Серијско убиство

Теодора Мањенчић

ПОЈАМ СЕРИЈСКОГ УБИСТВА

Серијско убиство je незаконито убиство најмање две особе које је
извршила иста особа (или особе) у одвојеним догађајима који су се
догодили у различито време. Иако је ова дефиниција широко
прихваћена, злочин није формално препознат ни у једном закону било
које државе света. Серијско убиство разликује се од масовног убиства, у
којем је истовремено убијено неколико жртава. Дуго је вођена расправа
међу криминолозима о правилној дефиницији серијског убиства. Термин
серијско убиство популаризовао је 1970-их Роберт Реслер, амерички
детектив који је радио у Еф-Би-Ај-у.
КО СУ СЕРИЈСКЕ УБИЦЕ И ЊИХОВИ МОТИВИ
Серијски убица је обично особа која убије троје или више људи, обично
због потребе задовољавања абнормалног психолошког задовољства, с
тим што се убиства одвијају више од месец дана и укључују значајан
временски период између њих. Док већина земаља поставља праг од три
убиства, други га повећавају на четири или смањују на два.
Претпоставља се да серијске убице убијају због задовољавања својих
сексуалних нагона, прикупљања пажње, из беса или жеље за бољим
финансијским стањем. У многим случајевима се сматра да убиства дају
убицама осећај моћи (која може или не мора бити сексуалне природе)
над њиховим жртвама. Типичне жртве су жене, мигранти, проститутке,
деца, хомосексуалци и бескућници.
ИСТОРИЈА ПОЈАВЉИВАЊА СЕРИЈСКОГ УБИСТВА
Један од најранијих забележених случајева укључивао је Локусту,
Римљанку коју је Агрипина Млађа, Неронова мајка, унајмила да отрује
неколико чланова царске породице; Локуста је погубљена 69. године не.
Серијско убиство је постајало све учесталије временом, посебно на
подручју Европе. Сматра се да су, наравно, постојала и убиства на
другим континентима, али су она врло слабо истражена и забележена,
па не постоје адекватни докази. Учесталост серијских убистава
драматично се повећала почетком 19. века, посебно у Европи, мада се
овај развој приписује напретку у техникама спровођења закона и
повећаном коришћењу различитих типова медија (унапређење брзог и
прецизног ширења информација) , а не стварном порасту броја
почињених злочина. Најпознатији случај серијског убиства у 19. веку био
је случај Џека Трбосека.
КАРАКТЕРИСТИКЕ СЕРИЈСКИХ УБИЦА:
1. Већина су мушкарци, белци и самци. Ипак, постоје забележени
случајеви кад су серијске убице били не-белци: Вејн Вилијамс, Тимоти
Спенсер, Ричард Рамирез...
2. Често су интелигентни, са IQ-ом у рангу 111-120.
3. Често имају потешкоћа да остану запослени. Обично имају лоше
плаћене послове.
4. Склоне су да долазе из нестабилнх породица.
5. Као деца, типично су напуштени од оца и одгајала их је доминантна
мајка.
6. Њихове породице често имају криминалну, психијатриску и
алкохоличарску историју.
7. Често су злостављани—емоционално, физички и/или сексуално—од
стране члана породице.
8. Имају велики број покушаја самоубиства.
9. Још од детињства, многи су интензивно заинтересовани за
воајеризам, фетишизам и садомазохистичку порнографију.
10. Више од 60 посто мокри у кревет после 12. године.
11. Многи пате од пироманије.

Ово наравно није увек случај и наравно да постоје изузеци. Човек је

непредидиво биће и може да се промени у врло кратком временском
периоду. Постоји велики број успешних и остварених људи који су били
серијске убице, а да то нико није знао. Савршен пример оваквог
серијског убице јесте Харолд Шипман.
ТЕД БАНДИ:
Тед Банди, пуно име Теодор Роберт
Банди, (рођен 24. новембра 1946,
Бурлингтон, Вермонт, САД - умро
24. јануара 1989, Старк, Флорида),
амерички серијски убица и
силоватељ, један од најзлогласнијих
криминалаца с краја 20. века.
Банди је имао тешко детињство.
Имао је лоше односе са очухом, а
његова стидљивост га је чинила
честом метом малтретирања у
школи. Касније су му, међутим, његова интелигенција и социјалне
вештине омогућиле да ужива у успешној факултетској каријери и развио
је низ очигледно нормалних емоционалних односа са женама. Упркос
овој очигледној стабилности, сексуално је напао и убио неколико младих
жена у Вашингтону, Орегону, Колораду, Јути и на Флориди између 1974.
и 1978. Иако би на крају признао 28 убистава, неки су проценили да је
одговоран за стотине смртних случајева. Након суђења, 1979. године
осуђен је на смрт због убиства два студента. Следеће године поново је
осуђен на смрт, овог пута због силовања и убиства 12-годишње
девојчице. Бунди је погубљен у електричној столици на Флориди 1989.
године. Његов случај инспирисао је низ популарних романа и филмова
посвећених серијским убиствима. Тед Банди је и дан-данас изузетно
,,познат'' у Америци и у свету. З ове његове популарности никле су и
бројне лоше ствари као посматрање Бандија као неку романтичну
фигуру. Постојао је огроман број жена који је био опчињен Бандијем за
време његовог суђења и заточеништва.

,,Не желим да умрем. Не шалим се. Заслужио сам најекстремнију казну

које ово друштво има... Мислим да друштво заслужује да буде
заштићено од мене и осталих попут мене''. -Тед Банди

ЗАКЉУЧАК:
Друштво је у опасности, јер озбиљан проблем убица разара људе.
Серијске убице су у свим деловима света и повређују све који им се нађу
на путу. Немогуће је препознати убицу ако људи не разумеју и не познају
да оваква опасност постоји и да је веома реална. Често се поставља
питање: ,,Да ли серијске убице заслужују смртн казну?'' или ,,Да ли је
могуће рехабилитацијом спасити покварен ум таквих људи?''. Ова два
питања представљају честу тему разбих дебата, а одговор и даље није
дат. Медицина и даље није толико напредна да може да излечи
психопатију, а смртну казну велики број људи сматра као нехуману. Оно
што је битно за нашу заштиту јесте да будемо информисани о оваквим
догађајима и људима да бисмо могли да заштитимо себе и своју околину.

Литература:
Serijski ubica - Wikipedia

How the brains of murderers look different | University of Chicago News (uchicago.edu)

Ted Bundy - Victims, Family & Death - Biography