OSNOVI PRORAČUNA GRAĐEVINSKIH KONSTRUKCIJA

NA SEIZMIČKA DEJSTVA
1
Prof. dr Đorđe LAĐINOVIĆ

1 UVOD
Zemljotresi kao prirodne pojave često izazivaju oštećenja a ponekad i razaranja objekata, praćena
velikim materijalnim gubicima, čak i ljudskim žrtvama. Prema sadašnjem nivou naučnе spoznaje, moguće
је teritorijalno odrediti i predvideti mogući stepen rušilačke snage zemljotresa, ali nije moguće predvideti
vreme kada će se zemljotres dogoditi, niti kolika će biti stvarna snaga oslobođene energije. Bez obzira što
se u određenoj trusnoj oblasti može predvideti vremenski interval u kome će se zemljotres određene jačine
dogoditi, ostaje činjenica da njegovu pojavu nije moguće sprečiti. Sve ovo ukazuje na neminovnost
građenja zgrada i drugih građevinskih objekata u seizmičkim područjima. Adekvatna zaštita objekata od
dejstva zemljotresa može se obezbediti antiseizmičkim (aseizmičkim) projektovanjem i građenjem objeka-
ta. Da bi se utvrdio način kako treba graditi u trusnim regionima, potrebno je poznavati prirodu seizmičkog
dejstva i ponašanje konstrukcija građevinskih objekata na takva dejstva.
S obzirom da je verovatnoća pojave jakih zemljotresa mala, necelishodno je graditi objekte koji bi
izdržali takve udare bez oštećenja. Zbog toga se razmatra ne samo intenzitet i razorna moć zemljotresa,
već i njihova učestalost. Zavisno od toga, ali i značaja objekata, određuje se stepen njihove zaštite uz
korišćenje odgovarajućih metoda analize. Elemente seizmičkog hazarda i rizika uvode svi noviji tehnički
propisi za građenje u seizmičkim područjima.
Za analizu uticaja zemljotresa na građevinske konstrukcije, potrebno je usvojiti odgovarajući dinamički
model i definisati pobudu u zavisnosti od načina prikaza seizmičkog dejstva. Seizmička analiza sastoji se iz
proračuna dinamičkih karakteristika konstrukcije, određivanja seizmičkih sila na osnovu mehaničkih
osobina konstrukcije objekta i zadatog pomeranja tla i iz proračuna uticaja u konstrukciji usled dejstva
indukovanih seizmičkih sila. Kada se odrede uticaji u konstrukciji usled dejstva seizmičkih sila, sprovodi se
dimenzionisanje svih kritičnih preseka za releventnu kombinaciju seizmičkog dejstva i ostalih opterećenja.
Nakon toga, uz primenu adekvatnih konstrukcijskih rešenja i razradu detalja specifičnih za aseizmičko
projektovanje, obezbeđuje se potrebna nosivost i dovoljan kapacitet deformisanja.

2 AKTUELNI KONCEPT ASEIZMIČKOG PROJEKTOVANJA GRAĐEVINSKIH

KONSTRUKCIJA
Projektovanje konstrukcija na dejstvo uobičajenih eksploatacionih opterećenja i projektovanje seiz-
mički otpornih konstrukcija, u osnovi imaju potpuno različitu koncepciju. U prvom slučaju, uvođenjem
koeficijenata sigurnosti pri dimenzionisanju nosećih elemenata, obezbeđuje se zaštita od dostizanja
kapaciteta nosivosti konstrukcije, dok se u drugom slučaju namerno prelazi ta granica, pri čemu se teži da
se ostvari dovoljan kapacitet deformisanja.
Građevinske konstrukcije moraju biti projektovane i građene da izdrže zemljotresno dejstvo bez
lokalnog ili potpunog rušenja, a po prestanku zemljotresa konstrukcije moraju zadržati svoj integritet i
moraju imati dovoljan kapacitet preostale nosivosti. Ovi zahtevi odnose se na tzv. projektni zemljotres,
kojem odgovara referentni povratni period seizmičkog događaja. Za takvo dejstvo zemljotresa, čija je ve-
rovatnoća pojave u toku eksploatacije objekta relativno mala, u normalnim okolnostima se može dozvoliti
delimični zastoj u funkcionisanju objekta i pojava većih oštećenja konstrukcije, pa čak i delimična razaranja
nekonstrukcijskih elemenata, pod uslovom da ne dođe do parcijalnog ili opšteg rušenja objekta. Pored
sigurnosti na lom konstrukcije, za različite tipove zgrada i drugih konstrukcija, mora se obezbediti i ade-
kvatan stepen zaštite objekata od pojave oštećenja ili ograničenja u funkcionisanju objekta. Za zemljotrese
sa većom verovatnoćom pojave od projektnog zemljotresa, koji se mogu dogoditi više puta u eksploa-
tacionom veku objekta, mora se obezbediti adekvatna krutost i nosivost da ne dođe do pojave takvih
oštećenja ili zastoja u korišćenju objekta, čija bi cena bila isuviše visoka u odnosu na njegovu cenu.

2.1 Seizmičko dejstvo

Zemljotres je veoma složen fenomen pri kojem dolazi do različitih pojava, ali je sa inženjerskog
stanovišta najvažnija pojava vibracionog kretanja površinskih slojeva tla. Vibraciono kretanje temeljnog tla
za vreme zemljotresa uvek je drugačije i sasvim neregularno – ono predstavlja vrlo složenu kombinaciju

1
Univerziteta u Novom Sadu, Fakultet tehničkih nauka, Trg D. Obradovića 6, 21000 Novi Sad
osnovnih i reflektujućih seizmičkih talasa. Najveći uticaj na građevinske konstrukcije imaju smičući talasi,
pa se brzina prostiranja ovih talasa uzima kao najvažnija seizmička karakteristika temeljnog tla. Pri tome se
smatra da su tla, koja imaju veću brzinu prostiranja smičućih talasa, bolja u seizmičkom smislu.
Zemljotres izaziva prostorno kretanje tla, ali se rotaciona komponenta kretanje tla najčešće može
zanemariti kada se analizira dejstvo zemljotresa na građevinske konstrukcije. Seizmička pobuda se
uobičajeno prikazuje u vidu horizontalnog i vertikalnog seizmičkog dejstva, pri čemu je horizontalno seiz-
mičko dejstvo opisano sa svoje dve ortogonalne komponente. Za uobičajene konstrukcije zgrada,
vertikalna komponenta seizmičkog dejstva se najčešće zanemaruje, jer se pouzdanost konstrukcije sva-
kako proverava za efekte gravitacionih opterećenja. U seizmičkoj analizi konstrukcija dejstvo zemljotresa
se po pravilu prikazuje u vidu ubrzanja temeljnog tla. Pri tome su uobičajena dva osnovna načina prikaza
zemljotresnog dejstva – kao vremenski zapis ubrzanja tla (akcelerogram) i u vidu elastičnog spektra odgo-
vora ubrzanja tla. Karakteristike oscilacija tla tokom zemljotresa najbolje se mogu sagledati analizom zapi-
sa ubrzanja tla, preko izmerenih podataka (maksimalnih vrednosti ubrzanja, brzina i pomeranja tla), trajanja
jakog dela oscilacija i njihovog frekventnog sastava. Veliki deo karakteristika oscilacija tla može se ekspli-
citno ili implicitno obuhvatiti i spektrima odgovora, koji predstavljaju maksimalni odgovor sistema sa jednim
stepenom slobode po pomeranju, brzini, ubrzanju, duktilitetu, energiji i dr., u zavisnosti od prigušenja i
perioda vibracija.
Maksimalne vrednosti ubrzanja ag, brzine vg i pomeranja tla dg predstavljaju osnovne karakteristike
zemljotresnog kretanja tla. One se mogu odrediti analizom zapisa ubrzanja tla [1]. Ove veličine su veoma
korisni pokazatelji jačine pojedinih komponenti zemljotresne pobude pri određenim frekvencijama: maksi-
malno ubrzanje pri višim, maksimalna brzina pri srednjim, a maksimalno pomeranje pri nižim frekvencijama
pobude.
Razorni potencijal zemljotresa nije moguće sagledati samo iz merenih podataka, tj. na osnovu poda-
taka o maksimalnom ubrzanju (ili brzini) tla. Mnogobrojni istraživači su pokušavali da definišu različite mere
za intenzitet zemljotresa u vidu neke posebne veličine. Međutim, već mnoštvo različitih veličina kojima se
pokušava definisati intenzitet zemljotresa, pokazuju da se jačina i razorna moć nekog zemljotresa, u stvari,
ne može opisati jednim pokazateljem. Zemljotres je veoma složen fenomen, čije dejstvo na zgrade i druge
građevinske objekte zavisi ne samo od kretanja tla, već i od mehaničkih osobina same konstrukcije.
Razorni potencijal zemljotresa se ne može utvrditi samo na osnovu analize akcelerograma. Jedan
zemljotres može na nekom objektu izazvati velike štete ili izazvati njegovo rušenje, dok neka druga zgrada,
npr. različite krutosti, pri istom zemljotresu može ostati potpuno neoštećena [5].
Seizmički odgovor konstrukcije je veoma složen proces u kome ponašanje konstrukcije zavisi od
dejstva zemljotresa, a sa druge strane i seizmičko dejstvo bitno zavisi od njenog ponašanja. Zbog toga se
u poslednje vreme, u zavisnosti od vrednosti osnovnog perioda vibracija, zgrade dele na tri reprezentativne
grupe: 1) krute konstrukcije sa kratkim svojstvenim periodima, 2) fleksibilne konstrukcije sa dugim
svojstvenim periodima, i 3) obične konstrukcije sa srednjim svojstvenim periodima. Za krute konstrukcije
najvažniji parametar oscilacija tla je ubrzanje, za obične brzina, dok su za fleksibilne konstrukcije najvažnija
pomeranje tla pri zemljotresu. Međutim, mora se voditi računa da granice između ova tri tipa konstrukcija
nisu fiksne, već zavise od karakteristika oscilacija tla.
Analiza uticaja zemljotresa može se sprovesti na osnovu teorije prinudnih vibracija usled proizvoljnog
pomeranja osnove. Pri proizvoljnom pomeranju osnove ug(t) dolazi do kretanja sistema i pojave inercijalnih
sila, koje se sastoje iz dva dela – inercijalnih sila koje potiču od relativnih pomeranja u(t) i od inercijalnih
sila usled kretanja sistema kao krutog tela ug(t). Uz uvođenje u proračun i sila prigušenja, koje se uobiča-
jeno uzimaju u vidu viskoznog prigušenja, uslov dinamičke ravnoteže linearno elastičnog sistema sa jednim
stepenom slobode kretanja, dat je nehomogenom, diferencijalnom jednačinom drugog reda:
m uɺɺ(t ) + c uɺ (t ) + k u(t ) = −m uɺɺg (t ) (1)

gde je sa m obeležena masa, c je prigušenje, k je krutost sistema, űg(t) je ubrzanje tla tokom zemljotresa,
dok je sa tačkom obeležen izvod po vremenu. Kako je funkcija ubrzanja tla űg(t) uobičajeno data kao zapis
diskretnih vrednosti, rešenje jednačine (1) nije moguće dobiti u zatvorenom obliku već samo u određenim
diskretnim trenucima tk (k = 1, 2, … K).
Rešenjem diferencijalne jednačine (1) dobija se odgovor konstrukcije u(t) na zadato zemljotresno
kretanje tla. Sa poznatim pomeranjem sistema za vreme zemljotresa, može se odrediti i vremenski tok
indukovanih seizmičkih sila Fs(t):
Fs (t ) = k ⋅ u(t ) (2)

Sa poznatim seizmičkim silama za vreme zemljotresa Fs(t), sila u presecima konstrukcije u bilo kojem tre-
nutku tk, mogu se odrediti uobičajenim metodama statike. Na ovaj način se može odrediti komletan odgo-
vor konstrukcije, tj. vremenski tok svih statičkih i deformacijskih veličina za vreme zemljotresa.
2.2 Osnovni koncept proračuna seizmičkog odgovora konstrukcije
Građevinske konstrukcije, koje se grade u seizmički aktivnim područjima, pored nosivosti moraju
posedovati i duktilnost. Svojstva konstrukcijskih sistema da se zemljotresnim dejstvima suprotstave u
nelinearnom domenu, načelno omogućava njihovo projektovanje sa smanjenim projektnim seizmičkim
dejstvom. Osnovni pristup projektovanju seizmički otpornih konstrukcija prema važećem konceptu sadr-
žanom u aktuelnim seizmičkim propisima, može se objasniti ako se posmatra veza sila-pomeranje pri ela-
stičnom i neelastičnom odgovoru sistema za projektno seizmičko dejstvo, koje odgovara referentnom
povratnom periodu Tr (Sl. 1).
Vrednost uticaja u konstrukciji usled proračunske seizmičke sile Fd, koja se u analizi određuje prema
važećim propisima, definiše nivo sila za koji se određuje potrebna nosivost konstrukcije. Ta vrednost je, po
pravilu, višestruko manja u odnosu na vrednosti stvarnih uticaja Fe pri elastičnom odgovoru sistema.
Proračunska vrednost seizmičke sile Fd, kao i odgovarajuća vrednost elastičnog pomeranja ud, određuju se
na osnovu linearno elastičnog modela ponašanja, ali za seizmičko dejstvo koje se dobija smanjenjem
stvarnog dejstva putem faktora redukcije R (R = Fe / Fd). Brojna vrednost faktora redukcije R, usvaja se
prema odredbama važećih nacionalnih propisa u zavisnosti od predviđenog kapaciteta deformacija.
Sila
Fe
Elastični odgovor

Stvarni odgovor

Fy
Idealizovani
Fd = Fe / R odgovor

Pomeranje
ud uy ue um uu
Sl. 1 Zavisnost sila-pomeranje pri linearnom i nelinearnom odgovoru AB konstrukcije

Ako bi se u eksploatacionom veku objekta dogodio zemljotres čija jačina odgovara referentnom
povratnom periodu Tr, stvarni odgovor konstrukcije za takvo realno (neredukovano) seizmičko dejstvo bio
bi nelinearan (Sl. 1). Umesto stvarnog nelinearnog ponašanja konstrukcije, koje može biti veoma složeno,
zbog jednostavnosti je usvojen idealizovani, elasto-plastični model ponašanja. Pri tome je usvojeno da je
sposobnost deformisanja konstrukcije u oba slučaja ista, odnosno da rušenje konstrukcije nastupa pri istoj
vrednosti graničnog pomeranja uu. Idealizovano ponašanje konstrukcije je karakterisano vrednošću sile Fy i
pomeranjem uy koje odgovaraju granici elastičnosti. Te vrednosti sile i pomeranja predstavljaju ujedno i silu
na granici tečenja (yield force), odnosno pomeranje na granici tečenja (yield displacement), jer pri daljim
prinudnim pomeranjima dolazi do pojave plastičnih deformacija. Sila na granici elastičnosti (ili tečenja) Fy
uzima se kao raspoloživa (obezbeđena) nosivost konstrukcije pri idealizovanom odgovoru.
U početnoj fazi zemljotresa, koji je praćen slabijim oscilacijama tla, konstrukcija se ponaša elastično.
Sa porastom amplitude pomeranja tla u daljem toku zemljotresa, seizmičke sile veoma brzo dostignu
nosivost konstrukcije Fy. Ova sila je, zbog pretpostavljenog elasto-plastičnog modela ponašanja, ujedno i
najveća vrednost seizmičke sile koja se indukuje za vreme zemljotresa. Kada seizmičke sile jednom
dostignu vrednost raspoložive nosivosti, a pošto je u daljem toku zemljotresa kretanje tla još uvek praćeno
jakim oscilacijama sa velikim amplitudama, sistem će biti izložen nelinearnim pomeranjima sa maksi-
malnom vrednošću um. Do rušenja objekta neće doći i sistem će ostati stabilan ako je maksimalno
dostignuto pomeranje um za vreme zemljotresa, manje od raspoloživog kapaciteta pomeranja uu.
Pošto je proračunska nosivost konstrukcija Fd određena za smanjene seizmičke uticaje usled redu-
kovanog seizmičkog dejstva, stvarno ponašanje sistema će biti približno elastično (bez većih neelastičnih
deformacija) sve dok se ne dostigne nosivost konstrukcije. Realni sistem će biti izložen maksimalnim
seizmičkim silama koje su približno jednake njenoj idealizovanoj nosivosti (F ≈ Fy > Fd). Pri tome su te sile
znatno manje od sila koje bi se javile da konstrukcija ima tako veliku nosivost da može izdržati očekivano
seizmičko dejstvo (sa povratnim periodom Tr) u elastičnom području: Fy < Fmax = Fe(Tr ). Na taj način kon-
strukcija je zaštićena od nepotrebnog preopterećenja, ali se pri tome javlja i određeni stepen oštećenja
pošto je konstrukcija za vreme jakih zemljotresa prinuđena da pređe u postelastičnu fazu rada.
Raspoloživa nosivost Fy služi kao "osigurač" kojim se reguliše, tj. kontroliše nivo naprezanja i nivo neli-
nearnih deformacija, a samim tim i stepen oštećenja konstrukcije. Nosivost konstrukcije može biti iscrpljena
i pri zemljotresima koji su slabiji od projektnog. Zbog toga se određen stepen oštećenja objekata može
očekivati i za seizmička dejstva koja odgovaraju zemljotresima sa bitno kraćim povratnim periodom od
projektnog. Ovi zemljotresi (tzv. obični) imaju znatno veću verovatnoću pojave i mogu se pojaviti više puta
u eksploatacionom veku objekta. Pri korišćenju umerenih vrednosti faktora redukcije (R = 4 – 5) i uzimajući
u obzir da je stvarna nosivost konstrukcije Fy po pravilu veća od njene pročunske vrednosti Fd, realno je
očekivati relativno mala oštećenja za dejstvo običnih zemljotresa.

2.3 Sposobnost deformisanja konstrukcija

Sa prelaskom konstrukcije u nelinearnu oblast, njena dinamička stabilnost više nije funkcija sila, već
dostignutih pomeranja. Nakon dostignute granice elastičnih pomeranja uy, krutost sistema se znatno sma-
njuje, te u daljem toku zemljotresa pomeranja naglo rastu. Ova pomeranja su praćena velikim neelastičnim
deformacijama i sve većim oštećenjima konstrukcije. Pri tome je važno da maksimalno nelinearno pome-
ranja um u toku zemljotresa ne dostigne graničnu vrednost uu, jer bi time došlo do loma konstrukcije.
Da bi se obezbedila dovoljna seizmička stabilnost sistema, konstrukcija mora imati određenu spo-
sobnost deformisanja, tj. moraju se preduzeti određene mere pomoću za obezbeđenje dovoljnog kapaci-
teta pomeranja konstrukcije. Pri tome je za procenu ponašanja konstrukcije za vreme zemljotresa, često
važniji relativni odnos nelinearnih i elastičnih pomeranja nego apsolutna vrednost maksimalnog pomeranja.
Zbog toga se stabilnost neke konstrukcije u toku zemljotresu uobičajeno procenjuje preko deformacija, a
mera za sposobnost deformisanja konstrukcije je duktilnost (duktilitet). Kada se govori o duktilnosti, treba
razlikovati raspoloživu (obezbeđenu) od potrebne (zahtevane) duktilnosti. Raspoloživa duktilnost (ductility
supply) predstavlja duktilnost koju konstrukcija poseduje, a definisana je kao odnos deformacije na granici
rušenja ∆u i deformacije na granici elastičnosti ∆y:
µu = ∆ u ∆ y (3)

Potrebna ili zahtevana duktilnost (ductility demand) zavisi od nivoa dostignutih nelinearnih deformacija
tokom nekog određenog zemljotresa, a definisana je izrazom:
µ = ∆m ∆ y (4)

gde je sa ∆m označena maksimalna deformacija za razmatrano seizmičko dejstvo. Ako je zahtevana

duktilnost manja od obezbeđene duktilnosti (µ < µu), konstrukcija neće doživeti lom u toku zemljotresa.
Kod konstrukcija koje imaju veliku obezbeđenu duktilnost, moguće je u većoj meri smanjiti nosivost
nego kod zgrada sa manjom raspoloživom duktilnošću [7]. Time će se iskoristiti nelinearno ponašanje
konstrukcije, a da pri tome ipak ne dođe do rušenja objekta. U zavisnosti od postignutog balansa između
nosivosti i duktilnosti pri određenoj krutosti, može se očekivati i različit odgovor konstrukcije pri dejstvu jakih
zemljotresa (Sl. 2). Konstrukcija poseduje zadovoljavajuću seizmičku otpornost samo pod uslovom da njen
granični kapacitet deformisanja, uz određenu rezervu kao meru sigurnosti, prevazilazi zahtevane maksi-
malne deformacije koje se dostižu za vreme jakih zemljotresa. Zbog toga bi kriterijumi za ocenu otpornosti
u seizmičkoj analizi trebali biti postavljeni po deformacijama, a ne po silama.

Sl. 2 Zavisnost između nosivosti i duktilnosti

 Projektovanje seizmički otpornih konstrukcija zasniva se na kontrolisanom smanjenju nosivosti kon-
strukcije. Za stvarno moguće (očekivano) seizmičko dejstvo dopušta se nelinearni odgovor uz pojavu odre-
đenog (kontrolisanog) stepena oštećenja. Za slučaj veoma važnih objekata (nuklearne elektrane, visoke
brane i sl.), za projektni nivo opterećenja se može uzeti i maksimalno očekivano (neredukovano) seizmičko
dejstvo, što bi omogućilo njeno linearno elastično ponašanje za vreme zemljotresa, a samim tim neće doći
ni do oštećenja. Međutim, obezbeđenje tako velike nosivosti konstrukcije iziskuje ulaganje velikih finan-
sijskih sredstava koje je opravdano samo za specijalne objekte, kod kojih bi oštećenja ili rušenje moglo
ugroziti sigurnost velikog broja ljudi. Kod većine drugih objekata bilo bi neracionalno pri građenju ulagati
isuviše velika sredstva, kojima bi se obezbedila tako velika nosivost konstrukcije da ne dođe do oštećenja.
Pošto građenje objekata u trusnim područjima ima i svoju ekonomsku stranu, racionalniji pristup je da se
usvoji određeni prihvatljivi nivo rizika za pojavu izvesnog stepena oštećenja i eventualnih popravki, nego da
se odmah pri građenju ulažu velika finansijska sredstva za nešto što se možda nikad neće ni desiti.

2.4 Normativna seizmička dejstva

Za vreme zemljotresa, usled kretanja temeljnog tla na kome je zgrada fundirana, dolazi do vibracija
konstrukcije, zbog čega se za određivanje uticaja u konstrukciji moraju primenjivati metode dinamike
konstrukcija. Međutim, prve analize uticaja zemljotresa na građevinske konstrukcije pošle su od koncepta
zasnovanog na proceni seizmičkih sila i određivanju statičkih uticaja u konstrukciji usled njihovog dejstva.
Na osnovu statičke teorije koju je početkom XX veka predložio japanski naučnik F. Omori, seizmička
otpornost zgrade se procenjivala preko mogućnosti prihvatanja tzv. "seizmičkog opterećenja", koje je uzi-
mano u određenom iznosu od težine objekta. Konstrukcija je posmatrana kao kruto telo koje se pri zemljo-
tresu pomera zajedno sa tlom. Zbog toga su ubrzanja konstrukcije jednaka ubrzanjima tla, pa je ukupna
horizontalna seizmička (inercijalna) sile F jednaka: F = Ks⋅ W, gde je sa Ks označen odnos maksimalnog
ubrzanja tla ag i ubrzanja zemljine teže g (Ks = ag / g), dok je W težina zgrade. Koeficijent Ks karakteriše
intenzitet zemljotresa, naziva se ukupni koeficijent seizmičnosti, a njegova veličina je funkcija seizmičnosti
određene oblasti. U težinu konstrukcije W uključen je celokupni stalan teret, tj. sopstvena težina konstru-
kcije i težina nekonstrukcijskih elemenata objekta, kao i jedan deo korisnog opterećenja zgrade za koji
postoji verovatnoća da može biti prisutno i pri dejstvu zemljotresa.
Iako su normativna seizmička dejstva u propisima različitih zemalja prikazana u različitim oblicima,
ona se prema današnjem konceptu projektovanja određuju u funkciji sledećih faktora:
• seizmičnosti područja,
• usvojenog seizmičkog hazarda,
• osobina temeljnog tla,
• dinamičkih osobina građevine,
• raspoložive duktilnosti konstrukcije,
• važnosti objekta u odnosu na njenu upotrebu.
Uzimajući u obzir ove parametre, ukupna seizmička sila može napisati kao funkcija težine konstrukcije W i
nekoliko različitih koeficijenata:
ZIC
F= ⋅W (5)
R
gde su Z koeficijent seizmičnosti (zone), I koeficijent značaja, C koeficijent dinamičnosti, a R koeficijent
redukcije. Iako je i u našem važećem Pravilniku [9] definicija seizmičkog dejstva zasnovana na istim
principima i iako je, u suštini, ono određeno u funkciji gore navedenih faktora, ono nije na takav način i
prikazano. Seizmičko dejstvo dato je preko ukupnog seizmičkog koeficijenta K, koji se određuje kao
proizvod nekoliko nedovoljno prepoznatljivih koeficijenata, a ceo pristup se zasniva na ponašanju "prose-
čnog tipa građevine". Pri tome se preko određenih koeficijenata koriguje vrednost koeficijenta K za sve
građevine koje od tog proseka odstupaju.

2.4.1 Faktor značaja

Koeficijent I se uobičajeno naziva faktor značaja (importance factor). Pomoću njega se definiše
važnost objekta u odnosu na njegovu upotrebu. Objekti visokogradnje i drugi inženjerski objekti, svrstavaju
se u određene kategorije za koje se određuje različit nivo pouzdanosti u odnosu na osnovne zahteve za
projektovanje konstrukcija u seizmičkim oblastima. Zahtevana pouzdanost se definiše od strane nadležnih
nacionalnih organizacija na osnovu posledica mogućeg rušenja za različite tipove zgrada i drugih kon-
strukcija. Za zgrade u kojima se okuplja veliki broj ljudi, kao i za objekte čije je funkcionisanje u toku i nakon
zemljotresa bitno za javnost, zahteva se viši nivo pouzdanosti.
 Ovim faktorom se povećavaju seizmičke sile na koje se objekti od važnosti proračunavaju, čime se tim
konstrukcijama obezbeđuje nešto veća nosivost u odnosu na obične zgrade. Ovim povećanjem nosivosti
smanjuje se stepen oštećenja konstrukcije za očekivano seizmičko dejstvo. Vrednosti faktora značaja u
seizmičkim propisima različitih zemalja, mogu znatno varirati (Tabela 1).

Tabela 1 Vrednosti faktora značaja u tehničkim normama različitih zemalja

Faktor značaja I
Pravilnik Imin Imax
EC8 0.80 1.40
USA 1.00 1.25
New Zeland 0.60 1.30
YU81 0.75 1.50

Sa stanovišta nacionalne ekonomske politike, pojedini objekti i specijalne konstrukcije koje su od

posebne važnosti, mogu biti svrstani u posebnu kategoriju ("van kategorije" ili slično), za čije se projekto-
vanje zahteva procena seizmičkog rizika i potrebni parametri za proračun na osnovu detaljne seizmičke
regionalizacije područja i seizmičke mikrorejonizacije lokacije objekta.

2.4.2 Koeficijent seizmičnosti

Koeficijent seizmičnosti Z se usvaja u zavisnosti od seizmičke zone u kojoj se nalazi lokacija objekta.
U okviru seizmičkih propisa nacionalne teritorije su podeljene u određene seizmičke zone koje odgovaraju
različitim povratnim periodima zemljotresa u zavisnosti od lokalnog hazarda. Za određivanje koeficijenta
seizmičnosti potrebno je definisati projektni nivo zemljotresa, kojem odgovara referentni povratni period
zemljotresa Tr. Ovom referentnom povratnom periodu za obične zgrade se pripisuje faktor značaja koji je
jednak jedinici (I = 1.0). Projektni zemljotres određuje nivo seizmičkog dejstva koji će se uzeti u proračun, u
zavisnosti od graničnog stanja koje se razmatra. Na današnjem nivou razvoja projektovanja, koji je ugra-
đen u aktuelne propise, seizmičko dejstvo se u suštini razmatra samo za jedan projektni nivo zemljotresa –
onaj za koji se određuje potrebna nosivost konstrukcije. U našem važećem pravilniku, kao i u većini drugih
propisa, referentni povratni period iznosi 500 godina, dok je u Evrokodu 8 (EC8 u daljem tekstu) i nekim
novijim propisima usvojena vrednost 475 godina. Ova razlika nema bitniji uticaj na nivo seizmičkog dejstva
i u praksi se može zanemariti.
Koeficijent seizmičnosti Z se uobičajeno iskazuje kao relativni odnos maksimalnog projektnog ubrza-
nja tla ag i ubrzanja zemljine teže g. Ako su dostupne karte koje seizmički hazard daju u vidu maksimalno
očekivanih ubrzanja tla, projektno ubrzanje tla (design ground acceleration) se može direktno očitati sa
karte za predmetnu lokaciju. Ako su karte seizmičkog hazarda date u vidu maksimalnih očekivanih
intenziteta, tada su veze između intenziteta zemljotresa i maksimalnih ubrzanja tla propisane ili se koriste
empirijske veze. Ako ne postoje pouzdani podaci, za intenzitet VII, VIII i IX stepena obično se uzimaju
gornje granice najvećeg očekivanog ubrzanja tla ag u iznosu od 0.10g, 0.20g i 0.40g, respektivno.
Pri projektovanju objekata mora se veoma pažljivo proceniti vrednost projektnog ubrzanja tla, jer od
ove vrednosti direktno zavisi veličina seizmičkog dejstva. Danas se smatra da vrednost projektnog ubr-
zanja treba određivati na osnovu efektivnog maksimalnog ubrzanja tla (Effective Peak ground Acceleration
– EPA), a ne na osnovu maksimalnog ubrzanja tla (Peak Ground Acceleration – PGA). Ovaj koncept
predstavlja pokušaj da se nadoknadi nemogućnost da, u opštem slučaju, samo jedna vršna vrednost
(PGA) opiše razarajući potencijal zemljotresa. Još uvek ne postoji jedinstvena definicija i odgovarajući
postupak izvođenja efektivnog maksimalnog ubrzanja tla na osnovu karakteristika pomeranja tla. U opštem
slučaju, kod zemljotresa sa umerenim i visokim magnitudama i sa srednjim do velikim udaljenostima od
razloma, koje u čvrstom tlu karakteriše širok i približno ravnomeran frekventni spektar, efektivno maksimal-
no ubrzanje tla teži da se poklopi sa stvarnim maksimalnim ubrzanjem tla. Sa druge strane, kod bliskih
zemljotresa malih magnituda, veličina efektivnog maksimalnog ubrzanja tla će biti više ili manje smanjena
vrednost stvarnog maksimalnog ubrzanja tla.

2.4.3 Koeficijent dinamičnosti

Pomoću koeficijenta dinamičnosti C obuhvataju se dinamičke osobine konstrukcije kao što su svoj-
stveni periodi i oblici vibracija, prigušenje sistema, tj. svojstvo konstrukcije da utroši deo energije koja se
tokom zemljotresa unese u sistem, kao i uticaj tla na kojem je konstrukcija fundirana na ponašanje zgrade
tokom zemljotresa. Ovaj koeficijent je bezdimenzionalna veličina koja je frekventno zavisna, a u propisima
je obično prikazan kao spektralna kriva pobude kojom je data dinamička amplifikacija maksimalnog
ubrzanja tla pri elastičnom odgovoru konstrukcije (Sl. 3).
 2.5
Kategorija tla A
2.0 Kategorija tla B

Se (T) / ag
Kategorija tla C
1.5

1.0

0.5

0.0
0 1 2 3 4 5
Period T [s]
Sl. 3 Normalizovani elastični spektri horizontalnog ubrzanja

Koeficijent dinamičnosti predstavlja ordinatu normiranog elastičnog spektra odgovora sistema sa

jednim stepenom slobode za projektno horizontalno seizmičko dejstvo. Projektni spektri reprezentuju
prosečne zemljotrese na široj teritoriji za specifičnu vrstu tla i za pretpostavljeno prigušenje – uobičajeno
5% od kritičnog prigušenja. Kako su ovi spektri odgovora normirani u odnosu na projektno ubrzanje tla ag,
to koeficijent dinamičnosti ne odražava intenzitet ili jačinu zemljotresa (seizmičnost je obuhvaćena koefici-
jentom Z). Uticaj lokalnih uslova tla uzima se u obzir pomoću odgovarajuće spektralne krive zavisnoi od
kategorije tla na budućoj lokaciji objekta. U okviru nacionalnih propisa mora se sprovesti klasifikacija tla na
određene kategorije. Na budućoj lokaciji objekta moraju se izvršiti određena istraživanja i ispitivanja sa
ciljem klasifikacije tla u odgovarajuće kategorije.
Uobičajena je klasifikacija tla na tri kategorije u zavisnosti od geološkog sastava tla, njegove homo-
genosti, zbijenosti, tvrdoće i koherentnosti. Lokacija objekta i priroda temeljnog tla trebalo bi da budu takvi
da nema rizika od loma tla, nestabilnosti kosina i trajnih sleganja izazvanih likvefakcijom ili zgušnjavanjem
u slučaju zemljotresa. Kategorije tla u propisima pojedinih zemalja imaju različite oznake ili nazive, ali su tla
uobičajeno kategorizovana kao "dobro", "srednje" ili "loše" tlo sa seizmičkog stanovišta. Za konstrukcije
malog značaja u zonama male seizmičnosti, ispitivanja tla se mogu izostaviti. U tom slučaju, kao i u
odsustvu tačnijih informacija, zemljotresno dejstvo se može odrediti pretpostavljajući da uslovi tla
odgovaraju srednjoj kategoriji tla. Ako je potrebno, data klasifikacija tla u propisima se može modifikovati ili
dopuniti da bi se bolje uskladila sa posebnim uslovima tla. Tako na primer, u nekim novijim propisima
FEMA-273, kao i u finalnoj verziji EC8 [2], izvršena je preciznija klasifikacija – na pet kategorija tla.

2.4.4 Faktor redukcije

Koeficijent R je faktor redukcije (reduction factor), pomoću koga se stvarno seizmičko dejstvo sma-
njuje na nivo dejstva za koji se konstrukciji mora obezbediti potrebna nosivost. S ciljem da se izbegne
eksplicitna nelinearna analiza, koja je dosta složena i veoma retko primenljiva u praksi, a uzimajući u obzir
sposobnost konstrukcije za disipaciju energije kroz prevashodno duktilno ponašanje njenih elemenata, za
seizmički proračun se primenjuje linearna analiza zasnovana na spektru odgovora koji je redukovan u
odnosu na elastičan spektar.
U normama pojedinih zemalja, ovaj faktor se označava i naziva različito, ali im je svima zajedničko da
se pomoću ovog koeficijenta proračun sprovodi za seizmička dejstva koja su znatno manja u odnosu na
dejstvo koje bi odgovaralo realnim ubrzanjima podloge i stvarnim dinamičkim amplifikacijama linearno
elastičnog sistema. Na taj način za vreme jakih zemljotresa u konstrukcijama se dozvoljava pojava ošte-
ćenja, ali takvih da ne dođe do rušenja objekta. Koeficijent R obično predstavlja ukupni faktor redukcije sila
(total force reduction factor):
R = Fe Fd (6)

gde je Fe sila pri elastičnom odgovoru sistema, a Fd proračunska vrednost seizmičke sile za koju se
određuje nosivost konstrukcija. Ukupni faktor redukcije se može predstaviti u vidu proizvoda dva faktora:
R = Rµ ⋅ Rs (7)

gde je sa Rµ (Rµ = Fe / Fy) obeležen faktor redukcije nosivosti koji zavisi od duktilnosti (ductility dependent
strength reduction factor), a sa Rs (Rµ = Fy / Fd) faktor rezerve nosivosti (overstrength factor). Faktor
rezerve nosivosti predstavlja odnos stvarne nosivosti konstrukcije (nosivosti na granici elastičnosti) i prora-
čunska vrednosti seizmičke sile za razmatrano seizmičko dejstvo (videti Sl. 1).
 Uticaj veličine primenjenog faktora redukcije na veličinu seizmičkih zahteva pri dejstvu realnih zem-
ljotresa, ilustrovan je na jednom primeru u kojem je nelinearna dinamička analiza sprovedena za dve
konstrukcije koje imaju istu krutost i masu. Pri tome su korišćeni faktori redukcije R1 = 2 i R2 = 5, čije vred-
nosti odgovaraju konstrukcijama sa ograničeno i potpuno duktilnim ponašanjem (videti Sl. 2). U daljem
proračunu je zanemarena rezerva nosivosti (Rs = 1), tj. pretpostavljeno je da je konstrukciji obezbeđena
nosivost koja je jednaka potrebnoj proračunskoj nosivosti. Analiza je sprovedena za konstrukcije čiji period
vibracija iznosi T = 1.0 s, za koeficijent viskoznog prigušenja ξ = 0.05 i akcelerogram El Centro S00E
zemljotresa Imperial Valley iz 1940. godine. U analizi je primenjen histerezisni model sa opadajućom
krutošću koji na zadovoljavajući način simulira ponašanje AB konstrukcija pri savijanju sa malim uticajem
smicanja. Rezultati proračuna su prikazani u vidu uporednih dijagrama, na kojima je prikazana histerezisna
zavisnost između sile i ostvarenih pomeranja (Sl. 4) i tok promene pomeranja vrha konstrukcije za vreme
zemljotresa (Sl. 5). Odgovor na pitanje da li pri primeni različitih faktora redukcije, veličina seizmičkih
zahteva raste ili opada za zadatu pobudu i krutost sistema, zavisi od uticaja koji se posmatra.

0.3 F/W

0.2

0.1

u (cm)
0.0
-9 -6 -3 0 3 6 9 12
-0.1
R=2 R=5
-0.2

-0.3

Sl. 4 Histerezisna zavisnost pri različitom faktoru redukcije

12
R=5 R=2
9 uy (R = 2)

6
Pomeranje (cm)

uy (R = 5)
3

-3

-6

-9
0 5 10 15 20 25
Vreme (s)
Sl. 5 Vremenska istorija ostvarenih pomeranja pri različitom faktoru redukcije

Vrednosti maksimalnih smičućih sila normiranih u odnosu na težinu objekta, koje su dobijene za ra-
zmatrano seizmičko dejstvo i primenjene faktore redukcije R1 = 2 i R2 = 5, iznose 0.283 i 0.113, respektivno
(Sl. 4). Evidentno je da se sa povećanjem redukcije seizmičkog dejstva, dobijaju manje vrednosti
maksimalnih seizmičkih uticaja iskazanih po silama. Ako se pri svim jednakim ostalim uslovima (primenjena
pobuda, tj. seizmičnost područja, krutost objekta, izabrani konstrukcijski sistem i sl.) za projektovanje
zgrada primene veći faktori redukcije, po pravilu će se dobiti manja potrebna nosivost konstrukcije.
Na osnovu histerezisne zavisnosti između sile i ostvarenih pomeranja, može se uočiti da plastične
deformacije rastu sa povećanjem faktora redukcije. Pri tome se seizmički zahtevi po deformacijama uobi-
čajeno iskazuju u vidu zahtevane duktilnosti pomeranja. U konkretnom slučaju, kada je primenjen mali
faktor redukcije (R1 = 2), sistem indukuje veliku seizmičku silu te je potrebno obezbediti relativno veliku
nosivost. Za tako jaku konstrukciju, čije ponašanje za vreme zemljotresa ne odstupa mnogo od linearnog,
dobijena je veoma mala zahtevana duktilnost (svega µ1 = 1.54). Kada se primeni veliki faktor redukcije
(R2 = 5), konstrukciji je potrebno obezbediti manju nosivost, ali će zato biti izložena većim neelastičnim
deformacijama nego u prethodnom slučaju – zahtevana duktilnost za slabiju konstrukciju iznosi µ2 = 3.16.
Pri svim jednakim ostalim uslovima, primena većeg faktora redukcije seizmičkog dejstva rezultiraće
manjom potrebnom nosivošću, ali će to dovesti do povećanja seizmičkih zahteva po deformacijama.
Od interesa je analizirati i veličinu seizmičkih zahteva po pomeranjima (Sl. 5). Iako je kod jače
konstrukcije nelinearno ponašanje manje izraženo, za nju je u toku datog zemljotresa dobijeno veće
maksimalno pomeranje (u1,max = 10.85 cm > u2,max = 8.88 cm). Ovo ukazuje da se mora voditi računa da je
duktilnost relativna mera i da porast deformacija pri smanjenju nosivosti, ne mora uvek rezultirati većim
pomeranjima u apsolutnom iznosu, kako se to obično očekuje. Razlog za to je što se sa smanjenjem
nosivosti po pravilu smanjuje i veličina indukovanog seizmičkog dejstva, što u izvesnoj meri kompenzuje
porast deformacija. U zavisnosti od toga koji efekat ima veći uticaj (smanjenje seizmičkog dejstva ili porast
nelinearnih deformacija), veličina pomeranja u apsolutnom iznosu može i da opada i da raste, što zavisi pre
svega od krutosti zgrade i primenjene pobude.
Na osnovu rezultata vremenske analize može se uočiti još jedna važna pojava – reakcija konstrukcije
na dejstvo nekog zemljotresa bitno zavisi od obezbeđene nosivosti, tj. od jačine konstrukcije. Dok je
konstrukcija sa velikom nosivošću (za koju je primenjen faktor redukcije R = 2) praktično svega jednom bila
podvrgnuta nelinearnim pomeranjima, dotle je slabija konstrukcija više puta bila izložena plastičnim
ekskurzijama. U toku jakih zemljotresa slabije konstrukcije su, po pravilu, izložene znatno većem broju
ciklusa sa pomeranjima koja su veća od pomeranja na granici elastičnosti. Kod jače konstrukcija (R = 2)
seizmičke sile su za vreme zemljotresa samo jednom dostigle veličinu koja je jednaka nosivosti Fy, kao i da
je ona samo u jednom ciklusu bila izložena neelastičnim deformacijama (u > uy). I pored toga, kod nje
postoji određeno, iako relativno malo, histerezisno prigušenje (zatvorene petlje u histerezisnom dijagramu)
i u kasnijem toku zemljotresa u kojem je vrednost seizmičkih sila manja od nosivosti (F < Fy), a pomeranja
manja od pomeranja na granici elastičnosti (u < uy). Ovakva reakcija je karakteristična za ponašanje AB
konstrukcija, jer konstrukcija koja je za vreme zemljotresa bar jednom bila izložena neelastičnim
deformacijama, a samim tim pretrpela i određeni stepen oštećenja, pri ponovljenim cikličnim pomeranjima
više nikad ne može da povrati prvobitnu krutost.

2.5 Procena nelinearnih efekata

Za nivo seizmičkog hazarda koji je usvojen u propisima, verovatnoća pojave projektnog ili jačeg
zemljotresa u toku eksploatacije objekta je relativno mala (oko 10%), ali ona ipak postoji. Zbog toga se
može postaviti pitanje koliko je realan uvid u seizmički odgovor konstrukcije koji se dobija na osnovu line-
arne analize prema propisima, u odnosu na stvarno ponašanje iste konstrukcije pri dejstvu realnog zem-
ljotresa čije karakteristike odgovaraju projektnom nivou.
Odgovor na ovo pitanje može se dobiti ako se za dejstvo stvarnog zemljotresa uporedi seizmički
odgovor konstrukcije čije je ponašanje simulirano pomoću linearno elastičnog i nelinearnog modela.
Numerička analiza je sprovedena za zgradu sa osnovnim periodom vibracija T = 1.0 s i akcelerogram
Ulcinj – Hotel "Olimpik" zemljotresa u Crnoj Gori. Linearni odgovor je određen za redukovano seizmičko
dejstvo, tako što je za analizu korišćen akcelerogram koji je dobijen skaliranjem stvarnih ubrzanja tla putem
faktora redukcije R = 5. Potrebna nosivost konstrukcije Fd određena je za maksimalnu vrednost indukovane
sile za takvo seizmičko dejstvo. Nakon toga, usvajajući da je stvarna nosivost jednaka projektnoj (Fy = Fd),
konstrukcija je izložena dejstvu istog zemljotresa, ali u punom iznosu, tj. bez redukcije akcelerograma.
Odgovor konstrukcije dobijen na osnovu linearne i nelinearne dinamičke analize, prikazan je u vidu
dijagrama promene sila (Sl. 6) i istorije pomeranja u toku zemljotresa (Sl. 7).
Na osnovu dijagrama promene indukovanih sila za vreme zemljotresa, normiranih u odnosu na težinu
zgrade (Sl. 6), može se konstatovati da su primenom linearne analize sa redukovanim dejstvom i
nelinearne analize sa stvarnim seizmičkim dejstvom, dobijene skoro iste ekstremne vrednosti seizmičkih
sila. Pri tome je i vremenski tok promene indukovanih seizmičkih sila u određenoj meri sličan. Doduše,
primetno je da se ekstremne vrednosti ovih sila ne javljaju u istom trenutku, ali to za projektovanje neke
konstrukcije i nije važno. Za dimenzionisanje, tj. određivanje potrebne nosivosti elemenata konstrukcije,
bitna je samo veličina uticaja, a ne i vreme kada ti uticaji nastaju.
Za razliku od veoma sličnih zahteva po silama, odgovor konstrukcije po pomeranjima koji se dobija na
osnovu nelinearne i linearne analize, veoma je različit (Sl. 7). Pri linearno elastičnom ponašanju oscilacije
sistema su karakterisane promenljivim amplitudama i približno konstantnim periodom vibracija. Nasuprot
tome, pri nelinearnom odgovoru promenljive su ne samo amplitude već i period vibracija. To je posledica
permanentne promene krutosti sistema za vreme zemljotresa, pošto pri nelinearnom odgovoru krutost
zavisi od dostignutih plastičnih deformacija. Međutim, nedostatak linearne analize nije u tome što se
njenom primenom dobija različit vremenski tok pomeranja u odnosu na nelinearni odgovor, već što se na
ovaj način dobija nerealna procena veličine ekstremnih pomeranja. Ekstremna vrednost pomeranja odre-
đena nelinearnom analizom (um = 11.75 cm), višestruko je veća u odnosu na ekstremno pomeranje koje se
dobija primenom linearno elastičnog modela (um = 2.59 cm).
F/W
0.15
Nelinearna analiza Црна
CrnaГора 19791979
Gora
Улцињ - "Олимпик"
Ulcinj - "Olimpik"
0.10 ξ = 0.05
ξ = 0.05
0.05

0.00

-0.05

-0.10
Linearna analiza
-0.15
0 5 10 15 20 25
Vreme (s)
Sl. 6 Vremenski tok promene indukovanih seizmičkih sila
Pomeranje (cm)
15.0 Crna Gora 1979
Ulcinj - "Olimpik"
Nelinearna analiza
10.0 ξ = 0.05

5.0

0.0

-5.0
Linearna analiza
-10.0

-15.0
0 5 10 15 20 25
Vreme (s)
Sl. 7 Vremenski tok pomeranja za vreme zemljotresa

Iz ove analize može se uočiti šta je glavni nedostatak linearne analize. Primenom linearne analize i
redukovanog seizmičkog dejstva, može se dobiti veoma dobra procena veličine seizmičkih sila koje će
konstrukcija indukovati za vreme stvarnih zemljotresa, ali se pomoću nje ne može dobiti uvid u stvarnu
veličinu pomeranja i drugih deformacijskih veličina pri dejstvu jakih zemljotresa. Pri svemu ovom treba
naglasiti da to što se veličina seizmičkih sila može dovoljno tačno odrediti na osnovu linearne analize, na
žalost ne znači da se i potrebna nosivost može automatski dovoljno tačno proceniti. Preciznije rečeno,
potrebna nosivost konstrukcije zavisi ne samo od veličine seizmičkih sila, već i od raspoložive duktilnosti, tj.
sposobnosti konstrukcije da se neelastično deformiše. Zbog toga se potrebna nosivost konstrukcije pri
dejstvu zemljotresa ne može odrediti samo zadovoljenjem kriterijuma iskazanih po silama, već se moraju
zadovoljiti i određeni uslovi po pomeranjima, odnosno deformacijama.
Pri projektovanju seizmički otpornih konstrukcija jedan od najvažnijih ciljeva je obezbeđenje dovoljnog
kapaciteta deformisanja konstrukcije. Zbog toga je veoma važno znati u kojoj meri se može smanjiti
nosivost u odnosu na nosivost koja je potrebna da pri dejstvu stvarnih zemljotresa, ne dođe do prevelikih
oštećenja ili čak do rušenja konstrukcije. Za ovu procenu se mora poznavati odnos između sposobnosti
konstrukcije za disipaciju energije (globalne duktilnosti) i faktora redukcije. Analiza uticaja zemljotresa
prema propisima sprovodi se primenom linearno elastičnog modela i redukovanog seizmičkog dejstva, te
se ne raspolaže procenom nelinearnih efekata. Zbog toga se nelinearni efekti u propisima obično uzimaju
približno, pomoću faktora duktiliteta µ (µ = u / uy, u – nelinearno pomeranje, uy – pomeranje na granici
elastičnosti). Ovaj koncept proračuna zasnovan je na principu jednakih pomeranja elastičnih i neelastičnih
sistema (Sl. 8a), iz kojeg sledi da je faktor redukcije jednak duktilnosti sistema:
un = ue ⇒ R = µ (8)

Princip jednakih pomeranja elastičnih i neelastičnih sistema je veoma jednostavan i pogodan za praktičnu
primenu. Međutim, parametarske analize nelinearnog odgovora pokazuju da za krute konstrukcije, kod
kojih je nosivost određena na ovaj način, zahtevana duktilnost pri dejstvu uobičajenih zemljotresa postaje
izuzetno velika. Da bi se ograničio iznos plastičnih deformacija i dobila zahtevana duktilnost u uobičajenim
granicama, kod krutih konstrukcija se mora obezbediti veća nosivost od prosečne. Za određivanje potrebne
nosivosti krutih konstrukcija, Newmark i Hall su primenili koncept zasnovan na principu jednake disipacije
energije elastične i elasto-plastične konstrukcije (Sl. 8b), na osnovu kojeg sledi:

R= 2µ − 1 (9)

Poređenjem izraza (8) i (9) može se zaključiti da je pri istoj duktilnosti kod krućih konstrukcija dozvoljena
manja redukcija nosivosti.

Sl. 8 Redukcija nosivosti prema konsceptu: (a) jednakih pomeranja, i (b) jednakih energija

Metoda faktora duktiliteta je u različitim vidovima ugrađena u većinu savremenih aseizmičkih propisa.
Proračun zasnovan na ovoj metodi omogućava približno obuhvatanje nelinearnih efekata primenom
elastične analize i redukovanog seizmičkog dejstva. Metoda faktora duktiliteta na kvalitativan način odra-
žava osnovne principe projektovanja seizmički otpornih konstrukcija. Njeno razumevanje je od bitne
važnosti za razumevanje ponašanja realnih konstrukcija za vreme jakih zemljotresa, a time i za pravilno
aseizmičko projektovanje.

3 MATEMATIČKI MODEL KONSTRUKCIJE I OSNOVNE PRETPOSTAVKE

PRORAČUNA
Jaki zemljotresi su izuzetna "opterećenja", kako po veličini uticaja koje izazivaju u konstrukciji, tako i
po povratnom periodu, tj. po vremenskom razmaku u kome se mogu očekivati. Pošto se bitne osobine
nekog budućeg pomeranja tla tokom zemljotresa ne mogu sa sigurnošću predvideti, ne može se precizno
odrediti ni seizmičko dejstvo ("opterećenje") na konstrukciju. Osim toga veličina seizmičkog dejstva na
konstrukciju zavisi ne samo od pomeranja tla, već i od mehaničkih osobina same konstrukcije. Odgovor
(reakcija) konstrukcije opisuje se stanjem napona i deformacija u toku zemljotresa, kao i proverom
stabilnosti konstrukcije kao celine i njenih pojedinih delova. Seizmički odgovor realnih konstrukcije veoma
je teško tačno odrediti, pa se za njihovu analizu moraju uvesti određena pojednostavljenja.
Za analizu visokih zgrada i drugih građevina izloženih dejstvu dinamičkih sila, po pravilu se koriste
jednostavniji proračunski modeli nego kod statičkog opterećenja. Primenu jednostavnijih matematičkih
modela, osim nepouzdanosti podataka o seizmičkom dejstvu, opravdava i činjenica da na ponašanje kon-
strukcije bitno utiče samo nekoliko najnižih (osnovnih) tonova vibracije, a na te tonove bitan uticaj ima
samo manji broj stepeni slobode. Osim toga, poznato je da se inercijalne karakteristike konstrukcije mogu
opisati na jednostavniji način nego što se opisuje krutost. Određivanje unutrašnjih sila i napona zahteva
tačniji model nego određivanje pomeranja jer su unutrašnje sile funkcija izvoda pomeranja.

3.1 Izbor proračunskog modela

Prvi i najvažniji korak u analizi realnih konstrukcija pod dejstvom spoljašnjih opterećenja, predstavlja
izbor adekvatnog proračunskog modela. Modelom se idealizuje razmatrana konstrukcija i aproksimira nje-
no stvarno ponašanje pod dejstvom određenih opterećenja. Proračunskim modelom se idealizuju geometri-
ja konstrukcije i mehanička svojstva materijala u konstrukciji, definiše način oslanjanja i međusobna po-
vezanost elemenata konstrukcije (konturni i prelazni uslovi), procenjuju spoljašnja opterećenja i usposta-
vljaju konstitutivne veze koje određuju način ponašanja konstrukcije pod razmatranim opterećenjima.
Predmet računskih analiza su, u stvari, usvojeni proračunski modeli, a ne stvarne konstrukcije objekata.
Proračunski (idealizovani, matematički) model za analizu neke konstrukcije nije jednoznačno određen,
nego je izbor modela ostavljen inženjerskoj proceni. Model mora obuhvatiti sve bitne karakteristike kon-
strukcije, tako da se njime može dovoljno tačno simulirati stvarno ponašanje konstrukcije pod razmatranim
opterećenjima, a istovremeno treba da je što jednostavniji i pogodan za praktičnu primenu. Kako su ova
dva uslova obično u suprotnosti, to je izbor proračunskog modela neka vrsta kompromisa između ta dva
uslova. Izbor matematičkog modela zavisi ne samo od konstrukcije, već i od vrste opterećenja i značaja
objekta, kao i od vremena i računskih sredstava koje stoje na raspolaganju. Iskustva su pokazala da
povećanje složenosti modela i proračunske metode, ne mora dovesti do povećanja tačnosti rezultata,
naročito u slučaju seizmičkog opterećenja [10].
Materijalne konstante proračunskog modela treba da su istovetne kao i kod realnog objekta. U geo-
metrijskom pogledu model je, za razliku od stvarnog objekta, podeljen u određeni broj elemenata među-
sobno spojenih u izvesnim tačkama – čvorovima nosača. U proračunu se uspostavljaju uslovi kompati-
bilnosti u čvorovima nosača, bilo da se radi o kontinuitetu naprezanja ili deformacija. Za idealizaciju treba
birati elemente koji omogućuju najveću geometrijsku sličnost modela i objekta. Na konturi modela
postavljaju se odgovarajući granični uslovi, koji su više ili manje samo idealizacija stvarnog oslanjanja
konstrukcije ili njenih pojedinih delova.
Za proračun seizmičkog odgovora konstrukcije nužno je formirati adekvatan dinamički model kojim bi
se do dovoljno tačnog rešenja došlo uz razuman utrošak truda i vremena. U vezi sa izborom dinamičkog
modela usko je povezan i izbor dinamičkih stepeni slobode kretanja masa. Pod stepenima slobode
podrazumevaju se nezavisni parametri koji su potrebni za određivanje položaja svih tačaka pri ma kojim
pomeranjima, odnosno deformacijama sistema. U dinamičkoj, a posebno seizmičkoj analizi, vrlo se često
koriste modeli sa samo jednom koncentrisanom masom, tj. sistemi sa jednim stepenom slobode pomera-
nja. Ovi modeli se često i kod nas, a posebno u anglosaksonskoj literaturi, označavaju kao SDOF (Single-
Degree-Of-Freedom) sistemi. Oni su zbog svoje jednostavnosti vrlo pogodni za praktičnu primenu, a pomo-
ću njih je često moguće dovoljno tačno proceniti globalno ponašanje konstrukcije. Za modeliranje više-
spratnih konstrukcija zgrada češće se primenjuju sistemi sa više stepeni slobode (MDOF – Multi-Degree-
Of-Freedom) sistemi. Kod visokih zgrada bitan uticaj na seizmički odgovor, pored osnovnog tona vibracija,
uobičajeno imaju i nekoliko viših tonova, čiji je uticaj moguće obuhvatiti samo pomoću MDOF modela.
Za određivanje sila u presecima, koje nastaju pri dejstvu zemljotresa, često je dovoljan i sasvim
jednostavan proračun zasnovan na linearno elastičnom modelu. Međutim, pošto se za vreme jakih zemljo-
tresa očekuje neelastični odgovor konstrukcije, to je za procenu njenog ponašanja potrebno imati uvid ne
samo u njenu nosivost, već i u veličinu nelinearnih deformacija. Zbog toga se u zemljotresnom inženjerstvu
moraju uvesti i složeni nelinearni proračunski modeli, koji se zasnivaju na histerezisnom ponašanju [8].

3.2 Osnovne pretpostavke proračuna

Zbog veoma kompleksnog ponašanja višespratnih zgrada pri dejstvu horizontalnih sila, njihov prora-
čun se sprovodi uz uvođenje određenih pretpostavki, koje omogućuju primenu jednostavnih, ali dovoljno
tačnih metoda analiza. U dinamičkoj analizi višespratnih konstrukcija osnovna pretpostavka, koja se po
pravilu uvodi, jeste da se težina objekta, uključujući i deo korisnog opterećenja, koncentriše u nivou poje-
dinih tavanica. Na taj način se od jednog dinamičkog modela sa kontinualno raspodeljenim masama, pre-
lazi na dinamički model sa koncentrisanim masama.
Pri dejstvu zemljotresa, najbitniji uticaj na odgovor konstrukcije imaju horizontalne (bočne) vibracije
objekta. Kod proračuna višespratnih konstrukcija, uobičajeno se pretpostavlja da su međuspratne konstruk-
cije beskonačno krute u svojim ravnima, a bez ikakve krutosti upravno na te ravni. Pretpostavka o krutim
tavaničnim pločama je uobičajena i opravdana kod objekata uobičajenih dimenzija i oblika, pod uslovom da
međuspratne konstrukcije nemaju većih otvora. Ako ovi uslovi nisu ispunjeni, može doći do bitne preraspo-
dele opterećenja u sistemu za ukrućenje zgrade. Kod toga su, po pravilu, dodatno opterećeni fleksibilniji, a
rasterećeni krući vertikalni elementi.
Uvođenje pretpostavke o beskonačnoj krutosti tavanica znači da se pomeranja svih tačaka u
određenim nivoima (spratovima), mogu opisati preko ravnog kretanja pojedinih tavanica. Ravno kretanje
svake pojedine tavanice opisano je sa tri nezavisna parametra – pomoću dve translacije u horizontalnoj
ravni i jednom rotacijom, uglom obrtanja oko vertikalne ose. Ova tri pomeranja su nepoznate za svaki
sprat. Kako se samo ova pomeranja uzimaju eksplicitno u proračun, dok su sva ostala obuhvaćena
implicitno, ukupna kinematička neodređenost konstrukcije jednaka je trostrukom broju spratova. Kod
simetričnih konstrukcija, kod kojih nema uticaja torzije, rotacije tavanica ne postoje, pa su pomeranja
objekta u pojedinim pravcima međusobno nezavisna. Za analizu ovakvih zgrada mogu se koristiti ravanski
modeli za svaki pravac posebno, pri čemu se u svakom spratu eksplicitno uzima samo po jedan stepen
slobode – horizontalno pomeranje.
Pri formiranju statičkog modela za proračun visokih zgrada izloženih dejstvu horizontalnih sila, mogu
se uvesti i neke dodatne pretpostavke koje omogućavaju daleko efikasnije postupke proračuna od
uobičajenih. Jedna od takvih pretpostavki je da se prostorna (3D) konstrukcija zgrade može podeliti na
pojedine sastavne delove, tj. na podkonstrukcije ili makroelemente. Pri tome, prema svom položaju u
prostoru i ulozi koju imaju u prihvatanju horizontalnih sila, razlikuju se vertikalni i horizontalni makroele-
menti. Vertikalne makroelemente čine nosači, tj. okviri i/ili sistem nosećih zidova, koji formiraju sistem ukru-
ćenja u dve ili više vertikalnih ravni zgrade. Horizontalni makroelementi su međuspratne konstrukcije, tj.
sistem greda i ploča koji su raspoređeni u horizontalnim ravnima. Iako i vertikalni i horizontalni makroele-
menti kao jedna celina čine sistem za bočno ukrućenje zgrada, u stručnoj literaturi se pod sistemom ukru-
ćenja u užem smislu podrazumevaju samo vertikalni makroelementi. Razlog za to proističe iz njihove
različite uloge koje imaju u prihvatanju horizontalnog opterećenja. Dok je primaran zadatak horizontalnih
makroelemenata da služe kao horizontalna ukrućenja (dijafragme) vertikalnim makroelementima, tj. da ih
povežu u jednu celinu i tako ih "nateraju prinude" na zajednički rad, dotle su vertikalni makroelemetni zadu-
ženi da svojom krutošću i nosivošću obezbede bočnu stabilnost celokupne konstrukcije. Primarni zadatak
međuspratnih konstrukcija je distribucija opterećenja, tj. prenos horizontalnih sila od mesta delovanja
(centra masa) do vertikalnih makroelemenata. Sa druge strane vertikalni makroelementi imaju zadatak da
prihvate ove sile i da ih preko temeljne konstrukcije prenesu na tlo na kojem je zgrada fundirana.
Vertikalni makroelementi se uobičajeno izvode kao ravni nosači koji mogu prihvatati sile samo u svojoj
ravni, ili kao prostorni nosači koji u tom slučaju mogu prihvatati sile proizvoljnog pravca. Da bi konstrukcija
koja se sastoji samo od ravnih nosača, mogla prihvatiti horizontalne sile proizvoljnog pravca, nužno je da
nosači u osnovi zgrade budu raspoređeni u najmanje dva međusobno neparalelna pravca i u najmanje tri
ravni. Ovakve konstrukcije uobičajeno sadrže paralelne vertikalne nosače duž dva ortogonalna pravca, ali
su moguće i slobodnije forme.

4 ANALIZA ODGOVORA KONSTRUKCIJA NA DEJSTVO ZEMLJOTRESA

U toku zemljotresu dolazi do vibracionog kretanja temeljnog tla na kome je zgrada fundirana, pa
seizmičko dejstvo ima izrazito dinamički karakter, koje je uz to i potpuno neregularno. Jaki zemljotresi su
izuzetna "opterećenja", kako po veličini uticaja koje izazivaju u konstrukciji, tako i po povratnom periodu, tj.
po vremenskom razmaku u kome se mogu očekivati. S obzirom da se bitne osobine nekog budućeg pome-
ranja tla tokom zemljotresa ne mogu sa sigurnošću predvideti, to se ne može precizno odrediti ni seizmičko
dejstvo ("opterećenje") na konstrukciju. Osim toga, veličina seizmičkog dejstva zavisi ne samo od pomera-
nja tla, već i od mehaničkih osobina same konstrukcije. Uopšte uzevši, dejstvo zemljotresa i odgovarajuće
ponašanje konstrukcije predstavlja jedan stohastički interaktivni sistem u kome ponašanje konstrukcije za-
visi od dejstva zemljotresa, a s druge strane i seizmičko dejstvo bitno zavisi od njenog ponašanja.
Za analizu uticaja zemljotresa potrebno je usvojiti odgovarajući dinamički model i definisati pobudu u
zavisnosti od načina prikazivanja seizmičkog dejstva. Prikaz zemljotresnog dejstava preko spektra odgo-
vora uslovljava analizu konstrukcije u frekvencijskom domenu, a u slučaju kada je dejstvo mogućeg
zemljotresa dato preko vremenske istorije ubrzanja tla, analiza se sprovodi u vremenskom domenu.

4.1 Metoda spektra odgovora

Mada akcelerogrami daju najpotpunije informacije o kretanju tla tokom zemljotresa, u zemljotresnom
inženjerstvu je češća primena spektara odgovora. Metodom spektra odgovora može se odrediti maksi-
malna vrednost odgovora linearno elastičnog sistema sa jednim stepenom slobode za zadatu pobudu. Us-
lov dinamičke ravnoteže za vreme zemljotresa, jednačina (1), može se napisati i u obliku:
uɺɺ(t ) + 2 ξ ω uɺ (t ) + ω 2u(t ) = −uɺɺg (t ) (10)

gde je sa ξ obeleženo relativno prigušenje, a sa ω kružna frekvencija. Odgovor sistema, tj. pomeranje u
proizvoljnom trenutku vremena, može se izraziti preko Duhamel-ovog integrala (integrala konvolucije):
t
1 −ξω ( t −τ )
u (t ) = −
ωd ∫ uɺɺ (τ ) e
0
g ⋅ sin ωd (t − τ ) dτ (11)

gde je sa ωd obeležena kružna frekvencija prigušenih vibracija:

ωd = ω 1− ξ 2 (12)

Iz jednačine (11) sledi da za određeni zapis ubrzanja tla üg(t), odgovor sistema u(t) pri linearno elastičnom
ponašanju zavisi samo od prigušenja ξ i kružne frekvencije ω, odnosno od perioda vibracija T. Stoga će
dva sistema, koji imaju isti period vibracija i isto relativno prigušenje, imati i isti odgovor na neku određenu
seizmičku pobudu iako jedan sistem može imati različitu masu i različitu krutost od drugog.
Kako funkcija ubrzanja tla po pravilu nije data kao analitička funkcija, već kao zapis diskretnih vred-
nosti u pojedinim trenucima vremena, rešenje jednačine (11) nije moguće dobiti u zatvorenom obliku već
samo u određenim diskretnim trenucima za vreme zemljotresa. Pri tome se odgovor sistema uobičajeno
određuje ili numeričkom integracijom Duhamel-ovog integrala (11) ili numeričkim rešavanjem jednačine
kretanja (10) primenom nekog inkrementalnog (step-by-step) postupka.
Kako je relativno pomeranje sistema dato jednačinom (11), to se izraz za relativnu brzinu može dobiti
kao prvi izvod tog izraza:
t
uɺ (t ) = −ξ ω u (t ) − ∫ uɺɺg (τ ) e −ξω ( t −τ ) ⋅ cos ωd (t − τ ) dτ (13)
0

Apsolutna ubrzanja sistema üa (üa = ü + üg ) se mogu odrediti iz jednačine (10), tj. iz uslova ravnoteže za
vreme zemljotresa:
uɺɺa (t ) = −ω 2u(t ) − 2 ξ ω uɺ (t ) (14)

Spektar odgovora (odziva) neke veličine r(t) zasniva se na relaciji:

Sr = r (t ) max (15)

i po definiciji predstavlja maksimalnu vrednost posmatrane veličine u funkciji perioda vibracija (ili kružne
frekvencije). Zbog toga veličine Sd, SV i SA, date izrazima:
Sd = u(t ) max , SV = uɺ (t ) max , SA = uɺɺa (t ) max (16)

predstavljaju spektar odgovora relativnih pomeranja, relativne brzine i apsolutnog ubrzanja, respektivno.
Svi spektri odgovora su funkcije perioda vibracija i prigušenja S = S(ξ,T).
U praktičnim proračunima, umesto spektra relativnih brzina i spektra apsolutnih ubrzanja, uobičajeno
se koriste spektri pseudobrzina Sv i spektri pseudoubrzanja Sa:
Sv = ω Sd , Sa = ω 2 Sd (17)

Naziv "pseudo" se koristi zbog toga što se pri izračunavanju ovih vrednosti koristi kružna frekvencija
neprigušenih vibracija ω. Ova aproksimacija ne unosi veliku grešku jer je razlika između kružne frekvencije
prigušenih i neprigušenih vibracija za uobičajene građevinske konstrukcije mala (ωd ≈ ω). Spektri odgovora
relativnih brzina i apsolutnih ubrzanja razlikuju se od odgovarajućih spektara pseudobrzina odnosno
pseudoubrzanja. Te razlike opadaju sa smanjenjem prigušenja, pri čemu su razlike kod ubrzanja znatno
manje nego kod brzina. Za sistem bez prigušenja apsolutna ubrzanja su jednaka pseudoubrzanjima, što
proizilazi iz jednačine (14). Kod brzina ni u slučaju bez prigušenja ne postiže se potpuna jednakost jer je u
izrazu (13) funkcija cosinus, dok u jednačini (11) figuriše funkcija sinus. Pri svemu ovome potrebno je
naglasiti da i spektar pseudobrzina i spektar pseudoubrzanja zavisi i od prigušenja jer su ove veličine
vezane sa spektom relativnih pomeranja – jednačina (17).
Spektralna pseudobrzina je proporcionalna maksimalnoj potencijalnoj energiji koja se akumulira
elastičnim deformacijama za vreme zemljotresa:
2
E p,max = k u(t ) max 2 = k Sd2 2 = m Sv2 2 (18)

dok se na osnovu spektralnog pseudoubrzanja dobija maksimalna seizmička sila:

Fs,max = k u(t ) max = k Sd = m ω 2 Sd = m Sa (19)

Ovako određena maksimalna seizmička sila upotrebljava se kao ekvivalentno spoljašnje opterećenje na
statičkom modelu konstrukcije, čime se mogu odrediti i maksimalne vrednosti sila u presecima.
Spektar psudoubrzanja se može izračunati za neko određeni zapis ubrzanja tla (akcelerogram). Pri
tome treba naglasiti da spektar odgovora važi samo za ono zemljotresno dejstvo za koje je spektar izra-
čunat. Jednom akcelerogramu odgovara samo jedan spektar odgovora, dok jednom spektru može odgo-
varati bezbroj akcelerograma. Spektri odgovora različitih zemljotresa uobičajeno se razlikuju, a bitna razlika
postoji i kod spektara istog zemljotresa za zapise ubrzanja na različitim lokacijama u zavisnosti od
epicentralne udaljenosti i od karakteristika tla. Vrednosti ordinata u spektrima odgovora realnih akcelero-
grame često se bitno menjaju sa malim promenama perioda vibracija, naročito u području kraćih perioda.
Kao ilustracija, dati su spektri odgovora nekoliko akcelerograma koji su zabeleženi za vreme stvarno
dogođenih zemljotresa, koji su upoređeni sa spektralnom krivom iz propisa (Sl. 9).
Metoda spektra odgovora ima čvrstu teorijsku podlogu i jasno fizičko značenje, pa je na njoj zasnova-
no niz praktičnih postupaka proračuna, pomoću kojih se na jednostavan način mogu odrediti ekstremne
vrednosti statičkih i deformacijskih veličina. Kod ovih metoda, za opis dejstva zemljotresa primenjuju se
spektri horizontalnog pseudoubrzanja. Kada je spektar pseudoubrzanja Sa(ξ,T) dostupan, iz njega se može
direktno dobiti maksimalna seizmička sila koja odgovara periodu i relativnom prigušenju konstrukcije. Pri-
mena spektra jednog određenog akcelerograma za projektovanje konstrukcija nije preporučljiva, jer određi-
vanja svojstvenih perioda nije toliko pouzdano da bi se opravdala osetna promena seizmičkog dejstva do
koje dolazi sa malim promenama perioda vibracija sistema. Osim toga, pri projektovanju konstrukcija se ne
raspolaže sa dovoljno pouzdanih podataka o karakteristikama budućih zemljotresa na lokaciji objekta.
Zbog toga se koriste tzv. izglađeni spektri koji se dobijaju statističkom obradom više spektara odgovora
različitih zapisa ubrzanja tla, pri čemu oni reprezentuju prosečne zemljotrese na određenoj teritoriji.
Ubrzanje (g)
3.0

2.5 YU85 - IX =E
Bar EW
2.0 Petrovac NS
Kobe NS
1.5
El Centro S00E

1.0

0.5

0.0
0.0 0.5 1.0 1.5 2.0 2.5
Period vibracija T (s)

Sl. 9 Spektri pseudoubrzanja za različite zapise horizontalnog ubrzanja tla

4.2 Modalna analiza

Za analizu uticaja zemljotresa na višespratne konstrukcije zgrada, po pravilu se usvaja dinamički
modeli sa koncentrisanim masama u nivou svakog sprata. Pri izboru dinamičkog modela potrebno je izvršiti
i podelu stepeni slobode na bitne i nebitne. Nebitni stepeni slobode kretanja su, po pravilu, oni stepeni
slobode koji su vezani sa malim inercijalnim silama i gde nema spoljašnjeg opterećenja. Zahvaljujući pret-
postavci o beskonačnoj krutosti tavanica, kinematička neodređenost višespratnih zgrada jednaka je
ukupnom broju spratova kod ravanskih modela, odnosno trostrukom broju spratova kod prostornih (3D)
modela. Bitni (dinamički) stepeni slobode su parametri pomeranja svake pojedine tavanice – dva pomera-
nja u horizontalnim ravnima i uglovi obrtanja oko vertikalne ose kod prostornih (3D) modela, odnosno
horizontalna pomeranja kod ravanskih modela.
Prelaz sa složenijeg (statičkog) na jednostavniji (dinamički) model sprovodi se postupkom statičke
kondenzacije. U njemu se sprovodi eliminacija svih manje bitnih stepeni slobode tako da njihov uticaj bude
indirektno uključen. U statičkom modelu npr. ravnih okvira, stepeni slobode za svaki čvor su dva pomeranja
i obrtanje (Sl. 10a). Međutim, na svojstvene oblike, koji su bitni za dinamički odgovor konstrukcije, najveći
uticaj imaju inercijalne sile u horizontalnom pravcu. Zbog toga se može izabrati dinamički model u kojem su
eksplicitno izražena samo horizontalna pomeranja (Sl. 10b). Prelaz sa više na manje stepeni slobode ne
sme se činiti jednostavnim izostavljanjem manje bitnih stepeni slobode (vertikalnih pomeranja i obrtanja).
To se posebno odnosi na obrtanja čvorova jer rotacije čvorova bitno utiču na horizontalna pomeranja, pa
njihov uticaj mora ostati indirektno uključen. Postupak koji to omogućava je kondenzacija stepeni slobode.

a) Statički model konstrukcije b) Dinamički model konstrukcije

Sl. 10 Stepeni slobode u matematičkim modelima

Uslovi ravnoteže za statički model višespratne konstrukcije, opterećene generalisanim silama Fb u

pravcu bitnih (dinamičkih) stepeni slobode, mogu se napisati u obliku:
 Fb  K bb K bn  U b 
  = ⋅  (20)
 0  K nb K nn  U n 

odnosno:
Fb = K bb U b + K bn U n
(21)
0 = K nb U b + K nn U n

gde indeksi "b" i "n" označavaju dinamičke (bitne) i statičke (manje bitne) stepene slobode. Iz prve matrične
jednačine (21) može se dobiti veza između manje bitnih i bitnih stepeni slobode:
−1
U n = − K nn K nb U b (22)

Kada se u drugu matričnu jednačinu (21) uvrsti izraz (22), dobija se:

( −1
Fb = K bb − K bn K nn K nb U b ) (23)

Ako se uvede oznaka:

−1
K = K c = K bb − K bn K nn K nb (24)

onda se jednačina (23) može napisati na uobičajeni način, kao:

F =K U (25)

gde su eksplicitno izraženi samo bitni stepeni slobode (U = Ub). Vektor F je kondezovani vektor spoljašnjih
sila (F = Fb), a matrica K kondezovana matrica krutosti (K = Kc), koja se često naziva i matrica bočne
krutosti konstrukcije (lateral stiffness matrix).
Seizmički odgovor višespratnih konstrukcije može se, slično kao kod sistema sa jednim stepenom
slobode, odrediti na osnovu teorije prinudnih vibracija usled pomeranja osnove. Pri dinamičkom pomeranju
oslonaca, inercijalne sile usled kretanja koncentrisanih masa sastoje se iz dva dela: inercijalnih sila koje
potiču od relativnih pomeranja masa u nivou svakog sprata ui i inercijalnih sila nastalih kretanjem
konstrukcije kao krutog tela ug. Uslovi dinamičke ravnoteže sistema sa konačnim brojem stepeni slobode,
dati su sistemom diferencijalnih jednačina drugog reda u matričnom obliku:

M Uɺɺ(t ) + C Uɺ (t ) + K U (t ) = − M Uɺɺg (t ) (26)

gde je M kondezovana (dijagonalna) matrica masa, C je kondezovana matrica prigušenja, K je kondezo-

vana matrice krutosti, a Uɺɺ(t ) , Uɺ (t ) i U (t ) su vektori relativnih ubrzanja, relativnih brzina i relativnih pome-
ranja, respektivno. Sa Uɺɺ (t ) je obeležen vektor ubrzanja tla tokom zemljotresa:
g

Uɺɺg (t ) = uɺɺg (t ) e (27)

gde je üg(t) vremenski zapis ubrzanja tla, dok se oznaka e odnosi na kolonu jedinica: e = {1}.
Sistem diferencijalnih jednačina (26) predstavlja sistem od n (gde je n ukupan broj dinamičkih stepeni
slobode) simultanih jednačina koje treba rešavati kao celinu. Međutim, ovaj sistem jednačina se primenom
modalne analize može transformisati na n međusobno nezavisnih diferencijalnih jednačina, tako da
svakom stepenu slobode odgovara po jedna jednačina, a potom se rešenje problema dobija superpozici-
jom rešenja pojedinih jednačina. Kako je ova metoda zasnovana ne principu superpozicije, njena primena
je moguća samo za linearno elastične sisteme. Osnovu ovog postupka je analiza svojstvenih vibracija,
kojom se određuju dinamičke karakteristike konstrukcije – svojstvene vrednosti i svojstveni oblici vibracija.
Svojstvene vibracije po pravilu se analiziraju za sistem bez prigušenja jer malo prigušenje, koje je karakte-
ristično za uobičajene građevinske konstrukcije, veoma malo utiče na dinamičke osobine konstrukcija.
Rešenje homogenog sistema jednačina (26), tj. jednačina neprigušenih svojstvenih vibracija:

M Uɺɺ(t ) + K U (t ) = 0 (28)

može se odrediti uz pretpostavku da generalisana pomeranja imaju istu vremensku zavisnost i da se opšta
konfiguracija kretanja ne menja sa vremenom izuzev po amplitudi, tj. da sve mase sinhrono i sinfazno
osciluju. Rešenje se svodi na određivanje svojstvenih vrednosti λi = ωi2 , (i = 1, 2…n) i svojstvenih vektora
Φi para matrica M i K. Kvadratni koren svojstvenih vrednosti predstavljaju kružne frekvencije sistema ωi, iz
kojih se lako mogu odrediti svojstveni periodi vibracija Ti = 2π / ωi ili svojstvene frekvencije sistema
fi = 1 / Ti. Svojstveni (sopstveni, modalni) vektori Φi opisuju oblik oscilovanja, tj. relativni odnos amplituda
oscilovanja Φki mase mk u tonu i. Svojstveni vektori poseduju veoma važnu osobinu ortogonalnosti u
odnosu na matricu masa, kao i u odnosu na matricu krutosti:
ΦiT M Φ j = 0, ΦiT K Φi = 0, ωi ≠ ω j (29)

Oznaka "T" odnosi se na transpoziciju. Ako se za matricu prigušenja C usvoji da je proporcionalna matrici
masa i matrici krutosti, onda su svojstveni vektori ortogonalni i u odnosu na ovu matricu.
Transformaciju sistema jednačina (26) na n nezavisnih jednačina, moguće je izvesti pomoću modalne
matrice Φ, uvodeći u proračun novi vektor generalisanih pomeranja Y(t):
n
U (t ) = Φ Y (t ) = ∑ Φi y i (t ) (30)
i =1

Modalna matrica Φ je kvadratna simetrična matrica, čiji red je jednak ukupnom broju dinamičkih stepeni
slobode. Ova matrica se sastoji od n svojstvenih vektora Φi :
Φ = [Φ1 Φ2 ⋯ Φm ⋯ Φn ] (31)

Kada se izraz (30) i njegovi izvodi po vremenu (matrica Φ je nezavisna od vremena) uvrste u (26), s tim da
T
se ova jednačina pomnoži sa leve strane matricom Φ , dobija se n nezavisnih diferencijalnih jednačina:
M i yɺɺi (t ) + Gi yɺ i (t ) + K i y i (t ) = Fi (t ) (32)

gde je yi (t) generalisano pomeranje u i - tom tonu, a Mi, Ki i Ci generalisana masa, generalisano prigušenje
i generalisana krutost za ton i:
M i = ΦiT M Φi , Ci = ΦiT C Φi , K i = ΦiT K Φi (33)

dok je Fi (t) generalisana sila koja nastaje usled zemljotresnog dejstva u tonu i :
Fi (t ) = −uɺɺg (t ) ΦiT M e = −uɺɺg (t ) ⋅ Li (34)

Sa Li je obeležena skalarna veličina:

Li =ΦiT M e (35)

koja služi kao mera iznosa sa kojim pojedini ton vibracija učestvuje u sintetizovanju ukupnog opterećenja.
Kada se jednačine (32) podele sa generalisanim masama odgovarajućih tonova, dobija se:
yɺɺi (t ) + 2ξ i ωi yɺ i (t ) + ωi2 y i (t ) = −Γ i uɺɺg (t ) (36)

gde je sa Γi obeležen faktor participacije definisan izrazom:

Li ΦT M e
Γi = = Ti (37)
Mi Φi M Φi

Ovaj faktor je skalarna veličina koji služi za ocenu uticaja pojedinih tonova vibracija na celokupno pome-
ranje. Međutim, treba voditi računa da njegova brojna vrednost zavisi od toga kako su svojstveni oblici
vibracija normirani.
Poređenjem izraza (36) i (11), rešenje za bilo koju jednačinu (36) može se prikazati obliku:
y i (t ) = Γ i ⋅ Di (t ) (38)

gde je sa Di (t) označen integral zemljotresnog odgovora tona i:

t
1 − ξω ( t −τ )
Di (t ) = −
ωdi ∫ uɺɺ (τ ) e
0
g ⋅ sin ωd (t − τ ) dτ (39)

Upoređenjem izraza (39) i (11) može se konstatovati da integral Di (t) predstavlja pomeranje onog sistema
sa jednim stepenom slobode čija kružna frekvencija i prigušenje odgovaraju i – tom svojstvenom obliku
vibracija. Izraz (38) za pomeranje yi (t) sličan je izrazu za pomeranje sistema sa jednim stepenom slobode
(11), sa izuzetkom faktora participacije Γi.
Sa rešenjem pojedinih jednačina (32), može se formirati vektor generalisanih pomeranja Y(t):
Y (t ) = {y i (t )} = {Γ i Di (t )} (40)
Vektor relativnih pomeranja konstrukcije za ton i dat je izrazom:
U i (t ) = Φi ⋅ y i (t ) = Γ i Φi Di (t ) (41)

gde su Φi svojstveni oblici neprigušenih vibracija. Ukupan odgovor konstrukcije dobija se superpozicijom
uticaja svih razmatranih tonova:
n n
U (t ) = ∑ U i (t ) = ∑ Φi ⋅ Yi (t ) (42)
i =1 i =1

Pri tome treba uočiti opšte značenje jednačine (42) – ona se može primeniti za određivanje dinamičkog
odgovora bilo kojeg generalisanog uticaja Z u konstrukciji (generalisane sile ili generalisanog pomeranja):
n
Z ( t ) = ∑ Z i (t ) (43)
i =1

gde je Zi(t) modalni odgovor posmatrane veličine u tonu i. Primena jednačine (43) moguća je samo za
linearno elastične sisteme kod kojih važi princip superpozicije uticaja.
Bitan uticaj na odgovor konstrukcije ima samo nekoliko, najviše dominantnih tonova, koji odgovaraju
najnižim svojstvenim frekvencijama. Zbog toga se u praktičnim proračunima redovno koristi redukovana
modalna analiza, u kojoj se kod modalne superpozicije uzima u obzir samo nekoliko najnižih tonova:
m
U (t ) ≈ ∑ Φi y i (t ), m≤n (44)
i =1

Ovo znači da se u modalnu matricu uključuje samo prvih m kolona. Ovo pojednostavljenje problema je
moguće jer je udeo svojstvenih vektora sa višim frekvencijama znatno manji od udela vektora sa nižim
frekvencijama. Pri tome, da bi se dobilo dovoljno tačno rešenje, potrebno je uzeti u obzir sve tonove koji
značajno doprinose ukupnom odgovoru konstrukcije. U ekstremnom slučaju može se uzeti i m = 1, tj. uticaj
samo prvog (osnovnog) tona vibracija.
Nakon određivanja relativnih pomeranja konstrukcije tokom celokupnog trajanja zemljotresa, potrebno
je odrediti i uticaje u konstrukciji (reakcije, sile u presecima itd.). Za njihovo izračunavanje može se
primeniti više različitih postupaka, čija efikasnost zavisi od veličine razmatranog problema (od broja
dinamičkih stepeni slobode, ali veoma često i od ukupnog broja stepeni slobode u statičkom modelu). Prvi
način podrazumeva određivanje vektora seizmičkih sila Fs(t) za svaki razmatrani trenutak vremena t tokom
zemljotresa. Sa poznatim vektorom relativnih pomeranja U(t) ove sile se mogu odrediti preko kondezovane
matrice krutosti konstrukcije K:
Fs (t ) = K ⋅ U (t ) (45)

Seizmičke sile Fs(t) predstavljaju efektivne spoljašnje sile (ekvivalentne statičke sile) koje izazivaju ista
pomeranja konstrukcije data vektorom U(t). Kada je određena raspodela seizmičkih sila po visini konstru-
kcije u proizvoljnom trenutku t tokom zemljotresa, vrednost sila u presecima konstrukcije mogu se odrediti
uobičajenim metodama statike.
Kako je funkcija ubrzanja tla űg(t) uobičajeno data kao zapis diskretnih vrednosti, uticaji u konstrukciji
dobijaju se u određenim diskretnim trenucima tk (k = 1, 2, … K) koji su na međusobnim razmacima ∆t.
Međutim, treba voditi računa da je K veoma velik broj (po pravilu reda veličine nekoliko hiljada) jer se zapis
ubrzanja uobičajeno registruje u veoma kratkim vremenskim intervalima ∆t. Zbog toga je za određivanje
uticaja u konstrukciji (sile u presecima, deformacije i sl.) potrebno rešiti sistem jednačina (20) u statičkom
modelu veoma mnogo (K) puta. Kako statički model u slučaju velikih konstrukcija, posebno prostornih,
može imati i više hiljada statičkih stepeni slobode, određivanje uticaja u konstrukciji zahteva ogroman broj
računskih operacija. Zbog toga je analiza uticaja zemljotresa primenom modalne analize nemoguća bez
primene računara i specijalizovanih programa.
Uticaji u konstrukciji (sile u presecima, pomeranja i sl.) za vreme zemljotresa mogu se odrediti i na
nešto drugačiji način [3]. Dinamički odgovor r(t) neke veličine za vreme zemljotresa, može se za svaki ton
vibracija prikazati kao: ri (t ) = ri ,st ⋅ Ai (t ) , gde je ri,st vrednost posmatrane veličine r usled statičkog dejstva
modalnih inercijalnih sila Si, dok je sa Ai (t) obeležen vremenski odgovor pseudoubrzanja sistema sa jednim
stepenom slobode u tonu i, usled zadatog ubrzanja tla. Pseudoubrzanje Ai (t) dato je izrazom:
Ai (t ) = ωi2 ⋅ Di (t ) (46)

Modalne inercijalne "sile" Si:

Si = Γ i ⋅ M ⋅Φi (47)
opisuju modalnu rasporedelu inercijalnih karakteristika konstrukcije za svaki oblik vibracija i imaju dimenziju
mase. Kako "sile" Si imaju dimenziju mase, sledi da ako posmatrana veličina r ima dimenziju [a], statička
veličina rst ima dimenziju [a/ubrzanje].
Na ovaj način je doprinos svakog pojedinačnog tona i u ukupnom dinamičkom odgovoru konstrukcije
prikazan kao proizvod rezultata dve analize (Sl. 11):
1) statičke analize na razmatranoj višespratnoj konstrukciji sa modalnim inercijalnim "silama" Si, i
2) dinamičke analize sistema sa jednim stepenom slobode za zadato ubrzanje tla üg(t).

Sik – sile u tonu i Ai (t) =ωi2 × Di (t)

Mi

ri,st ωi , ξi

üg(t) t

a) Statička analiza MDOF sistema b) Dinamička analiza SDOF sistema

Sl. 11 Konceptualni prikaz modalnog odgovora elastičnog sistema

Ukupan dinamički odgovor posmatrane veličine r(t) za vreme zemljotresa, može se odrediti na osnovu
superpozicije uticaja svih razmatranih tonova:
n n
r (t ) = ∑ ri (t ) =∑ ri ,st ⋅ Ai (t ) (48)
i =1 i =1

Primena ovog postupka zahteva statičku analizu višespratne konstrukcije za n različitih slučajeva
modalnih opterećenja (uzetih kao spoljašnje opterećenje), kao i dinamičku analizu za n različitih sistema sa
jednim stepenom slobode usled zadatog ubrzanja tla üg(t). Kombinacija pojednih modalnih odgovora daje
dinamički odgovor posmatrane veličine. Na ovaj način može se odrediti odgovor cele konstrukcije, tj.
vremenska zavisnost svih statičkih i deformacijskih veličina koji su od interesa za analizu.

5 PRORAČUN UTICAJA OD ZEMLJOTRESA PRI PROJEKTOVANJU

KONSTRUKCIJA
Primenom dinamičkih metoda analize moguće je odrediti odgovor konstrukcije, tj. vremenski tok svih
statičkih i deformacijskih veličina od interesa. Ovakav proračun daje potpun uvid u ponašanje konstrukcije
za vreme zemljotresa, ali se on u tom obliku može primeniti samo kada je seizmičko dejstvo dato putem
zapisa ubrzanja tla za tzv. projektni akcelerogram. Da bi se izvršio izbor projektnih akcelerograma, potre-
bne su prethodne detaljne seizmološke i geomehaničke analize. Kao rezultat ovih analiza dolazi se do
usvajanja određenog broja odgovarajućih parametara koji, sa usvojenim nivoom verovatnoće, reprezentuju
mogući zemljotres na razmatranoj lokaciji. Ti parametri su, pre svega, epicentralno udaljenje mogućeg
zemljotresa, očekivana magnituda, povratni period, žarišni mehanizam zemljotresa, maksimalno ubrzanje
tla na tzv. osnovnoj steni, amplifikacija ubrzanja tla kroz slojeve od ležišne stene do površine tla, a time i
maksimalno očekivano ubrzanje tla na nivou temelja posmatranog objekta, frekventni sastav očekivanog
zemljotresa, itd. Imajući u vidu navedene parametre, posebno očekivani frekventni sastav oscilacija tla, iz
"biblioteke" postojećih akcelerograma, koji su zabeleženi tokom prethodnih zemljotresa ili su veštački gene-
risani, mogu se usvojiti odgovarajući zapisi ubrzanja. Iako akcelerogrami daju najpotpunije informacije o
kretanju tla tokom zemljotresa i mada je primena vremenske analize moguća pri projektovanju, ovakav
postupak se koristi veoma retko u praksi. Proračun seizmičkih uticaja u konstrukciji na ovakav način
računski je vrlo obiman, pa je neophodna primena računara i odgovarajućih programa, pri čemu se mora
imati i dovoljan broj akcelerograma koji adekvatno reprezentuju mogući zemljotres na razmatranoj lokaciji.
Primena vremenske analize u praksi sprovodi se samo za projektovanje veoma značajnih objekata, kada je
od interesa imati uvid u ponašanje konstrukcije u realnim seizmičkim uslovima.
S obzirom da spektri odgovora daju očigledniju predstavu o karakteristikama oscilacija tla i da su lakši
za praktičnu primenu, oni se uobičajeno uzimaju kao osnovni način prikaza seizmičkog dejstva u tehničkoj
regulativi. Da bi se za praktične primene formulisao dovoljno jednostavan postupak proračuna, kojim će biti
moguće odrediti uticaji u konstrukciji usled dejstva zemljotresa, potrebno je da se proračun, umesto na
dinamičkoj analizi, zasniva na primeni metode spektra odgovora. Razvijen je niz metoda za analizu dejstva
zemljtresa koje se eksplicitno ili implicitno zasnivaju na metodi spektra odgovora: ekvivalentna statička
metoda, uprošćena i multi modalna analiza u kombinaciji sa metodom spektra odgovora.

5.1 Ekvivalentna statička metoda

Seizmički propisi mnogih zemalja dopuštaju analizu zgrada primenom približnih metoda, pomoću kojih
je moguće sprovesti analizu na brz i jednostavan način. Jedna od načešće primenjivanih je ekvivalentna
statička metoda (ESM), koja se zasniva na sledećim pretpostavkama:
• Bitan uticaj na ponašanje zgrade, pod dejstvom seizmičkih sila, ima samo osnovni ton vibracija.
• Za određivanje oblika vibracija u prvom tonu, a time i raspodele seizmičkih sila po visini zgrade,
koriste se približni obrasci.
• Za određivanje perioda osnovnog (prvog) tona, a time, s obzirom na prvu pretpostavku, i nivoa
seizmičkog dejstva, mogu se pored metoda dinamike konstrukcija koristiti i približni obrasci.
Ukupna horizontalna seizmička sila F, odnosno celokupno seizmičko opterećenje zgrade, određuje se
pomoću jednačine (5):
F = K (T ) ⋅W (49)

gde je K ukupni seizmički koeficijent (K = ZIC / R), a W težina zgrade koja se uzima u proračun. Sila F
predstavlja zbir svih seizmičkih sila po visini zgrade i jednaka je ukupnoj poprečnoj sili zgrade u osnovi.
Seizmičke sile po visini zgrade raspodeljuju se prema približnom obrascu:
Wk zkb
Fk = F n
, k = 1,2,... n (50)
∑W
k =1
k zb
k

gde je Fk horizontalna seizmička sila u k - tom spratu, Wk težina k - tog sprata, zk udaljenje (visina) sprata
k od gornje ivice temelja, n ukupan broj spratova zgrade (broj nivoa) i b eksponent koji zavisi od krutosti
konstrukcije. Eksponent b usvaja se u zavisnosti od perioda osnovnog tona ili visine zgrade, s tim da je za
kruće zgrade vrednost ovog parametra bliska ili jednaka 1, a za fleksibilnije (više) zgrade bliska ili jednaka
2 čime se pokušava u proračun uvesti uticaj viših tonova, koji je izraženiji kod fleksibilnijih konstrukcija.
U propisima mnogih zemalja, pa i u našim, usvojena je vrednost eksponenta b = 1, pa su seizmičke
sile proporcionalne udaljenju mase od mesta uklještenja:
Wk zk
Fk = F n
, k = 1,2,... n (51)
∑W
k =1
k zk

Kod konstrukcija sa ravnomernom raspodelom mase po visini (mk = m), dobija se linearna funkcija raspo-
dele seizmičkih sila. Za vrednost eksponenta b = 1, uticaj viših tonova vibracija može se uvesti u proračun
tako što se celokupna seizmička sila F podeli na dve sile F1 i F2. Manji deo celokupne seizmičke sile F2,
reda veličine 10 do 20%, koncentriše se na vrhu zgrade, dok se preostali deo sile raspodeljuje prema
obrascu (51), s tim da u izrazu umesto sile F figuriše F1. U našim propisima, za objekte preko pet spratova,
usvojena je vrednost od 15% ukupne seizmičke sile kao koncentrisana sila na vrhu zgrade.
Ovako određene seizmičke sile uzimaju se kao ekvivalentno statičko opterećenje na konstrukciju, pa
se uticaji mogu odrediti uobičajenim metodama statike. Pri tome se za dimenzionisanje i kontrolu deforma-
cija, uticaji u konstrukciji uzimaju kao alternativni (±).

5.2 Spektralno modalna analiza

Metoda spektra odgovora se primenjuje u analizi sistema sa jednim stepenom slobode, gde se
primenom ove metode dobija tačan rezultat za maksimalnu statičku ili deformacijsku veličinu. Primena ove
metode je moguća i kod sistema sa više stepeni slobode, ako se kombinuje sa metodom razvijanja po
svojstvenim oblicima (modalnom analizom). Kombinacija ove dve metode često se naziva spektralno
modalna analiza (SMA). U ovoj metodi, primenom modalne analize, transformiše se simultani sistem
jednačina na sistem nezavisnih jednačina za svaki ton vibracija. U svakom tonu vibracija moguće je
odrediti maksimalne vrednosti pomeranja, na isti način kao kod sistema sa jednim stepenom slobode, sa
izuzetkom faktora participacije – videti izraz (38).
Po analogiji sa sistemom sa jednim stepenom slobode, maksimalna vrednost pomeranja određuje se
primenom metode spektra odgovora. Ekstremna vrednost pomeranja Di (t) za svaki razmatrani ton vibra-
cija, koje se određuje na osnovu izraza (39), jednaka je veličini u spektru pomeranja Sdi za kružnu frek-
venciju ωi (ili period vibracija Ti) i prigušenje ξi :
Sdi = Sd (ξ i ,Ti ) = Di (t ) max
(52)

Vektor relativnih pomeranja konstrukcije dat je izrazom (41) te se, uzimajući u obzir (38) i (52), maksimalna
spratna pomeranja u tonu i (i = 1, 2, … m ≤ n) mogu odrediti na osnovu:
U i max = Φi y i (t ) max
= Γ i Sdi Φi (53)

Elastične sile vezane su sa elastičnim pomeranjima, pa se mogu odrediti preko matrice krutosti ili, uzima-
jući u obzir ekvivalenciju elastičnih i inercijalnih sila koja je izražena relacijom problema svojstvenih vred-
nosti, preko matrice masa. Vektor maksimalnin seizmičkih sila Fi za ton vibracija i može se napisati u
obliku:
Fi = K U i max = ω 2i M U i max = Γ i ω 2i Sdi M Φi = Γ i Sai M Φi (54)

gde je Sai = ωi2 ⋅ Sdi veličina u spektru pseudoubrzanja za period vibracija Ti i prigušenje ξi. Ovako određe-
ne sile mogu se koristiti kao ekvivalentno statičko opterećenje tona i, pomoću kojih je moguće izračunati
sile u presecima konstrukcije.
Ako se po visini zgrade saberu sve seizmičke sile u tonu i, dobija se celokupna seizmička sila za taj
ton vibracija:
T
L  L L2
Fi = F ⋅ {1} =  i Sai M Φi  ⋅ {1} = i ΦiT M {1} Sai = i Sai
T
i (55)
 Mi  Mi Mi
odnosno:
Fi = mi ,ef ⋅ Sai (56)

Izraz (56) sličan je izrazu (19), osim što u njemu umesto mase m figuriše veličina mi,ef, koja se naziva efe-
ktivna tonska masa konstrukcije:
mi ,ef = L2i M i = Γ i Li (57)

Ova veličina predstavlja deo ukupne mase koji odgovara učešću svakog tona u generisanju ukupne seiz-
mičke sile za vreme zemljotresa. Efektivna tonska masa zavisi od raspodele masa po visini zgrade i od
svojstvenih oblika vibracija. Može se pokazati da je zbir efektivnih masa za sve tonove vibracija jednak
zbiru svih masa konstrukcije:
n n

∑m
i =1
i ,ef = ∑ mk
k =1
(58)

gde se indeks i odnosi na ton vibracija, a indeks k na sprat.

Jednačine (54) i (55) se mogu napisati i u obliku koji omogućava njihovo direktno upoređenje sa
metodom ekvivalentnog statičkog opterećenja:
mi ,ef mi ,ef ⋅ Sai
Fi = Γ i Sai M Φi = Γ i Sai M Φi = Γ i M Φi (59)
mi ,ef Γ i Li
Uzimajući u obzir izraz (56), jednačina (59) se može napisati u obliku:
Fi
Fi = M Φi (60)
Li
Ako se uvede oznaka:
H i = M Φi = {mk Φik } (61)

izraz (60) dobija oblik:

Fi
Fi = Hi (62)
Li

gde je Hi vektor koji određuje raspodelu seizmičkih sila po visini zgrade u tonu i. Uzimajući u obzir da je
skalarna veličina Li data izrazom:
 n
Li = ΦiT M e = ∑ mk Φik (63)
k =1

jednačina (62) u algebarskoj notaciji ima oblik:

mk Φik
Fik = Fi n
, k = 1,2,... n (64)
∑ mk Φik
k =1

gde se indeks i odnosi na ton vibracija, a indeks k na sprat.

Na osnovu izraza (56) dobija se maksimalna seizmička sila pri elastičnom odgovoru sistema za svaki
razmatrani ton vibracija. Međutim, pri projektovanju građevinskih konstrukcija analiza uticaja zemljotresa
sprovodi se ne za stvarno nego za proračunsko (redukovano) seizmičko dejstvo Fd, vodeći računa i o zna-
čaju objekta. Proračunsko seizmičko dejstvo određuje se u skladu sa važećim tehničkim normama prema
izrazu (5), koji se može napisati i u obliku:

I I ag C(ξ ,T ) I
Fd = ⋅ Fe = ⋅ ⋅ W = ⋅ m ⋅ ag C(ξ ,T ) (65)
R R g R
gde je I faktor značaja objekta, R faktor redukcije, ag maksimalno ubrzanje tla za projektno horizontalno
seizmičko dejstvo, a C(ξ,T) koeficijent dinamičnosti kojim se uzima u obzir dinamička amplifikacija ubrzanja
i osobine tla na kojem je konstrukcija fundirana. Jednačina se može napisati i u obliku:
Fd = m ⋅ Sad (ξ ,T ) (66)

gde je sa Sad(ξ,T) obeležen proračunski (redukovani) spektar pseudoubrzanja:

I
Sad (ξ ,T ) = ⋅ ag C (ξ ,T ) (67)
R
koji se konstruiše na osnovu usvojenih seizmičkih parametara i spektralne krive pobude date u propisima.
Ako je proračunska seizmička sila data u funkciji ukupnog bezdimenzionalnog koeficijenta seizmičnosti
K(T), kao u našem Pravilniku [9], proračunski spektar pseudoubrzanja se određuje na osnovu izraza:
Sad (ξ ,T ) = K (T ) ⋅ g (68)
2
gde je g ubrzanje zemljine teže (g = 9.81 m/s ).
Uzimajući u obzir izraze (56) i (66), ukupna proračunska seizmička sila u tonu i može se odrediti kao:
Fdi = mi ,ef ⋅ Sad (ξ i ,Ti ) (69)

gde Sad(ξi,Ti) predstavlja ordinatu u proračunskom spektru pseudoubrzanja za period vibracija u i - tom
tonu. Sa poznatom ukupnom seizmičkom silom Fdi, seizmičke sile po visini konstrukcije za svaki ton odre-
đuju se na osnovu izraza (64), kao:
mk Φik
Fik = Fdi n
, k = 1,2,... n (70)
∑m
k =1
k Φik

Ovako određene sile predstavljaju maksimalne seizmičke sile koje se javljaju u svakom pojedinačnom tonu
vibracija. Uzimajući ih kao ekvivalentno statičko opterećenje, uobičajenim metodama statike mogu se
odrediti maksimalni uticaji u konstrukciji za svaki razmatrani ton i. Pri tome je uobičajeno da se u analizi
uzima uticaj samo nekoliko (m) najnižih svojstvenih oblika vibracija
S obzirom da se ekstremne veličine rezultata za pojedine tonove javljaju u različitim trenucima
vremena, ukupan seizmički odgovor konstrukcije dobija se statističkom kombinacijom maksimalnih uticaja
koji su dobijeni u pojedinim tonovima vibracija. Ekstremna vrednost nekog uticaja u konstrukciji (reakcije,
sile u presecima, pomeranja i sl.) određuje se kao rezultat svih razmatranih svojstvenih oblika vibracija na
osnovu SRSS pravila, tj. kao kvadratni koren zbira kvadrata pojedinih modalnih odgovora:
m
max Z = ∑Z
i =1
i
2
(71)

gde je Z bilo koja statička ili deformacijska veličina. Rezultati proračuna dobijaju se u vidu ekstremnih
vrednosti statičkih i deformacijskih veličina za sve preseke nosača. Ovako dobijeni uticaji koriste se za
dimenzionisanje i kontrolu deformacija konstrukcije. Dobijeni uticaji su pozitivnog znaka, a u analizi se
uzimaju kao alternativni (±). Primena jednačine (71) neophodna je za izračunavanje svake statičke ili
deformacijske veličine posebno, odnosno dozvoljeno je kombinovati samo konačne vrednosti.
Za procenu doprinosa pojedinih tonova u generisanju ukupnih uticaja može da posluži koeficijent αi
(αi =mi,ef / m), koji predstavlja odnos efektivne tonske mase prema ukupnoj masi sistema. Procena broja
tonova koje treba uzeti u proračun, može se odrediti na osnovu izraza:
i
λi = ∑ α r (72)
r =1

Ako je zadovoljen uslov λi ≥ 90 %, smatra se da je uzet dovoljan broj tonova u proračun [2].

5.3 Uprošćena modalna analiza

Kod regularnih zgrada, na čiji odgovor viši tonovi vibracija ne utiču bitno, Evrokod 8, kao i propisi
mnogih zemalja, umesto ESM preporučuje uprošćenu dinamičku analizu, zasnovanu na modalnoj analizi
Kod uprošćene modalne analize (UMA) smatra se da bitan uticaj na ponašanje zgrade, pod dejstvom
seizmičkog opterećenja, ima samo osnovni ton vibracija.
Smičuća sila u osnovi zgrade, slično kao kod SMA, data je izrazom (69), pri čemu je uvedena pretpo-
stavka da na ponašanje zgrade pod dejstvom seizmičkih sila bitan uticaj ima samo osnovni (prvi) ton:
Fd ≈ Fd 1 = m1,ef ⋅ Sad (ξ1,T1 ) (73)

Međutim, kako prema drugom Newton-ovom zakonu ukupne inercijalne sile za vreme zemljotresa moraju
biti proporcionalne ukupnoj masi konstrukcije m = Σmk, to je u izrazu (73) neophodno efektivnu masu prvog
tona m1,ef zameniti ukupnom masom m:
Fd = m ⋅ Sad (ξ1,T1 ) (74)

Raspodela ukupne seizmičke sile Fd po visini zgrade vrši se prema stvarnom obliku vibracija prvog tona, na
osnovu izraza:
mk Φ1k
Fk = Fd n
, k = 1,2,... n (75)
∑m
k =1
k Φ1k

gde su Φ1k amplitude prvog oblika horizontalnih vibracija konstrukcije. Uzimajući ove sile kao ekvivalentno
statičko opterećenje, seizmički uticaji u konstrukciji se mogu odrediti uobičajenim metodama statike. Kod
ove metode dobija se realnija raspodela seizmičkih sila po visini zgrade u odnosu na ESM, jer su
dinamičke karakteristike konstrukcije delimično obuhvaćene prvim svojstvenim oblikom vibracija.
Rezultati sprovedenih uporednih analiza, pokazuju da približne metode (ESM i UMA) po pravilu daju
veće vrednosti uticaja u konstrukciji u odnosu na rezulate SMA. Osnovni razlog za to je što se približnim
postupcima dobijaju veće ukupne smičuće sile nego primenom multimodalne analize Konzervativnost
približnih postupaka je izraženija za momente nego za smičuće sile. Kod vitkih (visokih) konstrukcija, zbog
uticaja viših tonova vibracija, primena ESM i UMA može dati nekonzervativne rezultate. U slučaju
regularnih konstrukcija, približne metode generalno precenjuje uticaje multimodalne analize, ali s obzirom
da se od približnih metoda očekuju konzervativni rezultati i da razlika u veličini uticaja nije izrazita u odnosu
na multimodalnu analizu, kao i da su približne metode znatno jednostavnije za upotrebu, može se opravdati
njihova primena u praksi.

6 ZAKLJUČAK
Prema aktuelnom konceptu projektovanja, linearna analiza se koristi i za proračun uticaja usled proje-
ktnog seizmičkog dejstva koje odgovara pojavi najjačih zemljotresa na razmatranoj lokaciji za referentni
povratni period Tr (uobičajeno 475 ili 500 godina). Pri tome se smičuća otpornost konstrukcije određuje za
uticaje od umanjenog seizmičkog dejstva, koje se dobija redukcijom spektra ubrzanja projektnog zemljo-
tresa. Normativna seizmička dejstva u tehničkim propisima različitih zemalja su prikazana u različitim obli-
cima. Međutim, svima im je zajedničko da se proračunska seizmičke sile određuju u funkciji seizmičnosti
područja, nivoa usvojenog seizmičkog hazarda, svojstava (kategorije) temeljnog tla, dinamičkih karakteri-
stika konstrukcije, važnosti objekta u odnosu na njenu upotrebu i raspoložive (obezbeđene) duktilnosti.
Primenom vremenske analize (modalne analize i metode direktne numeričke integracije) moguće je na
najbolji način sagledati ponašanje konstrukcije za vreme zemljotresa. Na ovaj način se ne određuju
samomaksimalne vrednosti uticaja već se dobija i uvid u njihovu kvalitativnu promenu (vremenski tok). U
praksi se analiza uticaja zemljotresa po pravilu, umesto na dinamičkoj analizi, zasniva na primeni metode
spektra odgovora. Spektralna reprezentacija seizmičkog dejstva obezbeđuje jednostavno polazište za
aseizmičko projektovanje, jer od odnosa svojstvenih perioda i predominantnih perioda pobude zavisi dina-
mička amplifikacija seizmičkog dejstva. Primenom metode spektra odgovora može se odrediti maksimalna
vrednost odgovora sistema sa jednim stepenom slobode za zadatu pobudu. Međutim, vrednosti seizmičkih
uticaja u konstrukciji dobijenih iz spektra odgovora, mada su relevantni kao osnovni podaci, moraju se
modifikovati pri projektovanju višespratnih konstrukcija zgrada. U odnosu na sisteme sa jednim stepenom
slobode, ponašanje višespratnih konstrukcija je znatno složenije, jer na njihov seizmički odgovor utiče i
raspodela krutosti i mase po visini zgrade. Uticaj ovih veličina na dinamički odgovor obuhvaćen je
svojstvenim oblicima vibracija. Zbog toga je, kod sistema sa više stepeni slobode, neophodna primena
spektralno modalne analize (SMA) u kojoj de kombinuju rezultati metode spektra odgovora i rezultati
modalne analize. Pri tome se dobijaju samo ekstremne vrednosti uticaja u konstrukciji, koje se određuju
statističkom kombinacijom maksimalnih uticaja dobijenih u pojedinim tonovima vibracija.
Za određivanje ekstremnih vrednosti statičkih i deformacijskih veličina, neophodnih za kontrolu nosi-
vosti i deformacija konstrukcije usled dejstva zemljotresa, potrebno je obaviti veoma veliki broj računskih
operacija. Zbog toga je za efikasnu primenu SMA neophodan računar i odgovarajućo softver. To se naro-
čito odnosi za sisteme sa većim brojem statičkih stepeni slobode i kada se mora uzeti u obzir veliki broj
tonova. Kako približne metode (ESM i UMA) po pravilu daju konzervativne rezultate i uzimajući u obzir da
su one znatno jednostavnije za upotrebu od SMA, njihova primena u praksi može se opravdati za regularne
konstrukcije. Međutim, kod neregularnih konstrukcija (bilo u osnovi ili po visini) i fleksibilnih regularnih
konstrukcija, neophodna je primena multi-modalne analize da bi se na adekvatan način obuhvato uticaj
viših tonova vibracija i/ili uticaj nepovoljnih torzionih efekata.
Pri projektovanju je potrebno obezbediti takve karakteristike noseće konstrukcije koje će omogućiti
njenu povoljnu reakciju na očekivano seizmičko dejstvo. Klasičan koncept projektovanja zasniva se na
kontrolisanom smanjenju nosivosti konstrukcije, čime se za očekivano seizmičko dejstvo dopušta njen
nelinearni odgovor, što podrazumeva i pojavu oštećenja. Potrebna nosivost konstrukcije zavisi ne samo od
veličine seizmičkih sila, već pre svega od raspoložive duktilnosti, odnosno sposobnosti konstrukcije da se
plastično deformiše. Pri tome obezbeđena nosivost služi kao regulator kojim se kontroliše nivo naprezanja i
nivo nelinearnih deformacija, a samim tim i stepen oštećenja. Kako zahtevana duktilnost raste sa
smanjenjem raspoložive nosivosti, neophodno je uspostaviti odgovarajući balans između nosivosti, krutosti
i duktilnosti da bi se ograničio stepen oštećenja noseće konstrukcije i objekta u celini.

7 LITERATURA
[1] Aničić D., Fajfar P., Petrović B., Szavits-Nossan A., Tomažević M.: Zemljotresno inženjerstvo –
visokogradnja, Građevinska knjiga, Beograd, 1990.
[2] CEN-EN 1998-1: Eurocode 8: Design of structures for earthquake resistantce. Part 1: General rules,
seismic actions and rules for buildings, Stage 51 Draft, December 2003.
[3] Chopra, K.A.: Dynamic of Structures – Theory and Applications to Earthquake Engineering. Prentice
Hall, New Jersy, 2001.
[4] Earthquake Resistant Regulations, A World List - 2004, IAEE.
[5] Lađinović Đ.: Projektovanje seizmički otpornih konstrukcija zasnovano na proceni oštećenja. JDGK,
11. Kongres, Vrnjačka Banja, 25-27. septembar 2002, Knjiga 2, str. 163-168.
[6] Lađinović Đ.: Višekriterijumska analiza seizmičke otpornosti konstrukcija armiranobetonskih zgrada.
JDGK, Simpozijum 2004, Vrnjačka Banja, 29. septembar-1. oktobar 2004., Knjiga 1, P-4, str. 65-76.
[7] Paulay T., Priestley M.J.N.: Seismic Design of Reinforced Concrete and Masonry Buildings. John
Wiley & Sons, Inc., 1992.
[8] Prakash V., Powell G.H., Campbell S.: DRAIN-2DX – Base Program Description and User Gide,
Version 1.10. University of California, Berkeley, November, 1993.
[9] Pravilnik o tehničkim normativima za izgradnju objekata visokogradnje u seizmičkim područjima,
Službeni list SFRJ, Beograd, SL br. 31/81, 49/82, 21/88, 52/90.
[10] Priestly M.J.N.: Myths and Fallacies in Earthquake Engineering – Conflict between Design and
Reality. Concrete International, February, 1997., pp. 54-63.