1.

ZEMLJOTRESNO INŽENJERSTVO-
- ULOGA SEIZMIČKOG PROJEKTOVANJA

Zemljotresno inženjerstvo može biti definisano kao grana inženjerstva posvećena ublažavanju
seizmičkog rizika to jest rešavanju problema koji sa sobom donose zemljotresi. Njeni počeci su
vezani za sredinu dvadesetog veka kada je i počela intenzivnije da se razvija i kada je prerasla
malu granu u okviru inženjerske seizmologije koja se bavila jakim kretanjima tla.

Uže, originalno, značenje pojma zemljotresno inženjerstvo je podrazumevalo primenu

samo građevinskog inženjerstva i to kako konstruktivnog tako i geotehničkog. Međutim, danas u
širem smislu zemljotresno inženjerstvo pokriva veoma široku oblast naučnog istraživanja i
rešavanja skoro svih problema vezanih za smanjenje posledica dejstva zemljotresa, kao i
praktičnu primenu tih rešenja - u oblastima kao što su planiranje, projektovanje, građenje i
održavanje objekata čija se otpornost na zemljotres zahteva, uključujući kako konstruktivne tako
i nekonstruktivne elemente i opremu. Ovo podrazumeva multidisciplinarnost, to jest
pretpostavlja potrebu poznavanja, razumevanja i korišćenja znatnog broja različitih podataka iz
raznih disciplina, a pre svega geoloških, seizmoloških, geotehničkih, konstruktivnih,
arhitektonskih, urbanističkih i socio-ekonomskih. Danas je u oblasti zemljotresnog inženjerstva
zastupljena i nauka i inženjerstvo.

Vrlo često se za zemljotresno inženjerstvo u originalnom značenju, to jest kada se

odnosi na izgrađenu sredinu - građevinarstvo, upotrebljava i pojam seizmičko projektovanje i
ova dva naziva se ravnopravno koriste. Da bi se mogle analizirati podobnosti pojedinih
konstruktivnih sistema i razmatrati različite konfiguracije objekata, neophodno je prvo izneti
neke karakteristike ponašanja objekata visokogradnje pri dejstvu zemljotresa.

1.1 Razlika između seizmičkih i drugih uticaja

Seizmičke sile su inercijalnog karaktera i deluju unutar zgrade. Drugi Njutnov zakon
kvantitativno definiše vrednost inercijalne sile kao proizvod mase i ubrzanja: F=mxa. Za razliku
od gravitacionih sila usled raznih tipova opterećenja (sopstvene težine, ostalog stalnog,
povremenog, saobraćajnog, snega i slično), koje su takođe inercijalnog karaktera i koje deluju
vertikalno, dominantni pravac delovanja seizmičkih sila je horizontalan. Da bi se dobila težina
jednog elementa ili čak celog objekta potrebno je njegovu masu pomnožiti sa ubrzanjem
zemljine teže g = 9.81m/sec2, dok je za dobijanje horizontalne seizmičke sile potrebno istu masu
pomnožiti sa horizontalnim ubrzanjem koje izaziva dejstvo zemljotresa. Naime, kako se po
dolasku S seizmičkih talasa dešavaju vibracije tla neposredno ispod objekta (na nivou
fundamenta), tako se horizontalna ubrzanja prenose na sami objekat generišući inercijalne sile
u njemu. Iako su gravitacione i seizmičke sile ravnomerno raspoređene unutar samog elementa,
može se zbog jednostavnosti analize i proračuna usvojiti da deluje samo jedna sila i to u centru
(težištu) masa tog elementa (slika 1a).
 Slika 1. Pojednostavljenje delovanja seizmičkih horizontalnih inercijalnih sila

U skladu sa ovim, pošto je veliki deo mase objekta koncentrisan na spratovima usvaja se prvo
da sve seizmičke sile deluju na spratnim nivoima, a dalje se može pretpostaviti da po jedna
spratna sila deluje u centru masa odgovarajućeg sprata (vidi sliku 1b). Na slici 1c je prikazano
dalje uobičajeno pojednostavljenje da seizmičke sile deluju spolja.

Osim seizmičkog postoji i drugi tip horizontalnog opterećenja - vetar, ali ovo opterećenje
ima drugačiji karakter. Naime, opterećenje vetrom deluje na spoljne površine objekta (slika 2) i
njena vrednost zavisi od geometrije i veličine površine na koju deluje.

Slika 2. Upoređenje između spoljnjeg opterećenja vetra i unutrašnjeg opterećenja seizmičkim inercijalnim
silama

Sličnost između ovih tipova opterećenja, osim pravca delovanja, je da oba imaju
dinamički karakter. Razlika je s druge strane da kod zemljotresa, za razliku od vetra, postoji
alternativno dejstvo, to jest opterećenje deluje napred – nazad (ili levo - desno), što sa sobom
nosi specifičnosti prilikom kasnijeg proračuna i dimenzionisanja. Takođe, na kraju treba navesti
najveću razliku između ova dva dejstva, a to je da se prilikom delovanja jačih zemljotresa
dopušta da konstrukcija napusti elastičnu i zađe u plastičnu oblast, što samim tim sa sobom
nosi i određene stepene oštećenja, za razliku od delovanja vetra gde konstrukcija mora ostati u
elastičnom domenu ponašanja.
 1.2 Globalni seizmički uticaji

Kada je zgrada opterećena horizontalnim silama, ona se globalno ponaša kao јеdаn
vertikalni konzolni nosač. Ako su poznate horizontalne sile koje deluju na nivoima tavanica,
onda se spratne transverzalne sile kao i momenti preturanja, na bilo kojem nivou mogu lako
izračunati koristeći uslove ravnoteže spoljnih i unutrašnjih sila (vidi sliku 3) Na primer, uticaji
(smičuće sile, normalne sile i momenti savijanja) usled spratne transverzalne sile V ј, (koja jе
jednaka sumi svih spratnih sila Fi(i = j, j+1,.. n) iznad sprata j koje deluju na šrafiranoj površini
zgrade – slika 3a), moraju biti prihvaćeni nosećim elementlma j–tog sprata konstrukcije. Vidimo
da se najveće spratne sile i momenti preturanja javljaju u prizemlju (najnižoj etaži).

Slika 3. Uticaj u konstrukciji usled horizontalnih seizmičkih sila

1.3 Uticaj sopstvene periode oscilovanja na odgovor sistema

Lako se može pokazati da na elastični odgovor konstrukcije pri dejstvu zemljotresa

najveći uticaj imaju sopstvena perioda oscilovanja i prigušenje. Sopstvena perioda oscilovanja
predstavlja vreme za koje sistem (u ovom slučaju objekat) napravi jednu punu oscilaciju kada se
posle početne pobude ostavi da slobodno osciluje (slika 4). Na istoj slici se može videti da se
vremenom amplitude sistema smanjuju, dok jе sopstvena perioda konstanta. Znači, sopstvena
perioda oscilovanja je karaktenstlka same konstrukcije i nezavisna je od spoljnjeg opterećenja.

Slika 4. Vibracije objekta pobuđenog impulsnom silom

 Kod sistema sa jednim stepenom slobode (jednoetažne zgrade koje osciluju u jednom
pravcu) postoji samo jedan ton (oblik) oscilovanja. Sopstvena perioda oscilovanja direktno
zavisi od mase i krutosti sistema i obrnuto je proporcionalna kružnoj frekvenciji, (Chopra, 2012);

2π m
T=
ω
=2 π
√
k

gde su:
Т - sopstvena perioda oscilovanja,
ω - kružna frekvencija,
m – masa objekta,
k – krutost objekta.

Na osnovu prethodnog izraza vidi se da što je veća masa veća je i perioda, dok krutost
ima suprotan efekat, što je veća krutost to je perioda oscilovanja manja. Na krutost direktan
uticaj ima visina objekta i usvojeni konstruktivni sistem. Kod zgrada sa više etaža postoji veći
broj tonova oscilovanja – u jednom pravcu onoliki koliki je i broj etaža. Na slici 5 prikazana su
prva tri tona oscilovanja višetažnog objekta. Treba reći da viši tonovi imaju manju periodu
oscilovanja, što znači da će prvi ton imati najveću periodu, drugi manju i tako dalje.

Slika 5. Deformacioni oblici oscilovanja prva tri tona višeetažne zgrade

U bilo kojem trenutku delovanja zemljotresa deformacioni oblik višespratne zgrade

predstavlja superpoziciju odgovora konstrukcije po pojedinim tonovima. Međutim, poznato je da
se daleko najviše seizmičke energije prenosi na objekat preko prvog tona, koji zbog svog oblika
obrnutog trougla objašnjava zašto se inercijalne sile povećavaju po visini objekta (slika 1c).
Zbog ovoga je uobičejeno da se prvi ton oscilovanja zove i osnovni. lako viši tonovi imaju
znatno manji efekat na ukupnu vrednost seizmičke sile, oni mogu prouzrokovati veoma veliko
ubrzanje na najvišim etažama sa takozvanim "bič" efektom. Ovako velika ubrzanja mogu
izazvati velika oštećenja na nekonstruktivnim elementima na ovim etažama o čemu treba voditi
računa. Za uobičajene visine objekata (po Eurokodu 8 sa vrednostima periode osnovnog tona Т
≤ 2.0sec) u propisima se prilikom analize odgovora objekta dozvoljava upotreba samo prvog
tona, to jest upotreba linearne statičke metode - metode bočne sile po Eurokodu 8. Dinamičke
karakteristike (sopstvene periode i oblici oscilovanja) objekta, osim analitičkim putem koji se
sprovodi na proračunskom modelu kod kojeg je neophodno definisati vrstu materijala, dimenzije
elemenata i ukupnu masu, možemo dobiti i ispitivanjima na već izvedenim objektima. Ovakvim
ispitivanjima proveravamo tačnost projektnih vrednosti dinamičkih karakteristika, što je veoma
poželjno u slučajevima kada u objektu postoje nenoseći zidovi ispune spojene sa konstruktivnim
elementima koje po pravilu pri proračunu krutosti zanemarujemo. Takođe, i posle izvršenih
ojačanja sa kojim se menja krutost objekta dobro je ispitati promene u vrednosti sopstvenih
perioda. Postoje tri osnovna načina ispitivanja dinamičkih karakteristika konstrukcija (Aničić i
ostali, 1990):

 Pomoću ambijentalnih vibracija. Ambijentalne vibracije su veoma slabe vibracije

objekta (amplitude pomeranja iznose od 1/1000 do 1/ 100 000mm) koje su
prouzrokovane okolnim saobraćajem, dejstvom vetra ili nekim drugim uzrokom. Ako
se unutar objekta i na temeljnom tlu postave vrlo osjetljivi instrumenti dobijaju se
zapisi čijom analizom je moguće odrediti ne samo sopstvene periode oscilovanja već
i oblike oscilovanja objekta.
 Pomoću prinudnih vibracija. Prinudne vibracije objekta je moguće izazvati sa
posebnim uređajima koji se sastoje od određene mase postavljene unutar objekta
koja ekscentrično rotira oko vertikalne ose. Pri upotrebi ovih uređaja u konstrukciji se
javljaju i do 1000 puta veće sile od sila koje nastaju pri ambijentalnim vibracijama.
Frekvencije ovakvih pobuđivača se menjaju sve dok ne dođe do značajnijeg
povećanja pomeranja objekta. Ovo znači da su se javili rezonantni efekti, to jest da
se frekvencija uređaja poklopila sa sopstvenom frekvencijom objekta.
 Impulsna ispitivanja. Impulsnim opterećenjem, koje može biti udar, eksplozija ili
jednostavno nagli prestanak delovanja sile kojom smo objekat izveli iz ravnotežnog
položaja, izazivamo slobodne oscilacije objekta. Pomoću instrumenata koji su
postavljeni unutar objekta određuju se sopstvene periode i oblici oscilovanja.

Slika 6. Zgrada Transamerika u San Francisku. Prikazani zapisi ubrzanja su

snimljeni tokom zemljotresa Loma Prieta 1989. godine na nivou
podruma, dvadesetdevetog i četrdesetdevetog sprata
 Slika 7. Alcoa zgrada, San Francisko

Inače, kod realnih zgrada vrednosti sopstvenih perioda oscilovanja se kreću od recimo 0.05sec
za krute jednospratne zgrade pa do čak 10 i više sekundi za veoma visoke objekte. Na primer,
za 60-spratnu čeličnu zgradu Transamerika u San Francisku, prikazanu na slici 6, osnovne
periode oscilovanja za oba ortogonalna horizontalna pravca iznose 2.90sec. 26-spratna čelična
Alcoa zgrada u San Francisku (prikazana na slici 7) za pravac sever-jug poseduje osnovnu
periodu vibracija od 1.67sec a za pravac istok-zapad 2.21sec. Ove osnovne periode oscilovanja
kod obe zgrade su izračunate pomoću prinudnih vibracija koje su proizvedene na samim
objektima. Na slikama 8a i 8b su prikazana dva objekta kod kojih su sopstvene periode znatno
veće.

Slika 8. Sopstvene periode oscilovanja kod nekih poznatijih objekata

U daljem tekstu biće prikazan primer ispitivanja dinamičkih karakteristika konstrukcija pomoću
prinudnih vibracija na konstrukciji „MINOMA“ i primer ambijentalnih vibracija na konstrukciji
"AMON'I"-Krušce i “NINI”

1.3.1 Ispitivanje dinamičkih karakteristika konstrukcija pomoću prinudnih

vibracija “MINOMA”

U nastojanjima da se odredi sigurnost naših konstrukcija tj. stepen naprezanja

konstrukcije od datog opterećenja i njeno ponašanje pod tim opterećenjem, vrši se ispitivanje
konstrukcija. Jedan od parametara koji pokazuje integralno ponašanje konstrukcije kao celine
jeste ugib. U sklopu opsežnih ispitivanja tipskih montažnih konstrukcija ”MINOMA” koje su
ispitivane na uticaj statičkog i dinamičkog probnog opterećenja, analizirani su momenti savijanja
i deformacija izraženi preko ugiba u sredini raspona za simetrično opterećenje.

PROGRAM ISTRAŽIVANJA (Statička ispitivanja)

Ova ispitivanja su zasnovana na našim propisima JUS U.Ml.047. lspitivanja tipa

konstrukcije in sity su izvedena u dve faze.

l faza: lspitivanje do granice elastičnosti (granica upotrebljivosti).

ll faza: lspitivanje konstrukcije do loma (ispitivanje pojedinih elemenatai podsklopova do

loma).

lzbor mernih preseka je izvršen na bazi maksimalnih statičkih uticaja da bi mogli da se

prate pri probnom opterećenju. Bez obzira na simetričnost preseka postavljeni su merni
instrumenti po principu ”opasivanje preseka”. Mereni ugibi su praćeni geodetskim putem i
ugibomersatovima.

Tok ispitivanja

Statičko ispitivanje je sprovedeno u tri faze (videti šemu u prilogu). Opterećenje je

nanošeno putem zatega koje su bile fiksirane za armiranobetonski pod i uradjene kontra grede.
Praćenje sila u zategama vršeno je mernim trakama uz automatsku kompenzaciju temperature.
Prikazani su rezultati analize ispitivanja samo za ”MlNOMU-3” jer su ostala ispitivanja
montažnih konstrukcija ”MINOMA-1” i ”MINOMA-2” uradjena znatno ranije, počev od 1980.
godine.

Osnovne karakteristike konstrukcije tipa ”MINOMA”

Noseća konstrukcija se sastoji od pravih montažnih štapova koji su u čvorovima kruto

vezani čeličnim ili aluminijumskim spojnicama. U osloncima su montažne stope temelja gde se
putem uklještenja dobija tipski ram konstrukcije ”MINOMA”, čija je osnovna karakteristika da je
krutost čvorova nešto veća u odnosu na krutost štapova.
 Stubovi i rigle rama su adheziono prednapregnuti od betona MB-45 u obliku I profila
armirani sa RA 400/500.

Zatega je od visokovrednog čelika po sistemu IMS od patentirane žice (kablovi 6Ø 7 ili

12Ø5mm).

Razmak glavnih nosača kreće se od 3m do 6m a visina stubova je promenljiva i iznosi

od 3m do 9m u zavisnosti od namene hale. Krovni pokrivač može biti od durisol, gas betona ili
klasičan sa rožnjačama od betona, drveta ili čelika.

Do sada su istraživane konstrukcije tipa ”MlNOMA-1” do raspona 12m, ”MINOMA-2’ do

maksimalnog raspona 20m i ”MINOMA-3” do maksimalnog raspona 28m.

ANALIZA REZULTATA ISPITIVANJA

Mereni ugibi su znatno manji od računskih dobijenih po metodi deformacije (STRESS

program).

Pristup odredjivanju ugiba preko kinematičke metode daje dosta dobre rezultate u
odnosu na merene vrednosti, pod uslovom da se uzme merena dilatacija u zatezi. Ova
saglasnost računskih i merenih ugiba daje nam potvrdu da su mereni ugibi tačno odredjeni.

Uzrok odstupanja merenih od računskih veličina ugiba je svakako u pojednostavljenju

statičke šeme usvojenih modula elastičnosti i momenta inercije.

Slika 9 Elementi superstrukture montažne konstrukcije „MINOMA“

 Slika 10 Dijagram savijanja od kompenzacionog naprezanja

Slika 11 Oznake i raspored mernih preseka za statičko ispitivanje

 Slika 12 Oznake i raspored mernih instrumenata u poprečnim presecima

Karakteristike instrumenata:

- Merne trake LY 10/120 i 100/120 Hottinger Baldwin

- Deformetri sa bazom L 250mm p=4.0x10-6 mm/mm
- Dilatometri sa bazom 195 mm p=5.1x10-6 mm/mm
- Ugibomer satovi sa podatkom p=0.01 mm

Slika 13 Dijagram ugiba

 Slika 54 Dijagram napona σ mer [kN/cm2]

Slika 14 Uporedni dijagram računskih i merenih momenata

 Slika 15 Oznake čvorova i štapova ispitivane konstrukcije

Slika 57 Dijagram vertikalnih pomeranja za simetrično opterećenje

Slika 16 Ugib u slemenu određen kinematičkom metodom

E=210000000 kN /m 2 a=14.905 F=4.618 cm2

ε =77 x 10−6 merena dilatacija

Z=77 x 10−6 x 2.1lnx 106 x 4.618=7.467 kN sila u zatezi

∆ L =εxL=77 x 10−6 x 27500=2.117 mm

ɸ2=2.117/7320=0.0002892

ɸ2=2.893 x 10−4

ʋ=2.893 x 10−4 x 14228=4.116 mm

ω=4.116 x 0.9663=3.97 mm
izmereni ugib je 4.1mm

Razlozi ovakve tvrdnje su:

a) Veliki procenat ugradjene meke armature u poprečnim presecima nosača. (cca

1,5pred-napregnutih kablova 25Ø 3mm). U ovom slučaju realni pristup je sa redukovanim
momentom inercije.

b) Usvojen modul elastičnosti betona je rezultat projektovane marke betona. Imajući u

vidu veliki procenat armature poznato je da modul elastičnosti ima znatno veću vrednost na
mestima gde je prisutno ”stanje krutog tela”. U ovom slučaju ”efekat krutog tela” nije razmatran
pa je razumljiva razlika izmedju računskih i merenih vrednosti.

c) Uslovne jednačine metode deformacije po STRESS programu ne obuhvataju sistem

elastičnih veza pojedinih štapovai čvorova. U daljoj analizi biće dat prikaz pojedinih članova
uslovnih jednačina metode deformacije, koje treba uzeti u obzir.
 Slika 17 Oznake i raspored klinometara

Navode se neophodne vrednosti za određivanje stepena uklještenja i to:

K 0B=46,, ; K B1 =6, , ; K Č3 =99 ,, ; K 4B=46 ,, ; K B5 =7 ,, .

Stepen uklještenja na spoju rigle i stuba

Iz priloženog, merene vrednosti nagiba iznose:

a Č9 =99, , klinometar K9

a B9 =46, , klinometar K4

a 2π
Iz poznate veze: = =4.85 x 10−6
a ,,
360 x 60 x 60

a=a ,, x 4.85 x 10−6

a Č9 =99, , x 4.85 x 10−6 =0.00048 rad

a B9 =46, , x 4.85 x 10−6 =0.0002rad ( 6 ,, )=0.00003 rad

a rač =0.0002rad za čvor 3

Ako stepen uklještenja definišemo izrazom:

0.0002
ηuklj .9=1− =100 % ηuklj .9=100 %
0.0002

Što znači da se može zaključiti da je matematički model sa naznačenim brojem štapova

I čvorova u saglasnosti sa realnim stanjem prototipa in sity.

STEPEN UKLJEŠTENJA ZA ČVOR 29

a rač =0.0005 rad

a ,,mer . =K B0 =46 ,,

a mer=46, , x 4.85 x 10−6 =0.0002rad

0.0002
ηuklj .0=1− =40
0.0005

Zaključak o stepenima uklještenja

Na delu oslonaca tj. na mestima spajanja stubova sa stopama temelja, zbog odnosa
krutosti i raspona, u zavisnosti od deformabilnosti statičkog sistema postignut je procenat
uklještenja od cca 40 veličina raspona i krutost po jedinici dužine tipa konstrukcije. Stepen
uklještenja na mestima spajanja štapova putem čeličnih podvezica uz istovremeno injektiranje
daje efekte koji su jednaki teorijskom tj. matematičkom modelu uz procenat uklještenja od 100
čvorova nešto veća od krutosti štapova, imajući u vidu način oformljenja rama u sistem tipa
“MINOMA”.

Na osnovu eksperimentalno određenih veličina uklještenja stubova u temeljima i

međusobnih veza stubova i rigli, sračunati su momenti savijanja uzimajući u obzir realnu krutost
veza. Za elastično vezane štapove u čvorovima, prvi autor je izveo izraze za momente na
ϕ¿ik
krajevima štapova kao i uslovne jednačine metode deformacije 1. Ako se uvedu oznake μik =
ϕi
ϕ¿ki
; μik = (gde su ϕ i i ϕ k uglovi obrtanja krajnjih poprečnih preseka štapa “ik”) i nazovu stepeni
ϕk
uklještenja (ili krutosti) štapa “ik” u čvorovima “i” i “k”, izrazi za momente na krajevima štapova
glase:
(∆ t )∗¿¿

M ¿ik =a¿ik ϕi +b¿ik ϕk −c¿ik ᴪ + M (ik0 )∗¿+ M ik ¿

(1.a)
(∆ t )∗¿¿

M ¿ik =b¿ik ϕi +a¿ik ϕk −c¿ik ᴪ + M (ik0 )∗¿+ M ik ¿

(1.b)

¿ ¿ ¿ ¿ ¿ ¿
Konstante a ik , aik , bik , b ik , c ik , c ik , kao i početni momenti elastično vezanih štapova se
mogu izraziti preko odgovarajućih veličina kruto vezanih štapova i stepena uklještenja, na
sledeći način:

bik
[
a ¿ik=μ aik −(1−μki ) b
a ki ik ]
b ¿ik=b¿ki =μ ik μki bik
bik
[
c ¿ik =μik c ik−(1−μ ki) c
aik ki ]
b ik
[
c ¿ki =μki c ki −(1−μ ik ) c
a ik ki ]
bik
[
a ¿ki=μ ki aki −(1−μ ik ) c
a ki ki ]
b ik
[
M ¿ik =μik M ik −( 1−μki ) M
a ki ki ]
bik
[
M ¿ki=μ ki M ki−(1−μik ) M
aki ik ]
 Iz prethodnog izraza lako je videti da se za odgovarajuće vrednosti m i n dobijaju ranije
definisani tipovi štapova: tip „k“ ( μik =μki =1 ¿, tip „g“ ( μik =1 , μ ki=0) , tip „z“ ( μik =μ ki=0 ) pa se u
datoj analizi mogu tretirati svi kao jedan tip štapa.

Uslovne jednačine metode deformacije iz kojih se određuju nepoznati uglovi obrtanja

čvorova ϕ ik i parametri pomeranja ∆ j, glase:

n
A ϕi +∑ A ϕk + ∑ B¿ij ∆ j + A¿i 0=0
¿ ¿
ii ik (i = 1,2,...,m)
k j−1

m n
¿
∑B ji ϕi + ∑ C ¿ji ∆ I +C¿j 0=0 (j= 1,2,...,n)
i=1 I=1

gde su uvedene oznake:

A¿ii =∑ a¿ik ϕ k + ∑ e'is ; A ik =b¿ik ; A ¿io =∑ M ¿ik + M i

k s k
¿ ¿ ( j) ¿
B =−∑ c ᴪ =B
ij ik ik ji
k

¿ ¿ ¿ ¿ ( j) (l) ω2ab ( j ) (l)

C jl =C lj =∑ (cik +c ki )ᴪ ik ᴪ ik ± EI ∑ ᴪ ab ᴪ ab
ik ab L'ab
ω2ab ( j)
C =−∑ (M + M )ᴪ −R j ( p ) ± EI ∑ ' (ᴪ ¿¿ ab (t )+ ᴪ (c)
¿ ¿ ¿ ( j)
jo ik ki ab ) ᴪ ab ¿
ik
ik ab Lab

Značenje pojedinih članova je kao i u teoriji prvog i drugog reda.

Za konstrukciju i opterećenje prikazane na sl.11 prema predhodno dobijenim izrazima sračunati
su momenti savijanja pri statičkom opterećenju od sopstvene težine i apliciranog opterećenja
sl.11. Nezavisno su sračunati uticaji od jednako raspodeljenog opterećenja intenzireta q=263
daN/m i od unete sile u zatezi od S=0,80 Z=66,40 kN, a zatim superponirani. Početna sila u
zatezi od 83,0 kN je umanjena za 20% gubitaka pri prednaprezanju konstrukcije. Prema
prethodno datim merenjima između stubova i temelja μik=40 a između stuba i rigle m=1,0.
Proračun uticaja je izvršen po teoriji drugog reda, pri čemu su date samo pojedine vrednosti.
Uslovne jednačine u matričnom obliku glase:

A ¿11 B ¿11 φ1 A
[ ¿ ¿
B11 C 11 ∆ ][ ] [ ]
=− 10
C 10

a za njihovo formiranje korišćeni su sledeći podaci, pri čemu je zbog simetrije, korišćena samo
polovina nosača (sl 17 i 18).
 Slika 18 Jednako podeljeno opterećenje Slika 19 Sila u zatezi

(0 )
a ¿10=0.5414 EI M (0)
12 =−M 12 M =−38.99 kNm

b ¿10=b¿01=0.1274 EI M (9)
01 =−0.891kNm

a ¿01=0.6688 EI M (9)
10 =19.092 kNm

c ¿10=0.2548 EI M (901)=−0.891 kNm

c ¿01=0.3822 EI M (9)
10 =19.359 kNm

M (9)
01 =−0.356 kNm

Na osnovu prethodno sračunatih vrednosti.

10 uslovne jednačine (6) od opterećenja glase:

(0 )
0.8271 0.1288 φ1
[ ][
0.1288 4.0198 ∆ 1
(0)
][
+
−38.990
435.430
=0 ]
(0) (0)
a njihova rešenja su: φ 1 =64.333i ∆ 1 =−110.389

20 uslovne jednačine (6) od sile S glase:

(0 )
0.8271 0.1288 φ1
[ ][
0.1288 4.0198 ∆ 1
(0)
][
+
−19.359
−467.300
=0 ]
(0) (0)
a njihova rešenja su: ϕ 1 =64,333 i ∆ 1 =−110,389.

Na osnovu izraza (1a i 1b) sračunati su momenti savijanja na krajevima štapova za

slučaj pod 1 (sl. 18), kao i slučaj pod 2 (sl. 19), a zatim superponirani i prikazani na slici 20.
 Slika 20 Superponirani uticaji

Slika 21 Dijagram momenta savijanja Slika 22 Dijagram momenta savijanja

U uslovima statičkog i dinamičkog ispitivanja konstrukcija je pokazala složeno

naprezanje čiji se detalji ne navode. Obim izvršenih ispitivanja (od kojih je manji deo ovde
pokazan), daju sliku osobina konstrukcije i stvaraju podlogu za analitički proračun statičkog i
dinamičkog ponašanja konstrukcije u uslovima malih pomeranja.

Eksperimentalna ispitivanja i numerička analiza razmatrane konstrukcije potvrdile su već

poznate, ali ukazale i na nove činjenice, posebno u slučaju prednaprezanja zategom, tj.
kompenzacije prednaprezanja i proračuna sa polukrutim vezama. Ispitivanja u prirodnoj veličini
još spadaju u malobrojna, dok su ispitivanja prototipa ovakve hale unikatna i prema tome od
posebnog značaja. Između umnog modela i prototipa postoji korelativna veza a to je u osnovi i
bio cilj ispitivanja prototipa tj. fizičkog modela.

Višegodišnjim istraživanjima se došlo do sistema tipskih armiranobetonskih montažnih

konstrukcija ”MlNOMA-2” i ”MINOMA-3” sa sledećim osobinama:

- izgradnja na industrijski način u halama tokom cele godine,

- mala težina elemenata što omogućuje lak transport i brzu montažu na licu mesta u
svim vremenskim prilikama.
 Sve je to od velikog uticaja na cenu proizvoda, tako da je ova konstrukcija ekonomičnija
od sličnih do sada, poznatih konstrukcija a u odnosu na klasičnu ramovsku konstrukciju i još
racionalnija, što predstavlja znatne uštede u ukupnoj ceni koštanja objekta. Ovim je zadovoljen
osnovni zahtev koji se nameće prilikom konstruisanja svih montažnih sistema, ali traži dugo
trajna i opsežna istraživanja. Pored analitičkih, potrebno je sprovesti i niz eksperimentalnih
statičkih i dinamičkih istraživanja. Savremeni principi analitičkog proračuna omogućuju korenito
sagledavanje simuliranog ponašanja konstrukcije u najnepovoljnijim uslovima opterećenja
Medjutim tačnost pojedinih parametara matematičkog modela može se veriflkovati samo
eksperimentalnim putem.

Dinamičkim ispitivanjem konstrukcija definišu se njene realne dinamičke karakteristike,

odnosno rezonantne frekvencije osnovnih tonova u horizontalnom i vertikalnom pravcu, oblici
vibracija kod ovih frekvencija kao i odgovarajući koeficijent viskoznog prigušenja. Svi ovi
parametri pretstavljaju polaznu osnovu kod svakog matematičkog modeliranja konstrukcije, a
kako su obično prethodno izvršena i odredjena analitička istraživanja to je omogućeno
sprovodjenje reanalize stabilnosti sa daleko većom precižnošću nego sto je to bilo moguće u
fazi projektovanja.

lspitivanje je izvršeno na čisto ramovskoj konstrukciji bez fasadnih zidova.

Definicija problema istrazivanja

Osnovne dinamičke karakteristike date konstrukcije daje najmanja učestanost i naziva

se fundamentalna prirodna učestanost, što pretstavlja osnovni cilj u ovim eksperimentalnim
istraživanjima montažne konstrukcije ”MlNOMA-2” i ”MlNOMA-3” (biće prikazani samo rezultati
za ”MlNOMU-3”).

Osim eksperimentalnog odredjivanja prirodnih oblika i učestanosti, za konstrukciju i

sredinu u kojoj oscilira eksperimentalno se odredjuje i sila prigušenja ili apsorpcije energije kao
druga dinamička karakteristika. Samo eksperimentalnim putom je moguće odredjivanje ove
fizičke karakteristike za različite sisteme obzirom na materijal i konstruktivne osobine. U
savremenoj teoriji dinamike konstrukcija, uobičajeno je i podesna zamena sila prigušenja u
linearnom sistemu koji oscilira sa ekvivalentnim viskoznim prigušenjem. Eksperimentalno
odredjivanje koeficijenta kritičnog viskoznog prigušenja razmatranih montažnih tipskih objekata
ima fundamentalno značenje za racionalnu analizu ponašanja i sigurnosti takvih objekata
izloženih jakim zomljotrosnim kretanjima tla.

Klasifikacija eksperimentalnih istraživanja

Eksperimentalna istraživanja dinamičkih karakteristika tipske montažne konstrukcije

”MINOMA 2“ i ”MINOMA 3” izvedena su primenom sledećih tipova eksperimenata:

10 Eksperimenti sa prinudnom harmoničnom pobudom,

2° Eksperimenti sa slobodnim oscilacijama.

3° Eksperimenti sa ambijent oscilacijama,

 2.2.1 Eksperimenti sa prinudnom harmoničnom pobudom

lspitivanje se vrši primenom vibratora pobudjivača, koji generiše harmonijsku silu, čija
se frekvencija na određeni način kontroliše i održava na istoj vrednosti do momenta kada
konstrukcija počne da oscilira konstantnom učestanošću. Tada se vrši registracija kretanja na
određenim tačkama konstrukcije. To predstavlja samo jednu fazu eksperimenata. Postupak se
ponavlja za svaku novu učestanost prinudne harmonijske sile. Na taj način dobija se funkcija
frekventnog odgovora, koja obuhvata željenu oblast sopstvenih frekvencija ispitivane
konstrukcije, koje mogu biti pobuđene i izmerene. Funkcije frekventnog odgovora (frekventne
krive) sadrže sve informacije koje su potrebne za određivanje dinamičkih karakteristika isptivane
konstrukcije. Izbor mesta postavljanja pobuđivača sile je od osnovne važnosti za uspešno
ispitivanje. U našem slučaju najpovoljnije mesto za postavljanje pobuđujuće sile je na krovu
rama. Pobuđujuća sila može se usvojiti kao proizvoljna sila.

Eksperimenti sa slobodnim oscilacijama

Slobodne oscilacije na tipske montažne konstrukcije MINOMA generirane su na dva

načina:

a) Eksperimenti sa početnim pomernajem,

b) Eksperimenti kada je spoljna pobuđujuća harmonijska sila isključena.

Eksperimenti sa početnim pomeranjem su najjednostavniji tip eksperimenata. Ostvaruju se

pomoću kabla pričvršćenog na konstrukciju. Sa zatezanjem kabla ostvaruju se početna
pomeranja; oslobađanjem kabla svaka materijalna tačka konstrukcije počinje da osciluje oko
svog ravnotežnog položaja. sasvim je očigledna jednostavnost ovog eksperimenta; pri tome
treba obezbediti uslove za realizaciju ovog eksperimenta.

Slobodne oscilacije možemo generisati kada je spoljna harmonijska pobuđujuća sila, pri
rezonantnoj frekvenciji isključena.

Osnovni cilj primene eksperimenata sa slobodnim oscilacijama je određivanja prigušenja

konstrukcije, pomoću logaritamskog dekrementa.

Eksperimenti sa ambijent oscilacijama

Kod ovog tipa eksperimenata ispitivana konstrukcija je izložena zbiru slučajnih pobuda:
mikroseizmičke aktivnosti, pobuda vezana za ljudsku aktivnost (saobraćaj, rad mašina), dejstvo
vetra i dr.

Zapis vremenske funkcije, izazvan oscilovanjem ispitivane konstrukcije, kao posledica zbira
spoljašnjih pobuda, sadrži u sebi: fizičke karakteristike konstrukcije i karakteristike pobuđujućih
uticaja. Pomoću matematičke analize zapisa vremenskih funkcija možemo doći do saznanja o
prirodi kretanja. Analiza vremenske funkcije pomoću Furijeove analize pretstavlja njenu
transformaciju iz domena vremena u domen učestanosti uz korišćenje spektralnog analizatora
na samom terenu ili detaljnom analizom na kompjuteru. Dobijena Furijeova transformacija
(amplitudni spektar) pretstavlja vernu sliku vremenske funkcije u domenu učestanosti.
Amplitudni spektar pretstavlja zbir učešća različitih učestanosti oscilacija konstrukcije. Oštri
pikovi amplitudnog spektra odgovaraju rezonansnim frekvencijama konstrukcije. Za frekvencije
različite od rezonantnih, vrednosti odgovora su veoma male. Način da se redukuju uticaji
šumova je da se odredi amplitudni spektar za veći broj srednjih vrednosti.

Teoretska osnova eksperimentalnih istraživanja

Pokazaće se u najkraćem teorijska osnova za odredjivanje prigušenja. Pri tome su korišćene

dve osnovne tehnike za pobudjivanje konstrukcije i odredjivanje prigušenja:

Eksperimenti sa slobodnim oscilacijama, čiji vibrogram (vremenski zapis) kao posledica

disipacije energije, amplitude postepeno opadaju do zaustavljanja kretanja. Stepen prigušenja
oscilacija odredjuje se pomoću logaritamskog dekrementa.

Eksperimenti sa prinudnim oscilacijama - prigušenje se odredjuje: a) iz krive frekventnog

odgovora, kod eksperimenata sa sinusoidnim pobudjivanjem u kontrolisanom stanju; b) iz
amplitudnog spektra vremenske funkcije kod eksperimenata sa ambijent oscilacijama. Stepen
prigušenja oscilacija odredjuje se pomoću širine pika rezonantne frekvencije.

Obe metode su izvedene za sistem sa jednim stepenom slobode kretanja. Matematička

procedura je izvedena sa ciljem da se objasni teoretska osnova korišćenih izraza i osnovnih
pojmova.

Eksperimenti sa slobodnim oscilacijama

Matematičko fizička formulacija jednačina kretanja i pojam kritičnog viskoznog prigušenja

Slika 23 Matematički model sistema sa jednim stepenom slobode

Matematičko fizička formulacija kretanja modela datog na sl.23 može se izvesti korišćenjem
D’Alamber-ovog principa dinamičke ravnoteže:

F 1 ( t )+ F p ( t ) + F E ( t )=F S ( t )

gde je: - F 1 ( t ) inercijalna sila;

F 1 ( t )=mü(t)

F P ( t ) sila prigušenja kretanja mase m sa viskoznim tipom prigušenja;

F P ( t ) =cú(t)
F E ( t )elastična sila koja je rezultat pomeranja u(t) mase m; Elastičan model se modelira sa
elastičnom oprugom.

F E ( t )=ku (t)

F S ( t ) spoljna pobuđujuća sila.

Zamenom relacija (1a), (1b) i (1c) u jednačini (1) dobija se diferencijalna jednačina kretanja
elastičnog sistema sa jednim stepenom slobode kretanja i viskoznim prigušenjem, a pod
dejstvom spoljne pobuđujuće sile:

mü ( t ) +cú ( t ) +ku ( t )=F ( t )

Za F(t)=0 dobija se jednačina slobodnih oscilacija:

mü ( t ) +cú ( t ) +ku ( t )=0 (2)

koja ima rešenje oblika:

u=C e λt

C 2 k
Za D= ( )
2m
− ≥ 0 imamo c ≥2 √ km koreni λ1 i λ2 su realni i negativni.
m

Pomeranje u(t) generiše se kao funkcija vremena. Za kritičan slučaj D=0, prigušenje određeno
na taj način se zove kritično prigušenje (Ckr).

k 2
C kr =2 √ rkm=2
√( )m
−m2 =2m (√ mk )=2 mω
ω= (√ mk ) – kružna frekvenca neprigušenog sistema, dok je
ω d=ω √ 1−μ2 - kružna frekvenca prigušenog sistema, gde je

C C
μ= =
C kr 2 mω

Jednačina kretanja prigušenog sistema predstavlja proizvod dveju elementarnih funkcija,

eksponencijalne i harmonijske:

u ( t )=u1 (t) u2 (t)

pri čemu je

u1 ( t ) =C e−μωt i u2 ( t ) =cos ⁡(ωdt +θ)

Funkcija u(t) je opadajuća harmonijska funkcija. Period definiše funkcija u2(t).

2π 2π T
T d= = =
ωd ω √ 1−μ ω √ 1−μ2
2

T je period oscilacije neprigušenog sistema, a njegove amplitude definiše eksponencijalna

funkcija u(t).

Odredjivanje prigušenja pomoću logaritamskog dekrementa

Na SL9 dat je način prezentacije opadajuće harmonijske funkcije u(t). Odnos izmedju bilo koje
dve ordinate na rastojanju Td je konstantna, vrednost Δ.

∆=e μωTd

Prirodni logaritam ove konstante Δ definiše tzv. logaritamski dekrement ”δ ”

2 πμ
δ =ln ∆=μωTd=
√ 1−μ2
Iz prethodne jednačine možemo izvesti izraz za dobijanje vrednosti procenta kritičnog viskoznog
prigušenja, ako је poznata vrednost logaritamskog dekrementa.

δ
μ=
√ 4 π 2 + δ2
Odredjivanje logaritamskog dekremmta na bazi zapisa dobijenog eksperimentalnim putem,
možemo sprovesti korišćenjem svih ekstremnih tačaka dobijenog zapisa. Amplitude ekstremnih
tačaka date su na SL9.

u ( t 1 ) ,u ( t 2 ) ,… ,u ( t i )

n=2

∑ u(t n)
∆= i=1
n
(3)
∑ u(t i)
i=3

Prethodna jednačina je korišćena za određivanje prigušenja pomoću eksperimenata sa

slobodnim oscilacijama.

Eksperimenti sa prinudnim vibracijama

Za razjašnjenje osnovnih pojmova i izvodjenje izraza za dobijanje prigušenja kod eksperimenata

sа prinudnim oscilacijmna iz krive frekventnog odgovora ili amplitudnog spektra vremenske
funkcije, razmatraćemo sistem sa jednim stepenom slobode kretanja i viskoznim prigušenjem a
pod dejstvom prinudne harmonijske sile (dat na sl23). Diferencijalna, jednačina, kretanja ima
oblik dat jednačinom (2).

mü ( t ) +cú ( t ) +ku ( t )=F s (t)

Radi podesnosti izvođenja, neka prinudna pobuđujuća sila ima vrednost:

F s (t )=kf (t)

Jednačina (2) korišćenjem jednačine (3) može da se napiše u obliku:

c k
ü ( t )+ ú ( t )= f (t )
m m

Korišćenjem izvedenih relacija prethodna jednačina dobija oblik:

ü ( t )+2 μωú ( t )+ ω2 u ( t )=ω2 f (t )

Laplasova transformacija ove diferencijalne jednačine ima oblik:

s2 u ( s )−su ( o )−ú ( o ) +2 μωsu ( s )−2 μωu ( o ) +ω 2 u ( s )=ω2 f ¿)

Inverzna transformacija za funkciju u(s) se dobija pomoću zbira parcijalnih razlomaka, za svaki
član iz izraza:

Aj
L
−1
( )
s−s j
=Aje
sji

Kad je funkcija pobudjujuće sile F(t) složeno periodična, ona može da se rastavi pomoću
Furijeovih redova na skup prosto harmonijskih komponenti. Za taj slučaj, odgovor se dobija
sabiranjem odgovara prosto harmonijskih komponenti rastavljene složene funkcije.

Određivanje prigušenja pomoću krive frekventnog odgovora ili amplitudnog spektra

vremenskog zapisa

Frekventna kriva je funkcionalna veza izmedju amplitude pomeranja modela (sl.23) i

zadate vrednosti frekvencije pobudjujuće harmonijske sile FS(t). To znači, za jednu seriju od
tačno zadatih frekvencija pobuđujuće harmonijske sile, za dinamički odgovor modela dobijamo
odredjenu seriju amplituda pomeranja. Ako ove dve serije veličina grafički nanesemo, dobija se
frekventna kriva. Analitički izraz te funkcionalne veze odredjen je jednačinom (19). Za dobijanje
maksimalne vrednosti H (Ω) , imenilac u jednačini treba da ima minimalnu vrednost.

|H ( Ω)|=√ ¿¿
lz jednačine (19), isto tako proizilazi da maksimalna vrednost H(Ω) za sopstvenu frekvenciju
sistema w, je data jednačinom:
 1
|H ( Ω)|=
2μ

Frekvencije Ω1, Ω2, (sl.24) za koje je

2
2 1
|H ( Ω1)| = 2 P|H (ω)|

nazivaju se tačke polovine snage. Njihova razlika (Ω2 - Ω1) naziva se širina opsega veličine
funkcije odgovora kompleksne učestanosti [H(Ω)]. Iz poslednje tri jednačine možemo izraziti da
je širina opsega data na sledeći način:

( Ω2 −Ω1 )=2 μω

Slika 24

Iz prethodne jednačine možemo izraziti procenat viskoznog prigušenja

Ω2 −Ω 1 ∆ ω
μ= =
2ω 2ω

pri čemu je:

∆ ω– osnovna veličina koja karakteriše vrednost prigušenja sistema i dobija se za amplitudu
maksimalnog odgovora sistema deljenog sa √ 2 ;

ω−¿ rezonantna frekvencija sistema.

Navedena jednačina izvedena je za sistem sa jednim stepenom slobode kretanja. Ista

jednačina se koristi i za odredjivanje prigušenja i kod sistema sa više stepeni slobode kretanja,
pri čemu se to izražava na frekventnoj krivoj (ili amplitudnom spektru vremenske funkcije) sa
više rezonantnih pikova.

2.3.2.2. Sračunavanje kružnih frekvencija za horizontalni i vertikalni pravac oscilacija

rama

Izraz za sračunavanje kružne frekvence glasi:

1 1 g
ω=
√ √
μ δ 11
=
δ 11 Q
gde je g=9.81m/sec

Q=mg=m g ¿ +3 W čs =0.091 x 2500 x 40.56+ 3 x 375=10352 daN

Slika 25 Dinamički model rama

Kružna frekvenca horizontalnih vibracija rama iznosi:

EI δ 11h=55.895

EI g 3.5 ∙3.5639 ∙ 10−9 9.81

ω h=
√ EI δ 11h Q ¿
√=
55.895 0.8 ∙10352
=16.26 sec−1

Kružna frekvencija vertikalnih vibracija rama iznosi:

EI δ 11ʋ =46.436
 EI 3.5 ∙10−9 ∙ 3.5639 ∙10−9 9.81
ω ʋ=

√ ei δ 11ʋ
g
Q¿
=
√ 46.436 0.5∙ 10352
=22.56 sec −1

3 Primenjena oprema, merna aparatura i metodologija i vodjenja eksperimenata

Kod iznošenja rezultata eksperimentalnih istraživanja važno je da budu izneti podaci o

konstrukciji koja je eksperimentalno ispitivana, opremi i mernim instrumentima koji su korišćeni.
Ovo je potrebno iz razloga da se oceni tačnost, svrsishodnost i primenljivost dobijenih rezultata
kod rešavanja problema koji je predmet istraživanja.

Opremu za dinamička ispitivanja konstrukcija u prirodnoj veličini čine dva osnovna sistema, koji
treba međusobno da budu potpuno kompatibilni u smislu dijapazona frekventnog i amplitudnog
sastava. Ova dva sistema su: sistem za pobuđivanje vibracija (mehanički ili elektrohidraulički
pobuđivač) i sistem za registraciju.

3.1 Eksperimenti sa prinudnim i slobodnim oscilacijama

Kod ovih ispitivanja merna oprema i druga aparatura je: Function Generator HP-3310A, Power
Amplifier Model-114, Electrodynamic Shaker Model-113 (što skupa čini aparaturu za
generisanje harmonijske pobude), kao i Kistler Accelerometar Model-305A, Kistler Amplifier
Model-515, Spectrum Analyser HP-3582A, Ploter HP-7045B.

Function Generator HP-3310A je uređaj za generisanje signala za upravljanje. Pomoću ovog

uređaja mogu biti generisana tri osnovna tipa signala: harmonik, pravougaoni i trougaoni. Kod
ovih ispitivanja korišćen je harmonijski signal promenljive frekvencije odnosno amplitude.

Pobuđivanje vibroplatforme izvodi se pomoću pojačivača niske frekvencije tipa Acoustic Power
System Model 114 Electro-Seis Amplifier na čiji se ulaz dovodi signal za signal generatora.

Za generisanje prinudnih vibracija na ispitivanim ramovima korišćena je elektrodinamička

vibroplatforma tipa 113 Electro-Seis Shaker, proizvod firme Acoustic Power System Inc.
(USA).Ova vibroplatforma je u osnovi generator sile. Osnovni princip rada sastoji se u
generisanju sile magneta. Normalno frekventno područje koje obezbeđuje najbolje performanse
proteže se od 0.1 Hz do 20 Hz a ispit i iznad tog opsega karakteristike se menjaju. U radnom
području od 0.1 Hz do 20 Hz generisana sila je konstantna i ograničena na 133 N za sinusoidni
signal. Osnovne karakteristike platforme, tj. funkcionalni prikaz merenja prinudnih harmonijskih
oscilacija, kao i slobodnih oscilacija dat je na sl.4.

Kao senzori korišćeni su dva Kistler akcelerometra tipa 305A. Pomoću ovih jednoaksijalnih
akcelerometara moguće je meriti vertikalne ili horizontalne komponente akceleracije. Dinamički
dijapazon ovih akcelerometara iznosi +0.50 g s’tim što u kombinaciji sa sistemom za uvećanje
tipa Kistler Amplifier Model-515 moguće je meriti ubrzanja od +1, 2, 5, 10 i 50x10-1g. Frekventni
dijapazon akcelerometra i sistema za uvećanje iznosi od 0Hz do 400Hz. Registrovani signal
dalje ide u spektralni analizator gde se vrši analogna digitalna konverzija, dobija se vremenski
zapis signala kao i odgovarajući Furijeov amplitudni spektar.

Slika 26 Funkcionalni prikaz toka postupka merenja prinudnih

harmonijskih oscilacija i slobodnih oscilacija

Eksperiment sa ambijent vibracijama

U poslednje vreme nezavisno ili paralelno sa ispitivanjem konstrukcija u prirodnoj veličini

prinudnim vibracijama primenjuje se i metod koji koristi pobudu izazvanu vozilima ili drugim
nemirom.

Ovaj metod za ispitivanje konstrukcija ambijent vibracijama može se koristiti i u slučaju kada se
objekat nalazi u fazi eksploatacije. Procedura ovog metoda, eksperimentalna i teorijska, koje je
prvi put sugerirana od Craford-a i Ward-a, koristi analitičku pretpostavku da su sile pobude
stacionaran proizvoljan proces koji ima relativno ravan spektar frekvencije.

Prilikom ispitivanja razmatranih ramova primenom merenja ambijent oscilacija, upotrebljena je

sledeća oprema i aparatura: Ranger Seismometer Model SS-1, Signal Conditioner Sc-1, Tape
Recorder HP-3960, Spectrum Analyzer HP-3582A i Ploter HP-7045B.

Za merenje ambijent oscilacija korišćen je jedan „Ranger“ seismometar SS-1, proizvodnje

Kinemetrics-USA, sa osnovnim karakteristikama: sopstvena frekvenca f=1Hz i prigušenje
m=0,7brzine kretanja).

Signal Conditioner SC-1 je korišćen kao filter i pojačivač signala ambijent oscilacija.
Omogućava pojačavanje od 200 do 100 000 puta, i učestalost filtriranja omogućuje da se
odabere u oblasti do 1Hz do 120 Hz sa istovremenim eliminisanjem istosmernih komponenata i
svih komponenata od 0 – 0.03 Hz. Na taj način sve dugoperiodične komponente primenjenih
signala za analizu se eliminišu pri njihovoj obradi.

U cilju kasnije obrade i ;uvanja signala, korišćen je četvorokanalni analogni registrator na

magnetnoj traci HP-3960 koji ima sistem za reprodukciju i jedinicu za kalibraciju ulaznih i
izlaznih signala, sa čime omogućuje vernu registraciju, reprodukciju signala (amplituda +IV do
10V i učestalast 0 Hz do 2 000 Hz).

Analizator HP-Model 3582A je dvokanalni spektralni analizator koji pokriva frekventni dijapazon
od 0.02 Hz do 25.6 kHz i daje veliku fleksibilnost u izboru dela spektra koji treba da se analizira.
Frekventni dijapazon od 0.02 Hz pa do 1; 2.5 ili 10 Hz daje mogućnost za finu spektralnu
analizu niskofrekventnih signala, što znači potpunu frekventnu analizu signala. Radi same
tehnike digitalne obrade (brza Furijeova transformacija) analizator može da analizira i signale
koji nisu stabilni i traju nekoliko milisekundi.

Registrovani signal u vidu vremenske istorije ili Furijeovog amplitudnog spektra dalje se nosi na
X-Y ploter HP-Model 7045B na kome se vrši trajni zapis u cilju dalje analize odnosno trajnog
očuvanja registrovanog signala.

Slika 27 Funkcionalni prikaz toka postupka merenja ambijent oscilacija

Kod metode ambijent oscilacija, osnovni uslov je da sile pobude budu random proces, koji ima
ravan spektar frekvencija. Ako je spektar frekvencija ambijent pobude prihvatljivo ravan,
dinamički odgovor ispitivane konstrukcije sadrži veći broj prinudnih učestanosti. Raspored
mernih mesta ambijent oscilacija i funkcionalni prikaz toka postupnog voljenja eksperimenta
prikazan je na SL.5
Rezultat istraživanja

U skladu detaljnog programa istraživanja izvedeni su svi klasificirani tipovi eksperimenata.

Rezultati su dati u vidu vremenskih zapisa kretanja materijalnih tačaka na konstrukciji i njihova
matematička obrada u vidu amplitudnog spektra (Furijeova transformacija).

Eksperimenti sa prinudnom harmonijskom pobudom

Funkcionalni prikaz toka postupka merenja, upotrebljena merna oprema i oprema za

generisanje harmonijske pobude prethodno su date na sl.26. Dobijeni oblik tona za horizontalni
pravac oscilacija rama u ravni dat je na sl.28. Rezonantna frekventna kriva data je na sl.29.
Vremenski zapis dinamičkog odgovora konstrukcije i njihovi amplitudni spektri za horizontalni
pravac dati su na sl.30

Slika 28 Oblik tona za horizontalni pravac oscilacija rama u ravni

Slika 29 Rezonantna frekventna kriva

Na SL.13 i SL.12 prikazan je vrmeenski zapis harmonično opadajućih funkcija i njihov aplitudni
spektar za horizontalan i vertikalni pravac oscilacija. Ovaj test je izveden naglim otpuštanjem
prethodno zategnute sajle u slemenu rama.

Slika 30 Amplitudni spektri za horizontalni pravac

Slika 31 Vremenski zapis harmonično opadajućih funkcija

Slika 32 Vremenski zapis harmonično opadajućih funkcija
 Slika 33 Vremenski zapis harmonično opadajućih funkcija

Ekseprimenti sa ambijent vibracijama

Na sl.34 prikazan je vremenski zapis ambijent oscilacija i njihov amplitudni spektar za

horizontalni, a na sl.35 za vertikalni pravac oscilacija u ravni rama.
 Slika 34 Vremenski zapis ambijent oscilacija I amplitudni spektar za horizontalni pravac oscilacija

Slika 35 Vremenski zapis ambijent oscilacija I amplitudni spektar za vertikalni pravac oscilacija

Zaključak

Izvedena dinamička ispitivanja na tipskim montažnim konstrukcijama daju dovoljan broj

podataka o dinamičkim karakteristikama ispitivanih ramova: rezonantne frekvencije osnovnih
tonova, njihove oblike tonova i koeficijente viskoznog prigušenja. Prema dobijenim vrednostima
za prirodne frekvencije i prigušenja može se zaključiti da one imaju dobru korelaciju za izvedene
tipove eksperimenata. Osnovna mera valjanosti primenjenih matematičkih modela je dobra
saglasnost dinamičkih karakteristika između analitičkih (matematički-dinamički model) i
eksperimentalnih veličina.

Dobijeni eksperimentalni rezultati dinamičkih karakteristika pretstavljaju osnovu za dalja

eksperimentalna i analizička istraživanja, da bi montažni tipski sistem „MINIMA“ dobio punu
vrednost i atestaciju sigurnosti za sva opterećenja i uticaje prema postojećim tehničkim
propisima. Ovde se prvenstveno misli na eksperimentalno ispitivanje montažnih spojeva do
loma, kao i definisanje projektnih seizmičkih karakteristika (projektni spektri i projektne
zemljotresne vremenske istorije kretanja tla).

Obzirom na oskudne podatke u svetskoj literaturi i periodici o sili prigušenja ( izražene pomoću
procenta viskoznog prigušenja) za razmatrane tipske montažne objekte, dobijeni rezultati
pretstavljaju osnovne vrednosti pri analizi na jaka zemljotresna kretanja tla i ocenu globalne
seizmičke sigurnosti.
Slika 9. Vremenski zapisi prvih dvadeset sekundi ubrzanja, brzine i pomeranja za
sever-jug komponentu: Hotel Olimpic, Ulcinj (na lošijem tlu). Vremenski
zapisi ubrzanja su snimljeni tokom dejstva crnogorskog zemljotresa
15.04.1979. godine i dati su u zavisnosti od ubrzanja zemljine teže g,
dok su zapisi brzine i pomeranja dobijeni jednostrukim i dvostrukim
integraljenjem zapisa ubrzanja (Seismosoft, 2013). Treba primetiti da i
ako su snimljeni na relativno istoj udaljenosti od epicentra, amplitude
oscilovanja kod lošijeg tla su značajno veće.
 Slika 10. Određivanje dužine trajanja jakog dela zemljotresa

Kakav uticaj ima perioda oscilovanja na odgovor sistema prilikom dejstva zemljotresa
analiziraće se pomoću dva objekta koji imaju različite osnovne sopstvene periode oscilovanja
T=0.5sec (kruća konstrukcija) i T=2.0sec (fleksibilnija konstrukcija). Ova dva objekta su izložena
dejstvu zemljotresa Hotel Olimpic, Ulcinj iz 1979. godine, prikazanog na slici 9 i 10. Sa ovih
dijagrama se može videti da maksimalno horizontalno ubrzanje tla iznosi PGA=0.265g i da se
dešava u trenutku t=4.1sec.

Na slici 11 su prikazani zapisi ubrzanja u toku vremena dobijeni pomoću programa

Seismosignal (Seismosoft, 2013) dve analizirane konstrukcije koje su bile izložene dejstvu ovog
zemljotresa. Pri analizi usvojena je vrednost prigušenja od 5%. Vidi se da je kod kruće
konstrukcije sa T = 0.5sec maksimalno ubrzanje objekta u vrednosti od 0.65g bilo veće od
ubrzanja tla za čak 2.5 puta (0.65g/0.26g). Kod fleksibilne konstrukcije sa T = 2.0sec situacija je
sasvim drugačija. Maksimalno ubrzanje konstrukcije je bilo manje i iznosilo je 85% od ubrzanja
tla (0.22g/0.26g). Ovo znači da je kod krućeg objekta maksimalna inercijalna sila, koja direktno
zavisi od ubrzanja konstrukcije, bila 2.95 puta (0.65g/0.22g) veća nego kod fleksibilnog objekta,
pri dejstvu istog zemljotresa.
 Slika 11. Zapisi ubrzanja konstrukcija na dejstvo zemljotresa Hotel Olimpic, Ulcinj, 1979.

Na slici 11 prikazana su ubrzanja (a preko njih i sile). Velike razlike u krutostima između
ove dve konstrukcije većim seizmičkim silama kod krućeg objekta ipak nisu odgovarala i veća
pomeranja. Čak suprotno, na slici 12 dati su zapisi pomeranja dve konstrukcije gde se vidi da je
maksimalno pomeranje krućeg sistema bilo 4.02cm a fleksibilnog 21.71cm ili 5.4 puta veće.
 Slika 12 Zapisi pomeranja konstrukcije na dejstvo zemljotresa Hotel Olimpic, Ulcinj 1979.

Sa dijagrama 11 i 12 se može videti još jedna karakteristika ponašanja sistema pri

dejstvu zemljotresa, a to je da bez obzira nа karakteristike pobude, to jest zemljotresa, obe
konstrukcije pokušavaju tokom čltavog delovanja zemljotresa da osciluju u skladu sa svojim
osnovnim tonom oscilovanja.

1.4 Uticaj prigušenja na odgovor sistema

Proces pri kojem se vremenom smanjuju amplitude sopstvenih vibracija koji se može videti na
slici 4 zove se prigušenje. Prigušenje se odvija preko velikog broja različitih mehanizama:
unutrašnjeg trenja, otvaranja i zatvaranja mikro prslina u betonu, trenja na spojevima čeličnih
elemanata, trenja između konstrukcije i nekonstruktivnih komponenti kao što su pregradni zidani
zidovi, prigušenja između tla i temelja i slično. Sve ove nabrojane mehanizme prigušenja koji se
javljaju u elastičnom domenu ponašanja sistema je nemoguće tačno matematički definisati i
zbog praktičnih razloga se usvaja idealizacija da je celokupno prigušenje u elastičnom području
linearno viskozno, to jest da zavisi od brzine.

Za razliku od drugih karakteristika konstrukcije kao što su masa, krutost ili nosivost,
prigušenje se ne može izračunati na osnovu geometrije, dimenzija i mehaničkih karakteristika
materijala samih elemenata. Prigušenje se može odrediti samo empirijski ili testiranjem na
samim objektima. Uobičajeno je da se prigušenje definiše u vidu procenta od kritičnog. Pod
kritičnim prigušenjem se smatra ono kod kojeg nakon početnog impulsa ili početnog pomeranja
objekta, uopšte ne dolazi do oscilacija već se objekat samo postepeno vrati u početni položaj.
Primećeno je da sama vrednost prigušenja zavisi od veličine pomeranja, pa se tako kod manjih
pomeranja objekata visokogradnje prigušenje kreće od 0.5% 2% od kritičnog dok se kod
pomeranja blizu granice plastičnosti prigušenje kreće od 3% – 10%. Betonske i zidane zgrade
imaju veće prigušenje od čeličnih. Kao univerzalna vrednost kod zgrada se obično usvaja
prigušenje 5% od kritičnog, s tim što treba voditi računa da je ova vrednost nekonzervativna (to
jest daje manja pomeranja od stvarnih) pri dejstvu slabijih zemljotresa.
 Ovde treba reći da se osim prigušenja u elastičnom domenu ponašanja konstrukcije, koji
se aproksimira viskoznim, pri neelastičnom (plastičnom) ponašanju javlja i drugi tip prigušenja,
takozvano histerezisno (vidi sliku 30), koje je pri ovakvom ponašanju dominantno i preko kojeg
se disipira velika količina unete energije. Količina disipirane energije odgovara površini unutar
histerezisne petlje. Zbog ovoga, kod konstrukcija koje pri dejstvu zemljotresa ulaze u plastičnu
oblast (a to su u principu sve uobičajene konstrukcije kod jačih zemljotresa) usvojeni procenat
viskoznog prigušenja ima znatno manji uticaj na izračunato ponašanje nego u slučaju elastičnog
odgovora konstrukcije.

Prigušenje apsorbuje seizmičku energiju i smanjuje odgovor objekata i zbog toga se

smatra kao vrlo poželjna karakteristika. Osim kod nekih modernih zgrada kod kojih se ugrađuju
specijalni prigušivači unutar konstrukcije, građevinski inženjeri ne pokušavaju da povećaju
prigušenje, već prilikom proračuna samo prihvataju ovu činjenicu, to jest obuhvataju njen
pozitivni uticaj.

1.5 Spektri odgovora konstrukcije

Spektri odgovora, kao način opisivanja zemljotresnog opterećenja i njenog uticaja na

konstrukciju, danas predstavljaju centralni koncept u zemljotresnom inženjerstvu (Chopra,
2012). Oni omogućavaju da se znanje iz dinamike konstrukcija primeni prilikom projektovanja
konstrukcija i da se seizmičko opterećenje definiše na veoma upotrebljiv i relativno jednostavan
način u seizmičkim propisima.

Na slikama 7 i 8 prikazani su kompletni vremenski tokovi odgovora konstrukcije pri

zadatom zemljotresu i to ubrzanja i pomeranja respektivno. Kod projektovanja, to jest
dimenzionisanja elemenata konstrukcije, kompletan vremenski tok pomeranja i uticaja nas
manje interesuje, već uzimamo u račun samo njihove maksimalne vrednosti. Zbog toga bi u
projektantskoj praksi bilo veoma korisno imati dijagrame sa kojih je moguće direktno pročitati
maksimalne veličine odgovora za različite konstrukcije. Takve dijagrame zovemo spektri
odgovora. Spektar odgovora prikazuje maksimalne veličine odgovora (obično pomeranja, brzine
ili ubrzanja) za sisteme s jednim stepenom slobode pri određenom zemljotresu. U
zemljotresnom inženjerstvu se najčešće koristi spektar odgovora ubrzanja zbog činjence da se
množenjem maksimalnog ubrzanja konstrukcije sa masom objekta jednostavno dobija ukupna
maksimalna seizmička sila.

1.5.1 Određivanje (konstruisanje) spektra odgovora

 Spektar odgovora se određuje na sledeći način. Izabere se konstrukcija sa određenom
sopstvenom periodom i nivoom prigušenja nakon čega se izračuna njen celokupni odgovor u
toku dejstva određenog zemljotresa. Primeri odgovora konstrukcije u toku vremena dati su na
slikama 7 i 8. Sada se pronađe maksimalni odgovor nakon čega se par vrednosti (sopstvena
perioda, maksimalni odgovor) nanese na dijagram gde je na apcisi naneta sopstvena perioda, a
na ordinati maksimalni odgovor konstrukcije. Nakon toga se usvoji druga konstrukcija sа
različitom sopstvenom periodom oscilovanja i postupak nalaženja maksimalnog odgovora se
ponovi. Kada se ovo uradi za čitavo mnoštvo različitih konstrukcija pokrivajući domen realno
mogućih sopstvenih perioda dobija se veliki broj tačaka na dijagramu: sopstvena perioda -
maksimalni odgovor, koje kada se spoje pravim linijama dobija se dijagram kao ovaj prikazan na
slici 9. Na ovoj slici su prikazani dijagrami spektra odgovora ubrzanja konstrukcija na dejstvo
zemljotresa Hotel Olimpic, Ulcinj, za tri nivoa prigušenja 2%, 5% i 10%. Znači, jedan spektar
odgovora odgovara čitavom mnoštvu različitih konstrukcija ali samo jednom zemljotresu.

Slika 13. Spektar odgovora ubrzanja konstrukcije na dejstvo zemljotresa Hotel Olimpic, Ulcinj za tri nivoa prigušenja:
2%, 5% i 10%. Na spektru koji odgovara prigušenju od 5% su takođe prikazane vrednosti maksimalnog ubrzanja za
krutu (T=0.5sec) i fleksibilnu konstrukciju (T=2.0sec) čije su celokupne vremenske istorije ubrzanja date na slici 7

Sa prikazanog spektra mogu se videti već izračunata maksimalna ubrzanja konstrukcije

za krući objekat (T = 0.5sec) i fleksibilniji objekat (T = 2.0sec) u vrednostima od 0.65g i 0.22g
respektivno (vidi sliku 7). Sa slike 9 se takođe može videti i uticaj prigušenja na promenu
odgovora konstrukcije. Teorijska osnova spektra odgovora je data u nastavku.

Za slučaj delovanja pomeranja podloge kao opterećenja na sistem sa jednim stepenom

slobode, slika 14 važi sledeća diferencijalna jednačina:

mü t +cù+ ku=0 ,u t=u +ug

mü+cù+ ku=−mü g= peff

 ü=üt −üg

Promenljive imaju sledeća značenja vidljiva na slici 13

u – relativno pomeranje mase m u odnosu na pomeranje podloge

ug - pomak podloge (ground)

ù - relativna brzina mase m

üt - apsolutno ili ukupno (total) ubrzanje mase m

üg - ubrzanje podloge

Znači da üg predstavlja ubrzanje podloge te je opterećenje na prikazani ssastav s

jednim stepenom slobode potpuno iregularno. Rešenje diferencijalne jednačine dato je
Duhamelovim integralom koji u ovom slučaju ima oblik:
1
1
u ( t )= ∫ ü g ( τ ) · e−ξω (t −τ ) ∙ sin ω D (t−τ) d τ
ωD 0

Ovaj je integral nastao kao rezultat superpozicije serije impulsa kojima je predstavljena
potpuno proizvoljna funkcija opterećenja zemljotresom.

Masa m sistema ostaje u uvek u horizontalnom položaju. To znači da je pomeranje

mase uvek upravno na pravac stubova okvira, tokom i nakon delovanja ubrzanja podloge üg.

Slika 14. Sistem sa jednim stepenom slobode (a) i njegov matematički model (b);delovanje
potresa jednako je delovanju sile peff na sistem oslonjen na nepokretnu podlogu (c)

Za rešavanje ovoga problema upotrebiće se metodologija spektra odgovora

(response spectrum) ili, kako se još zove, spektralna analiza.
 Spektar odgovora zasnovan je na relaciji:

r max =max ⁡[ r (t) ]

i predstavlja dijagram neke za sada proizvoljne vrednosti r max u funkciji perioda T, (ili frekvencije
f ili kružne frekvencije ω), gde je T period vlastitih oscilacija sistema sa jednim stepenom
slobode kao na slici 14]. Ako se u r(t) usvoji relativno pomeranje u(t), tada je:

r ( t ) ≡u (t)

pa se može napisati da je:

umax =Sd (¿ D)

Indeks d označava deformaciju, tj. pomeranje (displacement) dok je Sd oznaka za

spektralno pomeranje (Spectral displacement). U nekoj literaturi umesto simbola Sd koristi se
simbol D.

Kako se određuju i kolike su vrednosti u max u zavisnosti od T prikazano je na slici 15. Za

razumevanje procedure dobijanja funkcionalne zavisnosti umax (T) treba poznavati temeljne
pojmove iz zemljotresnog inženjerstva. Naime, kada bi se zapisanim (registrovanim) ubrzanjima
tla üg(t) utokom zemljotresa El Centro, California, prikazanim na slici 15(a)., opteretio zadati
okvir na slici 15. (sistem sa jednim stepenom slobode) i pritom registrovale vrednosti ubrzanja
 Slika 15. (a) vrednosti ubrzanja tla u vremenu za zemljotres EL Centro (b) odziv pomeranja
za tri sistema sa jednim stepenom slobode i ξ=2% (c) spektar odgovora pomeranja
za ξ=2%

mase m SM (Strong Motion akcelerometar) zatim odradila dva puta integracija tako
dobijenog zapisa i dobile vrednosti pomeranja u(t), maksimalno pomeranje mase m okvira (čija
je perioda T = 0,5 s) bio bi umax = 2,67 in, slika 15(b). Pri tome je SM instrument (akcelerometar)
postavljen u visini mase m.

Ista vrednost umax = 2,67 in dobije se i iz pokazane diferencijalne jednačine kada je peff= –
m· üg, pri čemu üg predstavlja ubrzanje tla u potresu El Centro, prikazano na slici 15(a).

Na slici 15. prikazana su tri sistema različitih krutosti, s jednim stepenom slobode, što
znači tri sistema različitih vlastitih perioda. Funkcionalna zavisnost između Sd i perioda T naziva
se spektar odgovora pomeranja, a vrednost S d dobila je ime spektralno pomeranje. Taj spektar
prikazuje maksimalne vrednosti pomeranja sistema s jednim stepenom slobode, nezavisno
kakvi su njihovi stvarni predznaci, slika 15(c).

Ovde je prikazan i koristi se zapis ubrzanja tla u vremenu (time history) za zemljotres El
Centro, California, koji se dogodio 18. maja 1940. godine, komponenta SOO°E, jer je to u svetu
jedan od prvih zapisa ubrzanja zemljotresa velikog intenziteta pa je razumljivo da mere nisu iz
SI sistema mernih jedinica. Karakteristike ovog zemljotresa su: maksimalno ubrzanje tla 0,348 g
(slika 15a.), maksimalna brzina 13,15 in · s-1 i maksimalno pomeranje tla 4,29 in.

Imajući u vidu da je razlika između kružne frekvencije prigušenih i neprigušenih

oscilaciia zanemarljiva, Duhamelov može se napisati u obliku:

1
u ( t )= U ( t)
ω

gde je
t
U ( t )=∫ üg ( τ )∙ e−ξω (t −τ ) ∙ sinω(t−τ) d τ
0

Iz maksimalne vrednosti poslednjeg integrala U (t) proizilazi:

[
Sv =U max = ∫ ü g (τ )∙ e−ξω (t −τ ) ∙ sin ⁡ω(t−τ )d τ
0
]
max

Veličina Sv naziva se spektralna pseudobrzina, a funkcionalna zavisnost između

pseudobrzine i perioda T naziva se spektar odgovora pseudobrzine, slika 16, ili kraće spektar
pseudobrzine.

U nekoj literaturi umesto simbola Sv koristi se simbol V.

 Spektralna pseudobrzina dobila je naziv “pseudo” radi naglašavanja činjenice da ovaj
spektar nije isto što i spektar odziva relativne brzine ùmax [maksimalne vrednosti ù(t) za sastav sa
jednim stepenom slobode, slika 14., za vreme zemljotresa] u funkciji od T, dok je u spektru
pseudobrzine umesto ùmax upotrebljen izraz:

2π
Sv =ω ∙ S d= ∙ Sd
T

Na slikama 12-2., 12-3(a). I 12-3(b). prikazan je način određivanja spektralnog

pomeranja i spektralne pseudobrzine za jedan stvarni zemljotres.

Slika 14(a). i 15(b). te se vrednosti spektralne pseudobrzine dobijaju na sledeći način:

2π
za T =0,5 s : S v = ∙ 2,67=33,7∈∙ s−1
0,5

2π
za T =1,0 s : S v = ∙ 5,97=37,5∈∙ s−1
1

2π
za T =2,0 s :S v = ∙ 7,47=23,5∈∙ s−1
2

itd.

Analogno izrazu može se napisati:

Sa =ω ∙ S v =ω 2 ∙ S d

2π
Sa = ∙ S v =¿
T
 Slika 16. Spektri odgovora (ξ=2%) za zemljotres EL Centro: (a) spektar odgovora deformacije;
(b) spektar odgovora pseudobrzine; (c) spektar odgovora pseudoubrzanja

Veličina Sa naziva se spektralno pseudoubrzanje, a funkcionalna zavisnost između

spektralnog pseudoubrzanja i perioda T naziva se spektar odgovora pseudoubrzanja ili, kraće,
spektar pseudoubrzanja. I ovde je upotrebljen naziv “pseudo” da bi se ovaj spektar razlikovao
od spektra odgovora apsolutnog ubrzanja. Jer, spektar odgovora apsolutnog ubrzanja je
funkcija üt,max (T) a ta se funkcija ređe koristi jer se krenulo od relativnog pomeranja u(t).

U nekoj literaturi umesto simbola Sa koristi se simbol A.

üt,max je, dakle, maksimalna vrednost funkcije üt (t) sistema sa jednim stepenom slobode,
slika 14., za vreme zemljotresa.

U literaturi postoje i spektri odgovora relativne brzine ùmax (T) i apsolutnog ubrzanja
üt,max(T), koji takođe nalazi svoju primenu. Jedan takav primer prikazan je na slici 17.

Na slici 16. prikazana su sva tri spektra za isti registrovani zemljotres El Centro, pri
čemu se vrednosti spektra pseudoubrzanja dobijaju iz relacije:

za T =0,5 s :S a=¿

za T =1,0 s : S a=¿

za T =2,0 s :S a=¿

1∈¿ 0,0254 m ;1 foot=12∈; 1 ft ∙ s−2=0,3048 m∙ s−2

{386,22∈∙ s−2=9,81m ∙ s−2=g ; 32,19 ft ∙ s−2=9,81 m∙ s−2=g }
U literaturi se mogu naći spektri za sve zemljotrese registrovane na SM
akcelerometrima, a za zemljotrese koji su se dogodili pre primene SI sistema mernih jedinica
prikazani su, kao na slici 12-2. I slici 12-3., u anglosaksonskim mernim jedinicama.

U našem delu Evrope postoji instalirana relativno gusta mreža SM instrumenata za

registrovanje ubrzanja jakih zemljotresa te postoje gotovi spektri za zemljotrese većih intenziteta
koji su se dogodili na ovim prostorima u poslednje vreme. Ti spektri prikazani su u SI sistemu
mernih jedinica (na primer, žarišna područja: Friuli 1976. u Italiji, Tolmin u Sloveniji, južni Jadran
1979, itd.). Jedan takav spektar, za zemljotres koji je 13. avgusta 1981. godine pogodio
Banjaluku, prikazan je na slici 15. a za zemljotres koji je pogodio područje južnog Jadrana 15.
aprila 1979., lokacija Petrovac, prikazan je na slici 17. Valja uočiti razliku između spektara na
slici 15. i slici 16. jer su na slici 16. prikazane pseudobrzine Sv, dok su na slici 17. prikazane
vrednosti relativne brzine u funkciji od T.
 Slika 17. Spektri apsolutnog ubrzanja i relativne brzine za registrovana ubrzanja na SM
akcelerometru u Petrovcu, potres južni Jadran od 15, travnja 1979., prigušenja ξ=0, 2,
5, 10 i 20% od kritičnog

Svi spektri dobijeni nakon obrade zapisa ubrzanja stvarnih zemljotresa imaju izlomljene
oblike pa je relativno teško očitati vrednosti pseudobrzine na slici 17. iz prikazanog spektra, jer
su za male promene periode T često vrlo velike razlike u vrednostima spektralne pseudobrzine
Sv. Objašnjenje zašto je tako treba tražiti u lokalnim uslovima tla. Radi jednostavnije primene
predložen je “zaglađeni” spektar na slici 18., nastao iz prosečnih vrednosti pseudobrzina Sv
dobijenih za više različitih zemljotresa primenom posebnog postupka.

Slika 18. Prosečan “zaglađeni” spektar pseudobrzine Sv

Spektar odgovora pseudobrzine Sv(T) prikazan na slici 16(b). može se prikazati i u

logaritamskom zapisu za Sv i T. Imajući u vidu jednostavnu povezanost između vrednosti Sd,
Sv i Sa, kao i povezanost tih vrednosti preko periode T, spektri odgovora prezentuju se I preko
tzv. tripartitnog logaritamskog dijagrama, iz kojeg se očitavaju sve tri spektralne vrednosti, slika
19. Ovakav četvorni dijagram zavisnosti između spektralnih vrednosti i T sažeto je
predstavljanje svih triju spektara odgovora na jednom mestu i predstavlja zamenu za tri linearna
spektra na slici 16. Način na koji se očitavaju spektralne vrednosti za određeni period T
prikazan je na slici 19. Na sl. 19 za spektralnu pseudobrzinu uvedena je oznaka V, spektralno
pseudoubrzanje je A i spektralno pomeranje D. Osim opisanih linearnih spektara postoje i
nelinearni spektri.
 Slika 19. (a) Tripartitni logaritamski dijagram spektara odgovora za zemljotres EL Centro, 18.
Maja 1940., komponenta S00oE i ξ=0, 2, 5, 10 i 20%; (b) Način očitavanja spektralnih
vrednosti (ξ=0,2)

Da bi se bolje shvatio koncept spektra odgovora, koji igra veoma važnu ulogu pri
definisanju seizmičkog opterećenja, u nastavku su data dva računska primera gde je pokazana
primena spektra odgovora ubrzanja na sistemu sa jednim stepenom slobode.

Primer 1, (Chopra, 2012)

Na slici je prikazana konstrukcija vertikalnog konzolnog nosača koju predstavlja čelična

cev sa sledećim karakteristikama poprečnog preseka:
- debljina, do= 6.3 mm,
- spoljni prečnik cevi, d = 11.43 cm,
- momenat inercije poprečnog preseka, I = 313 cm4,
- modul elastičnosti, E = 210 GPa i
- težina cevi 164.8 N/m.

Na vrhu cevi se nalazi težina u iznosu od 23kN. Potrebno je odrediti maksimalno

pomeranje sistema i napone u cevi usled momenta savijanja u kritičnom poprečnom preseku pri
dejstvu zemljotresa EL Centro čiji je zapis ubrzanja prikazan na slici 20. Pretpostavlja se da
data konstrukcija poseduje relativno prigušenje od ζ = 2% pa je za dati zemljotres i usvojeno
prigušenje odgovarajući spektar odgovora ubrzanja prikazan na sledećoj slici.

Slika 20. Zapis ubrzanja zemljotresa Imperial Valley iz 1940. godine na lokaciji EL Centro,
Kalifornija
 Rešenje:

Bočna krutost konzolnog nosača na dejstvo koncentrisane sile u vrhu iznosi:

3 EI 3 ∙ 210 ∙102 ∙313 kN kN

k= 3
= 3
=0.4226 =42.26
L 360 cm cm

Kako su u prethodnom izrazu sve jedinice morale biti usaglašene, jedinica modula elastičnosti
E koja je data u GPa promenjena je u kN/cm2 kako sledi:
−3
N 9 9 10 kN 2 kN
1 GPa=10 2 =10 4 2
=10
m 10 cm cm2

Ukupna težina cevi je 164.8 N/m ·3.6 m = 593.28 N = 0.59 kN što se može zanemariti u odnosu
na težinu koncentrisane mase na vrhu koja iznosi 23kN. Odgovarajuća masa je jednaka:

23 kN s 2
m= =2.345
9.81 m

Sada se može izračunati sopstvena kružna frekvencija,

k 42.26 1
ω=
√ √
m
=
2.345
= √18.02=4.245
sec

i sopstvena perioda konstrukcije:

2 π 2∙ 3.14
T= = =1.5 sec
ω 4.245
Sa spektra odgovora ubrzanja (sa prigušenjem od 2%) prikazanog na slici se može za
analiziranu konstrukciju sa sopstvenom periodom od T =21.5 sec pročitati maksimalno ubrzanje
konstrukcije Sn = O.22g= 0.22 · 9.81 = 2.158m/s.

Maksimalna seizmička sila je jednaka:

F s ,max =m ∙ S a=2.345 ∙2.158=5.06 kN

Iz relacije FS,max : k·Δmax lako se izračunava maksimalno honzontalno pomeranje:

Maksimalni moment savijanja usled dejstva horizontalne sile se nalazi na mestu uklještenja i
iznosi:

M =F S , max ∙ L=5.06 ∙3.6=18.22 kNm

Imajući u vidu da je maksimalni napon jednak odnosu momenta savijanja i otpornog momenta
koji je s druge strane jednak količniku momenta inercije i maksimalne udaljenosti od težišta
poprečnog preseka, imamo da je maksimalni napon u čeličnoj cevi usled dejstva momenta
savijanja jednak:

M M 18.22∙ 102 kN
σ= = = =33.27 2
W I 313 /(0.5 ∙11.43) cm
y max

Primer 2

Da bi smanjio napone u čeličnoj cevi iz primera 1 projektant se odlučio da poveća poprečni

pesek cevi i usvojio je cev sa sledećim karakteristikama:

- debljina do=8mm,
- spoljni prečnik cevi, d=21.6mm,
- momenat inercije poprečnog preseka, I=2 831cm4
- modul elastičnosti, E=210 GPa.

Prokomentarisati prednosti i mane upotrebe veće cevi.

Rešenje:

Bočna krutost:

3 EI 3 ∙ 210 ∙102 ∙2831 kN kN

k= 3
= 3
=3.8227 =382.27
L 360 cm m
Sopstvena kružna frekvencija i perioda konstrukcije:

k 382.27 1 2 π 2 ∙3.14
ω=
√ √
m
=
2.345
=√ 163.01=12.77
sec
⇒T = =
ω 12.77
=0.5 sec
 Sa spektra odgovora ubrzanja prikazanog na slici, sa prigušenjem od 2%, može pročitati
maksimalno ubrzanje konstrukcije: Sa = 1.1g = 1.1 · 9.81 = 10.79m/s2 .
Maksimalna seizmička sila:
FS,max = m · Sa = 2.345 · 10.79 = 25.30kN
Maksimalno horizontalno pomeranje:
F s , max 25.30
∆ max = = =0.066 m=6.6 cm
k 382.27
Maksimalni moment savijanja:
M =F S , max ∙ L=25.30∙ 3.6=91.08 kNm
Maksimalni napon u čeličnoj cevi:
2
M M 91.08 ∙10 kN
σ= = = =34.75 2
W I 2831/( 0.5∙ 21.6) cm
y max
Dobijeni rezultati ukazuju da upotreba veće cevi (prečnik je bio skoro duplo veći) smanjuje
skoro duplo horizontalno pomeranje (sa 12cm na 6.6cm), dok, međutim, naponi na mestu
maksimalnog momenta kod veće cevi, suprotno očekivanju projektanta, ne samo da se
nisu smanjili već su se čak i malo povećali.
Ova dva primera (1 i 2) pokazuju osnovnu razliku u ponašanju sistema na zemljotresno i na
neko drugo statičko opterećenje sa fiksnim intenzitetom. Kod statičkog opterećenja naponi bi
svakako bili manji kod većih poprečnih preseka. Kod zemljotresnog opterećenja povećanje
poprečnog preseka cevi smanjio je sopstvenu periodu sa 1.5 na 0.5sec, što je rezultovalo, kod
ovog spektra odgovora, povećanje seizmičke sile. Znači, da li će se naponi u poprečnom
preseku smanjiti ili povećati zavisi ne samo od otpornog momenta preseka W, već i od
seizmičke sile koja s druge strane zavisi od spektra odgovora.

1.5.2 Projektni elastični spektri odgovora

Kod projektovanja konstrukcija u seizmičkim područjima nemamo tačnih podataka o

karakteristikama budućih zemljotresa na lokaciji objekta. Iz tog razloga pri projektovanju ne
koristimo spektar nekog određenog zemljotresa (kao što је ovaj prikazan na slici 13), već neki
prosečan gladak spektar koji nazivamo projektni elastični spektar. Vidljivo je da su projektni
elastični spektri za razliku od stvarnih, za jedan zemljotres, zaobljeni. Ovde treba reći da se u
Eurokodu 8 umesto naziva projektni elastični spektar koristi jednostavniji naziv - elastični
spektar dok je projektnim spektrom nazvan projektni elastični spektar podeljen faktorom
ponašanja q (o faktoru ponašanja q). Razlog što je u ovom tekstu ipak usvojen naziv projektni
elastični spektar je da bi se napravila razlika u odnosu na elastični spektar određenog
zemljotresa prikazan na slici 13.
 U raznim propisima i preporukama za seizmičko projektovanje daju se različiti projektni
elastični spektri, obično u obliku spektra ubrzanja jer se iz njih mogu direktno dobiti seizmičke
sile. Pošto bi ti spektri trebalo da odražavaju karakteristike tipičnih zemljotresa koji se mogu
dogoditi na širem području za koje propis važi, njih određujemo kao srednju, prosečnu, vrednost
spektara odgovora većeg broja takvih zemljotresa. Ako se želi veća konzervativnost, projektni
spektar se određuje kao srednja vrednost uvećana za jednu standardnu devijaciju. Pri
projektovanju značajnijih objekata projektne elastične spektre je moguće konstruisati u
zavisnosti od predviđenih karakteristika oscilacija tla na specifičnoj lokaciji objekta. U svakom
slučaju neophodno je voditi računa о uticaju lokalnog tla na oblik spektra. Kako je to urađeno u
pravilniku Eurokoda 8 može se videti na slici 21 gde su prikazani projektni elastični spektri
odgovora ubrzanja (za prigušenje od 5%) za razne tipove tla: od najboljeg tipa A (stena, čvrsto
tlo) do najslabijeg tipa E (aluvijalna, mekana tla). Kako su ovi spektri normirani (podeljeni) sa
maksimalnim ubrzanjem tla PGA (oznaka ag po Eurokodu 8), može se zaključiti da će
maksimalna ubrzanja krućih konstrukcija, čije su periode oscilovanja između približno 0.2sec <
T < 0.5sec, biti od 2.5 za tlo tipa A do 3.5 za tlo tipa E puta veća od ubrzanja samog tla. Može
se takođe uočiti da su maksimalna ubrzanja objekata fundiranim na lošijim tlima veća nego na
boljim tlima.

Slika 21. Projektni spektri odgovora ubrzanja za razne tipove tla normirani sa а g za prigušenje od 5% dati u
Eurokodu 8. Na slici su takođe prikazane vrednosti spektralnog ubrzanja za vrednosti sopstvenih perioda oscilacija u
x i y pravcu objekta iz primera 1

Iz ove kratke analize spektara odgovora može se videti njihov ogroman uticaj prilikom
definisanja seizmičkog opterećenja. Naime, postojanje spektra oslobađa inženjera projektanta
od komplikovanih i vrlo često zahtevnih dinamičkih analiza, već se nakon izračunavanja
sopstvene periode oscilovanja lako dolazi do maksimalnog ubrzanja konstrukcije to jest do
maksimalne seizmičke sile.

1.6 Uloga međuspratne tavanice

Osnovna uloga međuspratnih tavanica ili dijafragmi, kako se često u stručnoj literaturi
nazivaju, je da prihvate vertikalno gravitaciono opterećenje i da ih prenesu gredama, stubovima
i/ili zidnim platnima. Međutim, osim ove uloge koju imaju čitav svoj "život" bez pauze, tavanice
moraju ponekad da odigraju još jednu ulogu koja traje veoma kratko, reda veličine nekoliko
desetaka sekundi, to jest za vreme trajanja zemljotresa. Bez obzira na kratkoću, ova njihova
druga uloga, iako često potčinjena ili čak i zanemarena, je veoma važna. Naime, tavanice su
konstruktivni element preko kojeg se seizmičke inercijalne sile koje se u njima javljaju (vidi sliku
1) prenose na vertikalne noseće sisteme ramova, zidova ili rešetki. Za razliku od gravitacionih
uticaja gde је ploča opterećena u svoju ravan, u ovom slučaju tavanica je opterećena u svojoj
ravni i ponaša se kao visoka horizontalna greda (slika 22).

Slika 22. Tavanica se pri dejstvu zemljotresa ponaša kao horizontalna greda

Međuspratne tavanice se mogu izvoditi od raznih materijala i na razne načine. Od drvenih

dasaka i greda kod prizemnih jednostavnih zidanih ili drvenih kuća, preko čeličnih trapezastih
profila kod industrijskih hala pa do armiranobetonskih ploča kod objekata visokogradnje. Sve
ove tavanice, sa aspekta ponašanja pri dejstvu zemljotresa, se mogu podeliti u dve osnovne
grupe: fleksibilne i krute. Relativna fleksibilnost (deformabilnost) tavanica u odnosu na vertikalne
noseće elemente u velikoj meri utiče na veličinu sila koje se javljaju u pojedinim vertikalnim
elementima. Na slici 23a prikazana je fleksibilna tavanica kod koje je pripadajuća površina
tavanice iznad srednjeg zida duplo veća od površina koje pripadaju obodnim zidovima, pa
samim tim i seizmička inercijalna sila koja se sa tavanice prenosi na srednji zid biće duplo veća
od sile u obodnom zidu. Ovakva raspodela sila će biti nezavisna od krutosti pojedinih zidova.
Nasuprot ovome, kod krute tavanice (23b) ukupnu horizontalnu silu sa tavanice zidovi dele
proporcionalno njihovim krutostima (vidi primer 1). Kod tri identična zida pri translatornom
pomeranju tavanice svaki od njih će preuzeti na sebe istu vrednost horizontalne sile. Što se
dešava kada osim translacije dolazi i do rotacije tavanice, ilustrovano u primeru 1.

Mana fleksibilnih tavaničnih konstrukcija je što nema preraspodele uticaja između pojedinih
vertikalnih elemenata, pa tako ako srednji zid na slici 23a nije sposoban da prihvati horizontalnu
silu koja mu pripada, doći će do njegovog loma, bez obzira što recimo kod obodnih zidova
postoji rezerva nosivosti. Nasuprot ovome, zajednički rad vertikalnih sistema kod krute tavanice
obezbeđuje mogućnost da vertikalni sistemi koji imaju veću nosivost pomognu slabijim
sistemima i tako obezbede veću nosivost celog objekta, što ukazuje na nesumljivu prednost
krutih u odnosu na fleksibilne tavanice.
 Slika 23. Način prenošenja opterećenja sa fleksibilnih i krutih tavanica

Fleksibilne tavanice se javljaju najčešće kada su upotrebljene drvene panelne ploče, čelični
trapezasti proflli bez završnog sloja betona ili betonske montažne ploče koje nisu
monolitizovane slojem betona. Ploče od monolitnog armiranog betona se mogu smatrati krutim,
stim što se recimo po pravilniku Eurokoda 8 zahteva minimalna debljina ploče od 70mm
armirane sa minimalnom armaturom u oba horizontalna pravca. I ploče od montažnih
armiranobetonskih elemenata po Eurokodu 8 se mogu smatrati krutim ako su spojene slojem
betona koji se lije na licu mesta minimalne debljine od 40mm za raspone do 8m i 50mm za veće
raspone. Naravno, podrazumeva se da se ovaj sloj betona armira armaturom koju je potrebno
povezati sa vertikalnim nosećim elementima. Međutim, treba reći da i tavanice od monolitnog
armiranog betona mogu imati različita horizontalna pomeranja u pojedinim njenim delovima, to
jest mogu se ponašati fleksibilno, kod veoma izduženih osnova.

U tavanicima se veoma često ostavljaju manji ili veći otvori i to zbog: stepeništa, liftova,
mašinskih instalacija, dnevnog osvetljenja ili drugih arhitektonskih razloga.

1.7 Seizmički odgovor u osnovi torzija

Da bi se mogao analizirati seizmički odgovor objekta u osnovi neophodno je definisati tri

važna pojma: centar masa, centar delovanja spratne transverzalne sile i centar krutosti.

Centar masa (CM). Centar masa nekog tela је tačka u kojoj se smatra da je
koncentrisana celokupna masa tog tela. U slučaju ravnomerno raspoređene mase po nekoj
međuspratnoj tavanici centar masa bi predstavljao težište njene površine, dok bi kod
ekscentrično raspoređene mase i centar masa bio dislociran od težišta površine ka mestu veće
mase. Rezultanta sila gravitacije (deluje vertikalno i jednaka je proizvodu mase i ubrzanja
zemljine teže g koje iznosi 9.81m/s2) deluje upravo u centru mase (slika 24).

Slično kao kod gravitacionih sila i rezultanta inercijalnih sila (dominantno horizontalnih),
indukovanih zemljotresnim ubrzanjem, će se javiti na svakom spratu u tački gde se može
pretpostaviti da je masa celog sprata koncentrisana, to jest u centru masa (CM). Znači, položaj
sile na svakom spratu jе određen položajem koncentrisane mase na tom spratu.. Na slici 24.
prikazane su rezultante inercijalnih seizmičkih sila (suprotnog smera od kretanja tavanica) za
slučajeve ravnomerne i ekscentrične distribucije mase. U zgradarstvu je obično masa
ravnomerno distribuirana, to jest centar masa se nalazi u težištu površine pojedinog sprata.
 Slika 24 Seizmičke inercijalne rezultantne sile: a) Jednako podeljena masa tavanice, b) Ekscentrično
distribuirana masa

Centar delovanja spratne transverzalne sile (CV). Kod regularnih zgrada po visini
pozicije centara masa će se malo razlikovati od sprata do sprata. Međutim, kod zgrada sa
neregularnom distribucijom masa po visini, centri masa se neće nalaziti na istoj vertikalnoj liniji,
pa samim tim i spratne seizmičke inercijalne sile. Kako se spratne transverzalne sile V i dobijaju
sabiranjem spratnih seizmičkih sila Fi etaža iznad razmatranog sprata (vidi sliku 4) za
određivanje položaja transverzalne sile Vi na spratu j neohodno je uzeti u razmatranje položaj u
osnovi svake spratne sile Fi iznad sprata j. Tačka delovanja sile Vi na spratu j (CV) u principu ne
mora odgovarati tački CM na tom spratu. Centar krutosti (CK). Tačka u kojoj deluje rezultanta
otpornosti svih vertikalnih sistema (kao što su zidna platna ili ramovi) koji prihvataju horizontalne
sile sa tavanica se naziva centar krutosti. Shodno ovome, centar krutosti ie u stvari tačka u kojoj
bi trebalo da deluju horizontalna sila da bi međuspratna tavanica imala samo translatorno
kretanje. Ako su tavanice oslonjene na vertikalne sisteme koji su u osnovi raspoređeni
simetrično onda se centar krutosti poklapa sa težištem osnove i u slučaju ravnomerne
distribucije masa i sa centrom masa, to jest sa tačkom delovanja seizmičke sile. U ovom slučaju
doći će do translatornog pomeranja tavanice usled delovanja seizmičkih sila, to jest svi vertikalni
sistemi će imati ista horizontalna pomeranja. Zbog toga će uticajl koji će se javiti usled
translatornih pomeranja u vertikalnim konstruktivnim sistemima biti proporcionalni krutostima tih
sistema.

Kao što se vidi u prethodnom primeru u slučaju nesimetričnog rasporeda nosećih

sistema u osnovi centar krutosti i centar masa se neće poklapati (vidi sliku 25). Pošto spratna
seizmička sila F na slici 25 deluje u tački CM, a ne u centru krutosti CK, ona će osim translacije
izazvati i rotaciju tavanice. Zbog lakšeg računa, seizmičku silu F, koja deluje u centru masa CM,
možemo zameniti silom istog intenziteta koja deluje u CK, pa samim tim izaziva samo
translaciju tavanice, i sa momentom М t= F·e oko tačke CK, koji izaziva čistu rotaciju kao što je
prikazano na slici 25. Sa e je označen escentricitet sile, to jest rastojanje između centra masa i
centra krutosti. Pomeranja pojedinih elemenata usled rotacije tavanice su proporcionalna
rastojanju tih elemenata od centra krutosti CK. Kao i kod centra masa, pozicija centra krutosti
može biti različita za svaki sprat.
 Slika 25 Torzija kod objekta jednostavne konfiguracije

Pomeranja usled rotacije tavanica, kada se kombinuju sa onim usled translatornog

spratnog pomeranja, mogu rezultovati ukupnim pomeranjima koje prevazilaze kapacitet
deformisanja nosećih konstruktivnih sistema. Sa slike 25. se može videti da će stubovi koji se
nalaze na desnoj strani objekta imati veoma velika pomeranja a samim tim i velike uticaje. Zbog
toga je neophodno da projektant pokuša da minimizuje moment torzije M t, što se sprovodi
smanjivanjem rastojanja e između centra krutosti CK i tačke CM u kojoj deluje spratna
seizmička sila.

2 OSNOVNE KONSTRUKTIVNE KARAKTERISTIKE

Kod jakog seizmičkog opterećenja, osim mase i prigušenja nosivost, duktilnost i krutost,
ravnopravno predstavljaju osnovne parametre konstrukcije od kojih zavisi njeno ponašanje za
vreme zemljotresa.

Kod gravitacionog opterećenja najvažniji parametar konstrukcije je svakako nosivost.

Krutost je značajna samo u vezi sa veličinom deformacija i pomeranja, dok je duktilnost iako
omogućavanjem preraspodele uticaja može indirektno uticati na nosivost, u uobičajenim
"neseizmičkim" proračunima skoro nepoznata. O ovim konstruktivnim karakteristikama sa
seizmičkog aspekta detaljnije u nastavku.

2.1 Krutost

Krutost je veoma važna karakteristika i od njene vrednosti direktno zavisi veličina

deformacija: veća krutost manje deformacije.

Treba reći da postoje razne vrste krutosti. Sve one ustvari predstavljaju vezu između
generalisane sile i generalisanog pomeranja. Tako na primer, u zavisnosti da li posmatramo
materijal, poprečni presek ili celi element, relacije između generalisane sile i generalisanog
pomeranja postaju relacije: napon-dilatacija, momenat savijanja-krivina i sila pomeranje,
respektivno. Kod materijala krutost je modul elastičnosti E koji egzistira u vezi napon dilatacija:
σ=E·Ɛ (slika 26a). Kod poprečnog preseka opterećenog na savijanje krutost je data sa
proizvodom modula elastičnosti i momenta inercije EI i povezuje moment savijanje i krivinu
poprečnog preseka: M=EI·φ (slika 26b). Kod uklještene konzolne grede dužine L i krutosti na
savijanje EI, opterećene na kraju koncentrisanom silom F, zavisnost pomeranja vrha elemenat
3 EI 3 EI
Δ od sile F glasi: F= 3
∆ ра je krutost data sa izrazom 3 (slika 26c).
L L

Sve ove krutosti predstavljaju nagib (ugao) početnog elastičnog dela dijagrama
generalisana sila – generalisano pomeranje. Kod elemenata osim na savijanje postoje i druge
vrste krutosti: na smicanje i na aksijalne sile. Međutim, u slučajevima kada je jedna dimenzija
(dužina) elementa red veličine veća od druge dve dimenzije poprečnog preseka (visine i širine)
što je slučaj kod svih štapastih elemenata greda i stubova, pa i kod vitkih zidova, onda se
pomeranja konstrukcija sa takvim elementima dominantno javljaju usled uticaja savijanja. Zbog
toga se najčešće pod krutošću elemenata podrazumeva krutost na savijanje, to jest izraz EI.

Slika 26 Definicije krutosti kod a) materijala, b) poprečnog preseka, c) elementa

Osim prethodno definisanih krutosti, u zemljotresnom inženjerstvu se često upotrebljava

i krutost objekta na dejstvo momenta torzije u osnovi. Lako se može pokazati (Paulay i
Priestley, 1992) da su momenat torzije u osnovi objekta Mt i ugao rotacije objekta φ povezani na
sledeći način:

M t =∑ (x 2i k i , y + y 2i k i , x ) ∙ φ

pa izraz ∑ (x 2i k i , y + y 2i k i , x) ∙φ u skladu sa definicijom krutosti, u stvari predstavlja torzionu

(rotacionu) krutost objekta (vidi primjer 1). U ovom izrazu su:

xi, yi- koordinate centra poprečnog preseka elementa i (merene od centra krutosti) koji
prihvata seizmičke sile

ki,x, kiy - bočne krutosti (krutosti elemenata na dejstvo horizontalnih sila) elementa i u x i
y pravcu.

Slika 27 Distribucija seizmičke sile na dva zidna platna različite krutosti

Osnovni konstruktivni princip je da pojedini elementi navlače na sebe uticaje

proporcionalne svojim krutostima, to jest da krući elementi navlače na sebe veće uticaje. Zbog
toga su važne međusobne relacije krutosti između pojedinih nosećih elemenata. Na slici 27 su
prikazana dva zidna platna koji prihvataju seizmičku horizontalnu silu. Pod uslovom da su oni
spojeni krutom međuspratnom pločom, to jest da imaju ista horizontalna pomeranja, distribucija
ove sile će se izvršiti proporcionalno bočnim krutostima 3EI/L3 ovih zidova, to jest, pošto su od
istog materijala (imaju isti modul elastičnosti E) i imaju istu visinu (isto L), prema momentu
b ∙ d3
inercije I koji za pravougaoni poprečni presek dimenzija b/d iznosi I = . S obzirom da je
12
jedna dimenzija - širina ista, to jest 0.2m, a druge dimenzije - dužine zidova u pravcu delovanja
seizmičke sile 1m i 2m, krutosti zidova će biti proporcionalne vrednostima 13 i 23, to jest, veći zid
će biti 8 puta krući od manjeg zida i samim tim prihvatiti 8 puta veću silu.

Osim relativnog odnosa krutosti pojedinog elementa u odnosu na drugi, veoma bitan
uticaj na seizmičko ponašanje konstrukcije ima i apsolutna krutost objekta. Krutost objekta
određuje sopstvene periode konstrukcije, a od odnosa između sopstvenih perioda i
predominantnih perioda zemljotresa zavisi dinamička ampliflkacija opterećenja na konstrukciju
(vidi spektre odgovora na slikama 13 i 21). Kada su seizmički uticaji u pitanju izbor krutosti
rezultira sa dva suprotna efekta, jer recimo kruća konstrukcija znači manja pomeranja ali
istovremeno, u skladu sa prikazanim spektrima i korespodentnom manjom sopstvenom
periodom, i veće seizmičke sile, pa samim tim i veća pomeranja. Izbor adekvatne krutosti dobija
na značaju ukoliko su poznate karakteristike tla i moguće je oceniti frekventni sastav budućih
vibracija tla na lokaciji objekta. Onda se može izborom krutosti konstrukcije uticati nа veličinu
seizmičkog opterećenja.

Tokom dejstva jakog dela zemljotresa zbog pojave raznih oštećenja dolazi do smanjenja
krutosti zgrade. Ovo smanjenje krutosti zgrade dovodi do povećanja sopstvene periode
oscilovanja, što kod uobičajenih zemljotresa povoljno utiče na veličinu seizmičkog opterećenja
većine zgrada. Naime, sa povećavanjem sopstvenih perioda, konstrukcija se pomera u deo
spektra sa manjom dinamičkom ampliflkacijom, (slika 21) to jest u konstrukciji se javljaju manje
seizmičke sile. U projektantskoj praksi je uobičajeno da se pri određivanju seizmičkih sila usvoji
konzervativni pristup, to jest da se povoljan uticaj smanjenja krutosti na smanjenje seizmičkih
sila za vreme zemljotresa ne uzima u račun. Takođe, treba reći da bi zbog tačnije procene
seizmičkih sila, prilikom analize trebalo svakako uključiti i uticaj najvažnijih "nekonstruktivnih"
zidova ispune i stepenišnih krakova, to jest elemenata koji mogu bitno povećati krutost cele
konstrukcije.

Kao što je prethodno rečeno, u praksi je uobičajeno da se krutost relativno lako

izračunava na osnovu geometriskih karakteristika bruto poprečnih preseka elemenata (obično
momenta inercije) i modula elastičnosti upotrebljenog materijala. Međutim, kod konstrukcija od
armiranog betona i zidanih, koji ne samo da su heterogeni materijali već se i pri malo većim
opterećenjima javljaju prsline, određivanje relevantne krutosti nije baš tako jednostavno. lako je,
kada se analiziraju ove konstrukcije na gravitaciona dejstva, uobičajeno u praksi, pre svega
zbog malog obima i veličine prslina, da se krutost pojedinih elemenata zasniva na poprečnom
preseku bez prsline, kod jačih seizmičkih opterećenja, kada se u velikom broju elemenata
javljaju velike prsline i plastične deformacije, neophodno je u proračun uvesti realan pad krutosti
elemenata, koji se u tim uslovima javlja. Potrebu usvajanja efektivnih krutosti, to jest korigovanje
momenata inercije bruto poprečnih preseka betonskih i zidanih elemenata, uveo je i pravilnik
Eurokod 8 koji pri sprovođenju seizmičkih analiza predlaže vrednost 0.51g ,gde je I g momenat
inercije bruto poprečnog preseka. Uključivanjem u analizu ovih vrednosti trebalo bi da se dobija,
u odnosu na pristup sa krutostima neisprskalih elemenata, tačnija vrednost seizmičkih uticaja
kao i realnija pomeranja.

2.2 Nosivost

Ako se želi obezbediti da objekat tokom dejstva zemljotresa ne doživi nikakva

konstruktivna oštećenja, neelastične deformacije moraju biti sprečene. Ovo se obično zahteva
pri dejstvu jakih zemljotresa kod specijalnih objekata kao što su nuklearna postrojenja, velike
brane i slični objekti kod kojih bi bilo kakva oštećenja konstrukcije bila fatalna, kao i kod običnih
objekata visokogradnje pri dejstvu slabijih zemljotresa, to jest zemljotresa sa manjim povratnim
periodom od projektnog, gde takođe konstrukcija ne bi trebalo imati oštećenja. Ovo znači da
konstrukcije moraju imati dovoljnu nosivost da se odupru spoljnim uticajima u oblasti elastičnog
ponašanja. U ovom slučaju odgovarajuća procedura određivanja seizmičkih uticaja je elastična
analiza sa upotrebom projektnog elastičnog spektra odgovora, to jest spektra koji se ne koriguje
faktorom ponašanja. Dobijeni seizmički uticaji ovom analizom u kombinaciji sa drugim kao što
su gravitacioni, će poslužiti za dimenzionisanje, to jest određivanje nosivosti pojedinih
elemenata konstrukcije.

Nosivost se može definisati kao najveće opterećenje koje konstrukcija može da рrimi
(recimo, maksimalna ordinata Fu na dijagramu opterećenje – deformacija konzolne grede na
slici 26c). Osim ove nosivosti u proračunima se vrlo često koristi i nosivost na granici tečenja F y,
to jest na granici između elastičnog i plastičnog domena ponašanja. Razlika između ove dve
veličine je obično mala.

2.3 Duktilnost

Pod pojmom duktilnosti se smatra sposobnost materijala/preseka/elementa/kon–

strukcije da se deformiše u plastičnom području bez značajnijeg pada nosivosti. Suprotna
karakteristika duktilnosti je krutost. Kao ilustracija duktilnosti materijala na slici 28 prikazani su
dijagrami napon - dilatacija za jedan tipični krti materijal – beton i jedan duktilni materijal-čelik.

Kod ponašanja betona se vidi da je neposredno nakon dostizanja maksimalnog napona

došlo do naglog pada čvrstoće to jest do loma. Ovakav lom je krti, iznenadni i predstavlja
nepoželjnu vrstu loma i to ne samo u seizmičkim uslovima. Nasuprot ovome kod ponašanja
čelika se vidi da i pošto su deformacije iz elastične prešle u plastičnu oblast, materijal može da
istrpi velike dilatacije pre nego što konačno dođe do fizičkog loma. Drugim rečima, čelik se
ponaša duktilno.

Slika 28 Dijagram napon – dilatacija za beton i čelik

Dobro projektovane i izgrađene konstrukcije od duktilnih materijala su duktilne, za razliku

od konstrukcija sa krtim materijalima koje su u principu krute. Treba reći da se kombinacijom
krtih i duktilnih materijala kao što jе slučaj kod armiranog betona pod uslovom debrog
projektovanja i obrade detalja može projektovati duktilna konstrukcija. Tipični predstavnici krtih
konstrukcija su zidane i kamene zgrade bez horizontalnih i vertikalnih serklaža.

Međutim, upotreba duktilnih materijala ne mora istovremeno da znači i duktilnu

konstrukciju. Na primer, kod vitkog čeličnog elementa opterećenog aksijalnim pritiskom može
pre doći do iznenadnog loma usled njegovog izvijanja nego do duktilnog ponašanja sa pojavom
plastičnih deformacija. Ili ako je veza (varom ili zavrtnjevima) između dva čelična elementa
slabija od samih elemenata može doći do krtog loma veze (po varu ili po zavrtnjevima) pre nego
se jave plastične deformacije u samim elementima. Inače, duktilnost je izuzetno poželjna
konstruktivna karakteristika i u principu treba težiti da konstrukcija koja se projektuje i izvodi u
seizmičkim uslovima poseduje ovu karakteristiku.

Kao mera duktiliteta usvaja se takozvani faktor duktilnosti koji predstavlja odnos
generalisane deformacije na granici rušenja Δu, i deformacije na granici tečenja Δ y, Tako je za
gredu prikazanoj na slici 26c faktor duktilnosti pomeranja, μΔ dat sa:

μ∆ =∆ u /∆ y

Znači, duktilnost se, u zavisnosti da li je reč o konstrukciji, elementu, preseku ili

materijalu, (kao i kod definisanja krutosti), može izražavati na razne načine. Generalisane
deformacije predstavljaju pomeranja kod konstrukcije, rotacije kod pojedinog elementa, krivine
kod poprečnog preseka i dilatacije kod materijala, pa možemo govoriti o duktilnosti pomeranja,
rotacije, krivine ili pak dilatacije.

Kod duktilnih konstrukcija opterećenih statičkim opterećenjem prednost se pre svega

ogleda u mogućnosti preraspodele statičkih uticaja preko formiranja plastičnih zglobova,
povećavajući ukupnu nosivost statički neodređenih nosača. Kod seizmički opterećenih
konstrukcija svojstvo duktilnosti je još važnije, a može se reći i da je od fundamentalnog
značaja. Naime, kod konstrukcija koje poseduju ovu karakteristiku obezbeđen je kapacitet
apsorbcije i disipacije seizmičke energije, sprečavajući na taj način pojavu lokalnih lomova i
globalnog kolapsa.

Ovo znači da kada je intenzitet zemljotresa toliki da se dosegne nosivost u određenom

krtom elementu onda automatski dolazi i do njegovog loma. S druge strane, pri dejstvu jakih
zemljotresa i po dostizanju nosivosti kod duktilnih elemenata javljaju se plastične deformacije,
sa odloženom pojavom loma koji se dešava tek pri velikim deformacijama. Ako je maksimalna
deformacija koja se javi prilikom dejstva zemljotresa manja od deformacije na granici loma onda
konstrukcija (element, presek) može izdržati zemljotres bez rušenja. To znači da je duktilitet koji
konstrukcija poseduje veći od duktiliteta koji se javlja pri zemljotresu. Detaljnije objašnjenje kako
i gde se u konstrukciji obezbeđuje duktilnost.

Iz prethodnog se može zaključiti da konstrukcija postiže seizmičku otpornost

odgovarajućom kombinacijom nosivosti i duktilnosti. Što je nosivost konstrukcije veća, to je
potrebna duktilnost manja. U krajnjem slučaju konstrukciji možemo obezbediti tako veliku
nosivost, da se objekat pri dejstvu jakog zemljotresa ponaša u potpunosti elastično, što znači da
ostaje praktično neoštećen. U ovom slučaju objekat ne mora posedovati karakteristiku
duktilnosti. Nasuprot ovome duktilne konstrukcije mogu imati manju nosivost a da ne bude
ugrožena njihova sigurnost, ali treba znati da kod njih pri jakom zemljotresu dolazi do
određenog oštećenja.

Prva varijanta je po pravilu skuplja i upotrebljava se samo za specifične objekte gde ne

sme doći do oštećenja (nuklearna postrojenja, velike brane, skladišta sa opasnim sadržajem i
slično). Za uobičajene zgrade se uvek primenjuje druga varijanta, koja je znatno ekonomičnija
jer ulaganja na obezbeđenju duktilnosti su svakako manja od ulaganja na povećanju nosivosti.
Sam odnos između nosivosti i duktilnosti bira projektant, naravno u dogovoru sa investitorom.
Pri tome se mora imati u vidu da smanjenje nosivosti treba ograničiti, jer istina je da velika
obezbeđena duktilnost u znatnoj meri smanjuje potrebnu nosivost, ali se istovremeno
smanjenjem nosivosti povećavaju neelastične deformacije, to jest oštećenja. Da bi se ograničio
nivo oštećenja pri jakim zemljotresima, ali i obezbjedilo da zgrada ostane neoštećena kod
slabijih zemljotresa, postoji neka donja granica nosivosti.

Tako su prema pravilniku Eurokod 8 dozvoljene tri klase duktilnosti: niska (oznaka DCL
Ductility Class Low), srednja (oznaka DCM - Ductility Class Medium) i visoka (oznaka DCH
Ductility Class High) (vidi sliku 29). Uočljivo je da se kod DCL konstrukcija javljaju najveće
seizmičke sile FS,L, kod DCM manje FS,M a kod DCH konstrukcija najmanje seizmičke sile FS,H.
Istovremeno, DCL konstrukcije imaju najmanju duktilnost (izraženu preko faktora duktilnosti
pomeranja μ∆ ,. L =∆u , L /∆ y , L) , DCM veću ( μ∆ ,. M =∆u , M /∆ y, M ) a DCH konstrukcije najveću
duktilnost ( μ∆ ,. H =∆u , H /∆ y , H ). Na slici 29. su prikazane različite mogućnosti za osiguranje
seizmičke otpornosti konstrukcija (od velike nosivosti gde ne dolazi do oštećenja do raznih
kombinacija nosivosti i duktilnosti).

Slika 29 Seizmičku otpornost moguće je postići različitim kombinacijama nosivosti i duktilnosti

Kod srednje do jako seizmički aktivnih regiona DCL konstrukcije su krajnje

neekonomične, a s obzirom da nisu predviđene za duktilno ponašanje, ovakve konstrukcije ne
poseduju sigurnost na zemljotres jačeg intenziteta od projektnog. Zbog ovoga Eurokod 8
predlaže projektovanje DCL konstrukcija samo u regionima male seizmičnosti. Dve više klase
duktilnosti, DCM i DCH, predstavljaju dve moguće kombinacije nosivosti i duktilnosti u
seizmičkim područjima. Projektantu je ostavljena mogućnost da bira da li će konstrukciju
projektovati sa srednjom klasom duktilnosti, to jest manjom duktilnošću što dalje znači manju
redukciju opterećenja, veće seizmičke sile i konačno veću nosivost konstrukcije, ili će
projektovati konstrukciju sa većom duktilnošću, većom redukcijom seizmičkog opterećenja,
manjim seizmičkim silama i manjom nosivošću. Zahtevana duktilnost konstrukcije (izražena
preko faktora ponašanja q) za različite konstruktivne materijale i sisteme prikazana je za obe
klase duktilnosti u 1. Okvirne vrednosti faktora ponašanja q za određene klase duktilnosti su
takođe prikazane na slici 29.

Prethodna definicija duktilnosti se odnosila na monotono opterećenje. Međutim, pri

dejstvu jakih zemljotresa dužih trajanja, u konstrukciji se javljaju ciklična naprezanja različitih
amplituda, najčešće i sa promenom pravca deformisanja. Takozvana histerezisna petlja koja se
formira u pojedinom elementu konstrukcije prikazana je nа slici 30;

Slika 30 Tipična zavisnost moment – krivina za armiranobetonski poprečni presek izložen zemljotresnom
dejstvu

U ovakvim uslovima nezaobilazno je prisutna i određena degradacija krutosti i nosivosti.

Degradacija krutosti se ogleda u postepenom naginjanju petlji sa kojim se smanjuje ugao krivih
(vidi definiciju krutosti), dok se degradacija nosivosti može uočiti u padu maksimalnih momenata
savijanja koji se svakim novim ciklusom opterećenja dostižu (vidi tačke 3, 4, 5 i 6 na slici 30).
Postavlja se pitanje kako sada definisati duktilnost. Predlog koji flguriše u stručnoj literaturi
(Paulay i Priestley, 1992) glasi da se može smatrati da konstrukcija poseduje određenu
duktilnost ako pri maksimalnom pomeranju koji odgovara toj duktilnosti, za četiri puna ciklusa
opterećenja nosivost nije pala više od 20%.

3 METODE SEIZMIČKE ANALIZE

Celokupni proces projektovanja i proračuna građevinskln objekata u seizmičkim
područjima se može podeliti u sledeće faze:

1. Faza planiranja i globalnog konceptualnog razmatranja (izbor materijala, tipa

konstrukcije, konfiguracije i slično).

2. Aproksimativna analiza sa preliminarnim određivanjem dimenzija pojedinih nosećih

elemenata.
 3. Detaljna analiza (modeliranje, konstrukcije, definisanje svih opterećenja, nalaženje
uticaja u pojedinim elementima).

4. Proračun konstrukcije (konačno dimenzionisanje svih nosećih elemenata i adekvatna

obrada konstruktivnih detalja).

5. Provera stvarne seizmičke sigurnosti proračunate konstrukcije (pomoću nelinearnih

dinamičkih analiza).

Kao što se vidi, seizmičke analize (aproksimativna i detaljna) predstavljaju centralne

faze u celokupnom postupku projektovanja. Međutim, i pored atraktivnosti sve boljih i lepše
izgledajućih kompjuterskih programa sa veoma primamljivim graficima i animacijama ponašanja
objekata pri dejstvu zemljotresa, ovoj fazi ne treba davati primarni, vodeći značaj, to jest ne
treba је precenjivati u odnosu na druge faze. Poznata je izreka da iskusan i dobar inženjer
može na poleđini koverte dati značajnije podatke nego hiljade papira dobijenih kao listing
izlaznih rezultata rada komplikovanih kompjuterskih programa. Takođe, i u zadnjoj fazi se
koriste seizmičke analize, ali za razliku od 2. i 3. faze gde se koriste linearne, ovde se po pravilu
upotrebljavaju nelinearne analize. Treba reći da se za uobičajene objekte ove vrlo zahtevne
nelinearne analize obično ne sprovode.

Šta je osnovni zadatak seizmičke analize? Pod seizmičkom analizom se podrazumeva

definisanje seizmičkog opterećenja i nalaženje uticaja u pojedinim elementima konstrukcije.
Dobijeni seizmički uticaji se kasnije upotrebljavaju prilikom dimenzionisanje i obrade detalja.

Iako danas u literaturi postoji više načina podele metoda seizmičkih analiza u nastavku
ćemo usvojiti onaj dat u pravilniku Eurokod 8 (Eurokod 8, 2004):

• Linearna statička (nazvana u Eurokodu 8 kao ,,metoda bočne sile")

• Linearna dinamičke ("modalna analiza sa spektrima odgovora")

• Nelinearna statička (poznata kao "pushover" analiza)

• Nelineama dinamičke ("nelinearna analiza vremenskog odgovora")

Može se videti da su navedene metode podeljene u zavisnosti da li eksplicitno uključuju

(ili ne) u račun dinamičku prirodu opterećenja (podela na statičke i dinamičke metode) i da li
uzimaju u račun "ulazak" konstrukcije u postelastično (plastične) područje (podela na linearne i
nelinearne). Interesantno je da u dokumentu Eurokod 8 nigde nije eksplicitno navedena linearna
dinamička analiza vremenskog odgovora. Upravo ponašanja sistema s jednim stepenom
slobode na dejstvo realnog zemljotresa prikazana na slikama 11 i 12 predstavljaju osnovni
rezultat linearnih dinamičkih analiza.

Gore navedene metode su poređane po tačnosti, primenjivosti i komplikovanosti. Naime

od linearne statičke metode koja je najmanje tačna ali i najjednostavnija i najčešće
primenjivana, pa do nelinearne dinamičke analize koja je najtačnija ali i najkomplikovanija za
upotrebu a samim tim i najređe primenjivana. Sam izbor analize osim od ličnog afiniteta
projektanta zavisi i od regularnosti objekta po visini i u osnovi (tabelu 1).
 Za razliku od većine drugih pravilnika koji tretiraju linearnu statičku analizu kao
referentnu po pravilniku Eurokod 8 osnovna metoda je linearna dinamička to jest "modalna
analiza sa spektrima odgovora" koja se može koristiti za analizu svih zgrada, koje se mogu
projektovati po Eurokodu 8, bez bilo kakvih ograničenja.

Kod obe linearne analize (metoda bočne sile i modalna analiza sa spektrima odgovora)
zemljotresno opterećenje se definiše preko projektnih elastičnih spektara odgovora. Nelinearno
ponašanje odgovora. Nelinearno ponašanje sistema, koje se može očekivati pri dejstvu
projektnog intenziteta zemljotresa, se kod ovih metoda uzima u račun preko projektnog spektra
odgovora, koji u stvari predstavlja projektni elastični spektar odgovora sa 5% prigušenja
podeljen sa takozvanim faktorom ponašanja q (Eurokod 8, 2004). Na ovaj način se preko
smanjenja maksimalnog horizontalnog ubrzanja konstrukcije smanjuje seizmička sila to jest
nosivost. Inače, faktor ponašanja q je direktno vezan sa veličinom duktilnosti koja se može
obezbediti (veća duktilnost veći faktor ponašanja q) i zavisi kako od konstruktivnog materijala i
sistema tako i od usvojene klase duktilnosti. Vrednosti faktora ponašanja q prema Eurokodu 8
date su u 1.
 Iz tabele 1 uočljivo da najmanju nosivost (to jest najveću duktilnost) mogu imati čelične
konstrukcije, zatim armiranobetonske dok zidane zgrade zbog svoje manje duktilnosti moraju
imati veću nosivost.

Kao što se iz prethodnog može zaključiti upotreba linearnih metoda ne podrazumeva da

će pri dejstvu projektnog zemljotresa konstrukcija ostati u elastičnom području, već je upotreba
faktora ponašanja q način da se sam proračun pojednostavi i postane prihvatljiv za
svakodnevnu upotrebu u inženjerskoj projektantskoj praksi.

Inače, seizmičke analize treba sprovesti za najmanje dva ortogonalna pravca u osnovi
objekta. Pri ovome se po pravilu podrazumeva da zemljotres dominantno deluje horizontalno, to
jest vertikalna komponenta zemljotresa se obično zanemaruje. Vertikalnu komponentu
zemljotresa treba uzeti u račun ako je maksimalno vertikalno ubrzanje tla avg≥0.25g u sledećim
slučajevima (Eurokod 8, 2004):

• horizontalni ili približno horizontalni konstruktivni elementi raspona 20 m ili veći,

• horizontalne ili približno horizontalne konzole raspona dužih od 5 m,

• horizontalni ili približno horizontalni prednapregnuti elementi,

• grede na koje su oslonjeni stubovi i

• bazno izolovane konstrukcije

Danas, a i u prošlosti, pri projektovanju objekata u seizmičkim područjima akcenat je u

seizmičkim pravilnicima na upotrebi linearnih metoda analiza. Razlog ovome kao prvo leži u
činjenici da je bilo kakva nelinearna analiza znatno komplikovanija za primenu od jednostavnijih
linearnih. Kao drugo, pošto seizmički odgovor nelineamih sistema, osim od krutosti, zavisi i od
nosivosti pojedinih konstruktivnih elemenata, koje u principu nisu poznate u početnoj fazi
projektovanja, nelinearne analize se ne mogu koristiti za određivanje seizmičkih sila i uticaja
potrebnih za dimenzionisanje nosećih elemenata. Umesto toga ove metode se danas najčešće
primenjuju ili u naučno istraživačkim projektima, ili pri proveri seizmičke sigurnosti projektovanih
ili postojećih objekata. U nastavku će biti više reči о pojedinim linearnim seizmičkim analizama.

3.1 Linearna statička analiza

(ili "metoda bočne sile" prema Eurokodu 8)

Linearna statička analiza je zbog svoje jednostavnosti najčešće primenjivana metoda pri
proračunu seizmičkih sila i uticaja. Ova metoda seizmičke inercijalne horizontalne sile, koje su
zbog same prirode zemljotresa dinamičkog karaktera, zamenjuje ekvivalentnim statičkim
horizontalnim silama.

Preduslov za primenu ove metode je da konstrukcija dominantno osciluje u prvom tonu.

Naime, kada konstrukcija osciluje u jednom tonu, sve tačke konstrukcije dostižu svoje
maksimume u istom trenutku. U tom trenutku je njihova brzina jednaka nuli, pa na osnovu
principa jednakosti svih sila koje deluju na određeni sistem, postoji jednakost elastičnih otpornih
sila koje zavise od pomeranja i inerciialnih sila koje su jednake proizvodu mase i ubrzanja (slika
31).

Slika 31. Prvi oblik oscilovanja i odgovarajuće inercijalne sile

Kod konstrukcija kod kojih uticaj osim osnovnog imaju i viši tonovi, tačke konstrukcije ne
dostižu svoje maksimume u istom vremenskom trenutku tako da se statičkim silama ne mogu
tačno reprezentovati dinamičke sile.

Procedura primene linearne statičke metode obuhvata sledeće faze:

1. Određivanje vrednosti sopstvene periode T1 prvog tona konstrukcije.

2. U zavisnosti od izračunate periode T1 i usvojenog relativnog prigušenja određuje se
vrednost maksimalnog ubrzanja konstrukcije preko projektnog (zaobljenog) spektra ubrzanja
koji je predložen za dato područje. Ovakvi projektni spektri su podeljeni faktorom ponašanja q
kako bi se u proračunu implicitno uključilo nelinearno ponašanje konstrukcije.
3. Određivanje ukupne seizmičke sile množeći masu objekta sa dobijenom vrednošću
spektra odgovora ubrzanju iz prethodnog koraka.
4. Distribucija ukupne seizmičke sile na pojedine spratove u skladu sa oblikom
oscilovanja prvog tona (vidi sliku 31):
5. Sprovođenje statičke analize konstrukcije na dejstvo spratnih seizmičkih sila, kojom
se dobijaju seizmički uticaji.
6. Procena spratnih pomeranja i njihova kontrola sa dozvoljenim vrednostima.

Iz opisane procedure vidi se da je prvi i veoma važan korak određivanje sopstvene

periode oscilovanja T1. Za određivanje osnovnog perioda oscilovanja zgrade T1 mogu se
upotrebiti formule bazirane na metodama dinamike konstrukcija, ali istovremeno, jednostavnije,
mogu se koristiti i predlozi dati u pojedinim pravilnicima. Tako je za zgrade visine do 40m
Eurokod 8 dopustio upotrebu približnih empirijskih formula:

T1 = 0.085 НЗ/4 za zgrade sa čeličnom ramovskom konstrukcijom

T1 = 0.075H3/4 za zgrade sa armiranobetonskoim i ramovskom konstrukcijom

i čeličnom ramovskom konstrukcijom sa dijagonalnim ukrućenjima

T1 = 0.05H3/4 za svaki drugi konstruktivni sistem

 T 1=0.075/¿ ¿za zgrade sa armiranobetonskom ili zidanim zidovima.

gde je:

H - ukupna visina zgrade iznad temelja ili iznad krutog podrumskog dela

Аwi - efektivna površina horizontalnog poprečnog preseka zida i u razmatranom pravcu

lwi - dužina zida i u pravcu paralelnom pravcu dejstva seizmičkih sila

Primer 3.7

Za jednospratnu armiranobetonsku konstrukciju iz 1 izračunati projektnu horizontalnu

seizmičku silu u y pravcu prema Eurokodu 8. Usvojiti srednju klasu duktilnosti, DCM.

Rešenje:

Imajući u vidu da se radi o armiranobetonskoj konstrukciji sa vitkim zidnim platnima

(ovde će se i stubovi 2 i 3, zbog nedostatka grede koja bi ih povezivala i obezbeđivala ramovsko
dejstvo, tretirati kao konzolni vertikalni elementi koji rade kao zidna platna), prema tabeli 1 za
klasu duktilnosti DCM ovakvoj konstrukciji odgovara faktor ponašanja q = 3.0.

Takođe, prema pravilniku Eurokod 8 za krutost elemenata se uzima 50% od krutosti

bruto poprečnog preseka, pa se i ukupna bočna krutost u y pravcu (vidi primer 1) smanjuje u
istom odnosu:

kN kN
k y ( EC 8 ) =0.5 k y =0.5∙ 104.1∙ 103 =52.05 ∙103
m m

Sada je sopstvena perioda konstrukcije u y pravcu jednaka:

m 63
T y =2 π
√ k
=2 π
√52.05
=0.22 sec

Sa spektra odgovora ubrzanja koji odgovara tlu tipa A, prikazanog na slici 21, za
izračunatu periodu oscilovanja se može pročitati da je maksimalno horizontalna ubrzanje
konstrukcije 2.50 puta veće od ubrzanja tla. Vidimo da povećanje periode sa 0.15, koja
odgovara nekorigovanoj krutosti, na 0.22sec nije rezultovalo promeni maksimalnog ubrzanja
konstrukcije. Uzimajući da je q=3, projektna seizmička sila po Eurokodu 8 u y pravcu iznosi:

Iz ovog primera se vidi da je u odnosu na elastična ponašanje objekta projektna

seizmička sila prema Eurokodu 8 smanjena 3 puta, to jest i nosivost će biti smanjena toliko puta
u odnosu na onu koja bi bila potrebna da se objekat ponaša elastično na dejstvo projektnog
zemljotresa. Da bi ovako projektovan objekat bio siguran na dejstvo zemljotresa mora se,
naravno, obezbediti adekvatna duktilnost zidu 1 i stubovima 2 i 3.

3.2 Linearna dinamička analiza (ili modalna analiza sa spektrima odgovora

"prema" Eurokodu 8)
 Za razliku od linearne statičke metode gde se primenjivao samo prvi ton kod linearne
dinamičke analize u račun se uzimaju i viši tonovi. Osnovni cilj modalne analize sa spektrima
odgovora је da se izračunaju maksimalne vrednosti seizmičkog odgovora za svaki od tonova za
koje smatramo da značajnije utiču na celokupni odgovor sistema. U zavisnosti od našeg
interesovanja seizmički odgovor može biti na globalnom nivou kao što je ukupna seizmička sila,
na nivou sprata kao što je relativno spratno pomeranje ili na nivou elementa kao što su uticaji:
momenti savijanja M, transverzalne sile Ti normalne sile N.

Prednost korišćenja modalne analize je što se ne moraju koristiti svi tonovi oscilovanja
(kojih ima onoliko koliko sistem ima stepeni slobode i kojih može biti veoma mnogo) već samo
oni koji dominatno utiču na globalni odgovor sistema. Da bi se dobilo maksimalno pomeranje
(uticaj, sila) jednostavno sabiranje maksimuma pojedinih tonova nije primenjivo pošto se
maksimalne vrednosti odgovora za pojedine tonove javljaju u različitim trenucima vremena.
Zbog toga Eurokod 8 predlaže upotrebu kombinacije "koren zbira kvadrata" (u literaturi se za
ovu kombinaciiu koristi oznaka SRSS):

E E= √ E 2Ei

gde je:

EE - seizmički uticaj (sila, pomeranje) koji se razmatra

EEi - seizmički uticaj (sila, pomeranje) pri tonu i

4 OSNOVNI PRINCIPI SEIZMIČKOG PROJEKTOVANJA

4.1 Istorijski razvoj seizmičkog projektovanja

Iako pretnja od zemljotresa postoji kroz čitavu istoriju ljudskog roda, sistematsko
proučavanje ovog fenomena na naučnim osnovama je stara svega jedan vek. Tako se, već u
drugoj polovini devetnaestog veka, prepoznao uticaj vrste konstrukcije, konfiguracije objekta i
uslova tla na seizmičko ponašanje objekata. Međutim, ova saznanja nisu rezultovala njihovom
implementacijom u seizmičkim propisima, već su inženjeri projektanti tada volonterski koristili
uobičajene standardne procedure projektovanja.

Tih godina se seizmički proračun bazirao na proračunu uticaja od vetra, prepoznavajući

očiglednu sličnost između ova dva opterećenja da oba deluju horizontalno, usvajajući pri tome
koncept statičkih sila. Razvoj zemljotresnog inženjerstva i donošenje pravilnika i standarda za
projektovanje i gradnju objekata u seizmičkim područjima je usko vezan za dogođene jake
zemljotrese i lekcije koje su naučene iz njih. Začeci modernog zemljotresnog inženjerstva su
vezani za dva katastrofalna zemljotresa koja su se desila početnih godina prošlog veka, i to
1906. godine u San Francisku, SAD i 1908. godine u Messini, Italija.

Posle ovih dogođenih zemljotresa počelo je intenzivnije proučavanje naučne grane -

dinamika konstrukcija, to jest dinamičkog odgovora objekata. Takođe, u oblasti seizmologije,
počeli su da se razvijaju instrumenti kojima su se mogle meriti vibracije tla. Dinamički pristup je,
za razliku od pristupa sa statičkim silama, prepoznao značaj sopstvene periode oscilovanja
objekta. Međutim, povećanje svesti o seizmičkom riziku u stručnim i naučnim krugovima nije
rezultovalo donošenjem adekvatnih pravilnika sve do zemljotresa 1923. godine u Kanto, Japan i
1925. godine u Santa Barbara, SAD, koji su zbog štete i ljudskih žrtava koje su izazvali, ukazali
na neophodnost donošenja pravilnika iz ove oblasti. Tako su 1927. date prve preporuke i
upustva za seizmičko projektovanje u SAD, dok je 1933. za oblast Los Anđelesa donešen prvi
pravilnik koji je bio u obavezi da se poštuje. U ovim dokumentima vrednost horizontalnog
(bočnog) opterećenja je iznosila 7.5% od težine objekta sa povećanjem do 10% za objekte koji
se nalaze na mekanom tlu. Prihvatanje činjenice da dinamička karakteristika - sopstvena
perioda utiče na ponašanje objekta eksplicitno je obuhvaćeno pravilnikom tek 1952. godine.

Bez obzira što početkom prošlog veka problematika seizmičkog projektovanja nije još
uvek nalazila mesta u obavezujućim pravilnicima, određeni projektanti su, prepoznavajući
seizmičku opasnost, samoinicijativno prilikom projektovanja usvajali određene mere koje su
trebale da smanje povredljivost objekta. Kao ilustrativan primer samih početaka primene
seizmičkog projektovanja i prilikom arhitektonskog projektovanja može se navesti "Imperijal"
hotel u Tokiu poznatog arhitekte Frank Lloyd Wright-a, početkom prošlog veka. Doživevši i sam
nekoliko slabijih zemljotresa prilikom projektovanja ovog hotela. a znajući da je sama lokacija sa
dosta slabim tlom podložna dejstvima zemljotresa ovaj poznati arhitekta je uveo niz inovacija,
uključujući i temelje na šipovima. Umesto nearmiranih zidova od opeke, upotrebljeni su
dvostruki zidovi koji su se sastojali od dva spoljašnja sloja opeke vezanih u sredini s jezgrom od
armiranog betona. Zidovi su na donjim etažama bili krući i deblji sa manjim brojem otvora za
prozore. Krov je projektovan od lagane bakrene opšivke. Wright je bio među prvima koji je
uvideo problem oštećenja instalacija tokom dejstva zemljotresa, pa ih prilikom projektovanja
ovog hotela nije kruto vezivao za konstrukciju, već ih јe postavljao u posebne kanale ili ostavljao
da vise sa tavanica. Takođe, veliki bazen ispred hotela je tretirao i kao rezervoar vode potrebne
za eventualno gašenje požara nakon zemljotresa. Koliko je bio u pravu pokazao je i
katastrofalni Каtо zemljotres iz 1923. koji se desio devet meseci nakon svečanog otvaranja
hotela, i koji je srušio preko 5000 zgrada u Tokiu, ali ne i "Imperijal" hotel, bez obzira na
činjenicu da je hotel pretrpio značajan stepen oštećenja.

Sve do sredine 1950–tih godina građevinski inženjeri su fokusirali svoju pažnju na

obezbeđenje dovoljne nosivosti i krutosti zgrada u skladu sa vrednostima horizontalnih
seizmičkih sila propisanim pravilnikom. Istovremeno, tih godina su i počela da se postavljaju
pitanja šta se dešava sa konstrukcijom ako se optereti većim seizmičkim silama od onih na koje
je proračunata.

S obzirom da su početkom prošlog veka određeni objekti, projektovani da prihvate

horizontalne sile čije su se vrednosti kretale oko 10% težine objekta, izdržavali sa oštećenjima,
ali bez rušenja dejstva jačih zemljotresa, smatralo se da su horizontalna ubrzanja tla pri jačim
zemljotresima bila reda veličine do 0.1 g. Međutim, prvi zapisi (akcelerogrami) jakih zemljotresa
napravljeni u Kaliforniji tridesetih godina prošlog veka pokazali su da maksimalna horizontalna
ubrzanja mogu iznositi i preko 0.3g. Ovo je značilo da su se objekti "borili" protiv ovakvih
zemljotresa ne samo svojom nosivošću, koja je sigurno bila prevaziđena, već su ti objekti morali
posedovati i karakteristiku duktilnosti da bi preživeli dejstvo jakog zemljotresa. Zaključak je bio
da objekti projektovani da izdrže horizontalne sile veličine 10% težine moraju biti sposobni da
disipiraju unetu seizmičku energiju preko plastičnog ponašanja, to jest moraju imati
odgovarajuću duktilnost.

Imajući ovo u vidu, koncept duktilnosti je prvi put počeo da nalazi generalnu primenu u
pravilnicima predloženim od strane građevinskih inženjera Kalifornije (SEAC) 1959. godine, ali
pouzdana i sveobuhvatna primena duktilnosti je naučno i stručno istražena od strane
novozelandskih građevinskih inženjera desetak godina kasnije, kroz metodu "Capacity design",
kod nas prevedena kao metoda programiranog ponašanja (Aničić i ostali, 1990), koja je našla
primenu u svim aktuelnim seizmičkim pravilnicima.

Razvoj zemljotresnog inženjerstva od druge polovine prošlog veka se može pratiti i

preko broja zemalja koje su počele da usvajaju i primenjuju seizmičke pravilnike (slika 32).

Međutim, sam porast broja pravilnika nije dovoljan indikator razvoja zemljotresnog
inženjerstva, jer treba uzeti i činjenicu da su prvi pravilnici sadržali svega nekoliko stranica da bi
danas problematika zemljotresnog inženjerstva bila implementirana u seizmičke pravilnike kroz
više stotina strana raznih odredbi. Pravilnik Eurokod 8 koji u Evropi tretira problem proračuna
seizmički otpornih konstrukcija se, recimo, sastoji od 6 delova sa ukupno preko 600 stranica.
Razvoj ove oblasti inženjerstva je, znači, znatno veći nego što je to ilustrovano samо preko
broja pravilnika prikazanog na slici 32.

Slika 32 Povećanje broja propisa iz oblasti seizmičkog projektovanja u svetu od 1960. godine

4.2 Značaj seizmičkog projektovanja

Kod uobičajenog "neseizmičkog" projektovanja objekata tretman konstrukcije predstavlja

jednu od manje ili više standardnih faza ukupnog projektnog procesa, zasnovan na
odgovarajućim pravilima struke, principima i procedurama inženjerskog rešavanja datog
problema. U seizmičkom projektovanju, međutim, zbog specifične prirode zemljotresnog
inženjerstva tretman konstrukcije i pouzdanost njenog ponašanja pri dejstvu zemljotresa
nameće se ne više kao rutinska (jedna od faza) - nego kao vodeća komponenta egzistencije
projektnog rešenja. U ovom procesu, stoga, inženjer konstrukter treba sa svoje strane da
identifikuje sve bitne i relevantne uslove, te da zajedno sa arhitektom formira odgovarajuća
rešenja (od idejnog rešenja pa do obrade svakog pa i najmanjeg detalja) koja će obezbediti
pouzdano i funkcionalno ponašanje objekta pod datim seizmičkim uslovima.

Specifičnost zemljotresnog inženjerstva, za razliku od ostalih inženjerskih područja, leži

u činjenici da su prilikom dejstva zemljotresa svaki objekat kao celina (stambeni, javni,
industrijski, infrastrukturni), sve njegove komponente, kao i sadržaji, izloženi seizmičkom dejstvu
i njegovim efektima.

Kada se projektuju objekti u seizmički aktivnim područjima, gde seizmičko opterećenje

postaje merodavno pri proračunu, značaj racionalnog i pouzdanog projektovanja postaje veoma
veliki. Ovo je zbog činjenice, što mi prihvatamo u principu veći rizik pojave ostećenja usled
pojave zemljotresa nego usled drugih opterećenja kao što su stalno, povremeno, saobraćajno,
vetar i slično. Na primer, za obične zgrade savremeni seizmički pravilnici specificiraju intenzitet
zemljotresnog opterećenja koji odgovara povratnom periodu od 100 do 500 godina. Ovim
zemljotresima odgovaraju projektne seizmičke sile koje su prevelike da bi se konstrukcija mogla
projektovati da ostane u elastičnom području. Zato je uobičajeno da se obezbeđuje nosivost
konstrukcije koja iznosi samo 15 do 25% od one koja bi trebalo da obezbedi elastično
ponašanje, što podrazumeva pojavu većih neelastičnih deformacija. Konsekvenca ovoga je da
se puna nosivost objekta može doseći i pri dejstvu zemljotresa znatno manjeg intenziteta, koji
se pojavljuje mnogo češće od projektnog zemljotresa. Godišnja verovatnoća da će puna
nosivost biti dosegnuta kod zgrada pri dejstvu zemljotresa može, zbog gore iznetog, iznositi 1
do 1-3%, što je vidno više od prihvatljive godišnje verovatnoće koja se kreće oko 0.01% da će
se razviti puna nosivost konstrukcije na dejstvo gravitacionog opterećenja. Iz ovoga sledi da će
kao rezultat lošeg seizmičkog projektovanja posledice biti verovatno veoma ozbiljne.

Treba reći da je uprkos nekim mišljenjima, dodatno ulaganje u seizmičku sigurnost novih
objekata relativno malo. Neke komparativne studije (Paulay i Priestley, 1992) su pokazale da,
recimo, povećanje nosivosti ramovske konstrukcije sa one koja odgovara horizontalnom
ubrzanju tla od 0.05g na onu koja odgovara ubrzanju 0.10g, povećava troškove konstrukcije za
oko 6 do 10%. Kada se uzme u obzir da cena same konstrukcije učestvuje u ukupnoj ceni
koštanja objekta sa 20 do 25%, vidi se da se ukupna cena koštanja objekta povećava za samo
nekoliko procenata. Ovo povećanje cene je čak i manje ako se seizmička sigurnost objekta
obezbeđuje većom duktilnošću umesto većom nosivošću. Sve ovo ukazuje na činjenicu da
seizmička bezbednost nije privilegija ekonomski razvijenih zemalja i da i siromašnije zemlje
mogu dobrom zakonodavnom i institucionalnom organizovanošću i većim stručnim znanjem sa
relativno malim sredstvima obezbediti adekvatnu sigurnost novih objekata. Znači, prebacivanje
odgovornosti sa stručnog na ekonomski aspekt problema nije opravdan, pa se kao imperativ
nameće potreba edukacije i razumevanja među svim zainteresovanim i involviranim činiocima iz
sfere zemljotresnog inženjerstva. Posedovanje dovoljnog nivoa znanja nije potrebno samo
prilikom teorijskih istraživanja i uključivanja rezultata u odredbe pravilnika, već i prilikom
upotrebe tih pravilnika. Treba reći da је situacija drugačija za slučajeve potrebe naknadnog
saniranja i ojačavanja postojećih objekata (kod kojih je ustanovljena nedovoljna seizmička
sigurnost), gde je cena ulaganja znatno veća.

4.3 Projektni ciljevi seizmičkog projektovanja

Prvi i možda najteži problem u sprovođenju celog seizmičkog projektnog procesa je

formulacija projektnih ciljeva i njima odgovarajućih kriterijuma. Pod pojmom kriterijumi se
podrazumevaju ona pravila i smernice koje trebaju biti ispunjene da bi se postigli osnovni
projektni ciljevi. Osnovni ciljevi projektovanja (u opštem smislu) su:

1. sigurnost,

2. funkcionalnost i

3. ekonomičnost.

Za sigurnost je odgovoran građevinski inženjer, za funkcionalnost arhitekta, dok je za

ekonomičnost najzainteresovaniji investitor. Najznačajniji projektni cilj je svakako obezbeđivanje
sigurnosti, jer gubitak stabilnosti objekta prouzrokuje pre svega ljudske žrtve, a zasigurno i
materijalnu štetu. Takođe, može se reći da i funkcionalnost mora biti obezbeđena, pa se
prilikom projektovanja pre svega teži ispunjenju prva dva projektna cilja uz što manje troškove
to jest ispunjenju i trećeg cilja. Treba reći da nijedna konstrukcija nije u potpunosti sigurna: uvek
postoji određena (mala) verovatnoća da će se desiti lom, bilo zbog ljudskih grešaka pri
projektovanju i građenju ili usled nepredviđenih situacija. Traženi stepen sigurnosti zavisi od
funkcije i važnosti objekta, to jest od mogućih posledica pojave loma i kolapsa.

Seizmičko projektovanje je po mnogo čemu specifično. S jedne strane za veliki broj

konstrukcija, a naročito za zgrade u seizmički vrlo aktivnim područjima, zemljotres predstavlja
ubedljivo najjače opterećenje. S druge strane verovatnoća da će u eksploatacionom periodu
zgrade, koji se kreće od 50 godina za uobičajeno pa do 100 godina za značajnije objekte, doći
do jakog zemljotresa je mala. Iz tog razloga je neekonomično zgrade projektovati tako da i kod
najjače mogućeg zemljotresa ostanu neoštećene. Mogućnost oštećenja je potrebno isključiti
samo u slučaju izuzetno važnih objekata gde bi oštećenja mogla prouzrokovati katastrofalne
posledice (na primer nuklearni reaktori, skladišta otrovnih materija, velike hrane i slično). Za
obične objekte je potrebno obezbediti da ostanu neoštećeni kod manjih zemljotresa za koje
postoji velika verovatnoća da će se pojaviti u periodu eksploatacije objekta. Kod najjačih
zemljotresa, za koje postoji mala verovatnoća javljanja u eksploatacionom periodu objekta,
dopuštamo oštećenja. Tolerisani nivo oštećenja zavisi od funkcije objekta. Tako na primer, kod
zgrada, koje moraju obavljati svoju funkciju neposredno posle zemljotresa (bolnice, objekti
telekomunikacija, vatrogasne stanice, itd), dozvoljena su samo manja oštećenja koja neće
sprečiti funkcionisanje objekta. Međutim, u svim slučajevima је potrebno smanjiti na najmanju
moguću meru mogućnost rušenja, a time i ljudske žrtve.

Može se, nažalost, reći da danas ne postoji potpuna usaglašenost u široj stručnoj
javnosti oko tačno defmisanih granica za projektne ciljeve, to jest za relaciju između prihvatljivog
nivoa ponašanja (oštećenja) i njemu odgovarajućeg intenziteta zemljotresa.
 Prema dokumentu Eurokod 8 postoje dva osnovna projektna cilja pri seizmičkom
projektovanju, ili drugim rečima zahteva koja treba zadovoljiti:

1. Zahtev da se objekat ne sruši. Konstrukcija mora da bude projektovana i izvedena da

izdrži zemljotres sa povratnim periodom od 475 godina bez lokalnog i globalnog rušenja sa
sačuvanim kapacitetom nosivosti nakon prestanka dejstva zemljotresa.

2. Zahtev ograničenja oštećenja. Konstrukcija mora biti projektovana i izvedena da izdrži

seizmičko dejstvo sa povratnim periodom od 95 godina bez pojave oštećenja i ograničenja u
korišćenju čija bi cena bila neproporcionalno visoka u odnosu na cenu same konstrukcije.

Pravilnik Eurokod 8 prepoznaje potrebu veće nosivosti (i samim tim manjeg oštećenja)
kod objekata kao što su škole, kulturne institucije, dvorane (III klasa značaja objekata) i bolnice,
vatrogasne stanice, električne centrale (IV klasa značaja objekata) u odnosu na obične zgrade
(II klasa značaja objekata). Preko vrednosti faktora značaja se kod ovih objekata povećava
intenzitet zemljotresa, to jest nosivost, za 20% i 40% za III i IV klasa značaja objekata
respektivno u odnosu na obične zgrade. Za zgrade sa manjim značajem za sigurnost ljudi, kao
što su poljoprivredne zgrade (I klasa značaja) dopušta se smanjenje nosivosti za 20%.

Bez obzira na različitost definisanja projektnih ciljeva, treba reći da je danas glavni cilj
projektovanja i proračuna objekata prema svim modernim seizmičkim propisima (uključujući i
Eurokod 8 kontrola graničnog stanja kolapsa, to jest zaštita ljudskih života. Ovaj cilj se sprovodi
preko obezbeđenja adekvatne sigurnosti na lom konstrukcije pri dejstvu jakih zemljotresa. Ovde
treba reći da se samo оvај projektni cilj eksplicitno kontroliše. Pri tome drugi nivoi zaštite objekta
na uticaje zemljotresa (ograničavanje ponašanja konstrukcije u elastičnom domenu pri dejstvu
slabih zemljotresa i kontrola stepena oštećenja pri srednjim zemljotresima) se implicitno
smatraju automatski zadovoljenim. Velika oštećenja i štete koje su se desili pri skorašnjim
zemljotresima manjih intenziteta izazvali su sumnju u verovanje (ugrađeno u propisima) da se
proračunom prema graničnom stanju kolapsa obezbeđuje i adekvatno ponašanje i pri
zemljotresima manjeg intenziteta, što upućuje na zaključak da je neophodno uvesti višestepene
nivoe zaštite koji će se najverovatnije primeniti u budućim seizmičkim propisima.

4.4 Metoda programiranog ponašanja (capacity design)

Kao što je prethodno rečeno, konstrukcije koje moraju da izdrže bez kolapsa dejstvo
jakog zemljotresa osim odgovarajuće nosivosti moraju da poseduju i duktilnost. Za sva druga
opterećenja, gde se ne očekuje da konstrukcija uđe u plastičnu oblast ponašanja, obezbeđuje
se adekvatna nosivost koja mora u svim nosećim elementima biti veća za određenu vrednost
koeficijenta sigurnosti (čije vrednosti se okvirno kreću između 1.6 i 2.2) od uticaja (unutrašnjih
sila) koji se u njima javljaju. Povećanje nosivosti se postiže kod armiranobetonskih elemenata
povećanjem marke betona, povećanjem broja i/ili površine šipki, većim dimenzijama poprečnog
preseka dok se kod čeličnih konstrukcija jednostavno ili usvoji veća čvrstoća čelika, ili usvoje
veći profili. Međutim, kako projektovati konstrukcije kod kojih uticaji usled opterećenja
prevazilaze nosivost pojedinih elemenata i kojima treba obezbediti duktilnost? Da bi se rešilo
ovo pitanje na Novom Zelandu se pre tridesetak godina počela razvijati metoda programiranog
ponašanja (engleski - capacity design) (Paulay i Priestley, 1992). Ova metoda se može
sprovesti kroz tri koraka:

1. Potrebno je da se unapred odrede mesta u konstrukciji u kojima će se diktirati pojava

svih nelinearnih deformacija. Ova kritična područja, uobičajeno nazvana plastični zglobovi,
posebno se projektuju i obrađuju, omogućavajući da se na tim mestima izvrši skoro sva
disipacija unete seizmičke energije preko histerezisnog ponašanja (vidi sliku 30). Istovremeno,
ostalim delovima konstrukcije se obezbeđuje dovoljna nosivost tako da ostanu u elastičnom
području rada celo vreme trajanja zemljotresa, pa se ne pojavljuje zahtev za njihovom
duktilnošću, (Janković, 1995).

2.Teži se da sve neelastične deformacije budu posledica savijanja, što je korespodentno

duktilnom ponašanju konstrukcije uz obezbeđenje određenih uslova. Ti uslovi se recimo
ogledaju u obezbeđenju da se granična nosivost kod armiranobetonskih elemenata dostiže
tečenjem podužne annarture a ne po pritisnutom betonu, da se spreči smičući lom, da se
obezbedi stabilnost pritisnutih šipki, osigura kvalitetna veza beton armatura, dok se kod čeličnih
elemenata mora sprečiti lom na spojevima, poprečno izvijanje, krti lom smicanjem i slično.
Pojava krtog loma značila bi i mali kapacitet disipacije energije, što bi vodilo naglom lomu
elemenata i kolapsu konstrukcije.

Mesta potencijalnih plastičnih zglobova se moraju tretirati posebnim konstruktivnim

detaljima kako bi se obezbedio adekvatan kapacitet rotacije plastičnih zglobova i sprečila
pojava svih vrsta krtih lomova.

Osnovni princip ovog koncepta se može ilustrovati preko lanca (slika 33) gde svaka
karika predstavlja nosivi armiranobetonski element.

Slika 33 Ilustracija metode programiranog ponašanja

Sa Pi označena je računska nosivost slabijeg elementa. To je unapred odabrani element

(ili elementi) koji ne ugrožava globalnu stabilnost konstrukcije i u kojem је moguće obezbediti
dovoljnu duktilnost (na primer - greda koja radi na savijanje). P i, je računska nosivost jačeg
elementa. To su u principu manje duktilni elementi (na primer oni koji rade na smicanje) ili
elementi čije bi rušenje moglo ugroziti globalnu stabilnost konstrukcije (na primer - stubovi).
Potrebno je imati u vidu da je zbog različitih faktora (veća čvrstoća armature u odnosu na
deklarisanu minimalnu čvrstoću, ojačanje armature pri većim dilatacijama, povećanje nosivosti
betona usled utezanja i drugo) stvarna nosivost slabijeg elementa λ0Pi obično veća od računske
Рi(λ0> 1). S druge strane postoji određena mogućnost da je stvarna nosivost jačeg elementa
ϕPis manja od računske Pis (ϕ < 1). Ako se ispuni uslov da je:

ϕPis ˃ λ0Pi
 onda se opisanim načinom projektovanja može obezbediti duktilnosi čitavog sistema,
nezavisno od jačine zemljotresa (u ovoj ilustraciji označenoj sa silom P E), jer se ne dostiže
nosivost kod krtih elemenata pošto slabiji, duktilni, elementi rade kao osigurači.

Princip opisanog projektovanja sada je eksplicitno obuhvaćen u svim modernim

propisima, uključujući i Eurokod 8. Na primer, kod projektovanja ramovskih konstrukcija se traži
da je nosivost stubova veća od nosivosti greda (takozvani koncept jaki stubovi – slabe grede),
propisuju se veći koeficijenti sigurnosti za uticaje smicanja nego za uticaje savijanja i slično.
Osnovni princip ilustrativno prikjazan pomoću lanca na (slici 33) će viti u nastavku proširen na
realnu višespratnu ramovsku konstrukciju kao i na armiranobetonsko zidno platno.

Na (slici 34) prikazana su dva mehanizma pojave plastičnih zglobova kod višespratnog
rama i to poželjan (a) i nepoželjan (b).

Slika 3.24 Mehanizmi formiranja plastičnih zglobova u armiranobetonskim ramovskim konstrukcijama

Upoređenje ova dva mehanizma pokazuje da će pri istom maksimalnom pomeranju vrha
zgrade, plastične rotacije zglobova za slučaj a) biti mnogo manje od onih u slučaju b). Prema
tome, potrebnu ukupnu duktilnost pomeranja je znatno lakše obezbediti kada se plastični
zglobovi javljaju u većem broju greda, nego samo u stubovima prvog sprata. Ovo se postiže
većom nosivošću stubova u odnosu na susedne grede. Na. (slici 35) prikazan je jedan spoj
stub-greda pri laboratorijskim ispitivanjima gde se vidi da se izborom adekvatnih nosivosti
obezbedilo poželjno formiranje plastičnih zglobova u gredama a ne u stubu.
 Slika 35 Laboratorijsko ispitivanje spoja stub - greda

Mehanizam pojave plastičnih zglobova na krajevima svih stubova jednog sprata je

poznat kao "slabi sprat" i njegova pojava je bila uzrok velikog broja kolapsa zgrada pri dejstvu
jačih zemljotresa u prošlosti. Za ramovske konstrukcije prikazane na (slici 34), primarni cilj
upotrebe programiranog ponašanja je da se spreči pojava "slabog sprata" i da se obezbedi da
se samo mehanizam formiranja plastičnih zglobova prikazan na (slici 34a) može javiti pri
dejstvu zemljotresa.

Slika 36 Oblici loma konzolnog zidnog platna:

a)Lom smicanjem, b) Krti lom savijanjem,
c) Obrtanje temelja, d) Duktilni lom savijanjem

Uspešno projektovanje metodom programiranog ponašanja armiranobetonskih zidova (ili

konzolnih stubova) podrazumeva da se pri određivanju uticaja i dimenzionisanju zidova
(stubova) obezbedi duktilno ponašanje i to preko dostizanja graničnog stanja po savijanju u
jasno definisanim kritičnim zonama to jest formiranim plastičnim zglobovima (slika 36d). Ovo
znači da osnovni izvor disipacije energije treba biti tečenje zategnute armature pri dejstvu
momenta savijanja u plastičnim zglobovima koji su obično locirani u osnovi zida, pri čemu može
doći čak i do otpadanja zaštitnog sloja betona. Na (slici 37) data je slika plastičnog zgloba stuba
koji je bez značajnijeg gubitka nosivosti izdržao dejstvo zemljotresa.

U skladu sa ovim, pri projektovanju zidova (stubova), dakle, neophodno je pri

povećavanju seizmičkog opterećenja sprečiti da se pojave krti mehanizmi lomova, kao što su
lom usled uticaja smicanja (slike 36a i 37a), lom po pritisnutom betonu koji se javlja kod jače
armiranih preseka podužnom armaturom i slabijeg armiranja poprečnom armaturom (slike 36b i
37b) i preturanje armirano - betonskog zida (slike 36c i 37c). Primenom metode programiranog
ponašanja; objašnjene ranije, moguće je obezbediti takvu hijerarhiju otpornosti na različite vrste
lomova i odgovarajuće detalje armiranja u kritičnim lokacijama, da ukupno ponašanje
armiranobetonskih zidova (stubova) bude duktilno.
 Slika 37 Oblici loma kod zida (stuba): a)Lom smicanjem,
b) Krti lom po betonu savijanjem, c) Obrtanje temelja.

3.5 NOVI TRENDOVI U ZEMLJOTRESNOM INŽENJERSTVU

Ponašanje zgrada pri dejstvu jačih i srednjih zemljotresa u skorijoj prošlosti pokazali su
da aktuelni seizmički pravilnici, čiji osnovni cilj bi trebalo da bude zaštita ljudskih života pri
dejstvu jakih, retkih zemljotresa najčešće ispunjavaju ovaj osnovni zadatak (ovo se pre svega
odnosi na razvijene zemlje koje imaju savremene propise), ali vrlo često zgrade projektovane po
njima pri dejstvu zemljotresa manjeg intenziteta doživljavaju znatna oštećenja koje је ponekad
neracionalno i sanirati. S druge strane, danas je investitorima, vlasnicima i korisnicima zgrada u
interesu ne samo da se sačuvaju ljudski životi pri maksimalnom mogućem zemljotresu, već i da
se posle češćih zemljotresa oštećenja, kako konstruktivnih, tako i nekonstruktivnih delova
zgrade, smanje na prihvatljivi nivo. Takođe, opažanja posle jakih zemljotresa, posebno onog u
Kobeu 1995. godine, pokazala su da je kod ramovskih konstrukcija, i ako su se one ponašale u
skladu sa projektnom filozofijom "slabe grede - jaki stubovi" i izdržali zemljotres bez rušenja,
sanacija velikog broja mesta gde su se javile plastične deformacije bila krajnje neekonomična,
to jest da su te zgrade ekonomski bile izgubljene.

Ovakva i slična zapažanja u ponašanju konstrukcija projektovanih po važećim

seizmičkim pravilnicima u svetu pokazuju da je na njima neophodno izvršiti određene izmene i
poboljšanja. U ovom delu teksta će se ukazati na neke "nove" (pod pojmom nove podrazumeva
se period od zadnjih 20 godina) pristupe i to kako u fazi projektovanja, tako i u fazi primene
novih tehnologija prilikom izgradnje objekata. Tako će se ukazati na novu metodologiju pri
seizmičkom projektovanju: projektovanje bazirano na ponašanju, (engleski: performance based
design - PBD), kao i dve tehnologije koje mogu značajno pomoći u obezbeđenju seizmičke
otpornosti objekata: bazna izolacija i primena prigušivača.

5.1 Projektovanje bazirano na ponašanju - novi pristupi pri seizmičkom

projektovan

5.1.1 “Originalni” pristup projektovanju baziranom na ponašanju

Danas se u svetu kritički analiziraju postojeći koncepti i principi koji su ugrađeni u

sadašnje seizmičke propise i traže novi načini projektovanja kojim bi se unapredila i poboljšala
sigurnost objekata, (Fajfar, 1998), (Krawinkler, 1997). Kao najveće mane dosadašnje prakse
projektovanja mogu se navesti sledeće dve. Kao prvo, osnovni ciljevi seizmičkog projektovanja
nisu dovoljno eksplicitno i kvantitativno definisani. Kao drugo seizmički proračun se bazira na
metodama koje su bile adekvatne za proračun na gravitacione uticaje. Ove metode primenjene
pri seizmičkom proračunu daju ne tako dobre rezultate imajući u vidu da je suštinska razlika
između gravitacionog i seizmičkog opterećenja u tome što se granična nosivost nikad (ili skoro
nikad) ne dostiže pri gravitacionim uticajima, dok se pri dejstvu zemljotresa (čiji intenzitet čak
može biti znatno manji od projektnog) granična nosivost elemenata po pravilu dostiže. Dakle, i
ako seizmička otpornost ne zavisi od sila koje se javljaju u pojedinim elementima već od
kapaciteta deformacija, u sadašnjoj praksi projektovanja, pre svega zbog tradicije, inertnosti kao
i lakoće primenljivosti, zadržan je pristup baziran na silama i odgovarajućim nosivostima.
Preuveličan značaj nosivosti kod seizmičkog proračuna ogleda se u činjenici da se sigurnost
konstrukcije ne povećava povećanjem nosivosti cele konstrukcije i pojedinih njenih elemenata.
Što više, znatno je veći značaj same distribucije nosivosti unutar konstrukcije od njene
apsolutne vrednosti, što je obuhvaćeno metodom programiranog ponašanja (Paulay i Priestley,
1992). Još jedan razlog protiv pristupa baziranom na silama pri seizmičkom proračunu je u tome
što ne postoji jasna veza između veličine nosivosti i stepena oštećenja.

Na osnovu svih ovih zapažanja može se izvesti zaključak da ako se želi tačnija procena
deformacija i pomeranja prilikom seizmičkog proračuna koji se bazira na silama, neophodno je
znatno usložiti postojeću proceduru proračunima. Alternativa je da se čitav postupak proračuna i
analize bazira na pomeranjima.

Nova metodologija koja se počela razvijati u Americi i Japanu, nazvana projektovanje

bazirano na ponašanju, (Performance based design – PBD), trebalo bi da prevaziđe većinu
mana postojećih metoda seizmičkih proračuna. Ova nova projektna metodologija, koja je
usvojena u nekim dokumentima (FEMA 273, 1997 i (SEAOC Vision 2000, 1995) bi trebalo da
obezbedi da se ponašanje objekta pri dejstvu zemljotresa može kvantitativno predvideti i
proceniti sa velikim stepenom pouzdanosti, omogućavajući na taj način da se ispune zahtevi
projektanta i vlasnika.

Da bi se konstrukciji obezbedilo povoljno ponašanje pri raznim intenzitetima zemljotresa

potrebno je definisati više projektnih ciljeva i razmotriti njima korespodentna granična stanja u
okviru kojih se dokazuju odgovarajući stepeni sigurnosti. Projektni ciljevi ili drugim rečima
stepeni zaštite se mogu delinisati kao kombinacija nivoa oštećenja i odgovarajućeg projektnog
intenziteta zemljotresa. Kako su projektni ciljevi eksplicitno definisani prema PBD konceptu
može se vidjeti na (slici 38).

Izbor projektnog cilja pravi sam investitor uz konsultaciju sa projektantom koji je dužan
sagledati želje investitora, seizmičnost lokacije, ekonomsku analizu i prihvatljivi nivo rizika.

Za uobičajene zgrade (II kategorija objekata) prema dokumentu (SEAOC Vision 2000,
1995) predlažu se sledeći projektni ciljevi (vidi sliku 38):

1. Nakon dejstva slabijih, to jest češćih zemljotresa treba obezbediti normalno

funkcionisanje u objektima. Konstruktivna i nekonstruktivna oštećenja (uključujući tu i opremu)
objekata moraju biti zanemarljivi. Prilikom projektovanja i proračuna ovog graničnog stanja
posebnu pažnju treba obratiti na kontrolu i ograničenje pomeranja koja se javljaju tokom dejstva
ovakvog zemljotresa. Ovo se postiže obezbeđivanjem odgovarajuće krutosti. Takođe, pažnja se
mora posvetiti i obezbeđenju adekvatne nosivosti u svim elementima konstrukcije kako bi
konstrukcija ostala u elastičnom stanju tokom čitavog dejstva zemljotresa. Izbor samog
zemljotresa koji odgovora ovom graničnom stanju zavisi od značaja obezbeđenja
funkcionalnosti neposredno nakon dejstva zemljotresa. Tako, za stambene i kancelarijske
zgrade (II kategorija objekata na slici 39), nivou ponašanja - potpuno funkcionisanje može biti
pridružen intenzitet zemljotresa sa povratnim periodom od 43 godine. Za bolnice, vatrogasne
stanice, objekte telekomunikacija (I kategorija objekata na slici 38), gde se traži veći stepen
funkcionalnosti tokom i neposredno posle vanrednih okolnosti kao što je zemljotres,
odgovarajući zemljotres ima veći povratni period, 72 godine.
 Slika 38 Projektni ciljevi (nivoi prihvatljivog oštećenja ili stepeni zaštite) za različite kategorije objekata pri dejstvu
zemljotresa različitih intenziteta, (SEAOC Vision 2000, 1995)

2. Pri umerenim, odnosno povremenim zemljotresima, treba sprečiti konstruktivna, a

nekonstruktivna oštećenja svesti na najmanju meru. Stepen oštećenja kod ovog graničnog
stanja se ograničava iz uslova mogućnosti racionalne sanacije. Konstrukcija ostaje sigurna i
bezbedna za stanare. Sve bitne funkcije u zgradi su sačuvane dok su mogući prekidi na manje
važnim funkcijama. Povratni period zemljotresa za ovaj stepen zaštite iznosi 72 godine za II
kategoriju objekata i 475 godina za I kategoriju objekata.

Pri ređim, odnosno jakim zemljotresima, konstrukcija mora ostati stabilna pri čemu i konstrukcija
i nekonstruktivni delovi mogu doživeti određena oštećenja. Zgrada mora biti u takvom stanju da
je moguće sprovesti bezbednu evakuaciju stanara. Ovakav projektni cilj odgovara zahtevu da
ljudski životi moraju biti sačuvani. Osim u slučaju da je konstrukcija dimenzionisana da poseduje
izuzetno veliku nosivost u odnosu na horizontalne sile, što podrazumeva i značajno povećanje
koštanja, pri dejstvu zemljotresa se mogu očekivati neelastične deformacije. Zbog ovoga
projektant mora povesti posebno računa o duktilnosti, konstruktivnoj karakteristici koja
obezbeđuje da konstrukcija doživi relativno velika pomeranja bez značajnijeg pada nosivosti
kako na horizontalne tako i na gravitacione uticaje. Određeni sistemi i sadržaji u zgradi mogu
biti zaštićeni od oštećenja. Sanacija je moguća, ali može biti ekonomski neopravdana. Povratni
period zemljotresa za ovaj stepen zaštite iznosi 475 godina za II kategoriju objekata i 970
godina za I kategoriju objekata respektivno.

Pri izuzetno jakim zemljotresima treba izbeći kolaps dela ili cele konstrukcije, pri čemu i
konstrukcija i nekonstruktivni delovi mogu doživeti vrlo velika i značajna oštećenja. Bilo kakva
sanacija u principu nije moguća. Povratni period zemljotresa za ovaj stepen zaštite iznosi 970
godina za II kategoriju objekata.

Kao ilustracija razmatranja različitih nivoa ponašanja (granična stanja) u tabeli 1 su opisana
konstruktivna oštećenja koja su očekivana to jest prihvatljiva za pojedina granična stanja
armiranobetonskih ramovskih konstrukcija i to za primarne ramove (projektovane da prihvataju
uticaje usled seizmičkih horizontalnih sila) i za sekundarne ramove (projektovane da prihvataju
samo gravitacione uticaje), prema (FEMA 273, 1997). U istoj tabeli su dati i kriterijumi u vidu
vrednosti spratnog drifta (relativno spratno pomeranje podeljeno sa spratnom visinom) koje
odgovaraju pojedinim graničnim stanjima.
5.1.2 "Probabilistički" pristup projektovanju baziranom na ponašanju

U odnosu na dosadašnje metodologije, kod PBD pristupa projektni ciljevi kombinacija nivoa
oštećenja i projektnog zemljotresa za razna granična stanja, su dati eksplicitno. Pri ovome se u
gore citiranim dokumentima intenziteti zemljotresa definišu probabilistički preko povratnih
perioda ili, analogno, preko verovatnoće da će intenzitet datog zemljotresa biti prevaziđen u
vremenu od 50 godina, dok se kontrola ponašanja konstrukcije obavlja deterministički, to jest
izračunati odgovor (u slučaju tri zemljotresa, maksimalna vrednost, a u slučaju sedam ili više
zemljotresa, srednja vrednost, (Eurokod 8, 2004) na zadate zemljotrese se upoređuje sa
unapred definisanim prihvatljivim odgovorom.

Pri ovakvom pristupu postoje dva značajna problema:

 velike nesigurnosti koje su prisutne u svakom delu ukupnog procesa predviđanja

seizmičkog ponašanja se ne razmatraju;
 čitava procedura je bazirana na principu „najslabije karike“ to jest u slučaju da nije
zadovoljen samo jedan kriterijum, smatra se da je ponašanje objekta nezadovoljavajuće.

Da bi se eliminisale ove navedene mane PBD koncepta, Pacifički istraživački centar za

zemljotresno inženjerstvo (engleski: Pacific earthquake engineering research center PEER) je
uspostavio i sada razvija svoju metodologiju baziranu na probabilističkom formatu, koja
pokušava da na konzistentan način obezbedi pouzdanu procenu seizmičkog ponašanja
objekata. Pri ovome, može se reći da је jedan od glavnih ciljeva PEER metodologije da
zahtevanu probabilističku analitičku proceduru svede na jednostavniji oblik primenljiv u
inženjerskoj praksi i da bude dovoljno fleksibilna da se može primeniti u skladu sa različitim
zahtevima vlasnika, to jest investitora.

Primena konzistentnog probabilističkog formata, predložena od strane PEER centra, u

odnosu na prethodni PBD pristup predstavlja korak napred. Ovaj novi pristup omogućava da se
slučajnost i neodređenosti, koje su prisutne ne samo u proceni seizmičkog hazarda već i pri
određivanju odgovora konstrukcije, prvo identifikuju i kvantiflkuju, a zatim eksplicitno uključe u
analizu ponašanja objekta. Prihvatljivo ponašanje objekata na dejstvo zemljotresa se na taj
način procenjuje preko nivoa poverenja sa kojim taj objekat ispunjava traženi projektni cilj.

PEER probabilistička metodologija se može rastaviti na četiri odvojene analize (slika 39):
analiza seizmičkog hazarda, analiza konstrukcije objekta, analiza oštećenja i analiza gubitaka,
(Porter, 2003). Ove analize mogu da sprovedu stručnjaci različitih profila: seizmolozi,
geotehničari, građevinski inženjeri, ekonomisti i drugi.

Slika 39 Šema PEER probabilističke metodologije

Traženi projektni cilj se može definisati pomoću godišnje verovatnoće da će granične

stanje ili neki drugi inženjersko–socio–ekonomski kriterijum koji je od interesa za investitora i/ili
vlasnika biti prevaziđen. Inženjersko–socio-ekonomski kriterijumi mogu biti uspostavljeni
(doneti) u odnosu na:

1. broj povreda i ljudskih gubitaka,

2. direktne štete (gubici u opremi i cena popravki) i
3. indirektne štete (gubitak radnog vremena posle zemljotresa kada objekat nije u funkciji).

Na primer, mogla bi se izračunati verovatnoća da će vrednost materijalnih gubitaka pri

zemljotresu sa, recimo, povratnim periodom od 50 godina biti veća od 50% koštanja zamene
objekta. U procesu donošenja ovakvih kriterijuma neophodno je uključiti razmatranja:
ekonomskih modeliranja (analiza odnosa prihod – koštanje), socio–politička očekivanja i
ograničenja, upravljanje seizmičkim rizikom, broj i važnost objekata i slično. Pozitivan rezultat
primene ovakve metodologije je mogućnost da se informiše investitor o različitim alternativnim
rešenjima u zavisnosti od vrednosti gore nabrojanih parametara odluke i da se nakon
definisanja određenog kriterijuma isti može ispoštovati.

5.2 Bazna izolacija

Koncept zaštite zgrada od oštećenja usled dejstva zemljotresa pomoću različitih načina
oslanjanja, to jest sloja između konstrukcije i fundamenta koji izoluju zgradu od vibracija tla je
star oko 100 godina, ali praktičnu primenu nalazi tek od kasnih 1970-tih. Od tada je preko 2000
zgrada u svetu izvedeno sa baznom izolacijom, većinom u Japanu, Americi, Evropi i Novom
Zelandu. Intezivan rast broja ovakvih zgrada je posebno primećen u Japanu posle zemljotresa u
Kobeu 1995. god., što je posledica formirane javne svesti o visokom seizmičkom riziku, kada su
ljudi spremni da plate i više da bi dobili ekstra seizmičku zaštitu. Skoro sve bolnice (koje moraju
biti u funkciji neposredno posle dejstva jačih zemljotresa) izgrađene u poslednje vreme u
Japanu su bazno izolovane, što je sve više slučaj i u Americi i na Novom Zelandu.

Osnovni koncept bazne izolacije je krajnje jednostavan i može se objasniti pomoću slike
40. Na slici 40 je prikazana zgrada koja je oslonjena na kuglične ležajeve koji mogu da se
okreću bez trenja. Kada dođe do kretanja tla kuglični ležajevi se slobodno okreću tako da se
zgrada iznad njih uopšte ne pomera. Prema tome u objektu se ne javlja nikakva sila usled
dejstva pomeranja tla, to jest objekat uopšte ne "osjeća" zemljotres. Nasuprot ovome na slici
40a je prikazana uobičajena zgrada koja je kruto povezana sa temeljnom konstrukcijom, kod
koje se pri naglom pomeranju tla indukuje velika inercijalna sila, sa velikim relativnim
pomeranjem zgrade u odnosu na svoju bazu.

Na žalost idealizovani sistem prikazan na slici 40b realno nije moguć. Kao prvo, zgrada
mora izdržati česta horizontalna dejstva vetra i slabih zemljotresa bez bilo kakvog kretanja a
kao drugo, sistem bazne izolacije treba da ima karakteristiku da tokom vibracija tla konstatno
pokušava da zgradu vrati u početni položaj. Zbog ovoga, zgradu koju želimo bazno da
izolujemo oslanjamo na fleksibilna ležišta (podmetače) koja će ipak do određenog stepena
preneti oscilacije tla sa temelja na konstrukciju iznad (slika 40c). Međutim, sa dobrim izborom
karakteristika ovih ležišta može se sila koja se prenosi sa temelja na konstrukciju smaniiti
nekoliko puta u odnosu na slučaj fiksnog oslanjanja objekta. Bazna izolacija se može podeliti u
dve osnovne grupe: bazna izolacija od elastičnog polimera i bazna izolacija tipa klatna sa
trenjem.

Slika 40 Osnovni princip bazne izolacije

3.5.2.1 Bazna izolacija od elastičnog polimera

 Prvi način izvođenja bazne izolacije je da se obezbedi jedan sloj male krutosti na
horizontalna dejstva između konstrukcije i temelja. Na ovaj način se objektu obezbeđuje
sopstvena perioda oscilovanja koja je znatno veća od one sa fiksnim oslanjanjem zgrade. kao
što se može videti na slici 41, gde je prikazan jedan tipičan projektni (zaobljeni) spektar
odgovora, ovakvo povećanje sopstvene periode oscilovanja može značajno smanjiti
maksimalno ubrzanje konstrukcije, a samim tim i maksimalnu silu koja se javlja tokom dejstva
zemljotresa.

Slika 41 Spektar odgovora ubrzanja konstrukcije na kojem se može videti uticaj povećanja sopstvene
periode oscilovanja na smanjenje seizmičke sile

Osim što povećavaju sopstvenu periodu oscilovanja ovi fleksibilni podmetači absorbuju i
seizmičku energiju povećavajući na taj način i prigušenje čitavog sistema. Obe ove povoljnosti
se mogu videti na slici 41. Obična zgrada sa fiksiranom osnovom sa sopstvenom periodom
oscilovanja od 0.5 sekunde i uobičajenim prigušenjem ima maksimalno ubrzanje pri dejstvu
zemljotresa dato за vrednošću A. Bazna izolacija je kod iste ove zgrade povećala sopstvenu
periodu na 2.5 sekundi. Kod ovako velikih perioda oscilovanja ubrzanje konstrukcije је značajno
manje, a dopunskom smanjenju doprinosi i povećanje prigušenja. Tačka B označava
maksimalno ubrzanje bazno izolovane konstrukcije i vidi se da ono iznosi 20-25% od
maksimalnog ubrzanja označenog tačkom A.

Danas najčešće primenjivani sistem kod bazne izolacije koristi cilindrična ležišta od
elastičnog polimera, najčešće prirodne gume ili neoprena, armiranih sa čeličnim limovima -
ulošcima i sa jednom ili više vertikalnih rupa. Zbog niskog prirodnog prigušenja gume kao
materijala u ove rupe se postavljaju olovni umeci koji obezbeđuju dopunsko prigušenje. Jedno
tipično ovakvo ležište je prikazano na slici 42.
 Slika 42 Presek lameliranog gumenog ležišta sa olovonim cilindrom

Ovakva ležišta postavljena između temelja i konstrukcije su veoma jaka i kruta pod
vertikalnim opterećenjem a istovremeno i dovoljno fleksibilna pod uticajem bočnih
(horizontalnih) sila.

Sposobnost bazne izolacije da smanji seizmička dejstva na konstrukciju potvrdili su

opažanja i merenja tokom dejstava nekih skorašnjih jakih zemljotresa. Tako je 1994.god. pri
dejstvu zemljotresa Northridge, Los Angeles Univerzitetska bolnica, koja je bila bazno izolovana
prošla bez bilo kakvog oštećenja za razliku од devet bolnica u okruženju koje su bile dobro
oštećene i morale biti evakuisane. Merenje je pokazalo da je maksimalno ubrzanje u većem
delu objekta bilo manje od 0.13g, a zbog efekta ampliflkacije ubrzanja na višim spratovima
maksimalno ubrzanje na krovu je bilo veće i iznosilo je 0.21g. Maksimalno ubrzanje tla na datoj
lokaciji je iznosilo 0.49g, a analize su pokazale da bi ubrzanje iste konstrukcije, ali bez bazne
izolacije, bilo između 0.37g i 1.03g u zavisnosti od etaže. Upoređujući ove vrednosti ubrzanja sa
izmerenim može se videti da je došlo do višestrukog smanjenja seizmičkih sila. Pri zemljotresu
u Kobeu, Japan 1995. god, bazno izolovani kompjuterski centar koji je bio opremljen sa
akcelerografima takođe vrlo povoljno ponašao. Iz ovih primera se može videti da bazna izolacija
ne samo da smanjuje maksimalno ubrzanje konstrukcije već je i amplifikacija ubrzanja po visini
objekta znatno manja od zgrada sa flksiranom osnovom.

Osim kod novih zgrada bazna izolacija se primenjuje i kod sanacije i ojačanja starih
zgrada. Na slici 43 je prikazana zgrada San Francisko City Hall sagrađena neposredno posle
zemljotresa 1906, i oštećena 1989. godine pri dejstvu Loma Prieta zemljotresa čiji epicentar je
bio 120 km udaljen od zgrade. Kako se u budućnosti mogu očekivati znatno bliži i jači
zemljotresi u ovom regionu, doneta je odluka da se ovaj vrlo vredan objekat bazno izoluje sa
istovremenim izvođenjem čeličnih i armiranobetonskih ojačanja sakrivenim unutar zgrade.
 Slika 43 Zgrada San Francisko City Hall

5.2.2 Bazna izolacija tipa klatna sa trenjem (FPS sistem)

Drugi tip bazne izolacije koristi posebne elemente koji omogućavaju klizanje između
temelja i baze konstrukcije. Najpoznatiji sistem iz ove grupe je ležište klatna sa trenjem „friction
pendulum system · FPS" gde sva težina konstrukcije leži na sfernoj klizajućoj površini preko
koje kliza kada intenzitet vibracija tla prevaziđe određeni prag. Smičuća sila koja se preko
izolacionog elementa prenosi sa temelja na konstrukciju se ograničava tako što se koeficljent
trenja smanjuje koliko je to praktično moguće. Međutim, s druge strane trenje mora blti toliko da
onemogući klizanje pri dejstvima jakih vetrova i slabih zemljotresa. Kod ovih sistema pomeranje
se kontroliše pomoću zakrivljene klizajuće površine koja obezbeđuje silu koja teži da
konstrukciju vrati u ravnotežni položaj, a koja se javlja usled malog vertikalnog podizanja
sistema koji kliza po sfernoj površi (slika 44).

Slika 44 Presek kroz ležište klatna sa trenjem, “FPS”

Na slici 45 je prikazana zgrada terminala međunarodnog aerodroma u San Francisku

koja predstavlja najveću zgradu u svetu koja je bazno izolovana upravo FPS sistemom.

FALI SLIKA

FPS ležišta, koja omogućavaju horizontalna pomeranja ove zgrade do čak 50 cm, su
obezbedila periodu oscilovanja od 3 sekunde i smanjile seizmičke sile za oko 70%. Ekonomske
analize su čak pokazale da je ovakav sistem obezbedio najmanji trošak za izradu konstrukcije
koja ispunjava traženo seizmičko ponašanje.

3.5.2.3 Problemi upotrebe bazne izolacije

Do sada su opisane samo prednosti upotrebe bazne izolacije, ali ona sa sobom nosi i
određene probleme koji mogu ograničiti ili čak i onemogućiti njenu primenu. Mogući problemi su
sledeći:
 • Primena bazne izolacije se vrlo retko koristi kod fleksibilnih zgrаdа, u principu većih od
10 spratova, sa sopstvenom periodom većom od 1 sekunde, gde se povećanjem periode na 2 ili
3 sekunde ne dobija značajnije smanjenje seizmičkih sila.

• Ako objekat leži na dubokom depozitu lošijeg mekog tla, gde se mogu očekivati veće
vrednosti predominantnih perioda zemljotresa, kod bazno izolovane zgrade može doći do
rezonantnih efekata.

• Neophodnost obezbeđenja široke dilatacije između objekta i okolnog terena reda

veličine do 40 cm, sa kojim se obezbeđuje slobodno kretanje objekta, što u slučajevima gustih
urbanih zona može predstavljati problem.

• Troškovi izgradnje bazno izolovane zgrade rastu za nekoliko procenata u odnosu na

"flksiranu" zgradu. Međutim, ovde treba ukazati na mogući benefit upotrebe bazne izolacije. Ako
se investitor odluči da, zbog povećanja seizmičke sigumosti, ne osigura svoju zgradu, ušteda na
neplaćanju godišnjih polisa osiguranja može anulirati ekstra troškove izvođenja bazne izolacije
za tri do sedam godina. Šta više, u slučaju da se desi jaki zemljoteres, mogućnost nesmetanog
funkcionisanja neposredno nakon dejstva zemljotresa i drastično smanjenje oštećenja unutar
zgrade, može obezbediti korist koja višestruko premašuje početna ulaganja.

• Neki propisi još uvek imaju vrlo konzervativan pristup pri proračunu ovakvih zgrada zbog
činjenice da ovi sistemi još nisu u većoj meri testirani pri dejstvu realnih jakih zemljotresa. Na
ovaj način se ne ohrabruje, nego čak i destimuliše njihova upotreba srećom, ovakva situacija se
popravlja vremenom, pa se recimo u pravilniku Eurokod 8 pitanju projektovanja bazne izolacije
posvetila jedno celo poglavlje.

Kada se projektuje zgrada sa baznom izolacijom arhitekta zajedno sa građevinskim

inženjerom treba da reši nekoliko otvorenih pitanja. Na primer, treba odlučiti gde postaviti baznu
izolaciju. Ako se to radi odmah neposredno iznad temelja treba adekvatno arhitektonski riešiti
vezu objekta i okolnog terena koja mora da obezbedi relativno veliko slobodno pomeranje
objekta (vidi sliku 45).
 Slika 45 Presek mogućeg rešenja veze između objekta i okolnog terena

Ovakvi problemi se ne javljaju u slučaju da se ležišta postave na vrhovima stubova prve

etaže (slika 46). U ovom slučaju pažnju treba obratiti na nosivost konzolnih stubova koji preko
bazne izolacije nose celokupnu konstrukciju, kao i na fasadne elemente koji vertikalno
presecaju ravan izolacije a koji moraju obezbediti nesmetano horizontalno pomeranje po toj
ravni. Takođe, sve elektro, vodovodne, kanalizacione i mašinske instalacije koje presecaju nivo
izolacije se moraju napraviti fleksibilnim. Ovo čak i važi i za konstrukciju lifta i njegovo jezgro.

Na osnovu iznetog može se videti da bazna izolacija predstavlja veoma atraktivno i

dobro rešenje za sve one objekte koji moraju biti u funkciji neposredno nakon delovanja jakog
zemljotresa kao i kod objekata sa veoma skupim ili neprocenljivim sadržajem. Bazna izolacija
jako i intenzivno pomeranje tla pri dejstvu jakog zemljotresa pretvara u smireno i lagano
pomeranje objekta i može se reći da gde god je to moguće predstavlja koncepcijski najbolji
način zaštite od zemljotresa.

FALI SLIKA

3.5.3 Primena prigušivača (dampera)

Prigušenje absorbuje seizmičku energiju i smanjuje odgovor objekta pa se smatra vrlo
poželjnom karakteristikom. Zbog ovoga se može doneti odluka da se unutar konstrukcije ugrade
posebni uređaji – prigušivači koji bi znatno povećali postojeće prirodno prigušenje koje svaka
konstrukcija već poseduje. Ovi uređaji, poznati kao disipatori seizmičke energije ili damperi, u
stvari pretvaraju dinamičku energiju zemljotresa u toplotnu i na taj način smanjuju horizontalna
pomeranja zgrade. Ako se zgrada opremi sa ovakvim uređajima koji imaju veliki kapacitet
prigušenja, seizmička energija koja se predaje konstrukciji se uveliko može smanjiti.

Prigušivači se obično postavljaju unutar čitave visine zgrade u vidu dijagonala i mogu se
primenjivati zajedno sa baznom izolacijom. Međutim, prigušivači se mogu primenjivati i
samostalno pa je njihova glavna primena kod visokih zgrada kod kojih se ne može efikasno
primeniti bazna izolacija. Ovakve zgrade su veoma fleksibilne i njihova horizontalna pomeranja
se mogu kontrolisati upravo preko ovakvih prigušivača. Ojačanje postojećih zgrada je takođe
često lakše sprovesti sa prigušivačima nego sa baznom izolacijom, posebno kada se izvode
eksterno pa se tokom izvođenja ne remeti život i funkcionisanje stanara.

Postoji mnogo različitih vrsta prigušivača koji služe da se smanje seizmički efekti na
objektu ali se generalno svi oni mogu svrstati u tri osnovne vrste: fluidni prigušivači, prigušivači
koji rade na trenje i histerezisni prigušivači. Na slikama 47, 48 i 49 prikazana su ova tri tipa
prigušivača, šematski i primenjeni u realnim objektima, respektivno, a u nastavku će ukratko biti
objašnjeni.
3.5.3.1 Fluidni prigušivači
Konstrukcija fluidnog prigušivača se sastoji od klipa koji se pokreće u cilindru
ispunjenom određenim fluidom, obično silikonskim uljem. Kretanje klipa unutar cilindra izaziva
kretanje ulja koje na taj nečin apsorbuje kinetičku energiju pretvarajući je u toplotnu. Ovakav isti
tip prigušivača postoji i kod automobila gde se svaki nagli udar točka apsorbuje i priguši pre
nego što dođe do kabine sa putnicima. Zgrade opremljene sa ovakvim prigušivačem će doživeti
manja pomeranja i manje štete pri dejstvu zemljotresa (slika 47).

Slika 47 Fluidni prigušivači

3.5.3.2 Prigušivači koji rade na trenje

Prigušivači koji rade na trenje se sastoje od više metalnih ploča kloje se klizaju i taru
jedna u odnosu na drugu u suprotnim smerovima. Preko trenja koje se javlja na njihovim
spojevima vrši se disipacija energije. Ovakvi prigušivači se obično primenjuju kod dijagonalnih
čeličnih ukrućenja (slika 48).

Slika 48 Prigušivači koji rade na trenje

3.5.3.3. Histerezisni prigušivači

Histerezisni prigušivači su još jedan tip prigušivača koji se često koriste da disipiraju
energiju kod ramovskih zgrada. Oni se obično sastoje od čeličnih elemenata gde se energija
apsorbuje preko plastičnog tečenja kritične komponente koju obično predstavlja čelični štapasti
element. Ovakvo histerezisno prigušenje je identično onom koje se javlja pri formuranju
plastičnih zglobova unutar konstrukcije s tom razllkom da se ovde plastifikacija elemenata odvija
van osnovnog konstruktivnog sistema koji prihvata i gravitacione uticaje. Prednost ovakvog
sisteme je logična, jer se nakon delovanja zemljotresa oštećeni elementi koji su doživeli
plastične deformacije jednostavno zamene, dok je sanacija plastičnih zglobova unutar
konstrukcije koja istovremeno prihvata sopstvenu težinu objekta, veoma teška a ponekad i
nemoguća.

Histerezisni prigušivači mogu biti projektovani da se plastično deformišu preko uticaja

savijanja ili preko aksijalgnog naprezanja. Na slici 48 su prikazani prigušivači u vidu čeličnih
dijagonala koje rade na aksijalna naprezanja. Na slici 48 se vidi i da su čelični profili u sredini
njihove dužine poistavljeni unutar čeličnih cevi. Ove cevi koje su ispunjene betonom ili epoksi
smolom imaju ulogu da spreče bočno izvijanje pritisnutog čeličnog štapa koji je u fazi plastičnog
tečenja.

Svi prethodno nabrojani sistemi bazne izolacije i prigušivača spadaju u pasivne sisteme.
Za razliku od njih postoje i aktivni sistemi, gde određeni uređaji kojim se upravlja pomoću
kompjutera i koji su kontrolisani preko signala dobijenih senzorima postavljenim unutar
konstrukcije, vrlo efikasno redukuju ili čak i eliminišu unetu seizmičku energiju u sistem. Kao
koncept ovi sistemi predstavljaju odličnu ideju i imaju nesumnjivih prednosti u odnosu na
pasivne sisteme. Međutim, efikasna i praktična primena aktivne kontrole još uvek nije u
potpunosti moguća a i u budućnosti se može očekivati da bude veoma skupa. Na primer, 1998.
godine u Japanu je bilo oko dvadesetak objekata čije ponašanje je bilo aktivno kontrolisano
pomoću kompjutera i to pre svega da se smanje vibracije usled dejstva vetra. Međutim, samo
četri sistema kod svih ovih zgrada je nastavilo da radi tokom dejstava jačih zemljotresa.

MINOMA

U nastojanjima da se odredi sigurnost naših konstrukcija tj. stepen naprezanja

konstrukcije od datog opterećenja i njeno ponašanje pod tim opterećenjem, vrši se ispitivanje
konstrukcija.

Jedan od parametara koji pokazuje integralno ponašanje konstrukcije kao celine jeste
ugib. U sklopu opsežnih ispitivanja tipskih montažnih konstrukcija ”MINOMA” koje su ispitivane
na uticaj statičkog i dinamičkog probnog opterećenja, analizirani su momenti savijanja i
deformacija izraženi preko ugiba u sredini raspona za simetrično opterećenje.

PROGRAM ISTRAŽIVANJA

Statička ispitivanja
 Ova ispitivanja su zasnovana na našim propisima JUS U.Ml.047. lspitivanja tipa
konstrukcije in sity su izvedena u dve faze.

l faza: lspitivanje do granice elastičnosti (granica upotrebljivosti).

ll faza: lspitivanje konstrukcije do loma (ispitivanje pojedinih elemenatai podsklopova do

loma).

lzbor mernih preseka je izvršen na bazi maksimalnih statičkih uticaja da bi mogli da se

prate pri probnom opterećenju. Bez obzira na simetričnost preseka postavljeni su merni
instrumenti po principu ”opasivanje preseka”. Mereni ugibi su praćeni geodetskim putem i
ugibomersatovima.

Tok ispitivanja

Statičko ispitivanje je sprovedeno u tri faze (videti šemu u prilogu). Opterećenje je

nanošeno putem zatega koje su bile fiksirane za armiranobetonski pod i uradjene kontra grede.
Praćenje sila u zategama vršeno je mernim trakama uz automatsku kompenzaciju temperature.
Prikazani su rezultati analize ispitivanja samo za ”MlNOMU-3” jer su ostala ispitivanja
montažnih konstrukcija ”MINOMA-1” i ”MINOMA-2” uradjena znatno ranije, počev od 1980.
godine.

Osnovne karakteristike konstrukcije tipa ”MINOMA”

Noseća konstrukcija se sastoji od pravih montažnih štapova koji su u čvorovima kruto

vezani čeličnim ili aluminijumskim spojnicama. U osloncima su montažne stope temelja gde se
putem uklještenja dobija tipski ram konstrukcije ”MINOMA”, čija je osnovna karakteristika da je
krutost čvorova nešto veća u odnosu na krutost štapova.

Stubovi i rigle rama su adheziono prednapregnuti od betona MB-45 u obliku I profila

armirani sa RA 400/500.

Zatega je od visokovrednog čelika po sistemu IMS od patentirane žice (kablovi 6Ø 7 ili

12Ø5mm).

Razmak glavnih nosača kreće se od 3m do 6m a visina stubova je promenljiva i iznosi

od 3m do 9m u zavisnosti od namene hale. Krovni pokrivač može biti od durisol, gas betona ili
klasičan sa rožnjačama od betona, drveta ili čelika.

Do sada su istraživane konstrukcije tipa ”MlNOMA-1” do raspona 12m, ”MINOMA-2’ do

maksimalnog raspona 20m i ”MINOMA-3” do maksimalnog raspona 28m.

3 ANALIZA REZULTATA ISPITIVANJA

Mereni ugibi su znatno manji od računskih dobijenih po metodi deformacije (STRESS

program).
 Pristup odredjivanju ugiba preko kinematičke metode daje dosta dobre rezultate u
odnosu na merene vrednosti, pod uslovom da se uzme merena dilatacija u zatezi. Ova
saglasnost računskih i merenih ugiba daje nam potvrdu da su mereni ugibi tačno odredjeni.

Uzrok odstupanja merenih od računskih veličina ugiba je svakako u pojednostavljenju

statičke šeme usvojenih modula elastičnosti i momenta inercije.

Slika 49 Elementi superstrukture montažne konstrukcije „MINOMA“

 Slika 50 Dijagram savijanja od kompenzacionog naprezanja

Slika 51 Oznake i raspored mernih preseka za statičko ispitivanje

 Slika 52 Oznake i raspored mernih instrumenata u poprečnim presecima

Karakteristike instrumenata:

- Merne trake LY 10/120 i 100/120 Hottinger Baldwin

- Deformetri sa bazom L 250mm p=4.0x10-6 mm/mm
- Dilatometri sa bazom 195 mm p=5.1x10-6 mm/mm
- Ugibomer satovi sa podatkom p=0.01 mm

Slika 53 Dijagram ugiba

 Slika 54 Dijagram napona σ mer [kN/cm2]

Slika 55 Uporedni dijagram računskih i merenih momenata

 Slika 56 Oznake čvorova i štapova ispitivane konstrukcije

Slika 57 Dijagram vertikalnih pomeranja za simetrično opterećenje

Slika 58 Ugib u slemenu određen kinematičkom metodom

E=210000000 kN /m 2 a=14.905 F=4.618 cm2

ε =77 x 10−6 merena dilatacija

Z=77 x 10−6 x 2.1lnx 106 x 4.618=7.467 kN sila u zatezi

∆ L =εxL=77 x 10−6 x 27500=2.117 mm

ɸ2=2.117/7320=0.0002892

ɸ2=2.893 x 10−4

ʋ=2.893 x 10−4 x 14228=4.116 mm

ω=4.116 x 0.9663=3.97 mm

izmereni ugib je 4.1mm

Razlozi ovakve tvrdnje su:

a) Veliki procenat ugradjene meke armature u poprečnim presecima nosača. (cca

1,5pred-napregnutih kablova 25Ø 3mm). U ovom slučaju realni pristup je sa redukovanim
momentom inercije.

b) Usvojen modul elastičnosti betona je rezultat projektovane marke betona. Imajući u

vidu veliki procenat armature poznato je da modul elastičnosti ima znatno veću vrednost na
mestima gde je prisutno ”stanje krutog tela”. U ovom slučaju ”efekat krutog tela” nije razmatran
pa je razumljiva razlika izmedju računskih i merenih vrednosti.

c) Uslovne jednačine metode deformacije po STRESS programu ne obuhvataju sistem

elastičnih veza pojedinih štapovai čvorova. U daljoj analizi biće dat prikaz pojedinih članova
uslovnih jednačina metode deformacije, koje treba uzeti u obzir.

Slika 59 Oznake i raspored klinometara

 Navode se neophodne vrednosti za određivanje stepena uklještenja i to:

K 0B=46,, ; K B1 =6, , ; K Č3 =99 ,, ; K 4B=46 ,, ; K B5 =7 ,, .

Stepen uklještenja na spoju rigle i stuba

Iz priloženog, merene vrednosti nagiba iznose:

a Č9 =99, , klinometar K9

a B9 =46, , klinometar K4

a 2π
Iz poznate veze: = =4.85 x 10−6
a 360 x 60 x 60
,,

a=a ,, x 4.85 x 10−6

a Č9 =99, , x 4.85 x 10−6 =0.00048 rad

a B9 =46, , x 4.85 x 10−6 =0.0002rad ( 6 ,, )=0.00003 rad

a rač =0.0002rad za čvor 3

Ako stepen uklještenja definišemo izrazom:

0.0002
ηuklj .9=1− =100 % ηuklj .9=100 %
0.0002

Što znači da se može zaključiti da je matematički model sa naznačenim brojem štapova

I čvorova u saglasnosti sa realnim stanjem prototipa in sity.

STEPEN UKLJEŠTENJA ZA ČVOR 29

a rač =0.0005 rad

a ,,mer . =K B0 =46 ,,

a mer=46, , x 4.85 x 10−6 =0.0002rad

0.0002
ηuklj .0=1− =40
0.0005

Zaključak o stepenima uklještenja

Na delu oslonaca tj. na mestima spajanja stubova sa stopama temelja, zbog odnosa
krutosti i raspona, u zavisnosti od deformabilnosti statičkog sistema postignut je procenat
uklještenja od cca 40 veličina raspona i krutost po jedinici dužine tipa konstrukcije. Stepen
uklještenja na mestima spajanja štapova putem čeličnih podvezica uz istovremeno injektiranje
daje efekte koji su jednaki teorijskom tj. matematičkom modelu uz procenat uklještenja od 100
čvorova nešto veća od krutosti štapova, imajući u vidu način oformljenja rama u sistem tipa
“MINOMA”.

Na osnovu eksperimentalno određenih veličina uklještenja stubova u temeljima i

međusobnih veza stubova i rigli, sračunati su momenti savijanja uzimajući u obzir realnu krutost
veza. Za elastično vezane štapove u čvorovima, prvi autor je izveo izraze za momente na
ϕ¿ik
krajevima štapova kao i uslovne jednačine metode deformacije 1. Ako se uvedu oznake μik =
ϕi
ϕ¿ki
; μik = (gde su ϕ i i ϕ k uglovi obrtanja krajnjih poprečnih preseka štapa “ik”) i nazovu stepeni
ϕk
uklještenja (ili krutosti) štapa “ik” u čvorovima “i” i “k”, izrazi za momente na krajevima štapova
glase:
(∆ t )∗¿¿

M ¿ik =a¿ik ϕi +b¿ik ϕk −c¿ik ᴪ + M (ik0 )∗¿+ M ik ¿

(∆ t )∗¿¿

M ¿ik =b¿ik ϕi +a¿ik ϕk −c¿ik ᴪ + M (ik0 )∗¿+ M ik ¿

¿ ¿ ¿ ¿ ¿ ¿
Konstante a ik , aik , bik , b ik , c ik , c ik , kao i početni momenti elastično vezanih štapova se
mogu izraziti preko odgovarajućih veličina kruto vezanih štapova i stepena uklještenja, na
sledeći način:

bik
[
a ¿ik=μ aik −(1−μki ) b
a ki ik ]
b ¿ik=b¿ki =μ ik μki bik

bik
[
c ¿ik =μik c ik−(1−μ ki) c
aik ki ]
b ik
[
c ¿ki =μki c ki −(1−μ ik ) c
a ik ki ]
bik
[
a ¿ki=μ ki aki −(1−μ ik ) c
a ki ki ]
b ik
[
M ¿ik =μik M ik −( 1−μki ) M
a ki ki ]
bik
[
M ¿ki=μ ki M ki−(1−μik ) M
aki ik ]
 Iz izraza 313131 lako je videti da se za odgovarajuće vrednosti m i n dobijaju ranije
definisani tipovi štapova: tip „k“ ( μik =μki =1 ¿, tip „g“ ( μik =1 , μ ki=0) , tip „z“ ( μik =μ ki=0 ) pa se u
datoj analizi mogu tretirati svi kao jedan tip štapa.

Uslovne jednačine metode deformacije iz kojih se određuju nepoznati uglovi obrtanja

čvorova ϕ ik i parametri pomeranja ∆ j, glase:

n
A ϕi +∑ A ϕk + ∑ B¿ij ∆ j + A¿i 0=0
¿ ¿
ii ik (i = 1,2,...,m)
k j−1

m n
¿
∑B ji ϕi + ∑ C ¿ji ∆ I +C¿j 0=0 (j= 1,2,...,n)
i=1 I=1

gde su uvedene oznake:

A¿ii =∑ a¿ik ϕ k + ∑ e'is ; A ik =b¿ik ; A ¿io =∑ M ¿ik + M i

k s k

B¿ij =−∑ c ¿ik ᴪ (ikj )=B¿ji

k

¿ ¿ ¿ ¿ ( j) (l) ω2ab ( j ) (l)

C jl =C lj =∑ (cik +c ki )ᴪ ik ᴪ ik ± EI ∑ ᴪ ab ᴪ ab
ik ab L'ab

ω2ab
C ¿jo =−∑ (M ¿ik + M ¿ki )ᴪ (ikj)−R j ( p ) ± EI ∑ (ᴪ ¿¿ ab (t )+ ᴪ (c) ( j)
' ab ) ᴪ ab ¿
ik ab Lab

Značenje pojedinih članova je kao i u teoriji prvog i drugog reda.

Za konstrukciju i opterećenje prikazane na sl.12 prema predhodno dobijenim izrazima (1-5)
sračunati su momenti savijanja pri statičkom opterećenju od sopstvene težine i apliciranog
opterećenja (sl.13). Nezavisno su sračunati uticaji od jednako raspodeljenog opterećenja
intenzireta q=263 daN/m i od unete sile u zatezi od S=0,80 Z=66,40 kN, a zatim superponirani.
Početna sila u zatezi od 83,0 kN je umanjena za 20% gubitaka pri prednaprezanju konstrukcije.
Prema prethodno datim merenjima između stubova i temelja μ ik=40 a između stuba i rigle
m=1,0. Proračun uticaja je izvršen po teoriji drugog reda, pri čemu su date samo pojedine
vrednosti. Uslovne jednačine u matričnom obliku glase:

A ¿11 B ¿11 φ1 A
[ ¿ ¿
B11 C 11 ∆
=− 10
][ ] [ ]
C 10

a za njihovo formiranje korišćeni su sledeći podaci, pri čemu je zbog simetrije, korišćena
samo polovina nosača (sl 12121).
 Slika 61 Jednako podeljeno opterećenje Slika 62 Sila u zatezi

(0 )
a ¿10=0.5414 EI M (0)
12 =−M 12 M =−38.99 kNm

b ¿10=b¿01=0.1274 EI M (9)
01 =−0.891kNm

a ¿01=0.6688 EI M (9)
10 =19.092 kNm

c ¿10=0.2548 EI M (901)=−0.891 kNm

c ¿01=0.3822 EI M (9)
10 =19.359 kNm

M (9)
01 =−0.356 kNm

Na osnovu prethodno sračunatih vrednosti.

10 uslovne jednačine (6) od opterećenja glase:

(0 )
0.8271 0.1288 φ1
[ ][
0.1288 4.0198 ∆ 1
(0)
][
+
−38.990
435.430
=0 ]
(0) (0)
a njihova rešenja su: φ 1 =64.333i ∆ 1 =−110.389

20 uslovne jednačine (6) od sile S glase:

(0 )
0.8271 0.1288 φ1
[ ][
0.1288 4.0198 ∆(0)
1
][
+
−19.359
−467.300
=0 ]
(0) (0)
a njihova rešenja su: ϕ 1 =64,333 i ∆ 1 =−110,389.

Na osnovu izraza (1a i 1b) sračunati su momenti savijanja na krajevima štapova za

slučaj pod 1 (sl. 11), kao i slučaj pod 2 (sl. 16), a zatim superponirani i prikazani na slici 19.
 Slika 63 Superponirani uticaji

Slika 64 Dijagram momenta savijanja Slika 65 Dijagram momenta savijanja

ZAKLJUČAK

U uslovima statičkog i dinamičkog ispitivanja konstrukcija je pokazala složeno

naprezanje čiji se detalji ne navode. Obim izvršenih ispitivanja (od kojih je manji deo ovde
pokazan), daju sliku osobina konstrukcije i stvaraju podlogu za analitički proračun statičkog i
dinamičkog ponašanja konstrukcije u uslovima malih pomeranja.

Eksperimentalna ispitivanja i numerička analiza razmatrane konstrukcije potvrdile su već

poznate, ali ukazale i na nove činjenice, posebno u slučaju prednaprezanja zategom, tj.
kompenzacije prednaprezanja i proračuna sa polukrutim vezama. Ispitivanja u prirodnoj veličini
još spadaju u malobrojna, dok su ispitivanja prototipa ovakve hale unikatna i prema tome od
posebnog značaja. Između umnog modela i prototipa postoji korelativna veza a to je u osnovi i
bio cilj ispitivanja prototipa tj. fizičkog modela.

ODREDJIVANJE DINAMIČKIH KARAKTERISTIKA; KONSTRUKCIJA ”MINOMA”

EKSPERIMENTALNO PRIRODNOJ VELIČINI I RAČUNSKI NA MODELU“

1 UVOD
 Višegodišnjim istraživanjima se došlo do sistema tipskih armiranobetonskih montažnih
konstrukcija ”MlNOMA-2” i ”MINOMA-3” sa sledećim osobinama:

- izgradnja na industrijski način u halama tokom cele godine,

- mala težina elemenata što omogućuje lak transport i brzu montažu na licu mesta u
svim vremenskim prilikama.

Sve je to od velikog uticaja na cenu proizvoda, tako da je ova konstrukcija ekonomičnija

od sličnih do sada, poznatih konstrukcija a u odnosu na klasičnu ramovsku konstrukciju i još
racionalnija, što predstavlja znatne uštede u ukupnoj ceni koštanja objekta. Ovim je zadovoljen
osnovni zahtev koji se nameće prilikom konstruisanja svih montažnih sistema, ali traži dugo
trajna i opsežna istraživanja. Pored analitičkih, potrebno je sprovesti i niz eksperimentalnih
statičkih i dinamičkih istraživanja. Savremeni principi analitičkog proračuna omogućuju korenito
sagledavanje simuliranog ponašanja konstrukcije u najnepovoljnijim uslovima opterećenja
Medjutim tačnost pojedinih parametara matematičkog modela može se veriflkovati samo
eksperimentalnim putem.

Dinamičkim ispitivanjem konstrukcija definišu se njene realne dinamičke karakteristike,

odnosno rezonantne frekvencije osnovnih tonova u horizontalnom i vertikalnom pravcu, oblici
vibracija kod ovih frekvencija kao i odgovarajući koeficijent viskoznog prigušenja. Svi ovi
parametri pretstavljaju polaznu osnovu kod svakog matematičkog modeliranja konstrukcije, a
kako su obično prethodno izvršena i odredjena analitička istraživanja to je omogućeno
sprovodjenje reanalize stabilnosti sa daleko većom precižnošću nego sto je to bilo moguće u
fazi projektovanja.

lspitivanje je izvršeno na čisto ramovskoj konstrukciji bez fasadnih zidova.

2 EKSPERIMENTALNA ISTRAŽIVANJA

2.1 Definicija problema istrazivanja

Osnovne dinamičke karakteristike date konstrukcije daje najmanja učestanost i naziva

se fundamentalna prirodna učestanost, što pretstavlja osnovni cilj u ovim eksperimentalnim
istraživanjima montažne konstrukcije ”MlNOMA-2” i ”MlNOMA-3” (biće prikazani samo rezultati
za ”MlNOMU-3”).

Osim eksperimentalnog odredjivanja prirodnih oblika i učestanosti, za konstrukciju i

sredinu u kojoj oscilira eksperimentalno se odredjuje i sila prigušenja ili apsorpcije energije kao
druga dinamička karakteristika. Samo eksperimentalnim putom je moguće odredjivanje ove
fizičke karakteristike za različite sisteme obzirom na materijal i konstruktivne osobine. U
savremenoj teoriji dinamike konstrukcija, uobičajeno je i podesna zamena sila prigušenja u
linearnom sistemu koji oscilira sa ekvivalentnim viskoznim prigušenjem. Eksperimentalno
odredjivanje koeficijenta kritičnog viskoznog prigušenja razmatranih montažnih tipskih objekata
ima fundamentalno značenje za racionalnu analizu ponašanja i sigurnosti takvih objekata
izloženih jakim zomljotrosnim kretanjima tla.
 2.2 Klasifikacija eksperimentalnih istraživanja

Eksperimentalna istraživanja dinamičkih karakteristika tipske montažne konstrukcije

”MINOMA 2“ i ”MINOMA 3” izvedena su primenom sledećih tipova eksperimenata:

10 Eksperimenti sa prinudnom harmoničnom pobudom,

2° Eksperimenti sa slobodnim oscilacijama.

3° Eksperimenti sa ambijent oscilacijama,

2.2.1 Eksperimenti sa prinudnom harmoničnom pobudom

lspitivanje se vrši primenom vibratora pobudjivača, koji generiše harmonijsku silu, čija
se frekvencija na određeni način kontroliše i održava na istoj vrednosti do momenta kada
konstrukcija počne da oscilira konstantnom učestanošću. Tada se vrši registracija kretanja na
određenim tačkama konstrukcije. To predstavlja samo jednu fazu eksperimenata. Postupak se
ponavlja za svaku novu učestanost prinudne harmonijske sile. Na taj način dobija se funkcija
frekventnog odgovora, koja obuhvata željenu oblast sopstvenih frekvencija ispitivane
konstrukcije, koje mogu biti pobuđene i izmerene. Funkcije frekventnog odgovora (frekventne
krive) sadrže sve informacije koje su potrebne za određivanje dinamičkih karakteristika isptivane
konstrukcije. Izbor mesta postavljanja pobuđivača sile je od osnovne važnosti za uspešno
ispitivanje. U našem slučaju najpovoljnije mesto za postavljanje pobuđujuće sile je na krovu
rama. Pobuđujuća sila može se usvojiti kao proizvoljna sila.

2.2.2 Eksperimenti sa slobodnim oscilacijama

Slobodne oscilacije na tipske montažne konstrukcije MINOMA generirane su na dva

načina:

c) Eksperimenti sa početnim pomernajem,

d) Eksperimenti kada je spoljna pobuđujuća harmonijska sila isključena.

Eksperimenti sa početnim pomeranjem su najjednostavniji tip eksperimenata. Ostvaruju se

pomoću kabla pričvršćenog na konstrukciju. Sa zatezanjem kabla ostvaruju se početna
pomeranja; oslobađanjem kabla svaka materijalna tačka konstrukcije počinje da osciluje oko
svog ravnotežnog položaja. sasvim je očigledna jednostavnost ovog eksperimenta; pri tome
treba obezbediti uslove za realizaciju ovog eksperimenta.

Slobodne oscilacije možemo generisati kada je spoljna harmonijska pobuđujuća sila, pri
rezonantnoj frekvenciji isključena.

Osnovni cilj primene eksperimenata sa slobodnim oscilacijama je određivanja prigušenja

konstrukcije, pomoću logaritamskog dekrementa.

2.2.3 Eksperimenti sa ambijent oscilacijama

Kod ovog tipa eksperimenata ispitivana konstrukcija je izložena zbiru slučajnih pobuda:
mikroseizmičke aktivnosti, pobuda vezana za ljudsku aktivnost (saobraćaj, rad mašina), dejstvo
vetra i dr.

Zapis vremenske funkcije, izazvan oscilovanjem ispitivane konstrukcije, kao posledica zbira
spoljašnjih pobuda, sadrži u sebi: fizičke karakteristike konstrukcije i karakteristike pobuđujućih
uticaja. Pomoću matematičke analize zapisa vremenskih funkcija možemo doći do saznanja o
prirodi kretanja. Analiza vremenske funkcije pomoću Furijeove analize pretstavlja njenu
transformaciju iz domena vremena u domen učestanosti uz korišćenje spektralnog analizatora
na samom terenu ili detaljnom analizom na kompjuteru. Dobijena Furijeova transformacija
(amplitudni spektar) pretstavlja vernu sliku vremenske funkcije u domenu učestanosti.
Amplitudni spektar pretstavlja zbir učešća različitih učestanosti oscilacija konstrukcije. Oštri
pikovi amplitudnog spektra odgovaraju rezonansnim frekvencijama konstrukcije. Za frekvencije
različite od rezonantnih, vrednosti odgovora su veoma male. Način da se redukuju uticaji
šumova je da se odredi amplitudni spektar za veći broj srednjih vrednosti.

2.3 Teoretska osnova eksperimentalnih istraživanja

Pokazaće se u najkraćem teorijska osnova za odredjivanje prigušenja. Pri tome su korišćene

dve osnovne tehnike za pobudjivanje konstrukcije i odredjivanje prigušenja:

Eksperimenti sa slobodnim oscilacijama, čiji vibrogram (vremenski zapis) kao posledica

disipacije energije, amplitude postepeno opadaju do zaustavljanja kretanja. Stepen prigušenja
oscilacija odredjuje se pomoću logaritamskog dekrementa.

Eksperimenti sa prinudnim oscilacijama - prigušenje se odredjuje: a) iz krive frekventnog

odgovora, kod eksperimenata sa sinusoidnim pobudjivanjem u kontrolisanom stanju; b) iz
amplitudnog spektra vremenske funkcije kod eksperimenata sa ambijent oscilacijama. Stepen
prigušenja oscilacija odredjuje se pomoću širine pika rezonantne frekvencije.

Obe metode su izvedene za sistem sa jednim stepenom slobode kretanja. Matematička

procedura je izvedena sa ciljem da se objasni teoretska osnova korišćenih izraza i osnovnih
pojmova.

Eksperimenti sa slobodnim oscilacijama

Matematičko fizička formulacija jednačina kretanja i pojam kritičnog viskoznog prigušenja

Slika 66 Matematički model sistema sa jednim stepenom slobode

Matematičko fizička formulacija kretanja modela datog na SL1 može se izvesti korišćenjem
D’Alamber-ovog principa dinamičke ravnoteže:

F 1 ( t )+ F p ( t ) + F E ( t )=F S ( t )

gde je: - F 1 ( t ) inercijalna sila;

F 1 ( t )=mü(t)

F P ( t ) sila prigušenja kretanja mase m sa viskoznim tipom prigušenja;

F P ( t ) =cú(t)

F E ( t )elastična sila koja je rezultat pomeranja u(t) mase m; Elastičan model se modelira sa
elastičnom oprugom.

F E ( t )=ku (t)

F S ( t ) spoljna pobuđujuća sila.

Zamenom relacija (1a), (1b) i (1c) u jednačini (1) dobija se diferencijalna jednačina kretanja
elastičnog sistema sa jednim stepenom slobode kretanja i viskoznim prigušenjem, a pod
dejstvom spoljne pobuđujuće sile:

mü ( t ) +cú ( t ) +ku ( t )=F ( t )

Za F(t)=0 dobija se jednačina slobodnih oscilacija:

mü ( t ) +cú ( t ) +ku ( t )=0

koja ima rešenje oblika:

u=C e λt

C 2 k
Za D= ( )
2m
− ≥ 0 imamo c ≥2 √ km koreni λ1 i λ2 su realni i negativni.
m

Pomeranje u(t) degeneriše se kao funkcija vremena. Za kritičan slučaj D=0, prigušenje
određeno na taj način se zove kritično prigušenje (Ckr).

k 2
C kr =2 √ rkm=2
√( )m
−m2 =2m (√ mk )=2 mω
ω= (√ mk ) – kružna frekvenca neprigušenog sistema, dok je
ω d=ω √ 1−μ2 - kružna frekvenca prigušenog sistema, gde je

C C
μ= =
C kr 2 mω

Jednačina kretanja prigušenog sistema predstavlja proizvod dveju elementarnih funkcija,

eksponencijalne i harmonijske:

u ( t )=u1 (t) u2 (t)

pri čemu je

u1 ( t ) =C e−μωt i u2 ( t ) =cos ⁡(ωdt +θ)

Funkcija u(t) je opadajuća harmonijska funkcija. Period definiše funkcija u2(t).

2π 2π T
T d= = =
ωd ω √ 1−μ ω √ 1−μ2
2

T je period oscilacije neprigušenog sistema, a njegove amplitude definiše eksponencijalna

funkcija u(t).

2.3.1.2. Odredjivanje prigušenja pomoću logaritamskog dekrementa

Na SL9 dat je način prezentacije opadajuće harmonijske funkcije u(t). Odnos izmedju bilo koje
dve ordinate na rastojanju Td je konstantna, vrednost Δ.

∆=e μωTd

Prirodni logaritam ove konstante Δ definiše tzv. logaritamski dekrement ”δ ”

2 πμ
δ =ln ∆=μωTd=
√ 1−μ2
Iz prethodne jednačine možemo izvesti izraz za dobijanje vrednosti procenta kritičnog viskoznog
prigušenja, ako је poznata vrednost logaritamskog dekrementa.

δ
μ=
√ 4 π 2 + δ2
Odredjivanje logaritamskog dekremmta na bazi zapisa dobijenog eksperimentalnim putem,
možemo sprovesti korišćenjem svih ekstremnih tačaka dobijenog zapisa. Amplitude ekstremnih
tačaka date su na SL9.

u ( t 1 ) ,u ( t 2 ) ,… ,u ( t i )
 n=2

∑ u(t n)
∆= i=1
n

∑ u(t i)
i=3

Jednačina (15) je korišćena za određivanje prigušenja pomoću eksperimenata sa slobodnim

oscilacijama.

2.3.2 Eksperimenti sa prinudnim vibracijama

Za razjašnjenje osnovnih pojmova i izvodjenje izraza za dobijanje prigušenja kod eksperimenata

sа prinudnim oscilacijmna iz krive frekventnog odgovora ili amplitudnog spektra vremenske
funkcije, razmatraćemo sistem sa jednim stepenom slobode kretanja i viskoznim prigušenjem a
pod dejstvom prinudne harmonijske sile (dat na SL11). Diferencijalna, jednačina, kretanja ima
oblik dat jednačinom (32).

mü ( t ) +cú ( t ) +ku ( t )=F s (t)

Radi podesnosti izvođenja, neka prinudna pobuđujuća sila ima vrednost:

F s (t )=kf (t)

Jednačina (2) korišćenjem jednačine (14) može da se napiše u obliku:

c k
ü ( t )+ ú ( t )= f (t )
m m

Korišćenjem izvedenih relacija jednačina (15) dobija oblik:

ü ( t )+2 μωú ( t )+ ω2 u ( t )=ω2 f (t )

Laplasova transformacija ove diferencijalne jednačine ima oblik:

s2 u ( s )−su ( o )−ú ( o ) +2 μωsu ( s )−2 μωu ( o ) +ω 2 u ( s )=ω2 f ¿)

Inverzna transformacija za funkciju u(s) se dobija pomoću zbira parcijalnih razlomaka, za svaki
član iz izraza:

Aj
L
−1
( )
s−s j
=Aje
sji

Kad je funkcija pobudjujuće sile F(t) složeno periodična, ona može da se rastavi pomoću
Furijeovih redova na skup prosto harmonijskih komponenti. Za taj slučaj, odgovor se dobija
sabiranjem odgovara prosto harmonijskih komponenti rastavljene složene funkcije.
2.3.2.1. Određivanje prigušenja pomoću krive frekventnog odgovora ili amplitudnog spektra
vremenskog zapisa

Frekventna kriva je funkcionalna veza izmedju amplitude pomeranja modela (Sl.1) i

zadate vrednosti frekvencije pobudjujuće harmonijske sile FS(t). To znači, za jednu seriju od
tačno zadatih frekvencija pobuđujuće harmonijske sile, za dinamički odgovor modela dobijamo
odredjenu seriju amplituda pomeranja. Ako ove dve serije veličina grafički nanesemo, dobija se
frekventna kriva. Analitički izraz te funkcionalne veze odredjen je jednačinom (19). Za dobijanje
maksimalne vrednosti H (Ω) , imenilac u jednačini (19) treba da ima minimalnu vrednost.

|H ( Ω)|=√ ¿¿
lz jednačine (19), isto tako proizilazi da maksimalna vrednost H(Ω) za sopstvenu frekvenciju
sistema w, je data jednačinom:

1
|H ( Ω)|=
2μ

Frekvencije Ω1, Ω2, (sk.22) za koje je

2
2 1
|H ( Ω 1 |
) = P |H (ω)|
2

nazivaju se tačke polovine snage. Njihova razlika (Ω2 - Ω1) naziva se širina opsega veličine
funkcije odgovora kompleksne učestanosti [H(Ω)]. Iz jednačina (19), (20) i (21) možemo izraziti
da je širina opsega data na sledeći način:

( Ω2 −Ω1 )=2 μω
 Slika 67

Iz jednačine (22) možemo izraziti procenat viskoznog prigušenja

Ω2 −Ω 1 ∆ ω
μ= =
2ω 2ω

pri čemu je:

∆ ω– osnovna veličina koja karakteriše vrednost prigušenja sistema i dobija se za amplitudu

maksimalnog odgovora sistema deljenog sa √ 2 (21) ;

ω−¿ rezonantna frekvencija sistema.

Jednačina (23) izvedena je za sistem sa jednim stepenom slobode kretanja. Ista

jednačina se koristi i za odredjivanje prigušenja i kod sistema sa više stepeni slobode kretanja,
pri čemu se to izražava na frekventnoj krivoj (ili amplitudnom spektru vremenske funkcije) sa
više rezonantnih pikova.

2.3.2.2. Sračunavanje kružnih frekvencija za horizontalni i vertikalni pravac oscilacija

rama

Izraz za sračunavanje kružne frekvence glasi:

1 1 g
ω=
√ √
μ δ 11
=
δ 11 Q
gde je g=9.81m/sec

Q=mg=m g ¿ +3 W čs =0.091 x 2500 x 40.56+ 3 x 375=10352 daN

 Slika 68 Dinamički model rama

Kružna frekvenca horizontalnih vibracija rama iznosi:

EI δ 11h=55.895

EI g 3.5 ∙3.5639 ∙ 10−9 9.81

ω h=
√ EI δ 11h Q ¿
=
√
55.895 0.8 ∙10352
=16.26 sec−1

Kružna frekvencija vertikalnih vibracija rama iznosi:

EI δ 11ʋ =46.436

EI 3.5 ∙10−9 ∙ 3.5639 ∙10−9 9.81

ω ʋ=

√ ei δ 11ʋ
g
Q¿
=
√ 46.436 0.5∙ 10352
=22.56 sec −1

3 Primenjena oprema, merna aparatura i metodologija i vodjenja eksperimenata

Kod iznošenja rezultata eksperimentalnih istraživanja važno je da budu izneti podaci o

konstrukciji koja je eksperimentalno ispitivana, opremi i mernim instrumentima koji su korišćeni.
Ovo je potrebno iz razloga da se oceni tačnost, svrsishodnost i primenljivost dobijenih rezultata
kod rešavanja problema koji je predmet istraživanja.

Opremu za dinamička ispitivanja konstrukcija u prirodnoj veličini čine dva osnovna sistema, koji
treba međusobno da budu potpuno kompatibilni u smislu dijapazona frekventnog i amplitudnog
sastava. Ova dva sistema su: sistem za pobuđivanje vibracija (mehanički ili elektrohidraulički
pobuđivač) i sistem za registraciju.

3.1 Eksperimenti sa prinudnim i slobodnim oscilacijama

Kod ovih ispitivanja merna oprema i druga aparatura je: Function Generator HP-3310A, Power
Amplifier Model-114, Electrodynamic Shaker Model-113 (što skupa čini aparaturu za
generisanje harmonijske pobude), kao i Kistler Accelerometar Model-305A, Kistler Amplifier
Model-515, Spectrum Analyser HP-3582A, Ploter HP-7045B.

Function Generator HP-3310A je uređaj za generisanje signala za upravljanje. Pomoću ovog

uređaja mogu biti generisana tri osnovna tipa signala: harmonik, pravougaoni i trougaoni. Kod
ovih ispitivanja korišćen je harmonijski signal promenljive frekvencije odnosno amplitude.

Pobuđivanje vibroplatforme izvodi se pomoću pojačivača niske frekvencije tipa Acoustic Power
System Model 114 Electro-Seis Amplifier na čiji se ulaz dovodi signal za signal generatora.
Za generisanje prinudnih vibracija na ispitivanim ramovima korišćena je elektrodinamička
vibroplatforma tipa 113 Electro-Seis Shaker, proizvod firme Acoustic Power System Inc.
(USA).Ova vibroplatforma je u osnovi generator sile. Osnovni princip rada sastoji se u
generisanju sile magneta. Normalno frekventno područje koje obezbeđuje najbolje performanse
proteže se od 0.1 Hz do 20 Hz a ispit i iznad tog opsega karakteristike se menjaju. U radnom
području od 0.1 Hz do 20 Hz generisana sila je konstantna i ograničena na 133 N za sinusoidni
signal. Osnovne karakteristike platforme, tj. funkcionalni prikaz merenja prinudnih harmonijskih
oscilacija, kao i slobodnih oscilacija dat je na sl.4.

Kao senzori korišćeni su dva Kistler akcelerometra tipa 305A. Pomoću ovih jednoaksijalnih
akcelerometara moguće je meriti vertikalne ili horizontalne komponente akceleracije. Dinamički
dijapazon ovih akcelerometara iznosi +0.50 g s’tim što u kombinaciji sa sistemom za uvećanje
tipa Kistler Amplifier Model-515 moguće je meriti ubrzanja od +1, 2, 5, 10 i 50x10-1g. Frekventni
dijapazon akcelerometra i sistema za uvećanje iznosi od 0Hz do 400Hz. Registrovani signal
dalje ide u spektralni analizator gde se vrši analogna digitalna konverzija, dobija se vremenski
zapis signala kao i odgovarajući Furijeov amplitudni spektar.

Slika 69 Funkcionalni prikaz toka postupka merenja prinudnih

harmonijskih oscilacija i slobodnih oscilacija

3.2 Eksperiment sa ambijent vibracijama

U poslednje vreme nezavisno ili paralelno sa ispitivanjem konstrukcija u prirodnoj veličini

prinudnim vibracijama primenjuje se i metod koji koristi pobudu izazvanu vozilima ili drugim
nemirom.
Ovaj metod za ispitivanje konstrukcija ambijent vibracijama može se koristiti i u slučaju kada se
objekat nalazi u fazi eksploatacije. Procedura ovog metoda, eksperimentalna i teorijska, koje je
prvi put sugerirana od Craford-a i Ward-a, koristi analitičku pretpostavku da su sile pobude
stacionaran proizvoljan proces koji ima relativno ravan spektar frekvencije.

Prilikom ispitivanja razmatranih ramova primenom merenja ambijent oscilacija, upotrebljena je

sledeća oprema i aparatura: Ranger Seismometer Model SS-1, Signal Conditioner Sc-1, Tape
Recorder HP-3960, Spectrum Analyzer HP-3582A i Ploter HP-7045B.

Za merenje ambijent oscilacija korišćen je jedan „Ranger“ seismometar SS-1, proizvodnje

Kinemetrics-USA, sa osnovnim karakteristikama: sopstvena frekvenca f=1Hz i prigušenje
m=0,7brzine kretanja).

Signal Conditioner SC-1 je korišćen kao filter i pojačivač signala ambijent oscilacija.
Omogućava pojačavanje od 200 do 100 000 puta, i učestalost filtriranja omogućuje da se
odabere u oblasti do 1Hz do 120 Hz sa istovremenim eliminisanjem istosmernih komponenata i
svih komponenata od 0 – 0.03 Hz. Na taj način sve dugoperiodične komponente primenjenih
signala za analizu se eliminišu pri njihovoj obradi.

U cilju kasnije obrade i ;uvanja signala, korišćen je četvorokanalni analogni registrator na

magnetnoj traci HP-3960 koji ima sistem za reprodukciju i jedinicu za kalibraciju ulaznih i
izlaznih signala, sa čime omogućuje vernu registraciju, reprodukciju signala (amplituda +IV do
10V i učestalast 0 Hz do 2 000 Hz).

Analizator HP-Model 3582A je dvokanalni spektralni analizator koji pokriva frekventni dijapazon
od 0.02 Hz do 25.6 kHz i daje veliku fleksibilnost u izboru dela spektra koji treba da se analizira.
Frekventni dijapazon od 0.02 Hz pa do 1; 2.5 ili 10 Hz daje mogućnost za finu spektralnu
analizu niskofrekventnih signala, što znači potpunu frekventnu analizu signala. Radi same
tehnike digitalne obrade (brza Furijeova transformacija) analizator može da analizira i signale
koji nisu stabilni i traju nekoliko milisekundi.

Registrovani signal u vidu vremenske istorije ili Furijeovog amplitudnog spektra dalje se nosi na
X-Y ploter HP-Model 7045B na kome se vrši trajni zapis u cilju dalje analize odnosno trajnog
očuvanja registrovanog signala.
 Slika 70 Funkcionalni prikaz toka postupka merenja ambijent oscilacija

Kod metode ambijent oscilacija, osnovni uslov je da sile pobude budu random proces, koji ima
ravan spektar frekvencija. Ako je spektar frekvencija ambijent pobude prihvatljivo ravan,
dinamički odgovor ispitivane konstrukcije sadrži veći broj prinudnih učestanosti. Raspored
mernih mesta ambijent oscilacija i funkcionalni prikaz toka postupnog voljenja eksperimenta
prikazan je na SL.5

4. Rezultat istraživanja

U skladu detaljnog programa istraživanja izvedeni su svi klasificirani tipovi eksperimenata.

Rezultati su dati u vidu vremenskih zapisa kretanja materijalnih tačaka na konstrukciji i njihova
matematička obrada u vidu amplitudnog spektra (Furijeova transformacija).

4.1 Eksperimenti sa prinudnom harmonijskom pobudom

Funkcionalni prikaz toka postupka merenja, upotrebljena merna oprema i oprema za

generisanje harmonijske pobude prethodno su date na SL.5 Dobijeni oblik tona za horizontalni
pravac oscilacija rama u ravni dat je na Sl.9. Rezonantna frekventna kriva data je na SL.11.
Vremenski zapis dinamičkog odgovora konstrukcije i njihovi amplitudni spektri za horizontalni
pravac dati su na Sl.14.

Slika 71 Oblik tona za horizontalni pravac oscilacija rama u ravni

 Slika 72 Rezonantna frekventna kriva

Na SL.13 i SL.12 prikazan je vrmeenski zapis harmonično opadajućih funkcija i njihov aplitudni
spektar za horizontalan i vertikalni pravac oscilacija. Ovaj test je izveden naglim otpuštanjem
prethodno zategnute sajle u slemenu rama.

Slika 73 Amplitudni spektri za horizontalni pravac

Slika 74 Vremenski zapis harmonično opadajućih funkcija

Slika 75 Vremenski zapis harmonično opadajućih funkcija

 Slika 76 Vremenski zapis harmonično opadajućih funkcija

4.2 Ekseprimenti sa ambijent vibracijama

Funkcionalni prikaz toka postupka merenja i upotrebljena oprema, date su u 3.2(sl.31). Na sl.32
prikazan je vremenski zapis ambijent oscilacija i njihov amplitudni spektar za horizontalni, a na
SL.32 za vertikalni pravac oscilacija u ravni rama.
Slika 77 Vremenski zapis ambijent oscilacija I amplitudni spektar za horizontalni pravac oscilacija

Slika 78 Vremenski zapis ambijent oscilacija I amplitudni spektar za vertikalni pravac oscilacija
5 Zaključak

Izvedena dinamička ispitivanja na tipskim montažnim konstrukcijama daju dovoljan broj

podataka o dinamičkim karakteristikama ispitivanih ramova: rezonantne frekvencije osnovnih
tonova, njihove oblike tonova i koeficijente viskoznog prigušenja. Prema dobijenim vrednostima
za prirodne frekvencije i prigušenja može se zaključiti da one imaju dobru korelaciju za izvedene
tipove eksperimenata. Osnovna mera valjanosti primenjenih matematičkih modela je dobra
saglasnost dinamičkih karakteristika između analitičkih (matematički-dinamički model) i
eksperimentalnih veličina.

Dobijeni eksperimentalni rezultati dinamičkih karakteristika pretstavljaju osnovu za dalja

eksperimentalna i analizička istraživanja, da bi montažni tipski sistem „MINIMA“ dobio punu
vrednost i atestaciju sigurnosti za sva opterećenja i uticaje prema postojećim tehničkim
propisima. Ovde se prvenstveno misli na eksperimentalno ispitivanje montažnih spojeva do
loma, kao i definisanje projektnih seizmičkih karakteristika (projektni spektri i projektne
zemljotresne vremenske istorije kretanja tla).

Obzirom na oskudne podatke u svetskoj literaturi i periodici o sili prigušenja ( izražene pomoću
procenta viskoznog prigušenja) za razmatrane tipske montažne objekte, dobijeni rezultati
pretstavljaju osnovne vrednosti pri analizi na jaka zemljotresna kretanja tla i ocenu globalne
seizmičke sigurnosti.

ISPITIVANJE DINAMIČKIH KARAKTEROSTIKA OBJEKATA METODOM AMBIJENT

VIBRACIJA

U cilju definisanja osnovnih dinamičkih karakteristika izvedenih objekata montažnog halskog

programa "AMON'I"-Krušce primenjena je eksperimenlalna nedestruktivna metoda koja bazira
na merenju ambijent vibracija. Ovom metodom registruju se dominantne rezonantne frekvencije,
odnosno odgovarajuće periode vibracija, određuju se koeficijenti prigušenja i tonove forme
vibracija definisanih rezonantnih frekvenca.

Ova merenja obuhvataju registraciju vibracija veoma malog intenziteta, a iste su uglavnom
rezultat delovanja sile vetra, ili drugih slabih dinamičkih pobuda manifestovanih na lokaciji iz
različitih izvora karakterističnih za samu okolinu objekta. Zbog toga radi dobijanja kvalitetnih
registracija koje dominantno odražavaju dinamičke osobine objekta nužno je da budu izbegnuti
uticaji drugih lokalnih pobuda kakve mogu da budu rezultat rada teških građevinskih mašina,
vozila, letelica i sl.

Budući da se ovakva merenja vrše na već izgrađenim konstrukcijama u priridnoj veličini,

dobijeni rezultati odražavaju realno stanje objekta. Ovakvo dobijeni parametri pretstavljaju bazu
neophodnu za realno analitičko modeliranje konstrukcije koje treba da se izvrši pri analizi
seizmičke stabilnosti objekta.
Pored toga, eksperimentalno definisanje dinamičkih karakteristika takozvanog "nultog stanja"
objekta pre puštanja istog u eksploataciju mogu isto tako poslužiti za identifikaciju eventualnih
promena karakterisitka konstruktivnog sistema prouzrokovanih različitim negativnim uzrocima u
toku same eksploatacije. Eventualne promene mogu se registrovati ponavljanjem
eksperimentalnih testova u budućnosti i upoređivanjem novodobijenih rezultata sa rezultata sa
rezultatima iz svih prethodnih merenja.

Kratak opis opreme za dinamičko ispitivanje objekata metodom ambijent vibracija

Marna oprema kojom su ispitivane dinamičke karakteristike izgrađenih objekata pomoću tehnike
ambijent vibracija, sastoji se iz sledećih komponenata:

1)3 SS-1 RANGER seizmometra, proizvod firme Kinematrics, USA

2)SC-1 SIGNAL CONDITIONER, proizvod firme Kinemetrics, USA
4)Ploter HP 7015 B X-Y RECORDER

1) SS-l RANGER: Dinamički odgovor objekata se registruje seizmometrima SS-l RANGER

koji se postavljaju na odgovarajućim mestima konstrukcije radi registrovanja brzine
vibracija konstrukcije. Seizmometri poseduju jak ustaljeni magnet koji služi kao
seizmička inercijalna masa koja se kreće kroz ustaljeni kalem prikačen za telo
seizmometra. Mali magneti postavljeni su po obodu kalema, a oni proizvode povratno
magnetno polje koje obezbeđuje destabilizacisku silu, kako bi se povećao sopstveni
period masa. Sopstvena frekvencija seizmometara je 1 Hz, a prigušivanje 0.1 od
kritičnog.
2) SC-1 SIGNAL CONDITIONER koristi se tokom merenja dinamičkog odgovora za
amplificiranje i filtriranje analognih signala koji su bili registrovani pomoću seizmometara.
Model SC-1 obezbeđuje četiri izlazna signala za nezavisno i simultano registrovanje.
Svaki kanal ima mogućnost za normalno uvećanje signala 100 000 puta. Sistem
poseduje i niskopropusni filter koji ima mogućnost selekcije frekvencija u opsegu od 1 do
100 Hz za svaki kanal ponaosob.
3) SPECTRUM ANALYSER: Registrovani i povećani analogni signali dalje se analiziraju
dvokanalnim digitalnim spektralnim analizatorom marke HEWLETT PACKARD 3582 А.
Isti omogućuje procesiranje signala u realnom vremenu. Za analizu signala koristi se
Furijeva transformacija, sa transformacijom signala iz vremenskog u frekventni domen.
Frekventni opseg rada ovog analizatora је od 1 do 25 kHz. Ovaj analizator daje veliku
fleksibilnost pri obradi registrovanih signala kao i selekciju reprezentativnih spektara za
dalju identifikaciju dominantnih rezonantnih frckvencija. Omogućena је digitalizacija
analognog vremenskog zapisa i transformacija istog putem brze furijeve transformacije u
frekventni domen. Pri ovome se dobijaju Fourier-ovi’amplitudni spektri kao i amplitudni
spektri svih frekvencija prethodno specificiranog frekventnog opsega.
 4) Ploter HP 7015 B X–Y RECORDER: Za iscrtavanje furijevih spektara dobijenih
spektralnim analizatorom koristi se odgovarajući ploter, čime je obezbeđen uvid u
kvalitet dobijenih signala i samog dinamičkog ispitivanja za objekat u celini.

2.2 Procedura dinamičkog ispitivanja objekata metodom ambijent vibracija

Pri realizaciji dinamičkih ispitivanja metodom ambijent vibracija primenjena je određena

procedura koja je detaljno razrađena u IZIIS-u. U najkraćim crtama ista je izložena u daljem
tekstu.

 Definisanje i obeležavanje potrebnog broja mernih tačaka na konstrukciji kao i odabir

jedne ili više repernih tačaka u saglasnosti sa konstruktivnim sistemom objekta i željenim
pravcima ispitivanja objekta koji se meri.
 Na početku ispitivanja vrši se takozvana dinamička kalibracija sistema. Kod ovog
testiranja svi senzori se postavljaju u istu mernu tačku i usmeruju se u isti pravac kako bi
se izvršila istovremena registracija vibracija. Ovi kalibracioni testovi imaju za cilj
dobijanje relativnih odnosa osetljivosti između senzora uključujući i pojačivač signala,
filtre i furiev analizator. Kod ovih merenja, ovakvi kalibracioni testovi se obično izvode na
nekoj odabranoj karakterističnoj tački objekta, najčešće repernoj.
 Sledeća faza merenja sastoji se u razmeštanju senzora u unapred definisanim
karakterističnim mernim tačkama za objekat koji se ispituje, pri čemu uvek jedan senzor
ostaje u repernoj tački kako bi se omogućila komparacija amplituda sa ostalim
senzorima za definisanje tonova oblika vibracija.
 Frekventni dijapazon merenja definiše se u zavisnosti od potreba i cilju ispitivanja.
Niskopropusni filter atenuira sve frekvencija veće od onih koje su od interesa.
Uobičajeno, za građevinske objekte, definiše se frekventni dijapazon od 0 do 25 Hz, u
kome se obično nalaze nekoliko prvih rezonantnih frekvencija vibracija.
 Obrada zapisa vrše se primenom brze Furijeove transformacije. Na taj način omogućeno
je definisanje frekventnog sastava registrovanih vibracija, od kojih se mogu identifikovati
sopstvene frekvencije i tonovi oblici ispitivanog objekta. Nakon završene analize
ploterom su iscrtani Fourier-ovi amplitudni spektri.

ISPITIVANJE OBJEKATA “ECOTRADE”: SKLADIŠNA HALA

3.1 Kratak opis objekta

Ovaj objekat је namenjen za skladištenje robe različite namene. Projektovan je kao jednoetažni
i dilatacionom fugom je odvojen od susedne upravne zgrade.

Konstruktivni sistem objekta pretstavlja prostorni jednospratni ramovski sistem. U poprečnom

pravcu konstrukcija pretstavlja jednobrodni ram raspona 22.00 m. Ukupno četiri poprečna rama
је raspoređeno na osovinskom raspojanju od 10.00 m. Ramovi su spojeni podužnim (veznim)
gredama na nivou krovne konstrukcije, pri čemu је obezbeđen prostorni rad čitavog objekta.
Кrovna konstrukcija је od montažnih atheziono prethodno napregnutih koruba raspona 10.00 m.
po sistemu "AMONT-MORAVA" Krušce. Krovni pokrivač је trapezasti lim. Na središnjem delu
objekta nalazi se prostor za zenitalno osvetljavanje koji je pokriven pleksiglasom.

Ramovi u oba ortogonalna pravca su izvedeni kao montažni po sistemu "AMONT– MORAVA"
Krušce. Glavni nosači na krovu nose krovne korube. Izvedeni su kao "A-22" promenljive visine
sa dvostranim nagibom gornjeg ruba nosača od oko 11°. Sekundarni nosači (vezni nosači)
protežu se u podužnom pravcu objekta. Konstantne su visine i raspona od 10.00 m. Stubovi su
takođe montažni, preseka 50/50 cm i uklješteni u temeljnim čašicama.

Fasada је izvedena od zidanih zidova fundiranih na temeljnim gredama projektovanim za tu

namenu.

Objekat je fundiran na temeljima samcima.

3.2 Fourier-ovi amplitudni spektri, rezonantne frekvencije i tonovi forme objekta

Dinamičke karakteristike objekta u sva tri ortogonalna pravca dobijene su merenjem metodom
ambijent vibracija. Merenje vibracija izvršeno је postavljanjem instrumenata na samom slemenu
krova konstrukcije u unapred definisanim mernim mestima čiji prikaz je dat na slici 3.2a. Za
potrebe merenja definisano je ukupno pet mernih mesta. Prvo merno mesto usvojeno je nа
samoj sredini objekta, a drugo i treće na krajevima iznad krajnjih glavnih nosača. Za četvrto i
peto merno mesto usvojene su pozicije na slemenu iznad središnjih glavnih nosača. Kао
teretatna tačka usvojeno je prvo merno mesto.

Analizom dobijenih Fourier–ovih amplitudnih spektara obezbeđeni su bazični parametri za

deliniranje osnovnih dinamičkih karakteristika predmetnog objekta. Fourier–ovi amplitudni
spektri u poprečnom (transverzalnom) pravcu prikazani su na slikama 3.2.1. a do 3.2.4.d, dok
su spektri u podužnom (longitudinalnom) pravcu prikazani na slikama 3.2.5.a do 3.2.6.d. Na
slikama 3.2.7.a do 3.2.7.d dati su Fourier-ovi amplitudni spektri u vertikalnom pravcu.

Na osnovu izmerenih Fourier-ovih amplitudnih spektara određene su dominantne i rezonantne

frekvence u sva tri ortogonalna pravca. Prikaz ovih frekvenca dat je tabelarno u tab 3.2.1
 Slika 78 Šematski prikaz mernih mesta na objektu ECOTRADE

Analizom dobijenih rezultata izvedenih merenja mogu se uočiti sledeće vrednosti najnižih
rezonantnih frekvencija:

a) Podužni pravac x-x f1x-x=4.80 Hz T1x-x=0.208 s

b) Poprečni pravac y-y f1y-y=5.40 Hz T1y-y=0.185 s
c) Vertikalni pravac z-z f1z-z=7.20 Hz T1z-z=0.136 s

Sagledavanjem ponašanja objekta tokom merenja, a imajući u obzir i samu konstrukciju objekta
može se konstatovati da se objekat u dinamičkom smislu aproksimativno ponaša kao objekat sa
jednim stepenom slobode u posmatranom pravcu.

3.3 Koeficijent prigušenja

Koeficijent prigušenja za svaki ton vibracija opredeljuju se metodom polovine stepena. ova
metoda koristi krive odgovora sistema ili Fourier-ove amplitudne spektre odgovora. Teoretski,
ova metoda važi za sistem sa jednim stepenom slobode, ali u praksi je proširen i na dinamički
sistem sa više stepeni slobode za koeficijente prigušenja manje od 10%.
Koeficijenti prigušenja se definišu sledećom relacijom:
β=0.5 ∙ ∆ f /f I ž
gde su: β – koeficijent prigušenja; fr – rezonantna frekvencija; i Δf – razlika u frekvencijama
amplitudnog spektra za amplitude sa istom ordinatom koja je √ 2 puta manja od maksimalne
amplitude pri rezonantnoj frekvenciji.

Na ovaj način dobijana su sledeća prigušenja:

a) Podužni pravac x-x β1x-x=0.039
b) Poprečni pravac y-y β1y-y=0.069
c) Vertikalni pravac z-z β1z-z=0.030

Imajući u obzir dosadašnje iskustvo iz oblasti primene eksperimentalne tehnike ambient

vibracija za određene koeficijente prigušenja može se reći da se iste za predmetni objekat kreću
u uobičajenom dijapazonu.

Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka:1, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M1, (dinamička kalibracija, kanal 2)
Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka:1, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M1, (dinamička kalibracija, kanal 1)

Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka:1, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M1, (dinamička kalibracija, kanal 3)
Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka:1, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M1, (dinamička kalibracija, kanal 1)

Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka:2, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M2
Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka:1, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M2

Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka:3, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M2
Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka:1, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M2

Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 2 i 3, pravac:
transverzalan (y-y), identifikacija: M3
Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 2 i 3, pravac:
transverzalan (y-y), identifikacija: M3

Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 4, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M4
Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M4

Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 5, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M4
Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M4

Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 4, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M5
Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M5

Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M5
Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 2, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M6

Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M6
Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 3, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M6

Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M6
Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 2, pravac: vertikalna (z-
z), identifikacija: M7

Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M7
Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 3, pravac: vertikalna (z-
z), identifikacija: M7

Slika 78 Objekat-1: ECOTRADE, Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: vertikalna (z-
z), identifikacija: M7

Tabela 2. Pregled izmerenih dominantnih i rezonantnih frekvenca za objekat ECOTRADE

 Oznakom (.) označene su rezonantne frekvence

4.ISPITIVANJE OBJEKTA “NINI”: SKELETNA KONSTRUKCIJA

4.1Kratak opis objekta

Konstruktivni sistem objekta pretstavlja prostorni dvospratni ramovski sistem. U poprečnom

pravcu na donjem spratu objekat ima četiri identična raspona po 6.00 m, a na gornjem dva
raspona po 12.00 m svaki. Ukupno osam poprečnih ramova je raspoređeno na osovinskom
rastojanju od 10.00 m. Ramovi su spojeni podužnim gredama na visini međuspratne i krovne
konstrukcije, pri čemu je obezbeđen prostorni rad čitavog objekta. (Forografija 4.1.1)
 Slika 78 Objekat „NINI“ (skeletna konstrukcija)

Krovna konstrukcija je izvedena od montažnih atheziono prethodno napregnutih koruba raspona

10.00 m, po sistemu "AMONT-MORAVA" Krušce. Krovni pokrivač је projektovan kao trapezasti
lim, ali u vreme merenja nije bio izveden.

Međuspratna konstrukcija je projektovana od montažnih armiranobetonskih koritnica zalivenih

odozgo slojem za monolitizaciju (ploča ojačana rebrima). Koritnice su raspona 10.00 m.
izvedene i postavljene po sistemu "AMONT–MORAVA" Krušce. U momentu merenja bile su
postavljene samo koritnice, a gornji sloj za monolitizaciju nije bio izveden.

Ramovi u oba ortogonalna pravca su izvedeni kao montažni po sistemu "AMONT– MORAVA”
Krušce. Glavni nosači na krovu nose krovne korube. Izvedeni su kao "T–90" konstantne visine
sa nagibom od oko 15°. Glavni nosači na suterenu nose međuspratne ploče (Loritnice).
Izvedeni su kao "Т–90" sa konstantnom visinom. Sekundarni nosači protežu se u podnžnom
pravcu objekta i izvedeni su kao "Т–6О" nа nivou krovne konstukcije i kao "T-70" iznad
suterena. Stubovi su takođe montažni, preseka 50/50 cm i uklješteni su u temeljnim čašicama.

Objekat je fundiran na temeljima samcima.

Fasada kao i druge instalacije objekta u vreme merenja nisu bili izvedeni. Isto tako, pojedine
veze na montažnim elementima na visini međuspratne konstrukcije nisu bile u celosti zalivene.

4.2. Fourier-ovi amplitudni spektri, rezonantne frekvence i tonove forme objekta

Dinamičke karakteristike objekta u poprečnom i podužnom pravcu dobijene su metodom

merenja ambijent vibracija. Merenje vibracija izvršeno je postavljanjem instrumenata kako na
krovu konstrukcije tako i na nivou međuspratne ploče u unapred definisanim mernim mestima
čiji prikaz je dat na slici 4.2.a

Slika 78 Šematski prikaz mernih mesta na objektu NINI – skeletna konstrukcija

Za potrebe merenja definisano je ukupno osam mernih mesta. Na samom slemenu krova
postavljena su sledeća merna mesta: prvo merno mesto na sredini objekta, drugo i treće na
krajevima iznad krajnjih glavnih nosača, a četvrto i peto merno mesto iznad trećeg i sedmog
reda stubova. Na sredini krova, a po obodu konstrukcije postavljena su šesto i sedmo merno
mesto. Osmo merno mesto je na sredini međuspratne ploče (ispod prvog mernog mesta). Kao
reperna tačka usvojeno je prvo merno mesto.

Analizom dobijenih Fourier-ovih amplitudnih spektara obezbeđeni su bazični parametri za

definisanje osnovnih dinamičkih karakteristika predmetnog objekta. Fourier-ovi amplitudni
spektri u poprečnom (transverzalnom) pravcu prikazani su na slikama 4.2.1.25 do 4.2.3.b,
4.2.6.а do 4.2.6.d kao i 4.2.10.a i 4.2.10.b. Spektri u podužnom (longitudinalnom) pravcu
рrikazani na slikama 4.2.4.а do 4.2.5.d. i 4.2.7.a do 4.2.9.b.
Na osnovu izmerenih Fourier-ovih amplitudnih spektara određene su dominantne i rezonantne
frekvence u dva ortogonalna pravca. Prikaz ovih frekvencija dat je tabelarno u TAB4.2.1

Analizom dobijenih rezultata izvedenih merenja mogu se uočiti sledeće vrednosti najnižih,
rezonantnih frekvencija:

a) Podužni pravac x-x f1x-x=2.00 Hz T1x-x=0.500 s

f2x-x=5.00 Hz T2x-x=0.200 s
b) Poprečni pravac y-y f2y-y=2.60 Hz T2y-y=0.385 s
f2y-y=3.40 Hz T2y-y=0.294 s

Sagledavanjem ponašanja objekta tokom merenja, a imajući u obzir i samu konstrukciju оbjekta
može se konstatovati da se objekat u dinamičkom smislu aproksimativno ponaša kao objekat sa
dva stepena slobode u posmatranom pravcu.

Izmerene vrednosti rezonantnih perioda su nešto veće od onih koje se mogu naći u literaturi za
ovakav tip objekata, ali se to može objasniti činjenicom da objekat nije u celosti izveden, naime
nedostaje ispuna od zidova, koja značajno ukrućuje objekat (te smanjuje periodu) u inicijalnoj
fazi odgovora objekta na eventaulane dinamičke pobude.

4.3 Koeficijenti prigušenja

Koeficijenti prigušenja za svaki ton vibracija određuju se metodom polovine stepena. Ova
metoda koristi krive odgovora sistema ili Fourier–ove amplitudne spektre odgovora. Teoretski,
ova metoda važi za sisteme sа jednim stepenom slobode, ali u praksi je proširena i na dinamički
sistem sa više stepeni slobode za koeficijente prigušenja manje od 10%.

Koeficijenti prigušenja se definišu sledećom relacijom:

β=0.5 ∙ ∆ f /f r

gde su: β - koeficijent prigušenja; f r - rezonantna frekvenca; i Δf - razlika u frekvencijama

ampliludnog spektra za amplitude sа istom ordinatom koja je √ 2puta manja od maksimalne
amplitude pri rezonantnoj frekvenciji.

Na ovaj način dobijena su sledeća prigušenja:

a) Podužni pravac x-x β1x-x=0.063 β2x-x=0.050

b) Poprečni pravac y-y β1y-y=0.058 β2x-x=0.052

Imajući u obzir dosadašnje iskustvo iz oblasti primene eksperimentalne tehnike ambient

vibracija za određene koeficijente prigušenja može se reći da se iste za predmetni objekat kreću
u uobičajenom dijapazonu.
Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M1: (dinamička kalibracija, kanal 2)
Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M1: (dinamička kalibracija, kanal 1)

Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac:
transverzalan (y-y), identifikacija: M1: (dinamička kalibracija, kanal 3)
Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M1: (dinamička kalibracija, kanal 1)

Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M2;
Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 3, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M2;

Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 2, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M2
Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M2;

Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 2 i 3, pravac:
transverzalan (y-y), identifikacija: M3;
Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 2 i 3, pravac:
transverzalan (y-y), identifikacija: M3;

Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M1;
Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 3, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M4;

Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M4;
Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 2, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M4

Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M5;
Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 5, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M5;

Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 4, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M5
Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M5

Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 4, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M6;
Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M6;

Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M6;
Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 5, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M6;

Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M7;
Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 6, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M7;

Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 7, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M7;
Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M7;

Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 7, pravac: longitudinalan
(x-x), rotacija identifikacija: M8;
Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 6, pravac: longitudinalan
(x-x), translacija identifikacija: M8;

Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M9;
Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 8, pravac: longitudinalan
(x-x), translacija identifikacija: M9;

Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M10;
Slika 78 Objekat-1: NINI (skelet), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 8, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M10;

Tabela 2. Pregled izmerenih dominantnih i rezonantnih frekvenca za objekat NINI skelet

 Oznakom (.) označene su rezonantne frekvence

Ispitivanje objekta „NINI“: Gotov objekat

Kratak opis objekta

Ovaj objekat je potpuno srodan prethodno ispitanom objektu čija je faza gradnje u momentu merenja
bila do nivoa skeletne konstrukcije. Oba ova ovjekta nalaze se u istom dvorišnom mestu, a između njih
se nalazi još jedna monolitno građena hala manjih dimenzija u osnovi. Objekti nisu međusobno povezani
i pretstavljaju nezavisne jedinice.

Konstruktivni sistem predmetnog objekta NINI – montažna, kompletno izvedena hala pretstavlja
prostorni dvospratni ramovski sistem. U poprečnom pravcu na donjem spratu objekat ima četiri
identična raspona po 6.00 m, a na gornjem dva raspona po 12.00 m svaki. Ukupno osam poprečnih
ramova je raspoređeno na osovinskom rastojanju od 10.00 m. Ramovi su spojeni podužnim gredama na
visini međuspratne i krovne konstrukcije, pri čemu je obezbeđen prostorni rad čitavog objekta. (slika
321)
 Slika 78 Objekat „NINI“ (gotov objekat)

Krovna konstrukcija je izvedena od montažnih atheziono prethodno napregnutih koruba raspona 10.00
m, po sistemu „AMONT-MORAVA“ Krušce. Krovni pokrivač je trapezasti lim.
Međuspratna konstrukcija je izvedena kao montažna, primenom montažnih armiranobetonskih koritnica
raspona 10.00 m zalivenih sa gornje strane slojem za monolitizaciju (ploča ojačana rebrima) PO SISTEMU
„AMONT-MORAVA“ Krušce.

Ramovi u oba ortogonalna pravca su izvedeni kao montažni po sistemu „AMONT-MORAVA“ Krušce.
Glavni nosači na krovu nose krovne korube. Izvedeni su kao „T-90“ konstantne visine sa nagibom od oko
15o. Glavni nosači na suterenu nose međuspratne ploče (koritnice). Izvedeni su kao „T-90“ sa
konstantnom visinom. Sekundarni nosači protežu se u podužnom pravcu objekta i izvedeni su kao „T-90“
na nivou krovne konstrukcije i kao „T-70“ iznad suterena. Stubovi su montažni, preseka 50/50 cm i
uklješteni u temeljnim čašicama.

Objekat je fundiran na temeljima samcima.

Fasada na ovom objektu je izvedena od zidanih zidova fundiranih na obodnim temeljnim gredama
projektovanim za tu namenu.

Fourier-ovi amplitudni spektri, rezonantne frekvence i tonovi forme objekta

Dinamičke karakteristike objekta u poprečnom i podužnom pravcu dobijene su metodom merenja

ambijent vibracija. Merenje vibracija izvršeno je postavljanjem instrumenata na nivou međuspratne
ploče u unapred definisanim mernim mestima čiji prikaz je dat na slici 321.
 Slika 78 Šematski prikaz mernih mesta na objektu „NINI“ – gotov objekat

Za potrebe merenja definisana su ukupno trei merna mesta i sva se nalaze na nivou međuspratne ploče
po podužnoj osovini objekta. Na sredini objekata postavljeno je prvo merno mesto, drugo je kod sedmog
reda stubova, dok je poslednje, treće, merno mesto na kraju objekta.

Analizom dobijenih Fourier-ovih amplitudnih spektara obezbeđeni su bazični parametri za definisanje

osnovnih dinamičkih karakteristika predmetnog objekta. Fourier-ovi amplitudni spektri u poprečnom
(transverzalnom) pravcu prikazani su na slikama 313131, dok su spektri u podužnom (longitudinalnom)
pravcu prikazani na slikama.....

Na osnovu izmerenih Fourier-ovih amplitudnih spektara određene su dominantne i rezonantne

frekvence u dva ortogonalna pravca. Prikaz ovih frekvencija dat je tabelarno u...

Analizom dobijenih rezultata izvedenih merenja mogu se uočiti sledeće vrednosti najnižih, rezonantnih,
frekvencija:
 x− x x− x
a) Podužni pravac x-x f 1 =2.80 Hz T 1 =0.357 s
f x− x x− x
2 =5.00 Hz T 2 =0.200 s

b) Poprečni pravac y-y f 1y− y =3.60 Hz T 1y− y =0.277 s

f 2y− y =4.60 Hz T 2y− y =0.2 17 s

Sagledavanjem ponašanja objekta tokom merenja, a imajući u obzir i samu konstrukciju objekta može se
konstatovati da se objekat u dinamičkom smislu aproksimativno ponaša kao objekat sa dva stepena
slobode u posmatranom pravcu.

Izmerene vrednosti rezonantnih perioda za ovaj objekat su u okviru očekivanja. Iste su nešto manje od
onih koje su dobijene merenjem njemu srodnog objekta koji nije bio finalno izveden. To se objašnjava
činjenicom da je ovaj objekat celosno izveden, uključujući i ispunu od zidanih zidova, koja značajno
ukrućuje objekat (te smanjuje periodu) u inicijalnoj fazi odgovora objekta na eventualne dinamičke
pobude.

Koeficijenti prigušenja

Koeficijenti prigušenja za svaki topn vibracija određuju se metodom polovine stepena. Ova metoda
koristi krive odgovora sistema ili Fourier-ove amplitudne spektre odgovora. Teoretski, ova metoda važi
za sistem sa jednim stepenom slobode, ali u praksi je prođirena i na dinamički sistem sa više stepeni
slobode za koeficijente prigušenja manje od 10%.

Koeficijenti prigušenja se definišu sledećom rečacijom:

β=0.5 ∙ ∆ f /f r

Gde su: β – koegicijent prigušenja, fr – rezonantna frekvenca; I Δf – razlika u frekvencijama amplitudnog

spektra za amplitude sa istom ordinatom koja je √ 2 puta manja od maksimalne amplitude pri
rezonantnoj frekvenciji.

Na ovaj način dobijena su sledeća prigušenja:

β x− x x−x
a) Podužni pravac x-x 1 =0.089 β2 =0.063

β 1y− y =0.0 42 β 2y− y =0.023

Imajući u obzir dosadašnje iskustvo iz oblasti primene ekperimentalne tehnike amient vibracija za
određene koeficijente prigušenja može se reći da se iste za predmetni objekat kreću u uobičajenom
dijapazonu.
Slika 78 Objekat-1: NINI (zidovi), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M11;

Slika 78 Objekat-1: NINI (zidovi), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 1, pravac: transverzalan
(y-y), identifikacija: M11
Slika 78 Objekat-1: NINI (zidovi), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 2, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M12;

Slika 78 Objekat-1: NINI (zidovi), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 2, pravac: l transverzalan
(y-y), identifikacija: M12;
Slika 78 Objekat-1: NINI (zidovi), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 3, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M13;

Slika 78 Objekat-1: NINI (zidovi), Furier-ov spektar merenih ambient vibracija; Merna tačka: 3, pravac: longitudinalan
(x-x), identifikacija: M13;

Tabela 3. Pregled izmerenih dominantnih i rezonantnih frekvenca za objekat NINi gotov objekat
Oznakom (.) označene su rezonantne frekvence