Matija Beckovic

Matija Bećković roĎen je 29. novembra 1939. godine u Senti. Završio je Filološki
fakultet u Beogradu, na grupi za jugoslovensku i opštu knjiţevnost.Za dopisnog
člana SANU izabran je 1983. godine, a za redovnog 1991. godine.

Bibliografija:

Вера Павладољска (библиофилско издање Радомира Стевића, 1962), Метак

луталица (Просвета, 1963), Тако је говорио Матија (Просвета, 1964. и 1965),
О међувремену (Матица српска, 1968), Че - Трагедија која траје (Са
Душаном Радовићем, независно издање Слободана Машића 1970, Рад,
1989), Рече ми један чоек(Просвета, 1970, 1976), Међа Вука Манитога
(СКЗ,1976, 1978), Леле и куку (Просвета, 1980), Служба Светом Сави (Глас
цркве, 1989), О Његошу (Глас цркве, 1988), Косово најскупља српска рјеч
(Глас цркве, 1989) ...

Vera Pavladoljska

Udvarao sam se nepoznatoj devojci

U kanjonu Tare kod Kolašina
Govorio istine na svim jezicima
Ţario i palio da ih poveruje
Dok je ćutala sećao sam se
Da si mi najkrupnije laţi verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice

Sve na svetu me na te podsećalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaţa da ti se uzalud udvara
 Kako te teram da ideš iz glave
I kako nećeš
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje beţao u gore

Da te glasno zovem da niko ne čuje
Bio sujeveran-pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamišljaju
Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene
Pa da se neokrenem
Vera Pavladoljska
Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oči jedne ţene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve što imam u ţivotu
Misleći na tebe
Vera Pavladoljska

Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slaţu

Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
jedan od vlašića sklon je porocima
i jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko drţava tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna
Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i laţnim jezicima u pogresnim naglascima

Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika

Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska

БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА

Ја ти не дођох, брза помоћнице,

Да би ми отсечену шаку замирила,

 Нити да те носим кући, Свемоћнице,

Да би завађену браћу измирила ...

Ишчупане су ми руке из рамена,

Кућа раскућена, а браћа поклана,

Па сиђох до свог најдоњег камена

Да себе тражим, Мајко са три длана.

Једино овде, Царице Небеса, -

На мом језику се моли без застанка,

И не лаже ништа, и не једе меса,

И осам векова пости без престанка.

И кад би ми земљу и језик збрисали,

Све, сем ове стопе на којој сад стојим,

Знам: још се из људи нисмо исписали,

А док тебе има да и ја постојим.

Volim te

Izmedu dva uporednika dok provirujem glavu

Izmedu dve ţiške u slepoocnicama
U pauzama dok radnici piju cadavo mleko
I prašnjavi maslacak lepi se za plucna krila
Dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
Izmedu dva daleka poredenja
Volim te.
 Brodovi se ljuljaju kao poljupci
I sloj vazduha se na lepe senke cepa
U mašineriji noci
Moje srce je slicno kompresoru
Naklonjenu svemu što nema veze samnom
Dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te.
Rudnici kamene soli u mom srcu
Zora lomi sude od porculana
Kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
Postacu prašina ako voliš prašinu
Ti koja me tudim imenom zoveš
Volim te.
Dolazi prolece i jednu pravu damu
Niko ne moţe zamisliti bez pudlice
Stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
Ja ne znam put - krijem se u tvojoj senci
Ja sam tvoja senka i noc je moje carstvo
Svet me izgubi, ali ti me dobi
Volim te.
Što vide slepi ne vide zaljubljeni
Pokvareni andele; o, sneţe u avgustu
Moje su ruke ostale oko tebe kao obruc
Ljubomoran na vazdušni pritisak i vodu
Ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
Odavno vec svojim ocima ne verujem
Volim te.

Matija Bećković: Kosovo polje

Kradu mi pamćenje,
Skraćuju mi prošlost,
Otimaju vekove,
Dţamijaju crkve,
Araju azbuku,
Čekićaju grobove,
Izdiru temelj,
Razmeću kolevku.

Kud da čergam s Visokim Dečanima?

Gde da predignem Pećaršiju?
Uzimaju mi ono
Što nikome nisam uzeo,
Moje lavre i prestonice,
Ne znam šta je moje,
Ni gde mi je granica,
Narod mi je u najmu i rasejanju,
Pale mi tapije
I zatiru postojanstvo.

Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?

Da mi pomunare ponovo Ljevišu?

Očni ţivac su mi odavno rasturili,

Sad mi i beli štap otimaju,
Ţrtveno polje sa krvavom travom
Ne smem da kaţem da je moje.
Ne daju mi da uĎem u kuću
Kaţu da sam je prodao,
Zemlju koju sam od neba kupio
Neko im je obećao.

Ko im je obećao
Taj ih je slagao,
Što im ne obeća
Ono što je njegovo?
Zato jurišaju na mene udruţeni
Kivni što sam ih poznao.

1987.