Gedelove teoreme nepotpunosti

- beleške -

- Na ranijim časovima demonstrirali smo da je logika nultog reda dosledna i potpuna. Ponadali smo
se da će teorema kompaktnosti da nam obezbedi sredstva da proširimo taj zaključak i na logike
prvog, drugog i viših redova. Međutim, Lindstrom je pokazao da najdalje čemu sigurno možemo da
se nadamo doslednost i potpunost logike prvog reda. Za sve dalje nema garancije.

- Zapravo, ne samo što nema garancije, nego postoje jasni dokazi da za logike drugog i višeg reda
ove karakteristike ne važe. To je konkluzivno pokazao Kurt Gedel kroz svoje dve teoreme
nepotpunosti. Ove teoreme artikulisane su tako da se odnose na svaki jezik u kom se može iskazati
prosta aritmetika, a ranije smo već objasnili da to znači da se odnosi na logike drugog i viših
redova. Dve teoreme glase ovako:
- prva teorema nepotpunosti:
Svaki DOSLEDAN aksiomatski sistem u kom je moguća aritmetika NIJE POTPUN.
- druga teorema nepotpunosti:
U DOSLEDNOM aksiomatskom sistemu nemoguće je dokazati tu doslednost.

- Ove teoreme nepotpunosti efektivno razaraju Hilbertov san o pronalaženju savršenog formalnog
aksiomatskog temelja za matematiku.

- Gedel je uspeo da dođe do ovih zaključaka pomoću veoma vešte upotrebe samoreferirajućih
tvrdnji: pokušao je da pokaže da se u jednom aksiomatskom sistemu može ustanoviti tvrdnja koja
tvrdi sopstvenu nedokazivost. Ovo dosta podseća na stari paradoks lažljivca. Ali, zar taj paradoks
nije razrešen distinkcijom između meta-jezika i objekt-jezika? Doista jeste, stoga je Gedelov
zadatak bio da nekako obezbedi da ova samoreferirajuća tvrdnja ne može da "pobegne" u sferu
meta-jezika.

- Domišljati način da to učini jeste putem jednog zanimljivog pojma koji će u budućnosti poneti ime
GEDELOV BROJ. Gedel je, naime, smislio način kako se svim elementima jednog jezika i svim
iskazima tog jezika može dodeliti jedinstveni "identifikacioni" broj. Tim putem, kad god imamo
datu neku tvrdnju, mi možemo izračunati njen Gedelov broj, ali i obrnuto, kada nam je dat neki
Gedelov broj, mi ga možemo prevesti u odgovarajuću tvrdnju. Ovaj postupak je sasvim razumljiv
ako ga posmatramo kroz vizuru računara: naši računari svakako ne razumeju jezik koji mi
koristimo, ali razumeju binarni jezik nula i jedinica, te sve simbole, izraze, tvrdnje koje mi
pohranjujemo u naše računare ti računari pretvaraju u složene nizove nula i jedinica i tako
obezbeđuju prevođenje iz jednog sistema u drugi. Gedel je uradio nešto slično, uz razliku da je
Gedelov broj izražen u decimalnom zapisu.

- Trik koji je Gedel ovom prilikom iskoristio je sledeći: pošto svaka tvrdnja ima svoj jedinstven
Gedelov broj, mi u svim okolnostima umesto te tvrdnje možemo da koristimo taj broj. Aritmetičke
tvrdnje su uobičajeno ISKAZI O BROJEVIMA, ali Gedel je sada našao način da ih pretvori u
BROJEVE, to jest, da ih iz meta-sfere prenese u objekt-sferu.

- Zbog jedinstvenosti Gedelovih brojeva, svi individualni odnosi između iskaza bivaju održani i
kada se ti iskazi pretvore u Gedelove brojeve. Tako, na primer, dokaz jedne teoreme nije ništa drugo
nego niz iskaza koji tu teoremu (koja je iskaz) povezuje sa aksiomima (koji su isto iskazi); pošto je
sve u tom lancu sačinjeno od iskaza, to znači da se svi oni mogu pretvoriti u svoje Gedelove
brojeve, te će među njima sada važiti odgovarajući aritmetički račun.
- Sada se u ovakvm jeziku mogu pronaći takozvane GEDELOVE TVRDNJE koje nisu proste
metajezičke tvrdnje o nedokazivosti nekog iskaza, već su potpuno objekt-jezičke tvrdnje tipa "x je
Gedlov broj iskaza p i ne postoji broj y koji je Gedelov broj dokaza tog istog p". Na taj način se bez
problema mogu konstruisati tvrdnje koje su ili istinite i nedokazive ili dovode do nužnih
kontradikcija u jednom formalnom sistemu.

- Na osnovu ovoga, Gedel je zaključio da jedan formalni aksiomatski sistem koji je dovoljno složen
da se u njemu može izvesti osnovna aritmetika ili je NEPOTPUN jer sadrži istinite iskaze koji se ne
mogu dokazati, ili (ukoliko pokušamo da ga proširimo aksiomima koji će zakrpiti te rupe) će biti
NEDOSLEDAN jer će svi ti novi aksiomi nužno dovesti do kontradikcija u tom sistemu. Ako
želimo da održimo doslednost jednog sistema, upravo će ta karakteristika doslednosti biti
nedokaziva.