1

Apsolutni trik

Vladimir Prvulović

Lektura: Jelena Dimitrov

1
2

PORTRET

2
3

Bilo je hladno jesenje veče. Napolju je sipila kiša nošena jakim vetrom
koji je duvao u naletima, otkucavajući vreme na časovniku inspektora
Davida. On je pak, užurbanim koracima, sa kišobranom u ruci, išao dobro
poznatom ulicom u svoju kancelariju. Kod sebe, zapravo, pod levom
miškom, nosio je nekakve facikle trudeći se da se slučajno ne nakvase.
Moglo bi se reći da je bio nervozan i da mu je korak zbog toga bio brži, kao
da se trzao u izvesnom grču. Prvi put u životu radio je nešto što je bilo
duboko protiv njegove savesti, ali ipak, znao je da to mora biti urađeno, jer
se nazad nije moglo. U sebi je razmišljao kako je prevaren i uvučen u intrigu
koju je osudio čim je primetio da je ušao u nju.
Sve je počelo naivno. Imao je zaduženje da prati izvesnog mladića za koga
se, kako mu je rečeno, sumnjalo da se bavi preprodajom heroina. Posle
izvesnog vremena praćenja, shvatio je da je osumnjičeni čist i podneo svoj
izveštaj koji je sadržao gotovo sve, od dečakovog detinjstva pa do sadašnjeg
vremena.
Jednostavno, Mihailo, koga je David pratio, sa svoje dvadeset tri godine
nije imao ni jednu mrlju na sebi. Bio je čist pred zakonom. Inspektor je
mislio da je slučaj zatvoren, međutim stiglo mu je naređenje da nastavi sa
istragom i da i dalje prati mladića izveštavajući o svemu što radi. U to
vreme, iako mu je izgledalo čudno što je dobio zaduženje da i dalje radi na
istom slučaju, nije ni slutio u šta će se sve pretvoriti.
Mihailo je bio dete imućnih roditelja i rastao je u izobilju života koje je na
svoj skroman način iskorišćavao. Posle završene gimnazije upisao je
psihologiju na Filozofskom fakultetu koju je vrlo uspešno studirao. Voleo je
da se druži i imao je puno drugova. Svi su oni bili budući intelektualci, ljudi
koji će sutra raditi svoje poslove od kojih će imati koristi. Mihailo je, pored
studija, imao i hobi. Voleo je da slika. Može se reći da je za slikanje imao
veći dar nego za psihologiju, međutim psihologija je bila njegova
preokupacija. Svoje slike je poklanjao rodbini i prijateljima, neke je čak i
prodavao uzimajući nešto novca za njih. Ono što je bilo karakteristično je da
je svaki svoj rad tumačio i na neki način crpeo inspiraciju za sopstveno i
opšte psihološko sagledavanje čoveka. Imao je realno shvatanje sebe samog,

3
4

poznavao je sosptveno biće kao retko ko, a mogao je i vrlo uspešno da

protumači psihu nekog drugog. Bio je i religiozan na svoj specifičan način,
možda baš onaj koji se tiče psihologije. Njegov duh je bio krotak. Uspeo je
da sačuva svoju detinju nevinost. Nikada nije počinio neki veći greh koji bi
ga morio, jedini porok koji je imao bile su cigarete u kojima je uživao.
Mihailo nije ni slutio da ga prati policija. Jednostavno, poštovao je zakon.
Bio je jedan od onih ljudi kojima se ne dešava da papirić ne bace u kantu za
đubre.
David je sve ovo znao i bukvalno žalio za tim što svi ljudi nisu kao
Mihailo, ali se slomio pod teretom više sile. Nosio je dokumenta u kojima
se na više strana objašnjava kako Mihailo boluje od paranoidne šizofrenije i
kako je opasan za okolinu, tako da se na njega mora obratiti posebna pažnja.
Ova dokumenta bila su vojna tajna i David ih je nosio u svoju kancelariju da
ih unese u mladićev dosije.
U početku, inspektor je zaista mislio da samo radi svoj posao, ali kada su
se neke stvari izdešavale i kada su mu stigle određene direktive, počeo je da
shvata da polako prlja ruke i da nevinog čoveka osuđuje na propast. Ipak,
kao uniformisano lice smatrao se dužnim da i protiv svoje savesti, a po
naredbi izveznih nadređenih, žrtvuje jednog dobrog čoveka.
Pre nego je došao do kancelarije kiša je stala, tako da David, sklopivši
kišobran, još više ubrza korak trudeći se da izbegne bare. Učinivši mu se da
kasni, pogleda na časovnik i videvši da još uvek nema sedam, malo se
opusti, ali se odmah potom oseti kao dželat koji svesno pogubljuje nevinog.
David zapravo, osim toga što je shvatio da Mihailu preti surova budućnost,
nije bio upoznat sa celim planom, sa onim što stvarno čeka mladića, već je
bio samo poluga koja se nalazi u čitavoj mašini organizovanih moćnih ljudi
koji kreiraju sudbinu čitavog čovečanstva, pa i njegovu. Sebe je smatrao
žrtvom koja iz izvesnih, njemu nepoznatih viših interesa krši zakon,
verovatno čini nepravdu.
Pola sata pre sastanka sa jednim od profesora koji je predavao Mihailu,
David je stigao na svoje radno mesto. Spustio je spise na sto a zatim skinuo
kaput. Odlučio je da popije jednu kafu ne bi li se malo opustio. Seo je za
svoj kancelarijski sto. Zapalio je cigaretu duboko udahnuvši dim. Zatim je
osetio kako se preznojava. Osećao je kao da se odvaja od dobrog za sva
vremena, kao da postaje zao, kao da prodaje dušu za neku beznačajnu sitnicu
koja čoveku ništa ne znači. Pokušao je da zamisli da je on na Mihailovom, a
Mihailo na njegovom mestu i shvatio da bi ga u tom slučaju ubio. Onda se
zapitao zašto... Ali ne, već se osećao pripadnikom onih koji zarad
dominacije kreiraju tuđu svest. Shvatio je da je prodana duša koja će u

4
5

pakao, jer svakako će dokumenta o navodnoj Mihajlovoj bolesti uneti u

njegov dosije onako kako mu to profesor bude rekao.
Stigla je kafa i David zapali još jednu cigaretu pokušavajući da se opravda
time da su mnogi dobri ljudi činili zlo. Odmah zatim pomisli kako je on
jedina nada mladiću koji je toliko vredan da ga je, upoznavši ga
posmatranjem sa strane, poželeo za sina. Međutim, slušajući naređenja koja
nije mogao da ne izvrši, a da zbog toga ne snosi sve veće posledice, kako je
vreme odmicalo počeo je da ga mrzi. Mrzeo je i sebe, upravo iz ljubomore
što nije kao Mihailo i zato što je bio toliko naivno glup da izabere stranu na
čijoj će biti. Prekršio je zakon koji je trebalo da štiti, izneverio je sebe i sada
nije više isti čovek koji poštuje vrednosti, već zver koja se hrani
podmuklošću i nervozno šeta ovim svetom kao vuk u kavezu.
Upravo kada je popio kafu, sekretarica mu javi da ga traži izvestan čovek
po imenu Boris Janković. Inspektor pogledavši na sat, reče:
- Tačan je. Pustite ga neka uđe.
Okrenuvši se, sekretarica ode, a za nepunih deset sekundi pojavi se
profesor na vratima. David ga pozva unutra, ponudivši mu da sedne.
Boris je bio čovek srednjih godina. Moglo bi se reći da izgledao starije
nego što jeste jer je sa sobom nosio štap, čisto iz estetskih razloga. Njega je
zadržao sa sobom pošto je kaput i šešir okačio na čiviluk. Zatim sede
suprotno od inspektora i, ne rekavši ništa, posle nekoliko sekundi poče da
kucka štapom o pod. Posmatrao je Davida pronicljivim pogledom, tako da se
ovaj oseti kao da već zna sve o njemu. Zatim podiže štap malo više kako bi
jače udario po podu. Inspektor kao da htede nešto da kaže, ali mu misao
izmiče iz svesti, tako da se ćutanje nastavi. Profesor je neumorno gledao u
Davida koji je osetio da se sada radi o njegovom životu. Kao da se odlučuje
koliko će još živeti. Da li će biti ubijen kada izvrši ono što mu je
namenjeno?
„Ah, to prokleto ćutanje.“ - razmišljao je. „Imam utisak kao da me može
uništiti tim štapom samo kad bi hteo, da me pretvori u prah i pepeo, a moju
dušu baci u pakao. Zapravo, ja sam već tamo, samo je pitanje kada će to
postati stvarnost. Ponudiću ga pićem... Prokleta tišina.“
- Jeste li za neko piće, možda?
Uvalivši se u stolicu i prekrstivši nogu, Boris ništa ne odgovori. Osećao je da
je sve pod njegovom kontrolom i neskriveno uživao u dominaciji koju je
imao nad inspektorom. Kao da je čuo njegove otkucaje srca, koje je mogao
da rastrgne u svakom trenu.
- Doneo sam papire koje ste tražili. Da ih pregledate? - nastavi David,
pitajući se koju ulogu on ima u celom procesu koji se odvija oko Mihaila.

5
6

- Odlično! - uzviknu Janković. - Dajte mi da pogledam.

Rekavši ovo, ustade i uze fasciklu, a zatim poče pomno da je proučava.
Posle pola sata čitanja, zatvori spis i upita: - Imate li čaja?
- Imam. Evo, samo da kažem sekretarici, vraćam se odmah.
Inspektor napusti kancelariju osećajući se kao da je izašao iz mrtvačnice.
Poslednjih pola sata su u njegovom životu bili skoro najveće zlo koje je
doživeo. Sedeći i ćuteći sve vreme, imao je utisak da ga je ubila tišina koju
je narušavalo samo povremeno šuškanje papira. U jednom momentu je
pomislio je da je ogluveo, pa se pomerio sa stolice ne bi li čuo neki zvuk koji
je tim pokretom napravio. Imao je utisak da sedi pred Satanom koji ga
osuđuje na večno mrtvilo.
Dok je bio u hodniku pomislio je da zauvek pobegne, da napusti svoj
život, ode u neki drugi grad, pusti bradu i postane prosjak koga niko više ne
poznaje. U ovim mislima ga prekide sekretarica koja ga je primetila u
hodniku, rekavši mu: - Da li Vam treba nešto?
- Da. Skuvajte jedan čaj i donesite.
Pomislio je da popije još jednu kafu, ali to shvati neprikladnim. Vratio se u
ured i seo za svoj sto.
- Da li želite da ovaj dosije od sada postane dosije Vašeg studenta?
Boris ga pogleda i reče.
- Stvari su već odlučene. Ono što je, u stvari, trenutno stvarno pitanje je –
da li ste Vi neopozivo sa nama?
David shvati da nema izbora i da mora da presudi jednom čoveku kako bi
sebi obezbedio da živi, pa odgovori potvrdno.
- U redu. - reče profesor naglo i pobedonosno ustavši sa stolice, baci svoj
štap uvis i uhvati ga na pola. Zatim lupi naglo štapom o pod, i nastavi:
- Izabrali ste da živite, to kao prvo, a kao drugo, da nam budete desna ruka
u onome što nameravamo da učinimo sa Mihailom. Ubacićete doslovce
dokumentaciju u njegov dosije, a svi mi koji radimo na ovom slučaju
potrudićemo se da tako i bude! Ja Vam, glavom i bradom, tvrdim da ćemo
posebnim programom u kome ćete i Vi učestvovati, izazvati paranoidnu
šizofreniju kod tog mladića, da ćemo ga iscepkati na komade i slomiti sve
ljudsko u njemu, da ćemo ga naterati da prestane da voli i da ćemo...Da
ćemo ga dovesti do samoubistva! - pobedonosno zaurla profesor kao da je to
jedini cilj u životu kojim hrani svoju potrebu za zlim.
David se vidno uzbudio ovom histerijom koju je izveo profesor Janković.
Moglo bi se reći da mu se sve zgadilo i on oseti mučninu u svom stomaku,
kao da je hteo da povrati, međutim, uze čašu vode i nekako se staloži. Nije
hteo da pita za razlog zašto bi se nešto tako desilo, činilo mu se da već zna
odgovor i da je svaki smisaoni razgovor povodom toga istinski bezvredan.

6
7

Na trenutak mu je bilo krivo što se on, koji je do pre dve godine, koliko sve
ovo traje, pošteno radio svoj posao, sada pretvorio u služitelja ludacima koji
čisto iz dna mržnje izvlače svoje bivstvovanje, i iz hira čine zlo. A on je eto
sačuvao barem malo ljudskosti, a to je da se oseća jadno. Imao je utisak da
treba da kaže nešto što bi išlo u prilog Jankoviću, ali umesto toga, samo ga
poslušno pogleda.
Boris, primetivši ovaj tračak humanosti koji je još uvek bio u Davidu,
odluči da ga zatruje toliko da izgubi svaku vrednost, da se zauvek potčini.
- Imate li vremena? Zapravo, i da imate nešto isplanirano, odložite to za
kasnije i iz ovih stopa pođite za mnom. Želim da Vam pokažem nešto.
- rekao je Boris strogim tonom očekujući pokornu poslušnost. David pak,
sagledavši poziciju u kojoj se nalazi, shvati da ovaj poziv nikako ne sme da
odbije. Tako da, delimično i iz znatiželje , bez puno dvoumljenja krenu sa
Borisom.
Napolju je ponovo počela da pada kiša a i vetar je dosta jače duvao. Bio je
to utorak, dvadeset sedmi oktobar 2006. godine, deset sati uveče kada je
David prvi put probao kolače dobro natopljene krvlju jagnjeta. U prvom
trenutku mu se zgadilo, a onda mu Boris, koji ga je doveo da prisustvuje
ritualu kojem prisustvuju oni koji su se okrenuli Đavolu, reče: - Oseti srcem
tu krv.
David se posle ovih reči jako uplaši, ali ga neka sila u sledećem trenutku
vinu u nebo i on oseti potrebu za krvlju veću nego što je najkrvoločnija
životinja ima. Posle ove ekstaze kao da se urazumi i kao da zažali što se
nalazi na ovom mestu. Primetivši ovo, Boris se nasmeja i došapnu mu da je i
Jehova u Starom Zavetu tražio od Jevreja da mu prinose krvne žrtve i da,
takođe, ukoliko nije vegeterijanac, ponekad i sam jede jagnjetinu. Zatim
dodade da će verovatno biti među najmanjima u Paklu ako ne probudi svoju
agresivnost.
Po završetku službe Satani, profesor pozva Davida na piće u restoran koji
se nalazio u blizini. Uz nekoliko čaša vina koja su popili, hijerarhija među
njima kao da je došla na isti nivo, izgledali su kao dva sasvim obična čoveka
koji međusobno ćaskaju. Druženje se završilo oko pola sata posle ponoći,
kada su se pozdravili i svako krenuo svojoj kući. David je usput razmišljao o
svemu što ga je snašlo. Pokušavao je da smisli barem za sebe neki izlaz.
Shvatio je da će Mihailo izgubiti rat sa ovim ljudima i da je njegovom životu
praktično već došao kraj. A onda je spoznao da je, on sam, samo karika u
lancu koja se zove sistem i da treba da bude srećan što nije na mladićevom
mestu.
Došao je kući i, onako umoran, na brzinu se presvukao i legao da spava.
Te noći usnio je čudan san. Sanjao je kako se probudio, ustao i iz čista mira

7
8

uzeo pištolj i sasvim hladno pucao sebi u slepoočnicu. Zatim je vratio pištolj
na mesto i vratio se u krevet sa rupom u glavi. Ujutru se panično probudio
opipavajući glavu i proveravajući pištolj...
Mihailo nije imao stalnu devojku, već tri prijateljice sa kojima je imao
intimne odnose. Uporno je tražio devojku koju će zavoleti i kojoj će se
posvetiti. Moglo bi se reći da je samo ovo falilo u njegovom životu pa da
bude praktično savršen, kompletan. Imao je neki svoj karakterističan
raspored, redosled stvari kojima se bavio i kojeg se pridržavao. Petkom i
subotom izlazio je sa drugovima i provodio se po kafićima. Pio je đus ili
neki drugi sok. Ostalim danima je marljivo učio i vrlo uspešno privodio
fakultet kraju. Ono što je najviše krasilo Mihaila i zbog čega je bio omiljen u
društvu - bila je njegova iskrenost.
Tog jutra, probudio se oko sedam i trideset. Onako sanjiv, još uvek u
krevetu, pogleda kroz prozor. Napolju je bilo vedro i zraci Sunca su padali
na njegovo lice. On sede na krevet i onako obasjan oseti mir i sreću,
blagostanje u duši na kome su mu mnogi duhovnjaci mogli pozavideti.
Ustavši, otvorio je prozor i svež jutarnji vazduh mu prosto prodre u pluća. U
želji da ovaj osećaj ponovi, duboko je udahnuo još nekoliko puta. Kiseonik
mu napuni krv i on se oseti opijeno. Ova opijenost ga je asocirala na
narkomaniju o kojoj je u poslednje vreme razmišljao. Iako je u više navrata
imao mogućnost da proba neku drogu, iz principa to nije uradio. Smatrao je
da čovek treba da bude zadovoljan prirodnom inspiracijom a ne podstaknut
nekom hemijom koja ga truje i ruši mu smisao života, uvodeći ga u svet koji
je iza margina normalnih konvencija. Ipak, prihvatao je i drugu stranu, a to
je da droga može da inspiriše čoveka, da mu uzdigne nivo svesti, da uz
pomoć nje doživi nešto što bez nje nikada ne bi.
Prilikom svog studiranja imao je mogućnost da se susretne sa
narkomanima i pokuša da ih shvati, ne samo sa profesionalne tačke
gledišta,već i one ljudske. Ne može se reći da ih je sažaljevao, ali sebe nije
video u tome. Uživao je u svojim cigaretama i smatrao je da je to porok
kome se čovek može prepustiti. Pušio je kutiju dnevno i često menjao
cigarete. Pronalazio je posebno zadovoljstvo kada bi otkrio neku novu vrstu
duvana koja bi mu se svidela.
Skuvavši kafu, uključi radio i zapali jednu. Posle prvog dima, duboko
udahnu, a zatim izdahnu, osećajući užitak koji duvan pruža. Zatim uze
knjige koje je čitao u poslednje vreme, a koje se bave religijom i filozofijom,
i poče da ih pelistava. Mnoge zapise u ovim knjigama, uopšte religiozne
spoznaje, Mihailo je svesno susretao u svom svakodnevnom životu. Lično je
verovao da svaka religija otkriva neku istinu bivstva koja je pak skrivena u
nekoj drugoj. Verovao je u reinkarnaciju i smatrao da je renkarnacija jednog

8
9

budističkog sveštenika koji je za sobom ostavio izvesne spise, a koje je pak

Mihailo pronašao u jednoj knjizi. Verujući u ovo, imao je čvrstu nameru da
poseti manastir u kome je taj mudrac živeo. U stvari, imao je utisak da ga
jedan monah tog hrama duhom priziva da se vrati i dovrši neki posao koji je
započeo u predhodnom životu. Ovaj put je uvek odlagao time što bi mu uvek
iskrsla neka obaveza na fakultetu, tako da je na kraju odlučio da prvo završi
studije. Popivši kafu, ode do frižidera, ali pre nego što ga otvori pomisli da
bi možda bilo bolje da skokne preko puta i kupi hamburger i koka – kolu.
Napolju ga zapljusnu svež vetar a iznad njega se rasplamsa plavo sunčano
nebo, i on oseti ono jednostavno zadovoljstvo života koje mnogim ljudima
promiče čineći ih običnim i ukroćenim. Prešavši ulicu, stiže do kioska gde
na svoje zaprepašćenje vide devojku koja do sada nije radila tu, i čim ju je
ugledao iz njega izleteše reči: „O Bože, daj mi ovu devojku za ženu.“
Bila je to Tanja, prelepa plavuša duge kovrdžave kose, vitkog stasa i
pegavog nosića. Imala je visoko čelo koje je odavalo njenu inteligenciju i
Mihalo se na prvi pogled zaljubi u ovu lepoticu. Hteo je da priđe bliže
kiosku ne bi li kupio hamburger i ukazao pažnju toj devojci, ali odjednom
zaneme. Kao da mu je nešto oduzelo moć govora.
Primetivši da se približava, Tanja ustade sa stolice kako bi ga uslužila.
Pogledi im se sretoše na trenutak, međutim Mihailo skrenu desno kada se
već nalazio nekoliko koraka do kioska. Primetio je osmeh u njenim očima
iako ga na samom licu nije bilo. Otišavši besciljno na drugu stranu pomisli
šta mu se desilo. Prvo je bio spreman da da dušu za prodavačicu a zatim
zaneme kada je povodom toga hteo da učini nešto. Išavši uz ulicu progovori
nekoliko reči sam sa sobom, čisto da se uveri da to može. Išao je i dalje i
znao je da je prilično konfuzan i začuđen onim što je u proteklih pet minuta
doživeo. Posle kratkog vremena koje je proveo hodajući, pribrao se i odlučio
da se vrati i kupi doručak. Krenuo je natrag. Došavši na isto mesto sa koga je
malo pre praktično pobegao, načini još dva koraka našavši se ponovo u
čudu. Naime, glas kojim je tražio hranu i piće nije bio njegov. Ipak, ne želeći
da se primeti da mu se dešavaju čudne stvari, jednostavno plati i vrati se kući
veoma zabrinut za sebe.
Mihailo nikada nije brinuo o svom psihičnom zdravlju. Sebe je smatrao
produhovljenim čovekom koji se uči nečemu na ovom svetu. Psihologiju,
koju je strasno sudirao, posmatrao je prožetu filozofijom i religijom.
Smatrao je da su to veoma bliske nauke i da u suštini govore o čoveku i
bogu. Ne može se reći da je bio neki veliki hrišćanin, ali je verovao u Hrista
kao božansko biće koje postoji. Samostalno je koračao u svom duhovnom
životu i peo se uzlazno onim dobro poznatim lestvicama. Ono što mu je
davalo mir i stabilnost bilo je to što je svako svoje duhovno znanje prvo

9
10

intelektualno spoznao. Međutim, tog jutra desile su mu se stvari za koje nije

imao objašnjenje.
Uzbuđeno se vratio u stan i zapalio cigaretu. Zatim je odlučio da se pre
doručka istušira ne bi li se opustio i nekako objasnio sebi zašto je pred tom
devojkom, koja mu se toliko svidela, prvo zanemeo, a posle toga govorio
glasom koji nije njegov. Ušao je nervozan u kupatilo, za trenutak je pomislio
da se neke zle sile poigravaju sa njim a zatim da možda upada u neku
psihozu. Jutro koje je onako umilno počelo, pretvorilo se u težak dan, čak se
i nebo naoblačilo i spremala se hladna kiša. Posle dužeg razmišljanja
zaključio je da je upao u neku konfrontaciju sa bivstvom tražeći od Boga
Tanju za ženu, ili pak, da treba da vodi neku vrstu borbe kako bi njegova
molba da se venča sa njom bila uslišena. Znao je da nova prodavačica nosi
sa sobom nešto što je u njemu negde duboko zakopano i čega se on plaši.
Takođe, bio je svestan toga da, ako je hoće, mora to da otkopa. Možda to i
nije bio deo njega već se pojavio u trenutku kada ju je ugledao. Bilo kako
bilo, Mihailo nije od tog dana prepoznavao sebe kao čoveka koji ima
kontrolu nad svojim životom. Osećao je kako ga je ponela bujica ljubavi i
mistike kojima on ne upravlja, a koje će mu u velikoj meri određivati život.
Bilo je negde oko dvanaest sati kada je doručkovao. Osećao je u sebi neku
agresivnost. Prosto je životinjski grizao hranu osećajući meso duboko u sebi.
Nikada tako ranije nije obedovao, često mu je padalo napamet da postane
vegetarijanac. Međutim, sada mu je ukus koji je osećao ušao u krv.
Mislio je da to ima veze sa nekim seksualnim porivom koji je u njemu,
osetiti ukus nekog tela koje ne pripada njemu a koje on poseduje. Onda je
pomislio da je od sada Tanjin rob, jer je ona to meso bez koga on ne može.
Takođe, jasno mu je bilo osećanje da mu je Tanja za sada zabranjena i da je
ona ta koja treba da otpočne igru.
Onda, uvidevši da već previše vremena provodi u suludom razmišljanju,
odluči da se opusti i naslika neku sliku koju će joj možda nekada pokloniti.
Uzeo je uljane boje i platno, i počeo da radi. Nije tačno znao šta želi da
naslika. Povukavši nekoliko ne povezanih linija oseti da ga je poneo neki
talas i on upade u trans. Bio je polusvestan dok je slikao. Jedna polovina
njega je posmatrala sliku koja nastaje, dok je druga mešala
boje do najtajajnijih nijansi i nanosila ih na platno. Uporno je radio do sutra
ujutru, ne osećajući ni trenutak zamora. I tada, kada je slika bila gotova,
Mihailo kao da se probudio, u potpunosti došao sebi. Naslikao je sebe
raspetog na krstu! Bio je oduševljen vrednošću slike, ali se i pomalo plašio
onoga što je video. Imao je utisak da je naslikao sopstvenu smrt.

10
11

Proučavajući dalje sliku, odjednom oseti umor i potrebu da spava, tako da

razmesti sebi krevet. Brzo je zaspao. Onako zatvorenih očiju i blagim
disanjem odavao je sliku deteta koje leži tek podojeno majčinim mlekom.
Dok je Mihailo spavao, Boris Janković je očekivao poziv inspektora,
njegovog duhovnog roba. Kuckao je svojim štapom po podu u sobi gde je
sedeo u svojoj omiljenoj crvenoj, kožnoj fotelji. Pio je viski i posmatrao
portrete ljudi koji su u istoriji upamćeni uglavnom kao najveći zlotvori i
antihristi. U jednom trenutku, duboko se zamisli i reče u sebi: „Ovde fali još
jedna slika.“ Zatim se nasmeja i uze još jedan gutljaj viskija, stade na noge i
krenu ka svom stolu na kome, u sledećem trenutku, zazvoni telefon. Bio je
to David.
- Šta ima novo u vezi Mihaila? - upita profesor.
- Nikada ga nisam video u onakvom stanju, cele noći je slikao sliku
sopstvenog raspeća, radio je kao mrav i napravio remek delo.
- Želim tu sliku za svoju kolekciju… Ali, to može da sačeka. Ono što bih
sada hteo, to je da Mihailu od strane nekog njegovog prijatelja bude
preporučeno da poseti neuropsihijatra. Ukoliko on odbije takav „savet“, mi
ćemo se potruditi da još više delujemo na njega. Najbitnije je da mladić
počne da se leči kod mog velikog prijatelja, magistra, doktora Mladena
Ćorića. Specijalno i izričito kod njega!
- Potrudiću se da tako bude. Zapravo, sve je onako kako mi je Vaša
organizacija...
- Ha, ha, i Vi inspektore Davide pripadate toj organizaciji. -
prekide ga Boris i nastavi - Krv jagnjeta traje zauvek! Mislite da nisam
primetio Vaše ushićenje kada ste probali kolač. No, vreme je tu da bi ste se
probudili i počeli da ovu stvar radite sa užitkom.
- Da verovatno ću ovu stvar raditi sa užitkom... - rekao je David još uvek
se lomeći iznutra i nastavi - Dakle, da Vas izvestim kada sve ovo bude
gotovo?
- Naravno, naravno, i držite stvar pod kontrolom. Mihailo ne sme da
primeti da je praćen, zato radite sve u tajnosti kao i do sada, a mi ćemo vući
konce.
- Uzgred, da li igrate šah, inspektore?
- Da, da kako da ne.
- A jeste li dobar šahista?
- Moglo bi se reći da jesam.
- Onda obavezno morate svratiti na jednu partiju večeras. Poslaću kola po
Vas oko osamnaest časova. Ha, ha, ha biće to zabavno veče. - ponovo se
zasmeja profesor, a Davida kao da protrese neka groznica, imao je utisak da
Boris nad njim ima neograničenu vlast, kako nad njegovim telom, tako i nad

11
12

duhom. Povodom toga osećao se čak i zadovoljnim, imao je utisak da je

stekao simpatije kod svog Gospodara i počeo je da uživa u svom gubitku
samostalnosti i služenju. Naslada zlom je izgleda prevagnula nad dobrim i
David se sve manje odupirao gubitku svoje duše. Moglo bi se reći da je tog
popdneva, dok je čekao da kola dođu po njega i odvedu ga ko zna gde,
izgubio i onaj delić ljudskosti koji je do tada imao. Jednostavno, imao je
želju da ponovo proba kolače natopljene krvlju i uživa u njihovom uticaju na
dušu. Apsurd da čini nešto što ne bi trebalo, koji ga je toliko morio, kao da je
nestao i on se poistoveti sa svim onim ljudima koji su pod maskama zajedno
sa njim uživali u ritualu kome je prisustvovao prošlog utorka.
Više nije mrzeo Mihaila zato što je dobar, niti mu je zavideo na njegovoj
krotkoj prostodušnosti, već ga je, ako bi se to tako moglo reći, mrzeo zato
što je kao dete koje nikada nikome nije učinilo nikakvo zlo. Tog popedneva
je i on sam poželeo Mihailovu smrt, želeo je da pati, da se duševno muči i na
kraju umre, da bude ono jagnje čiju je krv probao. Ovaj put se nije dvoumio
i savršeno mu je bilo jasno, znao je odgovor na pitanje zašto zlo postoji i da
mu se on pokorio. Zbog ovog odgovora prvi put je osetio kako je Mihailo
biće koje treba uništiti i da je u stvari on figura kojom on manipuliše, nad
kojom ima moć.
Onda je svoje misli posvetio večerašnjoj partiji šaha. David je, zapravo,
bio jedan od onih ljudi koji nikada nisu bili zainteresovani za takmičenja u
šahu, a koji bi sigurno imali titulu majstora da su učestvovali na nekom
turniru. Jedva je čekao da se takmiči sa profesorom. Imao je silnu želju da ga
pobedi, i na taj način potvrdi sebe kao nekog ko vredi. Zadovoljno je trljao
ruke postajući siguran u svoju pobedu.
Bilo je oko deset do šest uveče kada neko pokuca na njegova vrata.
„Sigurno je vozač.“ - pomisli i otvori. Međutim, na vratima se pojavi jedan
čovek duge kose vezane u rep, visok, vrlo visok i mršav. Iz njega je izlazila
neka snaga kojoj se David zadivio. Imao je utisak da njegova lepota
zasenjuje sve stvari oko njega i da mu se sve automatski pokorava.
Pogledavši ga u oči, primeti da mu je jedna zenica šira od druge, i kao da
pulsira.
- Dobro veče. Izvolite. - reče David zadivljen ovim čovekom.
- Vi ste David? - upita gospodin.
- Da, ja sam.
- Ja sam lični vozač profesora Borisa. Rekao mi je da Vas odvezem do
njegove kuće. Jeste li spremni?
Inspektor je čuo njegov glas kao izvesnu melodiju, toliko melodičnu da oseti
potrebu da se pokloni ovom čoveku, ali umesto toga reče: - Da, spreman
sam, samo da obujem cipele i obučem sako.

12
13

- Uradite to pa da krenemo.
Zajedno krenuše niz stepenice o koje su odzvanjale štikle ovog dugokosog
čoveka. Izašavši napolje, uđoše u nekakva čudna luksuzna kola koja David
nije nikada video do tada, i krenuše. Inspektor kao da je hteo da započne
neki razgovor sa vozačem, ali se odluči da ćuti i posmatra grad kroz prozor
automobila.
Prolazili su inspektoru dobro poznatim ulicama dok je on sam razmišljao
kako će sigurno pobediti u šahu. Tada, iz jedne dobro poznate ulice skrenuše
u jednu uličicu, a i iz nje u jednu drugu. David, dobro poznajući grad,
primeti da je izgubio orijentaciju i pomisli u kom delu grada se nalazi ovaj
splet malih ulica koje prvi put vidi. Zatim, kao da su se popeli na neko brdo
posle čega su ušli u jedan ogroman bulevar koji u Davidovom gradu nije
postojao. Inspektor se zbunio zatečen ulicom kojom su se vozili, a za koju je
on znao da ne postoji. Bili su tu ogromni soliteri koji bi se videli sa nekog
drugog mesta u gradu da su postojali međutim odavde su se videli sasvim
jasno. Tada inspektor upita vozača:
- Gde se mi zapravo nalazimo? Hoću reći da ovog predivnog bulevara, koji
je inače bio pun blještavih reklama, nema u našem gradu.
Vozač se na to nasmeja i reče kako u gradu profesora Borisa Jankovića ima
puno mesta koja za normalne ljude ne postoje.
- U stvari, ta mesta su tu, samo treba znati doći do njih. Evo, na primer
hram u kojem ste imali pričest takođe ne postoji za normalan svet, a opet Vi
ste pronašli put do njega. U našem ogromnom gradu nalaze se svi gradovi
ovoga sveta. Dobro došli! Ha, ha. - nasmeja se vozač.
- Dobro došao, gde? - ushićeno uzvrati David sav uzbuđen i oduševljen.
- Pa u Pakao.
- Kako mislite u Pakao? Ja još nisam umro.
- Ja sam Vas ubio, a da Vi to niste ni osetili. Sećate se da ste primetili da
mi zenica pulsira?
- Da.
- U tom trenutku sam Vam uzeo dušu.
- Ali, ja još vek dišem, mislim, čujem...
- Da, ali u dubini sebe osećata duboku hladnu prazninu. Koncentrišite se
malo i videćete.
- Da. Istina je, tako je. - zadovoljno smeškajući se rekao je malo povišenim
tonom inspektor, proveravajući da li mu srce još uvek kuca. Onda oseti
hladan plač u sebi i tugu što nikada više neće voleti, neće voleti čak ni svog
petogodišnjeg sina Nebojšu koji mu je prestavljao sve u životu. Prozirući
misli koje je David imao, vozač mu reče:

13
14

- Mogu da Vas utešim, možda i razočaram. Sve zavisi od toga kako

gledate na stvari. I Vaš sin je ovde, već dve godine.
- O, Bože mili.
- Ovde se Bog ne priziva, već se protiv njega ratuje. Dakle, kao što rekoh,
na istoj strani ste i Vi i sin.
David je hteo da pita kako je u Paklu, ali mu je odgovor nekako bio jasan,
tako da nastavi da se vozi u tišini jedva čekajući da stigne kod profesora.
Opet je počeo da gleda kroz prozor. Primetio je da više nisu u gradu već da
se penju uz neko brdo. Sunce je već bilo zašlo i na severu se pojavio Mesec
blago obojen u crvenkastu boju. David ga je jedno vreme gledao i divio mu
se. Prvi put se upitao zašto ima kratere koji podsećaju na oči, usta i nos i
zašto je baš tom stranom uvek okrenut ka zemlji. Onda ga odjednom podseti
na Mihaila. Pomislio je kako liči na njega i kako je baš njemu posvećen.
Kako lebdi na nebu isto kao i Mihalo i na trenutak mu se učini da možda
neće biti kako je Boris zamislio. Nekako nije verovao da će mladića toliko
slomiti i učiniti mu život toliko besmislenim i teškim da izvrši samoubistvo.
Shvatio je da prvo treba pobediti Boga, naterati ga da se odrekne Mihaila
koji je bio toliko dobar i čist. Onda se opet osetio onako majušnim i
beznačajnim, shvativši da sam protiv njega ne može ništa.
Vrlo brzo su se popeli na vrh brda i iza jedne krivine pojavila se ogromna
palata koja je, onako okružena topolama, odisala nekim nemirom, a opet,
njeno veličansvo je nadmašivalo svojom mistikom svaku moć. David je bio
siguran. Ovo je dom Borisa Jankovića, i bio je u pravu. Kapija se otvori i oni
uđoše unutra. Zatim izađoše iz kola i vozač otvori ogromna vrata.
- Sačekajte tren, samo da Vas najavim profesoru. - reče i uđe u palatu.
David, ostavši na ulazu ponovo pogleda u Mesec koji je sada zračio nekom
čudnom energijom, odbijavši ga. Zatim se okrenu ka jugu i požele da
pobegne. U tom trenutku ga je napao jedan gavran kljucnuvši ga za čelo i
napravivši mu ranu.
- Tako mogu i oči da se izgube! - ljutito mu reče profesor koji se iznenada
pojavio pred njim odeven u nekakav plašt crne boje.
- Izvolite, uđite. Ne ustručavajte se. Morate naučiti da idete na sopstvenim
nogama i sigurno stupate mojim putevima, a ja ću Vas nagraditi.
- Dobro veče. - reče inspektor sa strahom u srcu i hladnim smeškom koji je
pokušao da izvuče iz sebe i njime zatraži oproštaj za malopređašnu pomisao.
- Mogu Vam reći da ste mnogo dobili, a izgubili samo sposobnost da
volite. I još nešto. Nikada više nećete videti zvezdu Danicu.
David je počeo da sluti nešto što do sada nije ni pomišljao. U njemu se
pojavila pretpostavka da je Boris Janković sam Đavo.

14
15

- Ha, ha, ha! - profesor poče da se smeje kao da je svemoćan, i zaista, taj
smeh je takav i bio. Kao da je sam pakao grmeo pretivši kaznama onima koji
ga ne bi slušali, ili na trenutak pomislili nešto ljudsko.
- Hoćemo li da odigramo tu partiju?
- Ako je to Vaša želja.
- Sada je već bolje. – rekao je Boris i dodao. - Ako me kojim slučajem
pobedite, unaprediću Vas u demona, a ako izgubite, ostaćete patuljak kakav i
jeste, i raditi poslove koje drugi kreiraju. Ukratko, nećete biti umetnik zla,
već samo njegov izvršilac. Možda i pobedite? Ko to zna, ništa ne gubite ako
pokušate. Izvolite sedite dok ja donesem šah.
David sede za sto upitavši se da li ima smisla boriti se. „Ipak ću dati sve od
sebe.“ - reče u sebi.
Uskoro se pojavio profesor sa šahom koji je bio od čistog zlata, ukrašen
dijamantima, doneo je još i sat i seo naspram Davida. Zatim uze jednog
belog i jednog crnog pešaka, izmenja im mesta iza leđa, a onda ponudi
inspektoru da bira ruku.
- Vidim, dobili ste bele? - reče smeškajući se.
- Znate li Vi ko je izmislio ovu igru?
- Vi.
- Tačno, tačno!
- A znate li ko je izmislio sve što postoji?
- Ne znam, Bog pretpostavljam.
- Grešite Davide. U početku nije bilo ničega. Jednostavno ni ništa nije
postojalo kada sam ja iz te mračne tmine osvestio da Bog postoji stvorivši
time i sebe i njega a i sve ostalo. U početku sam mu verovao, i ali je on
ubrzo počeo da donosi neke zakone kako bi vladao kosmosom i uspostavio
svoju večnu dominaciju. To mu je na kraju i uspelo. Tada sam ja digao
pobunu na nebu sa namerom da uništim sve koji vole. Znate Davide, ljubav
je, u stvari, bolest koja ljude čini nesretnima i ubogima, i zato je treba
uništiti.
- No, hoćemo li da počnemo igru? Ako nemate ništa protiv, namestio sam
sat na po sat vremena.
- Može. Odigrao bih Damin gambit.
- Samo izvolite.
Boris izbaci konja sa B8 na C6 i oni počeše dvoboj. Obojica su se otvorila
prilično dobro. Bio je to pravi dvoboj pun neizvesnosti. David je dosta
mislio, što se isplatilo, jer je video potez kojim može da zameni damu za dva
topa. Međutim, Boris se nije predavao dok je njegov protivnik pokušavao da
iskoristi prednost, što mu je i polazilo za rukom.

15
16

Međutim, ušao je u problem sa vremenom. Predugo je mislio, tako da su se

na tabli, minut i dest sekundi pre isticanja njegovog vremena, nalazili po
jedan skakač, dva bela topa, kraljevi i jedna crna dama.
- Inspektore, ako ne budete mislili brzo i tačno izgubićete dobijenu partiju.
- Da. Izgleda da će tako i biti. Ne, neću imati vremena da dođem do
pobede.
- Nemojte se predavati, borite se, možda ipak imate neke šanse.
- Možda, ali ja tu šansu ne vidim.
- Ja je vidim. Da sam na Vašem mestu, ja bih pobedio.
- Hm.
David se zadubi držeći ruke oko glave ne bi li otkrio dobitnu kombinaciju.
Onda odjednom reče: - Evo ga! - i pogleda u sat da sazna još koliko mu je
vremena ostalo kad vide da mu je zastavica pala.
- Izgubili ste, dragi inspektore!
David se duboko zamisli i ponovo se oseti jadno. Tada upita:
- Jesam li ja gubitnik?
- Ako se Mihailo ubije, Vi ćete ostvariti svoje težnje. Spoznaćete svoje
sopstveno ja i početi da uživate u nasladama koje ću Vam ja usaditi u srce, a
to su: žene, droga i kocka!
- Onda ja treba svojim bićem da slomim Mihailov duh!
- Tako je inspektore, počinjete da mi se sviđate. Prvo, što me umalo niste
pobedili u šahu, a onda ste shvatili šta treba da uradite za sebe i mene da
biste ispunili svoje nesvesne težnje i uživali u životu kao pobednik. No,
mene čekaju druge obaveze. Mihailo nije jedini čovek kome sam zacrtao da
izvrši samoubistvo. Između ostalog, ovim svetom treba vladati... Zamislite,
moj presto se nalazi na najlepšoj planeti u svemiru, ovde na Zemlji.
Čovek koji vas je dovezao će Vas vratiti kući, a Vi će te me izveštavati o
tome kako teče Mihailov slučaj.
- Hvala Vam na druženju, profesore Borise. Hvala Vam!
David se vratio kući, skuvao Arijelu i sebi kafu i počeo da razmišlja o
današnjem doživljaju. Smatrao da je šahovska partija bila isplanirana od
strane profesora, iako je mogao da pobedi. Zatim se prisećao brda uz koje su
se peli i sa kojeg je mogao da se vidi grad, prostran kao okean, veličavstvena
palata koja je prosto zadivljujuće stajala na vrhu tog brda. Shvatio je da je
tek sada zadivljen Borisovom pojavom i bio je, ovog puta siguran da je on
Đavo. Tada ču neko šuštanje u desnom uvetu, kao da je neko uključio radio.
Onako začuđen, koncentrisao se na taj zvuk i ubrzo je mogao razgovetno da
čuje razagovore koje su vodili nekakvi patuljci. Govorili su o patnji i muci
koja im se dešava i jadno se, mučnim glasovima, ispovedali jedno drugom sa
paklenim bolom koji su osećali. Ubrzo, David je shvatio da su to ona bića

16
17

koja nisu ispunila svoj zadatak i kojima je Đavo zbog toga uskratio obećanje
i osudio ih na večnu patnju i mučenje. Po pričama koje je David pomno
pratio, oni su se nalazili u tamnicama ispod Borisovog grada. Neki od njih su
se mučili milijardama godina nemajući ni mira ni spokoja. Njima je vladao
takozvani donji Đavo - Arijel, lični vozač profesora. Umesto da nanose zlo
onima koji vole, nesposobni za ljubav, nanosili su zlo jedni drugima.
Inspektor se uplašio da se ne nađe na tom mestu i onako uspaničen, ode da
se umije. Ušavši u kupatilo, pustio je vodu na česmi, a zatim se prestravljeno
susreo sa likom u ogledalu koji je trebalo da bude njegov. Umesto sebe,
video je Mihaila. Htede da vrisne i onako sumanut izvrši samoubisvo, kad ču
Arijelov anđeoski glas koji reče: - Još nije kraj. Mi se nadamo Vašem
uspehu!
Vrativši njegov lik u ogledao i umirivši ga, doda: - Ja sam lično imao
zadatak da Adama i Evu izbacim iz Edema i uspeo sam u tome. Od tada sam
desna ruka svom Gospodaru i uživam u proždiranju tuđih duša.
Na trenutak nastade mir. David se i dalje ogledao, kad oseti ogroman bes
koji izlazi iz njega. Tad podiže glavu uvis, stisnu desnu pesnicu i izgovori: -
- Mihailo je mrtav!
Mihailo se, otprilike, baš tada probudio. Sipao je čašu koka – kole koja mu
je ostala od juče. Pogledavši sliku koju je naslikao prošle noći, pomisli da je
uništi. Onda shvati da time želi da iskoreni nešto u sebi. Nešto što mu se
nikako nije svidelo. Tačnije, prvi put u životu se osećao kao da je izgubio
svoju samostalnost, možda čak i slobodu. U zadnja dva dana osećao se
nekako drugačijim, imao je utisak da se udaljio od Boga, pomislio je da je
kao biblijski Adam proteran iz svog života koji je bio pun blagoslova i mira.
Osećao je da dolaze teški dani u njegovom životu. Onda se setio Tanje i
počeo da plače. Nije više bio onaj bezbrižan mladić pun sreće i radosti, već
čovek koji ima kamen na duši. Počeo je da voli. A bilo mu je jasno da je
Tanja devojka koja ne bi mogla da voli njega, zbog čega je zaključio da je
ostao sam. Svoje osećanje je video na slici. Osetio se raspeto.
Od tog dana Mihailo se povukao u sebe. Više nije bio druželjubiv. Počeo
je slabije da uči i posvetio se slikanju u kojem je nalazio utehu. Slikao je
veoma vredne slike tako da je imao novca za normalan život. Ponekad bi se
molio Bogu, ali u duši je konstantno osećao bol. Sa svojih dvadeset šest
godina, napustio je psihologiju i postao čudak. Pustinjak koji kao da živi u
nekom manastiru, a u stvari tumara ulicama grada kao pas lutalica.
David ga je sve vreme pomno pratio, uživajući u njegovom krahu. „Šta žena
može da učini od čoveka.“ - mislio je. „Ipak, Mihailo je i pored svega
uspešan slikar.“ - razmišljao je inspektor. Onda se nasmeja u sebi zlobno: „I

17
18

to ćemo mu uzeti. Neće mu ostati ništa. Postaće bolesnik koji će svoje

spasenje naći u samoubistvu.“
Međutim, Mihailo je i pored toga što je živeo u krahu, bio mistik u
izvesnoj meri. Primetio je kako neke detalje koje naslika posle izvesnog
vremena susreće u svom životu. Jednom prilikom je nacrtao hram koji je
kasnije video u jednom časopisu. Ono što je interesantno, bilo je što se ni na
jednoj njegovoj slici nije nalazila Tanja. Nju je čuvao duboko u sebi, u
stvari, kao da je samo nju slikao u raznim oblicima obavijenim tajnama koje
je čuvao.
Jednom prilikom, video je orla kako leti visoko raširenih krila, uopšte ne
mašući njima. Rešio je da proba da se duhom prebaci u njega, da se na
trenutak zamene, i zaista, odjednom se pod njim rasulo prostranstvo koje
nikada do tada nije video. Osećao je kako ga nosi vetar i pomaže mu da se
uspinje i spušta hvatajući povoljne struje. Onda se koncentrisao na svoje oko
čija je zenica bila vretenasta kao kod mačke, dok na drugo kao da oslepe.
Osećao je kako gubi visinu i kako odjednom počinje da se stropoštava u
ambis. U tom trenutku, kao da mu je deo đavoljeg plana bljesnuo pred
očima, i on se veoma uplašio. Tresnuo je o zemlju okrenut leđima gledajući
orla koji nestaje negde u visini.
Počeo je da se moli. Molio se za Tanju i sebe. Može se reći da se negde u
dubini duše potajno nadao da će ipak biti sa njom, da će mu ipak biti žena.
Sa druge strane, znao je da mu je bez nje život besmislen i da tek bedno i
besciljno tumara putevima ovoga sveta.
Suočivši se sa onim što mu Đavo sprema, zapitao se da li bi stvarno mogao
da digne ruku na sebe. Još kao student razmišljao je o samoubistvu, ali je to
bilo analiziranje te pojave. Sada je shvatio da je njegovo slikanje u stvari taj
čin. Čin koji bi mogao da se ostvari ukoliko ne povrati barem delić sreće u
svoj život. Ukoliko iz besmisla u kojem je živeo ne izvuče barem jedan
osmeh i još jednom vidi Tanju koja je samo onog jutra radila u kiosku, a
zatim nestala bez traga. Onu koju je od Boga tražio za ženu i koju je smrtno
zavoleo.
Tada se prvi put u Mihailu pojavila ozbiljna težnja ka nestanku, želeo je da
poništi sve ono što je vezano za sebe. U sebi je krio neizdrživu bol, kada je
David shvatio da je pravi čas da stvari koje je Boris planirao počnu da se
ostvaruju, i da se one već dešavaju.
Prišao je jednom od Mihailovih kolega sa kojim se ovaj ponekad družio i
upitao ga za njegovo duševno zdravlje, zatim je rekao da jedan kolekcionar
slika koji mu je inače predavao na fakultetu primetio da njegovi radovi
postaju haotični, i kako sve dublje tone u stanje koje bi se moglo nazvati
šizofrenijom. Posle kraćeg razgovora, oboje su se složili da je Mihailu

18
19

potrebna izvesna pomoć i slikar, sa kojim je često izlagao svoje radove,

obeća da će preporučiti Mihailu da poseti doktora Mladena Ćorića. I zaista,
Mihailo i doktor su se našli oči u oči posle njegovog kraćeg dvoumljenja.
Posle razgovora Mladen mu reče:
- Mladiću, Vi bolujete od neizlečive bolesti koja ima dosta lošu prognozu.
Naime, kako vreme odmiče, Vi će te biti sve više i više duševno siromašni, a
i one stvari koje će biti izraz Vašeg duha biće plod bolesti.
- Hoćete da kažete da imam paranoidnu šizofreniju?
- Da. Iskreno rečeno, Vi ste studirali psihologiju i znate da se
produbljivanje te bolesti može usporiti lekovima. Da li želite da ih uzimate?
Mihailo se rasplaka. Verovao je ovom cenjenom i iskusnom doktoru.
- Ali, samo sam hteo da volim, da uživam u životu i sve je idealno teklo
dok se nije pojavila ta devojka. Mislim da sam se i razboleo onda kada sam
je poželeo za ženu. Od tada patim sve više i više, čak sam i studije napustio,
možda da sam nastavio, da nisam dozvolio da toliko propadnem ovako mlad,
da sam sve ostavio iza sebe...
Mihailo je plakao izgubivši veru u svoju duhovnost i svoju sopstvenu
vrednost kao čoveka. U razgovoru je malo govorio o svojoj veri u Boga, u
tom trenutku mu do toga nije ni stalo, više je pričao o Tanji, tako da mu je
doktor Mladen skrenuo pažnju.
- Možda kada biste pronašli tu devojku i upoznali je malo bolje...
Verovatno biste sebi olakšali bol koja se nalazi u vama. Za sada, ja bih Vam
prepisao izvesnu terapiju ako ste za.
- Hoću li moći da slikam sa tim lekovima, mislim, hoću li imati
inspiraciju?
- Da, da. Kako da ne. Ovi lekovi veoma slabo utiču na misaoni tok već
više deluju na nesvesno, od njih će Vam biti bolje, verujte mi. Meni je cilj da
Vam olakšam patnju, a ne da Vam oduzmem ono što možda jedino imate, a
to je da ste još uvek sposobni da radite. U svakom slučaju, savetujem Vam
da potražite tu devojku i da je upoznate.
David je prihvatio ovaj savet, i sam je želeo da se susretne i suoči sa
Tanjom ne bi li otkrio odakle potiče ta duboka naklonost ka njoj.
Došao je kući sa bočicom neuroleptika od kojih je trebalo da uzima tri
tablete dnevno. Koliko se razumeo u medikamente, ovo nije bila jaka
terapija, i on se posle izvesnog vremena osećao srećnijim i zadovoljnijim.
Napokon je naslikao Tanju. Onda je uporedio tu sliku sa slikom svoga
raspeća koju je još uvek čuvao. Shvatio je da se radi o istom duhu,
izraženom na dva različita načina. On raspet zbog nje, ili ona zbog koje je on
raspet. U suštini, izgubljena ljubav i smrt zbog toga, i to na krstu. Smrt koja
se prožima kroz život koji traje. Međutim, Mihailo se nadao svom

19
20

vaskrsenju. Nadao se ženi koja će ispuniti njegov život i koja će mu doneti

zdravlje i sreću. Odlučio je da sliku Tanje predstavi na jednoj izložbi, a
zatim počne da se raspituje o njoj.
U to vreme je David dobio zapovest od profesora da pronađe devojku i
učini da se sretne sa Mihailom, što je ovaj i učinio. Prvi put, posle osam
godina praćenja, inspektor je progovorio sa mladićem prišavši mu i rekavši:
- Čujem da se raspitujete o jednoj devojci?
- Da, tako je. - ushićeno uzvrati slikar. - Slučajno sam je video pre nekog
vremena i veoma me je inspirisala. Od tada pokušavam da je pronađem.
- Mogu Vam dati njenu adresu, ako to želite.
- Da, da. Hvala Vam! Izuzetno Vam hvala na tome!
- Nadam se da je nećete uznemiravati? - upita David.
- Ne, nipošto, samo bih želeo da je upoznam.
Sav presretan Mihailo uze papirić na kojem je bila Tanjina adresa i
ushićeno reče u sebi: „Tanja! Zove se Tanja. Kao da sam znao da se tako
zove!¨ Pozdravivši se sa inspektorom kome zahvali na učinjenoj usluzi,
Mihailo otrča kući gde se posle mnogo godina ponovo osetio sretno, ili mu
se barem činilo da se tako oseća. Sa druge strane, u njemu se javilo pitanje
šta će biti kada upozna Tanju. Više nije, kao pre mnogo godina, verovao da
ne može da ga voli kao što on voli nju, već je u sebi kovao plan kako da joj
priđe i upozna je ne bi li sa njom ostvario vezu ili čak i brak. Odlučio je da je
prati i sazna što više toga o njoj pre nego što joj priđe. Već sledećeg dana, od
samog svitanja je bio ispred njenog doma.
Tanja je, inače, iznajmljivala sobu kod jedne starice koja je posedovala
staru i veliku kuću na dva sprata. Ova zgrada, trošna i oronule fasade, bila je
gotovo sva obrasla puzavicama. Samo je, onako crven, izvirivao krov, a iz
njega je pak, štrčao nadstrešen prozor kroz koji bi jutarnje sunce prodiralo u
malu odaju sa jednim stolom, par stolica, starom braon foteljom i jednim
krevetom. Na stolu je uvek bilo cveće u jednoj vitkoj plavoj vazi, visokoj
oko tridesetak santimetara. Tanja se budila tačno u šest ujutro, kada bi popila
kafu, doručkovala, a zatim otišla na posao. Inače radila je kao sekretarica u
jednoj agenciji za promet nekretnina već duže vreme. Sa svojih
dvadesetdevet godina još uvek je vodila devojački život pun uzbuđenja i
sreće. Imala je dve prijateljice i bile su nerazdvojne. Subotom uveče bi
odlazile u jedan klub gde bi, uz vino, ponekad znale da dočekaju i zoru.
I ovog, kao i svakog drugog ponedeljka, jedan zrak sunca uskoči u Tanjinu
sobu u potkrovlju i probudi je. Malo zatim Sunce obasja i Mihaila koji je
strpljivo čekao da se ona pojavi preko puta kuće, sakriven iza jednog drveta.
Bilo je proletnje svanuće kada je zalupalo jedno srce isto onako kao pre par
godina.

20
21

„Nije se ni malo promenila.“ - pomisli mladi slikar. „Ista ona duga

kovrdžava kosa i mistične plave oči koje vode negde u daljinu.” U neku
čežnjivu daljinu za kojom je Mihailo toliko patio, a koju je ponovo video.
Nosio je odelo svetlo plave boje sa crnom kravatom, belom košuljom i imao
nove crne cipele. Spremio se se specijalno za taj dan ukoliko ga ona slučajno
primeti ali se ipak vešto sakrio iza drveta i uspeo da ostane neprimećen.
Tanja je prošla kroz kapiju dvorišta i izašla napolje, zatim se jednom strmom
ulicom zaputila uzbrdo izašavši na bulevar, skrenula levo i posle nekoliko
minuta stigla do agencije. Mihailo je neprimetno pratio i, videvši kako ulazi
u lokal, zaključio da tu radi. Pratio je još nekoliko nedelja, a onda je odlučio
da se pojavi u klubu gde je Tanja izlazila. Bila je baš onakva kakvom ju je
zamišljao - vesela, divlja, mistična, mlada...
Seo je za šank i naručio đus, dok su njih tri sedele za svojim stolom i
zbijale šale veselo se smejući. Onda se onako neprimetno okrenuo ka njoj i
počeo bojažljivo da je gleda, ne bi li bar na čas uhvatio njen pogled. Tanja,
primetivši ovo, posle nekoliko pogleda ustade sa svog stola, priđe Mihailu,
nasmeja se i upita ga:
- Zašto me već neko vreme pratite?
Mladić se na trenutak zbunio, a onda u nedoumici da pronađe neko
opravdanje, odluči u momentu da bude iskren i stidljivo reče:
- Zato što mi se sviđate.
- Ha, ha! - nasmeja se Tanja. - I ti se meni sviđaš. Sećam se kada sam ti
prodala hamburger i koka – kolu pre nekoliko godina. Ponekad maštam o
tebi. Tada si imao dugu, smeđu kovrdžavu kosu, a imaš i slatke braon oči,
onog jesenjeg jutra mogla sam da se ogledam u njima, još uvek to pamtim.
Mihalu, zatečenim ovim rečima, prolete kroz glavu šta je radio sve ove
godine, zašto još onda nije prišao ovoj devojci, već je pomislio kako ona
njega ne može da voli kao on nju i kako je odustao od ljubavi ostavivši
studije i razbolevši se. Mislio je, a i tako se i osećao, da sada možda on nije
spreman da voli nju onako kako je tada mogao i kako ona sada može da voli
njega.
Posle njenih reči se zapitao da ona nije možda samo neka njegova opsesija
koja je izmamila iz njega sve ono što će mu se kasnije desiti, a što je već bilo
u njemu i samo čekalo povod da iz njega iskoči. U njemu se tada javilo
bolesno razočarenje izazvano time što Tanja prema njemu takođe gaji
izvesna osećanja. Kao da je očekivao da će ga odbiti i da će time ostati
bednik koji više voli da pati zbog ljubavi, nego da u njoj uživa. Zapravo, u
trenutku se našao na raskršću. Da li da se okrene i ode, ili da otpočne novi
život. Takođe se bojao toga da ne upropasti jednu divnu osobu svojom
oronulušću i uzaludnošću. Međutim, ono što je još uvek posedovao kod sebe

21
22

bila je strast koja ga je u tom trenutku pokrenula da nastavi da se udvara

Tanji. Te noći je otpratio kući. Usput su pričali o religiji, umetnosti,
filozofiji. Bio je zadivljen njenom inteligencijom i sličnošću načina na koji
su shvatali svet. Pred rastanak su ugovorili svoj prvi sastanak, a to je da se
prošetaju parkom sutra u tri sata posle podne.
Vraćao se kući razmišljajući o svom životu. Shvatio je da je zaćutao onog
jesenjeg jutra kada ju je prvi put video, i da sada treba ponovo da progovori i
pokuša da svojom ljubavlju usreći jedno biće, a to nikome nije lako. Ipak,
odlučio je da se upusti u taj rat sa samim sobom, pa možda i pobedi.
Došavši u svoj stan, gledao je svoje slike i uvideo da se u njima oslikava
sam slikar koji i pored velike patnje negde u dubini sebe nepobedivo voli, ali
ta ljubav koju je on video bila je veoma tužna, gotovo nesrećna. Možda
lepota ljubavi upravo jeste u patnji koju ona nosi sa sobom, i koja nas u
stvari čini sretnima.
Sutradan, Mihailo je od ranog jutra počeo da se sprema za svoj prvi izlazak
sa Tanjom. Pitao se da li da pokuša da je poljubi, da je zagrli. Sve ove stvari
su mu se činile izvesnim i prirodnim, međutim u sebi nije osećao onaj
treperavi povetarac koji zaljubljenost nosi sa sobom, već i dalje duševnu bol
koja prati šizofreniju i koja ga sprečava da se spoji sa bilo kojim drugim
bićem osim sa svojom samoćom. Ali, nadao se da će se to promeniti.
Tačnije, oni su se tek upoznali a za ostvarenu ljubav je potrebno mnogo više.
Spremajući se počeo je da veruje da će Tanja pobediti samoću u njemu i
izlečiti ga. Na sastanak je stigao oko pola tri. Ona je sedela na jednoj klupi i
čekala ga.
- Zdravo Mihailo. - rekla je Tanja.
- Dobar dan, Tanja. - ljubazno uzvrati Mihailo. - Kako si?
- Odlično, hvala. Ovde sam već pola sata i uživam u proletnjem Suncu.
Sedi pored mene, uživaj i ti.
Mihailo sede i oni započeše razgovor. Pričali su o jednom ljubavnom
romanu koji su oboje pročitali, kada u jednom trenutku Tanja stavi svoju
ruku na Mihailovu. Zatim ga pogleda u oči kao da je sve što očekuje u
životu njegova ljubav. Primaknu svoje usne njegovima i poljubi ga. Dugo su
se ljubili pod drvetom na klupi. Tada se Tanja nasmeja i radosno reče:
- Ovako mi nikada nije bilo!
Isto tako osećao se i Mihailo koji uzvrati:
- Znaš, Tanja – Ja sam bolestan. Imam paranoidnu šizofreniju.
Tanja se na to tiho nasmeši i uze njegovu ruku stavivši je na svoje grudi i
upita ga.
- Osećaš li?
- Da, osećam.

22
23

Nasmeja se i Mihailo, konačno shvativši da ljubav nema granica i da su

njeni plodovi najslađi. Da je iznad medicine, iznad nauke, iznad filozofije,
iznad religije, da je onaj koji voli uvek sretan i da, kao on u ovom trenutku,
može da uživa u toj sreći.
Još dugo su se ljubili na klupi, usput čavrljajući o nekim sitnicama koje
god su im padale na pamet, a onda odlučiše da se prošetaju. Hodali su
zajedno kao dve duše, a jedno telo. Činilo se da se znaju već hiljadama
godina i kao da će večno ostati tu u parku u svojim koracima koji su ih
vodili tamo gde ljubav vodi dva bića koja se istinski vole. Onda Tanja pozva
Mihaila na kafu. U njenoj maloj sobi, oni postadoše ljubavnici. Oboje su po
prvi put doživeli seks iz ljubavi, voleli su kao nikada do tada, kao što se vole
puževi golaći, i pili nektare ljubavi koje piju muškarac i žena. Mihailo je tu
noć proveo kod Tanje. Kada se probudio oko petnaest do osam, bio je sam u
krevetu. Osećao se kao da je na nebu, na licu i u srcu doživljavao je neku
čudnu toplinu. U sobi se još uvek osećao Tanjin miris kojim se naslađivao
sećajući se svega što se prošle noći desilo. Razgledao je sobu pokušavajući
da prodre u njen duh. Imao je utisak da se nalazi negde daleko, kao da više
nije bio u istom gradu, kao da se ceo svet promenio. Onda primeti na stolu
dva kuvana jajeta, malo sira, krišku hleba i čašu mleka. Ustavši iz kreveta,
onako go priđe prozoru i pogleda napolje. Pod njim se prostirala šuma, a nad
njim sijalo Sunce, okruženo plavim nebom koje je ovog jutra bilo samo
njegovo. U sledećem trenutku spazi orla kako leti visoko, toliko visoko da se
njegova veličina gubila negde u toj daljini. Onda se seti iskustva kada je
prošli put video orla i doživljaja da mu je Đavo zacrtao samoubistvo i
skovao ceo plan, njemu nepoznat. Pitao se, a i smatrao je da se izvestan
segment te zavere provlači kroz ceo njegov život. Onda je pogrešno
zaključio da nečastivi planira da ga izludi kao slikara i dovede do besmisla
života od kojeg je on, u ovom trenutku, bio tako daleko.
Opet, shvatio je da je potrebna samo jedna kap u određenom trenutku pa
da čovek sebi učini to nedelo, kap istinskog ludila i gubitka samokontrole, i
bojao se samog sebe, svoje impulsivnosti koja je znala da bude
nepredvidiva. Onda shvati da bi njegovo samoubistvo bila predaja njega kao
čoveka, odricanje od Boga i samog sebe kao njegovog deteta. Ipak, bilo mu
je jasno da ga nešto vuče ka tome da sebi oduzme život čak i u ovom, a
možda pogotovo u ovom trenutku. Samoubistvo mu se činilo kao kruna
života koju čovek može da stavi sebi na glavu, ali opet, znao je da je taj čin
zabranjen i da se tako gubi duša a on nije hteo da se preda, barem ne za sada.
Hteo je još toliko stvari da uradi u životu. Da bude sa Tanjom, da slika,
uživa u životu, da ostari i spokojno umre, ako je to moguće. U jednom
trenutku se, dok je razmišljao, postide što je go na prozoru iako ga niko ne

23
24

vidi, pa brzo ode do kreveta i obuče se. Zatim sede za sto, gde pronađe
poruku pored vazne: „Javi mi se večeras. Voli te Tanja.“ Nije bio gladan, ali
pri pomisli da mu je doručak ostavila devojka sa kojom je proveo predivnu
noć i koja mu je toliko značila, slatko doručkova, a onda se sav obavijen
nekom misterijom uputi kući da slika. Kao slikaru, bila mu je potrebna
inspiracija, ali kako se ljubiteljima njegovog izuzetnog slikarstva činilo ta
inspiracija je bila smrt, i to njegova. Mnogi su pažljivo proučavali njegove
slike, a naročito Boris Janković, njegov tajni kolekcionar koji je imao većinu
njegovih radova. Profesor je, perfektno se razumeći u slikarstvo, bio
zadovoljan onim što vidi na slikama.
Znao je da Mihailo samo treba da ostvari smrt koju slika i posao će biti
gotov. Bilo je potrebno samo pronaći okidač, povod da oživi svoje slike i
postane slavan, a time i novi stanovnik grada koji se zove Pakao. Zapravo,
samoubistvo koje je Mihailo već delimično učinio, trebalo je probuditi, a sa
druge strane, ukinuti njegovo ponovno buđenje koje je ostvario u ljubavi sa
Tanjom. Boris se nadao da će i ova, kao i svaka ljubav, proći, i da će to
konačno slomiti Mihaila.
Radeći u kancelariji, Tanja se pitala kako to da je Mihailo bolestan kada
izgleda tako zdravo i toliko poletan duhom, kada je odličan slikar i dobar
čovek. Kako se i sama razumela u slikarstvo, odluči da večeras pogleda
njegove slike, što je jedva čekala, a jedva je čekala da vidi i njega. Inače,
Tanja se i sama bavila hinduizmom. I ona je, kao i Mihailo, verovala u
reinkarnaciju, ali na savremen, zapadan način. Verovala je da je u ovom
životu predviđena za nešto posebno i bila ubeđena da to ima veze sa
Mihailom za koga je, pak, predpostavljala da je neko kome, kao i u
prethodnim životima, treba da bude od suštinske pomoći. I kako je i
planirala, nakon što je Mihailo predhodno zvao, došla je u njegov dvosoban
stan gde je jedna soba bila pretvorena u atelje. Na slikarevo veliko prijatno
iznenađenje, a to je da se i njegova ljubavnica razume u slikarstvo, oni
otpočeše razgovor.
- Kako tako svetlim tonom možeš da slikaš tako mračnu stvar kao što je
smrt? - upita Tanja.
- Ne znam. Sve to jednostavno izlazi iz mene. Kao da me neki duh nosi
dok radim, kao da ne slikam ja, već neki deo mene koji mi ne pipada.
- Kakav deo?
- Ha, ha, ha! Smejem se, mada nije smešno. Nešto duboko u meni što vuče
uništenju, zapravo nekoj vrsti poništenja mene samog. Nestanku, kako mene,
tako i samih dela koja to predstavljaju. Mislim da je trebalo da završim
studije i budem psiholg, ali to je duga priča, između ostalog vezana i za tebe.
Najviše za tebe.

24
25

- Hoćeš da kažeš da si bio nesrećno zaljubljen u mene? - nasmeja se Tanja.

- Da. – nekako zamišljeno odgovori Mihailo, i nastavi:
- Onda sam doživeo krah koji sam oživeo slikajući. Uspeo sam kao slikar,
ali se i razboleo, konstanto osećajući bol u i prazninu koju nisam mogao da
ispunim.
- Prazninu na čijem je mestu trebalo da budem ja?
- Da.
- Pa evo me, sada sam tu kraj tebe. Dozvoli mi da ti izlečim tu bol. - reče
Tanja poljubivši ga. Zatim poče da se svlači, i Mihalo je zagrli.
- Uzgred rečeno, slike su ti odlične, i više od toga. Ali bolji si ljubavnik...
Volim te...
- Volim i ja tebe. Kad bi znala koliko te volim... - uzvrati Mihalo
dodirujući je svuda po telu. Zatim nastavi:
- Nećeš me ostaviti?
- Ne, neću te ostaviti, obećavam. - u zanosu izgovori Tanja.
Vodili su ljubav do duboko u noć, a onda zaspali kao dva jagnjeta.
Sve ovo pratio je David, i moglo bi se reći, gušio se u Mihailovoj sreći.
Lomio je prste nadajući se da će mu profesor Boris izdati naređenje da ubije
Tanju i tako uništi sve što mladić ima, ali ovaj je, pak, znao da mladi slikar
treba da bude ostavljen, napušten od svih, i tako se potpuno slomi.
Tu je bio i magistar Mladen koji je imao moto: prostodušan, nevin i
inteligentan – automatski neuropsihijatrijski bolesnik. On je lično uživao u
navodnom lečenju duševnih bolesnika, perverzno razotrkrivajući njihovu
podsvest i naslađivajući se njihovim mukama. Omiljeno mu je bilo da, kada
bi se neka zdrava osoba nekim slučajem našla kod njega na pregledu, bude
sa njegove strane proglašena za teškog bolesnika. Takvim osobama bi
poklanjao posebnu pažnju trudeći se da ih lekovima i seansama koje je
izvodio zaista dovede do dijagnoze koju im je u početku postavio. Inače
među svojim kolegama bio je priznat za velikog stručnjaka i bio je uvažavan
i cenjen kao odličan neuropsihijatar. Lično on je mislio da je Mihailo zaista
bolestan, ali po njegovom sudu bila je to jednostavna duša koja pati i kojoj
treba ljubav, što je on prezirao. Konkretno, takve ljude posebno je mrzeo i
nije bio mali broj takvih koje je za sva vremena poslao u ludnicu ili, pak,
svojim perverznim psihoterapijama uz pomoć Borisa, dovodio i do
samoubistva.
Inače, obožavao je Đavola kome je u dvadeset sedmoj godini prodao dušu
kako bi mu roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći. Mihailo mu je bio
omiljeni slučaj. Gotovo je bio siguran da će se ubiti. Čim ga je video, kao da
je to znao. Njime se posebno naslađivao, jer je ovaj studirao psihologiju i
mogao da razotkrije jednostavne zamke koje je Mladen drugima priređivao.

25
26

Bio mu je poseban izazov. Zapravo, na njemu je primenjivao svo svoje

umeće i napor da bi bilo kako je zacrtano, ali sada - Mihailo je imao adut u
rukama. Ušao je u ljubavnu vezu sa Tanjom i time povratio svoju veru u
sreću. Mladen je znao da će to biti tako i razrešenje je očekivao od svog
učitelja, jer protiv Mihaila koji sretno voli nije mogao ništa posebno. Inače,
enigma koju je ovaj čovek trebalo da razreši u vezi Mihaila je bila Mihailov
veliki utisak da je reinkarnacija budističkog sveštenika. Ovo je i samog
profesora intrigiralo i u suštini, i on je verovao u to. Zato, mislio je i govorio
u sebi – „Visoko si se popeo Mihalo, ali dospećeš u samo dno Pakla.“
Tanja je i ovog jutra ustala prva. Tačnije, probudila se u cik zore i odlučila
da proučava Mihailove slike. Pomno ih je gledala prateći svaki potez koji je
slikar povukao, razgledala od najsitnijih detalja pa do poruke same slike.
Onda je shvatila da Mihailo, u stvari, ima težnju da pobedi svoju smrt i
večno živi, pa makar i umro pre toga, i to na krstu koji, u stvari, predstavlja
ljubav. Shvatila je da je ona taj krst i da njegovo raspeće ne mora da bude
bolno kao što je do sada bilo, već da od sada ono može da postane njihova
zajednička sreća, što bi ona i želela. Dovoljno će biti da ga voli i bude uz
njega, a on je sigurno neće ostaviti. Negde oko pola šest, probudio se i
Mihailo. Tanju je zatekao u sobi u kojoj je slikao.
- Dobro jutro. - reče smešeći se.
- O, zdravo, zdravo. - uzvrati Tanja, na trenutak se osetivši kao da je
uhvaćena u špijuniranju.
- Gledam tvoje slike i mislim da ih u potpunosti razumem.
- Ima nešto mistično u njima što ih drugima čini interesantnim. Moram
priznati da se i meni sviđaju, mislim da vredim kao slikar, ako je to uopšte
neka vrednostst.
- Jeste, i to velika, barem za mene. Volim te kao slikara.
- Zar ne misliš da moje slike imaju neku crtu koja je prokleta?
- Ne, grešiš. Barem sam ja tako uverena. Mislim da oslikavaju tvoju
hrabrost i spremnost da se za ljubav da sve. Čak i da se umre.
- Čak i da se umre?
- Da, čak i da se umre.
- Za ljubav?
- Da.
Zaćutaše na trenutak, i oboje ih obuze neka tuga. Zatim se pogledaše kao
da traže utehu jedno u drugom. Mihailo je mislio u sebi da je njegovo
slikarstvo ipak neko bekstvo od nečega što je dobro i što treba prihvatiti u
životu, i to je rekao Tanji. Ona se, pak, nasmeši svojim toplim osmehom
rekavši mu da ljubav pobeđuje sve.

26
27

- Ponekad pomislim da ne treba da slikam, i da se to od mene ne očekuje.

Kao da sam u slikarstvo pobegao u jednom delu svog života, onda kada je
trebalo da krenem nekim drugim putem. To stvara neku čudnu bol u meni.
Mislim da je to ta bolest od koje bolujem i da nije nje, ja ne bi bio to što
jesam, ali takođe smatram da si ti pobeda moje ubogosti i ništavila, deo tebe
nepobedivo živi u meni. To, između ostalog, i slikam, a to je ono što me
održava u tome da se bavim slikarstvom.
Tanja ga pogleda čudno, shvativši da Mihailo ne može da se pomiri sa
time što nije završio psihologiju i bavio se tim poslom, već ga je neka čudna
sila okrenula na drugu stranu. Onda joj se učini da on, kao i svi treba da
umre, a da je on od toga napravio čitav opus u svom životu. Zatim zaključi
da je njegovo slikarstvo bekstvo od nje same, ali da njegove slike ne
izražavaju taj raskol u njemu u samoj njihovoj suštini, već suprotno.
Izražavaju nadu u ostvarenje ljubavi koja na prvi pogled liči na njegovu
smrt, što možda negde u iskonskoj dubini čoveka i jeste, barem za Mihaila.
Suprotno njemu,Tanja je bila poletna duhom i u njoj je sijala neugasiva
svetlost, koju je u svojoj realnosti doživljavala kao konstantnu sreću. Za nju,
bol bio je stran, pa možda i neshvatljiv pojam. Baš taj bol kod ljudi ona je
lečila svojom razigranošću i elegancijom, što ju je činilo omiljenom osobom.
Isti taj bol, Mihalo je priuštio sebi i sada ga je posle toliko godina naslađivao
ili, bolje reći, lečio Tanjinom prisutnošću koja se odjednom pojavila i učinila
mu život srećnim.
Ukratko, ljubav između Mihaila i Tanje bila je jedna od onih naglih, kada
muškarac i žena odmah u potpunosti daju sve jedno drugom. Iako je Mihailo
dugo voleo Tanju pre nego što će biti sa njom, njihova veza je za njega bila
ostvarenje sopstvenog bića i nešto sasvim novo i usrećujuće u njegovom
životu, nešto nepojmiljivo i iznad granica njegove spoznaje u božanskom
smislu. Ni sam nije shvatao šta mu se zapravo desilo, kao da se upoznao sa
samim anđelom koji ga je obasjao svetlošću ljubavi.
Posle nekoliko nedelja, Tanja se preselila kod Mihaila, a posle nepunih
godinu dana, Mihailo ju je zaprosio i oni su se venčali. Bila je to skromna
proslava na kojoj je prisustvovao samo uži krug ljudi, uglavnom Tanjinih
prijateljica, i nekoliko Mihalovih kolega. Njihova veza tekla je bez ikakvih
problema. Uživali su jedno u drugom odvojivši se od svih ovozemaljskih
stvari. Mihailo je još uvek posećivao doktora Mladena koji je mu je smanjio
terapiju i hvalio se time da je, eto, na njegovu inicijativu Mihalo sa Tanjom i
prećutno mu poručivao da njemu treba da bude zahvalan za to.
Inspektor David ih je pomno pratio i sasvim se uživeo u ulogu progonitelja.
Redovno se viđao sa profesorom Jankovićem, bukvalno mu prepričavajući
sav Mihailov život. Izveštavao ga je do najsitnijih detalja, nadajući se

27
28

konačnom činu: Mihailovom samoubivstvu. Znao je da ga posle toga čeka

uživanje koje mu je obećano, verovatno dosta novca i ono čemu se najviše
nadao: žene.
Boris Janković je, pak, slutio skori kraj svom činu. Njegova promućurna
intuicija mu je govorila da će Mihalo uskoro biti ostavljen, a ona ga nije
varala, barem ne do sada. Sa magistrom Mladenom je razradio plan do kraja
i samo je čekao kada će doći čas njegovog ostvarenja. Ipak, ni Janković nije
znao sve i neke finese su mu i dalje ostale nerazjašnjene. Moglo bi se reći da
je pomalo bio zabrinut jer nije navikao da gubi, a stvari nisu bile do kraja
jasne njegovom umu, iako je spiritualno bio ubeđen da je sve na svom
mestu. Ipak, u jednom je bio u prednosti u odnosu na Tanju i Mihaila, znao
je da ljubav u sebi sadrži i dobro i zlo. Njih dvoje su, pak, od svojih života
stvorili mali raj na zemlji koji su delili poslednje dve godine. Znali su sve
tajne jedno o drugom i uživali kao retko koji par. Bili su uzajamno iskreni i
ta ih je iskrenost uznela na nebo, spojivši ih u jedno. Očekivali su da će
zajedno proživeti ceo život i da će im taj život biti dug. Čak su često govorili
jedno drugom da ih ni smrt neće razdvojiti i da su njihove duše vezane
večno, da će se večno voleti i biti posvećeni jedno drugom, ma šta se
dogodilo posle njihovih života.
Jedne noći, Tanja je bila budna dok je njen muž spavao. Osećala se nekako
čudno, razmišljala je o Mihalovoj ubeđenosti da je u prošlom životu bio
sveštenik i mudrac u nekom budističkom hramu. U celoj toj stvari tražila je
sebe. Pitala se šta je sa njom tada bilo, s' obzirom da je i ona verovala u tu
pomisao. Sama je shvatala da je Mihaila skinula sa krsta na kojem je,
pomalo, skoro svaki čovek, i pružila mu neopisivu sreću, ali je i sama tražila
odgovore na neka pitanja, njoj nedokučiva. Onda je doživela neopisivu
potrebu da poseti taj hram. Ovaj doživljaj je bio duhovno toliko snažan, da je
odmah probudila Mihaila i rekla mu da želi što pre da krene tamo i da hoće
da i on obavezno pođe sa njom. Mihalo je bio iznenađen. Onako, tek
probuđen, pred zoru upita Tanju:
- Ali, zašto?
- Zato Mihailo što život teče a mi smo kapi u toj vodi! Jednostavno želim
da doživim nešto više od ovozemaljske sreće, zanima me sve to, gde sam ja
bila u tvom prošlom životu – mislim da me to najviše zanima. Želim da
upoznam tog budistu koji te je dozivao. Mislim da je noćas pozvao i mene, i
ja bih da posetimo to mesto.
Mihailo se duboko zamisli i shvati da Tanja stvarno to želi.
- U redu. Otići ćemo u taj hram. - reče zatim i sam zaintrigiran i začuđen.
- Stvarno to hoćeš? Nemaš pojma koliko sam uzbuđena. Jedva čekam da
krenemo. Prosto predosećam da tamo ima nečeg skrivenog i iznenađujućeg

28
29

za mene. Osećam da će mi se nešto čudno desisti. Hajde da krenemo što pre!

Jedva čekam da upoznam mističnost budizma. - radovala se Tanja sva
zračeći nekom novom srećom koju Mihailo nije ranije primećivao kod nje. I
sam se smešio, kao da je znao da je njegova žena u pravu i sam jedva
čekavši da otputuju.
- Uzeću odmor... Valjda će mi šef izaći u susret. Već danas ću ga pitati, a ti
vidi kako ćemo stići do tamo, snađi se već nekako.
- Važi Tanja. - uzvrati Mihailo, radujuću se što je njegova žena sretna, i
pitajući se šta bi to moglo da se desi i čime je ona toliko usplahirena. U
sledećem trenutku, Sunce se pojavilo i njegovi prvi zraci obasjaše grad.
Tanja i Mihailo su budni dočekali novi dan sa odlukom da posete izvesno
mesto na drugom kraju sveta gde je Sunce upravo zašlo. Praktično, od tog
jutra su se spremali za put. Tanja je dobila odmor posle nekoliko dana, a
Mihalo je pronašao mesto gde se hram nalazio i bili su spremni. Stajali su sa
rancima na leđima i čekali na aerodromu na svoj let. Ona je kosu skupila u
rep i stavila naočare za sunce. Tamo gde su išli, bilo je leto. Ušavši u avion,
Mihalo je pronašao mesta ponudivši ženi da sedne do prozora što ona rado
prihvati. Kao da je ovaj vanredni čin u njihovom životu bio posvećen samo
njoj, i ona je zbog toga bila presretna. Posle nekoliko trenutaka začu se glas:
- Vežite svoje pojaseve, uskoro polećemo.
Tanja uzviknu uštinuvši Mihaila i oni se poljubiše. Avion je krenuo, prvo
polako, a zatim počeo da ubrzava, onda se uključiše mlazni motori i njih
dvoje osetiše kako se priljubljuju za sedišta. Posle samo nekoliko minuta
gledali su oblake odozgo. Leteli su zajedno po prvi put u životu, i Tanja
reče:
- Neka ovo bude naš medeni mesec.
- Ha, ha! Neka bude. - uzvrati Mihailo koji kao da je odlučio da ceo put, i
sve ono što će se dešavati na njemu, posveti Tanji, ne bi li je učinio što
srećnijom.
Dok su leteli, razmišljao je o uzvišenosti prirode kojoj je pripadao i o
skladnosti i harmoniji koja postoji, ne samo u prirodi, već u svemu onome
što je Bog stvorio. Preko Tanjinog ramena, kroz prozor je gledao u svetlo
plavo nebo. Pitao se kakva bi to bila slika gde bi tako nešto bilo prikazano,
kako bi uopšte uspeo da ubedi posmatraoca da je to nebo.
- Želite li nešto da popijete? - prekide ga stjuardesa u razmišljanju. Mihailo
se zateče zbunjen i oseti se sretno prekinut ovako prijatnim osmehom i
ljubaznošću.
- Tanja, šta ćemo?
- Ja ću đus.

29
30

- Može jedan đus i koka-kola. - odgovori Mihailo pokušavajući da bude

prijatan kada oseti da ga Tanja neprimetno štipa.
- Stiže porudžbina. - odgovori devojka i nastavi dalje da opslužuje.
- Zašto me štipaš?
- Ne flertuj. - došapnu mu Tanja nasmejavši i sebe i njega. Zatim nasloni
glavu na njegovo rame i zatvori oči.
- Misliš o nebu?
- Da.
- Primetila sam kako ga gledaš. Znaš šta sam još htela da te pitam?
Posle nekoliko trenutaka Tanja nastavi. - Da li bi hteo da imamo dete?
Mihailo se začudi. Do sada se njihova veza bazirala skoro isključivo na
njima samima i nikada do sada ni jednom ni drugom ovako nešto nije ni
neozbiljno padalo na pamet.
- Da imamo dete? Ha, ha!
- Da... Sina!
- I još sina.
- Da, što da ne? - ozareno upita Tanja pogledavši Mihaila. I Mihalo po prvi
put u njoj vide majku. Tanja, pak, kao de se uplašila od onoga što je i sama
iznenada pitala, i zapita se šta Mihalo misli nestrpljivo očekujući ozbiljan
odgovor od njega.
- Jednostavno, došlo mi je da te to pitam. - rekla je.
On se pak udubio u njene plave oči koje su bile pune ljubavi i iščekivanja
njegovog odgovora. Kao da je primetio strah u njima i čudnu želju da da
potvrdan odgovor, pa makar on to i ne želeo. Video je da delić Tanje koji je
do sada pripadao njemu, pripada nekom drugom – njihovom detetu. Istog
časa shvati da je to njegovo ozdravljenje, imati dete.
- Da, Tanja. Hoću dete. Hoću da prestanem da slikam i vratim se
psihologiji. Hoću da završim fakultet koji sam započeo i bavim se svojom
profesijom. Hoću tebe zauvek.
Tanja je čula ono što je zanimalo, ali sada se upitala odakle tako nagla
potreba u njoj da poželi tako nešto, nešto što nije planirala, a ipak je ozbiljno
pitala. Još se više začudila Mihalovom odgovoru. Shvatila ga je sasvim
ozbiljno i bila vrlo iznenađena onim što je čula. Pitala se zašto je Mihailo
tako odjednom povezao stvari na način koji je to uradio. Onda, kao da se
našla pomalo uvređena time što joj nije rečeno samo ono što je htela da čuje
nego i to da njen muž, pored toga, želi da promeni svoju profesiju koju je
ona toliko volela.
- Kako to misliš, hoćeš da prestaneš da slikaš i vratiš se psihologiji? Kao
da je to uslov da bismo imali dete.

30
31

- Ne, Tanja. Mislim da nastavim tamo gde sam nekada stao, iako je trebalo
da nastavim dalje...
- Možda isuviše brzo donosimo odluke? - prekinula ga je žena.
- Ako si ti sigurna da hoćeš dete, onda sam ja siguran da hoću sve ovo. Ti
si bila ozbiljna, zar ne?
- Da, bila sam ozbiljna.
- Baviću se i dalje slikarstvom, ali želim da budem na svom kao roditelj,
da budem zdrav, a za tako nešto mi je potrebno da se preorijentišem, da
nastavim tamo gde sam stao i ostvarim sebe onako kako sam to u mladosti
hteo. Veruj mi, biću isti onakav kakvog me ti voliš... Uostalom, i sama znaš
da mi slikarstvo na neki način predstavlja teret, iako ga volim. Taj teret
nisam osećao onda kada sam nameravao da budem profesionalni psiholog.
Znam da mogu sve to da postignem, pogotovo ako mi ti budeš pomogla.
Tanja je shvatila da je njen suprug u svemu ovome ozbiljan i da im predstoje
velike promene, ili se njoj barem tako činilo.
Mihailo je shvatio da je možda uvredio ženu time što je, na prvi pogled,
vezao to što Tanja hoće dete i to što on želi da promeni profesiju. Uostalom,
znao je da ona obožava njegovo slikarstvo i da mu se kao slikaru divi, ali
smatrao je da će, onim što je i on sam naglo odlučio, još više usrećiti njihovu
vezu. Pomislio je kako je Tanja rekla da je život voda koja teče i da smo mi
kapi u njoj, zaključio je da je to tačno i da se stvari u njihovim životima nisu
nepromenjljive i konstantne, već da će verovatno biti još krupnih promena.
Onda je odlučio da je razveseli.
- Videćeš, bićemo srećniji. Naš sin, ti i ja, psiholog!
Zatim se nasmeja pogledavši je. Ona, pak, kao da je znala da je već sve
odlučeno na brzinu, pomisli kako je Mihailo u pravu, i da ih njegova sreća
neće činiti nesretnijima. Onda zastade koncetrisavši se na svoja osećanja i
oseti veliku sreću i uzbuđenje. Znala je da je njen muž sposoban da uz njenu
pomoć napravi obrt u svom životu, za koji se iznenada odlučio. Moglo bi se
reći da se radovala tome što u sebi odobrava njegovu odluku.
- U redu, moj slikaru. Postani psiholog.
- I tata! - dodao je Mihailo, shvativši po Tanjinom ponašanju da se na
njegovo iznaneđanje raduje njegovoj odluci i da će ga kao psihologa voleti
još više nego kao slikara. Nekako je to znao, a to je i njoj bilo jasno.
- Nego, kako će nam se zvati sin? - upita Tanja.
- Ha, ha, ha! - gromoglasno se nasmejao Mihailo.
- Ne znam. Meni se sviđa ime Bojan. Šta ti misliš?
- Nešto razmišljam, šta ako bude devojčica?
- Devojčica? Otkud sada to? Rekli smo da ćemo imati sina. - našalio se on.
- Da, ali to određuje majka priroda a ne mi.

31
32

- Olivera. Da, ako bude devojčica zvaće se Olivera.

- Dobro, ali ako ja želim sina, a rodi se ćerka, hoćemo li imati još jedno
dete?
- Pa, ako želiš sina, imaćemo onoliko dece koliko je potrebno da bi imali
sina. - šalio se Mihailo.
- Ja definitivno hoću jednoga sina. - mazila se Tanja, uhvatila ga za ruku,
cimnula ga ka sebi i poljubila.
- A ti ga nazovi kako hoćeš... I meni se sviđa ime Bojan.
- Planiramo porodicu u avionu. - rekao je Mihailo ozbiljno i nastavio -
Da li misliš da se već desilo ono zbog čega si tako naglo odlučila da kreneš
na ovaj put? Tanja se duboko zamislila. Na trenutak joj se učinilo da je sve
ovo sa Mihailom pred krajem, a ne da je početak nečeg novog. U njoj se
javio predosećaj da se neće zajedno vratiti u svoj grad, i da će njihovoj vezi
možda i biti kraj na ovom putovanju. Sakrila je ove misli, kako od svog
muža, tako i od sebe. Nije htela ni da se zapita da li je poziv koji je u sebi
osetila da preduzme sve ovo, u stvari, toliko veliki da znači kraj veze sa
Mihailom i početak nečeg mnogo većeg, u kosmičkom smislu.
- Neće još dugo ostati zajedno. Znam da je tako. - razgovarao je profesor
Janković sa Arijelom.
- Da, ali ja ne vidim kako će se rastati? - uzvrati Arijel.
- Ne vidim ni ja, i to je ono što me brine. Samo znam da će ona negde
nestati, ali izgleda da će na neki način još uvek biti u kontaktu, to je ono što
me brine i što bi moglo da oteža da se ostvari ono što smo naumili. - reče
Mladen Ćorić zamišljeno pogledavši u obojicu.
- Možda je baš dobro da se razdvoje, a da ostanu u nekoj vrsti telepatskog
kontakta. Meni će tada biti odrešene ruke. I moći ću da vladam Mihailovom
psihom više nego ikad.
- Da, ali kako ćemo odvojiti njihov kontakt? - upita Arijel...
- To! - uzviknu Đavo.
- Sve mi je jasno! Znam kako ćemo ga dovesti do samoubistva. Da.
Sigurno će biti tako.
Dok se ovaj razgovor dešavao, avion u kome su bili Tanja i Mihailo je
sleteo. Njih dvoje, pak, doputovavši u mali gradić i odsedoše u jednom
skromnom hotelu. U tom mestu su se kao turisti zadržali nekoliko dana, a
zatim su krenuli u manastir, gde su očekivali da se susretnu sa monahom za
koga su verovali da ih očekuje.
Mali starac, obučen u narandžasti plašt sa izrezbarenim štapom u ruci,
duboko poštovan u svom redu, sedeo je toga jutra na kamenu ispod koga je
proticao mali potok. Dobro je znao nekoliko jezika i bio veoma obrazovana
ličnost, ali iznad svega, bio je vernik, i to veliki, duhovni učitelj. Mladi

32
33

bračni par koji ga spazi kako sedi u daljini, na svoje obostrano divljenje
zaključio je da je to baš on. Starac, pak, oslušnuvši vetar, kao da reče nešto
vodi i štapom zapisa na prašnjavoj zemlji - Došli su!
Zatim se kikotom nasmeja, ali u sledećem trenutku u očima mu zavlada
tuga. Onda ustade pomoću štapa i okrenu se prema njima. Tanja i Mihailo su
baš u tom trenutku krenuli ka njemu, i posle nekoliko trenutaka mladić spazi
dva plava oka učitelja i u njemu se javi neka čudna tuga, pa zaplaka i protiv
svoje volje. „Seća me se.“ - razmišljao je starac i sam pustivši jednu tihu
suzu. Delilo ih je deseteak koraka kada monah, koji je stajao dok su mu
mladić i devojka prilazili, kleče na noge i reče:
- Oprosti učitelju, ali ja nisam do danas uspeo da saznam ko ste Vi.
Mihailo se vidno uzbudio našavši se zatečen onim što je starac rekao, ali pre
svega učinio. Tada se prvi put u životu upitao ko je on, u suštini pokrenut
ovim monahovim gestom. Šta on zapravo predstavlja pred Bogom i ko je on
u njegovim očima. Onda se brzo pribra i poče da se ponaša onako kako mu
to kultura nalaže. Užurbanim korakom priđe starcu i pogledi im se sretoše
izbliza. Mihailo nikada do tada nije video toliko tuge, tuge koja se u suštini
negde duboko u duši odmarala u radosti.
- Već godinama Vas zovem da dođete, dragi učitelju. - nastavi monah.
- Već sam mislio da će me smrt sprečiti da Vas vidim u ovom životu, ali
znao sam da ćete doći pred sam kraj. Vidim, i Vaša žena je sa vama. Želim
samo da Vam kažem da Vas nikada neće ostaviti, i možda još da dodam da
je ovo verovatno Vaša poslednja reikarnacija. Inače, još i to zapravo, ja sam
Vam poslao viziju orla: Đavo se kao nikada do sada okomio na Vas, to bi
bilo upozorenje. Ja lično, sada moram dalje. Sam sam se naučio nekim
stvarima koje ste mi Vi prećutali.
- Gde ćete dalje, mili starče? - upita Tanja, ushićena i zadivljena
poštovanjem koje ovaj monah ima prema Mihailu.
- Vidite onu planinu?
Mladić i devojka pogledaše ka istoku i ugledaše veličanstven manastir u
podnožju te planine.
- Vi ne možete tamo, ali ja moram negde da ostavim svoje telo, a prikladno
bi bilo da to bude u mom krevetu, zapravo, to mi je, kako biste Vi rekli,
poslednja želja.
- Kako to mislite, da ostavite svoje telo?
- Pa, da se preselim u večna lovišta, kako bi to Indijanci rekli. Iza planine je
more, tamo ćete me možda naći, ili ću ja možda ponovo pronaći Vas onakve,
kakvi jeste. Ovako sretan, sada bi krenuo i predao dušu Budi i nastavio put
ka nirvani. Do viđenja, učitelju dragi.

33
34

Starac se okrenu i ode. Mihailo i Tanja ostaše nekako tužni i uzbuđeni.

Mihailo je, iako ne onako kako je to on očekivao, dobio poruku starca koji
ga je još u mladosti prizivao da ga poseti. Međutim, monah je bio toliko
ljubazan i ponizan, da je mladić doživeo mnogo više u tom kratkom susretu
nego što je po svom scenariju očekivao.
Mladić i devojka odlučiše da putem zaobiđu planinu i dođu do mora.
Narednog dana osvanulo je tople proletnje jutro i oni sa rancima u kojima su
bile vreće za spavanje, krenuše do druge strane planine. Stigli su oko
podneva, posle sat i po puta. Divili su se moru, beskrajnom plavom
prostranstvu koje se na horizontu spaja sa nebom, i kao da zove Tanju negde
daleko, daleko.
Mihailo je bio veoma tužan zbog smrti svoga prijatelja, znao je da je već
preminuo, i u duši je ponovo osećao neku duboku prazninu. Nadao se dugim
razgovorima sa monahom i radosnom rastanku od njega, možda ponovnoj
poseti manastiru ili dopisivanju sa mudracem. Međutim, njihov susret je bio
kratak, ali bio je i upečatljiv, i Mihailo, se kao i njegova žena, čudio načinu
na koji se duhovnjak ophodio prema njemu. Bilo je to poštovanje bez trunke
cinizma, iskreno i ponizno, i mladiću vrlo iznenađujuće. Pitao se šta mu je
predstavljao u prošlom životu, ali znao je da je to tajna skrivena iza zidina
manastira. Šetao se sa Tanjom obalom, i ćutao.
Kao da je sva tuga koju je video u starčevim očima prešla u njega,
međutim, one spokojne sreće u dubini nije bilo. Idući tako obalom, naišli su
na neke budiste koji su nekakav pepeo prosipali u more.
- Je li to on? - upita Tanja.
- Da, to je on.
Mihailo je zaplakao. Plakao je kao malo dete, zapravo je jecao, osećao se
kao da mu je umro neko bliži od oca. Priđoše tim ljudima koji su održavali
obred. Jedan od njih ih je primetio i oni se uskomešaše. Onda odjednom,
jedan od ljudi sklopi ruke naklonivši se Mihailu, i reče:
- Naš učitelj Vam je poručio da ne budete tužni, već sretni, jer će on
uskoro postati mala beba, daleko odavde.
Mihailo se zaplaka još više, ali u duši je osetio sreću jer je shvatio da je ovo
istina.
- Još je, u samom času smrti, poručio da je saznao ko ste Vi u stvari, ali
nam to nije rekao, samo je dodao da je ispunio zadatak koji ste mu Vi dali
još pre pedeset godina, dok je još bio mladić.
- Danas će ranije pasti veče, ali će sutra biti predivno jutro. - dodao je
jedan monah koji je ličio na svešteničkog poglavara.
Budisti se, zatim, pesmom rastaše od praha svog brata koji je već plovio
dubinama mora, poželeše mu sretan novi život gde god otišao i uz pozdrav

34
35

napustiše Tanju i Mihaila. Oni su već odlučili da veče provedu na plaži,

zatim prespavaju u šatoru i ostanu na obali još nekoliko dana. Na neki način,
oboje su bili duhovno uzdignuti. Susret sa preminulim monahom i njegova
smrt probudili su čudnu tugu, kako u Mihailu, tako i u Tanji koja je posebno
bila zanesena događajima koji su se desili. Bila je odana mužu i njihovoj
ljubavi, braku. Ponovo se zapitala zašto je u avionu poželela da ima dete
tako naglo i neplanirano. Pokušala je dublje da se suoči sa tim otkud ta želja
da se krene na ovaj put i upozna onaj divni starac. Onda je odjednom
shvatila, ali je ćutala, i kao zastor koji pada na kraju predstave, odgovorila
na sva svoja pitanja. Te noći je zamolila Mihaila da budni provedu noć. On
je pristao. Cele noći su se gledali na mesečini i tek progovorili po neku reč.
Pred samo jutro, Tanja reče:
- Hajdemo u šetnju.
Šetali su pored mora dok su im tragovi stopa jedno pored drugog ostajali u
pesku. Tanja zatim nastavi.
- Imam nešto da ti kažem.
Mihailo, shvativši da je nešto važno upita - Šta?
Zatim pogleda na istok konstatujući da Sunce samo što nije izašlo.
- Ja te pre jutra napuštam, Mihailo.
- Kako to, napuštaš?
Mihailo se uplašio da će je stvarno izgubiti. Prvi zrak Sunca se pojavio i
Mihalo se okrenuo prema Tanji. Međutim, nje više nije bilo pored njega.
Začuđeno pogleda u tragove koje su ostavljali, našavši se u čudu. Tanjine
stope se jednostavno prekidaju nepun metar iza njega. Tačnije, kako je on
stajao, na dva koraka iza njega, u trenutku kada je Sunce izašlo, Tanja je
nestala. Ponovo pogleda u Sunce prodravši se:
- Taaanjaaa!
Okretao se oko sebe kao lud, ponavljajući - Tanja, Tanja!!!
Međutim, nje nije bilo... Bukvalno je nestala.
Toga dana, jutro su dočekali samo Mihailo i Sunce koje je već izašlo.
Uporno ju je tražio i nije mogao da poveruje da je više nema. Počeo je da
plače još uvek je dozivajući, kada iza sebe vide onog budistu koji je, po
časti, bio jedan od istaknutijih od ostalih.
- Vidim, Sunce se rodilo jutros, tužni čoveče. - progovori tiho u pokušaju
da ga smiri.
- Gde je Tanja? Gde je Tanja?!? Da li znate gde je ona žena sa kojom sam
bio?
- Radujte se Suncu. Sunce će ublažiti Vašu bol. - rekao je i otišao.
Mihailo je ostao sam pored mora. Odjednom se osetio usamljenijim nego
što je to ikada bio. Tuga je ponovo prekrila njegov život, iz ovih reči je

35
36

shvatio da nikada više neće grlti svoju Tanju. Ponovo je, posle izvesnog
vremena, pogledao taj svetleći krug koji se nalazio na nebu i shvatio još
jednu stvar, da nikada neće prestati da je voli i da će do kraja života ostati
sam. Tada je klekao na pesak i počeo da jeca.
- O zašto, zašto? Gde si?!?
Nekoliko trenutaka zatim, pomislio je čudnu stvar, a odmah zatim
pogledao u Sunce i umesto njega ugledao čudan znak. Zamišljeno se
zagledao u njega, ali znak je posle nekoliko sekundi nestao i Sunce je
postalo ono staro, barem na prvi pogled. Odmah zatim, Mihailo je počeo da
ga sluša. U početku je to bila divna melodija koja je Tanji i njemu bila
omiljena, a onda se javio i njen glas.
- Dobro jutro! - reklo je Sunce.
- Tanja, jesi li to ti?
Za trenutak zavlada tišina. Čulo se samo hučanje mora. Mihalo pomisli da
ponovi pitanje ali ga Tanja preduhitri.
- Da, ja sam.
- Ali kako? Tanja, Tanja!
Sav zbunjen Mihailo je stajao na pesku i razgovarao sa Suncem.
- Možeš li da se vratiš?
- Ne mogu Mihailo, ali sam ja po obećanju zauvek tvoja. Ovde mogu da
spoznam neke stvari koje su neprevodive u reči, donekle i meni samoj
nedokučive. Mladić se duboko zamisli i poče da sumnja kako halucinira
glasove. Zatim se zapita da li njegova bolest počinje da poprima veći zamah
ili stvarno razgovara sa Tanjom, koja je Sunce. Ponovo je obratio pažnju na
tragove u pesku i nije bilo druge, ona je nestala. Posle njene zadnje stope
nema nijednog njenog vidljivog traga, a da je negde otišla, to je moralo
ostaviti trag u pesku. Tada opet ču...
- Zašto sumnjaš, dragi? Istina je da sa mnom razgovaraš. Molim te, ne
ostavljaj me, jednostavno znam, mada ti to ne mogu objasniti, da smo mi
zauvek vezani.
Za trenutak nasta tišina, a zatim Sunce ponovo progovori:
- Na žalost, ostaje nam samo razgovor, od mog izlaska pa do zalaska, dok
traje dan.
Mladić pomisli da je poludeo i htede da vrisne, ali tada se setio onoga što
mu je sveštenik rekao a to je da će pronaći utehu u Suncu. Jedva se
suzdržavao. Kao poznavalac psihologije, znao je da paranoidnu šizofreniju
često prate glasovi, i upravo tada se osetio raspeto. Shvatio je da se našao u
raskolu između realnog i mističnog, da mu je do sadašnja žena nestavši
postala Sunce. Tada, iz razloga što nije mogao da veruje u ono što je

36
37

doživljavao, ponovo panično poče da doziva Tanju, pokušavajući da da neki

realan odgovor na sve što ga je snašlo.
- Mihalo... Mihailo!
Čuo je, ali nije hteo da odgovori. Nadao se da će glasovi prestati i da će se
od nekud pojaviti njegova žena.
- Mihailo!
Ponovo je čuo, i ono što mu u tom trenutku pade mrsko, bilo je to da
njegova bolest bude razgovor sa Suncem, da sve to umišlja, dok je Tanja
otišla i ostavila ga iz ko zna kojih razloga. Opet pak, razmišljao je, šta ako je
to stvarno ona. Bilo je mu je očigledno da posle svega ne može bez nje, a
verovao joj je. Nije dozvoljavao mogućnost da je pobegla od njega i shvati
da je možda sve ipak tako, i da je to božija volja. Zapravo, Tanja mu je u
celoj mladosti predstavljala Sunce, zašto to stvarno onda ne bi i bila. Tada se
nasmeši i uz osmeh progovori - Ti si moja mašta.
- Ha, ha! - nasmejao se Tanjin glas.
- Nisam tvoja mašta, nego sam stvarna isto kao i ti, samo što sam
promenila oblik, postala sam ono što sam oduvek i bila, a i dalje te volim
kao i pre, čak šta više, ako se koncetrišeš, osetićeš kako te moji zraci miluju.
Mihailu se ovo učini interesantnim i on obrati pažnju na svetlost. I zasta,
osećao je čudno treperenje kože koja je bila izložena Suncu, kao da ga je
neko blago dodirivao nekim mekanim perom. Prepoznao je Tanjin dodir i na
trenutak uživao u njemu.
- Spremila sam ti još jedan znak da sam to zaista ja.
- Koji? - upita Mihailo.
- Vidiš li li onaj kamen na koji bi smo naišli da smo nastavili šetnju još
nekoliko koraka?
- Vidim.
- Idi tamo i pronaći ćeš moj poklon. Čuvaj ga i uvek nosi sa sobom.
Mihailo otrča do kamena i podiže ga. Ispod njega je bio lančić sa priveskom
jing-janga, oko koga su bili Sunčevi zraci.
- O, Tanja! O, moja mila Tanja. Jedina moja...
Stisnuvši lančić u ruku, Mihalo je ponavljao:
- Hvala ti! Hvala ti!
Zatim poljubi privezak i obeća sebi da ga nikada neće skidati.
Gotovo da je iz svojih misli isključio mogućnost paranormalnog i čvrsto
poverovao da je Tanja zaista postala Sunce, kad mu se opet pojavi sumnja.
Mora da je ovo neka neslana šala, mislio je, i onako zbunjen, odluči da se
vrati natrag sa druge strane planine, ne bi li tamo pronašao ženu koja ga
čeka. Međutim, za sve vreme koje je provodio u povratku, Sunce ga je

37
38

milovalo i zadirkivalo. Stigavši u mesto u kojem je odseo, tražio je ženu, nje

nije bilo i on, preznojavajući se, pogleda u nebo koje se naoblačilo.
- Još uvek sam tu, dragi. Bez obzira na oblake. Ima stvari koje znam, a koje
ti ne mogu reći. Opet, ima stvari koje bih ti rekla, ali ih ne znam, i ima stvari
koje znam, ali ne znam kako da ti ih objasnim. Ono u šta sam sigurna je da
ćeš uskoro zauvek prihvatiti da sam gore i da te nisam ostavila, već da sam
večno tvoja. Dobićeš još jednu potvrdu.
„Voleo bih da verujem da si ti zaista Sunce, i da je to istina.“ - mislio je
Mihailo.
- Ja te čujem, mili. Svesna sam svake tvoje misli dok si danju pod nebom.
- I, kakva je to potvrda koja će me uveriti da je moja Tanja postala Sunce?
- upita glas Mihailo, pomalo iznervirano i ljutito, misleći da čuje glasove
koji potiču iz njega samog, kao posledica njegove bolesti.
Tada se pojavi jedan monah mlađih godina, noseći u ruci Sveto Pismo.
- Ovo Vam šalje naš preminuli učitelj. U ovoj knjizi je, kao što znate,
između ostalog, kao glavna tema, opisana borba između dobra i zla. Rekao
je da otvorite knjigu nasumice, primite poruku od Boga, a zatim nam vratite
knjigu koja pripada našoj skromnoj biblioteci.
Mihailo pogleda mladića koji je, kako se videlo po njemu, pun uzavrele
mladalačke krvi koja kipi za saznanjem i pokorava se religioznoj
poslušnosti. Mladić, pružajući knjigu Mihailu, primeti kako je ovaj smeten, i
upita - Jeste li dobro, dobri čoveče?
- Valjda jesam. - beznadežno odgovori Mihailo brišući znoj sa čela. Zatim
odluči da posluša monaha. Onako sav usplahiren, uze Bibliju, otvori je
nasumice i poče da čita:
„U početku bejaše reč, i reč bejaše u Boga, i Bog bejaše reč. Ona bejaše, u
početku, u Boga. Sve je kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo što je
postalo. U njoj bejaše život, i život bejaše videlo ljudima. I vidjelo se svetlo
u tami, i tama ga ne obuze.“
Pomislio je da nastavi da čita, kada ga neka sila obuze i natera ga da
podigne pogled ka nebu. Sa ovog, pak, u sledećem trenutku bljesnu neka
svetlost i udari ga posred čela, tako da Mihalo pade na zemlju uz
neverovatan prasak. Na trenutak je bio ošamućen, ali svestan svega i nije
znao šta mu se dogodilo. Prošlo je nekoliko sekundi dok se pribrao, shvativši
da ga je udario grom, zatim ugleda mladog monaha kako na nekoliko metara
od njega uzbuđeno leži na travi. Oboje ustaše u isto vreme, kada Mihailo
poče da skače od sreće.
- Nisam više raspet! Ponovo sam živ! Moja Tanja je postala Sunce! Uurra,
uura! Zauvek sam srećan! Bog postoji! Bog je živ! Život je večan!

38
39

Monah je pomalo sa strahom gledao Mihaila, čudeći se svemu. Na trenutak

je pomislio da ga zaustavi, ali je odustao od toga posmatrajući čoveka koji se
raduje svom proviđenju. Mihailo je još dugo skakao od sreće, a onda
najednom stade i pogleda u monaha ozbiljno.

Profesor Janković, kome je još pre nekoliko dana bilo jasno da će Tanja
postati Sunce, već je imao spreman ceo plan. Trebalo je samo ubediti
Mihaila da učini ono što je naumio. Mihalu pak, koji je zaćuđeno gledao
monaha, se otvori skoro cela njegova namera. Shvatio je da nije bolestan,
niti da je to ikada bio, već da je sam Đavo neko koga poznaje. Prvo je
pomislio da je to njegov doktor, magistar Mladen, koji mu je davao ko zna
koju terapiju i menjao mu psihu, čak ga je vrlo brzo ubedio da je neizlečivo
bolestan već u prvom pokušaju. „Kako sam samo bio naivan. - mislio je.
„Tako sam lakoverno naseo na sve.“
Monah koji je doneo knjigu Mihailu, primeti čoveka kao nailazi i reče:
- Dobri čoveče, ovaj čovek mora da traži Vas. Mislim da je kucnuo i Vaš
čas. Uze Bibliju koja je bila na zemlji i odjuri uplašeno u manastir.
Mihailo je ostao sam i gledao u čoveka koji se polako približavao.
Pokušavao je da ga prepozna i uvide da je to osoba koja ga je povezla sa
Tanjom.
David je prišao rekavši: - Svako dobro mladiću.
Bio je spreman da izvrši ono što je zacrtano. Znao je da mora da uspe, inače
će se naći sa ostalim gubitnicima pod Arijelovim mukama, a i sam je bio
žedan Mihailovog samoubistva. Pružio je ruku, pretvarajući se da je
dobronameran.
Pozdraviše se, i David poče.
- Morate delovati brzo i hitno izvršavati svaki moj nalog! Ja znam kako
možete ponovo biti sa Tanjom. Na istom onom mestu gde je ona, u Suncu.
Pre svega, potrebno je da mi gotovo slepo verujete i ja Vam obećavam,
bićete ponovo sa njom. Ako mi verujete, počnite polako da trčite sa mnom,
idemo na jedno mesto. Molim Vas, uradite to odmah.
David pruži prvi korak, a nekako spontano zanesen, gotovo automatski
zakorači i Mihailo.
- Počnite da trčite polako sa mnom. Ubrzavajte korak po korak.
Mihalo je sledio Davida ne razmišljajući. Valjda je bio zaslepljen time da će
ponovo biti sa Tanjom, u ostalom, ovaj mu je čovek već jednom doneo sreću
u životu time što mu je rekao gde može da pronađe svoju ženu.
Ubrzo su obojca trčali gotovo najbrže što su mogli.
- Počnite da trčite pored mene, mladiću!

39
40

Jurili su jednim poljem koje je se završavalo kao litica, kao da je sa druge

strane bila provalija. Trčali su brzo jedan pored drugog. Kako su se
približavali bezdanu, Davidu već ponestade daha. Međutim, Mihailo je hitao
novom životu. Ubrzo je i sam uvideo da se polje završava velikom
provalijom, kada se u njemu javi neki unutrašnji glas: „Skoči. Skoči!“
- Počnite polako da trčite ispred mene. - zadihano je rekao David, jedva
uspevajući da izdrži. Kao da se u njima dvojici lomilo nešto suštinski dok su
se polako, ali sigurno, približavali litici. David je znao da Mihailo treba da
skoči i izvrši samoubistvo, a da on treba da se zaustavi i ostane u polju.
- Trčite Mihailo u susret Suncu! Trčite i ne zaustavljajte se nikada. Trčite
Mihalo, trčite! - ponavljao je inspektor.
- Nema kraja ovom trčanju pre sjedinjenja sa Suncem.
Mihailo je, došavši do samog kraja polja, trčao sav radostan.
- Nastavite mladiću i bićete sa Tanjom sjedinjeni! - uzviknuo je David u
trenutku kada je Mihailo pružio prvi korak koji nigde nije završavao.
- To! - uzviknuo je Boris Janković. - Ispunilo se.
David je stao na nekoliko koraka do litice i pogledao dole. Zatim se
okrenuo videvši profesora kako dolazi sa jednom ženskom osobom. Bila je
to Tanja koja ga poljubi prišavši mu, i reče: - Zar nisam obećala da ću
zauvek biti tvoja?

Već sledeće večeri, David je slikao Gospodarev portret. Uvideo je da je

svestran i uman čovek, onakav kakav je Mihailo to bio. Zapravo, kada je,
negde pred jutro, bolje razmislio i kada je slika već bila skoro gotova,
shvatio je da je on u stvari zaista taj.

40
41

IDENTITET

41
42

Tog jutra je razmišljao o tome kakav je smisao svega što se desilo? Kako
to da je toliko ubeđen da je on Mihailo koji je samo dan pre izvršio
samoubistvo. Razmišljao je o poenti i svrsi svega. Zapravo, čitav niz
suštinskih pitanja ga je tek očekivao, a u njemu se javila dubinska potreba da
na sve njih odgovori. I moglo bi se reći da je to bilo nešto iskonski u njemu,
i da mu je ta odjednom stečena preokupacija bila čak iznad poslušnosti
prema Borisu.
Utonut tako u misli, popio je jutarnju kafu i odlučio da izađe napolje kako
bi kupio sendvič. Prešao je ulicu i krenuo ka kiosku koji se nalazio na ćošku
gde je, ne tako retko, kupovao nešto za jelo. Prišavši na nekoliko koraka, u
kiosku je ugledao Tanju, i u njemu se istog trenutka javi ogromna seksualna
želja. Prišao je, i u momentu kada je hteo da je upita otkud ona tu, ona ga
preduhitri i reče:
- Dan drugi!
I nastavi: - Šta ti je bilo juče? Zašto si otišao a nisi ni pokušao da ostvariš
bilo kakav kontakt samnom. Poljubila sam te, rekla da te nikada neću
ostaviti kao što sam ti i obećala, a ti si se jednostavno izgubio.
David, dosta stariji od nje, oženjen, i sa sinom od petnaest godina, na
trenutak osta zbunjen, ali ga preovlada poriv koji je osetio i on joj ponudi da
odmah krenu do obližnjeg hotela, jer je iskonski želi. Tanju je ovo zbunilo,
ali joj se svidela Davidova seksualna opčinjenost njome, tako da su se za
nekoliko desetina minuta našli u krevetu. Vodili su ljubav onako kako to
David nikada nije radio. Tanja je ovim bila oduševljena, ponašala se kao
tigrica koja sve što želi je da zadovolji svoje životinjske porive. Taj gotovo
isuviše agresivan seks je trajao satima i Davidu se činilo da se nikada neće
završiti, kada se na prozoru hotelske sobe pojavi gavran. To je bio onaj stari
Borisov gavran koga je inspektor video još onda kada su igrali šah. Tanja,
videvši gavrana, došapnu Davidu:
- Moramo da prekinemo, inače se može desiti da jedno drugo ubijemo ako
nastavimo. Imamo pravo na još jedan tvoj orgazam i to će biti kraj za danas.

42
43

- Naravno da želim. I te kako želim. - rekao je David i počeo bukvalno da

se iživljava nad ženom koja je u tome uživala. Vrlo brzo su stigli do
poslednjeg vrhunca, posle koga je David saznao da ovu vrstu užitka može da
upražnjava jednom dnevno.
- Moram da se javim Gospodaru, zapravo, da odem kod njega. - izgovori
Tanja.
- Ti i ja ćemo se videti sutra i moći ćemo ponovo ovako da se zabavimo.
Javi mi se oko podneva, znaš i sam gde živim. – reče, obuče se i ode.
David je ostao sam u hotelskoj sobi. Moglo bi se reći da je na neki način
bio kao dete koje otkrilo nešto što ga je duboko promenilo. Ovom
promenom je bio vrlo zadovoljan. Sav taj Mihailov talenat i njegova
inteligencija, izvrstan dar za slikarstvo i psihologiju, sve je to odjednom, od
kada ga je Tanja prvi put poljubila, postalo deo njega. Bio je novi čovek,
sasvim drugačiji nego ranije. Međutim, mučila ga je pomisao da je on ipak
Mihailo, i nije mu bilo jasno kako su se njih dvojica sjedinili, kako je taj
ogroman deo ličnosti koji je taj mladić posedovao odjednom postao njegov.
Takođe, više se nije osećao tako inferiornim u odnosu na profesora, kao da
je dobio izvesnu slobodu koju ranije nije imao, kao da se popeo na lestvicu
više, i počeo sebe da ceni. Pomišljao je i na to da je od Davida u njemu vrlo
malo ostalo, i da je sve što ga opominje na sebe kao inspektora njegova
memorija. Sada je bio onaj mladić koga je onoliko dugo proganjao. Zapravo,
ono pitanje koje se u njemu iskristalisalo je - kako je Mihailo postao on ili
kako je on Mihailo. Ono što mu je bilo očigledno je da odgovor na to pitanje
mora sebi da da.
Takođe se čudio i Tanji. Pitao se kakav je to odnos između Borisa
Jankovića i nje, da li je možda Tanja od početka bila na njegovoj strani ili je
on taj koji je prouzrokovao da Tanja dođe pod profesorovu vlast. Razmišljao
je o ovome još izvesno vreme, a onda je sasvim slučajno otkrio da se seća
događaja koji su se desili Mihailu, kao da su lično njegovi. Imao je utisak da
je ono što je zapamtio praćenjem mladića u njemu dvostruko zabeleženo.
Možda je, pitao se, u stvari nagrađen za uspešno obavljen posao i zbog toga
potajno bio zadovoljan što neće u donji Pakao, već će se, po obećanju, sladiti
onim stvarima koje su Mihailu bile zabranjene. Ipak, bio mu je nespoznatljiv
odgovor na pitanje - kako su mladić i inspektor, koji su očigledno bile dve
osobe, u stvari jedan isti čovek, a osećaj da više nije samo rob, već da i sam
ima neku vlast, davao mu je za pravo da na to pitanje da odgovor. Primetivši
da se već predugo zadržao u hotelu i da je vreme da se vrati kući, odluči da
krene.
Kod kuće ga je sačekao Nebojša koji mu pohita u zagrljaj govoreći:
- Tata uspeo si, uspeo si!

43
44

- U čemu sam uspeo? - začuđeno ga je pogledao otac.

- Pa, u ispunjenju svog zadatka! Zar ne shvataš? Važno je da si ti uspeo.
Ono što je sada bitno je da mi pomogneš u onome što je meni moj vaspitač u
obdaništu zadao da uradim, kako bismo zajedno dostojanstveno živeli
večno... Znaš, jako se bojim da ne završim u donjem Paklu i zato mi ti moraš
zaista pomoći.
- U čemu da ti pomognem? Koji vaspitač?
- Ti mog vaspitača poznaješ kao profesora psihologije pod imenom Boris
Janković. Međutim, on je u mom svetu moj nekadašnji vaspitač iz obdaništa
koga smo zvali čika Dobri, sećaš ga se! Sa njim sam se još sa tri godine
dogovorio, a to pamtim kao da je danas bilo, da se odreknem majke i da,
ostavši sa tobom, pronađem zamenu za nju. Žena koja bi došla na njeno
mesto je sigurno Tanja, koju poznaješ.
- Odakle ti poznaješ Tanju? - upita David.
- To je jedna divna žena sa kojom se već godinama družim. Poklanja mi
razne interesantne sitnice i pomaže mi oko učenja matematike.
- A šta ćemo sa tvojom majkom?
Nebojša se posle ovog pitanja pretvorio u bezazlenog dečaka i kroz
simpatičan osmeh rekao da želi da se za sve ostalo postara njegov otac. A to
je da bi David trebalo da ubije svoju ženu i venča se sa Tanjom.
- Jako želim da to bude Tanja. Veoma je poštujem i znam sve o tebi i njoj.
Ti samo uradi ono što je meni zadato, a ja ću ti pomoći zajedno sa čika
Dobrim i njom da otkriješ kako to da si ti Mihailo. Znam da imaš potrebu da
to spoznaš. - nastavio je dečak mazeći se pomalo zločesto.
David se duboko zamislio i učinilo mu se da se život ostvaruje tek kada se
izvrši zadatak koji gospodar zada. U dubini sebe je znao da će poslušati sina,
i to mu se učinilo kao jedino moguće. Ni on sam ne bi želeo da se Nebojša
nađe na istom mestu gde su oni bezuspešni, zbog toga vekovima mučeni
patuljci.
- Hoće li zamena za tvoju majku sigurno biti Tanja? - upita sina.
- To od tebe zavisi, tata. Ja bih voleo da to bude ona.
Obojcu ih obuze ona hladnoća, svojstvena onima koji ne vole, i David
pomisli da sve to što se sa njim dešava nema smisla, ali se ubrzo trgao
rekavši:
- Dogovoreno!
- Hvala ti tatice, hvala ti! - zahvaljivao se Nebojša. Zatim je počeo da
kliče: - I moj će zadatak biti ispunjen! I ja ću biti poštovan! Sada idem da
radim domaći, a ti smisli kako ćeš sve izvesti. Zatim otrča u sobu kao da je
već sve rešeno.

44
45

Davidu se plakalo. Ali nije zaplakao. Ionako to ne bi bile one suze koje
ispoljavaju patnju ili tugu, već plač koji mu je navirao pratio je osećaj sličan
onom koji je doživljavao jedući kolače natopljene jagnećom krvlju. Osećao
se potpuno ispunjen onim što mu se dešava. Sva ona ništavnost koju je
doživljavao prilikom dugogodišnjeg praćenja Mihaila, kao da je dobila svoj
emotivni smisao, svoje ostvarenje. Možda je po prvi put zaista poverovao u
ono što mu je gospodin Boris jednom rekao, a to je da je on ostvario sve što
postoji. Pa i samog Boga koga se, odlukom da ubije svoju ženu, potpuno
odrekao. Potajno je priželjkivao da će osećaj koji u njemu postoji od kada je
Mihailo skočio u ambis, ostati u njemu zauvek. Prisećao se reči gospodara
da je ljubav samo bolest od koje ljudi pate i neizbežno mu se nametala
pomisao da je ovaj osećaj koji sada oseća, ako ne jednak, a ono barem ravan
spoznaji ljubavi.
Kao da je prihvatio da sve ono što je do tada činio, a što mu se u početku
činilo neispravnim, naročito u vreme samog odvajanja od sopstvene savesti,
kada je, na primer, unosio one laži o Mihailu u njegov dosije, postalo
kristalno čisto i ispravno. Istina, znao je da je postao zlotvor, to je još
odavno znao, a sada je shvatio da zlo ima smisla i da je čak, barem kada je
on u pitanju, pozitivno i poželjno. Shvatio je da će se na kraju ovaploditi u
ono što bogobojažljivima predstavlja raj, samo sa sasvim drugim
zakonitostima, poznatim samo Đavolu i demonima, a njemu spoznatim sada,
tek delimično.
Počelo je da se smrkava, a David je već počeo da kuje plan kako da ubije
svoju ženu. Ne, nije mu bilo nimalo žao. Osim toga, to bi mu omogućilo da
se sasvim posveti Tanji. Kao inspektoru, bilo mu je sasvim izvodljivo da
svoj zločin sakrije. Poznavao je toliko dobro svoju profesiju da je smatrao da
ne postoji nikakv šansa da bude otkriven. Jedino je preostalo da se
konsultuje sa Đavolom i dobije odobrenje da pomogne sinu da izvrši svoj
zadatak. Bio je siguran da će mu Boris to dozvoliti jer, očigledno je: Nebojša
se već odrekao svoje majke. Samo je treba ukloniti i na njeno mesto
postaviti Tanju, sa kojom je danas uživao više nego ikada u životu i za
kojom je imao potrebu obojenu potpuno novom emocijom.
Sa osmehom na licu, zapalio je cigaretu i stavio kafu da se kuva. Odlučio
je da ostatak dana provede u maštanju o Tanji. Činilo mu se kao da je
zaljubljen u nju, iako tu nije bilo ni tračka ljubavi, već samo seksualna
fantazija. „Tanja i ja...“ - mislio je u sebi - „Dve svesne životinje kojima je
data reč i misao, i apsolutno ispunjenje...Večnost pred nama stoji. Čitava
večnost i taj toliko ugodan satanski mir. Mir koji je i Mihalo u svojoj
mladosti osećao, samo sa suprotne strane shvatanja.“

45
46

Onda se prisetio onog budističkog sveštenika koji je Mihailu pružio naklon

kakav se pruža samo visoko nadređenima. Setio se da je taj starac pred kraj
života saznao ko je on u stvari, i u njemu se ponovo pokrenulo pitanje
sopstvenog identiteta. Očekivao je da odgovor na ovo pitanje sebi da uz
pomoć Borisa i sina, a kako je verovao, verovatno mu i Tanja u tome može
puno pomoći. Moglo bi se reći da je i pitanje i odgovor zaslužio ispunjenjem
svog zadatka, još uvek nije pomislio da bi ga rešenje tog problema moglo
ponovo promeniti. Možda se to nalazilo negde u njegovoj podsvesti. Bilo je
mu je iskonski bitno rešenje sopstvenog identiteta, toga kako su Mihailo i on
jedan isti čovek.
Popio je kafu i odlučio da na spavanje ode ranije, kako bi sutra ujutru
stupio u kontakt sa gospodinom Jankovićem i konsultovao se o slučaju
svoga sina. San mu nije dolazio. Mnoge misli su mu prolazile kroz glavu i
shvatio je da je izgubio onaj osećaj spokojstva i svetlucavog mira za koji je
očekivao da će trajati zauvek. Osećao se neraspoloženo i prevrtao se u
krevetu. Na trenutak mu se učinilo da mu je bolje bilo dok je progonio
Mihaila i da je trenutak njegovog samoubistva možda promenio celu
situaciju. Naglo je promenio raspoloženje i pred njim je bila prava besana
noć ispunjena nemirom i nespokojstvom. Toliko je bio uzbuđen i uplašen, da
je grozničavo stezao zube. Bio je u agoniji. Ono što ga je te noći progonilo
je da je on možda neko još veći nego što je za sebe mislio. Naime, mogao bi
biti neki Mihailov nastavak kojem se onaj budističi monah divio. Odgovor
na to ko je on u stvari bio mu je iznad svega, a na to pitanje starac je na
samrti odgovorio, ali je odgovor poneo sa sobom u smrt...
David se setio da mu je rečeno kako mu je ovo poslednja reinkarnacija, i
da se Đavo kao nikada do sada okomio na njega. Preznojavao se u groznici,
dovodeći u pitanje sve o ono što je do sada radio. Preispitivao je sve što je
činio vezano za Mihaila, za Tanju... Kao da je iz jedne sigurnosti koju je na
trenutak našao, prešao u pravu borbu sa samim sobom. Ujutru, oko pet,
pribrao je svoje misli, shvativši da za jednu noć neće ništa rešiti. Pronašavši
mir u ovoj pomisli, uspeo je da se uspava.

Sat je, kao po običaju, zvonio u sedam i David se probudio raspoložen kao
da prethodne noći nije imao osećaj da se nalazi na odlučujućoj raskrsnici u
svom životu. Opet mu se činilo da je situacija u kojoj se nalazi izvesna, i da
sav onaj noćašnji košmar možda treba da zaboravi. Da treba da se posveti
službi koju od kada služi i koju će večno služiti. Onaj osećaj srećnog,
zločestog raspoloženja mu se ponovo javio i ponovo je bio na istom putu,
spreman na svaku poslušnost i uživanje koje iz nje proizilazi.
Oko deset časova je iz svoje kancelarije telefonom nazvao Borisa Jankovića.

46
47

- Hteo bih o nečemu posebnom da popričam sa Vama. - rekao je nakon

uobičajenog pozdrava.
- U čemu je stvar? - upita Boris.
- Radi se o slučaju moga sina.
Profesor se nasmeja i nastavi – Vidim, još jedan se slučaj rešava.
- Da, želeo bih da pomognem Nebojši.
- I, kako bi ste Vi to učinili?
- Ne bih o tome preko telefona.
- Onda svratite popodne do mene. Neko rešenje ćemo naći. Ukoliko sve
već nije rešeno... Da, mislim da jeste, ali ipak svratite do mene da kako bi
utvrdili pojedinosti.
Boris pozdravi Davida i razgovor se završi. Inspektor ostade sam sa svojim
mislima. „Nesumnjivo, Gospodar me poštuje više nego pre Mihailove
smrti.“ - mislio je. „Ah, taj prokleti Mihailo, zar baš moram da budem on?
Koliko mi to muka zadaje, noćas sam imao utisak da ću pući... Razmišljam li
primitivno? Možda je dobro što sam on. A šta ako suštinski menja stvari to
što sam on baš ja. Ja, David!“ - uzviknuo je na kraju razmišljanja.
Ponovo je počeo da pada u neku vrstu raskola koji se u njemu pojavio.
Nervozno je zapalio cigaretu i počeo da se oseća kao Mihailo. Prolazile su
mu pred očima slike ovog mladića koga je nekada poštovao i na neki način
mu se divio, potom mrzeo i očajnički želeo njegovo samoubistvo i propast.
Sada se nalazio u poziciji da prihvati da je sve to sebi radio, i da sebi
postavlja pitanje identiteta koje je počelo da ga progoni, kako mu se činilo
isto onako kako je on progonio Mihaila. „Moram saznati kako smo nas
dvojica isti čovek, moram saznati!“ - besneo je i gužvao neke papire na
stolu. Zatim ih razbaca svuda po kancelariji i poče da lomi sve oko sebe.
Sekretarica se pojavila čim je čula buku u kancelariji.
- Inspektore, u čemu je problem? - upita videvši svog šefa prvi put u
ovakvom stanju.
- Ništa, ništa! - uzviknu David još uvek besan.
- Idite u svoju kancelariju, ja ću ovo da sredim! U stvari, sredite Vi ovaj
haos, a ja idem da pogledam nešto. Imam jedan posao koji moram da
obavim. Ako me nema do tri, slobodno zaključajte sve i idite kući. Prijatno!
- Prijatno inspektore. - tiho i zbunjeno reče sekretarica.
David je odlučio da popije piće u svojoj kafani. Zapravo, to je bilo ono
mesto u koje je još kada izašao sa Gospodarom. Još tada mu se svidelo i već
duže vreme je odlazio tamo. Naručio je dupli viski i kao da je priželjkivao
ono profesorovo lupkanje štapom o pod, i skorašnji susret. Popio je još
nekoliko pića i primetio da treba da stane, jer je već pripit. Bilo je pola jedan
popodne kada je David peške krenuo poznatim putem do Borisove palate.

47
48

Korak mu je bio nesiguran i osećao je neko podrhtavanje iznutra. Kao da je

deo njega hteo da se odvoji i zauvek ga napusti, i on pomisli kako je možda
nasledio od Mihaila onaj raskol o kome je magistar Mladen Ćorić pričao.
Možda mu je bila potrebna terapija, možda bi to rešilo problem i učinilo da
konstantno oseća spokojstvo koje je osećao dok je slikao Borisov porteret,
dok je spavao sa Tanjom, razgovarao sa sinom.
Onda zaključi da je rešenje njegovog problema odgovor na pitanje koje ga
je toliko mučilo, a to je bilo neprihvatanje svog novog identiteta. Iako je to
na početku bilo kao blagoslov, značilo je i početak rata u njemu, rata između
njegove dve polovine - Mihala i njega. Da, podjarmiti Mihala Gospodaru i
ugušiti njegov bunt u njemu, prevesti ga na stranu na kojoj je on sam. To je
cilj. Odgonetnuti sve pore koje je taj mladić nosio u sebi i okrenuti ih na
pravu stranu. Međutim, Mihailo je bio kao kolac zariven u njega i pored
uzvišenja koje mu je njegovo samoubistvo donelo. Shvatanjem da se radi o
istoj ličnosti, David je osećao izvesnu količinu božanske savesti koju je ovaj
nosio u sebi, i bojao je se. Sa druge strane ličnosti, one koja je pripadala
njemu, a za koju se nadao da će pobediti, ta savest je bila kao trn u oku i
izazivala iskonsku težnju da se dokuči i, ako je to moguće, podjarmi.
Sa ovim mislima inspektror je došao pred Gospodarev dvor. Pozvonio je i
kapije se otvoriše. Kada je ušao dočekao ga je Arijel koga je po prvi put
video raspuštene kosom, koja mu je dosezala do pola leđa.
- Dobar dan!
- Pozdrav Vama. - uzvrati vrhovni demon.
- Moj Gospodar je rekao da Vas očekuje.
- Da. Imamo dogovor da se vidimo ovo podneva.
- Uđite. - veličanstveno se nakloni Arijel puštajući Davida da uđe u dvor.
- Gospodar će odmah doći.
Iz daljine se čulo lupanje štapom o pod.
- Evo nas, dakle! - reče Boris pojavivši se i svojom magijom opivši
atmosferu koja je vladala u njegovoj sobi za prijem.
- Dobar dan, poštovani Gospodaru. - ponizno ga je pozdravio David
zadivljen osećanjima koja su ga prepravila.
- Došao sam da razgovaram o svom sinu i zadatku koji ste njemu zadali.
- Vrlo dobro, vrlo dobro! Vi bi ste svom sinu pomogli da izvrši zadatak
koliko sam shvatio?
- Da.
- I kako bi ste to učinili?
David za trenutak zaćuta a onda kao da se to podrazumeva, reče:
- Ja bih ubio svoju ženu i na njeno mesto doveo Tanju.
- Tako sam i mislio. – reče Boris i nastavi:

48
49

- Slažem se. Neka bude tako. Vaš sin Nebojša je već prihvatio Tanju i
zamrzeo svoju majku, a ja dozvoljavam da mu Vi pomognete da svoj
zadatak privede kraju.
Arijel se za to vreme smejao u pozadini. Gospodar ga pogleda.
- Dakle, verni slugo, šta je toliko smešno?
- Još uvek ne znam, dragi Gospodaru, šta ste ovoga puta smislili, ali ovo
počinje da ima smisla.
David je, videvši kako preostala dvojica razmenjuju osmehe, shvatio da je
jedini koji nema pojma o čemu se radi. Pomislio je da im postavi neko
pitanje, ali je shvatio da mu ništa ne bi bilo jasno i kada bi dobio odgovor.
- Tako je! - rekao je Boris prozirući Davidove misli.
- To se mora doživeti da bi se pojmilo! S' tim što ja imam uslov u vezi
smrti Vaše žene.
- Ona mora da bude žrtvovana, a njena krv bude posvećena mojim
vrhovnim demonima. Znate, Vaša žena je velika u božjim očima i njena
duša se može proždrati samo ujedinjenom silom najviših demona.
David se zbunio.
- Kako to mislite, velika u božjim očima? - pitao je.
- Bog je čuva svom silinom jer se ljubav nalazi duboko u njenim korenima.
Protiv Boga je može okrenuti samo to da je se njen sin odrekao u svakom
smislu. Ono što je bitno je to da ta njena spoznaja ne dođe do nje površno,
kako se ona ne bi odrekla njega, već treba vezati njenu ljubav prema Nebojši
kao uslov ljubavi prema Bogu. Ono što Vam želim reći je da ne smemo da je
ubijemo pre nego budemo sigurni da će završiti u donjem Paklu. Ovo je
moguće postići samo sečenjem duše, a to je kada se ona od ponuđenog
odlaska u svetlost okreće tami koja je obuzima i kojoj na kraju pripadne. Ali,
to je već posao nas velikih. - rekao je Boris sebi u bradu.
- A, hoće li Nebojšin zadatak biti ispunjen ukoliko ona ne ode u Pakao? -
upita David.
- Ne! Nikako! To se ne sme desiti. U suprotnom će Nebojša u donji Pakao,
a Vaša žena kod Boga. Eto, to je istina i činjenica koja će se desiti ukoliko
ne ulovimo njenu dušu. - strogo i gotovo u izlivu besa izjavio je ovo i
nastavio:
- Vašu ženu ne treba samo ubiti, već je Nebojšin zadatak da je emotivno
dotuče i iznuri, da je razočara. Onako kako ja gledam na stvari to je samo
pitanje vremena i normalnog toka stvari koje se već dešavaju. Naravno, ako
želite, Vi možete lično presuditi Vašoj ženi kada za to dođe vreme.
Davidu su se stvari činile jasnim i odluči da postavi pitanje u vezi svog
identiteta. U trenutku je sakupio hrabrost da progovori, ali Arijel podiže
svoju desnu ruku nešto malo iznad glave.

49
50

- Moj Gospodar je dovoljno odvojio vremena za Vas i vreme je da se

posveti svom popodnevnom odmoru. Ukoliko imate još nešto bitno, on će
Vas saslušati, ali privatne stvari trenutno nisu za rešavanje. Možda je za to
što želite potrebno samo vreme i preispitivanje. A jedno zapamtite Mihalo,
iako ste to kao što već vidim shvatili on Vi, je zaista izvršio samoubistvo.
- važno je izjavio Arijel koristeći pri tom deo svojih nadprirodni moći i
utišavajući bunt u Davidu da ne razmišlja previše o tome.
- Dozvolite da progovorim. – usudi se David. - Ako je on izvršio
samoubistvo, kako sam onda ja on, i šta to, zapravo, za mene znači?
- Ono što je važno, kao što već rekoh, na to ne treba trošiti previše
energije. Ako se sećate, ja sam Vam pre dosta godina u jednom trenutku
rekao da sam Vas ubio i Vi se sada nalazite u Paklu. Pravi, i možda jedini
dokaz za to je da već duže vreme ne starite, a spoznaja nagrade za izvršen
zadatak je tek pred Vama. Delimično ste tu ljupkost već osetili spavajući
juče sa Tanjom, a sledi još monogo toga, i ja Vam obećavam da ćete biti
presrećni. - zaključio je Arijel, svojim pokretima dajući do znanja da je
vreme da David napusti gospodarev dvor.
Inspektor se, izašavši napolje, našao na uzvišenju pod kojim se u nedogled
prosipao pogled na gradsko prostranstvo. Onda je odjednom shvatio,
verovatno uz pomoć energije koju mu je vrhovni demon predao, da lepotu
Pakla nije još doživeo, i pored toga što se toliko godina nalazio u njemu.
Odlučio je da još malo uživa u prostranstvu koje se pod njim prostiralo.
Zapalio je cigaretu i duboko udahnuo dim. “Kakav užitak“ - pomislio je.
„Kakav užitak...“
Zatim je laganim korakom počeo da se spušta niz brdo na kojem se nalazi
Gospodarev dvor, planirajući da večeras potraži Tanju.
Išao je peške sve do svoje kuće. Stigao je oko pet časova popodne. Sin ga je
pozdravio kad je ušao.
- Tata, kako stoji moj slučaj? – upitao je Nebojša.
- Verujem odlično, samo što treba da prođe još neko vreme da stvar sazri.
Tako je rekao čika Dobri.
- Ti ćeš ubiti mamu, jel da? - grozničavo je izgovarao Nebojša. – Ako
hoćemo Tanju, morao bi to da uradiš!
- Važi sine. Idi sada u svoju sobu i pusti me da razmišljam.
David je ostao sam sa sobom i ponovo je utonuo u misli. Odlučio je da
posluša Arijela i da svoj problem ostavi na rešavanje vremenu. Jedino što
mu je bilo teško bilo je kako da se odvoji od onoga što ga je toliko
preokupiralo. „Verovatno se nalazim pod nekim udarom, iznenađen sam i
preokupiran onom što mi se desilo.“ - mislio je u sebi. „Verovatno će moje
pitanje zaista spontano dobiti odgovor kada za to dođe vreme.”

50
51

Moglo bi se reći da se tešio jer, duboko u njemu postojao je deo njegove

ličnosti koju je skrivao pred svima, a to je da sve što je radio u životu, i kao
Mihailo i kao David, ponovo suštinski preispita. Jedino što nije znao to je
koja merila pri tom da koristi, da li ona koja je imao kao Mihailo, ili ona
koja je koristio do tada. Pokušavao je da se ne opterećuje ovim mislima i da
posluša Arijela, ali bura koja je rasla u njemu je bila jača od njegove svesne
volje, i on je sve dublje upadao u ponor sopstvene enigme.
U sledećem času zazvonio je telefon. Bila je to Tanja.
- Pozdrav, mili! - rekla je.
- Zdravo, Tanja. - odgovorio je David momentalno osetivši olakšanje.
- Hoćemo li večeras negde na večeru? - upitala je.
- Mogli bi smo. I hoćemo! - uzviknuo je inspektor naglo promenivši
raspoloženje.
- Onda se vidimo na Trgu u pola osam večeras.
- Dogovoreno, tigrice.
- Lepo se obuci, mili. Važi? - umiljavla se Tanja.
- Da, da, naravno. Vidimo se.
Spustio je slušalicu sav uzbuđen i prijatno iznenađen. Zatim je zapalio
cigaretu i seo u fotelju uživajući u dimu. Naslađivao se maštarijama o svojoj
ljubavnici. Zatim je odlučio da se okupa. Napunio je kadu gotovo vrelom
vodom, imao je nameru da barem sat vremena provede u njoj. Skinuo se i
legao tako da mu je samo glava virila. Ponovo je utonuo u misli, našavši se
negde duboko u svojoj podsvesti. Različite slike su mu prolazile pred očima,
uglavnom uspomene iz njegove mladosti, dok je još uvek vodio uzoran život
i bio pošten čovek. Sećao se svih onih trenutaka koji kao da su mu tek sada
predstavljali neku smislenost, uglavnom se sećao svoje žene dok su još uvek
bili mladi, i zaključio je da bi to zadovoljstvo trebalo da nadoknadi na neki
novi način. Možda sa Tanjom.
Još neko vreme je razmišljao o svojoj ženi, o svemu onome što mu je
značila i na trenutak je pomislio da je još uvek voli i da počinje da se opire
njenoj smrti. Uronio je ceo u vodu ne bi li nekako pobegao od ovih misli. U
tom trenutku se setio zvezde Danice koja kao da mu se na trenutak ukazala, i
u njemu se iskristalisala pomisao da Bog možda nije odustao od njega kao
Mihaila, i da on, u nekom nespoznatljivom smislu, još uvek pripada njemu.
Ova ideja ga je toliko osvojila da je produbio razmišljanje o suštinskoj
ispravnosti svega što čini. Zatim je primetio kako trenutno menja strane, od
one koja je pripadala Gospodaru, do one koja je pripadala njemu, kao
nečemu što još uvek nije dokučio.
Spoznavši sve ovo, u njemu se javila mučnina. U početku je to bio
izvestan pritisak u duši, koji se odmah zatim pretvorio u stomačnu tegobu, i

51
52

on naglo iskoči iz kade i poče da povraća. Bilo mu je gotovo isto kao prošle
noći i mislio je da će nestati. Da će se pretvoriti u običan prah. Na trenutak
je to i poželeo, i u naporu koji je doživljavao dok je povraćao kao da se
pobunio protiv Đavola. Kao da je Mihailova strana pokazala svoju upornost
uspevajući da kod njega suštinski dovede u pitanje Borisovu ispravnost.
Mučnina je još uvek trajala i dugo je bio nad wc šoljom. Zgadio se samom
sebi i opet je bio ništavan, kao što je to bio u vreme najgnusnijeg
proganjanja Mihaila. I u isto vreme kada je prestala mučnina, kao da je
osetio kajanje u vezi svega lošeg što je činio. Ali se, pomislivši na Tanju,
brzo uspravio i stavio na stranu Satane, shvativši da toj strani pripada. Nadao
se ispunjenju obećanja koja su mu dali profesor i Arijel i verovao u istinitost
svega onoga što su oni govorili.
Odlučio je da večeras popriča sa Tanjom o svemu i pokuša da odgonetne
enigme koje mu nisu davale mira i koje su ga proganjale, iz korena
promenimši mu život. Može se reći da je sebe video kao onog raspetog
mladića na slici koju je kao Mihailo slikao, a za svoj krst nekoga je krivio ali
nije znao koga, i namera da sa tog krsta siđe bila je neumoljiva. Ono na šta
nije imao nikakav odgovor, o čemu takođe nije imao nikakvu predstavu, je
gde će sa toga krsta sići i kako će se sve završiti.
No, prošlo je tek dva dana od Davidove nagle promene i, kako se njemu
činilo, pravi sukob u njemu samom tek predstoji. Promena kroz koju je
prošao i pregršt novina u njegovom životu, izazvale su u njemu određenu
disharmoniju. Odjednom je postao mudar, ali i kritičan, postao je življi ali i
ranjiviji, činilo mu se da se ostvario. U istom trenutku, nespokoj vezan za
njegov identitet ga je mučio, i ono što mu je bilo najdraže, a čiju tamnu
stranu još uvek nije upoznao, bila je Tanja. Ona koja je do zadnjeg trenutka
bila Mihailova, Tanja koja je bila Sunce i koja je ko zna kakvim ispunjenjem
njegova. Nesumnjivo još večeras će je pitati da mu ispriča sve o sebi, možda
mu predstavi svoj zadatak. Ono što je već shvatio iz razgovora sa njom je da
je i ona bila Borisov sluga i žarko je hteo da zna za njen zadatak. Da li ga je i
ona ispunila, ili će možda i njoj pomoći.
Te večeri, oko sedam sati, krenuo je ka trgu na zakazani sastanak. Počela
je kiša, i on se kretao užurbanim korakom da ne bi pokisao. Ubrzo je stigao i
sakrio se ispod jedne od nadstrešnica. Tanje još uvek nije bilo. Posle desetak
minuta pojavila se sa kišobranom u ruci i mahnula mu. Ispod kišobrana je
provirilo lice ozareno smeškom koji je bio tako drag Mihailu i David,
videvši je takvu, pomisli da je ne zaslužuje. Taj njegov osećaj ništavnosti
nije mu davao mira i on na trenutak obori pogled ka zemlji. David nije ni
slutio šta predstavlja Tanji, i da je njen opstanak vezan za njegov. Sav njen
smisao mu je bio posvećen. Ona nije pravila razliku između Mihaila i

52
53

Davida. Za nju je to bio jedan čovek. Čovek kome je posvetila dušu. Čovek
koga je poznavala još pre Mihaila. Ali, ovo je bila njena tajna. Ta misterija
vezana za čoveka kojem je bila posvećena je Davidu trebalo da bude
otkrivena, ali on još uvek nije bio spreman za nju, nije je mogao shvatiti čak
i kada bi mu bila objašnjena.
David nije trebalo ni da sluti da je pre Mihaila bio neko treći, već je trebalo
prvo da se opusti i sabere se.
I te večeri, oni se sretoše. Bio je to dug i vatren poljubac.
- Zdravo, dragi! - reče Tanja.
- Dobro veče, lepotice. - uzvrati David sakupljajući snage ne bi li izgledao
čvrst i priseban. Tanja ga je nežno pomilovala po obrazu i oni ćaskajući
odoše u noć.
Naredni dani Davidu nisu doneli nikakvo olakšanje. Njegova psiha je i
dalje bila u raskolu. Često noću nije mogao da spava, ali bi se moglo reći da
je u svom novom „ja“ posle izvesnog vremena ipak pronašao neku
harmoniju. Ako ništa drugo, barem se pomirio sa svojim stanjem i odlučio
da polako spozna stvari koje su ga zanimale. Više nije goreo onom vatrom
kao prvih nekoliko dana, i može se reći da je čvršće stajao na tlu. Tanja ga je
neumorno pratila u svemu što je činio. Još uvek nije mu nije otkrila svoj
zadatak, iako mu je rekla da ga i ona ima. Zapravo, zamolila ga je da se ni na
koji način ne upliće u to, jer bi joj samo otežavao da ga ispuni. David je ovo
prihvatio i posvetio se pomaganju Nebojši u njegovom ispunjenju. I sam je
zamrezeo svoju ženu, iako je na neki način sažaljevao. Verovatno zbog
uspomena koje su imali.
Međutim, vremenom je shvatio da je sve vezano za njihov brak bilo
zabluda. Jedino što je možda u svemu tome bilo dobro je bio Nebojša, ali on
se odrekao majke, priželjkivao je njenu smrt a Tanjin dolazak u njihov dom.
Ovo sve je dovelo do nepodnošljive situacije u Davidovoj porodici. Najteže
je bilo njegovoj ženi koja je, u stvari, bila meta stanja u kojem su se svo troje
našli i u njoj je počeo da se javlja smrtni greh - gnev. Njen sin se lukavo
odvajao od nje, odnoseći joj sve ono što je ikada imala, ili je mislila da ima.
David je u svemu zapostavio i ona je volela sve manje, a mrzela sve više.
Nije ni primetila kako se u njenu čednu dušu uvlači prezir, i to prezir prema
najdražima. Pomišljala je na to da se razvede jer je slutila da je David vara,
ali nije mogla da se odrekne sina koji joj je bio najveća bol. Njegova
odbojnost prema njoj, prikrivena i prevejana, obojena ohološću i hladnoćom,
dovela je do toga da zažali što je živa.
U svoj toj muci koju je preživljavala, često je priželjkivala smrt i odvajanje
od svega, počinak, kako je sebi to sama predstavljala. Sa druge strane, bila je
uporna majka i njena emotivna odvjenost od Nebojše ili, bolje rečeno, razdor

53
54

je još uvek nije savladao i ona je i dalje živela u nadi da će joj se sin vratiti.
Taj je trenutak čekao Boris Janković, jer, to je bio onaj presudni momenat
kada se ljubav pretvara u mržnju, a mržnja počinje da vlada bićem, i kada
čovek još neko vreme misli da je dobar, a u stvari postaje zao. Davidova
žena nije bila pogodna ni za kakav zadatak, volela je i previše, bila odana
žena i majka, ali to nije bio razlog da je profesor ne očekuje u donjem Paklu.
Neki ljudi jednostavno moraju ili da mrze, ili da vole, i nisu za zadatak koji
zadaje Đavo.U tu grupu ljudi je, za razliku od Davida koji je bio pogodan za
emocijonalnu hladnoću, spadala njegova žena. Ovim ljudima ili sledi
privremeno boravljenje u Raju, ili trenutan odlazak u donji Pakao posle
smrti. Njihov život se zasniva na emocijama i oni jednostavno imaju
iskonsku potrebu da pate, a Arijel im je tu patnju i davao. Arijel, taj
dugokosi, naizgled anđeo, a u stvari vrhovni demon, zaslužan za propast
ljudskog roda i poraz Boga u očima čoveka. Ličnost koja je prkosila svemu
što je bilo božanski, ljudsko, ličnost koja je do kraja prozrela čoveka, sve
njegove mane i slabosti, svu njegovu ništavnost i očaj. Osoba koja se hranila
patnjom i bolom, ludilom, a opet, sa druge strane, tako brilijantno služila
Satani, bila mu verna i divila mu se.
U trenutku kada se približio čas smrti njegove žene, David kao da je
shvatio svu suštinu koja mu se nametala. Ipak, u sebi je primećivao nešto
ljudsko, nešto što je podsećalo na ljubav, bunt prema zlu koje je činio i, kako
se tešio, to je prepisivao svojoj strani ličnosti koja je bila Mihailo. Ta strana
mu je onemougućavala da se kompletno prepusti vodi koja ga je nosila i
uživanju u njenim čarima, već je pomalo plivao uzvodno.
Ono čemu se nadao bilo je da će svime što bude činio u ime Gospodara
sve više osećati svoje ostvarenje. Onda se setio obećanja koja mu je profesor
dao, a to su: žene, droga i kocka. Odlučio je da se posle smrti svoje supruge
posveti ovim uživanjima. Naravno, tu je bila i Tanja, njegova saputnica. Nju
je viđao svaki dan. Družio se sa njom i imao seks koji je bio konstantno
onako divljački i do krajnjosti grub, naročito sa njegove strane. Taj seks sa
Tanjom davao mu je posebnu energiju u životu i on je smatrao to nečim
naročitim i najvrednijim što je imao.
Ono što mu je bilo jasno je da mu je život postao mnogo ugodniji od kada
se Mihailo ubio nego do tada, ali ono što mu nije davalo mira je to što je
smatrao da to možda nije ni blizu onoga što je nekad, kao uzoran inspektor,
doživljavao. Jedne večeri je prebirao po sećanjima, pokušavajući da sagleda
celokupnu situaciju. Zaključio da je to samo lažna prijatna memorija, i da
kada bi mogao da bira svoj put u životu, izabrao bi ovaj. Nije se mnogo
dvoumio u vezi ovog zaključka, ali pravu ispunjenost, koja bi trebalo da
nastupi za tri dana, je tek očekivao. Žrtvovanje njegove žene je bilo

54
55

zakazano. Ona se potpuno slomila pod teretom koji joj je bio nametnut i,
kako je Arijel ironično rekao Davidu, njen odlazak u donji Pakao će joj
predstavljati olakšanje. Svi su bili sigurni u izveznost njene propasti, čak je
Boris protumačio kako nikada nije dao lakši zadatak, zaključivši da ni on
nije bio lak, s obzirom da je bio dat detetu.
David je razmišljao o tome kako je čudna činjenica da neki ljudi kao da
vole da pate, mislivši na svoju ženu. Zar nije bilo lakše da jednostavno urade
nešto što će ih učiniti zadovoljnima. Kod mnogih je ta patnja svrha sama
sebi i vezana je za neispunjenje najsitnijih želja, umesto da se prihvati plan
koji daje dublji smisao, verovatno onaj istiniti. Umesto da se čovek uklopi u
svet shodno svojim potrebama i nasladama, mnogi se odlučuju da
jednostavno samo pate.
Onda je primetio da delimično u tome vidi i sebe, ali se opravdao time da
se on bori za to da prestane da bude paćenik i sasvim se oslobodi. Međutim,
njegova neispunjenost je bila konkretna, nije bio komletan kao Boris ili
Arijel, čak ni kao Tanja, koja mu se činila mnogo spokojnijom i skladnijom
od njega. Njena spontanost i seksualna opčinjenost bile su vrlo čvrste, njen
mir i spokojstvo koje je doživljavala pod okriljem Gospodara je bilo, kako se
njemu činilo, totalno. Možda je i Nebojša bio skladniji od njega, i njegov
mir i zadovoljstvo su bili apsolutni. Neprikosnoveno je verovao čika
Dobrom, klanjavši mu se iz dna duše i smatravši ga svojim idolom, nekim
koji je zadužen za svo zadovoljstvo na ovom svetu koje čovek može da
doživi. Nebojšin duh je bio ispunjen službom, što mu je davalo inspiraciju za
uspeh. Jedino oko čega je strepeo, bilo je ipunjenje svog zadatka. Ipak, bio je
siguran u svoj uspeh. Smatrao je da je dobro odglumio svoju ulogu da
pomalo voli majku, davajući joj lažnu nadu, a istovremeno je svojim
emocijama cepao njenu dušu na pola.
Davidova žena se i dalje nadala nekom konačnom dobru, ali je i sama
uvidela da je njenom duhovnom životu došao kraj. Odlučila je da se preda,
počevši da se muči i mrzi samu sebe. Ono što je trebalo da se postigne
prilikom njenog žrtvovanja, bilo je da joj se ta mržnja i bol toliko uslade i
ispune joj dušu do kraja, okrećući je protiv svetla u večnu tamu i patnju.

Profesor je najavio Davidu svoj dolazak. Trebalo je da se nađu predveče u

njegovoj kancelariji, a sve u vezi žrtvovanja insperktorove žene koje je
trebalo da se obavi za tri dana. Čast da zarije nož u srce toj jadnici na
žrtveniku pripala je Davidu, dok je Nebojša trebalo da prikupi njenu krv u
gral i prinese je demonima.
Boris je došao oko pola sedam. David ga je čekao. Oboje su sedeli na
stolicama dok je Satana lupkao svojim štapom o pod.

55
56

- Jeste li spremni? - upita Gospodar dok su se u Davidu mešali mržnja,

strepnja i trunka savesti. Posle nekoliko trenutaka, sa zebnjom u srcu ali
sigurno, odgovori:
- Spreman sam. Ubiću je! Mrzim je!
- Ne smete je žaliti, to može biti kobno po Nebojšu.
Inspektor se zamislio, opustivši se. Bio je siguran da ne želi da njegova žena
ode na nebo. „Možda je to zavist.“ - pomislio je u sebi... „Ali ne? U svakom
slučaju ne.“ Zamislio je trenutak u kome joj zariva nož u srce, kako njena
krv izlazi iz nje i kako joj čuje krike iz donjeg Pakla. Tada reče:
- Ne žalim je! Ona nije kao mi, ona je niko i ništa.
-To! - uzviknu Boris sa apsolutnom spoznajom da će ta žena izgubiti dušu.
- Samo pazite da ubod bude smrtonosan, pravo u srce, direktno u centar.
Ne sme da poživi dugo posle uboda. Tada nastavi.
- Evo plana...
Dogovorivši se sa Davidom oko svih pojedinosti, ode u svoj dvor.

Noć koja je dolazila, biće iznenađujuće spokojna za Davida. U toku celog

tamnog dela dana on je bio prijatno usplahiren, uzatopno u sebi
preslišavajući dogovor koji je postigao sa Gospodarem. Osećao se kao taj
nož koji će biti zariven u njegovu ženu, hladno i oštro, i na zao način čisto.
Zamišljao je kako izvršava to delo, kao predano služi i ostvaruje zlo. Na
trenutak je pomislio da je isuviše surov, ali kako mu se činilo, baš je u tome
uživao. Osećao je čudan mir i spokojstvo u hladnoći koja je treperila duboko
u njemu, i nimalo se nije kajao zbog svega što je u životu počinio. Zapravo,
doživljavao se onako kako se već duže vreme borio da se spozna. Briljantno
i uzvišeno - zlo. Ponovo mu se činilo da shvatu svu suštinu služenja
Gospodaru, samo što mu je to ovog puta bilo mnogo jasnije i, kako je mislio,
po prvi put je bio načisto sa sobom. Bio je apsolutno zao i jedva je čekao da
ubije ponovo. Ovog puta, možda čak i iz svog sopstvenog zadovoljstva.
Preostala dva dana posmatrao je svoju ženu nekako čežnjivo, isto onako
kako je gledao i Tanju, samo što je, umesto burnog seksa koji je bio vezan za
njegovu ljubavnicu, ta čežnja je bila ubilačka. Osećao se kao lav koji treba
da proždere svoj bespomoćni plen, gledajući ga krvožedno iz zasede i
čekajući pravi trenutak za smrt. Nije ni primetio koliko se uzdigao u
prokletstvu u koje je upao i kojem je pripadao. Nebojša je takođe bio hladan
kao i njegov otac.
Ta dva dana praktično niko u kući nije pričao ni sa kim, i Davidova žena
kao da je osetila da joj je došao kraj. Pomirila se sa tim, iako joj je sve
izgledalo kao zla slutnja, i sam inspektor je to primetio. Činila mu se kao da
je jedva čekala smrt, očekivajući od Boga da se što manje muči u Paklu. To

56
57

se odražavalo u njenom pogledu punom zavisti i prezira prema obojici.

David je gledao kako sedi u svojoj stolici za ljuljanje i grize usne koje je
gotovo raskrvarila. Na njenom licu se ocrtavala želja za osvetom, onom
osvetom koja će je, kako je mislila, slediti u Paklu. Jedino pozitivno što se
na trenutke na njoj primećivalo, bili su odsjaji svetlosti koji su još uvek
disali u njoj. „ Možda još uvek nije kraj, možda će se desiti Božije čudo i
možda će mi se moj sin vratiti. Duša moja jedina.“ – mislila je. Rasplakala
se, jecajući u beznađu i ništavilu koje je, iza njenog života, palo kao zastor
posle završetka predstave.
Tako je i bilo. Na kraju drugog dana David je zario nož svom silinom u
njeno srce. Zatim ga je uvrnuo i izvadio. Krv koja je počela da lije
prikljupljao je njen sin Nebojša i, pre nego što će izdahnuti, prolio je po
demonima koji su je ustima hvatali kao kapi kiše. U trenutku smrti, pojavila
se svetlost koja je mamila, zvala da pođe ka njoj. Međutim, slike njenog
muža kako je ubija i obrisi prikupljanja njene krvi od strane njenog sina,
odlučili su umesto nje da krene u tamu, i ubrzo, David je mogao da čuje
njene krike iz donjeg Pakla.
Davidu je desna ruka bila krvava. Ponavljao je neke reči u sebi, koje su
ličile na neku molitvu. Počeo da je drhti. Na pod mu je ispao nož, sav krvav.
I Nebojša je, sa rukama takođe natopljenim krvlju, nešto ponavljao u sebi. I
njegov zadatak je bio ispunjen, otrčao je ka Arijelu i zagrlio ga je.
- U redu je momčino, u redu je. Sve je završeno. - rekao je vrhovni demon,
koji je i sam popio nekoliko kapi krvi njegove majke.
Uskoro, ritual je bio završen spaljivanjem tela Davidove žene, i mesto na
kome se taj događaj odigrao ostalo je pusto. Čula su se samo zvona koja su
zvonila na obližnjoj crkvi, podsećajući na njen nekadašnji život.

Nekoliko dana posle žrtvovanja, Tanja se preselila u svoj novi dom. Može
se reći da su svo troje još uvek bili pod utiskom ubistva. Naročito je David
bio grozničav i sumnjičav prema svemu. Njegov neodlučan stav još se više
produbio i mučilo ga je nespokojstvo, za razliku od Nebojše koji je bio samo
uzdrman onim što je uradio. U jednom trenutku, Tanja je primetila kao
njenom novom mužu drhte ruke.
- Davide, šta ti je? - pitala ga je zabrinuto.
- Ne znam... Razmišljam o svemu. O Mihailu, svojoj ženi, tebi, Nebojši.
- I?
- I nešto me pritiska. Imam potrebu da sve zaboravim i odem negde, da
poništim sve što je vezano za sebe.
- Kako misliš, poništiš?

57
58

- Kao da bi hteo sve da počnem iz početka... A opet... - zaplakao je David

izgovarajući u agoniji.
- Tanja, život mi nema smisla. Nema smisla...
Plačučići, počeo je da drhti i lomi prste.
- Sve ovo je previše za mene! Mislim da neću izdržati.
- Hej! Početak je pred nama. Polako, sve će doći na svoje mesto.
- Možda bi Mladen mogao da mi prepiše neku terapiju koja bi me smirila.
Mislim, jednostavno gubim niti koji povezuju realnost, život uopšte. Osećam
se kao poslednji bednik koji ide u propast prateći svoje stope.
Tanja se odjednom nasmejala rekavši:
- Hajde da slikaš. Od kada nisi naslikao ni jednu sliku. Zapravo, naslikao si
samo jednu, a ona je odlična. Mislim, Mihalo je bio slikar, a ti si jednako
dobar.
- Da slikam... Da se ponovo vratim u Mihaila. Možda je to rešenje!
David je naglas izgovorio svoje misli.
- Ne, to je bekstvo. - rekla je Tanja ponovo se nasmejavši, i nastavila
radosno:
- Videćeš ti, napraviću ja nekog trećeg od tebe.
Na ove reči nasmejao se i David.
- Nekog trećeg, da. Ali kakav će on, u stvari, biti? Ko je on u suštini?
- On će biti neko ko je zadovoljan i ispunjen.
Inspektor je tog popodneva poslušao Tanju. Uzevši boje i četkice, prionuo
je na posao. Slikao je Gospodarev grad onako kako je zamišljao da ga Boris
vidi, dok je njegova nova žena pomno pratila svaki potez koji je vukao.
Oboje ih je ovaj čin činio zadovoljnim, i David je, pored uživanja u Tanji,
pronašao još jednu vrstu zadovoljstva, možda i utehe. Povodom Tanjinih
reči da može slobodno da se opusti i uživa u Mihailovim osobinama osetio je
olakšanje. Ali, Tanja mu je takođe rekla da nikako ne sme da zaboravi na
sebe kao na Davida, čoveka koji je u Paklu, a ovaj deo istine u njemu je
izazivao bunt, manifestovan kao neko njegovo duboko nezadovoljstvo.
Raskol koji se oslikavao kao njegove dve ličnosti koje se u njemu bore, i ono
što mu nikako nije davalo mira je što mu nije bilo jasno oko čega se bore.
Slika je ubzo bila gotova, i David odluči da je pokloni Borisu.
- Remek delo. Nema šta. Vredi čitavo bogatstvo za onoga ko se razume u
bit. Prevazišli ste sami sebe. Kao Mihailo ste imali mnogo manje energije.
Ovde ona praktično bukti, zaokuplja i oslobađa. Da, da. Oslobađa. -- -
- oduševljeno je govorio profesor primajući poklon.
- Hvala Vam, inspektore. Ova slika vredi više nego sve ono što je Mihailo
naslikao. Samo što ja ovo ne mogu da primim kao poklon, zapravo, to ne bi

58
59

bilo fer prema Vama, niste ni svesni kakvu ste vrednost stvorili. Opet, želeo
bih da imam ovu sliku tako da ću Vam je rado platiti.
Posle ovih reči gospodar, u nekoliko pokreta, mahnu rukom Arijelu i on se
izgubi na nekoliko trenutaka. Zatim se vrati sa koferom u ruci dajući ga
Davidu. Ovaj pak, otvori kofer i u njemu vide pregršt novca, zatim ču
Jankovića.
- Tu imate četiri miliona i pet stotina hiljada dolara. Toliko ovo delo vredi
i novac je Vaš.
- Ali... - zbunjeno je hteo David da progovori, ali ga profesor prekide.
- Ništa od „ali“. Više niste inspektor. Od sada ste slikar. Predvidjam Vam
veliku slavu i bogatsvo, moj prijatelju.
A onda mu praktično izdade naređenje.
- Ovde imate dovoljno para za početak. Dajte otkaz, uzmite Tanju i
Nebojšu sa sobom, preselite se u drugu državu gde Vas niko ne zna i bavite
se slikanjem. Ja ću Vas čekati i tamo.
Posle ovih reči, iako je David hteo nešto da kaže, Arijel ga prekide i reče
da je vreme da pođe i u kratkom roku izvrši ono što mu je rečeno.

David je, sav zbunjen i pomalo sretan, napustio Gospodarev dvor.

Vraćavši se kući, primetio je kako se sve stvari odvijaju tako da on može da
postigne svoje ostvarenje ili oslobođenje od sopstvene savesti koja je,
izgleda, još uvek postojala u njemu, ne dajući mu mira. Može se reći da je
dobio veliku potrebu da slika i, iako još uvek nerazbistrene glave u vezi
Gospodarevog predloga, odlučio je, onako čisto iz avanturističkog duha koji
je ova Borisova inicijativa pokrenula u njemu, da ga posluša. Radovao se
povratku kući želeći da iznenadi Tanju i Nebojšu novonastalom situacijom,
kao i poprilično velikom svotom novca. Ušavši u stan pozvao je Tanju.
- Mila! Dođi brzo!
Tanja se javila iz kupatila.
- Kupam se! U čemu je stvar?
- Imam radosne vesti. - nastavio je David. - Požuri, molim te. Imam nešto
da ti kažem, i nešto da ti pokažem.
Tanja se uskoro pojavila sa zavijenim peškirom oko tela. Imala je prekrasne
obline i mokru dugu kosu, i kada je ugledao, pošavši prema njoj, reče:
- Ovo može i da sačeka. Ipak smo mi na prvom mestu.
Tanja se nasmejala i spustila peškir dole, i njihova seksualna igra je ponvo
počela i trajala dok se na prozoru nije pojavio gavran. Posle svoga

59
60

divljačkog uživanja kojem su oboje robijali, zapalili su po cigaretu i slikar je

odlučio da nastavi tamo gde je stao.
- Znaš onu sliku grada koju sam naslikao?
- Da, naravno. Pravo remek delo. Šta sa njom?
- Prodao sam je gospodaru.
- Koliko se ja razumem u umetnost, to puno vredi. Koliko si za nju dobio?
- Zapravo, hteo sam da je poklonim, ali je profesor insistirao da je kupi.
- Dobro, lepa vest. Dakle, koliko novca si dobio?
- Puno! - nasmejao se David.
- Koliko? - po treći put upita Tanja.
- Četiri i po miliona dolara! - ponosno je uzviknuo David.
- Četri i po miliona dolara!!!To! To mili! - vrisnula je.
- Još nešto. – reče David.
- Šta to?
- Gospodar mi je predložio da sa tobom i Nebojšom odem u neku drugu
zemlju, ostavim svoj posao i počnem novi život kao slikar.
Tanja ga je zamišljeno gledala.
- I, da li ti pristaješ na to?
- Što se mene tiče, ako ti i Nebojša hoćete, ja jedva čekam.
- Da tvoja odluka nije malo ishitrena, milslim, jesi li siguran u to?
- Svakako Tanja, svakako. Još ako biste ti i Nebojša hteli, to bi bilo
izvrsno.
- Znači, sigurno hoćeš?
- Da Tanja, sigurno hoću. A ti? Hoćeš li ti? Možda ti je potrebno izvesno
vreme da razmisliš. - govorio je David kada je primetio suze u Tanjinim
očima.
- Zašto sada plačeš? - upitao je potom.
Tanja je sakrila lice i Davidu se učinilo da jeca, ali posle kratkog vremena
shvatio je da plače i smeje se u isto vreme.
- Hoću dragi, hoću, a znam da sigurno hoće i Nebojša. A gde ćemo to da
odemo?
- Ne znam. - rekao je David.
- Gde bi ti volela da živiš? – u pitao je potom.
Tanja se, onako radosna, zamislila i odjednom skoro viknula.
- Da li mogu ja sve da osmislim?
Ovo je i Davida učinilo srećnim, radovao se Tanjinoj sreći kao onda kada je
trebalo da krenu na put do manastira, iz kojeg ih je duhom oboje prizvao
onaj starac. Samo što je sada hteo da je učini još sretnijom, a u njemu su se
savsim jasno javila ona ista osećanja miline u duši, ista ona koja od

60
61

poslednje Mihailove noći nije osetio. Tanja je ovo primetila, uozbiljila se i

stavila mu ruku na usne rekavši:
- Možda ono što je istina za tebe, vezano za Mihaila i mene, nije istina i za
mene.
- Kako to misliš? - upitao je slikar.
Tanja se snuždila i rekla:
- Možda bi izgubio rat kada bi znao kakvu bitku biješ.
- Ne razumem. - čudio se David, ali i shvatao ono o čemu mu žena govori.
Pomislio je da je ovo veoma bitno za odgovor u vezi sebe i Mihaila. Stavio
je ruku na čelo sa namerom da nešto kaže, ali ni jedna reč mu nije padala na
pamet. Razmišljao je o čudnom sjedinjenju sa Mihailom. O svojoj ženi koja,
kao da je bila, kako mu se za trenutak učinilo, protiv Mihaila, ili barem onog
njegovog dela ličnosti koji je bio naklonjen Bogu. I u slikaru se javio tračak
pomisli da on vodi borbu između Mihailove religioznosti i služenju Satani.
Međutim, Tanja je znala da je to mnogo veća borba i tajnu koja je morila
Davida je čuvala u sebi.
- Polako mili, sve će izaći na videlo u vezi tvoje duše. - rekla je potom.
- Jednostavno, živi svoj život i prepusti se vođstvu Gospodara, i neće proći
puno vremena a ti ćeš biti ostvaren.
David je slutio vrlo dobro šta to znači, ali teret na duši koji je nosio je
očigledno bio isprečen između njega i stanja apsolutne pripadnosti jednoj
strani.
- Uzmi slikaj. - rekla je Tanja. - Bavi se svojim iskonskim zanimanjem. To
je ono što je u tebi. Nebojša i ja smo tu za tebe i cenimo te isto onoliko
koliko i mi tebi značimo, a ti dobro znaš koliko je to.
David je ponovo sakrio svoje lice u dlanove ponavljajući u sebi: „Mihailo,
Mihailo. Taj čovek mi je i prokletstvo i prosvetlenje.“ Hteo je da pita Tanju
da mu prepriča život sa Miahilom, ne bi li njenu priču uporedio sa svojim
sećanjima, i kao inspektora i kao mladića. Onda je odlučio da napravi
izvesnu analizu tih dveju strana, kako bi pronašao neko olakšanje i smernice
za svoja razmišljanja.
Narednih dana se posvetio tome, zaključivši da je praktično živeo život za
koji nije znao prateći samog sebe u tome. Onda je, odjednom, ceo taj život
postao deo njega i on se, postavši neko treći, jednostavno prisećao svoje
dvostrukosti. Ono što je zaključio je da se u tom trećem čoveku odvija
izvesna vrsta rata između ličnosti koja je bila njegova, i ličnosti koju je
zadobio. A ono što mu je prvi put palo napamet je da se od te treće ličnosti,
od slikara, očekuje još nešto, nešto što je možda očekivao od sebe samog.
Neki novi smisao u dokučivanju poznatog i Mihailu i Davidu. Smislu koji se
ticao pitanja suštinskog bivstva i preispitivanju svega. Ponovnog

61
62

sjedinjavanja i novog poretka stvari u koje je verovao. Ono čemu se čudio u

izvesnoj meri bila je dozvola da se uopšte takvim stvarima bavi, iz čega je
izvukao zaključak da nije više samo sluga, već u izvesnoj meri i gospodar
samog sebe. Možda čak i neko kome je dozvoljeno da preispita sve u vezi
svoje savesti. Čak do te mere da promeni stranu kojoj pripada.
Vukla ga je, takođe, i druga strana koja mu je obećavala uspešan
materijalni život i jednostavno uživanje u njemu. Naslađivanje Tanjom, a
možda još i nekim ženama. Osim ovoga, njegova težnja ka kocki i drogi nije
se ispoljavala, i on na to kao da je zaboravio. Zapravo, znao je načelno da
mu je to obećano, ali tada još uvek nije slutio da će to postati deo njega u
svetu koji je, po preporuci ili naredbi Borisa Jankovića, menjao.
Tanja je u vrlo kratkom vremenskom periodu isplanirala sve u vezi nijovog
preseljenja. Kupila je divnu kuću na obali, koja se nalazila na jednom malom
ostrvu. Nadala se uzbudljivom životu koji je trebalo da se sastoji iz seksa i
putovanja. Verovala je da će se njihovo bogatstvo uvećavati, i da će sebi
moći da priušti najluksuzniji život koji se na zemlji može voditi. David je
naslikao još nekoliko slika koje nisu bile toliko dobre kao slika Borisovog
grada, ali su bile bolje nego Mihailove, a Nebojša je uživao u novoj
porodici. Bio je presrećan što je napokon živeo sa Tanjom, što je ispunio
svoj zadatak i dobio mir koji je bio čist i spokojan. Ništa mu u životu nije
smetalo, i sve što je radio činilo ga je sretnim.
Jednog jutra, koje je osvanulo nagoveštavajući blagost i harmoniju, s'
obzirom da je sve bilo spremno, Tanja je odlučila da pokrene ostvarenja
njihovog života na ostrvu, pozvavši Davida na razgovor. Slikar je znao da je
njegova žena najverovatnije sredila sve u vezi preseljenja, ali nije hteo da
osujeti njeno zadovoljstvo, pa se napravio naivan u vezi njenog saopštenja.
- Reci, draga. - rekao je sevši sa njom za sto.
- Sve je sređeno, Davide. - usplahireno je govorila Tanja.
- Da vidiš samo kako je to predivna šuma! Kakav je zalazak Sunca! Kakva
predivna plaža, ogromna i moderna kuća! Bićemo presrećni tamo, presrećni.
Njega je u tom trenutku preplavilo osećanje sreće i spokojstva. U tom
momentu mu se činilo kako samo ponekad beskorisno muči sebe, kada je
sve tako kristalno jasno i čisto. Ta spoznaja apsolutnosti mu se javljala i
ranije, ali je ovog puta bila najjača, i on kao da je shvatio da treba sebe da
nauči da konstantno bude u njoj. Gledajući u Tanju, zaboravio je sva ona
lomljenja u sebi i još uvek nedokučene stvari. Kao da je osetio buduću večnu
radost i nasladu, kojom samo Satana može da zadoji. Možda je po prvi put
osetio totalnu predanost Gospodaru i osećanja koja proizlaze iz toga.
Počeo je da se smeje i pogledao u Tanju.
- I, kada putujemo? - pitao je znatiželjno.

62
63

- Večeras u deset sati! - sijala je od radosti Tanja.

- Evo, avionske karte su tu. Na ostrvu smo sutra ujutru. U našoj predivnoj
kući! Slikaru moj! Pred nama je budućnost, sreća!
David se nije sećao da je Tanju do tada video ovako srećnu. Onda joj je
pružio ruku, kao da sklapa neki ugovor sa nojm. Tanja se uozbiljila, ali joj se
smešak nije gubio sa lica. Rukovala se sa mužem pristajući na prećutni
dogovor da ostaju večno zajedno kao partneri, u strasti i služenju Gospodaru.
- A sada, da spakujemo naše neophodne stvari. Da, samo ćemo to poneti.
Sve ostalo nas čeka tamo. - rekla je potom.
Oko osam i trideset uveče krenuli su ka aeorodromu. Stigavši, sa sobom su
imali samo tri manja kofera od kojih je svako nosio po jedan. Vreme od jutra
do leta je brzo prošlo, i oni su se ponovo našli u avionu. Ovaj put nisu išli,
kako je David mislio, u neku vrstu neizveznosti, već u bogat avanturistički
život.
Oko pet ujutru, stigli su u jedan veći grad, a zatim se malim brodom uputili
do ostrva gde se nalazila njihova kuća. David i Nebojša su bili oduševljeni
dok im je Tanja pokazivala gde se nalazi čija soba, gde su kupatila, soba za
prijem, koja je ličila na onu Borisovu, veliki dnevni boravak koji je bio
zastakljen i gledao na pučinu. Onda je David u potkrovlju, gde su se nalazile
još dve manje prostorije, video svoj luksuzni atelje. Bio je zapanjen, i njegov
umetnički duh se digao u visine. Osetio je kao da je sve ovo ono što je ikada
očekivao u životu.
- Ovu kuću mora da je projektovao neki brilijantni um. - rekao je potom
začuđen lepotom građevine koja je bila perfektna. Tanja se nasmejala i
pomazila ga po obrazu.
- Koliko smo platili sve ovo? - upitao je zatim.
- Našim dušama dragi! - smeškala se Tanja dajući mu do znanja da se šali.
- Ne, mi nemamo duše! - silovito je počeo da se smeje Nebojša šaleći se i
on. Onda se nasmejao i David.
- Ne, stvarno, koliko smo platili ovo?
- Kuća i plaža na kojoj se ona nalazi su naše, a takođe i šuma koja se
prostire na uzvišenju iznad nje. - objašnjavala je Tanja dok su joj plave oči
svetlucale na Suncu.
- Zapravo, dugujemo još oko milion dolara.
- Kako to misliš? - uozbiljio se David. I na trenutak se zabrinuo.
- Ne brini, dragi. - umiljavala se Tanja, sigurna da će sve biti u redu i
nastavila:
- Sećaš se kakvu ti je karijeru Gospodar najavio. Nekoliko slika i sve će
biti na mestu.
- Da, sigurno ću zaraditi toliko, trebalo bi...

63
64

- Hoćemo li na plažu? - pitala je.

- Možemo. Vrlo rado. - odgovorio je David i oni se uputiše u dugu šetnju.
Bila je to predivna peskovita obala iznad koje se dizala borova šuma. Slikar
je, osetivši ovaj opojan miris, stavio ruku na čelo prisetivši se Mihailove
poslednje noći sa Tanjom. Sećao se njenog pogleda koji je bio setan i
čaroban poput ovog mirisa. I onda su bili na plaži kada ju je izgubio. Tada je
David shvatio ono što mu je duže vremena izmicalo pažnji, a to je da bez nje
nikada ne bi opstao. Tanja je praktično predstavljala izvor njegovog
bivstvovanja. Samu suštinu njegovog postojanja. Neko bez koga ne bi
mogao da postoji. Nije se usuđivao da razmišlja o njenom zadatku, jer je
ozbiljno shvatio njenu izjavu da bi samo otežao stvari. Tanjin zadatak je za
njega bila tajna, i on kao da je još od kratkog razgovora o tome sa njom
odlučio da se posveti udovoljavanju njene satisfakcije. Tek je tada primetio
da se pribojava za njenu budućnost i za njen uspeh. Osetio je da bi bio
spreman da, u slučaju neizvršenja njenog zadatka, završi sa njom u donjem
Paklu, ili možda podigne nekakvu pobunu.
Dalje, imao je utisak da je ona učinila mnogo više i od Nebojše i od njega
zajedno, tako da je njena propast za njega bila neprihvatljiva, i on je bio
spreman na sve samo da je zadrži, a opet nije mogao ništa da učini kako bi
joj pomogao. Shvatio je da je najbolje da sa njom vodi uobičajan život i da
joj se ne opire ni oko čega, ne bi li joj možda tako, na indirektan način,
pomogao. Tanja je, pak, bila sigurna u sebe. Možda sigurnija u svoj uspeh
negu u Davidovu nepokolebljivost oko njegovog samoshvatanja.
Tog jutra je hodala svojim elegantnim korakom. Išla je bosa po pesku i
uživala u toplom letnjem Suncu. Imala je iznenađenje za muža. Stavila je
ruku u džep i izvukla lanćić koji je Mihailo pronašao ispod kamena. Lančić
koji je imao privezak, znak jing-janga sa sunčevim zracima okolo.
- Davide, imam nešto za tebe. - smešila se. On se trgnuo iz utonulost u
razmišljanja i rekao:
- Šta?
Dala mu je ono što je nekada imao Mihailo.
- Odakle ti ovo? - upitao je David iznenađeno i pomalo zabrinuto.
- To pripada tebi!
- Tanja, nećeš me valjda ponovo ostaviti.
- Ne! - odgovorila je. - Moje obećanje je večno.
Slikar se zamislio i odlučio da više ne postavlja nikakva pitanja.
- Želiš li da nosim ovo? - upitao je potom.
- Da. To je moja energija koja te čuva. Stavi to oko vrata. Zapravo, to će ti
pomoći u otkrivanju tvoje ličnosti. Mislim da ti predstoji još jedno veliko
samosuočavanje. Možda veće nego što ti očekuješ.

64
65

David se ponovo duboko zamislio, bolje reći, koncentrisao na svoj duh.

Tada je shvatio, na svoje nezadovoljstvo, da u njemu postoji nešto božansko,
nešto što vapi za ljubavlju i Bogom. Kao da je postao svestan velike rupe
koja se nalazila u njemu. Rupe na čijem dnu se možda nalazila propast,
ambis koji je vapio za pravdom i istinom onakvom kakvu je kao Mihailo
doživljavao. Onda je upitao Tanju da li i ona oseća slične stvari u sebi.
Odgovorila je:
- Ne! Meni je kristalno jasno sve vezano za moj spokoj koji potiče od
Gospodara, i ja sam time prezadovoljna, ali ti, ti imaš u sebi izvesnu vrstu
neposlušnosti i bunta, uperenu protiv tog spokojstva koji Nebojša i ja
apsolutno osećamo, i kome smo istinski predani.
Zatim, posle kraće 24 0 Td [(e)-0ml b,9(i)-4.05232(z)8.10255(1( )2.13675(s)-12.7099š4.Tš4.Tš4.Tš4.T

65
68

strah od donjeg Pakla. Međutim, užas je bio jasan i veliki, njime je zračila
cela kompozicija slike. Most je bio sablasan, čovek prestravljen, mesec pun i
okrutan, a reka koja je prolazila ispod mosta tekla je krvava, praveći opasne
virove. Moglo bi se reći da je Davidu ovo bilo najdraže delo, i on je odlučio
da ga urami i stavi u svoju sobu. Potom je, sav iznuren bez sna, gotovo dva
cela dana spavao u svojoj sobi.
Vreme koje je Davidova porodica provodila na ostrvu bilo je spokojno i
život im je bio bogat. Šetnje plažom i puteljcima šume, kupanja u toplom
okeanu, predstavljali su pravi užitak za njih. Čak je i Tanja, u svoj slobodi i
luksuzu koji su sebi mogli da priušte, počela pomalo da slika, dok se
Nebojša posvetio izučavanju satanističkih spisa. Posle nepunih godinu dana,
uspeli su da otplate dug za svoj posed. Inače, na ostrvu koje je bilo malo,
živele su još dve porodice i jedan starac koji je uživao u svojoj samoći.
Svima je izgledao tajanstveno jer je provodio vreme uglavnom u svojoj
maloj kućici na brdu. Sve tri porodice su bile Gospodareve sluge zajedno sa
starcem i svi oni su ispunili svoje zadatke. Jedino je Tanjin zadatak svima
bio tajna, i sam David je primetio da ona kod Borisa uživa posebno
poštovanje i pažnju. Tih nepunih godinu dana koje je slikar proveo na ostrvu
uživajući u radu, Tanji i luksuzu u kome je živeo, prošlo je veoma mirno, i
David se polako privikavao na večan život u svetu profesora Borisa
Jankovića. Iako već naviknut na njega, još uvek je sebi postavljao ona svoja
pitanja koja su mu još uvek bila preokupacija i jedini problem u životu.

Jednom prilikom je imao razgovor sa Arijelom, i tom prilikom mu je

postavio pitanje koje je hteo da postavi Tanji, ali ga je sačuvao za kasnije.
- Kako to da sam ja živ ako se Mihailo ubio? - pitao je David.
Arijel je odgovorio:
- Ponovo bih Vas podsetio, sećate li se kada sam prvi put došao kod Vas
da Vas odvedem u Gospodarev dvor?
- Da. Onda kada smo se upoznali.
- Upravo tako. Vi ste tada odmah primetili kako mi jedna zenica pulsira.
- Da. - rekao je David.
- Onda sam Vam u kolima, dok smo se vozili, rekao da sam Vas u
izvesnom trenutku ubio i da ste prešli u Pakao.
- Da, da sećam se!
- Može se reći da je to trenutak Mihailovog samoubistva.
- Kako to mislite?

68
69

- Davide, morate da osvestite mnoge stvari koje su se desile, a opet, sa

druge strane, da se ne opterećujete onima za koje samo mislite da su se
desile. Da li me razumete?
David se zamislio. Učinilo mu se da mu je bilo jasno o čemu Arijel govori,
ali od početne ideje, da stvari nisu onakve kakvim ih on vidi, njegova misao
nije odlazila nigde dalje.
- Posvetite se tome, to Vam iskreno preporučujem. Kako budete otkrivali
pravu istinu a stavljali po strani sitnice koje Vam se samo čine bitnim,
mnoge stvari će Vam postati jasnije i Vi ćete znati ono što bi trebalo da
znate o sebi a što Vas toliko progoni. - nastavio je Arijel, a zatim rekao.
- Videćete, moj Gospodar veoma često smišlja interesantne dogodovštine!
Slikar je o ovom razgovoru dugo razmišljao i milion stvari mu je padalo na
pamet. Ono u šta je bio siguran je da se klupko obmotano oko onoga što ga
je uznemiravalo, polako odmotava. Bio je siguran da njegovo biće polako
klizi u onu čistoću koja je krasila Tanju i Nebojšu. I mislio je da mu više
ništa neće stati na put da i on postane takav, osim možda njega samog, kako
je često znao da pomisli kada se našao nesiguran u prebiranju po svojoj
ličnosti.
David je shvatio da svaka nova istina koju otkriva odlomi po komadić
Mihailove savesti i ostrani je iz njega, donoseći mu olakšanje i mir. Ali, i
dalje je bio i te kako svestan veličine onoga što je u sebi nosio, a što je bilo
upereno protiv njegovog „ja“, za koje se borio. Taj ogroman kamen sumnje
u sve što čini i za šta se opredelio, polako se kristalisao u njemu, i on se
često sa setom sećao svega što je bogougodno i protiv volje. Imao je
razgovore sa Nebojšom i Tanjom o svom čudnom identitetu, o svojoj
različitosti i, moglo bi se reći, anomaliji. Ovi razgovori pomogli su mu da
zagrebe duboko u svoje nesvesno, imao je nameru da ode do samog dna, da
raščisti sam sa sobom i da se pridruži nasladi koji su imali svi na ostrvu.
David je primetio da je drugačiji od ostalih koji su se istinski priklonili
Gospodaru, i da je nekako polučovek, nesiguran u svoja opredeljenja, u
svoje stavove, onemogućen da do kraja oseti užitak služenja Satani, za čime
je toliko čeznuo. Takođe, uvideo je da je neka vrsta buntovnika. Shvatio je
da je sam sebi opozicija. Da je kontradiktoran i možda spreman da žrtvuje
sve kako bi postao onaj koga je budistički starac prepoznao pred smrt. Ono
što mu je predstavljalo prepreku da i taj cilj ostvari je to da je ta osoba
priklonjena Bogu.
Uglavnom, materijal za davanje odgovora na pitanje o njegovom identitetu
se polako gomilao, a David se nije puno pomerio u odnosu na svoj problem.
Doduše, moglo bi se reći da je njegov novi život uticao na njega tako što je
odbacio mnoga ljudska obličja, živeći životom na visokoj nozi. Šetao se

69
70

plažom, uživao sa Tanjom i Nebojšom, slikao. Onda se začudio tome koliko

je njegov život sličan onom koji je vodio Mihailo, ne samo po socijalnoj
poziciji, već i po emotivnoj obojenosti. Jedina razlika je bila u tome što se
seća kako je, kao Mihailo, naročito od kada je bio sa Tanjom, imao gomilu
topline i sreće u srcu, ljubavi. A David se zadovoljavao energijom čistoće
greha i nadražaja koji su mu prijali, ali mu nisu donosili kompletnu
satisfakciju.
Onda je postavio sebi jedno pitanje. Kada bi morao da se odrekne ili
Mihaila ili Dadvida, ko bi to bio? U njemu se ponovo javila ona mučnina,
prevrtanje žuči u stomaku i potreba za povraćanjem. Brzo je otrčao u
kupatilo i izbacio sve iz stomaka. Zatim se, uz grčeve, popeo do svoje sobe i
legao u krevet. Poslednje pitanje koje je sebi postavio nije imalo odgovor.
Toliko se gnušao svoje majušnosti i ništavnosti kao inspektora, a sa druge
strane, opet nije mogao da prihvti Mihalovo duhovnjaštvo koje sada više nije
imao i koje, kao David, nikada nije iskusio. Ono je u njemu postojalo samo
kao sećanje na neki imaginarni život koji je vodio, a koji je sada jedino kao
neka slika udenut u nejgovo bitisanje.
U krevetu je te večeri doživeo još jednu borbu sa samim sobom. Ponovo
ga je oblivao hladan znoj i nije umeo sebi da objasni zašto ima ovakve krize
u životu. Imao je utisak da Mihalo u njemu namerava da vaskrsne i nastavi
tamo gde je stao, pre nego je skočio u ambis.
U sebi je mogao da iskristališe izvesnu sablazan koja bi se mogla
protumatičiti kao potreba da ponovo zavoli i prikloni se Bogu. Ipak, kao i
uvek, nešto ga je povuklo natrag i on se ponovo prepustio onoj čudnoj
hladnoći u kojoj je znao da uživa deleći je sa Tanjom. Negde pred jutro,
posle košmarne noći, zamolio je Tanju za pomoć. Rekao joj je kako silno
pati da bude kao i svi koji su ispunili zadatak, ili se za sva vremena priklonili
Satani, kako silno žali što svim svojim bićem ne oseća tu lagodnost i
spokojan polet, sretnlucavu prisutnost Borisove čarolije. Onda, pre nego mu
je ona dala svoje mišljenje, zagledao se u svoj privezak na lančiću i kao da je
znao da je razgovoru došao kraj, i da od Tanje, barem za sada, neće saznati
ništa što bi ga rasteretilo.
- Mili, potrebno je vreme, vreme i borba koju vodiš i u kojoj ćeš pobediti.
Nemoj sumnjati u ove reči! - govorila mu je Tanja.
David je sve ovo znao i sam i, iako mu te reči nisu donele nikakvo bitno
olakšanje, ipak mu se ideja o konačnoj pobedi onoga za šta se istinski borio
svidela, i on je ove Tanjine reči prihvatio kao činjenicu. Ponovo je pomislio
kako samo uzaludno opterećuje svoj duh onim čega se, sa jedne strane,
grozi, a sa druge postoji u njemu kao sveća koja osvetljava deo njegovog
bivstva. Sveća koja ne dogoreva, već preti da svojom svetlošću osvetli i onu

70
71

stranu Davidove ličnosti koja je bila sigurna i čvrsto opredeljena za

Gospodara.
„O, kad bi neko mogao da jedstavno dune u taj plamen i ugasi ga. Tada bi
celo moje biće bilo jedinstveno i ja bih uvek osećao tu prelepu satanističku
ljubav.“ - mislio je slikar i, po prvi put, shvatio da umesto božanskih osećaja
može postojati i ova, njemu toliko ugodnija, spontanija, drugačija i možda
lepša spoznaja celokupnosti i smisla. Međutim, ta Mihailova sveća je gorela
u njemu kao buktinja, i on je u čestim trenucima svoga života bio više ili
manje zaslepljen tom svetlošću koja ga je koštala mnogih besanih noći i
unutrašnjeg lomljenja koja su mu zadavala istinsku bol. Sa druge strane,
osećao je spokoj i mir, sreću i zadovolstvo, imao je Tanju i Nebojšu, svoju
prelepu kuću i blistao je u svom poslu otplativši dug, i preko toga zaradivši
još dosta novca. Za sve to je bio zahvalan Borisu, ali onaj deo koji se ticao
njegove unutrašnje intime bio je zatvoreno buntovan. Tu Davidovu
dvostrukost su primećivali svi, ali je on uvideo da imaju razumevanja za
njega. To razumevanje je verovatno poticalo od strane Borisa koji, kako je
David verovao, mora da je dao takav savet svojim prijateljima. Slavni slikar
je negde u dubini sebe verovao da bi njegov Gospodar sa lakoćom mogao da
reši njegov problem, ali se on na taj korak nije do sada odlučivao.
Nekoliko puta mu je čak padalo na pamet da od Borisa zatraži razrešenje,
međutim, uvek bi se pri tom setio Nebojšinog obećanja da će mu Tanja i
ostali pomoći u rešavanju njegovog problema.
Bitnu ulogu u njegovom životu, pored ostalih ljudi koji su živeli na ostrvu,
stekao je i starac koji je živeo sam, odvojen od svih. Zapravo, taj čovek je
zainteresovao Nebojšu za satanizam koji je pomno proučavao iz knjiga koje
je od starca dobio. Ta osoba, sede kose, oštrih očiju ispod bujnih i spojenih
obrva, svima na ostrvu je ulivala strahopoštovanje. I, kako je
David saznao tokom vremena, taj starac je pobedio profesora u šahu i bio
unapređen u demona. Kako je sam govorio, njemu je istinski pripadao
pronalazak baruta još pre mnogo vekova, a što je kasnije usavršio napravivši
ubojito oružje.
Ovaj čovek - demon se zvao Pantanarej, i jednom prilikom rekao je
Davidu:
- Nećete daleko stići, a da ne priuštite sebi ono što Vam je gospodar
obećao kao nagradu za ispunjen zadatak!
David je i ranije mislio da se posveti ovim trima stvarima: kocki, ženama i
drogama, ali nikada za time nije osetio suštinsku potrebu.
- Morate to uvrstiti u svoj život. - nastavio je starac.
- Meni lično, Gospodar je obećao bavljenje magijom, što sam ja počeo da
praktikujem još pre ispunjenja zadatka. Inače, u Paklu sam već više od tri

71
72

hiljade godina i moj zadatak je bio veoma težak, mnogo teži nego Vaš. Ali,
za razliku od Vas, ja sam još pre ispunjenja postao demon. Iskreno govoreći,
tu partiju šaha zahvaljujući kojoj sam se uspeo na višu lestvicu postojanja,
dobio sam tako što je Satana namerno napravio previd, ne bi li tako izgubio i
svojim proviđenjem me postavio za demona. Zapravo, mislim da je sve što
se dešava kod Gospodara matematički tačno proračunato i da ništa nije
prepušteno slučaju. I zato, kao što rekoh, počnite sa svojom nasladom i
uživanju u onome što Vam je obećano.
David je gotovo istog trenutka odlučio da posluša Pantereja i upitao ga da
li bi mu nešto preporučio. Starac ga je pronicljivo pogledao svoji oštrim
pogledom, i rekao:
- Ako Vam je to obećano, onda je možda najbolje da počnete sa ovim.
Ponudio mu je nekakve bobice. David se zbunio.
- Ovo je od đavolje trave. Zapravo, to su njene bobice, njih Vaš sin već
uveliko uzima, ne bi li što dublje prodreo u ono što je njemu obećano.
Uzmite nekoliko i uživajte u onome što one nose sa sobom.
- A šta je to? Mislim, do čega će me to dovesti?
- Otkriću Vam tajnu! Između onoga što doživljavamo kao činjenice, i
onoga što se zaista dešava u Gospodarevom svetu, postoji razlika. Đavolja
trava omogućava da se svet vidi onim očima kojim ga vidi čovek koga
Vi poznajete kao Borisa Jankovića. Ona, u stvari, otkriva pravi Pakao,
onakvim kakav on zaista postoji, dok, ono što se dešava van toga, postoji
samo kao iluzija.
David je bio oduševljen ovim što mu je Pantanarej rekao. Taj čudni starac
je takođe imao štap sličan Gospodarevom, sa tamno plavim kamenom na
vrhu, uobličenim u oko zmije. Slikar se zagledao u odsjaj ovog minerala
kada je primetio da je štap, u stvari, zmija koja je skliznula iz starčevih ruku.
Sam kamen se pretvorio u oko zmije koje je bilo na sredini njenog čela, i
brzim pokretima šetalo se svuda naokolo. „Ta zmija je luda.“ - pomislio je
David. Možda baš zbog načina kojim je gledala svojim jedinim okom, njeno
ludilo je bilo očigledno, i uz to haotično, đavolsko.
- Kako to da Vam je štap postao zmija? - upita David pogledavši u starca.
Međutim, umesto njega, ugledao je prelepog mladića sa krunom na glavi.
Nije mu bilo jasno o čemu se radi.
- To sam ja. - rekao je mladić koji je ličio na nekog princa iz indijskih
Veda.
- Ja sam onaj starac sa kojim ste pričali! - nastavio je, pomalo začuđen.
Obojca su bili zbunjeni. Onda se starac, ili princ, nasmejao.
- Sećate li se šta se dešavalo u proteklih pola sata?
- Pričali ste mi o đavoljoj travi, o meni i o tome šta mi je činiti.

72
73

- Ne sećate se šta je bilo posle?

- Posle toga sam se zagledao u Vaš štap sa čudnim kamenom koji se
pretvorio u zmiju.
- I to je poslednje čega se sećate? - smejao se mladić.
- Da! - odgovorio je David.
- A onda sam Vas pitao kako to da se Vaš štap pretvorio u zmiju.
- I sada, umesto starog Pantanareja, vidite mladića?
- Tačno tako.
- Očigledno da je moja zmija na Vas bacila neku magiju i učinila nešto sa
Vašom svešću, tako da Vam je proteklih pola sata apsolutno izbrisano iz
svesti.
David je još uvek bio zbunjen. Onda je primetio da se čudno oseća.
Pomalo mu se vrtelo u glavi i bilo mu je muka. I pored ovih tegoba, um mu
je radio briljantno, tako da je zaključio da je već uzeo plodove o kojima je
pričao Pantanarej.
- Ja Vas sada ostavljam! - rekao je ovaj preobraženi starac i nakratko
nastavio:
- Možda ne bi trebalo da uzimate ove bobice. Očigledno da moja zmija
ima nešto protiv toga. Postoji toliko drugih droga koje možete koristiti.
Inače, njihovo dejstvo će trajati još nekoliko časova...
David je ostao sam. Gledao je oko sebe i divio se prizorima koje nije
naslućivao ni u svojoj najbujnijoj mašti. Sunce je skoro zašlo i na nebu se
pojavio veliki crveni mesec boje ruža za usne, a more je poprimilo
srebrnkastu boju, kao da su se na njegovoj površini prevrtale hiljade riba,
tako je svetlucalo. Iako mu je bilo muka, i pored toga što je imao vrtoglavicu
osećao se divno, čak šta više, predivno. Muzika koju je na vetru stvarala
borova šuma je pratkično poprimila stvarne melodije, a on ih je osluškivao
sa najvećom pažnjom i zahvalnošću. Tada je, odjednom, bez ikakve najave i
bez ikakvog razloga, kriknuo glasom gavrana i pratio odjek svog čudnog
ponašanja kroz naredne trenutke. Imao je utisak da, kao u nekom ehu, čuje:
„Đavo, đavo...“
Sledeće što je primetio je kako se ovaj njegov, njemu iznenađujući
postupak stapa u celinu sa virtuoznošću stvarnosti koju je prvi put video
očima svoga Gospodara. U narednom trenutku se pitao da li Gospodar i
njegovi demoni konstantno žive u ovom svetu, a onda konstatovao kako više
nije podeljen, i da je užitak koji doživljava takav da zaokružuje njegovu
celinu i poništava svo ono raspeće koje je nosio u sebi.
Odlučio je da se polako uputi kući i krenuo je onoim poznatim puteljkom
koji je u laganom padu vodio do njegovog doma, do same obale. Uskoro je
stigao. Čekali su ga Tanja i Nebojša. Tiho je ušao u kuću, ali ga je sin

73
74

primetio. Kada je zagledao oca malo bolje, primetio je da je uzeo seme

tatule. David je tek posle nekoliko sekundi video Nebojšu kako ga gleda,
smeškajući se.
- O, sine! - uzviknuo je u trenutku a zatim se zaprepastio Nebojšinim
izgledom. Dečak je imao dugu kosu od svile, kosu koja se u svetlucavim
talasima slivala niz njegova ramena. Lice njegovog sina je bilo ljupkije nego
bilo kog opisanog anđela, lice koje je podsećalo na onaj umilni Arijelov
glas. Gledajući ga, imao je utisak da čuje tu lepotu, kao da mu je ona svojim
čarima govorila nešto što nikome nije razumljivo. I upravo kada je poželeo
da se ovakvo njegovo stanje svesti nikada ne promeni, Nebojša mu je rekao:
- Tata, moraš se čuvati tatule. Zapravo, možda nije trebalo ni da je uzmeš.
Ona se koristi samo da bi se što bolje razumeo stvaran svet, da bi se video
onakvim kakav stvarno jeste i kakav će biti posle konačne pobede našeg
Gospodara nad Bogom. Ali, naša je nesreća što ta borba još uvek nije
okončana i što istinski svet možemo samo u određenim trenucima da vidimo
ili osetimo, uglavnom uz pomoć različitih droga. Ono što je bitno, a što treba
da razumeš je da tatula ima svoje dve strane i da loše utiče na doživljaje i
svest u onom iluzijom zamagljenom, protiv čega se ti toliko boriš. Ja ti lično
preporučujem da uzimaš LSD, mislim da bi on tvojoj ličnosti više prijao.
David je ovo Nebojšino izlaganje čuo kao najlepše horsko pevanje. Pitao se
da li glas njegovog sina zaista ovako zvuči u istinskom postojanju koje mu je
bilo opisano. Ipak. njegov intelekt je takođe bolje funkcionisao, i on je
ozbiljno shvatio savet. Nebojša je nastavio:
- Za raspoloženje ti inače preporučujem marihuanu, pretpostavljam da će
ona biti pravi lek za tvoje nerazumevanje sebe. Ona polako otvara svet koji
đavolja trava otkriva naglo.
U tom trenutku, na vratima se pojavila Tanja. David ju je zapravo video
kao mladu vešticu, čiji su nokti podsećali na kandže neke mačke. Uz to, bila
je ciganka crne kose i dobro poznatih plavih očiju.
- Zdravo, Tanja! - izgovorio je naglas David, oduševljen snagom duha
kojom je ta žena zračila. Imao je utisak da bi mogla snagom svoje volje da
smrska planinu. Onda je primetio kako njena energija hrani njegovo biće i
kako njegov duh pije sa izvora duhovnosti kojom je zračila. Ona se, pak,
veoma iznenadila kada je ugledala Davida primetivši da je pod jakim
dejstvom tatule. Prišla mu je u samo nekoliko koraka i rukama uhvatila za
glavu, pridigavši se na vrhove svojih prstiju. Lagano ga je spustila ispod
svoje visine, pogledala mu je u desno oko iznenađujuće znatiželno i
sudbinski zabrinuto. Zatim se osmehnula i rekla:
- Dobro je, dobro je.
Zatim je brižljivo nastavila:

74
75

- Hajdemo do kreveta. Pokušaću da te uspavam. Mislim da je to za tebe

najbolje.
David je bio pomalo zatečen ovim događajem i vidno zbunjen, ali je
poslušao Tanju bez protivljenja. Legao joj je u krilo, a njena ga je ruka
milovala po obrazu i čelu.
- Opusti se dragi, opusti se. - tiho je šaputala i on ju je slušao, pokušavajući
da što više utone u san koji ga je polako osvajao. Pre nego što će zaspati,
osetio je Tanjin dlan kao deo svoga tela. Taj dlan je lagano uranjao u
njegovov obraz, spajao se sa njim, a zatim se opet razdvajao izranjajući iz
njega, kao da je od pene. Ponavljao je u sebi onako poluuspavan: „Kakva
divota, kakva divota.“ I, negde u svojoj podsvesti, kako je dejstvo droge
počelo da nestaje, ponovo se javilo ono njegovo oponentno „ja“. Osećao je
nešto što je ličilo na onu, njemu zabranjenu, ljudsku ljubav. Međutim,
uživao je u njoj, i to je bilo poslednje što je primetio pre nego ga je san
sasvim savladao.
Sutradan je David ustao oko jedan sat posle podne. Bio je sav iznuren i
imao je užasnu glavobolju, a uz to, u stomaku je osećao veliku mučninu.
Doteturao se do kupatila i umio se ne kako bi se osvežio. Odjednom se setio
trenutka koji je još uvek u njemu postojao, trenutka kada je pre samog
ulaženja u san doživljavao ljubav prema Tanji, kao da je Mihailo.
- Prokletnik! - uzviknuo je i pesnicom razbio ogledalo. Tanja je brzo
dotrčala.
- Davide! Šta ti je?
On je sakrio lice među dlanove i zaplakao. Njegova žena ga je gledala
strogo, ali i saučesnički.
- Da li ja volim? O, da li ja volim? - gotovo je vikao, osećajući u sebi
ogroman bes.
- Davide, mislim da si pod negativnim uticajem onoga što se desilo juče. -
rekla je Tanja, ispitivački ga posmatrajući.
- Pantanarej ti je dao tatulu?
- Da! On mi je dao, prokletnik.
- Davide shvati da nisi pri čistoj svesti i da si veoma konfuzan. Potrebno je
izvesno vreme da se sabereš.
- Da, znam, potrebno je da ponovo živim u ovom svetu iluzije koji nije ni
delić onoga što svarno postoji! Kao da ništa ne čujem, kao da ništa ne vidim,
kao da niko ne razume šta govorim i, kao da volim. Hoću ono što stvarno
postoji, hoću čistoću trenutka, lepotu istine!
- Da, ali ta čistoća i ta lepota ne podrazumevaju ljubav, već suštinsku

75
78

što je trebalo uraditi. Poznavajući je dobro, mnogo bolje nego što je

poznavao svoga oca, Nebojša je prozreo ovu njenu želju.
- Naravno, organizaciju svega ćemo prepustiti kruni naše male porodice,
Tanji.
Tanja je radosno pljesnula rukama, poskočivši na stolici.
- Obećavam ti, sve će biti kao što si ti isplanirao.
Proveli su još neko vreme ćaskajući o proslavi Nebojšinog rođendana,
unapred prepričavajući događaje za koje su pretpostavljali da će se desiti, i
kojima su se radovali. Onda je Tanja predložila da sa Davidom krene u već
ustaljenu šetnju obalom, dok bi Nebojša mogao da nastavi sa čitanjem i
proučavanjem jednog spisa koji mu je već dugo vremena zadavao dosta
muka u svom razumevanju.
Uskoro, Tanja i David su se našli na peskovitoj obali okeana, dok je Sunce
već uveliko vladalo nebom. Hodali su polako i spokojno. Neka harmonija ih
je oboje opila, a Tanja je u njoj posebno uživala. Onda je, onako zanesena,
stala ispred muža i skinula sve sa sebe. David do tog trenutka nije razmišljao
da bi se ovako nešto moglo desiti, a njegovo raspoloženje je bilo drugačije
od Tanjinog. Nju je obuzela strast još kada su napustili kuću, zapravo, njen
predlog da izađu u šetnju bio je iniciran pomišlju da bi mogli da vode ljubav
negde na plaži. Legla je na stomak, raširila noge snažno trljajući grudi o
pesak, toliko snažno da je ispuštala kratke uzdahe bola i zadivoljstva. Bila je
posebno raspoložena za seks i zatražila je od Davida obe ruke. David se, kao
i uvek, lako predao pohoti u kojoj je sa Tanjom uživao, i pitao je:
- Kako misliš, obe ruke?
- Vreme je da saznaš šta najviše hoću, mili! – rekla je glasom koji je
praktično pozivao na razdiranje i pokušavala da što više raširi noge.
- Ovako mili, ja ću se malo podići, kako bi mi lakše prišao otpozadi,
stiskaću grudi što jače mogu, a ti ćeš mi jednu ruku nabijati u anus, a drugu
u vaginu. Hajde, molim te. - umiljavala se.
David je poslušao, zaslepljen ovom njenom željom koju je i sam demonski
prihvatio i, klekavši na pesak, svoju desnu ruku gurnuo u Tanjin analni
otvor, a levu u njenu vaginu. U trenucima prodiranja u njeno telo čuo je
vriske koje su ga pozivali da ne štedi silinu kojom će prodirati u ženu. Bio je
zadivljen kako se Tanja otvara, kako se ne štedi i sama se pomerajući više
unazad nego unapred. Zadivljeno je gledao ženu koja mili unazad po pesku i
divljački pokreće svoje telo, pokušavajući da sebi zada što veći bol,
primajući u sebe obe Davidove ruke skoro do lakata. Tanja je vrištala, a
David je uživao u iživljavanju, zarivajući svoje ruke u nju i komešajući ih u
njenoj utrobi. Pitao se da li ona stvarno ovo voli.
- Tanja...

78
79

Međutim, odmah ga je prekinula.

- To mili, to... - jecala je. Izvijala se unazad, a rukama snažno stiskala
grudi. Tada se pojavio gavran i David je svhatio da treba da prekinu, kao što
su to uvek do sada činili.
- Samo da doživim orgazam... Molim te! Još malo mi treba.
Tada je bukvalno počela da vrišti, njihala bokovima na sve strane i
konačno dobila ono što je htela. Sa Davidiovim rukama do lakata u sebi,
njeno telo se cimalo u unutrašnjim impulsima i disanju koje je bilo
nepravilno, i zavisilo od boli koju je osećala. Posle njenog orgazma, David
je polako izvukao ruke, čuvši njen jecaj. Tanja se u bolima izvrnula na leđa,
i počela da mazi klitoris. Kroz uzdahe koji su ponovo počeli da je osvajaju,
rekla je:
- Znaš da je gavran najava za tvoj poslednji orgazam... Kreni!
Raširila je noge i primila Davida koji je uživao u iznurenoj ženi desetak
minuta, kada je i sam svršio. Posle ovoga, zatražila je od Davida da je mazi
po kosi.
- Da li ti je bilo lepo?
- Jeste, lepotice! Kako da nije!
- Znaš i sam da hoću da me boli.
- Znam, i ovo je bilo zadivljujuće.
- Pogotovo drugi deo! - nasmejala se Tanja, uživajući u čaroliji koja je još
uvek trajala.
- Hođeš li mi pomoći da ustanem? - upitala je zatim.
David je ustao i pružio joj ruku. Ustajala je i smejala se. U trenutku kada je
stala na noge, shvatila je da ne može da hoda sama.
- Ha, ha! Pomozi mi Davide, ne mogu sama! - govorila je sva nasmejana i
srećna. David se takođe nasmejao, uzeo je u naručje i odneo kući, gde je
stavio u krevet kako bi se oporavila.
- Hoćeš li da popiješ nešto? - pitao je ljubaznao, i možda pomalo
zabrinuto.
- Nisam te valjda povredio?
- Ne, sasvim sam dobro. Zapravo, još uvek uživam u vibracijama unutar
svog tela. Može viski.
- Viski za damu. - rekao je David i sipao piće u prelepu čašu. Pričali su
sve dok se ona, onako ljupka i iscrpljena, nije uspavala.

David je to popodne proveo sam. Ponovo je razmišljao o sebi. U početku

je prizivao u sećanje poslednji seks sa Tanjom, sećajući se svega što se
dogodilo tog podneva na plaži. Može se reći da se divio Tanji i njenoj
sekesualnoj fantaziji koju je danas ostvarila, i to baš sa njim. Onda je shvatio

79
80

da mu Tanja više znači nego što mu je značila kao Mihailu. Shvatao je to da

je Mihailo voleo, a da je njemu to isto - zabranjeno. Ali, znao je da postoji
izvesno osećanje koje gaji prema Tanji. Nešto što je bilo ispresecano
divljenjem, seksulnošću, posebnom povezanošću njih dvoje, njegovom
zavisnošću od nje, koja mu je sada bila toliko očigledna. Tada je shvatio još
nešto. Da će Tanja sigurno ispuniti svoj zadatak. Nije hteo dalje da se bavi
ovom zadnjom pomišlju u koju je bio apsolutano siguran. Suzdržao se od
ideje šta bi to moglo da bude. Uglavnom, biće ispunjeno. Jednostavno, ona
je takvo biće. Tada je konstatovao svoju sreću, koja je trebalo da bude
večna. Imao je dosta novca i život na zemlji mu se usladio. Onaj deo ličnosti
koji se bunio u njemu, kao da je nestao, upao u neku jamu i udavio se u
sopstvenom disanju. A naredno što mu je bilo jasno je da će tako ostati samo
ako se uživi u ono što mu je Gospodar obećao kao nagradu. Setio se kako
mu je rečeno da će u njegovo srce biti usađene droga, kocka i žene, i shvatio
da je da je to ono čime će zasladiti život, a čime će otrovati ono nepoželjno u
sebi, protiv čega se toliko borio i što mu je zadavalo velike probleme.
Naravno, shvatio je da vreme čini svoje. Polako je počeo da shvata
relativnost sveta, i može se reći da je već slutio onaj odgovor koji mu je bio
toliko bitan, a na koji već nekoliko godina nije znao, ne samo da odgovori,
već i odakle da počne sa odgonetanjem.
„Možda bih i mogao da dam izvesnu pretpostavku kako sam to ja
Mihailo.“ - razmišljao je David. „Ali, svaka mogućnost da se bilo šta
konkretno otkrije u ovom čudu iluzija je neiskoristiva. Verovatno Boris zna
tačno šta se desilo, možda jedino on razlučuje činjenice od pretpostavki koje
samo izgledaju stvarno. Ono što je očigledno i čime se mogu poslužiti, to
jest, na šta se mogu osloniti je da je moj duh dovoljno proživeo da bi
prihvatio postojanje i nedokučivu, a ipak moguću, činjenicu da sam možda
nekada i nekako bio ono što sam iz ove pozicije nazivao Mihailom.
Uglavnom, ono od čega je moj duh bolovao je gotovo zauvek nestalo,
polako iščezavajući iz mog života. Ili možda nije tako. Možda mi predstoji
dosta borbi, uostalom, Tanja mi je jednom prilikom rekla da bih izgubio rat
kada bih znao kakvu bitku bijem. Mogu zaključiti da delimičnu spoznaju
ove njene izjave shvatam, ali daleko od toga da sam svestan toga o čemu je
tačno govorila...“
Mnogo je još stvari Davidu prolazilo kroz glavu. Pokušavao je da ih složi
u svoje bivstvo, uklopi u svoj identitet. Međutim, njegovo celokupno „ja“ ga
je podsećalo na Rubikovu kocku, gde je moguće složiti najviše dve, ili
možda i tri boje, ali bez poznavanja šablona po kojem se slaže cela kocka,
pokušaj da se sve dovede i postavi na svoje mesto je uzaludan. Može se reći
da je David bio zadovoljan onom jednom bojom koju je složio tokom

80
81

vremena svoje unutrašnje borbe, i da je začine života, koji su stajali pred

njim, i koje je prihvatio kao deo svoje ličnosti koja je polako izvirivala na
površinu, praktično usadio nekom silom sebi u srce.
Već u sledećem trenutku, prozreo je Tanjinu slast, koja je bila seks. Onda
je shvatio celokupnu borbu protiv Boga koju su vodili svi oni koji su prestali
da vole, ili nikada nisu ni bili zaraženi ovom bolešću. To je zapravo bilo
ujedinjenje svih njihovih poroka, na čijem je čelu stajao čovek, njemu
poznat kao Boris Janković. Sam je uvideo koliku silu predstavlja ovo
ujedinjenje iz koga je moguće izvući zakon koji je vladao među onima koji
su ispunili zadatak, ili ga uspešno ispunjavaju. Tog popodneva, David je
shvatio da je njegov identitet postao jasniji i pročišćeniji nego ikada. Shvatio
je da je ono što je doživeo prošle noći toliko kristalno čisto, da se pitao da li
je zaista tako i bilo. Ono što je ipak bilo očigledno je da, za postojanje Pakla,
onakvog kakvim ga je doživeo kada mu je Pantanarej dao tatulu, treba
pobediti samoga Boga. Inače, stvari koje je sebi predstavljao kao ljubav
Mihaila prema Tanji, reči starog budiste koji mu je pred smrt rekao da je on
neko važan, utisak da mu je bio učitelj u prošlom životu, njegova osećanja
koja su manje ili više podsećala na ljubav, posle samoubistva Mihaila gledao
je kao na jalove plodove toga što je nekada voleo. Sada ipak ima mnogo
više.
- Napokon si shvatio!
Iznenada je čuo Tanju koja je stajala na vratima njegove sobe, pušila
cigaretu i pila viski.
- Vidiš, postoje mnogo veće sile od onih koje su tebi date na korišćenje, ali
ti više nisi ljut što je to tako. Time što si to prihvatio, sa moje tačke gledišta,
dozvolio si sebi da se oslobodiš svog bunta i budeš zadovoljan onim što ti je
od Gospodara dato.
Davidu se ova Tanjina rečenica učinila kao kap koja je napunila čašu
čarobnim napitkom koji je trebalo da predstavlja život u Paklu onakvim
kakvim ga je Boris proračunao. Zatim je pomislio kako ona neće biti jedina
žena koja će postojati u njegovom budućem životu, pritom osetivši neku
pravednost da skonča u donjem Paklu, ukoliko ne ispuni zadatak. Tada je
uvideo da možda preteruje i da mu je Tanja ipak nešto nezamenljivo. Ali
ipak, mislio je da bi možda mogao čak i lako da nastavi bez nje ukoliko bi
došlo do njenog neuspeha. A onda se predomislio. „Ne bih mogao bez nje.“
Tanja je prozrela ove njegove misli, i rekla:
- Mili, to što misliš jeste časno i ja imam jedno olakšanje za tebe.
David začuđeno upita:
- Koje?

81
82

- Gospodar mi je obećao da ću sigurno ispuniti ono što je stavio pred mene

i što ja moram uraditi!
David nije krio svoje oduševljenje i radost što će takva žena uspeti. Stegao je
pesnice i sav srećan rekao:
- To! To! To Tanja!
- Naravno, ono što sam ti rekla o svom zadatku se nimalo ovom mojom
izjavom ne menja. Ti se ne smeš mešati!
David se zamislio.
- Da, naravno. To se podrazumeva.
Videvši da je David zaista presrećan time što je od nje upravo čuo, Tanja mu
umilno sede u krilo.
- Lepoto moja uzvišena!
David se nasmejao stavivši joj ruku na golu nogu.
- Kraljice moga smisla.
Rekao je, a među njima kao da se naziralo to da će David posle svoje
usmrćene žene i Tanje, uskoro imati nova seksualna iskustva. Shvativši i ovu
njihovu zajedniču misao, Tanja je rekla:
- Napred mili! Toliko žena bih htelo da spava sa poznatim slikarom!
- Ha, ha! - Nasmejao se slikar, pritom se zapitavši kakav je on zapravo u
seksu, a onda pitanje ponovio i ženi.
- Ne znam, ali meni je najbolje sa tobom. - odgovorila je Tanja, a zatim
pomalo zabrinuto nastavila:
- Nadam se da nećeš naći bolju.
Posle ovoga David je prasnuo u smeh, ne shvatajući moguću ozbiljnost
poslednje rečenice.
- Ne verujem da bolja i lepša od tebe postoji.
U sledećem trenutku pojavio se Nebojša koji je čuo poslednji deo njihovog
razgovora i rekao:
- Za tebe, oče, ne postoji! Tome me je Pantanarej danas naučio. Niti za
Tanju postoji neko bolji od tebe. Jednostavno, vi ste kosmički povezani i
pripadate jedno drugom. Jednostavno ćete čitavu večnost provesti zajedno u
sve većoj i većoj sreći koja će nestankom ljubavi dostići maksimum.
- Trebalo bi da bude tako. - nadovezala se Tanja.
- Da, da, a oni koji su u donjem Paklu na kraju će nam biti robovi koje
nam Arijel čuva za sam kraj, kada ćemo gasiti svoje destruktivne potrebe,
poštujući zakon nepovređivanja među onima koji su uspešni. - smeškao se
Nebojša.
- Pa, eto. Sada kada sam vam rekao ovu činjenicu koju sam spoznao, pri
tom uživajući u tome, idem na spavanje. Bilo mi je čast i zadovoljstvo da

82
83

provedem ovih nekoliko trenutaka sa vama. - u šali se poklonio mladić

otišavši u svoju sobu. Tanja je ustala i protegla se uz blagi jecaj.
- Dobro je. Bol prolazi. Mada još uvek uživam u njemu. Može jedan
poljubac za laku noć?
- Može draga!
- Laku noć.
Tanja je otišla u svoju sobu. On je ostao sam sedeći na fotelji još neko
vreme, za koje je uvideo koja je moć njemu data. Fenomenalni dar za
slikarstvo na kojem bi mu pozavideli najveći umetnici koji se pominju u
istoriji sveta. Pomislio je da naslika Mona Lizu onako kao bi to uradio da je
Leonardo, i pred njim je prošla još jedna noć upornog rada.
Ujutru je, kao i većina njegovih slika, i ova bila gotova. Tanja se probudila
i ušla u sobu. David je bio umoran i spremao se da ode na spavanje.
Smeškala se gledajući u njegovu Mona Lizu. Slikar je bio zbunjen njenim
čudnim osmehom kada je čuo pitanje:
- Da li ti vidiš isto što i ja?
David nije planirao da tog jutra analizira sliku, ali mu je Tanjin osmeh, koji
ga je posetio na ovaj sa slike, probudio maštu i interesovanje za to šta je
stvarno uradio.
- Gospodar lično! Original slike je pred tobom! – rekla je.
- Kako to misliš, original slike?
Tanja se smeškala.
- Pa ovo je original Mona Lize, ovo što si ti noćas naslikao!
David se začudio. Onda je najednom primetio kako njegova Monaliza ima
lik Borisa Jankovića.
- Da,da. Gospodar! Kažeš, original?
- Da! - smejala se Tanja.
- Ali kako? Kako sam naslikao sliku koja postoji već tolike godine?
- Odaću ti tajnu. Leonardo je, zapravo, imao zadatak da naslika Gospodara
u najizražajnijem opisu njega kao žene. Jedne noći je usnio san da će se
pojaviti slikar koji će biti možda jedan od najboljih u svom zanatu, i video
sliku koju si ti naslikao. Sve je ovo ispričao Borisu, rekavši da ne može da
uradi ništa bolje nego da sliku koju je video što vernije naslika, trudeći se da
bude što sličnija ovome što si ti uradio.
David se udubio u sliku rekavši:
- Ako je tako, onda je Leonardo jednako dobar slikar kao i ja, ako ne i
bolji.
- Veliko je pitanje ko je bolji - ti ili on? Ono što je bitno je da je
identičnošću koju je postigao praktično po sećanju, preslikavši tvoje delo,
Leonardo ispunio svoj zadatak, dobivši svoju nagradu.

83
84

Slikar je saslušao Tanju, a onda u trenutku promenio svoje raspoloženje

zbunjen psihološkim mogućnostima i informacijama koje Tanja poseduje.
Uvideo je da je ona daleko superiornija od njega, tako da se blago namrštio
osetivši trunku zajedljivosti u sebi, posle čega se opustio, jednostavno se
pomirivši sa ćinjenicom da je to tako i da on tu ne može ništa da promeni.
Jednostavno, Tanja je bila superiornija u odnosu na njega i on je primetio tu
nit koja se provlačila sve vreme kroz njihovo poznanstvo. Hteo je da joj
izjavi zahvalnost, i njegov namršten izgled se pretvorio u smešak, smešak
blagonaklon i pun poštovanja.
- Hvala ti Tanja, Hvala na svemu. Mislim da bez tebe moj život,
jednostavno, ne bi imao smisla.
Tanja se nasmejala, uzvrativši zahvalnost izjavom da bi ona bez seksa sa
njim jednostavno poludela, i da svoju harmoniju u životu inspiriše njihovom
seksualnošću.
- Mislim da sam ti jednom prilikom rekla da si bolji ljubavnik nego slikar,
ali ne mogu da se setim kada je to bilo.
David se nasmejao zapalivši cigaretu osećajući se ispunjeno i savršeno.

U narednom periodu, Tanja se posvetila organizaciji Nebojšinog

rođendana, dok je David počeo da koristi blagoslove koje mu je Gospodar
namenio i da uživa u životu kao nikada do tada. Za kratko vreme, postao je
strastan kockar i nije mu nimalo smetalo, niti je žalio što gubi velike pare,
zarađivao je mnogo više. Žene su bukvalno igrale oko njega, a on ih je
menjao jednu za drugom, pronalazeći nešto posebno u svakoj od njih. Ipak,
retko koja je mogla da mu pruži i približno zadovoljsto koje mu je pružala
Tanja sa kojom je gotovo redovno upražnjavao seks na njen omiljen način
- pod dejstvom kokaina, što ga je dovodilo do ekstaze.
Zapravo, David je uživao u svakom trenutku života u to vreme pred
Nebojšin rođendan, i može se reći da je postao neki novi čovek. Čovek koji
se prepustio svojoj bludi kao nikada do tada, što ga je dovelo do toga da
zatrpa ona svoja pitanja koja su ga morila. Pitanja o sopstvenom identitetu i
sebi kao Mihailu, samoubici koji je praktično iščezao iz njegovog života,
koji je možda evoluirao u Davida, koji toga nije ni svestan i koga to više ne
zanima. Koji je sve što je sačuvao od Mihailovih shvatanja bila elegancija
koja ga je činila naročito prevejanim u konzumiranju zadovoljstava i pohota.
David je, zapravo, postao ono što je Boris Janković i hteo da stvori od njega,
a njemu samom bila je čast da ulogu koja mu je bila namenjena prihvati sa
uživanjem.
Nekoliko slika koje je naslikao do proslave bile su fantastične. Bili su to
aktovi žena sa kojima je spavao, u izazovnim pozama. Gospodar je naročito

84
85

bio zadovoljan njima, i predložio je Davidu da naslika još nekolicimu sličnih

dela i izloži ih u svojoj kući za Nebojšin dvadeseti rođendan.
- To bi napravilo pravu atmosferu i verovatno oduševilo Nebojšu. - rekao
je Boris Davidu jednom prilikom. Čak je dodao da će lično predložiti Tanji
da se ova ideja kao iznenađenje i poklon od njega pripremi i sprovede u
delo, zatim se grohotom nasmejao i rekao:
- To će biti poklon od nas Nebojši, i kraj! Čak šta više, ja ću se lično
potruditi da imate što više pravih lepotica kako bi ovu izložbu podigli na još
viši nivo.
David je bio oduševljen ovom Gospodarevom idejom i sav se uneo u
ostvarenje i realizaciju svega što je isplanirano. Hteo je da njegove slike
budu što više seksualno enigmatične i provokativne. Planirano je da Nebojša
ne vidi ni jednu sliku koja će biti izložena.

U vreme pred Nebojšin rođendan, David se sasvim promenio. Bio je to

bogataš koji živi na sličnoj ivici na kojoj je živeo kao inspektor, samo što je
ova granica koju je ovoga puta prelazio mnogo više, i na njegovo sopstveno
zadovoljstvo, bila odraz njegove sreće a ne zebnje i neizvesnosti kao nekada.
Ono u šta je David bio siguran je da njemu nije namenjeno da previše muči
sebe stvarima koje su ga opterećivale, već jednostavno da dela, slika i uživa
u stvarima koje je doživeo kao delove stvarnosti koja služi njegovoj
satisfcakciji i ostvarenju. Ostvarenju na kojem je nekada zavideo Nebojši i
Tanji, koje se ogledalo u čistoći prihvatanja užitka u služenju Gospodaru,
uspešnom životu koji se pri tom vodi i nepodeljenosti unutrašnjeg sveta koji
je imao u sebi. Jednog jutra se zadivljeno pogledao u ogledao, rekavši u sebi:
„Ovo sam ja! Da, ovo sam ja!“ Ono što je sam prihvatao kao realnost je bilo
u skladu sa Nebojšinim udubljivanjem u tajne metafizike Đavola, koju je
ovaj, pak, učio kod Pantanareja. I sam je, kao fikciju, prihvatio Arijelove
reči da su Mihailovo samoubisvo i njegov gubitak duše isti trenutak, ali je
nekako prihvatio da tu istinu nikada neće izneti do kraja. Jednostavno,
odustao je od slaganja svog života, što ga je u jednom trenutku podsetilo na
slaganje magičnih kocki u nizove istine, koji bi trebalo da ga dovedu do
nečega. Shvatio je da je do toga što je tražio već došao, da je zapravo to
uvek bilo tu kraj njega i u njemu, s' tim što nije bio u stanju da vidi prave
stvari pred sobom, upravo zbog njihove blizine.
Bilo mu je jasno da je njegov problem egzistencije, između ostalog, rešen
baš onako kako mu je to bilo rečeno. A razlog za tu borbu koja je postojala u
njemu mu, u trenutku ostvarenja, nije bilo nimalo bitan, tako da ga nije ni
tražio. Možda i zato što bi odgovor na ovo pitanje bilo nastavak agonije koja
je postojala u njegovom životu, još od početka praćenja Mihaila.

85
86

Jednostavno, osećao se kao da je svim svojim bićem rekao „Da“ Gospodaru

čime je, kako je mislio, ušao u večno doba, večan život, nedvosmisleno
ispunjen zadovoljstvom i spokojstvom koje ga je konačno potpuno obuzelo.

PISAC

86
87

Tanja je dala sve od sebe da Nebojšin rođendan bude baš onakav kakvim
ga je on zamislio, a do proslave je ostalo još oko petnaest dana. Njen muž je
naslikao još nekoliko perfektnih dela obnaženih lepotica, i bilo je sasvim
dovoljno slika da bi se upotpunio doživljaj. Inače, sam David je upoznao
jednu ženu za koju je izrazio veliko interesovanje, a koja, pak, nije bila žena
koja se lako upuštala u seksualne odnose. Zapravo, bila je verna svome
mužu, koji je bio pisac. Ipak, između njih dvoje se desila izvesna uzajamna
privlačnost i on je, iako u startu odbijen, zadržao njene simpatije kao
interesantna, enigmatična osoba. Olga je strahovito svojim osobinama
podsećala na Tanju, a i fizički su ličile, jedino što je bila crnka. Upoznali su
se na jednoj od Davidovih izložbi, na kojoj je bio prisutan i Boris Janković,
a i Ariel. Tada je Boris prišao Davidu i prokomentarisao Olgu koja je bila
nekoliko metara udaljena od njih i razgledala slike:
- Dobro parče!
David u prvom trenutku nije shvatio o čemu se radi, ali kada je primetio
Olgine noge, rekao je:
- Dobra je! Prava lepotica.
- Da vas upoznam? - pitao je Boris, uhvatio Davida pod ruku i povukao ga
da krene.
- O, gospodine Danilo, odkud Vi ovde? - iznenađeno je rekla ova žena
Borisu, sa ljubaznim osmehom koji se pojavio čim ga je videla.
- Ha, ha! - nasmejao se Janković i Davidu dao znak da ga ona zna pod tim
imenom.
- Eto, i ja sam ljubitelj Davidovog slikarstva.
Onda joj se uneo u lice kao da hoće da joj da do znanja da je slikar tu sa
njima. Olga se zbunila, a David da bi izbegao neprijatnu situaciju koju je
svojom mimikom profesor namerno izazvao, reši da se predstavi pruživši
ruku:

87
88

- Ja sam David, drago mi je.

- Oh, kakvo prijatno iznenađenje... Izvinite, malo sam zbunjena! - govorila
je Olga, dok se emocija obostrane privlačnosti rađala među njima. David se
takođe zbunio, a u sledećem trenutku su oboje bili zabezeknuti time što se
Boris, to jest Danilo, izgubio negde u gužvi. Ostali su sami, u situaciji koja
je od oboje očekivala nastavak konverzacije, a nju su oboje hteli.
- Gde se Danilo izgubio? – upitala je Olga, nameštajući kosu koja se prosto
slivala niz njena leđa, pokušavajući da da povezanost ovom susretu.
- Ne znam, tu je negde, ali nećemo valjda da ga tražimo kada smo nas
dvoje sami? - ljubaznim i provakativnim osmehom nastavio je slikar,
udvarajući se.
Olga je, pak, Davidovo udvaranje shvatila samo kao igru, i dala mu to do
znanja. Međutim, ovaj je u svojoj ljubaznoj drskosti gajio nadu da će ipak
spavati sa njom, jer, ona je bila prva žena koja je za njega predstavljala
iskušenje, razlog za zadovoljenje njegove sujete i muškosti, i on bi njeno
konačno odbijanje shvatio kao poraz. Sa druge strane, bilo mu je jasno da je
Olga verna žena i da su mu, ako on to hoće, vrata za prijateljstvo otvorena.
Ali, David je na nju još uvek gledao kao na stvar, još uvek nije prepoznavao
onaj detalj koji je mogao da podeli sa Olgom, kao što ga deli sa Tanjom, a to
je Olgina ženstvenost. Međutim, primetio je da, i pored njenog odbijanja
koje je u nekoliko navrata bilo sasvim jasno, ona ipak i dalje osvaja njegovu
pažnju. Naravno, David se prema njoj odnosio kao džentlmen i toj ženi je
njegova zainteresovanost za nju imponovala, ipak, ostala je pri svom stavu u
nadi da će se i dalje družiti sa Davidom, pa makar i uz njegove asocijacije na
seks koje je trebalo da se pretvore u izvestan oblik šale sa ukusnom
granicom.
Uvidevši ovu Olginu zainteresovanost za prijateljstvo, David je odlučio da
nastavi druženje sa njom, u nadi da će polako probiti led i za izvesno vreme
je odvesti u krevet. Odlučio je da je pozove na Nebojšin rođendan. Pristala
je, ali je postavila uslov da sa sobom povede muža. David je razmišljao o
tome u kakvim su oni odnosu sa Gospodarom. Saznao je da je njen suprug
takođe slavan. Ne toliko kao on, ali je bio svetski priznat pisac. Sa Olgom je
vodio miran i povučen život, posvećen umetnosti. Inače, imao je čedrdesatak
godina i bio nešto stariji od Olge. A pisao je o čovekovoj egzistenciji
gledanoj sa antroploškog, psihološkog i religioznog aspekta. Na trenutak,
opis ovog čoveka ga je podsetio na Mihaila, a to ga je veoma zaintrigiralo,
iako se pri prvom utisku zgnušao. Ipak, poželeo je da ga upozna, i u nadi da
će na kraju Olga barem jednom biti njegova, odlučio je da pristane na njen
uslov.

88
89

Na Nebojšinoj proslavi je trebalo da se nađe preko dve stotine ljudi, tako

da je David smatrao da neće narušiti nikakvu bitnu svar ako pozove i ovo
dvoje. Zapravo, celu stvar je izneo Tanji, pitavši je da li ona ima nešto
protiv. Međutim, samo je odmahnula rukom, rekaviši:
- Ti i tvoje novo otkrovenje - žene! Pozovi ih, nemam ništa protiv.
Tanja je osmislila sve vezano za proslavu, samo je trebalo izvesti da se u
okruženju atraktivno postave Davidovi aktovi, koji su zaista bili predivni.
Bio je to veoma maštovit hiper – realizam, rađen u ulju. Prelepe devojke u
najizazovnijim pozama, stilski obrađene do perfekcije, tako da su slike ličile
na slobodniju erotiku, ili možda pristojnu pornografiju. Naravno, s obzirom
da je ovo bio poseban poklon, Tanja mu je posvetila posebnu pažnju,
pokušavajući uspešno da sakrije od Nebojše da će njegov rođendan
ukrašavati slike njegovog oca. Naime, jutro pred proslavu, Tanja je u
dogovoru sa Pantanarejem odvukla Nebojšu iz kuće, a on je trebalo da dođe
na samo otvaranje, u osam uveče. Na plaži su bile postavljene svetiljke i
stilski stolovi, projektovan je bar od trske kako bi gosti mogli da uživaju u
morskim talasima, a u kućnom salonu veliki sto sa ogromnom tortom i
dvadeset svećica.
Tanji je bilo lakše da se u organizaciji snalazi sama, ne obazireći se ni na
Davida ni na Nebojšu. Bilo je toliko ljudi koji su tu bili samo radi
sprovođenja svega u delo, i koji su to, naravno, radili vrlo profesionalno i za
veliki novac. Levo od kuće, na nekih pedesetak metara bila je postavljena
bina za nastup različitih poznatih muzičara. Za dva sata posle ponoći, kada
je, u stvari, Nebojša rođen planiran je veliki vatromet.
Ono što je, zapravo, bila istina je da je Nebojša ovim činom hteo da oda
počast čika Dobriju, svom idolu i Gospodaru, slaveći svoj rođendan i njemu
u čast. A iznenađenje koje je spremio je bila krv jednog ludaka koji je
izvršio samoubistvo vođen rukom Mladena Ćorića. Njegova krv se nalazila
u torti, a Gospodar je trebalo da je oseti i prepozna. U sedam sati je bio
organizovan brod za prevoz gostiju do ostrva, dok su neki od njih planirali
da dođu svojim avionima. Satana, počasni gost, je trebalo da se u pola deset
jedini spusti na plažu helikopterom, samo malo dalje. Praktično su na celom
ostrvu bile razne zanimljive stvari, kako bi se gosti zabavljali, čak su i kuće
dveju porodica koje su tu stanovale, pa i dom pustinjaka Pantareja, bile
planirane za proslavu koja je svima trebalo da ostane u najlepšem sećanju.
Pantanarej je oko pet sati popodne sedeo sa Nebojšom pred svojim vratima
na malim stolicama. Izvodio je neki rođendanski ritual posvećen samo
njegovom učeniku. Nebojša je dobro znao da je štap starca zmija koja je
predstavljala suštinu, jednu od prvih spoznaja sveta koju je Đavo stvorio, a
kojih je praktično bilo bezbroj. Davidov sin je sa užitkom dokučivao

89
90

mudrosti iskona, a taj iskon mu je, u suštini, bio mio kao čika Dobri. Njega
je pamtio još iz ranog detinjstva kao osobu koja se prema njemu odnosila
brižno i sa velikim poštovanjem, a Nebojša je to znao da ceni. I on sam je
bio duboko urezan u srce Borisa Jankovića. U tu tamnu sobu koja ima kutak
za svakog ko ispuni zadatak.
- Večeras ćeš imati šansu da se pridružiš demonima! - rekao je Pantanarej
Nebojši.
- Kako to mislite? - začudio se mladić, u isto vreme se osećajući sretno i
poštovano.
- Hoćete reći da ću igrati šah sa njim?
- Da! I ja imam utisak da ćeš pobediti.
- Bila bi velika čast pridružiti se vama povlašćenima, kreatorima sveta.
- zadivljeno je nastavio Nebojša osećajući se ponosno i doraslo testu koji ga
čeka. Pantanarej ga je posmatrao, i sebe smatrao zaslužnim za učenja koja je
preneo na ovog mladog čoveka.
- Uzmi štap! - rekao je starac pognute glave, a pod obrvama mu je virio
moćan pogled. Nebojša se dvoumio.
- Ne boj se i uzmi štap.
Mladić je učinio kako mu je rečeno. Uhvatio je štap negde pri vrhu i pun
sraha ga držao pomalo udaljenog od svog tela, i sa nevericom.
- Ohrabri se i stegni štap svom snagom! - sledilo je još jedno naređenje od
starca. Momak je tako i učinio, oslobodivši se straha. Dohvatio je štap sa obe
ruke i držao ga kao mač koji treba da zarije u nešto pred svojim nogama.
Neka svetlost ga je prepravila i on je, obasjan nekom čudnom silom, rekao:
- Remi je nemoguć!
Shvatio je i zašto, ali to mu nije bilo prevodivo u reči. Jednostavno, to je bio
pojam koji je spoznao svojom svešću na spiritualan način, a ne kroz razum.
- Brzo mi vrati štap! – rekao je Pantanarej uzimajući štap od poslušnog
Nebojše.
- A sada popij ovo. Pomoći će ti pri razmišljanju i borbi sa čika Dobrijem.
Dugo sam ga spremao, sa puno pažnje.
Nebojša je ponovo postupio po nameri starca i popio napitak. U sledećem
trenutku se uzdigao u visine, veće od onih koje je ikada slutio. Putovao je i
odvajao se od tla, sa svešću koja je bila sve veća, koja se umnožavala tom
brzinom da je bilo nemoguće to primetiti. Tada mu se učinilo kao da je
stigao do najveće mudrosti koja se ikada može spoznati, rekavši:
- Gospodaru!
Onda je odjednom počeo vrtoglavo da pada duboko u sebe.
- Zaobiđi savest! Zaobiđi savest! - uvatio ga je za ruku Pantanarej.

90
91

Nebojša je pokušavao da mu odgovori, kada mu je pred očima iskrsla slika

majke. Osetio je kao da mora da se odluči i nije puno razmišljao. Samo se
setio njene krvi koju prolivao po demonima i rekao:
- Ne, to nije bilo uzalud!
- Tako je momčino! - čuo je glas starca koji ga je bodrio da viđenje koje
mu se dešavalo doživi što ispravnije. Tonuo je u sebe, pomislivši na trenutak
kako je u napitku sigurno bilo heroina, a onda je osetio poljubac na svojim
usnama. Poljubac koji dobijaju oni koji će matirati gospodara. Poljubila ga je
neka žena, barem mu se u početku tako činilo, jer je već sledećeg trenutka
praktično utonuo u sebe sav paralisan. Kao da je plovio nekom mračnom
rekom, sa čije druge strane je trebalo da iskusi svoju konačnost, i došao do
kraja, kada se iz njega ponovo prolomio glas:
- Gospodaru!
- Odlično momče. - tapšao ga je po ramenu Pantanarej, šaptavši
umirujućim, tihim glasom, dajući mu do znanja da je sve proteklo najbolje
moguće. Nebojša se u sledećem trenutku osvestio, setivši se svega što se
dogodilo.
- Ovo je bila najjača vizija koju ste mi priredili. - rekao je potom učitelju.
Ovaj se, pak, nasmejao, pogledavši u kamen na svom štapu, a zatim u
mladića.
- Ne igra se uvek šah sa Gospodarom. - smejao se radujući se što će i
Nebojša postati njegov brat kada bude pobedio. No, to je bila tajna za
Nebojšu kome je bilo jasno da je ono što je doživeo neki opseg koji će
postići, ili u kome se kreće. Bio je zadovoljan svojim kapacitetima,
pokušavajući da sebi objasni osećanje koje ga je preplavljivalo.
- Dosta za danas. - ponovo ga je potapšao Pantanarej.
- Vreme je da krenemo na proslavu. I nemoj da te partija šaha sa čika
Dobrijem opterećuje. Nemoj da dozvoliš da ti trema na bilo koji način
pokvari slavlje, već uživaj u onome što te čeka pred sutrašnje jutro, možda
pobediš.
Krenuli su Nebojšinoj kući, spuštajući se sa brda. Starac je gledao u Mesec
koji je izranjao iz mora, purpurno crven, poput ruže ili krvi. Nebojši je dao
znak da pogleda i on.
- Crvenilo se praktično osijava na pučini, a sam horizont kao da ne postoji.
- rekao je mladić zanesen predstavom prirode koja je u sebi sadržala neko
korenje tmine. Sa druge strane, iza brda na kome je živeo starac, još uvek je
bilo ostalo nešto od Sunčeve svetlosti, neko blistavo treperenje koje je
odavalo da negde bukti. Nebojša i Pantanarej su mislili o istom: o onoj
iskonskoj svetlosti mudrosti kojoj su se obojica klanjali.

91
92

Bilo je oko sedam i petnaest kada su stigli do plaže krećući se njenom

dužinom ka Nebojšinoj kući. Tamo gde se ona nalazila, sve je blistalo kao
nikada do tada.
Nazirale su se pojedinačno svetiljke kojima su bile obasjane Davidove
slike. Nebojša je zastao i glasno se zapitao.
- Kakvi su ono reflektori kojih ima toliko?
Pantarnarej ga je pogledao i sa osmehom na licu izjavio da jo to poklon od
čika Dobrija i njih ostalih za njegov rođendan.
- Poklon od Gospodara! - uzviknuo je uzbuđeno mladić.
- Kako se budemo približavali tako će ti biti jasnije o čemu se radi. -
smeškao se zadovoljno stari demon hodajući prema mestu ispred Davidovog
doma gde je trebalo da bude centar proslave. Nebojša je pokušavao da
razazna šta to toliko svetli ispred njegove kuće, ubrazavajući korak.
Približivši se na stotinak metara, mladić reče:
- One svetiljke nešto obasjavaju, pored svakog stola nalazi se po jedna...
- naprezao se dok se na njegovom licu pojavljivao smešak. U svakom
trenutku je gledao u Pantenereja, ne bi li otkrio o čemu se radi. Ovaj je, pak,
mudro ćutao smeškajući se i hodao oslanjajući se o svoj štap.
- Još malo, još malo! - rekao je.
- I zapamti, to je poklon od svih nas, a osmislio ga je čika Dobri!
- O Gospodaru mili, šta si smislio? - izgovorio je naglas pitanje goreći od
neizvesnosti, a onda je počeo da primećuje da reflektori obasjavaju neke
slike.
- Slike? Slike!
- Potrči, sine. Znam da želiš da vidiš šta je naš poklon. Ja ću polako za
tobom, tamo ćemo se već negde naći.
Nebojša kao da je jedva čekao ovo odobrenje, i istog trenutka je pretrčao
ostalih osamdeset metara. Našao se pred svojom kućom, a na plaži su bili
postavljeni stolovi za goste baš kako je on hteo, a pored svakog je bio
izložen po jedan akt, osvetljen lampom. Videvši ovo, zanesen, počeo je da
ide od slike do slike dok mu je hod lebdeo iznad zemlje, zaslepljen prizorom
koje su videle njegove oči. U sledećem trenutku, primetio je brod sa gostima
koji je dolazio i počeo da skače od sreće, mašući im i pozdravljajući ih.
- Polako... Kultura na prvom mestu.
Iza njega se pojavila Tanja rekavši ovo u šali. Bila je presrećna, a njena
sreća je bila izazvana Nebojšinom. Njemu se, pak, caklio pogled koji je
odavao moć i dostojanstvo, doraslost trenutku i spremnost na ono što ga je
tog jutra očekivalo, a to je test, provera kroz partiju šaha koju je trebalo da
odigra sa Gospodarom.

92
93

Nebojša je na Tanjin mig shvatio da treba da sačeka brod na marini i

pozdravi se sa svim gostima. Užurbano je krenuo ka obali, brod se već bio
usidrio. Primetio je da su ljudi koji su došli prijatno putovali i bili lepo
raspoloženi. Počeli su da izlaze sa svojim poklonima, pozdravljajući se sa
Nebojšom i sa poštovanjem mu čestitajući rođendan. Ljubazno se
pozdravljao sa svima i osećao sreću i zadovoljstvo što će njegova proslava
biti uspešna i što će se, kako je izgledalo, svi dobro provesti.
Ubrzo, ljudi su se sami snašli, posedali za stolove gde je ko hteo, a pored
svakog stola je bila izložena po jedna Davidova slika. Nebojša ih je pažljivo
proučavao. Bio je prezadovoljan poklonom kojim ga je čika Dobri darivao,
ali i zahvalan ocu što je sve ove slike naslikao. I sami gosti zantrigirani
aktovima žena, od kojih su neke čak bile i prisutne, šetali su se od stola do
stola diveći se umeću kojim je David ulepšao ovaj događaj.
Nije prošlo dugo, zapravo, već negde oko devet počeli su da sviraju
različiti poznati svetski muzičari na improvizovanoj, dobro opremljenoj bini.
Nebojša je bio presrećan. U tom trenutku je sedeo za jednim stolom, pio
viski i pokušavao da se seti da li je ikada u životu bio srećniji. Tada mu je
pala na pamet smrt majke i zaključio je da je možda samo približno bio
srećan kada je prosipao njenu krv po demonima, ali to je bila ona druga vrsta
sreće, zverska i ubilačka, kojom je, kako mu se činilo, nahranio želju za
činjenjem zla, za duže vreme. Nije ni primetio da za istim stolom sedi i
Ariel.
- Ah, i ja se sećam tih nekoliko kapi koje sam popio. - rekao je ovaj
zadovoljno posmatrajući Nebojšu koji se trgao iz svojih misli prijatno
iznenađen.
- O, Arijele! - progovorio je zatim.
- Drago mi je da ste ovde... Vi nemate pojma koliko Vam se divim, koliko
Vas poštujem. - nastavio je Nebojša sav ushićen i zanesen događajem koji je
sam sebi priredio. Arijel je skrenuo pogled u stranu i dao znak Nebojši da i
on pogleda u istom pravcu. Mladić se okrenuo i video na slici prelepu
plavušu u providnom donjiem vešu.
- Osećaš li strast? - upitao je vrhovni demon slavljenika, uspešno
pokušavajući da mu uzbudi srce. Nebojša se nasmejao.
- Osećam. Prelepa je.
- Mnogo jača strast je obuzela tvoga oca prema jednoj ženi.
- Kojoj ženi? - upitao je Nebojša.
- U pitanju je izvesna Olga. Ona je inače žena koja nije pod
Gospodarevom vlašću, kao ni njen suprug. Gospodar ih oboje planira za naš
Pakao, jedino što je pisac tvrd orah, sa njim će ići teško i on nam može

93
94

zadati dosta problema, može nauditi tvome ocu. Zabrinuto je posmatrao

Nebojšu koji je bio pomalo zapanjen, a zatim nastavio ozbiljnim tonom:
- Vidiš, tvoj otac ima izvesnu potrebu da spozna sve, zbog toga se i toliko
mučio da iskristališe sebe. Ova njegova potreba je nesvesna, ali postoji i vrlo
je jaka, čak doseže i neposlušnost i suprostavljanje Gospodaru. Opet, on nije
čovek briljantnog razuma, iako je zadivljujuć na izvestan način, ali je baš taj
način pogodan da mu pisac, ukoliko ne pristane na pogodbu sa Đavolom,
nanese veliko zlo.
Nebojša se uozbiljio i počeo da shvata ozbiljnost onoga što mu je Arijel
govorio, još uvek ne stigavši da se za oca trezveno zabrine.
- Ima stvari koje ni ti ne znaš o svom ocu, koje ne zna ni on, zna ih Tanja i
čika Dobri, radi se o ozbiljnoj stvari za koju si ti preslab i premlad...
Arijel je ozbiljno zaćutao, a onda, kao da Pakao govori u Nebojšinim ušima,
rekao:
- Između ostalog, radi se o Tanjinom zadatku i o našoj celokupnoj borbi u
kojoj učestvuju svi, pa i tvoj otac oko koga se, izgleda, sve lomi.
Nebojša je bio zapanjen onim što je čuo. Pogledom je potražio oca kojeg
nije pronašao, zatim ponovo pogledao u Arijela, moćnijeg i većeg nego
ikada, koji je hteo da mladiću da do znanja da je sila koja je na njihovoj
strani toliko velika, da oni veruju da su nepobedivi. Ipak, u njegovom
pulsirajućem oku videla se izvesna zebnja ili konkretna zabrinutost u vezi
njihove borbe sa Bogom, i njenog krajnjeg ishoda.
- Jednostavno, mi moramo da nateramo pisca da nam se prikloni, što će,
priznajem, biti vrlo teško. Njegova velika slabost je Olga, on joj je veoma
privržen, na sličan način na koji je David prvržen Tanji. Još uvek nemamo
razrađen plan, ali mislim da je Olga ključ našeg uspeha, ona i njen odnos sa
Davidom.
Nebojša je pomno pratio ove Arijelove reči koje su mu odzvanjale u
ušima. Hteo je da pita koja je njegova uloga u svemu tome, a onda je shvatio
da samo treba da pomaže Tanji, što mu je u istom trenutku Arijel potvrdio
klimanjem glave.
- Ne boj se. - rekao je zatim vrhovni demon.
- Situacija jeste komplikovana i odlučujuća, ali mi ćemo dobiti ovu bitku,
to ti ja obećavam.
Onda je, i sam uzevši gutljaj viskija, dodao:
- Ti bi mogao da pročitaš nekoliko njegovih knjiga, videćeš, ima tu dosta
sličnosti sa onim što te uči Pantanarej, a što je naš drugi adut. Na neki način,
pisac je sličan Mihailu, samo što je filozofski produbio religioznost i kroz
neke njegove tekstove provejava simpatija prema Satani.

94
95

Uživajući u piću, počeo je da se smeška zadovoljno gledajući Nebojšu i

situacija nije više bila tako napeta, iako je mladić praktično doživeo šok
čuvši ono što mu je Arijel rekao. Ovaj se, pak, smestivši se u stolicu i
prekrstivši noge, izvio malo unazad udobno se zavalivši. Okretao je čašu u
ruci i gledao u piće. Nebojši se činilo kao da pokušava da vrati sve na staro,
da celo izlaganje koje mu je rekao poništi, učini nevažećim i da mu do
znanja da se stvari prvenstveno moraju odvijati na način na koji su se
odvijale do sada, bez ikakvog posebnog pritiska na bilo koga, pogotovo na
Davida, koji će na neki način morati da se suoči sa piscem.
- Ono što je naročito važno i presudno je da Tanjin zadatak bude ispunjen,
ne zato što bi ona u slučaju neuspeha otišla u donji Pakao, već zato što
bismo mi izgubili bitku sa Bogom.
Uz vražji osmeh i sa besom na licu, dodao je:
- A to se, naravno, neće desiti!
Zatim je naklonom pozdravio Nebojšu i izgubio se negde u gužvi na plaži.
Nebojšu je ostavio u ravnodušnom osećanju, iako mu je izneo neke
pojedinosti u vezi Tanjinog zadatka, od čijeg je izvršenja, a opet vezano za
Davida, zavisio konačan ishod borbe protiv Boga. Mladić je tek sada, pošto
se sabrao i ponovo prikupio koncentraciju, imao da postavi pregršt pitanja.
Međutim, bilo je već devet i dvadeset pet, i iz daljine se čuo helikopter
kojim je trebalo da se spusti Gospodar. Nebojša je osetio kako mu srce
ubrzano kuca, bio je oduševljen i u trenutku je zaboravio sve ono što je
malopre čuo. Svetlost helikoptera se pojavila na nebu i on se osetio kao onaj
dečak koga u obdaništu čuva čovek koji treba da se spusti ovom letilicom.
Uživao je u svojoj malenkosti i njegovoj veličini. Znao je da će svojim
rođendanom oduševiti čika Dobrija, jer je zabava na plaži već bila u punom
jeku, a velika većina gostiju bili su poklonici Đavola i svi oni su oduševljeno
gledali kako se njihov Gospodar veličanstveno spušta nedaleko na plaži.
Nebojša je potrčao prema tom mestu. Iz helikoptera se prvo pojavio štap, a
zatim je izašao Satana. Ljudi koji nisu znali o čemu se radi, pitali su se ko je
to, i sami zadivljeni prizorom. Olga je bila jedna od retkih koja je znala da
Danilo treba da dođe na ovaj način, ali nije znala njegov tačan identitet, iako
joj je bilo poznato da se radi o nekom satanističkom svešteniku ili barem
simpatizeru satanizma, koji se bavio i nekim biznisom. Nebojša je dotrčao
do helikoptera gde je stajao Gospodar.
- Čika Dobri! Uzvišeni moj Gospodaru!
- Ponekad pomislim da još uvek imaš tri godine. - nasmejao se Boris,
čestitajući rođendan mladiću jakim stiskom ruke.
- No, šta je iz tog deteta izraslo videćemo rano ujutru. pre izlaska Sunca. A
sada idemo da se zabavimo.

95
96

- Meni je najvažnije da Vi uživate. - rekao je tiho Nebojša primećujući

oduševljenje na Borisovom licu kada je video šta je sve njegov sluga
osmislio. Druga je Gospodara dočekala Tanja.
- Dobro veče! - rekla je radosno i zaneseno.
- Mlada damo. Lepotice i osvajačice naše krune, dobro veče.
Tanja je bila oduševljena ovim pozdravom, tako da se naglas nasmejala i
pozvala Borisa da sedne.
- Lično ću Vas ja poslužiti! - presrećno je rekla.
- Šta želite da popijete?
- Pre pića, je li pisac tu?
- Tu je.
- A Olga?
- Da Gospodaru, oboje su tu.
- Piju li isto piće?
- Mislim da piju vodku.
- Ha, ha. Onda i meni isto! - rekao je Janković, udarajući vrhom štapa o sto
i nastavio.
- A gde sede?
- Eno ih nedaleko od bine. Uživaju u muzici.
- Da li bi ste ih pitali da li mogu da im se pridužim?
- Kako da ne. - ljubazno se osmehnula Tanja.
- Evo, odmah se vraćam.
Inače, i Olga je bila slikar, a Borisa Jankovića je poznavala pod imenom
Danilo, i on je u njenom životu bio ugledni biznismen, zaljubljenik u
slikarstvo. Konkretno, njene slike nisu bile ni približne Davidovim, tako da
je živela od zarade svoga muža. Ipak, na izložbama koje je pravila dovijajući
se na razne načine, uspevala je radi sopstvene satisfakcije da proda po neki
uspešan rad, a u tome joj je dosta pomagao Danilo.
Tanja se vratila. Stajala je pred Borisom, dok joj je u očima blistala
duboka pokornost i zahvalnost. Te dubine bile su pod Borisovom vlašću i
ona je uživala u izvorima koji su tekli iz njih. Ponekad je maštala kako Đavo
zauzima presto Boga i sve iz Raja baca u donji Pakao, kako se od tog
trenutka zauvek otkriva lepota sveta, onakvog kakav jeste, kakav je i David
imao priliku da vidi, uzevši tatulu od Pantanereja. Znala je da sve zavisi od
ispunjenja njenog zadatka i tajno, demoni su je naizivali caricom Pakla.
Inače, njen zadatak je bio da svojim poljupcem opčini pisca isto kao što je
učinila i sa svojim sinom Nebojšom. Ona je bila ta koja je proglašavala
demone i određivala da li će im biti data dovoljna sila da bi matirali
profesora.

96
97

Zapravo, David i pisac bi trebalo da postanu nerazdvojni. Sam pisac je

trebalo da zauzme onu poziciju koja se u otkrovenju zove Zver, dok je David
trebalo da mu postane isto što i Arijel Gospodaru. Međutim, kako je trebalo
slomiti Mihaila, isto tako trebalo je ubediti pisca da se okrene Satani, i to na
filozofski i teološki način. On je već bio zaintrigiran Đavolom, ali mu je Bog
bio na prvom mestu. Ono što se njemu vrzmalo po glavi je da su možda
Đavo i Bog, u stvari, neka viša bića koja se ne slažu samo u čovekovim
očima, i da je opet možda samo pitanje vremena kada će se njihova
međusobna ljubav izliti i na ljude. Često se i sam profesor pitao koliko ima
smisla razmišljati na taj način i neretko dolazio do zaključka da bi to pod
izvesnim uslovima možda bilo najbolje rešenje, ali što se tiče Boga, to nije
dolazilo u obzir, tako da je Đavo bio prinuđen da Bogu zacrta donji Pakao.
- Možete im se pridružiti! Zapravo, Olga je oduševljena Vašom idejom i
poručila Vam je da što pre dođete.
- Odlično!
Boris je zario štap u pesak, znajući da se događaji koji će odlučiti sudbinu
svemira počinju odigravati. Zatim je pošao ka bini gde su za jednim stolom
sedeli pisac i Olga. Došavši do njih, džentlmenski se poklonio Olgi koja ga
je upoznala sa svojim mužem.
- Vi ste biznismen? - upitao je pisac.
- Olga mi je dosta pričala o Vama. - nastavio je postavši zaintrigiran
osobom sa kojom razgovara, pomalo oduševljen njenim dostojansvom i
veličinom, uzvišenošću i moći kojom je zračila. Boris Janković je, naravno,
ovo primetio stežući srce kao pesnicu, jer su stvari krenule dobrim tokom. U
uzajamnom poverenju, kao da sklapaju neki tajni savez, stegli su ruke jedan
drugome, upoznavajući se.
- Izvolite, sedite. - rekao je pisac.
- Zahvaljujem. - čvrstim tonom i siguran u sebe, držeči se za stolicu koja je
pucketala pod tim pritiskom, nastavio je Danilo.
- Vi ste veoma zanimljiv pisac. Zapravo, pišete o stvarima za koje se ja
veoma intesresujem, a to je odnos između Đavola i Boga. - laskao je Boris
piscu. Ovaj je njegove komplimente primio skromno, ali i sa oduševljenjem
kako jedna takva osoba ima pozitivan stav o njegovom radu.
- Po meni, to je neiscrpna tema koja se da u nedogled obrađivati i
produbljivati. - rekao je zatim pisac.
- Ne mislite da ona ima i svoju konačnost? - pitao je Boris.
- Možda u teološko - filozofskom smislu ima, ali u književnom je
neiscrpna. To je praktično borba između dobra i zla. - oduševljeno je trljao
ruke pisac.

97
98

- Budistički gledano, bez tog dualizma nikakvo dešavanje nije moguće, taj
dualizam je pokretač svega, svakog pokreta koji napravimo.
- Da, ali hrišćanski Bog na kraju pobeđuje Đavola i osniva svoje večno
carstvo. - suprostavio se Danilo, što je kod pisca izazvalo zamišljenost, ali ne
i zatečenost. On je imao spreman odgovor.
- Meni je jasno da, kao što krst, koji je inače hrišćanski simbol, predstavlja
pomirenje u smislu praštanja, tako i jing - jang, još u boljem smislu
predstavlja kruženje energije dobrog i lošeg koja je, po meni, izvor i
preduslov za postojanje samog hrišćanskog simbola.
Danilio je desnu ruku stavio pod bradu, jednu obrvu spustio, a drugu
podigao, i pitao:
- A šta mislite, onda, o obrnutom krstu?
Pisac se nasmejao i u šali rekao, dajući do znanja da misli da je
nekompletnost krsta u odnosu na budistički simbol, u stvari izvrnuti krst.
- Kada bi budista gledao u krst, nešto bi mu sa aspekta njegove
religioznosti falilo i on bi to mogao da kompletira dodavanjem izvrnutog
krsta. Naravno i hrišćanstvo i budizam, pa i svaka druga religija, govore o
produbljivanju čovekovih vrlina i odnosu Boga i duše.
- A satanizam?
- Satanizam je već vrsta dopunjavanja svake religije. Satanizam, naime,
izvrće pojmove koji su nedovoljno objašnjeni, možda pogrešno protumačeni,
i gradi sebe kao opozit, naročito prema hrišćanstvu.
- Interesantno razmišljanje. - zaključio je Danilo i zahvalivši se na
razgovoru, dodao:
- A šta ako su Đavo i Bog u nepomirljivoj situaciji?
U ovoj nedoumici je ostavio pisca, a sam je otišao sa zabrinutošću u vezi
onih koji posle smrti ne odu ni u donji Pakao, ni u Raj, već dožive
reinkaranaciju. Kada je pomislio na Davida koji se kao Mihailo sećao svoje
reinkarnacije, i koji se prodao izvršivši zadatak i otpočeo svoj večni život na
zemlji, nije pred sobom krio želju da se svi ti ljudi koji su prošli kroz smrt i
ponovo žive na zemlji, na kraju priklone njemu. A imao je utisak da je i
pisac jedan od takvih ljudi. Naime, taj je čovek u prošlom životu pripremio
sve za sledeći, a krajnju odluku kojoj će strani pripasti - Bogu ili Đavolu,
ostavio je za sledeći život. Ta se odluka, prema planu Tanjinog zadatka,
izgleda direktno ticala Davida. Zapravo, u prošlom životu pisac je shvatio da
je Zver po Svetom Pismu, međutim, ceo taj njegov život mu je sada bio
nepoznat, i trebalo je da, uz pomoć Davida, otkrije još dosta o sebi, pa i da
zauzme stranu i, ako je po profesoru, postane jedan od vrhovnih demona.
Nebojša je iz daljine posmatrao ceo razgovor i uz pomoć svog dara da čita sa
usana skoro, tačno razumeo razgovor između Gospodara i pisca. Znao je

98
99

tačno o čemu se radi. Naime, pisac je trebalo, zanesen njegovim ocem u

smislu opravdanosti i dostojnosti života koji živi pod vlašću Satane, prihvati
sve ono što mu je zacrtano i sam dođe u Pakao. U sledećem trenutku, osetio
je ruku na svom ramenu i čuo blag glas koji mu se obraćao. Okrenuo se, ali
je već znao ko je u pitanju.
- Arijele, Vi ste!
- Ipak ti nisi toliko slab. Vidim da si i sam shvatio o čemu se radi. -
nastavio je Arijel, zagrlivši Nebojšu i sam tajno znajući da će pobediti u
šahovskoj partiji i postati njegov visoki brat.
- Kako se provodite na mom rođendanu? - pitao je Nebojša.
- Zaista predivna atmosfera. Prosto kao da mogu da osetim naš duh u
vazduhu, u tom toplom noćnom vazduhu koji je opio sve koji su na proslavi.
Naročito mi se sviđaju aktovi koje je Vaš otac slikao, mislim da daju
posebnu eleganciju celom događaju večeras.
Nebojša je ponovo pogledom potražio svoga oca.
- Eno ga za šankom. - prstom mu je pokazao Arijel.
- Hoće li uspeti? - naglas je razmišljao Nebojša.
- Gospodar i Tanja misle da je dovoljno prekaljen i čvrst i da njegova
pojava može u svakom slučaju da zanese pisca i opseni ga. Naime, on je već
strastan ljubitelj njegovog slikarstva, a i Davidov život je dovoljno prefinjen
i stilizovan, baš na način koji provocira pisca.
Posle ovih reči, Arijel se ponovo neprimetno izgubio, dok je Nebojša
zamišljeno gledao oca. Duboko je utonuo u misli vezanim za njega. Sećao se
kako je do skoro bio praktično raspolućen, mučeći se da stranu koja je
služila Gospodaru stavi na presto svoga „ja“. Na trenutak se prisetio i svoje
majke, koju je predveče video u viziji, i trenutka kada je David ubija
zarivajući joj nož u srce. Nekako je shvatio da postoji neka veća dubina u
čoveku koja određuje da li će biti u Paklu i naslađivati se zajedno sa
Gospodarom, ili će na kraju završiti u donjem Paklu, postavši roblje posle
kucanja poslednjeg časa borbe izneđu Đavola i Boga. Da, bio je to
definitivno odnos prema ljubavi. Oni koji su voleli, skoro po pravilu
završavali su u carstvu Arijela, dok su oni koju su imali preče stvari u životu
od ljubavi, uglavnom ispunjavali svoje zadatke, ukoliko su bili dovoljno
sposobni, a neki čak bili postavljani i za demone.
Tada mu je pala na pamet partja šaha koju je trebao pred jutro da odigra sa
čika Dobrijem, i slino je želeo da pobedi. Nikako se nije usudio da navija za
sebe, ali je želeo da postane demon i bude u svetu u kome su ostali
pobednici. Da smišlja zle stvari i da ih kreira, da lično pomaže Gospodaru i
izvršava njegove naloge, i sam dajući svoje onima koji nisu demoni, kao što
je njegov otac, izvršitelji zla. Na trenutak je pomislio da svi koji pobede čika

99
100

Dobrija, to urade uz njegovu saglasnost i plan, i ovo mu se učinilo logičnim.

Ipak, shvatao je da i pored toga, igrač treba na neki način da zadivi
Gospodara, i iz igre i prezentacije svoje ličnosti oda sposobnosti koje
zaslužuju da budu nagrađene.
Na trenutak je pokušao da se odmeri u odnosu na oca koji nije bio demon,
i Pantenareja, i činilo mu se da je, za razliku od Davida, mnogo više prodreo
u bit Gospodarevog dela, i sam ovladaviši nekim znanjima. Onda se prisetio
svog leta u visinu i propadanja u ponor, koji je doživeo pod vođstvom
Pantenareja, pod dejstvom napitka koji mu je spremio. Takođe se setio slike
svoje majke koju je tada doživeo, zažalivši što i sam nije probao koju kap
njene krvi. Tada se u njemu javio snažan osećaj da je predodređen za
demona, ali je odlučio da krajnju odluku ipak po zakonu donese pobeda u
šahovskoj partiji.
- Hoćeš nešto da popiješ? - u razmišljanjima ga je prekinula Tanja.
Nebojša se osmehnuo, primetivši njeno ozareno lice i ljubazni pogled, zatim
je nežno uhvatio za ruku, poljubivši je.
- Nemate pojma koliko Vam dugujem u svom životu. Koliko sam Vam
zahvalan na svemu što ste učinili za mene, koliko Vas cenim i poštujem i
koliko sam zanesen Vašom pojavom, Vašom istrajnošću i verom!
Tanja je bila vrlo polaskana ovim rečima. Htela je da uzvrati sličnim
komplimentima, ali je samo zaćutala, stegla Nebojšinu ruku i rekla:
- Neka Gospodar vlada!
Nebojša je takođe ćutao i držao je za ruku. Pogled mu je bio prodoran, a oči
su mu se caklile, odavajući osmeh odobravanja u njegovom srcu.
- Neka vlada! - ponovio je posle desetak sekundi shvativši da ga je, u
večerašnjoj viziji, poljubila baš Tanja. Iako se začudio, nije se iznenadio, jer
se setio reči svoga učitelja koji ju je jednom neprimetno nazvao kraljicom
Pakla. Sada su ove Pantanarejeve reči prodrele do njega u svoj svojoj
veličini, i Nebojša se zahvalno poklonio Tanji.
- Pa, šta ćemo da popijemo? Hoćemo li nešto žestoko, ili nešto drugo?
- Prepuštam izbor pića svojoj majci! - nekako svečano i u šali rekao je
Nebojša. Uputili su se do šanka na koktel.
Za to vreme, David se premestio na plažu, malo dalje od dešavanja.
Zadovoljno je pušio cigaretu gledajući u Mesec. Smejao se sećajući se kako
ga je nekada podsećao na Mihaila, na samog sebe. Takođe, bilo mu je
smešno i to što je nekada voleo, gledano iz Mihailovog ugla. Sve mu je to
sada izgledalo bezvredno i vredno jedino prezira, koji ga je zasmejavao u
svom apsurdu. Gledao je i more, svoju predivnu kuću oko koje je sve
blještalo od svetlosti. Bio je prezadovoljan onim što je njegov sin osmislio i
sam slavivši njegov dvadeseti rođendan kao nešto posebno.

100
101

Zabava je išla svojim tokom. Mnogi na proslavi su već bili pod uticajem
alkohola ili nekih droga, ali nije bilo ni jednog incidenta ili nedoličnog
ponašanja. Sve se odvijalo veličanstveno i pompezno, onako kako je moguće
jedinino na skupu Borisovih obožavaoca. Jednom rečju, vladao je duh
besprekorne čistoće i discipline, koja je izvirala iz predanosti službi i
poštovanju, hijerarhiji koje su se svi držali i nisu to krili. Moglo bi se reći da
je to bila jedna proslava koja se dugo nije desila među služiteljima Đavola.
Proslava tako dobro organizovana i toliko raskošno uzvišena. Ono što je bilo
tačno i što je Nebojši uspelo, te noći ostrvo na kome je on živeo bilo je
prestonica Pakla, gde su se sastali svi oni koji predstavljaju nešto više u
Gospodarevom carstvu, a posebno su dragi mladiću.
Polako se približavalo jutro i šahovska partija između čika Dobrija i
Nebojše je trebalo da počne. Boris je i za ovu priliku doneo svoj šah, isti
onaj koji je bio upotrebljen pre petnaest godina u partiji sa Davidom.
Njih dvojca su otišli u Nebojšinu sobu, i poređali figure.
- Nemam običaj da ovakve partije igram van svoga dvora. - rekao je potom
Gospodar.
- Ali, s obzirom na okolnosti, mislim da je opravdano što će ova partija biti
odigrana u Vašoj kući.
- Hvala Vam čika Dobri na ukazanoj časti.
Nebojša je bio iznenanđen i obrazi su mu se zacrveneli.
- Dostojni ste ove partije na Vašoj teritoriji, uostalom, rođendan Vam je.
Mladiću je palo na pamet da postavi pitanje Godspodaru kada on slavi svoj
rođendan, ali se našao preduhitren Borisovim odgovorom.
- Ja sam se sam stvorio ni iz čega. No, to vam je poznato. Ali, kako to da
ne slavim rođendan? - praktično je profesor otpočeo monolog.
- Otkriću vam tajnu. Slaviću i ja rođendan kada za to dođe vreme, a to će
biti čas pobede Pakla. Kada bacimo Boga u donji Pakao i od trenutka kada
moj svet postane jedini koji postoji, počeće da se slavi i moj rođendan koji
će biti baš u taj čas. A sada, da počnemo partiju.
Nebojša je bio pomalo umoran, ali mu se mozak prilično otreznio posle
nekoliko poteza. Bio je uporan u svojoj daljoj koncentraciji i toliko se
udubio u igru da je u sebi osećao dejstvo napitka kolji mu je spremio
Pantanarej. Imao je osećaj da treba da se prepusti toj drogi koja je još uvek
delovala sa nekakvim povratnim dejstvom u ovim jutarnjim časovima. Misli
su počele da mu šaraju po tabli i figurama. Svaka figura je predstavljala
određeno učenje koje je stekao od Pantanareja, a svako polje na tabli
filozofiju i analizu istog.
Ubrzo, Nebojša je shvatio da ne igra šah, već vodi izvesnu raspravu o
učenju koje je poznavao, naprežući pri tom svoj um da bi dokazao ono u šta

101
102

je verovao. Ono što je bilo istina je da su samo on i njegov protivnik znali o

čemu se radi, i to je posle završetka partije ostala njihova tajna ili, bolje
rečeno, zajedničko iskustvo koje čovek koji postaje demon doživi samo
jednom. Nebojša, videvši mat koji je moguć i koji rešava partiju u njegovu
korist, osećao je da treba da ga da, samo ukoliko mu Gospodar to dozvoli.
Tačnije, može se reći da je njihovo intulektualno nadmetanje došlo do toga
da je čika Dobri u pravu, a da je mladić u poziciji da u četri poteza da mat.
Nebojša je pogledao u Gospodara koji je klimnuo glavom i partija je
završena. Nebojša se osećao savim uobičajeno, nije uočio nikakvu promenu
kod sebe, niti je bio nešto naročito zadivljen uspehom, barem ne kako je to
očekivao prethodnog dana, i pomalo je bio začuđen time.
- Svaka čast! - njegovu utonulost u misli je prekinuo Boris, pružajući mu
ruku. Nebojša je tek u tom trenutku bio zbunjen, a onda je iz njega
odjednom iskočio prigušen krik.
- Postao sam demon!
- Čestitam na pobedi i potvrđujem to što ste rekli, Nebojša! - rekao je
Boris. čvrsto se rukujući sa svojim podanikom i radujući se njihovoj, u
suštini, zajedničkoj pobedi.
Pred sam izlazak Sunca, partija je bila završena, a i Nebojšina zabava se
privodila kraju. Brod kojim su došli gosti spremao se da isplovi, dok su neki
koji su doleteli svojim avionima već otišli. Bio je to jedan veoma uspešan
poduhvat koji je Nebojša učinio Gospodaru u čast. Izašavši napolje, shvatio
je da je za to, između ostalog, nagrađen podvigom koji je učinio - šahovskoj
pobedi. Za jednim stolom još uvek sedeli su Pantanarej, Arijel i još dve žene
demoni. Boris Janković, koji je napustio kuću zajedno sa mladićem, dao mu
je znak da ode do tog stola, što je ovaj i učinio. Za stolom su se svi smeškali,
dajući Nebojši do znanja da je dobrodošao, čak i očekivan u njihovim
redovima.
- Sačekali smo jutro i ostali ovde samo da bismo te videli. - rekao je Arijel
svojim harizmatičnim glasom, u ime njih četvoro.
- Jesi li pobedio? - smeškao se Pantanarej.
- Jesam. - tiho i ljubazno je uzvratio Nebojša.
- I, kako se osećaš povodom toga? - ponovo je uzeo reč Arijel.
Nebojša je bio zatečen ovim pitanjem jer još uvek nije mogao da objasni
začuđenost onim što se desilo.
- Obrati pažnju i koncentriši se na svoje teme. - nastavio je vrhovni demon,
pokušavajući da otkije mladiću šta je u stvari dobio. Nebojša je poslušao
ovaj savet, uvidevši da ima spoznaju nekog siktanja poput zmije u centru
temena.

102
103

- Malo bolje... - zamuckivao je Arijel, terajući mladića da do kraja spozna

svoju sposobnost koja će ga činiti superiornim, a koju je dobio.
- Sad, sad...
Nebojša je pokušavao da otkrije šta se dešava sa njegovom psihom i šta to
Arijel pokušava da mu otkrije. Onda je, najednom spoznao da može da
komnicira sa njim putem čitanja njegovih misli, koje su mu se u vidu
siktanja zmije javljale u vrhu temena.
- Odlično Nebojša, odlično!
Bio je u isto vreme i začuđen i oduševljen svojom novom sposobnošću.
Pitao je kako je to moguće.
- Eto, kao demon dobio si, između ostalog, sposobnost da u svakom
trenutku znaš šta ko misli. - opet je progovorio Arije svojim očaravajućim
glasom, i nastavio:
- Inače, moći ćeš da razviješ još neke sposobnosti tokom učenja sa
Pantanarejem. Onda se okrenu ka Gospodaru i reče:
- Vreme je da krenemo, Vaša Visosti.
- Da. Vreme je. - smeškao se čika Dobri okrećući se, i mimikom lica i tela
dao Nebojši znak da je prezadovoljan događajem koji je spremio i da zna da
je to, u stvari, bilo njemu u čast.
- Inače, torta je bila odlična! Arijel i ja smo pojeli dva velika parčeta i
oduševili se. Zaista veliko i prijatno iznenađenje! Zar ne, dragi moji
prijatelji? - pitao je Boris njih petoro.
- Krv ljubavi uvek prija! - zamišljeno se složio Pantanarej, koji je ovo
rekao sa veličanstvenom ozbiljnošću i ponosom.
- No, sada idemo. - bukvalno je naredio Gospodar, posle čijih reči su on,
Arijel i ostale dve devojke pošli ka helikopteru koji je odmah zatim poleteo.
Pantanarej i Nebojša su za trenutak ostali sami.
- Nikada nikome nemoj odati rečima sposbnost koju si dobio, jer ćeš u
suprotnom izgubiti sve!
Starac je bio ozbiljniji nego ikada i Nebojša je ovu sugestiju ili, bolje reći,
pretnju shvatio kao deo Gospodarevog zakona klimnuvši glavom u znak
slaganja i prihvatanja onoga što je čuo. Pantanarej je i dalje posmatrao
pronicljivo mladića i bio zadovoljan svojim uspehom. Sva učenja koja su
kod njega spoznata nisu bila uzaludna, i starac je bio ponosan na Nebojšu,
koji je pored njega sedeo veličanstveno i ponosno uživajući u zadovoljstvu,
napajajući se iz Gospodareve energije koju je sa čašću čuvao.
- Vreme je da i ja krenem. - rekao je Pantanarej pružajući ruku mladiću i,
dodao:
- Od danas smo jednaki. Nismo više učenik i učitelj, već braća. Nadam se
da ćemo se i dalje družiti i usavršavati u znanju koje je neiscrpno.

103
104

Nebojša je klimnuo glavom počastvovan ovim rečima, smatrajući se zaista

ravnim sa demonima koje je poznavao, a i sam zadovoljan mestom koje mu
je pripadalo, a ono nije bilo nimalo nisko. Ipak, negde u srcu nije krio
simpatije prema svome dosadašnjem učitelju, osećajući neizmernu
zahvalnost i poštovanje, pa je zahvalno rekao:
- Zahvalan sam Vam na svemu što ste učinili za mene, i iskreno izlazim u
susret u Vašoj želji da zajedno sa mnom nastavite da izučavate satanizam.
Starac se naklonio i, okrenuvši se, otišao u svoju malu kućicu na brdu.

Nebojša je ostao sam na plaži. Pantanarej je bio poslednji gost koji je bio
ostao, a Tanja i David su već bili u kući. Odlučio je da se prošeta plažom.
Gledao je u Sunce koje je već skoro pre više od jednog sata izašlo iznad
površine zemlje. A zatim je počeo da se priseća debate koju je spontano
vodio sa čika Dobrijem dok su igrali šah. Primetio je da je sve to što mu je u
tih pola sata prolazilo groz glavu, koliko je trajala partija, sada u njegovoj
svesti postojalo kao svetlost blic aparata koje odjednom jarko, ali na kratko,
bljesne i osvetli sve oko sebe, prodirući i u najmanju poru realnosti,
razotkrivajući njenu golotinju, a već sledećeg trenutka se ugasi i ustupi
mesto mrklom mraku. Pokušavao je da što bolje upamti sliku koja se ukazala
i koja se prenela na film u njegovom umu, sa jedne strane duboko urezana u
njega, a sa druge, viđena tek na trenutak i tek ovlaš upamćena.
Ono što je bila istina je da je ceo pojam doživljene mudrosti izgledao kao
maštovit san, u kome je zapamtio samo bitne detalje i njegovu poentu, dok je
pregršt sitnica, koje u snovima obično nose neku drugu nesvesnu poruku,
ostalo nezapamćeno.
Po prvi put ozbiljno je poverovao u beskonačnost opisa Gospodarevog
sveta, shvatio je da njegovo stvaranje svega ni iz čega sa sobom na videlo
iznosi mogućnost svega što se može zamisliti, i analizu tih fantazija koje su
istinite, ili, pak, iluzije koje dovode do neke druge činjenice čija bi spoznaja
bez njih bila nemoguća. U sledećem trenutku, shvatio je da je njegov
Gospodar inicijator svega i da i on sam u izvesnom smilu zavisi od
zakonitosti koje je sam u bljesku stvaranja istresao iz svog magičnog rukava,
obavezujući se svetu čiji je deo postao. Naravno, njegova tačnost i
matematička preciznost su bile daleko iznad svih koje je upoznao, pa ipak,
kao da je i on držao do nečega što je bilo iznad njegovog „ja“, i Nebojša je
spoznao da su to poštovanje, odlučnost, disciplina. I pre svega, gnušanje
prema ljubavi koju su svi od onih koji su ga sledili menjali za ostale
prihvaćene zakonitosti.
Ovako zanesen raimišljanjima, pomislio je da je razlika između Boga i
Gospodara samo u odnosu prema ljubavi, međutim, već u sledećem trenutku

104
105

shvatio je da ljubav teoretski osakaćuje ostala pravila koja se moraju

poštovati, i da je svo bivstvo podeljeno na one koji vole i na one koji to ne
čine. Naravno, odmah mu je bilo jasno da od ovih drugih postoji pregršt onih
koji samo misle da vole. Sa drugom grupom, sa onima koji istinski vole,
vodio se rat, a dokaz da se može prestati voleti bila je njegova prava majka,
koja je završila u donjem Paklu. I sam je pomislio ono što je Gospodar
jednom rekao njegovom ocu, da je ljubav samo bolest od koje ljudi boluju i
koja ih sprečava da budu ostvareni. Na kraju, njegov zaključak je bio da je
svet podeljen na one koji su sa ljubavlju imali posla, i koji će na kraju biti u
donjem Paklu, i one koji istinski nikada nisu voleli, one koji su ispunili ili će
ispuniti svoj zadatak. Ono što se nije zapitao je, odakle ljubav, u stvari,
postoji.
Odlučio je da se vrati kući i provede izvesno vreme sa roditeljima. Sa
Davidom praktično nije proveo ni trenutak na zabavi, i između ostalog, želeo
je da čuje njihove utiske o proslavi koja se završila u samo svitanje. Ušao je
kroz staklena vrata u dnevni boravak. Tanja i David sedeli su smešeći se i u
njihovim očima mladić je video zadovljstvo time što je postao demon.
Osmeh se pojavio i na Nebojšinom licu.
- Kako vam se dopalo? - pitao je zatim.
- Bilo je fenomenalno! - uzviknula je Tanja.
- David je deo vremena proveo sa piscem i njegovom ženom, dok sam ja
zujala gde god sam stigla. - smeškala se sa simpatijom u očima koja je
govorila mnogo više od onoga što je rekla.
- Kako si se ti tata proveo, kako je bilo sa piscem? - jednako znatiželjno
nastavio je Nebojša.
- Iskreno rečeno ja sam jurio Olgu i pri tom bio impresioniran piscem. Dao
mi je svoju poslednju knjigu koju imam nameru da pročitam. Inače, negde
oko ponoći uzeo sam malo kokaina, tako da sam skoro samo ja pričao za
stolom i mislim da sam ostavio dobar utisak na pisca.
- To je dobro. - zamislio se Nebojša, a zatim ponovo promenio izraz lica,
očekivajući još neku pohvalu.
- Naravno, vatromet u času tvog rođenja je na sve ostavio najveći utisak.
Nikada nisam mogao ni da pretpostavim da će se to ikada desiti na ostrvu.
- rekao je David.
- E, da, vatromet! - ushićeno je skočila Tanja.
- Toliko boja, toliko različitih bljeskova. Da, vatromet je sigurno bio kruna
svega! Pamtiću ga zauvek.
Nebojša se i dalje smeškao, a onda se ponovo zamislio i vratio na to da je
David proveo sve vreme sa piscem. Hteo je da zna nešto više o tome, i pitao
je:

105
106

- Kakav je čovek taj pisac?

- Interesantan, zapravo, veoma zanimljiv. Iznad svega, inteligentan čovek.
Inače, Boris mi je rekao da za njega planira velike stvari, što me nije nimalo
začudilo. Zaista, bio sam zadivljen njime i mogu ti reći da jedva čekam da
pročitam njegovu knjigu.
Nebojša je pronicljivo gledao oca, a zatim skrenuo pogled ka Tanji koja
kao da je od njega očekivala da zaćuti i prestane sa prenagljivanjem stvari.
Nebojša je razumeo, i samo je kratko rekao da ide da se naspava i da će, dok
se ne uspava, sređivati utiske o rođendanu.
Tanja i David ostali su sami. Nešto vremena proveli su pijući piće i ćuteći,
kada se Tanja nasmejala i pitala:
- Želiš li me?
David se osmehnuo, a krv mu se istog trenutka zagrejala. Tanja je podigla
noge na stolicu, raširivši ih. Suknju, koja joj je bila do kolena, podigla je do
butina, a ispod nje nije imala ništa.
- Hajde, najbolji moj, iživljavaj se na meni. - rekla je potom umilnim
glasom, i još jedna od njihovih seksualnih igara je počela.

Nebojša je u krevetu sređivao utiske sa rođendana. Nije mogao a da ne

počne da razmišlja o Tanjinom zadatku, o svom ocu i piscu. Bilo mu je žao
što nije proveo nimalo vremena sa tim čovekom i pokušao bolje da ga
upozna, jer je neizmerno hteo da pomogne majci. Takođe, vezano za svoju
novu sposobnost, shvatio je da treba da je koristi samo kada je u pitanju delo
njegovog Gospodara. Nekako je znao da čitanje misli nije dato za istu vrstu
komunikacije za koju je data reč, već samo za neku vrstu došaptavanja u
cilju izvršenja nekog zadatka.
Isto tako, preslišavao je diskusiju koju je misaono vodio sa čika Dobrijem
igrajući šah, trudeći se da što bolje zapamti mudrost koju je, na žalost,
pamtio samo u kratkim crtama, a koju je, kako je sam zaključio, trebalo da
produbi i dovede do nivoa znanja. Dugo se prevrtao po krevetu, dok su mu
bljeskovi nekakve svetlosti prštali pred očima. Verovao da je to još uvek
dejsto starčevog napitka kombinovano sa uzbudljivom noći koju je proveo.
Negde pre nego što će ga san sasvim uhvatiti, razmišljao je o kvalitetu šaha
koji je igrao, i nekako, u isto vreme kada je konstatovao da je briljirao u igri,
koja je pre svega simbolisala ono što se tokom nje dešavalo, prešao je iz jave
u san. Za to vreme, pod dejstvom različitih opijata i stimulansa, Tanja i
David su imali uobičajeni divlji seks u kome su oboje uživali, i koji je
možda bio ona spona među njima koja ih je činila nerazdvojnim.
Negde pred podne, i oni su zaspali, i na ostrvo se vratio onaj njegov
karakteristični mir. Sve što je podsećalo na prošlu noć bili su pusti stolovi

106
107

postavljeni na plaži ispred kuće, sa pompeznim čašama i praznim bocama

najskupljih pića. Popodne su radnici sve očistili i ostrvo je bilo ono staro, tek
ovlaš dirnuto civilizacijom koja nimalo nije oduzimala od njegovog pustog,
ali i pitomog duha.
Pisac, koji je upravo stigao kući sa svojim ženom Olgom, bio je premoren.
Živeo je u gradu, takođe na moru, koji je bio udaljen tri sata od ostrva. Iako
sav iznuren, bio je oduševljen noćašnjim događajima. Naročito je bio
zadivljen Davidom i njegovim slikarskim umećem. Činilo mu se kao da zna
kako su aktovi u stvari nastali, ali mu je bilo teško da poveruje u to. Još veći
utisak na njega je ostavio Danilo, poznanik njegove žene koga je napokon
upoznao. Sećao se rukovanja sa njme koje je bilo izuzetno emotivno. Znao
je da će ta osoba, Danilo, još više ući u njegov život, jer je iz kratkog
razgovora koji je vodio sa njim, zaključio da ovaj očekuje nešto od njega. I
sam je imao utisak da i on očekuje nešto od Danila, ali još uvek nije mogao
da iskristališe šta konkretno. Znao je da Danilo pomaže njegovoj ženi oko
slikanja i bio mu je zahvalan na tome, imajući potrebu da se oduži, da se na
neki način zahvali.
Naravno, pisac je bio čovek koji je itekako držao do sebe. Trudio se da
uvek stoji iza onoga što kaže, a njegov briljantan um je, kako je sam mislio,
tek počeo da otkriva stvari koje su ga zanimale još od rane mladosti. Ipak,
bilo mu je jasno da je vreme da podvuče izvesnu crtu ispod dotadašnjeg
života. Da definiše svo ono znanje koje je do tada stekao i uđe u drugu
polovinu svoga života, sa nekim novim idejama i nekim novim namerama.
Ali, na neka pitanja još uvek nije dao odgovore i to je stvaralo neku vrstu
nemira u njemu, stavljajući ga u poziciju rascepa u životu. A toliko je želeo
da zaokruži svoje znanje, imajući utisak da je kraj tog posla iza narednog
ugla već duže vreme.
Ono što je bilo istina je da je pisac pokušavao da dokuči istinu u celini, i
sam njen smisao, da se napokon napije vode sa izvora života. Međutim,
stvari kao što su Bog, Đavo, istina, ljubav pa i laž, su u njegovom životu još
uvek predstavljali enigmu. Daleko od toga da je bio na početku, ali kraj,
dobitnu kombinaciju slaganja ovih pojmova, još uvek nije pronašao. A Boris
Janković je, baš kroz tu njegovu nekompletnost, imao nameru da ga
zadobije odgovorima koje je imao da mu ponudi.
Pisca je trebalo prvo pridobiti na religioznom polju, a profesor je za
praktičnog pomagatelja koji bi trebalo da privuče pažnju pisca, nudeći mu
primer kao uzor, izabrao Davida. Razlog za ovu kombinaciju je bila sličnost
njihovih karaktera i spoljašnjih potreba. David je u Tanjinom zadatku
zapravo trebalo da bude poluga koja će postaviti sve na pravo mesto. Od
slikara se nije očekivalo ništa drugo nego da se, ugledavši se na njega, pisac

107
108

prikloni Đavolu. Tanja, Davidova žena je sve to znala i vremenom je lagano

pripremala muža za dojam koji je trebao da ostavi kod pisca. I zaista,
spletom okolnosti ili, bolje rečeno, događajima koje je inicirao profesor,
David i pisac su se upoznali, a ovaj drugi nije krio pred svojom ženom
Olgom divljenje prema slikaru, proisteklo iz njihovog susreta i druženja.

Zadatak koji je stajao pred piscem bio je krik kojim bi zauvek podelio one
koji vole i one koji ne vole. U sledećem trenutku, demoni bi ujedinili silu i,
zajedno sa Gospodarem, ove prve, kako na zemlji, tako i sa neba, bacili u
donji Pakao. Time bi bio završen rat između Đavola i Boga. Ovaj krik, koji
je pisac trebao da izvede, trebalo je da sadrži neka slova, odnosno suglasnike
koji nisu poznati ni u jednom jeziku, a koje bi on, u trenutku njegovog
izgovaranja, morao da otkrije i izvede. Boris je znao da je, koliko je mogao
da se seti, u neku zabit sakrio ove glasove, pojmove, a to je bila Zver,
odnosno pisac.
Prošlo je dosta vremena, a David i pisac su se veoma zbližili. Slikar je krio
od njega svoje simpatije prema Olgi kojoj je ukazivao naročitu pažnju,
dodajući njenom slikarskom znanju još neke detalje koji su je učinili
uspešnijom. Njih troje su postali vrlo vezani, Tanja je sve to iz potaje
posmatrala, ali je i ona imala izvesno mesto u njihovom društvu. Bile su to
nescrpne rasprave i filozofiranja, naročito između pisca i Davida koji je tek
sada otkrio sav svoj intelekt u najvećem svetlu. Sam David je vremenom
shvatio da iz potaje treba da radi sa ovim čovekom, koga je praktično
opsenio kao uspešan čovek i veliki poznavalac psihologije, u religioznom
smislu. To je bio presek njihovog druženja i tačka oko koje se sve vrtelo.
Ono što je postalo jasno slikaru, što iz situacije koja se nametala, što iz
sugestija Borisa Jankovića, je da pisac treba da se odvrati od ljubavi.

Ono što je bilo jasno, kako Borisu tako i Davidu, je da bi on mogao

nekako da zavoli, iniciran iz velike potrebe koju je imao prema Bogu.
Njegova samoizgrađena svest je bukvalno počela da se šeta po oštrici koja je
delila dobro i zlo, a sam profesor je brinuo više nego ikada, a ono što je bilo
tačno je da je zadatak koji je pisac trebalo da ispuni, bio gotovo jednako
težak kao i Arijelov. Sa jedne strane, Boris je video svoju konačnu pobedu i
večan dolazak njegovog carstva, a sa druge, pobedu božijeg zakona koji je
se sastojao od vrlina ljubavi, gde je svaka stavka bila jedan od njegovih
članova. Ceo presek svog i božijeg Boris je prilagođavao piscu pripremajući
ga za konačan krik, a ni sam ne znajući da li će uopšte doći pod njegovu
vlast. Trebalo je podesiti svaku finesu u piščevom životu, i na pravi način

108
109

mu osvestiti njegov prethodni život, kako bi odluka koju je ostavio za ovaj

bila na strani Pakla.
U svoj ovoj intrizi koja se razvukla na gotovo više od dve godine, David je
shvatio da je Tanjin zadatak usko vezan za konačnu piščevu odluku. Ovaj
zaključak je slikaru došao spontano, on se nimalo nije trudio da to spozna,
čak je i odvraćao sebe od te pomisli, ali su stvari postale toliko očigledne da
je stvar bila vrlo jasna.
Takođe, David je shvatio i ono što je bio njegov deo, u suštini, i smatrao je
da je ceo posao odradio odlično, a da to nije ni znao. Uz pomoć svog
iskustva, uspeo je da dilemu koja je piscu sada već bila jasna postavi čisto na
praktično razmatranje, vaganje koje se nije ticalo unutrašnjosti piščevog
bića, već samo njegovih zaključaka i razmišljanja, kojima je David počeo da
se divi od kako je ovaj počeo da se priklanja Gospodaru, usvajajući negovu
filozofiju. Pisac je, pak, bio oduševljen time što je napokon pronašao ljude
sa kojima je mogao da razmenjuje svoja razmišljanja, i sam se priklanjajući
zaključcima na koje je bio navođen. Simpatije prema Đavolu koje su
provejavale u njegovim spisima, polako su postajale njegovi stavovi, i Boris,
videvši da pridobija ovog čoveka, zadovoljno je trljao ruke. Inače, stavio je
jasno do znanja Davidu da Olgu ima pravo da osvoji tek pošto pisac ispuni
zadatak. Vreme za obdanivanje zadatka piscu polako se približavalo, i kako
je on sve više i više upadao u kavez satanizma, tako je časovnik smanjivao
broj krugova do trenutka kada će saznati šta se od njega očekuje.

Zanesen ovim događajima u životu, pisac je napisao brilijantan roman u

kome je koristio biografske podatke sa Nebojšine proslave. Iako alternativan
spis, ostavio je veliki trag za sobom i odlično prošao kritiku. Samo u prvih
pola godine od kada je izdat, prodat je u više stotina hiljada primeraka i
preveden na nekoliko jezika. Bilo je to pravo remek delo kojim se autor
ponosio, i pri tom prvenstveno bio zahvalan Danilu i Davidu. Roman je
ocrtavao stavove, mišljenje koje je pisac imao o Satani, koje se njegovim
pisanjem urezivalo u um stvaraoca. I dvehiljade dvadeset i osme godine,
dobro isplaniran od strane Borisa i Tanje, pred pisca je stavljen zadatak i bila
mu je obelodanjena celokupna situacija. On se nije previše iznenadio,
zapravo, čak je uspeo da se seti nekih detalja iz svog predhodnog života, ali
se osetio nekako uzvišeno u sopstvenim očima. „Zver!“ - mislio je. „Ja sam
Zver.“
Boris Janković je očekivao da će se pisac dugo dvoumiti kojoj strani da
pripadne, ali je ovaj, po Tanjinoj prognozi, odmah zauzeo poziciju
naklonjenu Gospodaru. Ostalo je da još samo ispuni zadatak, za šta je počeo

109
110

da se sprema. Stvar sa piscem je išla neočekivano glatko, tako da se i sam

Satana čudio. Čudio se toliko da je počeo da brine, ali je nastavio dalje.
Pisac je odisao nekim čudnim spokojem koji je pratio njegovo prodiranje
kroz satanističku teologiju, koju je u poslednje vreme shvatio bolje nego
većina demona. Toliko se uzvisio nad ostalima, da je Boris odlučio da je
vreme da odigra partiju šaha sa njim.
Meč je bio zakazan. Arijel je dovezao pisca do kuće Gospodara, isto kao
nekada Davida, i posle ljubaznog međusobnog pozdrava i kratkog
prijateljskog ćaskanja, partija je počela.

Pobedio je pisac, ne samo matom već i pojmovno. Prestao je da se bori

protiv sebe. Izašao je na vrata gde ga je zabezeknuto pogledao Arijel.
- Jeste li izveli krik? - pitao je pisca u strahu.
- Jesam. - rekao je tiho pisac.
- Gde je Gospodar? - počeo je da paniči Arijel.
- Ja sam Gospodar! - ponosno je rekao pisac.
- Mihailo i David. Satana, Zver i Bog.
Arijel nije mogao da veruje, iako je znao da je to istina. U sledećem
trenutku, u svoj novi dom ušla je Tanja. Poljubila je pisca, koji je rekao:
- Ni ja tebe nikada neću ostaviti!

110
111

111
112

Za sve informacije o eventualnom objavljivanju teksta ili nekog drugog

oblika saradnje obratiti se autoru na E-Mail adalva@ptt.rs .

Sva autorska prava zadržava pisac !

112