Pipixie

1
Anna
 Pipixie

GIJOM MUSO

U jednom trenu

Prevela Biljana Kukoleča

2
Anna
Pipixie

Mome sinu.
Mome ocu.

3
Anna
 Pipixie

Ljubav ima oštre zube i ljubavne rane nikada ne zarastu.

Stiven King

4
Anna
 Pipixie

Istorija naših strahova

Naša životna istorija jeste istorija naših strahova.

Pablo de Santis

1971.
- Ne boj se, Arture. Samo skoči! Uhvatiću te!
- Da li si... da li si siguran u to, tata?
Imam pet godina. Klatim nogama po vazduhu, a sedim na vrhu gomile dušeka na
krevetu koji delim sa bratom. Otac me blagonaklono gleda, stojeći ispod mene raširenih
ruku.
- Hajde, veliki dečko!
- Ali plašim se...
- Uhvatiću te! Valjda veruješ ocu, matorko?
- Pa, da...
- Onda lepo skoči, šampiončiću!
Još nekoliko sekundi nepoverljivo klimam glavom. Zatim se, sa osmehom, bacam u
naručje čoveka koga volim najviše na svetu.
No u poslednjem času moj otac, Frenk Kostelo, povlači se unatrag i ja se neočekivano
opružim celom dužinom po podu. Osećam bol u glavi i vilici, jer sam gadno tresnuo o parket.
Sav sam ošamućen i treba mi malo vremena da se priberem i ustanem. Vrti mi se u glavi, a
imam i masnicu na jagodici.
- U životu ne smeš verovati nikome živom, shvataš li, Arture? Zurim u njega sav
užasnut.
- Nikome živom! - ponavlja on, a u glasu mu se oseća mešavina tuge i gneva na sebe
samog. - Čak ni sopstvenom ocu! - ponovo mi napominje.

5
Anna
 Pipixie

PRVI DEO

Svetionik

24 vetra

6
Anna
 Pipixie

Svetionik

Pitam se šta još prošlost čuva za nas.

Fransoaz Sagan

1.
Boston Proleće 1991.
Prve junske subote te godine otac je upao kod mene u deset sati ujutro. Doneo mi je
đenovski hleb i kanolije s limunom koje je njegova žena napravila za mene.
- Znaš šta, Arture? Mogli bismo provesti ovaj dan zajedno - predlaže on paleći šibicu i
sipajući vodu u moj aparat za espreso kao da je kod svoje kuće.
Nisam ga video još od Božića. Nalakćen na kuhinjski sto, posmatram svoj odraz u
hromiranoj površini tostera. Zarastao sam u bradu i sav sam raščupan, s velikim
podočnjacima zbog nedovoljno sna i sinoćnog preterivanja s martinijima od jabuke.
Na sebi imam staru plavu majicu s natpisom Blu ojster kalt, koja potiče iz gimnazijskih
dana. Sinoć sam, posle četrdeset osam sati dežurstva, popio nekoliko pića više u baru
Zanzibar u društvu Veronike Jelenski, najprijatnije i najprivlačnije bolničarke u Opštoj
bolnici Masačusetsa.
Lepa Poljakinja provela je sa mnom deo prošle noći, ali je posle došla na pohvalnu
misao da ipak ode kući dva sata ranije, odnevši pritom torbicu s travom i cigaret-papir za
zavijanje džointa, što je značilo da sam uspešno izbegao roditeljsku ljutnju i prepirku sa
ocem, jednim od šefova na odeljenju za hirurgiju u bolnici u kojoj, inače, radimo i nas dvoje.
- Dupli espreso najbolji je stimulans za uspešan početak dana - kaže Frenk Kostelo i
stavlja šoljicu jake kafe pred mene.
Zatim otvara prozore da se soba provetri jer se u njoj oseća zadah kanalizacije, ali otac
se uzdržava od ma kakvog komentara. Ja grickam pecivo i motrim ispod oka na njega. Pre
dva meseca proslavio je pedeseti rođendan, ali s obzirom na bore i potpuno sedu kosu,
moglo bi mu se dati pet do deset godina više. No svakako je sačuvao lep stas, pravilne crte i
taj plavi sjaj u očima koji podseća na Pola Njumana. Ovoga jutra ne nosi nijedno od svojih
firmiranih odela ni cipele pravljene po meri, već na sebi ima stare pantalone kaki boje,
istegnut kamiondžijski džemper i grube duboke cipele od čvrste kože, kakve nose
građevinski radnici.
- Štapovi i udice su u kamionetu - kaže on, srčući kafu. - Ako odmah krenemo, stići ćemo
do svetionika malo pre podneva. Ješćemo tamo, a zatim celo popodne možemo posvetiti
ribolovu i možda upecati koju oradu. Ako nešto upecamo, svratićemo u povratku mojoj kući.
Spremićemo ribu u papijoti s paradajzom, belim lukom i maslinovim uljem.
Govori mi sve to kao da smo se sinoć rastali. Zvuči pomalo izveštačeno, ali nije mi
neprijatno. Dok lagano srčem kafu, pitam se šta li je podstaklo tu njegovu neočekivanu želju
da provede neko vreme sa mnom.

7
Anna
 Pipixie

Poslednjih godina naši odnosi bili su takoreći nepostojeći. Ja, naime, uskoro punim 25
godina.
Imam i brata i sestru. Uz očevu saglasnost, njih dvoje preuzeli su porodično preduzeće
koje je osnovao moj deda - skromnu agenciju za oglašavanje smeštenu na Menhetnu - i
prilično su je uspešno vodili, te se upravo sada nadaju da će je, u toku narednih nekoliko
sedmica, prodati jednoj većoj grupaciji za komunikacije.
Uvek sam se držao što dalje od njihovih poslova. Bio sam član porodice na daljinu,
pomalo sličan nekakvom ujaku boemu koji živi u inostranstvu i koga viđate samo na Dan
zahvalnosti, što nije uvek neprijatno. Istinu govoreći, čim mi se ukazala prilika, otišao sam
na studije što dalje od Bostona: osnovne pripreme za medicinu završio sam na Djuku u
Severnoj Karolini, zatim sam četiri godine studirao na Berkliju i godinu dana proveo u
internatu u Čikagu. U Boston sam se vratio tek pre nekoliko meseci, da bih završio drugu
godinu specijalizacije urgentne medicine. Imao sam dosta dežurstava od po četrdeset osam
časova, ali mi se dopadao taj posao, a i sve one adrenalinske reakcije koje je podsticao.
Dopadali su mi se i ljudi s kojima sam radio - voleo sam svoj posao i svu tu brutalnu
stvarnost koju je on donosio. Slobodno vreme provodio sam po barovima na Nort Endu,
pušio sam travu i kresao nimalo sentimentalne devojke poput Veronike Jelenski.
Otac već odavno nije odobravao moj način života, ali mu nisam davao prilike da me
napadne: sam sam finansirao svoje studije i nisam mu nikada tražio ni pare. Sa osamnaest
godina, odmah posle majčine smrti, prikupio sam snagu da odem od kuće i da nikada ništa
ne zatražim od njega. Činilo se da mu to nije teško palo. Ubrzo se oženio jednom od svojih
ljubavnica - šarmantnom i pametnom ženom koja je zaslužila njegovu podršku. Posećivao
sam ih dva do tri puta godišnje i izgledalo mi je da ta situacija svima odgovara.
Zato sam jutros bio više nego začuđen kada sam spazio oca na vratima. Kao čupoglavac
iz kutije, otac se sada naglo ponovo pojavio u mom životu i vukao me je za rukav ka putu
pomirenja, što svakako nisam očekivao od njega.
- Dakle, reci mi, Arture, da li ti se ta priča o ribolovu dopada, ili objasni koji ti je vrag -
navaljivao je Frenk Kostelo, nesposoban da i dalje prikriva nervozu zbog mog ćutanja.
- Važi, tata. Samo mi daj malo vremena da se istuširam i presvučeni.
Zadovoljno je izvukao iz džepa paklicu cigareta i pripalio jednu od njih starim srebrnim
upaljačem koji mi je bio dobro poznat. Morao sam, ipak, da pokažem da sam zapanjen.
- Mislio sam da si, posle remisije raka grla, konačno prestao... Presekao me je ledenim
pogledom.
- Čekaću te u kombiju - odgovori on, ustajući sa stolice i izbacujući uvis veliki oblak
plavičastog dima.

2.
Vožnja od Bostona ka istoku, do Kejp Koda, trajala je manje od sat i po. Bio je lep dan
poznog proleća. Nebo je bilo vedro i blistavo, a sunce je osvetljavalo vetrobransko staklo i
činilo da komandna tabla izgleda prepuna zlatnih čestica. Otac je ostao veran svojoj navici
da se u vožnji ne upušta u razgovor, ali tišina u kolima nije mi bila neprijatna. Voleo je da

8
Anna
 Pipixie

vikendima vozi svoj ševrolet kombi i sluša uvek iste kasete na radiju u kolima: Frenka
Sinatru i koncert Dina Martina s nekog bednog albuma koji su snimili Everli braders na
kraju svoje karijere. Na zadnjem automobilskom staklu kočoperila se nalepnica s
promotivnim tekstom za kandidaturu Teda Kenedija za senatora iz 1970. godine. Otac je
povremeno voleo da izigrava nekakvog robusnog seljaka, mada je bio jedan od najčuvenijih
hirurga u Bostonu i imao akcije u firmi koja je vredela više desetina miliona dolara. U
poslovima je često koristio taj svoj poluseljački imidž, naravno, na štetu svih onih koji bi na
to naseli.
Prešli smo preko Sagamorskog mosta i prevalili još četrdesetak kilometara pre nego što
smo stali u Semovom restoranu morske hrane i kupili rolnice od jastoga, pržene krompiriće
i pakovanje limenki svetlog piva.
Bilo je tek prošlo podne kada je naš kombi skrenuo na pošljunčani put za Vinčester Bej.
Tu je vladala prilična divljina - s jedne strane bio je okean, a s druge stenje, i vetar je
skoro uvek besomučno duvao. Tu, na tom izolovanom zemljištu oivičenom grebenima,
uzdizao se Svetionik 24 vetra.
Stari svetionik bio je osmougaona građevina od drveta, visoka možda dvanaestak
metara. Stajao je pored bele drvene kuće sa šiljatim krovom. Po sunčanom vremenu bilo je
to lepo mesto za izlete, ali kada bi se naoblačilo ili kada bi pao mrak, ceo taj predeo postajao
je nalik na oniričke slike Alberta Pinkama Rajdera. Te zgrade bile su vlasništvo naše
porodice već tri generacije. Moj deda Salivan Kostelo kupio je svetionik i kuću 1954. godine
od udovice jednog aeronautičkog inženjera, koji ih je i sam kupio 1947, po povoljnoj ceni, na
licitaciji američke vlade.
Naime, pošto te godine država nije imala dovoljno sredstava u fondovima, odredila je za
prodaju nekoliko desetina sličnih nekretnina koje više nisu imale strateški značaj. Tako je
Svetionik 24 vetra, koji je postao izlišan kada je izgrađen novi moderni svetionik na brdu
Langford oko 15 kilometara južnije, takođe dospeo na listu za prodaju.
Moj deda veoma se ponosio ovom kupovinom i obnovio je svetionik i kuću, pretvorivši
ih u zgodnu vikendicu. U toku renoviranja tajanstveno je nestao početkom jeseni 1954.
godine.
Njegov ševrolet kupe pronađen je parkiran ispred kuće, s ključevima u bravi. Salivan je
u vreme podnevnog odmora obično sedeo sam na stenama i jeo užinu na svežem vazduhu.
Zaključili su, i to veoma brzo, da se moj deda svakako slučajno udavio. Mada more nikada
nije izbacilo njegovo telo, dedu su proglasili mrtvim - udavio se uz obalu države Mejn.
Pošto ga nisam lično upoznao, oslanjao sam se na reči onih koji su ga poznavali i
opisivali kao originalnu i živopisnu osobu. Dobio sam njegovo ime kao drugo krsno ime, a
pošto moj stariji brat nije hteo da ga uzme, dobio sam i njegov sat, lep tank luj kartje s
početka pedesetih godina, sa četvrtastim brojčanikom i plavičastim čeličnim kazaljkama.

3.
- Uzmi tu papirnu kesu i pivo, pa ćemo jesti napolju - rekao je otac.

9
Anna
 Pipixie

Zalupio je vratima kombija. Video sam da pod pazuhom nosi torbu za spise od
presovane kože koju mu je majka poklonila za neku godišnjicu braka, još kada sam ja bio
dete.
Stavio sam mali ručni frižider na drveni sto kraj roštilja od cigle, dvanaestak metara od
ulaza u kuću. Tu su stajale i dve adirondak baštenske stolice, koje su već dve decenije, ko
zna kako, odolevale svim vremenskim nepogodama. Sunce je još bilo visoko, ali je vazduh
bio prilično svež. Povukao sam rajsferšlus na dukserici pre nego što sam razmotao rolnice
od jastoga. Otac je iz džepa izvadio švajcarski perorez, otvorio nam dva badvajzera i seo na
jednu od dve stolice od crvene kedrovine.
- U tvoje zdravlje - reče on i pruži mi bocu.
Uzeo sam je i seo kraj njega. Kada sam povukao prvi gutljaj, opazio sam neki brižan sjaj
u njegovim očima. I dalje je vladala tišina. Pojeo je nekoliko zalogaja sendviča i zapalio novu
cigaretu. Napetost se mogla opipati i ja sam shvatio da me nije doveo ovamo da bismo
proveli mirno popodne kao otac i sin, i da neće biti ni pecanja, ni lupanja po ramenu, ni
orade u masnoj hartiji na italijanski način.
- Imam nešto važno da ti kažem - započe on otvarajući torbu za spise i vadeći nekoliko
fascikli s dokumentima.
Na svakoj fascikli prepoznao sam pečat Advokatske kancelarije Veksler i Delamiko koja
nas je zastupala već decenijama. Povukao je dobar dim pre nego što je nastavio.
- Želim da sredim sve svoje poslove pre nego što odem.
- A kuda ideš?
Gornja usna mu se na brzinu zgrčila, pa sam pokušao da ga izazovem:
- Misliš, pre nego što umreš?
- Pa, da. No ne raduj se prebrzo, to neće biti sutra, mada se čini da se taj dan opasno
bliži.
Zažmirio je i pokušao da uhvati moj pogled pre nego što je mirno kazao:
- Žao mi je, Arture, no ti nećeš dobiti ni dolara od prodaje našeg preduzeća. Nećeš dobiti
pare ni od mog životnog osiguranja, niti od nekretnina.
Nije mi bilo lako da prikrijem zaprepašćenje, ali sam osetio da ga nadjačava bes.
- Ako si me pozvao ovamo da mi to kažeš, mogao si da uštediš trud. Zabole me za tvoj
novac, trebalo bi da to već znaš...
On mi pokretom glave pokaza papire na stolu, praveći se kao da nisam ništa kazao.
- Preduzeo sam sve prave mere da tvoj brat i tvoja sestra dobiju celo nasleđe...
Stisnuo sam pesnice. Čemu li je vodila ta nastrana igra? Ako moj otac želi da me liši
nasleđa, zašto li je organizovao celu tu predstavu da bi mi to saopštio?
Opet je povukao dim.
- Tvoje jedino nasleđe...
Ugasio je pikavac petom i nekoliko sekundi ta rečenica lebdela je u vazduhu, kao da je
hteo da stvori neku nezdravu napetost.

10
Anna
 Pipixie

- Tvoje jedino nasleđe biće Svetionik 24 vetra - reče on, pokazujući mi dve zgrade. - Taj
plac, svetionik, kuća...
Vetar je naglo podigao veliki oblak prašine. Bio sam potpuno zgranut i trebalo mi je
nekoliko sekundi da reagujem.
- A šta bi hteo da uradim s tim kršem?
Kada je otvorio usta da mi odgovori, spopao ga je napad neprijatnog kašlja. Gledao sam
ga kako se guši i žalio što sam uopšte došao ovamo.
- To ti je uzmi ili ostavi, Arture - odgovorio mi je kada je najzad povratio dah. - Ako
prihvatiš, treba da ispuniš dva uslova. O tome nećemo pregovarati.
Načinio sam pokret da ustanem, kada on mirno nastavi:
- Prvo, treba da se postaraš da ga ne prodaš. Čuješ li me? Nikada. Svetionik mora ostati
u našoj porodici. Zauvek.
Ja se na to uzvrteh:
- A šta je drugi uslov?
Dugo je trljao očne kapke, a zatim je duboko uzdahnuo.
- Pođi za mnom - reče mi ustajuči.
Pošao sam za njim veoma nerado. Odvukao me je u nekadašnje sobe čuvara svetionika.
To je, zapravo, bila mala zgrada koja je dugo stajala zatvorena, pa je u njoj bilo vrlo
zagušljivo. Zidovi su bili ukrašeni ribarskim mrežama, lakiranom drvenom brodskom
krmom i nekakvim lokalnim pejzažima koje su izradili ovdašnji umetnici. Na okviru kamina
stajali su petrolejka i mali brod u boci.
Otac otvori vrata hodnika - desetak metara dugog koridora s prelakiranim drvenim
zidovima koji je povezivao svetionik i kuću - ali umesto da krene stepenicama koje su vodile
ka vrhu svetionika, pode naniže u podrum.
- Dođi ovamo! - naredi mi otac i izvuče baterijsku lampu iz jakne.
Silazio sam, sav povijen, zavojitim stepenicama koje su škripale i stigli smo u jednu
podzemnu prostoriju.
Dok je on tražio prekidač da upali svetlo, ja sam se osvrtao po pravougaonoj prostoriji s
niskom tavanicom i zidovima od crvenkaste cigle. U njoj su bila neka burad i sanduci
prekriveni paučinom, koji su tu stajali još od Metuzalemovih vremena. Na plafonu se videla
čitava mreža cevi. Mada nam je to bilo strogo zabranjeno, jednom smo, kao deca, brat i ja
došli ovamo da istražujemo. Otac nas je tada tako kaznio da nam više nije palo na um da
dolazimo u podrum.
- Tata, kakva je ovo igra?
Umesto odgovora izvukao je veliku belu kredu iz džepa i nacrtao na zidu poveliki krst.
Zatim mi ga je pokazao prstom.
- Otprilike na ovoj visini, iza tog zida nalaze se metalna vrata.
- Vrata?
- To je prolaz koji sam zazidao pre trideset godina. Namrštih se.
- Prolaz do čega?

11
Anna
 Pipixie

Otac izbegnu odgovor, jer ga je spopao novi napad kašlja.

- To je moj drugi uslov, Arture - reče kada je došao do daha. - Ne smeš nikada pokušati
da otvoriš ta vrata.
Za trenutak sam pomislio da je sasvim posenilio. Imao sam želju da ga još nešto upitam,
ali on požuri da ugasi svetlo, pa brzo izađosmo napolje.

12
Anna
 Pipixie

Nasleđe

Prošlost je nepredvidiva.
Žan Grožan

1.
Morski vazduh sa okeana delovao je okrepljujuće, iako je bio i pomalo neprijatan.
Opet smo sedeli u bašti, jedan preko puta drugoga, za istim drvenim stolom. Otac mi
dade nekakvo starinsko nalivpero od čelika.
- Sada znaš dva glavna uslova, Arture. Sve to piše u ovom dokumentu. Na tebi je da
prihvatiš ili da odbiješ. Dajem ti pet minuta da odlučiš.
Otvorio je drugo pivo i opet mi je delovao narogušeno.
Dugo sam ga posmatrao. Nisam nikada uspeo da ga dobro proučim, da ga shvatim i
doznam šta zaista misli o meni. Godinama sam pokušavao i da ga volim, uprkos svemu i
svima.
Frenk Kostelo nije bio moj biološki otac. Nismo o tome nikada razgovarali, ali smo to
obojica znali. On je to svakako znao još od mog rođenja; ja sam saznao tek kao adolescent.
Dan posle mog četrnaestog rođendana majka mi je priznala da je u toku zime 1965. godine
imala višemesečnu vezu s našim porodičnim lekarom. Taj čovek, izvesni Adrijan Langloa,
otputovao je u Kvebek uskoro posle mog rođenja. Ja sam stoički primio tu vest. Kao i mnoge
druge porodične tajne, i ta je bila dugo čuvana. To otkriće donelo mi je čak i neko olakšanje:
time je bar bilo razjašnjeno povremeno čudno ponašanje mog oca prema meni.
Možda to neobično zvuči, ali nikada nisam ni pokušao da pronađem svog biološkog oca.
Potisnuo sam taj podatak u neki ugao svesti i tamo ga ostavio sve dok nisam skoro
zaboravio na sve to. Ne čine jednu porodicu samo krvne veze, a ja sam u srcu bio Kostelo, a
ne Langloa.
- Pa dobro, Arture, šta si odlučio? - povika odjednom otac. - Želiš li tu kućicu ili ne?
Pognuo sam glavu. Zapravo sam samo želeo da se cela ta maskarada završi i da se
vratim u Boston. Skinuo sam poklopac s nalivpera, ali sam, pre nego što sam potpisao
dokument, još jednom pokušao da nastavim razgovor.
- Tata, zaista mislim da bi trebalo da mi kažeš nešto više.
- Rekao sam ti sve što treba da znaš! - poče on da se nervira. No ja sam terao svoje.
- Ne, nisi! Ako nisi sasvim izgubio razum, i sam znaš da sve to uopšte ne štima!
- Pokušavam da te zaštitim!
Te reči me štrecnuše. Bile su neočekivane, intrigantne i imale su prizvuk iskrenosti.
Dok sam začuđeno zurio u njega, zapazio sam da mu ruke drhte.
- Od čega da me zaštitiš?
Pripalio je još jednu cigaretu da bi se malo smirio i činilo se da se pokolebao.

13
Anna
 Pipixie

- Pa dobro... nešto ću ti priznati - započe on poverljivim tonom. - Reći ću ti nešto što još
nikome nisam kazao.
Nastade tišina, koja je potrajala oko jednog minuta. I ja sam uzeo jednu cigaretu iz
njegove kutije, ostavljajući mu vremena da pretraži svoje uspomene.
- U decembru 1958. godine, četiri i po godine posle nestanka, moj otac mi je telefonirao.
- Šališ se, zar ne?
Povukao je dobar dim i nervoznim pokretom bacio pikavac na šljunak.
- Kazao mi je da je u Njujorku i da želi da se vidimo što pre. Zamolio me je da ne
govorim nikome živom o tome i zakazao mi sastanak za sledeći dan na aerodromu Kenedi.
Grozničavo je ukrštao svoje čvornovate prste. Dok je pričao, zabadao je nokte u meso.
- Uhvatio sam prvi voz i došao na aerodrom. Nikada neću zaboraviti taj naš susret. Bila
je subota uveče, poslednje veče pre Božića. Padao je sneg. Mnogi letovi su kasnili ili su bili
otkazani. Otac je sedeo za jednim stolom u aerodromskom kafeu i pijuckao martini. Izgledao
je iznureno i oronulo. Zagrlili smo se, i tada sam ga prvi put u životu video da plače.
- I šta je potom bilo?
- Kazao mi je da žuri na avion i da ima malo vremena. Zatim mi je kazao da nas je
napustio jer je bio prisiljen na to. Rekao je da je u velikoj nevolji, ali mi nije objasnio kakvoj.
Ja sam ga pitao kako mogu da mu pomognem, ali je kazao da se sam uvalio u nevolju, pa će
se sam nekako i izvući iz nje.
Bio sam zaprepašćen.
- I šta je bilo zatim?
- Zatražio je da mu se zakunem da ću uraditi nešto za njega. Kao prvo, da nikome ne
kažem da je on još živ, da nikada ne prodam Svetionik 24 vetra, da nikada ne otvaram
metalna vrata u podrumu i da ih što pre zazidam. Naravno, izbegao je da mi odgovori na ma
koje pitanje. Pitao sam ga kada ćemo se ponovo videti. Stavio mi je ruku na rame i rekao:
„Možda sutra, a možda nikada.” Zabranio mi je da plačem, rekao je da sam sada ja glava
porodice i da treba tako da se ponašam u njegovom odsustvu. U toku sledećih pet minuta
ispio je martini i rekao mi da krenem kući i poslušam njegove savete. „To je pitanje života i
smrti, Frenk”, bile su njegove poslednje reči.
Potpuno zgranut ovim zakasnelim priznanjem, upitao sam ga:
- I šta si ti tada uradio?
- Pa, sledio sam njegova uputstva, i to doslovno. Vratio sam se u Boston te iste večeri,
otišao u svetionik i zazidao vrata u podrumu.
- I nisi nikada otvorio ta vrata?
- Nikada.
Malo sam poćutao.
- Ne mogu da verujem da nikada nisi pokušao da saznaš nešto više.
On nemoćno raširi ruke.
- Ali obećao sam mu, Arture... a ako baš hoćeš da znaš, mislim da se iza tih vrata mogu
naći samo nevolje.

14
Anna
 Pipixie

- Na šta, zapravo, misliš?

- Dao bih ne znam šta da to saznam, ali ću se do smrti držati onoga što sam mu obećao.
Ja sam malo razmislio o svemu, pa sam mu zatim rekao:
- Čekaj, nešto mi tu nije jasno. Kada je Salivan nestao u jesen 1954. godine, svetionik je
bio detaljno pretražen, zar ne?
- Da. Od vrha do dna, i to detaljno. Prvo ga je pretražila tvoja baka, zatim ja, a na kraju i
lokalni šerif i njegov pomoćnik.
- To znači da ste tada otvarali i ona vrata?
- Jesmo. Dobro se sećam da je prostorija bila prazna, imala je možda desetak kvadratnih
metara i pod od naboja.
- Nije, dakle, bilo nikakvih zamki niti skrivenih prolaza?
- Ne, nije. To bih svakako primetio.
Počešah se po glavi. Sve to nije imalo nikakvog smisla.
- Pa, budimo realni - rekoh. - Šta može biti tamo, mislim, u najgorem slučaju? Jedan ili
više leševa?
- Naravno, to je i meni palo na um...
- U svakom slučaju, ti si 1958. godine zazidao ta vrata, i čak i ako je reč o ubistvu, ono je
odavno zastarelo.
Frenk je ćutao nekoliko trenutaka, pa onda reče nekim čudnim glasom:
- Mislim da se iza tih vrata nalazi nešto mnogo gore od ma kakvog leša.

2.
Nebo se zacrnelo. Začuo se udar groma. Nekoliko kapi kiše pade na dokumenta na
stolu. Uzeh nalivpero i potpisah se na obema poslednjim stranama.
- Čini mi se da nije vreme za ribolov - ispali moj otac, pokušavajući da se zaštiti od kiše.
- Želiš li da te vratim kući?
- Ali ja sam već kod kuće - rekoh vraćajući mu potpisani primerak ugovora.
On se nervozno nasmeja i stavi papir u svoju aktovku. Ispratio sam ga ćuteći do
kombija. Seo je za volan i stavio ključ u kontakt-bravu, a pre nego što je krenuo, kucnuh mu
po staklu.
- A zašto si uopšte sve ovo tražio od mene? Ja nisam tvoje najstarije dete. Nisam ni sin s
kojim se najbolje slažeš. Dakle, zašto baš ja?
On slegnu ramenima ne nalazeći pravi odgovor.
- Ti, zapravo, želiš da zaštitiš njih, zar ne? Tvoju pravu decu?
- Uh, ne budali! - iznervira se on. Zatim bučno uzdahnu.
- U početku sam mrzeo tvoju majku zato što me je prevarila - priznade najzad. - Mrzeo
sam i tebe, jer si me svakodnevno podsećao na njenu prevaru. No s godinama sam shvatio
da, zapravo, mrzim samog sebe...

15
Anna
 Pipixie

Mahnuo je glavom prema silueti svetionika koja se ocrtavala na kiši i povikao glasno da
bi nadjačao oluju.
- Istina je da me ta tajna opseda već trideset godina. Mislim da si samo ti u stanju da to
razjasniš.
- A kako misliš da to izvedem ako ne otvorim ta vrata?
- E, to je sada tvoj problem! - izjavi on i upali motor. Ubacio je u brzinu i naglo krenuo,
te je u toku od nekoliko sekundi nestao u oluji.

3.
Potrčao sam prema kući da se sklonim s kiše.
U salonu i kuhinji uzalud sam tražio viski ili votku, ali u prokletom svetioniku nije bilo
ni kapi nikakvog alkohola. U jednom plakaru pronašao sam nekakav stari moka lonac i
ostatak mlevene kafe. Sipao sam vodu i pustio je da provri, ubacio kafu u filter i pripremio
veliku šolju kafe, nadajući se da će me okrepiti. U roku od nekoliko minuta prostoriju je
ispunio prijatan miris. Kafa je bila gorka i bez pene, ali mi je obodrila duh. Ostao sam da
sedim za pultom od trešnjevog drveta u kuhinji i srkutao sam kafu. U toku narednog sata,
dok je napolju i dalje pljuštalo, pažljivo sam proučio dokumenta koja mi je otac ostavio. Tu
su bile foto-kopije raznih dokumenata iz ranijih transakcija, na osnovu kojih sam upoznao
istorijat svetionika.
Bio je izgrađen 1852. godine. U početku je to bila kamena kućica s kulom u kojoj se
nalazila svetiljka načinjena od dvanaestak jakih petrolejki, koju je zatim zamenio Frenelov
far. Krajem XIX veka zgradica je nastradala u nevremenu i požaru. Sadašnje zdanje - drvena
kula i kuća pored nje - izgrađeno je 1899, a deset godina kasnije svetionik je snabdeven
modernom kerozinskom svetiljkom. Struja je uvedena 1925. godine. Američka vlada je
1947. zaključila da taj svetionik više nema strateški značaj, pa je iznesen na javnu prodaju
sa još nekoliko sličnih građevina.
Prema dokumentima koja sam držao u ruci, prvi vlasnik svetionika bio je izvesni Marko
Horovic, rođen 1906. u Bruklinu, koji je umro 1949. godine. Njegova udovica Marta, rođena
1920, prodala je svetionik i kuću mom dedi Salivanu Kostelu 1954. godine.
Počeo sam da računam u glavi: ta Marta sada bi imala 71 godinu. Vrlo je verovatno da je
još živa. Uzeo sam nalivpero i podvukao njenu adresu iz dokumenta: Talahasi, Preston drajv
26, Florida. Dohvatio sam telefon sa zida i od centrale zatražio da mi nađe broj Marte
Horovic u Talahasiju, ali mi je operaterka pronašla samo neku Abigejl Horovic u tom istom
gradu. Ipak sam zamolio operaterku da me poveže s tim brojem.
Abigejl se odmah javila. Predstavio sam se i objasnio joj zašto zovem. Ona mi reče da je
ćerka Marka i Marte Horovic i da se njena majka dva puta ponovo udavala od 1954. godine.
Nosila je prezime sadašnjeg muža i živela je u Kaliforniji. Upitao sam Abigejl da li se seća
Svetionika 24 vetra i spremno mi je odgovorila:
- Naravno. Imala sam dvanaest godina kada mi je otac nestao! Nestao... namrštio sam se
zureći u dokumente pred sobom.

16
Anna
 Pipixie

- Prema ugovoru o kupoprodaji koji upravo gledam, vaš otac preminuo je 1949. godine,
zar ne?
- Moj otac je tada proglašen mrtvim, ali je, zapravo, nestao dve godine pre toga.
- Kako to mislite: nestao?
- Pa, to je bilo krajem 1947. godine, tri meseca pošto je kupio taj svetionik i kućicu. Tata
i mama obožavali su taj kraj i želeli su da srede kuću tako da je možemo koristiti kao
vikendicu. Tada smo živeli u Olbaniju. Jedne subote ujutro ocu se javio šerif Okruga
Barnstabl i rekao mu da je neko drvo, srušeno u oluji prethodne noći, palo na električni vod
u blizini naše kuće. Kazao mu je i da je krov naše kućice oštećen. Otac je seo u auto i otišao u
Svetionik 24 vetra da vidi kolika je šteta. Više se nikada nije pojavio.
- Šta to znači?
- Pa, dva dana kasnije pronađen je njegov oldsmobil ispred svetionika, ali ocu nigde nije
bilo ni traga. Policajci su pretražili svetionik i okolinu, i to vrlo detaljno, ali nisu našli
nikakav trag niti indiciju koja bi objasnila očev nestanak. Moja majka se i dalje nadala i
čekala. Prolazili su dani, sedmice i godine... tek početkom 1949. godine sudija je proglasio
oca mrtvim, da bismo konačno održali ostavinsku raspravu.
Sve jedno iznenađenje za drugim. A ja do sada nisam znao ništa o toj priči.
- Vaša mama je, dakle, čekala pet godina pre nego što je prodala svetionik?
- Pa, majka, zapravo, nije htela ni da čuje za tu kuću. No bio joj je potreban novac. Stoga
je angažovala neku agenciju za nekretnine iz Njujorka i zamolila ih da nikako ne pričaju
potencijalnim kupcima o očevom nestanku, jer se plašila da će se to mesto smatrati
baksuznim...
- I od tada niste više ništa saznali o ocu?
- Ne, nismo - potvrdi ona. No odmah zatim dodade:
- Osim u jednoj prilici.
Ćutao sam, čekajući da ona nastavi da priča.
- U septembru 1954. godine u Njujorku je došlo do velike železničke nesreće između
stanica Ričmond Hil i Jamajka. Bila je to prava klanica: u doba najgušćeg saobraćaja jedan
voz se punom brzinom zaleteo u drugi. Bilo je preko 90 poginulih i skoro 400 povređenih.
Bila je to jedna od najgorih železničkih nesreća svih vremena...
- Za nesreću sam čuo, no kakve to ima veze s vašim ocem?
- U jednom od vagona bio je i neki očev kolega. Bio je ranjen, ali je preživeo. Posle te
drame došao je k mojoj majci, i navraćao je još nekoliko puta tvrdeći da je bio u istom
vagonu s mojim ocem kada se ta nesreća desila.
Dok je ona pričala, ja sam brzo hvatao beleške. Sličnost sa onim što se desilo mome dedi
bila je zapanjujuća.
- Naravno, očevo telo nije pronađeno, ali ja sam tada bila adolescentkinja i ta priča
veoma me je potresla. Čovek je bio sasvim siguran u to što je tvrdio.
Kada je Abigejl završila priču, srdačno sam joj zahvalio za informacije.

17
Anna
 Pipixie

Kad sam spustio slušalicu, pomislio sam na njenog oca i na mog dedu: njih dvojica bili
su uvučeni u misteriju svetionika u razmaku od nekoliko godina - stiglo ih je neko
prokletstvo koje je lebdelo nad ovim mestom.
A ja sam sada bio jedini vlasnik ove uklete građevine.

18
Anna
 Pipixie

Dvadeset četiri vetra

Sunce je bilo tamo, umirući u ambisu.

Viktor Igo

1.
Osetih da mi se krv ledi u venama.
Obrisah izmaglicu s prozora rukavom pulovera. Nije još bilo ni četiri sata po podne, a
već se skoro sasvim smrklo. Iz natuštenog neba i dalje je pljuštalo i krupne kapi dobovale su
po oknima. Vetar je zavijao. Sve se treslo na vetru: vrhovi drveća su se povijali, električni
kablovi njihali, a prozorski okviri zveketali. Metalna konstrukcija ljuljaške glasno je škripala,
i u tom tužnom zvuku kao da sam čuo dečji plač.
Bilo mi je potrebno da se zagrejem. Pored kamina je bilo malo drva. Pripalio sam vatru i
pripremio sebi još jednu kafu. Sve ovo što sam otkrio veoma me je zbunjivalo. Moj deda se,
dakle, nije udavio kraj obale Mejna. Nije ni napustio ženu i sina da bi otišao u neke avanture.
Ali zbog čega je nestao? Niko nije imun na nalete ludila niti na iznenadno zaljubljivanje, no
to mi nije nimalo ličilo na ono što sam znao o Salivanu Kostelu.
Bio je sin irskog doseljenika i veoma vredan radnik, koji je naporno rintao da zaradi
svoj deo američkog sna. Zašto bi, jednog jesenjeg dana, prosto nestao i napustio sve ono što
je do tada činilo njegov život? Kakve su se to strašne i neizrecive tajne krile u njegovoj duši?
Šta je radio između jeseni 1954. i kraja 1958. godine? Takođe, zapitao sam se postoji li ma
kakva šansa da je deda još živ.
Odjednom sam pomislio da sva ta pitanja ne mogu nikako ostati bez odgovora.

2.
Hrabro sam istrčao na kišu i otišao u šupu pored kuće. Među zarđalim alatkama
ugledao sam potpuno nov malj s natpisom robne kuće Houm depo. To je bio veliki malj sa
drvenom drškom i metalnim delom od bakra i berilijuma - sjajna alatka nemačke
proizvodnje. Svakako ga je otac nedavno kupio. Vrlo skoro... svakako, s namerom da ga
ostavi meni u nasleđe. Osetio sam da se klopka zatvara.
Bez razmišljanja sam zgrabio malj, a i neku staru burgiju i polugu koje su se vukle u
ostavi. Izašao sam napolje, vratio se u kućicu i ušao u hodnik koji je vodio do svetionika.
Vrata za podrum ostala su otvorena. Sišao sam u podrum sa alatom u ruci i uzvrteo se da
nađem prekidač za svetlo.
Tada sam još mogao da se okrenem i lepo vratim natrag. Mogao sam da pozovem taksi
da me odveze do stanice, pa da se vozom vratim u Boston. Mogao sam da nađem nekog
agenta za nekretnine i poverim mu da mi nađe zakupca za svetionik. Leti su takve kuće u
Novoj Engleskoj bile vrlo tražene i mogao sam dobiti zakupninu od nekoliko hiljada dolara

19
Anna
 Pipixie

mesečno. Imao bih lep redovan prihod i mogao bih mirno da nastavim svoj život. Ali kakav
bi mi pa to bio život?
Osim posla, u njemu je postojala samo praznina. Bez posebnih ličnih veza. Bez ikoga do
koga bi mi bilo stalo.
Zatreptao sam. Pred očima mi se stvorila jedna slika. Imao sam pet godina i moja plava
glavica bila je okrenuta prema ocu koji me je pustio da tresnem na parket u sobi. Bio sam
prosto skamenjen.
- Ne smeš nikome verovati u životu, Arture, shvataš li? Nikome! Čak ni sopstvenom ocu!
Ovo nasleđe bilo je zatrovani poklon meni od Frenka. Moj otac nije imao hrabrosti da
sam otvori ta vrata. Nije smeo da prekrši jedno davno dato obećanje. No ipak je želeo da,
pre njegove smrti, neko to učini umesto njega.
A taj neko bio sam ja.

3.
Obrisao sam kapi znoja sa čela. U tom delu kuće vladala je čudna vrućina. Vazduh je bio
zagušljiv kao u mašinskom odeljenju nekog broda.
Zavrnuo sam rukave i podigao malj obema rukama, pa sam zamahnuo njime iznad
glave, da dobijem najbolji zamah, i raspalio po sredini nacrtanog krsta.
Žmirkao sam da se zaštitim od komadića cigle i prašine, a zatim sam udario po drugi i
treći put.
Pri četvrtom udarcu zamahnuo sam malo snažnije i zakačio dve cevi na tavanici - baš
pravi maler. Na mene se sručiše mlazevi hladne vode pre nego što sam stigao da zavrnem
ventil vodomera i sprečim poplavu. Uh, sranje!
Bio sam mokar od glave do pete. Voda je bila ledena, žućkasta i osećao se miris buđi.
Skinuo sam košulju i pantalone. Zdrav razum govorio mi je da se vratim gore i da se
presvučem, ali su me toplota u prostoriji i želja da saznam šta je iza tajanstvenih vrata
naterale da se vratim na posao.
Go do pojasa i samo u gaćama s ružičastim tufnama, nastavio sam da lupam iz sve
snage, besno lomeći cigle. Reči moga oca odzvanjale su mi u ušima: Mislim da se iza tih vrata
nalazi nešto mnogo gore od ma kakvog leša.
Posle desetak udaraca osetio sam metalnu površinu ispod cigle. Posle petnaestak
minuta oslobodio sam vrata: bila su niska i uska, a gvožđe je bilo prilično izjedeno rđom.
Brisao sam znoj nadlanicom i, dok mi je lio po prsima, približio sam se vratima. Na sredini
bakarne ploče zapazio sam urezanu ružu vetrova.
Taj dijagram već sam negde video: potpuno isti crtež bio je urezan na zidiću koji je
opasivao svetionik. To je bio potpuni spisak svih vetrova poznatih u antičko doba.

20
Anna
 Pipixie

Ispod ruže vetrova bilo je ispisano upozorenje na latinskom:

Postquam viginti quattuor venti flaverint, nihil jam erit 1

Svakako je svetionik po njima i dobio ime - mada zaista nisam imao pojma zbog čega.
Onako uzbuđen, navalio sam na kvaku u želji da silom otvorim vrata, ali je brava bila sasvim
slepljena rđom. Cimao sam je jako, ali se kvaka odlomila i ostala mi je u ruci. Tada sam se
setio poluge, pa sam je uglavio u spoj vrata i dovratka i zapeo svom snagom. Brava je najzad
popustila.

4.
Upalio sam baterijsku lampu. Dok mi je srce glasno lupalo, gurnuo sam metalnu ploču,
koja oštro zaškripa po podu. Uvukao sam ruku s lampom u prostoriju. Snop svetla osvetlio
je sobicu koju mi je otac opisao: desetak kvadratnih metara sa zidovima od tesanog kamena.
Krv mi je tutnjala u ušima. Oprezno sam ušao i osvetlio svaki ugao. Prostorija je, na prvi
pogled, bila sasvim prazna. Pod je bio od naboja, ali prilično mekan. Imao sam osećaj kao da
gazim po blatu. Pažljivo sam pogledao zidove, ali nije bilo nikakvih natpisa.
Zar je sve ovo bilo ni zbog čega?
Frenk mi je, dakle, napričao kojekakve pričice? Da li se zaista sreo sa ocem na
aerodromu, ili je sve to sanjao? Zašto je oko svetionika ispleo mit koji je postojao samo u
njegovom košmaru?
Sve mi se to motalo po glavi kada sam iznenada osetio nekakvu snažnu hladnu
vazdušnu struju. Od iznenađenja sam ispustio baterijsku lampu. Dok sam se saginjao da je
podignem, vrata su se zalupila za mnom.
U potpunoj tami, ispružio sam ruku da otvorim vrata, ali mi se telo ukočilo poput
ledene statue. Krv mi je dobovala u ušima.

1
Kad produvaju dvadeset četiri vetra, ne ostaje ništa. (Prim. prev.)

21
Anna
 Pipixie

Zaurlao sam iz sveg glasa. Nekakav zvuk usisavanja zatreštao mi je u ušima i tlo mi je
nestalo ispod nogu.

22
Anna
 Pipixie

DRUGI DEO

Na nepoznatim mestima

23
Anna
 Pipixie

1992.

Gradska svetla

Put ka paklu je tako dobro popločan da ga ne treba održavati.

Rut Rendel

0.
Osećao sam mirisni dah mirte i lakiranog drveta. Zatim sam osetio miris tamjana i
topljenog voska. U glavi mi je udarao čekić.
Pokušao sam da otvorim oči, ali su mi kapci bili zalepljeni. Ležao sam na nekom tvrdom i
hladnom podu. Pod obrazom sam osetio kamen. Osećao sam groznicu i drhtao sam. U grudima
me je bolelo i teško sam disao. Grlo mi je bilo suvo, a osećao sam i ukus cementa. Ležao sam
tako još nekoliko sekundi, nesposoban da se pomerim.

1.
Malo-pomalo tišina oko mene pretvorila se u žamor velike mase ljudi. Zvučali su ljutito.
No zbog čega?
Nadljudskim naprezanjem uspeo sam da se uspravim i otvorim oči. Mutilo mi se pred
očima, pa mi je bilo teško da razaznam okolinu.
Video sam zasenjeno svetio, raspeće, svećnjake sa svećama, bronzani baldahin i
mermerni oltar. Načinio sam nekoliko nesigurnih koraka. Koliko sam mogao da vidim, bio
sam usred neke crkve. To je, zapravo, bila katedrala: crkvena lađa zapremala je nekoliko
stotina kvadratnih metara, a video sam i dva reda rezbarenih drvenih klupa. Podigoh glavu:
nekoliko desetina raznobojnih vitraža stvaralo je šareno svetlo unutar crkve. Od gotskih
stubova, visokih preko 30 metara, spopade me vrtoglavica.
Na suprotnoj strani lađe ugledah ogromne orgulje, smeštene ispod kiklopskog oka
rozete od vitraža koja se prelivala u plavim bojama.
- Zovite policiju!
Taj povik dospeo je iz gomile. Desetine pari očiju zurile su u mene: turisti, vernici na
kolenima u jeku molitve, sveštenici koji su izronili iz ispovedaonica. Odjednom, na svoj užas,
shvatih da se ono gunđanje odnosilo na mene, jer sam bio skoro go, odnosno, bio sam samo
u gaćama s ružičastim tufnama i patikama sten smit.
Šta ja radim na ovom mestu, dovraga?

24
Anna
 Pipixie

Na ruci mi je bio dedin sat. Brzo pogledah - 17.12 - a onda se sve zavrte oko mene. Setih
se razgovora sa ocem, istraživanja po svetloniku, razvaljivanja vrata na ulazu u podrumsku
prostoriju u kojoj je bilo nesnosno toplo i naglog zatvaranja metalnih vrata za mnom.
Ali šta se potom dogodilo?
Noge me nisu držale. Da ne bih pao na pod, pridržah se za predikaonicu na kojoj je
stajala teška Biblija s reljefnim koricama. Obrisah s vrata kapi hladnog znoja koje su mi se
slivale niz kičmu. Treba da se kupim odavde. Što brže to bolje.
Prekasno!
- Policija! Ne mrdaj! Ruke uvis!
Dva uniformisana policajca ušla su u crkvu i potrčala prema lađi.
Nisam hteo da me uhapse pre nego što shvatim šta se događa. Sakupio sam svu snagu i
pojurio ka mermernim stepenicama. No ti prvi koraci bili su vrlo bolni. Činilo mi se da su mi
kosti od kristala i da će mi se noge polomiti pri ma kom sledećem koraku. Trčao sam
stisnutih zuba kraj bočnih kapelica, gurajući ljude i prevrnuvši pritom jedan cvetni
aranžman, svećnjak i nekoliko redova molitvenika s neke police.
- Hej ti! Stani!
Trčao sam i dalje po klizavom podu, ne okrećući se. Imao sam samo još desetak metara
do vrata, a zatim sam ih gurnuo i našao se napolju.
Strčao sam niz mermerne stepenice, zaneo se na trotoaru i...

2.
... pravi koncert automobilskih sirena razneo mi je bubne opne. Stubovi belog dima
dizali su se sa asfalta prema natuštenom nebu na kome je zujao helikopter. Vazduh je bio
vlažan, naelektrisan i vruć kao u peći.
Potpuno dezorijentisan, mučio sam se da održim ravnotežu. Pokušavao sam da
pobegnem, ali se jedan od policajaca bacio na mene i zgrabio me za vrat. To mi je izmamilo
glasan krik. Bez obzira na stisak, nekako sam se okrenuo i šutnuo napadača posred lica.
Čim me je pustio, nastavio sam da trčim, ali je za mnom sada trčala policajčeva
partnerka - sitna obla ženica - za koju sam smatrao da je lako mogu prestići. No precenio
sam svoju snagu. Noge su mi i dalje klecale i jedva sam dolazio do daha. Pokušao sam da
pretrčim ulicu ne osvrćući se na saobraćaj, kad me devojka saplete i baci se na mene svom
težinom, obarajući me na pločnik. Pre nego što sam uspeo da se izmigoljim, osetih da mi
stavlja lisice i vezuje mi ruke iza leđa, guleći mi kožu na zglobovima.
Pred očima mi se zavrte kaleidoskop svakakvih prizora: žuti taksiji vozili su slalom
kroz betonske kanjone, a pruge i zvezde pritom su se njihale na vetru; video sam siluetu
neke stare crkve stisnute usred šume oblakodera, a zatim sam ugledao i bronzanu statuu
Atlanta koji pridržava vazdušastu kuglu...
Glave pritisnute na pločnik, ležao sam sasvim oduzet od straha. Osećao sam vatru u telu
i kiselinu u jednjaku. Odvukli su me po asfaltu onako skoro golog, dok sam se pitao kako
sam se uopšte našao na Petoj aveniji u Njujorku i u Katedrali Svetog Patrika.
3.

25
Anna
 Pipixie

20.00
U zatvoru.
Lica uronjenog u šake masirao sam slepoočnice i maštao o tri tablete aspirina i nekom
napitku protiv gripa.
Policija me je posle hapšenja odvela u 17. policijsku stanicu, pravu tvrđavu od tamnih
cigala na uglu Avenije Leksington i Pedeset druge ulice. Čim smo stigli u komesarijat,
zatvorili su me u zajedničku ćeliju s pravom faunom narkomana, dilera i skitnica.
Čelija se nalazila u podrumskom delu zgrade i bila je prava rupa. Nije bilo nikakve
klimatizacije, niti daška vazduha. Zimi je tu svakako bilo ledeno; leti se ćelija pretvarala u
pravu saunu. Seo sam na klupu pričvršćenu za zid i čekao dobra tri sata da se neko seti i
donese mi ma kakvu odeću. Onako go do pasa i samo u gaćama, morao sam da otrpim sva
moguća zafrkavanja ćelijskih drugova.
Kada li će se ovaj košmar završiti?
- Izgleda da te uzbuđuje da lutaš tako polugo, je li, curice? Već ceo sat neki klošar koji je
sedeo kraj mene zamajavao me je takvim primedbama. Bio je mršav kao ulični pas, a
crvenkasto lice bilo mu je prekriveno korom prljavštine. Pošto mu je bilo dosadno,
zabavljao se dajući mi opscene predloge i češući do krvi svoju gustu žućkastu bradu. U
Bostonu su nam u urgentni centar u kome sam radio svake nedelje dovodili ponekog sličnog
nesrećnika: stvorenja koja je život na ulici slomio, potpuno odvojena od stvarnosti, koja smo
obično izvlačili iz alkoholne kome i spašavali od hipotermije ili lečili na psihijatriji.
- Ta odeća ti je baš praktična za posao, zar ne, faćkalice? Bilo mi ga je žao, ali mi je i
ulivao strah. Okrenuo sam glavu od njega, trudeći se da ne obraćam pažnju; no on odmah
ustade i zgrabi me za ruku.
- A hoćeš li možda malo maženja ispod tih bokserica? Malo igre sakrivanja kobasice?
Lagano ga odgurnuh. I pored velike vrućine bio je umotan u debeo štofani kaput, sav
štrokav. No kada se sručio natrag na klupu, odjednom ugledah neke novine u njegovom
džepu.
Pijanac se opruži po klupi i okrenu prema zidu. Dok je nastavljao da lupeta koješta,
polako izvukoh one novine iz njegovog džepa i grozničavo ih rastvorih. To je bio Njujork
tajms s velikim naslovom na prvoj strani:

DEMOKRATE SU U PREDSEDNIČKOJ TRCI KANDIDOVALE BILA KLINTONA.

NOVI GLAS ZA NOVU AMERIKU.

Pod tim naslovom kočoperila se velika fotografija kandidata, njegove žene Hilari, ćerke
Čelsi i mase glasača. Na novinama je bio i datum: 16. jul 1992. godine.
Ponovo uronih glavu u šake.
Ali to je nemoguće...
Ma koliko da sam lupao glavu, nije mi ništa vredelo: moje poslednje sećanje bilo je
vezano za početak juna 1991. godine. Bio sam izbezumljen. Posle jednog minuta neki prozor

26
Anna
 Pipixie

u meni se otvori i srce mi zaigra. Da bih se smirio, nastojao sam da dišem duboko i da se
urazumim. Kako objasniti taj prekid u sećanju? Cerebralna povreda? Trauma? Uzimanje
droge?
Bio sam lekar. Mada mi neurologija nije bila struka, dovoljno sam stažirao po raznim
bolnicama da bih znao da su slučajevi amnezije često prave zagonetke.
Po svemu sudeći, patio sam od retrogradne amnezije: nisam se sećao ničega što je
usledilo posle mog ulaska u onu zabranjenu sobu u svetioniku. Počev od tog dana nešto je
izazvalo blokadu u mom mozgu. Nestao sam iz sopstvenog života na godinu dana.
Zbog čega?
Razmišljao sam. Video sam već pacijente koji nisu mogli da se sete događaja koji su
usledili posle velikog traumatskog šoka: to je bila odbrambena reakcija organizma protiv
ludila. No obično bi se ta sećanja vratila u roku od nekoliko dana, a u mom slučaju prošlo je
više od godinu dana.
Uh, sranje...
Artur Kostelo?
Jedan uniformisani policajac izvikivao je moje ime ispred ćelije.
- To sam ja - rekoh ustajući.
On otvori rešetku i zgrabi me za mišicu, pa me izvede napolje. Prošli smo kroz pravi
lavirint hodnika i stigli do sobe za ispitivanje: dvadesetak kvadratnih metara, veliko
ogledalo, metalni sto fiksiran za pod i tri različite stolice.
Prepoznah odmah onog prvog policajca koga sam šutnuo. Imao je zavoj preko arkade i
pogledao me je popreko pogledom koji je govorio: „Bitango jedna.” Ja mu namignuh, što je
trebalo da znači: „Nema ljutnje, drugar!” Uz njega je bila i jedna latino cura sa crnom kosom
prikupljenom u punđu. Ona mi, s podrugljivim izrazom lica, pruži neke pantalone od
izbledelog džinsa i sivu pamučnu majicu. Dok sam ih navlačio, ona se predstavi kao
nadležna službenica za prijem i reče da je zadužena za moj slučaj i da ne treba da se
glupiram s njom.
Pošto mi je zatražila podatke, kazah kako se zovem i navedoh svoju adresu i zanimanje.
Navela mi je sve ono za šta sam bio optužen - egzibicionizam na svetom mestu,
nereagovanje na policijsku komandu, šutiranje i povreda predstavnika zakona - a zatim me
je upitala da li priznajem. Pošto sam na sve to ćutao, upitala me je da li imam zdravstveni
karton na psihijatriji. Pozvali se na svoje zakonsko pravo da ne odgovaram bez prisustva
advokata.
- Možete li da platite advokata, ili želite da vam ga sud dodeli?
- Želim da me brani Džefri Veksler iz Bostona.
Pandurka nije dalje navaljivala: dala mi je da potpišem izjavu i kazala mi da ću sutra pre
podne biti izveden pred sudiju, a zatim je pozvala jednog službenika da me odvede u sobu
za identifikaciju, gde su mi uzeli otiske prstiju i fotografisali me. Pre nego što je naredila da
me vrate u ćeliju, dozvolila mi je da obavim jedan telefonski poziv.

4.

27
Anna
 Pipixie

Mada bez naročitog oduševljenja, okrenuo sam broj moga oca Frenka Kostela. Bojao
sam se njegove reakcije, ali sam znao i da može brzo da me izvuče iz nezgodne situacije u
kojoj sam se našao. Pozvao sam Polinu, njegovu odanu sekretaricu, koja mu je u nekom
periodu bila i ljubavnica. Začudila se kad je čula moj glas i kazala mi da je Frenk na raspustu
sa suprugom i da je otišao na jezero Komo u Italiji.
- Ma šta to pričate, Polin? Otac nikada ne ide na odmor, a naročito ne u mesto udaljeno
šest hiljada kilometara.
- Pa, eto, sve se menja - odgovori ona zlovoljno.
- Slušajte, nemam sad vremena da vam sve objašnjavam, ali je neophodno da odmah
govorim sa Frenkom.
Ona uzdahnu, reče mi da sačekam, i uskoro začuh očev promukli glas:
- Dovraga, zar si to zbilja ti, Arture?
- Zdravo, tata.
- Pa zašto već godinu dana nemamo vesti od tebe? Zar je mastilo toliko skupo?
U tri reči oslikah mu moju nezavidnu situaciju.
- Ali gde si, zaboga, bio sve to vreme?
Čuo sam kako se guši od besa na drugom kraju linije. Glas mu je zvučao šuplje, kao da
mi se obraćao iz groba.
- Zamisli, nemam pojma! Poslednje čega se sećam jeste onaj dan kada si mi dao da
potpišem papire o nasleđivanju svetionika.
- Kad već govorimo o svetioniku, video sam da si razbio zid od cigala! Zar ti nisam
zabranio da to radiš?
Taj odgovor me je razbesneo.
- Čuj, ne foliraj, samo si to i čekao! Čak si mi i alat nabavio... Nije me demantovao. Iza
prigodnog besa koji je smatrao da treba da ispolji, osećao sam da gori od radoznalosti.
Nastavak razgovora je to potvrdio.
- Dakle... i šta si to pronašao iza onih vrata?
- Sobicu punu sranja - rekoh izbegavajući direktan odgovor.
- Ama šta si tamo našao? - ponovo me upita pretećim tonom.
- Ako želiš to da saznaš, pošalji mi advokata da me izvuče iz ovog zatvora.
Začuo sam dug kašalj, a zatim mi je obećao da će to učiniti.
- Pozvaću odmah Džefrija. Izvući će te odatle.
- Hvala ti. I, tata, da li si siguran da si mi rekao sve o tom svetioniku?
- Naravno da jesam! Zašto bih ti nešto skrivao? Ali verovatno bi bilo bolje da sam ćutao,
jer me očigledno nisi poslušao.
Nisam hteo da se zadovoljim tim odgovorom.
- Mislim, pre svega, na ono što si mi rekao o dedi.
- Šta pričaš? Sve sam ti rekao. Kunem se decom. Spopade me nervozan smeh. Proveo je
vek kunući se majci da je ne vara, a obično se zaklinjao u život svoje dece...

28
Anna
 Pipixie

- Frenk, reci mi istinu, dovraga!

Čuo sam ga kako s druge strane kašlje kao da će mu pući pluća. Odjednom sam shvatio.
S obzirom na to kako ga je Polin lako našla, shvatio sam da uopšte nije bio u Italiji, već u
nekoj bolnici gde se bori protiv raka koji se vratio, a pritom je vodio računa da se to ne
sazna, nadajući se da će se opet izvući.
- Pa, dobro - pristade on na kraju. - Postoji nešto što ti nisam kazao, a što možda treba
da znaš.
Očekivao sam da čujem svašta... a možda i ništa.
- Tvoj deda nije mrtav.
Toliko sam se zgranuo da sam pomislio da mi se ruga.
- Nažalost, nije mrtav.
- Zašto nažalost? Začuo sam dubok uzdah.
- Salivan je u Njujorku. Nalazi se u jednoj psihijatrijskoj bolnici na Ruzvelt Ajlandu.
Dok sam pokušavao da svarim taj podatak, neko me lupnu po ramenu: bila je to ona
latino pandurka koja je htela da mi objasni da ipak ne mogu da razgovaram u beskraj.
Zamolih je, mahanjem ruke, za još jedan minut.
- A od kada znaš da je deda živ?
- Znam to već trinaest godina.
- Trinaest godina! Ponovo začuh tužan uzdah.
- Jedne večeri 1979. godine pozvao me je telefonom dežurni lekar s Menhetna koji se
bavio slučajevima pacijenata bez doma i prebivališta. Rekao je da su Salivana našli kako luta
po Centralnoj stanici. Bio je agresivan, sasvim dezorijentisan i nije znao ni gde je, a ni koja je
godina.
- I ti, njegov sin, dao si da ga zatvore?
- Pa, nemoj misliti da mi je bilo lako! - razljuti se Frenk. - Nestao je dvadeset četiri
godine pre toga. Bio je bolestan, nasilan, van kontrole... Pričao je koještarije! Krivio je sebe
za smrt neke žene... Nisam ja to sam odlučio. Bilo je tu više psihijatrijskih stručnjaka i svi su
se saglasili u dijagnozi: manija gonjenja, psihoza, senilna demencija...
- Ali kako si mogao toliko dugo da čuvaš tu tajnu? Pa imao sam valjda prava da to znam!
Lišio si me mog dede. Mogao sam da ga obilazim, mogao sam da...
- Gluposti! Ne bi ti se dopalo to u šta se pretvorio. A i čemu bi ti služile posete povrću?
Osim da te rastuže!
Nisam hteo da prihvatim takvo razmišljanje.
- I ko je još to znao? Mama? Moja sestra? Moj brat?
- Samo tvoja majka. Ma šta ti misliš? Sve sam učinio da se to ne sazna. Želeo sam da
zaštitim porodicu, naše preduzeće...
- Da, hteo si da spaseš spoljašnji utisak, kao i uvek. To ti je uvek bilo najvažnije, zar ne?
- Baš si naporan, Arture!
Hteo sam da mu odgovorim, ali je već bio spustio slušalicu.

29
Anna
 Pipixie

5.
Sutradan, 5.00
- Znaš šta kažu, momče: nikada ti se ne pruža druga šansa da ostaviš dobar utisak.
Dok smo čekali po sudskim hodnicima, Džefri Veksler pomagao mi je da popravim čvor
na kravati; njegova asistentkinja držala je u ruci torbicu za šminku i pokušavala da
kamuflira moje podočnjake i bedan izgled tečnim puderom i da me nekako malo dotera.
Imali smo samo nekoliko minuta da razradimo strategiju koje ćemo se držati pred sudijom,
ali Džefri se držao filozofije moga oca da je izgled važniji od onoga što je u dosijeu.
- To nije pravo, ali tako ti je to - nastavi stari advokat. - Ako uspeš da daš prave
odgovore i ostaviš dobar utisak, ostatak možeš mirno prepustiti meni.
Poznavao sam ga od detinjstva i, mada nisam znao zbog čega, veoma sam ga voleo.
Moram reći da se, kao čovek od zakona, odlično snalazio. Doneo mi je odelo, novčanik,
kreditne kartice i sva dokumenta - ličnu kartu, vozačku dozvolu i pasoš - da bi pred sudom
potvrdio moj identitet. Ne znam kako, ali postigao je da se moj slučaj rešava prvi.
To prvo saslušanje trajalo je manje od deset minuta. Držeći se ugodne rutine, jedva
probuđeni sudija nabrojao je sve tačke optužnice, a zatim dao reč optužbi i odbrani. Džefri
je onda održao svoj govor. Ubedljivo je koristio dvosmislene silogizme i pokazao da je sve to
jedan nesrećni nesporazum i tražio da me oslobode optužbe. Tužilac je, bez mnogo uvijanja,
prihvatio da odustane od tužbe za egzibicionizam, ali ni posle žestokog preganjanja sa
Džefrijem nije hteo da odustane od tužbe za napad na predstavnika zakona. Džefri je rekao
da se ja izjašnjavam kao nevin. Zatražena je kaucija od dvadeset hiljada dolara, koja je zatim
smanjena na pet hiljada dolara. Sudija je zatim rekao da ću dobiti poziv za suđenje i podigao
čekić.
Naredni slučaj!

6.
Čim se saslušanje završilo, shvatio sam da je Džefri dobio zadatak da me odvede u
Boston. Navaljivao je da se svakako vratim s njim, a ja sam hteo da zadržim svoju slobodu
kretanja.
- Frenk neće biti nimalo zadovoljan - progunđao je.
- Pa, ako neko može da izađe na kraj s njim, to si svakako ti, zar ne?
Kapitulirao je, i čak mi je dao četiri novčanice od po 50 dolara koje mi je brzo gurnuo u
džep. Najzad slobodan!
Izašao sam iz suda i pešice prešao nekoliko blokova. Bilo je oko deset sati pre podne, ali
je još bilo prilično sveže. Žamor velikog grada zvučao mi je umirujuće. Nisam oka sklopio u
toku prethodne noći, ali sam osećao da sam se oslobodio tereta i da se polako vraćam u
fizičku formu. Bolje sam artikulisao kretnje, bolje sam disao, a i ona strašna glavobolja je
nestala. Samo me je stomak mučio i uporno je krčao. Zaustavio sam se u baru Dankin donats
i uzeo veliku šolju kafe i jednu perecu pre nego što sam nastavio da hodam: cilj mi je bio
Park avenija br. 5, Medison. Poslednji put bio sam u Njujorku na momačkoj večeri jednog

30
Anna
 Pipixie

mog drugara doktora, ali smo posle toga svi otišli u Atlantik Siti. Sećam se da smo kod Herca
iznajmili auto kojim smo se odvezli do hotela Mariot Markiz, čuvenog po svom okretnom
baru, koji se stalno vrteo praveći pun krug, tako da se mogao sagledati ceo Menhetn.
Kada sam stigao na Tajms skver, spopala me je ista ona zebnja koju bih uvek osetio na
tom mestu. Noću su neonske kaskade kamuflirale upadljive znake propadanja, a usred dana
nije bilo moguće zaobići taj neprijatni utisak: unaokolo su se nizali opskurni pip-šou lokali i
porno-bioskopi, a na sve strane mogli su se videti klošari, narkosi s licima zombija i
premorene prostitutke. Nekoliko turista motalo se po radnjama s kojekakvim suvenirima.
Neki bezubi tip prosio je držeći karton s natpisom HIV pozitivan, koji mu je visio na konopcu
oko vrata. Dvorište čuda na Raskrsnici sveta (Tajms skver često zovu i Raskrsnica sveta).
Prešao sam Brodvej i ušao u podzemni prolaz koji je vodio do hotelskog predvorja.
Lako sam pronašao štand agencije koja je iznajmljivala automobile. Službenik je pogledao u
kompjuter i utvrdio da su moji podaci još tu. Da ne bih gubio vreme, uzeo sam prvo
raspoloživo vozilo koje su mi ponudili: jednu mazdu navaho pravougaonih linija i sa dvoja
vrata. Kada je trebalo platiti, sa olakšanjem sam ustanovio da moja kreditna kartica još važi.
Seo sam za volan i odvezao se s Menhetna Ruzveltovim bulevarom, usmerivši se ka zapadu.
Da bih povratio pamćenje, bilo je važno da se setim događaja koji je izazvao traumu. To
je sve počelo u podrumu Svetionika 24 vetra.
Dok sam vozio ka Kejp Kodu, što je trajalo oko četiri sata, prelazio sam s jedne radio-
stanice na drugu da bih popunio prazninu od preko godinu dana. Ocenjivao sam
popularnost Bila Klintona, o kome godinu dana ranije nisam znao ništa; pojavila se i neka
nova alternativna grupa Nirvana, i zvuk njihovih gitara odjekivao je preko radio-talasa. Čuo
sam da su tog proleća bile velike demonstracije u Los Anđelesu zbog toga što su oslobođena
četiri policajca koja su prebila Rodnija Kinga. Jedan spiker najavio je pesmu Živim za sebe i
shvatio sam da je Fredi Merkjuri sa desnice prešao na levicu. Na jednom programu
posvećenom filmu čuo sam rasprave o meni nepoznatim filmskim ostvarenjima: Niske
strasti, Posvećenost, Moj privatni Ajdaho...

7.
Bilo je više od dva sata po podne kada sam skrenuo na pošljunčani put koji je vodio
prema Svetioniku 24 vetra. Nepromenjena i očaravajuća silueta svetionika uzdizala se među
stenjem, izlažući svoje drvene strane blistavom suncu. Kada sam izašao iz kola, prineo sam
ruku licu da se zaštitim od oblaka prašine koju je uzvitlao vetar duvajući preko hridi.
Trkom sam se popeo uz kamene stepenice koje su vodile do kuće. Vrata kuće bila su
zaključana, ali sam ih otvorio jakim udarcem ramenom.
Za proteklih trinaest meseci ovde se ništa nije promenilo. Zatekao sam isti rustični
nameštaj i iste izbledele ukrase. U sudoperi u kuhinji još su stajali moka lonac i šolja iz koje
sam pio pre više od godinu dana. U kaminu je bilo pepela - očito ga niko nije čistio u
međuvremenu.
Otvorio sam vrata hodnika koji je spajao kućicu sa svetionikom. Na kraju hodnika
otvorio sam vratanca koja su vodila u podrum i pretrčao sve stepenike do dole.

31
Anna
 Pipixie

Pritisnuo sam prekidač. Pravougaona prostorija bila je ista onakva kakvu sam je
ostavio godinu dana ranije. Samo što je, ovoga puta, ona vlažna vrelina nestala i vazduh je
bio svež. Pored buradi i drvenih sanduka video sam i moj alat: budak, bušilicu i polugu,
skroz prekrivene paučinom.
Iza zidića od cigle bila su vrata od kovanog gvožđa. Zaboravio sam da zatvorim
vratanca na dnu stepenica. Vazdušna struja ljuljala je vrata koja su škripala na zarđalim
šarkama. Prišao sam bez straha, nadajući se da će me sve to podsetiti na prošle događaje i
da ću sve sagledati jasnije. Treba da shvatim šta se desilo. Pokušao sam da ponovim sve
svoje ranije pokrete, a rukom sam obrisao prašinu koja je prekrivala latinski natpis koji kao
da mi se rugao:

Postquam viginti quattuor venti flaverint, nihil jam erit.

Postajalo je sve hladnije. Mesto na kome sam se nalazio nije bilo prijatno, ali nisam
dozvolio da to utiče na moju odluku. Drhteći od hladnoće, ušao sam u malu prostoriju nalik
na zatvor. Ovoga puta nisam imao baterijsku lampu. Prostorija je bila potpuno utonula u
tamu. Duboko sam udahnuo da se ohrabrim i pružio ruku da zatvorim vrata. Dok sam
pružao ruku ka kvaci, nagli nalet hladnog vetra zalupi mi vrata ispred nosa. Poskočio sam i
ukočio se u mestu, a onda sam neko vreme nepomično stajao, očekujući suočavanje s
tajanstvenim neprijateljem.
No... ništa se nije desilo. Nije bilo grčeva, ni cvokotanja zubima, niti bubnjanja u ušima.

8.
Otišao sam iz svetionika donekle umiren, ali i delimično frustriran, imajući utisak da
sam ipak nešto propustio.
Bili su mi neophodni odgovori, ali se činilo da treba da ih potražim negde drugde.
Možda u ordinaciji nekog psihijatra ili na konsultacijama kod neurologa.
Seo sam za volan SUV-a i zaputio se u moj stan u Bostonu. Vožnja trajektom od sat i po
činila mi se beskrajno duga. Za volanom sam skoro zadremao. Premor je delovao na mene,
vrtelo mi se u glavi i jedva sam držao oči otvorene. Osećao sam se vrlo prljavo i bio sam
iznuren. Bilo mi je potrebno da se istuširam i da odspavam, da nadoknadim nedostatak sna.
Stomak mi se grčio i zavijao od gladi.
Parkirao sam na prvom slobodnom mestu ispred zgrade na Nort Endu, u kojoj sam
stanovao. U kakvom li je stanju moj stan? Šta li je u mom odsustvu bilo s mojom mačkom?
Usput sam se zaustavio u prodavnici hrane Kod Džoa i snabdeo se osnovnom hranom:
testo, pesto sos, jogurt; sredstvo za pranje posuđa, hrana za mačku... Izašao sam iz radnje sa
dve velike papirne kese u rukama. Krenuo sam pešice stepenicama pored kojih su rasle
glicinije, od Avenije Hanover prema mojoj zgradi, koja se nalazila na vrhu stepenica, noseći
dve papirne kese u rukama. Ušao sam u mali lift u kome se osećao miris pomorandžinog
cveta i ispružio ruku da pritisnem dugme za poslednji sprat.

32
Anna
 Pipixie

Tada sam slučajno pogledao na brojčanik sata, misleći na ono što mi je otac kazao. Bilo
je 17 sati. U isto ovo doba juče došao sam svesti u Katedrali Svetog Patrika.
Pre dvadeset četiri sata...
Broj 24 čudno mi je odjekivao u glavi. Prvo Svetionik 24 vetra... a zatim i Salivanov
nestanak koji je trajao 24 godine.
Ta koincidencija delovala mi je čudno, ali nisam imao vremena da dobro promislim o
tome. Osetih kako mi trnu vrhovi prstiju, a mučnina podiže želudac. Zadrhtah celim telom.
Ono se ukruti i shvatih da sam izgubio kontrolu nad njim. Kao da sam bio uključen u struju i
da mi hiljadu volti potresa mozak.
Ispustih kese s namirnicama.
A zatim, kao da me nalet vihora istrže iz sadašnjeg vremena.

33
Anna
 Pipixie

1993.

Salivan

Znajte da lako mogu poverovati u sve to, baš zato što je potpuno neverovatno.
Oskar Vajld

0.
Nekakav vreli pljusak sruči se na mene.
Bio je tako snažan da sam osećao kao da mi se ekseri zabadaju u lobanju. Vazduh je bio
zasićen pravom ekvatorskom vrelinom koja je vitlala oko mene i pekla mi očne kapke. Nos mi
je bio zapušen, gušio sam se. Pokušah da se uspravim, ali sam bio kao hipnotisan. Noge su mi
se tresle i osećao sam da ću se uskoro srušiti. Odjednom mi grozan krik zapara uši.
Otvorih oči i poskočih. Bio sam u... nekakvoj tuš-kabini pod jakim mlazom vruće vode.

1.
Pored mene je stajala gola mlada žena prekrivena sapunom i šamponom i urlala iz sveg
glasa. Lice joj je bilo izobličeno od zaprepašćenja i straha. Spustih joj ruku na rame da je
umirim, ali pre nego što sam stigao da joj ma šta kažem, ona me raspali pesnicom posred
nosa. Zateturah se i prineh ruke licu da se odbranim. Dok sam pokušavao da povratim dah,
stiže me drugi udarac posred grudi i ja se sručih u ugao kabine. Pokušah da se uhvatim za
zavese oko tuša, ali skliznuh po pločicama i udarih glavom u lavabo.
Prestravljena mlada žena zgrabi peškir, omota se njime i izlete iz kabine.
Ležeči na mokrom podu kabine, nejasno sam je čuo kako uzbunjuje susede. Reči su mi
zvučale nerazgovetno i nejasno, ali sam ipak čuo „silovatelj”... ,,u mom kupatilu”... „pozvati
policiju”...
Još sav presamićen, zaglušen i nesposoban da se pokrenem, pokušavao sam da obrišem
vodu iz očiju. Nos mi je krvario i bio sam bez daha, kao da sam upravo istrčao maraton.
Mozak mi naredi da se uspravim i krenem, ali me udovi nisu slušali. Znao sam da sam u
velikoj opasnosti. Naučio sam tu lekciju u Katedrali Svetog Patrika. Morao sam da, po svaku
cenu, nekako izbegnem zatvor. Zato prikupih svu snagu i s naporom se uspravih, pogledah
po sobi i priđoh prozorskom oknu. Otvorih prozor koji je gledao na uličicu između zgrada.
Pognuh glavu i ugledah veliku pravolinijsku aveniju sa četiri saobraćajne trake, koja se
spuštala nizbrdo.
Žute siluete taksija isticale su se na pozadini tamnih cigala zgrada, a na krovovima sam
video rezervoare za vodu: nije bilo nikakve sumnje, opet sam se zatekao u Njujorku.

34
Anna
 Pipixie

Gde sam?
I, naravno... u kome se vremenu nalazim?
Pošto sam čuo kako se glasovi bliže vratima stana, zajahao sam prozorsku dasku i
potegao uvis metalne požarne stepenice. Nekako sam se spustio do ulice i nasumično
krenuo jednom ulicom onoliko brzo koliko su mi ukočeni mišići dozvoljavali. Zagledao sam
se u plave table s belim slovima i shvatio da sam na raskršću Avenije Amsterdam i Sto
devete ulice. Dakle, bio sam na severozapadu Menhetna, u studentskom kvartu Morningsajd
Hajts. Začuo sam policijsku sirenu koja se bližila. U panici naglo skrenuh levo da bih se
sklonio sa avenije i uđoh u jednu uličicu oivičenu zelenilom.
Zavukoh se između dve zgrade i pokušah da malo povratim snagu. Obrisah krv s lica
rukavom košulje. Odelo mi je bilo skroz mokro. Bio sam u istom onom odelu koje mi je
doneo Džefri Veksler. Mahinalno sam pogledao na ruku i video da je dedin sat, elegantni
tank, još tu i da pokazuje da je prošlo devet sati ujutro.
Ali koji je danas dan?
Pokušah da se saberem. Upamtio sam samo da sam bio u liftu kojim sam krenuo u moj
stan, da sam ispustio kese sa hranom i dobio nalet nesvestice i grčeva, isti kao i u prvom
slučaju, onda u podrumu svetionika...
Pretrnuh. Vazduh je bio topao, nebo plavo, a sunce je već prijatno grejalo. No ja sam se,
i pored svega toga, tresao i cvokotao.
Treba mi druga odeća.
Podigoh pogled: između prozora su bili razapeti konopci s rubljem koje se sušilo.
Svakako da to nije bila odeća mojih snova, ali nisam mogao da biram. Popeh se na kontejner
za đubre i nekako se uspentrah uz donji deo fasade da bih dohvatio nešto od odeće s
konopca. Zgrabih ono što je bilo pri ruci: platnene pantalone, prugastu majicu s natpisom
Jenki i nekakvu jaknicu od džinsa. Ništa od toga nije bilo baš moj broj - pantalone su mi
padale na cipele, a jakna je bila preuska - ali sam bar imao suvu odeću. Pokupih novac iz
mog džepa i bacih mokro odelo u kontejner.
Izašao sam na aveniju i umešao se u gomilu. Opet sam osećao vrtoglavicu, a stomak mi
se grčio i glava me je bolela. Ako želim da budem sposoban da mislim, treba nešto da
pojedem. Videh zgodan restorančić na drugoj strani ulice i ubacih dve četvrtine dolara u
automat za novine. Pogledah datum na vrhu naslovne strane, sav u strahu od onoga što ću
otkriti.
Bio je utorak, 14. septembar 1993. godine...

2.
- Izvolite vaša jaja, tost i kafu, gospodine.
Servirka je stavila tanjir sa hranom i šolju s kafom na sto od veštačkog kamena i
osmehnula mi se pre nego što se vratila za šank. Gutajući doručak, s velikom pažnjom
preleteo sam pogledom preko glavnih naslova u Njujork tajmsu:

JICAK RABIN I JASER ARAFAT POTPISUJU MIROVNI SPORAZUM.

35
Anna
 Pipixie

PREDSEDNIK KLINTON POZDRAVLJA „ODLUČNOG KOLEGU”.

Uz članak su bile i fotografije, veoma začuđujuće i neočekivane: stojeći ispred Bele kuće,
predsednik Bil Klinton je, sa osmehom na licu i raširenih ruku, pozdravljao izraelskog
premijera, a s njegove leve strane stajao je lider PLO-a.
Taj simbolični gest i izjave učesnika ukazivali su na nadu u skori mir između zaraćenih
naroda. Da li je to bilo stvarno, ili sam ja negde u četvrtoj dimenziji?
Razmotrih svoju situaciju. Od mojih poslednjih sećanja delilo me je četrnaest meseci.
Opet je došlo do naglog i neobjašnjivog skoka kroz vreme.
Za ime sveta, šta mi se to dešava?
Osetih da mi se ruke tresu. Bio sam uplašen. Bio sam, zapravo, prestravljen, baš kao
neko dete kome su rekli da se ispod njegovog kreveta krije čudovište. Znao sam da mi se
dešava nešto ozbiljno i da je moj život skrenuo iz svog uobičajenog toka.
Duboko sam disao da se smirim - to sam ponekad savetovao i pacijentima. Ne smem da
klonem, moram da se suočim s tim. No kome da se obratim? Od koga mogu zatražiti pomoć?
Odgovor mi se sam nametnuo: svakako ne mogu da se obratim ocu koji me je stalno
lagao. No jedan drugi lik pomoli se na mom horizontu: jedini živi čovek kome se, izgleda,
desilo isto što i meni - moj deda, Salivan Kostelo.
Servirka je obilazila sve stolove dopunjavajući šolje s kafom. Iskoristio sam njen
prolazak da joj zatražim plan grada i obećao sam joj dobru napojnicu.
Posrkah nekoliko gutljaja tople kafe, prisećajući se onoga što mi je otac rekao. Tvoj deda
nije mrtav. Salivan je u Njujorku. Smešten je u psihijatrijsku ustanovu na Ruzvelt Ajlandu.
Kada mi je servirka donela kartu, uočio sam na njoj tanku liniju kopna usred Ist Rivera:
Ruzvelt Ajland, ostrvo sasvim nelogično uglavljeno između Menhetna i Kvinsa. Dugo je tri
kilometra, a široko oko dvesta metara, i nikada ranije nisam kročio na njega. Sećam se da
sam negde pročitao da na ostrvu postoji stara bolnica za psihijatrijske slučajeve, ali sam
mislio da je odavno zatvorena. Ali možda i nije tako. Naime, kada sam radio kao internista,
čuo sam da na ostrvu sada postoje tri bolnice i da je jedina psihijatrijska klinika, nazvana
bolnica Blekvel, u žalosnom stanju; svi su je, zbog njenog petougaonog oblika, zvali
„Pentagon”. Svakako je Salivan bio tu smešten.
Mogućnost da upoznam dedu postala mi je ne samo cilj već me je malo i ohrabrila.
Treba odmah da odem tamo. Međutim, da li će me pustiti da uđem? Mislim da hoće, ako
mogu dokažem da sam mu rod i direktan potomak.
Odjednom sav pretrnuh.
A gde mi je novčanik?
Kada sam naglo ispraznio džepove svog mokrog odela, pokupio sam iz njih novac, ali
nisam uzeo novčanik sa dokumentima.
Sav u panici, platih obrok i potrčah nazad u uličicu. Kontejner nije bio ispražnjen.
Nađoh kesu sa svojim odelom i detaljno pretražih džepove pantalona.
Nije ga bilo...

36
Anna
 Pipixie

Dovraga!
Ako je u ovom mom potpuno iracionalnom životnom toku bilo neke logike, novčanik bi
svakako trebalo da bude u odelu. Nisam mislio da su mi ga ukrali: lopov bi uzeo i sav novac
koji se nalazio u džepovima.
Znači, izgubio sam ga...
Načinih nekoliko koraka prema Aveniji Amsterdam. Mozak mi je grozničavo radio.
Svakako sam ga izgubio u onom kupatilu.
Noge me same ponese prema ulazu u zgradu iz koje sam pre jedan sat panično
pobegao. Mesto je bilo tiho, skoro napušteno. Nije bilo nikakvog traga policije niti ma kakve
uzbune. Vrteo sam se ukrug oko zgrade, rešen da okušam sreću. Požarne stepenice bile su
podignute, ali sam ih ipak dohvatio, popevši se na neki zidić. Uspentrao sam se do poznatog
prozora na trećem spratu. Staklo je bilo počišćeno i umesto razbijenog okna zalepljen je
komad debelog kartona. Lako sam ga uklonio i podigao prozor, pa sam ušao.
Nije se ništa čulo. Nije bilo odbora za doček. Devojka je nečim na brzinu očistila mrlje
od krvi i sakupila otpatke. Šunjao sam se unaokolo na vrhovima prstiju. Na prvi pogled,
nigde nije bilo ni traga od mog novčanika. Veoma zabrinut, najzad sam čučnuo i pogledao
pod jednu klimavu komodicu, a zatim i ispod police od belog drveta na kojoj su bili poredani
lekovi, kozmetika, fen i razni toaletni pribor.
Tu, u prašini, najzad ugledah svoj novčanik od presovane kože, koji mi je svakako ispao
kada sam jutros skliznuo pod lavabo.
Pružih ruku i dohvatih ga, proverih moja dokumenta i ispustili prvi uzdah olakšanja
posle dužeg vremena. Znao sam da bi bilo mudro da što brže odmaglim odatle, ali mi je ta
mala pobeda ulila samopouzdanje, a u kući je vladala potpuna tišina, pa sam izašao iz
kupatila i krenuo kroz stan.

3.
Stan je bio prazan.
Bio je to mali i prilično neuredan stan, ali lepo uređen. Na šanku u maleckoj kuhinji
stajala je kutija žitarica i jogurt, koje stanarka, verovatno u žurbi pri polasku, nije stigla da
vrati na mesto.
Gricnuo sam nekoliko suvih žitaričnih pahuljica, a zatim sam vratio kutiju u frižider.
Nešto me je zadržavalo na tom mestu: želeo sam da shvatim zašto sam se osvestio baš tu.
Odšunjah se u salon. Tu su stajale dve uske police s knjigama. Uz plejer su stajale
desetine VHS traka: epizode serija Sajnfeld i Tvin Piks, kao i autorski filmovi: Pariz, Teksas
Vima Vendersa, Seks, laži i video-trake Stivena Soderberga, Opasne ulice Martina Skorsezea,
Izuzetan dan Etorea Skole, Lift za gubilište Luja Mala i serija filmova Meril Strip: Sofijin izbor,
Žena francuskog poručnika, Moja Afrika...
Na zidu sam opazio reprodukcije radova čuvenih slikara - Endija Vorhola, Kita Heringa i
Žan Mišela Baskijata.
Na niskom stočiću stajala je paklica mentol cigareta i ploča s natpisom I LOVE NY. Seo
sam na kanabe koje je pritom malo zaškripalo i pripalio jednu cigaretu. Kad sam izduvao

37
Anna
 Pipixie

prvi oblačić dima, pomislio sam na mladu ženu koja je jutros urlala pod tušem. Strah koji
sam na njoj opazio nije ostavljao mesta sumnji: prestravila se jer se iznenadila. Uostalom,
nismo se poznavali. Svakako sam se samo pojavio pred njom, poput nekakvog ošamućenog
Doktora Hua.
Mjaukanje me je nateralo da se osvrnem. Tigrasta mačka riđe dlake sa okruglim očima
upravo je skočila na rukohvat kanabeta. Uspeo sam da žmirkajući pročitam ime na njenoj
pločici oko vrata: „Remington”.
- Hej, zdravo!
Kada sam pokušao da je pomazim, mačka skoči i nestade isto tako brzo kao što se i
pojavila.
Podigoh se da pogledam i poslednju preostalu prostoriju u stanu. Na podu je bio parket
od grubo obrađenog drveta, a u sobi se nalazio vrlo raznorodan nameštaj: bio je tu stari
krevet sa okvirom od kovanog gvožđa, moderni, lakirani crni pisaći sto i lep kristalni luster
iz nekog prošlog veka. Na komodici kraj kreveta stajao je časopis Plejbil s kritikama i
ilustracijama iz najnovijih muzičkih komedija (maska i ruža Fantoma iz opere, mačje oči
iz mjuzikla Mačke, red plesača iz Korus lajna...), a i nekoliko ukoričenih romana (Molitva za
Ovena, Voljeni, Rafael, poslednji dani).
Na zidu su bile zalepljene razne fotografije moje neznanke - neke snimljene u večernjim
haljinama, a neke u donjem rublju. Kada je pozirala za crnobele fotografije, imala je
neobične frizure: razdeljak na sredini, stepenastu punđu, konjski rep, četvrtasto ošišanu
kovrdžavu frizuru i vazdušaste lokne rasute po obnaženim ramenima. Devojka svakako nije
bila profesionalna manekenka, ali je očigledno napravila album koji je mogla da pokazuje po
agencijama.
Iznad radnog stola stajao je, prikačen na zid, raspored časova u školi Džulijard, čuvenoj
pozorišnoj akademiji. Pored toga bilo je ispisano ime: Elizabet Ejms. Devojka je imala
dvadeset godina i bila je na prvoj godini studija na dramskom odseku.
Otvorio sam i fioke komode, pa sam bez ustručavanja pretresao sve što sam dohvatio:
pakete ljubavnih pisama upućenih nekom Dejvidu, polaroidske snimke potpuno gole
Elizabet - izazovne poze koje su možda prvo bile namenjene tom Dejvidu, ali je ona, na
kraju, ipak rešila da ih ne pošalje; zatim je tu bio i nekakav raspored radnih dana u baru
Frentik na Ist Sajdu. Na jednoj zidnoj tabli od plute našao sam zakačene razne račune i
bankarske izvode koji su ukazivali na minuse na računu i neplaćenu stanarinu.
Ostao sam u toj sobi nekoliko minuta zureći u fotografije na zidu. Zapazio sam jednu
koja je bila priličan kliše: Elizabet sedi u Central parku, zavaljena na naslon klupe, snimljena
nekog snežnog dana. Ima na glavi vunenu beretku, preveliki kaput i čizme od prevrnute
kože. Ta fotografija bila je najmanje seksi, ali je bila i jedina na kojoj se osmehivala.
Kada sam krenuo napolje, uzeo sam tu fotografiju i ubacio je u džep.

4.
Dva sata kasnije.

38
Anna
 Pipixie

- Ostaviću vas nasamo s njim - reče mi bolničar. - A priori nema vidnog razloga da se
ponaša agresivno, ali, pošto ste lekar, znate i sami da s takvim pacijentima nema pravila...
Nalazio sam se na sedmom spratu bolnice Blekvel, čuvenog „Pentagona”, ispred vrata
sobe u kojoj je boravio moj deda. Kada sam izašao iz stana Elizabet Ejms, uzeo sam taksi do
ugla Druge avenije i Šezdesete ulice. Odatle sam se vozio metroom, pa zatim žičarom preko
Ist Rivera, sve do Tramvaj plaze u centru Ruzvelt Ajlanda. Zatim sam pešice došao do zgrade
„Pentagona”, na južnom kraju ostrva. Bolnica je imala lošu reputaciju. Izgrađena je
sredinom XIX veka za bolesnike obolele od variole, koje su građani Njujorka želeli da stave u
karantin. Zatim je pretvorena u azil i na nju su se sručile sve tipične nevolje ovakvih
institucija: bilo je previše pacijenata, bolesnici su loše tretirani, psihijatrijski tretmani često
su bili na ivici zakona. Šezdesetih godina dosta se pisalo o toj bolnici: otkrivene su razne
nezakonitosti, a jedan deo osoblja bio je podvrgnut istragama i sudilo im se. U
međuvremenu se situacija malo popravila, ali bolnica nikako nije mogla da se otrese loše
reputacije. Kada sam počeo da studiram medicinu, skoro svake godine najavljivali su da će
je zatvoriti, ali je trebalo imati u vidu sledeće: „Pentagon” je i dalje nekako opstajao, a ja sam
se sada nadao da ću u njemu naći rešenje svog problema.
- Moram da vas upozorim - reče bolničar. - Dugme za hitne pozive iz sobe ne radi.
Bilo mi je teško da ga pogledam u lice. Baš kao i jedan lik iz stripa, nazvan Dvolični, i on
je imao jednu polovinu lica unakaženu opekotinom.
- Dakle, ako dođe do makar i najmanjeg problema, slobodno vičite na sav glas - nastavi
on. - Nije sigurno da će vas neko čuti, ali to je najbolji način da se ti starci prepadnu i smire.
- Pripazite malo, govorite o mome dedi!
- Pa, ako čovek više ne sme ni da se našali... - promumla on, sležući ramenima.
Dvolični otvori vrata sobe, pusti me da uđem i pažljivo ih zaključa za mnom. Bila je to
mala prostorija, prava spartanska ćelija s krevetom gvozdenog okvira, plastičnom stolicom i
stolom pričvršćenim za pod. Na dušeku je ležao neki čovek razdrljenih grudi i naslonjen na
jastuk. Bio je to tajanstveni stranac sa srebrnkastom bradom i proređenom sedom kosom
koja mu je padala na ramena. Pogled mu je bio staklast i nepomičan, i činilo se da se nalazi
negde drugde, zanesen u sanjarenje i nepomičan poput statue. Neka vrsta drogiranog
Gandalfa.
- Zdravo, Salivane - rekoh prilazeći mu pomalo zbunjeno. - Zovem se Artur Kostelo.
Nismo se sreli, ali ja sam sin vašeg sina Frenka. Vi ste moj deda.
Pa, nije ni tako loše, za početak...
Salivan je ostao da leži kao okamenjen i činilo se da uopšte ne zapaža moje prisustvo.
- Ja, sve donedavno, nisam znao za vas - objasnih mu, sedajući pored kreveta. - Nisam
znao ni da ste živi, niti da ste smešteni ovde. Da sam znao, svakako bih došao i ranije.
U sebi sam, na osnovu informacija koje sam dobio od oca, sračunavao njegove godine.
Ako se nisam prevario, deda je imao sedamdeset godina. No i pored očitih znakova
proticanja vremena i brade koja mu je prekrivala deo lica, mogao sam da uočim njegove
pravilne crte, visoko čelo, skladan ali izrazit nos i isturenu odlučnu bradu. Prisetih se, bez
muke, nekih njegovih fotografija od pre trideset godina: odlučni direktor preduzeća u
odelima skrojenim po meri, sa ukrasnom dugmadi na manžetnama i fedora šeširima na

39
Anna
 Pipixie

glavi. Setio sam se i jedne njegove posebne fotografije: deda sedi sa cigarom u zubima, i
nogama na radnom stolu u svojoj kancelariji u Aveniji Medison. Drugo doba i sasvim drugi
čovek... Približih stolicu krevetu i pokušah da uhvatim njegov pogled.
- Danas sam došao ovamo da zatražim vašu pomoć. Nije ni trepnuo.
- Nasledio sam vaš Svetionik 24 vetra i...
Pustio sam da ta rečenica ostane nedovršena, nadajući se reakciji koja nije usledila.
Uzdahnuo sam. Izgleda da sam pogrešio što sam došao ovamo. Mi smo jedan drugome
bili potpuno strani. A Salivan je očigledno bio utonuo u potpuno ćutanje i ništa nije navodilo
na pomisao da bi i poželeo da izađe odatle.
Ustao sam, prišao prozoru i zagledao se u oblake slične gomilicama vate, posmatrajući
ih kako plove prema Astoriji. Bez obzira na godišnje doba, sve je ovde delovalo ledeno. Čuo
sam šum vode u radijatoru, ali on nije odavao nikakvu toplotu.
Vratio sam i i seo, rešen da pokušam još jednom.
- Frenk mi je ispričao da ste, četiri godine posle nestanka, došli u vezu s njim i da ste mu
zatražili da zazida metalna vrata u podrumu svetionika.
Starac je i dalje nepomično ležao ruku skrštenih na stomaku, ukočen i hladan poput
nadgrobnog spomenika, ja nastavih priču.
- Sišao sam u taj podrum. Razbio sam zidić od cigle i... Mačjom brzinom, Salivan
odjednom ispruži ruku i zgrabi me za vrat.
Bio sam uhvaćen na prepad. Potpuno sam zanemario opreznost, imajući u vidu njegovu
letargiju, i sada mi je njegova čelična šaka stezala grlo. Nisam mogao da dišem, pa sam samo
uplašeno zurio u njega. Podsećanje na ona vrata delovalo je na njega poput elektrošoka i oči
su mu odjednom zasijale nekim strašnim metalnim sjajem.
- Zašto si to učinio, mali magarče? - huknuo mi je u uvo. Pokušao sam da se oslobodim
stiska, ali on me nije puštao.
Odakle mu samo tolika snaga? Osećao sam kako njegovi prsti tonu u moj vrat i stežu mi
dušnik. Pa taj krelac će, na kraju, još i da me udavi!
- Otvorio si metalna vrata? Ušao si u prostoriju? Klimnuo sam glavom. Moj odgovor
bacio ga je u vidljivo očajanje. Odjednom me je pustio, pa sam počeo glasno da kašljem.
- Vi ste skroz ćaknuti! - povikao sam i ustao sa stolice.
- Možda i jesam - priznade on - ali ti si se, dečko moj, uvalio u potpuno sranje.
Nastalo je poduže ćutanje. Više od minuta samo smo se gledali, baš kao dva ukrasna
psetanceta od porcelana. Salivan se odjednom preobrazio. Bio je ozbiljan i usredsređen, i
činilo mi se da se prenuo iz svog košmara. Kao putnik koji se vratio s putovanja punog
peripetija. Pogled mu je bio živahan i pronicljiv, i odmerio me je od glave do pete.
- Šta reče, kako se ono zoveš?
- Artur. Artur Salivan Kostelo.
Kada je čuo moje drugo ime, slab osmeh ozari mu lice i na njemu se javiše dve bore.
- A što si zdipio moj sat, Arture Salivane Kostelo? - upita pokazujući tank na mojoj ruci.
- Želite li da vam ga vratim? Potapša me rukom po ramenu.

40
Anna
 Pipixie

- Ne želim, drugar. Veruj mi, biće ti potreban više nego meni.

Ustade krčkajući zglobovima, kao da mu je bilo pomalo neudobno u sopstvenom telu.
- Dakle, otvorio si ona vrata od podruma i sada se pitaš šta ti se dešava...
- Pa da, imam mnogo pitanja za vas. Trebalo bi da... Podiže brzo ruku da me prekine.
- Koja je ovo sada godina?
- Rugate li mi se?
- Da, šalim se. Znam da je danas 14. septembar 1993. godine. Video sam da se malo
zamislio pre nego što mi je postavio sledeće pitanje:
- A šta ono, beše, radiš u životu, dečko?
- Lekar sam, a zašto pitate?
- Onako, nema posebnog razloga. Radiš li u bolnici?
Dok sam razmišljao šta da kažem, njegov mozak je veoma grozničavo radio, a oči su mu
sijale na način koji ne mogu da opišem.
- Imaš li, možda, kod sebe koju cigaretu?
- Čini mi se da ovde ne sme da se puši - rekoh, pokazujući na detektor dima.
- Zar još nisi shvatio? U ovoj buvari ništa ne funkcioniše. Uzdahnuh, pretražih džepove i
izvukoh paklicu mentol cigareta koje sam našao kod Elizabet Ejms.
- Uh, kakvo je ovo sranje? Ličim li ti ja na neku curicu? Zar nemaš laki strajk?
Ne čekajući na moj odgovor, on tiho opsova, ali na kraju ipak pripali cigaretu i povuče
dobar dim.
- A kada si, zapravo, otvorio ta vrata? - upita me uozbiljivši se odjednom.
- U junu 1991. godine.
- Dakle, ovo ti je tek drugo putovanje... A kada si se poslednji put probudio?
- Jutros u devet sati. A šta vam, zapravo, znači taj izraz putovanje?
- Dobičeš odgovore na sva svoja pitanja, mali. No treba nešto da mi učiniš, jednu uslugu.
- Kakvu uslugu?
- Pomozi mi da zbrišem iz ove pacovske rupe. I to danas. Odmahnuh glavom.
- Šalite se? Pa to nikako nije moguće, a nije ni poželjno, Salivane - rekoh ubedljivim
tonom lekara kakvim sam se nekada obraćao pacijentima. - U vašem stanju to bi bilo vrlo
nerazumno i...
On se podrugljivo nasmeja i uperi kažiprstom u moje grudi:
- Ali ti to nećeš učiniti zbog mene, mališa. To ćeš uraditi zbog sebe. Slušaj me pažljivo,
imamo vrlo malo vremena.
Zatim se nagnu ka meni i prošaputa mi na uvo niz neobičnih uputstava. Svaki put kada
bih otvorio usta da nešto kažem, ućutkao bi me naglo podižući glas. Čim je završio, iznenada
se oglasi alarm protiv dima.
Posle nekoliko sekundi Dvolični se stvori u sobi.
Ugledavši paklicu cigareta i opušak, naglo se razbesne.

41
Anna
 Pipixie

- E pa, gospodine, dosta je bilo. Molim vas da odmah odete!

5.
Vratih se na Menhetn žičarom.
Mozak mi je ključao, a ideje su mi se sudarale po glavi. Bio sam zatečen brzinom razvoja
događaja. Salivan je imao razrađen plan, ali nisam verovao da sam u stanju da mu zaista
pomognem u bekstvu. Sigurno to nisam mogao da izvedem sasvim sam. Pokušah da
podignem nešto novca sa bankomata, ali mi je ovog puta kartica bila odbijena. Verovatno
zato što je nisam koristio već dve godine. Prebrojao sam svoja skromna sredstva. Imao sam
oko sedamdeset pet dolara. Dovoljno za kartu do Bostona, ali nedovoljno za ma šta drugo.
Pogledao sam na sat: jutro je bilo pri kraju.
Hitrim korakom utrčah na stanicu Pen i uzeh kartu za Boston u jednom pravcu.
Pogledah na tablu s redom vožnje i videh da naredni voz polazi u 13.03. Požurih na peron i
uskočih u vagon.
U toku vožnje premetao sam po mislima neka bitna pitanja. Prvo je bilo: kako zaustaviti
to prokletstvo koje me je snašlo i vratiti se ranijem životu? Na um mi je padalo jedno jedino
rešenje: Salivan. No u tom slučaju postavljalo se i drugo ozbiljno pitanje koje je mučilo moju
savest: kako pomoći psihijatrijskom bolesniku da pobegne iz bolnice? Osobi o čijem
zdravstvenom stanju nisam imao mnogo pojma. Nekome ko je pokazao da ume da bude
nasilan. Nekontrolisanoj osobi koja je u stanju da napada nedužne ljude, a možda i učini
nešto gore?
Odgovor je glasio: to nikako ne treba činiti.
Treće pitanje bilo je: imam li ja izbora?
I tu je odgovor bio sasvim jasan...

6.
Stanica Boston saut 16.40
Kada sam stigao na stanicu, pravo iz voza potrčao sam prema bankarskoj četvrti. Imao
sam malo vremena, jer su sve banke radile samo do pet sati po podne.
Moja banka nalazila se u prizemlju jedne poslovne zgrade pored Fanej hola. Na ulazu
naleteh na staklena ulazna vrata koja je neki portir upravo zatvarao. Lupnuh tri puta po
staklu; on se okrenu i pogleda me ljutito. Prstom lupnuh po brojčaniku sata i pokazah mu da
je 16.59. On odlučno odmahnu bradom i posprdno mi pokaza na zidni sat na kome je bilo
17.01.
Uzdahnuh i ljutito raspalih pesnicom po vratima. Izazvan mojim postupkom, portir je
svakako premišljao o tome da li da reaguje ili ne, ali je opreznost nadvladala, pa odluči da
pozove nekog odgovornijeg. Uskoro se preda mnom stvori Peter Lenge, bankar koji se već
godinama bavio računima moje porodice. On mi lično otvori vrata.
- Arture, veoma dugo se nismo videli!
- Bio sam na putu po Evropi - slagah. - Znam da je prilično kasno, ali mi je neophodna
vaša pomoć.

42
Anna
 Pipixie

- Uđite, molim vas.

Na brzinu mu zahvalih, ali nisam gajio nikakve iluzije: bio je tako predusretljiv samo
zbog toga što je godinama bio očev bankar. Pođoh za Lengeom u njegovu kancelariju,
objasnih da mi je kreditna kartica nevažeća i upitah ga za moje finansijsko stanje. On uključi
kompjuter da pogleda poslednje transakcije. U toku poslednje dve godine moga „odsustva”
finansijske transakcije su se nastavljale. I to, nažalost, samo u smislu skidanja novca s
računa. Moja stanarina, osiguranje i rate studentskog kredita odbijane su s metronomskom
preciznošću. Pošto je bolnica prestala da uplaćuje moju malu platu, u banci su odbijali sve te
sume od malog nasleđa koje mi je majka ostavila, te je do sada na mom računu ostalo samo
oko devet hiljada dolara.
- Želeo bih da podignem celu tu sumu.
- Pa, to se može učiniti - odgovori Lenge uz malu grimasu - ali treba da dođete sutra, a i
da na računu ostavite bar hiljadu dolara.
Navaljivao sam i pokušao da mu objasnim da večeras moram da otputujem iz Bostona,
a da mi je taj novac, koji mi je majka ostavila, neophodan. Nisam očekivao da ću ga dirnuti,
ali me je ipak saslušao i pokušao da mi izađe u susret. Posle pola sata izašao sam sa osam
hiljada dolara gotovine u džepu. Kada smo se rastajali, taj tip mi čak „izrazi saučešće”, kao
da mi je majka tek nedavno preminula.
Načinih tužno lice i zatim odoh, ne postavljajući više nikakva pitanja, te uskočih u prvi
taksi koji se kretao ka južnom Dorčesteru.

7.
U Opštoj bolnici Masačusetsa stažisti na urgentnoj medicini tri puta mesečno imaju
specifičnu radnu obavezu: idu ambulantnim kolima u najgore delove grada i nude besplatnu
medicinsku pomoć njihovim stanovnicima. Teorijski, to je dobra zamisao. U praksi se to
često pretvara u pravi košmar. U toku nekoliko meseci takve prakse saznao sam da je naše
vozilo najčešće bilo meta napada lokalnih dilerskih bandi koje su smatrale da im kvarimo
posao. To je dostiglo takve razmere da smo doživeli obijanja, napade, pljačke, prebijanja,
sve dok vozači ambulantnih kola nisu zatražili od sindikata da ih oslobodi ovakvih obaveza.
Ali opštinske vlasti insistirale su da se ta praksa nastavi, pa su od tada u tim pohodima
učestvovali samo dobrovoljci. U nekoliko takvih prilika lično sam vozio ambulantna kola, po
koja sam odlazio u periferne delove grada i uzimao ih iz nekakvih garaža koje su više ličile
na šupe.
To je sve bilo prilično skoro, mada mi se sada činilo da se dešavalo vrlo davno, ali sam
se prisetio Ficpatrikovog auto-servisa, jednog od najvećih u gradu, koji se specijalizovao za
popravke pogrebnih kola, školskih autobusa i vozila prve pomoći.
U tom servisu osećao se vrlo jak miris goriva i gume. Čim sam se pojavio na ulazu, jedan
beli bul-terijer agresivno se zaleteo na mene lajući na sav glas.
Oduvek sam se plašio pasa. Od ovog sam se prosto prestravio i on je to osećao.
Međutim, trudio sam se da ga ignorišem i pošao sam prema dežurnom mehaničaru.
- Zdravo, Deni.

43
Anna
 Pipixie

- Zdravo, mali, baš lepo što si naišao! Ne boj se moje Zorije, to je vrlo zgodna curica, da
znaš!
Brdo sala, visoko metar i devedeset centimetara, odeveno u nekakvu lovačku košulju i
ulepljen radnički kombinezon, krenu ka meni. Deni Ficpatrik delovao je još opasnije od
keruše. Iza leđa su ga svi zvali Džaba Hat, ali se niko nije odvažio da mu to kaže u lice.
- Konrad me šalje po ambulantna kola za večeras - ispalih ja kao da smo se sinoć rastali.
- Ma šta to pričaš? Pa nisam dobio nikakav zahtev.
- Konrad će ti poslati faks - spremno odgovorih. - Znaš kako je, odluče takvo nešto u
poslednjem trenutku. Večeras treba ići u Matapan i Roksberi. Možda će biti potrebno
prevesti jednog ili dva pacijenta, no svakako nam treba neki manji auto. Imaš li neka laka
bolnička kola?
- Pa, imam jedan ford E - pokaza on neodređeno bradom - ali...
Zaputih se prema malom kombiju pretvorenom u kola hitne pomoći.
- E pa ovaj je baš dobar. Ne brini za faks. Potpiši ga umesto mene kada ti bude stigao. To
si već radio.
No tada se Deni namesti tako da mi je preprečio ulazak u vozilo.
- Samo malo, momče. Vrlo bih se začudio da dobijem ma kakav faks od Konrada.
- O, a zbog čega?
- Pa zato što on već šest meseci ne radi u bolnici. Ja se uprepodobih i krenuh na sve ili
ništa.
- Čuj, Deni, zar misliš da mi je drago što su mi uvalili ovu turu? Već dve godine nisam
imao nikakve veze s tim. Kažem ti da ćeš dobiti faks iz bolnice. A šta misliš da bih mogao da
radim sa ambulantnim kolima? Nisu baš zgodna za odlazak u provod, zar ne?
Deni Ficpatrik počeša se po glavi. Trebalo je, dakle, da mu naglasim poentu i ne ostavim
mu previše vremena za razmišljanje. Morao sam da mu obećam bilo šta. Jedna vest iz novina
odjednom mi dade ideju:
- U subotu Red soksi igraju protiv Jenkija, dođi da gledaš utakmicu kod mene. Znam da
ti se sviđa naša Veronika. Biće tu i njene drugarice Olivija i Patriša, znaš, ona mala riđokosa
sa hirurgije. Te devojke nisu nimalo odbojne, naročito kada malo popiju, shvataš šta mislim,
zar ne?
U mislima sam se izvinjavao Veroniki, ali sam se tešio da to ne činim iz zabave već radi
ostvarenja jednog dobrog cilja...
- Dobro, važi za subotu - reče Deni dajući mi ključeve. - Gde sada stanuješ?
Posle pet minuta izvezao sam ambulantna kola iz garaže sa osmehom na usnama.
Prošao sam kroz Dorčester i nameravao da izađem na put za Njujork. Taj kvart bio je
ogroman i pun crvenkastih kućica, industrijskih pogona i ograda ispisanih grafitima. To je
bio Boston koji sam voleo: vrelo je kao u loncu - bilo je tu ograđenih terena za košarku i
malih radnji u vrlo originalnom okruženju.
Stao sam na semaforu, uključio radio i pronašao neku stanicu s pesmom koja mi nije
bila poznata, ali sam počeo da zviždućem refren. Malo-pomalo, moj plan se ostvarivao,

44
Anna
 Pipixie

mada je ostalo još dosta toga da se uradi. Na semaforu je i dalje bilo crveno svetlo, a s radija
se čula neka nova pesma. Nestrpljivo sam se osvrtao unaokolo. S leve strane opazio sam
veliki pano koji je bio sav išaran. Tri velika slova Z prekrivala su putokaz prema groblju
Forest Hils kao da je neko želeo da ga prikrije. Znao sam to groblje: na njemu mi je bila
sahranjena majka, a i moja baka po ocu.
Kada se upalilo zeleno svetlo, sedeo sam i dalje nepomično, ne osvrćući se na
automobilske sirene vozila iza mene. Primite moje saučešće. Odjednom me naglo saznanje
pogodi poput groma: naš bankar nije mi izjavio saučešće povodom davne smrti moje majke.
On je mislio na smrt moga oca.

8.
Groblje se prostiralo na preko sto hektara i više je ličilo na neki engleski park. Pošto
sam ostavio auto na parkingu, krenuo sam stazom preko brežuljkastog terena, između
mermernih česmica i kapela sa gracioznim i vazdušastim statuama.
Nisam ni kročio ovde od dana majčine sahrane - jednog kišnog letnjeg dana 1984.
godine - a groblje se od tada dosta promenilo. Međutim, kada sam prešao jedan brežuljak,
ugledah jezerce sa stenovitim masivom u pozadini, koji je celom predelu davalo izgled
nekog gotskog pejzaža.
Nastavio sam da hodam stazom oivičenom drvećem, s kamenim zidovima sa obe
strane. Sunce se spuštalo ka zapadu i bacalo je prijatno svetlo. U bujnom zelenilu zapazio
sam i nekoliko posetilaca koji su očigledno malo produžili svoju posetu groblju uživajući u
lepom vremenu, a povetarac je lako njihao grančice žbunja i cveće u lejama.
Hodao sam pošljunčanom stazom u senci stogodišnjih stabala, koja je vodila između
grobnica i grobova. I ja sam uživao u tom prijatnom danu sve dok ne ugledah nadgrobni
spomenik na očevom grobu.

Frenk Kostelo
2. januar 1942.
6. septembar 1993.
Bio sam kao ti,
Bićeš kao ja.

Otac mi je, dakle, preminuo prošle nedelje. To znači da je nedavno sahranjen, verovatno
tek pre tri-četiri dana.
Ražalostih se. Ne, nisam žalio njega, već sam tugovao za svim onim trenucima koje
nismo delili. Pokušavao sam da se setim bar jedne lepe uspomene vezane za oca, ali mi ništa
nije padalo na um, što me je dodatno rastužilo. Sve do samog kraja nadao sam se nekom
znaku njegove ljubavi. Video sam ga onakvog kakav je bio one subote ujutro kada je došao
kod mene i nastojao da me šarmira: obećao mi je pecanje orade i zanimljivo popodne koje bi
otac i sin mogli ugodno da provedu zajedno... A sve je to smislio samo da bi me uvukao u

45
Anna
 Pipixie

zamku i odvukao do svetionika - uhvatio me je na sentimentalnost. A ja sam bio dovoljno

blesav da nasednem na to.
Poslednji put razgovarali smo pre godinu dana, i to telefonom. Njegove poslednje reči
upućene meni bile su: „Baš si naporan, Arture!”
Baš si naporan, Arture!
Kratak rezime našeg odnosa.
Obrisah suzu sa obraza i nisam mogao da se ne upitam hoću li jednog dana i sam imati
dete. S obzirom na moju nemoguću situaciju, to nije bilo mnogo verovatno, ali sam
pokušavao da zamislim sebe kako s detetom igram bejzbol ili idem po njega u školu. Nisam
mogao ni u mislima da stvorim jasnu sliku takvog prizora. Nikakvo čudo: glava mi je bila
puna crnih misli. A i činjenica je da sada svakako nisam bio u stanju da nekome pružim baš
mnogo ljubavi.
Priđoh kamenoj ploči, smešeći se i protiv volje epitafu na njoj.
Ne, Frenk, nadam se da nikako neću biti kao ti. Gledaj u kakvo si me sranje uvalio...
Činilo mi se da u hučanju vetra čujem njegov smeh i prigušen glas. „Pa, rekao sam ti,
Arture, da ne treba nikome verovati, pa ni sopstvenom ocu...”
Najgore je bilo to što je bio u pravu. Taj dripac me je upozorio, ali sam mislio da sam
lukaviji od njega i otvorio sam ona prokleta vrata! Bio sam toliko besan da sam počeo
glasno da govorim sam sa sobom:
- Uvek sam se snalazio bez tebe, Frenk! I sada ću se nekako snaći sam.
Raširio sam ruke, okrenuo licem prema suncu i u znak izazova uputio ocu poslednje
reči:
- Vidiš, ja sam živ, a ti si mrtav. Sada više ne možeš da mi naškodiš.
No, kao i uvek, on je imao poslednju reč: „Da li si siguran u to, Arture?”

9.
23.58
Bila je već skoro ponoć kada sam stigao u Njujork. Zaustavio sam se usput da bih uzeo
neku odeću odgovarajuće veličine u prodavnici Gap u Ulici Bojlston: pantalone od debelog
platna, belu košulju i platnenu jaknu. To nije bila koketerija: trebalo je da izgledam
pristojno da bih uspeo u ostvarenju svog plana.
Parkirao sam bolnička kola u jednoj uličici u Ist Vilidžu, negde između Druge avenije i
Treće ulice, a zatim sam otišao do Trga Sent Marks.
U večernje doba ovo nije bilo baš najmirnije mesto na Menhetnu. U vazduhu se osećalo
nekakvo naelektrisanje. Po trotoarima su se vukli otpaci, kuće su delovale oronulo, u mnoge
od njih upadali su skvoteri i oštećivali ih. Na stepenicama od smeđeg kamena ležale su
opružene ljudske prilike, nepomične i sklopljenih očiju.
Ispod drveća koje je oivičavalo ulice bilo je dosta upotrebljenih špriceva i prezervativa.
Opsceni grafiti mogli su se videti na svim ulazima u diskoteke i u ateljee za tetovažu.
Naravno, svuda je bilo droge: dileri su lutali po kraju nudeći krek, heroin i pilule. Bilo je tu i

46
Anna
 Pipixie

raznovrsne „faune”: matori pankeri, japiji, narkosi s jednom nogom u grobu - a svi su
dolazili ovamo da trguju narkoticima pre nego što bi se vratili kući ili otišli u provod u neki
obližnji klub. U Njujorku je na ovakvim mestima zaista bilo sve moguće.
Naročito ono najgore.
0.16
Na uglu Trga Sent Marks i Avenije A zastao sam ispred kluba Frentik, nadajući se da ću
u njemu zateći Elizabet Ejms.
Unutra je vladala zagušljiva vrućina, a mesto je bilo krcato gostima. Nekakav duo gitara
masakrirao je jednu poznatu melodiju Vana Morisona. Alkohol je tekao potocima. Igrači na
podijumu sudarali su se ramenima. Znojave kose mešale su se i preplitale. No prava
predstava bila je za šankom. Mikrošortsevi od džinsa, duboki dekoltei, stetson šeširi:
kelnerice su dopunjavale taj utisak, žonglirajući flašama i češući se usput o mušterije, da bi
ih navele da naruče još nešto. Povremeno bi se pele i na šank i zauzimale smele poze, koje
nisu ostavljale mesta sumnji: za rad u ovom baru obim grudi bio je mnogo bitniji od znanja
pripremanja koktela margarita ili daikirija.
Laktovima sam nekako prokrčio pristup šanku i naručio džek danijels od jedne
pozamašne devojke, vrata tetoviranog u raznim bojama sve do samog početka dojki. Bila je
najstarija i najdeblja među konobaricama. Imala je okruglu punđu navrh glave, što me je
podsetilo na Tuluz Lotrekovu sliku: La Guli stiže u Mulen ruž.
- Dobro veče, da li je Elizabet došla večeras?
- Ona je na drugom kraju bara, dušo. No ti mi deluješ suviše fino da bi imao šanse kod
Lize...
- Hvala na savetu.
Zažmirio sam i ugledao onu koju sam tražio.
- Lizo!
Mahnuo sam joj rukom kao da smo stari prijatelji. Bio sam prilično siguran da me neće
prepoznati. Bar sam se nadao da neće. Naš tajanstveni jutrošnji susret potrajao je samo
nekoliko sekundi. Elizabet me je jutros naglo tresnula pesnicom i ja sam odmah prineo ruke
licu da se zaštitim.
Mlada žena namršti se i priđe. Možda me se ipak seća... Prilično zabrinut, nagnuh se ka
njoj.
- Dobro veče, vi studirate na Džulijardu, zar ne?
Činilo se da ju je to pominjanje njene škole smirilo. Odjednom više nije bila kelnerica u
sumnjivom baru, angažovana zbog izazovnih oblina, već studentkinja prestižne škole
dramskih umetnosti.
- Znamo li se?
Odmahnuh glavom i uputih joj svoj najlepši osmeh.
- Ne, ali mi je neko savetovao da vas potražim.
- Ko to, da nije Dejvid?

47
Anna
 Pipixie

Setih se da je to ime mladića kome je slala ona ljubavna pisma. Posle kratkog oklevanja
odlučih da zagrizem i potvrdim.
- Da. Dejvid je rekao da ste sjajna glumica. A to je baš dobro, jer imam ulogu za vas.
Ona slegnu ramenima.
- Stanite, ne zanima me vaš predlog...
Videh da se bori s radoznalošću i nepoverenjem. Svakako je to već čula mnogo puta...
- Sačekajte, ne šalim se!
- Večeras ima mnogo gostiju, moram da radim. Nisam je puštao da ode.
- Ali zaista imam ulogu za vas. Ona podiže oči ka nebu.
- A kakvu to ulogu?
- Vrlo posebnu - napomenuh joj.
- Manite tu priču, ne snimam porniće - uzdahnu ona.
- Niste pogodili! Ova uloga igra se u kompletnoj odeći. To je uloga bolničarke.
- Bolničarke koja se kreše s pacijentima?
Muzika je bila vrlo glasna. Trebalo je vikati iz sveg glasa da bismo se čuli.
- Ne, nije ništa slično!
- Onda je to možda bolničarka koja se kreše s doktorom?
- Ma nije, nema nikakvog kresanja. Na časnu reč, baš ste opsednuti!
- Ama, vi ste opsednuti!
- Zar ja?
- Mislim vi, muškarci!
Pognuh glavu i potrudih se da delujem tužno i smerno. Ona se i protiv volje osmehnu.
- Žao mi je, imala sam grozan dan. Neki ludak upao mi je u stan dok sam se tuširala...
Idite vi i lepo se zabavite - napomenu ona potom.
Pokušah da je zadržim, ali se u tren oka našla s druge strane šanka; gosti su je dozivali i
naručivali piće, pa je odnela novu turu tekile nekim budžama iz Vol strita koji su došli da se
uroljaju na Ist Sajdu.
La Guli mi priđe i upita me želim li još jedan viski.
- Kazala sam ti ja, momče. Liza nije cura za tebe.
- Pa, nisam ni hteo da je muvam.
- To kaži nekom drugom, mali! Lizu svi muvaju. Izvukoh cigaretu, a ona mi je pripali
šibicom.
- Hvala. Ko je taj Dejvid? Njen dečko?
- Da, on je slikar.
Načini pokret koji je izražavao sumnju i odvratnost i dodade:
- Zapravo, ako se to što radi zove slikanje... No mogu sigurno reći da je ona luda za njim.
A taj dripac uglavnom je lud za heroinom...
Odmah se setih onih minusa na računima iz banke.

48
Anna
 Pipixie

- A ona mu daje novac za to, zar ne?

- Kako ti to znaš?
Izbegoh odgovor na to pitanje povlačeći novi dim. Zatim priđoh baru, pokušavajući da
ponovo privučem Lizinu pažnju, ali je gužva oko šanka bila sve veća.
La Guli je otišla da sipa piće drugim gostima. No pre toga dade mi jedan dobar savet:
- Ona ovde radi još jedan sat. Ako želiš da je vidiš posle toga, idi u Damato.
- Damato?
- To je obližnja picerija koja radi cele noći, na uglu Desete ulice i Ulice Stajvesant.
- Sigurni ste da će doći tamo?
Ona odmahnu rukom da me potera.
- Samo idi tamo, kad ti kažem.
1.36
Svet se potpuno promenio od 1931. godine, samo su naše pice ostale iste.

Iznad kase je stajao reklamni poster picerije Damato na kome se isticala starost i
autentičnost lokala, koji je spadao u poslednje preostale picerije u tom kraju s pravom peći
na drva.
Bio je to mali lokal sa starinski uređenim i pomalo pohabanim enterijerom - crveno-beli
karirani stolnjaci, drvene stolice nalik na one u tratorijama, lampe sa ispucalim abažurima -
ali je atmosfera bila prijatna. Miris paradajza i bosiljka izazivao je apetit čim biste
prekoračili prag. Prošao je već ceo sat kako sam smazao vrlo lepu krckavu picu, koju sam
zalio s nekoliko čaša valpoličele. Pošto je prostorija bila vrlo mala, gazdarica je podsticala
goste da krenu odatle čim završe jelo, pa sam naručio i bocu piva. Gazdarica mi je upravo
donosila pivo kad je Liza ušla u restoran. Očigledno je ovde bila stalna gošća. Pozdravila je
gazdaricu i dvojicu momaka koji su pravili pice, obraćajući im se po imenu.
- A šta vi radite ovde? - upita čim me je opazila. - Zar me pratite?
- Pa, ako dozvolite, vi pratite mene, jer sam ja ovde već ceo sat - pokušah da se našalim i
stvorim pravu atmosferu.
- Mislite da ste vrlo lukavi, zar ne? - reče ona, sedajući preko puta mene.
Promenila je odeću i sada je na sebi imala hulahopke ispod šortsa od teksas platna i
malu jaknu od prevrnute kože ukrašenu brojnim broševima s mrtvačkim glavama i
ukrštenim kostima. Na rukama je imala bele čipkane rukavice bez prstiju, a na zglavcima
višestruke narukvice od kaučuka; oko vrata je vezala nekakve brojanice, a uši su joj krasile
minđuše u obliku raspeća. Bila je nalik na ljupki klon Madone iz vremena kada joj je
stilistkinja bila Maripol.
Naručila je biljno pivo od šafranovog korena i komadiće pica-hleba, posute začinskim
travama. Prepustio sam joj inicijativu da započne razgovor.
- Ne znam čak ni kako se zovete.
- Artur Kostelo. Ja sam lekar u urgentnom centru u Bostonu.
- A ta priča o nekakvoj ulozi bila je samo štos, zar ne?

49
Anna
 Pipixie

- Naprotiv, to sam sasvim ozbiljno mislio, ali morate mi odmah odgovoriti.

- Da li je reč o filmu ili o pozorištu?
- O pozorištu. No ova predstava davaće se samo jednom.
- A ko ju je napisao?
- Zapravo, niko određen. Treba da improvizujete i da se prilagodite situaciji.
- Vi se to zezate sa mnom?
- Pa, verujem da ste u toj vašoj školi učili i da improvizujete? Ona pognu glavu.
- A ja, opet, volim lepe tekstove, dobro napisane dijaloge, autorove reči... Kada glumac
improvizuje, to često uopšte ne uspe.
- Ponekad je i tako, ali nije uvek. Neke od najlepših filmskih scena nastale su kao
improvizacije: monolog Roberta de Nira pred ogledalom u Taksisti, potresna scena sa
sladoledom u filmu Krejmer protiv Krejmera. Znate ono, kada Dastin Hofman kaže sinu: „Bili,
ako prineseš tu kašičicu sa sladoledom ustima...”
- „... imaćeš veoma velikih problema.” Znam taj film napamet. Ta scena svakako nije
improvizovana.
Završila je rečenicu i zagledala se u mene, a intenzitet tog pogleda nije me ostavio
ravnodušnim.
- Ja sam siguran da jeste - rekoh najzad.
- Pa dobro - slegnu ona ramenima. - A u kom bi se pozorištu to igralo?
- U pozorištu života. „Ceo svet je pozorište, a...”
- „... svi muškarci i žene su glumci.” Pa i ja sam se malo preslišala pre nego što sam došla
ovamo. No nemojte više vrdati: kakav je vaš plan?
- U pravu ste, treba da budem iskren. Zapravo, pokušavam da izvučem dedu iz
psihijatrijske bolnice.
Ona podiže pogled ka nebu, ali ne pokuša da me prekine.
- Ako vas zanima plan, on je sledeći: sutra ujutro u sedam sati ući ćete sa mnom u
bolnicu Blekvel u odeći bolničarke. Moj deda odglumiće srčani napad. Stavićemo ga na
nosila i ubaciti u kola hitne pomoći što brže možemo. Vratićete se kući već za pola sata.
Dobićete novac i više nećete čuti za mene.
Ona poćuta nekoliko sekundi, gucnu malo biljnog piva i zatim prasnu u smeh.
- Vi svakako konzumirate neke čudne materije. Ozbiljno je pogledah.
- Vrlo sam ozbiljan i potpuno trezan.
Ona prestade da se smeje. Plava kosa padala joj je na lice, pa je zabaci unazad i pričvrsti
nekom tamnom trakom.
- A postoji li zaista taj vaš deda? Klimnuh glavom.
- Zove se Salivan Kostelo.
- Zbog čega organizujete to bekstvo?
- Iz jedinog pravog razloga.
- Mislite, on, zapravo, nije lud - pogodi ona.

50
Anna
 Pipixie

- Sve ste shvatili.

- A zašto ste odabrali baš mene? Ne poznajemo se. Zar ne možete zamoliti neku vašu
prijateljicu?
- Treba mi prava glumica. A i nemam baš neke bliske prijateljice. Svakako ne takve.
- Mislite, takve koje možete da pozovete u tri sata ujutro i tražite da vam pomognu da
se otarasite leša?
Ovog puta ja se osmehnuh.
- Žao mi je, ali ne ide mi se u zatvor - reče ona grickajući komadić pica-hleba.
Pružih joj koverat sa osam hiljada dolara.
- Ovo je sve što imam - rekoh joj, svesno izbacujući poslednji adut.
Ona otvori koverat i pogleda debeo svežanj novčanica od po pedeset dolara. Oči joj
zasijaše, ali ne od pohlepe. Znao sam da joj je to delovalo kao doza kiseonika: mogla bi da
plati zaostalu stanarinu i da reguliše svoj račun u banci. Ne bi morala redovno da robija po
barovima kao Frentik niti da izigrava go-go devojku kojekakvim polupijanim dripcima.
Mogla bi više vremena da posveti čitanju drama Sema Šeparda i romana Džona Irvinga,
opružena na svom kanabetu s Remingtonom kraj nogu i šoljom erl grej čaja nadohvat ruke.
Dugo je oklevala i gledala me sjajnim umornim očima, pitajući se ko sam ja zapravo i
pokušavajući da pogodi da se iza svega toga ne krije neka zamka. Imala je dvadeset godina i
bila je pomalo razmetljiva, pomalo sujetna, a i pomalo izgubljena. Načas mi se u glavi stvori
slika nešto starije Elizabet, sigurnije u sebe i meni bliskije, ali izmučene nekim drugim
problemima. Zatim se ta vizija rasplinu i nestade.
- Sve je to previše rizično - promrsi ona i gurnu koverat natrag ka meni.
- Pa, ne tražim vam da obijete banku.
- Ipak je to rizično, kažem vam.
- Nije rizičnije od života s narkomanom.
Moj odgovor bio je nagao, brutalan, neprikladan. Elizabet me prostreli pogledom.
- A ko ste vi da sudite ljudima?
- Samo kažem da nije baš najmudrije da plaćate drogu tom vašem momku.
- Vi to ne razumete. Potrebna mu je da bi slikao. On...
- To je dobar izgovor. Ja sam lekar i mogu vam reći da najbolje što može da se desi
vašem umetniku jeste da se predozira. Zaista, zašto ste se vezali za njega?
- Zato što ga volim - odgovori ona s najvećim mogućim prezirom koji je mogla da
pokaže.
Bila je na ivici suza. Brada joj zadrhta od besa koji nije mogla da zadrži.
- A tebe neka vrag nosi, seronjo! - viknu ona odjednom i prosu mi ostatak svog biljnog
piva u lice.
Zatim ustade, prevrnu pritom stolicu i izađe iz restorana. Pa, ne može se uvek uspeti.
2.21

51
Anna
 Pipixie

Kada sam nešto kasnije pronašao svoje vozilo, oba spoljašnja retrovizora bila su
razbijena. Neki narkos pokušao je da obije auto da bi došao do lekova, ali nije bio dovoljno
pri sebi da bi u tome uspeo, jer je auto očigledno odoleo napadu. U besu je rešio da se iskali
na retrovizorima. Uobičajeno u tom kvartu...
Seo sam za volan mog „bolida” i napustio taj kvart, krenuvši iz Ist Vilidža ka Gramersiju,
Mari Hilu i Midtaunu. Da bi se kolima stiglo na Ruzvelt Ajland, trebalo je napraviti dug
zaokret preko Kvinsa, okrenuti se i izaći na put koji vodi ka Mostu Ruzvelt Ajland, jer je to
jedini most za automobile kojim se stiže na ostrvo. Stigao sam do mosta oko tri sata ujutro.
Prešao sam preko njega i parkirao blizu bolnice, na jednom otvorenom parkingu na
ivici ostrva. Na radiju su puštali neke stare džez melodije. Spustio sam prozor. Uljuljkan
tužnim zvucima saksofona Stena Geca, pripalio sam cigaretu i zagledao se u siluete
oblakodera s druge strane rukavca. I to je bio Menhetn, ali je sve bilo različito. Vibracije,
žamor, svetla velegrada bili su na nekoliko desetina metara od mene, ali su delovali vrlo
daleko.
Tako daleko, a tako blizu...
U tom pogledu na grad video sam odjek onoga što mi se dešavalo: bio sam istovremeno
u svom životu i van njega. Bio sam svestan sebe, ali i izvan sebe.
Bacih pikavac na asfalt, oslonih se glavom na naslon i sklopih oči, ugrabivši nekoliko
trenutaka nemirnog sna.

10.
Kuc, kuc, kuc!
Poskočih od iznenađenja. Prvi zraci sunca padali su mi na lice. Zatim ugledah Elizabet
Ejms kako kucka na staklo automobilskog prozora.
Sav sluđen, pogledah na sat.
Dovraga! Šest sati i pedeset pet minuta.
Otvorih joj vrata.
- Šta vas je navelo da ipak dođete?
- Pa lova, šta bi drugo? - odgovori ona dok sam pokretao vozilo. - I još nešto, da znate,
plaćanje je unapred.
Gurnuh ruku u unutrašnji džep i dadoh joj koverat, prekorevajući pritom sebe što to
činim.
- Žao mi je, ali sada nemamo vremena za probu - rekoh, istovremeno paleći rotaciono
svetio na krovu i sirenu.
- Pa, za takvog improvizatora kao vi to i nije neki problem. Da, a da li ste poneli naše
kostime?
- Stavio sam sve te stvari pozadi. Dodajte mi lekarsku bluzu i stetoskop.
Ubrzah vožnju bez obzira na džombast put, nadajući se da se na sedmom spratu bolnice
Blekvel sve odvija po planu. Ako se Salivan drži plana, biće valjda u stanju da odglumi
infarkt. Zamišljao sam jutarnju bolničarku koja počinje da obilazi pacijente po sobama i

52
Anna
 Pipixie

zatiče dedu kako se iskolačenih očiju drži za levu stranu grudi i pravi se da trpi neviđene
bolove. Kao da sam video Salivana kako se, nekoliko minuta pre toga, osmehuje i sipa sebi
vodu na lice da bi izgledalo kao da se preznojava, a zatim radi nekoliko desetina zgibova, da
se dovoljno zadiše i podigne telesnu temperaturu. Ako je još onako pribran kao juče, to će
biti sasvim izvodljivo. Ako vidi da mu je loše, bolničar če svakako pozvati bolnička
ambulantna kola.
- Evo stiže hitna pomoć! - povikah glasno i na parkingu pustih sirenu da zavija.

Parkirao sam kola pred samim ulazom, prešavši točkovima na trotoar. Zatim zajedno sa
svojom „asistentkinjom” utrčah u hol.
- Hitna pomoć za pacijenta sa sedmog sprata! - razvikah se i potrčah ka liftovima.
Jedan lift upravo se spuštao. Uletesmo u njega i Elizabet pritisnu dugme. Dok je lift
kretao naviše, proverih pribor - lekarska torba, defibrilator, kardiološka oprema - zatim
duboko udahnuh da rasteram tremu i učinim atmosferu prijatnijom.
- Ta bluzica za osoblje hitne pomoći baš vam lepo stoji. Na to, umesto odgovora, dobih
samo podignut srednji prst. Vrata se otvoriše i ugledasmo dug hodnik.
- Dole, u dnu hodnika.
Kada uletesmo u sobu 712, ugledah Salivana opruženog po postelji i bolničarku kraj
njegovog uzglavlja. Lice mu je bilo bledo i izmučeno, a desnom rukom pritiskao je grudi.
- Mi ćemo se njime pozabaviti - rekoh bolničarki i stavih torbu i opremu na pokretni
sto.
- Ali... ko ste vi? - promuca ona.
- Doktorka Hejz, doktor Adison.
Počeh da pregledam „bolesnika”: brzo preslušah disanje, izmerih mu puls i pritisak, i
stavih mu elektrode za EKG. Elizabet se zagleda u ekran i reče prilično ubedljivo:
- Zar ne vidite da je to infarkt? Prenećemo ga u Urgentni centar Maunt Sinaj.
Strpasmo Salivana na nosila. Dok smo hodali hodnikom, stavih mu na lice masku s
kiseonikom. Bolničarka uđe s nama u lift, što dade Elizabet priliku da nastavi da igra svoju
ulogu vičući:
- Doktore Adison, stavite mu kanilu i dajte mu infuziju aspirina.
Vrata se otvoriše i mi u četvrtoj brzini pojurismo ka ambulantnim kolima. Najteže je
prošlo.
Strpah Salivana pozadi. Videh kako se ceri ispod maske. Čak je podigao palac uvis i kao
da sam ga čuo da kaže: „Dobro izvedeno, dečko!” Osmeh mi se razli po licu, okrenuh se i...

11.
Bez ikakvog upozorenja, po glavi dobih udarac pendrekom bolničkog čuvara, koji mi
preseče dah. Drugi udarac, pravo u grudi, baci me na zemlju.

53
Anna
 Pipixie

Dok sam ležao u blatu na tlu, slika ambulantnih kola naglo mi zaigra pred očima.
Nalepnica Opšte bolnice Masačusets svakako je privukla pažnju čuvara koji me je napao.
Čuh glas Dvoličnog, onog bolničara sa opečenim licem, kako mi viče iza leđa.
- Pazi, Greg, nije sam!
Dok je ovaj žurio da stane ispred ambulantnih kola i zaustavi ih, ona naglo krenuše sa
uključenom sirenom. Njih dvojica pokušaše da potrče za kolima i trčali su pedesetak
metara, ali nisu imali šanse pored snažnog motora V8.
Zato se okrenuše i pođoše natrag, a ja shvatih da će na meni iskaliti sav svoj bes.
- Uh, ti, čim sam te video, znao sam da tu nešto smrdi! - razvika se Dvolični i raspali me
nogom u rebra.
- Smiri se, strpaćemo ga u izolaciju dok ne dođu panduri. Smaknuše mi lekarsku bluzu i
dohvatiše me za košulju, pa me odvukoše u bolnicu. Ponovo sam bio u liftu, ali u njihovoj
pratnji, i vozili smo se u suteren. Na ulazu u hodnik ugledah natpis „Izolacija” i zatim me njih
dvojica ubaciše u malecku tapaciranu sobu.
Vrata se zalupiše i ostadoh sam, zatvoren u tom sarkofagu, pokušavajući da se oduprem
klaustrofobiji.
A šta sada?
Tešilo me je to što sam znao da je Salivan konačno slobodan. Imao sam razloga da se
dičim. Moj plan bio je sproveden - sve što sam naumio uspešno sam izveo.
Pa, skoro sve.
Oko četvrt sata kasnije načuh odlomke nekog razgovora i glasove koji su mi se bližili.
Zatim čuh snažni glas čuvara:
- Tu je unutra, poručniče.
- U redu, Greg, ja ću ga izvesti.
Dok su oni otvarali vrata, težak i slatkast miris pomorandžinog cveta proširi se po
sobici i ja se uzbudih. Istovremeno me glava naglo zabole, tako da pomislih da će mi pući
lobanja. Ostadoh bez vazduha, osetih da me peku oči i usledi ono već poznato osećanje da
mi tlo nestaje pod nogama, te se odjednom survah nekud u prazninu.
Škripa otvaranja vrata stiže mi do ušiju, ali zapravo više nisam bio tu.
Začuh samo zgranuti uzvik Dvoličnog:
- Sranje, pa kuda je taj dripac mogao da nestane?

54
Anna
 Pipixie

1994.

Elizabet

Ljubav je avantura bez karte i kompasa, te samo oprez pomaže.

Romen Gari

0.
Daleki žamor glasova, koji dopire s radija ili televizije. Lepljiva zavesa pred očima. Teški,
potmuli šumovi. Neprijatan osećaj, ali već vrlo poznat: slepljeni očni kapci, koji kao da su
zaliveni kilogramima olova. Teškoće s disanjem. Strašan umor, blizak nesvestici.
Otvaram oči. Ležim na nekom drvenom podu. Oseća se miris voska za parkete. Toplo je
kao da je neko ostavio radijatore odvrnute na maksimum u toku više časova. Uspravljam se
pokušavajući da shvatim gde sam. Zglobovi mi krčkaju i imam utisak da mi se sve kosti lome.
Trljam oči i osvrćem se unaokolo.
Ja sam... u nekom stanu u kome vlada polutama. Unaokolo je nered koji podseća na atelje
nekog umetnika. Tu su štafelaji, neka apstraktna platna, tube i posude s bojama vuku se po
podu, a na stolu se nalazi ostatak pice, zajedno s kartonskim omotom.

1.
Na polici vidim radio-budilnik koji pokazuje da je tri sata ujutro. Prilazim prozorima
koji se protežu duž celog jednog zida. Gledam odozgo - stan je svakako na trećem ili
četvrtom spratu. Ulica je lepo osvetljena. Arhitektura ukazuje na to da sam u nekom boljem
kvartu - zgrade od crvene cigle imaju čelične okvire prozora i ukrašene arkade. Žmirkam i
vidim neke umetničke radnje i ateljee koji gledaju na ulicu. Na jednom uglu vidim veliku
tablu na kojoj piše: Ulica Merser 18. Ja sam, dakle, u Sohou.
U ateljeu je uključen televizor: daje se neka emisija na CNN-u, zapravo, neprekidni niz
vesti. Uzimam daljinski upravljač koji stoji pored kanabeta. Pošto sam se uverio da u
prostoriji nema nikoga, pojačavam ton i na ekranu vidim crvenu traku s natpisom
Najvažnije vesti. Vidim i Nelsona Mandelu, koji je upravo izabran za predsednika
Južnoafričke Republike, kako drži govor masi svojih pristalica u Pretoriji:

Došlo je vreme da viđamo naše rane. Došao je trenutak da premostimo jaz koji nas
razdvaja. Bliži se vreme obnove i izgradnje.

U dnu ekrana jasno vidim današnji datum: 10. maj 1994. godine. Moje poslednje
sećanje je iz septembra 1993. godine - preskočio sam, dakle, osam meseci.

55
Anna
 Pipixie

Pošto sam isključio televizor, načuljio sam uši i začuo nekakav zvuk, pa se nervozno
osvrnuh unaokolo. Začuh neki šum i njegov odjek, koji mi zazvučaše kao da negde u stanu
teče voda. Udoh u mračan hodnik koji je vodio do kupatila. Na vratima je bila pločica u
raznim bojama, koja je ukazivala na namenu prostorije: Kupatilo. Gurnuh vrata, udoh i u
kupatilu zatekoh...

2.
... pravi užas.
Toplo svetlo treperilo je u prostoriji. Naime, bilo je upaljeno dvadesetak sveća, lepo
raspoređenih po celom kupatilu. Na crno-belim pločicama videli su se tragovi tamne krvi
koji su vodili do kade u retro stilu, postavljene na bakarne nožice u obliku orlovih kandži.
Priđoh kadi drhtavim hodom. Videh u njoj telo neke mlade žene uronjeno u ružičastu
vodu. Nepomična je, oči su joj sklopljene, a glava oslonjena na ivicu kade: oba ručna zgloba
su joj presečena. Voda joj dopire skoro do nozdrva, duga kosa prekriva joj lice i samo što se
nije udavila.
O, dovraga!
Prikupivši svu snagu, povukoh devojku, nastojeći da je izvadim iz vode. Spustih je na
pod i obrisah prvim peškirom.
Zatim stavih prste na njenu vratnu arteriju, pokušavajući da utvrdim da li se oseća puls:
osetih vrlo slabe otkucaje, koji su ukazivali na znatan gubitak krvi.
Smiri se, Arture!
Srce mi je uznemireno tuklo u grudima. Jedno srce za dva tela. Klečeći kraj nje, pokušah
da ustanovim devojčino stanje svesti na osnovu onoga što sam naučio u hitnoj pomoći.
Pričao sam joj nešto, ali nije bilo razgovetnog odgovora. Reagovala je na bol, mada tek na
jači nadražaj, ali nikako nije otvarala oči. Glazgov test: 8 od 9, što je ukazivalo na prilično
izmenjeno stanje svesti. Razmisli malo!
Osvrnuh se unaokolo. Na podu je bila boca džim bima, a i druga, od burbona four rouzis.
Kod kante za otpatke videh dve plastične bočice od lekova. Pokušah da otvorim oči dovoljno
da mogu pročitati šta piše na etiketama: Lunesta (hipnotički somnifer) i Lorazepam
(benzodijazepinski anksiolitik).
Majku mu...
Bočice su bile prazne, što je značilo da je devojka popila sve tablete. Nije davala nikakve
znake svesti. U toj količini, u kombinaciji s burbonom, ovakve doze narkotika mogle bi biti
fatalne.
Podigoh joj ruke uvis, da joj stimulišem krvotok. Disala je veoma sporo, pritisak joj je
bio nizak, ženice raširene, a udovi cijanotični.
Trebalo mi je nekoliko sekundi da postavim dijagnozu. Hemoragija, somniferi,
anksiolitici, alkohol: razoran koktel koji ju je doveo u kritično stanje. Bila je na ivici srčanog
zastoja i potpunog prekida disanja.

56
Anna
 Pipixie

Podigoh se i oteturah u salon da pronađem telefon. Okrenuh 911, da bih pozvao hitnu
pomoć. U kuhinjskom plakaru nađoh dve čiste krpe, a u garderobi neke dve zgodne ešarpe, i
njima napravih komprese za njene zglobove.
Umotavši devojci obe ruke, prvi put sam joj jasno sagledao lice.
To je bila Elizabet Ejms.

3.
Bolničari su se uzmuvali oko Lize, sledeći klasičnu proceduru za slučajeve pokušaja
samoubistva: stavili su joj po jednu kanilu za intravenske injekcije na pregib oba lakta,
intubirali je da joj olakšaju disanje, pregledali je stetoskopom, uradili EKG i dali joj injekcije
flumazenila.
Mogao sam da predvidim svaki njihov potez i odluku. Goreo sam od želje da im
pomognem, ali nisam imao nikakvog prava da to uradim, a uostalom, i oni su znali svoj
posao isto tako dobro kao i ja. U spavaćoj sobi pronašao sam neku domaću haljinu, papuče i
torbicu od veštačke kože sa dokumentima, ključem od stana, dve novčanice od po 20 dolara
i platnom karticom. Uzeo sam ključ i novac, a ostalo sam ubacio u torbu jednog bolničara, da
bi kasnije u bolnici mogli da je identifikuju.
- Treba odmah da krenemo! - povika jedan bolničar. - Krvarenje je veoma ozbiljno.
Stavili su Lizu na nosila. Ja sam sišao s njima do ulice.
- Kuda je nosite?
- U bolnicu Belvju - odgovori mi jedan bolničar, zatvarajući vrata vozila.
Zajedno s jednom susetkom, starijom damom koja je, čuvši buku, izašla u hodnik,
posmatrao sam kako ambulantna kola odlaze.
- Čiji je ovo stan? - upitah je, mada sam već slutio odgovor.
- Pa, bio ga je iznajmio neki slikar, Dejvid Foks, ali je on pre nekoliko dana umro od
predoziranja. Ova mala jadnica...
Preturajući po džepovima, pronađoh poslednju mentol cigaretu i karton s natpisom I
LOVE NY.
- Poznajete li dobro Lizu? - upitah paleći cigaretu.
- Pa, često smo se sretale. Bila je skoro stalno kod tog tipa. Ona je tako ljupka, uvek je
bila vrlo ljubazna... Ako mene pitate, taj tip ne zaslužuje da neko umre zbog njega.
Stara dama se udalji, mrmljajući kao za sebe:
- Sirotica, strašno je to kada neko u tim godinama želi da umre!
Zaustavih prvi taksi koji je prolazio ulicom. Dok sam ulazio, pogledah staru gospođu
koja je pritezala svoju domaću haljinu mrmljajući:
- Ja bih dala sve na svetu za još koju godinu...

4.
5.00

57
Anna
 Pipixie

Čim sam otvorio vrata Lizinog stana, mačak Remington srdačno me je dočekao. Kada
sam ušao u hodnik, počeo je da se češe o moju nogu i da očajnički mjauče.
- O, pa kako si mi ti? - upitah, češkajući ga pritom po glavi. U kuhinjskom plakaru
pronađoh kesicu keksića za mačke.
Sipah ih u neku poveću činiju i nasuh mu sveže vode u drugu. Veoma mi se pila kafa, ali
je kutija za kafu bila prazna, a jedinom mleku u frižideru bio je istekao rok.
Na pultu su stajale razne stare novine. Bili su to primerci lista Ju-Es-Ej tudej od
prethodnih nekoliko dana. Imao sam i prečeg posla, ali sam ipak bio veoma radoznao.
Poslednje sedmice bile su ubitačne: 5. aprila ubio se Kurt Kobejn; 1. maja Ajrton Sena imao
je smrtonosni udes. Na baru sam ugledao primerak Njujorkera sa crnobelom fotografijom
Nirvane i upitnim naslovom:

SAMOUBISTVO: ZBOG ČEGA SE LJUDI UBIJAJU?

Ostavih časopis i pođoh u potragu za onim zbog čega sam i došao ovamo - za
odgovorom na pitanje gde je sada Salivan.
Pretražio sam dve prostorije, pokušavajući da pronađem neki trag. Šta li se desilo u
toku prethodnih osam meseci pošto je Elizabet uspela da odvede mog dedu? Gde ga je
uopšte odvela? Da li su ostali u vezi? U to sam nekako sumnjao. Salivan nije imao novac niti
sopstveni smeštaj, kao ni ma kakva lična dokumenta, a koliko sam znao, nije imao ni
prijatelje kojima bi se mogao obratiti. Zaista, bila je sasvim realna mogućnost da su ga vratili
u Blekvel. Možda je u međuvremenu i umro. Odagnah tu pomisao i uhvatih se za poslednju
sliku koju sam sačuvao o njemu: čovek koji je delovao oronulo, ali je imao dovoljno duha da
razradi plan bekstva i ponovo stekne slobodu.
Motao sam se po celom stanu, ali nisam našao nikakav trag koji bi mi ukazivao na dedu.
Već sam hteo da krenem, kada mi se Remington uplete u noge i povede me ka spavaćoj sobi
njegove gazdarice. Pokušavajući da ga izbegnem, zapeh za tepih i opružih se celom dužinom
po parketu.
Kakav napasnik...
Da bih se pridigao, oslonih se na komodu i u tom času je opazih: kameja je visila na
srebrnom lancu koji je bio zakačen za postolje starinske kancelarijske lampe na izvlačenje.
Taj nakit nije bio tu prilikom mog poslednjeg boravka. Uzeh medaljon u ruku i oduševljeno
se zagledah u fini lik ljupke devojke izrezbaren u profilu na plavičastom agatu. Okrenuh
naličje priveska i ugledah ugraviran natpis:

Za Ivon
Seti se da imamo dva života
Konor, 12. januar 1901.

58
Anna
 Pipixie

Srce mi naglo poskoči: Konor i Ivon bila su imena mojih pradede i prabake. Kako je
Elizabet dobila taj nakit? Odgovor se sam nametnuo:
Salivan joj ga je dao.
Sav uzbuđen, počeh da otvaram fioke, ormane i plakare. Znao sam tačno šta tražim:
Elizabetinu torbu. U onom ateljeu pronašao sam samo njenu malu večernju torbicu. Nigde
nije bilo traga velikoj torbi kakvu današnje žene obično nose i u njoj vuku pola stvari iz
stana. Uskoro pronađoh tu veliku Lizinu torbu od grube kože i u njoj pudrijeru, pribor za
šminku, naočari, pakovanje žvakaće gume, hemijsku olovku, tablete aspirina, rokovnik i...
telefonski imenik.
Preleteh ga pogledom, dok mi je srce tuklo kao ludo. Nisam ništa našao pod K, ali sam
potom pogledao i slovo S i pronašao ime Salivan ispisano lepim rukopisom, kao i telefonski
broj s pozivnim brojem 212, što je ukazivalo na Njujork.
Uzeh olovku pa prepisah broj na ruku, a zatim pođoh u kuhinju i okrenuh ga na zidnom
fiksnom telefonu. Zvonilo je više puta, ali se niko nije javio, pa sam mogao samo da ostavim
poruku na sekretarici.
Dovraga!
U noćnoj tišini buljio sam u zelenkasti brojčanik mikrotalasne rerne, na kome je pisalo:
5.34.
Iznenadna zvonjava telefona natera me da poskočim.
- Halo? - rekoh čim sam dohvatio slušalicu.
- Ove sekretarice baš su praktične, automatski se javiš na poziv.
- Boga mu, jeste li to vi, Salivane?
- Zar si se već vratio, mališa? Pa to je zaista dobra vest! Nisam te očekivao pre leta.
- A gde ste vi, zaboga?
- Pa kod svoje kuće, gde bi ti hteo da budem?

5.
Taksi me je ostavio ispred zgrade na adresi koju mi je deda izdiktirao: to je bila mala
popločana ulica iza Vašington skvera. Na pločici na ulazu u ulicu pisalo je: Makdugalov
prolaz, i tu su se nekada nalazile štale za konje koje su pripadale buržoaskim zgradama
raspoređenim oko parka.
Upravo je svitalo. Laka izmaglica lebdela je iznad trotoara: pramenje magle motalo se
oko podnožja starih uličnih fenjera. Gurnuo sam kapiju i ušao u malu dvospratnu zgradu sa
žutocrvenkastom fasadom. Pokucao sam na vrata lepim zvekirom od ukrasnog mesinga u
obliku lava koji reži.
- Zdravo, mali - dočeka me Salivan proturivši glavu kroz vrata. Kada je širom otvorio
vrata, počeh da ga zagledam od glave do pete. Njegov izgled se spektakularno promenio.
Videlo se da je u međuvremenu radio na njemu. Kosa mu je bila začešljana na stranu, malo
duža i lepo oblikovana. Brada mu je bila skraćena i fino fazonirana. Mada je bilo rano jutro,
na sebi je imao pulover s rol-kragnom i elegantni sako od velura. Bio sam zapanjen:

59
Anna
 Pipixie

letargični starac iz bolnice Blekvel ustupio je mesto pravom seoskom džentlmenu, koji je
delovao desetak godina mlađe od svog stvarnog životnog doba.
- Imaš krvi svuda po sebi - zabrinu se on.
- Ne sekirajte se, nije moja.
- Brzo uđi! Smrznuće nam se dupe napolju.
Ja sam malo oklevao, ali me on povede u prijatan i zagrejan salon koji je ličio na neki
engleski pab, s parketom boje meda, česterfild kanabetom i bilijarskim stolom.
U dnu te sobe ugledah ogromno ogledalo okačeno iznad bara od mahagonija, na kome
su bile poređane čaše od debelog kristala i niz boca viskija raznih vrsta. Preko celog jednog
zida pružala se biblioteka puna knjiga u kožnim povezima, a tu je bio i bife sa intarzijama od
slonovače na kome je stajao starinski gramofon sa džez pločama na 33 obrtaja. Video sam
imena nekih muzičara koje sam i ja voleo: Telonijus Monk, Džon Koltrejn, Majls Dejvis,
Frenk Morgan...
- Priđi kaminu - pozva me Salivan, trljajući šake ispred vatre koja je živo pucketala. -
Kada si se danas osvestio?
- U tri sata ujutro.
- I gde si tada bio?
- U jednom studiju u Sohou.
U nekoliko reči ispričah mu kako je Liza pokušala da se ubije i kako sam sve uradio da
je spasem. Činilo se da ga je ta priča veoma potresla. U toku nekoliko sekundi lice mu se
smračilo, a zatim je pokušao da se malo smiri, vadeći paklicu laki strajka - ista ona marka
koju je Frenk celog veka pušio, što je svakako doprinelo njegovoj prevremenoj smrti.
Ponudi mi cigaretu, pa i sam pripali jednu.
- Ubeđen sam da će se ona nekako izvući - potvrdi mi on i zavali se u klupsku kožnu
fotelju. - Želiš li možda da se istuširaš?
- Čekajte, Salivane, a gde smo mi sada?
- Pa kod mene, već sam ti to kazao.
- Ne mogu da poverujem. Ne znam ni kako ste mogli da kupite ili iznajmite ovakav stan:
kada sam vas izvukao iz bolnice kao dugogodišnjeg psihijatrijskog pacijenta, niste imali
novac ni račun u banci, niti ma kakva dokumenta kod sebe...
- A eto, ipak smo sada kod mene - odgovori on s malicioznim sjajem u očima. - Ovaj stan
kupio sam 1954. godine. To je bila moja garsonjera, moje tajno skrovište. Mesto gde sam
se nekada povlačio posle posla da malo slušam muziku, popijem koju čašicu i odmorim se...
- I da dovodite ljubavnice za koje žena nije znala - dovrših umesto njega.
Kroz duvanski dim, zapazih njegov osmeh.
- Da, slažem se da je bilo i toga. Ukratko, da bi ovo mesto i dalje bilo tajno, razradio sam
složen sistem koriščenja tuđih imena i dugoročnog finansiranja. Novac je bio moj, ali se moj
tadašnji ortak, Rej Makmilan, vodio kao vlasnik.
- I on vam je sve to vratio posle uspelog bekstva iz bolnice.
- Vidim da brzo shvataš, dečko.

60
Anna
 Pipixie

Sada mi je sve bilo malo jasnije. Kada je Salivan pedesetih godina proglašen mrtvim,
započela je ostavinska rasprava oko njegovog nasleđa, ali ovaj njujorški stan nije bio
obuhvaćen njom, jer niko nije ni znao za njega - provukao se kroz iglene uši.
- I od čega se sada, zapravo, izdržavate?
Kao da je predvideo moje pitanje, on ustade iz fotelje i poput mađioničara pomeri jedan
panel, pa se pred našim očima ukaza starinski sef. On okrenu ručicu i otvori ga, te ugledah
tri zlatne poluge srednje veličine koje su bacale iskre na sve strane.
- Od svih saveta koje ti mogu dati, ovaj je možda najdragoceniji: mali moj, ma šta da se
dešava, sačuvaj neku rezervu za crne dane. Tako ćeš se odbraniti od udaraca sudbine koji
nikada u životu ne izostaju.
Zurio sam netremice u tri zlatne šipke. Na kraju ga upitah:
- A odakle je to zlato? Oči mu ponovo zasijaše.
- Početkom pedesetih godina jedan od važnih klijenata me je, zbog fiskalnih razloga,
plaćao polugama koje je nasledio od majke. Tako sam stekao četiri poluge koje sam smestio
u ovaj sef. Jednu sam prodao prošle godine. Neverovatno je koliko je današnji život skup,
zar ne?
Nisam se ni potrudio da mu odgovorim na to.
- Znači, ovde ste živeli proteklih osam meseci.
- Tako je.
- I kako ste provodili dane?
On ugasi pikavac u pepeljari od duvanog stakla.
- Pa, čekajući tebe, dečko.
- Kako to: čekajući mene?
On me je posmatrao ne trepćući i na kraju ozbiljno reče:
- Znam da se stalno pitaš šta ti se događa. Znam i da si vrlo uplašen. Dakle, imam jednu
vest za tebe: istina je da je sve to gore nego što možeš da zamisliš.
Odvratih pogled.
- A kakva je, zapravo, ta istina?
- To je složena priča koju je teško prihvatiti. Ja ću ti je, naravno, ispričati, ali prvo se
istuširaj i presvuci u čistu odeću.
- A gde ću je naći?
- Gore, na spratu. Tu su dve sobe. Prva je moja, a drugu smatraj svojom. Tu ćeš, u
jednom plakaru, naći sve što ti treba. Pošto nisam bio siguran koji broj nosiš, sve sam kupio
u dve veličine.
Zapažajući moje sve veće čuđenje, on zadovoljno dodade:
- Pa, kažem ti ja, dečko, da te čekam već mesecima.

6.

61
Anna
 Pipixie

Tuširanje mi je veoma prijalo. Nisam se oprao već tri dana. Ili je bolje da kažem već tri
godine. Nisam više znao kako da odredim vreme. Pokušavajući da shvatim neshvatljivo, moj
mozak se ispraznio i nisam više bio sposoban za logično razmišljanje.
Pola sata kasnije, kada sam sišao u kuhinju da se pridružim dedi, bio sam sveže obrijan
i na sebi sam imao polo košulju i jaknu od tvida, a i širio sam oko sebe prijatan miris
Salivanove kolonjske vode s primesom lavande i limuna.
- Baš si prava koketa - zadirkivao me je Salivan, sipajući mi šolju kafe koja se pušila.
Takođe mi je napravio palačinke sa sirupom od javora i nasuo mi je sok od
pomorandže. I pored stresa, glad me je veoma mučila i osećao sam se kao da nisam ništa jeo
nedelju dana. Bacio sam se na palačinke i smazao ih u nekoliko zalogaja.
- Poznata mi je ta vučja glad koja se oseća prilikom svakog buđenja, ali ipak jedi sporije,
jer će te boleti stomak - reče mi deda kao da imam šest godina.
Poput buntovnog adolescenta, sručih u grlo šolju kafe u dva gutljaja. Pošto sam se
delimično zasitio, zatražih od Salivana da mi sve objasni.
On nakrivi glavu, nagnu se ka meni i duboko uzdahnu.
- Da bi uopšte shvatio šta ti se događa, treba da se vratimo tridesetak godina unazad, u
1954. godinu. U to vreme sve mi je nekako išlo od ruke. Oglasna agencija koju sam osnovao
šest godina ranije radila je punom parom. Bili smo u modi i dolazili su nam klijenti sa svih
strana zemlje. Imao sam trideset dve godine. Radio sam po šesnaest sati dnevno i naizgled
sam imao sve ono što jedan čovek može da poželi: privrženu ženu, dete, lepu kuću, nekoliko
automobila... Imao sam, zapravo, sve osim onog najhitnijeg. Istina je da sam se prilično
dosađivao u životu. Nisam imao s kim da podelim svoje uspehe. Nisam imao srodnu dušu,
saučesnika, partnera...
Pomalo nervozno ustade sa stolice i pođe prema masivnom štednjaku da sebi
naspe šolju kafe.
- Te godine imao sam neke loše periode - priznade, oslanjajući se na ivicu rerne. -
Shvatio sam da sam nešto propustio u životu: nisam blagovremeno razumeo koliko je važno
imati decu sa ženom koju zaista volim. Bivao sam sve usamljeniji i koristio sam svaku
moguću priliku da bežim od kuće. U toku radne sedmice ovo utočište bilo mi je vrlo zgodno
mesto za bekstvo, a vikende sam provodio pokušavajući da sredim staru zgradu Svetionika
24 vetra, koju sam kupio za bagatelu neposredno pre toga.
Potegnu dobar gutljaj kafe, pa nastavi ozbiljnim tonom:
- Moj život potpuno se promenio u noći 18. septembra 1954. godine. Bilo je skoro deset
uveče. Celog dana uređivao sam svetionik. Bio sam umoran i rešen da rano legnem. Napolju
je vetar jako duvao. Kao i u drugim prilikama kada je besnelo nevreme, telefonske linije bile
su u prekidu. Tako sam, s bocom piva u ruci, slušao radio-prenos nekakve utakmice kada ga
prekinuše najnovijim vestima i saopštiše da je došlo do velike železničke nesreće u
Njujorku. Bio sam pojačao radio na maksimum, pa svakako zbog toga nisam čuo zvuke iz
podruma. Odjednom sam, mada sam bio siguran da sam sasvim sam u kući, ugledao kako se
u salonu pojavljuje neki okrvavljen čovek, koji se zateturao i srušio na pod.
Čim sam čuo za železničku nesreću, povezao sam događaje.

62
Anna
 Pipixie

- A taj čovek bio je Horovic, prvi vlasnik svetionika, zar ne? Pogledao me je i u njegovim
očima videh mešavinu čuđenja i odobravanja.
- Mudar si ti. U pravu si, to je bio Horovic. Video sam ga na mnogim slikama iz arhive
materijala koji mi je dostavio advokat njegove žene. Bio je, doduše, nešto stariji, ali sam ga
odmah prepoznao. Nagnuo sam se nad njega. Jadnik je imao više teških povreda: rane po
stomaku i grudima... baš kao da je bio na bojnom polju. Obojici je bilo jasno da će ubrzo
umreti. Ščepao me je i šapnuo mi na uho: „Ona vrata dole. Ne otvarajte nikako ta vrata.”
Salivan se sa ozbiljnim izrazom na licu vrati i sede preko puta mene za sto od
hrastovine.
- Potpuno šokiran, neko vreme samo sam klečao pored njega, čak i kada sam shvatio da
je izdahnuo. Bio sam prosto paralisan i nesposoban da povežem ma šta od tih događaja.
Kako je telefonska linija bila u prekidu, najrazumnije mi je izgledalo da se kolima odvezem
do trajekta, odem u komesarijat u Barnstablu i sve im ispričam, ali...
- Ali to niste učinili.
- Nisam, jer se tu nešto nikako nije uklapalo. Postojao je samo jedan način da se uđe u
svetionik i u kuću: kroz ulazna vrata. A ja sam ih lično dva puta zaključao početkom večeri i
ključ je i dalje bio u vratima. Svi prozori bili su zatvoreni. Odakle se onda stvorio Horovic?
Da bih to saznao, pratio sam trag krvi do podruma. Hemoglobinska staza dovela me je do
čuvenih metalnih vrata. Te večeri nisam učinio ništa više, jer sam bio rešio da ne tražim
đavola. Zadovoljio sam se time da očistim sve tragove krvi.
Prekinuh ga.
- A zašto niste otišli pandurima?
- Pa, to je razumljivo: zato što sam ih dobro poznavao. Znao sam ja tadašnje pandure.
Scenario bi bio sledeći: optužili bi me za ubistvo Horovica.
- Ali ne mora da znači. Svakako bi se povela istraga.
- Ma kakva istraga? Ceo taj slučaj ličio je na Tajnu žute sobe: leš u zaključanoj kući. A da i
ne pominjem da sam tada već imao sudski dosije: nedavnu optužbu zbog izbegavanja
poreza, a i jednu raniju osudu zbog tuče u baru, iz vremena kada sam imao osamnaest
godina.
- Pa šta ste uradili?
On napravi pauzu i opet krenu zglobovima prstiju.
- Horovic je zvanično bio već godinama mrtav. Sačekao sam da se oluja smiri, pa sam ga
sahranio u jednom uglu vrta našeg imanja.

7.
Bio sam veoma potresen. Napeto Salivanovo lice pokazivalo je da u mislima ponovo
preživljava sve to.
- Time sam se bavio celog narednog prepodneva. Zatim sam se vratio u svetionik. Bilo
mi je neophodno da razumem šta se desilo. Sišao sam u podrum, u kome je bilo vlažno i
neobično toplo, jer je jutro bilo hladno a vazduh veoma suv. Otvorio sam ona metalna vrata i
osmotrio podrumsku prostoriju. Ulazio sam u nju desetak puta do tada. Koristio sam je kao

63
Anna
 Pipixie

spremište, ostavljao u nju alat i razmišljao o tome da je pretvorim u vinski podrum. Načinio
sam nekoliko koraka i ušao. Bilo je vrelo, baš kao u loncu koji vri. Hteo sam da izađem
napolje, kada je jaka vazdušna struja zalupila vrata iza mene. Ostatak znaš: težina u nogama,
otežano disanje, osećaj pada u prazninu bez kraja...
Salivan napravi pauzu i iznervirano uzdahnu.
- Probudio sam se na krovu neke kuće u Mitpaking distriktu, pored rezervoara za vodu.
Nisam znao šta kog vraga radim u Njujorku. Padao je sneg i bilo je strahovito hladno. Mišići
su mi bili napeti i sav sam se tresao od napora, baš kao da sam upravo istrčao maraton.
Sišao sam na ulicu požarnim stepenicama i sklonio se u neki bar. Iza šanka je bio crnobeli
televizor i čuo sam vesti dana: bio je decembar 1955. i pričalo se o aferi Roze Parks.
- Znači, preskočili ste više od jedne godine... On klimnu glavom.
- Kao i ti, bio sam zgranut i dezorijentisan. Celog dana lutao sam po Menhetnu i
pokušavao da shvatim šta mi se to desilo. Otišao sam čak i na urgentnu psihijatriju da se
uverim da nisam poludeo. No dvadeset četiri sata kasnije opet sam „ispario”. Kada sam se
osvestio, bio sam na zadnjem sedištu nekog taksija, a putnica kraj mene glasno je vrištala.
Držala je novine i video sam datum: oktobar 1956. godine.
Tada mu postavih pitanje koje mi je prosto pržilo usne:
- I koliko dugo je sve to trajalo? On me pogleda u oči.
- To je trajalo dobre dvadeset četiri godine, dečko moj.

8.
Salivan ustade i poče da šeta gore-dole.
- Želiš li da znaš istinu? Pa evo je: kada si prošao kroz ta vrata, upao si neku vrstu
paklenog lavirinta. Proživećeš dvadeset četiri godine svoga života u samo dvadeset četiri
dana.
Pustio me je da pokušam da u tišini svarim tu informaciju. Nisam bio siguran da sam
dobro razumeo njegovo objašnjenje.
- Želite li da mi kažete da ću ubuduće živeti samo po jedan dan godišnje?
- Shvatio si. To će trajati ukupno 24 godine.
Nisam mogao da savladam osećanja koja su se uzburkala u meni. Dvadeset četiri
godine...
- Da li se to vama desilo?
- Da, baš mi se to desilo, dečko. To su bile godine od 1955. do 1979. Proveo sam skoro
četvrtinu veka u nečemu što sam nazvao „putovanjima”: to je to prokletstvo svetionika i to
se sada i tebi događa. Putovaćeš sve do 2015. godine.
- Ali to je nemoguće...
Deda duboko uzdahnu i ostade ćuteći još ceo jedan minut. Sunce je bilo već dosta
visoko i njegov odsjaj video se na drvenoj oblozi kuhinjskih zidova. Salivan mahinalno pruži
ruku i ugasi svetlo.

64
Anna
 Pipixie

- S godinama sam sve bolje shvatao kako funkcioniše mehanika svetionika. Najvažnije
je sledeće: dokle god ima nekoga u tom lavirintu, podrumska prostorija nije opasna za
druge. Nemoj me pitati zbog čega je tako, jer to ne znam, ali dok je Horovic bio u toj
vremenskoj spirali, ja sam mirno ulazio u tu prostoriju i izlazio iz nje bez ikakvog rizika.
- I u toku dvadeset četiri godine vaših putovanja...
- ... svetionik je verovatno bio neaktivan, a i sada je, otkako si ti uskočio u začarani krug.
Salivan izvuče cigaretu iz paklice, lupnu vrhom o sto da rastrese duvan i tužno dodade:
- Jedina prednost tog „sistema” jeste što ne može zarobiti više od jedne osobe
odjednom...
Deda zatim kresnu svoj benzinski upaljač i plavičasti plamen blesnu ispred njegovih
očiju i dodirnu vrh cigarete.
- U toku svih tih putovanja činio sam sve što sam mogao da zaštitim moju porodicu od
te klopke. Prilikom četvrtog povratka pozvao sam sina Frenka i sreo se s njim na aerodromu
Kenedi. Možda ti je to i ispričao: zahtevao sam od njega da što pre zazida vrata u podrumu.
Klimnuo sam glavom bez reči. Onda sam upitao:
- A šta je bilo zatim?
Salivan je očekivao to pitanje i po njegovom žalosnom izrazu lica shvatio sam da nimalo
ne želi da mi odgovori na njega. Ustade sa stolice i otvori poluzastakljena vrata prema
sunčanoj terasici sa cvećem.
Stajao je tu neko vreme, usred ljutića i geranijuma.
- Salivane, šta se dešava posle tog dvadeset četvrtog putovanja? On ugasi pikavac u
saksiji sa cvećem.
- Biće prilike da popričamo i o tome. Trenutno mislim da treba da se raspitaš za Lizu.
Nisam dalje navaljivao. Možda nisam ni želeo da čujem njegov odgovor...
- Hoćete li i vi poći sa mnom? Ona je u bolnici Belvju.
- Neću odmah, ali ću ti se pridružiti kasnije.

9.
Izađoh iz kuće i zalupih vrata za sobom. Ako je Liza prenesena u bolnicu Belvju, kao što
mi je kazao onaj bolničar, mogu lako otići pešice do tamo. Pošao sam Petom avenijom do
Flat ajrona i zatim se zaputio prema Ist Riveru. Posle manje od pola sata hoda ugledao sam
monumentalnu fasadu najstarije bolnice u gradu.
Posete su bile dozvoljene tek od jedanaest sati, ali sam ja, s obzirom na to da sam radio
u hitnoj pomoći, znao kako da izbegnem bolničko obezbeđenje. Pretvarao sam se da sam
Elizabetin brat i rekao da sam upravo stigao avionom iz Bostona i da ludim od brige.
Povedoše me na sprat bez mnogo priče. Promuvao sam se po hodnicima da pronađem
internistu koji ju je primio. Predstavih se kao kolega iz druge bolnice. U razgovoru otkrismo
da smo istih godina i da smo obojica bili na stažu u bolnici Nort-vestern memorijal u Čikagu.
On me lično odvede u Elizabetinu sobu, oprezno se izražavajući o njenom stanju.

65
Anna
 Pipixie

- Čim je primljena, počeli smo intenzivni tretman. Najzad, znaš i sam kako to ide:
flumazenil za brzo čišćenje od benzodijazepina, ali alkohol i veliki gubitak krvi komplikuju
situaciju i otežavaju vraćanje svesti. Pazićemo na nju još tridesetak sati u intenzivnoj nezi.
Dođi do mene ako imaš neka pitanja.
Zahvalih mu i otvorih vrata njene sobe.
Prostorija se kupala u blagom svetlu. Lizino lice virilo je iz vodenozelenog čaršava. Bilo
je bledo i modro, donekle prekriveno slojem gaze. Usne su joj bile ljubičaste, a slepljeni
pramenovi kose delimično su ih zaklanjali.
Po profesionalnoj navici priđoh i proverih igle koje su joj bile u rukama, pogledah
položaj elektroda i monitor koji je pokazivao rad srca, a zatim pogledah i istoriju bolesti na
kartonu u dnu kreveta.
Zatim dohvatih stolicu i sedoh kraj nje.
U toj bolničkoj sobi sam, začudo, bio kao kod kuće: pomalo bolničar koji pazi na
bolesnicu, a pomalo i njen anđeo čuvar.
Soba je delovala poput neke prijatne čaure - zaštitne kapsule - u kojoj sam mogao da se
odmorim i priberem.
Bio sam iznuren, blizu fizičkog i psihičkog sloma. Svakako sam bio veoma uplašen i
zbunjen događajima koji su me prevazilazili i protiv kojih nisam mogao da se borim. Ono što
mi je Salivan ispričao bila je priča bez glave i repa, ali to je bilo jedino objašnjenje za sve što
mi se dešava. Opisao je sve ono što sam preživeo. Objašnjenja nisu imala mnogo smisla, ali
nisam imao drugih. Mada mi je mozak nalagao da ne verujem u sve to, intuicija mi je
govorila da je to istina.
Bavio sam se studiranjem jedne prirodne nauke i sve odluke donosio sam krajnje
racionalno. Nikada nisam verovao u boga i kao kugu sam izbegavao sve ezoterične i
pseudospiritualne krugove. A evo me sada gde sam, i to protiv svoje volje, zarobljenik
nekakvog prokletstva, glavni junak nemogućih i fantastičnih događaja kakve sam samo
gledao u serijama kao Doktor Hu, Priče iz kripte, Kripšou i sličnim.
Dan mi je proleteo u jednom dahu, u ritmu poseta lekara, plesa bolničarki i sestara,
ravnomernog zujanja holtera i aparata za veštačko disanje.
Uveče sam Lizi napisao pismo na papiru s bolničkim zaglavljem. Upravo sam ga
pakovao u koverat kada jedno poznato lice upade u sobu.
- Salivane, stigli ste na vreme!
On ne obrati pažnju na moje reči, već se raspita za Lizino stanje, i najzad reče tužnim
glasom:
- Došao sam da se pozdravim s tobom. Odmahnuh glavom u neverici.
- Dakle, samo ću tek tako nestati, tu ispred vas? On klimnu glavom.
- Sećam se svega što sam ja tada osećao - priznade mi glasom punim neke tužne
nostalgije. - Onog pulsiranja, mirisa pomorandžinog cveta, mučnine koja ti steže srce svakog
puta kada odlaziš...
- A kada ćemo se videti? - pokušah da upitam, skrivajući strah.

66
Anna
 Pipixie

- Ne znam. Otprilike za godinu dana, u proseku. To može biti i za osam meseci ili za
petnaest. To mi je bilo najmučnije: nemogućnost da ugovorim ma kakav sastanak.
- Pa, pretpostavljam da ste probali da ovladate vremenom misleći intenzivno na neki
datum ili na neku osobu...
- E to se obično tako opisuje u naučnofantastičnim romanima, ali u životu nije tako,
nažalost. Da li si zapisao moj broj telefona?
Pokazah mu ruku sa zapisanim brojem.
- Zapamti ga napamet, to je najsigurnije. Kada se vratiš, pozovi me čim budeš mogao.
Zatim izvuče svoju paklicu cigareta iz džepa i ja se razbesneh.
- Zaboga, pa ovde se ne sme pušiti! Šta mislite gde ste? Zar mislite da je ovo 1954.
godina?
On zbunjeno zadenu cigaretu za uvo i upita:
- A kako si me uopšte pronašao?
Izvukoh iz džepa jakne onu plavkastu kameju na srebrnom lancu koju sam našao u
Lizinom stanu. Salivan se osmehnu.
- To je nakit koji je moj otac dao mojoj majci kada me je rodila. Pronašao sam ga u mojoj
garsonjeri i dao ga maloj.
- Vaši roditelji su se zaista voleli, zar ne?
- Da, bili su te sreće - odgovori mi on.
Pošto nisam hteo da insistiram na toj temi, vratih se na priču o medaljonu i upitah ga:
- A šta znači taj natpis: „Seti se da imamo dva života”?
- To je stara kineska poslovica: svi imamo dva života, a drugi počinje kada shvatimo da
je život samo jedan.
Ja klimnuh glavom.
- Napisao sam pismo Lizi - rekoh i dadoh mu koverat. - Možete li joj ga predati?
- Računaj na mene - reče on i načini nekoliko koraka ka prozoru. - A šta si joj napisao?
Dok sam otvarao usta da odgovorim, osetih laki drhtaj i počeše da mi trnu prsti. Pustih
kameju iz ruke. Zatim telo poče da mi se razlaže.
Dok mi se vid mutio, ugledah Salivana kako cepa pismo koje sam mu upravo bio uručio.
- Šta to radite? Bitango stara...
Pokušah da ustanem iz stolice i da ga sprečim u tome, ali čim sam to učinio, osetih da
mi noge klecaju i kao da tonu u živi pesak.
- Do iduće godine - reče Salivan i prinese ustima cigaretu zadenutu za uvo.
Prava električna oluja zahvati mi mozak, a zatim se začu onaj zvuk usisavanja i osetih
da mi pucaju bubne opne. Potom nestadoh.

67
Anna
 Pipixie

1995.

Granata umesto srca

... mislio sam onda da nasilno nije vreme koje prolazi, već brisanje osećanja.
Kao da nikada nisu ni postojala.
Lorens Tardije

0.
Čuo sam kratko i napadno zavijanje sirena.
Zatim začuh i neki čudan zvuk - kao kotrljanje i listanje gume koje se izduvava. Čuo sam i
zveketanje gvožđurije. Bila je to buka železnice.
Ležao sam na tvrdom tlu, ali sam osećao da ono treperi. Telo mi je bilo malaksalo i
opušteno, a osećao sam i nekakvo davanje, kao iz ventilatora. Zubi su mi cvokotali. Lice mi je
bilo zažareno od groznice, a slepoočnice oblivene znojem. Umirao sam od žeđi, a utroba mi je
gorela.
Kao što mi se i ranije dešavalo, oči su mi bile suve, a kapci slepljeni. Bilo mi je vrlo teško da
ih razdvojim - kao da su bili premazani mešavinom peska i lepka. Mutilo mi se pred očima.
Prvo sam ugledao neku gvozdenu šipku postavljenu od poda do plafona. Ščepao sam je i
pokušao da uspravim izmoždeno telo.
Malo-pomalo vid mi se izoštrio. Video sam sedišta, grafite i klizna vrata.
Bio sam u njujorškom metrou.

1.
- Otkud ti ovde, daso?
Vagon je bio prazan, osim jednog beskućnika zavaljenog na sedištu i tri mala dripca:
crnog, belog i latino tipa koji su nešto cugali iz papirnih kesa. Izgledali su kao žive
karikature: zatureni kačketi, bandane, zubi s pozlatom, duksevi s kapuljačama, kilogrami
ogrlica oko vrata, majice u stilu Tupaka, sve u svemu, geto imidž neke reperske grupe.
- Reci, taj tvoj sat svakako dosta vredi!
Skočiše na mene u roku od dve sekunde. Držao sam se i dalje za onu šipku. Bio sam sav
naježen, potiljak mi je brideo i želeo sam da se što pre nađem u krevetu ispod tri pokrivača i
sa grogom pri ruci.
- Daj ovamo jaknu i novčanik!
Latino klinac bio je najbrži da me napadne: nagli šamar zateče me nespremnog i
dovede me u ponižavajuću situaciju.

68
Anna
 Pipixie

Mada uopšte nisam bio u formi, nisam želeo ni da se tek tako prepustim, pa podigoh
ruku da uzvratim šamar. No nisam bio dovoljno brz. Osetih jak udarac pesnicom u stomak, a
zatim mi udarac kolenom oduze dah i baci me na pod. Potom dobih i novi udarac u vrat.
Nisam bio u stanju da se uspravim, te pretrpeh niz udaraca nogom, uvreda i psovki. Osetih i
nekakvo sečivo na vratu. Sa suzama besa u očima gledao sam kako mi otimaju novčanik,
novac, dedin sat i jaknu.
To je sve trajalo manje od dva minuta. Čim voz uđe u stanicu, tri dripca izleteše iz
vagona i ostaviše me samoga s klošarom, kojeg se nije ticala moja sudbina.
Ležao sam na podu, dahtao kao pas i pokušavao da razbistrim misli. Arkada mi je
krvarila, gornja usna se nadula, a kapci su me boleli.
Ovo svakako nije bilo moje najlepše buđenje...
Propustio sam jednu stanicu pre nego što sam smogao snage da sednem na sedište.
Podigoh pogled da vidim natpis. Bio sam na „plavoj liniji”, odnosno na liniji A njujorškog
metroa koja je povezivala Kvins i severni deo Menhetna. Oni mali pljačkaši sišli su na uglu
Sto dvadeset pete ulice, a sada smo već prošli i Sto šesnaestu. Čim se vrata vagona otvoriše,
odvukoh se na peron stanice Katidral parkvej. Platforma je bila skoro pusta. Prođoh kroz
izlaznu rampu i popeh se uz stepenice, pa se nađoh u Sto desetoj ulici. Bio sam samo
nekoliko blokova udaljen od stana Elizabet Ejms. Previše upadljivo da bi bilo slučajno.
Bilo je hladno i još je bila noć. Na trotoaru je jedan prodavac novina punio automat
novinama. Upitah ga koliko je sati i saznadoh da je šest sati ujutro - pa onda pogledah datum
na novinama. Bio je 5. novembar 1995. godine. Na naslovnoj strani novina kočoperio se
veliki naslov:

JICAK RABIN UBIJEN U TEL AVIVU ZA VREME MIROVNE MANIFESTACIJE.

Preleteh brzo pogledom preko tog teksta. Pripadnik ekstremne desnice, nezadovoljan
Sporazumom iz Osla, ispalio je dva fatalna metka u izraelskog premijera. Rabin je odmah
prebačen u bolnicu, ali je izdahnuo posle nekoliko sati. Ton članka nije bio nimalo
optimističan u pogledu budućnosti mirovnog procesa. Bilo je predobro da bi dugo potrajalo...

2.
Pošto sam proverio ime na poštanskom sandučetu, zazvonio sam na Lizinim vratima.
Mlada žena otvori mi vrata sva blistava i izmenjena. Ostavio sam je u komi, polumrtvu u
bolničkom krevetu. Zatekao sam je razdraganu, svežu i vedru. U ruci je držala četkicu za
zube, a imala je na sebi neku domaću košulju i bokserice koje su ostavljale otkrivene njene
lepe noge.
- Baš se radujem što te vidim! - pozdravi me ona kao da smo stari drugari.
U stanu je mirisalo na dobru kafu.
- Uh, pa ti si gadno izubijan! - povika ona čim opazi moje modro lice.
- Napali su me i dobro izmlatili u metrou. Tri tipa gadno su me sredila.

69
Anna
 Pipixie

- Uh, zaboga! Dođi ovamo da ti to dezinfikujem.

Pođoh za njom u kupatilo, dok mi je čelo i dalje krvarilo. Dok je ona izigravala
bolničarku, ja sam udisao njen miris i divio se bezbrojnim plavim nijansama njene kose i
pokretima malih grudi koje su ritmično poskakivale ispod košulje.
- Salivan mi je rekao da si otišao u Ruandu s Lekarima bez granica. Strašno je to što se
tamo događa.
Oborih pogled, ali ne rekoh ništa, bar dok ne budem uspeo da saznam nešto više o
svemu tome.
- A kada si se vratio?
- Pa, zapravo, noćas.
- Baš se radujem što si došao - reče ona, bacajući vatu u kantu. - Želim da ti zahvalim što
si me spasao, a i za ono tvoje lepo pismo.
Nisam mogao da sakrijem čuđenje.
- Zar ti je Salivan dao moje pismo?
- Da, naravno - odgovori ona podižući pogled svetlih očiju ka meni. - Ono mi je mnogo
značilo, i često ga čitam.
Imala je malo paste za zube u uglu usana. U jednoj sekundi, uza sve to treperenje svetla
i blistanje njenog lica, zamislih kako spuštam usne na njene.
- Čuj - reče Liza žureći u sobu da se obuče - danas imam nemoguć dan: imam časove na
Džulijardu, zatim fotografisanje za kasting kod Kalvina Klajna, ali možemo da se vidimo
uveče, ako ti to odgovara?
- Da... naravno.
Ostavila je vrata otvorena. Kroz igru svetla i senke u ogledalima ugledah njenu
gracioznu obnaženu siluetu. Gospođica Ejms očito nije bila stidljiva i to njeno smelo
ponašanje izazva u meni čudnu rekciju: kao da sam bio ljubomoran na samoga sebe.
- Znaš li šta bih volela za večeru? Pačje grudi u medu! - obliznu se ona žureći u hodnik s
torbom u ruci i vunenom beretkom na glavi.
- Pa, ovaj...
- Mnogo bih volela da mi ti to spremiš! - dobaci mi, vezujući šal. - Dakle, vidimo se ovde
oko osam sati?
- Dobro.
- Ostavljam duplikat ključa ispod brisača. Budi zlatan pa nahrani mačku i zalupi vrata
kad pođeš.
- Dobro... hoću.
- U redu, do večeras! - povika ona i dobaci mi poljubac na odlasku.
Zatim nestade na stepeništu.
Naravno, to je bila samo stilska figura.
Ja ostadoh sam u stanu, pomalo ošamućen i zbunjen tim srdačnim prijemom i
smenjivanjem dveju suprotnih situacija u kojima sam se našao. U roku od nekoliko minuta,

70
Anna
 Pipixie

posle hladnog i brutalnog nasilja u metrou, doživeo sam topao prijem kod ove nepredvidive
devojke.
Kao da sam bio kod kuće, otvorih plakar da nađem keksiće za mačku.
- Tvoja gazdarica je prava atomska bomba, znaš li, Remingtone? Ima li ona sada nekog
momka?
On mi odgovori mjaukanjem koje nisam mogao da dešifrujem.
Napravih sebi kafu, uključih radio i počeh da se motam po kući. Kad sam ušao u Lizinu
sobu, pronašao sam ono pismo koje sam joj napisao prošlog puta. Bilo je zakačeno na tablu
od plute, pocepano na četiri dela i zalepljeno lepljivom trakom.

Bolnica Belvju
10. maj 1994. godine
Znam da se ne poznajemo dobro, ali su nam se putevi već dva puta ukrstili.
U prvoj prilici sasula si mi u lice neko biljno pivo i izvređala me. Posle nekoliko sati hrabro
si mi pomogla da otmemo mog dedu. Mada si tvrdila da to činiš samo zbog novca, više volim
da verujem da si to učinila zato što si bila ganuta.
Naš drugi susret odigrao se prošle noći. Tada mi nisi prosula čašu u lice. Bio je to užasan
prizor kada sam te našao sa presečenim venama i stomakom punim lekova kako krvariš u
kadi.
Ne očekuj da ću ti se izvinjavati zbog toga što sam ti omeo planove, mada mislim da si
sigurno mnogo prepatila kad si poželela da učiniš takvo nešto.
Neću ti držati lekcije. Znam da svi imamo neku vrstu bombe u grudima. Neki je nikada ne
aktiviraju, a drugi se upuste u rizik i izazovu potrese koji mogu da im unište život.
U bolnici sam posmatrao kako se svaki pacijent bori za život i opire se bolesti koja ga
izjeda. Ljudi se obično hvataju za život i dali bi sve da požive neki dan duže. Svako ima neke
razloge zbog kojih želi da poživi još malo, svako odredi sebi neki cilj: da vidi rođenje unuka, da
još jednom doživi proleće i cvetanje trešanja, da se u poslednjem času pomiri s nekim dragim
koga je povredio. Ponekad ljudima to uspe. No mnogo češće to se ne desi i ljudi ne dočekaju to
za čim žude.
Znam da ljubav može biti smrtonosna. Znam da su osećanja ponekad ubitačna. No previše
cenim život da bih odobrio to što neko želi sve da okonča zato što trenutno ne vidi svetlo na
horizontu.
Brini o sebi, Lizo,
Uhvati se ukoštac sa životom.
Reci sebi da se kolo sreće okreće.
Artur

3.
Bilo je oko jedanaest sati pre podne kada sam stigao pred Salivanova vrata. Kod Lize
sam se dugo zadržao. Istuširao sam se, prikupio snagu, smazao pola paketa kornflejksa i

71
Anna
 Pipixie

pretražio njen plakar sa odećom da nađem zamenu za ukradenu jaknu. Jedina odeća
približno moje veličine koju sam našao bio je nekakav ružičasti štepovani kaput, u kome
sam delovao totalno blesavo: ličio sam na čoveka s Mišlenove reklame koji je pao u bure
malina - crvene boje. Pošto nisam imao ni dolara u džepu, švercovao sam se linijom 1
njujorškog metroa. Činilo mi se da vožnja traje beskrajno dugo, ali sam na kraju stigao u
Morningsajd Hajts do ugla Ulice Kristofer i Šeridan skvera.
- Otvaraj, Salivane! - razvikao sam se, udarajući zvekirom po lavljoj glavi.
No nije bilo nikakvog odgovora, osim što se susetka pojavila na prozoru.
- Zar morate toliko da urlate?
- Izvinite, gospođo. Tražim dedu. Zar nije kod kuće?
- Čula sam da je izašao pre jedan sat. Često ujutro ide u park. Zahvalih joj i pođoh na
Vašington skver. Vrteo sam se neko vreme oko mermernog slavoluka i fontane, obišao sam
sve klupe, ali nigde nisam video Salivana.
Najzad sam ga pronašao u zadnjem delu parka, u delu sa gustim žbunjem i igračima
šaha. Imao je na sebi debeo kaput od prevrnute kože i kačket od tvida, a sedeo je za
kamenim stolom, igrajući brzopoteznu partiju šaha u pet dolara s nekim azijskim
studentom.
- Pusti me da dovršim partiju, dečko - dobaci mi on, ne podigavši pogled do mog lica.
Besno priđoh tabli, jednim pokretom bacih je na zemlju i isprevrtah sve figure. Student
iskoristi priliku i dohvati dve novčanice koje su stajale na stolu pa mudro pobeže.
- Eto, izgubih zbog tebe pet dolara - uzdahnu deda i najzad me pogleda.
- Pa, zabole me za to - rekoh i sedoh naspram njega. Lak osmeh razli mu se po licu.
- Nije ti loš taj kaput... Lepo ti stoji ružičasto.
Tog puta mu, svečanim pokretom, pokazah srednji prst.
- I ja se radujem što te vidim - odgovori Salivan i počeša se po bradi.
Pokušah da se smirim.
- Probudio sam se u pet sati u metrou, gde su me napali, izmlatili, ukrali mi sva
dokumenta, moj sat i...
- Misliš, moj sat - preseče me on.
- Želite li udarac pesnicom u nos?
- Pa, zar čovek ne sme ni da se našali...
Mahnu rukom da pozove jednog uličnog prodavca s kolicima i naruči nam dve kafe.
- E, to ti je sastavni deo putovanja - objasni mi dodajući mi šoljicu. - Mesto na kome se
probudiš uvek predstavlja iznenađenje, bilo ono dobro ili loše. Jednog jutra to je u metrou, a
drugoga u krevetu Džejn Rasel.
- Džejn Rasel? Pa ona sada mora imati najmanje osamdeset godina...
- Siguran sam da je i sada lepa. Tužno slegnuh ramenima.
- Pa, o tome ćemo drugom prilikom, ako nemate ništa protiv. Trenutno želim neke
odgovore.

72
Anna
 Pipixie

- A kako glasi tvoje pitanje?

- Imam ih više. Prvo je ovo: šta ste radili za vreme te dvadeset četiri godine putovanja?
Šta ste radili od 1954. do 1978. godine?

4.
Salivan huknu u ruke da ih zagreje i namršti se.
- Kada smo ono nas dvojica poslednji put razgovarali, dokle sam stigao s pričom?
- Do 1956. godine. Rekli ste da ste se odjednom zatekli u taksiju pored neke žene.
On pognu glavu, pretraži unutrašnji džep kaputa i izvuče novčanik, pa izvadi neku
požutelu i izlizanu fotografiju.
- Ta žena zvala se Sara Stjuart. Imala je dvadeset šest godina. Bila je nedavno završila
studije medicine i radila je kao epidemiolog u njujorškom ogranku Svetske zdravstvene
organizacije.
Pokaza mi fotografiju mlade žene u beloj bluzi koja je pozirala u nekakvoj laboratoriji.
Imala je blistavo lice, lep oštar nos i sjajan pogled, delimično zaklonjen pramenom kose u
stilu Veronike Lejk: imala je šarma, lepo držanje i delovala je kao priznati stručnjak.
Deda dohvati cigaretu koju je držao za uvom i pripali je svojim zipo upaljačem.
- Sudbina je surova, zar ne? - požali se on. - Najzad me je dovela do srodne duše, ali sam
bio u situaciji da ne mogu da je volim.
- Pa šta ste uradili?
- Ipak smo se voleli.
Izbaci kolut dima koji je nekoliko trenutaka lebdeo u hladnom vazduhu pre nego što se
raspao.
- I pored svih prepreka, voleli smo se više od dvadeset godina. Godine 1965. dobili smo
i dete, malu Anu.
Kao da je anđeo preleteo preko malog trga. Salivan je sjajnih očiju zurio preko mog
ramena u decu koja su jurcala oko tobogana. Pošto je i dalje ćutao, ja ga upitah:
- Kako se može biti u vezi s nekom osobom koju viđate samo jedan dan godišnje?
- Pa, ne tvrdim da nam je bilo lako, naprotiv, bilo je pakleno teško i vrlo bolno: za mene,
za nju, za našu ćerku. Bilo je strašno, a istovremeno i čarobno. Sara je bila ta koju sam čekao
i tražio još otkako sam dospeo u godine za ljubav.
U čudu se počešah po glavi.
- A ona? Kako je mogla da prihvati takvu situaciju?
- Pa, može se reći da je Sara bila borben tip. Pripadala je grupi od dvadesetak lekarki
koje su šezdesetih godina osnovale organizaciju Vejv kolektiv i radile nedozvoljene abortuse
po celoj zemlji. Divio sam im se. Bilo je to drugo doba: mnoge ranjive žene smatrale su da će
im neželjena trudnoća uništiti život.
Ponovo povuče dobar dim i zagleda se u decu iza mojih leđa. Zatim mi, očiju punih
nostalgije, poveri:

73
Anna
 Pipixie

- Te dvadeset četiri godine prošle su kao treptaj oka. Četvrt veka svedeno na nekoliko
dana - najintenzivnijih u mom životu. Bio sam srećan. Čak i ako mi je bilo teško što sam znao
da se nećemo viđati češće od jednog dana godišnje, Sara i Ana činile su me življim nego bilo
šta drugo u životu.
- A zašto uvek pričate o njima u prošlom vremenu? Videh kako mu se crte lica opustiše.
Nadvladan osećanjima, on reče prigušenim glasom:
- Zato što su obe mrtve.

5.
Vetar se naglo podigao, čisteći mali trg, dižući prave oblake prašine i vitlajući suvo lišće
koje su neki savesni čistači pokušavali da prikupe.
Salivan ustade od betonskog stola. Dok sam sakupljao šahovske figure po stazi i ređao
ih na tablu, videh kako se nekuda odlučno zaputio.
- Hej, pa sačekajte me, zaboga! Reših da ga pratim na rastojanju.
Mislio sam da je krenuo kući, ali on pođe Makdugalovom ulicom, pređe Američku
aveniju i uđe u Ulicu Kornelija - usku uličicu tipičnu za Grinič Vilidž i oivičenu drvećem bez
lišća - koja je vodila prema obližnjim zgradama od cigle i malim restoranima.
Kada smo došli do raskrsnice sa Ulicom Bliker, Salivan uđe u Kornelija ojster bar, mali
lokal u kome su se jele školjke i koji je ličio na desetine sličnih u Novoj Engleskoj, ali kakvi
se inače retko nalaze na Menhetnu.
Pođoh za njim do restorančića. Ušavši u salu, zatekoh ga kako sedi na jednom tabureu.
On me opazi i mahnu mi rukom da sednem kraj njega.
- Žao mi je - rekoh.
On samo slegnu ramenima.
- Nisi ti kriv, dečko. Nažalost, sada si i ti upao u taj cirkus. Zatim se zadubi u jelovnik i
odlučno naruči za obojicu po jednu veliku porciju ostriga i bocu vina.
Kelner koji je bio za šankom stručno nam nasu po čašu belog vina. Salivan popi svoju
čašu u jednom gutljaju i zatraži da mu naspe ponovo. Sačekah da srkne još jedan gutljaj, pa
ga upitah:
- A šta se događa posle dvadeset četvrtog putovanja? On me rezignirano pogleda.
- Najbolje i najgore od svega.
Doneše nam tanjire pune otvorenih mesnatih ostriga. Salivan iscedi pola limuna na
svoje, proguta jednu školjku, pa nastavi priču:
- Najbolje je to što se na kraju vreme vraća u normalu. Ne skačeš više od godine do
godine. Vraćaš se u svoj svet i sve je isto kao i pre. To je dobra vest - reče on i dohvati drugu
ostrigu.
Pripade mi muka.
- A šta je ta loša vest? - navalih ja.
- Sećaš li se one bakarne ploče u podrumu svetionika?
- Mislite na onu s latinskim natpisom? On klimnu glavom.

74
Anna
 Pipixie

- Postquam viginti quattuor venti flaverint, nihil jam erit - izrecitova mi on. Pošto
prohuje 24 vetra, ništa neće ostati.
- Da, i šta je s tim?
- Pa, to je, zapravo, pravo prokletstvo svetionika: sve se nastavlja kao da te protekle
godine nisu nikada ni postojale. Niko od onih koje si u međuvremenu upoznao neće te se
setiti. Sve što si u međuvremenu radio nestaće, biće poništeno.
Salivan uvide da ja ne razumem njegovo objašnjenje, pa poče precizno da mi tumači:
- Dakle, posle dvadeset četvrtog putovanja probudio sam se u 1978. godini. Geografski
gledano, vratio sam se na polaznu tačku: bio sam u istoj onoj maloj prostoriji u podrumu
svetionika.
- Samo što su vrata bila zazidana - prekinuh ga ja. On potvrdi.
- Bilo mi je potrebno malo vremena da shvatim gde sam, a onda sam pomislio kako ću
tu i ostati. No, srećom, tlo je bilo meko i vlažno. Imao sam i alat pri ruci. Dohvatio sam
nekakvu motiku i počeo sam da kopam. Ne znam koliko je to trajalo, možda desetak sati, ali
sam na kraju uspeo da se izvučem iz svetionika. Oprao sam se na bunaru i otišao na stanicu
u Bornu, gde sam uhvatio prvi voz za Njujork.
On spusti viljušku i opet napravi malu pauzu. Bilo mu je očito vrlo teško i bolno da
oživljava sve te uspomene.
- U to vreme uredi SZO-a nalazili su se u kvartu Tartl Bej, blizu Palate Ujedinjenih
nacija. Bilo je sedam sati uveče. Čekao sam da Sara izađe iz zgrade, ali, umesto da mi se baci
u naručje, što je obično činila uvek kada bismo se ponovo našli, prošla je pored mene kao da
me ne poznaje.
Pogled mu se zamrači. Glas mu dobi drugačiji prizvuk.
- Započeh razgovor, ali Sara nastavi svojim putem, ozbiljnog lica i ponašajući se kao da
me ne poznaje. To je bilo vrlo zabrinjavajuće, jer sam shvatio da se ne pretvara. Navaljivao
sam, pričao joj o našoj Ani i o svemu što smo doživeli tokom godina. Mislim da me je u tom
času veoma žalila, jer je zastala na trotoaru i saslušala me. No nije me slušala kao ljubavnika
već kao neuravnoteženog bolesnika...
Stisnuo je pesnicu koja je ležala na stolu.
- Pokazala mi je neke fotografije iz novčanika. To su bile slike njenog muža -
afroameričkog doktora, i njene dece - ljupkih meleza i desetogodišnjih blizanaca. Bio sam
zapanjen, ali i više besan nego očajan.
Dograbio me je za rame i prodrmao.
- Nisam to nikako mogao da prihvatim, razumeš li? Pokušavao sam da objasnim Sari da
je sve to obmana. Pokušala je da pobegne, ali sam je stigao. Čvrsto sam je držao rukom
nastojeći da je nateram da me sasluša. Rekao sam da je volim i da želim da nađem Anu. Ona
je vikala i otimala se. Potrčala je preko ulice da bi pobegla od mene... Iz suprotnog smera
dolazio je auto koji je vozio punom brzinom. I Sara je... umrla na licu mesta od udarca tog
automobila. Mojom krivicom...
Salivan je sada plakao. Krupne suzne slivale su mu se niz obraze pravo na školjke. Dok
se tresao od tuge, promrsio je:

75
Anna
 Pipixie

- Ne sećam se šta se potom događalo. Nesnosan šok i pomisao da sam ubio onu koju
sam toliko voleo gurnuli su me u pravo ludilo. Kada sam se osvestio, bio sam u bolnici
Blekvel, u ludačkoj košulji i drogiran lekovima.
Dodadoh dedi čašu hladne vode koju su nam doneli čim smo ušli, ali je on i ne pogleda,
već popi još malo vina. Kada je iskapio čašu, opet me zgrabi za ruku.
- Sve što uradiš u narednih dvadeset godina biće samo zamak na pesku koji će talasi
odmah uništiti.
- Zbog toga ste iscepali ono moje pismo Lizi? On potvrdi.
- Pa, imao sam dobre razloge za to. No na kraju sam joj ga ipak dao, jer je bila toliko
demoralisana da sam pomislio da će joj to dobro činiti. To je bila slabost kakvu više neću
ispoljiti.
Ruke su mu drhtale. Pogledao me je pravo u oči.
- No, na nesreću, ta paklena spirala sada je usisala tebe. Ne ponavljaj moje greške,
dečko! Nemoj povući druge sa sobom!
- Pa, možda se istorija neće ponoviti - pokušah da ubedim sebe više nego njega.
Salivan ustade, natuče kačket na glavu i reče mi hladnim tonom:
- Možeš mi verovati da će biti slično. Boriš se protiv sudbine. To je neravnopravna
borba koju si već unapred izgubio.

6.
19.00
Na Njujork se sručio pravi potop.
Zaputio sam se Avenijom Amsterdam, s papirnim kesama punim namirnica u rukama i
kaputom prebačenim preko glave da bih se bar malo zaštitio od kiše. Na uglu Sto devete
ulice uleteh u hol Lizine zgrade. Popeh se na poslednji sprat, potražih ključ ispod otirača i
uđoh kao u svoju kuću.
- Zdravo, Remingtone!
Upalih lampu u predsoblju i pođoh u kuhinju. Liza će doći tek za jedan sat. Imao sam
vremena da joj spremim obećanu večeru.
Posle Salivanove ispovesti otpratio sam ga do kuće. Presvukao sam se, uzeo nešto
novca i, po dedinom savetu, proveo jedan sat kod Stena Kopirača, poznatog falsifikatom iz
Alfabet Sitija, kome sam dao fotografiju da bi mi izradio lažni pasoš umesto onog koji su mi
ukrali.
Zatim sam, sav pokunjen, malo lutao po Menhetnu. Osećao sam se vrlo usamljeno. Ako
je tačno to što mi je Salivan ispričao, za mene nije bilo nikakve nade ni budućnosti. Nije bilo
ničega na horizontu. Bio sam igračka u rukama pakosnog lutkara koji će mi, u roku od samo
tri sedmice, oteti najlepše časove života.
Da ne bih pao u očajanje, odlučio sam da se pozabavim običnim stvarima. Nabavio sam
knjigu recepata u nekoj knjižari u Sohou i otišao do radnje s namirnicama Din i De Luka da
nabavim sve što treba za Lizin frižider.

76
Anna
 Pipixie

- Imam jedno iznenađenje za tebe, maco! - izjavio sam i izvukao limenku iz torbe.
Sipao sam tri kašike hrane mačku u neku posudu za ribu i poređao ono što sam kupio
po stolu: dva ananasa viktorija, štapić vanile, štapić cimeta, dva zelena limuna, nekoliko
zvezdica anisa, pačje grudi, krompir, teglicu meda, crveni luk, beli luk i vezicu peršuna.
Pažljivo sam posmatrao sve te sastojke. Bio sam dete ere mikrotalasnih pećnica i
pakovanih salata. Kad bolje razmislim, mislim da nikada ranije nisam ništa kuvao. Otvorio
sam knjigu recepata i našao „pačje grudi sa začinjenim krompirom”, a zatim i recept za
„karpačo od ananasa”. U toku narednog sata dao sam sve od sebe. Uključio sam radio i
žudno slušao obaveštenja o stvarnosti koja mi je izmicala (atentat u Oklahoma Sitiju,
neočekivano oslobađanje O. Dž. Simpsona, neuspeh Bila Klintona u reformi zdravstva...).
Prelazeći s jedne stanice na drugu, otkrio sam i neke meni nepoznate grupe (Oejzis koji
pevaju Whatever), kao i neke nove kompozicije mojih omiljenih umetnika (Streets of
Philadelphia Brusa Springstina, High Hopes Pink Flojda...).
- Ovde nešto lepo miriše! - povika Liza s vrata.
Počešala je Remingtona po glavi i došla u kuhinju da mi se pridruži.
Sa osmehom na usnama i blistavim čarobnim očima, pričala mi je veselim tonom šta je
sve radila u toku dana dok sam ja spremao patku u medu.
Kao da smo oduvek živeli zajedno.
Nisam znao šta joj je Salivan tačno ispričao o meni, ali sam tu očito zaradio neke poene.
Njena ležernost, mladost i bezbrižnost olakšavale su nam komunikaciju. Posle nekoliko
minuta provedenih s njom potisnuo sam sve svoje brige i prepustio se trenutku.
Sva blistava i razigrana, Liza se zaputi u kupatilo, a zatim se vrati u salon s peškirom
oko glave.
- Uzela sam jednu kasetu u video-klubu - reče vadeći neku VHS kasetu iz torbe: Četiri
venčanja i sahrana. - Možemo je pogledati posle večere. Izgleda da je zabavna.
Dok je brisala kosu, video sam da me fiksira pogledom: dva sjajna plava draga kamena
sijala su u tami sobe. Zatim mi je prišla i brzim i neočekivanim pokretom spustila ruku na
moj obraz. Uklonio sam joj nekoliko mokrih pramenova kose s lica. Moje usne spustiše se na
njene. Ona mi raskopča opasač, a ja otkopčah dugmad na njenoj košulji. Koža joj je bila
sveža, a grudi su joj treperile.
- Dođi...
Pošto je naš zagrljaj ubrzo postao nešto strasniji, sručili smo se na kanabe i nastavili da
se mazimo, dok je moja patka u medu gorela u rerni.

7.
Već tri četvrti sata prevrtao sam se po krevetu i bezuspešno pokušavao da uskladim
disanje s Lizinim; ona je mirno spavala kraj mene.
Još sam bio tu.
Moj digitalni časovnik pokazivao je 6.32. A ipak sam još bio tu!

77
Anna
 Pipixie

Juče sam se osvestio u metrou u 5.45. Dakle, prešao sam granicu od dvadeset četiri
časa.
Ustadoh u tami, navukoh pantalone, povukoh pokrivač preko Lizinog ramena i išunjah
se iz sobe.
Remington me je čekao pred vratima.
U kuhinji je bilo neprijatno hladno. Proverih vreme na brojčaniku mikrotalasne pećnice
i zagrejah sebi šolju kafe. Napolju je besnela oluja, a gusta kišna zavesa tresla je prozorska
okna.
Otvorih prozor i nalaktih se na dasku, pa počeh da posmatram dan koji se rađao.
Pljuštalo je, nebo je bilo mutno, a horizont olovne boje.
Kiša mi je lila pravo u lice. Na uglu Sto desete ulice i Avenije Amsterdam ugledah
uličnog prodavca viršli kako vuče kolica po pljusku. Odjednom sve zatreperi i zamagli mi se
pred očima. Neke neprijatne mušice ispuniše mi vidno polje: tamne mrlje lebdele su mi pred
očima.
Srce mi poskoči kada sam prepoznao onaj slatkasti miris pomorandžinog cveta -
podsetio me je na kolačiće s pomorandžom koje mi je majka spremala kad sam bio dete.
Električni udar me potrese.
Ispustih šoljicu kafe koja se razbi pri padu.
Remington besno mjauknu.
Telo mi se ukoči, a zatim kao da se rasplinu.
Sasvim se rastočih.

78
Anna
 Pipixie

TREĆI DEO

Čovek koji nestaje

79
Anna
 Pipixie

1996.

Šekspir u parku

Iskustvo nije ono što se čoveku dešava, već ono što čovek učini s tim što mu se dešava.
Oldos Haksli

0.
Neprijatna zagušljiva atmosfera.
Čujem zvuke kuhinje, osećam miris prženja i čujem zvuke pranja posuđa.
Ležim na vlažnom podu, go do pojasa, u nekoj prostoriji koja se kupa u svetlu. Osećam
kako mi znoj curi niz vrat i leđa. Oči mi suze od svetla kao da neko ljušti luk na nekoliko
centimetara od njih.
Rukom teram mušice koje mi lete oko lica. Počinjem da prepoznajem simptome: naduvene
očne kapke, ukočeno i iskrivljeno telo, migrenu koja mi rastura glavu, brujanje, osećaj da
nemam noge...
Otvaram oči i vidim da ležim na nekim masnim pločicama. Kad se uspravim, zapahne me
miris kuvanog kupusa, od kojeg mi pripadne muka. Sam sam, a nalazim se u nekoj velikoj
prostoriji obasjanoj olovnim sunčevim svetlom.

1.
Nadlakticama brišem znoj koji mi curi niz lice. Oko mene je pribor za kuvanje, ogroman
slivnik sa šest sudopera, šank, džinovska tava i lonci od sto litara, roštilj, traka za dostavu
hrane. Uza zidove su ormani od nerđajućeg čelika, na plafonu vidim velike aspiratore.
Čini se da sam u nekoj vrsti centralne kuhinje. To je nekakva zajednička kuhinja - od
onih kakve su se mogle videti po kantinama, fabrikama i menzama u preduzećima.
O, dovraga, šta ja radim tu?
Na polici vidim starinski bakelitski sat koji pokazuje jedan sat po podne.
Odvlačim se nekako do najbližeg prozora da udahnem malo vazduha i osmotrim
okolinu. Jedno mi je jasno: ovoga puta nisam na Menhetnu. Svuda vidim samo skladišta i
magacine, kao i fabričke dimnjake. Nalazim se u nekoj industrijskoj zoni okruženoj auto-
putem i nekim vodenim tokom. Otvaram prozor na suprotnom zidu. Kroz njega vidim
siluete oblakodera na Menhetnu. Žmirkam i prepoznajem Empajer stejt bilding, Krajslerov
oblakoder i metalnu strukturu Mosta Kvinsboro.

80
Anna
 Pipixie

Malo zastajem da razmislim. Mislim da znam gde sam: negde na jugu Bronksa.
Verovatno sam na poluostrvu Hants point, gde su nekada bile najveće njujorške tržnice
voća, povrća i mesa.
Okrećem se i idem do jedinih vrata u prostoriji: to su pocinkovana čelična vrata koja
su... zaključana.
- Hej! Ima li koga? Niko mi ne odgovara.
Tražim nešto čime bih zazvonio umesto zvona, ali ne nalazim ništa prikladno.

„povuci samo u slučaju požara!”

Ugledam taj natpis na protivpožarnom alarmu i nešto mi padne na um. Spuštam ručku,
ali ništa se ne dešava: nema ni zvuka ni svetlosnog alarma.
Očajan, vraćam se do prozora. Vidim da do tla ima oko dvadeset metara. Ne mogu
nikako izaći tuda, a da pritom ne slomim vrat.
I pored vazdušne struje, u prostoriji je vrelo kao u peći, a osećam i neprijatne mirise
hemikalija. Na istok se, pored reke Bronks, kilometrima pružaju kejovi za istovar robe.
Nekoliko teretnjaka i hladnjača vrte se po saobraćajnoj petlji, ali u celoj zoni nema mnogo
aktivnosti.
Unaokolo vidim samo prazne parkinge i prozore očigledno praznih zgrada. Mogu da se
kladim da je sada vikend.
Kakav sam ja baksuz...
- Hej! Oj! Halo! - derem se iz sveg glasa.
No to je uzaludan trud. Postepeno shvatam gde se nalazim, kao i da niko ne može da me
čuje ni vidi.
Lutam po prostoriji, pokušavajući da nešto smislim. Na zidu je okačen kalendar s pinap
devojkama. Mis avgusta 1996. odevena u mali monokini, lepa smeđokosa cura sa šiljatim
grudima, smeška mi se s njega. Nalakćena na bar na nekoj plaži, pijucka koktel ukrašen
kriškom ananasa.
Ne treba mi mnogo vremena da sračunam - ako je sada sredina leta, moja pauza trajala
je više od devet meseci.
Brzo pogledom inventarišem nameštaj u prostoriji: pločaste police, kolica za transport,
veliki orman od nerđajućeg čelika - nalik na sef - s nekakvom bravom sa šifrom na vratima.
U toku narednog sata pokušavam da smislim kako da izađem iz ovog zatvora. Skidam
ploče s tavanice, ispitujem izlaze za slučaj opasnosti, proučavam cevi uređaja za bacanje
đubreta, pokušavam da obijem metalna vrata velikom posudom za prženje i hvataljkom za
špagete.
Bez uspeha.
Iznuren sam i grlo mi je suvo. U jednom frižideru pronalazim neki odvratan sok sa
ukusom žvakaće gume i jedan sumnjiv komad čizkejka. Oprezno ga njuškam, ali sam toliko
gladan da ne pravim pitanje.

81
Anna
 Pipixie

U uglu je nekakav stari televizor zakačen na zid. Pronalazim daljinski upravljač i

uključujem ga. Na ekranu se smenjuju vesti o sportskim događajima: atletika, plivanje i
tenis. Prepoznajem Karla Luisa, Majkla Džonsona i Andrea Agasija. Rasejano gledam vesti i
jedem kolač, a zatim se na ekranu pojavljuje komentator s mikrofonom u ruci.

Ovo je bila retrospektiva događaja sa Dvadeset šestih olimpijskih igara koje su održane u
Atlanti od 19. jula do 4. avgusta. Igre će se okončati završnom ceremonijom koju ćemo večeras
gledati na NBC-ju u direktnom prenosu sa stadiona...

Datum me natera da poskočim. Dakle, danas je 4. avgust 1996. godine.

To je moj rođendan.
Danas punim trideset godina.
Prošlo je već pet godina od onog kobnog jutra 1991. Od jutra kada je moj otac došao i
poveo me na izlet da mi uruči moje otrovno nasleđe nazvano Svetionik 24 vetra.
Pet godina proteklo mi je u pet dana.
Gledam svoj odraz u ogledalu iznad jednog lavaboa.
To je bio prvi put da sam se pogledao u ogledalu otkako je ovaj moj košmar započeo.
Malo sam ostario: lice mi izgleda umorno, a ten mi je usahnuo. Zenice su mi proširene i
imam kese ispod očiju kao da sam bančio cele noći. Zasad nemam bore i faca mi je još
prilično zgodna, ali su mi crte nekako tvrđe i grublje. Oči su mi potamnele, a kosa mi je
izgubila one zlataste prelive. Svaki trag adolescencije nestao je s mog lica i to me najviše
zapanji. Nema više one zaobljenosti, svežine, živahnosti...
Sretan rođendan, Arture...

2.
15.00, 16.00, I7.oo... ponoć, 1.00, 2.00, 3.00, 4.oo...
Očajan i premoren, vrteo sam se ukrug poput lava u kavezu. Sve sam živo pokušao da
bih se izvukao iz ovog zatvora. Pošto sam shvatio da ne mogu da otvorim vrata, okomio sam
se na metalni orman koji sam oborio na pod. Vrteo sam stotine kombinacija na brojčaniku,
ali bilo ih je stotine hiljada i bila je vrlo mala verovatnoća da ću ga otvoriti - vrata su i dalje
bila zaključana.
U očajanju sam probao i da obijem bravu koristeći alatke koje sam imao pri ruci: velike
kutlače, tiganje, čelične rešetke.
- O, dovraga!
Zaurlao sam i u besu bacio kutlaču na drugi kraj prostorije, pa sam raspalio pesnicama
po metalnoj površini.
To je bio pravi košmar u košmaru! Kako da se pomirim s tim da jedina dvadeset četiri
sata koja imam u ovoj godini treba da provedem zarobljen u ovoj prokletoj rupi?
Glasno sam zajecao. Briznuo sam u neočekivani plač koji nisam mogao da zadržim i koji
je značio da ne mogu više trpeti ovu patnju. Strah me je gušio. Prokletstvo svetionika bilo je

82
Anna
 Pipixie

na putu da me dokrajči. Poslednjih pet dana - ili pet godina - proživeo sam kao pod vodom,
pasivno, nesposoban da shvatim i da delam, i nisam našao ni najmanji nagoveštaj
mogućnosti da se izvučem iz ovog haosa.
Ponovo sam prišao prozoru. Zurio sam u dvadesetak metara praznine koji su me
odvajali od tla. Ako skočim, sve će biti završeno. Neće više biti ni straha koji mi steže
želudac, niti prokletstva.
No neće biti ni ma čega drugog...
Bog zna zašto sam se setio onoga što mi je Frenk kazao kada smo se rastali one subote:
Ta misterija opseda me već trideset godina. Mislim da si ti jedini koji može da je razjasni.
Obrisah suze. Bilo je jadno da tražim utehu u rečima osobe koja me je oduvek lagala, ali
sam se ipak držao njegovih reči. Nisam imao ništa drugo.
Okrenuh se prema metalnom ormanu. Ponovo dohvatih prvu alatku koju ugledah -
nekakav strugač za daske - pa navalih na orman, nastojeći da pretočim bes u pozitivnu
energiju. Posle pola sata prva šarka popusti. Ugurah u međuprostor metalnu šipku za
oštrenje noževa. Potežući više puta, razvalih i preostale dve šarke.
Najzad!
Počeh da proučavam sadržaj ormana, ali mu se ne obradovali: tu su bile velike
baterijske lampe, kecelje, odeća za kuvare, majice. Nađoh neku polo košulju pa je obukoh, a
navukoh i kuvarsku uniformu i stari par dubokih cipela koje su mi skoro sasvim odgovarale.
Zatim počeh da upredam nekakav čudan konopac od sve odeće koju sam našao. Kada
sam ocenio da je dovoljno dug i čvrst, zakačih ga za okvir prozora i, ne gledajući dole, počeh
da klizim niza zid. Drhtao sam kao prut. Nisam gledao u tlo i naslanjao sam se nogama na
zid, upirući stopalima o fasadu. Polako se spustih pet, deset, petnaest metara.
Nešto krenu...
Moj konopac, koji je delovao vrlo čvrsto, počeo je da se cepa. Pošto je najzad pukao,
padoh s visine od nekoliko metara i otkotrljah se po pločniku. Više sam se prepao, nego što
sam bio povređen. Pridigoh se i pođoh prema mestu za utovar kamiona. Izađoh na auto-put
i pokušah da stopiram. Najzad mi neko stade: bio je to kamion sa dva brata crnca koji su
vozili voće i povrće u Španski Harlem. Bili su simpatični. Slušali su rege na radiju i
zadovoljno vukli dimove neke nedefinisane materije. Ja odbih ponuđeni dim, ali rado
prihvatih bocu vode i nekoliko nektarina. Kada smo stigli u severni deo Menhetna, oni
skrenuše u Morningsajd Hajts da me ostave ispred zgrade u Aveniji Amsterdam 109.
Bilo je sedam sati ujutro.

3.
- Kako se usuđuješ da se pojaviš ovde, gade? Nosi se! Ne želim više da te vidim! -
razvika se Liza i zalupi mi vrata ispred nosa. Naš susret potrajao je manje od deset sekundi.
Dojurio sam do nje sa srcem koje je glasno tuklo, bio sam na ivici nesvesti, ali ona nije
htela da me vidi. Načuljio sam uho i jasno čuo neki muški glas iz njenog stana, što me je
gadno štrecnulo.
A šta si, zapravo, očekivao, mali moj Arture?

83
Anna
 Pipixie

Kada se konačno smilovala da mi otvori vrata, laknulo mi je čim ugledah da Liza sva
sija. Na sebi je imala svetloplavi svileni kombinezon, a promenila je i frizuru i nosila je lepo
podrezane šiške. Duga kosa bila joj je upletena u pletenice koje su podsećale na bagete.
Njene tirkizne oči sijale su u tamnim tonovima, pune prezira ali i života. Pokušah da kažem
kako se radujem što je vidim, a ona me napade kao najveću bitangu.
Ne odustajući, opet pritisnuh zvonce iz sve snage.
- Hoćeš li da se smiriš, momče!
Jedan ogroman tip, go do pasa, pojavi se na vratima.
- Možda ti slabo shvataš, ali Liza ti je rekla da se gubiš - reče s podrugljivim osmehom,
koji se svakako odnosio na moju kuvarsku uniformu.
Bio je zgodan, baš kao oni tipovi iz modnih časopisa, a i bio je i bar dve glave viši od
mene. Imao je na sebi samo tesne gaćice koje su isticale njegove muške atribute, a pločice na
stomaku podsećale su na table čokolade.
- Ti se ne mešaj! - odvratih, ne pokazujući da je ostavio naročit utisak na mene.
Htedoh na silu da se uguram, ali me on zgrabi za vrat i baci me na stepenice, pa onda
zalupi vrata za sobom.
Ovo mi nije trebalo, rastužih se sedajući na stepenice.
U padu sam povredio ruku. Masirao sam zglob, stojeći naslonjen na ogradu, i tada
opazih Remingtona koji mi uskoči u naručje.
- Zdravo, stari druže!
Dok je mačak pružao glavu da ga pomazim, nešto mi pade na um.
- Elizabet, držim tvog mačora kao taoca! - razvikah se dovoljno glasno da me čuje. - Ako
ga želiš natrag, dođi do mene dole na ulicu!
Načuljih uši i čuh odlomke nekog razgovora, što mi dade izvesnu nadu. „Kazala sam ti
da paziš na mačku!”, vikala je Liza svom razbijaču, koji joj odgovori nekim gunđanjem.
- Ako ti je stalo do jadnog Remingtona, ne šalji mi tvog telohranitelja! - povikah i siđoh
niz stepenice.
Nije prošao ni minut, a Liza se stvori na trotoaru. Bila je navukla neke farmerke s
prorezima, stare patike i nekakav korset.
- Vrati mi mog mačora!
- Hoću, ali ćeš me prvo saslušati.
- Neću, ne zaslužuješ to. Pre godinu dana izvukao si se rano ujutro kao lopov, nisi mi
ostavio nikakvu poruku i uopšte mi se nisi javljao.
- To je sve tačno, ali postoji dobar razlog za to.
Nije me pitala koji je to razlog. Umesto toga nastavila je da besni:
- Čini mi se da si ti to zaboravio, ali mi smo te noći pričali o mnogo čemu. Ti si mi spasao
život, pa sam ti poverila mnoge svoje intimne tajne. Imala sam poverenja u tebe. Mislila sam
da si drugačiji.
- Pa, u nekom smislu zaista sam sasvim drugačiji...

84
Anna
 Pipixie

- Da, još si gori od drugih. Šta ti uopšte misliš o meni? Da se bacam o vrat svakome ko
prođe?
- Pa, nije ti trebalo mnogo vremena da nađeš zamenu!
- Kakav bezobrazluk! - pomami se ona. - Pa ti si taj koji se nije vratio!
Podiže ruku da me ošamari, ali je ja na vreme zaustavili. Remington to iskoristi i skoči
na trotoar. Liza ga uze u naručje, okrenu se i pođe u kuću.
- Sačekaj malo! Pusti me da ti objasnim! - povikah, pošavši za njom.
- Ne trudi se, Arture! Salivan mi je već sve ispričao. Sustigoh je.
- Kako to? Šta ti je ispričao?
- Pa, sve ono što je trebalo da mi kaže ranije: da se tako ponašaš sa svim ženama, da si
oženjen i da imaš decu i da...
Svinja matora.
Preprečih joj put rukom, nastojeći da je sprečim da uđe u zgradu.
- Pusti me da prođem!
- Kunem ti se da sve to nije istina.
- A zbog čega bi mi tvoj deda to kazao?
- Zato što je lud.
Ona odmahnu glavom.
- E pa nećeš me sada ubediti u to. Bila sam sve ovo vreme u kontaktu sa Salivanom.
Viđam ga dva puta nedeljno i, veruj mi, sasvim je pri svesti.
- Čuj, Lizo, to je vrlo duga priča...
- Možda jeste, ali nemam ni vremena ni želje da je slušam.

4.
Makdugalova ulica 9.00
- Zdravo, dečko - pozdravi me Salivan na pragu svoje kuće.
- Prestani s tim! Nisam ja dečko.
On raširi ruke da me zagrli, ali ja nisam bio raspoložen za to. Odbih njegove izlive
srdačnosti i uđoh u predsoblje bez pozdrava.
- Osećaj se kao kod kuće - uzdahnu on.
To sam i učinio. Otišao sam u kupatilo i rešio se moje smešne odeće. Bilo mi je
neophodno jedno dobro tuširanje. Smrdeo sam na znoj i kupus, jer sam predugo bio u onoj
prostoriji. Ispraznio sam pola bočice gela za tuširanje i stajao pod vrelim mlazom vode da
bih osvežio svoje izmučeno telo i sprao mirise one kuhinje u Bronksu. Zatim sam se dobro
naprskao Salivanovom kolonjskom vodom s mirisom lavande.
Najzad sam otišao u „moju sobu” i navukao pamučne pantalone, košulju s kratkim
rukavima i laneni sako. Na komodi sam našao četiri novčanice od po 50 dolara koje mi je
deda verovatno namenski ostavio.

85
Anna
 Pipixie

Stavih novac u džep i siđoh u prizemlje. Začuh sa gramofona zvuk glasa Bila Evansa:
Moraš verovati u proleće, čuvena kompozicija Mišela Legrana.
Salivan je, sa cigarom u zubima, sedeo za stolom u salonu ispred laptopa. Na nosu je
imao male naočari i pažljivo je proučavao berzanske izveštaje na ekranu.
- Šta ti je to? - upitah pokazujući na ekran. - Da li je to CD-ROM?
- To je berzanski veb-sajt. Izbečih se na njega.
- Berzanski veb-sajt?
- Povezan sam sa informatičkim servisom, ako ti je to jasnije. Zahvaljujući internetu,
možeš od kuće davati dileru instrukcije za sve berzanske aktivnosti.
- A šta je to internet?
Nije mogao da suzbije osmeh.
- Pa, ja sada imam sedamdeset pet godina i treba da ti objašnjavam šta je mreža...
- Poštedi me tih tvojih ironisanja.
- Uh, ala si osetljiv! Pa eto, internet je svetska informatička mreža koja omogućava da
pristupiš raznim servisima kao što su...
Tu ga prekinuh.
- Zar se sada baviš berzanskim transakcijama?
- Pa, imao sam nekoliko uspešnih transakcija početkom pedesetih godina - odgovori on
lažno skromno.
Zatim okrenu ekran prema meni i pokaza mi niz nekakvih grafičkih prikaza.
- Upravo smo na početku jednog neverovatnog perioda: akcije firmi koje se bave
tehnologijom rastu, i to je samo početak. U toku godinu dana, otkako se pomalo bavim ovim,
udvostručio sam kapital, zamisli samo to! Nisam ni pomišljao da bi se tako lako moglo doći
do novca!
Zaobiđoh bar i stavih jaknu na naslon visoke stolice. Osim boca viskija ugledah i stari
italijanski aparat za espreso. Da bih se malo smirio, pripremih sebi dupli espreso i dopunih
ga s nekoliko kapi brendija.
- A kako kupuješ i prodaješ te akcije ako nemaš račun u banci? On samo slegnu
ramenima.
- Zahvaljujući lažnom imenu, bar to je prava dečja igra. Koristim Lizine bankarske
podatke i dajem joj procenat od svega što zaradim.
Ja samo što ne pobesneh.
- Hajde da malo porazgovaramo o Lizi! Zašto si joj napričao onoliku gomilu laži o meni?
- Pa, zato što dobra laž vredi mnogo više od loše istine. Zaista, šta sam drugo mogao da
joj kažem?
Salivan zaobiđe aparat za kafu i nasu sebi čist konjak.
- Nastaviću to da radim - upozori me on.
- Dovraga, a zašto? Zar ne misliš da mi je i ovako dosta muka?

86
Anna
 Pipixie

- Ne treba više da viđaš Lizu, u tome je poenta. Ako želiš da se ispucaš, uzmi petsto
dolara iz sefa: barovi su puni kolgerli.
- Zar baš želiš da dobiješ pesnicom po nosu? Salivan gucnu malo pića.
- Pa, to je samo zato što joj želim dobro. A i tebi.
- Onda se lepo bavi svojim poslom. Ja sam dovoljno odrastao da znam šta je dobro za
mene.
On odmahnu glavom.
- U ovom slučaju nisi. Ne zaboravi da sam ja prošao kroz sve to što ti se dešava...
- Pa, upravo zato sam i očekivao da ćeš mi pomoći.
- To i činim kada te odvraćam od te devojke. Samo ćeš joj naneti zlo, a i sebi.
Spusti mi ruku na rame i ozbiljno reče:
- Video si gde je mene sve to odvelo: ubio sam ženu koju sam voleo i proveo preko
deset godina na psihijatriji.
- Hvala ti za savet, ali to ti ne daje pravo da se mešaš u moje stvari! Najzad, zbog tebe
sam se i našao u ovoj situaciji!
On se trže:
- Pa ne možeš mene kriviti za sve svoje greške. To bi bilo previše lako.
- Ali ja nisam ništa tražio ni od koga! Vodio sam miran život. Frenk je došao kod mene,
on je to učinio! Frenk, tvoj sin! On je u međuvremenu postao gadan tip zato što si ga
napustio i otišao da živiš s tom Sarom. To je prava istina!
On me zgrabi za košulju. Bez obzira na godine, bio je jak kao bik.
- Pazi šta pričaš, mali!
- Ne bojim se ja tebe - odgovorih mu i odgurnuh ga ka zidu, pa ga potom prikleštih. Ne
zaboravi da to što si u tom stanu, slušaš džez, pijuckaš viski, pušiš cigare i igraš na berzi
preko ekrana... sve to činiš zahvaljujući meni. Ja sam došao da te izvučem iz one bolnice. Ja!
Nije to uradio ni tvoj sin ni tvoji prijatelji, ni moji brat i sestra! Već ja!
On spusti pogled i ja ga pustih.
- Ne želim više da te vidim, Salivane - rekoh, navlačeći jaknu.
- Pokušaću da stupim u vezu s Lizom, i da se nisi usudio da joj pričaš koješta o meni.
Bio sam već u predvorju. Pre nego što sam izašao, morao sam još da mu dobacim i ovo:
- Ako mi se i dalje budeš protivio, sledećeg puta vratiću te u bolnicu!

5.
- Lizo, ako si tu, otvori mi!
Odvezao sam se taksijem do Avenije Amsterdam. Minut kasnije već sam lupao na vrata,
ali je u stanu vladala tišina, osim što sam čuo mačka kako povremeno mjauče.
Bilo je skoro podne. Gde li je mogla biti usred leta, i to prve nedelje u avgustu? Svakako
nije bila na Džulijardu, niti u baru u Ist Vilidžu.

87
Anna
 Pipixie

Ponovo sidoh niz stepenice. Vozač mog taksija - sik s turbanom - parkirao je svoj ford
kraun u naspramnoj ulici i uživao ispod stabla ginka. Naslonjen na auto, grizao je ogromne
zalogaje pogačice.
Ja sam se zbunjeno osvrtao na sve strane, tražeći inspiraciju za dalju akciju i očekujući
neki znak. Sanduče za pisma...
Postavljeni na početku stepeništa, svi sandučići za pisma imali su neke ružičaste letke
ugurane u otvore. Tih prospekata nije bilo jutros, prilikom mog prvog dolaska, jer bih to
svakako primetio, a taj ko ih je delio namerno ih je stavio tako da privuku pažnju.
Uzeh jedan letak i prepoznah siluetu Šekspira, s tipičnom ćelom, brkovima i šiljatom
bradicom. Kratak tekst sadržao je poziv:

Povodom 34. festivala „Šekspir u parku”, studenti poslednje godine Dramske škole
Džulijard izvešće posebnu predstavu komedije Vilijama Šekspira:

San letnje noći u nedelju 4. avgusta u 13.30 u

Teatru Delakorte
Ulaz slobodan

Blagoslovih nebesa: tamo ću svakako pronaći Lizu!

Moj šofer upravo je pojeo sendvič, pa mu pokazah prospekt i on odmah uključi motor.
Atmosfera je početkom popodneva bila zagušljiva. Trotoare Menhetna kao da je razmekšalo
sunce i za manje od deset minuta provezli smo se potezom Central park vest, sve do
Prirodnjačkog muzeja. Sik me ostavi na uglu Sedamdeset devete ulice i objasni mi kako da
stignem do pozornice. Platih mu, zahvalih i krenuh u avanturu u Central parku.
Nekoliko transparenata najavljivalo je predstavu San letnje noći. Dobro sam poznavao
taj komad, jer sam u gimnaziji igrao u njemu. Sledeći šoferova uputstva, uskoro se nađoh
ispred otvorene pozornice okružene drvećem, postavljene ispred Belvedere kasla. Na tom
mestu svakog leta, već trideset godina, pozorišne trupe igrale su besplatne predstave po
delima velikana iz Stratforda.
Promuvao sam se oko pozornice. U parku je bila prilična gužva: turisti, ljubitelji drame,
deca koja su spopadala prodavce grickalica s kolicima i kupovala sladoled i sodu.
Ugledah Lizu u društvu nekih glumaca iz njene trupe kako stoji ispod velikog šatora
koji je služio kao zajednička garderoba. Prepoznah i siluetu onog modnog lepotana -
gospodina sa čokoladnim tablama - koji me je zavrljačio niz stepenice. Nije više bio u
gaćama, već u kompletnom kostimu Demetrijusa. Liza je graciozno nosila svoju dijademu i
haljinu očaravajuće Titanije, vilinske kraljice. Ta uloga savršeno joj je pristajala.
Bio bi pravi eufemizam reći da se nije nimalo obradovala kada me je ugledala. Onaj
Čokoladni hteo je da se umeša, ali sam ovoga puta bio na oprezu, pa sam mu uputio dobro
plasiran udarac kolenom u pravo mesto, koji ga je bacio na zemlju.
Pošto je bio napadnut jedan od njihovih, Tezej, Egej i Lisander hteli su da se bace na
mene, ali ih vilinska kraljica zaustavi.

88
Anna
 Pipixie

- Arture! Pa šta sam ti učinila? Zašto si rešio da mi uništiš život?

U tim rečima bilo je toliko gneva da se načas zapitah zašto sam toliko zapeo za tu
devojku.
- Lizo, moraš da me saslušaš.
- Ali ja sada imam druga posla! Treba da se pojavim na sceni za nekoliko minuta.
Vežbam ovu ulogu već šest meseci. Veoma mi je važna!
- Znam to, ali ovo ne može da čeka. Predlažem ti sledeće: saslušaj me narednih
petnaestak minuta, a ako potom rešiš da ne želiš više da me vidiš, nećeš više čuti ništa o
meni.
- Dobro - uzdahnu ona posle nekoliko sekundi. - Imaš desetak minuta.
Odmakla se od prijatelja da bismo razgovarali na miru. Imala je na sebi dugu haljinu sa
anđeoskim krilima na leđima, pa nismo mogli daleko da odemo. Seli smo na klupu iz parka
koja se nalazila na desetak metara od šatora.
Pored nas je neki klinac s naočarima, koji je imao pet do šest godina, lizao italijanski
sladoled i zurio u Lizu dok je njegova majka bila potpuno udubljena u roman Džona le
Karea.
- Dobro, pa šta je to tako važno što želiš da mi kažeš? - poče ona da se nervira.
- Nećeš mi nikako poverovati. To što se meni događa sasvim je nezamislivo, a ipak je
stvarno...
- Hajde, reci mi već jednom šta je to, hoćeš li?
Udahnuh duboko kao da ću zaroniti i u toku narednih desetak minuta, ne dajući joj
priliku da me prekine, ispričah joj celu priču: o mom ocu, o svetioniku, o metalnim vratima
u podrumu, o tome kako sam se zatekao u Katedrali Svetog Patrika, kako sam se iznebuha
stvorio ispod njenog tuša, kako sam je spasao kada sam se probudio u ateljeu njenog bivšeg
dečka, objasnih joj Salivanovu dramu i prokletstvo Svetionika 24 vetra...
Kada sam došao do kraja tunela sa svim tim objašnjenjima, pažljivo sam motrio njenu
reakciju.
- Dakle, ako sam te dobro razumela, tvoje opravdanje za to što se nisi javio jeste ta priča
da živiš samo jedan dan u godini? - upita ona mirno.
- Tako je. S moje tačke gledišta, mi smo se videli juče, a za tebe je prošla skoro cela
godina.
- A gde si ti to kada nisi ovde?
- Nisam, zapravo, nigde. Ne postojim.
- A kako se to događa, zar samo ispariš? - upita ona ironično. - Nešto kao u Zvezdanim
stazama?
- Pa, ja zaista prosto isparim i to je sve. Nije to nekakva moć superjunaka niti magija
Dejvida Koperfilda.
Nervozno se nasmeja.
- Dakle, izvukao si dedu iz psihijatrijske bolnice, ali ti je jasno da je, zapravo, tebi tamo
mesto, zar ne?

89
Anna
 Pipixie

Ignorisao sam njen sarkazam, ali sam osetio da je i radoznala. Kao i da je bila zabrinuta.
- I tako ćeš ti prosto da ispariš? Tu, preda mnom?
- Bojim se da hoću.
Bio sam sasvim siguran u to. Već nekoliko sekundi osećao sam žmarce u svim udovima,
pred očima su mi letele crne mrlje, a osećao sam i blagi miris pomorandžinog cveta. Svim
snagama odupirao sam se tome, odbacivao ga i nastojao da sve to poništim. Trebalo je
izdržati još malo.
Liza je, sva zamišljena, sedela kraj mene. Video sam u njenom pogledu da je nešto muči.
Logično bi bilo da se prepala i pobegla, ali ju je nešto ipak zadržavalo.
- Pa, moram nešto da ti kažem - započe ona. - Možda i nije naročito važno...
Moja radoznalost se probudi, ali ona naglo zaćuta.
Osetih da sav drhtim, i to nekontrolisano. Osvrnuh se oko sebe, plašeći se šta će biti ako
neko to vidi. No niko nije obraćao pažnju na mene osim onog klinca s naočarima.
- Lizo, molim te, nastavi, šta si htela da mi kažeš?
No mlada žena i dalje je ćutala, sva zgranuta prizorom kome je prisustvovala.
U ušima mi je tutnjalo. Čuo sam poznati zvuk usisavanja i onaj neprijatni osećaj da se
rastapam.
- Arture! - vrisnu ona. Telo mi je već bilo nestalo.
Dok se to događalo, shvatio sam da mi je duh bio i dalje prisutan na tom mestu
narednih nekoliko sekundi.
Tako sam ipak imao dovoljno vremena da vidim Lizu u njenoj lepoj haljini kako pada
onesvešćena na travnjak.
Na klupi kraj nje, onaj crvenokosi dečačić ostavi sladoled i poče da drmusa majku.
- Mama, da li si i ti to videla? Vilinska kraljica začarala je svog momka, i on je nestao!

90
Anna
 Pipixie

1997.

Izuzetan dan

Gde moje srce može pobeći od sebe? Gde ja mogu pobeći od sebe?
Sveti Avgustin

0.
Ovoga puta buđenje je bilo prijatnije. Skoro neosetno.
Osvestio sam se okružen mirisom svežeghleba. Kada sam otvorio oči, video sam da ležim
na stomaku na nekim starinskim pločicama od terakote. Boleli su me svi zglobovi i osećao sam
laku glavobolju, ali sam ipak lakše disao. Lagano ustadoh i osvrnuh se unaokolo.
Ugledah mehaničke naćve, posude za fermentaciju, hlebnu peć u kojoj se peče bečko
pecivo. Videh i jutene vreće i papirne kese na kojima je pisalo: Topli kroasani - francusko
pecivo iz 1974.
Otresoh brašno sa jakne i pantalona: bio sam u pekari koja je pravila francusko pecivo.

1.
Čuo sam glasove i kretanje na spratu. Na brzinu napunih kesu kroasanima i hlepčićima
sa čokoladom, pa pođoh kamenim stepenicama koje me odvedoše na ulicu.
Nađoh se u uskom popločanom prolazu koji izlazi na Boveri, graničnu ulicu između
Italijanske četvrti i Nolite. Upravo je svitalo. Srebrnkasto svetio provlačilo se između zgrada.
U jednom izlogu videh na svetlećem brojčaniku nekog sata da je 6.25.
Sada sam već imao svoj ritual i nastojao sam da ga se držim: ubacio sam novčić u
automat za novine i pogledao prvu stranu Njujork tajmsa. Datum je bio... 31. avgust 1997.
godine.
Od mog prošlog dolaska prošlo je trinaest meseci. Mada sam to očekivao, šok je svakog
puta bio vrlo snažan: teško je otvoriti oči i naći se u tren oka u narednoj godini.
Jutros je na naslovnoj strani novina bila fotografija princeze Dajane.

DAJANA POGINULA U SAOBRAĆAJNOJ NESREĆI U PARIZU

Zaustavih taksi, a pritom pogledah prve redove članka:

91
Anna
 Pipixie

Dajana, princeza od Velsa, izdahnula je prošle noći, malo posle ponoći, pošto je doživela
saobraćanju nesreću u tunelu pored Sene, u Parizu. (...)
Više francuskih radio-stanica prenosi izjavu portparola britanske kraljevske porodice,
koja izražava gnev povodom pretpostavke da je ta nesreća bila predvidiva, jer je princeza
bežala od foto-reportera koji su je jurili ma kuda bi se zaputila.

Dok sam stigao do Avenije Amsterdam, doneo sam odluku da ću se držati onoga što
sam obećao. Ako Liza ne želi da me vidi, više nikada neću navaljivati.
Proverih da li njeno ime i dalje stoji na poštanskom sandučetu, popeh se pešice uz
stepenice i nalegoh na zvono. Posle nekoliko sekundi začuh zvuke koraka koji se bliže i
shvatih da me neko gleda kroz špijunku. Kada su vrata zaškripala, bio sam spreman na sve,
pa čak i na novi aperkat onog tipa, Čokoladnog, ili na udarac oklagijom (mada Liza nije bila
tip osobe koja bi imala oklagiju u kući...).
Otvorila mi je Liza. U jednom trenutku njeno lepo lice bilo je sasvim bezizražajno.
Mahnuh papirnom kesom.
- Nisam znao da li više voliš kroasane ili čokoladne hlepčiće, pa sam uzeo i jedno i
drugo.
Posle nekoliko trenutaka zabune Liza mi se baci u naručje. Stisnula se uz mene i obavila
mi noge oko struka. Ja pustih bečko pecivo, zgrabih je za bokove i zatvorih vrata nogom.

2.
Ležao sam držeći glavu na njenom golom stomaku.
Prošao je jedan sat otkako sam stigao u Lizin stan.
Kada smo konačno došli do daha, Liza poče da prevlači rukom preko mog potiljka i da
mi mrsi kosu.
- Znaš, ono kada smo prošlog puta razgovarali baš pre nego što si nestao...
- Da, htela si nešto da mi kažeš?
- Arture, mislim da sam bila u Katedrali Svetog Patrika prilikom tvog prvog putovanja.
U skoku se uspravih i sedoh u krevetu.
- Ozbiljno govoriš?
Ona navuče čaršav preko grudi.
- To je bio 16. jul 1992. godine, zar ne? Klimnuh glavom.
- Tada sam se tek bila doselila u Njujork, u jedan prilično ofucan stan u Ulici Mot. Tog
dana predveče izašla sam sa cimerkom da malo prošetamo, a ona je inače bila vrlo revnosna
katolikinja, ne možeš ni da zamisliš koliko!
Zatim se nagnu da dohvati bocu mineralne vode koja je stajala na podu.
- U to vreme crkve me nikako nisu zanimale, ali je preko puta Svetog Patrika bio jedan
divan butik u Ulici Viktorija... Dok sam ja probala neko rublje, ona je navalila da uđe u
katedralu, a kako se nikako nije pojavljivala, i ja sam ušla za njom da je potražim. Izdaleka
sam videla veliku gužvu nasred crkve. Baš kada sam ušla u centralni prolaz, videla sam

92
Anna
 Pipixie

dvoje policajaca kako jure nekog tipa odevenog samo u gaće s ružičastim tufnama: to si bio
ti!
Bio sam potpuno zgranut tom pričom. No činilo se da je Liza oduševljena.
- To je baš čudno, zar ne? - rekla je sa osmehom. - Bila sam vrlo nestrpljiva da ti to
ispričam!
- E pa to je previše za koincidenciju - odgovorih joj.
- To svakako nije koincidencija! Hoću da ti kažem da sam, izgleda, i ja deo te tvoje priče!
Kao da nas je svetionik spojio, baš kao Salivana i Saru!
Izgleda da joj se ta ideja dopala. No ja sam se prepao.
- Salivan ti je ispričao i tragični epilog njegovog slučaja?
- Jeste, ali mi ćemo razbiti to prokletstvo! - odgovori mi ona, sasvim sigurna u sebe.
Odjednom počeše da me muče sumnje i pomislih da Salivan nije pogrešio kada mi je
predlagao sve one mere predostrožnosti.
No Liza podiže čaršav i ponudi se mom pogledu. Opruži se i pomilova mi poprsje, pa me
privuče sebi. Usne joj se spustiše na moj vrat i grudi. Prstima mi je prevlačila preko leđa,
opipavala je moje pršljenove, milovala mi je bokove i zadnjicu i pozivala me da je ponovo
uzmem.
U trenutku kada sam to učinio, zaboravio sam na sva Salivanova upozorenja.

3.
I bez posebnog dogovora shvatih da se u jednom slažemo: treba živeti u sadašnjosti.
Ne treba dozvoliti da nam draž sadašnjeg trenutka zagadi mučna prošlost ili neizvesna
budućnost.
Sve drugo činilo nam se kao gubljenje vremena (a bog zna da ga nismo ni imali), pa se
naš dan završi tako što smo činili jedino što smo i mogli: voleli smo se.
Pripijeni jedno uz drugo, nismo ni ustajali iz kreveta.
9.00
Pripremio sam nam doručak. Dve šolje bele kafe i fino pecivo, pokupljeno kod
Francuskog kroasana. Mrvili smo pecivo po čaršavima. Sunce je sijalo na naša jaja na oko.
10.00
Liza je prikupila sve svoje CD-ove na krevet i puštala mi njene omiljene pesme na
malom zvučnom stubu na noćnom stočiću.
Tada sam prvi put slušao gitaru u pesmi No Surprises, reprizu Killing me softly i uporni
refren u Bitter Sweet Symphony.
11.00
Otkrivao sam nove TV serije: smešnu epizodu Sajnfelda, dve vesele pričice iz Prijatelja i
epizodu iz serije Urgentni centar, što je podstaklo moja lepa i nostalgična sećanja na
nekadašnji posao.
14.00

93
Anna
 Pipixie

Preslišao sam Lizu neke delove teksta iz pozorišnog komada koji je trebalo uskoro da
se daje u Linkolnovom centru. „Ljubav je dim iznenađenja; kad se raspali, blista kao plamen
u očima zaljubljenih, a kada je potisnuta, pretvara se u more suza.” Romeo i Julija, čin 1,
scena 1.
16.00
Na kuhinjskoj polici sam, s velikom radošću, pronašao svoju knjigu recepata. To je bila
moja verna saveznica koja mi je omogućila da skoro savršeno pripremim pačje grudi u
medu. Pitao sam Lizu šta bi želela za ručak, a zatim sam uložio nadljudski napor da se
izvučem iz naše čaure i sišao u prodavnicu na uglu da nabavim hranu. Kada sam se vratio u
kuhinju, počeo sam da spremam gratinirane lazanje bolonjeze. Moram priznati da su bile
samo napola uspele, ali ljubav je slepa i Liza me je ubeđivala da su to najbolje lazanje koje je
u životu pojela.
18.00
Kada na nožicama bila je premala za nas dvoje. No zalepili smo se jedno za drugo, pa
smo bili kao jedno. Na radiju smo slušali Teksas, Alanis Moriset i grupu Kranberiz. Sva u
vlažnoj peni,
Liza je prelistavala poslednji broj Voga, a ja sam pregledao Njuzvik i Tajms magazin,
sakupljajući mrvice novosti iz poslednjih meseci - opsesivni uzorak raznih aktivnosti
savremenih junaka: Bila Gejtsa, novog gospodara sveta, brigu zbog globalnog zagrevanja,
čudni novi univerzum interneta, smrt Tupaka Šakura u pucnjavi u Las Vegasu, ponovni
izbor Bila Klintona za predsednika, uticaj virusa intel na ekonomiju, povratak veri i sve veće
socijalne nejednakosti.
20.00
Vreme je za domaće zadatke. Ja sam spremio zeleni čaj. Liza je navukla moju košulju.
Legli smo jedno kraj drugog u postelju sa olovkama u ruci i dali se na različite poslove.
Ona je pravila spisak vezan za simboliku broja 24, u nastojanju da se približi tajni
svetionika (24 časa u danu, 24-karatno čisto zlato, 24 slike u sekundi u bioskopskom filmu,
24 Hristova čuda u Bibliji, 24 elementa u ljudskom telu...).
Ja sam se bavio odgovorima na Prustov upitnik koji mi je Liza utrapila da bi me bolje
upoznala.
23.00
Smešten na dva bloka od Lizine zgrade, bar Empanada papas bio je bučno mesto u
kome se moglo dobiti piće, meze i sjajno meso pečeno u peći. Sedeo sam za stolom i
posmatrao Lizu koja se gurala kroz masu sa dve boce piva korona u rukama.
Posmatrao sam njen osmeh, gracioznost, blistavu pojavu. Zašto se nismo ranije sreli?
Zašto nemamo pravo na normalan život? U prigušenom svetlu bara, karamelni prelivi njene
kožne jaknice mešali su se s bojom meda njene kose. Liza spusti boce na sto pa sede kraj
mene.
U toku celog dana bio sam zadivljen slaganjem naših pokreta, dopunjavanjem našeg
smeha i činjenicom da nam umovi rade na istoj talasnoj dužini.

94
Anna
 Pipixie

No odjednom na zidu ugledah meksički sat u obliku mrtvačke glave koji je otkucavao
sekunde i setih se da se bliži vreme mog odlaska.

Seti se da je vreme lakomi igrač

Koji dobija bez varke i po svaku cenu! To je pravilo.

S nekog pradavnog časa francuskog odjednom iskočiše Bodlerovi stihovi, koji mi nikada
pre toga nisu zvučali tako prikladno.
Kako je sudbina mogla biti tako surova da mi dodeli ovakvu kaznu?
5.00
Soba se kupala u bledoj mesečini. Bacih očajnički pogled na sat. Sa osećajem straha u
želucu ustadoh bez buke.
Tu mi je bila košulja, jakna, pantalone, obuća. Bilo bi bolje da sve to navučem na sebe i
da budem spreman.
Osetio sam Lizu iza sebe; verovao sam da još spava. Spustila mi je ruku na stomak.
Počela je da me ljubi po ramenima i potiljku.
- Ne mogu da verujem da ćeš zaista otići - reče i gurnu me ka stolici na okretanje koja je
stajala za malim radnim stolom.
Sede mi u krilo i odbaci kombinezon.
Milovao sam joj grudi dok se dan lagano uvlačio u polutamu. Milovala mi je kosu,
potražila moje usne i na kraju iskoristila moju erekciju. Počela je da se njiše u pravilnom
ritmu.
Grčevito se držeći za moje grudi, zabacila je glavu, sklopila oči, a usta su joj bila
poluotvorena.
Moji prsti klizili su preko njenih usana i grudi. Gušio sam se. Osećao sam ono poznato
peckanje koje mi je ometalo kretnje. Počeh da vidim sve dvostruko i osetih miris
pomorandže u nozdrvama.
Uh, ne sada!
Ona ubrza kretnje, ja je zgrabih za bokove i pokušah da se što čvršće držim za nju, za
njeno ječanje i miris njene napuderisane kože.
Dao bih sve za nekoliko dodatnih minuta.
Sada i ovde.
Liza uhvati moj pogled. Osetih da drhti. Talas zadovoljstva je zahvati i preplavi.
U trenutku vrhunca ona viknu moje ime. No mene više nije bilo tu.

Kakav li sam zločin počinio da plaćam tako visoku cenu? Koju to neoprostivu grešku
ispaštam?

95
Anna
 Pipixie

1998.

Čovek koji nestaje

Na puteve bez rizika zapućuju se samo slabi.

Herman Hese

0.
Bilo je mučnih buđenja, bar koliko i onih drugih. Ovoga puta sve je teklo sasvim glatko.
Osećao sam grčeve, vrelinu i nanjušio miris ruža. Kada sam se osvestio, našao sam se na
nekom lepo ošišanom travnjaku.
Protrljao sam oči, ustao, izmasirao ramena. Bio je dan i bilo je pomalo hladno. Novac je
bio tu, u džepu moje jakne, ali su mi pantalone bile raskopčane i srozane do članaka. Brzo sam
ih vratio na mesto. Sunce još nije odskočilo visoko. Jesen je obojila drveće plamenim bojama.
Bio sam u vrtu neke lepe gradske vile.
Na trotoaru ispred kuće dočepao sam prve novine umotane u plastiku koje je kolporter
verovatno tu ostavio neki minut ranije. Pogledah adresu - bio sam blizu Gramersi parka - a
kada pogledah datum, videh da je 31. oktobar 1998. godine. Noć veštica je, dakle, danas.
Idilična slika nije dugo potrajala. Odjednom tišinu oko mene razbi gromoglasan lavež
dveju nakostrešenih doga. Ovi ogromni psi behu mi za petama, pa pojurih kao lud ka
rešetkastoj ogradi. Nekako izbegoh pse, ali u preskakanju ograde uganuh članak.

1.
Uhvatih taksi do Avenije Amsterdam. Popeh se uz stepenice. Dugo sam zvonio na
vratima. Videh Lizin začuđen pogled kad mi je otvorila vrata. Silno mi laknu kada sam
shvatio da u stanu nema drugog muškarca. Nije nam bilo lako da premostimo jaz - prazninu
koja nas je delila i nasilje sudbine koje smo trpeli. Svakog puta bilo mi je sve teže da
pronađem svoje mesto u njenom životu. Trebalo bi da pustim da vreme ublaži šok, ali naše
percepcije kao da nikada neće moći da budu usklađene: ona me nije videla duže od godinu
dana, a ja sam imao osećaj da smo se rastali pre nekoliko sati...
Naime, ja sam čovek koji nestaje. Čovek bez budućnosti. Čovek pod prinudom. Neko ko
žudi za životom, ali ne može nikome ništa da obeća. Neko ko mora vrlo brzo da živi. Čovek
koji svakoga dana treba da savlada po jednu planinu. Neko ko mora da razvlači vreme da bi
u njega smestio sve svoje uspomene pre svakog novog odlaska.

2.
Ja sam, dakle, čovek koji nestaje, ali se pritom i seća svega.

96
Anna
 Pipixie

Kao i svi prethodni dani, i ovaj mi je proleteo u trenu. U tuzi, žurbi, nagoveštajima
propuštanja, što nas je oboje bacalo u očaj.
Sećam se iskeženih bundeva sa svećama spremljenih za Noć veštica koje su mi
namigivale iz prozora i vrtova.
Sećam se i knjižare blizu Junion skvera u kojoj smo čitali pesme Emili Dikinson.
Sećam se i saksofoniste koji je svirao Zbogom, crna ptico ispred fontane Betezda.
Sećam se reda u Medison parku u koji smo stali da kupimo hamburgere kod Šejk Šaka.
Na nekom ograđenom terenu u Ulici Malberi malo sam igrao košarku s nekim
adolescentom koji je bio viši od mene bar dvadeset centimetara.
Sećam se i nekog para koji se žučno svađao u vazdušnom metrou za Bruklin, a ipak su
mi delovali kao ljudi koji se vole.
Sećam se Lizinog smeha na velikom panoramskom točku na Koni Ajlandu.
Sećam se i kako sam joj zadenuo ispali pramen kose za uho.
Sećam se naleta vetra na drvenom molu na morskoj plaži.
Sećam se sladoledžije koji je sladoled od vanile prelivao toplom čokoladom.
Sećam se cigareta koje smo pušili na Brajton biču dok je sunce zalazilo.
Sećam se i našeg povratka na Menhetn. Sećam se prerušene dece koja lupaju na vrata i
viču: „Poklon ili kazna!”
Sećam se delikatesne radnje blizu Univerziteta Kolambija u kojoj su se prodavali
najbolji sendviči sa suvim mesom u gradu.
Sećam se i starog bioskopa na Aper Vest Sajdu u kome su se prikazivali Čaplinovi nemi
filmovi.
Sećam se kako smo s naporom istrajavali kroz taj dan, nastojeći da se pretvaramo da
mu nema kraja.
U ranu zoru bio sam nemilosrdno otrgnut od nje i, dok je elektricitet pucketao u mom
mozgu izazivajući bolno pražnjenje, sećam se da sam pomislio da moj život ne može i dalje
tako da se nastavlja.
A ni njen.

97
Anna
 Pipixie

1999.

Fantomski brodovi

(...) Svi oni koji umeju da rasuđuju znaju da se (ljubav) menja tokom vremena.
Zavisno od energije koja joj se posveti, ona raste, ostaje ista ili slabi.
Kolum Maken

0.
Prvo osetih hladnoću.
Polarni vetar ujedao me je za lice i ledio mi udove. Veliki ledeni talas prodirao mi je kroz
odeću i kožu i ledio me sve do kostiju.
Zatim osetih miris.
Mirisalo je na sušenu ribu, alge i plin. Taj miris bio je toliko jak da mi se grlo steglo i osetio
sam želju da povraćam. Potresao me je takav grč mučnine da sam povratio malo žuči. Kašljao
sam, gušio se i najzad uspeo da se uspravim. Spopade me nesvestica. Prilikom svakog buđenja
bilo je isto - umirao sam od istog straha da ne znam gde se nalazim ni kakvoj sam opasnosti
izložen.
Uspeh nekako da razlepim očne kapke i ugledah veličanstven i tužan prizor.
Bila je i dalje noć, ali je nebo počinjalo da se osvetljava. Dokle god mi je pogled dopirao,
video sam samo olupine. Bilo je tu svakakvih brodova pokrivenih rđom: starih parobroda,
teretnjaka, šalupa, vodenih taksija, barki, pa čak i jedan ledolomac.
Bile su tu stotine, a možda i hiljade brodskih olupina u različitom stepenu raspadanja. Bio
sam na groblju brodova.

1.
Ipak nisam mogao tačno da kažem gde sam.
U daljini nisam nazirao nikakve poznate siluete oblakodera: nazirao sam samo neke
kranove, fabričke dimnjake i svetleću baklju dimnjaka neke rafinerije.
Nije to bilo baš najgostoljubivije mesto na svetu, a takođe nigde nije bilo ni najmanjeg
traga ljudskog prisustva. Vladala je potpuna tišina u kojoj se moglo čuti samo tiho
pljuskanje vode, škripa lanaca i konopaca - nemi krici lebdeli su prema plavom noćnom
nebu.
Drhtao sam i zubi su mi cvokotali. Hladnoća je bila nesnosna. Imao sam na sebi samo
platnene pantalone, polo košulju i tanku jaknu, što nije bila odeća za ovako niske
temperature. Zimska hladnoća ujedala me je za lice. Suze mi potekoše niz obraze.

98
Anna
 Pipixie

Da bih se malo zagrejao, izmasirah ramena i dunuh u ruke, ali to nije bilo dovoljno.
Ako ostanem nepokretan na tom mestu, rizikujem da se načisto smrznem.
Posrtao sam po džombastom terenu. Nije bilo nikakvog pločnika ni keja. Nije to bilo
brodogradilište, već neka otpadna marina u kojoj su olupine trunule u ustajaloj vodi.
Pejzaž je podsećao na kraj sveta - bio je apokaliptičan i zastrašujući.
Jedini način da odem odatle bio je da krenem pešice duž plaže. Ostavih za sobom
fantomske brodove i pređoh nekoliko stotina metara po blatu, sve dok ne dođoh do jedinog
betonskog mostića, kojim se zatim nekako dovukoh do peščanog dela obale.
Sav smrznut, pognuh glavu da zaštitim lice od vetra koji mi je duvao pravo u glavu i na
kraju me naterao da potrčim.
Posle nekoliko stotina metara bio sam potpuno iznuren i nisam osećao svoje telo. Pluća
su mi gorela, a i grlo me je peklo od hladnoće. Taj bol bio je toliko jak da sam osećao
peckanje u svim delovima tela.
Trčao sam dvadesetak minuta što sam brže mogao i stigao do nekakvog naselja kućica
na dva sprata, načinjenih od obojenog drveta. Zastadoh ispred prve od njih. Ugledah nekog
starca, dobro umotanog u parku, kako spaljuje suvo lišće na svom travnjaku.
- Ste se ‘zgubili? - promumla on čim me je opazio.
Na glavi je imao kaubojski stetson šešir i nosio je duge brkove, požutele od duvana.
Nagnuh se napred, s rukama oslonjenim o kolena, i dobro se iskašljah. Srce mi je glasno
lupalo i vrtelo mi se u glavi.
- Gde smo mi? - prodahtah između dva udisaja.
Starac se počeša po glavi i pijunu zalogaj duvana koji je žvakao, baš kao u vesternima.
- Gde smo? Pa na groblju brodova u marini Vit.
- A gde je to tačno?
- Pa u Rosvilu, na Staten Ajlandu.
- Da li je Menhetn daleko?
- Veliki grad? Treba vam dobar sat autobusom samo do feribota. Zatim vam je potrebno
i neko vreme za prevoz brodom i onda ste tamo.
Ja sam se, vrlo razočaran, bukvalno sledio u mestu.
- Nisi baš u formi, momče - reče on. - Hoćeš li malo da se zagreješ uz kuvano vino?
- Hvala, gospodine.
- Zovem se Zakari, ali možeš me zvati Žvakač, kao i ostali.
- Artur Kostelo...
Zatim podoh za njim u kuću i on mi predloži:
- Mogu ti naći i neku odeću po meri. Imam pun orman odeće, a pripadala je mom sinu.
Radio je u Crvenom krstu. Pre dve godine stradao je u saobraćajki na motoru. Pomalo ličiš
na njega.
Ja mu ponovo zahvalih.
- A koji je danas dan?

99
Anna
 Pipixie

- Petak.
- Koji je datum?
On opet pijunu i slegnu ramenima.
- Pa, ako je po onome što pišu po novinama, čini se da je poslednji dan pre kraja sveta.
Ja se namrštih, a on nastavi:
- Kažu da će sve te mašine poludeti u ponoć. Greška u datiranju, kažu. No ja mislim da je
sve to koještarija.
Teško sam shvatao šta mi to govori. Udoh u salon, gde je bio uključen televizor. Zureći u
traku s najavom, odjednom shvatih o čemu je reč.
Bio je 31. decembar 1999. godine.
Dan uoči „kraja sveta”.

2.
Stigavši do Lize, naiđoh na zaključana vrata. Trebalo mi je prilično vremena da se
izvučem sa Staten Ajlanda i da preko Menhetna stignem na Morningsajd Hajts. Kao i svake
godine, oko Nove godine horde turista opsedale su Njujork. Milenijumske proslave bile su
zakazane za 31. decembar, što nije nimalo olakšavalo situaciju. Ulice oko Tajms skvera bile
su zatvorene za saobraćaj i nastala su mnoga uska grla, jer su se svi bili zaputili ka
Midtaunu.
A žena koju volim nije bila kod kuće.
Zapravo, mogla se videti svuda. Na kraju 1999. godine Lizina slika - njena crnobela
fotografija u odeći Kalvina Klajna - mogla se videti na bezbroj javnih mesta u Njujorku.
Video sam je na panoima od pleksiglasa, na telefonskim govornicama, na bočnim stranama
autobusa i krovovima taksija. Fotografija je bila minimalistička i estetski savršena: mokre
kose i obnaženih grudi, delimično prekrivenih rukom u pokretu lažnog stida, Liza je
prikazivala svoju vitku figuru na plaži u Hemptonsu.
Načuljih uši da čujem da li Remington mjauče. No činilo se da ni mačka nema u stanu.
Da bih bio siguran, zalupah po vratima iz sve snage.
- Nema potrebe da toliko navaljujete. Vidite da gospođica nije kod kuće!
To mi reče Lena Markovic, stara komšinica s papilotnama na glavi, koja se upravo
pojavila na svojim vratima. Remington isturi glavicu iz njenog stana i priđe da se očeše o
moje noge.
- Dobar dan, gospođo Markovic. Vi, dakle, čuvate Lizinog mačka?
- Baš ste pronicljivi, mladiću!
- Znate li možda gde je ona? - upitah uzimajući mačka u naručje.
- Pa, imala je tu sreću da ode na odmor. Ja s mojom penzijom ne bih...
- A kuda je otišla? - prekinuh je i stadoh pred nju. Stara dama odmahnu rukom.
- Otišla je na ostrva.
- A na koja ostrva?

100
Anna
 Pipixie

- Pa, otkud bih ja to znala?

Ta žena me je nervirala. Bila je kao neki zlobni ženski antipod onog Zakarija sa groblja
brodova koji se nije libio da mi pomogne.
- Ali svakako vam je ostavila neki broj, zar ne? - navalih ja. Gospoda Markovic odmahnu
glavom, ali sam bio siguran da laže. Odlučno je gurnuh u stranu i upadoh u njen stan.
Pokušala je da me spreči, ali sam je brzo odgurnuo, zatvorio vrata i ostavio je da zvoca na
pragu, stojeći i dalje tamo u šlafroku i papučama.
Stan se sastojao od dve zagušljive prostorije. Oko pedeset kvadratnih metara uređenih
u stilu sedamdesetih godina: podne ploče od požutelog linoleuma, tapete s geometrijskim
motivima, nameštaj od panela, kanabe prevučen skajem. Telefon je stajao na braon poličici
u predsoblju. Pored njega je bio kalendar, blok za beleške, sveska s brojevima i nekoliko
razglednica. Ispod jednog samolepljivog leptirića ugledah ono što sam tražio: Elizabet Ejms,
Plava Laguna, Murea, i zatim dvanaestocifreni broj.
Murea. Zurio sam neko vreme u ime tog ostrva dok na kraju ne shvatih da je Liza u
Francuskoj Polineziji i da je ove godine neću videti.
O, ne!
Dohvatih slušalicu i okrenuh broj.
- Plava laguna, šta možemo učiniti za vas? - upita me neki glas na francuskom.
- Želeo bih da razgovaram sa gospođicom Elizabet Ejms.
- Naravno, gospodine. No vi zovete iz Njujorka, zar ne... a ovde je, s obzirom na drugu
vremensku zonu, sada pet sati ujutro...
- Molim vas da je probudite, veoma je važno. Recite da je zove Artur Kostelo.
Dok sam čekao da je pozovu s recepcije, videh da se ulazna vrata tresu od udaraca
pesnicama. Pogledah kroz špijunku i videh da se desilo ono čega sam se plašio. Gospođa
Markovic uzbunila je pola zgrade i sada su svi ti ljudi stajali pred vratima. Načuljio sam uši i
čuo samo ove reči: „Pozovite policiju!”
- Arture? Da li si na Menhetnu?
Sklopih oči. Istovremeno me je tešilo a i zadavalo mi je bol da čujem Lizin glas.
- Kod tebe sam, odnosno kod tvoje šarmantne komšinice. Probudio sam se pre nekoliko
sati u jednom od najčudnijih delova grada Njujorka. Toliko sam želeo da te vidim. Veoma
sam razočaran.
- Čuj, ja...
Odjednom shvatih da njen glas ima neki čudan prizvuk. Nije u njemu bilo ni
entuzijazma ni uzbuđenja. Nije delila moja osećanja, u to sam bio skoro sasvim siguran.
Osetih kako me spopada bes.
- A mogu li znati šta radiš u Polineziji?
- Pa, došla sam ovamo s jednim delom naše trupe. Želeli smo da na suncu dočekamo
Novu godinu.

101
Anna
 Pipixie

U meni je sve ključalo: ona provodi odmor na drugom kraju sveta, a zna da se ja mogu
pojaviti ovde u svakom trenutku? Znači, namerno je nastojala da se ne sretnemo. To me je
izluđivalo.
- Zaista ne shvatam. Otišla si da se sunčaš znajući da svakog časa mogu da se pojavim?
Mogla si baš i da me sačekaš.
Sada i ona podiže glas.
- A šta bi ti, zapravo, hteo? Da živim u zgradi? Da nemam nikakav društveni život? Da se
zatvorim u kuću i čekam jedini dan u godini kada možemo da budemo zajedno? Čekam te
već četrnaest meseci, Arture! Četrnaest meseci!
Duboko uzdahnuh. Moj mozak odlično je shvatao njeno rezonovanje, ali mi se srce
cepalo.
Odjednom začuh - ili mi se učini da čujem - neki muški glas u pozadini.
- Nisi sama u sobi? Tu je i neki tip s tobom?
- Mislim da to nije tvoja stvar.
Žestoka ljubomora bila mi je do tada nepoznato osećanje. Nisam nikada bio posesivan.
No sada prasnuh:
- Kako to: nije moja stvar? Mislio sam da smo zajedno. Mislio sam da me voliš!
Liza je poduže ćutala.
- Nisam ti nikada rekla da te volim Arture. A i da je tako, ne vidim da naša priča ima
smisla. Voleti tebe znači samo patiti. To je gore nego biti žena zatvorenika - njemu bih bar
mogla da odem u posetu. Gore je i nego biti žena vojnika - za njih se bar zna kada dolaze na
odsustvo!
Policijska sirena poče da zavija ispod prozora. Nagnuh se napolje i ugledah dvoja
policijska kola kako se parkiraju na trotoaru. Nekoliko pandura u uniformama istrča iz njih i
jurnu u predvorje zgrade.
Sav van sebe, ponovih Lizi reči koje je izgovorila nekoliko meseci ranije.
- Ali ti si sama tvrdila da nas je svetionik povezao i da i ti činiš deo moje priče!
Ona poče da očajava.
- Izgleda da sam se prevarila... šta želiš da ti kažem? Ovo nije prvi put da me naklonost
prema nekom momku dovede do ludila. Jednom me je to zamalo ubilo, a ti si tada bio u
prilici da me spaseš.
Buka na vratima natera me da podignem pogled. Dok su panduri lupali i naređivali mi
da otvorim, Liza mi zadade poslednji udarac.
- Arture, ne možeš očekivati da zaustavim ceo svoj život i da te čekam. Ne želim da se
više vidimo. Nikada. Ne mogu da ti pomognem i ne želim da i dalje patim - reče ona i
prekinu vezu.
Od besa tresnuh plastični telefon o policu. U istom času vrata se otvoriše i dva njujorška
policajca baciše se na mene.
Pustih da me odvuku, ne pružajući nikakav otpor. Pošto su mi stavili lisice, povukoše
me na stepenice, a zatim i na trotoar.

102
Anna
 Pipixie

- Evo još jednoga koji će dočekati novi milenijum u zatvoru - povika jedan pandur,
gurajući me u zadnji deo policijskog ford krauna.
Nije pogrešio: za ovu godinu, moja igra bila je završena.

103
Anna
 Pipixie

2000.

Rusko kupatilo

On obuhvati more jednim pogledom i shvati da je sam u beskraju.

Ipak nastavi da posmatra prelamanja prizmi u mračnim dubinama.
Ernest Hemingvej

0.
Opet mi je bilo hladno.
Ledeni vazduh me je prožimao, obuhvatao sa svih strana i paralisao.
Drhtao sam od glave do pete. Dah mi se presecao, usne ledile, kosa mi je bila mokra, a lice
prekriveno ledenim prahom.
S mukom otvorih oči i pokušah da se uspravim, ali se okliznuh i padoh na nos... u pravi
snežni tepih.
Opet se uspravih i, hvatajući se za ogradu nekog stepeništa, zažmirih da vidim tablu s
nazivom ulice.
Bio sam na trotoaru neke puste ulice, na uglu Avenije A i Tomkins skver parka na Ist
Sajdu.
Zbunila me je potpuna tišina, veoma retka na Menhetnu. Oko mene grad je bio prekriven
snežnom izmaglicom. Iznad debelog snežnog pokrivača videlo se sivo nebo iz koga su i dalje
lepršale retke pahuljice.

1.
Srećom, bio sam dobro odeven. Imao sam na sebi debelu parku iz zaliha Crvenog krsta,
vuneni pulover i čizme postavljene krznom koje mi je dao Zakari, čuvar groblja brodova.
Moje poslednje sećanje nije bilo veselo: proveo sam dobar deo milenijumske noći u ćeliji 24.
policijske stanice, u društvu klošara, džeparoša i narkomana. Nisam pio šampanjac, ali sam
osećao mučninu i glavobolju kao posle ozbiljne pijanke.
Načinih nekoliko opreznih koraka i pođoh jednom manjom bočnom ulicom. Neki frizer
je, s lopatom u ruci, pokušavao da očisti ulaz u svoju radnju. Načuljih uši da čujem vesti s
malog radija koji je frizer nosio sa sobom.

Mećava koja je zahvatila severoistočni deo zemlje najgora je u poslednjih pet godina. U
Njujorku je, samo u toku ovog jutra, napadalo trideset pet centimetara snega, a čistači snega
počinju da raščišćavaju glavne saobraćajnice.

104
Anna
 Pipixie

Gradonačelnik Njujorka Rudolf Džulijani najavio je ponovno otvaranje tri glavna gradska
aerodroma, ali stanovnici Kvinsa i Bruklina i dalje nemaju električnu energiju.
Strahuje se da će sneg koji i dalje pada poremetiti sutrašnje novogodišnje svečanosti...

Od jednom opazih neki pokret na ulici. Na trotoaru je, preko puta mene, stajao neki
čovek, sav umotan u ogroman debeli kaput, i mahao mi je. Nisam ga prepoznao. Imao je
šapku na glavi i veliki šal koji mu je dopirao do očiju, te je izgledao kao bandit. No on mi
glasno doviknu:
- Zdravo, mali, baš se radujem što te opet vidim!

2.
Grlili smo se bar dva minuta. Bilo je divno ovako sresti Salivana. U toku poslednje tri
godine deda mi je nedostajao više nego što sam hteo da priznam.
- Kada si stigao? - upita on držeći mi ruke na ramenima. Sada je već bio prevalio
osamdesetu, ali mi se činilo da je i dalje u formi: imao je lepu liniju, sportsku figuru, jasan i
bistar pogled, i fino oblikovanu bradicu.
- Ovoga časa - odgovorih mu. - Upravo sam se osvestio na trotoaru na uglu ulice.
- Vidiš, ništa nije slučajno! - reče on zadovoljno kao da citira neku izreku. - Hajdemo
odavde, ovde je veoma hladno!
- A kuda ćemo?
- Na jedino mesto u Njujorku gde po ovakvom danu možeš biti siguran da ti se neće
smrznuti dupe!
Pođoh za njim do jedne neupadljive oznake na uglu Sto desete ulice: Rusko i tursko
kupatilo.
Bila je to renomirana ustanova stara oko sto godina, koja se nalazila na donjem delu Ist
Sajda. Čuo sam za nju, ali mi nikada nije palo na um da dođem ovamo. No, za razliku od
mene, Salivan je, izgleda, imao svoje navike i bio je ovde redovan gost. Pozdravio je
recepcionera Igora na ruskom - bio je to pravi div od čoveka, visok dva metra i sav uglast i
koščat. Odeven u tradicionalnu lanenu vezenu rubašku, deljao je neku skulpturu u komadu
drveta oštricom dugom 20 centimetara. Ugledavši dedu, ostavi nož i priđe do pulta da nas
pozdravi.
Dade svakome od nas po jedan ogrtač za tuširanje, peškir i nanule i odvede nas do
svlačionice. S obzirom na nevreme, kupatila su bila skoro prazna. Presvukavši se, pođoh za
Salivanom kroz pravi lavirint hodnika i stepenica. Prošli smo pored hamama, džakuzija, sale
za preznojavanje i sobe za fizioterapiju i najzad stigli do prostorije poznate kao „ruska
sauna”. To je bila velika prostorija sa ogromnom peći punom usijanog kamenja. Čim
uđosmo, napadna i žestoka vrelina vrati me u život. Osetih kako mi se pore na vrućini šire, a
krv mi prostruja kroz telo novom snagom.
Salivan sede na najviši nivo kamenih klupa na kome je bilo i najtoplije.
- Više volim da ti to odmah kažem - poče on pošto mi je mahnuo rukom da se smestim
kraj njega. - Liza sada nije u Njujorku.

105
Anna
 Pipixie

Nisam ni pokušao da sakrijem svoje razočaranje.

- Na snimanju je u Veneciji, pozira za neke proizvođače nakita. Venecija... Čak i ako Liza
nije želela da bude deo mog života, saznanje da je udaljena sedam hiljada kilometara bacilo
me je u potpuni očaj. Dok sam masirao slepoočnice, deda mi objasni:
- Sve mi je ispričala. Veruj mi, doneli ste pametnu odluku.
- Pa, ne mogu reći da sam imao izbora...
U prostoriji je bivalo sve toplije. Pogledah termometar na zidu: pokazivao je 48 stepeni
Celzijusa.
- Ta devojka dopala mi se na prvi pogled - nastavih trljajući oči. - Prevrtljiva, ćudljiva,
kapriciozna, silovita...
Salivan, koji ju je poznavao bolje nego ja, nije mogao da zadrži osmeh. No ja iznenada
briznuh u neočekivani plač.
- Boga mu, ne mogu da verujem da je više neću videti! Deda me pogleda pomalo
zbunjeno i pruži mi peškir.
- Okreni novi list, Arture.
- E pa to je baš teško - rekoh brišući lice.
- Znam, ali razmisli malo: ne možeš od nje tražiti da te čeka. Ne možeš od nje tražiti
vernost. To ne bi bilo humano očekivati ni od koga.
Prvi put položih oružje.
- Pa, svakako si u pravu.
Sklopih oči na nekoliko minuta i prepustih se prijatnoj atmosferi u sauni.
- No ti si ipak očuvao svoju ljubav prema Sari - napomenuh mu.
Salivan slegnu ramenima i duboko uzdahnu. Kao i uvek kada smo govorili o njegovoj
prošlosti, oči mu zablistaše, a lice mu se zategnu.
- Znaš, to je bila sasvim drugačija žena, drugo doba i druga generacija. A vidiš i sam gde
me je sve to dovelo. Ubio sam onu koju sam voleo i nisam mogao ništa da uradim da spasem
našu ćerku.
Znao sam tu priču napamet, kao i njen tragični kraj, no odjednom mi nešto pade na um:
- A kako si ubedio Saru da treba da te čeka? Kako to da te je ipak volela, iako ste se tako
retko viđali?
On ustade i zamaha rukama. Pomislih da želi da mi odgovori, ali on dohvati malo
drveno vedro s ledenom vodom i poli me njom.
- Osvežavajuće, zar ne?
Glasno zaurlah, a on se nasmeja i nikako ne prestajaše da se smeje.
Ja ga prostrelih besnim pogledom, a utom i neka dva kolosa upadoše u prostoriju. To su
bila dva Rusa obrijane glave, tetovirani od glave do pete i odeveni samo u šortseve i majice s
tregerima.
- Vreme je za masažu - najavi mi Salivan.

106
Anna
 Pipixie

Ja se, mada prilično nepoverljivo, poslušno podvrgnuh ritualu. Ta masaža sastojala se u

polivanju maslinovim uljem i mlaćenju hrastovim i brezovim grančicama. U početku sam
bio sumnjičav, ali se potom podvrgnuh tom bičevanju, uživajući u svežem mirisu biljne
smole, i nastavih razgovor sa dedom koji je ležao na stolu pored moga.
- A šta si ti radio u toku ove poslednje tri godine?
- Pa, zaradio sam gomilu novca.
- Zaista? I sve si to zaradio na berzi?
On tiho promumla nešto u znak saglasnosti.
- Znaš, prodao sam one tri poluge 1995. godine i ubacio sam celu tu sumu na tržište. U
toku pet narednih godina vrednost NASDAQ akcija se upetostručila. Sve sam ih prodao
početkom ove godine, kada su cene počele da padaju.
- Zar je zavladala ekonomska kriza?
- Nije, to je prosto jedan tehnološki mehur koji se polako izduvava. Sve se to moglo
predvideti. Znaš li šta je rekao Kejns: „Drveće ne može da izraste do neba.” To će se nastaviti
neko vreme i za mnoge nespretne ulagače sve će se uskoro pretvoriti u dim.
Zatim se malo ljutnu:
- To su sve budale! Ni pet godina nije im bilo dovoljno da shvate da kupuju i prodaju
vetar! Početna ulaganja nisu im se isplatila, mnogo lepih obećanja koja...
- A ti si bio lukaviji od svih njih?
- Naravno - reče on veoma zadovoljnim tonom.
- A šta si učinio sa svim tim novcem?
- Čuvam ga za tebe. Tužno se osmehnuh.
- Pa neću baš biti u prilici da ga potrošim.
- Ne pljuj na novac, Arture. To je termometar kojim se meri sloboda. Tvoj život daleko
je od završetka i treba da se osloniš na moje iskustvo: uvek u životu dođe trenutak kada ti
ušteđen novac pomaže da ostvariš neki važan cilj.

3.
- Ovo je za tebe - reče deda i pruži mi nekakav pasoš.
Otvorivši ga, ugledah svoju fotografiju i setih se Stena Kopirača, falsifikatora iz Alfabet
Sitija.
- To je, dakle, pravi lažni pasoš, zar ne?
- Baš tako - nastavi Salivan. - Vrlo dobar rad. Skoro je isti kao pravi.
Bilo je šest po podne. Stali smo u red ispred jevrejske radnje Ras i ćerka u Ulici Ist
Hjuston, jer mi je Salivan kazao da imaju najbolje perece u gradu.
Posle kupanja vratili smo se „kući”. Proveo sam popodne ispred kamina i televizora,
listajući stare novine. Saznao sam da su umrli: Frenk Sinatra, Stenli Kjubrik, Džo Dimadžo i
Jehudi Menjuhin. Užasnuto sam pročitao članak o pucnjavi u gimnaziji u Kolumbajnu.
Shvatio sam da je Klinton uspeo da izbegne smenjivanje s predsedničkog položaja zbog

107
Anna
 Pipixie

afere Levinski i da je, posle ponovnog prebrojavanja glasova, naša zemlja dobila novog
predsednika: Džordža V. Buša, sina...
- Sledeći, molim!
Priđoh šanku. Bilo mi je teško da zakamufliram krčanje creva, jer sam bio mrtav gladan.
Naručih dve perece sa susamom, lososom, kaprom, lukom i krem sirom i sedoh sa
Salivanom za jedan od stočića kod ulaza.
Čim smo seli, on rasprostre po stolu stari plan Svetionika 24 vetra.
- Ovih poslednjih nekoliko godina istraživao sam istorijat svetionika, njegovu gradnju i
arhitekturu. Učinio sam sve da razjasnim prokletstvo koje nas proganja.
- I da li si pronašao nešto važno?
- Pa, ništa konkretno, nažalost. To samo potvrđuje ono što sam već znao: ništa ne može
razbiti tu kletvu.
- Ja ipak ne želim da se tek tako predam - rekoh i zagrizoh perecu.
- Čini kako hoćeš, ali ta je bitka unapred izgubljena i mislim da je najbolje što se može
učiniti jeste da se ne gubi vreme.
Pojeo je haringu u sirćetu, a potom je nastavio:
- Mislim da je taj svetionik nekakva metafora života. Ili, tačnije, metafora sudbine. A
protiv sudbine se ne vredi boriti.
Upravo sam završavao prvu perecu i sakupljao zrnca susama po tanjiru, pre nego što
pređoh na sledeću.
- Pa, ja ne verujem u sudbinu.
- Ja ti, zapravo, govorim o nekom utvrđenom poretku stvari. Znaš li kako su antički
filozofi definisali sudbinu?
Odmahnuh glavom. No on nastavi:
- „Večni uzroci stvari, zbog kojih su se stvari događale u prošlosti, događaju se danas i
događaće se u budućnosti.”
- Ali ja nikako ne verujem da je u životu sve zapisano unapred. To bi bilo previše
jednostavno: nema individualne odgovornosti, nema podsticaja za delanje...
Salivan nastavi da mudruje:
- Neke stvari događaju se zato što moraju da se dese, a jedini način da im se odupremo
jeste da ih prihvatimo i da se prilagodimo.
Ja sam i dalje bio prilično skeptičan. Imao sam utisak da je svim tim lepim izrekama
Salivan hteo da ublaži moju gorčinu. Zato mu na kraju pomenuh jednu drugu zamisao.
- Zar ti nikada nije palo na um da je sve to što nam se događa neka vrsta kazne?
- Kazne?
- Pa da, kazna za neku grešku koju treba da ispaštamo.
On se zagleda kroz prozor u beli grad pod snegom, zaustavljen u aktivnostima i
zarobljen ispod snežnog pokrivača.
- Ali kakvu to grešku mi ispaštamo? - upita moj deda u čudu. Nisam imao pojma.

108
Anna
 Pipixie

4.
Kad smo se vratili kući, Salivan ubaci veliki panj u kamin, nasu nam malo serija i pripali
cigaru.
U toku cele te večeri pokušavao je da mi predoči čari interneta. Na kompjuteru u boji s
plastičnim štitnikom jajastog oblika učio me je da surfujem i da šaljem elektronska pisma.
Zatim nasu sebi još jednu čašu pića i zavali se u svoju fotelju. Ja sam, sa šlemom na
glavi, cele noći istraživao sajberspejs. Otvorio sam sebi imejl-adresu, slušao popularne
hitove (recimo, Santaninu Maria Maria, Beautiful Day grupe U2 i pesmu Stan repera po
imenu Eminem), a zatim sam pretraživao sajtove raznih novina i učestvovao u forumima u
kojima se govorilo o fenomenu Harija Potera, a pročitao sam i neke naučne članke o
dekodiranju ljudskog genoma. Baš sam stigao do sajta Red soksa, mog omiljenog tima, kada
opazih da je sunce izašlo.
Salivan se probudi. Imao sam dovoljno vremena da doručkujem s njim. Zatim sam se
istuširao i uzeo čistu odeću, navukavši one jake cokule i veliku parku Crvenog krsta preko
svega.
- Ne zaboravi novac! Nikada se ne zna gde ćeš aterirati - posavetova me deda otvarajući
sef i gurajući mi u džep svežanj novčanica od po 50 dolara.
Bio sam spreman za odlazak i sedeo sam na kanabetu poput istraživača koji se sprema
za veliki avanturistički poduhvat.
- Videćemo se naredne godine. U mojim godinama čoveku je svaki dan dragocen -
promrmlja Salivan.
- Svakako - obećah mu. - U mom slučaju, opet, vreme prebrzo odmiče.
- Baš želiš da nosiš tu crvenu parku - zadirkivao me je Salivan da bi sprečio da nas
osećaj tuge zbog rastanka preplavi.
- Pa, zaista mi se dopada...
Osetih u nozdrvama miris pomorandžinog cveta i stomak mi se uzburka. Osetih i tugu,
kao prilikom svakog odlaska, a i nemir zbog toga što ne znam gde ću se probuditi.
- Koje je bilo najneprijatnije mesto na kome si se probudio? - upitah Salivana.
Počeša se po glavi pa mi odgovori:
- To je bilo 1964. godine. Našao sam se među nekim dripcima u Harlemu. Jedna
pandurska baraba odalamila me je pendrekom i još imam taj ožiljak.
Dok mi se celo telo treslo, začuh ga kako mi prigovara:
- Ali ti, Arture, izgledaš kao da si se češljao petardom. Znaš, borba s vremenom ne znači
da čovek treba da se liši svake elegancije...

109
Anna
 Pipixie

2001.

Dva kruga

(...) Retko se događa da dve osobe u istom trenutku požele baš potpuno istu stvar.
Ponekad je baš to onaj najteži aspekt ljudskog postojanja.
Kler Kigan

1.
Probudila me je gorušica koja mi je palila jednjak. Prokleta gorušica!
Otvorih oči i pogledah na sat. Bilo je prošlo pola sedam. Sunce je bacalo prve zrake koji
su prodirali kroz venecijanere. Čula sam glasno hrkanje tipa pored mene.
Mislim da se zove Filip... a možda je i Dejmijan.
Bila mi je muka i mučila me je migrena. Misli su mi lutale. Oprezno se izvukoh iz
kreveta, pokupih prsluče, farmerke, bluzu, jaknu. Išunjah se iz sobe i pođoh do kupatila.
Stadoh pod skoro sasvim hladan tuš: bila je to kao neka zamena za elektrošokove, koja je
trebalo da mi povrati prisustvo duha.
Dobro sam nasapunjala lice. Treba da obnovim energiju. Naročito mi je potrebno da
razbistrim misli. Ja lutam, ludujem, radim sve i svašta. Trošim previše alkohola, previše
izlazim, previše se tucam s raznim momcima, sve blesavijim jednim od drugih.
Izlazim iz kupatila i umotavam se u čist penjoar koji sam našla u plakaru. Oblačim se u
četvrtoj brzini i vraćam se u sobu na vrhovima prstiju. Nemam ni najmanju želju da vodim
jutarnje razgovore s tipom koji, na svu sreću, i dalje hrče.
U salonu prilazim prozoru i ugledam obojenu reklamu restorana Odeon. Ja sam, dakle,
na Tribeki, na uglu Ulice Tomas i Brodveja. Dok tražim moju torbicu, pomalo se prisećam
sinoćne večeri: bila sam na svečanosti u nekoj galeriji, na večeri kod Nobua i zatim sam
popila ko zna koliko koktela po obližnjim barovima.
U liftu vadim mobilni telefon da pročitam SMS poruke.

Srećan rođendan, draga Lizo! Mislim stalno na tebe. Mama

Dovraga, sasvim sam zaboravila: danas punim dvadeset osam godina.

2.
Nikada nebesko plavetnilo nije bilo tako blistavo. Sa čašom kapučina u ruci silazim niz
Ulicu Čerč.

110
Anna
 Pipixie

Doterujem frizuru ogledajući se u izlozima. Jutros imam zakazano snimanje u Bateri

parku za neki ženski časopis. Ako nastavim da igram u pozorištu i istovremeno jurim na
snimanja, zarađivaću uglavnom od tih snimanja. Znam da sve to neće trajati doveka, a i
rođendan me podseća na to. Ove poslednje godine telefon mi nešto ređe zvoni: u modnoj
industriji stalno se traže nova lica, a ja se opasno bližim kritičnoj starosnoj granici.
Sada je vreme špica i trotoari su prepuni sveta: hiljade ljudi hrle na posao. Ima tu
muškaraca, žena, belaca, crnaca, Azijata, Latinosa. Prava reka, gužva, mnogo energije.
Načuljim uši i hvatam odlomke razgovora. Pričaju o poslu, deci, porodici, ljubavnim
romansama, problemima sa seksom. U osam sati ujutro svaki život nosi priču za jedan
roman.
Dolazim na ugovoreno mesto malo pre vremena. Metalnoplavo nebo i laki vetrić daju
južnom Menhetnu neverovatno lep izgled od koga vam staje dah.
- Zdravo, Lizo!
Prepoznajem Odri Svon, fotografkinju koja treba da vodi snimanje. Tu devojku veoma
volim. Znam da gajimo istu vrstu mirne rezignacije. Sa dvadeset godina maštala je da bude
ratni izveštač, a ja sam htela da budem druga Meril Strip. Danas obe snimamo fotografije za
Ralfa Lorena.
Žurimo jedna prema drugoj i grlimo se.
- Zar si pala s kreveta? - pita me ona. - Cure će stići tek za pola sata!
Idemo prema šatoru za šminkanje koji je njena ekipa namestila usred parka. Uzima
moje stvari i nudi me kafom.
I sama uzima kafu, pa sedamo na jednu klupu na stazi da je popijemo, dok kraj nas
promiču prolaznici i džogeri.
Nekoliko trenutaka uživamo na suncu, dok u pozadini promiču feriboti, vide se Kip
slobode i Elis Ajland.
Naši ljubavni problemi, razni problemi u vezi sa seksom. Naši životi.
Odjednom jedan mladić na rolerima zastaje pokraj nas. Drži ruku nad očima da ga
sunce ne zaslepi, okreće se ka severu i čudno se zagleda u nebo.
Ubrzo se i mi okrećemo na istu stranu.
Jedna od kula Svetskog trgovinskog centra bukti u plamenu.

3.
- Nije to ništa. Svakako se neki mali turistički avion zaleteo u zgradu - tvrdi neki
biciklista.
Sledećih četvrt sata niko ne čini ništa drugo već zuri u stub crnog dima koji se uzdiže u
nebo. Odri je dohvatila svoj foto-aparat i rafalno snima vrh kule koji se nalazi na oko dvesta
metara iznad nas. Neka džogerka priseća se atentata iz 1993. godine u kome su ubijene dve
osobe, a većina sveta ipak misli da je reč o nekakvom nesrećnom slučaju.

111
Anna
 Pipixie

Zatim se na nebu pojavljuje silueta drugog aviona. To je avion kome tu nije mesto niti bi
trebalo da leti tako nisko. Taj avion izvodi pravi viraž i leti neverovatnom putanjom, a zatim
udara u drugu kulu.
Očajnički povici odjekuju po šetalištu. Katastrofa kojoj prisustvujemo toliko je
nadrealna da trenutno ne verujemo u nju. Ali u roku od jednog minuta shvatamo da nismo
samo posmatrači već i glumci u drami koja se odigrava pred našim očima. Savest se budi, a
zatim se javlja i panika.
Većina sveta počinje da trči ka istoku, u pravcu Bruklinskog mosta, ali ja sledim Odri
prema mestu atentata.
Naoružana objektivom, usred rotacionih farova i sirena, ona ovekovečuje
zaprepašćenje, užas, strah. Oseća se strah ljudi koji hrle da pruže prvu pomoć, vide se
izgubljeni pogledi, gomila bez kompasa, koja se koleba i vrluda levo-desno, bežeći od zone
požara.
Na trotoarima i na sredini ulice vrti se pravi kaleidoskop straha: vide se okrvavljena
tela, izgoreli leševi iskrivljeni od bola. Brutalne scene deluju kao prizori iz rata. To je Bejrut
usred Menhetna.
Sa svih strana odjekuje prštanje stakla, lete srča i razni metalni komadići. Hiljade
listova papira kovitla se u vazduhu. Svuda je dim, haos, prava apokalipsa. Sa svih strana čuje
se urlanje, očajni povici, pozivi upućeni bogu.
Zatim se glas proneo kroz masu: treći avion zaleteo se u Pentagon. Potpuno sluđeni
ovom neviđenom situacijom, policajci nas podstiču da se krećemo ka severu.
Tražim Odri pogledom, ali je ona odjednom nestala. Zovem je po imenu, ali mi ne
odgovara. Kada shvatim da je nema, spopada me strah. Trčim Ulicom Čerč sve dok ne
začujem neki strašan urlik. To je Levijatanovo zavijanje, gnevni urlik zmaja.
Okrećem se i vidim nezamisliv prizor: jedna od kula ruši se kao da je gromom
pogođena, oblakoder se rastače i nestaje u tlu u oblaku polomljenog betona i prašine.
Sleđena sam od užasa. Prestravljena. Oko mene ljudi vrište, trče, dahću, traže ma kakav
način da se spasu i izbegnu lavinu pepela i čelika koja im preprečuje put.
Raspadanje kule se nastavlja. Vidim pravi oblak otpadaka i odlomljenih delova,
metalnog krša koji se obrušava uz užasne zvuke.
Znam da ću umreti.
Dovraga, zar je samo ovo malo bilo moj život...

4.
Ipak nisam mrtva.
Sada je osam sati uveče fatalnog 11. septembra. Sedim za šankom bara Empanada
papas koji se nalazi na dva bloka od mog stana.
Kada se vihor obrušio na mene, osetila sam Odrinu ruku koja hvata moju i izvlači me iz
gužve, vukući me u neku bakalnicu. Pobegle smo iza zamrzivača i, skupljenih kolena i s
rukama na glavama, sklupčale se u uglu, čekajući da ciklon protutnji. Kao orahovu ljusku u
oluji, i tu radnju pretresao je vihor otpadaka i zatrpao je gomilom krša. Kada sam se

112
Anna
 Pipixie

uspravila, videla sam da se nalazim usred prave nuklearne noći. Vazduh je bio siv, crn,
olovan. Telo mi je bilo prekriveno debelim slojem pepela.
Mašem kelneru da obnovim porudžbinu. Ovde, na severu Menhetna, daleko sam od
Svetskog trgovinskog centra, ali je večeras ceo grad u znaku opsadnog stanja i policijskog
časa.
Obično pun veselog i razdraganog sveta, bar je večeras najvećim delom prazan. Retke
mušterije zure u razne ekrane: one na svojim mobilnim telefonima da bi dobili i poslali
poruke, a i one televizijske, gde novinari i razni eksperti počinju da daju svakakva
objašnjenja atentata.
Srčem gutljaj alkohola.
Kao i većina Njujorčana, danas zamalo nisam sve izgubila. No šta sam, zapravo, i mogla
da izgubim? Kakav život? Kakvu ljubav?
Da sam poginula, kome bih večeras zaista nedostajala? Možda roditeljima? I kome još?
Jedno čudno sećanje stalno me opseda. Jutros, kada se talas polomljenog betona rušio
na mene, u trenutku u kome sam bila sigurna da ću nastradati, u mislima sam ugledala
njegov lik.
Videla sam lice Artura Kostela.
Nisam videla lik majke ni oca. Niti ma kog drugog muškarca.
A zašto baš njega? Ne viđamo se već tri godine, ali sećanje na njega muči me i dalje u
mislima.
Bilo mi je dobro s njim. Imala sam samopouzdanje, stabilizovala sam se, pribrala.
Kada bi se zagledao u mene, imala sam utisak da sam baš na pravom mestu. Postajala
sam devojka i žena kakva sam uvek želela da budem.
No kako se može živeti sa čovekom kojeg viđaš samo jedan dan godišnje?
Sa čovekom koga ne možeš da upoznaš sa roditeljima.
Sa čovekom s kojim ne možeš baš ništa da planiraš.
Sa čovekom kome se ne možeš obratiti u večerima kad te muči samoća.
O, kakvo sranje!
Iskapih čašu u jednom gutljaju.
Večeras mi je tako potreban, da bih dala ne znam šta da se opet pojavi u mom životu.
Na potpuno detinjast način ukrstih prste, sklopih oči i počeh da se molim kao kada sam
imala deset godina: Moj bože, molim te, vrati mi Artura Kostela! Moj bože, molim te, vrati mi
Artura Kostela!
Naravno, ništa se nije desilo. Rezignirano mahnuh rukom da naručim još jedan koktel.
Odjednom se iz kuhinje začu zvuk lomljenja stakla i ceo restoran poskoči. Kao da je
neko srušio celu gomilu tanjira. Zatim se začu krik koji preseče sve razgovore. Brižni
pogledi uperiše se iza bara. Zatim se kuhinjska vrata bučno otvoriše i neki čovek pojavi se
niotkuda.
Čovek potpuno zamršene kose sa čudnom crvenom parkom Crvenog krsta na sebi.

113
Anna
 Pipixie

ČETVRTI DEO

Klan Kostelo

114
Anna
 Pipixie

2002.

Treće duvanje

Bitno je to da nismo u stanju da predviđamo.

Svako od nas ponekad je naišao na radost koju ništa nije nagoveštavalo.
To nam ostavlja takav osećaj nostalgije da žalimo za danima tuge,
ukoliko nam tuga to dopusti.
Antoan de Sent Egziperi

0.
Poznati zvuci kretanja.
Laka vazdušna struja, kao prolećni vetrić. Prilično prijatno buđenje.
Otvaram oči. Čini mi se da je rano jutro. Ležim na nekoj zelenoj klupi od drveta i metala.
Ona se nalazi na trotoaru široke avenije oivičene platanima.
I pored toplog vazduha i prijatne okoline, osećam da je tu nešto vrlo čudno.
Odjednom me spopada briga, zagledam registarske tablice na kolima i zurim u naziv
restorana u zelenilu: La Klozeri de Lila. Posmatram reklamni stub pored klupe i vidim da se na
njemu reklamira film „Španska krčma”, a zatim pogledom tražim tablu s nazivom ulice i vidim
da piše: Bulevar Monparnas.
Čuljim uši i shvatam da svi oko mene govore francuski.
Prvi put nisam se probudio u Njujorku.
Nalazim se u Parizu.

1.
Trčeći sam se popeo uz bulevar, tražeći neku telefonsku govornicu da se javim
Salivanu. Pronašao sam jednu pred Bogorodičinom crkvom, ali je nekakav klošar spavao u
njoj. Bacivši pogled na aparat, shvatam da nemam telefonsku karticu. Odustajem od telefona
i pokušavam da zaustavim neki taksi. Objašnjavam prvom taksisti da kod sebe imam samo
dolare, ali da ću mu preračunati cenu vožnje po kursu ako me odveze do aerodroma. Šofer
ubaci u brzinu i odjuri a da mi nije ništa odgovorio. Srećom, sledeći taksista imao je više
razumevanja i prihvatio je moje uslove.
Gledam na sat u taksiju: bilo je 7.30. Na poličici je stajao primerak Monda. Na njemu je
bio datum, 12. jun 2002. godine. Ispod krupnog naslova kočoperila se fotografija fudbalera
Zinedina Zidana.

115
Anna
 Pipixie

MUNDIJAL: FRANCUSKA ELIMINISANA

IZ DALJEG TAKMIČENJA. SVETSKI ŠAMPIONI IZ 1998. GODINE,
PLAVI, PRETRPELI SU PORAZ OD REPREZENTACIJE DANSKE OD 2 : 0.

Ovoga puta nisam samo preskočio devet meseci već sam se i probudio na drugom
kontinentu.
Kroz prozor se zagledah u panoe koji su se ređali kraj puta i na kojima su pisali nazivi
nekih mesta za koja nisam čuo nikada u životu: Port Banjole, Noazi le Sek, Bondi, Olne su
Boa, Vilpent... Saobraćaj nije bio preterano gust. Za manje od tri četvrti sata stigli smo do
aerodroma Šari de Gol. Vozač mi je savetovao da izađem pred terminalom 2E i odem na
šalter Delta erlajnza. Zahvaljujući Salivanovoj predostrožnosti, imao sam džepove pune
dolara i (nadao sam se) važeći pasoš.
Bilo je mesta na letu u 10.30. Kupih kartu i platih je gotovinom, pa bez problema
prođoh kroz pasošku kontrolu. U čekaonici uzeh kafu i kiflicu sa suvim grožđem. Zatim
promenih nešto dolara u evre, da bih kupio telefonsku karticu. Bilo je pametno uveriti se da
li je Liza u Njujorku pre nego što se ukrcam u avion. Nekoliko puta okretao sam Salivanov
broj, ali mi se nije odazvao. To je bilo čudno, jer se uvek držao svoje satnice, a u Njujorku je
sada bilo tri sata ujutro. Ili je veoma čvrsto spavao, ili nije bio kod kuće.
Na jednom kiosku kupih neke američke časopise: mogao sam da čitam o „ratu protiv
terorizma” Džordža Buša i o njegovoj „metodi sekire”, koje su bile pune novine. Zatim
pozvaše putnike za Njujork da se ukrcaju. Ubrzo se nađoh na svom sedištu, pritešnjen
između jedne mlade majke koja je smirivala svoje čedo i adolescenta koji je smrdeo na znoj i
pustio svoj MP3 da trešti iz sveg glasa.
Dobar deo puta proveo sam prisećajući se jučerašnjih događaja. Najzad, prošle godine...
Tog groznog 11. septembra 2001. godine osvestio sam se u kuhinji bara Empanada
papas i video Lizu kako sedi za šankom kao da me čeka. Čim me je ugledala, zagrlila me je,
sva u suzama. Atentat joj je dao novu žeđ za životom. Bez obzira na sav haos koji je vladao
tog dana, mi smo se ponovo sreli i voleli smo se. Grčevito, bez zadrške, bez obećanja za
budućnost.
Kada sam ponovo „otišao”, ona je mirno spavala u krevetu, a da prethodno nismo ni
pomenuli našu budućnost. Šta sam sada uopšte mogao da očekujem? Da li će me Liza
dočekati sa osmehom ili šamarima?
Činilo mi se da let traje beskrajno dugo. Kada je naš erbas sleteo na aerodrom Kenedi,
uskočih u taksi i dadoh vozaču Lizinu adresu na Morningsajd Hajtsu.
Bilo je već skoro podne kada sam stigao na ugao njene ulice. Zamolio sam šofera da me
sačeka i odšunjao se stepenicama. Nalegao na zvonce, ali mi niko ne otvori vrata. I pored
svih mojih mera predostrožnosti, susetka Lena Markovic, ona matora spletkašica, pojavi se
na vratima sa suzavcem u spreju. Pokuša da me poprska njime, ali sam ja zbrisao bez
objašnjenja. Nije bio trenutak da se ganjam s pandurima. Ponovo sam ušao u taksi i odvezoh
se na Vašington skver. Zalupao sam na Salivanova vrata, ali ni tu nisam imao više uspeha
nego kod Lize. Hteo sam već da krenem, kada sam ugledao koverat s mojim imenom
zadenut za zvekir u obliku lavlje glave.

116
Anna
 Pipixie

Zdravo, dečko,
Nikada nisam verovao u boga.
No sasvim je moguće da sam se prevario.
Mislim da je moguće da postoji neki Veliki Arhitekta koji odlučuje o našim sudbinama.
Moguće je i da mu nekada padne na um i da bude milostiv.
Mnogo bih voleo kada bi se ti danas pojavio...
Želeo bih da se nađeš ovde kao što sam se i ja našao u sličnoj situaciji pre četrdesetak
godina.
Iako ne verujem u boga, već nekoliko nedelja molim se sam u svom ćošku. Bez drugih
vernika, ne znajući koje reči da upotrebim, ne znajući čak ni šta da obećam zauzvrat.
Dakle, ako na ovoj prokletoj planeti ima boga i ako se zaista pojaviš danas, ne gubi ni
minuta! Dođi do nas u porodilište bolnice Belvju.
Požuri!
Postaćeš tata!

2.
Pojurih kao lud.
Trčao sam kao bez duše bolničkim hodnicima u pratnji jedne bolničarke.
Poslednji put bio sam ovde pre osam godina. Liza je tada popila koktel uspavljujućih
sredstava i presekla vene. Želela je da umre. Danas će ona nekome dati život.
Točak života se okreće. Treba znati podnositi udarce. Treba biti izdržljiv. Treba savijati
kičmu i pustiti da najgore prođe. Treba preživeti potop. U najvećem broju slučajeva na kraju
pretegne druga strana klackalice. Ne događa se uvek, ali ipak se dešava često.
To se obično dešava onda kada se tome najmanje nadamo.
Otvaram vrata sobe 810.
Liza leži na stolu za porođaje. Kraj nje su Salivan i jedna babica. Ona je sva
zaokrugljena, divna, blistava. Sasvim se preobrazila. Ugledavši me, krikne i brizne u plač.
- Toliko sam se ovome nadala - kaže ona dok se grlimo. Zatim padam u naručje
Salivanu.
- Dobri bože, znao sam - kaže on i snažno me steže.
I njemu su oči pune suza. Nikada ga nisam video tako srećnog.
- Odakle dolaziš?
- Iz Pariza. Ispričaću ti.
Zurim u Lizin ogromni stomak. Ne mogu da verujem da se ovo zaista dešava. Ne mogu
da verujem da ćemo sada postati roditelji.
- Ja sam lekar - kažem babici. - Kako se sve odvija?

117
Anna
 Pipixie

- Kontrakcije su počele u deset sati. Vašoj ženi pukao je vodenjak pre jedan sat.
Otvorena je šest centimetara.
- Da li joj je anestetičar dao epiduralnu anesteziju?
- Jeste, ali sam, izgleda, dobila jaču dozu, pa su kontrakcije malo usporene - kaže mi
Liza. - Ne osećam noge.
- Ne brini, dušo. Sačekaćemo da prođe to dejstvo, a zatim ćeš dobiti malo slabiju dozu.
Zatim nas babica Beti ostavlja nasamo, a Liza mi pokazuje snimke s pregleda
ultrazvukom.
- Dečak je - kaže ona ponosno. - I ti si baš zgodno stigao danas, jer sam te čekala da
izaberemo ime!
Zatim provedosmo ceo sat smišljajući ime. Salivan je, takođe, nabacio neke predloge i
na kraju se dogovorismo da bude Bendžamin.
- Zapravo, kada me sledećeg puta potražiš, nemoj pogrešiti adresu - upozori me Liza.
- Ne shvatam šta to pričaš...
- Pa ne misliš valjda da bih gajila tvog sina u onom majušnom stanu? Preselila sam se!
Ovoga puta Salivan izvuče neke polaroid snimke iz džepa. Pokaza mi sliku lepe kuće od
cigle u Grinič Vilidžu. Prepoznah ugao Ulice Kornelija i Bliker, blizu onog Ojster bara gde me
je deda 1995. godine vodio na ostrige. Na snimcima videh i lepo opremljenu dečju sobu;
krevet, stočić za presvlačenje, komodicu, dubak, ogradicu, ležaljku...
Pregledajući fotografije, shvatih gde je uložena ona zarada sa berze.
Termometar slobode.
- Doktor dolazi - reče mi Beti.
- Pa i ja sam doktor.
- Možda, gospodine, ali nećete vi porađati vašu ženu.
- I ne pomišljaj na to - frknu Liza.
Dok smo čekali ginekologa, babica je namestila Lizine noge u držače i davala joj savete
kako da kontroliše kontrakcije i uskladi disanje. Kada je Liza uskladila disanje i malo se
uvežbala, shvatila je da je porođaj počeo.
- Hajdete, koristite svaku kontrakciju da gurate bebu - reče ginekolog, upadajući u
prostoriju u stilu gostujuće zvezde.
Narednih desetak minuta držao sam Lizinu ruku i hrabrio je pogledima, klimanjem
glavom i šalama.
Prema mom lekarskom iskustvu, sve je dobro teklo. Ubrzo se ukaza bebina glava.
U bolnici sam svojevremeno obavio nekoliko porođaja i znao sam da su poslednjih
nekoliko napona obično i najbolniji. Liza pusti moju ruku i vrisnu. Zatim ostade bez daha, pa
je samo huktala i dahtala, gušila se kao da odustaje, a zatim bi prikupila preostalu snagu i
vraćala se u bitku.
Odjednom beba izađe. Nastupi olakšanje. Pauza u vremenu.

118
Anna
 Pipixie

Dobro je, izašla je, i sada naša beba guče i urla na Lizinim grudima. Sva je ljubičasta,
vrlo naborana i puna života.
Presecam pupčanu vrpcu i naginjem se nad sina. Liza me posmatra. Emocije me guše.
Suze, znoj i krv. Ovo je bojno polje na kome smo pobedili.
Sada nas ima troje.

3.
Pod budnim okom babice i moga dede prvi put kupam sina. Imam vremena da ga dobro
osmotrim. Visok je i vitak, torzo mu je snažan, a prstiči sasvim sitni, ali dugi i elegantni. Već
ima lepu crnu kosicu i divne zagasite oči.
- Hvala ti za kuću - kažem Salivanu, brišući bebu.
- Nema na čemu - odgovara mi on. - Ne brini, staraću se o tvojoj porodici dok ti nisi tu.
- A kako si ti? Služi li te zdravlje? On odjednom prasne u smeh.
- Ne sekiraj se za mene, dečko. Ova beba daće mi novu mladost. Dok se Beti i deda vrte
unaokolo, stavljam malog Bena na grudi i sedam u fotelju pokraj kreveta, te posmatram
suncem obasjane krovove grada.
Osećam njegovu kožu na svojoj.
I tiho plačem.
Ostajem jedan dugi trenutak sam sa sinom - tim mališanom začetim u danu najvećeg
haosa, u danu punom pepela i straha.
Kakav će biti njegov karakter? Kako će se snalaziti u svem punom opasnosti? Kako
mogu da ga volim i štitim ako nikada nisam tu?
Brišem suze nadlanicom. Osećam teret odgovornosti koji se meša sa osećanjem sreće.
Znam da za nekoliko sati moram da odem.
Prvi put osećam u sebi neku izuzetnu čvrstinu i snagu.
Gledam mališana koji je zaspao i dobijam novu snagu od samog pogleda na njega, pa se
na kraju osmehnem.
Zaboga, kakva je ovo avantura!
Pomišljam na sve kroza šta sam prošao da bih stigao do ovoga. Treba i dalje trpeti
udarce sudbine. Makar samo zbog njega. Jednoga dana ovaj pakleni krug će se zatvoriti.
Danas sam prošao kroz jednu etapu. Predstoji mi duga borba, ali sam dobio važnu bitku.
Ništa više neće biti isto kao pre. Uživam u tom saznanju još koji trenutak. Započinje
jedan novi život.

119
Anna
 Pipixie

2003-2010.

Vreme protiče

Bio je previše mlad da zna da srce potiskuje ružna sećanja a ulepšava prijatna i da,
zahvaljujući toj veštini, rado prihvatamo prošlost.
Gabrijel Garsija Markes

1.
Vreme je teklo svojim tokom.
Nastavio sam da se budim jednom godišnje, uvek na Menhetnu ili u državi Njujork.
Ponekad sam se budio na lepim mestima (cvetna pijaca u Dvadeset osmoj ulici; udobno
kanabe u Kembel apartmanu; Rokvej bič u letnje jutro...), a ponekad i na nekim neprijatnim
(Hart Ajland, zajednička kloaka Njujorka; izgažen masom pešaka na Petoj aveniji u defileu
na Dan Svetog Patrika; na mestu zločina u bednoj hotelskoj sobi u Bedford Stajvesantu, kraj
svežeg leša iz kojeg još teče krv...).
No stvorio sam i neku vrstu rutine. Vodio sam računa da uvek na sebi imam toplu
odeću, solidne cipele, sat i dovoljno novca. Kad god je to bilo moguće, čim bih se probudio,
uleteo bih u prvi taksi i pojurio da vidim porodicu.
Bendžamin je brzo rastao. Zapravo, prebrzo.
Liza je cele godine prikupljala fotografije i pravila debele albume, tako da sam pri
svakom novom dolasku mogao da nadoknadim bar malo izgubljenog vremena. Kada bih
bacio pogled na njih, mogao sam, sav uzbuđen, da vidim prve osmehe mog sina. Čuo sam i
njegove prve reči: „tata”, „bravo”, „kuku”, „doviđenja”. Video sam i kako izgledaju njegova
prva dva zuba, zbog kojih je ličio na Duška Dugouška, njegove prve nesigurne korake,
njegove slikovnice, plišane igračke, slagalice, njegove kaprice i ljutnje, kao i njegovo
razneženo treperenje dok je slušao muziku.
Kasnije sam mogao da preslušam njegove prve reči, da vidim prvo šutiranje lopte,
njegove prve crteže čiča Gliše ili kućice, prvo odevanje u kaubojsku odeću, prvi tricikl.
Nisam bio tu kada se vraćao iz škole, niti kada je imao školske priredbe za kraj godine.
Nisam mu ja objašnjavao kako se zovu boje, niti sam ga učio računu. Nisam ga preslišavao
abecedu, niti sam podešavao točkove njegovog bicikla ili leptiriće za plivanje.
Kad god bih došao kući, činio sam sve što sam mogao da se uživim u ulogu oca. Ja sam
bio nestalni otac koji se pojavljivao uvek u neočekivanom trenutku, ponekad i nezgodnom, i
koji je nestajao isto tako brzo kao što se i pojavio.

2.

120
Anna
 Pipixie

Bilo je i srećnih dana. U takvim danima bili smo ono što smo želeli najviše na svetu -
porodica kao i sve ostale.

* * *

Godine 2006. na Koni Ajlandu slavio se Dan nezavisnosti. Ben je tada imao četiri
godine. Nosio sam ga na ramenima. Sunce je bilo u zenitu. Držao sam Lizu za ruku i šetali
smo duž aleje pored plaže oivičene drvećem i prisećali se kako smo pre devet godina bili na
ovom mestu usred zime. Otišli smo da se zajedno okupamo, da pojedemo viršle kod Nejtana,
da se provozamo na panoramskom točku i na ruskom ringišpilu. Uveče smo otišli kod
Salivana da odatle posmatramo vatromet nad Ist Riverom.

Jedne nedelje u oktobru 2007. godine osvestio sam se na desetak metara od kuće, pod
uličnom svetiljkom u Ulici Kristofer. Bilo je tek prošlo podne kada sam zazvonio na vrata.
Deda mi je otvorio. Kao i uvek, srdačno se zagrlismo.
- Dobro je da si stigao! - reče mi on.
Dok sam se upitno mrštio, povede me u trpezariju. Za stolom sam prvi put ugledao
Lizinu porodicu.
- Rekla sam vam da on zaista postoji - povika ona i baci mi se u naručje. - Mama, tata,
predstavljam vam „čoveka koji nestaje”.
Taj dan provedosmo s mojom taštom i tastom kao da smo se oduvek poznavali.
Bio je kraj maja 2008. godine i osam sati uveče. To je veče „solsticija Menhetna”. Narod
se dva puta godišnje gura po ulicama da vidi taj posebni zalazak sunca, redajući se u pravcu
istok-zapad po najvećim gradskim saobraćajnicama.
Liza i Ben stoje pred kućom. Moj sin je na biciklu, a njegova majka okrenuta je leđima i
ne vidi me.
- To je tata! - prodra se moj sin čim me ugleda. - Tata! Dok on okreće pedale kao mahnit
i žuri ka meni, vidim da se i Liza okreće. Trudna je svakako već oko osam meseci.
- Devojčica je - kaže mi i spušta bradu u pregib mog ramena.
- Ali sada sam stigao prerano da bih mogao da prisustvujem porođaju...
Ona širi ruke da mi objasni kako to i nije tako bitno.
- Čekala sam te da se dogovorimo o imenu, ali već imam ideju. Šta misliš o imenu Sofija?

Jedne letnje subote 2009. nalazim se zaštićen u okrilju našeg doma. Dok Liza uživa u
dekadentnoj kombinaciji slane pogačice premazane nutelom, ja uzimam gitaru i sviram
nekoliko akorda pesme Leonarda Koena. Zbogom, Marijan.
Sofija, moja lepa princeza, sedi na visokoj stoličici i lupa u taktu kašičicom po
plastičnom tanjiru. Odeven kao Indijanac, Bendžamin igra kišni ples oko kuhinjskog pulta.
Na radnoj površini stoji Tajm magazin na čijoj se naslovnoj strani može videti
fotografija bengalskog tigra, a iznad nje je zabrinjavajući naslov:

121
Anna
 Pipixie

KLIMATSKE PROMENE:
PREDSTOJI NESTANAK NEKIH ŽIVOTINJSKIH VRSTA.

Gledam svoju decu i mislim kako su divna. Nekako izdržavam sve ovo uglavnom
zahvaljujući njima. Pomažu mi da ne klonem i da sačuvam veru u budućnost. Ali svaki put
kada ih pogledam, setim se natpisa na onoj bakarnoj ploči: „Kad produvaju 24 vetra, ne
ostaje više ništa.” I neki unutrašnji glasić podseća me na Salivanovo upozorenje: Smatraj da
gradiš zamak na pesku i da će ga talasi odneti. To je pravo prokletstvo svetionika. U jutro
dvadeset četvrtog dana sve će nestati. Nijedna osoba koju si u međuvremenu upoznao neće te
se sećati.
Ja to ne zaboravljam, ali sam odlučio da se ponašam kao da se istorija ne ponavlja.
Poput zatvorenika koji broji dane do izlaska iz zatvora, ja brojim dane koji su mi preostali
do dvadeset četvrtog putovanja. Ono će biti moj strašni sud.
Jedne večeri 2010. godine poneo sam Bena u naručju u postelju. Uspavao se gledajući
Avatar - zajedno smo ga gledali sedeći na kanabetu u salonu.
Stavljam ga u krevet, ušuškavam ga i snažno ga grlim. Uživam u njegovom mirisu koji
treba da mi potraje do naredne godine. Kada pođem napolje, on me uhvati za rukav.
- Zar ideš, tata?
- Idem, veliki moj dečko - kažem mu i sedam na krevet.
- A kuda to ideš?
- Ne idem nikuda, Bene. To već znaš. Pričali smo o tome. Moj sin se pridiže u krevetu i
namešta jastuk uspravno.
- Zar ne ideš da vidiš tvoju drugu porodicu? - pita me zabrinutim glasom.
- Ne, Bene, nemam drugu porodicu! Imam samo vas: mamu, dedu, Sofiju i tebe. Ne
postoji niko drugi.
Malo mu razbarušim kosu. On skoro ljutito navaljuje:
- Ali dok nisi s nama, moraš biti negde drugde! Ne može biti drugačije!
Spuštam mu ruku na rame.
- Znam da je to teško razumeti, ali za mene vreme teče drugačije. Mama ti je to već
nekoliko puta objašnjavala.
On uzdiše i pita:
- Hoće li se jednog dana stvari normalizovati?
- Nadam se da hoće.
- A kada to?
- Za pet godina, 2015 - kažem mu. On počinje da računa u glavi.
- Te godine ja ću imati trinaest godina.
- Tako je, to je još daleko... Hajde, sada lepo lezi.
- Mogu li da posmatram kako nestaješ?

122
Anna
 Pipixie

- Ne, ne možeš. To nije igra niti mađioničarski trik. A i ne odlazim odmah. Ostaću još
malo s mamom.
Ponovo ga ušuškavam i grlim.
- No dok nisam tu, računam na tebe da paziš na sestru i mamu. On klima glavom i
potvrđuje.
- Dobro, dok tebe nema, ja sam gazda.
- Ne, Bene, mama je gazda, a ti si čuvar kuće. Slažeš li se?
- Slažem se.

3.
Vreme brzo protiče.
Prva decenija XXI veka se okončava.
Amerika je završila sa Bušovima i u Beloj kući pojavio se Obama.
Pri svakom novom povratku zapažam promene u svetu. Internet je sve osvojio i
progutao: muziku, knjige, bioskop. Ljudi žive s mobilnim telefonom u ruci i svaka tri minuta
bacaju na njega zabrinut pogled. Tu je ajfon, Fejsbuk, Gugl, Amazon... sve je virtuelno,
numeričko, nematerijalno: korespondencija, razmena, prijatelji, zabava.
Mnoge kulturne reference iz razgovora nisu mi jasne. Ne znam te nove glumce, nove
rok grupe, nove zvezde, a često mi nije jasno ni zbog čega su neke osobe slavne.
Sećam se komentara mog oca s početka osamdesetih godina, kada sam satima slušao
treštanje vokmena i muziku sa kaseta: „Taj aparat samo će stvoriti blesave i zaostale
generacije”, ,,Madona je kurva, Dejvid Boui transvestit, a Erik Klepton narkoman.” Sada mi
se čini da i sam postajem reakcionarni matorac, jedan od onih kakve sam mrzeo kada sam
bio adolsecent.
Ja sam putnik kroz epohu u kojoj zaista ne živim.
Nemam više reči, a ne umem ni da dešifrujem svet.
Zbunjen sam, premešten, prevaziđen, i ovaj svet sve manje je moj i sve više me plaši.
Jedina kotva mi je porodica.
A i moj jedini horizont.

123
Anna
 Pipixie

2011.

Slomljena srca

Ne remeti nam život ljubav, već nesigurnost u ljubav.

Fransoa Trifo

0.
Osećam toplotu dobro zagrejane prostorije.
Osećam dodir somota na obrazu.
U udobnoj sam fotelji. Mek naslon pridržava mi potiljak.
Čujem muziku i neki jasan glas koji peva baladu o rastanku jednog para, punu
melankolije izgubljene ljubavi. Nekoliko sekundi uživam u ritmu te muzike. Znam tu pesmu:
ABBA - „The winner takes it all”.
Otvaram oči. Sedim u fotelji usred neke pozorišne sale. Oko mene nekoliko stotina ljudi
zaneseno posmatra predstavu - mjuzikl „Mama mija”!
Okrećem glavu i podižem pogled. Scena je veoma velika, plafoni visoki, a i mezanin je po
obliku... ma ja sam nekada davno bio ovde.
Nalazim se na Brodveju u pozorištu Vinter garden. Majka me je svojevremeno dovela
ovamo da gledamo mjuzikl „Mačke”, i to kratko vreme pre nego što je umrla.
Ustajem usred aplauza, guram susede i izvlačim se iz reda. Prolazim kroz prolaz u
parteru, silazim niz stepenice i odlazim iz pozorišta.

1.
Brodvej uveče.
Načinio sam nekoliko koraka i upao u frenetičnu gužvu na Tajms skveru - okružen sam
masom ljudi, autobusima, kolicima s viršlama. Na reklamnim video-ekranima prikazuju se
neki romantični spotovi za nakit. Na trotoarima ulični prodavci drže snopove helijumskih
balona u obliku srca i bukete već pomalo uvenulog cveća. Sada je tek prošlo sedam uveče.
Ovo je 14. februar 2011. godine, Dan Svetog Valentina.
Zaustavljam taksi i prisećam se onog jutra 1992. godine kada me je Džefri Veksler
oslobodio iz zatvora. Tada sam iznajmio neki auto u ovom kraju i od tada se nisam ovde
ponovo pojavio. U toku ovih dvadeset godina cela zona pretvorila se u kvart za zabavu pod
vedrim nebom. Radnje sa Diznijevim likovima i porodične prodavnice zamenili su razni pip-
šou lokali i porno-bioskopi. Klošari, narkomani i prostitutke prepustili su ovaj kvart
turistima.

124
Anna
 Pipixie

Pored mene se zaustavi neki ford eskejp hibrid. Uskočih u taksi i desetak minuta
kasnije uđoh u cvećaru u Ulici Bliker, te kupih Lizi fini buket - kombinaciju orhideja i ruža.
S buketom u ruci pokucah na vrata, sav uzbuđen što ću konačno videti ženu i decu.
No nije Liza bila ta koja mi je otvorila vrata.
- Dobro veče, šta mogu da učinim za vas? - upita me plavušica od nepunih dvadeset
godina u prevelikoj majici s natpisom neke stokholmske ekonomske škole.
- Gde je moja žena?
- A ko ste vi, gospodine?
- O, a ko ste vi? - rekoh povišenim tonom. Devojka se prepade i pokuša da zatvori vrata.
- Ja sam bebisiterka. Čuvam Bendžamina i Sofiju dok je gospođa...
- Tata, tata! - razvika se Ben i baci mi se u naručje. Ja ga podigoh uvis i zavrteh ukrug.
- Zdravo, veliki dečko! Pa, šta si ti u međuvremenu radio, hajde, ispričaj mi!
Ignorišući Šveđanku, na silu uđoh u kuću. Sofija nije bila u salonu. Spustih buket na sto i
popeh se u njenu sobu. Moja curica čvrsto je spavala u svom krevetu.
- Zar je već legla? - začudih se šapatom.
- Sofija je danas bila malo bolesna - objasni mi bebisiterka nekako protiv volje.
- A šta joj konkretno fali?
- Ima bronhitis, kijavicu i otitis. Sve zajedno. Ne budeći je, spustih ruku ćerki na čelo.
- Mislim da ima i povišenu temperaturu - rekoh.
- Da, znam, ali nisam htela da je budim. Kasnije ću joj dati paracetamol.
Siđoh u kuhinju.
- Bene, znaš li gde je mama?
- Pa, izašla je.

* * *

- To vidim i sam, ali gde je? Moj sin samo odmahnu glavom.
- Gde je moja žena? - upitah tada devojku.
- Ni ja to ne znam. Nisam znala ni da Liza ima muža, a svakako mi ne govori kuda izlazi...
No ja je više nisam ni slušao. Liza je sigurno ostavila neku adresu za svaki slučaj.
Pogledah oko telefona, na poličicu gde su se spuštale cedulje izvađene iz džepova, na
frižider. Videh jedan listić istrgnut iz bloka i pričvršćen magnetom na kome je bilo rukom
ispisano: Restoran Buli, Ulica Dvejn 163, a zatim je tu bio napisan i neki telefonski broj.
Restoran. Veče Svetog Valentina...
- Da li je tamo otišla na večeru?
- Pa kažem vam da ne znam!
- Majku mu! - promumlah i prostrelih je pogledom. Sin me zgrabi za rukav.
- Tata, ne treba da psuješ!

125
Anna
 Pipixie

Kleknuh da bih bio na njegovoj visini.

- U pravu si. Slušaj, idem da potražim mamu pa ću se vratiti, u redu?
- A mogu li i ja s tobom?
- Nema svrhe, vraćam se za pola sata. Ako budeš dobar, napraviću ti lazanje.
- Ali već sam jeo.
- Onda nešto slatko? Lep sladoled s prelivom od karamela i pečenim bademima.
- Mama ne voli da jedem mnogo sladoleda. Kaže da je pun masnoća i šećera.
Ja uzdahnuh i razbaruših mu kosu.
- Brzo se vraćam, mili moj.

2.
Nisam hteo da uzmem taksi. Saobraćaj je bio pregust, Tribeka nije bila daleko, a malo
brzog hoda dobro će mi doći da razradim noge.
Pođoh na jug do ugla Ulice Makdugal i Šeste avenije, pa Brodvejom nastavih do Ulice
Dvejn.
- Imate li rezervaciju, gospodine?
Zadihan i preznojen, upadoh u restoran kao pas u kuglanu. Moja crvena parka i
farmerke odudarali su od svih tih večernjih odela i haljina.
- Samo želim da vidim da li je moja žena tu.
- Pa mogu da je potražim, gospodine - odgovori mi recepcioner gledajući u
kompjuterski ekran. - Na koje ime je bila rezervacija?
- Hvala, radije ću je sam potražiti.
- Ali, gospodine, vi ne...
Ja pojurih hodnikom i uleteh u glavnu salu.
Na Dan Svetog Valentina publiku su uglavnom činili parovi.
Buli je bio ekskluzivan romantični restoran: ambijent je bio veoma šik i prijatan:
svećnjaci na sve strane, plafon u gipsu i platna s motivima iz Provanse na zidovima.
Ugledah Lizu za jednim stolom kraj kamenog kamina u sredini prostorije. Bila je
doterana, elegantna i prilično razgolićena i sedela je naspram nekog tipa koji mi je bio
okrenut leđima.
Čim me ugleda, izraz lica joj se izmeni. Savi salvetu, ustade i pode žurno prema meni
pre nego što sam stigao do stola.
- Arture, šta ti radiš ovde?
- To bih i ja tebe morao da upitam.
- Ja radim. Pokušavam da zaradim novac za našu porodicu.
- Uz večeru sa svećama na Dan Svetog Valentina? Zavitlavaš me?
Razgovori utihnuše i više pari očiju uperi se prekorno u nas. Šef sale nam priđe i zamoli
nas da dovršimo raspravu u holu.

126
Anna
 Pipixie

- Čuj, Arture, nikada u životu nisam bila na proslavi Dana Svetog Valentina. Došla sam
ovamo na poslovnu večeru. Nemoj da mi praviš scene, molim te.
- Zar misliš da sam idiot? Ko je taj tip?
- Noel Vakaro, poznati pisac i scenarista. Želi da mi da ulogu u TV seriji koju sprema za
AMC.
- Dakle, dosta je da ti neko ponudi ulogu, pa da potrčiš u restoran odevena kao kurva?
- Zabranjujem ti da me vređaš!
Sav besan, zasuh je prekorima što izlazi dok joj trogodišnja ćerka leži bolesna. No Liza
nije dopustila da joj se prebaci da je loša majka.
- Ali sada je februar. Sofija ima nazeb, kao i devedeset odsto dece u gradu. To je zimi
sasvim normalno. No ti to ne možeš znati, pošto nikada nisi ovde!
- Pa ti dobro znaš da ja tu ne mogu ništa! Znaš i koliko patim zbog toga. Znaš da živim u
stalnom košmaru!
- Zar misliš da to nije i košmar za mene?
Dok smo se tako prepirali, osetih miris vanile i ljubičica. Liza je blistala. Njena ravna
glatka kosa bila je puštena i padala joj je po nagim ramenima i grudima prekrivenim crnom
čipkom. Dve emajlirane narukvice zveckale su joj na zglobovima. Svakako se nekoliko sati
doterivala da bi bila lepa nekome drugome. Niko ne bira u koga će se zaljubiti. Liza je
očigledno imala potrebu da proveri svoju moć nad muškarcima, kao i svoju zavodljivost. Bio
je to nekakav barometar ženstvenosti. Od početka sam znao da je to s vremenom neće proći.
To me je rastuživalo. To me je, takode, izluđivalo.
Trudio sam se da prikrijem bes. Provešću ovde samo dvadeset četiri časa. Sve još može
da se sredi, naivno sam pomišljao. Veoma sam se varao.
- Hajdemo kući, Lizo. Vratimo se našoj deci.
- Ne pre nego što završim ovaj sastanak. Zaista želim tu ulogu. Znam da mogu da je
dobijem.
Tada ja izgubih strpljenje.
- Mi možemo da se viđamo samo jedan dan godišnje, a ti mi sada kažeš da više voliš da
završiš večeru sa drugim muškarcem umesto da provedeš veče sa mnom?
- Ali daj mi samo dva sata i naći ćemo se kod kuće. Samo da ovo okončam na pravi
način.
- Ne, nećeš se vratiti tom tipu!
Ja je zgrabih za ruku, ali se ona otrgnu i povika:
- Čuj, prestani da praviš cirkus! Nisam ti tražila dozvolu! Nisam ja nikakva stvar! Nisam
tvoja svojina!
- Lizo, vrati se sa mnom, inače...
- Šta inače? Udarićeš me? Odvući ćeš me kući držeći me za kosu? Napustićeš me? Pa to
stalno činiš, Arture, stalno me ostavljaš!
Okrenu se i vrati se za sto.
- Prokleti tipe koji nestaješ! - dobaci mi dok se vraćala u salu.

127
Anna
 Pipixie

3.
Izađoh iz restorana sav besan, ali i vrlo tužan.
Na trotoaru je momak s parkinga upravo primao ključeve od neke nove mušterije - tipa
s dugom, retkom kosom i kožnim i metalnim koturićima na pletenicama. Ovaj je upravo
otvarao vrata roudstar kabrioleta svojoj saputnici.
Sve se odigralo vrlo brzo. Ja se odjednom bacih ka njima i zgrabih ključeve koje je
vlasnik pružao momku.
- Hej!
Koristeći gužvu, bacih se za volan i krenuh uz škripu guma.
Izašao sam s Menhetna, skrenuo pored Hadsona i izbio na državni auto-put za Boston.
Držeći nogu na papučici, jurcao sam drumovima puna četiri sata, zanemarujući sva
pravila opreznosti. Bio sam begunac, grozničav, izgubljen, zbunjen reakcijom žene koju sam
voleo. Osećao sam kako se neka brana u meni upravo ruši. Bio sam umoran, iskorišćen,
nesposoban da uspostavim kontrolu nad svojim životom. Kakav uticaj ja imam na događaje?
Baš nikakav. Moram sve da otrpim. Već dvadeset godina moj život beži od mene. Ja sam
samo prolaznik u njemu. Borio sam se, pokušavao da učinim sve što mogu. Nisam odustao
od borbe, ali kako se boriti ako ne znate ni ko vam je neprijatelj?
Kad sam stigao u Boston, svi stari košmari su mi se vratili. Parkirao sam auto u uličici u
Čarlstaunu i ušao u Makilan, irski pab u koji sam nekada svraćao.
Najzad sam došao u jedan lokal koji se nije promenio! Taj bar postojao je još krajem XIX
veka. Imao je potpuno isti izgled i atmosferu kao i pre dvadeset godina: isti šank u obliku
potkovice i istu tamnu drvenu zidnu oblogu od poda do plafona.
Na zidovima su bile fotografije u boji sepije koje su podsećale na prošlost ovog lokala.
Pod je bio prekriven piljevinom, baš kao u salonima Divljeg zapada. U čašama su uglavnom
bili viski i pivo, koje je teklo potocima.
Sedoh na nisku stolicu i naručih prvu kriglu.
U ovaj bar nekad me je doveo Frenk i u njega su pretežno svraćali muškarci. Redovna
klijentela nije dolazila ovamo da bleji i upoznaje se sa svetom, niti su se tu služile fine
grickalice uz piće: svi su naručivali čisto piće. Ljudi su ovamo dolazili da bi zaboravili na
težak protekli dan, na mučan posao, na probleme, na žene, na ljubavnice, na decu i rođake.
Dolazili su uglavnom s namerom da se žestoko napiju. Da se onesveste od pića. To sam i ja
učinio, kombinujući velike doze viskija i krigle piva. Pio sam do besvesti. Sve dok nisam
dospeo u stanje da nisam mogao da izgovorim više ni reč. Najzad nisam više mogao ni da
ustanem. Kad se bar konačno zatvorio, odvukao sam se do mojih novostečenih kola.

4.
Vario sam, dremajući, sav taj popijeni alkohol sve do zore, ali me je polarna hladnoća
najzad ipak probudila. Usta su mi bila suva, tresao sam se od hladnoće, pa okrenuh
kontaktni ključ da bih aktivirao grejanje. Zaputio sam se ka jugu, prešao Harvardski most i

128
Anna
 Pipixie

odvezao se na Jamajka Plejn. Bilo je sedam sati ujutro kada sam stigao do groblja Forest
Hils.
U to doba rešetkasta kapija groblja bila je još zamandaljena, i ja, bez obzira na sav
mamurluk, ipak nekako preskočih zid na najnižem delu.
Stotinu hektara parka bilo je prekriveno ledenom korom. Beli sloj prekrio je i ivice
staza, pa se nisu jasno ocrtavale. Sva vegetacija bila je zamrznuta, kao i voda u česmicama.
Statue su delovale kao živa bića koja je polarni dah zaledio u mestu.
Još bazdeći na alkohol i teške glave, udisao sam ledeni vazduh koji mi je štipao pluća.
Zureći ka drugoj strani groblja, ugledah površinu zaleđenog jezera u kome se ogledalo
obližnje rastinje i plavo nebo.
Siđoh alejom oivičenom drvećem sve do pošljunčanih staza između grobova i grobnica.
Nad nadgrobnim spomenikom moga oca lebdela je laka zimska izmaglica.

Frenk Kostelo
2. januar 1942.
6. septembar 1993.
Bio sam kao ti,
Bićeš kao ja.

- Zdravo, Frenk. Nije baš najtoplije, zar ne?

Čudno sam se osećao. Više no ikada ljutio sam se na njega što mi je upropastio život. No
neki deo mene želeo je da porazgovara s njim.
- Lepo ti je ovde, ali to je lepota smrti - rekoh sedajući na obližnji zidić. - Dani su ti
svakako dugi. Sigurno ti je dosadno, zar ne?
Pronađoh u džepu paklicu cigareta i šibice koje mi je ostavila konobarica iz Makilana.
Pripalih jednu i povukoh dim sa uživanjem.
- Čak nemaš ni ovo, u pravu si. Ipak, to te je ubilo, pa... Izbacih kolut dima, koji se dugo
zadrža u sleđenom vazduhu, a potom nestade.
- Najzad, ti si bio potpuno u pravu: u životu ne treba nikome verovati. Hvala ti što si me
tako rano upozorio na to, mada nisam baš dobro naučio tu lekciju.
Neka ptica polete sa obližnje grane, stresajući malo snega koji je juče napadao.
- Hej, čuj, nisam ti ovo još kazao: postao si deda. Da, da, to je istina. Imam
devetogodišnjeg sina i trogodišnju ćerku. Nisam najbolji otac, ali imam dobro opravdanje.
Za razliku od tebe.
Ustao sam sa zidića i prišao mermernom spomeniku. Grob je bio ogoljen. Nije bilo
nikakvih buketa cveća, bilja niti komemorativne ploče.
- Sve mi se nešto čini da te deca baš ne obilaze često, zar ne? Zapravo, čini mi se da
nikome ne nedostaješ. Uvek sam mislio da ne osećaš ništa samo prema meni, ali sam,
izgleda, pogrešio: ni njih dvoje nisi mnogo voleo.

129
Anna
 Pipixie

Povukoh još jedan dobar dim koji mi se učini gorči od prethodnog, pa ugasih pikavac
potpeticom.
- Zašto nas nisi voleo, Frenk?
Zatim se još više približih spomeniku i udarih nogom u postolje.
- Znaš, u poslednje vreme mnogo sam razmišljao o tome i verujem da nazirem nekakav
odgovor. Ti nas nisi voleo zato što ljubav čini čoveka ranjivim. To je činjenica: ako imaš dete,
strepiš da ga ne izgubiš. Čim imaš dete, uzdrman si iz temelja. Razoružan si i osetljiv. Ako
neko želi da ti naškodi, ne mora da napada tebe lično. Tako postaješ lak plen.
Magla se razilazila. Prvi zraci sunca pojaviše se iza grobnica.
- A ti si - nastavih svoju besedu - uvek odbijao da budeš slab. Hteo si da budeš neranjiv,
slobodan, prepušten sebi. Bilo je pomalo od svega toga, zar ne? Nisi nas voleo da ne bi
pokazao slabost. Nisi nas voleo zato što si štitio sebe.
Vetar poče da duva. Još čitav minut proveo sam čekajući odgovor kojeg nije bilo.
Zatim mi jutarnji vetrić donese topao prolećni miris koji me odvoji od te zimske
atmosfere.
Bio je to miris cveta pomorandže.
Udovi mi zadrhtaše, a noge zaklecaše, te pokušah da shvatim šta se dešava. Bilo je tek
nešto manje od sedam sati ujutro. Pojavio sam se tek pre dvanaest sati.
Pa ne mogu valjda sada da nestanem!
No odjednom osetih u mozgu poznato električno pražnjenje.
Zaleđeno tlo nestade mi ispod nogu.
Iščeznuh.

130
Anna
 Pipixie

2012.

Jedno bez drugog

Navikao sam na samoću, ali je od nje gora mržnja koju osećam prema sebi.
Džon Irving

0.
Osećam svež i oštar miris lavande.
Mogu da nanjušim i slabe primese mirisa borovine. U pozadini čujem melodiju sa stare
ploče koja škripi: to je pesma „Volare” u izvođenju Dina Martina.
Srce mi lupa i znojim se. Veoma teško razdvajam slepljene očne kapke. Grlo mi je suvo, čini
mi se da su mi usta puna peska, a glava mi puca od gadne migrene.
U stomaku mi se komeša i krči. Pokušavam da se pokrenem, ali su mi mišići zgrčeni.
No strašna žeđ ipak me na kraju prisiljava da otvorim oči. Dan je. Polako dolazim sebi.
Gledam na sat i vidim da je prošlo četiri po podne.
Sedim upola zavaljen na nekom starom česterfild kanabetu, a nalazim se u toploj radnji
uređenoj u stilu pedesetih godina. Osvrćem se oko sebe i vidim posude s kremama, losione,
komade sapuna, četke, stari gramofon. Ustajem, posrćem i uspevam da pročitam natpis iznad
ulaza.
Nalazim se u starinskoj berbernici u Istočnom Harlemu.

1.
- A da se ipak smestiš malo udobnije, dečko? - obrati mi se nečiji glas iza leđa.
Poskočih uvis, okrenuh se i videh da glas pripada nekom starom crncu s prosedom
bradom i borsalinom na glavi, odevenom u košulju, prsluk i pantalone s tregerima.
On mi mahnu da se smestim u nagnutu berbersku foteljicu od crvene kože.
- Nisam čuo kada si ušao, ali ja sam, zapravo, gluv kao top! - dobaci mi on i prasnu u
smeh.
- Izvinite, gospodine, ali...
- Možeš me zvati Džibril.
- Džibrile, strahovito sam žedan. Možete li mi doneti čašu vode i aspirin?
- Pa, to ću ti već negde pronaći - obeća on i nestade u pozadini.
U uglu radnje ugledah hrpu časopisa na staroj komodici od mahagonija koja se
presijavala na suncu.

131
Anna
 Pipixie

Najnoviji časopis bio je Entertejnment vikli od 24. februara 2012. godine. Na naslovnoj
strani ugledah plavušu kratke kose i odlučnog pogleda, a iznad te fotografije naslov:

LIZA EJMS RAZGOVOR SA JUNAKINJOM

„PROŠLE BUDUĆNOSTI”,
NOVE POPULARNE SERIJE

Bila je to nešto mršavija i izazovnija Liza, a delovala mi je i znatno hladnije od one koju
sam poznavao. Prelistah časopis i pročitah taj članak. Dakle, uspela je da dobije tu ulogu o
kojoj je sanjala. Treba li da se radujem ili da žalim zbog toga?
- Evo ti, momče! - doviknu mi Džibril koji se upravo vratio sa sifonom sode i tabletama
paracetamola.
Popih dve tablete i sasuh u grlo tri čaše sode, pa se odmah osetih malo bolje, mada sam
i dalje osećao posledice mamurluka.
Pogledah se zbunjeno u ogledalo. Imao sam četrdeset šest godina i to se već jasno
videlo. Oči su mi zgasnule i bile su okružene tamnim kolutovima, utonule u očne duplje i
omeđene lepezastim borama sa spoljne strane. Moja crna kosa bila je malo progrušana
sedim vlasima, a na čelu sam imao nekoliko bora. Imao sam ih i na vratu, a ten mi je bio
bledunjav. Crte lica su mi se izmenile. Nisu više bile onako čiste i izrazite. Imao sam dve
jasno usečene brazde od nozdrva do uglova usana, što mi je davalo umoran izraz.
Sav iznuren, zavalih se u stolicu. Džibril mi prebaci topao peškir preko lica i osetih
miris nane. Dok sam se ja tako opuštao, čuh ga kako oštri brijač o kožni kaiš. Nanese mi
sapunicu četkom na lice, pa pređe oštricom preko mojih obraza i gornjeg dela vrata. Ja se
prepustih njegovoj sigurnoj ruci i pokušah da prikupim sećanja na „jučerašnje” događaje.
Prepirka s Lizom iznervirala me je i odvukla u nekontrolisano lutanje, i sada me je
mučilo osećanje krivice. Uništio sam jedan dragoceni dan koji sam mogao da provedem sa
decom.
Berberin mi ispra lice toplom vodom i stavi mi malo stipse na jednu posekotinu. Zatim
dovrši posao i stavi mi novi topao peškirić s mirisom mentola na lice i očne kapke. Oči su mi
bile sklopljene, ali sam čuo zvonce na vratima koje je najavilo dolazak nove mušterije. Bio
sam nepomičan i nastojao sam da prikupim snagu, kad odjednom začuh poznati glas:
- Dakle, dečko, želiš da ti koža omekša?
Poskočih i smaknuh peškirić s lica, te ugledah Salivana kako seda u stolicu kraj moje.
Deda je bio oslabio. Bore na licu su mu se produbile. Delovao je prilično umorno, ali mu
je pogled i dalje bio blistav i zajedljiv.
- Lepo je videti te - rekoh srdačno ga grleći. - Žao mi je što sam to propustio prošlog
puta.
- Znam, Liza mi je kazala. Baš si zabrljao.
- Pa, krivica je do oboje - branio sam se.
Salivan nešto promumla i okrenu se Džibrilu da me predstavi.

132
Anna
 Pipixie

- Ovo je moj unuk, Artur. Pričao sam ti o njemu. Stari crnac prasnu u smeh.
- Je li on taj što nestaje?
- Da, baš on.
Brica mi spusti ruku na rame.
- Znaš li da sam brijao tvog dedu još 1950. godine? Salivan i ja znamo se dobrih
šezdeset godina.
- Tako je, stara rago! A da bismo to proslavili, potraži neku bocu viskija iz tvoje tajne
rezerve.
- Imam jedan bušmils star dvadeset godina. Reći ćeš mi kako ti se sviđa - obeća
berberin i opet ode nekuda.
Salivan izvuče iz džepa mobilni telefon i okrenu neki broj.
- Zovem Lizu. Ona je na turneji po Kaliforniji.
Ta me informacija ožalosti. Pošto sam doneo odluku da ne gubim nijedan dodatni dan i
da spašavam brak, perspektiva da neću videti Lizu ni ove godine sasvim me je razočarala.
- Sofija je s njom, ali sin ti je Njujorku - reče on želeći da me malo uteši.
Pošto je razmenio nekoliko reči s Lizom, dodade mi slušalicu.
- Dobar dan, Arture.
Bilo je lepo čuti svež i zvonak Lizin glas.
- Zdravo, Lizo. Žao mi je zbog prošlog puta.
- Pa i treba da ti bude. Čekala sam te cele noći, a i tvoj sin.
S mobilnim telefonom na uhu izadoh na trotoar da je bolje čujem. Nešto mi pade na um.
- Možda bih mogao da dođem u Kaliforniju da se vidimo? Ako bih odmah krenuo na
aerodrom...
- A čemu bi to poslužilo, osim da nas rastuži? - odseče ona odlučno. - No ako bi proveo
malo vremena s Benom, to bi moglo biti korisno.
- Da li je on dobro? - upitah je zabrinuto.
- Ben uopšte nije dobro - reče mi ona tonom punim skrivene tuge i prebacivanja. -
Trenutno je nemoguć. U školi ne uči ništa, tuče se sa svima redom, a ni kod kuće nije nimalo
bolji. Nemoguće je usmeriti ga na nešto. Reći da neće da sarađuje samo je eufemizam.
Ponekad je i nasilan. Pradeda je jedini koji može da ga urazumi, bar povremeno.
Tuga u njenom glasu zaledi me u mestu.
- Pa, možda treba porazgovarati sa psihologom.
- Kao da smo tebe čekali da to kažeš. Već nekoliko meseci ide na te seanse. Po preporuci
iz škole.
- Možda je to njegovo ponašanje, zapravo, poziv za pomoć. Nije potreban psihijatar da
se shvati da Benu teško pada naša situacija. Mislim, cela situacija...
- Pa, nije valjda i to moja greška! Misliš li da mu prija to što si četiri hiljade kilometara
daleko od njega?

133
Anna
 Pipixie

- Ja ga viđam svake nedelje. A ja svakako nisam nikakva Penelopa. Ne mogu da sedim

kod kuće i strpljivo te čekam, gutajući pilule za spavanje i antidepresive.
Pogledah ljude koji su hodali trotoarom. Za dvadeset godina su se i harlemske ulice
veoma promenile. Mešavina rasa, kompletne porodice, dečji smeh.
- Čuj, Lizo, za tri godine sve ovo će se završiti - rekoh joj što sam ubedljivije mogao.
- Ne, niko, zapravo, ne zna šta će biti za tri godine.
- Lizo, ne trošimo ovo malo vremena na prepirku. Volimo se i...
- Ne, ti me ne voliš - ljutito odseče ona. - Svakako me nikada nisi ni voleo ovakvu kakva
jesam. Ti voliš neku svoju neodređenu predstavu o meni, ali ona ne odgovara stvarnosti.
Želeo sam da to opovrgnem, ali mi ona ne ostavi vremena.
- Moram da idem - reče suvo i prekinu vezu.

2.
- Popij ovo, dečko - reče mi Salivan i pruži mi čašu viskija. Odbih tu njegovu ponudu, ali
je on i dalje navaljivao:
- Hajde, ne brukaj svoju irsku krv! Znaš onu izreku: u Irskoj se viski pije samo u dve
prilike - kada ste žedni i kada niste žedni.
Okrenuh se prema Džibrilu.
- Imate li možda negde malo kafe?
- O, momče, pa zar ne vidiš da iznad vrata piše „Berberin”, a ne „Bar”? - odgovori mi on,
lupajući se rukom po boku.
Salivan poče da pretura po džepu i izvadi neke dve karte, pa ih stavi pred sebe.
- Večeras Niksi igraju protiv Klivlanda u Medison skver gardenu. Uzeo sam ove karte za
Džibrila i sebe, ali će biti bolje da ti pođeš sa sinom.
- Pa, ako ste planirali da idete zajedno, ja ne želim da vas...
- Ne sekiraj se ti za nas - reče Džibril. - Idi s tim tvojim klincem na utakmicu. Ja i Salivan
lepo ćemo otići na pileći kari ili jagnjeće kotlete kod Red rustera. A možda ćemo svratiti i na
piće u striptiz-bar u Sto dvadeset četvrtoj ulici. I znaš šta? Napraviću ti tu tvoju kafu!
Ostavši sam sa Salivanom, iskoristih priliku da mu se požalim na ono što me je mučilo.
- Od mog poslednjeg povratka pojavio se jedan novi problem. I to veliki.
On duboko uzdahnu, potraži svoje cigarete i zadenu jednu za uho.
- Putovanje je bilo kraće nego što sam očekivao - rekoh. - Mnogo kraće: recimo,
dvanaest sati umesto dvadeset četiri.
Salivan kresnu upaljač i ukaza se žuti plamen.
- Pa, toga sam se i plašio - reče on, paleći cigaretu. - I meni se desilo to isto. Četiri
poslednja putovanja bila su znatno kraća.
- Kako to?
- Svako putovanje trajalo je upola kraće od prethodnog: prvo dvanaest sati, zatim šest,
pa samo tri.

134
Anna
 Pipixie

- A poslednje?
- Ono je trajalo jedva jedan sat.
U prostoriji zavlada tišina. Nisam mogao da poverujem u to što mi je kazao. Zatim me
spopade bes.
- A zašto mi to nisi rekao? - razvikah se, lupajući šakom po konzoli.
Salivan umorno protrlja oči.
- Zato što to ne bi ničemu poslužilo, Arture. Samo bi ti podrilo moral.
Dograbih one karte sa stola i izleteh napolje. Košmar se nastavljao.

3.
Osnovna škola mog sina bila je na uglu ulica Grin i Vašington plejs u jednoj ciglenoj
zgradi boje okera, odmah pored Njujorškog univerziteta.
Oslonjen leđima na zid, posmatrao sam učenike koji izlaze i odmiču trotoarom ili
skreću u obližnje ulice. Deca koja nisu imala ni deset godina već su se ponašala kao
adolescenti: devojčice su bile doterane kao odrasle devojke, a dečaci su izigravali mlade
šmekere.
Bendžamina sam prepoznao bez problema. Bio je neverovatno porastao. Narasla je i
njegova divna plava kosa. Na sebi je imao tamne farmerke, pamučnu jaknicu s malim
krznenim okovratnikom i iste stensmitovke kakve sam ja nosio kada sam bio njegovih
godina.
- A zašto si ti došao po mene? - upita me preklapajući svoj trotinet.
- Obuzdaj malo tu preteranu radost! - rekoh i zagrlih ga. On se izvuče iz mog zagrljaja i
poveze se prema parku.
- Večeras izlazimo zajedno - rekoh mu hodajući za njim. - Imam dve karte za utakmicu s
Niksima.
- Baš mi se i ne ide. Ne volim košarku - promumla on i ubrza vožnju.
- E pa, ipak ćemo ići - povikah ja dok je on brzo odmicao. Nije još sve izgubljeno...
No ja, zapravo, nisam shvatao situaciju. Čitave večeri u Medison skver gardenu
posmatrao sam sina s knedlom u grlu. Ponašao se prema meni kao prema strancu,
izbegavao je moje saučesničke poglede i na sva moja pitanja odgovarao je jednosložnim
rečima.
Ja sam bio odsutni otac i on mi je podnosio račun koji treba da platim zbog toga. Čak i
kada sam, u retkim prilikama, bio tu, bio sam toliko brižan i prezauzet da mu se nikada
nisam potpuno posvetio. Deo mene bio je negde drugde: već okrenut ka sutrašnjici, u panici
zbog sledećeg buđenja. Nikada nisam imao vremena - baš nikada ga nisam našao - da mu
nešto važno saopštim i da ga nečemu poučim. Nije bilo nikakve prave osnove, vrednosnog
sistema niti pridika koje bi nam sada olakšale da premostimo prepreku. A i šta sam mogao
da mu dam ja koji sam od oca nasledio samo negativno viđenje sveta i čiji je život bio stalna,
unapred izgubljena borba protiv vremena?
- Da li bi voleo da odemo na rolnice od jastoga?

135
Anna
 Pipixie

On podiže prema meni svoje lepo lice i pogleda me pogledom koji nisam prepoznavao.
Zenice su mu blistale živim i uznemirujućim plamenom.
- Znaš li šta bih zaista voleo?
Očekivao sam da čujem najgore, i to se i desilo. Bendžamin otvori usta i ja ga čuh kako
ljutito izgovara:
- Voleo bih da te više nikada ne vidim! Da nestaneš zauvek iz naših života!
Načini malu pauzu pa nastavi:
- Ostavi nas na miru! Zaboravi nas! Nemoj više da nanosiš zlo mami! Samo to i znaš, da
zada ješ bol ljudima.
Te reči parale su mi srce poput udaraca nožem.
- Nepravedan si, Bene. Znaš vrlo dobro da to nije moja greška...
- Prestani stalno da tvrdiš kako to nije tvoja greška! Koga je briga čija je greška! Nisi tu i
to je sve! I reči ću ti još nešto: da se Sofija ne bi traumirala, mama joj nikada nije kazala da si
joj ti otac! Nisi ni primetio da te ona nikada ne zove tata!
Sve je to bilo tačno i bilo mi je nepodnošljivo.
- Slušaj, Bene. Znam da je situacija koju proživljavaš vrlo teška i neshvatljiva, ali znaj da
neće večno trajati. Još tri godine, pa će se sve vratiti u normalu.
- Neće.
- Zašto neće?
Sada su mu krupne suze tekle niz obraze. Ja ga zagrlih.
- Za tri godine Sofija i ja bićemo mrtvi - zajeca mi on na uho.
- Ama nećete, dečko moj! Ko ti je to kazao?
- Salivan...
Jedva sam obuzdavao gnev koji me je spopao i odveo sam sina u Ojster bar. Tri četvrtine
lokala zvrjalo je prazno. Sedosmo za jedan povučen sto u dnu sale i ja naručih dva sendviča i
dve koka-kole.
- Reci mi šta ti je tačno Salivan ispričao.
On protrlja oči, povuče gutljaj koka-kole i jecajući poče da mi objašnjava:
- Dedi već nekoliko meseci nije baš dobro. Mnogo kašlje, a mnogo i pije. Jedne večeri
mama je napravila palačinke i zamolila me je da mu ih odnesem. Otišao sam kod njega i
lupao na vrata, ali mi nije otvorio. Hteo sam već i da se vratim, kada zapazih da mu vrata
uopšte nisu zaključana. Ušao sam i našao ga kako leži na podu usred salona. Bio je potpuno
pijan.
- A kada se to desilo?
On podiže pogled i malo se zamisli.
- Pa, ima jedno tri meseca. Pomogao sam mu da se pridigne. Ostao sam s njim neko
vreme i upitao ga zašto toliko pije. Rekao je da to čini da zaboravi na strah. Onda sam ga
pitao čega se plaši. Tada mi je ispričao svoju priču i kazao mi da se boji da se i nama ne

136
Anna
 Pipixie

dogodi isto to. Kada se završi tvoje dvadeset četvrto putovanje, ničega više neće biti. Mama
te neće prepoznati i biće kao da ja i Sofija nikada nismo ni rođeni.
Obrisao sam mu suze papirnom salvetom i pokušao da ga umirim.
- To se zaista dogodilo Salivanu, ali ne znači da će se desiti i nama.
- A zašto bismo mi to izbegli?
- Zato što se volimo. Nas četvoro smo porodica. Klan Kostelo. Znaš li šta kaže Šekspir?
„Ljubav puzi ako već ne može da hoda.” Znaš li šta to znači?
- Da je ljubav uvek jača od svega.
- Tačno to. Zbog toga nemoj ničega da se plašiš. Šekspirove reči delovale su nekoliko
sekundi, ali je stvarnost ubrzo nadvladala.
- Zar misliš da te mama još voli? - upita me Ben, grickajući rolnicu. - Meni se čini da ona
voli tog tipa, Noela.
Ja priguših svoj bol i zatražih mu objašnjenje.
- Misliš na Noela Vakara, pisca? Moj sin zbunjeno klimnu glavom.
- Da, to je taj pisac. Ona se smeje kad god on dođe i čuo sam kada je preko telefona
kazala nekome kako on lepo brine o njoj.
Pogledah sina pravo u oči i rekoh što sam ubedljivije mogao:
- Slušaj dobro, Bene, i ne sumnjaj u moje reči. Čovek kojeg mama zaista voli jesam ja.
Zato što sam vaš otac, Sofijin i tvoj. A kada se budem konačno vratio, i ja ću umeti da je
nasmejem i brinuću o njoj.
Videh da sam ga donekle ubedio. Činilo se i da mu se vratio apetit. Pošto smo smazali
rolnice sa jastogom, vratili smo se kući, gde nas je čekala devojka koje se starala o njoj.
Kao što smo uvek činili još od njegovog ranog detinjstva, zajedno smo oprali zube u
kupatilu, a zatim sam ga ušuškao i poželeo mu laku noć.
- Treba da preguramo još tri teške godine, slažeš li se, Bene? To možemo učiniti samo
ako budemo pravi tim i ako imamo poverenja jedni u druge. Stoga treba da budemo mudri,
pa zato prekini s tim svojim ludovanjem, važi?
- Važi. Ja ću od sada biti pravi domaćin.
- Baš tako.
- A ti ćeš i dalje biti čovek koji nestaje. Mama te uvek tako zove.
- To je istina - priznadoh. - Ja sam čovek koji nestaje. I na tu pomisao počeh da drhtim.
- Laku noć, veliki moj dečko - rekoh, gaseći svetlo, da on ne vidi kako se grčim.
- Laku noć, tata.
Sa suzama u očima odvukoh se do vrata i nestadoh pre nego što sam stupio na prvi
stepenik.

Kakav sam zločin počinio da plaćam ovakvu cenu? Koju neoprostivu grešku ispaštam?

137
Anna
 Pipixie

2013.

Kišna sezona

Život je niz povezanih rastanaka.

Čarls Dikens

0.
Nekakvo šuškanje.
Miris kože i starih knjiga.
Napeta tišina koju remeti samo zvuk okretanja stranica. Tiho nakašljavanje. Prigušen
zvuk lupkanja po tastaturi.
Glava mi je naslonjena na neku drvenu površinu i osećam miris voska. Otvaram oči i
poskočim. Ruke mi vise niz rukohvate. Oko mene su hiljade knjiga poredane na kilometrima
polica s rezbarenim figurama na ivicama; vidim i monumentalne lustere, patinirane radne
stolove, mesingane lampe sa abažurima od zelenkastog stakla.
Nalazim se u čitaonici Njujorške gradske biblioteke.

1.
Još sav unezveren od šoka, ustajem iz fotelje i polazim u istraživanje mesta na kojem
sam se zatekao.
Iznad glavnih ulaznih vrata nalazi se veliki zidni sat koji pokazuje 12.10. To je vreme
ručka. Zaista, vidim mnogo praznih mesta. Prolazim pored police sa štampom i gledam neke
dnevne novine: Humanitarna akcija u Siriji; Posle pucnjave u Njutaunu vrši se pritisak na
Senat da se uvedu mere za kontrolu posedovanja vatrenog oružja... Bacam pogled na datum i
vidim da je ponedeljak, 15. april 2013. godine.
Rok se bliži kraju. Imam još samo dva putovanja do kraja priče. Jedna ideja rada mi se u
glavi. Sedam za jedan kompjuter i povezujem se na internet. Nažalost, traži mi neku šifru -
rezervisan je za one koji imaju člansku karticu biblioteke.
Čekam nekoliko minuta i posmatram radna mesta oko sebe. Odjednom počinje da zvoni
mobilni telefon jedne moje susetke. Ona ustaje s namerom da izađe i odgovori na poziv bez
ometanja. Kliznem na njeno mesto i otvaram novu stranicu. U nekoliko poteza pronalazim
Vikipediju i tražim podatke o ljubavniku moje žene.
Nema fotografija, samo sledeća beleška:

Noel Vakaro

138
Anna
 Pipixie

Noel Lui Vakaro, američki pisac i scenarista, rođen je u Bostonu 4. avgusta 1966.
godine.
Diplomirao je na Univerzitetu Djuk i predaje književnost na Berkliju i Čikaškom
univerzitetu.
Od 1991. do 2009. godine objavio je trilogiju Ronjenje i postigao uspeh i svetsku slavu.
Godine 2011. napisao je tekst za čuvenu TV seriju Prošla budućnost koja je emitovana
na AMC-ju, za koju je on bio i producent i scenarista.

Hteo sam da potražim i neke druge podatke, kada začuh glas: - Hej, šta radite na mom
mestu?
Ona studentkinja vratila se u čitaonicu. Pošto sam uhvaćen na delu, ja joj se izvinih i
šmugnuh napolje iz biblioteke stepenicama koje me odvedoše pravo do izlaza na Brajant
park.
Bio sam na poznatom terenu - Midtaun između Pete i Šeste avenije. Metroom sam za
petnaestak minuta stigao do Grinič Vilidža i požurio preko Vašington skvera. Pre povratka
kući odlučio sam da svratim do Salivana.
Ali kada sam došao do ulaznih vrata, zatekao sam novi koverat zadenut za zvekir.
Poslednji put to sam doživeo onda kada sam našao pismo sa obaveštenjem da mi se
rađa sin. Ovoga puta vesti su bile lošije.

Dečko moj,
Nisam te dugo video i prokleto mi nedostaješ.
Ako želiš da vidiš dedu jednog od ovih dana, dođi u bolnicu Belvju.
Nemoj mnogo kasniti!
Moje staro telo počinje da popušta.

2.
On je na odeljenju palijativne nege. Odatle se pacijenti ispraćaju iz života.
U svim bolnicama koje znam to odeljenje odvojeno je od ostalih. Lekari se tu bave
„utešnim lečenjem” i pokušavaju da ublaže sumnje i strahove pacijenata i da usliše njihovu
poslednju volju.
U pratnji bolničarke uđoh u sobu. Bila je svetla, mirna, pogodna za razmišljanje i
introspekciju. Bila je okupana prijatnim svetlom, a medicinski aparati bili su svedeni na
minimum da bi se obezbedio pristojan i bezbolan kraj života.
Deda je ležao na sredini kreveta. Bio je sasvim neprepoznatljiv. Lice mu je bilo upalo,
sivkasto i pomalo oznojeno. Bio je strahovito oslabio i, pošto je nestalo mišićne mase, činilo
mi se da se nekako sav smanjio.
Rak pluća u terminalnoj fazi: ta ista svinjarija odnela je pre vremena i mog oca.
Čudna vrsta porodičnog kontinuiteta.

139
Anna
 Pipixie

Salivan otvori jedno oko i pogleda me.

- Sećaš li se kako smo se svojevremeno upoznali u jednoj bolničkoj sobi? - upita me
sasvim prigušenim glasom. - Sada ćemo se oprostiti u drugoj sličnoj sobi...
Osetih knedlu u grlu i suze mi naglo navreše na oči. Nisam ni pokušao da mu
protivrečim. Obojica smo shvatali da je to kraj.
Hteo je još nešto da mi kaže, ali ga spopade beskrajni napad kašlja. Pošto mu je gurnula
jastuče iza leda, bolničarka izađe, ne opraštajući se od nas.
- Bilo je krajnje vreme da se pojaviš, mali - nastavi on zadihano. - Trudio sam se da se
maksimalno štedim da ne bih otišao bez pozdrava.
Ja sam već poznavao taj fenomen, ali me je oduvek fascinirao. U poslednjim trenucima
života veliki broj pacijenata naglo bi živnuo: da li zbog toga što su očekivali da „tamo”
ponovo sretnu nekog bliskog, ili zato što su želeli da iskažu svoju poslednju volju?
Salivan proguta knedlu u grlu i nastavi promuklim glasom:
- Želim da se oprostim od tebe, ali i da ti zahvalim. Hvala ti što si me izvukao iz pakla.
Odvodeći me iz Blekvela, poklonio si mi dve decenije života na koje nisam računao. To je
pravi prokleti bonus, zar ne?
Suze su mi uveliko tekle niz obraze. Salivan me dohvati za ruku i reče ubedljivim
glasom:
- Nemoj da plačeš. Lepo sam poživeo, i to zahvaljujući tebi. Upoznali smo se pre
dvadeset godina i tada sam bio skoro mrtav. Ti si me oživeo! Gurnuo si me u novi period
uzbudljivog života u kome sam bio srećan. Upoznao si me s Lizom. Dao si mi priliku da
upoznam moje praunuke...
Sada je i on plakao. Suze su mu se slivale niz bore. Uhvati se za moju ruku da bi se malo
uspravio.
- Sada brinem samo zbog tebe, Arture. Pripremi se za strašne događaje.
Pogledah u njegove grozničave i zakrvavljene oči koje su veoma brzo treptale. Činilo mi
se da mi proriče kraj sveta.
- Kada produvaju svi vetrovi, neće ti ostati ništa - nastavi on svoju mantru. - Znam da
nisi nikada verovao u to, ali to će se ipak dogoditi. Ujutro dvadeset četvrtog dana, kada se
budeš osvestio, niko od tvojih neće te se sećati.
Ja se malo sagnuh i pokušah da ga ubedim da nije tako:
- Ne, ne verujem da će se to dogoditi. Frenk se sećao vašeg susreta na aerodromu. Sećao
se i da si mu rekao da zazida podrumska vrata. Vidiš, nisu svi tragovi tvojih postupaka
nestali.
No bilo je potrebno nešto ubedljivije od toga da bi mi Salivan poverovao.
- Ali rasturiće se sve što si stvorio. Žena te neće poznati, deca će nestati i...
Opet se prekinu usred rečenice pod naletom novog napada kašlja, te mi se učinilo da će
se ugušiti. Kada se malo oporavio, izreče mi poslednje upozorenje:
- Veruj mi, nema većeg bola. A kada je bol prejak i kada osećaš da ti je nanesena
prevelika nepravda, učinićeš sve da to prestane.

140
Anna
 Pipixie

Malo zastade da udahne, pa nastavi:

- Ja sam prošao kroz sve to i uveravam te da te takav bol tera da se ubiješ ili poludiš.
Obećaj mi da se nećeš poneti kao ja, Arture! Ne dozvoli da te bol nadvlada i odupri se tami!
Sasvim zadihan, on opet zgrabi moju ruku.
- Nemoj ostati sam, Arture. Kada si sam u životu... Zastao je, prikupljajući poslednju
snagu da nastavi:
- ... kada si sam, onda si, zapravo, mrtav.
To su mu bile poslednje reči. Ubrzo osetih poznato podrhtavanje udova. Pre odlaska
ugledah fotografiju na njegovom noćnom stočiću. Ja sam je snimio jednog lepog letnjeg dana
2009. godine.
Na njoj smo snimljeni nas petoro, pribijeni jedni uz druge: Liza je blistala, Ben se
ludirao u svojoj tigrastoj pidžami, Sofija je pokazivala svoja jedina dva gornja zuba, a Salivan
je, poput dobrog patrijarha, ponosno naslanjao ruku na moje rame. To je bio divan trenutak,
zabeležen zauvek. Mi kao porodica. Naš klan Kostelo.
Kada osetih malo jače grčeve, gurnuh tu fotografiju u džep jakne.
Pre nego što sam nestao, uputih dedi poslednji pozdrav. On me je jedini uvek
podržavao. On me jedini nije nikada razočarao. On me jedini nije izneverio.

141
Anna
 Pipixie

2014.

Stvaran je onaj drugi

U svakom čoveku žive dve osobe; prava je ona druga.

Horhe Luis Borhes

0.
Osetih eksploziju.
Zatim začuh žamor gomile.
Treštali su doboši, fanfare, gongovi i praštale su petarde. Gušio me je miris ustajale pržene
ribe. Osećao sam i miris nekih egzotičnih začina, kao i prženog i pečenog mesa.
Lagano dolazim sebi. Telo mi je nečim pritisnuto. Osećam da mi neka šipka leži preko lica,
a druga mi pritiska grudi. Čini mi se i da visim u nekom praznom prostoru i da ne mogu da
uspostavim ravnotežu. Odjednom osetih da padam!
O, gospode!
Ovo je baš gadno buđenje. Nespretno se hvatam za nekakvu gvozdenu ogradu. Držim se
koliko mogu ukočenim rukama i polako se zaustavljam.
Pošto se moj pad okončao, polako otvaram oči i ugledam... ogromnu preteću glavu
crvenog zmaja.

1.
Vidim pred sobom zmaja. Zatim još jednog.
Čitava vojska zmajeva, lavova i konja treperi mi pred očima, a pokreću ih ljudi skriveni
ispod maski.
Visim naglavačke nekoliko metara iznad tla i mašem rukama oko sebe. Ispravljam se i
polako ustajem na noge. Nalazim se na platformi nekih požarnih stepenica koje pripadaju
jednoj od okolnih zgrada od cigle.
Na ulici je neviđena gužva: njom prolazi neka karnevalska povorka. Šarena kola sa
zastavama raznih boja, akrobati, plesači, ogromne papirne životinje.
Poznata mi je ta uska ulica s pomalo oronulim tamnim zgradama, neonskim natpisima i
ideogramima. Ja sam, dakle, u Kineskoj četvrti, u Ulici Mot. Tuda, prilikom proslave kineske
Nove godine, svake godine prolazi karnevalska povorka. Zaista, atmosfera je baš praznična:
trake lepršaju na vetru, konfete lete u nebo, petarde eksplodiraju na svakom koraku da bi se
oterali zli duhovi.

142
Anna
 Pipixie

Silazim na ulicu niz požarne stepenice. Na plakatu na jednom stubu vidim datum - 2.
februar 2014. godine - a vidim i ispisanu maršrutu povorke: Ulica Vort, Istočni Brodvej i na
kraju Ruzvelt park. Guram se kroz gustu gomilu da bih se nekako izvukao iz povorke.
Stigavši do Ulice Malberi, videh nekoliko taksija izlepljenih plakatima koji kao da su mi
se rugali: S-T-R-A-S-T, novi roman Noela Vakara.
Malo zastadoh u Kolambas parku u centru Kineske četvrti. Tu je več bilo znatno mirnije.
Bilo je lepo zimsko popodne: prilično toplo, nebo vedro, prijatan vetrić i sunce u zenitu koje
je blistalo kroz granje.
Oko kamenih stolova sedeli su stari Kinezi koji su igrali mahdžong, ljubitelji taj čija su
vežbali, a tu su bili i muzičari i mladi parovi koji su došli sa decom na piknik.
- Tata!
Taj uzvik natera me da poskočim. Okrenuh se ka klupi na kojoj je sedela neka meni
sasvim nepoznata curica sa sveskom na krilu i crtala. No ona mi se ljupko osmehnu i srce mi
zalupa. To je bila moja Sofija!
Postojala je šansa od jedan u milion da je slučajno sretnem na ovom mestu. Salivan je
bio u pravu: nijedno moje putovanje nije bilo sasvim slučajno. Sva ona sledila su nekakvu
posebnu logiku.
- Kako si, lepojko? - rekoh sedajući kraj nje. Nisam je posmatrao kako raste.
Nikada taj kliše, koji su roditelji vrlo često koristili, nije bio toliko prikladan.
Ostavio sam je kao veliku bebu, a zatekao sam devojčicu duge zlataste kose prihvaćene
šnalama, odevenu u elegantnu haljinicu s bubi kragnicom.
Osvrnuh se unaokolo. Na desetak metara od nas sedela je na klupi švedska bebisiterka
koja nije skidala pogled sa ekrana svog mobilnog telefona.
- Zar si me poznala, Sofija?
- Naravno, mama mi često pokazuje tvoje slike.
S mukom zadržah suze.
- Da samo znaš kako se radujem što te vidim! - rekoh i uzeh je u naručje.
Zatim je uhvatih za ruku i pođosmo na suprotnu stranu od dadilje.
- Dođi, bubice, da ti uzmem nešto za užinu.
Prođosmo pored raznih tezgi uličnih prodavača i ja kupih kapučino, oranžadu i ponešto
od lokanih specijaliteta: ušećeren đumbir, suvo voće, čips od lotosovog korena i hongkonške
galete.
- Pa, jesu li svi kod kuće dobro? - upitah zabrinuto spuštajući kupljenu hranu na jedan
gvozdeni stočić.
- Nisu loše - reče ona grickajući galetu. Zatim otvori svesku, pa nastavi da crta.
- A kako ti je brat? Slažete li se lepo?
- Da, Ben je dobar prema meni.
- A mama?
- Ona je često na poslu. Srknuh gutljaj kafe.

143
Anna
 Pipixie

- A viđa li često Noela?

- Da, naravno, pa sada stanujemo kod njega - reče ona podižući pogled.
To me natera da poskočim. Zamolih je da ponovi tu rečenicu, da bih bio siguran da sam
je dobro razumeo.
- Znaš, imam sopstvenu sobu - objasni mi ona.
- A od kada ste kod njega?
- Ima tome nekoliko meseci. Preselili smo se malo pre Dana zahvalnosti.
Ja uzdahnuh i uhvatih se za glavu.
- Ne žalosti se, tata. Dovrših kafu.
- Da li je mama još ljuta na mene? Sofija me pogleda kao da joj je neprijatno.
- Mislim da jeste - reče mućkajući oranžadu. Pruži mi bocu da je otvorim, pa dodade:
- Ali mama zna da nije tvoja krivica i da ti tu ništa ne možeš. Pomilovah je po kosi.
- Slušaj, dušice, uskoro će se i to srediti. Od naredne godine moći ćemo stalno da se
viđamo. Svakog dana!
No moja curica na to odmahnu glavom.
- Mislim da nećemo.
- A zašto to kažeš?
- Ben mi je rekao da ćemo umreti. To mu je Salivan objasnio. Ja se naglo uspravih.
- Ali nije tako, dušo, to je sve sranje!
- Sada si kazao ružnu reč.
- Jesam, i ostajem pri tome! Niko neće umreti, važi?
- Važi - odgovori ona, više da mi ugodi, a ne zato što je zaista poverovala u to.
Sipah joj malo oranžade u kartonsku čašu.
- Misliš li da me mama još voli?
- To ne znam - odgovori mi pomalo zbunjeno.
- A voli li Nikolasa Hala?
- Tata, pa otkud ja znam, imam samo šest godina!
Začuh glas koji je vikao: „Sofija!” Osvrnuh se i na drugom kraju parka ugledah dadilju
koja je konačno zapazila Sofijin nestanak. Nisam imao mnogo vremena.
- A gde Noel stanuje?
- Ne znam, zaboravila sam našu adresu.
- Mačkice, napregni se da se setiš.
Ona se duboko zamisli i posle nekoliko sekundi reče:
- Znam da u liftu pritiskamo broj 33 za sprat.
- Dobro, a u kom je to kvartu?
- E, to već ne znam. Ne znam imena kvartova.
- Dobro... kaži mi kuda idete pešice kada izađete iz zgrade?

144
Anna
 Pipixie

- Hm... pa ponekad idemo na hamburgere u neki restoran koji se zove Odeon.

- Dobro, znam gde je - to je u Tribeki. A kako izgleda ta zgrada u kojoj živite?
- Sasvim je nova! Neki ljudi je zovu Kula Dženga 2.
- U redu, pronaći ću je! - rekoh, mrseći joj kosu. - Sila si, kćeri!
- Sofija!
Ovog puta bebisiterka nas je uočila. Ja ustadoh i zagrlih ćerku.
- Zbogom, bubice. Videćemo se dogodine! Imaću mnogo vremena i moći ćemo svašta da
radimo, slažeš li se?
- Dobro - odgovori ona i divno mi se osmehnu. - Drži, ovo je crtež za tebe.
Uzeh list koji mi je pružila i strpah ga u džep, pa pođoh ka severnom izlazu iz parka.

2.
Ugledah pravu staklenu skulpturu visoku dvesta pedeset metara.
Bila je smeštena na raskrsnici Ulice Vort i Brodveja, u delu grada nazvanom Tribeka C4
i spadala je u moderne luksuzne kule koje su, poput pečurki, nicale po Menhetnu posle
2000. godine.
Kula je bila čudna arhitektonska konstrukcija od više spojenih staklenih kuća
poslaganih jedne na druge. Svaki sprat bio je drugačiji od ostalih, pa je iz daljine cela zgrada
delovala kao visoka hrpa knjiga koje samo što se nisu obrušile. Verovatno je izgradnja bila
naporna, ali je zgrada bila originalna i odudarala je od starih zgrada u kraju.
Kako upasti u takvu zgradu? - zapitah se kada se moj taksi zaustavi ispred nje.
Jedan od dvojice vratara u livreji požuri da mi otvori vrata. Izađoh iz kola prilično
nesiguran u sebe, ali bezbolno uđoh unutra a da me niko nije ništa upitao. Hol je bio visok
desetak metara i podsećao je na kombinaciju predvorja neke aerodromske zgrade i sale
muzeja moderne umetnosti: stakleni zidovi, minimalistička apstraktna platna i čitava
šumica bonsaj drvaca duž jednog pravog biljnog zida.
Prozirna pasarela vodila je do grupe liftova koji su išli do stanova. Ušavši u kabinu lifta,
shvatih da je potreban kod ili otisak prsta da bi se lift pokrenuo. Već htedoh da odustanem,
kada uđe neki dostavljač s rukama punim paketa, pozdravi me i otkuca nekakav broj na
mestu za šifru. Zatim pritisnu broj stana u potkrovlju i upita me:
- Koji sprat, gospodine?
- Trideset treći.
Pustih ga da pritisne dugme i posle nekoliko sekundi nađoh se pred vratima Noela
Vakara. Vrata su bila odškrinuta.
Nema slučajnosti, učini mi se da čujem Salivanov glas.
Uđoh bez buke u predsoblje i produžih u moderno uređen i topao salon. Popodnevno
sunce osvetljavalo je stan sa svih strana i davalo mu neki nadrealistički izgled. Blago svetlo

2
Dženga je igra slaganja drvenih delića u kojoj svaki igrač stavlja svoj komadić drveta na ostale, sve
dok se kula konačno ne sruši. (Prim. prev.)

145
Anna
 Pipixie

delovalo je kao živo i igralo je oko mene kao nekakav udav sačinjen od prašine, koji želi da
me proguta.
Odoh do velikih francuskih prozora, otvorih jedan pa izađoh na balkon sa staklenom
ogradom. Video se Ist River, Bruklinski most, zlatna kupola Gradske većnice i novi
jedinstveni toranj Svetskog trgovinskog centra.
Pogled je bio prosto čaroban. Stan je bio privlačan, ali mi je ipak nešto smetalo. Taj
staklenac delovao je kao nekakav bezlični zatvor, kao da me je odvajao od svega što volim:
ljudi, ulične vreve, ljudskih odnosa, života.
Vratih se u stan. Na zidovima sam prepoznao slike Lize i naše dece: smeh, zaverenički
pogledi, trenuci sreče zabeleženi na filmu. To je bio dokaz da se njihov život nastavljao i bez
mene.
Bio je to i dokaz da im nisam bio neophodan.
Zastadoh pred divnim portretom moje ćerke u tonovima sepije. Bio sam potresen
malopređašnjim susretom s njom i već mi je mnogo nedostajala! Nastavih da lutam po
salonu i potražih u džepu onaj crtež koji mi je Sofija dala.
U uglu sobe bio je veliki pisaći sto od orahovine i na njemu su stajale gomile knjiga koje
su čekale na čitaoca. Bilo je tu poslednjih izdanja iz raznih knjižara, veliki roman s
reprodukcijom jedne Magritove slike na naslovnoj strani: na njoj su bili prikazani muškarac
i žena koji se ljube, ali su im lica bila prekrivena belim čaršavom. Na tamnoj pozadini je
srebrnim slovima bilo ispisano ime autora i naslov:

S-T-R-A-S-T
Noel Lui Vakaro

Izvukoh konačno onaj Sofijin papirić iz džepa i umesto crteža ugledah poruku ispisanu
velikim štampanim slovima. Želiš li da saznaš jednu tajnu, tata?
Osetih da mi srce treperi. Okrenuh list i pročitah: Taj pisac si ti.
Nisam odmah shvatio šta je Sofija htela da mi kaže. Opet se zablenuh u naslovnu stranu
romana.

S-T-R-A-S-T
Noel Lui Vakaro

Odjednom mi se jako zavrte u glavi, a slova zaigraše, formirajući anagram koji me obori
s nogu:

ARTUR SALIVAN KOSTELO

Potpuno sluđen, zgrabih jednu knjigu i na četvrtoj strani pronađoh portret Noela Luija
Vakara. To je bila moja fotografija.

146
Anna
 Pipixie

3.
- Nemoj mi reći da si iznenađen!
Neko je ušao u stan. Okrenuh se i videh moju pljunutu sliku. Sopstveni klon. Neki drugi
ja, malo arogantniji, malo mršaviji, manje ozbiljan i zabrinut, bez onog osećanja potištenosti
koje me je mučilo svih ovih godina.
Sledih se u mestu od iznenađenja i straha.
- A ko si ti? - jedva promucah najzad.
- Pa ja sam ti, naravno - reče taj drugi i pođe prema meni. - Zar ti za ove dvadeset četiri
godine to rešenje uopšte nije palo na um?
- Koje rešenje?
On se podrugljivo nasmeja i dohvati paklicu laki strajka s radnog stola.
- Tvoj otac se varao: nije najveći problem u životu to što ne smeš verovati nikome...
Zatim kresnu šibicu i pripali cigaretu, pa nastavi:
- Ne, glavni problem je u tome što imamo samo jednog pravog neprijatelja, a to smo mi
sami.
Priđe bifeu i nasu sebi neki japanski viski.
- Želiš li da čuješ istinu o svetioniku? Pošto sam samo zgranuto ćutao, on nastavi:
- Istina je da su neke stvari nepovratne. Ne možeš se suočiti s njima ako pripadaju
prošlosti. Ne možeš se vratiti. Ne možeš dobiti oproštaj. Moraš naučiti da živiš s tim i ne
praviti još veću zbrku. To je sve.
Kapi znoja izbiše mi po čelu. Osetih kako u meni raste preteći talas besa.
- A kakva je tu veza sa svetionikom? On žudno povuče dobar dim.
- Da, zaista, ti očigledno misliš da sam budala - pobuni se on. - Istina je da ti i ne želiš da
znaš istinu.
Bilo mi je dosta svega.
Zagledah se u sekač papira koji je stajao na pisaćem stolu. Bila je to lepa stvarčica -
nalik na malu katanu sa drškom u intarzijama od slonovače. Lud od besa, priđoh mom
drugom ja, koje se tako slobodno poigravalo mojim životom, držeći mali bodež u ruci.
- A zašto pokušavaš da mi ukradeš život? Neću ti to dopustiti! Želim natrag moju ženu i
decu! Ne želim da ih izgubim!
Usta mu se iskriviše i on prasnu u smeh:
- Budalo jedna, pa već si ih izgubio!
Želeći da ga ućutkam, počeh da ga udaram u stomak i on pade na svetli parket sav
obliven krvlju.
Ja ostadoh nekoliko sekundi potpuno nepomičan, pokušavajući da shvatim situaciju
koja je prevazilazila sve granice razuma.
Zatim mi se, po poslednji put, sve zamuti pred očima i zatreperi kao na nekom starom
televizoru. Telom mi prostrujaše žmarci, počeh naglo da se grčim i da pravim

147
Anna
 Pipixie

nekontrolisane kretnje. Telo mi se rastoči, izgubi čvrstinu i odvoji se od stvarnosti praćeno

mirisom preprženog šećera.
Zatim začuh nekakav tihi pucanj - kao da je neko opalio iz oružja s prigušivačem. Dok
sam nestajao, pred očima mi zatreperiše slike moje žene i dece.
Tada mi ono što je bilo sasvim očigledno konačno dopre do mozga.
Suprotno onome u šta sam dugo verovao, nisam ja bio taj koji je nestajao. To su bili oni.

148
Anna
 Pipixie

2015.

Dvadeset četvrti dan

Noć. Nema ničega. To beše njegov horizont.

Samo je jedan sinonim: smrt.
Viktor Igo

0.
Otvaram oči.
Ja...

149
Anna
 Pipixie

PETI DEO

Nedovršeni roman

150
Anna
 Pipixie

Isečci iz štampe (2012-2014)

Fikcija je istina sakrivena u laži.

Stiven King

ARTUR KOSTELO OPROBAVA SE U DEČJOJ KNJIŽEVNOSTI

(Pablišers vikli - 8. oktobar 2012)

Poznati pisac trilera i fantastičnih romana i autor nekolicine bestselera objaviće

naredne nedelje roman Devojčica iz Ulice Malberi, svoje prvo delo namenjeno mladim
čitaocima.
To je knjiga od jedva dvesta strana, ali će zauzeti značajno mesto u bibliografiji Artura
Kostela u izdanju njegovog stalnog izdavača Dabldej. Knjiga će se naći u knjižarama od
ponedeljka, 15. oktobra. „Za deseti rođendan mog sina Bendžamina želeo sam da mu dam
neki poseban poklon, pa sam zato napisao ovu knjigu”, izjavio je autor na konferenciji za
štampu. Roman je narativna bajka iz života adolescentkinje Ofelije, koja, pretražujući tavan
u bakinoj kući, otkriva vratanca koja joj omogućavaju putovanje kroz vreme. To je vodi „na
drugu stranu ogledala” i ona otkriva paralelni magični svet. To je kombinacija dela Luisa
Kerola i Povratka u budućnost i ovaj roman svakako mogu čitati desetogodišnjaci, ali
nagađamo da će podsticajna bajka osvojiti i starije čitaoce.
Artur Kostelo rođen je 1966. godine, a počeo je da piše veoma mlad da bi plaćao svoje
studije medicine: napisao je dva krimića i jedan naučnofantastični roman od 1986. i 1989.
godine i objavio ih je pod pseudonimom. Godine 1991. stažirao je kao lekar urgentne
medicine i tada je objavio prvi deo svoje trilogije Ronjenje, kojom je ubrzo stekao svetsku
slavu. Kostelo je tada napustio bavljenje medicinom da bi se potpuno posvetio pisanju. U
toku narednih dvadeset godina oprobao se u svim žanrovima: fantastici, hororu, krimićima,
tehno-trilerima. Najpoznatija dela su mu: Izgubljeni i pronađeni (nagrada Edgar za najbolji
roman 2001. godine), Prokletstvo (nagrada Lokus za 2003. godinu), Grad koji nikada ne
spava i Blizanci, u saradnji s Tomasom Bojdom.
Njegova dela prevođena su i prodavana u četrdeset zemalja, u ukupnom tiražu od
preko sedamdeset miliona primeraka, a mnoge njegove knjige adaptirane su za film i
televiziju, pri čemu se Kostelo lično pozabavio pisanjem odgovarajućih scenarija.

ARTUR KOSTELO DOBIO NAGRADU IGO ZA ROMAN DEVOJČICA IZ ULICE MALBERI

(Kirkus rivju - 9. avgust 2013)

Laureat nagrade Brem Stoker, pisac najboljeg romana za decu, Artur Kostelo dobio je
još jedno priznanje za svoj najnoviji roman koji već nedeljama ne silazi sa vrha top-lista.

151
Anna
 Pipixie

Upitan da li je to njegov jedinstveni izlet u književnost za mlade, Kostelo je odgovorio:

„Napisao sam taj roman za deseti rođendan moga sina, jer sam shvatio da ostale moje knjige
nisu za njega, s obzirom na brojne scene nasilja i užasa. Sofija, moja petogodišnja ćerka, tek
uči da čita i vrlo je ljubomorna na brata. Ona mi je već zatražila da napišem jedan roman i za
nju. Stoga mislim da me se još niste otarasili u ulozi dečjeg pisca!”

PISAC ARTUR KOSTELO PRIPREMA TV SERIJU

(Variety.com - 9. novembar 2013)

Poznati pisac potpisao je ugovor s kablovskom televizijom za scenario nove serije, čiji
će biti i producent.
Mreža AMC u petak je najavila da će to biti originalna kriminalistička i fantastična
serija, na kojoj Kostelo radi već nekoliko godina. Pod naslovom Prošla budućnost biće
prikazano nekoliko generacija jedne porodice, a prva sezona obuhvatiće osam epizoda na
koje gledaoci već nestrpljivo čekaju.

LIZA EJMS IGRA U SERIJI PROŠLA BUDUĆNOST

(Deadline.com - 2. mart 2014)

Uz Vilema Defoa i Brajsa Dalasa Hauarda, i Liza Ejms učestvovaće u snimanju nove
serije za AMC, a imaće ulogu koja još nije predstavljena.
Studentkinja Dramske škole Džulijard i bivša manekenka Kalvina Klajna, Liza Ejms
poznata je po svojim pozorišnim ulogama, naročito u muzičkim komedijama na Brodveju.
Udata je za pisca Artura Kostela, koji je producent i scenarista ove serije.

DRAMA NA SAGAMORSKOM MOSTU

(Veb-sajt Born dejli njuza -11. jun 2014)

U sredu oko tri časa po podne dogodila se teška saobraćajna nesreća - automobil koji se
brzo kretao u pravcu Kejp Koda naglo je izleteo sa Sagamorskog mosta, udarivši jako u
zaštitnu ogradu. Pošto je ograda popustila, automobil se survao u kanal.
Iz kancelarije mesnog šerifa i od vatrogasaca koji su dojurili na lice mesta saznajemo da
su se ronioci odmah angažovali za izvlačenje automobila. Prvo je objavljena informacija o
smrti dvoje putnika: jednog dvanaestogodišnjeg dečaka i nešto mlađe devojčice. Vozač je
bila žena četrdesetih godina, koja je zasada još u životu. Prebačena je u bolnicu Born,
doduše nesvesna, ali živa.

Vesti u 16.00. Iz policijskih izvora saznajemo da je za volanom automobila bila glumica

Liza Ejms, supruga pisca bestselera Artura Kostela.

152
Anna
 Pipixie

Pisac i glumica žive u Njujorku, a tog popodneva ona se sa decom zaputila prema Kejp
Kodu, gde ova porodica obično provodi odmor.
Tela dece, izvađena nešto ranije iz kanala, identifikovana su kao njihovo dvoje dece:
Bendžamin, dvanaest godina, i Sofija, šest godina.
Prema našem saznanju, pisac nije bio u tom automobilu.
Vesti u 23.30. Lekari su saopštili da Liza Ejms nije u životnoj opasnosti.

GLUMICA LIZA EJMS JEDVA SPASENA POSLE POKUŠAJA SAMOUBISTVA

(ABC njuz - 3. jul 2014)

Tri sedmice posle tragične pogibije njene dece u saobraćajnoj nesreći, poznata glumica
i manekenka pokušala je samoubistvo presekavši vene, pošto je prethodno progutala veliku
dozu narkotičnih medikamenata.
Njen suprug Artur Kostelo pronašao je Lizu u kadi u njihovoj kući u Grinič Vilidžu.
Pošto je svojevremeno završio medicinu, poznati autor bestselera pružio je supruzi prvu
pomoć, a potom je prebačena u bolnicu Belvju na Menhetnu.
Prema lekarskom saopštenju, zdravstveno stanje poznate glumice je ozbiljno, ali se
smatra da više nije u životnoj opasnosti.

ARTUR KOSTELO UHAPŠEN POSLE ŽESTOKE SVAĐE

(Njujork post - 17. novembar 2014)

Incident se odigrao sinoć na peronu stanice metroa na uglu Četvrte zapadne ulice i
Vašington skvera. Vidno potresen, poznati pisac zadao je više udaraca jednom službeniku
podzemne železnice. Prema video-snimcima kontrolnih kamera, pisac je pokušao da se baci
pod metro koji je upravo ulazio u stanicu, ali ga je mladi kontrolor, Mark Irving,
blagovremeno opazio i sprečio u tome. Nezadovoljan što je sprečen u pokušaju
samoubistva, Kostelo je žestoko napao svog spasioca pre nego što je policija stigla da
interveniše.
I pored navaljivanja sindikata radnika metroa, mladi kontrolor izjavio je da ne
namerava da podnese tužbu protiv pisca.

PISAC ARTUR KOSTELO SMEŠTEN U BOLNICU

(Njujork post - 21. novembar 2014)

Posle prošlonedeljnog pokušaja samoubistva, poznati pisac bestselera smešten je na

psihijatrijsko odeljenje bolnice Blekvel na Staten Ajlandu, izjavila je njegova agentkinja Kejt
Vud.

153
Anna
 Pipixie

„Posle pogibije dece i odvajanja od žene, Artur je imao veoma težak period”, izjavila je
gospođica Vud. „No ne sumnjam da će on postepeno prikupiti snagu da se suoči s
tragedijom i da se oporavi.”

* * *

PISAC ARTUR KOSTELO IZAŠAO IZ BOLNICE

(Metro Njujork - 5. januar 2015)

Uspešni pisac Artur Kostelo jutros je pušten iz bolnice Blekvel u kojoj je proveo nešto
više od mesec dana posle teške depresije i pokušaja samoubistva koji je usledio iza nedavne
pogibije njegove dece u saobraćajnoj nesreći.
Njegova agentkinja Kejt Vud izjavila je da pisac namerava da započne rad na novom
romanu, što ovaj nije potvrdio.

Agencija KejtVud©Kvud agencija. 12. februar

Novi roman Artura Kostela biće objavljen u proleće! Zvaće se Čovek koji nestaje.
#Dobra vest! #Kejt

NOVI ROMAN ARTURA KOSTELA USKORO U KNJIŽARAMA?

(Njujork tajms buk rivju - 12. februar 2015)

Već neko vreme pronose se glasovi, a sada su izdavač Dabldej i agentkinja Kejt Vud
potvrdili ovu novost, koju su prenele sve društvene mreže. Pisac Artur Kostelo će,
verovatno narednog proleća, objaviti novi roman - prvi posle tragične smrti njegove dece.
„Roman će se zvati Čovek koji nestaje”, izjavila je njegova agentkinja, ali nije htela da otkrije
o čemu će u njemu biti reči, već je samo napomenula da priča započinje „na Kejp Kodu, na
stenovitom masivu s tajanstvenim svetionikom”.
Međutim, najbolji piščev prijatelj Tomas Bojd večeras je demantovao ovu vest: „Čuo
sam se po podne sa Arturom i zamolio me je da demantujem tu najavu”, rekao je
kalifornijski pisac. „Tačno je da je Artur počeo ponovo da piše, ali je prerano govoriti o
objavljivanju. On svakako nije preuzeo nikakvu obavezu te vrste. A ako želite moje
mišljenje, mislim da ovakvim požurivanjem njegov izdavač i agentkinja rade protiv
sopstvenih interesa”, izjavio je proročkim tonom pisac Trilogije anđela.

154
Anna
 Pipixie

Lek i bolest

Možda najbolji deo našeg života već pripada prošlosti.

Džejms Salis

Bolnica Blekvel, Staten Ajland 20. decembar 2014.

Vrata lifta otvorila su se na sedmom spratu.
Utegnuta u belu bluzu, doktorka Ester Hazijel izađe iz lifta. To je bila sitna, energična,
kratko ošišana plavuša. Nosila je naočari sa okruglim okvirima koje su isticale sjaj njenih
zelenih očiju, blistavih od radoznalosti i inteligencije. Pod rukom je nosila debeo dosije i
zaputila se ka dnu hodnika, u sobu 712.
Tu se srela s bolničarom koji je dežurao na tom spratu: bio je to ogroman bodi-bilder,
koga su neki zvali i Dvolični, zbog toga što mu je polovina lica bila izgorela.
- Otvorite mi vrata, molim!
- Dobro, doktorka - odgovori bolničar. - Zasad je miran kao jagnje, ali vi znate bolje od
mene da s tom vrstom pacijenata nema pravila. Moram i da vas upozorim da alarmno
dugme u sobi ne radi. Dakle, ako bude ma kakvih problema, čak i ako niste sigurni da će vas
neko čuti, pošto uvek kažete da nas obično nigde nema, ne ustručavajte se i vičite iz sveg
glasa. Ester ga zgromi pogledom i Dvolični se brzo povuče.
- Uh, ne sme čovek ni da se našali - promrmlja on, sležući ramenima.
Bolničar otključa vrata piščeve sobe i odmah ih zaključa za njom. Ester uđe u sobu. Bila
je to vrlo mala prostorija - spartanska ćelija sa gvozdenim krevetom, stolicom od plastike i
stolom pričvršćenim za pod.
Artur Kostelo ležao je na dušeku razdrljenih grudi i oslonjen na jastuk. Iako je dobro
prevalio četrdesetu, bio je lep čovek: visok i tamnokos, sa oštrim crtama, odeven u
preširoke pantalone i majicu od žerseja.
Ležao je nepomično, staklastog pogleda, sav zanesen u neka svoja sanjarenja.
- Zdravo, gospodine Kostelo, zovem se Ester Hazijel. Ja sam šefica odeljenja za
psihijatriju u ovoj bolnici.
Kostelo je ležao kao okamenjen i činilo se da uopšte ne zapaža njeno prisustvo.
- Ja sam zadužena da dam odobrenje za vaš izlazak. Pre nego što napustite ovu
ustanovu, treba da se uverim da ne predstavljate opasnost ni za sebe ni za druge.
Artur se naglo prenu iz svoje letargije.
- Ali, gospođo, ja nemam ni najmanju želju da izađem iz bolnice.
Ester privuče stolicu i sede kraj kreveta.
- Gospodine Kostelo, ne znam vas niti sam čitala vaše knjige. No zato sam pročitala vaš
dosije - uveri ga ona i spusti fasciklu na sto.
Sačekala je nekoliko trenutaka pa pokuša da razjasni:

155
Anna
 Pipixie

- Volela bih da mi vi sopstvenim rečima ispričate šta se desilo. Artur je prvi put
zainteresovano pogleda.
- Imate li možda koju cigaretu?
- Vrlo dobro znate da ovde ne sme da se puši - reče ona pokazujući na detektor dima.
- Onda se gubite!
Ona popusti, uzdahnu, pretraži džepove i nađe paklicu finih mentol cigareta, pa zatim
ponovi pitanje.
- Ispričajte mi šta se desilo, gospodine Kostelo. Šta se dogodilo tog dana kada su vaša
deca poginula?
Artur zadenu cigaretu za uvo.
- To sam već više puta pričao vašim kolegama.
- Znam da jeste, ali vas molim da sada ispričate i meni. Artur protrlja slepoočnice,
duboko uzdahnu i započe priču:
- Bendžamin i Sofija poginuli su 11. juna 2014. godine. To je za mene i inače bio težak
period, i već mesecima nisam bio napisao ni retka. Smrt moga dede početkom godine
potpuno me je satrla. On me je prvi usmerio na čitanje i pisanje. Prvu pisaću mašinu dobio
sam od njega i na njoj sam napisao prve radove. Uvek sam se dobro slagao sa dedom - sa
ocem se često nisam razumeo. Salivan je bio jedina osoba koja me je uvek podržavala. I
jedini čovek koji me nikada nije izneverio.
- A u kakvim ste odnosima bili tada sa ženom? - upita ga Ester.
- Pa, kao i svi parovi, imali smo uspone i padove. Liza mi je, kao i mnoge druge žene
pisaca, prebacivala da ne provodim dovoljno vremena s njom i decom. Mislila je da previše
radim i da moj izmišljeni svet uništava naše stvarne živote. Zbog toga me je prozvala „čovek
koji nestaje”.
- A zašto „čovek koji nestaje”?
- Zato što bih često nestajao u svom kabinetu i družio se samo sa svojim papirnim
likovima. Govorila mi je da sam dezerter i da zanemarujem porodicu. Tačno je da nisam išao
na roditeljske sastanke, fudbalske utakmice i školske priredbe. Tada mi je sve to izgledalo
nevažno. Mislio sam da imam dosta vremena. Ljudi obično veruju da će nadoknaditi
izgubljeno vreme, ali se u tome varaju.
Posle kratkog ćutanja Ester nastavi da ga ispituje.
- Dakle, u vreme udesa vas dvoje ste se bili udaljili?
- I više od toga. Uobrazio sam da me Liza vara.
- A na osnovu čega ste to zaključili? Artur neodređeno odmahnu rukom.
- Uglavnom na osnovu nekih telefonskih razgovora koji su se prekidali kada bih ja ušao
u sobu, a i zbog njenih nasumičnih i neobjašnjivih odsustvovanja, kao i zbog nagle promene
njenog telefonskog broja...
- Da li je to bilo sve?
- Mislio sam da je to sasvim dovoljno da angažujem privatnog detektiva.
- I to ste i učinili?

156
Anna
 Pipixie

- Da, pozvao sam Zakarija Dankana zvanog Žvakač, bivšeg pandura koji se bavio
obezbeđenjem i s kojim sam se konsultovao kada sam pisao krimiće. On je večito hodao po
gradu u nekakvoj crvenoj parki iz zaliha odeće Crvenog krsta, sa starim stetsonom na glavi,
te verovatno nije delovao bogzna kako ugledno, ali je bio jedan od najboljih njujorških
tragača. Počeo je da prati Lizu i posle nekoliko sedmica pokazao mi je razne snimke i dokaze
koji su mi se činili ubedljivi.
- Recimo?
- Uglavnom su to bile fotografije na kojima se videla moja žena u pratnji nekog čoveka,
Nikolasa Horovica, kako ulazi u jedan hotel u centru Bostona. Sastali su se tri puta u toku
jedne sedmice. Ti susreti nisu nikada trajali duže od dva sata. Zakari mi je govorio da
sačekam kraj njegove istrage pa da onda popričam sa ženom, ali se meni činilo da nema
nikakve sumnje da je taj tip njen ljubavnik.
Artur ustade iz kreveta i priđe prozoru, zureći napolje u oblake slične vati koji su klizili
nebom prema Astoriji.
- Narednog dana porazgovarao sam s Lizom - nastavi on. - To je bila subota. Bili smo
isplanirali da odemo na mesto koje sam mnogo voleo: Svetionik 24 vetra u regionu Kejp
Koda, koji smo iznajmljivali leti skoro svake godine. Mislio sam da je ta zgrada puna nekog
posebnog šarma i da emituje pozitivne talase. Kad god bih otišao tamo, samo to mesto me je
inspirisalo. Dobro sam pisao uvek kada sam tamo boravio. No tog jutra nisam sačekao naš
polazak da bih ispoljio bes. Već u vreme doručka pokazao sam Lizi fotografije i zatražio joj
objašnjenje.
- I kako je reagovala?
- Razbesnela se što sam unajmio detektiva da je prati i nije htela da mi da nikakvo
objašnjenje. Nikada je nisam video tako ljutu. Najzad je kazala deci da uđu u auto, pa su
krenuli u Kejp Kod bez mene. Na putu je došlo do te nesreće.
Kostelov glas se prelomi. U njemu se osećao prizvuk plača. Napravio je podužu pauzu.
- A šta ste vi učinili kada je ona otišla?
- Baš ništa. Sedeo sam ukočeno, nesposoban da reagujem, sav natopljen mirisom njenog
parfema koji je podsećao na cvet pomorandže.
- A žena vas, zapravo, nije prevarila, zar ne? - nagađala je doktorka.
- Ne, baš naprotiv. Bila je zabrinuta za mene i htela je da me iznenadi. Bila je upravo
naplatila poveliku sumu za neku TV seriju i kasnije sam saznao da je tim novcem kupila
Svetionik 24 vetra.
- To je bio poklon za vas? Artur klimnu glavom.
- Znala je koliko sam se vezao za to mesto. Mislila je da će mi, posle dedine smrti, to
vratiti želju za pisanjem.
- A taj čovek, Nikolas Horovic?
- Nije uopšte bio njen ljubavnik. On je poslovan čovek koji je posedovao lanac hotela u
Bostonu i širom Nove Engleske. On je nasledio pomenuti svetionik od svoje porodice i nije
želeo da proda tu istorijsku zgradu. Liza se nalazila s njim da bi ga ubedila da ga ipak proda,

157
Anna
 Pipixie

i to je trajalo nekoliko sedmica. Liza se više puta srela s njim i razmenili su telefonske
brojeve.
Artur zaćuta i pripali cigaretu. Ester Hazijel takođe je ćutala neko vreme, a zatim
protrlja ramena da se zagreje. Čuo se šum vode iz radijatora, ali se nije osećalo nikakvo
zračenje toplote.
- I šta nameravate da radite u budućnosti? - upita ona pokušavajući da ulovi njegov
pogled.
- U budućnosti? U kakvoj to budućnosti? - iznervira se on. - Zar mislite da postoji
budućnost za nekoga ko je ubio svoju decu? Zar mislite da...
Doktorka ga odlučno prekinu.
- Ne smete da koristite tu prečicu za bekstvo. Niste vi ubili decu, i to vrlo dobro znate!
Artur je ignorisao njene reči. Nervozno je vukao dimove žureći i dalje kroz prozor.
- Gospodine Kostelo, pa vi ste u bolnici, a ne u hotelu. Dirnut u živac, okrenu se ka njoj
radoznalo je gledajući. Hazijel mu objasni:
- Mnogi bolesnici koji se ovde leče pate od raznih patoloških poremećaja ponašanja
koje ne možemo da izlečimo. To nije vaš slučaj. Vi imate razne mogućnosti. Ne dozvolite da
vas bol savlada! Učinite nešto!
Artur ustade, žacnut njenim rečima.
- Ali, zaboga, pa šta želite da uradim?
- Ono što najbolje znate: pišite!
- A o čemu?
- O svemu tome što vas muči. Pokušajte da se preispitate, pretočite bol u reči, prebacite
vaš teret na papir. U vašem slučaju pisanje može biti lek za bol.
Pisac pognu glavu.
- To nije moja koncepcija romana. Ne želim da iznosim pred čitaoce moja duševna
stanja. Pisanje nije terapija. Ono je nešto sasvim drugo.
- A šta to drugo? Artur živnu.
- To je puštanje mašti na volju. To je življenje drugog života - života u zamišljenom
svetu. To je rad na rečima, na doterivanju rečenica, na nalaženju ritma. Pisanje ne služi
ozdravljenju. Ono muči, glođe, opseda pisca. Žao mi je, ali naši poslovi se ne preklapaju.
Ona mu odlučno odgovori na sve te njegove tvrdnje:
- Ja mislim baš suprotno od toga. Mi imamo posla sa istim materijalom, gospodine
Kostelo: očajanje, strah, bol, priviđenja.
- Zar mislite da se pisanjem može tek tako okrenuti novi list?
- A ko vam govori o okretanju novog lista? Ja vam samo savetujem da prenesete vaš bol
na papir i da se distancirate od njega, da ga pretvorite u fikciju. Možete u romanu učiniti
prihvatljivim ono što ne prihvatate u životu.
- Žao mi je, ali ja nisam u stanju da to izvedem.

158
Anna
 Pipixie

Ester Hazijel dohvati energičnim pokretom njegov ukoričeni dosije sa stola i izvadi iz
njega nekoliko fotokopiranih listova.
- Pronašala sam intervju koji ste dali Dejli telegrafu 2011. godine povodom
objavljivanja vaših romana u Londonu. Da vas citiram:
„Iza himeričke fikcije krije se uvek i jedan deo istine. Romani su skoro uvek donekle i
autobiografski, jer autor prelama svoju priču kroz prizmu svojih osećanja i sopstvenog
senzibiliteta.” Zatim malo dalje kažete: „Da bih stvorio zanimljive likove, moram gajiti
izvesnu empatiju prema njima. Kao što bela svetlost prolazi kroz staklenu čašu i razlaže se,
tako se i ja razlažem kroz moje likove.” Želite li da nastavim?
Artur Kostelo nije mogao da izdrži doktorkin pogled, već samo slegnu ramenima.
- Ja svakako nisam prvi koji je svašta izjavljivao u intervjuima.
- Naravno, ali ovde je reč o nečemu što zaista mislite. To je... Ester htede da kaže još
nešto, ali se u tom času naglo uključi alarm protiv dima.
Posle nekoliko sekundi Dvolični se stvori u sobi. Ugledavši paklicu cigareta i opušak,
naglo se razbesne.
- E pa, doktorka, dosta je bilo. Molim vas da odmah odete!

159
Anna
 Pipixie

Ljubav je svetionik

Ljubav (...)je svetionik izgrađen za večnost koji je video uragane i nikad nije zadrhtao.
Vilijam Šekspir

Danas
Subota, 4. april 2015.
Sunce se lagano rađalo i palilo donju ivicu horizonta.
Starinski ševrolet kombi sa zaobljenom karoserijom i hromiranim ukrasnim detaljima
skrenu na stari put za Vinčester Bej. To mesto bilo je pusto, divlje, šibano vetrom, oivičeno
okeanom i hridima.
Liza Ejms parkirala je vozilo na pošljunčanom prilazu kući. Veliki zlatni retriver izlete iz
kola i veselo zalaja.
- Polako, Remingtone! - doviknu mu Liza zatvarajući vrata kombija.
Zatim podiže pogled i osmotri grubu siluetu osmougaonog svetionika koji se uzdizao
odmah pored kućice sa šiljatim krovom.
Pomalo oklevajući, Liza se zaputi uza stepenice koje su vodile do kuće. Izvuče svežanj
ključeva iz džepa jakne, otvori vrata i uđe u glavnu prostoriju: prostran salon s velikim
prozorima koji su gledali na okean.
U prostoriji se nalazila biblioteka, orman i nekoliko stalaža od trešnjevog drveta. Uza
zid su bile poredane police s ribarskim priborom, konopcima, lampama za svetionik svih
veličina, sanducima za jastoge od lakiranog drveta, morskim zvezdama i jednim
jedrenjakom u boci.
Utvrdila je da se njen muž nalazi na kanabetu pored kamina i da je u dubokom snu. Kraj
njega je bila za tri četvrtine ispražnjena boca viskija.
Lizi suze grunuše na oči. Nije ga videla od Bendžaminove i Sofijine smrti. Bio je oslabio
desetak kilograma i delovao je neprepoznatljivo s tom dugom zamršenom kosom, licem
upola prekrivenim bradom i velikim crnim kolutovima oko očiju.
Na radnom stolu od grubo tesanog drveta ugledala je i prepoznala staru pisaću mašinu
koju mu je, za njegov petnaesti rođendan, svojevremeno kupio deda Salivan: to je bila oliveti
letera s kućištem od svetloplavog aluminijuma.
Začudila se, jer Artur već odavno nije kucao na mašini. Okrenu valjak da pogleda list
papira koji je bio na njemu. Pisalo je:

160
Anna
 Pipixie

2015.

Dvadeset četvrti dan

Noć. Nema ničega. To beše njegov horizont. Samo je jedan sinonim: smrt.
Viktor Igo

0.
Otvaram oči. Ja...
Tekst je tu prestajao. Nije shvatila njegov smisao. Zatim ugleda debeo svežanj
otkucanih listova pokraj mašine. Zgrabi rukopis dok su joj ruke drhtale i poče da preleće
pogledom prve redove.

Istorija naših strahova

1971.
- Ne boj se, Arture. Samo skoči! Uhvatiću te!
- Da li si... da li si siguran u to, tata?
Imam pet godina. Klatim nogama po vazduhu, a sedim na vrhu gomile dušeka na
krevetu koji delim sa bratom. Otac me blagonaklono gleda, stojeći ispod mene raširenih
ruku.
- Hajde, veliki dečko!
- Ali plašim se...

Posle prvih desetak redova Liza je već počela da plače. Sede u foteljicu na okretanje
koja je stajala za pisaćim stolom i nastavi da čita.
Nekoliko sati kasnije, kada je stigla do poslednjih redova, Lizine oči bile su crvene, a u
grlu joj je stajala knedla. Na tih trista stranica nizala se njihova životna istorija i film njenog
života. Susret sa Arturom u Njujorku početkom devedesetih godina, njeno studiranje na
Džulijardu dok je radila u nekom andergraund baru da bi platila školarinu. Zatim su se
nizale njihove radosti i žalosti, prerađene, izmenjene i prerušene u fikciju, njihovo svadbeno
putovanje u Pariz, rođenje Bendžamina i Sofije, stvarna ljubav, često zakomplikovana, ali
važna za njih četvoro, nostalgija za prošlim vremenima.
Liza obrisa jednu suzu sa obraza. Dok je čitala, stalno ju je mučilo osećanje krivice i
kajanje koje je Artur tako živo prikazao, otkrivajući da su i njega mučile muke slične njenim.

161
Anna
 Pipixie

Na tim stranicama ponavljao se jedan refren i ona se sada veoma kajala što ga je ikada
optuživala za nesreću.
Kada je podigla pogled, sunčevi zraci sijali su kroz prozorska stakla i ceo salon bio je
osvetljen blagom svetlošću. I dalje opružen na kanabetu, Artur duboko uzdahnu i otvori oči.
Zatim se pridiže i ugleda svoju ženu za pisaćim stolom, te onako grogi i pospan pomisli
da je to priviđenje ili njegova pusta želja.
- Zdravo - reče mu Liza.
- Da li si već dugo tu?
- Nekoliko sati.
- Zašto me nisi probudila?
- Zato što sam čitala tvoj roman.
Kada je mahnuo glavom, Remington pojuri ka njemu i poče da mu liže ruke.
- Ali nedostaje mu kraj - reče ona. Artur rezignirano raširi ruke.
- Pa kraj ti je poznat. Sudbina se ne može izbeći. Ne može se popraviti nepopravljivo. Ne
možemo se vratiti unatrag.
Ona zakorači prema njemu.
- Nemoj da završavaš taj roman, Arture! - zamoli ga ona s navaljivanjem u glasu. -
Nemoj da ubijaš našu decu po drugi put!
- Ali to je samo fikcija - branio se on neubedljivo.
- Ti znaš bolje od ma koga drugog kakvu moć ima fikcija! Na svim tim stranicama
oživeo si Bena i Sofiju. Sve si nas oživeo. Terao si nas da se borimo. Nemoj nas sada ponovo
skrhati. Nemoj sve da uništiš u nekoliko poslednjih redova. Ako završiš taj roman, onda si
nas konačno izgubio. Ne oživljavaj krivicu. Ne optužuj više nikoga zbog naše životne drame.
Zatim priđe još bliže i stade pored njega ispred prozora.
- Tu knjigu čine naše muke i tajne. Ne otkrivaj ih svetu. Ljudi samo to i čekaju. Niko tu
knjigu neće čitati kao običan roman. Čitaće je kao što to čine voajeri i davaće svoj smisao
svakom detalju. Praviće svoje prečice u zaključivanju. Naša priča zaslužuje nešto bolje.
Artur otvori veliko okno francuskog prozora i izađe na kamenu terasu koja se nadnosila
nad more. Liza mu se pridruži držeći rukopis romana u rukama, a za njom dođe i retriver,
koji hitro otrča niz stepenice pravo na plažu.
Liza spusti rukopis na drveni sto s koga su mnoge oluje oljuštile farbu.
- Dođi - reče ona i pruži mužu ruke.
On je zgrabi u naručje i steže je snagom za koju je verovao da je više nikada neće imati.
Njena topla koža i prsti koji su ga milovali davali su mu novu snagu za koju je verovao da ju
je zauvek izgubio.
Dok su zurili u okean, ona mu reče:
- Arture, neće nas više nikada biti četvoro, ali bar nas dvoje možemo da budemo par.
Već smo mnogo toga pregrmeli. Ovo što se desilo svakako je nešto najstrašnije što smo do
sada i jedno i drugo doživeli. Ko zna, možda možemo dobiti još jedno dete. To smo oduvek
želeli, zar ne?

162
Anna
 Pipixie

Artur je neko vreme samo ćutao. Hodao je kraj žene pustom obalom koja se
kilometrima pružala pred njima. Počeo je da duva vetar koji im je prijatno hladio lice i
uzvitlao srebrnastu penu talasa koja im je povremeno zapljuskivala noge. I on i Liza voleli
su taj sumorni pejzaž. Njegovu divljinu i bezvremenost koja im je, danas više nego ikada,
davala osećaj da su živi.
Uskoro bura uzvitla pesak. Artur se okrenu i stavi ruku iznad očiju da bi sagledao
terasu iznad hridi.
Ponesene vetrom, stranice njegovog rukopisa zalepršaše prema nebu. Stotine stranica
razleteše se unaokolo; lebdele su nekoliko trenutaka u vazduhu, da bi ih vetar potom odneo
dalje, okrećući ih u vrtlogu iznad mokrog peska.
Artur i Liza se zgledaše.
Legenda o svetioniku bila je istinita: posle dvadeset četiri vetra zaista nije ostalo ništa,
a možda je tako i bilo najbolje. Važan je bio nastavak njihove priče. Složili su se da će ga
zajedno ispisati.

163
Anna
 Pipixie

ZAHVALNICE

Ingrid,
Editi Leblon, Bernaru Fiksou i Alenu Kuku, Silviji Anžel i Aleksandri Labros.
Brunu Barbetu, Žan Polu Kamposu, Izabel de Šaron, Katrin de Laruzijer, Stefani le Fol,
Karolin Ripol, Viržini Plantar, Valeri Tajfer.
Žaku Bartoletiju, Pjeru Kolanžu, Nadji Volf, Žilijenu Musou i Karolini Lepe.

164
Anna