ne bi bilo preporučljivo da
me posluga vidi u ovakvom stanju, gospodine: kad bi me videla ovakvog,
izgubio bih sav ugled kod nje.
— Dobro, — odgovori Hari Mejli osmehujući se — učinite kako vi
nađete za shodno. Neka on nastavi s prtljagom, ako hoćete, a vi ostanite s
nama. Samo skinite prvo tu noćnu kapu i stavite nešto pristojnije na glavu,
inače će svet pomisliti da smo pomerili pameću.
Gospodin Džajlz, setivši se kakvu nakaradu ima na glavi, smače svoju
noćnu kapu i strpa je u džep a na njeno mesto stavi ozbiljan i
dostojanstven šešir koji je izvadio iz kola. Pošto je to učinio, kočijaš
potera konje, a Džajlz, gospodin Mejli i Oliver laganim korakom pođoše za
njima.
Dok su tako išli putem. Oliver je s vremena na vreme bacao vrlo
radoznale poglede na novodošavšeg. Bio je srednjega rasta i mogao je
imati oko dvadeset i pet godina, lica je bio lepog i otvorenog, a držanja
neusiljenog i privlačnog. I pored velike razlike u godinama toliko je ličio
na staru gospođu, da bi Oliver sasvim lako pogodio da su rod 1 kad ne bi
znao da su mati i sin.
Gospođa Mejli je željno očekivala dolazak svoga sina. Oboje su
sastankom bili veoma uzbuđeni i tronuti.
— Majko! — prošapta mladić — zašto mi nisi ranije pisala?
— Pisala sam ti — odgovori gospođa Mejli — ali, pošto sam
razmislila, odlučila sam da pismo zadržim dok ne čujem šta će reći
gospodin Losbern.
— Ali zašto, — reče mladić — zašto si se izlagala opasnosti da se
dogodi ono od čega smo svi strepeli? Da je Roz — ne mogu tu reč sad da
izgovorim — da se njena bolest drukčije okrenula, kako bi ti to sebi
oprostila! Kako bih se ja ikad utešio!
— Da se dogodilo ono najgore, Hari, — reče gospođa Mejli — bojim
se da bi tvoja sreća zaista bila razorena i da ne bi bilo ni od kakvog
značaja da li si došao dan ranije ili dan docnije.
— A ko bi i mogao drukčije i misliti, majko? — upita mladić — i
zašto da pretpostavljamo tu mogućnost? To je ... to je ... Ti to znaš, majko
..., ti to moraš znati!
— Ja znam da ona zaslužuje najbolju i najčistiju ljubav koju je u stanju
da pruži srce jednog čoveka — reče gospođa Mejli — znam da njena
odanost i plemenitost njene duše treba da budu nagrađeni ne običnom nego
dubokom i trajnom naklonošću. Kad to ne bih osećala, i kad pored toga ne
bih bila svesna da će joj nepostojanost onoga koga voli slomiti srce, ne bi
mi bilo teško da izvršim svoj zadatak, niti bih imala da izdržim toliku
borbu sa samom sobom kad činim ono što smatram da mi dužnost nalaže.
— Suviše si stroga prema meni, majko, — reče Hari.
— Zar misliš da sam ja još nezrelo dete koje ne poznaje samo sebe i
koje je nesvesno onoga što se u njemu zbiva?
— Ja mislim, dragi sine, — odgovori gospođa Mejli stavljajući mu
ruku na rame — da se mladost odlikuje velikim brojem plemenitih
osećanja koja nisu trajna; i da među njima ima i takvih koja, kad se
zadovolje, postaju još nepostojanija. A osobito smatram — nastavi
gospođa gledajući čvrsto svoga sina u oči — ako se jedan oduševljen,
vatren i častoljubiv čovek oženi devojkom čije ime, bez ikakve njene
krivice, nosi ljagu na sebi i na koju će nemilosrdni i rđavi ljudi podsećati
svaki čas i nju i njegovu đecu i da će je utoliko češće, uz podrugljive
osmehe, bacati njemu u lice ukoliko on bude imao više uspeha u životu —
da se onda jednog dana i taj čovek, ma koliko inače bio plemenit i dobroga
srca, može pokajati zbog veze koju je zasnovao u svojoj mladosti. A i ona
će patiti kad sazna za njegovo kajanje.
— Majko, — reče mladić nestrpljivo — muškarac koji bi tako
postupio bio bi podli samoživac, nedostojan da se nazove čovekom i
nedostojan žene koju si opisala.
— Ti tako misliš danas, Hari, — odgovori njegova mati. — I uvek ću
tako misliti! — reče mladić. — Duševne patnje koje sam podneo za ova
poslednja dva dana prinuđavaju me da ti priznam jednu ljubav koja, kao
što ti dobro znaš, nije od juče, niti lakomislena i površna. Moje srce kuca
samo za Roz, za tu ljupku i plemenitu devojku, postojanije no što je ikad
srce jednog čoveka kucalo za neku ženu. Sve moje misli, želje, nade u
životu vezane su za nju; i ako ti staneš na put toj mojoj velikoj ljubavi,
razorićeš mi mir i sreću zauvek. Majko, razmisli još o tome i o meni, i
nemoj tako olako da prelaziš preko mojih osećanja o kojima kao da vodiš
vrlo malo računa.
— Hari, — reče gospođa Mejli — upravo zbog toga što toliko vodim
računa o toplim i osetljivim srcima, ja bih htela da ih poštedim ranjavanja.
Ali zasad smo dosta o tome razgovarali, i više no što je trebalo.
— Neka onda Roz o tome odluči — prekide je Hari. — Ti, nadam se,
nećeš uticati na nju u tolikoj meri da to bude prepreka ostvarenju mojih
snova?
— Neću — odgovori gospođa Mejli — samo bih želela da dobro
razmisliš ...
— Ja sam i razmislio! — glasio je nestrpljiv odgovor. — Majko, ja
sam o tome razmišljao godinama i godinama. Razmišljao sam još otkad
sam počeo da mislim svojom glavom. Moja su osećanja postojana i nikad
se neće izmeniti; I zašto onda da se uzalud mučim i da ih krijem? Ne! Pre
no što odem, moram sve reći Roz.
— I reći ćeš joj — odgovori gospođa Mejli.
— Ima nečega u tvome glasu po čemu bih zaključio da će ona hladno
da me sasluša, majko, — reče mladić.
— Neće te saslušati hladno — odgovori stara gospođa — daleko od
toga.
— Pa šta to onda znači? — upita žustro mladić. — Da nije koga
drugog zavolela?
— O, ne, — odgovori mu mati — ona prema tebi, ako se ne varam,
gaji već isuviše snažna osećanja da bi do toga moglo doći. Ono što bih ti
htela reći — nastavi stara gospođa, ne dopuštajući svome sinu da je
prekine u govoru — jeste ovo. Pre no što sve staviš na kocku, pre no što
uzletiš na najviše vrhove nade, razmisli malo, drago moje dete, o prošlosti
koja stoji iza Roz i pomisli kakav uticaj na njenu odluku može imati
saznanje o njenom sumnjivom poreklu — kad imamo na umu koliko nam
je ona odana svim žarom svoje plemenite duše i kad nam je poznato ono
krajnje samopožrtvovanje koje je nju uvek odlikovalo u svim stvarima,
velikim i malim.
 — Šta time hoćeš da kažeš?
— To ostavljam tebi da pogodiš, — odgovori gospođa Mejli. — Ja
moram da se vratim njoj. Neka ti Gospod bude u pomoći!
— Hoću li te noćas još koji put videti? — upita mladić vatreno.
— S vremena na vreme — odgovori gospođa — kad budem mogla da
ostavim Roz.
— Hoćeš li joj reći da sam došao? — upita Hari.
— Razume se — odgovori gospođa Mejli.
— I koliko sam brinuo, i koliko sam patio, i koliko čeznuo da je vidim.
Hoćeš li joj to reći, majko?
— Hoću — odgovori stara gospođa — sve ću joj reći. — I stegnuvši
srdačno ruku svome sinu žurno iziđe iz sobe.
Dok se vodio taj živi razgovor, gospodin Losbern i Oliver su stajali u
drugom kutu odaje. Pošto je razgovor završen, lekar pruži ruku Hariju
Mejli i oni se srdačno pozdraviše. Na mnogobrojna pitanja svoga mladog
prijatelja lekar mu je dao podrobna obaveštenja o stanju u kome se nalazi
bolesnica, obaveštenja koja su bila isto tako utešna i puna obećanja kao
što se on i nadao prema onome što je čuo od Olivera — a sve je to
načuljenih ušiju slušao i gospodin Džajlz koji se pravio kao da nešto
posluje oko prtljaga.
— Jeste li u poslednje vreme imali prilike da pucate na što osobito,
Džajlz? — upita lekar kad je završio razgovor.
— Ni na šta osobito, gospodine, — odgovori gospodin Džajlz
pocrvenevši do ušiju.
— I niste uhvatili nikakve lopove niti otkrili nekog obijača? — upita
lekar.
— Nisam uopšte, gospodine, — odgovori gospodin Džajlz veoma
ozbiljno.
— Eh, — reče lekar — žao mi je što to čujem jer vama te stvari
izvanredno polaze za rukom. A kako je Britles?
— Dečko je vrlo dobro, gospodine, — reče gospodin Džajlz
zauzimajući svoj uobičajeni pokroviteljski stav — i šalje vam svoje
osobito poštovanje, gospodine.
— Lepo, — reče lekar. — Nego kad vas već vidim ovde, setih se,
gospodine Džajlz, da sam dan pre no što sam ovamo tako hitno pozvan
obavio, po želji vaše dobre gospodarice, jedan mali posao u vašu korist.
Hodite da vam kažem reč-dve.
Gospodin Džajlz, veoma važno i nešto začuđen, ode u ugao gde ga je
lekar udostojio jednog kratkog razgovora vođenog šapatom, i po završetku
kojeg se prvi gospodin mnogo puta poklonio i povukao neuobičajeno
dostojanstvenim koracima. Šta je bio predmet toga razgovora, za salon je
ostalo tajna, ali je kuhinja odmah saznala šta je posredi jer gospodin Džajlz
je otišao pravo tamo i pošto je poručio vrč piva, obznanio je, zauzimajući
veličanstven stav koji je na prisutne učinio dubok utisak, da je njegova
gospodarica, imajući u vidu njegovo junačko držanje prilikom pokušaja
pohare, izvolela položiti u mesnu štedionicu iznos od dvadeset i pet funti
na njegovo ime i u njegovu isključivu korist. Čuvši tu vest, dve služavke
podigoše uvis ruke i oči i rekoše kako će gospodin Džajlz tek sad da se
ponese, na što gospodin Džajlz, izvlačeći nabore svoje vratne marame,
odgovori: — Ne, ne, — dodajući kako će im biti blagodaran ako mu
obrate pažnju u slučaju da se bude držao i suviše oholo prema svojim
potčinjenima. A zatim je dao još i mnoštvo drugih izjava koje ne čine u
manjoj meri čast njegovoj skromnosti i snishodljivosti, izjava koje su
primljene s isto toliko zadovoljstva i oduševljenja i koje su, uostalom, bile
tako oštroumne i umesne kao što su to redovno izjave velikih ljudi.
I gore iznad kuhinje, veče je proticalo u najboljem raspoloženju, jer je
gospodin Losbern bio vrlo dobre volje, a i Hari Mejli, ma koliko u početku
umoran ili zamišljen, nije mogao da odoli veselosti toga čestitog čoveka
koji je pričao svakojake zgode iz svoga lekarskog poziva i izbacivao takve
pošalice kakve Oliver još nikad dotle nije čuo pa im se smejao od sveg
srca — na očigledno zadovoljstvo, gospodina Losberna koji se i sam
kikotao i svojim primerom naterao Harija da se i on trese od smeha.
Proveli su, dakle, to veče što se veselije moglo i bilo je već pozno u noć
kad su, laka i zahvalna srca, otišli na počinak koji im je bio preko potreban
posle briga i svirepe neizvesnosti kojima su doskora bili izloženi.
Oliver se sutradan probudio vedrijega raspoloženja i pristupio je
svojim redovnim jutarnjim poslovima s više poleta i zadovoljstva no
poslednjih dana. Krletke je ponovo izneo napolje na njihova stara mesta da
bi ptice u njima opet propevale, i ponovo je brao najlepše poljsko cveće
koje se moglo naći da Roz uživa u njegovoj lepoti. Kao nekom čarolijom
nestalo je sete koja se u poslednje vreme ogledala u tužnim dečakovim
očima pri posmatranju svakog predmeta, ma koliko on inače bio lep.
Činilo se da kapljice rose s više sjaja blistaju na zelenom lišću, da
povetarac umilnije šumi kroz granje i da je i samo nebo plavetnije i
prozračnije. Toliko naše raspoloženje utiče čak i na izgled stvari izvan nas.
U pravu su ljudi koji posmatrajući prirodu i svoje bližnje jadikuju kako je
sve oko njih crno i mračno — samo ne treba zaboraviti da su te sumorne
boje odblesak njihovih žučem zalivenih očiju i poštenih duša. Prave boje
su pune preliva, i da bi se sagledale, potrebno je bistro oko i vedar pogled.
Vredi napomenuti, a to je i Oliveru ubrzo palo u oči, da on u svoje
jutarnje šetnje više nije išao sam. Hari Mejli je još odmah posle onoga
prvoga dana kad je sreo Olivera kako se vraća kući punih ruku, toliko
zavoleo cveće i pokazao toliko ukusa pri njegovom raspoređivanju u
slaganju u kite, da je u toj veštini svoga mladog prijatelja ostavio daleko
za sobom. Ako je Oliver međutim u tome pogledu zaostajao, on je bolje
znao gde se može naći najlepše cveće, jer su njih dvojica iz dana u dan
zajedno švrljali poljima i donosili ga kući. Prozor mlade devojke bio je sad
otvoren, jer je volela da joj mirisavi letnji vazduh struji u sobu i zapahnjuje
je i krepi svojom svežinom; u vazi na samom prozoru je bila osobita kitica
koja je svakog jutra obnavljana s osobitom pažnjom i ljubavlju. Oliver je
zapazio da se uvelo cveće nikad ne baca i pored toga što se mala vaza
redovno osvežava; a opazio je i to da lekar kad god iziđe u vrt, uvek
pogleda na prozor i veoma značajno mahne glavom pre no što otpočne
svoju jutarnju šetnju. Tako su dani proticali, dok se Roz brzo oporavljala.
Oliveru nije bilo dugo vreme, i pored toga što je mlada devojka još
čuvala svoju sobu, te nije bilo večernjih šetnji, sem ponekad s gospodinom
Mejli, i to kraćih. S udvostručenom revnošću je odlazio na časove svome
sedom učitelju i tako marljivo radio da se i sam čudio kako brzo
napreduje. I usred toga rada i spokojstva zbio se jedan do krajnosti
neočekivan događaj koji ga je u najvećoj meri uplašio i uzrujao.
Sobica u kojoj je obično sedeo kad uči bila je u prizemlju i iz dvorišta.
Prozorski okvir bio je obrastao jasminom i orlovim noktima koji su
ispunjavali odaju svojim mirisima. Prozor je gledao u vrt iz kojeg su
vratanca vodila u mali ograđeni pašnjak, a iza ovoga se prostirala divna
livada sa šumom. S te strane nije bilo nikakvih zgrada, te je vidik koji se
pružao bio vrlo prostran.
Jedne lepe večeri, dok se prvi sumrak spuštao na zemlju. Oliver je
sedeo za tim prozorom nagnut nad knjigu. Pažljivo je čitao iz nje neko
vreme, ali kako je dan bio neobično zaparan a on veoma umoran, neće
predstavljati nikakvu uvredu za pisca te knjige, ma ko on bio, ako izjavimo
da je Oliver prvo počeo da dremucka i da je najzad zaspao.
Postoji izvesna vrsta sna koji nam se ponekad prikrade i za vreme
kojeg, iako nam je telo sputano njegovim lancima, naš duh ostaje svestan
onoga što se oko njega zbiva i zadržava sposobnost da luta po svojoj volji.
Ukoliko se ta tromost i malaksalost telesne snage i potpuna nemoć da
vladamo svojim mislima i pokretima mogu nazvati snom, onda tako stanje
jeste san; pri čemu smo ipak svesni svega što se događa oko nas i, kad u
takvom stanju sanjamo, onda se reči koje su u jednom času stvarno
izgovorene i zvuci koji stvarno postoje sa tako iznenađujućom brzinom
utkivaju u naše snove, da se san i java na čudan način mešaju i stapaju
među sobom u toj meri da ih je posle skoro nemoguće razdvojiti jedno od
drugog. I nije to ona najneobičnija pojava koja se zapaža u takvim
prilikama. Nesumnjiva je činjenica da i pored toga što su naša čula dodira
i vida za izvesno vreme obamrla, ipak se naši snovi i slike, koje nam
prolaze kroza svest nalaze pod uticajem, i to pod stvarnim uticajem, i
samog nemog prisustva nekog spoljašnjeg predmeta koji nije morao biti u
našoj blizini kad smo sklopili oči i za čije prisustvo nismo znali dok smo
bili budni.
Oliver je znao savršeno dobro da je u svojoj sobici, da su mu knjige na
stolu pred njim i da opojni povetarac ćarlija i miluje biljke puzavice na
zidu. Ali je ipak spavao. Najednom, prizor se izmenio: vazduh je postao
težak i zagušljiv i njemu se učini, na njegov užas, da je ponovo u
Jevrejinovoj kući. Grozni starac je sedeo u svome uglu kao i obično i
pokazujući rukom na Olivera šaputao nekom drugom čoveku koji je sedeo
pored njega i čije lice Oliver nije video.
— Pst, mali moj! — učinilo mu se da je čuo Jevrejina kako kaže. —
To je on, sasvim sigurno. Hajdemo.
— On je! — kanda je drugi čovek odgovorio. — Misliš da bih se
mogao prevariti? Kad bi hiljadu aveti uzelo na sebe njegov lik i on stao
između njih, ja bih ga poznao i ukazao prstom na njega. Da ga zakopaš
pedeset stopa duboko i da me prevedeš preko njegovog groba, mislim da
bih i bez ikakvog spoljašnjeg znaka osetio da je on tu zakopan!
Činilo se da čovek to govori s toliko užasnom mržnjom, da se Oliver
od straha probudio i poskočio.
 Gospode! Šta je to od čega mu se krv sledila u žilama i od čega mu se
oduzeo glas i noge ga izdale? Tamo — tamo — na prozoru — odmah tu
pred njim, tako blizu da ga je mogao skoro dodirnuti pre no što je
ustuknuo, stajao je Jevrejin koji je virio u sobu i čiji se pogled sukobio s
njegovim! A pored njega, sav bled od gneva ili od besa, ili i od jednog i od
drugog, bio je smrknuta lica onaj isti čovek koji ga je napao na ulazu u
dvorište od gostionice.
Ta slika je međutim blesnula samo u jednom trenu kao munja pred
njegovim očima, i njih je obojice već nestalo. Ali su ga poznali; a i on njih;
i njihovi pogledi su mu se tako duboko utisnuli u sećanje kao da su
urezani u mermer i kao da ih je od rođenja imao pred očima. Jedan
trenutak stajao je kao ukopan, a zatim je iskočio kroz prozor u vrt i počeo
svom snagom da doziva u pomoć.
 GLAVA XXXV

Govori o neuspelom. ishodu potere i sadrži jedan prilično važan

razgovor koji se vodio između Harija Mejli i Roz.

Kad su ukućani privučeni Oliverovim uzvicima, dotrčali do mesta

odakle su oni poticali, zatekli ga bledog i uzbuđenog kako pokazuje
rukama u pravcu livade iza kuće, jedva mucajući: — Jevrejin! Jevrejin!
Gospodin Džajlz nije bio u stanju da shvati šta te reči znače; ali Hari
Mejli čiji je duh radio malo brže i kome je Oliverov život bio poznat iz
pričanja njegove majke, odmah je razumeo šta je posredi.
— U kom je pravcu otišao? — upita on dohvativši jednu tešku batinu
koja je stajala u uglu.
— Ovuda — odgovori Oliver pokazujući prstom u kom je pravcu
pobegao Jevrejin — odmah sam ih izgubio iz vida.
— Onda su znači u jarku! — reče Hari. — Za mnom! I gledajte da ne
zaostanete, — Rekavši to preskoči živicu i odjuri najvećom brzinom tako
da su ga ostali jedva sustizali.
Džajlz je trčao ja njim koliko su ga noge nosile, a i Oliver isto tako.
Nije prošlo ni dva minuta pa se i gospodin Losbern — koji je bio izišao u
šetnju i upravo se u tom trenutku vratio — nekako prebacio preko živice, i
pošto se dočekao na noge s mnogo više spretnosti no što bi se to od njega
moglo očekivati, nadao u trku za njima brzinom koja ni ukoliko nije bila za
preziranje, vičući neprestano iz sveg glasa da mu objasne šta je razlog
tolikoj jurnjavi.
Svi su tako trčali ne zaustavljajući se ni da predahnu, dok njihov
predvodnik nije dospeo do ugla poljane koji je Oliver označio i počeo
pažljivo da pretražuje jarak i vrzinu pored njega. To je pružilo vremena i
ostalima da stignu, a i Oliveru da obavesti gospodina Losberna o
okolnostima koje su bile povod toj divljoj hajci.
Celokupno traganje bilo je uzaludno. Nisu se mogli videti čak ni
tragovi od skorašnjih stopa. Ispeli su se najzad na vrh jednog brežuljka s
kojeg se pružao vidik preko polja u svakom pravcu, na tri do četiri milje
unaokolo. S leve strane u dolini bilo je selo; ali da bi se do njega stiglo
pravcem koji je označio Oliver, begunci su morali preći preko otvorenog
polja, što nisu mogli učiniti za tako kratko vreme. Polje je s druge strane
bilo oivičeno gustom šumom, ali iz istog razloga ni do ove nisu mogli stići.
— Biće da si ti sanjao, Olivere, — reče Hari Mejli.
— Oh, ne, nisam sanjao, gospodine, verujte, — odgovori Oliver
uzdrhtavši i pri samoj pomisli na gnusno starčevo lice. — Video sam ga
isuviše jasno kao što sad vas gledam.
— A ko je bio onaj drugi? — upita Hari i gospodin Losbern u jedan
glas.
— Onaj isti čovek o kome sam vam govorio i koji je pred gostionicom
onako iznenada naleteo na mene — reče Oliver. — Gledali smo se oči u
oči i mogu se zakleti da je bio on.
— Jesu li udarili ovim putem? — upita Hari. — Jesi li siguran?
— Isto onako kao što sam siguran da su ta dva čoveka stajala kod
prozora — odgovori Oliver pokazujući rukom dok je govorio na živicu
koja je odvajala vrt od livade. — Visoki čovek je preskočio živicu eno
onde, a Jevrejin, koji je otrčao nekoliko koraka udesno provukao se kroz
onaj otvor.
Oba gospodina su posmatrala Oliverovo lice koje je odisalo
iskrenošću dok je govorio i pošto su međusobno izmenjali poglede, reklo
bi se da su bili zadovoljni ubedljivošću pojedinosti koje je navео. Pa ipak,
nigde nije bilo ni najmanjeg traga od begunaca. Trava je bila visoka, ali
izgažena samo na onim mestima kuda su gonioci prošli. Strane i ivice
jarkova bile su od vlažne ilovače, ali se nigde nisu mogli zapaziti otisci
ljudske obuće niti i najmanji znak koji bi pokazivao da je ičija noga satima
ranije prešla preko toga zemljišta.
— Čudna stvar! — reče Hari.
— Zaista, veoma čudna! — odgovori lekar. — Ni sami Bleders i Daf
ne bi umeli tu da se snađu.
Uprkos očiglednom neuspehu nisu odustali od traganja dokle god nije
pala noć koja je sve dalje napore činila uzaludnim, pa i onda su odustali
teška srca. Džajlz je hitno poslat da obiđe sve seoske krčme, pošto mu je
Oliver podrobno opisao kako su izgledali i kako su bili obučeni
tajanstveni posetioci. Od njih dvojice je osobito Jevrejin dovoljno padao u
oči da bi ga poznao ako ga vidi u krčmi ili ga nađe da luta po okolini. Ali
Džajlz se vratio bez ikakvih vesti koje bi bile u stanju da odgonetnu ili bar
donekle razjasne ovu zagonetku.
 Sutradan su vršena nova pretraživanja i traganje je nastavljeno, ali s
nimalo većim uspehom. Idućeg dana su Oliver i gospodin Mejli otišli do
varošice u nadi da će tamo čuti ili saznati nešto o tim ljudima, ali ni taj
napor nije doneo nikakvog ploda. Posle nekoliko dana događaj je počeo da
pada u zaborav kao što u takvim prilikama najčešće biva kad se
radoznalost gasi usled nedostatka sveže hrane koja će je podržavati.
Za to vreme Roz se brzo oporavljala. Pridigla se, počela je da izlazi i
vratila se porodičnom krugu unoseći radost u sva srca.
Međutim, iako je ova srećna promena očigledno uticala na mali krug i
mada su veseli glasovi i zvonki smeh ponovo počeli da odjekuju po
poljskoj kući, s vremena na vreme bi neka nelagodna zategnutost
obuzimala pojedine njene stanovnike, pa čak i Roz što Oliveru nije
izmaklo iz vida. Gospođa Mejli i njen sin su se često zatvarali i satima
tako ostajali, a Roz se više nego jednom pojavila s tragovima suza na licu.
Kad je gospodin Losbern odredio dan svoga povratka u Čertsi, te pojave
su bivale sve češće i upadljivije, i postalo je očigledno da ima nešto što
potkopava mir mlade devojke, a i još nekoga pored nje.
Najzad, jednog jutra, kad je Roz bila sama u trpezariji, ušao je Hari
Mejli i, posle kraćeg kolebanja, zamolio je za dopuštenje da s njom
progovori nekoliko reči.
— Samo — samo koju reč — neću biti dug, Roz, — reče mladić
privlačeći stolicu bliže njoj. — Ono što imam da ti kažem neće biti za tebe
ništa novo; najmilije nade moga srca tebi nisu nepoznate, iako s mojih
usana nikad još nije prešla nijedna reč koja bi ih odala.
Čim je Hari ušao, Roz je sva prebledela, ali je to moglo biti i posledica
njene nedavne bolesti. Samo se poklonila i nagnuvši se nad cveće koje je
stavila tu u blizini ćuteći je čekala šta će on reći.
 — Ja..., ja..., trebalo je da ranije otputujem odavde — reče Hari.
— Zaista, trebalo je da ranije otputuješ — odgovori Roz. Oprosti što
tako govorim, ali bih volela da si otputovao.
— Dovela me je ovamo najstrašnija i najužasnija zebnja — reče
mladić — strah da ne izgubim najmilije biće za koje su vezane sve moje
želje i sve nade. Ti si bila na umoru, lebdeći između ovoga i onoga sveta.
Kad mlada, lepa i dobra stvorenja bolest obrve, onda se njihove čiste duše
i neosetno obraćaju carstvu večnoga mira i spokojstva i tako, neka nam
bog bude u pomoći, najbolji i najlepši među nama i suviše često u cvetu
svoje mladosti odlaze na nebo.
Dok je on to govorio, suze su se zavrtele u očima ljupke devojke, i kad
je jedna kanula na cvet nad koji se bila nagnula i zablistala svim sjajem u
njegovoj čašici, čineći ga još lepšim, izgledalo je kao da taj izliv njenog
čednog i mladog srca traži da se srodi s najljupkijom stvari u prirodi.
— Stvorenje — nastavi mladić strasno — stvorenje čisto i bez zlobe i
nevino kao anđeo božji bilo je između života i smrti. O! Ko se mogao
nadati da će se ono vratiti u ovo carstvo jada i nevolja kad se pred njim
već otvorio onaj daleki i bolji svet! Roz, Roz, znati da si prošla i iščezla
kao mila senka koju je nebeska svetlost bacila na zemli“ nemati nikakve
nade da ćeš biti pošteđena i ostati pored onih koji ovde tavore svoje dane;
i ne znati razlog, i zašto bi i ostala ovde; osećati da pripadaš onome
lepšem svetu kome prerano odleću najplemenitija i najbolja bića; i pored
svih tih uteha se moliti bogu da te vrate onima koji te vole — to su bile
muke isuviše teške da bi se mogle podneti. Takve sam muke ja podnosio i
danju i noću; a s njima zajedno došao je neizbrisiv strah i zebnja i sebična
žalost da ne umreš a da nikad ne saznaš koliko sam te silno voleo, da sam
od toga skoro pamet izgubio. Ti si ozdravila. Iz dana u dan i tako reći iz
časa u čas zdravlje ti se vraćalo i skoro presahla nit života ponovo je
nabujala kao prolećni potok. Očima punim čežnje i duboke odanosti
gledao sam te kako se vraćaš iz smrti u život. Nemoj mi reći kako bi
volela da to nisam osetio, jer je to omekšalo moje srce prema svim
ljudima.
— Nisam to htela reći — odgovori Roz plačući — želela sam da si
otputovao da bi se ponovo posvetio svome uzvišenom i plemenitom
zadatku, zadatku dostojnom tebe.
— Nema na svetu zadatka dostojnijeg mene, zadatka plemenitijeg no
što je borba da zadobijem srce kao što je tvoje — reče mladić uzimajući je
za ruku. — Roz, jedina moja Roz! Ima već dugo, dugo godina kako te
volim; nadao sam se da ću steći slavu i da ću se onda ponosno vratiti kući
i reći ti da sam se za nju borio samo da bih je s tobom podelio; maštao
sam u svojim snovima kako ću te u tome trenutku podsetiti na one
mnogobrojne neme znake detinjske naklonosti koje sam ti ukazivao, i kako
ću zatražiti tvoju ruku i time iskupiti svoju reč iz onoga prećutnog ugovora
koji je sklopljen između nas! Taj dan nije došao; ali evo, iako još nisam
stekao slavu, niti se ijedan od mojih mladićkih snova ispunio, i sva moja
budućnost zavisiće od odgovora koji mi ti budeš dala.
— Ti si prema meni uvek bio dobar i plemenit — reče Roz savlađujući
uzbuđenje koje ju je obuzelo. — I pošto verujem da nisam neosetljiva i
nezahvalna, onda slušaj moj odgovor.
— Glasi li on da treba da se potrudim da te zaslužim; reci, mila Roz?
— On glasi — odgovori Roz — da se moraš potruditi da me zaboraviš;
ne kao svoju nekadašnju vernu drugaricu, jer bi me to duboko zabolelo,
nego kao predmet svoje ljubavi. Pogledaj oko sebe; pomisli koliko u svetu
ima drugih devojaka kojima bi se mogao ponositi ako pridobiješ njihova
srca. Promeni vrstu naklonosti prema meni, ako hoćeš, a ja ću ostati tvoj
najiskreniji, najverniji prijatelj.
Nastalo je ćutanje u toku kojeg je Roz pokrivši lice jednom rukom,
pustila na volju svojim suzama. Druga je još neprestano bila kod Harija.
— A razlog, Roz, — progovori on najzad prigušenim glasom — koji te
je razlog naveo da doneseš takvu odluku?
— Ti imaš puno pravo da znaš taj razlog — odgovori Roz. — Ali moju
odluku ne možeš ničim izmeniti. To je obaveza koju moram da ispunim. Ja
sam dužna da je izvršim kako prema drugima, tako i prema sebi.
— I prema sebi?
— Da, Hari. Ja siromašna devojka bez ikoga svoga, i s ljagom na
imenu, ne mogu dopustiti da tvoji prijatelji pomisle kako sam ja iz niskih
pobuda popustila tvojoj prvoj ljubavi i tako osujetila ostvarenje svih tvojih
nada i snova. Ja sam dužna prema tebi i prema tvojima da ne dopustim da
u poletu svoje plemenite prirode učiniš nešto što će predstavljati toliku
prepreku tvome uspehu u životu.
— Ako su tvoje naklonosti u skladu s tvojim osećanjem dužnosti... —
poče Hari.
— Nisu — odgovori Roz i sva porumene.
— Onda mi znači uzvraćaš ljubav? — upita Hari. — Reci samo to,
draga Roz: reci samo to i ublaži gorčinu ovoga teškog razočaranja!
— Kako bih to mogla da učinim i da time teško ne naškodim onome
koga volim — odgovori Roz — ja bih...
— Primila tu izjavu sasvim drukčije? — reče Hari. — Nemoj bar to
kriti od mene, Roz.
— Možda — reče Roz. Ali čuj — dodade oslobađajući ruku — zašto
bismo nastavljali taj mučni razgovor? On mi srce para i kako će biti uzrok
trajne sreće za mene; jer znati da sam nekad zauzimala to mesto u tvome
srcu činiće me uvek srećnom i svaki tvoj uspeh u životu davaće mi nove
snage i podstreka. Zbogom, Hari! O ovome o čemu smo danas razgovarali
nikad više nećemo govoriti, ali će nas u svakom drugom pogledu zauvek
spajati veze iskrenog prijateljstva; i neka se na tebe izliju i prate te u
životu svi blagoslovi iz večnog izvora istine koje je u stanju da izmoli
jedno iskreno i verno srce!
— Još jednu reč, Roz, — reče Hari. — Reci mi otvoreno zašto me
odbijaš. Hoću to da čujem iz tvojih usta?
 — Pred tobom leži — odgovori odlučno Roz — sjajna budućnost. Tebi
se otvaraju putevi ka svima počastima do kojih u javnom životu mogu da
dospeju ljudi velikih sposobnosti i s moćnim vezama. Ali tvoja rodbina i
tvoji zaštitnici su gordi i ponosni, a ja nikad neću pristati da održavam
odnose sa svetom koji prezire majku koja mi je život dala, niti hoću da
budem uzrok sramote i propasti sina one žene koja mi je s toliko ljubavi
zamenila majku. Ukratko, — reče mlada devojka okrećući glavu u stranu
kao da ju je privremena odlučnost napustila — na mome imenu leži ljaga
koju svet baca na glave nevine dece. Neću da ta ljaga i drugoga kalja,
hoću samo ja da je ponesem.
— Još jednu reč, Roz. Samo još jednu reč, najmilija moja Roz! —
uzviknu Hari bacivši se na kolena pred nju. — Da sam manje — manje
srećan, kako bi to svet nazvao — da mi je sudbina dodelila skroman i
neznatan položaj u društvu — da sam siromah, bolestan, samohran — da li
bi me i onda odbila? Ili su te obzire u vezi s tvojim rođenjem izazvali moji
izgledi na bogatstvo i slavu?
— Nemoj me terati da ti odgovorim — reče Roz. — To pitanje se ne
postavlja niti će se ikad postaviti. Nije lepo, skoro je neljubazno
navaljivati da se na njega odgovori.
— Ako tvoj odgovor bude onakav kakav se ja skoro usuđujem da
očekujem — reče Hari — to bi bio zračak sreće koji će da obasja moj
samotni put kroz život. Od tih nekoliko kratkih reči zavisi sreća onoga koji
te voli iznad svega. Oh, Roz! Tako ti moje žarke i večite ljubavi, tako ti
svega što sam zbog tebe prepatio i svega onoga što zbog tebe podnosim,
odgovori mi na to pitanje!
— Dobro, da je tvoja sudbina drukčija — odgovori Roz — da si po
svome položaju čak i malo, ali ne toliko, iznad mene da bih ti ja mogla biti
pomoć i podrška u skromnom i povučenom životu, a ne smetnja i prepreka
tvome uspehu u visokom društvu, ja bih sebi uštedela taj bol. Ja i sad
imam puno razloga da budem srećna, veoma srećna; ali onda, Hari, onda
bih, priznajem, bila još srećnija.
Dok je činila to priznanje, u devojčinoj duši su se budile žive
uspomene na nekadašnje nade koje je gajila kao devojče i one izazvaše
suze u njenim očima kao što uvek biva kad se sećamo svojih neostvarenih
snova, suze koje su joj olakšale teret na duši.
— Nisam u stanju da savladam tu slabost, ali to čini moju odluku
samo još čvršćom — reče Roz puštajući mu ruku. — Sad neizostavno
moram da idem.
— Obećaj mi jednu stvar — reče Hari. — Da još jedanput, i samo još
jedanput... kroz godinu dana, a možda i mnogo ranije... ponova razgovaram
s tobom o ovome pitanju, poslednji put?
— Ali da ne navaljuješ na mene da izmenim svoju čvrstu odluku —
odgovori Roz sa setnim osmehom. — To će biti uzalud.
— Ne, — reče Hari — nego da je ponoviš — konačno, ako budeš
htela da je ponoviš! Staviću pred tvoje noge svoj položaj i sve što budem
imao i ako ti dalje budeš ostala pri svojoj sadašnjoj odluci ja neću tražiti,
ni rečima ni delom, da je izmeniš.
— Onda pristajem — odgovori Roz. — To će biti samo jedan bol više,
ali ću tada možda biti u stanju da ga lakše podnesem.
Onda mu ponovo pruži ruku. Ali je mladić pritište na grudi i poljubivši
je u lepo čelo žurnim korakom iziđe iz sobe.
 GLAVA XXXVI

Veoma je kratka i čitaocu se može učiniti da u ovome trenutku nije osobito

važna, ali je ipak treba pročitati kao nastavak prethodne i kao ključ za
razumevanje jedne od idućih glava koja će doći kad tome bude vreme.

— I vi ste dakle odlučili da danas putujete sa mnom, je li tako? —

reče lekar kad se Hari Mejli pridružio za doručkom njemu i Oliveru. —
Kao da svako pola časa menjate svoje namere i odluke.
— Uskoro ćete o tome imati drukčije mišljenje — reče Hari
pocrvenevši bez ikakvog vidljivog razloga.
— Radovao bih se da tako bude — odgovori gospodin Losbern —
mada moram priznati da u to ne verujem. Juče ste ujutru na brzu ruku
odlučili da ostanete ovde i da kao dobar sin pratite svoju majku na more.
Pre no što je došlo podne nagovestili ste kako nameravate da mi učinite
čast i da, idući u London, sa mnom putujete do raskršća gde se odvaja
drum za prestonicu. A uveče navaljujete na mene, veoma tajanstveno, da
pođemo pre no što se gospođe probude. Posledica svega toga je da Oliver
ne može da se makne od stola iako bi već odavno trebalo da krstari
livadama u potrazi za najraznovrsnijim proizvodima biljnog carstva. Velika
šteta, zar ne, Olivere?
— Bilo bi mi veoma žao da ne budem kod kuće kad vi i gospodin
Mejli pođete na put, gospodine, — odgovori Oliver.
— To je veoma lepo od tebe — reče lekar — kad se vratiš, moraš doći
da me posetiš. Ali, da govorimo ozbiljno, Hari, da te nije neka vest od
strane uvažene gospode navela da se tako iznenada, odlučiš na put?
— Od uvažene gospode — odgovori Hari — pod kojim nazivom,
pretpostavljam, podrazumevate i mog uzvišenog ujaka, nisam dobio
nikakvih vesti otkako sam došao ovamo niti je verovatno da će se u ovo
doba godine ukazati potreba za mojim hitnim prisustvom među njima.
— Lepo, lepo — reče lekar — vi ste čudan čovek. Ali oni će vam
razume se o izborima koji će se obaviti pred Božić obezbediti mesto u
Parlamentu, te će te nagle promene i skokovi predstavljati dobru pripremu
za vaš politički život. Nije to rđava stvar. Uvek je korisna biti dobro
uvežban bilo da je u pitanju utakmica za polo, za pobednički pehar, ili za
novčanu nagradu.
 Dobijao se utisak da je Hari Mejli u stanju da proprati taj kratki
razgovor s dve-tri primedbe koje ne bi u maloj meri iznenadile lekara, ali
on se zadovoljio da kaže „Videćemo,“ i time zaključio ovu prepirku. Ubrzo
zatim pred vrata su stala poštanska kola i Džajlz je došao po prtljag a
dobri lekar je pohitao napolje da se pobrine o njegovom smeštaju.
— Olivere, — pozva ga Hari Mejli tihim glasom — imao bih da
progovorim s tobom nekoliko reči.
Oliver priđe prozorskom udubljenju kome se i gospodin Mejli uputio,
veoma iznenađen mešavinom tuge i uzrujanosti koje su se ogledale u
celokupnom njegovom držanju.
— Ti sad umeš dobro da pišeš? — upita Hari stavljajući mu ruku na
rame.
— Mislim da umem, gospodine, — odgovori Oliver.
— Ja ću verovatno izvesno vreme biti van kuće; želeo bih da mi pišeš
— recimo jednom u četrnaest dana, svakog drugog ponedeonika — na
Glavnu poštu u Londonu. Hoćeš li?
— Oh, kako da ne, gospodine! Za mene će to biti osobita čast —
uzviknu Oliver oduševljen tim zadatkom.
— Voleo bih da znam kako ..., kako su moja mati i gospođica Mejli —
reče mladić — i mogao bi da ispuniš koji list pišući mi kuda šetate, i o
čemu razgovarate, i da li je ona — hoću reći da li su one srećne i zdrave.
Razumeš li šta hoću da kažem?
— Oh, sasvim vas dobro razumem, gospodine, sasvim! — odgovori
Oliver.
— I najbolje bi bilo da njima o tome ne govoriš — reče Hari kao
uzgred — jer to bi možda moju majku nagnalo da mi češće piše, a to je za
nju teško i zamorno. Neka to ostane tajna između nas dvojice; i piši mi o
svemu! Oslanjam se na tebe.
Oliver, sav ushićen i počastvovan značajem koji mu se pridaje, obeća
da će sačuvati tajnost i da će biti veran i iscrpan u svojim izveštajima.
Gospodin Mejli se s njim oprosti, uveravajući ga da će u njemu uvek imati
prijatelja i zaštitnika.
Lekar je bio u kolima; Džajlz (koji je po dogovoru imao da ostane na
selu) držao je otvorena vrata, a služavke su stajale u vrtu posmatrajući
odlazak putnika. Hari baci jedan brz pogled na prozor s rešetkom i uskoči
u kola.
— Napred! — povika. — I vozi što brže možeš, punim galopom! Teraj
nek’ sve pršti!
— Ehej — uzviknu lekar spuštajući prednji prozor u najvećoj žurbi i
dovikujući kočijašu. — Teraj sasvim polako, meni se ne lomi vrat. Čuješ
li?
Uz tutnjavu i kloparanje, dok im se čula lupa, a zatim i dok su se
mogla samo okom pratiti, kola su zavijala drumom, skoro potpuno
obavijena oblakom prašine, čas sasvim iščezavajući iz vida, a čas se
ponovo pojavljujući, ukoliko su to dopuštali drugi predmeti i drumske
okuke. Oni koji su gledali za njima razišli su se tek kad je prašljivog
oblaka potpuno nestalo s vidika.
Ali i pošto su kola odmakla mnogo milja, neko je još dugo upirao oči u
onu tačku iza koje su iščezla; jer je iza bele zavese, koja ju je zaklanjala
od Harijeva pogleda kad je on podigao oči u pravcu prozora, bila Roz.
— Izgleda veseo i srećan — reče najzad. — Bojala sam se neko vreme
da nije suprotno. Prevarila sam se. Veoma sam, veoma zadovoljna.
Suze su znaci i radosti i tuge; ali one suze koje je lila Roz dok je
zamišljena sedela kraj prozora neprestano upirući pogled u istom pravcu,
pre su kanda bile suze žalosnice nego suze radosnice.
 GLAVA XXXVII

U njoj će čitalac naići na prizor sasvim suprotan jednome od ranije

iznesenih, ali koji se često sreće u bračnom životu.

Gospodin Bambl je sedeo u kancelariji sirotinjskog doma i sumornim

pogledom zurio u neveselo ognjište koje je, s obzirom na to što je bilo leto,
bilo još obasjano samo s nekoliko bledih sunčanih zrakova koji su se
odbijali od hladne i sjajne površine kamina. O tavanici je visio lepak za
muve i on je s vremena na vreme podizao njemu svoje oči pune mračnih
misli; i dok su ti nerazumni insekti obletali oko sjajne hartije gospodin
Bambl bi duboko uzdahnuo i preko lica bi mu preleteo još mračniji pogled.
Gospodin Bambl je razmišljao; nije isključeno da su ga te muve koje se
hvataju na lepak podsetile na neki mučan trenutak iz njegove sopstvene
prošlosti.
Turoban izgled gospodina Bambla nije uostalom bila jedina stvar
podobna da izazove tihu tugu u grudima posmatrača. Nisu nedostajali i
drugi znaci, u tesnoj vezi s njegovom ličnošću, koju su nagoveštavali da se
u njegovom životu morala dogoditi neka krupna promena. Šta je s kaputom
opšivenim gajtanima i s trorogim šeširom? On je istina još nosio kratke
čakšire i tamne pamučne čarape na nogama, ali to nisu bile nekadašnje
čakšire. Kaput mu jeste imao široke skutove, i u tom pogledu ličio je na
njegov raniji kaput, ali, oh, kolika je ipak razlika bila među njima!
Veličanstveni trorogi šešir bio je zamenjen jednim skromnim okruglim
šeširom. Gospodin Bambl više nije bio opštinski sirotinjski staralac.
Ima izvesnih položaja u društvu koji, nezavisno od opipljivih koristi
koje sobom donose, pridaju posebnu vrednost i dostojanstvo svome
nosiocu time što uz njih ide posebno odelo i drugi znaci počasti.
Feldmaršal ima svoju uniformu, biskup svilenu odoru, advokat togu, a
opštinski sirotinjski staralac ima svoj trorogi šešir. Skinite biskupu odoru
ili opštinskom sirotinjskom staraocu njegov trorogi šešir i gajtane; šta će
od njih ostati. Ljudi. Samo ljudi. Dostojanstvo, čak i svetost, ponekad su
više pitanja kaputa i drugih spoljašnjih znakova no što to neki ljudi
zamišljaju.
Gospodin Bambl se oženio gospođom Korni i postao upravnik
sirotinjskog doma. Drugi sirotinjski staralac je došao na vlast. Sva tri
znaka dostojanstva, trorogi šešir, zlatnim gajtanima opšiveni kaput i štap
prešli su na njega.
— I sutra je dva meseca kako se to dogodilo! — reče gospodin Bambl
s uzdahom. — Čini mi se da je prošla čitava večnost.
Moglo bi se pomisliti da je gospodin Bambl time hteo reći kako je u
tome kratkom razmaku od osam nedelja proživeo čitav jedan vek ispunjen
srećom; ali onaj uzdah — taj je mnogo kazivao.
— Prodao sam se — reče gospodin Bambl nastavljajući svoje misli —
za šest kašičica za čaj, za jedne mašice za šećer i za jedan sud za mleko, s
nešto polovnog nameštaja i dvadeset funti u gotovu. Prodao sam se i
suviše jeftino. Budzašto! — ciknu.
— Budzašto — ciknu jedan kreštavi glas u uvo gospodinu Bamblu. —
Svaka cena koja se plati za tebe bila bi prevelika, a koliko sam ja tebe
preplatila, to sam gospod zna!
Gospodin Bambl se okrete i oči mu se sukobiše s pogledom njegove
drage supruge koja je učinila nesumice napred pomenutu primedbu pošto
nije potpuno shvatila ono nekoliko reči koje je načula od njegove
žalopojke.
— Gle, gospođa Bambl! — reče gospodin Bambl sa osetnom
strogošću.
— Dakle? — pisnu gospođa Bambl.
— Budite dobri i pogledajte me pravo u oči — reče gospodin Bambl
upravivši čvrsto svoj pogled na nju. („Ako mogadne da izdrži ovakav
pogled“, reče gospodin Bambl u sebi, „moći će da izdrži i svaki drugi. Ovo
je pogled pred kojim su dosad uvek drhtali svi pitomci sirotinjskog doma.
Ako i prema njoj ne proizvede svoje dejstvo, s mojom vlašću i moći je
svršeno.“)
Da li je malo stroži pogled dovoljan da zaplaši siromahe koji, slabo
hranjeni, nemaju mnogo otporne snage, ili je nekadašnja gospođa Korni
bila osobito izdržljiva pred orlovskim pogledom — stvar je ličnog
shvatanja. Tek činjenica je da ta junačka žena ni u kom slučaju nije
podlegla mrgodnome pogledu gospodina Bambla, nego se, naprotiv,
odnosila prema njemu s najvećim prezrenjem, i čak na njegov račun
prsnula u smeh koji je po svemu sudeći bio potpuno iskren i neusiljen.
Čuvši taj savršeno neočekivani zvuk gospodin Bambl pogleda pravo s
nevericom a onda zabezeknuto. Zatim ponovo utonu u svoje prvobitno
stanje utučenosti iz kojeg se trgao tek kad mu je pažnju opet privukao glas
njegovog bračnog druga.
— Misliš li da mi tu hrčeš ceo bogovetni dan? — upita gospođa
Bambl.
— Ja nameravam da sedim ovde dokle god to sam smatram za shodno,
gospođo, — odgovori gospodin Bambl — i mada nisam hrkao, hrkaću,
zevaću, kijaću, smejaću se, ili ću plakati prema tome kako mi se prohte,
jer je to moje neprikosnoveno pravo.
— T v o j e neprikosnoveno pravo — podrugljivo mu se nasmeja
gospođa Bambl s izrazom neiskazanog prezrenja.
— Ja sam rekao što sam imao da kažem, gospođo, — odgovori
gospodin Bambl. — Neprikosnoveno je pravo čoveka da zapoveđa.
— A šta je onda ženino neprikosnoveno pravo, za ime božje? —
uzviknu udovica pokojnoga gospodina Kornija.
— Da sluša, gospođo, — zagrme gospodin Bambl. — Vaš zlosrećni
pokojni suprug trebalo je da vas tome nauči, i da je to učinio, možda bi
danas još bio živ. Kamo lepe sreće da je živ, jadnik!
Gospođa Bambi je shvatila u tren oka da je nastupio presudan trenutak
i da će udarac koji sad jedna protivnička strana zada drugoj biti konačan i
odlučujući. Zato se čim je čula da se pominje njen pokojni muž, sručila na
stolicu i vrišteći na sav glas kako je gospodin Bambl bezdušna zver,
počela je da se guši od plača i da lije suze potokom.
Ali suze nisu bile način da se pomoću njih omekša srce gospodina
Bambla; njegovo srce bilo je nepromočivo. Kao šeširi od dabrovine koji su
sve bolji ukoliko više kišnu, tako su i njegovi živci bivali sve otporniji i
čeličili se na bujicama suza koje su ga, budući znaci slabosti, i u istoj meri
prećutno priznanje njegove nadmoći, ispunjavale milinom i ushićavale.
Posmatrao je svoju dobru ženu pogledima punim zadovoljstva i pozivao je
i bodrio da se isplačo što bolje može, s obzirom na to što medicina smatra
da plač veoma povoljno utiče na zdravlje.
— Širi pluća, čisti lice, ispira oči i popravlja raspoloženje — reče
gospodin Bambl. — Prema tome, isplači se do mile volje.
Pošto je izbacio tu šalu, gospodin Bambl skide svoj šešir s ruke i,
stavivši ga na glavu malo kicoški, nahero, kao što i priliči čoveku koji je
svoju nadmoć potvrdio na neosporan način, zavuče ruke u džepove i
klateći se namerno uputi se vratima s razmetljivošću kojom je odisala cela
njegova pojava.
Nekadašnja gospođa Korni je međutim pribegla suzama zbog toga što
je to manje naporno od fizičkog napada; ali ona je bila potpuno spremna da
primeni i ovaj poslednji postupak, o čemu se i gospodin Bambl ubrzo
uverio.
Prvo što je osetio bio je neki tup zvuk, a odmah zatim mu je šešir
naglo poleteo s glave i našao se u suprotnom uglu sobe. Pošto ga je taj
prethodni postupak ostavio gologlavog, iskusna žena ga je jednom rukom
čvrsto stegla za gušu, dok je drugom zasula njegovu glavu čitavom kišom
udaraca (neobično snažnih i izvedenih s velikom spretnošću). Završivši s
tim, unela je malo promene na taj način što je stala da ga grebe po licu i da
ga čupa za kosu, a kad joj se učinilo da je iskusio zasluženu kaznu za
uvredu koju joj je naneo, gurnula ga je na jednu stolicu, koja se tu našla
kao poručena, i počela ga čikati da sad govori o svome neprikosnovenom
pravu ako sme.
— Diži se! — reče gospođa Bambl zapovedničkim glasom. — I gubi
se odavde, ako ne želiš da načinim neku nesreću.
Gospodin Bambl se diže veoma snuždena lica — pitajući se kakva bi
to nesreća mogla biti. Podigao je svoj šešir sa zemlje i pogledao u pravcu
vrata.
— Hoćeš li ići? — upita gospođa Bambl.
— Svakako, mila moja, svakako — odgovori gospodin Bambl
požurivši k vratima. — Nisam imao nameru da... idem, draga! — Ti si
tako naprasita, da ja zbilja...
U tome trenutku gospođa Bambl brzo koraknu da namesti prostirku
koja se u toku tuče bila izgužvala i pomerila. Gospodin Bambl izlete iz
sobe kao iz puške, ne pokušavajući da završi započetu rečenicu i
ostavljajući udovicu pokojnoga gospodina Kornija kao potpunog
gospodara bojnog polja.
Gospodin Bambl bio je potpuno iznenađen napadom i do nogu potučen.
Imao je izrazito razvijenu naklonost da druge kinji i muči, i ne malo je
uživao u vršenju sitnih svireposti — prema tome bio je (što je nepotrebno
osobito isticati) kukavica. To međutim ni u kom slučaju ne treba shvatiti
kao neko potcenjivanje njegove ličnosti, jer su žrtve sličnih slabosti i
mnogi velikodostojnici koji uživaju visoko poštovanje i ugled. Prednja
primedba je učinjena, uostalom pre u njegovu korist nego na njegov uštrb, i
svrha joj je da uveri čitaoce kako je gospodin Bambl raspolagao svim
sposobnostima koje se zahtevaju za jednog velikodostojnika.
Ali mera njegovih ponižavan ja još nije bila navršena. Pošto je obišao
celu zgradu sirotinjskog doma i pomislio, prvi put u životu, kako su zakoni
o siromasima zaista preterano strogi i kako ljudi koji su pobegli od svojih
žena, ostavljajući ih na teret opštini, ne bi uopšte trebalo kažnjavati nego ih
naprotiv nagraditi kao zaslužne ljude koji su mnogo prepatili, gospodin
Bambl je stigao do jedne prostorije u kojoj je nekoliko pitomaca obično
bilo zaposleno pranjem opštinskog rublja i iz koje je u tome trenutku
dopirao živ razgovor.
— Hm! — reče gospodin Bambl prikupljajući sve svoje urođeno
dostojanstvo. — Bar će ove žene i dalje priznavati moje neprikosnoveno
pravo. Ehej! ehej, vi tamo! Zašto dižete toliku galamu, veštice matore?
Rekavši to gospodin Bambl otvori vrata i uđe veoma besno i ljutito, ali
se napravio manji od makovog zrna čim je na svoje najveće iznenađenje
ugledao svoju uvaženu suprugu.
— Nisam znao da si i ti ovde, draga, — reče gospodin Bambl.
— Nisi znao da sam ovde! — ponovi gospođa Bambl. — A šta ćeš ti
ovde?
— Učinilo mi se da isuviše mnogo razgovaraju da bi dobro otaljavale
svoj posao, mila moja — Odgovori gospodin Bambl posmatrajući
zbunjeno nekoliko starih žena za koritom koje su se zagledale ne mogući
dovoljno da se načude tolikoj poniznosti upravnika sirotinjskog doma.
— Mislio si da suviše razgovaraju? — reče gospođa Bambl. — A šta
se to tebe tiče?
— Pa, draga moja... — pohita gospodin Bambl da odgovori ponizno.
— Šta se to tebe tiče? — upita ponovo gospođa Bambl.
— Imaš potpuno pravo, ti si ovde nastojnica, draga moja, — pokori se
gospodin Bambl — ali nisam znao da si tu.
— Slušaj što ću ti reći, Bambl, — odgovori njegova žena. — Gledaj ti
svoja posla. Ti isuviše voliš da zabadaš nos tamo gde mu nije mesto, i
zato ti se ovde u domu svi smeju čim okreneš leđa i smatraju te za budalu.
Hajde, gubi se!
 Gospodin Bambl, videći s bolom u duši kako se dve starice prigušeno
i od srca kikoću i podgurkuju, oklevaše jedan trenutak. Ali gospođa
Bambl, čije je strpljenje bilo na kraju, dohvati lonac sa sapunicom i
pokazujući na vrata naredi mu da smesta iziđe, ukoliko ne želi da se
sadržina lonca izlije na njegovu uvaženu osobu.
Šta je gospodin Bambl mogao da radi? Obeshrabreno se obazreo oko
sebe i pokunjeno pošao, a kad je stigao do vrata, prigušeni kikot starica,
koje više nisu mogle da obuzdaju svoje zadovoljstvo, pretvorio se u glasno
i kreštavo kikotanje. Samo mu je još to nedostajalo. Bio je ponižen u
njihovim očima; izgubio je ugled i dostojanstvo čak i kod pitomica
sirotinjskog doma; s vrhunca sjaja kojim je okružen položaj opštinskog
sirotinjskog staraoca pao je u najdublju bedu poniženja — pod ženinu
papuču.
— I to sve u roku od dva meseca! — reče gospodin Bambl obrvan
tužnim mislima. — Dva meseca! Svega pre dva meseca bio sam ne samo
svoj sopstveni gospodar, nego i gospodar nad drugima, ukoliko je u pitanju
bio opštinski sirotinjski dom, a sad! ...
To je bilo isuviše. Gospodin Bambl opali šamar dečaku koji mu je
otvorio spoljašnja vrata (jer je u svome sanjarenju već stigao do kapije) i
ošamućen iziđe na ulicu.
Tumarao je ulicom gore-dole dok mu kretanje nije ublažilo prvu
žestinu jarosti, a zatim je usled raznovrsnih uzbuđenja koja je doživeo
osetio žeđ. Prošao je pored mnogih krčmi; najzad se u nekoj sporednoj
ulici zaustavio pred jednom gostionicom u kojoj, koliko je to mogao da
zapazi u prolazu, nije bilo nikoga izuzev jednog usamljenog posetioca. U
tome trenutku počela je da pada jaka kiša. To ga je odlučilo. Gospodin
Bambl uđe unutra i, pošto je prolazeći pored šanka poručio nešto za piće
stupi u odeljenje u koje je zavirio s ulice.
Čovek koji je tu sedeo bio je visok i crnomanjast i imao je na sebi
širok ogrtač. Ličio je na stranca i sudeći po umornome pogledu i
prašljivom odelu morao je doputovati izdaleka. Kad je Bambl ušao, čovek
ga je pogledao postrance, ali mu je jedva klimnuo glavom odgovarajući mu
na pozdrav.
Gospodin Bambl je imao dostojanstva za dvojicu, čak i pod
pretpostavkom da je stranac bio pristupačniji, te je ćuteći popio svoje piće
i pročitao novine s veoma važnim i svečanim izrazom na licu.
 Ipak, kao što se to veoma često događa kad se ljudi pod sličnim
okolnostima nađu u društvu, tako se dogodilo i ovde da je gospodin Bambl
svaki čas osećao neku neodoljivu potrebu da krišom pogleda u stranca; i
kad god bi to učinio, s izvesnom zbunjenošću bi skretao oči na drugu
stranu, pošto je ustanovio da i stranac njega u tome trenutku isto krišom
posmatra. Nelagodnost, u kojoj se nalazio gospodin Bambl, bila je još i
pojačana veoma neobičnim izrazom očiju nepoznatoga: te oči bile su oštre
i svetle ali prevučene izvesnom senkom podozrivosti i nepoverenja, oči
kakve dotle nije video i u koje je bilo vrlo neprijatno gledati.
Kad su im se pogledi na taj način sukobili nekoliko puta, stranac
prekide ćutanje hrapavim, promuklim glasom.
— Jeste li mene tražili — reče kad ste ono gledali kroz prozor?
— Koliko je meni poznato ne, sem ako vi niste gospodin ... — Tu
gospodin Bambl naglo zastade, jer je bio rad da čuje kako se nepoznati
zove i ponadao se u svojoj radoznalosti da će on sam da dovrši rečenicu.
— Vidim da niste — reče stranac, kome podrugljiv osmeh zaigra oko
usana — inače biste znali kako se zovem. Moje ime vam je, dakle,
nepoznato. I preporučio bih vam da i ne raspitujete za njega.
— Nisam mislio ništa rđavo, mladiću — reče gospodin Bambl
dostojanstveno.
— Niti ste što rđavo učinili — reče stranac.
Posle ovog kratkog razgovora nastalo je dugo ćutanje koje je ponovo
prekinuo nepoznati.
— Sve mi se čini da sam vas i ranije video? — reče. — Bili ste u ono
vreme drukčije odeveni, i mada sam vas samo sreo na ulici, odmah bih vas
poznao. Bili ste ovde nekad opštinski službenik, je li tako?
— Jeste, — reče gospodin Bambl malo iznenađeno. Bio sam opštinski
sirotinjski staralac.
— Tačno — odgovori drugi mašući glavom. — U tome svojstvu sam
vas i video. Šta ste sad?
— Upravnik sirotinjskog doma, — odgovori gospodin Bambl polako i
naglašavajući svaku reč, kako bi otklonio svaku nepriličnu bliskost na
koju bi nepoznati inače mogao da računa. — Upravnik sirotinjskog doma,
mladiću!
— Siguran sam da još vodite onoliko isto računa o svojim interesima
kao i ranije? — nastavi nepoznati gledajući oštro u oči gospodina Bambla
kad ih je ovaj podigao iznenađen tim pitanjem. — Odgovorite slobodno i
nemojte se ustručavati, čoveče. Kao što vidite, ja vas vrlo dobro
poznajem.
— Ja smatram — odgovori gospodin Bambl nadnoseći ruku nad oči i
mereći, očigledno zbunjen, nepoznatoga od glave do pete — da oženjen
čovek nije nimalo manje sklon nego bećar da pošteno zaradi koju paru kad
mu se za to ukaže prilika. Opštinski službenici nisu tako dobro plaćeni da
odbiju i neki omanji sporedni prihod kad do njega dođu na dopušten i
pristojan način.
Stranac se osmehnu i ponovo klimnu glavom, kao da je time hteo reći
da se nije prevario i da je našao čoveka koga je tražio, a zatim zazvoni.

— Još jednu — reče gostioničaru pružajući mu praznu čašu gospodina

Bambla. — Nek’ bude jača i vruća. Mislim da vi takvu volite?
— Ne suviše jaku — odgovori gospodin Bambl i otmeno se nakašlja.
— Vi razumete šta to znači, gostioničaru! — reče nepoznati suvo.
Gostioničar se osmehnu, iščeze i ubrzo se vrati s punom čašom vruće
rakije koja se pušila i od čijeg su prvog gutljaja gospodinu Bamblu pošle
suze na oči.
 — A sad čujte, — reče nepoznati pošto je zatvorio vrata i prozor. —
Ja sam danas doputovao u ovaj grad samo da bih vas pronašao; i
zahvaljujući jednome od onih srećnih slučajeva pomoću kojih ponekad
đavo ide svojim prijateljima na ruku, vi ste ušli u ovu sobu upravo u
trenutku kad sam najviše na vas mislio. Potrebno mi je izvesno
obaveštenje. Ne tražim da mi ga date badava, ma koliko da je beznačajno.
Uzmite ovo za početak.
Rekavši to, nepoznati čovek gurnu svome sagovorniku preko stola dva
zlatnika, oprezno, kao da nije rad da se zveckanje novca čuje napolju.
Pošto ih je gospodin Bambl pažljivo i temeljito ispitao, da se uveri jesu li
pravi, i s velikim uživanjem ih spustio u džep od prsnika, nepoznati
nastavi:
— Sećate li se — čekajte da vidim — one zime pre dvanaest godina.
— To je bilo davno — reče gospodin Bambl. — Dobro. Sećam se.
— Prizor se događa u sirotinjskom domu.
— Dobro!
— Doba noćno.
— Da.
— A mesto događaja odvratna peštera u kojoj propale bednice
drugima daju život i zdravlje koje tako često ni same nemaju — peštera u
kojoj rađaju male drekavce opštini na teret, a svoju sramotu skrivaju u
groblju, kosti im se raspale!
— Da nije u pitanju porodilište sirotinjskog doma? — upita gospodin
Bambl koji nije bio u stanju da potpuno prati nesrećno izlaganje
nepoznatoga.
— Jeste — reče nepoznati. — Tamo se rodio jedan dečak.
— Mnogo se dečaka tamo rodilo — reče gospodin Bambl odmahujući
neveselo glavom.
— Kuga ih pomorila dabogda! — uzviknu nepoznati. — Mislim na
jednog od njih; na ono slabunjavo, bledunjavo derište što je ovde bilo šegrt
kod nekoga vlasnika pogrebnog zavoda — kamo sreće da je njemu
napravio mrtvački sanduk — i zakovao ga unutra — i koji je posle
pobegao u London, kako se priča.
— A, vi mislite na Olivera! Na maloga Tvista! — reče gospodin
Bambl. — Sećam ga se, naravno. Nije bilo tvrdoglavijeg malog
nevaljalca...
— Ne želim da čujem ništa o njemu; o njemu sam dosta slušao — reče
nepoznati prekinuvši gospodina Bambla usred žalopojke o porocima
sirotog Olivera. — U pitanju je jedna žena; ona veštica što je negovala
njegovu majku. Gde je ona?
— Gde je ona? — reče gospodin Bambl koga je vruća rakija učinila
duhovitim. — To je prilično teško reći. Tamo kud je ona otišla nema posla
za babice, te mislim da je sad ostala bez službe.
— Šta time hoćete da kažete? — upita oštro nepoznati.
— Da je prošle zime umrla — odgovori gospodin Bambl.
Pošto je dobio to obaveštenje, čovek je netremice posmatrao
gospodina Bambla, i mada izvesno duže vreme nije skidao očiju, pogled
mu je postepeno postajao prazan i rasejan, i činilo se kao da se izgubio u
svojim mislima. Jedno vreme nije bilo jasno da li ga je ta vest obradovala
ili ga je razočarala; ali najzad je slobodnije odahnuo i oborivši oči dodao
kako to nije osobito važno. Rekavši to ustao je, kao spremajući se da
pođe.
Ali gospodin Bambl je dovoljno oštrouman i odmah je shvatio da se
sad ukazuje prilika da povoljno unovči izvesnu tajnu koju čuva njegova
polovina. Dobro se sećao one noći kad je umrla stara Sali, jer je imao
jakih razloga da ne zaboravi događaje toga dana, s obzirom na to što je
onda zaprosio gospođu Korni; i mada mu ova poslednja dama nikad nije
poverila tajnu koje je bila jedini svedok, ipak je znao da se ta tajna odnosi
na nešto što je u vezi sa staricom koja je kao bolničarka sirotinjskog doma
negovala mladu majku Olivera Tvista. Setivši se brzo svih tih okolnosti
obavestio je nepoznatoga, s izrazom tajanstvenosti na licu, da je jedna žena
razgovarala nasamo sa starom vešticom pred samu njenu smrt, i da bi, po
njegovom mišljenju ta žena bila u stanju da baci izvesnu svetlost na stvar o
kojoj se raspituje.
— Kako ću ja doći do te žene? — upita nepoznati prenuvši se i ne
krijući kako je to obaveštenje ponovo probudilo njegova strahovanja (bez
obzira koje su vrste ona bila).
— Samo mojim posredstvom — odgovori gospodin Bambl.
— Kada? — uzviknu žustro nepoznati.
— Sutra — odgovori Bambl.
 — U devet sati uveče — reče nepoznati vadeći komadić hartije i
ispisujući na njemu adresu neke kuće u sumnjivom kraju grada kraj reke,
rukopisom koji je odavao njegovo uzbuđenje; — dovedite mi je tamo u
devet sati uveče. Izlišno je napominjati da stvar treba da ostane u tajnosti.
To je u vašem interesu.
Rekavši to pođe vratima pošto je prethodno zastao da plati piće koje
su potrošili. Opazivši ubrzo da im se putevi razilaze, ostavio je gospodina
Bambla naprečac, naglasivši mu samo još jednom da sutradan dođe tačno
u dogovoreno vreme.
Kad je bacio pogled na adresu, opštinski službenik vide da na njoj nije
naznačeno ničije ime. Stranac nije bio daleko odmakao, te on pohita za
njim da ga upita kako se zove.
— Zašto me pratite? — uzviknu čovek okrenuvši se naglo kad ga je
Bambl dotakao za ruku.
— Samo da vas nešto pitam — reče ovaj pokazujući mu komadić
hartije. — Koga ću da tražim kad tamo dođem?
— Monksa — odgovori čovek i žurno se udalji krupnim koracima.
 GLAVA XXXVIII

Izlaže se šta se dogodilo između gospodina i gospođe Bambl

i gospodina Monksa prilikom njihovog noćnog sastanka.

Bilo je teško, zagušljivo, oblačno letnje veče. Oblaci koji su pretili

celoga dana pretvorili su se u gustu i tromu vodenu masu iz koje su već
počele da kaplju krupne kapi kiše i koji kao da su nagoveštavali žestoku
nepogodu, kad su se gospodin i gospođa Bambl, zakrenuvši iz glavne
ulice, uputili prema jednom raštrkanom omanjem naselju trošnih kuća,
udaljenom milju i po od grada i podignutom na niskom, močvarnom
zemljištu koje se pružalo pored reke.
Oboje su bili uvijeni u stare i pohabane kapute koji su mogli, prema
potrebi, da ih zaštite kako od kiše tako i od pogleda radoznalih očiju. Muž
je nosio fenjer, u kome međutim još nije gorela nikakva svetlost, i išao je
nekoliko koraka napred kako bi — pošto je put bio raskaljan — omogućio
svojoj ženi da staje u široke tragove njegovih stopa. Išli su i ćutali kao
zaliveni; gospodin Bambl je s vremena na vreme zastajkivao i osvrtao se
kao da se želi uveriti ide li njegova supruga za njim; a zatim, kad bi
ustanovio da ga prati u stopu, ubrzao bi korak i još žustrije hrlio svome
cilju.
Naselje kome su se uputili, daleko od toga da bude sumnjivo, odavno
je već bilo poznato kao boravište samih opasnih razbojnika koji su pod
raznim izgovorima da se izdržavaju od svog rada živeli, uglavnom, od
pljačke i zločina. Bila je to gomila straćara — neke od njih sazidane na
brzu ruku od krnjih i izlomljenih opeka, druge od starih crvotočnih greda i
dasaka skinutih s rashodovanih brodova — gomila straćara slupanih bez
ikakvog reda i poretka i sagrađenih najvećim delom na nekoliko koraka od
rečne obale. Kad ugleda izvestan broj istrulelih i probušenih čamaca
izvučenih na glibovitu obalu i privezanih za porušeni zid koji je ivičio
reku, i ovde-onde pokoje veslo i komade užadi, čovek bi u prvi mah
pomislio da se stanovnici tih bednih udžerica bave nekim poslom u vezi s
rekom. Ali čim bolje zagleda u kakvom su jadnom i neupotrebljivom
stanju te olupine, prolaznik će bez osobitih teškoća doći do zaključka da
su one tu razmeštene pre da obmanu posmatrača nego da budu stvarno
upotrebljene.
 Usred te hrpe straćara, na samoj obali reke, dizala se neka velika
građevina čiji su se gornji spratovi nadnosili nad vodu i koja je nekad
služila kao fabrika. U svoje vreme verovatno da je pružala zaposlenje
stanovnicima toga naselja. Ali je već odavno počela da se ruši. Stubovi na
kojima je stajala bili su nagrizeni od pacova i crva i istruleli od dejstva
vlage, tako da je dobar deo zgrade već bio potonuo u vodu, a i ostatak koji
se ljuljao i nadnosio nad mračnu reku kao da samo čeka povoljnu priliku
da pođe za njim i podeli njegovu sudbinu.
Pred tom ruševinom se zaustavio naš čestiti bračni par upravo u času
kada je prva daleka grmljavina zatutnjala u vazduhu i kiša počela žestoko
da pljušti.
— To mora biti ovde negde — reče Bambl zagledajući u komadić
hartije koji je držao u ruci.
— Hej vi tamo! povika neki glas odozgo.
Povodeći se prema glasu, gospodin Bambl podiže glavu i ugleda
jednog čoveka kako se naginje kroz vrata na drugome spratu. — Pošto je
to rekao, glave nestade i vrata se zatvoriše.
— Je li to taj čovek? — upita bolja polovina gospodina Bambla.
Gospođin Bambl klimnu glavom potvrđujući.
— Onda upamti što sam ti kazala — reče nastojnica sirotinjskog doma
— i govori što manje možeš, ili ćeš nas odmah odati.
Gospodin Bambl, koji je veoma zabrinuto posmatrao zdanje, upravo
zausti da izrazi svoju bojazan kako nije preporučljivo i dalje nastavljati sa
izvođenjem preduzetog poduhvata, kad ga u tome spreči pojava gospodina
Monksa koji otvori neka vratanca odmah pored mesta gde su oni stajali i
dade im znak da uđu.
— Ta ulazite! — uzviknu nestrpljivo i lupi nogom o zemlju. — Ne
zadržavajte me toliko!
Žena koja je u prvi mah oklevala, uđe smelo ne čekajući da bude
ponovo pozvana. Gospodin Bambl, koji se stideo ili bojao da zaostane,
uđe za njom, očigledno veoma nerado i skoro bez imalo onoga upadljivog
dostojanstva koje je obično predstavljalo njegovu glavnu odliku.
— Zašto ste koga đavola toliko čekali dole, na kiši? — reče Monks
okrenuvši se i obraćajući se Bamblu pošto je zabravio vrata za njima.
— The... — hteli smo samo da se rashladimo — promuca Bambl
obzirući se strašljivo oko sebe.
— Da se rashladite! — odgovori Monks. — Ni sva kiša koja je dosad
pala iz neba i koja će ikad pasti neće biti u stanju da ugasi onaj pakleni
oganj koji čovek može da nosi u duši. Nećete se tako lako rashladiti; ne
bojte se!
Pošto je održao tu prijatnu besedu, Monks se naglo okrete nastojnici i
uperi svoj pogled u nju sve dok ona, koja se nije dala tako lako zastrašiti,
nije oborila oči i pogledala u zemlju.
— Je li to ta žena? — upita Monks.
— Ovaj, jeste! To je ta žena — odgovori gospodin Bambl sećajući se
dobro preporuke svoje žene.
— Vi kanda mislite da žene ne umeju da čuvaju tajnu? — reče
nastojnica upadajući u reč i gledajući, sa svoje strane, ispitivački u
Monksa.
Znam da uvek čuvaju jednu sve dok ne iziđe na videlo — reče Monks.
— A koja bi to tajna mogla biti? — upita nastojnica.
— Gubitak njihovog dobrog imena — odgovori Monks. — I tako, iz
istog razloga, ako je neka žena posvećena u izvesnu tajnu koja može da je
odvede na vešala ili u progonstvo, ja se ne bojim da će je kome reći, ni u
kom slučaju! Razumete li šta hoću da kažem, gospođo?
— Ne, — odgovori nastojnica, lako pocrvenevši pri tome.
— Naravno da ne razumete! — reče Monks. — Kako biste i razumeli?
Pošto je pogledao svoja dva gosta podsmešljivo i mrko u isti mah i
ponovo im dao znak da pođu za njim, čovek žurnim korakom pređe preko
dugačke ali oniske odaje u kojoj su bili. Spremao se da krene uza strme
stepenice, bolje reći lestvice, koje su vodile u prostorije na gornjem spratu,
kad im jedna munja koja je sinula kroz pukotinu na zidu zaseni oči, a
odmah za njom tresnu grom od kojeg se trošna građevina zaljuljala iz
samih temelja.
— Slušajte! — uzviknu uzmičući. — Slušajte! Tutnji i trešti i prolama
se kao da nosi sobom odjek hiljade pećina u kojima se đavoli kriju od
njega. Mrzim taj zvuk! — Poćutao je nekoliko trenutaka, a zatim, uklonivši
naglo ruke s lica, pokazalo se, na neizrecivo zaprepašćenje gospodina
Bambla, da je sav izobličen i bled kao smrt.
— Ti napadi me spopadnu s vremena na vreme — reče Monks
opazivši uznemirenost gospodina Bambla, — a ponekad ih izazove i
grmljavina. Ne obraćajte na to pažnju, zasad je sve prošlo.
Govoreći tako poveo ih je uz lestvice i, pošto je žurno zatvorio
prozorski kapak od sobe u koju ih je uveo, povukao je naniže fenjer koji je
visio na kraju konopca s koturom pričvršćenim za jednu od teških greda na
tavanici, i koji je bledom svetlošću obasjavao neki stari sto i tri stolice
pored njega.
— A sad — reče Monks kad su svi troje seli — ukoliko pre priđemo
našem zajedničkom poslu, utoliko bolje po sve nas. Ova žena zna šta je u
pitanju, je li tako?
Pitanje je bilo upućeno gospodinu Bamblu; ali njegova žena ga
preduhitri i odgovori umesto njega da je potpuno upućena u stvar.
— Je li tako kao što on tvrdi da ste vi bili pored te veštice one noći
kad je umrla, i da vam je ona nešto saopštila...
— U vezi s majkom onoga dečaka čije ste ime pomenuli — odgovori
nastojnica prekinuvši ga. — Jesam.
— Prvo pitanje je: kakve je prirode bilo to saopštenje? — reče Monks.
— To je drugo pitanje — primeti žena veoma odlučno. — Prvo pitanje
je koliko vredi to saopštenje?
— Ko bi to đavola mogao znati pre no što čuje u čemu se ono sastoji?
— reče Monks.
— Vi i niko drugi, koliko je meni poznato — odgovori gospođa Bambl
koja nije oskudevala u srčanosti, a što bi i njen suprug morao da potvrdi
obilnim dokazima.
— Hm! — reče Monks značajno i s izrazom pohlepne radoznalosti na
licu — a može li tu da se zaradi koja para?
— Nije isključeno — glasio je miran i promišljen odgovor.
— Nešto što je bilo uzeto od nje — reče Monks. — Nešto što je imala
pri sebi. Nešto što...
— Najbolje će biti da kažete koliko dajete — prekide ga gospođa
Bambl. — Već sam dovoljno čula i uverila se da ste vi taj čovek s kojim
treba da razgovaram.
Gospodin Bambl, koga njegova bolja polovina još nije bila uputila ni u
najsitniju pojedinost ove tajne, slušao je taj razgovor izvijena vrata i
razrogačenih očiju kojima je blenuo čas u svoju ženu čas u Monksa, ne
trudeći se da prikrije svoje čuđenje — koje je još i poraslo, ako je to
uopšte mogućno, kad je ovaj poslednji strogo upitao koliko treba da plati
da bi saznao za tajnu.
— Koliku vrednost ona predstavlja za vas? — upita žena onako isto
pribrano kao i pre toga.
— Možda ništa; možda dvadeset funti — odgovori Monks. — Recite
da čujem koliko tražite.
— Dodajte još pet funti onome što ste kazali; dajte mi dvadeset i pet
funti u zlatu — reče žena — a ja ću vam onda reći sve što znam. Ali ne
pre toga.
— Dvadeset i pet funti! — uzviknu Monks ustuknuvši.
— Kazala sam vam čisto i jasno — odgovori gospođa Bambl. — A
sem toga to nije tako visoka cena.
— Nije visoka cena za jednu tričavu tajnu koja za mene možda neće
imati nikakve vrednosti ni kad mi bude saopštena! — uzviknu nestrpljivo
Monks — i koja već duže od dvanaest godina leži zakopana!
— Takve stvari se dobro drže i, kao i dobrome vinu, tokom vremena
im se često udvostruči vrednost — odgovori nastojnica onim istim
odlučnim i ravnodušnim glasom. A što leži zakopana već dvanaest godina,
ima ih i takvih koje će ležati zakopane još dvanaest hiljada, a možda još
dvanaest miliona godina, pa je i meni i vama poznato da će ipak umeti da
pričaju čudne priče!
— A šta ćemo ako platim, a to što doznam ne bude predstavljalo
nikakvu vrednost? — upita Monks oklevajući.
— Onda lako možete uzeti novac natrag — odgovori nastojnica. — Ja
sam samo žena, sama i bez zaštite.
— Ne sama, draga moja, i ne bez zaštite — dodade ponizno gospodin
Bambl glasom koji je podrhtavao od straha; — i ja sam tu, draga moja. A
sem toga — reče gospodin Bambl kome su zubi cvokotali dok je govorio
— gospodin Monks je isuviše veliki džentlmen da bi se poslužio nasiljem
prema ličnostima u opštinskoj službi. Gospodin Monks zna da ja nisam
mladić, draga moja, i isto tako da sam malo omatoreo, ako to mogu reći;
ali ja nimalo ne sumnjam — nimalo ne sumnjam, draga moja, da je
gospodin Monks morao čuti — da sam ja veoma odlučan opštinski
službenik, strahovite snage, kad se naljutim. Treba neko samo malo da me
naljuti, i to je sve.
Govoreći to gospodin Bambl je činio žalosne pokušaje da tobož
odlučno i srdito dohvati svoj fenjer, a svaka crta na njegovom zastrašenom
licu jasno je pokazivala da mu je zaista potrebno da se naljuti, i to ne
malo, pre no što učini neki iole ratoborniji korak — ukoliko, razume se,
nisu u pitanju siromasi i druga njima podobna bespomoćna lica.
— Ti si jedna budala — odgovori mu na to gospođa Bambl — i bolje
bi učinio da držiš jezik za zubima.
— Bolje bi učinio da ga je odsekao ako ne ume tiše da govori — reče
Monks namrgođeno. — Tako dakle! On je vaš muž?
— On moj muž! — zakikota se nastojnica izbegavajući da odgovori na
pitanje.
— Odmah sam to pomislio čim ste ušli — odgovori Monks kome nije
izmakao iz vida ljutit pogled kojim je ova gospa ošinula svog bračnog
druga dok je govorila. — Utoliko bolje; radije pregovaram kad znam da
imam posla s ljudima koje spaja zajednička volja. Govorim ozbiljno. Evo
pogledajte!
Zavukao je ruku u džep sa strane i, pošto je iz njega izvadio kesu od
gruboga platna, odbrojao je na sto dvadeset i pet zlatnika i gurnuo ih u
pravcu gospođe Bambl.
— A sad — reče — pokupite to i čim prođe ova prokleta grmljavina
koju osećam da se približava i koja samo što se nije sručila na kuću
ispričajte mi šta imate.
Kad se grmljavina, koja je dolazila sve bliže i bliže, prolomila skoro
nad samim njihovim glavama i protutnjala, Monks podiže glavu sa stola i
naže se da čuje šta će žena reći. Tri lica su se skoro dodirivala, s obzirom
da su se dva čoveka koja su gorela od radoznalosti nagnula preko
stočića, a da im se žena približila kako bi bili u stanju da čuju njen šapat.
Bledi zraci su s fenjera obešenog o tavanicu padali pravo na njih i još više
isticali bledilo i uzbuđenje na njihovim licima koja su, okružena
najdubljom tamom i pomrčinom, podsećala na prave aveti.
— Kad je ta žena koju smo zvali starom Sali umrla — poče nastojnica
— ona i ja bile smo same.
— Niko više nije bio prisutan? — upita Monks istim muklim šapatom.
— Nikakva propalica niti ishlapela babuskera nije bila u kojoj drugoj
postelji? Nije bilo nikoga ko je mogao da čuje ili možda da razume vaš
razgovor?
— Nije bilo ni žive duše — odgovori žena — bile smo samе. Bila sam
samo ja pored nje kad je izdahnula.
— Dobro — reče Monks posmatrajući je netremice. — Nastavite.
— Govorila je o izvesnoj mladoj ženi — nastavi nastojnica — koja je
nekoliko godina pre toga donela na svet jedno dete, i to ne samo u toj istoj
sobi nego i u istoj postelji u kojoj je ona umrla.
— Šta? — reče Monks osvrćući se oko sebe dok su mu usne
podrhtavale. — Grom i pakao! Čudna slučajnost!
— To je ono dete čije ste mu ime sinoć pomenuli — reče nastojnica
pokazujući namerno glavom u pravcu svog muža — ta starica je pokrala
njegovu majku.
— Za života? — upita Monks.
— Pošto je umrla — odgovori žena kao grozeći se. — Opljačkala je
njeno mrtvo telo pre no što se i ohladila, i ukrala je upravo ono za što ju je
pokojnica zaklinjala na samrtničkom času da sačuva detetu kao amanet.
— I je li to prodala? — uzviknu Monks dršćući od nestrpljenja. — Je
li prodala? Kad? Gde? Kome? Koliko ima od toga doba?
— Čim je priznala, s poslednjim naporom, da je izvršila tu krađu —
reče nastojnica — pala je nauznak i izdahnula.
— I ništa nije kazala? — uzviknu Monks glasom koji je izgledao
utoliko bešnji ukoliko se on više starao da ga priguši. — To je laž!
Nemojte se sa mnom šaliti. Ona je morala još nešto reći. Zadaviću vas
oboje, ali moram saznati šta je kazala.
— Nije više ni reči izustila — reče žena koju po svemu sudeći
naprasitost ovog čudnog čoveka nije nimalo uznemirila (što se međutim
nikako ne bi moglo reći i za gospodina Bambla) ali se rukom koja je bila
upola zatvorena grčevito uhvatila za moju haljinu i kad sam videla da je
mrtva, i silom joj odvojila ruku, našla sam u njoj stegnut komadić prljave
hartije.
— I u njemu je bilo... — prekide je Monks naginjući se još više
napred.
— Ništa — odgovori žena — to je bio prepis neke založnice.
— Na šta je glasio? — upita Monks.
 — Reći ću vam docnije — odgovori žena. — Mislim da je nakit
čuvala neko vreme, u nadi da ga što bolje proda; a zatim ga je založila; i
štedela je i otkidala od usta svaki peni da iz godine u godinu plaća interes
založnom zavodu, da joj ne zastari i da je mogne iskupiti ako bi se krađa
slučajno otkrila. Za nju se međutim nije saznalo i ona je, kao što vam
rekoh, umrla držeći u ruci taj dronjav i pohabani komadić hartije. Rok za
plaćanje kamata isticao je kroz dva dana; ja sam pomislila da će tajna
jednoga dana izići možda na videlo, te sam zalogu iskupila.
— Gde je ona sad? — upita Monks nestrpljivo.
— Evo je — odgovori žena. I, kao da jedva čeka da je se što pre
otrese, brzo baci na sto kožnu kesicu u kojoj bi jedva stao džepni časovnik
i koju Monks odmah zgrabi i otvori drhtavim rukama. U kesici je bio mali
zlatan medaljon, a u njemu dva uvojka od kose i venčani prsten od čistoga
zlata.
— Na prstenu je s unutrašnje strane urezana reč ,Agnes’ — reče žena.
— Zatim je ostavljeno prazno mesto za prezime; a onda dođe datum,
otprilike godinu dana pre no što se dete rodilo. Toliko sam videla.
— I je li to sve? — upita Monks pošto je pažljivo i žudno ispitao
sadržinu kožne kesice.
— Sve — odgovori žena.
Gospodin Bambl duboko odahnu, srećan što je najzad sve prošlo i što
Monks nijednom rečju nije pomenuo da mu se vrati onih dvadeset i pet
funti. Istovremeno se osmelio da obriše znoj koji mu se za sve vreme toga
razgovora nesmetano cedio s nosa.
— Ja o toj stvari ne znam više ništa, sem onoga što mogu da nagađam
— reče njegova žena obraćajući se Monksu posle kraćeg ćutanja — i ne
želim ništa ni da znam, jer je tako sigurnije. Ali mogu li da vam postavim
dva pitanja?
— Možete — reče Monks malo iznenađen — ali vam ne jemčim da ću
na njih i odgovoriti.
— To znači tri pitanja — reče gospodin Bambl pokušavajući da se
pokaže duhovit.
— Je li to ono što ste očekivali da saznate od mene? — upita
nastojnica.
— Jeste — odgovori Monks. — Drugo pitanje?
 — Šta nameravate s tim da činite? Može li to da se upotrebi protiv
mene?
— Nikad — odgovori Monks — ni protiv mene. Pogledajte! Ali se ne
mičite, inače ste propali.
Rekavši to, jednim zamahom gurnu sto u stranu i pošto je povukao za
gvozdenu halku na podu podiže veliki kapak koji se otvori ispred samih
nogu gospodina Bambla, usled čega dotični džentlmen naglo odskoči
nekoliko koraka unazad.
— Pogledajte — reče Monks spuštajući fenjer u mračnu provaliju koja
je zjapila ispod njih. — Ne bojte se. Mogao sam vas sasvim lako baciti
dole dok ste sedeli na kapku, da sam samo hteo.
Ohrabrena time, nastojnica priđe bliže ivici otvora, pa se čak i
gospodin Bambl gonjen radoznalošću usudi da pođe za njenim primerom.
Mutna voda, nabujala od velikih kiša, hučala je ispod njihovih nogu; i svi
drugi zvuci su se gubili u buci i šumu reke koja je zapljuskivala
pozelenele i blatnjave stubove i kovitlala se oko njih. Nekada je tu bila
vodenica; matica koja se penila i ključala oko ono nekoliko istrulelih
stubova i ostataka vodeničnog kola kao da je s novom snagom hrlila dalje
oslobođena prepreka koje su uzaludno pokušavale da ukrote njen
neobuzdani tok.
— Kad bi se čovečije telo bacilo dole, gde bi stiglo do sutra ujutru? —
upita Monks mašući fenjerom levo i desno po mračnom grotlu.
— Dvanaest milja niz reku, i sve iskidano u komade pored toga —
odgovori Bambl zgrozivši se i pri samoj pomisli na takvu mogućnost.
Monks izvuče kesicu iz nedara kamo ju je u brzini bio stavio, priveza
za nju komad olova koji je nekad sačinjavao deo nekog čekrka i sad ležao
na podu, i pusti kesicu u reku. Ona pade pravo kao u bunar, bućnu u vodu
da se jedva čulo, i nestade.
Svi troje se zagledaše i činilo se da sad slobodnije dišu.
— Tako! — reče Monks zatvarajući kapak koji se s treskom vrati u
svoj prvobitni položaj. — Ako more ikad vrati svoje mrtve, kao što to
knjige vele, ono će zadržati zlato i srebro za sebe, a uz njega i te trice. Mi
nemamo više o čemu da razgovaramo, te naš prijatni sastanak možemo da
zaključimo.
— Na svaki način — reče gospodin Bambl s najvećom gotovošću.
 — A vi ćete držati jezik za zubima, je li tako? — reče Monks gledajući
ga pretećim pogledom. — Za vašu ženu se ne bojim.
— Možete se osloniti na mene, mladiću — odgovori gospodin Bambl
klanjajući se najponiznije i postepeno se povlačeći prema lestvicama. —
Zbog svih nas, mladiću; a i zbog sebe samog, gospodine Monks, kao što
znate.
— Milo mi je vas radi što to čujem — reče gospodin Monks. —
Upalite fenjer! I gledajte da se izgubite odavde što brže možete.
Velika je sreća što se razgovor time završio, inače bi se gospodin
Bambl neizostavno stropoštao u sobu na donjem spratu pošto se u svome
klanjanju bio sasvim približio lestvicama. Upalio je svoju svetiljku na
plamenu Monksovog fenjera, koji je ovaj odvezao s konopca i sad nosio u
ruci, i praćen svojom ženom silazio je ćuteći niza stepenice i ne
pokušavajući da nastavi razgovor. Monks pođe za njima, pošto je
prethodno zastao da oslušne i proveri da li se ne čuje kakav drugi zvuk
osim šuma kiše napolju i hučanja vode ispod njega.
Prošli su kroz sobu na donjem spratu polako i obazrivo, jer je Monks
prezao i od najmanje senke; a i gospodin Bambl, noseći svoj fenjer za
jednu stopu iznad zemlje, gazio je ne samo veoma pažljivo nego i neobično
lakim korakom za gospodina njegove težine, obzirući se oko sebe i
strepeći da ne nagazi na neki skriven otvor u podu. Monks nečujno
otključa i otvori vrata kroz koja su ušli i bračni par, pošto je samo
izmenjao znake glavama sa svojim tajanstvenim poznanikom, iziđe u
vlažnu i mračnu noć.
 GLAVA XXXIX

Dovodi nas u vezu s nekoliko uglednih ličnosti koje su čitaocu već

poznate i govori o jednom šurovanju između Monksa i Jevrejina.

Sutradan uveče po događaju koji smo opisali u prethodnoj glavi i

kojom su prilikom tri tamo pomenute i poštovanja dostojne osobe obavile
svoj posao, gospodin Viljem Sajks se probudi iz kratkoga sna i sanjivo
gunđajući upita koliko je sati.
Soba u kojoj je gospodin Sajks postavio to pitanje nije bila nijedna od
onih u kojima je stanovao pre poduhvata u Čerstiju, iako je inače bila u
istom kraju grada i nedaleko od njegovog poslednjeg prebivališta. Sudeći
po njegovom izgledu to nije bilo tako udobno boravište kao njegovi
dotadašnji stanovi, nego bedna i sirotinjski nameštena sobica osvetljena
samo jednim prozorom na potkrovlju koje je gledalo na neku uzanu i
prljavu uličicu. A i po drugim znacima se moglo zaključiti da je tome
dobrom čoveku u poslednje vreme sve pošlo naopako; jer su upadljiva
oskudica nameštaja i potpuno odsustvo udobnosti, udruženi s nestašicom
takvih sitnica kao što je odelo i rublje, bile vesnici krajnje nemaštine.
Izmršavelo i posuknulo lice gospodina Sajksa je uostalom u punoj meri
potvrđivalo te znake, ako je njima uopšte bila potrebna kakva potvrda.
Razbojnik je ležao na postelji uvijen u svoj beli vrskaput koji mu je
služio umesto sobne haljine, a samrtničko bledilo kao posledica bolesti,
prljava noćna kapa i oštra crna brada nebrijana nedelju dana nisu nimalo
doprinosili njegovoj lepoti. Pas je čučao kraj postelje i čas bacao sumoran
pogled na svog gospodara, a čas čuljio uši i potmulo režao kad bi neki glas
s ulice ili s donjeg sprata privukao njegovu pažnju. Pored prozora, zaneto
krpljenjem nekog starog prsnika koji je sačinjavao sastavni deo
razbojnikove svakodnevne odeće, sedelo je jedno žensko čeljade tako
bledo i iskopnelo, od bdenja i lišavanja da bi čovek samo s velikom
mukom mogao u njemu da pozna onu istu Nensi s kojom smo se već sreli
u ovoj pripoveci da se nije čuo glas kojim je odgovorila na pitanje
gospodina Sajksa.
— Tek što je prošlo sedam — reče devojka. — Kako se osećaš
večeras, Bile?
— Slabiji sam od deteta — odgovori gospodin Sajks psujući svoje oči
i noge. — Priđi; pruži mi ruku i, pomozi mi da se nekako izvučem iz ove
proklete postelje.
Bolest nije popravila narav gospodina Sajksa; jer kad mu je devojka
pomogla da ustane i dovela ga do stolice, on progunđa nekoliko psovki na
račun njene nespretnosti i udari je.
— Šta, plačeš? — reče Sajks. — Nemoj tu da mi pevaš. Ako ne znaš
nešto bolje od toga, gubi se odmah odavde. Jesi li čula?
— Čujem — odgovori devojka okrećući glavu u stranu i usiljavajući
se da se nasmeje. — Šta ti je sad naspelo?
— A, sad si nešto bolje smislila, je li? — gunđao je Sajks opazivši
suzu koja joj se zavrtela u oku. — Utoliko bolje po tebe.
— Nećeš me valjda i večeras grditi i tući, Bile, — reče devojka
stavljajući mu ruku na rame.
— Gle! — uzviknu Sajks. — A zašto da ne?
— Tolike sam te noći, — progovori devojka sa jednim prizvukom
ženske nežnosti koji je čak i njenom glasu pružao izvesnu ljupkost —
tolike sam te noći strpljivo čuvala i negovala kao da si dete; i večeras si se
prvi put malo povratio; i da si na to pomislio, je li da ne bi maločas sa
mnom tako postupio? Hajde, hajde; reci da ne bi.
— Pa dobro — odgovori gospodin Sajks — ne bih. Pazi, grom i pakao,
cura opet plače!
— Nije to ništa — reče devojka bacivši se u stolicu. — Nemoj na to
obraćati pažnju. To će odmah proći.
— Šta će proći? — upita gospodin Sajks glasom punim besa. —
Kakva ti je budalaština sad opet pala na pamet? Diži se i metlu u ruke, i
prestani već jednom s tim tvojim ženskim glupostima.
Ta opomena i glas kojim je učinjena u svakoj drugoj prilici bi postigli
željeno dejstvo; ali devojka koja je stvarno bila slaba i iscrpena pade
glavom na naslon od stolice i onesvesti se pre no što je gospodin Sajks
stigao da izbaci nekoliko svojih omiljenih psovki kojima je, u sličnim
prilikama, bio navikao da propraća svoje pretnje. Ne znajući šta da
preduzme u toj izvanrednoj prilici — jer su histerični napadi gospođice
Nensi obično bili od one žestoke vrste s kojima se bolesnik sam bori i
savlađuje ih bez ičije osobite pomoći — gospodin Sajks je prvo skinuo
nekoliko svetaca s neba, a kad se uverio da je taj način postupanja
potpuno uzaludan, pozvao je u pomoć.
— Šta je to ovde, rode moj? — reče Fejgin zavirujući u sobu.
— Dede, pomozi ovoj devojci ako možeš! — odgovori Sajks
nestrpljivo. — Nemoj tu da mi zanovetaš i da se iščuđuješ!
Pustivši jedan uzvik iznenađenja, Fejgin pohita da devojci ukaže
pomoć, a gospodin Džek Dokinz (inače poznat kao Vrdalama
Prepredenjaković), koji je ušao u sobu za svojim poštovanja dostojnim
prijateljem, žurno spusti s ramena na pod neki zavežljaj, a zatim, zgrabivši
jednu bocu iz ruku gospar-Čarlsa Betjsa koji je išao odmah za njim, za tren
oka izvuče zubima zapušač iz nje i sasu izvestan deo njene sadržine u grlo
onesvešćenoj devojci — pošto je prethodno iz boce sam malo povukao, za
svaku sigurnost.
— Duni joj malo svežeg vazduha pomoću mehova, Čarli, — reče
gospodin Dokinz, — a ti je malo pljeskaj po rukama, Fejgine, dok joj Bil
otkopča haljinu.
Ti udruženi napori — posao na koji su svi svojski prionuli, a osobito
gospar-Bejts koji je svoj zadatak izgleda shvatio kao neku jedinstvenu šalu
— ubrzo su urodili željenim plodom. Devojka je postepeno dolazila k
sebi; doteturala se do stolice kraj postelje i zagnjurila lice u jastuk
ostavljajući gospodinu Sajksu zadovoljstvo da se objasni s novodošavšim
čija ga je neočekivana pojava u izvesnoj meri iznenadila.
— Kakav li vas je to zao vetar doneo ovamo? — upita on Fejgina.
— Nikakav zao vetar, rode moj, jer zao vetar nikome ne donosi ništa
dobro, a ja sam tebi doneo nešto što valja i što će ti biti prijatno da vidiš.
Vrdalamo, čedo moje, otvori taj zavežljaj i daj Bilu te sitnice na koje smo
odjutros potrošili sve do poslednje pare.
Postupajući po nalogu gospodina Fejgina, Vrdalama odreši pozamašan
zavežljaj uvijen u neki stari stolnjak i poče iz njega da vadi jednu po jednu
stvar i da ih pruža Čarliju Bejtsu koji ih je stavljajo na sto, pevajući
slavopojke njihovoj retkosti i izvrsnosti.
— Pogledaj samo, Bile, ovu zečiju paštetu — uzvikivao je taj mladi
gospodin iznoseći na vidik neku ogromnu kutiju — tako divne životinjice,
s tako nežnim nožicama, Bile, da ti se same njihove koščice tope u ustima,
te ne moraš ni da ih grizeš ni da ih vadiš; pa vidi ovu polovinu funte
zelenoga čaja od sedam i po šilinga, toliko je jak da kad ga baciš u
ključalu vodu, poklopac od čajnika ima da odleti u vazduh; pa ovu funtu i
po šećera od trske oko kojeg su se crnci satrli dok su ga tako sladak
napravili! Pa dva velika bela hleba; pa funta najsvežijeg maslaca; pa Sir iz
Gločestera; a kao kruna svega vince kakvo još nisi okusio!
Izgovarajući ovu poslednju pohvalu, gospodar-Bejts izvadi iz jednog
od svojih širokih džepova veliku, pažljivo zaačepljenu bocu vina, a
gospodin Dokinz u istom trenutku napuni vinsku čašu rakijom iz boce koju
je doneo sobom, a koju bolesnik sruči sebi u grlo bez imalo oklevanja.
— Oho-ho! — reče Fejgin trljajući ruke veoma zadovoljno. — To će ti
činiti dobro, Bile; činiće ti dobro.
— Dabome! — uzviknu gospodin Sajks. — Mogao sam sto puta da
crknem dok se nisi smilovao da dođeš. Zašto si me ostavio samog u
ovakvom stanju preko tri nedelje, skitnice bezdušna?
— Slušaj ga samo šta govori, deco! — reče Fejgin sležući ramenima.
A mi smo mu doneli tolike divne stvari.
— Stvari su na svome mestu — reče gospodin Sajks malo smiren
pošto je bacio pogled na sto — ali reci mi sad zašto si me ovde ostavio
samog, gladnog, bolesnog, bez prebijene pare i bez igde ičega; i za sve to
vreme vodio si o meni manje računa no što ja vodim o ovome psu ovde.
— Makni ga odavde, Čarli!
— Nikad još nisam video tako pametnog psa — uzviknu gospar-Bejts
postupajući po Sajksovoj želji. — Nanjuši taj gde ima nešto za jelo kao
stara baka kad ide na pijacu! Dušu bi dao za cirkus i tu mu se ne bi moglo
naći para.
— Umukni već jednom — povika Sajks i pas se zavuče pod postelju
još neprestano ljutito režeći. — A šta imaš ti da kažeš u svoju odbranu,
matori i izlapeli lopovski jatače?
— Bio sam poslom van Londona duže od nedelju dana, rode moj, —
odgovori Jevrejin.
— A šta si radio onih drugih četrnaest dana? — upita Sajks. — Šta si
radio onih drugih četrnaest dana kad si me ostavio ovde kao bolesnog
pacova u njegovoj rupi?
— Nisam ti mogao priteći u pomoć, Bile, — odgovori Fejgin — ne
mogu ovde pred drugima opširno da ti objašnjavam; ali ti nisam mogao
priteći u pomoć, časnu ti reč dajem.
— Šta mi daješ? — promumla Sajks s izrazom krajnjeg gađenja na
licu. — Hej, deco! Dajte mi malo te paštete da osvežim usta, jer mi se
smučilo od ukusa njegove časti.
— Nemoj se ljutiti, rode moj, — umirivao ga je Jevrejin ponizno. — Ja
tebe ni u jednom trenutku nisam zaboravio, Bile; ni u jednom trenutku.
— Naravno da nisi! Mogao bih se zakleti da nisi — odgovori Sajks
osmehnuvši se gorko. — Ti si i dalje smišljao i snovao razne lopovluke
dok sam ja ovde ležao u groznici i cvokotao zubima; te Bil će ovo, te Bil
će ono, te Bil će sve to, za male pare, čim se pridigne, a od svega što je
radio za tebe Bil je ostao puki siromah. I da nije bilo ove devojke, ja bih
odavno otišao na drugi svet.
— Eto vidiš, Bile, — jedva dočeka Jevrejin i uhvati se za tu reč. —
Da nije bilo te devojke! A kome ima da zahvališ što je ta devojka pored
tebe ako ne sirotome starom Fejginu?
— U tome ima potpuno pravo! — reče Nensi koja žurno stade među
njih. — Pusti ga; pusti ga na miru.
Prisustvo Nensi dalo je razgovoru drugi tok, jer su dečaci, kojima je
lukavi stari Jevrejin očima neprimetno dao znak, počeli da je nutkaju
rakijom, kojom se ona međutim veoma umereno poslužila; a za to vreme je
Fejgin u jednom za njega neuobičajenom naletu duhovitosti i dobrog
raspoloženja postepeno odobrovoljio gospodina Sajksa, praveći se da
njegove pretnje shvata kao prijateljsku šalu; i štaviše, iz sveg srca se
nasmejao na dve-tri grube dosetke koje je Sajks blagoizvoleo da izbaci,
pošto je prethodno nekoliko puta prineo usnama bocu sa rakijom.
— Sve je to lepo i krasno — reče gospodin Sajks — ali mi večeras
moraš dati nešto i u gotovu.
— Nemam pri sebi ni kršene pare — odgovori Jevrejin.
— Onda ga znači kod kuće imaš čitave gomile — odgovori Sajks — te
nešto moraš i meni dati od toga.
— Čitave gomile — uzviknu Fejgin podižući ruke uvis. — Nemam ga
ni. ..
— Ne znam ja koliko ga ti imaš, a rekao bih da ni ti sam toga nisi
svestan i da bi ti trebalo mnogo vremena da ga izbrojiš — reče Sajks —
ali ja večeras moram doći do para, i to je jasno kao dan.
— Dobro, dobro, — reče Fejgin uzdahnuvši — odmah ću da pošaljem
Prepredenjakovića.
 — To da se nisi glavom šalio — odgovori gospodin Sajks.
Prepredenjaković je malo isuviše prepreden te može da zaboravi da dođe,
ili može da zaluta, ili da padne u policijsku zamku, ili da nađe bilo koji
drugi izgovor, ako to njemu poveriš. Da bi stvar bila sigurna, bolje pošalji
Nensi da ona ode u tvoju jazbinu i donese novac; a ja ću da prilegnem i da
malo odspavam dok se ona vrati.
Posle dugog čekanja i natezanja Fejgin je snizio traženi iznos od pet
funti na tri funte, četiri šilinga i šest penija, kunući se i preklinjući kako
njemu za domaći trošak ostaje svega osamnaest penija. Pošto je gospodin
Sajks zlovoljno rekao da će morati time da se zadovolji kad već ne može
više da izvuče, Nensi se spremi da pođe s Jevrejinom po novac, a
Vrdalama i gospar-Bejts skloniše jelo u оrmar. Jevrejin se onda pozdravi
sa svojim dragim prijateljima i pođe kući u pratnji Nensi i dečaka, a
gospodin Sajks leže na postelju da malo odspava dok se devojka ne vrati.
Kad su stigli u Fejginovo obitalište, tamo su zatekli Tobija Krekita i
gospodina Čitlinga kako igraju petnaestu partiju karata koju je, što je
izlišno osobito isticati, ovaj poslednji gospodin izgubio, a zajedno s njom i
svoj poslednji sikspens, na veliku veselost svojih mladih prijatelja.
Gospodin Krekit, očigledno postiđen u izvesnoj meri i time što je nađen u
društvu s čovekom koji je toliko ispod njega i po položaju i po duhovnim
sposobnostima, zevnu, i pošto je upitao kako je Sajks, dohvati šešir u
nameri da pođe.
— Je li ko dolazio, Tobi? — upita Fejgin.
— Niko živi — odgovori gospodin Krekit zadižući jaku — bilo je
mrtvo do zla boga. Trebalo bi da mi još dobro platiš, Fejgine, što sam ti
toliko dugo čuvao kuću. Dosađivao sam se kao porotnik i zaspao bih
slatko kao u hapsu da se nisam smilovao da zabavljam ovoga omladinca.
Bilo je grozno dosadno, časti mi!
Uz te i druge žalopojke slične vrste gospodin Tobi Krekit pokupi svoju
zaradu i strpa je u džep od prsnika s izrazom nipodaštavanja na licu, kao
da je ta sitnina sasvim ispod dostojanstva jednog čoveka njegove
vrednosti; pošto je s tim završio šepureći se iziđe iz sobe s toliko
otmenosti i gospodstva da je gospodin Čitling, zadivljeno posmatrajuči
njegove noge i čizme dokle god nisu iščezle s vidika, uveravao društvo da
takvo poznanstvo vredi platiti petnaest sikspensa, i da ono što je izgubio
ne predstavlja za njega ni po lule duvana.
 Čudan si ti čovek, Tome! — reče gospar-Bejts, kod kojeg je ta izjava
izazvala silnu razdraganost.
— Nimalo — odgovori gospodin Čitling. — Je li da nisam, Fejgine?
— Ti si mladić i po, rođo moj, — reče Fejgin tapšući ga po ramenu i
namigujući ostalim svojim pitomcima.
— A i gospodin Krekit je sila čovek; zar nije, Fejgine? — upita Tom.
— U to nema nimalo sumnje, mili moj.
— I upoznati se s njim nije mala stvar; zar ne, Fejgine? — nastavljao je
Tom s pitanjima.
— Sasvim je tako, mili moj. Oni ti samo zavide, pošto on neće da igra
s njima.
— Aha! — uzviknu Tom pobedonosno. — Jeste li čuli. On mi je
očistio džepove. Ali ja kad god hoću mogu to da nadoknadim na drugoj
strani, je li tako Fejgine?
— Naravno da možeš — odgovori Fejgin — i ukoliko pre, utoliko
bolje. Tome, zato pođi odmah da izvadiš štetu i nemoj dalje da dangubiš.
Vrdalamo! Čarli! Krajnje je vreme da pođete na posao. Hajde! Već je skoro
deset a vi niste još ništa privredili.
Pokoravajući se tome naređenju dečaci klimnuše glavom Nensi u znak
pozdrava, dohvatiše svoje šešire i iziđoše iz sobe. Vrdalama i njegov
nestašni prijatelj su usput sipali mnogobrojne dosetke na račun gospodina
Čitlinga u čijem ponašanju, istini za ljubav to moramo reći, nije bilo ničega
osobito neobičnog niti čudnog, s obzirom na to što bi i veliki broj
nadobudnih mladića iz boljih kuća rado platili i znatno veću cenu nego
gospodin Čitling da budu viđeni u dobrome društvu i da su mnogi otmeni
gospodičići (koji pripadaju napred pomenutom dobrom društvu) do svoga
glasa došli na isti način kao i razmetljivi Tobi Krekit.
— A sad, — reče Fejgin kad su oni otišli — idem da ti donesem taj
novac, Nensi. Ovo je samo ključ od jednog malog sanduka u kome čuvam
neku starudiju što su mi doneli dečaci, mila moja. Ja nikad ne zaključavam
novac, jer ga i nemam, čedo moje — ha! ha! ha! — nemam ga nimalo da bi
trebalo da ga zaključavam. Mršav je to posao, Nensi, i nezahvalan; ali ja
volim da gledam oko sebe omladinu i prelazim preko svega. Pst! — reče
skrivajući žurno ključ u nedra — ko je to? Slušaj!
Devojka, koja je sedela za stolom prekrštenih ruku, bila je potpuno
ravnodušna i činilo se kao da joj je svejedno hoće li bilo ko doći ili otići
sve dok joj do ušiju nije dopro prigušen glas nekog čoveka. Čim ga je
čula, hitro kao munja je skinula šešir i maramu i bacila ih pod sto.
Jevrejinu koji se odmah zatim okrenuo požalila, se na zaparu umornim i
klonulim glasom, što je veoma odudaralo od izvanredne brzine i naglosti
njenog prethodnog pokreta koji Fejgin međutim nije zapazio, jer joj je u
tome trenutku bio okrenut leđima.
— Ih! — prošapta Jevrejin kao da mu je krivo što ga prekidaju. — To
je čovek koga sam ranije očekivao; silazi niz stepenice. Ni reči o novcu
pred njim, Nensi. On se neće dugo zadržavati. Ni deset minuta, čedo moje.
Stavivši svoj mršavi kažiprst na usta, Jevrejin prinese sveću vratima,
dok su se na stepeništu čuli koraci „ nekog čoveka“. Stigao je do vrata u
istom trenutku kad i posetilac koji se, ušavši žurno u sobu, našao pred
samom devojkom pre no što ju je i opazio.
To je bio Monks.
— Samo jedna od mojih mladih pitomica — reče Fejgin opazivši kako
se Monks trgao kad je opazio strano lice. — Ostani tu, Nensi.
Devojka privuče stolicu bliže stolu i pošto je nemarno pogledala
Monksa, skrenu oči na drugu stranu; ali kad se on okrenuo Fejginu, ona ga
ponovo odmeri tako oštro i ispitivački, i tako značajno, da bi čovek koji sa
strane posmatra tu promenu teško mogao verovati da ta dva pogleda
potiču od iste ličnosti.
— Donosiš li kakve novosti? — upita Jevrejin.
— Krupne.
— I... i... dobro? — upita Jevrejin ustručavajući se kao da se boji da
svoga sagovornika ne naljuti preteranom radoznalošću.
— Nisu loše — odgovori Monks osmehnuvši se. — Ovog puta mi je
pošlo za rukom. Hteo bih s tobom da progovorim koju reč.
Devojka priđe još bliže stolu i ne izrazi ničim da želi da iziđe iz sobe,
iako je mogla videti da Monks pokazuje na nju. Jevrejin, bojeći se
verovatno da devojka ne pomene nešto u vezi s novcem ako pokuša da je
udalji, upre prstom naviše i povede Monksa za sobom.
— Samo ne u onu prokletu rupčagu u kojoj smo ranije bili — čula je
kako govori čovek dok su se peli uza stepenice. Fejgin se na to nasmejao i
odgovorio mu nešto što njoj nije doprlo do ušiju, ali sudeći po škripanju
stepenica vodio je kanda svoga gosta na drugi sprat.
Pre no što je bat njihovih koraka prestao da odjekuje kroz kuću,
devojka je smakla svoje cipele i pošto je prebacila šal preko glave i
zamotala ruke u njega, stala je kraj vrata i sva se pretvorila u uvo. Čim su
koraci prestali ona se nečujno iskrala iz sobe, uzletela uza stepenice s
neverovatnom lakoćom i bez imalo šuma iščezla u tami.
Soba je ostala prazna čitavih četvrt časa i više; devojka se uvuče u nju
onim istim nečujnim hodom kao duh, a odmah zatim se čulo kako silaze i
dva čoveka. Monks je odmah izišao na ulicu a Jevrejin se ponovo
odšunjao gore po novac. Kad se vratio, devojka je nameštala maramu i
šešir spremajući se da pođe.
— Pobogu, Nensi, — uzviknu Jevrejin ustuknuvši kad je spustio sveću
— strašno si bleda!
— Bleda! — začudi se devojka zaklanjajući oči rukama da bi ga bolje
videla.
— Bleda si kao smrt. Šta si to radila?
— Koliko je meni poznato ništa sem što sam ovde nepomično sedela
čitavu večnost — odgovori devojka nemirno. — Hajde! Daj mi taj novac
pa da idem; žuri mi se.
Uzdišući za svakim komadom novca, Fejgin joj odbroja urečeni iznos u
ruku. Samo su poželeli jedno drugome laku noć i rastali se ne progovorivši
više ni reči.
Čim se našla na ulici, devojka je sela na jedan stepenik i nekoliko
trenutaka je izgledala potpuno ošamućena i nesposobna da nastavi put.
Najednom je skočila i pohitala u sasvim suprotnom pravcu od kuće gde je
gospodin Sajks čekao na njen povratak, ubrzavajući korak sve dok
postepeno nije prešla u besomučan trk. Kad je bila na kraju snage, zastala
je da predahne i onda, kao da se odjednom nečeg setila i kao da očajava
što nije u stanju da izvrši to što je naumila, poče da krši ruke i brižnu u
plač.
Da li joj je od suza bilo lakše, ili je osetila svu beznadežnost svog
položaja — tek okrenula se i jureći skoro istom brzinom u suprotnom
pravcu, delom da nadoknadi izgubljeno vreme, a delom što su je na to
nagonile njene uzburkane misli, uskoro je stigla do kuće u kojoj je ostavila
razbojnika.
 Ako su se na njenom licu i opažali tragovi nespokojstva, Sajks ih nije
opazio kad je izišla pred njega; upitao je samo da li je donela novac, i kad
je dobio potvrdan odgovor, promrmljao je nešto u znak zadovoljstva i
zagnjurivši ponovo glavu u jastuk nastavio je spavanje koje je Nensi
svojim dolaskom bila prekinula.
Bilo je to sreća po nju što je Sajks dobivši novac ceo idući dan proveo
u jelu i piću, jer je ta okolnost tako blagotvorno uticala na njegovu
goropadnu ćud da nije imao ni vremena ni volje da obraća osobitu pažnju
na njeno raspoloženje i ponašanje. Fejginovom oštrom oku svakako ne bi
izmaklo da je Nensi zamišljena i uznemirena kao svako biće koje je pred
nekim smelim i opasnim korakom, na koji se čovek odlučuje tek posle
teške unutrašnje borbe, i on bi, da je bio tu, vrlo verovatno odmah
zazvonio na uzbunu. Ali gospodinu Sajksu je nedostajala ta istančanost
zapažanja i on je bio podložan samo onim najopštijim sumnjama koje svaki
nepoverljiv grubijan ispoljava prema celome svetu. Budući uostalom, kao
što je već napomenuto, u izvanredno dobrom raspoloženju nije video ničeg
neobičnog u njenom ponašanju i obraćao je u stvari tako malo pažnje na
devojku da mu njeno uzbuđenje vrlo verovatno ne bi pobudilo sumnju ni
da je bilo kudikamo upadljivije.
Ukoliko se dan bližio kraju, devojka je bivala sve uznemirenija i kad
se noć spustila i ona sela kraj razbojnikove postelje očekujući da ga piće
uhvati i da zaspi, lice joj je obuzelo takvo bledilo i u očima se pojavio
tako grozničav sjaj da je to čak i Sajks s čuđenjem uočio.
Gospodin Sajks, iznuren od groznice, ležao je u postelji i pijuckao džin
s vrućom vodom da bi ga razblažio; i već je po treći ili četvrti put pružio
svoju čašu Nensi da je napuni, kad su mu te promene na njenom licu prvi
put pale u oči.
— Šta je to, dođavola! — reče čovek izdignuvši se u postelji i
zagledajući devojci u lice. — Izgledaš kao da si iz groba ustala. Šta ti je?
— Kako šta mi je! — odgovori devojka. — Nije mi ništa. Što me
gledaš tako?
— Kakve su to budalaštine? — upita Sajks zgrabivši je za mišicu i
grubo je drmusajući. — Šta hoćeš! Šta si naumila? Na šta misliš?
— Na mnogo štošta, Bile, — odgovori devojka dršćući i pritiskujući
za to vreme oči rukama. — Ali, bože moj! Šta to mari?
Usiljena veselost s kojom su te poslednje reči bile izgovorene
proizvele su izgleda na Sajksa dublji utisak nego divlji i ukočeni pogled
koji ih je pratio.
— Ja ću ti reći šta ti je — reče Sajks — ako nisi i ti dobila groznicu i
ako te sada ne trese, onda se s tobom nešto čudno događa, i to nešto
opasno. Ne nameravaš valjda ... Ne, đavola, ti to nikad ne bi učinila!
— Šta to? — upita devojka.
— Nigde nema — reče Sajks gledajući je netremice i mrmljajući
samome sebi u bradu: — nigde nema tako verne i odane devojke, inače bih
joj ja još pre tri meseca presekao grkljan. Uhvatila je groznica, i to je sve.
Umiren tim saznanjem Sajks ispi čašu do dna, a onda uz mnogobrojne
psovke zatraži lek. Devojka skoči hitro kao srna, usu mu lek, ali leđima
okrenutim njemu, i držala mu je čašu na usnama dok nije ispio sve što je u
njoj bilo.
— A sad — reče razbojnik — hodi i sedi pored mene i postaraj se da
ličiš na sebe ili ću te tako udesti da nećeš moći sebe da poznaš ni kad to ti
budeš htela.
Devojka mu učini po volji. Sajks je čvrsto uhvati za ruku, pade na
uzglavlje i upre pogled u njeno lice. Oči mu se zatvoriše, ponovo se
otvoriše; još jednom se sklopiše i opet rasklopiše. Preturao se po postelji i
nikako nije mogao da se smiri; svaki čas bi zadremao i posle dva-tri
minuta bi se trzao i skakao s izrazom užasa na licu, i dok je neodređeno
bludeo pogledom oko sebe spremajući se da ustane, odjednom je kao
gromom pogođen pao u dubok i težak san. Šaka kojom je držao devojku je
olabavela, podignuta ruka je nemoćno klonula kraj njega i on je ležao kao
čovek koji je u dubokom zanosu.
 — Opijum je najzad proizveo svoje dejstvo — prošapta devojka
ustajući s postelje. — Ipak sam možda zadocnila.
Žurno je stavila šešir na glavu i uvila se u šal, strašljivo se obzirući s
vremena na vreme kao da očekuje, uprkos napitku za uspavljivanje, da joj
se u svakom trenutku teška Sajksova ruka spusti na rame; zatim, nagnuvši
se polako nad postelju, poljubi razbojnika u usta, a onda, pošto je nečujno
otvorila i zatvorila vrata, hitro iziđe iz kuće.
Na kraju mračnog sokačeta kroz koje je morala da prođe da bi izbila
na glavnu ulicu noćni stražar je oglašavao da je prošlo devet i po.
— Je li devet i po već davno izbilo? — upita devojka.
— Za četvrt časa biće deset — reče čovek podižući fenjer devojčinom
licu.
— A ja tamo ne mogu da stignem pre no što protekne jedan sat a
možda i više — prošapta Nensi projurivši kao vetar pored njega i grabeći
žurno niz ulicu.
Mnoge radnje su se već zatvarale u sporednim uličicama i prilazima
kroz koje je vodio njen put od Spitalfilda prema Vest-Endu, najotmenijem
kraju Londona. Kad je časovnik izbio deset, njeno nestrpljenje je poraslo.
Jurila je po uzanom pločniku gurajući prolaznike laktovima levo i desno i
provlačila se skoro ispod konjskih glava prelazeći preko ulica prepunih
sveta, na kojima su gomile ljudi željno čekale priliku da i same pređu na
drugu stranu.
— Ova žena je luda! — govorio je svet okrećući se za njom i gledajući
je kako odmiče kao vetar.
Kad je dospela do bogatijeg kraja grada, na ulicama je bilo manje
prolaznika, ali tu je njena besomučna jurnjava pobuđivala još veću
radoznalost kod šetača pored kojih je trkom prolazila. Poneki bi od njih
ubrzao korak za njom da vidi kuda ona to toliko hita, a neki su je prestizali
i okretali se u čudu videći je kako neprestano juri nesmanjenom brzinom,
ali su jedan za drugim zaostajali, i kad se približila svome cilju, bila je
sasvim sama.
Našla se pred gospodskom kućom u mirnoj ali lepoj ulici blizu Hajd-
parka. U trenutku kad joj je blistava svetlost fenjera koji je goreo iznad
vrata, pokazala da je to kuća koju traži, časovnik je izbio jedanaest sati.
Nekoliko poslednjih koraka je oklevala kao u nedoumici i kao da se
rešava da li da uđe; ali ju je izbijanje časovnika prelomilo i ona uđe u
predvorje. Vratar nije bio na svome mestu. Ona se bojažljivo osvrte oko
sebe i pođe stepeništu.
— Ehej, devojko! — reče neka gizdavo odevena mlada žena izvirujući
iz jednih vrata pozadi nje. — Koga vi tražite ovde?
— Jednu gospođicu koja stanuje u ovoj kući — odgovori devojka.
— Jednu gospođicu! — glasio je podsmešljivo odgovor — Koju to
gospođicu?
— Gospođicu Mejli — reče Nensi.
— Služavka, koja ju je za to vreme odmerila od glave do pete, samo je
preseče jednim pogledom punim preziranja i pozva nekog čoveka da joj
odgovori. Njemu Nensi ponovi svoj zahtev.
— Koga da prijavim? — upita sluga.
— Moje ime nema nikakvog značaja — odgovori Nensi.
— A povodom čega dolazite? — reče čovek.
— Ni to vam ne mogu reći — odgovori devojka. — Moram videti
gospođicu.
— Hajde! — reče čovek gurajući je vratima. — Dosta s tim. Gubite
se.
— Samo me silom možete odavde izbaciti! — reče devojka besno. —
A za to neće biti dovoljno ni dvojica takvih kao što ste vi. Zar ovde nema
nikoga — reče obzirući se oko sebe — ko bi hteo da prijavi jednu siroticu
kao što sam ja?
Ta molba je učinila utisak na jednog kuvara dobroćudnog lica koji je s
nekoliko ostalih slugu posmatrao šta se zbiva i koji istupi da se umeša u
razgovor.
— Hajde, Džo, prijavi je — reče on.
— Zašto da je prijavljujem? — odgovori čovek. — Ne misliš valjda
da će gospođica da primi takvo stvorenje kao što je ona?
Ta primedba koja se odnosila na sumnjivo zanimanje mlade devojke
podigla je čitavu pobunu devičanskog stida u grudima četiri sobarice koje
izjaviše pune gneva kako to stvorenje služi na sramotu čitavom ženskom
rodu i kako ga treba bez milosti izbaciti na ulicu.
— Činite sa mnom šta hoćete — reče devojka obraćajući se ponovo
ljudima — ali prvo postupite po mojoj molbi, a ja vas preklinjem
svemogućim bogom da me prijavite gospođici.
Dobrodušni kuvar se pridruži njenoj molbi i sluga koji se prvi pojavio
uze najzad na sebe da gore odnese vest.
— Šta da kažem? — upita čovek s jednom nogom na stepeniku.
— Da jedna devojka najlepše moli da razgovara s gospođicom Mejli
nasamo — reče Nensi — i ako gospođica bude htela da čuje samo prvu
njenu reč, odmah će znati da li da je sasluša do kraja ili da je izbaci iz
kuće kao varalicu.
— Čini mi se — reče čovek — da imate mnogo samopouzdanja!
— Vi imate samo da odnesete moju poruku — reče devojka odlučno
— i da mi saopštite odgovor.
Čovek otrča uza stepenice. Nensi ostade, bleda i skoro bez daha, da
sluša drhtavih usana izraze prezrenja koje su čedne sobarice nemilice
sipale na njen račun i koji su još više učestali kad se čovek vratio i javio
da devojka može da ide gore.
— Danas ne vredi biti na svome mestu — reče prva sobarica.
— Danas se mesing više ceni od pravog zlata — reče druga.
Treća se zadovolji rekavši: — Eto kakve su gospođe, a četvrta povede
s jednim „Sramota“ i time ove čiste Dijane završiše svoj zbor.
Ne obzirući se na sve to, jer su joj važnije stvari ležale na srcu, Nensi,
kojoj su kolena klecala, pođe za čovekom u neko malo predsoblje
osvetljeno lampom, obešenom o tavanicu. On je tu ostavi i povuče se.
 GLAVA XL

Jedan neobičan razgovor koji predstavlja nastavak prethodne glave.

Nensi je svoj život provela po ulicama i po najgnusnijim londonskim

ćumezima i jazbinama, ali se u njoj još zadržalo nešto od njene prvobitne
ženske prirode; i kad je začula laki korak koji se približavao vratima
suprotnim od onih kroz koja je ona ušla i kad je pomislila na veliku razliku
koja postoji između dva ženska bića i čiji će svedok ta mala soba ubrzo
biti, osetila je kako je pritiskuje teret njenog sopstvenog srama i ona sva
uzdrhta kao da nije u stanju da podnese prisustvo devojke s kojom je
toliko želela da se sastane.
Protiv tih plemenitijih osećanja međutim podiže se gordost — ta opšta
ljudska slabost kojoj su najniži i najponiženiji podložni u istoj meri kao i
najsamouvereniji. Bedna pratilica lupeža i razbojnika, prezreni stanovnik
londonskog podzemlja, saučesnica robijaša i zločinaca koja i sama živi u
senci vešala — čak i ta posrnula devojka bila je isuviše ponosita da bi
pustila i najmanje maha svojoj ženskoj osećajnosti koju je smatrala
slabošću, ali koja je predstavljala još jednu njenu vezu s ljudskim
društvom, pošto joj je raspusni život još u ranoj mladosti izbrisao tragove
skoro svih ljudskih osobina.
Podigla je oči koliko je bilo potrebno da vidi da je osoba koja se
pojavila nežna i lepa devojka; a zatim, spustivši oči zemlji, zabaci glavu
usiljavajući se da se pokaže ravnodušnom i progovori:
— Teško je do vas dospeti, milostiva gospođice. Da sam primila
uvredu srcu i otišla, kao što bi mnoge druge učinile, vi biste zbog toga
zažalili jednog dana, i ne bez razloga.
— Veoma mi je žao ako se ma ko prema vama grubo ponašao —
odgovori Roz. — Nemojte misliti na to. Recite mi zašto ste želeli da me
vidite. Ja sam ta ličnost koju ste tražili.
Ljubaznost toga odgovora, umilan glas, predusretljivost, odsustvo
svake oholosti ili nezadovoljstva, potpuno su iznenadili devojku, i ona
brižnu u plač.
— Oh, gospođice, gospođice, — reče pokrivši lice rukama — kad bi
na svetu bilo više bića sličnih vama, bilo bi manje takvih kao što sam ja
— da, bilo bi ih manje — bilo bi ih manje!
 — Sedite, — reče Roz toplo i srdačno. — Ako ste u oskudici ili u
nevolji, biću istinski srećna da vam pomognem ukoliko sam to u stanju —
verujte mi. Sedite.
— Dopustite mi da ostanem na nogama, gospođice, — reče devojka
neprestano plačući — i nemojte prema meni biti toliko ljubazni dok me
bolje ne upoznate. Već je dockan ... Jesu li... jesu li... ona vrata zatvorena?
— Jesu — reče Roz uzmičući nekoliko koraka kako bi u slučaju
potrebe mogla što brže da pozove u pomoć. — Zašto?
— Zato — reče devojka — što nameravam da svoj život i živote još
mnogih drugih poverim vama. Ja sam ona devojka koja je malog Olivera
odvukla natrag starome Fejginu one večeri kad je izišao iz kuće u
Pentonvilu.
— Vi! — uzviknu Roz Mejli.
— Ja, gospođice! — odgovori devojka. — Ja sam ta bednica o kojoj
ste slušali, koja živi među lopovima i koja se ne seća da je ikad otkad su
joj oči prvi put ugledale londonske ulice upoznala bolji život ili čula
ljubaznije reči od onih koje su joj oni upućivali, tako mi bog pomogao!
Nemojte kriti svoj užas preda mnom, gospođice. Ja sam mlađa no što biste
pomislili kad me vidite, ali sam naviknuta na to. I poslednje žene mi se
sklanjaju s puta kad prolazim kroz uličnu vrevu.
— Oh, to je užasno! — reče Roz i nehotice se povlačeći pred svojom
neobičnom gošćom.
— Kleknite na kolena i zahvalite bogu, draga, gospođice, — uzviknu
devojka — što imate prijatelje koji se staraju o vama i koji su vas čuvali u
detinjstvu, što nikad niste bili izloženi hladnoći, i gladovanju, i pijanstvu, i
razuzdanosti, i..., i..., nečemu što je gore od svega toga — kao što sam ja
tome bila izložena još od kolevke. Ja to mogu da kažem jer su mi ulica i
ulični oluci bili kolevka, kao što će mi biti i samrtna postelja.
— Ja vas silno žalim! — reče Roz slomljenim glasom. — Srce mi se
steže kad vas slušani!
— Neka vas bog nagradi zbog vaše dobrote! — odgovori devojka. —
Kad biste znali kako mi je teško ponekad, zaista biste me žalili. Ali ja sam
se iskrala od onih koji bi me sigurno ubili kad bi doznali da sam dolazila
ovamo i saopštila vam ono što sam slučajno čula. Poznajete li nekog
čoveka koji se zove Monks?
 — Ne, — reče Roz.
— On vas poznaje — odgovori devojka — i zna da ovde stanujete, jer
sam prisluškujući šta on govori saznala gde ću vas naći.
— Ja to ime nikad nisam čula — reče Roz.
— Onda mu je to znači lažno ime — odgovori devojka — na šta sam
već i ranije pomišljala. Pre izvesnog vremena, a ubrzo posle one noći kad
je pokušana pohara i kad je Oliver ubačen u vašu kuću, ja sam —
sumnjajući na toga čoveka — u mraku prisluškivala jedan razgovor koji se
vodio između njega i Fejgina. Iza onoga što sam čula zaključila sam da vas
Monks — čovek o kome sam vas pitala, poznaje ...
— Da, — reče Roz, — razumem.
— Taj Monks — nastavi devojka — slučajno ga je video s dvojicom
naših dečaka onog dana kad smo ga prvi put izgubili, i odmah je poznao da
je Oliver ono dete za kojim on već odavno traga, iako ja nisam mogla da
ustanovim zašto. Pogodio se s Fejginom da će mu platiti određenu svotu
novaca ako ponovo pronađe Olivera i da će dobiti još i više ako od njega
načini lopova, što je Monksu bilo potrebno iz izvesnih razloga.
— Iz kojih razloga? — upita Roz.
— Opazio je moju senku na zidu kad sam prisluškivala u nadi da to
saznam — reče devojka — i uveravam vas da je malo njih sem mene koji
bi bili u stanju da im blagovremeno umaknu. Ali ja sam uspela da
neopaženo pobegnem i pošle toga nisam ga više videla sve do prošle noći.
— A šta se onda dogodilo?
— Reći ću vam, gospođice. Prošle noći je ponovo dolazio. I opet su se
popeli gore, a i ja sam, pošto sam se tako uvila da me senka ne oda,
ponovo prisluškivala na vratima. Prve reči koje sam čula da je Monks
progovorio bile su: ,Tako jedini dokazi o dečakovom poreklu leže na dnu
reke, a stara veštica koja ih je primila od njegove majke trune u svome
kovčegu.’ Smejali su se i pričali kako im je taj posao odlično pošao za
rukom; a Monks je rekao, nastavljajući razgovor o dečaku i padajući u
jarost, da bi, iako se dočepao dečakovog novca, voleo da je to izvedeno na
drugi način; i kako bi bilo divno da ismeju hvalisavi testament njegovog
oca time što će dečaka provesti kroz sve tamnice u gradu, a onda ga
uplesti u neki zločin koji povlači smrtnu kaznu, što bi Fejgin mogao lako
da udesi, pošto ga uz to još i dobro iskoristi.
 — Šta sve to treba da znači? — upita Roz.
— Suštu istinu, gospođice, iako dolazi s mojih usana — odgovori
devojka. — Zatim je dodao, uz psovke na koje su moje uši naviknute, ali
koje bi vama izgledale strašne, da bi svoju mržnju prema dečaku vrlo rado
zadovoljio tako što bi mu došao glave, a da time svoju kožu ne izloži
opasnosti; ali pošto to nije u stanju da učini, on će stalno da ga drži na oku
te ako samo pokuša da se koristi svojim rođenjem ili poreklom, on će mu
već lako smrsiti konce. ,Ukratko, Fejgine’, rekao je ,Iako si Jevrejin, nikad
ne bi bio u stanju da smisliš takvu zamku kao što sam je ja ispleo svome
mlađem bratu, Oliveru’.“
— Svome bratu! — uzviknu Roz.
— To su njegove reči — odgovori Nensi obzirući se sa strahom oko
sebe, što je činila skoro za sve vreme razgovora jer joj se neprestano
pričinjavalo da vidi Sajksa pored sebe. — I to nije sve. Dok je govorio o
vama i o onoj drugoj gospođi, dodao je kako izgleda da se nebo ili i sam
đavo zaverio protiv njega kad se Oliver našao pod vašom zaštitom, i
nasmejao se i kazao da i to ima izvesnu dobru stranu pošto biste vi dali
mnoge hiljade i stotine hiljada funti, kad biste ih imali, da saznate ko je
vaše dvonožno psetance.
— Ne mislite valjda — reče Roz prebledevši kao krpa — da je to
kazao ozbiljno?
— Nikad čovek nije govorio ozbiljnije i odlučnije — odgovori devojka
odmahujući glavom. — On se ne šali kad u njemu uskipi mržnja. Ja
poznajem mnogo ljudi koji čine i gore stvari, ali bih više volela da sve njih
prisluškujem deset puta nego Monksa jedanput. Već je dockan i ja moram
da se vratim kući a da ne izazovem ni najmanju sumnju da sam bila nekim
poslom kao što je ovaj. Moram odmah natrag.
— Ali šta ja da činim? — reče Roz. — Kako mogu da se koristim tim
saopštenjem bez vaše pomoći? Hoćete da se vratite! Zašto želite da se
vratite tome divljaštvu koje ste opisali tako strašnim bojama? Ako to što
ste mi poverili ponovite pred jednim gospodinom kojeg mogu odmah da
pozovem iz susedne sobe, on će vas pre no što protekne pola časa odvesti
na mesto gde ćete biti u potpunoj sigurnosti.
— Ja želim da se vratim — reče devojka. — Ja moram da se vratim
zato što — kako ću to da objasnim jednoj čudnoj devojci kao što ste vi?
— zato što je među ljudima o kojima sam vam govorila jedan čovek —
najgrozniji od svih njih — kojeg ne mogu da ostavim; ne čak ni po cenu da
se spasem života koji sada vodim.
— Vi ste ranije jednom prilikom već bili uzeli u zaštitu to drago dete
— reče Roz — vaš dolazak ovamo, uprkos tolikoj opasnosti, da biste mi
saopštili ono što ste čuli; vaše držanje koje me uverava u istinitost onoga
što govorite; vaša očigledna skrušenost i vaše osećanje stida — sve to u
meni budi veru da se još možete vratiti na pravi put. Oh! — reče ta
plemenita devojka dok su joj suze rosile lice — nemojte se oglušiti o
molbe jednog ženskog bića kao i vi što ste; prve, verujem, prve žene koja
vam je ikad uputila reči ljubavi i milosrđa. Saslušajte me i dopustite mi da
vam pomognem da otpočnete bolji život.
— Gospođice, — uzviknu devojka i pade na kolena, — draga, mila,
anđeoska gospođice, vi ste prvo ljudsko biće koje mi je uputilo te utešne
reči, i da sam ih čula pre nekoliko godina, one bi me možda odvratile od
ovoga grešnog i nesrećnog života; ali sad je isuviše dockan — isuviše
dockan!
— Nikad nije suviše dockan — reče Roz — za ispaštanje i kajanje.
— Dockan je — uzviknu devojka uvijajući se i grčeći od duševnog
bola — ja sad ne mogu da ga napustim! Ja neću da budem uzrok njegove
smrti.
— A zašto biste bili uzrok njegove smrti? — upita Roz.
— Njega ništa ne može da spase — uzviknu devojka. — Ako bih
kazala drugima ono što sam vama kazala i oni bili pohapšeni, njega bi
sigurno osudili na smrt. On je najodvažniji od svih njih i izvršio je tolika
svirepa dela!
— Zar je mogućno — uzviknu Roz — da se zbog takvog jednog
čoveka odričete svake nade na bolji život i na sigurno oslobođenje? To je
bezumlje.
— Ja ne znam šta je to — odgovori devojka — znam samo da je tako,
i ne jedino sa mnom nego i sa stotinama drugih isto tako bednih i propalih
kao što sam ja. Moram da se vratim. Da li je to božja kazna za zlo koje
sam počinila, ne znam, ali postoji nešto što me vuče njemu uprkos svim
patnjama i zlostavljanjima; i čini mi se da bih posla za njim i kad bih znala
da ću na kraju od njegove ruke poginuti.
— Šta da radim? — reče Roz. — Ne mogu vas pustiti da tako odete
od mene.
 — Pustite me, gospođice, znam da ćete me pustiti — odgovori devojka
ustajući. — Vi me nećete sprečavati da odem, jer sam se oslonila na vašu
dobrotu i nisam zahtevala nikakvo prethodno obećanje od vas, kao što sam
to mogla.
— Od kakve će mi koristi onda biti saopštenje koje ste učinili? —
reče Roz. — Ta tajna mora da se rasvetli, inače ovo što ste mi poverili
neće moći da koristi Oliveru, kome toliko želite da pomognete.
— Vi među svojim prijateljima svakako imate nekoga plemenitog
čoveka koji će umeti da čuva tajnu i koji će vas posavetovati šta da radite
— odgovori devojka.
— A gde ću moći ponovo vas da nađem kad zatreba? — upita Roz. —
Ne tražim da saznam gde stanuju ti strašni ljudi, ali gde ćete vi biti
izvesnog određenog dana i u određeno vreme?
— Hoćete li mi obećati da ćete strogo čuvati tajnu koju sam vam odala
i doći sami ili samo još u pratnji one ličnosti kojoj je budete poverili, i da
me niko neće uhoditi niti pratiti? — upita devojka.
— Svečano vam obećavam — odgovori Roz.
— Svake nedelje uveče, od jedanaest pa dok časovnik ne izbije
dvanaest — reče devojka bez oklevanja — šetaču po Londonskom mostu,
ako budem u životu.
— Pričekajte još jedan trenutak — zadrža je Roz u času kad je
devojka žurno pošla vratima. — Razmislite još jednom o položaju u kome
ste i o prilici koja vam se pruža da se iz njega izbavite. Vi imate pravo na
pomoć od mene, ne samo zato što ste mi dobrovoljno doneli to
obaveštenje, nego i kao žena koja je skoro potpuno izgubljena. Zar hoćete
da se vratite toj razbojničkoj družini i tome čoveku, kad i samo jedna reč
može da vas spase? Kakva vas to sila zadržava i ne da vam da se iščupate
iz poroka i bede? Oh, zar u vašem srcu nema nijedne niti koje bih mogla
da se dotaknem! Zar u njemu nije ostalo ničega što bi mi pomoglo da vas
oslobodim te užasne zaslepljenosti!
— Kad i tako mlade i čestite i lepe devojke kao što ste vi — odgovori
devojka pouzdanim glasom — nekom poklone svoje srce, ljubav ih može
daleko dovesti — čak i takve devojke kako što ste vi, koje imaju kuću,
prijatelje i druge obožavaoce, sve što je potrebno da ispune svoj život. A
kad devojke kao što sam ja, kojima je poklopac mrtvačkog sanduka
siguran krov nad glavom i bolničarka sirotinjskog doma jedini prijatelj u
bolesti i smrti — kad mi naša izopačena srca predamo u ruke nekom
čoveku i pustimo da on ispuni ono mesto koje je bilo prazno kroz ceo naš
čemerni život, ko se može ponadati da nas od toga izleči? Želite nas,
gospođice — žalite nas što je u nama preostalo samo jedno od ženskih
osećanja i što se ono, umesto da nam bude uteha i ponos, nekim teškim
prokletstvom pretvorilo u nov izvor muke i patnji.
— Primite — reče Roz posle kraćeg ćutanja — primite ipak od mene
nešto novca koji će vam omogućiti da živite pošteno — bar dok se ponovo
ne vidimo.
— Ne mogu da primim ni jedan peni — odgovori devojka odmahujući
rukom.
— Nemojte biti tako uporni i odbijati svaki moj pokušaj da vam
budem od koristi — reče Roz ljupko joj pristupajući. — Ja bih istinski
želela da vam pomognem.
— Najbolje ćete mi pomoći, gospođice, — odgovori devojka kršeći
ruke, — ako mi odmah uzmete život; jer sam večeras svirepije nego ikad
osetila svu bedu svoga položaja, i za mene bi bila velika sreća da ne
umrem u onome paklu u kome sam živela. Neka vas Gospod blagoslovi,
mila gospođice, i neka izlije na vas onoliko sreće koliko sam ja srama na
sebe navukla!
Govoreći tako i jecajući na sav glas nesrećno stvorenje se okrete i ode;
a Roz Mejli, slomljena tim neobičnim razgovorom koji je više ličio na
munjevit san nego na stvarnost, klonu u naslonjaču trudeći se da pribere
svoje rastrojene misli.
 GLAVA XLI

Sadrži nova otkrića i pokazuje kako iznenađenja kao i nesreće, retko

dolaze sama.

Položaj u kome je bila nije zaista bio ni prost ni lak. Iako je gorela od
nestrpljenja i želje da sazna tajnu koja je obavijala Oliverov život, morala
je s druge strane da čuva ko svetinju ono što joj je kao mladoj i čestitoj
devojci poverilo to jadno žensko stvorenje s kojim je maločas razgovarala.
Njene reči i držanje su dirnuli u samo srce Roz Mejli; i njenoj ljubavi
prema Oliveru pridružila se skoro isto toliko iskrena i vatrena želja da to
stvorenje odbačeno od društva vrati pokajanju i nadi.
Bilo je odlučeno da se zadrže svega tri dana u Londonu pre no što
otputuju na nekoliko nedelja u jedno udaljeno mesto na morskoj obali. Sad
je bila ponoć između prvog i drugog dana. Šta da preduzme za tih četrdeset
i osam časova što su joj ostajali? Ili kako da odloži put a da ne pobudi
sumnju?
Gospodin Losbern bio je s njima i ostaće tu još dva iduća dana. Ali
Roz je isuviše dobro poznavala naglost toga čestitog čoveka i unapred je
videla vrlo jasno srdžbu s kojom će u prvom nastupu gneva da gleda na
devojku koja je bila oruđe pri ponovnoj Oliverovoj otmici, te se nije
usuđivala da mu poveri tajnu dok joj u odbrani devojčinog držanja ne
pritekne u pomoć još neka iskusnija osoba. Isti razlozi su joj nalagali da
bude veoma obazriva i oprezna i prema gospođi Mejli, čija će prva misao
neminovno biti da se u toj stvari posavetuje s čestitim lekarom. Što se tiče
mogućnosti da se obrati nekom čoveku od zakona, čak i kad bi znala kako
se to radi, na to iz istih razloga nije trebalo ni pomišljati. U jednom
trenutku joj je prošlo kroz glavu da se za pomoć obrati Hariju; ali to ju je
podsetilo na njihov poslednji rastanak i učinilo joj se neprilično da ga
poziva da se vrati — suze su joj navirale na oči dok je o tome razmišljala
— kad je on možda za to vreme na nju zaboravio i našao sreću na drugoj
strani.
Mučena svim tim mislima i naginjući čas jednom, a čas drugom rešenju
i odustajući na kraju od svih čim bi o njima podrobnije razmislila, Roz je
provela jednu besanu i brižnu noć. Sutradan pošto se još dugo lomila,
najzad je donela očajničku odluku da se posavetuje s Harijem.
 — Ako njemu bude teško — mislila je — da dođe ovamo, kako će tek
meni biti teško! No možda neće ni doći; možda će da piše, a možda će ako
i dođe izbegavati da se sa mnom vidi — kao što je činio i pre svog
odlaska. To u prvi mah nisam mogla da verujem, ali je tako za oboje nas
bilo bolje. — I tu Roz spusti pero i okrete glavu kao da ne želi da je ni
hartija koja treba da bude glasnik vidi kako plače.
To isto pero uzimala je i ostavljala mnogo puta ne znajući kako da
počne i još nije bila uspela da napiše ni prvu reč, kad Oliver, koji je bio
izišao na ulicu s gospodinom Džajlzom da vidi kako prolazi kraljeva
garda, ulete u sobu sav zadihan i veoma uzrujan kao da mu preti neka nova
opasnost.
— Zašto si tako usplahiren? — upita Roz pošavši mu u susret.
— Ni sam ne znam; čini mi se kao da ću da se ugušim — odgovori
dečak. — Oh, bože! Kad samo pomislim da ću ga najzad videti i da ćete vi
biti u stanju da se uverite da sam vam rekao celu istinu!
— Ja nikad nisam ni pomislila da si nam govorio što drugo sem istine
— reče Roz umirujući ga. — Ali šta je posredi? O kome to govoriš?
— Video sam onoga gospodina — odgovori Oliver jedva izgovarajući
reči — onoga gospodina što je bio tako dobar prema meni — gospodina
Braunloa, o kome smo tako često pričali.
— Gde? — upita Roz.
— Izlazio je iz kola — odgovori Oliver lijući suze radosnice — i ušao
u jednu kuću. Nisam s njim razgovarao — nisam mogao s njim da
razgovaram, jer on mene nije video a ja sam toliko drhtao da nisam bio u
stanju da mu priđem. Ali je Džajlz pitao mesto mene da li on u toj kući
stanuje i oni su kazali da stanuje. Pogledajte, — reče Oliver razvijajući
komad hartije — evo, on tu stanuje — odmah idem tamo! Oh, bože, bože!
Prosto ne mogu da verujem da ću ga opet videti i čuti njegov glas!
Dok joj je pažnja vrlo često prekidana tim još mnogim drugim
nesređenim usklicima radosti, Roz pročita hartiju na kojoj je pisalo
Kreven-strit, na Strendu, i odmah se odluči da se koristi tim saznanjem.
— Brzo! — reče. — Reci im da nađu jedna kola i spremi se da pođeš
sa mnom. Odvešću te odmah tamo, ne gubeći ni trenutka. Javiću samo
tetki da smo izišli u šetnju na jedan sat, a ti gledaj da što pre budeš
spreman za polazak.
 Olivera nije trebalo ubrzavati, i nije prošlo ni pet minuta, a oni su već
bili na putu za Kreven-strit. Kad su tamo stigli, Roz je ostavila Olivera u
kolima pod izgovorom da pripremi starog gospodina na viđenje s njim, a
po sluzi je poslala posetnicu s molbom da je gospodin Braunlo odmah
primi povodom izvesne veoma hitne stvari. Sluga se ubrzo vrati i zamoli je
da se popne uza stepenice; pošavši za njim na gornji sprat gospođica Mejli
bila je predstavljena jednom postarijem gospodinu dobroćudnog izgleda, u
zelenom kaputu. Nedaleko od njega bio je drugi neki stari gospodin u
pamučnim čakširama i dokolenicama, koji nije izgledao osobito
dobroćudan i koji je sedeo obuhvativši jabuku svoga debelog štapa obema
rukama i podbočen bradom o njih.
— Gospode bože, — reče gospodin u zelenom kaputu ustajući žurno i
s najvećom učtivošću — molim vas da mi oprostite, milostiva gospođice
— mislio sam da je to neka nasrtljiva ličnost koja ..., molim vas oprostite
mi. Izvolite sesti.
— Gospodin Braunlo, ako se ne varam? — reče Roz prelazeći
pogledom od onoga drugog gospodina na ovoga koji joj se obratio.
— Ja sam — reče taj stari gospodin. — A ovo je moj prijatelj
gospodin Grimvig. Hoćete li da nas ostavite za jedan trenutak nasamo,
Grimvig?
— Mislim — upade mu u reč gospođica Mejli — da u ovom trenutku
neće biti potrebno da se gospodin uznemirava i da izlazi. Ako sam dobro
obaveštena i on je upoznat sa stvari povodom koje bih želela da
razgovaram s vama.
Gospodin Braunlo prikloni glavu. Gospodin Grimving, koji se bio
veoma kruto poklonio i ustao sa stolice, načini još jedan veoma ukočen
pogled i ponovo sede.
— Nimalo ne sumnjam da ću vam prirediti veliko iznenađenje — reče
Roz donekle zbunjeno, što je bilo sasvim razumljivo u takvoj prilici — ali
vi ste se nekad pokazali veoma blagonakloni i dobri prema jednome mom
veoma dragom mladom prijatelju, i uverena sam da ćete se radovati da
ponovo čujete vesti o njemu.
— Tamnije mogućno! — uzviknu gospodin Braunlo.
— Reč je o Oliveru Tvistu — odgovori Roz.
Tek što je ona to izgovorila, kad gospodin Grimvig, koji se pravio
zadubljen u čitanje neke velike knjige što je bila na stolu, zaklopi ovu s
velikom treskom i zavali se u stolicu. Na licu mu se ogledalo krajnje
zaprepašćenje i dugo je zurio praznim pogledom ispred sebe, a zatim, kao
da se zastideo što je odao koliko je uzbuđen, učinio je grčevit napor da se
vrati u svoj prvobitni položaj i gledajući ukočeno u jednu tačku pustio je
dug, potmuo zvižduk koji, reklo bi se, nije izišao u spoljašnji svet nego se
izgubio negde u najtamnijim dubinama njegove utrobe.
Ni gospodin Braunlo nije bio manje uzbuđen, iako on svoje čuđenje
nije izražavao na tako neuravnotežen način. Privukao je stolicu bliže
gospođici Mejli i rekao:
— Učinite mi tu ljubaznost, poštovana i milostiva gospođice, i nemojte
više govoriti o nekoj dobroti i blagonaklonosti koje ste maločas pomenuli i
za koje sem vas niko drugi ne zna; a ako ste u mogućnosti da mi pružite
neki dokaz koji će biti u stanju da izmeni nepovoljno mišljenje koje sam
ranije stekao o tome jadnom detetu, preklinjem vas učinite to što pre.
— Nevaljalac je to! Poješću svoju glavu ako nije nevaljalac —
progunđa gospodin Grimving govoreći nekako iz trbuha i ne pokrećući
nijedan mišić na licu.
— To dete ima plemenitu dušu i čisto srce — reče Roz pocrvenevši —
a Svemogući, koji ga je izložio iskušenjima preteškim za njegove mlade
godine, usadio je u njegove grudi osećanja i osobine koji bi učinili čast i
mnogima koji su šest puta stariji od njega.
— Meni je tek šezdeset i jedna — reče gospodin Grimvig sa istim
ukočenim licem. — A kako taj Oliver ima najmanje dvanaest godina, ne
vidim da bi se ta primedba mogla odnositi na mene, ukoliko neki đavo i tu
nije umešao svoje prste.
— Ne obraćajte pažnju na moga prijatelja, gospođice Mejli, — reče
gospodin Braunlo — i on ne misli kao što govori.
— Jeste, misli — progunđa gospodin Grimvig.
— Ne, ne misli! — reče gospodin Braunlo koji se očigledno sve više
uzbuđivao.
— On će pojesti svoju glavu, ako ne misli — gunđao je gospodin
Grimvig.
— Ako tako zaista misli, onda neko treba da mu je zaista razbije —
reče gospodin Braunlo.
— I on bi neobično voleo da vidi čoveka koji će to da učini —
odgovori gospodin Grimvig udarajući štapom o pod.
Pošto su dotle doterali, oba stara gospodina ušmrknuše po malo
burmuta, a zatim se, shodno njihovom osveštanom običaju, rukovaše jedan
s drugim.
— A sad, gospođice Mejli, — reče gospodin Braunlo — vratimo se
onome predmetu za koji se u tolikoj meri zauzima vaše plemenito srce.
Budite dobri i ispričajte mi šta znate o tome jadnom detetu. Dopustite mi
da vam kažem pre toga kako sam preduzeo sve što je bilo u mojoj moći da
ga pronađem i kako je moj prvi utisak koji sam stekao o njemu, naime da
su ga njegovi raniji drugovi nagovarali da me pokrade, znatno pokoleban
otkako sam se vratio u zemlju.
Roz, koja je imala dovoljno vremena da pribere svoje misli, ispriča
prosto i u nekoliko reči sve što se dogodilo s Oliverom otkako je otišao iz
kuće gospodina Braunloa; ono međutim što je saznala od Nensi ostavila je
da saopšti tome gospodinu kad budu sami. Na kraju ga je uveravala da je,
u toku poslednjih nekoliko meseei, Olivera mučila jedino ta misao što ne
može da pronađe svoga ranijeg dobrotvora i prijatelja.
— Bože, hvala ti! — reče stari gospodin. — To je neizmerna sreća za
mene — neizmerna sreća. Ali mi niste kazali gde je on sad, gospođice
Mejli. Oprostite mi što vam činim tu zamerku — ali zašto ga niste doveli
sa sobom?
— On čeka u kolima pred kućom — odgovori Roz.
— Pred mojom kućom! — uzviknu stari gospodin. I rekavši to izlete iz
sobe, strča niza stepenice, zakorači na papuču od kola i nestade ga u njima
bez ijedne reči.
Kad su se vrata od sobe za njim zalupila, gospodin Grimvig podiže
glavu i na jednoj od zadnjih nogu svoje stolice poče da se vrti oko sebe i
tako napravi tri kruga, pomažući se pri tom štapom i stolom i sedeći za sve
vreme. Pošto je izveo taj podvig, skoči sa stolice i poče da cupka po sobi i
pređe je tako gore-dole bar desetak puta, a onda se zaustavi pred Roz i
poljubi je bez ikakvog prethodnog uvoda.
— Pst! — reče kad je devojka skočila malo uplašena tim
neuobičajenim postupkom. — Ne bojte se. Ja sam dovoljno star da vam
budem ded. Vi ste jedna mila devojka. Volim vas. Eto ih dolaze!
I zaista, u istom trenutku kad je on jednim hitrim i spretnim pokretom
zauzeo svoje prvobitno mesto, u sobu uđe gospodin Braunlo praćen
Oliverom kojeg gospodin Grimvig dočeka s najvećom srdačnošću; i da je
sreća koju je osetila u tome trenutku bila njena jedina nagrada za svu brigu
i strah koje je zbog Olivera podnela, Roz Mejli bi bila dovoljno nagrađena.
— Ovde međutim ima još nekoga koga ne smemo zaboraviti — reče
gospodin Braunlo i povuče za zvonce. — Molim vas, neka dođe gospođa
Bedvin.
Stara nastojnica se odazvala pozivu najvećom brzinom i pošto se
poklonila na vratima, čekala je dalja naređenja.
— Šta, vi svakoga dana sve slabije vidite, gospođo Bedvin, — reče
gospodin Braunlo skoro ljutito.
— Tako je, gospodine, — odgovori stara žena. — U mojim godinama
vid ne biva sve bolji, gospodine.
— I ja bih to rekao — odgovori gospodin Braunlo ali stavite naočare i
pogledajte, možete li da pogodite zbog čega smo vas zvali, hoćete li?
Stara gospođa poče da pretura po džepu tražeći naočare. Ali nestrpljivi
Oliver nije bio u stanju da savlada i novo iskušenje i da se dalje uzdržava,
te joj se baci u naručje.
— Gospode bože, je li to mogućno! — uzviknu starica ljubeći ga, —
moje nevino detence!
— Moja draga dobra čuvarko! — uzviknu Oliver.
— Znala sam da će se vratiti — znala sam — reče stara gospođa
držeći ga u naručju. — Kako lepo izgleda i kako je opet gospodski
obučen! Gde si bio dosad, tako dugo, tako dugo vremena? Oh! Ono isto
milo lice samo ne više tako bledo; one iste pitome oči, samo ne tako tužne.
Nikako ih nisam mogla zaboraviti, kao ni njegov ljupki osmeh. Svakog
dana sam ga u mislima gledala pored moje rođene dece koju je bog uzeo
još kad sam bila mlada i srećna. — Govoreći tako čas je odmicala Olivera
od sebe da vidi koliko je porastao, a čas ga je pritiskivala na grudi i nežno
mu provlačila prste kroz kosu, smejući se i plačući naizmence na
njegovom ramenu.
Ostavivši nju i Olivera da se napričaju do mile volje gospodin Braunlo
je odveo Roz u drugu sobu gde mu je ona saopštila ceo svoj razgovor sa
Nensi, što je njega ne malo iznenadilo i uznemirilo. Roz mu je isto tako
iznela razloge zašto se u prvom redu nije poverila svome prijatelju
gospodinu Losbernu. Stari gospodin je našao da je pametno postupila i
odmah se pokazao gotovim da se lično posavetuje s čestitim lekarom. Da
bi tu njegovu nameru što pre priveli u delo, dogovorili su se da on još iste
večeri u osam časova dođe k njima, a da Roz za to vreme oprezno
obavesti gospođu Mejli o svemu što se dogodilo. Pošto su te prethodne
stvari uređene, Roz i Oliver se vratiše kući.
Roz je imala puno prava kad je zazirala od srdžbe dobroga doktora.
Čim je čuo priču o Nensi, odmah se razgoropadio i osuo s pretnjama i
klevetama; pretio je da će od nje načiniti prvu žrtvu udruženih napora
oštroumne gospode Bledersa i Dafa, i zaista stavio je šešir na glavu
spremajući se da odjuri i zatraži pomoć te uvažene gospode. I u tome
prvom naletu besa on bi nesumnjivo svoju nameru i ostvario, ne vodeći
nimalo računa o posledicama takvog postupka, da u tome nije bio sprečen
đelimično silom od strane samoga gospodina Braunloa, koji je isto tako
bio naprasit čovek, a delimično razlozima i objašnjavanjima koji su bili
sračunati na to da ga odvrate od njegove prenagljene odluke.
— Šta onda koga đavola treba da radimo? — upita taj plahoviti lekar
kad su se pridružili dvema gospođama. — Hoćemo li svim tim
propalicama, kako muškim tako i ženskim, još da izrazimo i pismenu
zahvalnost i da ih zamolimo da prime po stotinak funti kao skroman znak
našeg uvaženja i priznanja što su se pokazali tako ljubazni prema Oliveru.
— Ne sasvim tako — odgovori gospodin Braunlo smejući se — ali
moramo da postupamo smišljeno i veoma oprezno.
— Smišljeno i veoma oprezno — uzviknu lekar. — Sve bih ja njih
poslao ...
— Svejedno je kuda biste ih poslali, — prekide ga gospodin Braunlo.
— Ali razmislite, ako ih pošaljemo tamo kuda vi želite, hoćemo li onda
postići onaj cilj koji imamo pred očima.
— Koji to cilj? — upita lekar.
— Da pronađemo samo ko su Oliverovi roditelji i da mu ponovo
povratimo nasleđe kojeg je na prevaru lišen, ako je priča koju smo čuli
istinita.
— Ah! — reče gospodin Losbern hladeći lice maramicom. — To
umalo što nisam zaboravio.
— Eto vidite — nastavi gospodin Braunlo — ako tu jadnu devojku
ostavimo potpuno po strani, i ako pretpostavimo kao mogućno da sve te
lupeže izvedemo pred sud a da nju ne izložimo opasnosti, šta ćemo time
postići?
— Po svoj prilici da nekolicinu njih najzad pošaljemo na vešala a
ostale u progonstvo — odgovori lekar.
— Vrlo dobro reče na to gospodin Braunlo osmehujući se — ali nema
sumnje da će se vremenom i oni sami za to postarati i meni se čini, ako
bismo ih mogli u tome preduhitriti, da bi to bio vrlo nerazborit postupak u
očitoj suprotnosti s našim sopstvenim interesima — ili u najmanju ruku s
Oliverovim interesima, što je jedno i isto.
— Kako to? — upita lekar.
— Evo kako. Izvan svake je sumnje da će nam biti izvanredno teško
da tajnu do kraja rasvetlimo, ukoliko ne uspemo da čoveka, Monksa,
bacimo na kolena i prinudimo na priznanje. A to se može postići samo
lukavstvom i ako ga pritegnemo kad ne bude bio okružen onim ljudima.
Jer, pretpostavljamo da ga i uhapse, mi nemamo nikakvih dokaza protiv
njega. On čak nije upleten (koliko je to nama poznato i koliko možemo
zaključiti iz postojećih okolnosti) ni u kakvu poharu koju je izvršila ta
razbojnička družina. I ako i ne bude oslobođen najviše ako se može osuditi
na zatvor kao skitnica i protuva; a posle toga će, razume se, da začuti kao
zaliven, što će za nas biti isto kao da je gluv, nem, slep i lud.
— E kad je tako — reče lekar plahovito — onda vas ponovo pitam
mislite li vi da je pametno smatrati obaveznim ono obećanje dato devojci;
obećanje učinjeno u najboljoj i najplemenitijoj nameri, ali zaista ...
— Molim vas, draga gospođice, nemojte se upuštati u raspravljanje
toga pitanja — reče gospodin Braunlo prekidajući Roz koja se upravo
spremala da progovori. — Vaše obećanje će biti održano. Ne verujem da
će to i najmanje da osujeti ostvarenje naših planova. Ali pre no što se
odlučimo kojim ćemo putem poći, biće potrebno da ponovo vidimo
devojku i da čujemo od nje hoće li nam pomoći da se sastanemo s tim
Monksom, pod uslovom, razume se, da razgovaramo s njim u četiri oka i
bez prisustva vlasti; ili, ako to neće ili ne može, da nam kaže gde se on
kreće i da ga opiše kako izgleda da bismo mi bili u stanju da ga
pronađemo. Mi je nećemo videti pre nedelje uveče, a danas je utorak. Ja
bih predložio da u međuvremenu ne preduzimamo ništa i da ovu stvar
sačuvamo u tajnosti, čak i pred samim Oliverom.
Iako je gospodin Losbern veoma kisela lica dočekao predlog da se
čitavih pet dana sedi skrštenih ruku, priznao je da u tom trenutku ni njemu
samom ništa bolje ne pada na pamet; i kako su i Roz i gospođa Mejli u
potpunosti podržale mišljenje gospodina Braunloa, to je predlog ovoga
gospodina jednodušno prihvaćen.
— Ja bih se obratio — reče on za pomoć i mome prijatelju Grimvigu.
On jeste malo nastran čovek, ali je oštrouman i mogao bi nam biti od
stvarne koristi; moram vam reći da je završio prava i da je napustio
advokaturu u znak protesta što mu je u toku dvadesetak godina poverena
samo jedna mala parnica, a da li to treba smatrati kao preporuku ili ne,
ostavljam vam da o tome sami odlučite.
— Ja nemam ništa protiv toga da pozovete svoga prijatelja ako i ja
mogu da pozovem svoga — reče lekar.
— Taj predlog moramo da iznesemo na glasanje — odgovori gospodin
Braunlo — a ko je u pitanju?
— Sin ove gospođe i veoma dobar prijatelj naše gospođice — reče
lekar pokazujući u pravcu gospođe Mejli i upućujući jedan značajan
pogled njenoj sestričini.
Roz se sva zarumene, ali ne učini nikakvu glasnu primedbu na taj
predlog (verovatno što je smatrala da će ostati usamljena u svome
protivljenju), te tako i Hari Mejli i gospodin Grimving biše izabrani za
članove odbora...
— Mi ćemo, razume se, ostati u Londonu — reče gospođa Mejli, —
dokle god bude postojao i najmanji izgled da će naše traganje dovesti do
uspeha. Ja neću žaliti ni truda ni novaca da samo ostvarimo ono do čega
nam je svima toliko stalo, i, ako to bude potrebno, rado ću ostati ovde i
godinu dana dokle god me vi uveravate da postoji i najmanja nada da
ćemo uspeti.
— Dobro! — odgovori gospodin Braunlo. — Ali pošto na vašim
licima čitam želju da me pitate kako je došlo do toga da nisam bio u stanju
da potvrdim Oliverovu priču i zašto sam onako iznenada otputovao iz
zemlje, dopustite mi da vam postavim uslov da mi ne upućujete nikakva
pitanja u vezi s tim dokle god ja sam ne nađem za potrebu da vam
ispričam svoj sopstveni život. Verujte mi da imam veoma jakih razloga što
tako postupam, inače bih mogao da izazovem nade koje se nikad neće
ostvariti i da samo povećam teškoće i razočaranja kojih ja i bez toga imam
dovoljno. Hajdemo! Javili su da je večera na stolu, a mali Oliver je sasvim
sam u susednoj sobi i on za to vreme može da pomisli kako nam je
njegovo društvo dosadilo i kako kujemo neku mračnu zaveru da ga ponovo
napustimo da se sam potuca po belome svetu.
Rekavši to stari gospodin pruži svoju ruku gospođi Mejli i otprati je u
trpezariju. Gospodin Losbern pođe za njim vodeći Roz, i tako savetovanje
za taj mah bi završeno.
 GLAVA XLII

Jedan stari Oliverov poznanik, koji pokazuje izrazite znake

darovitosti, ulazi u javni život prestonice.

One iste noći kad je Nensi, pošto je uspavala gospodina Sajksa, hitala
boravištu Roz Mejli, odazivajući se glasu svoje savesti, Londonu su se
približavale glavnim severnim drumom dve ličnosti kojima ova pripovetka
mora da pašteti izvesnu pažnju. “
To su bili čovek i žena; ili ćemo ih možda bolje opisati ako kažemo
muško i žensko. Jer je prvi pripadao onoj vrsti dugonogih, bangavih,
trapavih, suvonjavih stvorenja kojima je teško tačno odrediti godine —
pošto oni kad su deca liče na zakržljale ljude, a kad dospeju u muževno
doba podsećaju na prerano izrasle dečake. Žena je bila mlada, ali snažna i
jedra, kakva je i morala biti čim je na leđima nosila onako teško breme.
Njen saputnik nije bio opterećen velikim prtljagom, pošto mu se o štapu
koji je nosio preko ramena njihao samo jedan mali zamotuljak u običnoj
džepnoj maramici i koji očigledno nije bio nimalo težak. Ta okolnost, kao i
neobična dužina njegovih nogu, omogućavale su mu da bez napora izmiče
nekoliko koraka ispred svoje saputnice, prema kojoj se s vremena na
vreme okretao nestrpljivo trzajući glavom kao da joj prebacuje za njenu
sporost i poziva je da ubrza korak.
Tako su oni pešačili prašljivim drumom, ne obraćajući nimalo pažnje
na predmete oko sebe, sem što bi se uklonili u stranu da propuste razna
poštanska kola koja su u oblaku prašine jurila iz grada, sve dok nisu prošli
ispod luka na Hajgetu, kad se prvi putnik zaustavio i obrecnuo se na svoju
pratilicu.
— Hajde, šta ti je? Ala si ti neka lenština, Šarlota.
— To je zbog toga što vučem ovoliki teret — reče žena prilazeći i
jedva dišući od umora.
— Teret! Nemoj da govoriš koješta! Vidiš da nisi ni za šta! —
odgovori muškarac prebacujući zamotuljak, dok je govorio, na drugo rame.
— Šta, opet se odmaraš! E, pa to je lepo da čovek iz kože iziđe!
— Je li još daleko? — upita žena sedajući na nasip od druma i
podižući oči dok su joj se graške znoja cedile niz lice.
— Daleko! Skoro smo već stigli — reče dugajlija pokazujući rukom
ispred sebe. — Pogledaj tamo! To su londonske svetiljke.

— Do njih ima najmanje još dve dobre milje — reče žena sva očajna.
— Nije važno da li donde ima dve milje ili dvadeset — reče Noje
Klejpol, jer je to bio on — nego hajde diži se dok te nisam pomilovao
nogom, pa ćeš da vidiš koliko je sati.
S obzirom na to što se Nojev crveni nos još više zacrveneo od ljutine i
što je njegov sopstvenik govoreći to prešao preko druma s izgledom
čoveka koji je potpuno spreman da svoju pretnju privede u delo, žena
ustade bez reči i mučno nastavi put pored njega.
— Gde misliš da prenoćimo, Noje? — upita ga pošto su prešli
nekoliko stotina jardi.
— Otkud ja to znam? — odgovori Noje čije se raspoloženje usled
pešačenja prilično pogoršalo.
— Biće, valjda, negde blizu — reče Šarlota.
— Ne, neće biti blizu — odgovori gospodin Klejpol. — Dabome!
Neće biti blizu; prema tome nemoj na to više da misliš.
— Zašto da ne mislim?
— Kad ti kažem da nešto neću, to treba da ti bude dosta, i da više ne
raspituješ zašto i krošto — odgovori gospodin Klejpol dostojanstveno.
 — Ne treba da budeš tako nakraj srca — reče njegova saputnica.
— Zaista, divno bi to bilo doći i odsesti u prvoj gostionici na koju
naiđemo u gradu, tako da Soberi, ako pođe u poteru za nama, mogne
odmah da zabode svoju njušku unutra i da nas smesti u kola i vrati kući s
lisicama na rukama — reče gospodin Klejpol podrugljivim glasom. — Ne!
Zavući ćemo se u najzabačenije ulice i nećemo se zaustavljati dok ne
pronađemo najskriveniju krčmu u njima. Zahvali bogu što ja imam malo
pameti u glavi, jer da nismo odmah u početku namerno pošli pogrešnim
putem da im zavaramo trag i onda se vratili preko polja, ti bi još pre
nedelju dana stigla na sigurno mesto, curo moja lepa. A to bi i zaslužila
kakva si glupača.
— Ja znam da nisam tako promućurna kao ti — odgovori Šarlota —
ali nemoj sav teret da svaljuješ na mene i da govoriš kako bih ja bila s one
strane katanca. Kad bi mene uhapsili, svakako da ni tebe ne bi ostavili na
slobodi.
— Ti si uzela novac iz čekmedžeta, i ti to vrlo dobro znaš — reče
gospodin Klejpol.
— Uzela sam ga za tebe, Noje dragi, — odgovori Šarlota.
— Jesam li ga ja zadržao? — upita gospodin Klejpol.
— Nisi; poverio si ga meni na čuvanje i bio si tako dobar pa si mi
dopustio da ga nosim, srce moje, — reče devojka tapšući ga ispod brade i
hvatajući ga pod ruku.
Tako je u stvari i bilo; ali kako gospodin Klejpol nije imao običaj da se
slepo i glupo ikome poverava, to moramo napomenuti, kako bismo učinili
pravdu dotičnom džentlmenu, da je on toliko poverenje ukazao Šarloti s
ciljem da se novac u slučaju hapšenja nađe kod nje, što bi njemu
omogućilo da tvrdi kako nema nikakve veze s krađom i u velikoj meri
olakšalo njegove izglede da se izvuče iz škripca. On se, naravno, tom
prilikom nije upuštao ni u kakva objašnjenja svojih pobuda, te su natenane
nastavili svoj put.
Dosledno svome opreznom planu, gospodin Klejpol je išao sve dalje
nigde se ne zaustavljajući dok nije stigao do ajzlingtonskog Anđela, gde je
mudro zaključio, sudeći po mnoštvu putnika i gomili kola, da tu počinje
pravi London. Zastavši samo koliko da osmotri koje su najprometnije
ulice, i koje prema tome treba izbegavati, skrenuo je u Sent-Džons-Rod i
uskoro se izgubio u spletu zamršenih i nečistih sokačića između Grejs-In-
Lena i Smit-filda, spletu koji taj deo grada čini jednim od najgorih i
najozloglašenijih krajeva koji su se i pored napretka zadržali u srcu
Londona.
Noje Klejpol se uputio kroz taj splet sokačića vukući Šarlotu za
sobom; svaki čas je silazio u ulični oluk da jednim pogledom obuhvati ceo
spoljašnji izgled neke krčmice, a odmah zatim bi otkaskao dalje jer bi mu
se učinilo da i takva kakva je isuviše upada u oči da bi njemu odgovarala.
Najzad se zaustaviše pred jednom koja je izgledala neuglednija i prljavija
od svih koje je dotle video; i pošto je prešao preko puta i osmotrio je s
druge strane ulice milostivo je nagovestio svoju nameru da tu odsedne i
prenoći.
— Daj sad meni taj zavežljaj — reče Noje odvezujući ga devojci sa
leđa i prteći ga sebi na rame — i nemoj ništa da govoriš dok te ja ne
upitam. Kako se zove ta gostionica?
— Kod „Tri hroma đavola“ — reče Šarlota.
— Tri hroma đavola — ponovi Noje — u isto vreme i vrlo dobar znak.
A sad napred! U stopu za mnom i polazi. — Pošto je izdao tu zapovest,
gurnuo je ramenom rasklimatana vrata koja su zaškripala i praćen
Šarlotom ušao unutra.
Za šankom je bio samo jedan mlad Jevrejin koji je oslonjen laktovima
o tezgu čitao neke prljave novine. Razrogačio je oči na Noja, a i Noje na
njega.
Da je Noje bio obučen u svoje odelo pitomca doma milosrđa, možda
bi i bilo izvesnog razloga što je Jevrejin toliko iskolačio oči; ali kako je
bio skinuo kaput i značku i imao na sebi kratku radničku bluzu preko
kožnih čakšira, činilo se da nema nikakvih osobitih razloga da njegova
pojava izazove toliku pažnju u jednoj gostionici.
— Jesu li ovo „Tri hroma đavola? — upita Noje.
— Jeste, tako se zove ova krčma — odgovori Jevrejin.
— Jedan gospodin koga smo sreli na putu, dolazeći iz unutrašnjosti,
preporučio nam je da odsednemo ovde — reče Noje gurkajući laktom
Šarlotu, verovatno da bi joj privukao pažnju kako se mudro dosetio da
pribavi sebi poštovanje, a možda i da je na taj način opomene da ne
pokaže nikakvo iznenađenje. — Želeli bismo da večeras ovde prenoćimo.
— Nisam siguran ima li mesta — reče Barni, pošto je on bio taj
momak za tezgom — ali ću pitati.
— Kako bi bilo da nam pokažete trpezariju i da nam date malo hladnog
mesa i piva dok vi idete da pitate? — reče Noje.
Barni im učini po volji i uvede ih u neku omanju zadnju odaju gde
iznese pred njih traženo jelo i piće; pošto je to učinio, obavestio je putnike
da mogu dobiti prenoćište, a zatim je ostavio svoje čestite goste da se
potkrepe.
Ta omanja odaja međutim bila je odmah iza šanka i nekoliko stepenica
niže, tako da je svaki od ukućana, ako povuče malu zavesu na prozorčetu
utvrđenom u zidu ove mogao ne samo da posmatra, bez imalo opasnosti da
bude opažen, šta rade posetioci u zadnjoj odaji (prozorče je bilo u jednom
mračnom uglu zida i bilo je zaklonjeno velikom uspravnom gredom iza
koje je posmatrač mogao da se sakrije) — nego je bio u stanju, ako
prisloni uvo na tanku pregradu, i prilično dobro da čuje o čemu gosti
razgovaraju. Vlasnik krčme već pet minuta nije skidao oka s te
osmatračnice, a Barni tek što se vratio pošto je izvršio napred pomenuto
saopštenje, kad Fejgin, obavljajući svoje večernje poslove, uđe u krčmu da
se raspita za neke svoje mlade pitomce.
— Pst! — reče Barni — u zadnjoj sobi su nepoznati gosti.
— Nepoznati gosti! — ponovi starac šapatom.
— Jeste, i to kakvi — dodade Barni. — Palančani, ali nešto za tebe,
ako se ne varam.
Fejginu je to obaveštenje kanda pričinilo veliko zadovoljstvo. Popevši
se na jednu šamlicu, oprezno je prislonio oko na staklo i s tog skrovitog
mesta posmatrao gospodina Klejpola kako se svojski zalaže hladnom
govedinom iz činije i crnim pivom iz vrča, dok Šarloti, koja je krotko
sedela pored njega, tek s vremena na vreme udeljuje po koju mrvicu.
— Aha! — prošapta, okrenuvši se Barniju — dopada mi se ovaj đida.
Biće dobar za nas; već zna kako treba postupati sa ženama. Budi miran
kao miš, rode moj, i pusti me da čujem šta govore — pusti me da ih
čujem. — Ponovo je priljubio oko uza staklo i prislonivši uvo uz tanku
pregradu pažljivo je osluškivao, dok mu se na licu koje je podsećalo na
matorog đavola izražavalo lukavstvo i pohlepa.
— I tako sam rešio da postanem gospodin — reče gospodin Klejpol
ispruživši noge i nastavljajući razgovor čiji je početak Fejgin zadocnio da
čuje. — Neka idu do đavola ti prokleti mrtvački sanduci, Šarlota, odsad
ću da živim gospodskim životom; a ti, ako hoćeš, možeš postati gospođa.
— Ja bih na to veoma rado pristala, srce moje, — odgovori Šarlota —
ali ne može se svaki dan prazniti tuđe čekmedže i posle toga lako hvatati
magla.
— Ostavi čekmedže! — reče gospodin Klejpol. — Ima i toliko drugih
stvari pored čekmedžeta koje se mogu prazniti.
— Na šta misliš? — upita njegova drugarica.
— Na džepove, ženske torbice, kuće, poštanska kola, banke! — reče
gospodin Klejpol kome je piće sve više udaralo u glavu i činilo ga sve
smelijim.
— Ali ti nećeš moći sve to da postigneš, srce moje, — reče Šarlota.
— Potražiću neko društvo s kojim ću to moći da izvedem — odgovori
Noje. — Oni će na neki način već umeti da nas upotrebe. Eto, i ti sama
vrediš bar koliko pedeset drugih žena; nikad još nisam video tako
prepredeno i lukavo stvorenje kao što si ti kad ti pustim na volju.
— Gospode, kako je prijatno slušati te kad tako govoriš! — uzviknu
Šarlota spuštajući jedan poljubac na njegovo odvratno lice.
— Dosta, prestani s tim; nemoj da mi se umiljavaš kad sam ljut na tebe
— reče Noje dostojanstveno se oslobađajući njenog zagrljaja. — Želeo bih
da postanem harambaša neke razbojničke družine, pa da ih muštram po
miloj volji i da ih šaljem levo i desno, a oni i da ne znaju za mene. Na to
bih pristo ako bi se na tome moglo zaraditi; i kad bismo samo nekako došli
u vezu s kojim čovekom te vrste, mislim da bi za to vredelo dati onu
novčanicu od dvadeset funti što si je nabavila — utoliko pre što inače ne
znamo kako da je se otarasimo.
Učinivši tu izjavu, gospodin Klejpol zaviri u vrč s pivom s izrazom
duboke mudrosti na licu; zatim, pošto je dobro protresao njegovu sadžinu,
zaštitnički klimnu glavom Šarloti i povuče jedan gutljaj koji kao da ga je
veoma okrepio. Upravo se spremao da povuče i po drugi put, kad se vrata
naglo otvoriše te ga pojava nepoznatog čoveka prekide u ostvarenju te
namere.
Taj nepoznati bio je gospodin Fejgin. I izgledao je veoma ljubazan i
veoma se duboko poklonio kad je ušao i seo za najbliži sto poručujući
nešto za piće od Barnija koji se smeškao.
— Prijatno veče, gospodine, ali hladno za ovo doba godine — reče
Fejgin trljajući ruke. — Dolazite iz unutrašnjosti, koliko vidim, gospodine?
— Po čemu to zaključujete? — upita Noje Klejpol.
— Mi nemamo toliko prašine u Londonu — odgovori Fejgin upirući
prstom prvo u Nojeve cipele, zatim u cipele njegove saputnice, i najzad s
njih na dva zavežljaja.
— Elem ste vi neki bistar čovek — reče Noje. — Ha! ha! Slušaj ga
samo šta veli, Šarlota!
— He, u ovome gradu čovek mora da bude bistar, dragi prijatelju, —
odgovori Jevrejin spuštajući glas sve dok nije prešao u poverljiv šapat — i
to je cela istina.
Fejgin je ovu primedbu propratio time što se desnim kažiprstom
zvrcnuo po nosu — pokret koji je pokušao da ponovi i Noje iako ne s
potpunim uspehom, jer mu nos za tu svrhu nije bio dovoljno veliki.
Gospodin Fejgin je međutim to nastojanje izgleda protumačio kao potpuno
slaganje s njegovim mišljenjem, te je veoma prijateljski ponudio svoje
sabesednike rakijom koju je Barni upravo u tome trenutku doneo.
— Odlično piće — reče gospodin Klejpol oblizujući se.
— I skupo! — reče Fejgin. — Ko želi stalno da ga pije, taj mora
neprestano da prazni neko čekmedže, ili džep, ili žensku torbicu, ili kuću,
ili poštanska kola, ili banku.
Čim je gospodin Klejpol čuo taj izvod iz svojih sopstvenih razmatranja
on se skljokau stolicu i bled kao krpa blenuo je čas u Jevrejina čas u
Šarlotu s izrazom užasnog straha na licu.
— Mene ne treba da se bojite, dragi prijatelju, — reče Fejgin
privlačeći još bliže svoju stolicu. — Ha! ha! Sreća vaša što sam vas samo
ja čuo. Velika je sreća što sam to samo ja čuo.
— Nisam ga ja uzeo — promuca Noje koji više nije držao opružene
noge kao što to dolikuje gospodinu čoveku nego ih je podvukao i savio
koliko je god mogao pod stolicu — sve je to ona uradila; on je kod tebe,
Šarlota, ti to vrlo dobro znaš.
— Svejedno je kod koga je novac i ko ga je ukrao, dragi prijatelju! —
odgovori Fejgin, gledajući pri tom jastrebovim okom čas u devojku čas u
dva zavežljaja. — I ja sam čovek od toga zanata i zbog toga mi se i
dopadate.
— Od koga to zanata? — upita gospodin Klejpol koji je malo došao
sebi.
— Od onoga kojim se i vi bavite — odgovori Fejgin — a isto tako i
ostali ljudi u ovoj kući. Upali ste upravo tamo gde treba i sigurni ste kako
samo može biti. U celom gradu nećete naći sigurnijeg mesta no što su „Tri
hroma đavola“; to jest, ako tako ja hoću. A ja sam zavoleo vas i ovu
mladicu; dao sam vam dakle reč i sad možete biti mirni.
Posle toga uveravanja u duši Noja Klejpola je možda i zavladao mir,
ali s njegovim telom to svakako da nije bio slučaj; znojio se i vrpoljio i
zauzimao svakojake čudne položaje posmatrajući za to vreme svog novog
prijatelja sa strahom pomešanim s nepoverenjem.
— Reći ću vam još nešto — nastavi Fejgin, pošto je ohrabrio devojku
prijateljskim mahanjem glave i podigao joj duh s nekoliko poluglasno
izgovorenih reči. — Imam jednog prijatelja koji će nadam se moći da
ispuni vašu žarku želju i da vas uputi na pravi put. On će vam biti na ruci
da se odate onoj vrsti posla za koju smatrate da vam najbolje odgovara, a
da se istovremeno upoznate i sa svim ostalim granama našeg zanata.
— Vi to kao da govorite sasvim ozbiljno — odgovori Noje.
— Kakve bih koristi imao da drukčije postupam? — upita Fejgin
sležući ramenima. — Hajdemo napolje da progovorimo koju reč nasamo.
— Nema potrebe da izlazimo — reče Noje počinjući postepeno opet
da isteže noge. — Ona će za to vreme da odnese gore prtljag. Šarlota,
gledaj nekako da smestiš te stvari!
Po toj zapovesti, izdatoj veoma dostojanstveno, bi postupljeno bez i
najmanjeg pogovora, i Šarlota uprti oba zavežljaja kako je znala i umela i
ponese ih dok je Noje držao otvorena vrata i pratio je pogledom.
— Kako vam se čini, prilično dobro sluša? — upita ponovo sedajući
na svoje mesto glasom čuvara koji je ukrotio neku divlju zverku.
— Savršeno — odgovori Fejgin tapšući ga po ramenu. Vi ste sila
čovek, dragi prijatelju.
— Eh, da nisam, ne bih ni bio ovde — odgovori Noje. — Ali dok mi
ovako gubimo vreme, ona će se vratiti.
— Dakle, na čemu smo? — reče Fejgin. — Ako vam se moj prijatelj
dopadne, najbolje vam je da se s njim udružite.
— Ako mu posao ide dobro; eto na čemu smo! — odgovori Noje i
namignu jednim okom.
 — Ne može biti bolje — reče Fejgin — ima veliki broj saradnika i to
najbolje ljude u struci.
— Sve londonski majstori? — upita gospodin Klejpol.
— Među njima nema nijednog palančanina; i ne verujem da bi i vas
primio, čak i na moju preporuku, da trenutno nije ostao bez pomoćnika —
odgovori Fejgin.
— Hoće li biti potrebno da mu ja nešto platim? — upita Noje lupnuvši
se po džepu od čakšira.
— Bez toga nema ništa — odgovori Fejgin najodlučnijim glasom.
— Pa ipak, dvadeset funti — to je lepa para!
— Nije kad je u pitanju novčanica koje ne možete da se otarasite —
odgovori Fejgin. — Verujem da je već zabeležen i njen broj i dan izdanja i
da je banci izdat nalog da je ne isplaćuje. Eh, nema ona za njega neke
osobite vrednosti. Moraće da je pošalje u inostranstvo, ali ni tamo neće
moći za nju da dobije bogzna šta.
— Kad ću moći da ga vidim? — upita Noje bojažljivo.
— Sutra ujutru.
— Gde?
— Ovde.
— Hm! — reče Noje. — Kolika je plata?
— Gospodski život — stan i hrana, duvan i piće besplatno — polovina
od svega što vi zaradite i polovina od svega što mladica zaradi —
odgovori Fejgin.
Veliko je pitanje bi li Noje Klejpol, čija gramzivost nije imala granica,
pristao čak i na te sjajne uslove da je bio potpuno slobodan pri svome
odlučivanju. Ali mu je palo na um da njegov poznanik može, ako on
odbije, odmah da ga preda sudu (a događale su se i mnogo neverovatnije
stvari), te postepeno poče da popušta i najzad izjavi da prihvata ponudu.
— Međutim, vidite — dodade Noje — pošto će ona biti u stanju da
sama svrši najveći deo posla, ja bih voleo da uzmem nešto lakše.
— Tek koliko zabave radi? — predloži Fejgin.
— Eh, tako nešto! — odgovori Noje. — Šta mislite da bi mi najbolje
odgovaralo? Nešto pri čemu se čovek suviše ne napreže i što nije osobito
opasno, znate. Eto, nešto u tom smislu.
 — Čuh da ste pomenuli nešto o uhođenju drugih — reče Fejgin. —
Mome prijatelju je veoma potreban čovek koji bi se time bavio.
— Jeste, pomenuo sam, i ne bih se libio da s vremena na vreme i to
radim — odgovori gospodin Klejpol oklevajući — ali to se, kao što znate,
ne isplaćuje.
— To je tačno! — reče Jevrejin razmišljajući ili se praveći da
razmišlja. — Da, to se slabo isplaćuje.
— Pa šta ćemo onda? — upita Noje gledajući ga zabrinuto. — Ja bih
voleo nešto kao uhođenje, što nije nimalo opasno i pri čemu je čovek
siguran kao kod svoje kuće.
— Kako vam se čini oko starih gospođa? — upita Fejgin. — Lepa se
para može zaraditi s njihovim ručnim torbicama i zavežljajima, čovek im ih
istrgne iz ruku i zamakne za ugao.
— Ali one mnogo viču, a ponekad hoće i da grebu! — reče Noje vrteći
glavom. — Ne verujem da bi mi to odgovaralo. Zar nema nešto drugo?
— Čekajte! — reče Fejgin položivši ruku Noju na koleno. — Da
izvodite ,žapce’.
— Šta je to? — upita gospodin Klejpol.
— Žapci, dragi prijatelju, — reče Fejgin — jesu mala deca koje majke
šalju da nešto kupe u dućanu za šest penija ili za neki šiling, i stvar se
sastoji u tome da im čovek istrgne novac — deca ga uvek drže spremljen u
ruci — a onda da ih gurne u oluk i da se sasvim polako izgubi kao da se
ništa nije dogodilo, samo što je neko dete palo i udarilo se. Ha! ha! ha!
— Ha! ha! — smejao se grohotom i gospodin Klejpol izbacujući noge
uvis od silne razdraganosti. — To je ono što se traži!
— Naravno, — odgovori Fejgin — imaćete odlično polje rada u
Kemden-Taunu i Batl-Bridžu i u sličnim krajevima Londona gde se uvek
nađe poneko dete koje je majka poslala u kupovinu; i svakoga sata možete
da napravite koliko god hoćete žabaca. Ha! ha! ha!
Rekavši to gospodin Fejgin munu gospodina Klejpola u slabinu i
obojica prsnuše u dug i grohotan smeh.
— E, sad je sve u redu! — reče Noje pošto se smirio i Šarlota se
vratila. — U koliko sati sutra?
— Kako bi bilo u deset? — upita Fejgin dodajući, kad je gospodin
Klejpol klimnuo glavom u znak pristanka, — kako ću reći da se zove moj
dobri prijatelj?
— Gospodin Bolter — odgovori Noje koji se bio pripremio za takvu
priliku. — Gospodin Moriš Bolter. A ovo je gospođa Bolter.
— Sluga ponizan gospođe Bolter — reče Fejgin klanjajući se sa
smešno preteranom učtivošću. — Nadam se da ću je vrlo skoro bolje
upoznati.
— Čujem, Noje dragi! — odgovori gospođa Bolter pružajući ruku
Jevrejinu.
— Ona me zove Noje, onako iz milošte — reče gospodin Moriš Bolter,
pređašnji Klejpol, obraćajući se Fejginu. — Vi razumete?
— O, da, razumem — potpuno — odgovori Fejgin rekavši najzad
jednom istinu. — Laku noć! Laku noć!
Uz mnoge pozdrave i lepe želje gospodin Fejgin ode svojim putem.
Noje Klejpol, pošto je svoju dobru drugaricu upozorio na važnost onoga
što će joj reći, poče da joj razlaže pogodbu koju je zaključio, sa svom
potrebnom nadmenošću i s visine kako i priliči ne samo jednom
predstavniku jačega pola, nego i jednome gospodinu svesnom časti koja
mu je ukazana time što je naročito naimenovan da od nejake dece pravi
,,žapce“ u gradu Londonu i njegovoj bližoj okolini.
 GLAVA XLIII

U njoj se priča kako je Vrdalama Prepredenjaković zapao u škripac.

— I tako ste vi sami taj vaš prijatelj, je li? — upita gospodin Klejpol,
inače Bolter, kad je sutradan shodno njihovom dogovoru došao Fejginovoj
kući. — Sinoć sam tako nešto i ja namirisao!
— Svaki čovek je sebi prijatelj, rode moj, — odgovori Fejgin iskezivši
se dvosmisleno kako samo on ume. — Čovek nema boljeg prijatelja od
samog sebe.
— Sem ponekad — odgovori Moriš Bolter s izrazom čoveka koji
poznaje svet. — Ima ljudi, kao što znate, koji su svoji sopstveni
neprijatelji.
— Ne verujte u to, — reče Fejgin. — Kad je neko svoj sopstveni
neprijatelj, to je samo zbog toga što je sebi isuviše prijatelj, a ne što o
drugima vodi više računa nego o sebi. Ostavite se toga! To je protivno
prirodi.
— Ako i jeste, ne bi trebalo da je — odgovori gospodin Bolter.
— To je blizu pameti — reče Fejgin. — Neki čarobnjaci tvrde da je
broj tri čaroban broj, a neki kažu da je to broj sedam. U stvari, prijatelju,
nije tačno ni jedno ni drugo. Broj jedan je čaroban broj.
— Ha! ha! — uzviknu gospodin Bolter. — Živeo broj jedan!
— U jednoj maloj zadruzi kao što je naša, dragi moj, reče Fejgin koji
je osetio potrebu da jasnije izloži svoju misao — mi imamo jedan opšti
broj jedan; što znači da vi ne možete sebe da smatrate brojem jedan, a da
time u isti mah ne obuhvatite i mene i svu ostalu omladinu ovde.
— Oh, do đavola! — uzviknu gospodin Bolter.
— Vidite, — nastavi Fejgin praveći se da nije primetio taj uzvik — mi
smo toliko povezani jedni s drugima i naši su interesi toliko izukrštani da
drukčije i ne može da bude. Na primer, vama je cilj da čuvate broj jedan
— što znači samoga sebe.
— Svakako, — odgovori gospodin Bolter. — Tu ste potpuno u pravu.
— Dobro! Vi niste u stanju da čuvate samoga sebe, broj jedan, ako ne
čuvate i mene, koji sam isto tako broj jedan.
— Hoćete da kažete broj dva — reče gospodin Bolter koji je bio
štedro obdaren osobinom koja se naziva sebičnošću.
— Ne, neću! — odgovori Fejgin. — Ja sam za vas isto toliko važan
koliko ste i vi sami sebi važni.
— Ja vidim — prekide ga gospodin Bolter — da ste vi veoma krasan
čovek, i ja vas visoko cenim; ali ipak ne nalazim da smo toliko povezani
kako bi to izišlo iz vašeg izlaganja.
— Razmislite samo, — reče Fejgin sležući ramenima i ispruživši ruke
— razmislite samo. Vi ste učinili jednu sitnu stvarčicu zbog koje ste mi se
veoma dopali, ali zbog koje bi vam se u isto vreme mogla staviti oko vrata
takva kravata koja se veoma lako vezuje a veoma teško odreši — prosto
rečeno, konopac!
Gospodin Bolter prinese ruku vratnoj marami kao da ga žulji i više
glasom nego rečima promrmlja da potpuno shvata.
— Vešala — nastavi Fejgin — vešala su, dragi moj prijatelju, vrlo
neprijatan putokaz iza kojeg odmah nastaje jedna oštra okuka koja je na
carskom drumu naglo presekla put mnogome hrabrom putniku. Prema tome
da na svome životnom putu obilazite taj putokaz i da se držite na
odstojanju od njega, jeste vaš broj jedan.
— Razume se da je tako — odgovori gospodin Bolter.
— A zbog čega mi sve to govorite?
— Samo da vam jasno pokažem na šta mislim — reče Jevrejin
podižući obrve. — Da biste to postigli, oslonite se na mene. A ja ću se u
obavljanju svojih sitnih poslova oslanjati na vas. Ono prvo je vaš broj
jedan, ovo drugo je moj broj jedan. Ukoliko više cenite vaš broj jedan, ovo
drugo je moj broj jedan. Ukoliko više cenite vaš broj jedan, utoliko ćete
više računa voditi o mome broju jedan; tako najzad izlazimo na ono što
sam vam u početku rekao — da nas poštovanje prema broju jedan drži sve
na okupu i da tako mora i biti ako nećemo svi zajedno da propadnemo.
— To je tačno — odgovori gospodin Bolter zamišljeno. — Ih, što ste
vi neki stari prepredeni lisac!
Gospodin Fejgin je sa zadovoljstvom ustanovio da to odavanje
priznanja njegovim sposobnostima nije prosto laskanje, nego da je ovaj
novajlija istinski zapanjen njegovom veštinom i prepredenošću, što je bilo
od najvećeg značaja da se pokaže na samom početku njihovog poznanstva.
Da bi pojačao taj toliko željeni i korisni utisak, nastavio je da ga upoznaje,
ulazeći u izvesne pojedinosti, s veličinom i zamahom svojih poduhvata. Pri
tome je preplitao istinu i izmišljotine kako je hteo, i sve je to s toliko
umešnosti povezivao da je poštovanje gospodina Boltera prema njemu
naočigled raslo, i u isti mah bilo pomešano i izvesnom količinom korisnoga
straha, koji je isto tako bilo veoma poželjno probuditi.
— I to uzajamno poverenje koje imamo jedan prema drugome jeste ono
što me teši u teškim trenucima — reče Fejgin. — Juče izjutra sam izgubio
svoju desnu ruku.
— Nije valjda umro? — uzviknu gospodin Bolter.
— Nije, nije — odgovori Fejgin — nije baš tolika nesreća. Živ je.
— Šta, da ga nije ...
— Tražila policija — upade mu u reč Fejgin. — Da, tražila ga je
policija.
— Je li neki osobito težak slučaj? — upita gospodin Bolter.
— Nije — odgovori Fejgin — nije osobito težak. Optužen je zbog
pokušaja krađe, i kod njega su našli jednu srebrnu burmuticu — njegovu
rođenu, dragi moj, njegovu rođenu, jer i on vrlo rado smrče burmut.
Zadržali su ga u istražnom zatvoru sve do danas, jer su mislili da će
pronaći sopstvenika. Ah! Taj mi je vredeo pedeset burmutica i ja bih rado
platio toliko da mi ga ponovo vrate. Trebalo je da ste poznavali Vrdalamu,
dragi moj; trebalo je da ste poznavali Vrdalamu.
— Eh, pa ja ću ga nadam se upoznati; zar ne? — upita gospodin Bolter.
— Sumnjam — odgovori Fejgin i uzdahnu. — Ako ne pribave neke
nove dokaze, biće osuđen samo zbog besposličenja i vratiće nam se kroz
nedelju ili tako nešto; ali ako se dokaže delo, u tom slučaju će otići u
banju. Znaju oni kakva je on vidra; daće mu sigurno doživotnu penziju.
Napraviće oni od Vrdalame najmanje doživotnog penzionera.
— Šta vi podrazumevate pod banjom i pod doživotnom penzijom? —
upita gospodin Bolter. — Zašto se na taj način izražavate; zašto mi ne
govorite tako da mogu da vas razumem?
Fejgin je upravo bio zaustio da mu prevede te tajanstvene izraze na
običan jezik, zahvaljujući kome objašnjenju bi gospodin Bolter došao do
saznanja da te reči kad se spoje znače isto što i „doživotna robija s
progonstvom,“ — kad njihov razgovor prekide gospar-Bejts koji uđe držeći
ruke u džepovima od čakšira, dok mu je na izduženom licu titrao
polušaljiv i u isti mah polutužan osmejak.
— Propala stvar, Fejgine, — reče Čarli, pošto su on i novi ortak
predstavljeni jedan drugome.
— Šta hoćete time da kažeš?
— Pronašli su gospodina čija je burmutica; i došla su još dva-tri
svedoka koji su ga poznali; i Vrdalama je uveden u spisak za put preko
mora — odgovori gospar-Bejts. — Moraš da mi nabaviš crno odelo,
Fejgine, i crnu traku oko šešira da ga posetim u zatvoru pre no što se
ukrca. Ko bi pomislio da će Džek Dokinz — sjajni Džek — Vrdalama —
Vrdalama Prepredenjaković — da ode u progonstvo zbog jedne tričave
burmutice od dva i po penija! Nikad ne bih verovao da će se toliko
poniziti i poći na takav put bez zlatnoga sata s lancem i ostalim
drangulijama. Oh, zašto nije do kože opelješio nekoga bogatog starca, i
onda pošao na put kao gospodin, a ne kao najobičniji džeparoš, bez imalo
časti i slave!
Pošto je održao taj posmrtni govor svome zlosrećnom prijatelju,
gospar-Bejts se sruči na najbližu stolicu pogružena i tužna lica.
— Šta pričaš tu da će otići bez slave i časti! — obrecnu se Fejgin,
bacajući ljutiti pogled na svoga pitomca. — Zar nije uvek bio bolji od svih
vas! Ko bi od vas mogao i da pomisli da se meri s njim? Reci?
— Niko, — odgovori gospar-Bejts glasom potamnelim od žalosti —
niko.
— Pa zašto onda zanovetaš? — upita Fejgin srdito. — Zbog čega
naričeš?
— Zato što neće izići u novinama! — reče Čarli koji je obrvan žalošću
za izgubljenim drugom pao u jarost i počeo da ide uz nos svome
poštovanja dostojnom zaštitniku. — Zato što neće da se proslavi na sudu;
zato što niko neće ni izbliza saznati šta je on i ko je on bio. Kakvo će mu
mesto pripasti u Policijskom glasniku? Možda u njega uopšte neće ni ući.
Oh, bože, bože, kako je to strašan udarac!
— Ha! ha! — uzviknu Fejgin ispruživši desnu ruku i obraćajući se
gospodinu Bolteru uz prigušen kikot koji ga je sveg protresao. — Pogledaj
koliko su oni ponosni na svoj poziv. Zar to nije divno?
Gospodin klimnu glavom potvrđujući; a Fejgin, pošto je nekoliko
trenutaka s očiglednim zadovoljstvom posmatrao žalost Čarlija Bejtsa,
pristupi tome mladom džentlmenu i potapša ga po ramenu.
— Ništa ne brini, Čarli, — reče Fejgin umirujući ga — izići će to na
videlo, sigurno će izići na videlo. Svi će saznati kakva je on vidra bio; on
će to i sam da im pokaže, neće on da osramoti svoje nekadašnje drugove i
učitelje. I pomisli samo kako je mlad! To je tek slava, Čarli, biti u
njegovim godinama osuđen na doživotnu robiju!
— Da je slava, jeste! — reče Čarli malo utešen.
— Imaće tamo sve što mu treba — nastavi Jevrejin. — Živeće iza
rešetke, Čarli, kao gospodin. Kao pravi gospodin! Svakog dana će dobijati
pivo i novaca za džeparac s kojim može da igra krajcarice, ako ne bude u
stanju da ga potroši.
— Ta nije mogućno? — uzviknu Čarli Bejts.
— I još te kako, — odgovori Fejgin — i naći ćemo mu, Čarli, nekoga
glavonju advokata koji će da ga brani — nekoga s ovolikom jezičinom; a i
on sam može da održi govor u svoje ime, ako bude hteo; i sve ćemo to mi
da čitamo u novinama. ,Vrdalama Prepredenjaković — sudska dvorana se
prolama od smeha — sudije se hvataju za stomak’ — šta veliš, Čarli, a?
— Ha! ha! — nasmeja se gospar-Bejts. — Što će to biti smejurija, je 1’
da, Fejgine? Što će Vrdalama da ih okreće, šta misliš?
— Nego šta će! — uzviknu Fejgin. — Hoće, jakako!
— Dabome, neće taj da propusti priliku koja mu se pruža — dodade
Čarli trljajući ruke.
— Čini mi se kao da sad gledam — uzviknu Jevrejin posmatrajući
svoga učenika.
— I meni isto tako — povika Čarli Bejts. — Ha! ha! ha! I meni se isto
tako čini. Kao da mi je pred očima, Fejgine, duše mi moje. Što će to da
bude cirkus! Sve one glavonje s vlasuljama se prave važne i kočopere se,
a moj Džek Dokinz im se obraća tako slobodno i nemarno kao da je rođeni
sin predsednika suda i da im drži zdravicu posle ručka... Ha! ha! ha!
Zaista, gospodin Fejgin je u tolikoj meri oraspoložio svoga mladog
prijatelja i razigrao njegovu nastranu naklonost i maštu, da je gospar-Bejts,
koji je u prvi mah bio sklon da uhapšenog Vrdalamu smatra žrtvom
nemilosrdne sudbine, sad gledao u njemu glavnog junaka jednog
izvanredno neobičnog i veselog prizora, i goreo je od nestrpljenja da što
pre dođe trenutak kad će njegovome vernom drugu da se ukaže tako
povoljna prilika da razvije i pokaže sve svoje sposobnosti.
— Moraćemo na neki način da saznamo šta kod njega danas ima novo
— reče Fejgin. — Čekaj da promislim.
— Kako bi bilo da ja odem? — upita Čarli.
— Nipošto — odgovori Fejgin. — Jesi li ti lud, ili šta, kad misliš da
ideš upravo tamo gde... Ne, Čarli, ne. Dosta mi je što sam i njega izgubio.
— Ne misliš, valjda, ti sam da ideš? — reče Čarli gledajući ga
podsmešljivo ispod oka.
— To ne bi ničemu vodilo — odgovori Fejgin odmahujući glavom.
— A zašto onda ne bi poslao ovoga novajliju? — upita gospar-Bejts
stavljajući ruku Noju na rame. — Njega niko ne poznaje.
— Pa, ako on nema ništa protiv — odgovori Fejgin.
— Protiv! — upade mu u reč Čarli. — Šta on može da ima protiv?
— Zaista ništa, mili moj, — reče Fejgin okrenuvši se gospodinu
Bolteru — zaista ništa.
— O, znate, što se toga tiče — reče Noje uzmičući vratima i
odmahujući glavom s izrazom uznemirenosti na licu. — Ne, ne..., nikako.
To nije moja struka, nije.
— Koja je to njegova struka, Fejgine? — upita gospar-Bejts, mereći s
najvećim prezrenjem dugačkoga Noja od glave do pete. — Da uhvati
maglu kad stvar pođe rđavo, a kad sve ide glatko da sedi kod kuće i kusa;
je li to njegova struka?
— Gledaj ti svoja posla — odseče gospodin Bolter — i nemoj da
budeš bezobrazan prema starijima, žutokljunče, jer ćeš inače zlo da se
provedeš.
Na tu strašnu pretnju gospar-Bejts pršte u tako bučan smeh da je
proteklo dosta vremena pre no što je Fejginu pošlo za rukom da uzme reč i
da objasni gospodinu Bolteru kako se odlaskom u sud ne izlaže nikakvoj
opasnosti; kako je vrlo verovatno s obzirom na to što u prestonicu za njim
još nije upućena nikakva poternica, da niko i ne sumnja da je on u
Londonu potražio pribežišta; i kako će u sudu, ako se dobro preruši, biti
isto tako siguran kao i ma gde u ovome gradu, pošto je sud poslednje od
svih mesta za koje bi se posumnjalo da je dobrovoljno u njega došao.
Delimično ubeđen tim razlozima, ali još u mnogo većoj meri nateran
strahom koji mu je ulivao Fejgin, gospodin Bolter najzad pristade, iako
veoma nerado, da se prihvati toga posla. Postupajući po Fejginovim
uputstvima, odmah je skinuo svoje odelo i obukao taljigašku bluzu,
somotske čakšire i kožne dokolenice, sve stvari koje je Jevrejin imao uvek
pri ruci. Snabdeven je isto tako filcanim šeširom za koji su bile zadenute
trošarinske priznanice u dovoljnom broju, kao i kočijaškim bičem. Tako
opremljen imao je da se uvuče u sudnicu gde će da izgleda kao neki
seoski taljigaš koji je sa pijace u Kovent Gardenu zabasao u sud iz
radoznalosti; i pošto je bio nezgrapan, neotesan i mršav kako se samo
poželeti može, gospodin Fejgin nije nimalo sumnjao da će on svoju ulogu
savršeno odigrati.
Kad je s tim pripremama bilo završeno, dati su mu svi potrebni podaci
po kojima će da raspozna Vrdalamu Prepredenjakovića, a gospar-Bejts ga
je sproveo kroz polumračne i krivudave uličice skoro do same sudnice u
Bau-stritu. Pošto mu je tačno opisao gde je sud, i to propratio obilnim
uputstvima o tome kako treba da prođe pravo kroz hodnik i kad uđe u
dvorište da udari desnim stepeništem i da skine šešir kad stupi u sudnicu,
Čarli Bejts mu reče da dalje nastavi sam i da pohita, a on mu obeća da će
ga sačekati na istom mestu gde su se rastali.
Noje Klejpol ili Moriš Bolter, kako god je čitaocu po volji, u svemu je
postupio po uputstvima koja je dobio i koja su se, budući da je gospar-
Bejts bio u tančine upoznat s ustanovom u pitanju — pokazala tako tačnim
da je stigao na mesto gde se deli pravda ne postavivši nikome nijedno
pitanje i ne naišavši na putu ni na kakvu prepreku. Našao se u gužvi, usred
gomile sveta, uglavnom žena, koja se tiskala u nekoj prljavoj, zagušljivoj
prostoriji, u čijem je dnu bilo ograđeno uzvišenje, s pregradom za svedoke
u sredini i sudijskim stolom na desnoj strani. Ovo poslednje navedeno
mesto, koje budi strahopoštovanje, bilo je zaklonjeno posebnom
pregradom koja je skrivala Sud od pogleda proste svetine i ostavljala
običnog čoveka da zamišlja (ako može) njeno veličanstvo Pravdu u njenom
punom dostojanstvu.
U tome trenutku na optuženičkoj klupi su bile samo dve žene koje su
mahanjem glave otpozdravljale svojim udivljenim prijateljicama, dok je
pisar čitao neke izjave svedoka dvojici policajaca i jednom čoveku u
prostom odelu koji se naginjao preko stola. Tamničar je stajao oslonjen o
ogradu pored optuženičke klupe i nemarno se lupkao po nosu jednim
velikim ključem, prekidajući taj posao jedino u trenucima kad je trebalo
suzbiti preterani žagor među besposlenim slušaocima, u kome bi im
slučaju naređivao da se smire, ili bi strogo pogledao neku ženu i izbrecnuo
se na nju: — Nosite to dete napolje — kad bi dostojanstvo suda bilo
narušeno cviljenjem nekog slabačkog detenceta čiji je glas majka
pokušavala da uguši svojim šalom. Prostorija je odisala teškim i
nezdravim zadahom; zidovi su bili masni i zaprljani a tavanica sva crna.
Na kaminu je bilo neko staro počađalo poprsje, a iznad optuženičke klupe
visilo je prašljivo zvono — jedina stvar koja je tu izgleda bila kako treba;
jer su porok, ili beda, ili jedno i drugo, utisnuli svoj žig i na sva živa bića u
sudnici, žig koji jedva ako je bio nešto manje jeziv od debelog, masnog
sloja koji je obavijao sve mrtve predmete u njoj.
Noje se radoznalo osvrtao levo i desno tražeći pogledom Vrdalamu; ali
i pored toga što je tu bilo nekoliko žena, koje bi po svemu mogle biti mati
ili sestra toj uglednoj ličnosti, i više nego jedan čovek koji bi mu po
velikoj sličnosti mogao biti otac, na licu mesta ipak nije bilo nikoga ko bi
odgovarao opisu gospodina Dokinza. Počekao je u stanju velike
neodlučnosti i neizvesnosti dok one dve žene, pošto su osuđene, nisu izišle
šepureći se; a zatim je živahnuo čim se pojavio novi optuženi za kojeg je
odmah pomislio da ne može biti niko drugi do osoba radi koje je i načinio
ovu posetu.
To je zaista bio gospodin Dokinz koji se, vukući noge, ušao u sudnicu
posuvraćenih rukava na svome dugačkom kaputu kao i obično, s levom
rukom u džepu i šeširom u desnoj ruci. Za njim je išao tamničar i gegao se
na način koji se ne može opisati. Pošto je zauzeo mesto na optuženičkoj
klupi, gospodin Dokinz upita jasnim i razgovetnim glasom zbog čega je on
doveden u taj sramni položaj u kome se sad nalazi.
— Jezik za zube, čuješ? — reče tamničar.
— Jesam li ja Englez, ili nisam? — odgovori Vrdalama. — Gde su
moja prava slobodnog građanina?
— Vrlo brzo ćeš ti doći do svojih prava — odbrusi mu tamničar — i
dobićeš još i bibera s njima.
— Videćemo mi šta će da kaže ministar unutrašnjih dela na ovo nasilje
koje se vrši nad mojom ličnošću — odgovori gospodin Dokinz. — Lepo!
Hoćemo li da pređemo na posao? Ja bih bio veoma zahvalan gospodi
sudijama da rasprave što pre ovu moju malenkost, a ne da me zadržavaju
ovde i da čitaju novine, pošto imam ugovoren sastanak s izvesnim
gospodinom u gradu, i kako sam čovek od reči i veoma tačan i uredan u
poslovnim stvarima, on će da ode ako ja tamo ne budem u određeno
vreme, i onda će možda oni koji su me zadržali imati da odgovaraju za
naknadu štete. O, dabome, i još kako!
Pošto je to izjavio, Vrdalama, hoteći da pokaže kako će se naknadno
žaliti na postupak kome je izložen, zamoli tamničara da mu saopšti „imena
one dve fascikule za pisaćim stolom,“ što je izazvalo toliku veselost kod
gledalaca da su se smejali skoro isto onako od srca kako bi se smejao i
sam gospar-Bejts da je čuo tu molbu.
— Mir, tamo! — viknu tamničar.
— Šta je to? — upita jedan od sudija.

— Jedan slučaj krađe, vaše gospodstvo.

— Je li taj dečak već odgovarao pred sudom?
— Trebalo je da odgovara mnogo puta — odgovori tamničar. —
Prošao je taj dosad sito i rešeto. Poznajem ja njega kao zlu paru, vaše
gospodstvo.
— Tako, dakle, poznajete me kao zlu paru? — uzviknu Vrdalama
podvlačeći tu izjavu. — Vrlo dobro. To je u svakom slučaju uvreda časti.
 Svet na ovo opet poče da se smeje, a tamničar ponovo viknu: — Mir,
tamo!
— Lepo, a gde su svedoci? — upita pisar.
— Tako je, imate pravo! — dodađe Vrdalama. — Gde su svedoci? Bio
bih rad da ih vidim.
Ta želja mu bi odmah ispunjena, jer se pred sudom , pojavi jedan
policajac koji je video optuženog kad je u gužvi zavukao ruku u džep
nekom nepoznatom gospodinu i izvukao odande džepnu maramu koju je,
budući veoma stara, polako vratio natrag pošto se prethodno u nju
useknuo. Iz toga razloga je uhapsio Vrdalamu čim mu je bio nadomak, i
kod rečenog Vrdalame je, kad je nad njim izvršen pretres, nađena srebrna
burmutica na čijem je poklopcu bilo urezano ime njenog sopstvenika. Taj
gospodin je pronađen zahvaljujući oglasu u Sudskom vesniku, i on se pred
sudom zakleo da je burmutica njegova i da je opazio kako mu je nestala na
dan pre toga, u trenutku kad se izvukao iz gungule o kojoj je reč. U onoj
gužvi je isto tako opazio i izvesnog mladog gospodina kome je bilo
neobično stalo da se što pre izgubi iz njegove blizine, i izjavio je da je taj
mlađi gospodin upravo optuženi koji stoji pred njim.
— Imaš li da postaviš kakvo pitanje ovome svedoku mladiću? — upita
sudija.
— Za mene predstavlja poniženje da ma šta s njim razgovaram —
odgovori Vrdalama.
— Imaš li da navedeš što u svoju odbranu?
— Čuješ li kako te njegovo gospodstvo pita imaš li što da navedeš u
svoju odbranu? — upita ga tamničar, munuvši laktom Vrdalamu koji je
ćutao kao zaliven.
— Oprostite, molim — reče Vrdalama bacivši na njega jedan rasejan
pogled. — Jeste li meni nešto kazali, čoveče?
— Nikad još u svome životu nisam video ovakvu protuvu, vaše
gospodstvo, — reče tamničar iskezivši se. — Imaš li nameru da što god
gukneš, žutokljunče?
— Nemam — odgovori Vrdalama — ne ovde, jer nije ovo pravo mesto
gde se deli pravda; sem toga moj advokat upravo danas doručkuje kod
potpredsednika Donjeg doma; ali ću ja na drugom jednom mestu imati šta
da kažem, a i on isto tako zajedno s našim mnogobrojnim i uglednim
prijateljima. Proklinjaće gospoda sudije, čas kad su se rodili i zažaliće što
ih rođene sluge jutros nisu obesile o kuku na kojoj se ostavljaju šeširi
nego su ih pustili da dođu i da meni sude. Ja ću ...
— Tako! Krivica je utvrđena! — preseče ga pisar. — Vodite ga.
— Napred! — reče tamničar.
— Oh, ah! Evo idem — odgovori Vrdalama, čisteći šešir dlanom od
ruke. — E, (reče obraćajući se sudijama) ništa vam sad ne pomaže što ste
se uplašili. Neću prema vama imati milosti ni za ovolicno. Platićete vi
meni to, tičice moje lepe. Ni za šta na svetu ne bih pristao da budem u
vašoj koži! Sad i na kolenima da me molite, ne bih iz vaših ruku primio
slobodu. Hajde, vodite me u zatvor. Vodite me!
Pošto je izgovorio te poslednje reči, Vrdalama dopusti da ga tamničar
uhvati za jaku i izvede napolje iz sudnice. Sve dok nije stigao u dvorište
pretio je kako će da pokrene svoje pitanje pred Parlamentom, a onda se
zakikotao i samozadovoljno nasmejao u brk tamničaru.
Uverivši se svojim rođenim očima da je strpan i zaključan u jednu
malu ćeliju, Noje se vrati što je brže mogao na mesto gde se rastao s
gospar-Bejtsom. Pošto je tu počekao neko vreme, pristupio mu je
pomenuti mladi gospodin koji se mudro nije pokazivao sve dok se
pažljivim posmatranjem sa jednog skrovitog mesta nije uverio da njegovog
novog prijatelja ne prati nikakva nezgodna ličnost. Zajedno su pohitali kući
da gospodinu Fejginu odnesu radosnu vest kako se Vrdalama u punoj meri
pokazao dostojnim vaspitanja koje je dobio i sebi istovremeno obezbedio
ugled i slavu.
 GLAVA XLIV

Dolazi vreme da Nensi iskupi reč koju je dala gospođici Mejli — ali u
tome ne uspeva.

Ma koliko da je bila vična svakojakim lukavstvima i pretvaranju,

Nensi nije mogla potpuno da sakrije svoj duševni nemir, posledicu svesti o
koraku koji je preduzela. Sećala. se kako su joj i podmukli Jevrejin i
surovi Sajks poveravali svoje planove koje su krili od svih ostalih, čvrsto
ubeđeni da je pouzdana i da je njena sigurnost izvan svake sumnje. Ma
koliko da su ti planovi bili sramni a njihovi tvorci gnusni i ma koliko da je
ona bila ogorčena na Fejgina koji ju je, korak po korak, gurao sve dublje i
dublje u ponor zločina i bede iz kojeg više nema spasa, ona je još, čak i
prema njemu, osećala ponekad izvesnu bolećivost i nije htela da mu
svojom rukom namakne omču na vrat koju je on tako dugo uspevao da
izbegne — kazna koju je inače potpuno zaslužio i koja će ga na kraju
krajeva i stići.
To su međutim bile samo prolazne i nestalne misli i želje jednog
stvorenja nemoćnog da potpuno prekine sa svojim starim društvom, ali
koje je pri svem tom bilo u stanju da istraje u svojoj odluci i da bez
kolebanja sprovede u delo ono što je naumila. Njeno strahovanje za Sajksa
bilo je najjači razlog koji ju je mogao nagnati da se trgne dok je još bilo
vremena za to; ali ona je dobila obećanje da će njena tajna biti strogo
čuvana; nije ukazala ni na najmanji trag po kome bi ga mogli pronaći; radi
njegove sigurnosti odbila je čak da primi i utočište koje bi je spasio bede i
poroka u koje je zapala — i šta je mogla više od toga! Donela je odluku i
ostaće pri njoj.
I pored toga što su se sve njene duševne borbe završavale tim
zaključkom, one šu je mučile i iscrpljivale, a isto tako ostavljale i traga na
njenom licu. Već u toku nekoliko prvih dana je ubledela i omršavila. Na
mahove ne bi obraćala nimalo pažnje na ono što se zbiva oko nje, ili ne bi
uzimala nikakvog učešća u razgovorima u kojima se nekad najviše čuo
njen glas. Drugi put bi se smejala bez razloga i bivala razdragana i bučna
kad tome nema mesta. Ili bi — često odmah zatim — sedela ćuteći i
neraspoložena, bludeći mislima i s glavom među rukama, a usiljavanje da
se otrgne od njih odavalo je jasnije nego svi ti znaci potištenost u kojoj je
bila i pokazivalo da su joj misli na sasvim drugoj strani i da nemaju
nikakve veze s razgovorom koji vodi njeno društvo.
Bila je nedelja uveče i časovnik na obližnjoj crkvi je otkucavao sate.
Sajks i Jevrejin su razgovarali, ali zastadoše da oslušnu. Devojka podiže
glavu s niskog sedišta na kome se bila skupila i oslušnu isto tako.
Jedanaest.
— Još sat do ponoći — reče Sajks podižući zavesu da pogleda napolje
i vraćajući se na svoje mesto. — I mrkli je mrak. Noć kao poručena za naš
posao.
— Ah! — odgovori Fejgin. — Kakva šteta, dragi Bile, što u ovome
trenutku nemamo ništa pripremljeno.
— Jednom u životu imaš i ti pravo — odgovori Sajks osorno. — Šteta,
utoliko pre što sam danas i ja raspoložen.
Fejgin uzdahnu i tužno zavrte glavom.
— Moraćemo da nadoknadimo vreme čim stvari pođu nabolje. To je
sve što znam — reče Sajks.
— Tako te volim, sokole moj, — odgovori Jevrejin usudivši se da ga
potapše po ramenu. — Milo mi je kad tako govoriš.
— Milo ti je, dabome! — uzviknu Sajks. — Neka ti i bude.
— Ha! ha! ha! — nasmeja se Fejgin, kao da ga je čak i taj ustupak
razveselio. — Večeras ličiš na sebe, Bile! Sasvim ličiš na sebe!
— Ne osećam da ličim na sebe kad mi tu tvoju mršavu i matoru
kandžu držiš na ramenu, nego skidaj je što pre — reče Sajks zbacivši sa
sebe Jevrejinovu ruku.
— Šta, udara ti na živce, Bile, — čini ti se da te je policija ščepala za
jaku, je li? — reče Fejgin rešen da se ne pokaže nimalo uvređenim.
— Čini mi se da me je đavo ščepao za jaku — odgovori Sajks. — Na
svetu još nije bilo čoveka s takvom njuškom, sem tvog oca možda kome je
oganj u paklu verovatno već dobro osmudio broćastu bradicu, ukoliko ti
otac nije sam đavo, što me nimalo ne bi čudilo i da jeste.
Fejgin ne odgovori ništa na to laskanje, nego samo povuče Sajksa za
rukav upirući prstom na Nensi koja je iskoristila tu zadevicu da stavi šešir
na glavu i upravo se bila uputila vratima.
— Ehej! — povika Sajks. — Nensi! Kuda je cura naumila u ovo doba
noći?
— Neću daleko.
 — Kakav je to odgovor? — odseče Sajks. — Kuda si pošla?
— Ni sama ne znam — odgovori devojka.
— Ali ja znam — reče Sajks, više iz inata nego što bi stvarno imao
nešto protiv toga da devojka iziđe kud joj je volja. — Nikud nećeš da
ideš. Sedi.
— Nije mi dobro. To sam ti već ranije kazala — odgovori devojka. —
Htela bih da se nadišem vazduha.
— Stani na prozor — odgovori joj Sajks.
— To mi nije dovoljno — reče devojka. — Osećam potrebu da iziđem
na ulicu.
— E vala nećeš — odgovori Sajks. Rekavši to, ustao je, zaključao
vrata, izvadio ključ i smaknuvši joj šešir s glave bacio ga je na vrh jednoga
starog ormara. — Tako — reče razbojnik. — A sad sedi mirno tu gde si,
razumeš?
— Neće mene šešir sprečiti da odem, samo ako hoću — reče devojka
prebledevši. — Šta ti misliš, Bile? Znaš li šta radiš?
— Da li znam šta radim... Oho! — uzviknu Sajks okrenuvši se
Fejginu. — Ona nije pri sebi, znaš, inače se ne bi usudila da sa mnom tako
razgovara.
— Naterašeć me da napravim neku nesreću — promuca devojka
pritiskujući grudi rukama, kao da hoće na taj način da uguši gnev koji je
obuzima. — Pusti me da idem, ovoga časa.
— Neću! — reče Sajks.
— Reci mu da me pusti, Fejgine. Bolje će biti. Bolje će biti za njega.
Čuješ li me šta ti kažem? — vikala je Nensi udarajući nogom o pod.
— Slušaj ti! — nastavi Sajks okrećući se u stolici prema njoj. —
Dosta! I ako samo još jednu pisneš, napujdaću psa na tebe, a kad te on
stegne za gušu, onda ćeš znati zašto vrištiš. Šta ti je naspelo, ženturino
prokleta! Koji ti je đavo?
— Pusti me da idem — reče devojka najozbiljnijim glasom; a zatim,
sednuvši na pod ispred vrata, reče: — Pusti me da idem, Bile; nisi svestan
šta činiš. Nisi, veruj mi. Samo na jedan sat... hajde..., pusti me!
— Neka me đavo odnese! — uzviknu Sajks zgrabivši je grubo za
mišicu — ako ova devojka nije sasvim pomahnitala. Diži se.
— Neću se maći odavde dok me ne pustiš, neću se maći dok me ne
pustiš; neću..., neću... vrištala je devojka. Sajks je gledaše jedan trenutak
vrebajući priliku, a onda je iznenada zgrabi za obe ruke i odvuče je u
susednu sobu, iako se otimala i borila s njim. Tu je seo na neku klupu a
nju je bacio na stolicu držeći je silom u tome položaju. Ona se čas otimala
a čas preklinjala da je pusti sve dok nije izbilo dvanaest, a onda, zamorena
i iscrpena, odustade od dalje borbe. Pošto joj je uz mnogobrojne psovke
zapretio da se glavom ne šali i da više te večeri ne pokušava da iziđe iz
kuće, Sajks je ostavio da se povrati i smiri, a zatim se vrati Fejginu.
— Uh! — huknu razbojnik brišući znoj s lica. — Da čudne devojke!
— Imaš potpuno pravo, Bile, — odgovori Fejgin zamišljeno. — Imaš
potpuno pravo.
— Zašto joj se uvrtelo u glavu da večeras izlazi, šta misliš? — upita
Sajks. — Reci, ti to moraš znati bolje od nmene. Šta to treba da znači?
— Inat, ženski inat, mislim, rode moj.
— To je, i ništa drugo — progunđa Sajks. — Mislio sam da sam je
ukrotio, ali eto gora je no što je ikad bila.
— Gora je — reče Fejgin zamišljeno. — Nikad je nisam video da se
tako razgoropadi zbog takve jedne sitnice.
— Ni ja — reče Sajks. — A možda je i ona navukla ovu groznicu, pa
još ne može da izbije..., šta veliš?
— Vrlo verovatno.
— Ako joj se to ponovi, pustiću joj malo krv da ne mučim lekara —
reče Sajks.
Fejgin klimnu glavom pokazujući time da potpuno odobrava takav
način lečenja.
— Dok sam ležao kao proštac, ona me je bez prestanka čuvala i danju
i noću; a tebe nije bilo nigde ni od korova, lisico matora, — reče Sajks. —
Za sve to vreme isto tako nismo imali ni prebijene pare, i ona se zbog toga
kidala i grizla; i pošto je ovde ostala tako dugo zatvorena, nije ni čudo ako
joj je dosadilo ..., šta misliš?
— Sigurno je to, dragi moj, — odgovori Jevrejin šapatom. — Pst!
Dok je on to govorio, devojka se vrati i zauze svoje ranije mesto. Oči
su joj bile naduvene od plača i crvene; njihala se levo-desno, zabacivala
glavu, a ubrzo zatim pršte u smeh.
— Pazi sad, naludo kiša naludo suša! — uzviknu Sajks gledajući s
krajnjim iznenađenjem svoju drugaricu.
Fejgin mu glavom dade znak da na to ne obraća pažnju, i devojka posle
nekoliko minuta zauze svoje uobičajeno držanje. Pošto je Sajksu došanuo
da više nema nikakve bojazni da će je napad ponovo uhvatiti, Fejgin uze
šešir i požele mu laku noć. Kad je stigao do vrata, zastao je, obazreo se po
sobi i upitao hoće li neko da mu osvetli put dok siđe niz mračne stepenice.
— Prisvetli mu — reče Sajks koji je punio lulu. — Šteta bi bilo da
sam sebi skrha vrat i tako besposlenu svetinu liši zadovoljstva da uživa u
njegovom vešanju. Prisvetli mu.
Nensi pođe za starcem sa svećom u ruci. Kad su stigli u hodnik, on
stavi prst na usta i približivši se devojci upita šapatom:
— Šta ti je, Nensi, čedo moje?
— Na šta to misliš? — odgovori devojka isto tako šapatom.
— Šta je razlog svemu tome? — upita Fejgin. — Ako je on — nastavi
Jevrejin upirući svoj mršavi kažiprst u stepenište — tako grub prema tebi
(on je životinja, Nenice, prava životinja), zašto ga ne...
— Kako? — reče devojka kad Fejgin zastade dok su mu usta skoro
dodirivala njeno uvo a očima se unosio u nju.
— Ostavimo to za ovaj mah — reče Fejgin. — Govorićemo drugi put
o tome. Ti imaš prijatelja u meni. Nenice, pouzdanog prijatelja. Ja
raspolažem prostim i sigurnim sredstvima. Ako želiš da se osvetiš onome
koji s tobom postupa kao sa psom — kao sa psom! — gore nego sa svojim
psom, jer njega ponekad i pomazi — dođi k meni. Kažem ti, dođi k meni.
On ti je nepostojan prijatelj, a mene poznaješ već odavna, Nenice.
— Poznajem te vrlo dobro — odgovori devojka ne pokazujući ni
najmanje uzbuđenje. — Laku noć.
Ustuknula je kad joj je Fejgin pružio ruku, ali mu je ponovo kazala
laku noć, čvrstim glasom, i, pošto mu je na njegov značajan pogled
odgovorila pokretom glave koji je pokazivao da ga potpuno razume,
zatvorila je vrata za njim.
Fejgin se vraćao svojoj kući sav zadubljen u misli koje su mu se
vrzmale po glavi. Došao je do zaključka — ne po onome što se maločas
odigralo, iako je to potvrđivalo njegove sumnje, nego polako i postepeno
— da je devojci dozlogrdila razbojnikova grubost i da je našla nekog
novog prijatelja. Njeno izmenjeno ponašanje, česti odlasci od kuće,
ravnodušnost prema zajedničkim poslovima za koje je nekad pokazivala
toliko revnosti i, uza sve to njeno očajničko otimanje da te večeri iziđe iz
kuće u određeno vreme, sve je išlo u prilog ovoj pretpostavci i, bar u
njegovim očima, stvaralo od nje skoro izvesnost. Prednost te nove ljubavi
nije bio među njegovim saradnicima. Pored Nensi, međutim, on će biti od
neocenjive vrednosti i stoga mora (tako je rasuđivao Fejgin) što pre da se
pronađe i pridobije.
Postojala je međutim jedna još mračnija svrha koju je trebalo postići.
Sajks je znao isuviše mnogo stvari, i njegove grube psovke i poruge nisu
manje bolele Fejgina zato što je krio koliko ga vređaju. Devojka mora biti
svesna, i još kako, da nikad neće biti sigurna od njegovog gneva ako ga
napusti, i da će se on svakako iskaliti na njenome novom ljubavniku na taj
način što će ga osakatiti, a možda i ubiti. ,,S malo napora,“ mislio je
Fejgin, „šta će biti lakše nego nagovoriti je da ga otruje? Žene su činile
takve stvari, pa i gore, da bi postigle svoj cilj u sličnim prilikama. Tako ću
se otresti opasnog zlikovca, čoveka koga toliko mrzim; dotle će drugi da
stupi na njegovo mesto, a nad devojkom, čiji mi je zločin poznat, zadobiću
neograničen uticaj.
Takve su misli prolazile Fejginu kroz glavu za ono kratko vreme dok je
sedeo sam u razbojnikovoj sobi; i zaokupljen njima, ulučivao je prvu
priliku koja mu se ubrzo zatim pružila da devojci na rastanku tutne u uši
ono nekoliko reči. Nije izgledala nimalo iznenađena, niti se moglo
pretpostaviti da ne razume njihovo značenje. Devojka je jasno shvatila šta
je u pitanju. Njen pogled na rastanku je to nesumnjivo pokazivao.
Ali možda će da se pokoleba kad je u pitanju glava Sajksova, a to je
međutim jedan od glavnih ciljeva koje treba postići. „Kako ću ja i na koji
način,“ razmišljao je Fejgin dok se prikradao svome obitalištu, „da
pojačam svoj uticaj na nju? Kako ću čvršće da je privežem uz sebe?“
Takvi ljudi ne biraju sredstva. Ako je, ne uspevši da od nje same
izvuče priznanje, bude uhodio i otkrio predmet njene nove ljubavi i ako joj
pripreti da će, ukoliko ne prihvati njegove planove, sve ispričati Sajksu
(kojeg se toliko bojala) — zar u tome slučaju neće moći da obezbedi njenu
pomoć?
„Moći ću“, reče Fejgin skoro glasno. „Onda se neće usuditi da me
odbije. Ni po cenu svog života, ni po cenu svog života! Sad ste gotovi.
Zamka je spremljena i treba samo da se zategne. Oboje ću vas imati u
rukama, ptičice moje!“
Bacio je jedan mračan pogled unazad, i zapretio rukom u pravcu mesta
gde je ostavio okorelog zlikovca. Zatim je nastavio put zavukavši koščate
ruke u nabore svoga odrpanog kaputa, i stezao ih, uvijao i grčio njima kao
da svakim pokretom prstiju mrvi po jednog omrznutog dušmanina.
 GLAVA XLV

Fejgin poverava Noju Klejpolu jedno tajno izaslanstvo.

Sutradan ujutru starac je poranio i nestrpljivo očekivao da se pojavi

njegov novi ortak koji se posle dugog vremena, kome, činilo se, nikad neće
biti kraja, najzad pojavio i navalio kao hala na doručak.
— Bolteru, — reče Fejgin privlačeći stolicu i sedajući prekoputa
Morisa Boltera.
— Evo me, tu sam — odgovori Noje. — Ne treba ništa da me pitaš
dok ne završim s jelom. To je jedna vrlo loša navika koja vlada u tvojoj
kući. Čovek nikad nema vremena da se pošteno najede.
— Pa valjda možeš da govoriš dok jedeš? — reče Fejgin proklinjući iz
dubine duše proždrljivost svoga mladog prijatelja.
— O, razume se da mogu. Čak bolje jedem kad govorim, — reče Noje
sekući sebi ogromnu krišku hleba. — Gde je Šarlota?
— Izašla je, — reče. Fejgin. — Poslao sam je jutros od kuće zajedno s
onom drugom devojkom pošto sam želeo da budemo sami.
— Ih! — reče Noje. Više bih voleo da si joj prvo rekao da mi isprži
malo hleba s maslacem. Ali ne mari. Teraj dalje. To mi neće ništa smetati.
Izgledalo je, zaista, da ne postoji velika opasnost da će ga nešto omesti
pri jelu pošto je on očigledno zaseo za sto čvrsto rešen da se svojski
prihvati posla.
— Juče si bio vredan dragi moj — reče Fejgin. — Divota! Šest šilinga
i devet i po penija već prvoga dana! Zahvaljujući žapcima postaćeš bogat
čovek.
— Nemoj zaboraviti i tri vrča za pivo i jednu vedricu za mleko —
dodade gospodin Bolter.
— Neću, neću, rode moj. Ono s vrčevima za pivo si vanredno izveo ali
vedrica za mleko ti je pravo remek-delo.
— Za početnika je mislim dosta dobro — reče gospodin Bolter
samozadovoljno. — Vrčeve sam digao s jednog prozora a vedrica za
mleko je stajala sama ispred neke gostionice. Pobojao sam se da će zarđati
od kiše ili da ne dobije kljavicu znaš. Kako ti se to čini. Ha! ha! ha!
Fejgin se pravio kao da se smeje iz sveg srca; a gospodin Bolter pošto
je završio sa svojim kikotanjem, nekoliko puta dobro zagrize u svoju prvu
komadešku hleba namazanog maslacem, i pošto ju je tako junački smazao,
poče da priprema drugu.
— Želeo bih, dragi moj Boltere reče Fejgin nagnuvši se preko stola —
da obaviš jedan posao za mene, ali posao koji zahteva mnogo pažnje i
obazrivosti.
— Samo, — odgovori Bolter — nemoj da me guraš u neku opasnost,
niti da me više šalješ u sud ili miliciju. To mi se nekako ne dopada, te ti
kažem koliko da znaš.
— U ovome o čemu ti govorim nema ni trunke opasnosti — ni trunke
— reče Jevrejin — treba samo da uhodiš jednu ženu.
— Staru ženu? — upita gospodin Bolter.
— Mladu — odgovori Fejgin.
— To umem da radim vrlo dobro — reče Bolter. — Još u školi bio
sam najbolji tužibaba. Radi čega imam da je uhodim? Ne valjda ...
— Samo da me obaveštavaš kuda ide, s kim se viđa, i, ako mogneš,
šta govori; da zapamtiš ulicu, ako je ulica, ili kuća, ako je kuća; i da mi
doneseš sva obaveštenja koja pribaviš.
— A šta ću dobiti za to? — upita Noje spuštajući čašu i gledajući
pohlepno u oči svome poslodavcu.
— Ako budeš posao lepo obavio, onda jednu funtu, rode moj. Jednu
funtu, — reče Fejgin u želji da ga što bolje namami. Dosad još nikad
nisam dao tolike pare za posao na kome nema bogzna šta da se zaradi.
— Ko je ta žena? — upita Noje.
— Jedna od naših.
— O, Gospode! — uzviknu Noje nabirajući nos. — Počeo si da
sumnjaš u nju, a?
— Pronašla je neke novije prijatelje, sinko moj, i ja moram da budem
obavešten ko su oni — odgovori Fejgin.
— Vidim — reče Noje. — Tek koliko da znaš jesu li čestiiti i ugledni
ljudi, a? Ha! ha! ha! Možeš računati na mene.
— Znao sam to — uzviknu Fejgin oduševljen uspehom svoje ponude.
— Razume se, razume se — odgovori Noje. — Gde je ona? Gde treba
da je pričekam? Kuda treba da idem?
 — Sve ćeš to, sinko, čuti od mene. Ja ću ti je u svoje vreme pokazati
— reče Fejgin. Ti samo budi spreman, a drugo ostavi meni.
Te večeri i sutradan uveče i prekosutra uveče uhoda je sedeo u
čizmama i u svome taljigaškom odelu, spreman, kao zapeta puška da krene
na prvu Fejginovu reč. Tako je: prošlo šest večeri — šest dugih, zamornih
večeri — i Fejgin, se svaki put vraćao razočarana lica i s kratkom
napomenom da trenutak još nije došao. Sedme večeri se vratio ranije, i s
radošću na licu koju nije bio u stanju da prikrije. Bila je nedelja.
— Večeras izlazi — reče Fejgin — i upravo zbog onoga posla, u to
sam siguran, pošto je ceo dan bila sama, a čovek kojeg se boji neće se
vratiti mnogo pre svanuća. Pođi sa mnom. Brzo.
Noje skoči bez ijedne reči, jer je Jevrejin bio u stanju tako silne
uzrujanosti da je to prešlo i na njega. Neopaženo su se iskrali iz kuće i
hitajući kroza zamršeni splet ulica i uličica stigli su najzad pred kuću u
kojoj je proveo svoju prvu noć po dolasku u London.
Bilo je prošlo jedanaest sati a vrata su bila zatvorena, čim je Fejgin
tiho zviznuo, ona su se polako otvorila na svojim šarkama.. Ušli su bez
šuma i vrata su se za njima ponovo zatvorila.
Ne usuđujući se ni da šapuću i služeći se nemim znacima umesto reči,
Fejgin i mladi Jevrejin koji ih je uveo pokazaše prstom Noju ono prozorče
i pozvaše ga rukom da se popne i da osmotri lice koje je bilo u susednoj
odaji. — Je li to ta žena? — upita on jedva čujnim glasom.
Fejgin potvrdi glavom.
— Ne mogu dobro da joj sagledam lice — prošapta Noje — oborila je
oči, a sveća je iza nje.
— Čekaj malo — prošapta Fejgin. Dao je znak Barniju kojeg u istom
času nestade.
Trenutak docnije mladi Jevrejin je ušao u susednu odaju i, pod
izgovorom da usekne sveću, stavio je ispred devojke, i uputivši joj
nekoliko reči naterao je da podigne glavu.
— Sad je vidim — reče uhoda.
— Jasno?
— Poznao bih je među hiljadom drugih.
Čim su se vrata na odaji otvorila i devojka izašla, žurno se spustio sa
svoje osmatračnice. Fejgin ga provede iza neke male pregrade pokrivene
zavesom, i oni zadržaše dah dok ona nije prošla na nekoliko koraka od
njihovog skrovišta i pojavila se na onim istim vratima kroz koja su njih
dvojica bili ušli.
— Pst! — uzviknu Barni koji je držao vrata. — Napred.
Noje izmeni jedan pogled s Fejginom i izlete kao strela.
— Nalevo, — prošapta momak — skreni ulevo i drži se druge strane
ulice.
Poslušao je savet i pri svetlosti uličnih svetiljki opazio je devojčinu
priliku kako izmiče, već prilično daleko ispred njega. Približio joj se
koliko je smatrao da opreznost dopušta i držao se suprotne strane ulice
kako bi što bolje mogao da prati njene pokrete. Dvatriput je uznemireno
pogledala oko sebe i jednom je zastala da propusti dvojicu ljudi koji su
išli odmah za njom. Činilo se da postaje sve smelijom i da ide sve
pouzdanijim i čvršćim korakom ukoliko se više bliži svome cilju. Uhoda je
celim putem održavao isto odstojanje između sebe i nje i pratio je ne
ispuštajući je iz oka.
 GLAVA XLVI

Sastanak, je održan

Časovnici sa crkvenih tornjeva su otkucavali četvrt do dvanaest kada

su dve prilike izbile na Londonski most. Jedna od njih bila je žena i išla je
oštrim i brzim korakom i brižno se obzirala oko sebe kao da nekoga
iščekuje; druga prilika bio je čovek koji se šunjao po najdubljoj senci koju
je mogao naći i koji je, na izvesnom odstojanju, uđešavao svoj korak
prema njenom — zastao bi kad ona zastane i nastavio da se prikrada čim
bi ona pošla dalje — ali ma koliko da ju je revnosno pratio, ni u jednom
trenutku nije sebi dopustio da joj se više približi. Tako su prošli most od
Midlseksa do Šurijske obale kada se žena, očigledno razočarana što među
prolaznicima nije našla onoga koga traži, okrete i pođe natrag. Taj pokret
je učinjen iznenada; ali je čovek koji je motrio na nju bio na oprezi jer se
zavukao u jedno udubljenje na mostu i nagnuvši se preko ograde da što
bolje sakrije lice, sačekao je dok ona prođe suprotnom stranom mosta.
Kad je odmakla otprilike na istu razdaljinu kao i ranije, on se nečujno
izvukao iz svoga skloništa i nastavio da je prati. Blizu sredine mosta je
stala: Stao je i čovek.
Noć je bila veoma mračna. Vreme je bilo ružno i u to doba je na mostu
bilo vrlo malo sveta. Pa i ti retki prolaznici su žurno odmicali, vrlo
verovatno i ne zapažajući, ali u svakom slučaju ne obraćajući pažnju ni na
ženu niti na čoveka koji ju je držao na oku. Njihova spoljašnjost nije bila
sračunata na to da privlači radoznale poglede siromašnih stanovnika toga
kraja Londona koje je te noći put slučajno naneo preko mosta i koji su
tražili kakav zgodan svod ili ruševinu gde će skloniti glavu. Čovek i žena
su stajali i ćutali, nisu stupali u razgovor ni s kim od prolaznika, niti se ko
od njih njima obraćao.
Nad rekom je ležala magla koja je gušila crvene odsjaje vatara što su
gorele na lađicama privezanim uz kejove, i činila još tamnijim i nejasnijim
sumorne zgrade na obalama Temze. Stara počađavela skladišta s obe
strane reke tromo su se i teško uzdizala iz guste gomile krovova i zabata i
jezivo se nadnosila nad vodu isuviše crnu da se u njoj ogledaju čak i
njihovi nezgrapni oblici. Kroz tamu su se nazirali toranj stare crkve Svetog
Spasa i šiljati vrh Svetoga Magnusa, ti drveni džinovski čuvari starog
mosta; ali čitava šuma katarki na brodovlju ispod mosta i tornjevi
mnogobrojnih crkava razbacanih levo i desno jedva su se mogli naslutiti
kroz mrak koji ih je obavijao.
Devojka, na koju je njen skriveni pratilac za sve vreme budno motrio,
načinila je nekoliko nemirnih koraka kad teško zvono sa saborne crkve
Svetoga Pavla oglasi da je protekao još jedan dan. Ponoć je zavladala nad
mnogoljudnim gradom. Nad palatama, nad noćnim jazbinama, nad
tamnicama, nad duševnim bolnicama; nad porodilištima i mrtvačnicama,
nad zdravim i bolesnima, nad ukočenim licima leševa i nad tiho usnulom
decom u kolevci — ponoć je bdela nad svima njima.

Nije prošlo ni dva minuta kako je časovnik izbio, kad neka mlada
devojka u pratnji jednog sedog gospodina iziđe iz kola nedaleko od mosta.
Otpustili su kočijaša i uputili se pravo mostu. Tek što su stupili na njega,
devojka koja je čekala prenu se i žurno im pođe u susret.
Išli su napred obzirući se levo i desno s izrazom ljudi koji se veoma
slabo nadaju da će naći ono što traže, kad im devojka naglo priđe.
Zaustavili su se i uzviknuli od iznenađenja, ali su taj uzvik odmah ugušili,
s obzirom na to što je u tom istom trenutku neki čovek u seljačkom odelu
prošao sasvim blizu, skoro se očešao o njih.
— Ne ovde, reče Nensi uplašeno — bojim se da s vama ovde
razgovaram. Hajdemo dalje — da se uklonimo.
Dok je ona to govorila i rukom pokazivala u kom bi pravcu želela da
pođe, taljigaš ih zagleda i grubo ih upita zašto su zakrčili ceo prolaz, a
zatim prođe mimo njih.
Stepenice na koje je devojka ukazala bile su na Surijskoj obali i na
istoj strani mosta kao i crkva Svetog Spasa, a vodile su dole na reku.
Čovek koji je ličio na seoskog taljigaša stigao je do tog mesta neopažen i,
pošto je hitro osmotrio okolinu, počeo je da silazi.
Te stepenice čine sastavni deo mosta i sastoje se iz tri dela. Na samom
kraju njihovog drugog dela, kad se silazi reci, kameni zid se s leve strane
završava jednim ukrasnim stubom koji gleda na Temzu. Od toga mosta
stepenice počinju da se šire, tako da čoveka koji stane iza stuba ne može
da opazi niko ko je samo za jedan stepenik iznad njega. Kad stiže do tog
mesta, seljak se žurno obazre oko sebe i, kako mu se učinilo da nema
boljeg mesta za skrivanje, a i voda je bila niska te je bilo dovoljno
prostora, on se uvuče tu leđima priljubljen uza stub i očeknu, skoro
siguran da oni neće niže silaziti; a ako odatle i ne bude mogao da čuje šta
govore, biće bar u stanju da ih i dalje neopažen prati.
Na tom usamljenom mestu vreme je tako sporo odmicalo i uhoda je
toliko goreo od želje da sazna razloge jednom sastanku koji se toliko
razlikovao od onoga što je on očekivao, da je više nego jednom gubio
nadu i govorio sebi kako su se oni morali ili zaustaviti daleko iznad njega,
ili otići na neko drugo mesto na kome će obaviti svoj tajanstveni razgovor.
I upravo u trenutku kada se spremao da izađe iz svoga skrovišta i da
se ponovo popne na most, začuo je šum koraka, i odmah zatim i glasove
skoro pored samog svog uveta.
Pripio se uza zid što je više mogao i, jedva dišući, sav se pretvorio u
uvo.
— Ovo je prilično daleko — reče jedan glas, očigledno glas nekog
čoveka. — Ja ne mogu da dopustim da gospođica ide dalje. Mnogi ljudi bi
izgubili poverenje u vas i kad bi dovde došli, ali vidite ja sam rad da vam
učinim po volji.
— Da mi učinite po volji! — začuo se glas one devojke koju je
uhodio. — Zaista, vrlo ste ljubazni, gospodine. Da mi učinite po volji! Ali
ništa, ostavimo to.
— Zašto, zbog čega, — reče gospodin mekšim glasom — iz kojeg
razloga ste nas doveli na ovo neobično mesto? Zašto niste hteli da
razgovaramo tamo gore gde je osvetljeno i gde prolazi svet, nego ste nas
doveli u ovu mračnu i jezivu rupu?
— Kazala sam vam već — odgovori Nensi — da se plašim da tamo s
vama razgovaram. Ne znam šta mi je — reče devojka dršćući — ali i
noćas me je uhvatio takav strah i groza da se jedva držim na nogama.
— Strah od čega? — upita čovek glasom iz kojeg je probijalo
sažaljenje prema devojci.
— Ni sama ne znam od čega — odgovori devojka. — Volela bih da
znam od čega je. Celoga dana su me progonile užasne misli o mrtvacima
uvijenim u krvave pokrove i obuzimao me je takav strah i osećala sam
takvu vatru kao da gorim na lomači. Večeras sam čitala neku knjigu, da
prekratim vreme, i te iste slike su mi neprestano izlazile pred oči.
— Uobraženje — reče gospodin umirujući je.
— Nije uobraženje — odgovori devojka muklim glasom — zaklela bih
se da sam na svakoj strani knjige videla napisane krupnim crnim slovima
reči „mrtvački kovčeg“ — jeste, sigurno, i večeras su ulicom proneli jedan
sasvim pored mene.
— U tome nema ničeg neobičnog — reče gospodin. — I pored mene ih
često pronose.
— Prave — odgovori devojka. — Ovaj nije bio pravi.
Bilo je nečega tako neobičnog u njenom glasu da su skrivenog uhodu
podilazili žmarci i da mu se krv ledila u žilama dok je slušao devojku
kako govori. Nikad u životu nije osetio veće olakšanje nego kada je začuo
umilni glas one mlade devojke kako je moli da se umiri i da se ne podaje
takvim strašnim mislima.
— Budite ljubazni prema njoj — reče mlada devojka svome pratiocu.
— Sirotica! Njoj je to izgleda potrebno.
— Vaše ohole bogomoljke bi gledale s prezrenjem na mene ovakvu
kakva sam noćas i bacale bi se na mene plamenom i ognjem — uzviknu
devojka. — Oh, draga i milostiva gospođice, zašto one koje tvrde da su
božje izabranice nisu tako plemenite prema nama nesrećnicima kao što ste
to vi, koji imate i mladost i lepotu i sve ono što su one izgubile i koji biste
imali prava da svoju toliku skromnost zamenite ohološću.
— Ah! — reče gospodin. — Turčin, pošto se umije, okreće se istoku
da čita molitvu; a ovi dobri ljudi, pošto su u kalu života sa svoga lica
sprali svaku vedrinu, obraćaju se s istom postojanošću najmračnijoj strani
neba. Ako treba da biram između muslimanina i fariseja, ja se
opredeljujem za prvoga od njih.
Te reči kao da su bile upućene mladoj devojci, i možda su izgovorene
s namerom da Nensi dobije u vremenu i da se pribere. Gospodin se odmah
zatim njoj i obratio.
— Prošle nedelje nanoć niste bili ovde — reče on.
— Nisam mogla doći — odgovori Nensi — bila sam silom zadržana.
— Ko vas je zadržao?
— Onaj o kome sam već govorila mladoj gospođici.
— Nadam se da niko ne sumnja u vas da održavate s kim bilo veze
povodom one stvari koja nas je večeras dovela ovamo? — upita stari
gospodin.
— Ne, — odgovori devojka odmahujući glavom. — Meni nije nimalo
lako da iziđem sem kad on zna kuda idem; ne bih mogla da posetim ni
gospođicu onoga dana da mu nisam dala napitak pre no što sam pošla.
— Je li se probudio pre no što ste se vratili? — upita gospodin.
— Nije; i niti on niti iko drugi sumnja u mene.
— Dobro, — reče gospodin. — A sad slušajte što ću vam reći.
— Slušam — odgovori devojka, pošto je prethodno zastala jedan
trenutak.
— Ova gospođica — otpoče gospodin saopštila je meni i nekolicini
naših prijatelja u koje se može imati puno poverenje ono što ste joj vi
ispričali pre petnaestak dana. Priznajem da u prvi mah nisam bio siguran
možemo li se u vas potpuno pouzdati, ali sad sam uveren da možemo.
— I možete — odgovori devojka vatreno.
— Ponavljam da sam u to potpuno uveren. Da bih vam dokazao kako
u vas imam puno poverenje, reći ću vam sasvim otvoreno kako
nameravamo da po svaku cenu saznamo tajnu od toga Monksa, ma kakva
to tajna bila. — Ali, — dodade gospodin — ako ... ako ne mognemo do
njega doći ili ako i dođemo ali ne uspemo da od njega izvučemo ono što
želimo, moraćete da nam izručite Jevrejina.
— Fejgina — uzviknu devojka ustuknuvši.
 — Vi nam toga čoveka morate izručiti — reče gospodin.
— To neću! To nikad neću učiniti! — odgovori devojka. — Ma koliki
da je gad i ma koliko da se prema meni ponašao gore od sotone, ja to
nikad neću učiniti.
— Nećete? — reče čovek koji je izgleda bio potpuno spreman na
takav odgovor.
— Nikad! — ponovi devojka.
— Recite mi zašto?
— Iz jednog razloga — odgovori devojka odlučno, — iz jednog razloga
koji je gospođici poznat i koja će se u tome sa mnom složiti, znam da
hoće, jer mi je to obećala; a i zbog toga što ni ja sama nisam bila bolja, ma
koliko rđavim životom da je živeo. Među nama ima mnogo takvih koji su
zajednički činili svakojaka zla, i ja neću da odajem one koji su mogli...,
svaki od njih ..., da odadu mene ali nisu, ma koliko da su ogrezli u poroku.
— Onda, — reče brzo gospodin, kao da je samo to i čekao — predajte
mi Monksa i pustite mene da se ja obračunam s njim.
— A ako on počne da odaje ostale?
— Obećavam vam da, u slučaju ako od njega saznamo istinu, nećemo
dalje terati stvar; u prošlosti malog Olivera mora biti okolnosti koje je
mučno iznositi pred javnost, i kad jednom saznamo istinu, ostale ćemo
ostaviti na miru.
— A ako ne saznate istinu? — upita devojka.
— Onda — nastavi gospodin, — taj Fejgin neće biti izveden pred sud
bez vašeg pristanka. U tom slučaju mislim da bih vam mogao navesti
razloge koji bi vas odlučili da nam ga predate.
— Da li mi to i gospođica obećava? — upita devojka.
— Obećavam vam — odgovori Roz. — Dajem vam svoju časnu reč.
— Da li Monks neće nikad saznati kako ste vi došli do te tajne? —
upita devojka posle kraćeg ćutanja.
— Nikad, — odgovori gospodin. — Upetljaćemo ga tako da neće moći
ni da nasluti s koje ga strane bije vetar.
— Ja sam od najranijeg detinjstva lagala i živela među lažljivcima —
ali se oslanjam na vašu reč.
Pošto su je i jedno i drugo uverili da se može u njih pouzdati, počela je
tako tihim glasom da opisuje mesto odakle je te noći bila praćena,
nazivajući ga po imenu i određujući njegov položaj, da je uhodi često
bivalo teško da uopšte razazna o čemu je reč. Po tome kako je s vremena
na vreme zastajkivala u govoru, moglo se zaključiti da gospodin brzo
zapisuje obaveštenja koja mu ona pruža. Pošto je podrobno opisala gde je
krčma i odakle se može najbolje motriti na nju a da se ne pobudi sumnja, i
kojih noći i u koliko sati je Monks najčešće posećuje, činilo se kao da je
zastala i da nekoliko trenutaka razmišlja kako bi se bolje prisetila
njegovog lica i izgleda.
— Visok je — reče devojka — i snažnog sastava, ali nije krupan; ide
kao da se šunja i pri tome se stalno obzire levo i desno za sobom. I ne
zaboravite da su mu oči duboke upale u glavu, kao nikome, i da ga možete
skoro samo po tome poznati. Koža mu je mrka, kao i kosa i oči; i mada
neće imati više dvadeset i šest ili dvadeset i osam godina, lice mu je uvelo
i unezvereno. Usne su mu često blede i nose otiske od zuba, jer ga
spopadaju napadi, a ponekad čak grize ruke i otvara rane na njima. —
Zašto ste se trgli? — upita devojka prekinuvši ga naglo.
Gospodin brzo odgovori da je taj pokret učinio nesvesno i zamoli je da
nastavi.
— Ono što sam vam kazala — reče devojka — delimično sam saznala
od ostalih posetilaca krčme jer sam ga ja videla svega dvaput, a on je oba
puta bio uvijen u jedan veliki ogrtač. To je mislim sve što bih vam mogla
reći o njemu i po čemu biste ga vi mogli poznati. Ipak, čekajte — dođade.
— Na vratu dovoljno visoko da mu se vidi jedan deo ispod vratne marame
kad okrene glavu, ima ...
— Veliki crveni ožiljak, kao opekotina ili tako nešto? — uzviknu
gospodin.
— Kako? — reče devojka. — Vi ga poznajete!
Mladoj devojci se ote uzvik iznenađenja i nekoliko trenutaka svi su
ćutali kao zaliveni, tako da ih je uhoda jasno mogao čuti kako dišu.
— Mislim da ga poznajem — reče gospodin prekinuvši ćutanje. —
Rekao bih to po vašem opisu. Uostalom videćemo. Ljudi veoma često liče
jedan na drugog. To možda i nije onaj na koga ja mislim.
Rekavši to s prividno ravnodušnim izrazom na licu, sišao je korak-dva
bliže uhodi koji je stajao skriven iza stuba, tako da je ovaj mogao
razgovetno da ga čuje kad je promrmljao: — To mora biti on!
 — A sad — reče stari gospodin okrenuvši se, tako bi se bar po glasu
zaključilo, ka mestu na kome je pre toga stajao — vi ste nam, devojko,
pružili dragocenu pomoć i ja bih želeo da vam se na neki način odužim.
Šta bih mogao da učinim za vas?
— Ništa — odgovori Nensi.
— Nemojte biti tako uporni — odgovori gospodin blagim i uzbuđenim
glasom koji bi dirnuo i neko mnogo tvrđe i okorelije srce. — Razmislite.
Recite mi.
— Ništa gospodine, — odgovori devojka plačući. — Ne možete mi
ničim pomoći. Za mene više nema nade.
— Vi preterujete — reče gospodin. — Istina je da ste svoju prošlost
žalosno proćerdali i vašu mladost na zlo upotrebili, rasipajući tako ona
neprocenjiva blaga koja Tvorac samo jednom daruje i nikad više; ali
budućnost nije izgubljena za vas. Ne kažem da je u našoj moći da vam
pružimo duševni mir i spokojstvo, jer do njih ćete doći ukoliko ih sami
budete tražili; ali mi ne samo da smo u stanju nego je i naša najživlja želja
da vam obezbedimo neko mirno sklonište bilo u Engleskoj ili ako se bojite
da ovde ostanete, onda u nekoj stranoj zemlji. Pre nego što zora zabeli, pre
nego što na ovu reku padne prvi zrak svetlosti, vi ćete se naći potpuno
izvan domašaja vašeg starog društva i nećete ostaviti za sobom nikakvog
traga, kao da vas je u istom trenutku nestalo s lica zemlje. Odlučite se! Ja
bih želeo da više ne progovorite nijednu reč ni s jednim od vaših
nekadašnjih drugova, da više ne zavirite ni u jednu od tih jazbina, niti da
udišete onaj kužni vazduh koji je za vas smrtonosan. Prekinite sa svima
kad vam se pruža prilika i dok još nije dockan!
— Sad ste je ubedili — uzviknu mlada devojka. — Lomi se, sigurna
sam da će pristati.
— Bojim se da neće, dete moje, — reče gospodin.
— Ne, gospodine, neću, — odgovori devojka posle kraće borbe sa
samom sobom. — Ja sam privezana lancima za svoj dosadašnji život. Ja
ga se sad gnušam i proklinjem ga, ali ne mogu da ga ostavim. Ja sam
svakako isuviše daleko otišla tim putem da bih mogla da se vratim s njega
— ipak ne znam, da ste mi pre izvesnog vremena tako govorili, možda bih
uspela da raskinem s njim. Ali — dodade uznemireno se obazirući oko
sebe — ovaj strah me ponovo obuzima. Moram da idem kući.
— Kući! — ponovi mlada devojka, veoma jako naglašavajući tu reč.
 — Kući, gospođice, — odgovori devojka. — Kući koju sam sama sebi
skućila svojim dosadašnjim životom. Treba da se rastanemo. Možda me
uhode ili neko može da me vidi. Idi te! Idite! Ako sam vam učinila neku
uslugu, sve što tražim to je da se rastanemo i da me pustite da sama idem
svojim putem.
— Ništa ne pomaže — reče gospodin uzdahnuvši. — Stojeći ovde
možda je izlažemo opasnosti. Možda smo je i bez toga duže zadržali no što
je očekivala.
— Jeste, jeste, — navaljivala je devojka. — Zadržali ste me duže no
što sam očekivala.
— Bože, — uzviknu mlada devojka — kako li će ovo siroto stvorenje
da završi svoj život!
— Kako! — ponovi devojka. — Pogledajte ispred sebe, gospođice.
Pogledajte u ovu tamnu vodu. Koliko ste puta čitali o nesrećnicama kao
što sam ja koje skaču u nabujalu reku ne ostavljajući za sobom nijedno
živo biće koje bi zažalilo za njima ili ih oplakivalo. Možda će dotle proći
još nekoliko godina, a možda i samo nekoliko meseci, ali će na kraju moj
život tako da se okonča.
— Nemojte tako govoriti, molim vas — tešila je mlada devojka
grcajući u suzama.
— Vi za to nikada nećete saznati, draga gospođice, i ne dao bog da
tako užasne stvari ikad dopru do vas! — odgovori devojka. — Laku noć,
laku noć!
Gospodin se okrete da pođe.
— Uzmite ovu kesu — uzviknu mlada devojka. — Uzmite je meni za
ljubav da bi ste se mogli pomoći u slučaju potrebe ili nevolje.
— Ne! — odgovori devojka. — Ja to nisam učinila za novac. Pustite
me da ostanem u tome uverenju. Ali ipak — dajte mi nešto za spomen —
nešto što ste vi nosili — ne, ne, neću prsten — vaše rukavice ili
maramicu... nešto što ću moći da čuvam a što je pripadalo vama, mila
gospođice. Tako. Hvala vam! Bog neka vas blagoslovi. Laku noć, laku
noć!
Velika uznemirenost u kojoj je bila devojka i strepnja da je ne izloži
zlostavljanju i nasilju ako je neko opazi, odlučili su izgleda starog
gospodina da se s njom rastanu, kao što je ona i tražila. Začuo se šum
koraka koji se udaljuju i glasovi umukoše.
Dve prilike, mlada devojka i njen pratilac, pojaviše se ubrzo zatim na
mostu. Zastali su na vrhu stepenica.
— Pst! — uzviknu mlada devojka osluškujući! Kao da nas je dozivala!
Učinilo mi se da sam čula njen glas.
— Ne, čedo moje, — odgovori gospodin Braunlo gledajući tužno
unazad. — Nije se ni pomakla i neće se ni maći dokle god mi ne budemo
otišli.
Roz Mejli je oklevala, ali je stari gospodin uhvati ispod ruke i povede
je odatle, blago ali odlučno. Čim su se oni izgubili iz vida, devojka pade
ničice na kameni stepenik i proli gorke suze od jada koji joj je pritiskivao
srce.
Posle izvesnog vremena je ustala i teturajući se izišla na most.
Zabezeknuti uhoda je još nekoliko minuta stajao ne dišući iza stuba, a kad
se uverio, oprezno se obzirući oko sebe, da je ponovo sam, polako se
izvukao iz svoga zaklona i popeo se uza stepenice, šunjajući se u senci
zida, onako isto kao što je i sišao.
Pošto je stigao do vrha i nekoliko puta izvirio kako bi se osigurao da
ga niko ne posmatra, Noje Klejpol polete kao strela jureći Jevrejinovoj
kući koliko su ga noge nosile.
 GLAVA XLVII

Kobne posledice.

Bilo je skoro dva sata pred zoru; vreme za koje se u jesen s punim
pravom može reći da predstavlja gluho doba noći; kad ulice zaneme i
opuste; kad izgleda da su i zvuci utonuli u san i da su se i razvrat i
razuzdanost povukli da otpočinu — u tome nemom i gluhom času bdeo je
Fejgin sedeći u svojoj staroj jazbini, tako bled i izobličen, i očiju tako
crvenih i zakrvavljenih da je više podsećao na neku groznu avet koja je
ustala iz groba i koju progoni neki zao duh, nego na čoveka.
Čučao je pred ugašenim ognjištem, ogrnut nekim starim poderanim
pokrivačem i licem okrenutim sveći koja je dogorevala na stolu pored
njega. Desnu ruku je držao na ustima i dok je zanet mislima grizao svoje
dugačke crne nokte videle su mu se bezube desni iz kojih je strčalo
nekoliko iskrivljenih patrljaka sličnih očnjacima u psa ili pacova.
Opružen po slamnjači na podu ležao je Noje Klejpol u dubokom snu.
Starac je s vremena na vreme upravljao pogled na njega, vraćajući ga
zatim ponovo na sveću čiji se dugački fitilj skoro raspleo nadvoje i visio, a
vreli loj kapao po stolnjaku, jasno pokazujući da su starčeve misli na
sasvim drugoj strani.
Tako je u stvari i bilo. Očajanje što mu je osujećen njegov veliki plan,
mržnja protiv devojke koja se usudila da šuruje s nepoznatim ljudima,
krajnje nepoverenje u njenu iskrenost kad je odbila da ga oda, gorko
razočaranje što neće uspeti da se osveti Sajksu, strah da ne bude otkriven,
upropašćen, osuđen na smrt, bes i divlja jarost koji su ga obuzimali zbog
svega toga — takve su se misli i osećanja naizmenično kovitlali i sudarali
u Fejginovom mozgu, dok je u duši kovao nova zločinstva sve gora i crnja
jedna od drugih.
Sedeo je kao skamenjen i činilo se da nimalo ne haje što prolazi vreme,
sve dok njegovo oštro uvo nije načulo šum nečijih koraka na ulici.
— Najzad! — promrmlja, brišući svoja suva i od groznice ispucala
usta. — Najzad!
U isti mah je zvono tiho odjeknulo. Odšunjao se uza stepenice do vrata
i ubrzo se vratio u pratnji nekog čoveka umotanog do grla, koji je nosio
jedan zavežljaj pod miškom. Čovek je seo i pošto je skinuo gornji kaput
ukazalo se snažno telo Viljema Sajksa.
— Drži! — reče stavljajući zavežljaj na sto. — Uzmi to i gledaj da što
bolje prodaš. Bilo je povuci-potegni dok sam nabavio; mislio sam da ću
biti ovde još pre tri sata.
Fejgin uze zavežljaj i zaključa ga u ormar, a zatim ponovo sede ne
govoreći ni reči. Ali kroza sve to vreme ni za trenutak nije skidao očiju s
razbojnika; i sad, kad su sedeli jedan prema drugome, licem u lice,
netremice ga je posmatrao, a usne mu tako drhtale i lice mu je bilo tako
izobličeno od uzbuđenja, da razbojnik i nesvesno povuče svoju stolicu
unazad i pogleda ga s izrazom istinskog straha u očima.
— Šta ti je? — uzviknu Sajks. — Šta me gledaš tako? Hajde, govori!
Fejgin podiže desnu ruku i ispruži kažiprst koji je sav drhtao, ali je bio
toliko uzbuđen da nije mogao ni reči da progovori.
— Trista mu muka! — uzviknu Sajks pretrnuvši od straha. — Poludeo
je. Moraću da ga se pričuvam.
— Ne, ne, — odgovori Fejgin, povrativši glas. — Nije to ... Nisi ti u
pitanju, Bile. Tebi..., tebi nemam šta da zamerim.
— A nemaš, dakle nemaš? — reče Sajks streljajući ga očima i
premeštajući na upadljiv način pištolj u drugi džep da bi mu bio više pri
ruci. — To je sreća... za jednog od nas. Svejedno za koga.
— Ono što imam da ti kažem, Bile — reče Fejgin privlačeći mu bliže
svoju stolicu — tebe će razbesneti još i više nego mene.
— Ta neće biti? — odgovori razbojnik gledajući ga s nevericom. —
Govori! I požuri, jer će Nensi pomisliti da sam upao u neku klopku.
— Upao u klopku! — uzviknu Fejgin. — Ona ti je nju u svojoj glavi
već pripremila.
Sajks pogleda u Jevrejina s najvećom nedoumicom i ne mogući da
pročita na njegovom licu nikakav zadovoljavajući odgovor na tu
zagonetku, zgrabi ga svojom glomaznom rukom za okovratnik i stade
besno da ga drmusa.
— Govori, čuješ što ti velim, — reče — ili ću te udaviti! Gukni i reci
jasno to što imaš da kažeš! Govori već jednom, pseto prokleto, govori!
— Zamisli da je ovaj momak što leži ovde... — poče Fejgin.
Sajks se okrete i pogleda na mesto gde je Noje spavao, kao da ga dotle
nije video. — Pa onda? — upita zauzimajući svoj dotadašnji položaj.
 — Zamisli da je taj momak — nastavi Fejgin — sve nas odao ...,
prokazao ... i u tu svrhu prvo tražio najpogodnije ljude, a zatim se s njima
sastajao po ulicama da im kaže kako izgledamo, da opiše svaku pojedinost
po kojoj će moći da nas prepoznaju, kao i mesto gde će nas najlakše
uhvatiti. Zamisli da je on sve to učinio, a pored toga odao i jednu stvar u
koju smo svi mi upleteni, manje ili više — od svoje slobodne volje; niti su
ga hapsili, niti uhodili, niti pred sudom ispitivali, niti mu iznudili priznanje
držeći ga na hlebu i vodi — nego iz svoje sopstvene slobodne volje, iz
pustog ćefa; zamisli da se iskradao noću da se nalazi s našim najvećim
dušmanima i da nas predaje njima u ruke. Čuješ li me? — uzviknu
Jevrejin kome su oči sevale od besa. — Zamisli da je on sve to počinio šta
bi ti onda radio s njim?
— Šta bih radio! — odgovori Sajks grozno psujući. — Ako bi me
sačekao živ, smrskao bih mu lubanju svojim okovanim čizmama tako da
mu mozak pršti na sve strane.
— A šta bi uradio da sam to ja učinio! — skoro zaurla Fejgin. — Ja
koji znam toliko stvari i koji bih mogao, pored sebe, da pošaljem na vešala
tolike ljude!
— Ne znam— odgovori Sajks škrgutajući zubima i prebledevši i na
samu tu pomisao. — Uradio bih u zatvoru nešto zbog čega bi morali da me
okuju; a kad bi me izveli na sud zajedno s tobom, skočio bih s okovima na
tebe i prosuo bih ti mozak pred celim svetom. Dobio bih takvu snagu —
grmeo je razbojnik ispruživši tešku ruku — da bih ti smrskao glavu kao da
su teretna kola prešla preko nje.
— Bi li to zaista uradio?
— Da li bih uradio! — reče razbojnik. — Pokušaj, pa ćeš videti.
— A da je to učinio Čarli, ili Vrdalama, ili Betsi, ili. ..
— Svejedno ko — odgovori Sajks nemarno. — Ma ko da je, platio bih
mu na isti način.
Fejgin pogleda mračno u razbojnika i davši mu znak da ćuti nadnese se
nad postelju prostrtu po podu i prodrma čoveka koji je spavao na njoj da
ga probudi. Sajks se naže na svojoj stolici i posmatraše ovaj prizor s
rukama na kolenima kao da se pita čemu sva ta zapitkivanja i pripreme.
— Bolteru, Bolteru! Siromah mladić! — reče Fejgin podižući glavu,
dok mu se na licu ogledalo demonsko zadovoljstvo. Govorio je polako i
naglašavao svaku reč. — Umoran je..., umorio se što je nju toliko dugo
pratio ... što je nju toliko dugo pratio, Bile.
— Šta hoćeš time da kažeš? — upita Sajks ustuknuvši.
Fejgin ne odgovori ništa, samo se ponovo naže nad mladića koji je
spavao i ispravi ga da sedne. Pošto je nekoliko puta bio pozvan po imenu,
Noje protrlja oči i zevnuvši duboko, pogleda sanjivo oko sebe.
— Ispričaj mi ponovo ono — još jedanput da i on čuje — reče Jevrejin
upirući prstom u Sajksa dok je to govorio.
— Šta da ti ispričam? — upita bunovno Noje zlovoljno i dršćući od
hladnoće.
— Ono o — Nensi — reče Fejgin stegnuvši čvrsto Sajksa za članak od
ruke kao da je time hteo da ga spreči da ne ode pre no što čuje sve što
treba. — Jesi li je pratio?
— Jesam.
— Do Londonskog mosta?
— Da.
— Gde se sastala sa dve osobe?
— Jeste.
— S jednim gospodinom i jednom gospođicom kod čije je kuće pre
toga bila po svojoj sopstvenoj volji, i koji su od nje tražili da im izda sve
svoje drugove, a na prvom mestu Monksa, što je ona i učinila — i da im
njegov opis, što je i učinila — i da im kaže u kojoj se kući sastajemo, i u
koju odlazimo, što je i kazala i s kojeg mesta na tu kuću može najbolje da
se motri, što je i kazala — i u koje doba se njeni drugovi tamo sastaju, što
im je isto tako kazala. Sve je to ona učinila. Sve im je to ona ispričala od
početka do kraja bez ijedne pretnje od njihove strane i bez i najmanjeg
kolebanja — je li tako — ili nije tako? — vrištao je Fejgin polulud od
besa.
— Tako je — odgovori Noje češući so po glavi. — Tačno je tako bilo!
— A šta su ono kazali za prošlu nedelju?
— Za prošlu nedelju! — odgovori Noje, razmišljajući. — Pa kazao
sam ti prošli put.
— Ponovi! — Reci opet! — uzviknu Fejgin stežući još grčevitije
Sajksa i mlatarajući drugom rukom po vazduhu dok mu je pena izbijala na
usta.
 — Pitali su je — reče Noje, kome je izgleda ukoliko se više rasanjivao
počinjalo da biva jasno ko je Sajks — pitali su je zašto nije došla prošle
nedelje kao što je obećala. Kazala je da nije mogla.
— Zašto ..., zašto? To mu reci.
— Zato što ju je kod kuće silom zadržao Bil, čovek o kome im je
ranije govorila — odgovori Noje.
— Šta je još kazala o njemu? — ciknu Fejgin. — Šta im je kazala o
čoveku o kome im je ranije govorila? To mu reci, to mu reci.
— Eto, da joj nije nimalo lako da se izvuče iz kuće sem kad on zna
kuda će — reče Noje — i tako, kad je prvi put došla da poseti gospođicu,
ona mu je..., ha! ha! ha! — bilo mi je smešno kad je to kazala da je to
učinila..., dala mu je da popije „neki napitak“.
— Grom i pakao! — uzviknu Sajks otrgnuvši se besno od Fejgina. —
Pusti me da idem!
Odgurnuvši starca daleko od sebe, jurnu iz sobe i pun besa i jarosti
polete uza stepenice.
— Bile, Bile! — zvao ga je Fejgin trčeći što je mogao brže za njim. —
Jednu reč. Samo jednu reč.
To što je hteo uspeo je da mu kaže zahvaljujući jedino okolnostima što
razbojnik nije mogao da otvori vrata, nego ih je uzaludno drmusao i sipao
psovke, dok Jevrejin nije stigao do njega sav zadihan.
— Puštaj me napolje — reče Sajks. — Nemoj ništa da mi govoriš ako
ti je život mio. Puštaj me napolje, kad ti kažem!
— Slušaj samo jednu reč — odgovori Fejgin stavljajući ruku na bravu.
— Nećeš valjda ...
— Šta? — upita razbojnik.
— Nećeš valjda biti ... suviše ... strog, Bile?
Svitalo je i bilo dovoljno svetio da obojica ljudi vide jedan drugome
lice. Izmenjali su brze poglede; obojici oči senuše pokazujući da su
razumeli. — Mislim — reče Fejgin smatrajući da je sad svakako
pretvaranje izlišno — da ne budeš suviše strog kako posle ne bismo imali
neprilike. Posluži se lukavstvom, Bile, i budi oprezan.
Sajks ništa ne odgovori; samo je gurnuo vrata u kojima je Fejgin bio
okrenuo ključ i izjuri na pustu ulicu.
Nijednom se ne zaustavljajući, niti razmišljajući, ne obzirući se ni levo
ni desno, ne gledajući ni gore ni dole, nego samo pravo ispred sebe, s
izrazom divlje odlučnosti na licu i zubima tako čvrsto stegnutim da se
činilo kao da će mu stisnute vilice probiti kožu — razbojnik je hrlio
napred ćuteći kao zaliven a da mu nijedan mišić na licu nije popustio, sve
dok nije stigao do svoje kuće. Tiho je otključao ulazna vrata; brzim
koracima se nečujno popeo uza stepenice i ušavši u sobu okrenuo ključ u
bravi; navalio je jedan težak sto na vrata i povukao zavesu sa postelje.
Devojka je ležala na njoj poluobučena. Naglo ju je trgao iza sna, jer se
pridigla i gledala ga zbunjeno i unezvereno.
— Diži se! — reče čovek.
— To si ti, Bile! — reče devojka, sva radosna što se vratio.
— Jeste, ja sam — glasio je odgovor. — Diži se.
Kraj postelje je gorela sveća, ali je čovek hitrim pokretom izvuče iz
svećnjaka i baci je na ognjište. Videći da se napolju razdanilo, devojka
ustade i htede da povuče zavesu na prozoru.
— Ostavi je — reče Sajks ispruživši ruku da je zadrži. — Ima
dovoljno svetlosti za ono što sam naumio.
— Bile, — reče devojka glasom prigušenim od straha — zašto me
gledaš tako?
Razbojnik je posmatrao nekoliko trenutaka raširenih nozdrva i dišući
teško, zatim zgrabivši je za glavu i za grlo dovuče je u sredinu sobe i,
pošto je bacio još jedan pogled na vrata, stavi joj svoju tešku ruku na usta.
— Bile, Bile! — proštenja devojka, otimajući se sa snagom koju pruža
samrtni strah — neću da vičem... , neću ..., samo me slušaj..., reci mi...,
kaži mi šta sam ti učinila?
— Ti to dobro znaš, veštice prokleta! — odgovori razbojnik jedva
dišući od gneva. — Noćas su te pratili: znamo svaku reč koju si
izgovorila.
— Onda mi poštedi život, tako ti svega na svetu, kao što sam ja tvoj
poštedela — pisnu devojka uhvativši se grčevito za njega. — Bile, dragi
Bile, nećeš valjda imati srca da me ubiješ. Oh, pomisli čega sam se sve
odrekla, samo ove noći, zbog tebe! Moraš naći vremena da razmisliš o
tome i da ne ogrešiš dušu još jednim zločinom; neću te pustiti i ti nećeš
moći da me odbaciš. Bile, Bile, boga radi, tebe samog radi, mene radi,
razmisli pre no što proliješ moju krv! Bila sam ti verna, tako mi moje
grešne duše nisam te izdala!
Čovek se otimao svom snagom da oslobodi ruke; ali je devojka svoje
grčevito obavila oko njega i on ma koliko da se otimao nije uspevao da ih
se oslobodi.
— Bile, — uzviknu devojka pokušavajući da mu stavi glavu na grudi
— taj gospodin i ona mila gospođica su mi govorili noćas o pribežištu u
nekoj stranoj zemlji gde bih mogla da proživim u miru i samoći do kraja
života. Pusti me da ponovo odem do njih i da ih zamolim, na kolenima, da
budu isto tako milostivi i dobri i prema tebi; i da oboje pobegnemo iz
ovoga užasnog mesta, i da svaki za sebe otpočnemo nov i bolji život, i da
zaboravimo prošlost, sem u molitvama, i da više nikad ne vidimo jedno
drugo. Nikad nije dockan pokajati se. Tako su mi oni kazali — i ja to sad
uviđam, — ali moramo imati malo vremena da razmislimo ..., malo, samo
malo vremena!
Razbojnik oslobodi jednu ruku i dohvati pištolj. Iako je bio
izbezumljen od jarosti, kroz glavu mu sinu misao da će ga odmah otkriti
ako bude pucao, te je svom snagom koju je mogao da prikupi udari po
otkrivenom delu lica koji se skoro dodirivao s njegovim.
Ona se zatetura i pade, obnevidela od krvi koja joj je šiknula iz
duboke rane na čelu; ipak se s teškom mukom podiže na kolena, izvuče iz
nedara belu maramicu — onu koju joj je dala Roz Mejli — i prikupivši
poslednju snagu podiže je zajedno sa svojim sklopljenim rukama nebu i
šapatom se pomoli Tvorcu da bude milostiv prema njoj.
Prizor je bio strašan. Ubica se otetura do zida i zaklonivši oči rukama
dohvati tešku toljagu i njome dotuče svoju žrtvu.
 GLAVA XLVIII

Sajks beži.

Od svih zločina koji su pod okriljem mraka izvršeni te noći u

prostranom Londonu taj je bio najgrozniji. Od svih užasa koji su svojim
otrovnim zadahom okužili jutarnji vazduh, taj je bio najstrašniji i
najsvirepiji.
Sunce — sjajno sunce koje ljudima ne donosi samo svetlost nego i nov
život i nadu i snagu — obasjalo je mnogoljudni grad svojim čistim i
blistavim sjajem. Njegovi zraci su na isti način prodirali kroz skupoceno
obojene prozore kao i kroz hartijom oblepljena okna, kroz kubeta na
velelepnim crkvama kao i kroz oronule straćare. Osvetlilo je i sobu u
kojoj je ležala ubijena devojka. Uprkos svemu ubica je pokušao da spreči
njegovim zracima da uđu, ali su oni u talasima prodirali. Ako je prizor bio
užasan pri mutnoj svetlosti ranoga jutra, kakav li je bio tek sad, obasjan
tolikim suncem!
Nije se micao s mesta; bojao se da se ne pokrene. Žrtva je prigušeno
zaječala i mrdnula rukom, a on je s jarošću koju je strah samo pojačavao
ponovo udarao i udarao. U jednome trenutku bacio je prostirku preko nje;
ali je jezivije bilo zamišljati kako se te oči okreću prema njemu, nego ih
gledati kad ukočeno zure naviše, kao da posmatraju odblesak koji lokva
usirene krvi baca na tavanicu dok on podrhtava i poigrava u sunčevoj
svetlosti. Naglim pokretom je odbacio prostirku. Pred njim je ležalo mrtvo
telo — samo meso i krv, i ništa više — ali kakvo meso, i koliko krvi!
Kresnuo je kremen, zapalio vatru i bacio toljagu u nju. Na kraju toljage
bio je prilepljen pramen kose i ona buknu i raspršte se u lake varnice koje
vazdušna struja zahvati i one u kovitlacu sunuše kroz dimnjak. I to ga
ispuni užasom ma koliko da je bio okoreo; ipak je svoje smrtonosno oružje
držao dok ga nije izlomio u komade, a ove zatim naslagao na vatru da
izgore i da se pretvore u pepeo. Oprao se od krvi i očistio odelo; na njemu
je bilo mrlja koje se nisu mogle skinuti, ali je on te komade isekao i spalio
ih. Kako je cela soba bila poprskana krvlju! I same pseće šape bile su
ogrezle u njoj.
Za sve to vreme bio je bez prestanka leđima okrenut lešu; ni u jednom
trenutku se nije usudio da pogleda u njega. Pošto je završio s tim
pripremama, pošao je, natraške, k vratima vukući psa za sobom, da ne
umrlja svoje šape svežom krvlju i time ne iznese na ulicu dokaz o
učinjenom zločinu. Tiho je priklopio vrata, zaključao ih, uzeo ključ i izišao
iz kuće.

Prešao je na drugu stranu ulice i pogledao gore u prozor kako bi se

uverio da se spolja ništa ne zapaža. Na prozoru je još stajala zavesa koju
je ona htela da podigne i da pusti unutra sunčevu svetlost koju više nikad
neće ugledati. Njeno telo je ležalo pored samoga prozora. On je to znao.
Bože, kako sunce upire svoje zrake upravo u taj prozor!
Taj pogled je potrajao samo jedno magnovanje. Bilo je to olakšanje
osloboditi se one sobe. Zviznuo je psu i udaljio se brzim koracima.
Prošao je kroz Ajzlington; popeo se uz brežuljak kod Haj geta na kome
je spomenik podignut u čast Hvitingtona; spustio se niz Hajget-Hil
dvoumeći se i ne znajući na koju stranu da krene; ponovo je udario udesno
skoro čim je počeo da se spušta nizbrdo; pošao je stazom preko polja koja
ide duž Kanske šume i izbio na Hampstedsku pustaru. Spustio se u Vel-of-
Helt, prešao tu dolinu, ispeo se suprotnom stranom i presekavši drum koji
spaja sela Mampsted i Haj-get uputio se preko ostatka pustare do
nortendskih poljana i u jednoj od njih legao ispod živice i zaspao.
Ubrzo se probudio i nastavio put — ali ne u polje nego natrag ka
Londonu i drumom — zatim je ponovo pošao natrag — onda je udario
drugim putem preko onoga istog prostora koji je već prešao — posle toga
je lutao gore-dole po poljima, s vremena na vreme bi legao da se odmori
na ivici nekog jarka, a zatim bi skakao i polazio u drugom pravcu i ponovo
se vraćao nemajući nigde mira ni stanka.
Gde će naći neko obližnje naselje koje nije suviše živo, da tamo nešto
pojede i popije? Hendon. To će biti zgodno mesto, nije daleko, a nije ni na
udarcu. Uputio se u tome pravcu — s vremena na vreme bi potrčao, a
zatim bi, bez ikakvog razloga, mileo kao puž, ili bi sasvim zastao i traćio
vreme udarajući štapom po živici. Kad je stigao tamo, međutim, kao da ga
je sav svet koji je sretao gledao s podozrenjem — pa i sama deca koja su
se igrala ispod kuća. Ponovo se vratio istim putem, nemajući hrabrosti da
kupi nešto čime bi se založio ili okvasio grlo, iako već satima nije ništa
okusio; i opet je tumarao po pustari ne mogući da se odluči u kome pravcu
da pođe.
Prelazio je tako čitave milje i ponovo se vraćao na mesto s kojega je
krenuo. Prošlo je jutro, i podne je bilo prevalilo, i dan se već bližio kraju,
a on je još neprestano tumarao tamo i ovamo, i gore i dole, i levo i desno,
stalno se vrteći oko jedne iste tačke. Najzad se konačno uputio u pravcu
Hetfilda.
Bilo je devet sati uveče kad su čovek, potpuno iscrpen, i pas,
izubijanih nogu i hramajući od toga neuobičajenog potucanja, skrenuli niz
breg pored crkve tog mirnog sela. Teškim korakom su se spustili kroz
uzani sokak i ušunjali se u malu seosku krčmu čija ih je slaba svetlost još
izdaleka privukla. Unutra je na ognjištu gorela vatra i nekoliko seoskih
nadničara je sedelo i pilo kraj nje. Razmakli su se i napravili mesta
pridošlici, ali on se smestio u najdalji ugao i sam je jeo i pio, ili bolje,
delio je svoj obrok sa psom kome je s vremena na vreme dobacivao pokoji
zalogaj.
Razgovor ljudi okupljenih u krčmi okretao se oko susednih majura i
njihovih vlasnika, a kad je taj predmet iscrpen, prešlo se na godine koje je
doživeo neki starac sahranjen prošle nedelje; mladi ljudi koji su bili tu
smatrali su da je umro u dubokoj starosti, a prisutni stariji ljudi su izjavili
da je umro u najboljim godinama. — Nije bio stariji od mene — mogao je
taj da proživi još dobrih desetak ili petnaest godina da se čuvao, samo da
se čuvao ... — reče jedan deda sed kao ovca.
U tome nije bilo ničega što bi privlačilo pažnju ili izazivalo
strahovanja. Razbojnik, pošto je platio račun, sedeo je ćuteći i nezapažen u
svome uglu i bio je skoro zadremao kad ga iz polusna probudi bučan
ulazak jednog novog gosta.
Bio je to neki probisvet, pola torbar, pola lakrdijaš, koji je išao pešice
od mesta do mesta i prodavao ocila, remene, brijače, sapune, mast za
mazanje konjske opreme, meleme za pse i konje, jevtine mirise, pomade i
sličnu robu koju je nosio u torbi obešenoj o leđa. Seljaci su njegov ulazak
dočekali sa svakojakim šalama i pošalicama koje nisu prestajale sve dok
on nije završio s večerom i otvorio svoju riznicu, kojom je prilikom vrlo
vešto hvalio robu uplićući istovremeno razne dosetke u svoj govor.
— A kakva ti je ovo majstorija? — Je li se to jede, Hari? — upita
zadirkujući ga jedan seljak i upre prstom u neku vrstu kuglica što su
stajale u jednom uglu.
— Ovo — reče lakrdijaš, uzimajući jednu od njih i pokazujući je
prisutnim — ovo je, narode, sigurno i nenadmašno sredstvo za uklanjanje
svih mogućih mrlja, rđe, nečistoće, plesni, pega i pegica, ljaga i ljagica sa
svile, atlasa, lana, sukna, čohe, platna, batista, zefira, muslina, čilima,
brokata, somota i kadife i svih vrsta vunenih tkanina. Mrlje od vina, mrlje
od voća, mrlje od piva, mrlje od vode, mrlje od boje, mrlje od katrana, sve
mrlje iščezavaju kao rukom odnete čim se tkanina jedanput protrlja ovim
nenadmašnim sredstvom. Ako neka gospa umrlja svoju čast, ima samo da
proguta jednu ovakvu kuglicu, i smesta je isceljena — jer ovo je otrov.
Ako neko od gospode želi da dokaže svoje poštenje to može da postigne
ovom kuglicom isto tako dobro kao i kuglom iz pištolja — čak i bolje jer
je po ukusu mnogo neprijatnija, i prema tome utoliko je časnije njome se
poslužiti. Peni komad. Sve to samo za jedan peni!
Dvojica kupaca se odmah javiše, a nekolicina od prisutnih su se
očigledno kolebali. Prodavač to opazi i još više razvi svoju rečitost.
— Navali narode, — još malo pa nestalo — deklamovao je čova. —
Četrnaest vodenica, šest parnih mašina i jedna električna centrala rade
danju i noću na proizvodnji ovih kuglica i nisu u stanju da ih dovoljno
navašaju, iako radnici padaju u nesvest od silnoga posla i umiru kao muve
na licu mesta, a njihove udovice odmah dobijaju penziju i dvadeset funti
godišnjeg dodatka na svako dete, a za blizance još i nagradu od pedeset
funti. Peni komad! Isto tako rado primam i dva polupenija i četiri četvrtine
od penija. Samo peni komad! Uklanja i skida mrlje od vina, mrlje od voća,
mrlje od piva, mrlje od vode, mrlje od katrana, mrlje od blata, mrlje od
krvi! Evo jedne mrlje na šeširu ovoga gospodina ovde koju ću da izvadim
pre no što on stigne da mi poruči čašu piva.
— Hej! — uzviknu Sajks i skoči. — Ovamo taj šešir.
— Očistiću ovu mrlju, gospodine, — odgovori čovek namignuvši
društvu — pre no što stignete do mene da ga uzmete. Pogledaj, narode,
ovu tamnu mrlju na šeširu ovoga gospodina, nije veća od šilinga, ali je
deblja od talira. Bilo da je to mrlja od vina, mrlja od voća, mrlja od piva,
mrlja od vode, mrlja od boje, mrlja od katrana, mrlja od blata ili mrlja od
krvi...
Čovek nije stigao dalje, jer je Sajks uz jednu užasnu psovku preturio
sto, istrgao mu šešir iz ruke i izleteo kao vihor iz krčme.
S istom onom nedoumicom i neodlučnošću koje su ga i protiv njegove
volje progonile celoga dana, ubica, videći da ga niko ne prati i da ga svet
najverovatnije smatra za nekog nabusitog pijanca, krenu ponovo natrag u
pravcu Londona. Zaobilazeći svetlost od fenjera nekih velikih kola koja su
stajala na ulici, zapazio je da su to poštanska kola koja dolaze iz
prestonice i vide da ona stoje pred malom poštanskom stanicom. Znao je
gotovo izvesno šta će se dogoditi, ali je ipak prišao i počeo da prisluškuje.
Sprovodnik kola je stojao pred vratima stanice očekujući poštansku
vreću. Neki čovek odeven kao šumar iskrsnu odnekud u tome trenutku i
sprovodnik mu predade neku korpu koja je već spremna ležala na
pločniku.
— To je za vaše — reče sprovodnik. — Hej vi tamo, jeste li živi? Ta
prokleta vreća ni preksinoć nije bila na vreme gotova; to tako ne ide, znate!
— Ima li čega novog u gradu, Bene? — upita šumar izmičući se bliže
prozorskim kapcima kako bi mogao što bolje da se divi konjima.
— Ničega, koliko je bar meni poznato — odgovori čovek navlačeći
rukavice. — Žito je malo skočilo, čuo sam i da se govori o nekom ubistvu,
tamo dole oko Spitalfildsa, ali ja u to mnogo ne verujem.
— O, to je cela istina — reče neki gospodin iz kola koji je gledao kroz
prozor. — I to grozno ubistvo.
 — Zbilja, gospodine? — upita sprovodnik prinoseći ruku šeširu. — Je
li ubijen čovek ili žena, gospodine?
— Žena — odgovori čovek. — Pretpostavlja se...
— Hej, Bene, — doviknu mu kočijaš nestrpljivo.
— Ðavo da ih nosi i s tom vrećom — reče sprovodnik — jeste li
zaspali vi tamo?
— Evo idem! — uzviknu upravnik poštanske stanice trčeći.
— Ideš — progunđa sprovodnik. — Kao što ide i ona bogata devojka
što će u mene da se zaljubi, samo ne znam kad. Daj to ovamo. Dobro!
Rog veselo zatrubi i poštanska kola odoše.
Sajks ostade stojeći na ulici, prividno ravnodušan prema onome što je
maločas čuo i zaokupljen jedino mišlju na koju stranu da krene. Najzad
ponovo pođe natrag i udari drumom koji iz Hetfilda vodi u Sent-Olbanz.
Uporno je išao napred. Ali kad je ostavio grad za sobom i utonuo u
samoću i tamu pustoga druma, strah i užas počeše da mu se uvlače u
kosti. Sve oko njega, i stvari i njihove senke, bilo da miruju ili da se kreću,
dobijalo je oblik jezivih priviđanja; ali taj strah nije bio ništa prema
sećanju na onaj grozni jutarnji prizor i na leš ubijene devojke koja ga je u
stopu progonila. Nazirao je njenu senku u tami, uočavao i najsitnije
pojedinosti na njenom obrisu i gledao kako ukočeno i svečano klizi pokraj
njega. Čuo je kako joj odelo šušti kroz lišće, a svaki šum vetra kao da je
donosio sobom onaj njen poslednji prigušeni krik. Kad bi on zastao,
zastala bi i ona. Kad bi potrčao, pošla bi i ona za njim — ali ne trčeći, to
bi bilo olakšanje, nego kao leš koji je od života zadržao još samo
sposobnost da se kreće i koji je nošen nekim tihim i tužnim ravnomernim
povetarcem.
S vremena na vreme bi se okrenuo, s očajničkom odlukom da silom
odagna tu utvaru, pa makar znao da će od njenog pogleda umreti; ali mu se
kosa diže na glavi i krv mu se sledi u žilama, jer se i utvara okrenula
zajedno s njim i stajala mu je ponovo za leđima. Toga jutra je išla ispred
njega, ali sad je lebdela iza njega — neprestano. Naslonio se leđima o
jednu stenu, i odmah je osetio kako se postavlja nad njim i video njenu
priliku kako se ocrtava na hladnome noćnom nebu. Bacio se na zemlju —
legao na leđa. Utvara mu je stala čelo glave, uspravna i nepomična — živi
nadgrobni spomenik s krvavim natpisom.
 Ko tvrdi da ubica može da izmakne pravdi i da savest spava? Jedna
duga minuta ovakvog samrtnog straha sto puta je gora od nasilne smrti!
Na jednoj poljani ugledao je kolibu koja će mu pružiti prenoćište.
Ispred ulaza u nju bile su tri visoke topole, od kojih je unutra vladao još
gušći mrak, a vetar je kroz njihovo lišće stenjao i tužno zavijao. Nije
mogao da nastavi put dok dan ponovo ne svane, te se ispružio uza sam zid
— gde su ga čekale nove muke.
Jer sad mu je pred oči izišlo novo priviđenje, onako isto neumoljivo a
strasnije od onoga kojeg se oslobodio. Te razrogačene oči, tako staklaste i
tako bez sjaja, koje mu je lakše bilo da gleda nego da ih zamišlja, pojaviše
se usred tame — one same bile su svetle ali nisu zračile svetlošću. Bila su
samo dva takva oka, ali ona su bila svuda i na svakom mestu. Kad bi
zažmurio, ugledao bi u svesti onu sobu sa svima dobro poznatim
predmetima u njoj — među njima i one koje bi rado hteo da zaboravi — i
svaki od njih je bio na svome uobičajenom mestu. I još je bio na svome
mestu, a mrtve oči su ga gledale onako isto kao kad je pobegao iz sobe.
Skočio je i jurnuo u polje kao bez duše. Priviđenje ga je pratilo. Ponovo se
vratio svome skloništu i ponovo zgrčio uza zid od kolibe. Oči su ponovo
bile tu, pre no što je stigao i da se spusti na zemlju.
Ležao je tako u samrtnom strahu i drhtao od glave do pete, dok mu je
hladan znoj izbijao iz svake pore, kad odjednom noćni vetar donese do
njega neku huku iz daljine i ljudske glasove koji su se mešali s pozivima
na uzbunu i zapomaganje. Svaki zvuk ljudskoga glasa na tome pustom
mestu značio je olakšanje za njega, makar to bio i poziv na uzbunu. Pri
pomisli na ličnu opasnost vratila mu se snaga i hrabrost i on skoči na noge
i jurnu u noć.
Činilo se kao da celo nebo gori. Plameni jezici su lizali uvis, prosipali
varnice i preplitali se jedni s drugima osvetijavajući prostor čitave milje
uokrug i goneći oblake dima u pravcu njega. Graja je postajala sve jača
ukoliko su novi glasovi pristizali i on je već mogao da čuje uzvike „Vatra!“
pomešane sa zvonjavom na uzbunu, rušenjem teških predmeta, praštanjem
plamenova kad počnu da se obavijaju oko neke nove prepreke na koju
naiđu i kad se visoko vinu kao osveženi novom žrtvom koju su ugrabili.
Dok je on taj prizor posmatrao, metež je bivao sve veći. Na mestu požara
se steklo puno sveta — ljudi i žena — uznemirenih, prestrašenih. Za njega
je to bilo kao da se ponovo rodio. Poletao je kao strela — pravo i ne
obzirući se ni levo ni desno — jureći kroz trnje i korov i preskačući
vratnice i ograde onako isto mahnito kao i njegov pas koji je besno lajući i
urličući trčao ispred njega.
Stigao je na mesto požara. Poluodevene prilike su jurile tamo-amo,
neki ljudi su pokušavali da izvuku iz konjušnice zaplašene konje, drugi su
isterivali stoku iz dvorišta i sporednih zgrada, treći su izlazili iz zapaljenih
kuća natovareni stvarima, dok su oko njih sipale varnice i s treskom
padale usijane grede. Iz otvora u kojima su do pre jednog časa stajali
prozori i vrata sad je pomamno sukljao plamen; zidovi su se rušili i
survavali u vatreno grotlo; olovo i gvožđe su se topili i vijugali po zemlji
kao beli usijani potočići. Čuli su se lelek i vriska žena i dece, dok su ljudi
jedni druge hrabrili i sokolili glasnim povicima. Zveket i lupa parnih
šmrkova i šikljanje i prštanje vode kad padne na usijano drvo samo su još
pojačavali ovu užasnu pometnju. I on je isto tako vikao dok nije
promukao; i, bežeći od samog sebe i svojih misli, bacio se u najveću
gužvu.
Te noći je stizao na sto strana; čas je radio na šmrkovima, čas je srljao
kroz dim i plamen i stalno uletao tamo gde je najgušći okršaj. Peo se i
silazio niz lestvice, verao i se po krovovima, prelazio preko podova koji su
krčkali i ljuljali se pod njim, prolazio kroz kišu opeka i kamenja koje je
padalo oko njega, bio je svuda i na svakom mestu toga golemog zgarišta.
Ali njegovo telo kao da su mađije učinile nepovredivim, nije zadobio
nijednu ogrebotinu, nijednu ozledu, niti je osećao umor, niti su ga misli
mučile, sve dok nije svanuo novi dan i na zgarištu ostao samo dim i
pocrnele ruševine.
Čim je međutim to luđačko razđraženje prošlo, užasna svest o
učinjenom zločinu vratila mu se s desetostrukom snagom. Podozrivo se
obazirao oko sebe, jer su ljudi razgovarali u gomilicama, te je strahovao da
nije on predmet njihovog razgovora. Pas posluša znak koji mu je on dao
prstom, i oni se udaljiše, krišom, i jedan i drugi. Prošao je pored jednog
parnog šmrka pored kojeg su sedeli neki ljudi i oni ga pozvaše da se s
njima potkrepi. Uzeo je malo hleba i mesa i dok je pio pivo čuo je kako
vatrogasci, koji su bili iz Londona, razgovaraju o ubistvu. „Pobegao je u
Birmingem, kažu,“ reče jedan, „ali će ga brzo uhvatiti, jer mu je policija
ušla u trag i do sutra uveče će se dići potera kroz celu zemlju.“
Žurnim koracima se udaljio odatle i išao je sve dok se od umora nije
skoro stropoštao na zemlju; onda je legao između dve živice i pao u dubok
ali isprekidan san. Nastavio je da luta, neodlučan i ne znajući na koju će
stranu, i gonjen strahom da će još jednu noć morati da provede u samoći.
Najednom donese očajničku odluku da se vrati u London.
„Tamo ću u svakom slučaju imati bar s kim da razgovaram,“ pomisli u
sebi. „А isto tako naći ću i neko dobro mesto da se sakrijem. Nikad im
neće pasti na um da me tamo traže pošto smatraju da su mi nanjušili trag u
unutrašnjosti. Zašto ne bih mogao da ostanem u Londonu koju nedelju, da
izvučem pare od Fejgina, a zatim da se prebacim u Francusku? Pokušaću
to, trista mu muka, pa makar propao.
Odmah je pristupio ostvarenju te zamisli i birajući najmanje posećene
puteve pošao je natrag u London, rešen da se negde nadomak prestonice
sakrije i kad padne mrak da zaobilaznim putem uđe u grad i ode do mesta
koje je sebi postavio kao cilj.
— Ali šta će s psom. Ako su izdali poternicu za njim, svakako im nije
izmaklo iz vida da je nestalo i psa i da je verovatno i on pošao sa svojim
gospodarem. Zahvaljujući tome mogu da ga uhvate još dok prolazi
ulicama. Doneo je odluku da ga utopi, te nastavi hod tražeći pogledom
neku baru a usput dohvati jedan težak kamen i uveza ga u svoju džepnu
maramu.
Dok je on vršio te pripreme, životinja je posmatrala lice svoga
gospodara i, bilo da je po nagonu osetila opasnost koja joj preti, ili je
pogled kojim ju je razbojnik iskosice posmatrao bio mračniji nego inače,
tek ona se odšunjala malo dalje nego obično i mudro se držala na
pristojnom odstojanju. Kad je njen gospodar zastao na ivici jedne bare i
okrenuo se da je zovne, životinja je stala kao ukopana.
— Čuješ li da te zovem? Dolazi ovamo — viknu Sajks.
Životinja mu priđe po sili navike; ali kad se Sajks saže da joj priveže
maramicu za vrat ona potmulo zareža i uzmače.
— Ovamo! — viknu razbojnik.
Pas podvi rep, ali se ne pomače. Sajks načini zamku i ponovo ga
pozva.
Pas pođe napred, povuče se, zastade jedan trenutak, okrete se i zaždi
koliko su ga noge nosile.
Čovek je nekoliko puta zviznuo za njim, a zatim je seo očekujući da se
vrati. Od psa međutim nije bilo ni traga ni glasa, te čovek najzad sam
nastavi svoj put.
 GLAVA XLIX

Monks i gospodin Braunlo se najzad sastaju — njihov razgovor i vest

koja ga prekida.

Sumrak je počeo da se hvata kad gospodin Braunlo siđe iz kola pred

svojom kućom i tiho zakuca. Vrata se otvoriše i neki snažan čovek iziđe iz
tih kola i postavi se s jedne strane stepenika, dok drugi čovek, koji je
sedeo pored kočijaša, siđe isto tako i stade s druge strane stepenika. Na
znak gospodina Braunloa oni izveđoše nekog trećeg čoveka, uzeše ga
između sebe i žurno ga uguraše u kuću. Taj čovek bio je Monks.
Na isti način su se bez ijedne reči popeli uza stepenice i gospodin
Braunlo koji je išao napred povede ih u jednu sobu iz dvorišta. Na vratima
te sobe Monks, koji se očigledano preko volje popeo, zastade. Ona dva
čoveka pogledaše starog gospodina kao da očekuju njegove dalje naloge.
— On vrlo dobro zna između čega ima da bira — reče gospodin
Braunlo. — Ako se opire ili samo prstom makne bez vašeg dopuštenja,
vodite ga na ulicu, zovite policiju i tražite u moje ime da se uhapsi kao
zločinac.
— Kako se usuđujete da tako nešto tvrdite o meni? — upita Monks.
— A kako se vi usuđujete da me na to nagonite, mladiću? — odgovori
gospodin Braunlo gledajući ga netremice. — Niste valjda toliko bezumni
da odete iz ove kuće? Pustite ga. Eto, gospodine. Možete slobodno ići, a
mi ćemo za vama. Ali vam se kunem svim onim što mi je najmilije i
najsvetije, čim kročite nogom na ulicu da ću u istom trenutku tražiti da
budete uhapšeni zbog prevare i krađe. Ja sam na to rešen i od toga neću
odustati. Ako ste i vi isto tako čvrsto rešeni da učinite ono što ste naumili,
onda neka vaša krv padne na vašu glavu!
— Po čijem su naređenju ove hulje mene lišile slobode na ulici i
dovele me ovamo? — upita Monks, gledajući čas jednog, čas drugog od
dvojice ljudi koji su stajali pored njega.
— Po mome naređenju — odgovori gospodin Braunlo. — Ja
odgovaram za njihov postupak. Ako smatrate da ste bespravno lišeni
slobode — imali ste mogućnosti i prilike da to nasilje otklonite, ali ste
našli da će biti pametnije ako ostanete mirni.... Ponovo vam kažem, stavite
se pod zaštitu zakona. I ja ću da se pozovem na zakon; ali kad budete
otišli suviše daleko da biste se mogli vratiti natrag i kad ova stvar izađe
pred sud, nemojte se onda žaliti da sam bio nemilosrdan prema vama i da
sam vas ja gurnuo u ponor u koji vi sami srljate.
Monks je bio sasvim pometen, i zaplašen pored toga. Kolebao se.
— Odlučite se brzo — reče gospodin Braunlo nepokolebljivo i
spokojno u isti mah. — Ako želite da vas tužim sudu i da vas izložim
kazni koju više neću moći da otklonim, iako sam u stanju da s grozom u
srcu predvidim njenu težinu — još jednom vas upozoravam, vi znate šta
vas čeka. Ako, nasuprot tome, budete računali na moju blagonaklonost i
oproštaj onih o koje ste se tako duboko ogrešili, onda sedite, bez ijedne
reči, više, na ovu stolicu. Ona vas čeka već čitava dva dana.
Monks promrmlja nekoliko nerazumljivih reči, ali se još neprestano
kolebao.
— Pohitajte — reče gospodin Braunlo. — Ako kažem samo jednu reč,
više vam se nikad neće ukazati prilika da birate.
Čovek je još oklevao.
— Ja nemam nameru da se pogađam s vama — reče gospodin Braunlo
— i, s obzirom na to što zastupam najsvetije interese drugih, nemam ni
prava da to činim.
— Postoji li, — upita Monks mucajući — postoji li neko srednje
rešenje?
— Nema srednjeg rešenja.
Monks pogleda uznemireno starog gospodina, ali kad je pročitao na
njegovom licu samo strogost i odlučnost, on uđe u sobu i slegnuvši
ramenima sede na stolicu.
— Zaključajte vrata spolja — reče gospodin Braunlo svojim
pratiocima — i dođite čim zazvonim.
Ljudi poslušaše i njih dvojica ostadoše sami.
— Krasan postupak, gospodine, — reče Monks skidajući šešir i ogrtač
— krasan postupak od najstarijeg prijatelja moga oca.
— Upravo zbog toga tako i postupam što sam najstariji prijatelj vašeg
oca, mladiću, — odgovori gospodin Braunlo, — upravo zbog toga tako i
postupam što su nade i srećni snovi moje mladosti bili vezani za njega i za
ono divno njemu tako blisko stvorenje koje je bog pozvao sebi u proleće
njegovog života, a mene ostavio samog na ovome svetu; zbog toga tako
postupam što je on zajedno sa mnom klečao kraj samrtničkog odra svoje
jedine sestre dok je još bio dečak, onoga istog jutra kad je trebalo da mi
ona postane nevestom — ali Nebo je drukčije htelo; zbog toga što je od
toga trenutka moje slomljeno srce prionulo uz njega i ostalo mu verno kroz
sva iskušenja i zablude kroz koje je prolazio sve do njegove smrti; zbog
toga što je moja duša puna starih uspomena i sećanja, tako da čak i vaše
prisustvo budi u meni misli na prošlost i na njega; zbog svega toga ja
danas prema vama blago postupam — da, Edvarde Liforde, čak i danas...
kad moram da crvenim što sramotite njegovo ime.
— Kakve veze s tim ima ime? — upita mladić, pošto je malo poćutao i
s prkosom i čuđenjem posmatrao uzbuđenje svoga sabesednika. — Ime za
mene ne znači ništa.
— Ništa dabome, — odgovori gospodin Braunlo — za vas ono ne
znači ništa. Ali to je bilo i njeno ime; i meni čak i danas, posle toliko
godina, iako sam već star čovek, srce u grudima uzdrhti i zaigra kad ga
neko izgovori, isto onako kao kad sam ga prvi put čuo. Veoma..., veoma
mi je milo što ste ga promenili.
— Sve je to lepo i krasno — reče Monks (da ga i dalje nazivamo tim
pozajmljenim imenom) posle dužeg ćutanja, tokom kojeg se izazivački
vrpoljio, dok je gospodin Braunlo sedeo zaklonivši lice rukom. — Ali šta
vi hoćete od mene?
— Vi imate brata, — reče gospodin Braunlo prenuvši se — brata i čije
samo ime je bilo dovoljno da vam došanem kad sam ono išao za vama
ulicom pa da pristanete da dođete sa mnom ovamo, iznenađeni i uplašeni.
— Nemam ja nikakvog brata — odgovori Monks. — Vi znate da sam
ja bio jedinac. Zašto mi pominjete neku braću? Vama je to poznato isto
tako dobro kao i meni.
— Slušajte što ću vam reći, a što vama možda nije poznato — reče
gospodin Braunlo. — Odmah ću da zadovoljim vašu radoznalost. Ja znam
da ste vi jedini i najčudovišniji plod onoga nesrećnog braka u koji su
porodična oholost i najgadnija i najpodlija od svih taština gurnuli vašeg
nesrećnog oca dok je bio još skoro dete.
— Ne marim za krupne reči — prekide ga Monks podrugljivo se
smejući. — Vama je stvar poznata, i za mene je to dovoljno.
— Ali meni su isto tako poznate — nastavi stari gospodin — i sva ona
beda, tihe muke, duga natezanja do kojih je dovela ta naopaka veza. Ja
znam s kakvom su tegobom oba ta nesrećna stvorenja vukla svoj preteški
bračni jaram kroz jedan svet koji je za oboje njih bio samo pelen i čemer.
Znam kako su posle hladne učtivosti nastupile žestoke svađe; kako je
ravnodušnost ustupila mesto netrpeljivosti, netrpeljivost mržnji, a mržnja
uzajamnom gnušenju, dok najzad nisu raskinuli lance koji su ih vezivali i
otišli svako na svoju stranu. I on i ona su međutim u svojim srcima poneli
gorčinu te zajednice od koje je samo smrt mogla potpuno da ih izleči, iako
su se pred svetom starali da prividnom veselošću prikriju svoje rane. Vaša
mati je u tome i uspela — sve je brzo zaboravila. Ali vašeg oca je taj crv
grizao još godinama posle rata.
— Dobro, razišli su se — reče Monks — pa šta s tim?
— Izvesno, vreme posle rastanka — nastavi gospodin Braunlo — vaša
mati je otišla u Evropu i tamo se potpuno predala lakom zadovoljstvu i
sasvim zaboravila svoga supruga koji je bio deset godina mlađi od nje. On
je međutim skrhana srca ostao da čami kod kuće gde je stekao nov krug
prijatelja. Bar vam ta okolnost mora biti poznata.
— Nije meni ništa poznato — reče Monks krijući oči i udarajući
nogom o pod, kao čovek koji je rešen da sve poriče. — Nije meni ništa,
poznato.
— Vaš način ponašanja, a isto tako i vaši postupci služe mi kao dokaz
da vi to nikako niste zaboravili, niti ste prestali da na to s gorčinom mislite
— odgovori gospodin Braunlo. — Govorim o vremenu pre petnaest
godina, kad je vama bilo svega jedanaest godina i kad je vaš otac imao tek
trideset i jednu — jer, ponavljam, on je bio još dečak kad mu je njegov
otac naredio da se oženi. Treba li da se vraćam na događaje koji bacaju
senku na uspomenu vaših predaka, ili želite da vas toga poštedim i da mi
otvoreno priznate istinu?
— Nemam ja ništa da priznajem — odgovori Monks. — Možete da
nastavite ako vam to čini zadovoljstvo.
— Dakle, ti novi prijatelji — reče gospodin Braunlo — bili su jedan
pomorski oficir u penziji, kome je žena umrla pola godine pre toga i
ostavila mu dvoje dece — bilo ih je više, ali je srećom samo njih dvoje,
obe kćeri, preživelo majku. Starija je bila divno stvorenje od devetnaest
godina, a mlađa sasvim malo dete od dve ili tri godine.
— Kakve veze ima to sa mnom? — upita Monks.
— Živeli su — nastavi gospodin Braunlo praveći se da nije čuo
upadicu — u jednom kraju u kome se i vaš otac našao na svojim lutanjima
i u kome je rešio da se stalno nastani. Upoznali su se, zbližili se,
sprijateljili se, sve je išlo veoma brzo. Vaš otac bio je retko darovit čovek.
I po duši i po spoljašnosti ličio je na svoju sestru. Što ga je stari oficir
bolje upoznavao, sve ga je više voleo. Kamo sreće da se na tome i svršilo.
Ali ga je zavolela i njegova ćerka.
Stari gospodin zastade; Monks je grizao usne i ukočeno gledao u
zemlju; opazivši to on odmah nastavi:
— Krajem godine se verio, svečano se verio s njegovom ćerkom; bio
je predmet prve, istinske, strasne, jedine ljubavi te čestite devojke.
— Vaša priča je isuviše duga — reče Monks vrpoljeći se na svojoj
stolici.
— To je istinita, i tužna, i bolna priča, mladiću — odgovori gospodin
Braunlo — a takve priče obično i jesu duge; kad bi bila ispunjena
nepomućenom srećom i radošću bila bi veoma kratka. Najzad, jedan od
onih bogatih rođaka radi čije je blagonaklonosti i ugleda vaš otac i bio
žrtvovan — kao što se to često događa u životu — umre, i da bi popravio
zlo koje je prouzrokovao, ostavio mu je u nasleđe lek protiv svih zala —
novac. Bilo je neophodno da odmah otputuje u Rim, gde je taj rođak bio na
oporavku i gde je i umro, ostavljajući svoje poslove u najvećem neredu.
Otputovao je; tamo se smrtno razboleo; čim je ta vest stigla u Pariz, vaša
mati je dotrčala za njim vodeći i vas sobom; on je umro sutradan po
njenom dolasku, i to bez testamenta — bez testamenta— tako da je
celokupno bogatstvo pripalo vašoj majci i vama.
Kad je priča došla dovde, Monks pritaji dah a na licu mu se opažala
krajnja radoznalost, iako mu oči nisu gledale u govornika. Kad je gospodin
Braunlo zastao, on promeni položaj kao čovek kome je iznenada laknulo i
otre maramicom svoje vrelo lice i ruke.
— Pre no što je otputovao za inostranstvo, on je na svom prolasku
kroz London došao k meni — reče tiho gospodin Braunlo i upre pogled u
svoga sabesednika.
— Za to sad prvi put čujem — prekide ga Monks glasom kojim se
usiljavao da izrazi nevericu, ali koji je pokazivao da je tom pojedinošću
više nego neprijatno iznenađen.
— Došao je k meni i ostavio mi je, pored nekih drugih stvari, i jednu
sliku — portret koji je sam izradio — sliku te sirote devojke — koju nije
hteo da ostavi, a koju nije mogao ni da ponese na svoj hitni put. Od brige i
griže savesti bio se skoro pretvorio u senku; zbunjeno i nesređeno govorio
je o nesreći i oskrnavljenoj časti kojima je on bio uzrok; poverio mi je
svoju nameru da svu imovinu pretvori u novac, po bilo koju cenu, i, pošto
jedan deo svog novog bogatstva ustupi svojoj ženi i vama, da napusti
domovinu i da se u nju više nikad ne vrati. Dobro sam osećao da na taj put
ne misli ići sam. Čak ni meni, svome starom i vernom prijatelju čija je
odanost bila zapečaćena uspomenom na stvorenje koje je nama obojici
bilo najdraže — čak ni meni nije u tom trenutku ništa više poverio. Samo
mi je obećao da će mi pisati i sve mi ispričati i da će posle toga doći da
me poseti samo još jedanput, poslednji put na ovome svetu. Avaj! To je
bio poslednji put. Niti sam dobio pismo, niti sam ga ikad više video.
— Otišao sam, — nastavi gospodin Braunlo posle kraćeg ćutanja —
otišao sam kad je sve prošlo, na mesto njegove — poslužiću se rečju koju
bi svet bezobzirno upotrebio, jer ni plemenitost ni grubost sveta sad za
njega nemaju više nikakvog značaja — na mesto njegove grešne ljubavi,
rešen, ako se moje slutnje obistine, da toj unesrećenoj devojci ponudim
srce i dom u kojima će naći pribežište i utehu. Porodica je nedelju dana
pre toga otputovala; isplatili su svoje sitne podužice i preko noći iščezli.
Zašto i kuda, to niko nije umeo reći.
Monks dahnu slobodnije i pogleda oko sebe s pobedonosnim
osmehom.
— Kad je vašeg brata — reče gospodin Braunlo privlačeći mu bliže
svoju stolicu — kad je vašeg brata — slabunjavo, pocepano, zapušteno
dete — meni bacila na put jedna ruka moćnija od slučaja, i kad sam ga
spasao od poroka i srama ...
— Šta? — uzviknu Monks.
— Jeste, ja sam ga spasao — reče gospodin Braunlo. — Obećao sam
vam da ću odmah da zadovoljim vašu radoznalost. Kažem vam da sam ga
ja spasao — vidim da je vaš lukavi saučesnik prećutao moje ime, mada
ono, koliko je on bio obavešten, ne bi za vas ništa značilo. Kad sam ga,
dakle, spasao i kad je dečak ležao u mojoj kući oporavljajući se od
bolesti, zaprepastila me je njegova neverovatna sličnost sa portretom o
kome sam vam govorio. Čak i kad sam ga prvi put ugledao, usred sve one
prljavštine i bede u kojoj se nalazio, na njegovom licu je lebdeo neki
čežnjiv izraz koji me je odmah podsetio na ono milo prijateljsko lice, tako
da mi se činilo kao da sanjam na javi. Nije potrebno da vam izlažem kako
je ponovo ugrabljen pre no što sam stigao da se obavestim o njegovom
dotadašnjem životu...
— Zašto nije potrebno? — upita živo Monks.
— Zato što vi to vrlo dobro znate.
— Ja!
— Izlišno je da poričete — odgovori gospodin Braunlo. — Odmah ću
vam pokazati da znam još i mnogo više stvari.
— Vi, vi.. . ne možete da dokažete ništa protiv mene — promuca
Monks. — čikam vas da to učinite.
— Videćemo — odgovori stari gospodin gledajući ga ispitivački. —
Izgubio sam dečaka, i svi moji napori da ga pronađem ostali su bez
uspeha. S obzirom na to što je vaša mati umrla, znao sam da ste vi još
jedini čovek koji je u stanju da tu tajnu razjasni, a kako ste vi, kad sam
poslednji put čuo za vas, bili na vašem imanju u zapadnoj Indiji — kuda
ste se, kao što vam je vrlo dobro poznato, povukli posle smrti vaše matere
da biste izbegli progone ovdašnjih vlasti — ja sam pošao na put. Vi ste bili
otputovali iz Indije pre nekoliko meseci i pretpostavljalo se da ste u
Londonu, ali niko nije znao gde ste. Vratio sam se. Vaši zastupnici nisu
imali nikakvih podataka o vašem mestu boravka. Pojavljujete se i nestaje
vas, rekoše mi, onako isto tajanstveno kao što ste to uvek činili, ponekad
ste dolazili iz dana u dan, a ponekad vas nije bivalo mesecima, skrivali ste
se, po svemu sudeći, po onim istim mračnim jazbinama i družili ste se s
onom istom sramnom bagrom koja je predstavljala vaše društvo dok ste
bili još obestan i razuzdan dečak. Zamarao sam ih i dosađivao im svojim
neprestanim zapitkivanjima i molbama. Krstario sam ulicama i danju i
noću, ali su sve do pre dva sata moja nastojanja ostala uzaludna jer vas
nigde i ni u jednom trenutku nisam opazio.
— A sad, pošto ste me videli, — reče Monks dižući se izazivački —
šta onda? Prevara i krađa su krupne reči — opravdane, po vašem
mišljenju, zbog uobražene sličnosti koja postoji između jednog derana i
slike nekog dokonog pokojnog mazala. Brat! Vi uopšte ne znate ni da li se
neko dete rodilo iz veze toga plačevnog para; vi čak ni to ne znate.
— Zaista nisam znao — odgovori gospodin Braunlo dižući se isto tako
— ali u toku poslednjih četrnaest dana sve sam saznao. Vi imate brata, vi
to znate, a znate i njega. Postojao je i testament koji je vaša mati uništila, i
na samrti je tu tajnu kao i nasledstvo ostavila vama. Taj testament je
govorio o detetu koje će se verovatno roditi kao posledica te zlosrećne
veze; dete se i rodilo i vi ste ga slučajno sreli, i čim ste ga ugledali, kod
vas se probudila sumnja zbog njegove sličnosti sa svojim ocem. Otišli ste
u mesto gde se dete rodilo. Tamo su postojali dokazi — dokazi koji su
dugo skrivani — o njegovom rođenju i poreklu. Te dokaze ste uništili vi, i
sad, po vašim sopstvenim rečima koje ste uputili vašem saučesniku
Jevrejinu, jedini dokazi o dečakovom poreklu leže na dnu reke, a stara
veštica koja ih je primila od njegove majke trune u svome kovčegu.
Nedostojni sine, podlače, lažljivče, ti koji po noći i po mračnim jazbinama
snuješ s lopovima i ubicama, ti čije su spletke i smutnje prouzrokovale
strašnu smrt jedne sirote devojke hiljadu puta bolje od tebe — ti koji si još
od kolevke zagorčavao život svome ocu i u kome su bujale sve rđave
strasti, poroci i nevaljalstva dok nisu našli oduške u odvratnoj bolesti koja
je od tvoga lica načinila ogledalo tvoje duše — ti, Edvarde Liforde, imaš li
još hrabrosti da mi prkosiš?
— Ne, ne, ne! — odgovori podlac poražen tolikim optužbama.
— Svaka reč! — uzviknu stari gospodin — svaka reč koju si izmenjao
s onim odvratnim nitkovom meni je poznata. Senke na zidu su čule tvoj
šapat i meni ga saopštile; prizor progonjenog deteta ganuo je čak i
stvorenje ogrezlo u poroku i dao mu hrabrosti i skoro obeležje vrline.
Izvršeno je ubistvo za koje si ti moralno ako ne stvarno odgovoran.
— Ne, ne, — upade mu u reč Monks. — Ja..., ja... ništa ne znam o
tome; ja sam upravo išao da se obavestim o onome što se dogodilo kad ste
me vi iznenada uhvatili. Nije mi bio poznat razlog tome zločinu. Mislio
sam da je ubistvo izvršeno u svađi.
— Razlog ubistvu je delimično otkriće tvoje tajne — odgovori
gospodin Braunlo. — Hoćeš li da otkriješ celu tajnu?
— Da, hoću.
— Da svojeručno napišeš i potpišeš izjavu u kojoj ćeš da izneseš celu
istinu i sve okolnosti, i da to ponoviš pred svedocima?
— Obećavam i to.
— Da ćeš ostati ovde bez opiranja dok ne sastavimo tu ispravu i da
ćeš sa mnom otići kuda ja budem smatrao za shodno da tamo i usmeno
potvrdiš svoj pismeni iskaz?
— Ako vam je stalo do toga, učiniću i to — odgovori Monks.
 — Moraš učiniti još i nešto više — reče gospodin Braunlo. — Moraš
vratiti ono što si oteo jednom nevinom i bezazlenom detetu, jer ono to i
jeste, iako je plod grešne i nesrećne ljubavi. Ti nisi zaboravio odredbe
testamenta. Izvrši ih ukoliko se odnose na tvog brata, a onda idi kuda god
ti je volja. Na ovome svetu vi ne treba više nikad da se sretnete.
Dok je Monks koračao gore-dole po sobi, razmišljajući besna i
smrknuta pogleda o položaju u koji je zapao i o mogućnostima da se iz
njega izvuče, gonjen s jedne strane strahom a s druge mržnjom, neko žurno
otključa vrata i gospodin Losbern sav uzbuđen i zadihan ulete u sobu.
— Uhvatiće ga — povika. — Noćas će ga uhvatiti.
— Ubicu? — upita gospodin Braunlo.
— Da, da, — odgovori gospodin Losbern. — Njegov pas je primećen
kako se šunja oko jedne straćare, i vrlo je verovatno da je tu njegov
gospodar ili da će tamo doći čim padne mrak. Preobučeni policajci su se
razmileli na sve strane. Razgovarao sam s ljudima kojima je stavljeno u
dužnost da ga uhvate i oni me uveravaju da im ni u kom slučaju ne može
izmaći. Vlada je večeras raspisala nagradu od sto funti onome ko ga preda
u ruke vlastima.
— Ja dajem još pedeset — reče gospodin Braunlo — i to ću lično da
objavim na mestu hvatanja, ako uspem da tamo stignem. Gde je gospodin
Mejli?
— Hari? Čim je video da je ovaj vaš prijatelj zdrav i čitav sa vama u
kolima, odmah je pohitao na mesto događaja — odgovori lekar — i,
usegnuvši na konja odjurio da se s ostalim goniocima pridruži poteri.
— A šta je s Fejginom? — upita gospodin Braunlo.
— Prema poslednjim vestima, on još nije uhvaćen; ali će uskoro i on
pasti šaka policiji, ukoliko već nije. Sigurni su da im neće pobeći.
— Jeste li se odlučili? — upita gospodin Braunlo tihim glasom
Monksa.
— Jesam — odgovori on. — Vi..., vi... me nećete odati?
— Neću. Ostanite ovde dok se ja ne vratim. To je jedini način da se
spasete.
Gospodin Braunlo i gospodin Losbern iziđoše iz sobe i vrata se ponovo
zaključaše.
— Šta ste postigli? — upita lekar šapatom.
 — Sve čemu sam se nadao, čak i više. Ono što mi je sirota devojka
saopštila povezao sam s onim što sam izranije znao, i kad sam našem
prijatelju predočio sve te dokaze, on nije imao kud nego je priznao sva
svoja nepočinstva koja su zahvaljujući tim podacima postala jasna kao na
danu. Pišite svima i zakažite sastanak za prekosutra u sedam uveče. Mi
tamo treba da budemo nekoliko časova ranije, jer ćemo morati da se
odmorimo; osobito gospođica Mejli, kojoj će verovatno biti potrebno
mnogo više snage no što i vi i ja u ovom trenutku možemo i da slutimo.
Ali u meni krv kipi od želje da osvetim ubistvo te sirote devojke. Kojim
su putem oni otišli?
— Idite pravo u policiju i još ćete stići na vreme — odgovori gospodin
Losbern. — A ja ću ostati ovde.
Dva prijatelja se žurno rastadoše, obojica van sebe od uzbuđenja.
 GLAVA L

Hajka i spasavanje.

U blizini onoga dela Temze koji se graniči Roterhitskom crkvom, gde

su zgrade na obali najzapuštenije a brodovi na reci crni kao čađ od ugljene
prašine i dima što pada iz gusto natrpanih i niskih kuća, ima najnečistiji,
najčudniji i najneobičniji kraj koji se može naći u prostranom Londonu,
kraj čak i po imenu potpuno nepoznat velikom broju njegovih stanovnika.
Da bi stigao do toga mesta, čovek mora da se probije kroz čitav splet
uzanih, tesnih i prljavih uličica kroz koje gamiže poslednji i najsiromašniji
soj ljudi i koje su i namenjene saobraćaju toga obalskog naroda. Po
radnjama leže hrpe najjevtinije i najgrublje hrane; sa prozora, zidova i vrata
telalnica vise najpohabaniji i najprostiji delovi ođeće. Gurajući se s
besposličarima najniže vrste, nosačima, ugljarima, uličnim ženama,
odrpanom dečurlijom i obalskim talogom i ološem, čovek s teškom
mukom krči sebi put kroz gomilu. Odvratni prozori i mirisi koji izbijaju iz
prolaza levo i desno vređaju vam i oko i nos, a uši da zagluhnu od lupe
glomaznih teretnih kola koja prenose čitave kamare robe iz mnogobrojnih
skladišta koja se dižu na svakom uglu. Kad se najzad probije u udaljenije i
manje bučne ulice no što su one kroz koje je već prošao, čovek ide duž
oronulih zgrada koje su se naherile i nagnule nad njega, duž razvaljenih
zidova koji kao da se ljuljaju dok on kraj njih prolazi, pored polusrušenih
dimnjaka koji samo što ne padnu, pored prozora sa zarđalim gvozdenim
rešetkama koje su vreme i nečistoća skoro izgrizli, kao i pored svih ostalih
znakova bede i zapuštenosti koji se mogu zamisliti.
U takvom je kraju, s one strane Dokheda u predgrađu Saderk,
Džekobovo ostrvo, opasao blatnjavim jarkom, šest do osam stopa
dubokim i petnaestak do dvadeset stopa širokim kad je plima, jarkom koji
se nekad zvao Vodenični jaz, ali koji je u vreme događaja koji opisujemo
bio poznat pod imenom Ludi jendek. To je neka vrsta potoka ili rukavca
koji gradi Temza i koji se pri visokoj vodi uvek može ispuniti otvaranjem
ustava kod lučkih vodenica po kojima je jarak i dobio svoje prvobitno
ime. Kad se ustave otvore, posmatrač koji stoji na kojem od onih drvenih
mostova što su prebačeni preko njega kod Vodeničkog prolaza videće
stanovnike kuća na obema njegovim obalama kako sa zadnjih vrata i
prozora spuštaju vedra, čabrove i svakojake druge sudove da njima
zahvataju vodu; a kad odatle skrene pogled na same zgrade, prizor koji mu
se ukaže pred očima izazvaće njegovo najveće čuđenje. Ugledaće
crvotočne drvene doksate koji povezuju pozadine izvesnog broja kuća,
pune otvora i rupa kroz koje može da se posmatra prljava voda što protiče
ispod njih; prozore, razlupane i svakojako zakrpljene, s motkama za
sušenje rublja koje štrče iz njih, ali na kojima nikad nema rublja; sobice
tako male, tako pune prljavštine, tako skučene da bi se u njima i sam
vazduh okužio od nečistoće i smrada kojim odišu; drvene straćare koje
vire iz gliba i prete da se sruše u njega — što je s nekima od njih i bilo;
blatnjave zidove i oronule temelje; sve najodvratnije znake bede i sirotinje,
najgnusniji talog smrada, truleži i smeća, takve nakarade krase obale
Ludog jendeka.
Skladišta na Džekobovom ostrvu su bez krovova i prazna; zidovi se
ruše i raspadaju; prozori više nisu prozori; vrata izvaljena na ulicu;
dimnjaci su crni, ali dim iz njih ne izlazi. Pre trideset ili četrdeset godina,
dok na njega nisu navalile nedaće, zastoj u trgovini i poreska izvršenja taj
kraj bio je veoma živ i napredan; sad međutim to je samo pusto ostrvo.
Kuće su ostale bez vlasnika; u njih na silu ulazi ko hoće i ko ima hrabrosti
da u njima živi i da u njima umre. Onaj ko traži utočišta na Džekobovom
ostrvu taj zaista mora imati veoma jakih razloga da se krije, ili se nalaziti u
krajnjoj bedi i nemaštini.
U sobi na spratu jedne od tih kuća — jedne izdvojene prilično velike
zgrade, inače oronule, ali čija su vrata i prozori bili jako utvrđeni a zadnja
strana okrenuta jarku, kako smo to već opisali — bila su tri čoveka. Neko
vreme su sedeli u dubokom i sumornom ćutanju, samo što bi se pokatkad
pogledali u nedoumici i kao iščekujući nešto. Jedan od njih bio je Tobi
Krekit, drugi gospodin Čitling, a treći neki lupež pedesetih godina, čiji je
nos bio skoro sasvim spljošten u nekoj tuči, i kome se na licu video
strašan ožiljak što ga je verovatno zadobio istom prilikom. Taj čovek se
nedavno bio vratio iz progonstva i zvao se Kegs.
— Milije bi mi bilo — reče Tobi obraćajući se gospodinu Čitlingu —
da si potražio neko drugo sklonište kad ti je u tvoja dva dosadašnja stana
dogorelo do nokata, nego što si došao ovamo, prikane moj slatki.
— Zašto si došao ovamo, smetenjače nijedan? — upita Kegs.
— Eto, mislio sam da ćete se malo više obradovati kad me vidite —
odgovori gospodin Čitling s tužnim izrazom na licu.
 — Znaš, mladiću, — reče Tobi — kad neko živi u tako strogoj
povučenosti kao ja, i na taj način obezbedi sebi spokojan krov nad glavom
oko kojeg se niko ne vrzma i ne njuška, onda je prilično uznemiravajuća
stvar biti počastvovan posetom jednog gospodičića koji je u tvom položaju
(ma koliko dotični inače bio poštovanja dostojna i prijatna ličnost s kojom
čovek u pogodnoj prilici može da odigra partiju karata).
— A osobito kad je kod toga mladog gospodina koji živi u strogoj
povučenosti odseo jedan njegov prijatelj koji se vratio iz inostranstva pre
no što se to očekivalo i koji je isuviše skroman da bi želeo da po svome
povratku bude predstavljen gospodi sudijama — dodade gospodin Kegs.
Nastao je kratak tajac posle kojeg se Tobi Krekit, napuštajući kao
beznadežan svaki drugi pokušaj da zadrži svoj uobičajeni nemaran i
razmetljiv način izražavanja, okrete Čitlingu i upita:
— Kad su, dakle, ukebali Fejgina?
— Za samim ručkom — u dva sata posle podne. Čarli i ja smo se
srećno spasli kroz dimnjak od perionice rublja, a Bolter se zavukao u
praznu lužnicu, glavom naniže; ali su mu noge bile malo predugačke i
virile su te tako i njega uhvatiše.
— A Betsi?
— Sirota Betsi! Doveli su je da vidi leš i da kaže čiji je — odgovori
Čitling, kome se lice sve više i više dužilo — i počela je da mahnita, da
vrišti i da govori koješta i da lupa glavom o zid, te su joj navukli luđačku
košulju i odveli je u bolnicu — tamo je i sad.
— A šta je s mladim Bejtsom? — upita Kegs.
— Tumara po okolini, i uskoro će i on biti ovde, ali ne pre no što
padne mrak — odgovori Čitling. — Sad se nema kud na drugu stranu, jer
su i svi gosti koji dolaze „Kod Ćope“ pohapšeni, krčma je puna policajaca
— bio sam tamo i uverio se rođenim očima.
— To je smak sveta — dodade Tobi grizući usne. — Tu će još mnogi
zaglaviti.
— Porota u ovom trenutku zasedava — reče Kegs — ako završe
pretres i Botler se pojavi kao svedok — što svakako i hoće, sudeći prema
onome što je dosad rekao — moći će da se dokaže Fejginovo saučesništvo
i presuda će se doneti do petka, što znači da će se on za šest dana,
računajući od danas, klatiti, sto mu gromova!
 — Da ste samo čuli kako svetina urla — reče Čitling. — Policajci su
se borili kao lavovi, inače bi ga narod rastrgao na komade. U jednom
trenutku bio je oboren na zemlju, ali su oni napravili krug oko njega i tako
su se probijali kroz gomilu. Trebalo je da ste ga videli kako se unezvereno
obazire oko sebe, sav blatnjav i krvav, i kako je prionuo uz njih kao da su
mu to najveći prijatelji. Čini mi se da ih gledam kako se jedva održavaju
na nogama od pritiska rulje koja na njih navaljuje sa svih strana i kako ga
vuku između sebe; još vidim ljude kako se izdižu na prste i skaču jedni
preko drugih i škripe zubima i nasrću na njega; kao da gledam krv što mu
se zgrušala po kosi i bradi i da slušam vrisku izbezumljenih žena usred
gomile na uglu kako mu prete i zaklinju se da će mu živom srce iščupati!
Svedok toga prizora obuzet užasom zatiskivao je uši rukama i
zatvorenih očiju uzrujano je šetao gore-dole po sobi kao smušen.
Dok je on to činio, a druga dvojica seđeli kao zaliveni i očiju uprtih u
pod, na stepenicama se začu neko trupkanje i Sajksov pas banu u sobu.
Otrčaše do prozora, niza stepenice, i na ulicu. Pas je bio uskočio kroz
jedan otvoren prozor; nije pokušao da pođe za njima, a od njegovog
gospodara ni traga ni glasa.
— Šta li to treba da znači? — reče Tobi pošto su se vratili. — Neće
valjda da dođe ovamo. Ja, ja... se nadam da neće.
— Da je hteo da dođe ovamo, došao bi zajedno s psom — reče Kegs
saginjući se da ispita životinju koja je dašćući ležala na podu. — Hej,
dajte ovamo malo vode za štene, lipsaće od žeđi.
— Popio je sve, do poslednje kapi — reče Čitling pošto je neko vreme
ćutke posmatrao psa. — Pun je blata — hramlje — obnevideo — morao je
preći veliki put.
— Da mi je znati samo odakle je došao! — uzviknu Tobi. — Svakako
je obilazio i ostala naša skloništa, pa kad je u njima video nepoznata lica,
uputio se ovamo kuda je i ranije toliko puta dolazio. Ali gde je bio i kako
je ovamo dospeo bez svoga gospodara!
— On (nijedan od njih nije nazivao ubicu njegovim imenom) — on
mislim nije sam sebi smrsio konce. Šta veliš? — reče Čitling.
Tobi odmahnu glavom.
— Da je to učinio — reče Kegs — pas bi pokušavao da nas odvuče na
mesto samoubistva. Ne. Ja mislim da je on pobegao iz zemlje, a psa
ostavio. Mora da ga je nekako zavarao, inače pas ne bi bio tako miran.
 To tumačenje, koje je izgledalo najverovatnije, prihvaćeno je kao
ispravno; pas se zavuče pod stolicu, savi se u klupko i zaspa, i na njega
više niko ne obraćaše pažnju.
Pošto se bilo smrklo, zatvorili su kapke na prozorima, zapalili sveću i
stavili je na sto. Užasni događaji koji su se odigrali u toku dva poslednja
dana duboko su potresli svu trojicu, i taj utisak bio je još i pojačan
strahom i neizvesnošću za njihovu sopstvenu sudbinu. Privukli su bliže
stolice jedan drugom i trzali se na svaki šum. Govorili su malo, i to
šapatom, bili su preplašeni i sleđeni kao da je u sobi do njih telo ubijene
devojke.
Sedeli su tako neko vreme, kad se odjednom na vratima ispod njih
začu ubrzano kucanje.
— To je svakako mladi Bejts — reče Kegs obazirući se ljutito oko
sebe da bi odagnao strah koji ga je pritiskivao.
Kucanje se ponovi. Ne, to nije mogao biti on. On nikad ne kuca tako.
Krekit priđe prozoru i, dršćući kao prut, uvuče glavu. Nije bilo
potrebno da im kaže ko je; njegovo bledo lice je o tome govorilo dovoljno
rečito. I pas je skočio u tren oka i cvileći pojurio vratima.
— Moramo ga pustiti — reče Tobi dohvatajući sveću.
— Zar nema nekog drugog izlaza? — upita Kegs promuklim glasom.
— Nema. Moramo ga pustiti.
— Nemoj nas ostavljati u mraku — reče Kegs uzimajući jednu sveću s
kamina i paleći je, pri čemu mu je ruka tako drhtala da se kucanje dvaput
ponovilo pre no što je uspeo da je užegne.
Krekit siđe da otvori i vrati se u pratnji nekog čoveka čiji je donji deo
lica bio umotan u maramu, dok je drugom obavio glavu ispod šešira.
Polako ih je obe skinuo. Potamnelo lice, oči utonule duboko u očne duplje,
upali obrazi puni bora, unezveren, zadihan — to nije bio Sajks nego
njegova senka.
Stavio je ruku na stolicu koja je stajala u sredini sobe, ali se stresao
kad je hteo na nju da se spusti i obzirući se kao da mu neko stoji za
leđima, privuče je uza sam zid — koliko je god mogao — učvrstio je — i
tek onda sede.
Nastao je tajac. On je nemo prelazio pogledom s jednog na drugog.
Čim bi neko krišom podigao oči i sukobio ,se s njegovim pogledom,
odmah bi obarao oči zemlji. Kad je Sajksov promukli glas prekinuo
ćutanje, sva trojica uzdrhtaše. Izgledalo je kao da nikad dotle taj glas nisu
čuli.
— Kako je štene dospelo ovamo?
— Samo je došlo. Pre jedno tri sata.
— Večerašnje novine pišu da su Fejgina uhvatili. Je li to istina ili laž?
— Istina je.
Opet su zaćutali.
— Ðavo da vas nosi sve zajedno! — reče Sajks prevlačeći rukom
preko čela. — Zar niko nema ništa da mi kaže?
Prisutni se uzvrpoljiše, ali niko ni reči da prozbori.
— Ti što ovde stanuješ — progovori Sajks, okrećući se Krekitu —
nameravaš li da me predaš ili ćeš me pustiti da se sklonim ovde dok prođe
potera?
— Možeš ostati ovde ako smatraš da si tu siguran — odgovori upitani
posle izvesnog oklevanja.
Sajks polako podiže oči zidu koji je bio iza njega, pre pokušavajući da
okrene glavu no što je stvarno učinio, i reče: — Je ... li ... leš — je li
sahranjen?
Prisutni odmahnuše glavom.
— Zašto nije? — upita, neprestano se osvrćući. — Zašto tako gadne
stvari drže nezakopane? — Ko to kuca?
Krekit mu izlazeći iz sobe dade znak rukom da nema čega da se boji i
ubrzo se vrati s Čarlijem Bejtsom koji je išao za njim. Sajks je sedeo
prema vratima tako da ga je dečak opazio čim je ušao u sobu.
— Tobi, — reče dečak ustuknuvši, dok je Sajks upravio pogled prema
njemu, — zašto mi to nisi dole rekao?
Bilo je nečega tako jezivog u sleđenosti trojice njegovih prvih
sagovornika da je progonjeni bednik bio rad da odobrovolji bar novoga
gosta. Prijateljski mu je klimnuo glavom i učinio pokret kao da želi s njim
da se rukuje.
— Odvedi me u neku drugu sobu — reče dečak uzmičući još dalje.
— Čarli! — reče Sajks pošavši k njemu, zar..., zar me ne poznaješ?
— Ne prilazi mi — odgovori dečak, neprestano se povlačeći i
gledajući s užasom u očima razbojnikovo lice. — Čudovište!
— Pozivam vas svu trojicu za svedoke — vikao je dečak zamahujući
stisnutom pesnicom i padajući u sve veću i veću jarost dok je govorio. —
Pozivam vas svu trojicu za svedoke — ja ga se ne bojim — ako dođu
ovamo po njega, ja ću im ga izdati; hoću. To vam otvoreno kažem. Makar
me ubio zbog toga ako hoće, ili ako sme, ali ću im ga izdati ako bude
ovde. Izdaću im ga pa makar ga živog na vatri pekli. Ubica! U pomoć!
Pomozite mi ako ste ljudi. Ubica! U pomoć. Na vešala s njim!
Vičući tako i mlatarajući besno rukama, dečak se zaista baci goloruk
na ljudinu i u naletu snage i zahvaljujući iznenadnom napadu obori ga na
zemlju.
Trocija posmatrača kao da su se skamenili. Nisu ni pomišljali da se
umešaju, a dečak i čovek su se valjali po podu; prvi od njih, ne obazirući
se na udarce koji su pljuštali po njemu, sve se grčevitije i grčevitije hvatao
ubici za grudi, nikako ne prestajući da iz sve snage doziva u pomoć.
Borba je međutim bila isuviše neravna da bi dugo trajala. Sajks je
savladao svoga protivnika i stavio mu koleno na podgrlac, kad ga Krekit s
izrazom užasa na licu odvuče pokazujući mu rukom na prozor. Dole su
gorele upaljene buktinje, čuo se glasan žagor ljudi koji su o nečemu
ozbiljno raspravljali i topot nogu koje su žurno prelazile preko najbližeg
drvenog mosta, i kojem kao da nije bilo kraja. U gomili izgleda da je bio i
neki čovek na konju, jer je zvuk konjskih kopita odjekivao po neravnoj
kaldrmi. Svetlost od buktinja postajala je sve jača; koraci su se sve više
približavali i bivali sve razgovetniji. Onda se začu snažno kucanje na
vratima, a za njim potmuli žagor razjarene Svetine od kojeg bi i najhrabriji
čovek uzdrhtao.
— U pomoć! — vrištao je dečak glasom koji je parao vazduh. —
Ovde je! Razvaljujte vrata!
— U ime zakona, otvarajte — čuli su se povici odozdo; i potmula jeka
se podiže ponovo, ali ovoga puta glasnija.
— Razvaljujte vrata! — pištao je dečak. — Kažem vam da ih nikad
nećete otvoriti. Trčite pravo u sobu u kojoj gori sveća. Razvaljujte vrata!
Žestoki i učestali udarci počeše da padaju po vratima i po kapcima
donjih prozora kad on prestade da viče, i jedno gromko ura zaori se
odozdo po kome je slušalac prvi put mogao da stekne tačan pojam o
veličini nepregledne rulje.
 — Otvorite vrata od neke sobe u koju ću moći da zaključam ovoga
prokletog drekavca — uzviknu Sajks besno, trčeći tamo-amo po sobi i
vukući sad dečaka za sobom kao da je neka prazna vreća. — Ova ovde.
Brzo! — Ubacio ga je, zamandalio vrata i okrenuo ključ. — Jesu li ulazna
vrata obezbeđena?
— Dvostrukom bravom i lancem — odgovori Krekit koji je s ostalom
dvojicom ljudi još neprestano stajao kao skamenjen i ne znajući na koju
stranu da se okrene.
— Daske na vratima — jesu li jake?
— Okovane su gvožđem.
— A prozori.
— Prokleti da ste! — uzviknu besno razbojnik odgurnuvši kapak od
prozora i preteći gomili. — Činite što god hoćete! Ipak mi ništa ne možete!
Nikad čovečije uvo nije čulo jezovitije krike od ovih koji su se
razlegali iz pobesnele gomile. Jedni su dovikivali onima koji su bili bliže
da zapale kuću; drugi su grmeli tražeći od policajaca da pucaju na ubicu.
Među svima njima najrazjareniji je bio čovek na konju koji skoči iz sedla i
probijajući se kroz rulju kao da pliva poče da viče ispod prozora glasom
koji je sve ostale nadvišavao: — Dvadeset gvineja dajem onome ko mi
donese lestvice!
Najbliži oko njega ponoviše taj poklič, a zatim ga prihvatiše stotine
glasova. Jedni su tražili lestve, drugi kovačke maljeve, neki su trčali s
upaljenim buktinjama tamo-amo i ponovo se vraćali i ponovo urlali; neki
su prosipali uzaludne kletve i psovke do iznemoglosti; neki su nadirali
napred kao pomahnitali i tako smetali onima koji su razvaljivali vrata; neki
od najsmelijih pokušavali su da se uspuzaju uz oluke i pukotine u zidu; i
sve se to tiskalo i komešalo dole u mraku kao klasje žita kojim vitla vihor
i stapalo se s vremena na vreme u jedan razjaren i pomaman krik.
— Bila je plima, — uzviknu ubica povukavši se teturajući u sobu da
više ne gleda pobesnelu svetinu — bila je plima kad sam došao. Dajte mi
neki konopac, dugačak konopac. Oni su svi s prednje strane kuće. Ja mogu
da se spustim u ludi jendek i da im umaknem. Dajte mi konopac, ili ću sve
da vas pobijem a zatim i samom sebi da smrsim konce.
Preplašeni ljudi mu pokazaše mesto gde stoje te stvari; ubica brzo
odabra najduži i najjači konopac i žurno poče da se penje na tavan od
kuće.
 Svi prozori na zadnjoj strani zgrade bili su već odavno zazidani izuzev
prozorčeta na sobi u kojoj je dečak bio zaključan, a ono je bilo isuviše
malo čak i da bi se njegovo telo kroza nj moglo provući. Kroz taj otvor je
međutim dečak neprestano dovikivao onima napolju da paze na zadnju
stranu kuće; i tako, kad se razbojnik najzad pojavio na krovu na koji je
izišao kroz tavanska vrata, jedan glasan poklič je to objavio onima s preda
i oni odmah počeše da opkoljavaju kuću preskačući jedni druge kao talasi
nabujale reke.
Daskom koju je u tu svrhu poneo sa sobom tako je čvrsto podupro
vrata da je trebalo veoma mnogo napora da se ona iznutra otvore; i
puzajući preko crepova do ivice krova baci pogled ispod sebe.

Nastupila je oseka i jarak je predstavljao samo jedno blatnjavo korito.

Svetina je tih nekoliko trenutaka ćutala, prateći njegove pokrete i
pitajući se šta je naumio, ali čim je prozrela njegovu nameru i uvidela da
je neostvarljiva, odozdo se prolomi pobedonosan urlik pun mržnje, prema
kome su svi raniji pokliči predstavljali običan šapat. Osvetničkom gnevu
nije bilo kraja. Oni koji su bili isuviše daleko da bi znali pravi razlog
tolikom urnebesu, prihvatiše urlik čija se jeka prenosila sve dalje i dalje;
izgledalo je kao da se stanovništvo celoga grada tu steklo da prokune
ubicu.
 Svetina neprestano nadire spreda i navaljuje sve jače i jače, kao silna
uzburkana reka razjarenih lica koju ovdeonde osvetli poneka zapaljena
buktinja da pokaže sav gnev i jarost koje ona nosi u sebi. Rulja je prodrla i
u kuće na drugoj strani jarka; prozori su na brzu ruku otvoreni ili
izvaljivani zajedno sa svojim okvirima; u prozorskim otvorima načičkane
glave jedne preko drugih; svi zabati na kućama i tavanima krcati svetom.
Svi mostići (a tri ih je bilo na vidiku) povili se pod teretom gomile.
Ljudska bujica se neprestano izliva tražeći da ispuni i najmanji kutak ili
mestance s kojeg će moći da dš oduške svome besu i makar samo za
trenutak da ugleda zločinca.
— Sad je gotov — uzviknu neki čovek s najbližega mosta. — Ura!
Iz rulje se ponovo zaoriše pokliči i kape poleteše uvis.
— Dajem pedeset funti onome ko ga uhvati živa! — vikao je neki stari
gospodin koji je tu bio. — Čekaću ovde dok ne dođe da mu ih isplatim.
Potmula grmljavina se ponovo podiže. U istom trenutku se kroz gomilu
pronese glas da su vrata najzad razbijena i da se onaj koji je prvi tražio
lestvice popeo u sobu. Čim se ta vest raščula, ljudska bujica okrete natrag
i svet na prozorima videći one na mostu kako se vraćaju, napusti svoja
mesta i istrčavši na ulicu pridruži se ostalima koji jedni preko drugih
nagrnuše u pravcu prednje strane kuće; nastala je opšta gužva i metež u
kome su svi nestrpljivo navaljivali da se probiju što bliže vratima i da vide
kako policajci izvode razbojnika. Jezivo su odjekivali krici i vriska onih
koji su se gušili i u toj zabuni i pometnji bili oboreni i zgaženi; uzane ulice
bile su potpuno zakrčene; i u tome času, dok su jedni navaljivali da se
probiju što bliže vratima, a drugi činili uzaludne napore da se iščupaju jz
gomile, ubica je trenutno prestao da bude predmet neposredne pažnje
gonilaca, iako je opšta želja za njegovim hvatanjem bila još i veća, ako je
to uopšte mogućno.
Čovek se bio sav skupio klečeći na krovu, potpuno slomljen besom
rulje i nemogućnošću da pobegne; ali čim je opazio da je svetina krenula
drugim pravcem, on skoči na noge, rešen da učini poslednji pokušaj i da
spase svoj život na taj način što će se spustiti u jarak i, po cenu opasnosti
da se udavi u mulju, da umakne pod zaštitom mraka i opšte pometnje.
Dobivši novu snagu i hrabrost pod pritiskom galame u kući koja je
značila da su gonioci prodrli u nju, on se odupre nogom o dimnjak, obavi
jedan kraj konopca oko njega i čvrsto ga zaveza, a od drugog za tren oka
načini jaku pokretnu zamku pomoću ruku i zuba. Mogao je tako da se
spusti konopcem blizu zemlje do visine svoga tela, a u ruci je držao nož
spreman da onda preseče konopac i skoči na zemlju.
U onom istom trenutku međutim kad je sebi namakao zamku preko
glave s namerom da je učvrsti ispod pazuha, i dok je napred pomenuti stari
gospodin (koji se svom snagom držao za ogradu mosta kako bi se odupro
navali svetine, i sačuvao svoje mesto) neprestano upozoravao one oko
sebe da će se čovek spustiti konopcem — u tome istom času ubica
pogleda iza sebe na krov, podiže ruku iznad glave i dreknu od užasa.
— Opet te oči! — prolomi se njegov krik kao da dolazi sa drugog
sveta.
Zateturavši se kao gromom pogođen, on izgubi ravnotežu i skotrlja se
niz krov. Omča mu se nalazila na vratu. Pod dejstvom njegove težine
zateže se kao tetiva na luku i brzinom odapete strele. Pao je trideset i pet
stopa u dubinu. Jedan iznenadan trzaj, užasno grčenje udova — i ubica je
visio obešen držeći otvoren nož u stisnutoj ruci koja se već kočila.
Stari dimnjak zadrhta od potresa, ali junački izdrža. Mrtvo telo
Sajksovo se klatilo i udaralo o zid; a dečak je, gurajući u stranu leš koji
mu je zaklanjao vidik, preklinjao ljude da mu dođu u pomoć i da ga
oslobode.
Neki pas, koji je sve dotle ležao sakriven, trčao je tamo-amo po ivici
krova grozno zavijajući i, pošto se zaleteo, skoči na ramena obešenom
čoveku. Ali promašivši svoj cilj pade glavačke na neki kamen u jarku, i
mozak mu se prosu na sve četiri strane.
 GLAVA LI

Razjašnjava više nego jednu tajnu i govori o izvesnoj prosidbi

u kojoj nije bilo pomena ni o mirazu ni o uzmirazju.

Prošlo je svega dva dana od kako su se odigrali događaji opisani u

prethodnoj glavi, kad se Oliver našao, u tri sata posle podne, u putničkim
kočijama koje su bile odmicale prema njegovom rodnom mestu. S njim su
bili gospođa Mejli i Roz i gospođa Bedvin i dobri lekar; a gospodin
Braunlo je putovao za njima poštanskim kolima, u pratnji izvesne ličnosti
čije ime još nije bilo spomenuto.
Usput nisu mnogo govorili jer je Oliver bio toliko uzbuđen i toliko
pometen da nije bio u stanju da pribere svoje misli i skoro je bio izgubio
moć govora, a i njegovi saputnici su bili u sličnom raspoloženju. Gospođin
Braunlo je i njega i obe gospođe veoma pažljivo upoznao s prirodom
priznanja koje je iznuđeno od Monksa; i mada su znali da njihovo sadašnje
putovanje ima za svrhu da se završi posao koji je tako lepo otpočeo, cela
stvar je još bila obavljena s toliko slutnji i tajanstvenosti da su svi bili u
najvećoj neizvesnosti.
Taj isti plemeniti prijatelj se postarao, uz pomoć gospodina Losberna,
da do njih ne dopre nijedan glas o užasnim događajima koji su se u
poslednje vreme odigrali. — Nema nikakve sumnje — rekao je — da će
oni uskoro morati da saznaju za njih, ali će to možda biti u povoljnijem
trenutku nego što je ovaj, a nezgodniji od ovoga ne bi se mogao izabrati.
— Putovali su tako ćuteći, svako je bio zauzet svojim mislima o
zajedničkom cilju koji ih je tu okupio ali niko nije bio raspoložen da
govori o onome što mu se vrzma po glavi.
Ali ako je Oliver pod uticajem tih misli ćutao dok su putovali
njegovom mestu rođenja putem koji nikad dotle nije video, kako se čitav
roj njegovih uspomena vraćao u stara vremena i kako mu je srce zaigralo
od uzbuđenja kad su zaokrenuli putem kojim je nekad prošao pešice, kao
jadno, napušteno, siroče, bez ijednog prijatelja i bez krova pod kojim će
zakloniti glavu.
— Pogledajte, pogledajte tamo! — uzvikivao je Oliver uzimajući
vatreno Roz za ruku i pokazujući kroz prozor od kola — eno gde sam izbio
na drum; eno živice iza koje sam se krio i puzio iz straha da me ne uhvate i
silom vrate natrag! Tamo je poljska staza koja vodi do stare kuće u kojoj
sam proveo detinjstvo! Oh, Diče, Diče, dobri moj i verni prijatelju, koliko
bih voleo da te sad vidim!
— Uskoro ćeš ga videti — odgovori Roz obuhvatajući nežno njegove
sklopljene ruke svojima. — Reći ćeš mu kako si srećan, i kako si bogat, i
kako si najsrećniji zbog toga što si se vratio da i njega učiniš srećnim.
— Da, da — reče Oliver — i mi ćemo..., mi ćemo ga odvesti odavde, i
odenućemo ga i daćemo ga u školu, i poslaćemo ga u neko mirno seoce da
se oporavi i da ojača, — je l’te da hoćemo?
Roz potvrdi glavom jer se dečak smešio kroza suze radosnice tako da
ona od ganutosti nije mogla da progovori.
— Vi ćete biti dobri i ljubazni prema njemu, jer ste takvi prema svima
— reče Oliver. — Plakaćete, znam, kad budete čuli iz njegovih usta šta je
sve preživeo; ali ništa, ništa, sve će to proći, i vi ćete se ponova nasmešiti
— i to znam — kad pomislite kako se sve na dobro okrenulo; isti ste takvi
bili i prema meni. Kazao mi je ,Neka ti bog bude u pomoći’ kada sam
pobegao — zaplaka se dečak od srca uzbuđen — a ja ću njemu reći ,Neka
i tebe Gospod blagoslovi’ i pokazaću mu koliko ga volim zbog toga!
Kad su se približili gradu i najzad se povezli kroz njegove uzane ulice,
nije bilo lako umiriti dečaka. Tu je bilo Soberij evo pogrebno preduzeće
isto onako kao i nekad, samo nešto manje i ne tako velelepno kako je
njemu ostalo u sećanju — ponovo je video sve one dobro poznate radnje i
kuće, od kojih je skoro sa svakom bila povezana poneka mala uspomena:
— eno Gemfildovih kola, onih istih kola što ih je nekad imao gde stoje
pred vratima stare krčme, — tu je i sirotinjski dom, grozna tamnica
njegove rane mladosti, s onim istim sumornim prozorima što namrgođeno
gledaju na ulicu, — na svome mestu je i mršavi vratar što stoji na zidu, i
ugledavši ga Oliver i nehotice uzmaknu, a onda se samom sebi nasmeja što
je toliko budalast, zatim se zaplaka, pa se ponovo nasmeja — na vratima i
prozorima bilo je puno lica koja je on vrlo dobro znao — sve je skoro bilo
kao da je tek juče otputovao odatle i kao da je sav njegov novi život samo
jedan srećan san.
Ali to je bila čista, istinska, radosna java. Dovezli su se pravo pred
vrata glavne gostionice (u koju je Oliver nekad gledao s divljenjem i
strahopoštovanjem i zamišljao da je veličanstvena palata, ali koja mu se
sad nekako činila da je mnogo izgubila i od svoje nekadašnje veličine i od
sjaja); a tu je bio već gospodin Grimvig spreman da ih dočeka. On poljubi
devojku i staru gospođu isto tako kad su izišli iz kola kao da je ded
celome društvu, sav se topeći od osmeha i ljubaznosti i ne nudeći nikome
da će pojesti svoju glavu — ne, ni jedan jedini put; čak ni kad se prepirao
s jednim veoma starim sprovodnikom poštanskih kola o najkraćem putu za
London i kad je tvrdio da on to najbolje zna, iako je samo jedanput tim
putem prošao, i to u dubokom snu. Bio je gotov i ručak i sobe spremne, i
sve je bilo uređeno kao nekom čarolijom.
Pri svem tom, kad je prošla prva užurbanost, nastupilo je ono isto
ćutanje i ukočenost koji su im kvarili raspoloženje za vreme puta.
Gospodin Braunlo im se za ručkom nije pridružio nego je ostao u svojoj
sobi. Ona dva druga gospodina su žurno izlazila i vraćala se brižna lica a
za ono kratko vreme što su se zadržavala u sobi razgovarali su izdvojeni
od ostalih. U jedan mah odazvali su i gospođu Mejli, i ona se posle skoro
čitavog časa vratila očiju naduvenih od plača. Sve je to uznemiravalo i
zabrinulo Roz i Olivera koji nisu bili posvećeni ni u jednu od novih tajni.
Nemo su se pitali šta se to zbiva oko njih; ili, ako bi i izmenjali koju reč,
govorili bi šapatom kao da se boje da čuju zvuk svoga sopstvenog glasa.
Najzad, kad je bilo već devet sati i kad su počeli pomišljati da te
večeri neće ništa saznati, u sobu uđoše gospodin Losbern i gospodin
Grimvig, a za njima i gospodin Braunlo i jedan čovek kojeg Oliver kad je
ugledao umalo što nije kriknuo od iznenađenja; jer su mu saopštili da mu
je to brat, a to je bio onaj isti čovek kojeg je sreo u onoj varošici i koji je
zavirivao s Fejginom kroz prozor njegove sobice. Monks pogleda
zaprepašćenog dečaka s mržnjom koju čak ni u toj prilici nije mogao da
prikrije i spusti se na stolicu pored vrata. Gospodin Braunlo, držeći neke
hartije, priđe stolu blizu kojeg su sedeli Roz i Oliver.
— To je neprijatan zadatak — reče on — ali ove izjave koje su
potpisane u Londonu pred većim brojem gospode moraju se u suštini i
ovde ponoviti. Želeo sam da vas poštedim toga poniženja, ali mi njih
moramo čuti iz vaših sopstvenih usta pre no što se rastanemo, a vi znate
zbog čega.
— Hajdete — reče čovek kome su te reči bile upućene, okrenuvši
glavu u stranu. — Samo brzo. Mislim da sam već dovoljno učinio.
Nemojte me više zadržavati ovde.
— Ovo dete, — reče gospodin Braunlo privlačeći sebi Olivera i
stavljajući mu ruku na glavu — jeste vaš polubrat; nezakoniti sin vašeg
oca, moga dragog prijatelja Edvina Liforda i sirote Agnes Fleming koja je
umrla na porođaju.
— Da, — reče Monks mrko gledajući dečaka koji je sav drhtao i
lupanje čijeg srca je mogao da čuje. — To je njihovo kopile.
— Izraz koji ste upotrebili — reče gospodin Braunlo strogo —
predstavlja prekor upućen onima koji su već davno izvan domašaja
nesavršene ljudske pravde. On ne baca ljagu ni na koga od živih sem na
vas koji ste se njime poslužili. Ali pređimo preko toga. On se rodio u
ovome gradu.
— U sirotinjskom domu ovoga grada — glasio je pakosni odgovor. —
Uostalom, u izjavi je sve to navedeno — reče Monks nestrpljivo
pokazujući na hartije dok je to govorio.
— Potrebno je da se to ponovi i ovde — reče gospodin Braunlo
prelazeći pogledom po prisutnima.
— E, pošto je tako, onda slušajte! — odgovori Monks. — Kad se
njegov otac razboleo u Rimu, k njemu je doputovala njegova žena, moja
mati s kojom je već davno bio rastavljen i koja je došla iz Pariza i mene
povela sa sobom — da bi sebi obezbedila njegovo imanje, jer, koliko ja
znam, ona za njega nije mnogo marila kao ni on za nju. Nije nas poznao jer
je već bio izgubio svest, i ostao je u zanosu do sutradan, kad je umro.
Među hartijama u njegovom pisaćem stolu bila su dva pisma datirana one
noći kad se razboleo, i upućena vama — a zatim nastavi obraćajući se
gospodinu Braunlou: — na njihovom zajedničkom omotu bilo je nekoliko
reči za vas, s napomenom da se pisma predaju tek posle njegove smrti.
Prvo od pisama bilo je namenjeno toj devojci koja se zvala Agnes; drugo
je sadržavalo njegov testament.
— Šta je bilo u tome pismu? — upita gospodin Braunlo.
— Šta je bilo u pismu? — Bio je to jedan list hartije, sav isprecrtavan,
s pokajničkom ispovešću i molitvama upućenim bogu da joj bude na
pomoći. Bio je ispričao devojci izmišljenu priču o nekim tajanstvenim
okolnostima — koje će joj jednog dana objasniti — i koje ga sprečavaju
da se odmah njome oženi; a ona mu je slepo poverovala i u tome
poverenju otišla isuviše daleko i tako izgubila svoju čast koju više niko
nije bio u stanju da joj vrati. U to vreme bila je na nekoliko meseci pred
porođajem. Pisao joj je o svemu šta namerava da učini kako bi sakrio
njenu sramotu, ako bude u životu, i molio je, ako njega snađe smrt, da ne
proklinje njegovu uspomenu i da ne misli da će posledice njegovog greha
pasti na nju ili na njihovo dete jer je za sve samo on kriv. Podsećao ju je
na onaj dan kad joj je poklonio mali medaljon i prsten sa njenim rođenim
imenom urezanim u njega i ostavljenim praznim mestom za prezime koje se
nadao da će joj dati jednoga dana — preklinjući je da ga čuva i da ga nosi
na srcu kao što je i dotle činila — a onda je sve to nekoliko puta
ponavljao, istim rečima, kao da je sišao s pameti, što verujem da je i bio
slučaj.
— A testament — reče gospodin Braunlo, dok su Oliveru suze lile niz
lice.
Monks je ćutao:
— Testament je — reče gospodin Braunlo govoreći za sebe — napisan
u istom duhu kao i pismo. Govorio je o nesreći i bedi u koje ga je bacila
njegova žena; o nepokornosti, porocima, zlobi, prerano ispoljenim rđavim
sklonostima, vas, njegovog jedinog sina, kojeg je mati od detinjstva učila
da mrzi svog rođenog oca; i ostavio je vama i vašoj majci godišnji
dohodak od po osam stotina funti. Glavninu svoga imanja podelio je na
dva jednaka dela — jedan je zaveštao Agnes Fleming, a drugi njihovom
detetu, ako se rodi živo i kad postane punoletno. Ako bude devojčica,
trebalo je da dobije nasledstvo bez ikakvih uslova; ali ako bude dečak,
samo uz uslov da za vreme svog maloletstva ne okalja svoje ime nikakvim
nečasnim postupkom, podlošću, kukavičlukom ili krivičnim delom. Taj
uslov je postavio, rekao je, da na taj način izrazi i svoje poverenje u majku
i svoje ubeđenje — koje je bliska smrt samo pojačala — da će dete od nje
naslediti dobro srce i plemenitu dušu. U slučaju da u tome očekivanju
bude prevaren, onda je novac imao da pripada vama; jer tek tada, a ne pre
toga, ako oba deteta bila jednaka u nevaljalstvu, on bi vam priznao
prvenstvo na svoju zaostavštinu, prvenstvo koje niste imali u njegovom
srcu jer ste ga još kao dete izgubili pokazujući prema njemu samo
hladnoću i nepoštovanje.
— Moja mati — nastavi Monks jačim glasom — učinila je ono što bi i
svaka druga žena na njenom mestu. Spalila je taj testament. Pismo nikad
nije stiglo onome kome je bilo namenjeno; ali ga je, kao i druge dokaze,
sačuvala za slučaj ako bi devojka i njena rodbina ikad pokušali da
pokrenu mrlju koja na njima leži. Ona je o celoj stvari obavestila
devojčinog oca uveličavajući njenu krivicu svim onim što je njena žestoka
mržnja bila u stanju da porodi — na čemu sam joj ja danas zahvalan.
Obeščašćen i progonjen sramotom pobegao je sa svojom decom u jedan
zabačen kraj u Velsu, promenivši i samo ime kako njegovi prijatelji nikad
ne bi saznali gde se sklonio; i tu je, ubrzo po dolasku, nađen mrtav u
svojoj postelji. Devojka je bila otišla od kuće, potajno, nekoliko nedelja
pre toga; on je za njom tragao pešice po svim obližnjim gradovima i
selima; bila je noć kad se vratio kući, uveren da je sama učinila kraj
svome životu kako bi sakrila i svoju i njegovu sramotu koja je slomila
njegovo roditeljsko srce.
Nastao je kratak tajac, sve dok gospodin Braunlo nije nastavio priču:
— Mnogo godina posle toga — reče — mati ovoga čoveka ovde —
Edvarda Liforda — došla je k meni. Bio ju je ostavio kad je imao tek
osamnaest godina; pokrao joj je nakit i novac; kockao se, provodio
raskalašan život, pravio lažan novac i pobegao u London gde se družio s
najgorim ološem. Nju je nagrizala jedna teška i neizlečiva bolest te je
želela da ga vidi još jednom pre no što umre. Raspitivali smo se i tragali
na sve strane. Svi naši napori su dugo vreme ostali uzaludni, ali su najzad
bili krunisani uspehom; i on je zajedno s njom ponovo otputovao u
Francusku.
— Tamo je i umrla — reče Monks — posle dugog bolovanja; i na
samrtnoj postelji mi je zaveštala te tajne, zajedno sa svojom neutoljivom i
smrtnom mržnjom na sve one kojih se ta tajna ticala — iako je ta
preporuka bila sasvim izlišna pošto sam ja tu mržnju i sam već odavno
nosio u svom srcu. Nikako nije verovala da se devojka ubila i da je ubila i
svoj porod, naprotiv; bila je ispunjena slutnjom da se rodilo muško dete i
da je u životu. Zakleo sam joj se ako ga ikad sretnem na svom putu da ću
ga goniti do istrage; da mu nikad neću dati odmora ni stanka; da ću ga
terati s najogorčenijom i najnepopustljivijom mržnjom; da ću na njemu
iskaliti svoju duboku mržnju i da ću pljunuti na taj hvalisavi, razmetljivi i
uvredljivi testament time što ću dovesti dečaka, ako samo budem mogao,
do samih vešala. Imala je pravo. Najzad sam nagazio na njega. Bio sam
lepo počeo; i da se ona devojčura nije izlajala, ja bih i završio kao što sam
bio započeo!
I dok se nitkov obema rukama hvatao za glavu i proklinjao sam sebe u
nemoćnome besu što nije uspeo da ostvari svoju zlobnu nameru, gospodin
Braunlo se okrete užasnutim svedocima ovoga prizora i objasni im kako je
Jevrejin, Monksov stari saučesnik i pouzdanik, dobio veliku svotu novca
kao nagradu što je upleo Olivera u svoju mrežu, i kako je izvestan deo
primljene nagrade morao da se vrati u slučaju ako Oliver umakne, i da je
jedna rasprava u vezi s tim dovela do njihove posete poljskoj kući, jer je
trebalo ustanoviti da li je zaista Oliver taj dečak za kojim traga Monks.
— A šta je s medaljonom i prstenom? — upita gospodin Braunlo
obraćajući se Monksu.
— Otkupio sam ih od onoga čoveka i žene o kojima sam vam govorio,
koji su ih ukrali od bolničarke, a ona ih ukrala s mrtvačkog tela pokojnice
— odgovori Monks, ne dižući očiju. — Poznato vam je šta je s njima bilo.
Gospodin Braunlo samo klimnu glavom gospodinu Grimvigu koji žurno
iziđe i ubrzo se vrati, gurajući gospođu Bambl i vukući za sobom njenog
supruga kome se nikako nije ulazilo.
— Da li me varaju oči, — uzviknu gospodin Bambl nevešto se
pretvarajući kao da je oduševljen — ili je to zaista mali Oliver? O, O-li-
ve-re, kad bi samo znao koliko sam se brinuo zbog tebe.
— Ćuti, budalo, — promrmlja gospođa Bambl.
— To je jače od mene, jače od mene, gospođo Bambl! — protestovao
je upravnik sirotinjskog doma. — Moram da osećam ponos — ja koji sam
ga odgajio kao opštinski sirotinjski staralac — kad ga vidim ovde u
društvu tako ljubaznih i otmenih gospođa i gospode! Uvek sam voleo to
dete kao da mi je rođeni..., rođeni ded — tresnu gospodin Bambl tražeći
podesno poređenje. — Sećate Ii se, dragi moj gospar-Olivere, onoga
dobrog gospodina u belom prsniku? Ah, preselio se u večnost prošle
nedelje, u hrastovom kovčegu s metalnim ručicama, Olivere.
— Ostavite se toga, gospodine, — preseče ga gospodin Grimving
ljutito — obuzdajte svoja osećanja.
— Postaraću se, gospodine, koliko god mogu — odgovori gospodin
Bambl. — Kako ste, gospodine? Nadam se da ste u dobrom zdravlju.
Ti pozdravi bili su upućeni gospodinu Braunlou, koji je prišao blizu
tome čestitom bračnom paru. Upitao ih je, upirući prstom na Monksa:
— Poznajete li ovoga čoveka?
— Ne, — odgovori gospođa Bambl suvo.
— A da li ga možda vi poznajete? — reče gospodin Braunlo
obraćajući se njenom mužu.
— Nikad ga nisam video u svome životu — reče gospodin Bambl.
— A da mu niste, možda, nekad nešto prodali?
— Nisam — odgovori gospodin Bambl.
— Da niste možda nekad imali nekakav zlatan medaljon i prsten? —
upita gospodin Braunlo.
— Bože sačuvaj! — odgovori nastojnica sirotinjskog doma. — Jeste li
nas zato doveli ovamo da nam postavljate tako besmislena pitanja?
Gospodin Braunlo ponovo klimnu glavom gospodinu Grimvigu i
dotični gospodin ponovo odgega što je brže mogao. Ali ovoga puta se nije
vratio s krepkim bračnim parom, nego je uveo u sobu dve poluuzete žene
koje su se tresle i teturale idući.
— Vi ste zaključali vrata one noći kad je stara Sali umrla — reče prva
od njih dižući svoju smežuranu ruku, — ali niste mogli da isključite zvuk,
niti da zapušite pukotine.
— Ne, ne, — reče druga, osvrćući se oko sebe i žvakoreći svojim
bezubim desnima. — Niste, niste mogli.
— Čuli smo je kako se upinje da vam kaže šta je učinila i videle smo
kako ste iz njene ruke uzeli neku hartijicu, a i sutradan smo motrile na vas
i kad ste išli u založni zavod — reče prva žena.
— Jeste — dodade druga, — a u pitanju je bio jedan medaljon i zlatan
prsten. Videle smo kad su vam ih predali. Mi smo vas pratile. O, da,
pratile smo vas.
— A znamo još i nešto više — nastavi prva — jer nam je ona još
davno često pričala da joj je mlada žena govorila kako oseća da neće
preživeti i kako je u trenutku kad se razbolela bila na putu da umre blizu
groba detinjeg oca.
— Da li biste želeli da vidite i vlasnika založnog zavoda? — upita
gospodin Grimvig pošavši vratima.
— Ne, — odgovori žena — kad je on — i pokaza prstom na Monksa
— bio tolika kukavica da sve prizna, kao što vidim, i kad ste vi uspeli da
među svim tim babuskerama pronađete one dve koje treba, ja tu više
nemam ništa da kažem. Jeste, prodala sam ih i oni su tamo odakle ih više
nikada nećete izvući. Šta još hoćete.
— Ništa — odgovori gospodin Braunlo — sem što ćemo se pobrinuti
da ni vi ni vaš muž ne dobijete više nikakvu službu za koju se zahteva
ispravnost i poverljivost. Možete ići.
— Neću valjda — reče gospodin Bambl osvrćući se tužno oko sebe,
dok je gospodin Grimvig izlazio s onim dvema staricama — neću valjda
zbog te nesrećne malenkosti Izgubiti svoju opštinsku službu?
— Hoćete, i još kako — odgovori gospodin Braunlo. — S tim se
morate pomiriti i biti zadovoljni što se na tome svršilo.
— Za sve je kriva gospođa Bambl. To je ona htela — branio se
gospodin Bambl, pošto se prvo obazreo oko sebe da se uveri je li njegova
supruga izašla iz sobe.
— To vas ni ukoliko ne opravdava — odgovori gospodin Braunlo. —
Vi ste prisustvovali uništenju tih stvari i u očima zakona vi snosite veću
odgovornost nego ona; jer zakon pretpostavlja da vaša žena postupa po
vašim uputstvima.
— Ako zakon zaista to pretpostavlja — reče gospodin Bambl srdito
gužvajući obema rukama svoj šešir — onda je zakon jedan mag ..., jedan
glupak. Ako zakon tako smatra, to je zbog toga što je zakon neženjen; i
najgore što želim zakonu jeste da mu oči otvori sopstveno iskustvo —
sopstveno iskustvo.
Pošto je s osobitim naglaskom ponovio te dve poslednje reči, gospodin
Bambl natuče šešir na glavu i stavivši ruke u džepove uputi se niza
stepenice za svojom suprugom.
— Milostiva gospođice, — reče gospodin Braunlo i pogleda u Roz —
pružite mi svoju ruku. Nemojte drhtati. Ne treba da se plašite ovo
nekoliko poslednjih reči koje mi je ostalo da kažem.
— Ako se one — ja ne znam da li se, ali ako se te reči — iole odnose
na mene — reče Roz — molim vas saopštite mi ih drugom prilikom. U
ovom trenutku nemam ni snage ni hrabrosti da ih saslušam.
— Ne, — odgovori stari gospodin uzimajući je pod ruku — vi imate
više snage no što i sami mislite, u to sam siguran. Poznajete li ovu
gospođicu, gospodine?
 — Da, — odgovori Monks.
— Ja vas nikad dosad nisam videla — odgovori Roz slabim glasom.
— Ja sam vas viđao vrlo često — odgovori Monks.
— Otac nesrećne Agnes imao je dve kćeri — reče gospodin Braunlo.
— Šta je bilo s drugom od njih — onom što je bila još dete?
— Dete — odgovori Monks, — kad je njen otac umro u tuđini, pod
tuđim imenom, ne ostavljajući za sobom nikakvo pismo, knjigu ili komadić
hartije niti i najmanji znak po kome bi se mogli pronaći njihovi prijatelji ili
rođaci — dete su uzeli neki siromašni seljaci, koji su ga čuvali i negovali
kao da je njihovo rođeno.
— Nastavite — reče gospodin Braunlo dajući znak gospođi Mejli da
priđe. — Nastavite!
— Vi niste mogli da pronađete mesto u koje se ta porodica bila
sklonila — reče Monks — ali tamo gde prijateljstvo ne uspeva tu mržnja
često uspeva. Moja mati ga je našla, posle čitave godine neumornog
traganja — da, pronašla je dete.
— Je li ga uzela sebi?
— Nije. Ti ljudi bili su siromašni i njihova plemenitost i čovekoljublje
počeli su već da ih zamaraju, osobito čoveka; zato je moja mati ostavila
dete kod njih i dala im jednu omanju svotu novca koja im nije mogla dugo
trajati i obećala da će im poslati još, što međutim nikako nije nameravala
da učini. Ali kako nije imala poverenje da će njihovo nezadovoljstvo i
nemaština u dovoljnoj meri da unesreće devojčicu, ispričala im je život i
sramotu njene starije sestre, udešavajući priču prema svojim potrebama i
ciljevima; upozorila ih je da se dobro čuvaju deteta, jer ono u sebi ima
nečistu krv; i kazala im je kako je ona vanbračno dete, i da će svakako pre
ili posle poći rđavim putem. Okolnosti su išle u prilog svim tim
tvrđenjima; seljaci su poverovali u priču; i tako je dete provodilo
mučenički život kojim smo čak i mi bili zadovoljni, sve dok neka udovica,
koja je onda stanovala u Česteru, slučajno nije videla devojčicu, sažalila
se na nju i uzela je sebi. Kao da se neki đavo bio zaverio protiv nas; jer je
devojčica uprkos svim našim naporima ostala tamo i bila srećna. Pre dve
do tri godine sam je izgubio iz vida i ponovo sam joj naišao na trag pre
nekoliko meseci.
— Vidite li je sad?
— Da. Oslonjena je o vašu ruku.
— Ali će ipak uvek ostati moja nećaka — uzviknu gospođa Mejli
uzimajući u naručje klonulu devojku — moje najmilije dete. Ne bih je sad
dala ni za sve blago ovoga sveta. Slatka moja družbenice, rođena moja
devojčice!
— Jedini prijatelju kojeg sam ikad imala — uzviknu Roz prionuvši uz
nju. — Najplemenitiji, najbolji prijatelju. Srce će da mi prepukne od sreće.
Ja ne mogu sve to da podnesem.
— Ti si još mnogo više prepatila i svakojake si nedaće u životu
podnela, ti najbolje i najljupkije stvorenje koje je uvek širilo samo sreću
svuda oko sebe — reče gospođa Mejli nežno je grleći. — Hodi, hodi, čedo
moje, pomisli ko je ovo što jedva čeka da te zagrli, jadno dete! Pogledaj
..., pogledaj ovamo, čedo moje!
— Ne tetka, — uzviknu Oliver obavijajući joj ruke oko vrata — nikad
je neću zvati tetkom — nego samo sestrom, svojom rođenom dragom
sestrom, čim sam je prvi put video nešto mi je u srcu kazalo da ću je
mnogo voleti! Roz mila, draga moja Roz.
Neka su svete suze koje su prolila i isprekidane reči koje su izmenjala
dva siročeta kad su pali jedno drugom u naručje. Dobili su oca, sestru i
majku, i u istom trenutku ih i izgubili. Radost i bol su pomešani u istom
peharu; ali te suze nisu bile gorke, jer je i san bio tako ublažen i umekšan
slatkim i nežnim uspomenama, da je tuge nestalo i da se žalost pretvorila u
sreću.
Dugo su, dugo ostali sami. Jedan tihi kucanj na vratima najzad je
nagovestio da neko želi da uđe. Oliver otvori vrata, povuče se i propusti
Harija Mejli.
— Sve znam — reče on spuštajući se na stolicu pokraj ljupke devojke.
— Draga Roz, sve mi je poznato.
— Ja nisam ovamo došao slučajno — dodade posle dužeg ćutanja —
niti sam sve ovo čuo večeras, nego juče — tek juče. Pogađaš li da sam
došao da te podsetim na jedno obećanje?
— Stani, — reče Roz. — Ti znaš sve.
— Sve. Ti si mi dopustila da u toku godine u svako doba mogu da
obnovim predmet našeg poslednjeg razgovora.
— Jeste, dopustila sam ti.
— I da neću na tebe da navaljujem da izmeniš svoju odluku — nastavi
mladić — nego samo da mi je ponoviš, ako budeš htela. Obećao sam da
ću i položaj i bogatstvo i sve što imam staviti tebi pred noge, a ako ti i
dalje budeš ostala pri svojoj ranijoj odluci, zarekao sam se da neću
pokušavati ni rečju ni delom da tu odluku promenim.
— Oni isti razlozi koji su me onda opredelili, opredeljuju me i sad —
reče Roz čvrstim glasom. — Nikad jače nego večeras nisam osetila koliko
dugujem onoj čijom sam dobrotom i plemenitošću spasena života
ispunjenog bedom i patnjom. U meni se vodi teška borba — reče Roz —
ali borba kojom se ponosim; mene sve to veoma boli, ali će moje srce biti
u stanju da taj bol podnese.
— Večerašnje otkriće... — poče Hari
— Večerašnje otkriće, — odgovori Roz blago, — ostavlja me, u
odnosu na tebe, u onome istom položaju u kome sam i ranije bila.
— Zašto si tako nemilosrdna prema meni, Roz? — navaljivao je
zaljubljeni mladić.
— O, Hari, Hari, — odgovori devojka briznuvši u plač — volela bih
da mogu sebi da uštedim taj bol.
— Pa zašto onda samu sebe mučiš? — upita Hari uzimajući je za ruku.
— Pomisli, draga Roz, pomisli na ono što si čula večeras.
— A šta sam čula? Šta sam čula? — uzviknu Roz. — Da je osećanje
duboke sramote toliko uticalo na moga oca da se potpuno povukao od
sveta... Eto, dosta smo o tome govorili, Hari, dosta smo o tome govorili.
— Još ne, još ne, — reče mladić ne dopuštajući joj da ode. — Moje
nade, moje želje, planovi osećanja, svi moji pogledi na život — sve se to
izmenilo, samo moja ljubav prema tebi nije. Sad ti više ne nudim nikakav
sjajan položaj u društvu; ništa zajedničko s ovim svetom pakosti i zlobe, u
kome čestita stvorenja moraju da crvene zbog svega samo ne zbog onoga
što je zaista sramno i stidno; nego dom — svoje srce i domaće ognjište —
da, najmilija moja Roz, i to je, i samo to, sve što imam da ti ponudim.
— Šta time hoćeš da kažeš? — promuca devojka.
— Time hoću da kažem samo to — da sam te, kad smo se poslednji
put videli, ostavio čvrsto rešen da uklonim sve viteške prepreke koje su
postavljene između tebe i mene; da sam odlučio, kad već moj svet neće da
bude i tvoj, da se odreknem toga sveta i da okrenem leđa onima koji iz
porodične oholosti s visine gledaju na tvoje poreklo. To sam i učinio. Oni
koji su se zbog toga od mene udaljili, udaljili su se i od tebe, i time
pokazali da si ti bila u pravu. Moji moćni zaštitnici i rođaci od uticaja i
položaja koji su se doskora na mene ljubazno osmehivali, sad me dočekuju
sasvim hladno; ali ima nasmejanih polja i suncem obasjanih gajeva u
najlepšem kraju Engleske; i pored jedne seoske crkve — pored moje
sopstvene crkve, Roz! — ima seoska kućica kojom ću se ja više ponositi,
ako ti budeš htela sa mnom da živiš u njoj, nego da su mi se ostvarile sve
moje nade kojih sam se odrekao, pa makar one bile i hiljadu puta
primamljivije. To je sad moj položaj i moja budućnost, i ja ti njih stavljam
pred noge!
— Mučan je to posao čekati zaljubljene na večeru — reče gospodin
Grimvig prenuvši se iza sna i skidajući s lica džepnu maramicu kojom se
bio pokrio.
Istinu ću reći, večera i jeste čekala isuviše dugo. Ni gospođa Mejli, ni
Hari, ni Roz (koji su svi zajedno ušli) nisu mogli da navedu ni jednu reč u
svoje opravdanje.
— Najozbiljnije sam se nosio mišlju da večeras pojedem svoju glavu
— reče gospodin Grimvig — jer mi se učinilo da ništa drugo neću dobiti
za jelo. Ako dopustite, uzeću sebi slobodu da pozdravim i poljubim
buduću nevestu.
Gospodin Grimvig nije gubio ni trenutka da tu pretnju privede u delo,
te bez oklevanja poljubi devojku koja sva porumene; a kako je primer bio
prilepčiv, za njim su se poveli i lekar i gospodin Braunlo. Zli jezici tvrde
kako je Hari Mejli viđen da je to već prvi učinio u susednoj mračnoj sobi;
ali najverovatnije ličnosti smatraju da je to najobičnija kleveta, s obzirom
na njegovu mladost i da je usto još i sveštenik.
— Olivere, čedo moje, — reče gospođa Mejli — gde si bio i zašto si
tako žalostan? Oči su ti pune suza. Šta se događalo?
Ovaj varljivi svet je prepun razočaranja — u njemu su često
promešane naše najmilije i najplemenitije nade.
Jadni Dik više nije bio među živima!
 GLAVA LII

Poslednja Fejginova noć

Sudska dvorana bila je dupke puna. Ispitivačke i radoznale oči su

streljale sa svih strana. Od ograde ispred optuženičke klupe pa do
najudaljenijih kutova dvorane svi su pogledi bili upereni na jednog čoveka
— Fejgina. Ispred njega i iza njega — gore, dole, desno, levo kao da je
okružen nebeskim svodom s kojeg blistaju užarene i usijane oči svetine.
Stajao je tu, obasjan tim živim osvetljenjem, s jednom rukom na
drvenoj ploči ispred sebe, s drugom prislonjenom na uvo i glavom
ispruženom napred kako bi što bolje i jasnije čuo svaku predsednikovu reč
koji je pred porotnicima izlagao svoju optužbu. S vremena na vreme bi se
oštro zagledao u lica porotnika da se uveri kakav je utisak na njih učinila i
najneznatnija okolnost koja bi njemu išla u prilog; a kad bi navodi
optužnice protiv njega govorili s neumitnom jasnošću, okretao se svome
braniocu preklinjući ga nemim pogledom da čak i u tome slučaju kaže
nešto u njegovu odbranu. Izuzev zabrinutosti koju je izražavao na taj način,
nije micao ni rukom ni nogom. Od početka suđenja jedva da se pokrenuo;
a kad je predsednik završio s čitanjem optužnice, on je i dalje ostao u
onome istom stavu napete pažnje i s pogledom uprtim u njega, kao da je
još neprestano sluša.
Iz toga zanosa prenuo ga je slab žagor u dvorani. Obazrevši se oko
sebe video je sakupljene porotnike kako se dogovaraju koju presudu da
izreknu. Kad je prešao pogledom po dvorani, opazio je kako se ljudi dižu
na prste jedan iza drugoga da ga osmotre — neki od njih su žurno
nameštali naočare — a drugi su nešto šaptali svojim susedima s izrazom
užasa na licu. Bilo ih je nekolicina koji kao da nisu na njega obraćali
pažnju i koji su gledali samo u porotnike, nestrpljivo se pitajući kako
uopšte mogu da se razmišljaju. Ali ni na jednom licu — čak ni među
ženama, kojih je tu bilo u velikom broju — nije mogao da pročita ni
najmanji trag sažaljenja prema sebi, niti ikakvo drugo osećanje sem
najživlje želje da bude osuđen.
Kada je sve to obuhvatio jednim zbunjenim pogledom, u dvorani je
ponovo zavladala mrtva tišina, a kad se okrenuo, video je porotnike kako
se obraćaju predsedniku suda. Pst!
 Tražili su samo dopuštenje da se povuku.
Dok su izlazili, željno je zagledao u njihova lica, u jedno za drugim,
kao da bi hteo da pogodi na koju stranu većina naginje; ali je to bio
uzaludan posao. Tamničar ga dodirnu za rame. On nesvesno dođe do kraja
pregrade za optužene i sede na jednu stolicu. Tamničar mu je pokazivao na
nju, jer je on sam ne bi video.
Opet je bacio pogled na dvoranu. Neki su jeli, a neki su se hladili
maramicama pošto je usled prisustva velikog mnoštva sveta u dvorani bilo
veoma toplo. Neki mladić je u maloj beležnici crtao njegov lik. On se
pitao da li ga je pogodio, i posmatrao je kad je umetnik slomio pisaljku i
perorezom počeo ponovo da je zaoštrava, kao što bi činio i svaki drugi
besposlen gledalac.
Isto tako kada je upravio svoje oči u pravcu sudije, stao je da
razmišlja o kroju njegovog ođela, i koliko ono staje, i kako se oblači. Za
sudijskim stolom bio je i neki stariji ugojeni gospodin koji je bio izišao pre
pola časa i sad se vratio. Pitao se u sebi da li je taj čovek išao da ruča, šta
je imao za ručak i gde je ručao; i tako se podavao beznačajnim mislima
dok mu neki novi predmet ne bi privukao pažnju i skrenuo misli na drugu
stranu.
To nikako ne znači da ga za sve to vreme nije pritiskivalo mučno
osećanje groba koji mu se otvara pod nogama; ta mu je slika stalno lebdela
pred očima, ali nekako maglovito i neodređeno, tako da nije mogao na nju
da se usredsredi. Čak i dok je drhtao od užasa i preznojavao se pri pomisli
na blisku smrt, počeo je da prebrojava gvozdene šiljke na ogradi ispred
sebe i pitao se kako to da se jedan od njih prelomio, i hoće li ga opraviti ili
će ga ostaviti takav kakav je. Onda su mu izišle pred oči sve grozote
vešala i gubilišta — zatim stade da posmatra čoveka koji je škropio pod
sudnice vodom da ga rashladi — a posle toga opet utonu u svoje mračne
misli.
Najzad se začu uzvik „Tišina“ i svima zastade dah u grudima, dok su
pogled upravljali vratima. Porotnici su se vraćali i prošli sasvim pored
njega. Po njihovim licima nije mogao ništa da zaključi; kao da su bila od
kamena. Nastao je potpun tajac ..., nije se čuo ni najmanji šum ..., ni jedan
jedini dah. — Kriv je.
Dvorana se prolomi od urnebesnog klicanja koje se ponavljalo u
talasima i onda se slilo u neprekidnu jeku koja je neprestano rasla i orila
se kao grmljavina puna srdžbe i gneva. Narod izvan sudnice je burnim
usklicima radosti pozdravio vest da će nad Jevrejinom u ponedeljak biti
izvršena smrtna kazna.
Kad se bura utišala, sud ga je upitao ima li što da kaže u svoju
odbranu a protiv presude koja je nad njim izrečena. On ponovo zauze onaj
svoj stav čoveka koji pažljivo sluša i gledaše širom otvorenih očiju u
predsednika dok mu je ovaj postavljao to pitanje; ali je pitanje moralo
dvaput da bude ponovljeno pre no što ga je čuo, a kada ga je shvatio,
samo je tiho promrmljao kako je on jedan star čovek..., star čovek..., star
čovek, — i tako je, prešavši u šapat potpuno zaćutao.
Predsednik stavi svoju crnu kapu na glavu, a osuđenik je još
neprestano stajao u istom položaju i s istim napregnutim izrazom lica.
Neka žena u dvorani ciknu pod utiskom svečane groze toga trenutka; on
brzo podiže oči kao da ga taj prekid ljuti i naže se napred sa još većom
pažnjom. Reči koje su mu bile upućene zvučale su svečano i uzbudljivo;
presudu je bilo strašno čuti. Ali on je stajao, nepomičan kao kip, i ni
najmanji mišić na licu mu nije zaigrao. Iznureno i unezvereno lice je još
držao istureno napred, donja vilica mu je visila opuštena i on je gledao
ukočeno ispred sebe kad mu tamničar spusti ruku na rame i pozva ga da
pođe za njim. On baci jedan tup pogled levo i desno i pokori se.
Proveli su ga kroz neku kamenom popločanu prostoriju ispod sudnice,
gde je nekolicina optuženih, čekalo da na njih dođe red, dok su drugi
razgovarali sa svojim poznanicima okupljenim oko prozora okovanog
gvozdenim šipkama koji je gledao u otvoreno dvorište. Tu nije bilo nikoga
ko bi njemu progovorio koju reč; samo, dok je prolazio, zatvorenici se
odmakoše kako bi ga bolje video svet koji se tiskao oko rešetke; a taj svet
ga je napadao i grdio, i nazivao najgorim imenima i psovao ga, i zviždao.
On im zapreti stisnutom pesnicom i htede da pljune na njih, ali ga njegovi
čuvari u tome sprečiše i žurno ga povedoše kroz neki mračan hodnik
osvetljen samo s nekoliko slabih svetiljki i uvedoše ga u tamnicu.
Tu su ga pretresli kako ne bi pri sebi imao neko sredstvo kojim bi
preduhitrio izvršenje kazne; pošto je taj postupak obavljen, odveli su ga u
jednu od ćelija u koju se zatvaraju osuđeni na smrt, i tu ga ostaviše —
samog.
Spustio se na kamenu klupu prema vratima, koja je istovremeno služila
i kao sedište i kao postelja; i upirući zakrvavljene oči u zemlju pokuša da
pribere svoje misli. Posle nekog vremena počeo je da se priseća nekolikih
iskidanih odlomaka iz govora predsednika suda, iako mu se onda činilo da
ne shvata nijednu jedinu reč. Ti iskidani odlomci su postepeno dolazili
svaki na svoje mesto i vezivali se jedan za drugi, tako da je ubrzo sklopio
ceo govor skoro onako kao što je glasio. Da bude vešan o vrat, dok ne
nastupi smrt — tako je glasio kraj presude. Da bude vešan o vrat dok ne
nastupi smrt.

Kad se sasvim smrklo, počeo je da se seća svih onih ljudi koje je

poznavao i koji su završili živote na gubilištu: neki od njih njegovom
krivicom. Njihova su se lica tako brzo pojavljivala jedno za drugim da je
jedva stizao da ih broji. Neke od njih je gledao kako umiru — i zbijao šale
na njihov račun zato što su umirali s molitvom na usnama. Kako je čudan
zvuk nastajao kad im se izvuče daska ispod nogu: i kako su se oni
odjedanput preobražavali i od jakih snažnih ljudi se pretvarali u hrpe odela
koje se klate na vetru!
Neki od njih su možda boravili u ovoj istoj ćeliji — sedeli na ovome
istome mestu. Veoma je mračno; zašto ne donesu neku svetiljku? Ćelija, je
sagrađena pre mnogo godina. Ko zna koliko je ljudi provelo u njoj svoje
poslednje časove. Činilo mu se kao da sedi u nekoj grobnici punoj leševa
— marama prebačena preko lica, omča, sputane mišice, lica koja poznaje,
čak i pod tom groznom koprenom. — Svetlosti, svetlosti!
Najzad kad su mu se ruke raskrvavile od silnog udaranja o teška vrata
i kamene zidove, pojaviše se dva čoveka, od kojih je jedan nosio sveću
koju je uglavio u gvozdeni svećnjak učvršćen u zidu, a drugi vukao sobom
slamnjaču da na njoj provede noć, jer osuđenog više nije trebalo ostavljati
samog.
Zatim je nastupila noć — tamna, zlokobna, mukla noć. Ostali ljudi koji
bde, raduju se kad čuju kako časovnik na crkvi izbija sate, jer im on
govori o životu i o danu koji dolazi. Njega je on bacao u očajanje. Svaki
udarac gvozdenoga klatna donosio mu je jedan i isti dubok i potmuo zvuk
— smrt. Šta njemu vredi veseli jutarnji šum i žagor koji čak i ovamo
prodire? To je samo posmrtno zvono u drugom obliku koje ne samo da ga
opominje na smrt, nego mu se još i ruga.
Dan se gasio — dan! To nije ni bio dan; tek što je svanuo i već je
prošao — i noć se ponovo spustila; noć tako duga, pa ipak tako kratka;
duga u svojoj jezivoj tišini, a kratka po časovima koji jure u nepovrat. U
jednom trenutku je počeo da bunca i da huli na boga; a zatim je stao da
urla i da čupa kose. Došli su uvaženi i čestiti ljudi njegove vere da se
pomole bogu zajedno s njim ali on ih je oterao uz kletve i psovke. Oni su
ponovili svoje milosrdne pokušaje, a on ih je udarcima oterao od sebe.
Subota noć. Ostalo mu je samo još jednu noć da živi. I dok je o tome
mislio, svanuo je dan — nedelja.
Tek kad se spustila noć toga poslednjeg užasnog dana, porazna svest o
bespomoćnom, očajnom stanju u kome je prodrla je u njegovu izopačenu
dušu i obuzela je svom silinom; ne zato što bi on u ijednom trenutku gajio
neku određenu nadu na pomilovanje, nego zbog toga što blisku smrt nikako
nije bio u stanju da zamisli drukčije nego samo kao neku maglovitu i
neodređenu mogućnost. Malo je razgovarao s onom dvojicom ljudi koji su
se uzajamno smenjivali čuvajući ga; a ni oni, sa svoje strane, nisu se
nimalo paštili da privuku njegovu pažnju. Sedeo je tu, budan, ali kao da
sanja. Sad je svaki čas skakao, i s penom na ustima i sav izbezumljen jurio
gore-dole po ćeliji, u nastupu straha i besa da su se čak i oni koji su bili
naviknuti na prizore te vrste s grozom izmicali od njega. Najzad je,
progonjen grižom svoje zle savesti; u tolikoj meri pomahnitao da jedan
čovek više nije mogao izdržati da sam ostane pored njega, te su ga sad oba
tamničara zajedno čuvala.
 Zgurio se cvokoćući zubima na svojoj postelji od kamena i počeo da
razmišlja o prošlosti. Onoga dana kad je uhvaćen, ranilo ga je nekoliko
kamenica bačenih iz rulje i glava mu je bila umotana u platneni zavoj. Riđa
kosa mu je visila niz bledo i potamnelo lice; brada raščupana i zamršena;
usijane oči sevaju strašnim sjajem; neoprana koža ispucala od groznice
koja ga je sagorevala. Osam — devet — deset. Ako to nije samo tako
udešeno da ga zaplaši, i ako su to stvarni sati koji se nižu jedan za drugim,
gde će on biti kad oni ponovo budu otkucavali! Jedanaest. Pre no što je
zvuk prethodnoga otkucaja prestao da treperi, već je otkucao novi sat. U
osam, on će biti jedino ožalošćeno lice na svome sopstvenom sprovodu; u
jedanaest...
Te jezive zidine Njugeta koje skrivaju toliko jada i toliko neopisivih
muka ne samo od ljudskih očiju nego, veoma često i veoma dugo, i od
ljudske mašte, nikad nisu viđele tako užasan prizor. Ono nekoliko
prolaznika koji su zastajkivali pitajući se šta li sad radi onaj čovek što će
sutra biti obešen, vrlo bi rđavo spavali te noći da su ga zaista i videli.
Od rane večeri pa skoro do ponoći grupice ljudi od dvoje-troje njih
prilazile su vratarevoj kućici i raspitivale se, zabrinuta lica, da li nije
odgođeno izvršenje kazne. Kad bi dobili odričan odgovor, saopštavali bi tu
radosnu vest okupljenim posmatračima na ulici koji su jedni drugima
pokazivali vrata kroz koja će on morati da iziđe i mesto gde će se podići
vešala, i, nerado odlazeći odatle, osvrtali se i zamišljali kako će taj prizor
izgledati. Postepeno su se razilazili jedan za drugim; i oko ponoći ulica je
bila pusta i utonula u mrak.
Prostor pred tamnicom bio je raskrčen i već je nekoliko jakih, crno
obojenih prepona bilo postavljeno preko ulice da bi se zadržala očekivana
navala gledalaca, kad se pred vratarevom kućom pojaviše gospodin
Braunlo i Oliver, podnoseći propusnicu izdatu od strane upravnika zatvora
kojom im se dopušta da posete osuđenoga. Odmah su pušteni u kućicu.
— Hoće li i mladi gospodin s vama, gospodine? — upita čovek čija je
dužnost bila da ih odvede. — To nije prizor koji treba da gledaju deca,
gospodine.
— Svakako da nije, prijatelju, — odgovori gospodin Braunlo; ali ono
radi čega ja dolazim tome čoveku u najtešnjoj je vezi s njim; i kako je
dečak video osuđenoga u vreme kad mu je sve išlo od ruke u njegovoj
lupeškoj raboti mislim da neće biti zgoreg ako ga vidi i sad — makar i po
cenu straha i izvesnog teškog i neprijatnog utiska koji će to na njega
učiniti.
Tih nekoliko reči bilo je izgovoreno po strani, tako da ih Oliver ne
čuje. Čovek dodirnu šešir i pogledavši radoznalo Olivera otvori druga
vrata, prekoputa onih kroz koja su posetioci ušli, i povede ih mračnim i
krivudavim hodnicima, ka osuđeničkim ćelijama.
— Ovuda — reče čovek zaustavivši se u jednom tamnom i sumornom
prolazu, u kome su dvojica radnika u dubokom ćutanju vršili neke
pripreme — ovuda će on proći. Ako pogledate odavde, videćete vrata kroz
koja će izići.
Uveo ih je u kamenu kuhinju s kazanima za pripremanje zatvoreničke
hrane i pokazao im neka vrata. Nad njima je bila gvozdena rešetka kroz
koju su dopirali ljudski glasovi pomešani s lupom čekića i s treskom koji
podižu daske kad se bacaju na pod.
Posle toga su provedeni kroz nekoliko tvrdih kapija koje su drugi
tamničari otvorili iznutra; a zatim, pošto su ušli u jedno otvoreno dvorište,
počeli su da se penju uzanim stepenicama i dospeli u hodnik s čije je leve
strane bio red okovanih vrata. Davši im znak da stanu tu gde su, njihov
vođa zakuca na jedna od njih svežnjem ključeva koji je držao u ruci. Ona
dvojica čuvara, pošto su šapatom izmenjali s njim nekoliko reči, iziđoše u
hodnik protežući se kao da su zadovoljni što je došlo do te privremene
smene i dadoše znak posetiocima da uđu u ćeliju za tamničarem. I oni
uđoše.
Osuđeni zločinac je sedeo na svojoj postelji njišući se levo i desno,
više nalik na neku uhvaćenu divlju zver nego na čoveka. Mislima je
očigledno lutao po prošlosti, jer je i dalje neprestano mrmljao, a prisustvo
svojih posetilaca je smatrao izgleda samo kao sastavni deo svojih
priviđenja.
— Sila si dečko, Čarli..., aferim, — šaputao je. — I Oliver, isto tako,
ha! ha! I Oliver... postao je pravi gospodin ..., pravi gos ... Odvedite
dečka na spavanje!
Tamničar uze Olivera za slobodnu ruku, i rekavši mu poluglasno da se
ne boji, ćuteći je posmatrao šta se zbiva.
— Vodite ga na spavanje! — vikao je Fejgin. — Čujete li šta vam
kažem? — On je ..., on je nekako ispao uzrok svemu onome. Para bi
vredelo načiniti od njega lopova... Prekolji Boltera, Bile; ostavi devojku...
Prekolji Boltera što bolje možeš, Odrubi mu glavu testerom!
— Fejgine, — reče tamničar.
— Tu sam! — uzviknu Fejgin zauzimajući odmah onaj stav napregnute
pažnje koji je imao na suđenju. — Ja sam star čovek, gospodaru; veoma,
veoma star čovek!
— Ovde — reče tamničar, stavljajući mu ruku na prsa da bi ga zadržao
da ne ustane — ovde je neko ko želi da vas poseti, da vam postavi
nekoliko pitanja, mislim. Fejgine, Fejgine! Jeste li vi čovek?
— Neću biti još dugo — odgovori on i podiže glavu pokazujući lice na
kome se od ljudskih osobina ogledao samo užas pomešan s jarošću. —
Pobijte ih sve! Kakvo pravo imaju oni da mene kasape?
Dok je to govorio, pogled mu je pao na Olivera i gospodina Braunla.
Zgrčivši se u najdubljem kutu svoje kamene postelje, upitao je šta oni
traže tu.
— Umirite se — reče tamničar, neprestano ga sprečavajući da ne
ustane. — Izvolite, gospodine, recite mu šta želite. Samo brzo, molim vas,
jer on biva sve gori ukoliko vreme više odmiče.
— Kod vas se nalaze izvesne hartije — reče gospodin Braunlo
pristupajući mu — koje vam je predao na čuvanje čovek zvani Monks.
— Sve je to najobičnija laž — odgovori Fejgin. — Nemam ja nikakvih
hartija ..., ni jednu jedinu.
— Tako vam imena božjeg — reče gospodin Braunlo svečano —
nemojte tako govoriti u ovome trenutku kad se rastajete sa životom, nego
mi recite gde su one. Vi znate da je Sajks mrtav, da je Monks sve priznao,
da nema više nikakvih izgleda na neki šićar. Gde su hartije?
— Olivere, — uzviknu Fejgin dajući znak dečku da mu priđe. — Dođi,
dođi! Da ti šapnem.
— Ja se ne bojim — reče Oliver tihim glasom dok je puštao ruku
gospodina Braunloa.
— Hartije se — reče Fejgin privlačeći Olivera sebi, — nalaze u
platnenoj kesi, u rupi iznad kamina u prednjoj sobi na poslednjem spratu.
Hteo bih da porazgovaram s tobom, dete moje.
— Da, da, — odgovori Oliver. — Dopustite mi da se pomolim.
Hajdete! Dopustite mi da se pomolim. Pomolite se bogu samo jedanput, na
kolenima, zajedno sa mnom, i onda ćemo sve do ujutru razgovarati.
 — Napolje, napolje, — odgovori Fejgin gurajući dečaka pred sobom u
pravcu vrata i gledajući praznim pogledom iznad njegove glave. — Recite
im da sam zaspao — tebi će verovati. Moći ćeš da me izvučeš ako tako
uradiš. Hajde, hajde!
— Oh! Gospode, oprosti ovome nesrećniku! — za jeca dečak i brižnu
u plač.
— Samo tako, samo tako — reče Fejgin. — To će nam pomoći. Prvo
ova vrata. Ako se ja budem tresao i drhtao dok prolazimo pored vešala, ti
se nemoj na to obzirati, nego samo pohitaj. Brzo, brzo, brzo!
— Imate li da mu postavite još neko pitanje, gospodine? — upita
tamničar.
— Nemam — odgovori gospodin Braunlo. — Kad bih znao da smo u
stanju da utičemo na njega da postane svestan položaja u kome se nalazi
...
— Ništa to ne vredi, gospodine, — odgovori čovek odmahujući
glavom. — Bolje će biti da ga ostavite.
Vrata od ćelije se otvoriše i čuvari uđoše.
— Hajdemo, hajdemo, — uzviknu Fejgin. — Tiho, ali ne tako polako.
Brže, brže!
Čuvari ga obuhvatiše i, pošto su oslobodili Olivera njegovih ruku,
vratiše ga nazad. Za trenutak otimao se od njih sa snagom koju pruža
očajanje, a onda je počeo da viče tako strašno da su njegovi krici prodirali
čak i kroz debele tamničke zidove i zvonili im u ušima sve dok nisu stigli
u ono otvoreno dvorište.
Prošlo je izvesno vreme pre no što su izišli iz tamnice. Posle toga
užasnog prizora Oliver se skoro onesvestio i bio je tako slab da čitav sat i
duže nije imao snage da stane na noge.
Zora je svitala kad su se pojavili na ulici. Mnoštvo sveta već se bilo
okupilo; prozori su bili puni ljudi koji su pušili i igrali karata da prekrate
vreme; gomila se tiskala, svađala, šalila. Sve je govorilo o životu, pokretu
i radosti sem jedne zlokobne hrpe predmeta usred svega toga — crno
postolje, stub sa poprečnom gredom, konopac, i sve one ostale grozne
pripreme za izvršenje smrtne kazne.
 GLAVA LIII

Koja je i poslednja.

Sudbina ličnosti koje su se pojavljivale u ovoj pripovesti već je skoro

potpuno određena. Ono malo što je ostalo njihovom životopiscu da ispriča
može se sažeti u nekoliko prostih rečenica.
Pre no što je proteklo tri meseca, Roz Fleming i Hari Mejli su se
venčali u seoskoj crkvi u kojoj će otada mladi sveštenik da obavlja službu
božju; istoga dana su se uselil u svoj novi srećni dom.
Gospođa Mejli se nastanila kod svoga sina i snahe da tu u miru i
spokojstvu poživi ostatak svojih dana, uživajući u najvećem blaženstvu
koje mogu da poznaju starost i vrlina — u posmatranju sreće onih koje je
tokom celoga svog blagorodnog života besprekidno obasipala svojom
najtoplijom ljubavlju i najnežnijom pažnjom.
Posle temeljnog i najrevnosnijeg ispitivanja se pokazalo, ako se ostatak
imovine koju je bio prigrabio Monks (i koja nije procvetala ni u njegovim
rukama ni u rukama njegove majke) podeli na ravne delove između njega i
Olivera, da će onda svakome od njih pripasti nešto više od tri hiljade funti.
Po odredbama zaveštanja njegovog oca, Oliver bi imao pravo da nasledi
sve; ali je gospodin Braunlo, ne hoteći da liši starijega sina prilike da se
otrgne od svojih ranijih poroka i mogućnosti da započne nov život,
predložio tu podelu na koju je njegov mladi štićenik od sveg srca pristao.
Monks je zadržao svoje lažno ime i otišao sa svojim delom nasledstva
u neki daleki kraj Novoga sveta. Tamo je svoju imovinu brzo šćerdao,
ponovo pošao svojim starim putem i bio osuđen na dugo tamnovanje zbog
nekih novih prevara i podvala i najzad umro na robiji od posledica svog
razuzdanog života. Isto su tako daleko od domovine pomrli i ostali važniji
članovi njegovog prijatelja Fejgina.
Gospodin Braunlo je usinio Olivera. S njim i sa svojom starom
domaćicom doselio se na jednu milju od parohove kuće u kojoj su boravili
njegovi dragi prijatelji, ispunjavajući time i poslednju želju toplog i
čestitog Oliverovog srca. Zahvaljujući tome sklopili su jedno prisno
društvance koje je bilo oličenje savršene sreće, ukoliko se o savršenoj
sreći uopšte može govoriti na ovome varljivom svetu.
Ubrzo po venčanju dvoje mladih čestiti lekar se vratio u Čertsi, gde bi,
lišen prisustva svojih starih prijatelja, postao namćor kad bi mu to njegova
narav dopuštala i džangrizalo da je samo znao kako se to radi. Tokom prva
dva-tri meseca zadovoljavao se time što se žalio kako mu vazduh ne prija;
zatim, našavši da to mesto za njega zaista nije više ono što je nekad bilo,
predao je posao svome pomoćniku, zakupio jednu momačku poljsku
kućicu nakraj sela u kome je njegov mladi prijatelj bio sveštenik, i smesta
se oporavio. Tu se bavio povrtarstvom, voćarstvom, ribarstvom,
stolarstvom i raznim drugim, poslovima slične vrste, koje je sve
poduzimao s njemu svojstvenom žustrinom i u svima njima postao poznat
celoj okolini kao veliki i neosporan stručnjak.
Pre no što se doselio, sklopio je čvrsto prijateljstvo s gospodinom
Grimvigom, koje je taj nastran gospodin srdačno uzvraćao. Ne treba se
prema tome nimalo čuditi ako mu gospodin Grimvig veoma često dolazi u
goste. Prilikom svake posete, gospodin Grimvig seje, sadi, lovi ribu i
obavlja poslove u stolarskoj radionici s najvećom predanošću; sve to čini
međutim na neki sasvim neobičan i dotle neviđen način, zaklinjući se pri
tom stalno da će pojesti svoju sopstvenu glavu ako njegov način
postupanja nije jedini ispravan. Nedeljom nikad ne propušta priliku da
mladom svešteniku u lice kritikuje njegovu propoved, posle čega bi u
najvećem poverenju izjavljivao gospodinu Losbernu da je to bila izvrsna
beseda, ali da smatra da nije preporučljivo to i otvoreno pokazati.
Gospodin Braunlo ga stalno i veoma rado zadirkuje zbog njegovog
nekadašnjeg proročanstva u vezi s Oliverom i podseća ga na ono veče kad
su sedeli s časovnikom između sebe, očekujući njegov povratak; gospodin
Grimvig međutim tvrdi kako je u glavnoj stvari imao pravo, u dokaz čega
navodi da se Oliver na kraju krajeva ipak nije vratio; — dokaz koji kod
njega uvek izaziva gromoglasan smeh i povećava njegovu veselost.
Gospodin Noje Klejpol, kome je oproštena kazna iz razloga što je
svedočio protiv Fejgina i koji je došao do saznanja da njegova struka nije
tako bezopasna kako je to on zamišljao, živeo je, izvesno kraće vreme, u
oskudici, pošto nikako nije uspevao da nađe neki posao pri kome se ne bi
zamarao. Posle izvesnog razmišljanja stupio je u policijsku službu kao
potkazivač, u kome pozivu ima veoma mnogo uspeha. Njegov način rada
sastoji se u tome, što jednom nedeljno za vreme bogosluženja izlazi u
šetnju sa Šarlotom lepo odeven. Pred vratima neke gostionice gospođa bi
padala u nesvest, a gospodin bi zamolio dobrodušnog krčmara za čašicu
rakije da je povrati. Sutradan je podnosio prijavu protiv njega što za vreme
bogosluženja prodaje piće, i tako bi polovinu kazne stavljao sebi u džep.
Ponekad i gospodin Klejpol lično pada u nesvest, ali je ishod uvek isti.
Gospođa i gospodin Bambl, pošto su izgubili službu, pali su u veliku
oskudicu i doterali do prosjačkog štapa tako da su najzad dospeli u onaj
isti sirotinjski dom u kome su nekad gospodarili nad drugima. Gospodina
Bambla su čuli kako je jednom prilikom izjavio da mu u toj nesreći i
srozavanju nije ostalo ni toliko snage da se oseća zahvalnim što je
razdvojen od svoje žene.
Što se tiče gospodina Džajlza i Britlesa, oni su i dalje ostali na svojim
starim mestima, iako je prvi od njih oćelaveo, a ovaj poslednji mladić
sasvim osedeo. Oni stanuju u parohijskom domu ali svoje usluge tako
ravnomerno dele među njegovim stanovnicima i Oliverom i gospodinom
Braunlo i gospodinom Losbernom, da seljani ni dan današnji nisu u stanju
da ustanove kome domaćinu upravo oni pripadaju.
Gospar Čarli Bejts, zaprepašćen Sajksovim zločinom, počeo je da
razmišlja nije li na kraju krajeva ipak bolje ziveti pošteno. Došavši do
zaključka da je prav put nesumnjivo i najsigurniji put, raskinuo je sa
svojom prošlošću i odlučio da živi od poštenog rada. U prvo vreme je
imao da se bori sa mnogim teškoćama i dobro se namučio; ali kako je
imao jaku volju i ispravan cilj pred sobom najzad je uspeo; i, pošto je
radio kao sluga na nekom poljskom imanju, a zatim bio momak kod jednog
rabadžije, danas je najveseliji mlađi odgajivač stoke u celome
Northamptonširu.
A sad, kad se naša pripovest bliži svome kraju, ruka koja je piše
okleva i kao da bi htela još malo da ispreda nit ovih neobičnih događaja.
Hteo bih da se još zadržim među nekoliko onih ličnosti s kojima sam
tako dugo živeo zajedno i da učestvujem u njihovoj sreći time što bih se
potrudno da vam tu sreću opišem. Želeo bih da prikažem Roz Mejli u
punom cvetu i lepoti njene prve ženstvenosti i kako svuda oko sebe širi
radost i ljupkost. Želeo bih da je naslikam kako zrači usred prijateljskog
kruga koji se okuplja oko nje, zimi kraj toplog domaćeg ognjišta a leti u
senci hladovitog drveća, želeo bih da je pratim u podne kroz zažarena polja
obasjana suncem i da u večernjim šetnjama pod mesečinom slušam njen
topli i umilni glas; želeo bih da je posmatram kako van kuće neguje bolne i
pomaže nevoljne i kako na domu s osmehom na usnama neumorno obavlja
svoje domaće dužnosti; želeo bih da opišem uzajamnu ljubav koja vezuje
nju i sina njene pokojne sestre i kako čitave časove provode zajedno
razgovarajući o svojim najbližim koje su na tako žalostan način izgubili;
želeo bih da sebi dočaram, još jednom, ona radosna lišca što se tiskaju oko
njenih skutova i da slušam njihovo veselo ćeretanje; želeo bih da u svome
sećanju ponovo oživim onaj zvonki smeh i da ponovo vidim onu suzu
radosnicu što blista u pitomom plavom oku. Njih, i još hiljadu pogleda i
osmeha i misli i reči, — želeo bih da vam oživim jedne za drugim.
Kako je gospodin Braunlo nastavio, iz dana u dan, da bogati znanjem
svoga usinjenika, i kako ga sve više i više voli ukoliko se njegova ličnost
razvija i pokazuje da je dobro seme bačeno na plodno tlo — kako u njemu
otkriva crte lica svog prijatelja iz mladosti koje u njegovim grudima bude
stare uspomene, setne ali ipak slatke i mile — kako su dva siročeta, koja
su upoznala bedu i nevolju, naučila da budu milostiva prema drugima, da
vole svoje bližnje i da duguju toplu zahvalnost. Onome ko ih je zaštitio i
spasao — sve su to stvari o kojima nije osobito potrebno govoriti. Rekao
sam već da su bili istinski srećni; a bez duboke ljubavi i čovekoljublja u
srcu i zahvalnosti prema onome biću čiji je zakonik milosrđe i čije je
najviše obeležje dobrota prema svemu što živi — sreća se nikad ne može
postići.
Pored oltara stare seoske crkve može se videti bela mermerna ploča na
kojoj je sve do danas samo jedna reč: ,,AGNES“. U tome grobu nema
kovčega; i neka bi još mnogo, mnogo godina proteklo pre no što iznad nje
bude urezano još jedno ime! Ali, ako se duše pokojnika ikad vraćaju na
zemlju da pohode mesta koja je ljubav posvetila — ljubav jača od smrti
— ljubav onih koje su za života poznali, ja verujem da sen sirote Agnes
ponekad lebdi oko toga osvećenog kutka. Ja to verujem utoliko pre što je
taj kutak u crkvi, a nesrećna devojka bila je samo slabo i zabludelo
stvorenje.
 REČNIK MANJE POZNATIH REČI I IZRAZA

Albatros — velika bela morska ptica

antipatija — odbojnost, neraspoloženje prema nekome
Balada — vrsta pesme koja se uz igranje pevala, epsko-lirska pesma
Dijana — boginja lova, zaštitnica nevinosti
duet — pevanje ili sviranje udvoje
Džentlmen — gospodin
Eksperimentalan — osnovan na iskustvu, potvrđen opitima
Funta — engleski novac (funta sterlinga — 20 šilinga, 240 pensa)
Grog — vrsta slatkog alkoholnog pića
gvineja — raniji engleski zlatnik (21 šiling)
Kriket — engleska igra lopte sa po 11 igrača
Lornjon — naočarsko staklo za za jedno oko
Majur — gazdinstvo, poljsko imanje
melodija — način pevanja, pevanje
Nankin — vrsta pamučne tkanine
Peni — vrsta sitnog engleskog novca (dvanaestina šilinga)
pergament — vrsta prerađene kože udešene za pisanje
poni — vrsta malog škotskog konja
prevor — prečaga, poluga kojom se zatvaraju vrata
profesionalan — koji što radi po zanatu, po struci
Sikspens — engleski srebrn novac od 6 pensa
sinekura — zvanje koje donosi dobar prihod, posebna povlastica
Šiling — engleska novčana jedinica (12 pensa)
Unca — stari teg od 30 grama uncija — v. unca
Vazal — vladar potčinjen drugom vladaru, podanik
vrskaput — gornji kaput
{1}
engleski novac od šest penija — Pr. prev.
{2}
nekadašnji službeni list londonske policije (Hue-and-Cry) Pr. prev.