STRUKE:

JEZIK I KNJIŽEVNOST

TEORIJA KNJIŽEVNOSTI

POVIJEST I DRUŠTVO

ETNOLOGIJA

FILOZOFIJA

PROSVJETA

PSIHOLOGIJA

SPORT

PRIRODA I TEHNIKA

INFORMATIKA

na vrh

igra

igra, pojam koji se danas vrlo široko primjenjuje u društvenim i humanističkim znanostima.

1. U filozofiji ima metafizičko, ontologijsko i epistemološko značenje, ali se prije svega tiče antropologije i
estetike. Već od Heraklita i Platona igra označava doba čovjekova života i sazrijevanja ili temeljni način
stjecanja umnosti i razboritosti (λόγος). U estetskome pogledu (I. Kant) igra dobiva značenje radnje koja
je za samu sebe ugodna i plemenita, a kod F. Schillera ona je način čovjekova ophođenja s ljepotom.
Umjetnička igra kao stvaralaštvo za F. Nietzschea uspostavljanje je sveukupnoga svijeta kao igre, koja
time dobiva značenje »simbola svijeta« (E. Fink). Ona nije utemeljena, tj. nema svoj racionalni uzrok,
nego se događa kao bestemeljna »zgoda bitka« (M. Heidegger). U anglosaskoj filozofiji (J. Dewey) u igri
se vidi sloboda od svrhovitosti, a K. Groos vidi u njoj njezin prividni (kao-da) značaj. Teorija igara u
jezičnome pogledu (L. Wittgenstein) podrazumijeva kontingentnost i proizvoljnost jezične konstitucije
smisla i značenja, dok u epistemološkome smislu sugerira da racionalno odlučivanje ne počiva na
individualnoj samovolji, nego ovisi i o utjecajima svih sudionika interakcije.

2. U psihologiji, pojam igra najčešće označuje povremeno ponašanje djece ili životinjske mladunčadi. Igra
ima različite funkcije; najčešće se (u životinja) govori o nenamjernom učenju i uvježbavanju u različitim
oblicima ponašanja u budućem (odraslom) razdoblju. U svim značenjima taj je pojam najčešće povezan s
kompleksnijim čuvstvom ugode. U odraslih i u djece, pojam igra najčešće označuje djelatnosti koje
razveseljuju i relaksiraju, ili pak dovode do posebnoga uzbuđenja.

3. U pedagogiji, oblik čovjekove rekreacije, sredstvo odgoja i izobrazbe; slobodna, samomotivirajuća,

nesvrhovita djelatnost u kojoj sredstva dominiraju nad ciljem. Većina autora vezuje ju uz djetinjstvo: što
ono duže traje, to je igra razvijenija i obratno. Najčešće se igre u djetinjstvu svrstavaju u: funkcionalnu
igru, simboličku igru i igru s pravilima. Funkcionalna igra određuje se kao igra novim funkcijama koje u
djeteta sazrijevaju – motoričkim, osjetnim, perceptivnim sposobnostima. Simbolička je igra aktivnost u
kojoj se simbolima (najčešće igračkama) zamjenjuju stvarni predmeti, djelatnosti i ljudi (najčešće oko
djetetova 18. mjeseca). Igra s pravilima igra je sa senzomotoričkim kombinacijama (utrke, loptanje i dr.)
ili s intelektualnim kombinacijama (kartanje, šah i dr.), u kojoj se pojedinci natječu i koja je regulirana
pravilima.

4. U informatici → računalne igre

Športske igre, naziv za skupinu športskih grana u kojima je osnovni rekvizit lopta (šuplja, puna, s
usađenim perima) ili pločica te u kojima se istodobno i izravno nadmeću dva natjecatelja ili dva para u
pojedinačnim športovima (tenis, stolni tenis, badminton, squash), ili pak više natjecatelja u ekipnim
športovima (nogomet, rukomet, košarka, odbojka, vaterpolo, hokej na ledu, na travi ili na koturaljkama,
ragbi, američki nogomet, kriket, bejzbol, polo, ciklobal i dr.). Igrama se nazivaju i velike športske
priredbe, u prvom redu Olimpijske igre, zatim kontinentalne (Afričke, Azijske) i regionalne igre
(Mediteranske, Igre Commonwealtha i sl.).

Tradicijske igre, duhovna, misaona ili tjelesna djelatnost namijenjena zabavi i razonodi djece i odraslih
(npr. pri zajedničkim poslovima kao što su prela i čijala), ali i nadmetanju u spretnosti, vještini, fizičkoj i
psihičkoj spremnosti. Seoska je sredina bila specifična po odabiru igara, prostoru za igre, a posebice
rekvizitima, koji su često bili prirodnoga podrijetla i vlastiti proizvodi. Djeca su se nadmetala u
nabacivanju krumpira, bundeva, jabuka; u bacanju oblutaka po površini vode ili okruglih kamenčića (po 5
naizmjence) uvis; u bacanju udalj, uvis ili gađanju u cilj štapića s guščjim perom; u ubacivanju badema,
kamenčića ili glinenih kuglica u jamicu ili do određene crte; u spuštanju po snijegu na daski, u izdubljenu
koritu ili u košari; u klizanju po ledu na drvenoj kori, životinjskim kostima. Igračke su bile izrađene od
krpa (lutke), drva, kukuruzovine, kore (glazbala). Igrama lovljenja, skrivanja, hvatanja vezanih očiju i sl.
prethodila je podjela igrača uz pomoć brojalica (s tekstovima smislena ili nesmislena sadržaja, ali čvrste
ritmičke konstrukcije). – Pastiri su se nadmetali u gađanju lukom i strijelom, pucanju bičevima,
utjerivanju drvene pločice u rupu kukastim granama, bacanju kamena s ramena (s mjesta ili u trku). Igre
su bile i sastavnicom nekih običaja, kao što je utrka na hodaljkama o pokladama, igre pisanicama na
Uskrs, utrkivanje konjima i kolima na svadbama i dr. Uz određene prigode održavale su se i složene
natjecateljske igre odraslih, kao što je bilo natjecanje konjanika u gađanju prstena kopljem (prstenac,
Sinjska alka)

Игра се најчешће појмовно одређује као свака активност која се предузима због задовољства које
пружа, без обзира на коначан резултат. Основни подстицај који нас наводи да игру коју волимо
понављамо безброј пута је задовољство које произлази из игре. У развоју детета игра је и извор
задовољства и основни подстицај развоја. Отсуство активности које производе задовољство
изазива код детета напетост и раздражљивост. Уколико та непријатна стања дуже трају и чешће се
јављају, утолико се теже развијају способности које дете има. Укратко, важност игре за Ваше дете
је у следећем:

•Од свих људских активности, игра најуспешније изазива осећање пријатности и задовољства

•Осећање унутрашње равнотеже које се успоставља из ових осећања нужна је предпоставка

развоја дечјих способности

•Праћењем начина на који се дете игра могуће је схватити како оно доживљава свет око себе,
како напредује у развоју, и у којим областима развоја је неопходан додатни подстицај. Игра
подстиче следеће области дечјег развоја: интелектуални, емоционални, социјални, морални,
физички, перцептивни.

Играјући се коцкама – ређајући коцке и сличан материјал дете врши сравњивање, упоређивање
предмета, оно их одабира и класификује, тј. развија своје мисаоне способности. Дете развија и
задовољава своју радозналост, опажање и посматрање, развија пажњу и памћење. Управо у игри
деца развијају у целини оно што називамо скраћено – интелигенција. Деца треба брзо да се
сналазе у новим ситуацијама, брзо да реагују, да смисле поступак, реше проблем – и тиме вежбају
резоновање, оштроумност, досетљивост, довитљивост и одлучивање. Игра детету омогућава да
експериментише и проверава своје способности а да при том не мора да прими пуну одговорност
за своје поступке. Дете кроз игру сазнаје, не само о околном свету, већ и о себи и својим
способностима и могућностима. Овај моменат је свакако значајан, јер дете када је само и када
нема контакта са другом децом, не може правилно да процени своје могућности и способности.
То важи и за родитеље који своје дете не посматрају у игри са другом децом, већ изоловано.

Игра у којој је дете успешно и која код њега изазива осећање пријатности може да задовољи и
многе друге његове потребе: потребу за сигурношћу, прихватањем, самопоштовањем, естетске и
сазнајне потребе.
Игра је најуспешније средство контроле понашања. Кроз разне типове игара дете се припрема за
улоге у стварним људским односима, било да је реч о вршњацима или одраслима. У границама
могућег детету се указује да постоје и други и да о њима треба водити рачуна. Постепено
развијање осетљивости за друге је могуће и указивањем детету на значај да се поштују правила
игре.

Кроз игру са одраслима, а касније и са вршњацима, подстиче се морални развој детета.

Спонтана, колективна игра предшколске деце и слободна игра ван школе (школске деце)
омогућују праве, ненаметнуте, социјалне контакте, нез надзора.

Кроз игру са другом децом, дете учи да дели, да прима и даје, да сарађује и да укључи своју
личност у групу. Оно учи да губи без љутње и да добија без хвалисања.

Кроз игру се вежба и воља детета. Игра се не може прекидати када се коме прохте, већ се мора
довести до краја. Уз то је неопходно ограничити своје жеље, што је корак ка васпитању свесне
дисциплине. За ово су нарочито корисне игре „са правилима“. Играјући се само са одраслима, без
деце, дете лако постаје себично, самоуверено, доминирајуће. Друштво одраслих не може
надоместити недостатак друштва вршњака. Дете кроз игру прихвата многобројне различите улоге
и тако вежба различите форме друштвеног понашања. Дете ако хоће да остане у игри мора да
буде поштено, добар друг, да губи без љутње, да влада собом. Посебно треба повести рачуна о
родитељима који живе у заблуди да ће се деци обезбедити правилан морални развој ако их чувају
„под стакленим звоном“ у изолацији од заједничке игре са другом децом „да се не би искварили“.
Међутим, управо таква изолација из заједничке игре васпитава код детета навике себичности, оно
отима играчке од друге деце, узима своје играчке у сред игре, није навикло да дели и најчешће га
друга деца не воле.

Игра развија и елементарне организационе способности и навике деце. Битно је у социјалним

контактима бити стваралац, покретач и иницијатор заједничких активности. Игру треба често
измислити, распоредити улоге, припремити или направити играчке. Треба указати на елементарна
правила игре: ко, када почиње, шта ко ради, на који знак почиње игра, на који се завршава и
слично.

Све ове способности су касније значајне у животу и раду људи. Игра припрема дете за самосталан
живот у одраслом добу.
Кроз физичке активности, које су основа већине игара, подстиче се физички развој детета. Игра је
значајна за физички развој детета, пре свега да би дете развило своје мишиће и правовремено
увежбало све делове тела. Дете води рачуна када треба да потрчи, када да стане, када да чучне,
када да ухвати лопту, којом руком. Покретне игре на чистом ваздуху су посебно значајне за рад
жлезда са унутрашњим лучењем, помажу размену материја у организму, убрзавају оксидацију
кисеоника у ћелијама и брже ослобађају организам од отровних материја. Дечје игре које садрже
елементе физичког кретања изузетно су значајне за децу која су малокрвна, рахитична, нервозна,
каја имају лош сан, слаб апетит, која су безвољна, апатична и „стално незадовољна“. Такође, има
доста игара које су значајне за развој ситних мишића и покрете шаке (као што је низање перли,
провлачење канапа, слагање ситног конструктивног материјала), што је опет добра основа и вежба
за каснију наставу писања (држање оловке, координација покрета).

Уз све претходно наведено треба имати на уму да ће се позитивно деловање игре на дечји развој
остварити тек онда ако је врста игре примерена узрасту, полу, способностима и интересовањима
детета.

ПОШТОВАНИ РОДИТЕЉИ

Сва деца расту и развијају своје способности кроз игру. Дечја игра је активност која нема замене,
као што нема замене ни за родитељску бригу и љубав. Игра подстче развој, али она такође
помаже радитељима да открију способности детета. Праћењем дечје успешности у разним
врстама игара често је могуће наслутити ону активност која би могла бити од значаја за
професионалну активност детета у одраслом добу.

Овим текстом желимо да вас упутимо и подстакнемо да обратите више пажње развоју
интересовања свог детета, као и играма које могу да развију његове способности засноване на
тим интересовањима.