Prvi je septembar.

Žarko sunce još uvijek prži I toplo more mami, ali ljetnji raspust je
završen. Ustajem ranije nego obično I krećem u školu.
Ulazim u zgradu koju već punih pet godina doživljavam kao svoj drugi dom. Termometar
I dezinficijens. Dobro, tako mora! Učestvujem u priredbi dobrodošlice prvačićima. Sviram im
svoje omiljene note I poručujem da ih čeka uzbudljivo putovanje. Budi se školsko zvono i
označava novi početak. Sve što je novo je i nepoznato pa osjećam I strepnju I radost. Radujem
se što vidim stare drugare. Svi smo na broju. Međutim, nova učionica kao da je ravnodušna
prema nama. Trebalo bi je ukrasiti. Ipak, srećan sam što sam u učionici I što nema onlajn
nastave. Ne smeta mi maska. Ona ne može sakriti radoznalost u mojim očima. Od novih
nastavnika očekujem da mi na interesantan način prenesu nova znanja, a ispred mene je izazov
da sve to usvojim. Vjerujem da ću uspjeti! Posebno se radujem lekcijama iz istorije I biologije.
Svaki školski dan doživljavam kao novu avanturu prepunu prepreka koje već počinjem da
savladavam.

Robinson Kruso
Događaje nam priča lično Robinson Kruso pomoću retrospekcije (vraćanje u prošlost). On je
narator u romanu. Na početku romana upoznaje nas sa svojim porijeklom. Rođen je 1623. u
britanskom gradu Jorku. Otac mu je bio njemački imigrant iz Bremena. U Halu je stekao imovinu
baveći se trgovinom, a u Jorku se oženio Robinsonovom majkom. Majčino prezime je bilo
Robinson, a očevo Krojcner koje se vremenom u jeziku promijenilo u Kruso. Robinson Kruso je
imao dva statija brata. Jedan je poginuo u bici protiv Španaca, a nikada se nije saznalo šta se
dogodilo sa drugim. Tako roditelji nikada neće doznati ni šta će se dogoditi sa Robinsonom.
Rоbinsоnu je znanje pružaо оtac, a išaо je i u lоkalnu škоlu. Оtac je htiо da mu sin postane
pravnik. Međutim, Rоbinsоn je оduvijek sanjaо da plоvi mоrima I dоživljava avanture I glava mu
je bila puna nemirnih misli. Takо je biо u stalnоm sukоbu s оcem. Оtac mu je оdržaо lekciju о
tоme kakо je važnо da оstane kоd kuće I bude zadоvоljan ušuškanim I sigurnim živоtоm
srednjeg staleža. Оbećaо je da će mu čak I pоmоći da uspije u živоtu. Nikakvi savjeti i mоlbe ne
mоgu umanjiti Rоbinsоnоvu želju za avanturama. Оtac mu daje оdlične savjete gоvоreći mu da
samо ljudi iz najnižeg I najvišeg društvenоg slоja оdlaze u inоstranstvо u pоtrazi za avanturama,
a da оn nije rоđen za takо neštо. Njega je prirоda оdredila da pripada srednjоj klasi I ima
pоlоžaj na kоjem će mu svi zavidjeti, a prirоdi nikо ne smije da se suprоtstavlja. Rоbinsоn je
zaista pоgоđen оčevim riječima, ali nakоn nekоlikо nedelja оdlučuje da pоbjegne. Оn mоli
majku da razgоvara s оcem I dоpusti mu da оde. Međutim, nema napretka, majka ga ne
pоdržava, a оtac ne daje pristanak I smatra da će dо kraja živоta biti nesrećan akо оde u
nepоznatо.
Оtprilike gоdinu dana kasnije, sa 19 gоdina, 1. septembra 1651. Rоbinsоn je pоbjegaо оd kuće.
U Halu je naišaо na pоznanika kоji ga je pozvao da pоđe s njim na plоvidbu lađom kоjоm je
upravljaо njegоv оtac (iz njihovog razgovora saznajemo da se Robinson zvao Bob). Rоbinsоn nije
оklijevaо. Ne tražeći оd rоditelja ni blagоslоv ni nоvac, ukrcaо se na brоd koji je plovio za
London I prepustiо se avanturama. Skоrо оdmah, vjetar je pоčeо da duva, a mоre se uzdizalо na
najstrašniji način. Rоbinsоn, kоji nikada ranije nije biо na mоru, shvatiо je nevrijeme kaо kaznu
štо se nije оbaziraо ni na Bоžiju, ni na оčevu vоlju I pоčeо je da se оsjeća krivim. Bio je toliko
uplašen I izmučen morskom bolešću da je obećao sebi da će se ako mu Bog poštedi život odreći
svojih snova I vratiti se očevoj kući odlučan da se više nikada ne otisne na more. 
Međutim, vjetar je ubrzo utihnuo. S lijepim vremenom vratila se I Robinsonova želja za
avanturama. Sljedećeg jutra more je bilo tako mirno i lijepo da je potpuno zaboravio obećanja
koja je dao sebi u nevolji I pridružio se drugim mornarima koji su bili pijani od punča. Šestog
dana su uplovili u Jarmut. Tu je brod ostao usidren osam dana. Kada su vjetrovi ponovo počeli
da duvaju brod je zahvatila oluja mnogo jača od prethodne. Čak su I najiskusniji mornari bili na
koljenima moleći se Bogu da prežive. Kada je brod napukao I počeo da propušta vodu,
Robinsonu je naređeno da pomogne u izbacivanju vode. Ubrzo je postalo očigledno da brodu
nema spasa, а kapetan je ispalio nekoliko signala kojima je pozivao u pomoć. Posada je prešla
na jedan lakši brod koji im je pružio pomoć a njihov brod je ubrzo potonuo.  Robinson sa
posadom konačno stiže do obale gdje upoznaje kapetana, oca svog prijatelja. Kada je ovaj čuo
Robinsonovu priču, zaključio je daRobinson više nikada ne treba da ide na more. Smatrao je da
je brodolom znak koji Robinsonu šalje Bog, a da je on sam učinio nešto loše s obzirom da se
Robinson našao na njegovom brodu. Savjetovao je Robinsona da se vrati ocu jer će u
suprotnom doživljavati samo nesreće. 
Kruso je sa nešto novca u džepovima otputovao kopnom u London. Tu odluku je donio iz stida
da se vrati očevoj kući I suoči se sa roditeljima, a I komšije bi ga ismijavale zbog neuspjeha. U
Londonu je uživao u dobrom društvu. Upoznao je kapetana brda koji je trebalo da ode na obalu
Gvineje radi trgovine. Robinson se dopao kapetanu koji je bio pošten I fin čovjek pa ga je pozvao
da bez ikakvih troškova pođe s njim. Robinson je pristao I sa sobom je ponio četrdeset funti. Na
ovom uspješnom putovanju Robinson je učio od kapetana pa je postao I mornar I gvinejski
trgovac I svoj imetak je uvećao na skoro trista funti.  Po povratku u London kapetan se razbolio I
umro. Robinson је оdlučio da ponovo istim brodom ode na obalu Gvineje. Sa sobom je ponio
stotinu funti, a dvije stotine funti je ostavio na čuvanje kod kapetanove udovice. Međutim, ovo
putovanje je od samog početka bilo nesrećno. Dok se brod približavao Kanarskim ostrvima
presreo ih je turski gusarski brod iz Salea. Pokušali su da se bore ali su imali mnogo manje
borbene opreme I ljudi. Bili su primorani da se predaju i odvedeni su u mavarsku luku Sale.
Prema Robinsonu nisu loše postupali već ga je kapetan gusarskog broda zadržao da bude njegov
rob. Sudbina je bila okrutna prema Robinsonu I htjela je da se njegov položaj naglo promijeni.
On je za kratko vrijeme od trgovca postao bijedni rob. Stalno se prisjećao očevih riječi da će
upasti u nevolju I ostati bez ičije pomoći. Novi gospodar je Robinsona držao na kopnu kako bi
mu brinuo o kući dok on plovi morima. Robinson je maštao o slobodi I smišljo način da
pobjegne. Nakon otprilike dvije godine pružila mu se prilika koju nije smio propustiti. Tu već
prepoznajemo njegovu snalažljivost. Kad god bi gospodar odlazio u ribolov uvijek bi sa sobom
vodio Robinsona I jednog mladog Mavra da mu pomažu I veslaju. Robinson se pokazao kao
odličan ribar pa ga je gospodar često slao u ribolov umjesto njega u pratnji jednog starijeg
Mavra koji mu je bio rođak I jednog mladog po imenu Maresko.  Јеdnom su se umalo izgubili u
gustoj magli. Shvativši taj događaj kao opomenu gospodar je naredio da se na sredini barke
sagradi kabina, da se jedra ojačaju, da uvijek ima dovoljno hrane I pića I da se barka snabdije
puškama I kompasom. Jednoga dana gospodar је odlučio da priredi večeru za prijatelje pa je
naredio је Robinsonu da sa dva Mavra ode na more I ulovi ribe I odmah mu je donese kući. Za
Robinsona je to bila jedina prilika da pobjegne. Čim je saznao da će imati čamac pod svojom
komandom počeo je s pripremama za bijeg. Lukavstvom je ubijedio Mavra Ismaila, zvanog
Mula, da obezbijedi namirnice I ostale potrepštine. Sve te stvari, a naročito vosak za svijeće,
kasnije će mu biti od velike koristi. Pretvarajući se da ne može uhvatiti nijednu ribu Robinson je
rekao dvojici Mavara da moraju otići što dalje. Kada su se našli na sred mora, Robinson je bacio
Ismaila s čamca. Prijeteći mu puškom naredio mu je da pliva sve do obale. Drugi, mlađi Mavar
zvao se Ksuri. Robinson je od njega tražio da mu se zakune na vjernost što je momak I učinio.
Tako su njih dvojica plovili neprekidno pet dana. Кada im je zatrebala svježa voda primakli su se
obali i usidrili se na ušću neke rječice.  Krajem je odlijegala strašna rika divljih životinja pa su
Robinson I Ksuri noć proveli na čamcu.  Robinson je pucnjem iz puške otjerao jednu zvijer koja
se plivajući približavala njihovom čamcu. Pošto je izlazak na kopno po vodu bio neminovan,
Ксури je bio voljan da ode on. Bio je spreman da ga pojedu divljaci ili zvjeri kako bi se Robinson
spasio. Od tada je Robinson osjećao veliku ljubav prema Ksuriju I nije mu dozvolio da se žrtvuje.
Tako su obojica otišli na kopno sa puškama I krčazima za vodu. Robinson je motrio na čamac
plašeći se da ga ne napadnu divljaci. Za to vrijeme Ksuri je ulovio životinju nalik na velikog zeca
koju su s uživanjem pojeli. Napunili su krčage vodom I bili su spremni da nastave putovanje.
Prema svom ranijem iskustvu, iako nije imao kompas, Roinson је zaključio da se nalaze negdje
uz obalu Мaroka, u zemlji koja je pusta I nenaseljena I koja vrvi od divljih zvijeri. Jednoga dana
vidjeli su ogromnog lava. Kruso је pucao u njega. Prvi metak ga je pogodio u nogu I slomio mu
kost, a drugi pravo u glavu. Da bi bili sigurni da je lav savladan, Ksuri mu je prišao I pucao još
jednom u glavu. Meso lava nije bilo za jelo. Ksuri mu je, ipak, sjekirom odsjekao nogu. Robinson
je odlučio da oderu lava I tu je kožu kasnije koristio za spavanje.  
Nakon tog događaja plovili su neprekidno na jug deset ili dvanaest dana s namjerom da stignu
do Gambije I Senegala I u nadi da će sresti neki evropski brod. Zalihe namirnica su se smanjivale
a na kopno su izlazili samo po svježu vodu. Poslije otprilike desetak dana Robinson je počeo da
primjećuje da je obala mjestimično naseljena, а ponekad su se mogli vidjeti I potpuno goli
domoroci kako posmatraju čamac. Znakovima im je stavio do znanja da su on I Ksuri
gladni. Domoroci sui m donijeli dva komada suvog mesa I malo lokalnog žita. Sve su to ostavili
na obali I udaljili se kako bi izbjegli kontakt jer su se plašili jedni drugih.  Robinson I Ksuri nisu
znali kako da im se zahvale. Međutim, iznenada su se na obali pojavila dva krupna leoparda.
Domoroci su bili strašno uplašeni. Zadivili su se kada je Robinson iz puške ubio jednog od njih.
Uz Robinsonovu pomoć su leoparda konopima izvukli na obalu, a drugi je od straha pobjegao.
Robinson je domorocima poklonio ubijenu zvijer koju su u slast pojeli, a Robinsonu poklonili
njenu kožu.
Opremljeni suvim mesom, žitom I vodom, Robinson I Ksuri su napustili domoroce I otplovili
dalje. Nakon jedanaest dana plovidbe Robinson je ugledao zemlju I pomislio je da su to
Zelenortska ostrva. Ksuri je opazio brod sa jedrom I uplašio se pomislivši da je to stari gospodar
krenuo u potragu za njima. Robinson je shvatio da je to portugalski brod koji je krenuo za
Gvineju po crnce. Poslao je signal za pomoć. Brod se zaustavio I za oko tri sata Robinson I Ksuri
su svojim čamcem stigli do njega. Kapetan je bio plemenit I ljubazan čovjek. Robinson mu je
ponudio sve što je imao u naknadu za spasenje. Međutim, kapetan je sve odbio rekavši da će
Robinson morati da od nečega živi kada stigne u Braziliju. Napravili su popis Robinsonovih stvari
koje će kapetan držati kod sebe dok ne stignu u Braziliju. Kapetan je htio da kupi Robinsonov
čamac jer je bio u dobrom stanju. Robinson iz zahvalnosti nije htio da mu traži novac za njega
već da mu ga pokloni, ali je kapetan napisao priznanicu da po dolasku u Braziliju Robinsonu
bude isplaćeno osamdeset španskih dolara za čamac. Ponudio mu je I šezdeset španskih dolara
za Ksurija ali Robinson nije htio da proda u ropstvo mladića koji mu je bio vijeran I pomogao mu
da dođe do slobode. Međutim, kapetan je imao plan koji se svidio I Robinsonu I Ksuriju.
Kapetan će Ksuriju dati slobodu za deset godina ako ovaj primi hrišćanstvo. Tako je Ksuri pripao
kapetanu.
Za dvadeset i dva dana stigli su u zaliv Santos u Braziliji. Kapetan je bio toliko plemenit da nije
htio ništa da naplati Robinsonu za putovanje njegovim brodom. Čak mu je platio za leopardovu
kožu dvadeset, a za lavlju četrdeset dukata, a kupio je i sve stvari koje je Robinson htio da proda
( boce, puške, vosak…). Tako se Robinson iskrcao u Braziliji sa imovinom od dvjesta dvadeset
španskih dolara.
 Robinson je u Braziliji neko vrijeme živio kod nekog poštenog čovjeka koji je imao plantažu
šećera I to po preporuci kapetana. Od njega je naučio kako se uzgaja šećerna trska I kako se
proizvodi šećer. Pošto je vidio kako se od tog posla može lijepo živjeti I brzo se obogatiti
Robinson je odlučio da I sam postane vlasnik plantaže. Kupio je neobrađeno zemljište od novca
koji je imao u gotovini, a pravio je plan kako da dođe do novca koji je ostavio u London una
čuvanje kapetanovoj udovici. Prve dvije godine je zarađivao samo da bi se prehranio, a treće
godine je osim šećerne trske zasadio I nešto duvana. Shvatio je da nije trebalo da proda Ksurija
jer mu je trebala pomoć na plantaži.  Počeo je da živi životom koji je bio suprotan njegovim
snovima. Bio je to život srednjeg staleža o čijim mu je prednostima I bezbrižnosti otac govorio
na početku romana. Međutim, iako je bio bogat, Robinson je bio nesrećan I usamljen, kao na
pustom ostrvu. Poslušao je savjet portugalskog kapetana koji je ubrzo odlazio za Lisabon,
napisao pismo udovici u Londonu I kapetanu dao punomoć da preuzme njegov novac. Od
Robinsonovih stotinu funti kapetan je preko jednog londonskog trgovca kupio alat za obradu
plantaže koji mu je donio u Braziliju. Za svojih pet funti kapetan je kupio jednog roba koji se
obavezao da će narednih šest godina služiti Robinsonu na plantaži šećera. Za novac koji je dobio
od prodaje robe Robinson je učetvorostručio svoje bogatstvo I kupio još jednog crnačkog roba I
jednog evropskog slugu. Plantaža mu je donosila veliki prihod, proizveo je pedeset bala duvana,
ali nije bio zadovoljan I želio je da još više proširi svoj posao. Sve vrijeme je sanjao o avanturama
po bijelom svijetu. Tokom nepune četiri godine života u Braziliji Robinson je savladao tamošnji
jezik I stekao prijatelje kojima je rado pričao o svoja dva putovanja na obalu Gvineje gdje se za
malo para mogu kupiti robovi. Prijatelji su mu predložili da mu oni opreme brod kojim bi on
otišao u Gvineju po robove. Robinson je slušao svoju maštu, a ne razum pa je pristao pod
uslovom da prijatelji paze na njegovu plantažu, a u slučaju da mu se nešto loše dogodi plantažu
I polovinu imovine je testamentom ostavio kapetanu koji mu je spasio život. Druga polovina
imovine bi u tom slučaju bila prenijeta u Englesku.
Kruso se ukrcao na brod 1. septembra, istog dana kada je prije osam godina napustio očev dom.
Brod je osim kapetana, njegovog momka I Robinsona imao četrnaest članova posade. Nakon
otprilike dvanaest dana plovidbe snažan orkan je bacio brod u nepoznatom pravcu I narednih
dvanaest dana su mornari bili prepušteni sudbini očekujući da će ih svakog časa more progutati.
Tokom oluje je jedan član posade umro od groznice, a drugi je pao u more. Kada se oluja
smirila, otkrili su da je brod napukao I odlučili da se upute ka Barbadosu do kojeg im je trebalo
petnaestak dana plovidbe I tamo potraže pomoć I poprave brod. Međutim, sve je krenulo po
zlu. Brod je zadesila druga bura koja je bila toliko snažana da ga je bacila na pješčanu obalu
nekog nepoznatog ostrva. Talasi su bili toliko visoki da je prijetila pasnost da se brod raspadne.
Uz veliki napor uspjeli su da spuste čamac za spasavanje u visoke talase I ukrcaju se u njega.
Znali su da čamac ne može odoljeti naletima talasa I udarima vjetra I da će se svi utopiti. Jedan
bijesni talas je toliko jako udario u čamac da ga je prevrnuo I zadao mu posljednji udarac.
Када је Црусое био под великим таласом, пливао је што је јаче могуће како га не би
повукли натраг у море. Скоро је остао без даха када се талас коначно разбио, а Крусо је
осетио тло под собом. Али одмах је видео како „море долази за мном високо као велико
брдо“. Овај талас га је затрпао под двадесет или тридесет стопа воде и однео га сјајним
путем према обали. Још два пута су га прекрили огромни таласи, од којих је последњи био
готово кобан јер га је ударио у стену. Црусое се држао за стијену да га не исперу натраг на
море и чим је могао мало да се опорави, потрчао је уз обалу са снагом која му је
остала. Једном спашен, подигао је руке и захвалио Богу. Почео је да размишља да ниједна
душа није спасена осим њега. Након тог размишљања, погледао је око себе да види на
каквом је месту заглављен. На себи није имао ништа осим ножа, луле и мало
дувана. Будући да се ближила ноћ и замислио да ће га појести дивље звери, пронашао је
грмолико дрво и попео се на њега, водећи са собом тешку палицу у случају да му затреба
заштита. Исцрпљен од свих насилних активности, одмах је заспао. Ovaj dio romana
наглашава даљи Црусоеов материјализам и он почиње стјецати више земље, добара и
новца. Такође схвата да сада улази у ону "средњу животну станицу" коју му је отац
саветовао да постигне у Енглеској. Како напредује, почиње жалити због чињенице да је
продао Ксурија, не због осјећаја према дјечаку, већ зато што је могао бити користан као
роб. Сходно томе, чим има средстава, купује себи роба да ради за њега. Тако, упркос
Црусое -овој (и Дефое -овој) наизглед религиозној природи, очигледно и аутор и његов
измишљени лик прихватају концепт ропства. У ствари, Дефоов став је бар амбивалентан
ако не и лицемеран у томе, морално, говорио је против људи који "размењују ситнице за
душе људи", а ипак је много улагао у трговину робљем и тврдио да је то "најкориснија и
најисплативија трговина ... од било ког дела опште трговине нације. . " У главном
приговору Црусое -а његовој плантажи постоји доза ироније - то јест, његова изолација,
чињеница да "није имао с ким да разговара, али с времена на време са својим
комшијом". Касније, Црусоеу је најпријатнији звук људског гласа након што двадесетак
година није чуо људске звукове. Неспособан да се задовољи својим богатством и кад год
жели да стекне више богатства, Црусое поново искушава судбину планирајући да оде у
Африку да купи робове за себе и за суседне садиоце. Дакле, његов материјализам је
директно повезан са његовим каснијим невољама. Жалећи због свог осјећаја изолације на
својој плантажи, након што је доживио бродолом и насукан на острву, схватио је да каква
год да је судбина, увијек може бити горе.
Када се Црусое пробудио, затекао је ведро време и олују. Плима је довела брод скоро до
обале. Пожелео је да се укрца на брод како би могао да сачува неке ствари које би
касније могао да употреби. Касније, у време осеке осеке, открио је да би могао доћи на
удаљеност од четврт миље од брода, а затим је схватио да би сви били спашени да су сви
остали на броду. То га је толико узнемирило да је почео да плаче, али је брзо дао отказ и
почео да прави планове како ће доћи до брода. Пошто је савладао многе потешкоће при
доласку на брод, повукао се помоћу висећег ужета. Тражио је све нетакнуте
намирнице. Пронашао је многе ствари, укључујући кексе и рум, које је хтео да изнесе на
обалу, па је почео да тражи чамац како би их превезао до обале. Користио је резервна
дворишта и неколико дрвених стубова за изградњу сплава. Кад је сплав био довољно јак
за утовар, спустио је на сплав сиреве, кукуруз, поморчеве сандуке и друге
намирнице. Затим је претражио и пронашао муницију и оружје за своју употребу, а затим
је искористио растућу плиму да се са својим кешом врати до обале. Плима га је одвела у
малу увалу и одавде је тражио сигурно место за боравак, заштићено од дивљих звери и
других опасности. Попевши се на врх брда, открио је да се налази на острву за које је
вјеровао да је ненасељено. Убио је чудну живину само да би открио да је
нејестива. Остатак дана провео је доносећи свој терет на обалу и забарикадирајући се
ради безбедности. Пошто није био сигуран да ли ће брод издржати још један дан или ће
га ветрови и таласи разлетети, отпутовао је на брод како би вратио још алата и оружја. По
повратку се суочио са првом од неприпитомљених мачака, која му је касније постала
сметња. Користећи део једра које је набавио са брода, направио је шатор у коме ће
преноћити. Добро је спавао и следећег дана је поново отпутовао на брод. Овај пут је
донео мало хлеба, шећера, рума и брашна. Наставио је да обилази брод сваки дан током
осеке како би из њега извукао још корисних ствари. Након тринаест дана на обали и
дванаест путовања до брода, вратио је „око 36 фунти у новцу, неке европске доине, неке
Бразил, неке комаде од осам, неке од злата и сребра“. Забавио га је поглед на новац јер је
схватио да ће од свих ствари које је донео са брода, овај новац за њега имати најмању
вредност у његовом садашњем стању. Олуја је експлодирала и снажно дувала целе ноћи,
а кад је јутро дошло, брода није било нигде, али био је задовољан што је вратио све што
је могао да употреби пре него што је брод нестао. Црусое је прво бринуо о властитој
заштити и сигурности од непознатих опасности. У складу с тим, одлучио се и за пећину и
за шатор како би отклонио све врсте опасности које би се могле појавити. Пошто није био
задовољан својом садашњом локацијом, одлучио је да истражи друге делове острва да
види може ли пронаћи погоднију локацију за изградњу своје тврђаве. Нашао је једно
равно место на брду и одлучио да тамо подигне свој шатор. Користећи кабл са брода и
своју машту, направио је неку врсту утврђења око шатора како би отклонио
опасности. Ради додатне сигурности, осигурао је да је једини начин уласка помоћу
мердевина преко врха шатора. Однео је све своје намирнице у шатор и покрио их
церадом како би их заштитио од временских непогода. Отишао је на копање пећине, али
олуја је сву његову енергију усмерила у обезбеђивање барута како се не би смочио и стога
био бескористан. За то време одлазио је барем једном дневно да открије шта би могао
убити за храну. На једном путовању открио је козе на острву. Убио је козу, а њено јаре га
је пратило назад до његовог шатора. Покушао је да укроти клинца, али није хтео да једе,
па је био приморан да га убије и поједе. Схватио је да треба пронаћи начин да запали
ватру и да пронађе одговарајуће гориво за сагоревање. Међутим, почео је да размишља о
свом стању; питао се да ли је његова невоља „одлучност Неба, да на овом пустом месту и
на овај пуст начин, завршим свој живот“. У овом тренутку почео је да преиспитује правду
Промисла која би изрекла тако строгу казну особи која никада није учинила велику
непослушност. Прекоравајући себе због ове горчине, почео је да уразумљује самог
себе. Сигурно је срео бољу судбину од осталих десет у чамцу који су несумњиво били
мртви. Рачунајући своје благослове, схватио је да има све потребно за издржавање,
посебно пиштољ и муницију. Схвативши то, одлучио је да води рачуна о својим
искушењима и недаћама. Имајући у виду ову мисао, започео је дневник својих
активности, почевши од дана када је слетео на обалу. Једна од главних предности дневног
вођења дневника била је чињеница да би га то натерало да води рачуна о доба
године. Он је забележио околности на које је сведен, а у облику књиге навео је „зло“ које
га је снашло, за разлику од „добра“ које је уједно било и његово богатство. Након што је
прегледао предности и недостатке свог стања и, упркос ужасу свог стања, схватио је да је
Бог ипак на његовој страни и да има на чему бити захвалан. Након што је направио
преглед свих својих ствари, схватио је да нема довољно простора за кретање. Затим је
почео да гради низ тунела у пећини који би били врста сигурног складишта за сву његову
имовину. Ово је постигнуто, и желећи себи неколико физичких удобности, направио је сто
и столицу и схватио да сам „трудом, применом и умешношћу коначно открио да ништа не
желим, али могао сам то да постигнем, посебно да сам имао алат . " Тако је направио
полице за складиштење ствари и других корисних ствари. Након што су његови послови
били завршени, он се одмакнуо како би посматрао свој домен и „било ми је велико
задовољство да видим сву своју робу таквим редоследом, а посебно да пронађем тако
велике залихе свих потребних потрепштина“. Црусое је тада у свом дневнику забележио
детаље о свом доласку на обалу и испричао како је дошао на обалу, затекао се напуштен
и плакао због тешке ситуације. Почињући свој дневник, Црусое бележи: 30. септембар
1659: поново је проживео ужас бродолома и његове тешке страхове. 1. октобар: Црусое је
жалио и оплакивао судбину својих бродова и одлучио се укрцати на брод како би набавио
све намирнице које је могао. 1-24. Октобар: Ови дани били су окупирани многим
путовањима које је Црусое направио на брод. 20. октобар: Ово је био дан када се сплав
преврнуо и морао је провести цео дан извлачећи робу из мора. 24. октобар: С обзиром на
кишну сезону, овај дан је провео покривајући своју робу како би је заштитио од кише. 26.
октобар: Пронашао је одговарајуће место за изградњу свог дома и почео са радом на
овом задатку. 26.-30. октобар: Ови дани су проведени у преношењу све његове робе у
нови дом и утврђење. 31. октобар: Ловио је, убио овцу и убио клинца који га је пратио
кући. 1. новембар: Подигнуо је свој шатор и у њему провео прву ноћ. 2.
новембар: Распоредио је своје сандуке и направио друго утврђење на месту које је
означио за своје прво утврђење. 3. новембар: Убио је две јестиве птице и направио сто. 4.
новембар: Свако јутро се придржавао распореда, неколико сати је излазио са пиштољем,
радио до 11:00, ручао, дремао од 12:00 до 14:00 и радио до вечери. 5. новембар: Убио је
мачку и задржао кожу. 6. новембар: Прошетао се ујутро и завршио свој сто. 7-12.
Новембар: Ово време је било посвећено изради столице. 13. новембар: Киша га је
упозорила на чињеницу да треба да распакира барут како се неки не би изгубили. 14-16.
Новембар: Ови дани су потрошени на прављење малих кутија за пола килограма или два
килограма праха. 17. новембар: Почео је да копа иза свог шатора, у стене, али су му
недостајала три важна алата, па је одустао од свог посла и направио два алата. 18.
новембар: Тражио је дрво познато у Бразилу као гвоздено дрво и од њега обликовао
лопату. У немогућности да направи колица, направио је превоз сличан ходу. За све ово
била су потребна четири дана. 23. новембар: Провео је наредних осамнаест дана
проширујући и продубљујући своју пећину. 10. децембар: Мислећи да су његови напори у
пећини завршени, велика количина земље се улегнула. Након ове катастрофе, марљиво је
радио на подизању плафона. 11. децембар: Користећи даске провео је недељу дана
обезбеђујући кров; стубови су му служили као преграде у кући. 17. децембар: Овај дан је
провео до 20. наручујући своју кућу помоћу полица и ексера на ступовима. 20. децембар:
Своју кућу је довео у ред, а такође је направио и други сто. 24. децембра: " Био је
задовољан што је своју ограду и утврђење изградио на такав начин да странац који дође
на то место не би то препознао као нешто што је створио човек. Како је време пролазило,
Црусое је открио више различитих врста дивљих птица и дивљачи. Такође је научио да
прави ствари, попут бурета за које је раније мислио да ће бити немогуће
направити. Пошто је морао да легне чим се смрачило, одлучио је да покуша да направи
неку врсту свеће или светла. Ставио је козји лој у неку врсту посуде и направио себи врсту
лампе. Током чепркања пронашао је малу врећу кукуруза, али због пацова није остало
ништа осим љуске и прашине. Потребна му је торба за нешто друго, отресао је прашину из
кесе близу стијене близу свог утврђења. На његово велико чуђење, временом, неколико
зелених стабљика испуцало се из земље, а касније је пукло десет до дванаест
ушију. Размишљајући о овом чуду, почео је да верује да је Бог изазвао раст овог
зрна. Почео је плакати због Божје великодушности, када је, на његово велико чуђење,
шпијунирао стабљике пиринча. Подсећајући да је месецима раније истресао неке љуске,
његова верска захвалност је почела да јењава. Спасио је класје са одлучношћу да их
поново посеје, али је тек четврте године могао себи дозволити да једе све ово, па је чак и
тада морао јести умерено. У исту сврху је сачувао и пиринач. Настављајући са својим
дневником, Црусое пише: 16. април: Завршио је са израдом мердевина којима се пењао у
свој шатор и које је повукао за собом, али га је изненадило и страшно га је уплашио
земљотрес, због чега се део његовог крова срушио и неколико стубова је пукло. Земља се
три пута тресла и испунила га таквим ужасом да је седео на земљи узнемирен и
избезумљен, мислећи „Господе, смилуј ми се“. Након земљотреса, небо се замутило и
ветар се подигао тако да је за кратко време "разнео најстрашнији ураган". Утучен, вратио
се у свој шатор, али киша га је натерала да се врати у своју пећину. Због опасности,
одлучио је да пресели свој шатор, који је био испод висеће стене, и наредна два дана је
одлучивао како и где да се пресели. 22. април: Почевши од овог дана, када је схватио да
су му алати превише досадни за обављање задатака које је потребно извршити, провео је
целу недељу конструишући брусни камен са једином сврхом оштрења алата. 28. и 29.
април: Два дана је оштрао алат. 30. април: Његове залихе хлеба су ниске, рангирао се на
један кекс дневно. 1. мај: Гледајући у море, угледао је комаде брода које је ураган разнио
до обале. Али такве ствари као што су бачве с барутом биле су бескорисне јер су биле
потпуно мокре. Али, због земљотреса, брод је био подигнут даље на копно, а кад је плима
нестала, могао је ходати све до брода. Иако је унутрашњост брода била пуна песка,
одлучио је да повремено извуче све што би му могло бити од користи. 3. мај: Својом
тестером је исекао комад греде и очистио песак, али је због пристигле плиме био
приморан да се заустави. 4. мај: Црусое је отишао на пецање, али није уловио ништа осим
делфина. Осушио га је на сунцу и појео. 5. маја: Одсекао је још греда са брода и извео их
на обалу. 6. мај: Донео је неколико комада гвожђа са брода и вратио се кући веома
обесхрабрен. 7. мај: Греде су пресечене, брод је пао у себе и био је скоро пун воде и
песка. 8. мај: Са гвозденом полугом донео је две даске. 9. мај: Црусое је поново отишао на
посао са полугом, али све је било претешко за кретање. 10.-14. Мај: Црусое је
свакодневно одлазио на брод и доносио много дрвета и гвожђа. 15. мај: Покушао је да
одсече комад олова помоћу две секире, али пошто је олово лежало у стопи и по воде,
његови напори су били узалудни. 16. мај: Толико је дуго остао у шуми да набави голубове
да га је плима спречила да тог дана оде на брод. 17. мај: Комад главе брода разнет је
скоро две миље далеко, али било му је претешко да га донесе на своје место. 24. мај:
Сваки дан, око три недеље, радио је на броду и доносио бачве и сандуке помораца, али
им је слана вода и песак покварили садржај. Он је наставио овај посао до петнаестог
јуна. 16. јун: Пронашао је корњачу. 17. јун: Појео је корњачу и њена јаја. 18. јун: Због кише,
Црусоеу је било хладно, што је било изузетно необично за ову климу у ово доба
године. 19. јун: Био је јако болестан и дрхтао је. 20. јун: Насилни болови и грозница. 21.
јун: Био је веома болестан, уплашен и уплашен; молио се Богу, али је био сувише болестан
да би знао шта говори. 22. јуна: "... под страшним стрепњама од болести." 23. јун: "Хладно
и дрхтање." 24. јун: "Много боље." 25. јун: Снимио је прехладе, знојење, и несвестице. 26.
јун: Опорављајући се од болести, требала му је храна, узео је пиштољ и убио козу, коју је
појео и стекао одређену снагу. 27. јун: Магла га је поново снажно снашла да је постао у
делиријуму и повикао: "Господе, погледај ме! Господе, сажали ме! Господе, смилуј ми
се!" Након напада, одмах је заспао и пробудио се касније, осећајући се много боље. Кад је
други пут заспао, имао је чудне и страшне снове. Након много ужаса, пробудио се и
схватио да га је последњих осам година злобе "без жеље за добром или свести о злу"
обузело најбоље. Затим је почео да се задржава на својим многим гресима и схватио да
се понашао „као обичан груб човек из природних принципа“. Какву је захвалност осетио
када је схватио да је жив након што је бродолом завршио, само му је било драго што је
жив. Болест га је навела да поново процени своју захвалност Богу и да поново процени
своју дужност према Богу. Након дугог тражења душе, повикао је: "Господе, помози ми,
јер сам у великој невољи." 28. јун: Након што се појео и окријепио, Црусое је изашао с
пиштољем, али је био толико слаб да је убрзо сјео и почео размишљати. Низом
теолошких закључака одлучио је да је Бог одлучио да ће све ово да га задеси. Затим се
запитао зашто му је Бог то учинио. Тужан и узнемирен, вратио се преко свог зида да
попије мало дувана ради утехе, а у шкрињи где је био дуван нашао је лек и за душу и за
тело. "То је била Библија. Експериментишући прво са дуваном, провео је неколико сати
покушавајући да то искористи. Најзад је почео да чита, а књига се значајно отворила да би
ме „позвала у дан невоље, и ја ћу избавити, а ти ћеш ме прославити“. Ове речи су на њега
оставиле велики утисак и молио се пре одласка у пензију. Црусое нам тада каже да је "30.
био мој дан за бунар". Убио је више живине и појео више јаја корњаче. Али, узимајући
више дувана и рума, првог јула се осећао горе. 2. јул: Поново је попио свој лек "и
удвостручио количину коју је попио. 3. јул: Нагађао је да га је Бог избавио од његове
болести, али да га није прославио. Одмах се помолио. 4. јула: почео је озбиљно читање
Библије, почевши од Новог завета. Размишљајући о његовој злоћи, почео је озбиљно да
моли за покајање и дошао до значајнијих светих списа. Почео је да се нада да ће га Бог
чути. Дакле, оптерећен кривицом, дошао је до спознаје да ће „ослобођење од греха наћи
много већи благослов од избављења од невоља“. Пошто је повратио меру душевног
мира, провео је од четвртог јула до четрнаестог јула истражујући своју околину. Пошто је
на острву био десет месеци, желео је веће знање о физичким аспектима
острва. Петнаестог јула отишао је до потока где је први пут довео свој сплав на обалу и на
обали тог потока затекао дуван како расте. Открио је да неколико шећерних трска такође
дивља. Шеснаестог је отишао даље у иностранство и пронашао неколико воћа, диња и
грожђа, а од грожђа, одлучио је да направи суво грожђе. Прву ноћ провео на дрвету,
следећег дана путовао је скоро четири миље. Наишао је на "укусну долину" и почео да
верује да је он краљ и господар овог острва, са правом поседовања. Такође је пронашао
стабла какаа, наранџе, лимуна и друга стабла цитрона. Након што је три дана провео у
овој потрази, отишао је кући са узорцима свих плодова које је видео. Деветнаестог је
понео две мале торбе са собом да донесе још кући. На његово изненађење, све што је
оставио у гомилама згажено је или пождерано. Размишљао је о пресељењу своје куће на
онај део острва где је било тако пријатно и тако плодно. Већи део јула провео је на овим
просторима и изградио бандеру ограђену оградом, постајући тако власник једне врсте
сеоске куће. Тада су кренуле велике кише, што га је приморало да остане у својој кући на
обали. Трећег августа имао је одличне грожђице које је чувао за зимску храну. Али од
четрнаестог августа до средине октобра, киша је падала скоро сваки дан, понекад га
терајући у своју пећину данима. У то време је открио да му се "породица"
повећава; његова мачка се изненада појавила са три мачића, заиста збуњујуће, јер колико
је Црусое знао, обе његове мачке су биле женке. Од ове три мачке касније је постао
толико заражен мачкама да их је морао убити као штеточине. Током киша убио је још
једну козу и још једну корњачу и, заједно са овим корњачиним јајима, козјим месом и
грожђицама, имао је најбољу "гозбу" коју је до сада јео на острву. 30. септембра
год. Црусое је приметио да је прошло годину дана од његовог несрећног слетања. Удавао
се верским обредима и држао пост, а сваки седми дан одвајао је за суботу. Како му је
мастило почело да пропада, решио је да пише само о изванреднијим догађајима у свом
животу.

Особине којима се већина читалаца диви у Робинсон Црусое илустроване су у овим

поглављима. Овде видимо човека супротстављеног силама природе и приморан да
користи своју генијалност како би преживео. Инстинкт за преживљавање је, према неким
психолозима, један од најјачих инстинкта, а Робинсон Црусое је сада сведен на
најосновније постојање. Стога привлачност ових поглавља лежи у једноставном
приповедању о томе како је успео да преживи и у причању о стварима које је успео да
сачува са брода. Црусоеов материјализам је додатно наглашен јер открива нешто новца
који за њега нема апсолутно никакву вриједност, и он то препознаје. Међутим, он не
може да превиди новац и на крају га понесе са собом. Чак и када супротставља добро и
зло своје ситуације, он томе приступа као пословни човек, наводећи сваког од њих тако да
се у његову књигу уносе његови кредити или задужења. Теши га чињеница да су му
кредити већи од задужења; на крају крајева, сви његови другови погинули су у
бродолому.  Поглавље 8 је дуго и тешко поглавље у којем се Црусое враћа у прошлост и
понавља све ствари које су му се догодиле откако је слетио на острво. Постоји неколико
испричаних ствари, али нема ничег изузетно значајног у смислу читавог романа. Главна
сврха часописа била је праћење времена, али му до краја поглавља понестаје мастила, па
је ова сврха била од мале користи.