ПОЈАМ И НАЗИВ КЊИЖЕВНОСТИ, КЊИЖЕВНОСТ КАО

УМЕТНОСТ, КЊИЖЕВНОСТ И ДРУГЕ УМЕТНОСТИ, УСМЕНА И

ПИСАНА КЊИЖЕВНОСТ

Књижевност је уметност чије је основно изражајно средство  реч (језички

артикулисана мисао) и зато се често дефинише као уметност речи.
Назив књижевност изведен је од речи књига, а пошто књига представља
медијум и за многе друге, некњижевне (неуметничке) садржаје, у нашем језику
се често успоставља разлика између два основна значења овог појма:

I – Књижевност у ширем значењу – литература (litera – слово, латинска

реч).

Пoд oвим oпштим пojмoм пoдрaзумeвaмo свe штo je нaписaнo у рaзличитим

oблaстимa људскoг знaњa (и постоји као књига, текст). Ту спадају разна
научна и књижевно-научна дела: медицинска, математичка, техничка…
литература. За овај вид књижевности користи се и појам – наука, а човек
који се бави било којом науком зове се научник.

II – Књижевност у ужем смислу – лепа књижевност, белетристика,

песништво, поезија, пoдрaзумeвa књижевноуметничка дела, писана или
усмена, у стиху и у прози. Стваралац уметничке књижевности  је књижевник.

И појам поезија – слично појму књижевност – има шире и уже значење.

Поезија у ширем значењу подразумева уметничку књижевност (у стиху, у прози или

драмском облику), коју разврставамо на три књижевна рода: лирику, епику и драму.

Поезија у ужем смислу подразумева само дела у стиху (песме). Стваралац

песничких делаје песник, романа – романсијер, а драмског дела – драмски
писац.
Разлике између књижевности у ширем значењу ( литературе)
и уметничке књижевности (белетристике)
Литература или научна књижевност настаје као производ истаживања,
експеримената, посматрања, учења, знања… Она задовољава људску
потребу за знањем и садржи бројне дефиниције, чињенице, хипотезе,
законе, доказе, информације… Писана је јасним, прецизним,
недвосмисленим језиком и испуњена речима карактеристичним за
одређену научну област (терминима).
 Уметничка књижевност (или белетристика) настаје као производ
фантазије (маште), размишљања о разним појавама у животу, осећања,
посматрања, искуства, знања, снова… аутора неког књижевног дела и
доприноси богаћењу људског духа, језика, осећајности, знања… Она
задовољава духовне, естетске, емоционалне, психолошке и бројне друге
потребе човека.

Уметничка књижевност је, дакле,  одраз субјективног

доживљаја или личног интелектуалног става једног писца о свему
што га окружује или га, као појединца, испуњава.

Постоје два типа уметничке књижевности, усмена и писана. Усмену препознајемо као
народну књижевност, за коју се не зна аутор. Прикупљали су је и записивали људи који су
се бавили чувањем народне књижевности, пре свега Вук Караџић. Ауторска књижевност
је она којој аутора знамо.