Хилбертов Хилберт је 1900.

године поставио свету 23 нерешена

проблема за која је у том тренутку сматрао да су најбитнија за
и проблеми даље развијање математике, и њима показао своје мишљење
чиме би требало да се баве математичари у будућности.
Проблеми су дотицали
скоро сваку грану
математике.
Хилберт их је назвао
„проблемима за 20. век“
• неки од њих, као што
је Риманова хипотеза,
нису решени ни до
данашњег дана
Давид Хилберт
• рођен 1862. године у Кенигсбергу у источној
Пруској

• У том граду је и студирао, и на тим студијама

упознао је свог дугогодишњег пријатеља, Хермана
Минковског.

• Године 1884. брани дисертацију посвећену једном

проблему из теорије алгебарских варијанти

• Током тих истраживања дошло је до много

значајних резултата, који углавном носе његово
име

•(нпр. Хилбертова теорема о несводљивости

полинома).
Исте године постаје варедни, а потом и
редовни професор на Универзитету у
Кенигсбергу

1895. прихвата позив Феликса Клајна и одлази

на Универзитет у Гетингену, који је у то време
био најбољи центар за математичка
истраживања у целом свету
Убрзо након њега, на универзитет је стигао и
његов пријатељ Минковски, што је обојици
изузетно значило.

Имао је огроман утицај и велику репутацију

током живота.
Математички
проблеми
• Осмог августа 1900. у
Паризу се одржао Други
међународни конгрес
математичара
• Као један од
најцењенијих
математичара тог доба,
Хилберт је био позван да
одржи једно од главних
предавања
О природи проблема
• Представљени проблеми су били јако
различити.
• Неки су били толико опширни да су
представљали цела подручја која треба
истражити.
• Други су били пуно конкретнији и
решени јако брзо.
• Има и оних који су решени супротно
Хилбертовим очекивањима, али има и
оних о чијем се решавању и данас јако
мало зна.
Први проблем
хипотеза континуума

Први проблем представља хипотезу о могућим

величинама бесконачних скупова.

“There are infinite numbers between 0 and 1. There's .1

and .12 and .112 and an infinite collection of others. Of
course, there is a bigger infinite set of numbers between
0 and 2, or between 0 and a million. Some infinities are
bigger than other infinities. A writer we used to like
taught us that. There are days, many of them, when I
resent the size of my unbounded set. I want more
numbers than I'm likely to get, and God, I want more
numbers for Augustus Waters than he got. But, Gus, my
love, I cannot tell you how thankful I am for our little
infinity. I wouldn't trade it for the world. You gave me a
forever within the numbered days, and I'm grateful.”
― John Green, The Fault in Our Stars
Кардинални број
• Два скупа А и В имају исту кардиналност
ако између А и В постоји бијекција.
• Георг Кантор је увео концепт
кардиналности како би упоређивао
бесконачне скупове
• Између скупа природних, целих и
рационалних бројева могуће је пронаћи
бијекцију, што значи да ови скупови
имају исту кардиналност
• Кантор доказао да скуп реалних бројева
има већу кардиналност од ових скупова.
Хипотеза континуума
• Хипотеза континуума тврди да не постоји ниједан скуп чија је величина строго између
скупа целих бројева и скупа реалних бројева.

• Формалније, ако узмемо да је кардиналност скупа целих бројева једнака ℵ0 (алеф-нула), а

кардиналност скупа реалних бројева једнака , хипотеза континуума гласи:

ℵ0
∄ А :ℵ 0 <| А|<2
• Кантор је веровао да је хипотеза континуума тачна, и покушавао је да је докаже годинама,
али без успеха.
Зермeло-Френкел
теорија скупова
• У теорији скупова ZF је систем
аксиома предложен почетком 20.
века као база за теорију скупова без
парадокса као што је Раселов
• Данас, заједно са аксиомом избора,
ZFC представља стандардан
аксиоматски систем који је темељ
математике
 Доказ?
• Курт Гедел је 1940. показао да хипотеза
континуума не може бити оповргнута
стандардном Зермело-Френкел теоријом
скупова, чак и уз аксиому избора.
• Пол Коен је 1963. показао да уз исте ове
аксиоме хипотеза континуума не може бити
ни доказана.
• Закључујемо: хипотеза континуума
је независна од Зермело-Френкел теорије
скупова са аксиомом избора.
• Оба ова резултата претпостављају да саме
Зермело-Френкел аксиоме не садрже
контрадикцију, и ова претпоставка је широко
прихваћена као тачна.
Закључак
Хипотеза континуума је у блиској вези са многим
исказима из разних математичких области.
Као резултат њене независности, за многе
значајне конјектуре (хипотезе) из ових области је
касније показано да су такође независне.

Дакле, за хипотезу континуума

је доказано да не може ни да се
докаже, ни да се оповргне, и не
постоји једногласна одлука да
ли решење постоји или не.
 #
Други проблем
конзистентност аксиома аритметике
• Контрадикција је логичка некомпатибилност између
две или више претпоставки. Дешава се када,
посматрајући две претпоставке, добијемо два
закључка која су логички супротна између себе.

• Конзистентна теорија је она која у себи нема

контрадикције.

• Други проблем је Хилберт формулисао овако:

„Доказати да су аксиоме аритметике конзистентне
тј. да се полазећи од њих у коначном броју корака
не може доћи до резултата који противрече један
другом.“
Историјска позадина
• У 19. веку извршена је аритметизација
математике
• анализа је сведена на аритметику са
нешто теорије скупова
• Тако се питање конзистентности
(непротивречности) читаве математике
своди на питање конзистентности
аритметике
• Проблем конзистентности аритметике био
је посебно тежак, јер није било јасно како
прићи том проблему
• Хилберт не очекује за аритметику доказ
конзистентности добијен помоћу
интерпретације у некој другој теорији, за
коју верујемо да је непротивречна, онако
као што се конзистентост геометрије може
утврдити интерпретацијом у теорији
реалних бројева
• За аритметику, која је основна математичка
теорија, тражи се директан доказ
Покушаји
решавања другог
проблема
• 1930-их Курт Гедел и Герард Гентзен су дали своје
доказе проблема.

• Геделова друга теорема непотпуности, доказана

1931, каже да ниједан доказ конзистентности не
може да буде спроведен унутар саме аритметике.

• Геделове теореме о непотпуности, две чувене

теореме о ограничењима формалног система,
показују да не постоји потпун и конзистентан
формални систем који коректно описује
природне бројеве и да ниједан довољно строг
систем који описује природне бројеве не може да
потврди своју сопствену конзистентност.
Геделове теореме
непотпуности
• Геделове теореме неконзистентности су широко
прихваћене као доказ да је немогуће остварити
Хилбертов програм проналажења потпуног и
конзистентног скупа аксиома који би важио за
целу математику
• Другим речима, немогуће је пронаћи неки
универзални систем аксиома из којег би
аутоматски следио и доказ о непротивуречности
теорије која би била изграђена на бази тог
система
Трећи Хилбертов проблем
Трећи Хилбертов проблем гласи:
„Дата су два полиедра једнаких запреминa.
Да ли је увек могуће да се један од њих на
неки начин растави на коначно много
полиедарских делова, тако да се од тих
делова може саставити други полиедар?
• Први решен Хилбертов проблем (1900.)
• Два полиедра се називају укрштено-
конгруентним уколико први можемо да
исечемо на коначно много делова од којих
можемо да саставимо други.
• Било која два укрштено-конгруентна
полиедра имају исту запремину, док коцка и тетраедар једнаких запремина
Хилбертово питање иде у супротном
смеру.
Решење аналогног
питања у равни
• Одговор на аналогно питање о
полигонима у 2 димензије и тада је био
познат дуже време
• Волес-Бољаи-Гервин теорема одговара на
питање када један полигон може да се
добије уз помоћ другог дељењем
првобитног полигона на коначно много
делова и коришћењем ротације и
транслације
• Потребан и довољан услов јесте да
полигони имају једнаке површине
• На основу неких Гаусових списа,
Хилбертова претпоставка је била да ово
није увек могуће.
• Исте године, један од Хилбертових
ученика, Макс Ден, доказао је да је
Хилбертова претпоставка била тачна,
односно да није увек могуће раставити
тетраедре на дати начин. Доказ је дат у
виду контрапримера.
Денова инваријанта
• Денов доказ користи апстрактну алгебру
• За сваки полиедар P, Ден дефинише
вредност D(P), данас познату као Денова
инваријанта која има следећу особину:
• Из ове особине Денове инваријанте
закључујемо да је неопходно да два
полиедра Q и R имају једнаке вредности
D(Q) и D(R) како би они били укрштено
конгруентни.

Ако P пресечемо са равни на 2 полиедра P1 и

P2, онда је  D(P) = D(P1) + D(P2).

• Одавде следи уопштеније

Ако P пресечемо на n полиедра, P1,…,Pn, онда

је D(P) = D(P1) + ... + D(Pn)
Контрапример
• Ден је показао да свака коцка има
Денову инваријанту 0, док свака
тространа пирадима има Денову
инваријанту увек различиту од нуле,
што је решило проблем.
Који су
довољни
услови?
• Малопре смо рекли да је потребно да
два полиедра једнаких запремина имају
једнаке Денове инваријанте како би
били унакрсно конгруентни.
• 30 година након Денове докторске тезе,
доказано је да је једнакост Денових
инваријанти два полиедра једнаких
запремина, и довољан услов да су
полиедри унакрсно конгруентни.
Оригинално питање
• Хилбертово оригинално питање било је
компликованије и гласило је:
„Дата су два тетраедра Т1 и Т2 са истим базама и
висинама. Да ли је увек могуће поделити почетан
тетраедар Т1 на коначно много мањих тетраедара
који би, када се прерасподеле на одређен начин,
сачињавали тетраедар Т2.„
• Денова инваријанта може да одговори
негативно и на ово копликованије питање
 Парадокс Банаха и Тарског

• Једна од најпознатијих последица овог проблема јесте парадокс

Банаха и Тарског, до ког се долази када се постави питање шта се
дешава ако дозволимо поделу објеката на произвољне скупове
тачака, а не само разрезивање по равнима.

• Пољски математичари Банах и Тарски су 1924. године објавили у ком

су формулисали и доказали теорему која на први поглед звучи
немогуће. Њихово тврђење каже да је могуће извршити дупликацију
лопте, тј. могуће је поделити лопту на коначан број делова од којих
се могу саставити две идентичне копије полазне лопте.

• Доказ овог тврђења показује да оваква подела лопте постоји,

показује из колико делова се састоји, али не показује како тачно ти
делови изгледају. Једино што о њима знамо јесте да су у питању
немерљиви скупови, тако да им је немогуће одредити запремину.
Шести проблем
аксиоматско заснивање
физике

• Хилберт је желео аксиоматско испитивање

оних грана физике у којима математика игра
важну улогу.
• Пре свега, то су биле теорија вероватноће и
механика. Проблем је био подељен на два
подпроблема:
• Аксиоматско заснивање вероватноће са
граничним теоремима као темељ
статистичке физике
• Ригорозна теорија ограничавања процеса
"који воде из атомистичког погледа до
закона кретања континуитета"
Аксиоматско заснивање
вероватноће
• Питању да ли се физика може аксиомизовати и
сам Хилберт посветио је пуно времена и рада.
• Дестак година након његовог предавања Алберт
Ајнштајн је формулисао општу теорију
релативности.
• Након тога, двадесетих година прошлог века
Хилберт је, уз асистенцију Нојмана, радио на
аксиоматским основама квантне механике
• тридесетих година теорија вероватноћа добија
своје аксиоматске основе у виду теорије мера,
од стране Андреја Колмогорова.
• С друге стране, почетком 21. века проблему
"ограничавања процеса који из атомистичког погледа
воде у законе кретања континуитета", приступиле су
многе групе математичара. Главне скорашње резултате
добила је Лаура Сеинт-Рејмонд.

• Две фундаменталне теорије обухватају већину основних

појава физике

теорија квантног поља

општа теорија релативности

• Хилберт је сматрао Ајнштајнову општу теорију за

изузетно битан део темеља физике. Међутим, теорија
квантног поља није логички доследна општој теорији
релативности, због потребе за још увек непознатом
теоријом о квантној гравитацији. Због тога је, упркос
напретку и различитим тумачењима, шести проблем још
увек у суштини отворен.
 Осми проблем
Риманова хипотеза

• Хилберт је у формулацији осмог проблема

тражио да се побољша рад на откривању
правила код расподеле простих бројева.
• Осми проблем можемо да поделимо на
више различитих проблема:
• Риманову хипотезу,
• Голдбахову конјектуру,
• конјектуру близанаца простих бројева
Риманова хипотеза
• „Када бих се пробудио из сна дугачког
хиљаду година, моје прво питање би било:
Да ли је Риманова хипотеза доказана?“
-Давид Хилберт
• Риманова хипотеза је највећи и најбитнији
нерешени математички проблем данашњице
Голдбахова конјектура
• У једном од неколико писама које је 1742.
године Голдбах послао Ојлеру исказује
конјектуру данас познату као Голдбахова
конјектура:
•Сваки паран природан број већи од 2 може се
записати као збир два проста броја.

• 10=3+7
• 100=79+21=83+17
• Уз помоћ рачунара доказано је да ова
претпоставка важи за све бројеве до 4 × 1018
• генералан доказ још увек не постоји
Конјектура о близанцима простим
бројевима
• Близанци прости бројеви су парови простих
бројева за које важи да је један од њих за 2 већи
од другог.
• Пр. 5 и 7 су близанци, 29 и 31 итд.
Лако се могу наћи међу мањим бројевима, али што
се посматрају већи бројеви то близанци постају
ређи, и има све већег размака између пара
близанаца.
• До сада је компјутерски пронађено 808 675
888 577 436 парова близанаца простих
бројева.
• Такође, скорашњи радови Јитанга Занга,
Џејмса Мејнарда и Теренс Таоа из 2013.
направили су огроман напредак ка доказу
да постоји бесконачно много близанаца
простих бројева, али је ова конјектура ипак
и данас нерешена.

непознато је да ли их има бесконачно много или

постоји неки највећи пар, и тиме се управо бави
конјектура о близанцима простим бројевима.
Историјска позадина
и опседнутост математичара да
истражују просте бројеве

Еуклид је 300 година пне доказао да постоји

бесконачно много простих бројева.
• Прости бројеви, почевши од 2, постају
све „ређи и ређи“
• У 18. веку математичари почињу
учестало да се баве питањима:
„Да ли је могуће одредити на којим
местима се прости бројеви појављују?“
„Колико има простих бројева пре датог
простог броја?“
Гаус (1796.) је ручно направио
таблицу која садржи просте
бројеве до 3 милиона како би
уочио „шаблон“
• Гаус је шематизовао податке користећи
специјалну функцију која броји просте
бројеве
• Након изучавања података о простим
бројевима до 3 000 000 закључио је да је
функција

јако добро апроксимира поменуту функцију

која „броји“ просте бројеве до одређеног броја

* Ову апроксимацију називамо Гаусовом

конјектуром
Ојлер (1707.)
Зета функција
• Функција која уопштава претходне редове назива се зета функција

• Ојлер је доказао да за посматрани ред конвергира у специјалном

случају, када s>1
Веза између зета функције и простих
бројева?
• Ојлер је доказао да свака зета
функција јесте једнака
бесконачном производу у
којем су чиниоци бесконачне
суме и један чинилац одговара
једном простом броју
• Ојлер је поменуту једнакост показао у првој половини 18. века.
• На овај начин направљена је уска веза између простих бројева и
зета функције.
• Било је потребно још 100 година да се открије право значење овог
резултата.
 Риман (1826.)
• Изузетно утицао на развој анализе, теорије бројева, и диференцијалне
геометрије.

• Реална анализа: прва ригорозна формулација интеграла – Риманов

интеграл

• Комплексна анализа: Риманове површине (деформисане верзије

комплексне равни)

• Његов познати рад из 1859. о функцији бројања простих бројева, која

садржи оригиналну формулацију Риманове хипотезе, сматра се једним
од најутицајнијих радова у аналитичкој теорији бројева.

• Кроз свој рад у диференцијалној геометрији, поставио је све основе на

којима се касније развила и Ајнштајнова позната општа теорија
релативитета.
• Риман је један од оснивача комплексне
анализе, дисциплине која проучава
функције које за улазне и излазне
вредности имају комплексне бројеве
• Из тог угла је почео да посматра Ојлерову
зета функцију и дозволио да s буде
комплексан број
• Риман је, као и Ојлер закључио да ред из
зета функције конвергира само када је
.
• Због тога је, коришчењем аналитичке
непрекидности, проширио зета функцију и
за комлексне бројеве када
• у тренутку када зета функција пресече
координатни почетак зета функција има
вредност нула
Тривијалне нуле
Нетривијалне нуле

• Нас интересују нуле Риман-зета

функције које нису тривијалне
• Испоставља се да све оне леже у делу
ревни који називамо критична трака
• Риман је доказао да постоји
бесконачно много нула Риман-зета
функције које се налазе у критичној
траци
Како гласи Риманова хипотеза?
Риман је у свом чувеном раду из
1859. поставио хипотезу да се
све нетривијалне нуле Риман-
зета функције налазе на правој
коју називамо критична права
Re[z] =
На који начин су повезани прости бројеви
и Риманова хипотеза?
• Посматрајмо модификовану
верзију Гаусове функције која
пребројава просте бројеве:
• Уместо скока дужине 1 сваки
пут када наиђемо на прост
број, сада је дужина скока
log(p) и скок се врши и када
наиђемо на све степене
простог броја: p, p^2, p^3,
p^4…
• Риман је уочио повезаност
између мофдификоване верзе
Гаусове конјектуре и зета
функције.
• Дакле, доказивањем Риманове
хипотезе са сигурношћу бисмо
могли да тврдимо на који
начин су прости бројеви
распрострањени међу
природним
• Та расподела је директно
повезана са нетривијалним
нулама зета функције.
Миленијумски проблеми
• Тачно сто година након овог легендарног
Хилбертовог предавања, 24. маја 2000. године,
Клеј Математички институт је, инспирисан Проблеми које је институт
првобитним Хилбертовим списком од 23 задао:
• П = НП
проблема за 20. век, саставио списак од • Хоџова хипотеза
• Поенкарова хипотеза
7 проблема за 21. век • Риманова хипотеза
• Јанг-Милс постојање и масовна
празнина
• Исправно решење за било који од проблема • Навиер-Стоксово постојање и
глаткоћа
доноси награду од милион америчких долара • Бирч и Свинертон-Дајер хипотеза
које институт додељује проналазачима. 
Решења миленијумских проблема
• једини проблем који је решен је Поенкарова хипотеза

• решио руски математичар Григориј Перелман 2003. године,

на основу рада Ричарда Хамилтона

• Ревизија рада је завршена у августу 2006. године и

Перелман је изабран да прими Филдсову медаљу за њено
решење, али је он одбио награду

• Перелман је званично награђен Миленијумском наградом

18. марта 2010. године, али је одбио и ту награду, као и суму
од милион долара од Института, јер је сматрао да награда
није фер и да његов допринос решавању хипотезе није био
ништа већи од доприноса Ричарда Хамилтона