Professional Documents
Culture Documents
Детаљније: Распад СФРЈ
Распад Југославије.
Меморандум никада није био званичан акт Академије. Њега су писали неки академици, али тај акт не припада
Академији, јер никада није усвојен ни на једном нашем органу.[45]
— Никола Хајдин, Предсједник САНУ 2003—2015
Када се појавила меморандумска афера, ми смо на Западу доживели аплауз. Онда је то протумачено као
антикомунистички спис, као продор у неку нову демократску државу. Званична политика у земљи нас је
напала. ...Нама је влада Ивана Стамболића одузела право на прославу стогодишњице САНУ. У Хагу се сада
опет потеже Меморандум. Наравно, сада им треба друга варијанта. То је вртлог дневне политике.[46]
— Дејан Медаковић, један од аутора меморандума и предсједник САНУ 1999—2003
После 1961, 103.000 Срба и Црногораца напушта Косово, углавном због притисака албанских
власти и популације[3] Због таквих појава дискриминације Срба половином 1980-их Српска
академија наука и уметности доноси Меморандум САНУ, који износи становиште да су Срби
дискриминисани у Југославији и да се над њима врши геноцид од стране Албанаца на Косову.
Након тога долази до бујања српског национализма и таласа организованих протеста Срба и
Црногораца широм земље (митингаши су имали превоз организован аутобусима. [47] Под
притиском демонстрација, долази до рушења покрајинских власти Војводине и Косова,
заједно са републичким властима Црне Горе, и њихове смене људима оданим Слободану
Милошевићу.
Српски националисти су именовали су Југославију као највећу катастрофу Србије, сматрајући
катастрофалном грешком што је Србија пристала на југословенску државу, уместо да је
створила Велику Србију у повољном периоду након Првог светског рата. Великосрпском
идејом су били прожети главни чиниоци српске политике (укључујући СПС, СРС и СПО),[5]
[36]
насупрот настојањима међународне заједнице за очувањем постојећих граница
југословенских република.
У периоду непосредно пре распада заједничке државе објављен је Меморандум САНУ. У
питању је документ који је израдило неколико академика САНУ између 1985. и 1986.
Меморандум наглашава тежак положај и неравноправност српског народа у Југославији, а
посебно на Косову и Метохији, где се, како је наведено, спроводи „физички, политички, правни
и културни геноцид над српским становништвом”. Демонстрације Албанаца на Косову 1981.
године српски академици називају „неофашистичком агресијом”. [тражи се извор] Меморандум даље
критикује конфедерализам и велика овлаштења аутономних покрајина,
омогућена југословенским уставом из 1974. године, оцењујући да су Срби њиме
дискриминисани.[48] Српски академици сматрају да су потребне уставне промене у Југославији
због неравноправног третирања и слабљења Србије (страна 46) и да „српско питање” неће
бити решено пре остварења пуног националног и културног јединства Срба, без обзира где
живе (стране 70-73).
Меморадум је непосредно по објављивању изазвао бурне реакције у земљи, због својих
погледа на стање нације и захтева за темељном реорганизацијом СФЈР.[49] На ванредној
скупштини САНУ 18. децембра 1986. дата је подршка Меморандуму, а током дискусије је
напоменуто:
У прилог израде оваквог програма речено је да Србија од Гарашанина није имала свој
национални програм, а од Светозара Марковића нико није разматрао српско питање...
— Коста Михаиловић
Међу Хрватима се овај документ сматра изразом великосрпског национализма, док га
извештај УН сматра средством ширења антиалбанских осећања.[5] Сматра се да је
Меморандум САНУ имао кључну улогу у распаду Југославије.[50]
— Михаило Марковић
Народна скупштина Републике Србије је 8. јула 1991. затражила „од савезних органа и ЈНА да
штите само онај део Југославије у којем се народи који живе на тим просторима изјасне да
желе живети заједно”.[57] Милошевић је намеравао да створи крњу Југославију, која би
обухватала Србију, Црну Гору, Македонију, Босну и Херцеговину и делове Хрватске насељене
Србима. Међутим, ти планови падају у воду 1992. године проглашењем независности БиХ и
Македоније, па Србија остаје у државној заједници само са Црном Гором. Аналитичари
сматрају да је Милошевић инсистирао да задржи име Југославија из два разлога: 1) да би
оправдао анексију делова Хрватске и Босне и Херцеговине, 2) да би Крња Југославија стекла
међународно признање као наследница СФРЈ.[58]