UNIVERZITET

- ZAVRŠNI RAD -
TEMA: GLOBALNO ZAGREVANJE

Mentor: Kandidat:

Prof. dr Nataša Petrović Jovana Mićović 692/2

2019.
SADRŽAJ
UVOD
 1. ISTORIJSKI RAZVOJ KLIME

- NASTANAK NAUČNOG KONSENZUSA GLOBALNOG ZAGREVANJA -

Tokom ovog perioda došlo je do širokog diskurzivnog pomaka u opštem shvatanju klime kao
problema. Došlo je do prilično brze promene od sredine kasnih šezdesetih, kada su klimatska
istraživanja posmatrana kao preteča čoveka koji svesno menja klimu da bi je učinila povoljnijom,
ka istraživanju kako ljudi mogu nehotice menjati klimu. Američki predsednik Kennedi predložio
je Generalnoj skupštini UN 1961. „dalje napore saradnje svih zemalja u prognoziranju vremena i
na kraju u kontroli vremenskih prilika“ . Revelle je, dok je vodio tim Bele kuće sredinom 1960-
ih radi procene potencijalne opasnosti od globalnog zagrevanja izazvanog CO2, napisao u
izveštaju tima da bi, ukoliko takve promene postanu verovatne, čovečanstvo moglo da pokuša da
izvrši „izravnavanje klimatskih promena“. Direktor Nacionalnog centra za atmosferska
istraživanja u Boulderu, Colorado, izjavio je Kongresu da želi "maksimalno moguće ovladavanje
atmosferskim okruženjem".

Od kasnih šezdesetih, kako se pojavio prvi talas modernog životnog okruženja,

tehnokratska slika klime kao nečega što bi trebalo da kontroliše čovek bledi ka slici u kojoj ljudi
više zavise od klime zbog svog blagostanja i nisu u stanju da manipulišu njom.

Prema Cainu, prekretnica u vezi sa svesnošću o klimatskim pitanjima i razvoju stakleničke nauke
bile su dve studije preduzete 1970. i 1971., Studija kritičnih ekoloških problema (SCEP) i Studija
o uticaju čoveka na klimu. Ove studije su ukazale na značaj pitanja o CO2 i prema Cainu, zbog
čega je ovaj problem uključen u dnevni red nacionalnih i međunarodnih institucija o životnoj
sredini. Izveštaj SCEP ukazao je na nekoliko mogućih implikacija na porast nivoa CO2 do kojih
je došlo nakon industrijske revolucije. Radna grupa je zaključila da, iako je „verovatnoća
direktnih klimatskih promena u ovom veku nastala kao posledica CO2 mala, naglašavamo da su
dugoročne potencijalne posledice uticaja CO2 na klimu ili društvene reakcije na takve pretnje
toliko ozbiljne da su više se mora naučiti o budućim trendovima klimatskih promena.1
1
Matthew Patherson, Global Warming and Global Politics (Environmental Politics), London.
Stanje znanja u ovom trenutku je još uvek nerazvijeno. Izveštaj SMIC-a izričito je rekao na
pitanje da li će rast CO2 dovesti do klimatskih promena: „Još ne znamo“. Teorija da industrijska
i poljoprivredna aerosoli bi doveli do hlađenja atmosfere takođe je bila široko rasprostranjena, pa
se između učesnika nije moglo postići dogovor koja tendencija bi bila najvažnija.2

Prema Cainu, Stokholmska konferencija o ljudskom okruženju 1972. godine, koja je dovela do
osnivanja UNEP-a, predstavljala je veliki pomak u prioritetu koji međunarodnim organizacijama
daju klimatska pitanja. Uticaji klime bili su „glavna briga“, kaže ona. Ova promena dovela je do
dva razvoja. Prvo, bilo je niza konferencija pod pokroviteljstvom UN-a tokom 1970-ih o
klimatskim problemima. Oni su uključivali Svetsku konferenciju o hrani iz 1974., Konferenciju
o vodama UN 1976. i Konferenciju UN za dezertifikaciju 1977. Te konferencije su osvetlile
različite aspekte teških problema povezanih sa različitim klimatskim varijacijama i razjasnile
moguće posledice značajnih uzrokovanih čovekom klimatske promene. Tokom 1960-ih i ranih
1970-ih bilo je nekoliko ekstremnih klimatskih događaja, među kojima je bila Sahelova
petogodišnja suša, suša 1962. u tadašnjem Sovjetskom Savezu, neuspeh monsuna u Indiji 1974. i
suša u Evropi 1976. Oni su postali jasni ljudi zavisnost o klimi i pružio je obrazloženje za
intenziviranje istraživanja klime uopšte.

Drugi razvoj, vezan za prvi, bila je promena u karakteru meteoroloških istraživanja. Pre toga,
naučna istraživanja su se u velikoj meri odnosila na opšte razumevanje vremena. Nakon 1972–3,
istraživački programi proširili su se na područje dugoročnih klimatskih kretanja i uslova, a ne na
kratkoročne vremenske obrasce. Ovu promenu je podstakao i SMIC izveštaj i gore navedeni
događaji. Dejvis je 1972. godine izjavio da je VMO već razmatrao moguće klimatske promene
usled povećanog CO2 i počeo sakupljanjem i proučavanje poptrebnih odataka.

Značajna kooperativna istraživanja o potencijalnim klimatskim promenama započela su

konferencijom u Stokholmu u julu 1974, o „fizičkoj osnovi modeliranja klime i klime“. Ova
konferencija, koju je organizovao GARP, okupila je sedamdesetak naučnika iz klime iz širokog
spektra zemalja.

Konferencija GARP 1974 u velikoj meri je ponovila izjavu SMIC-a da je stanje znanja previše
nesigurno da bi bilo kakvo snažno izjavilo o bilo kakvom potencijalnom globalnom zagrevanju.
Priznalo je da su neki stručnjaci verovali da će se „trend hlađenja koji je započeo četrdesetih
godina prošlog veka [nastaviti] nekoliko decenija“ (GARP, 1975: 1), i izjavili da, iako neki tvrde
da mogu da daju klimatološke prognoze, pogled koju su stručnjaci opšte prihvatili bilo je „da je
naše razumevanje klimatske i klimatske varijabilnosti previše mjerljivo za izdavanje takve vrste“
(GARP, 1975: 1). Važan aspekt konferencije bio je taj da je imao za cilj da postigne konsenzus o

2
Matthew Patherson, Global Warming and Global Politics (Environmental Politics), London.
tome kako najbolje modelirati klimatski sistem, pružajući na taj način osnovu na kojoj bi se
mogao razvijati budući rast poverenja u potencijalno globalno zagrevanje.

Takođe 1974. godine, Izvršni komitet VMO-a je preporučio da: a Uspostavit će se panel
stručnjaka za klimatske promjene, što se dogodilo sljedeće godine. 1976. godine Izvršni odbor
VMO-a predložio je da se sazove radionica radi razvijanja sveobuhvatnog modela atmosfere za
procenu uticaja povećane emisije CO2 na klimu.
Prvi model atmosfere razvijen je 1956. Godine. Međutim, modeli koji su postojali do
sredine 1970-ih i dalje su osnovni. Radionica je održana u kancelarijama američke Nacionalne
uprave za okeane i atmosferu (NOAA) od 28. novembra do 3. decembra 1976. , a njen izveštaj je
predstavljao potpunu statistiku tadašnjeg stanja znanja, i uključuju preporuke za poboljšanje
predviđanja budućeg atmosferskog CO2 koncentracije. U ovom periodu objavljene su i druge
uticajne studije koje ukazuju na to da klimatski naučnici sve ozbiljnije shvataju mogućnost
klimatskih promena usled povećanog CO2. 1975. u Norvichu je organizovan Međunarodni
simpozijum o dugoročnim klimatskim fluktuacijama u organizaciji VMO. Važnost ovog
sastanka je bila u tome što je utvrđeno da industrijski aerosoli i čestice dima, poljoprivredne
poljoprivrede i postupci spaljivanja, za koje se prethodno mislilo da hlade troposferu, to ne čine,
čime je očišćen put da je CO2 glavni kandidat za uticaj na temperaturu. Takođe su posebno
zapažene tri ocene koje je napravila američka Nacionalna akademija nauka (NAS) 1975, 1977 i
1979.
Izveštaj iz 1979. godine zasnovan je na studijskoj grupi koja se sastajala tokom leta
1979 da bi utvrdila da li modeli koji se koriste za izračunavanje globalnog zagrevanja imaju
naučnu osnovu i jesu li dovoljno verodostojni. U svom zaključku navedeno je da nema razloga
za sumnju u proračune da će udvostručenje koncentracije CO2 dovesti do zagrevanja od 1,5-4,5 °
C i da će se, prema sadašnjim trendovima, takvo zagrevanje dogoditi tokom dvadeset prvog
veka.
Izvršnog odbora VMO za pojačano nadgledanje CO2 usledila je na sednici u junu
1977, gde je pokrenuo istraživački i monitoring projekat za proširenje postojećeg monitoringa
CO2. Na sastanku 1977. takođe je razgovarano o širem programu istraživanja klime, a okvir
takvog programa razvijen je na ad hoc grupi članova eksperata u Kairu u januaru 1978.
Pokretanje Svetskog klimatskog programa podržali su Ekonomsko-socijalno veće UN-a
(ECOSOC) i Konferencija UN-a o pustinji 1977. U maju 1978. godine Trideseta sednica
Izvršnog odbora VMO odobrila je program koji je iznela grupa koja se sastala u Kairu
Ovi događaji su kulminirali u februaru 1979, kada je VMO u saradnji sa drugim organima UN-a
i Međunarodnim savetom naučnih sindikata (ICSU) organizovao prvu Svetsku konferenciju o
klimi (VCC) u Ženevi. Veća zabrinutost zbog mogućih efekata povećanog CO2 na klimu bio je
jedan od glavnih razloga za sazivanje ove konferencije. 3 Konferenciji je prisustvovalo oko 400
„naučnika i drugih stručnjaka iz pedeset različitih zemalja koji predstavljaju mnoge naučne i
druge discipline“ . Njegova svrha, odlučena na dvadeset devetoj sednici Izvršnog odbora VMO
tokom maja-juna 1977, bila je:
(a) da preispita znanje o klimatskim promenama i promenljivosti, kako zbog prirodnih
antropogenih uzoraka; i
(b) Proceniti moguće buduće klimatske promene i promenljivost i njihove posledice na ljudske
aktivnosti “.

U vreme Svetske konferencije o klimi, njeni učesnici su bili spremni da izjave da:

- sa pouzdanjem možemo reći da su sagorevanje fosilnih goriva, krčenje šuma i promena

korišćenja zemljišta povećali količinu ugljen-dioksida u atmosferi za oko 15 procenata tokom
prošlog veka i trenutno se povećava za oko 0,4 po cent godišnje. Verovatno će se povećati i u
budućnosti. Ugljendioksid igra fundamentalnu ulogu u određivanju temperature zemljine
atmosfere, a čini se verovatnim da povećana količina ugljen dioksida u atmosferi može doprinieti
postepenom zagrejavanju donje atmosfere, posebno na velikim geografskim širinama. Obrasci
promene verovatno će uticati na raspodelu temperature, padavina i drugih meteoroloških
parametara, ali detalji promena se još uvek slabo razumeju.

Deklaracija je takođe apelovala na narode da „predvide i spreče potencijalne klimatske

promene koje mogu biti štetne za dobrobit čovečanstva“ . Iako ovaj apel nije imao značajnog
direktnog uticaja, konferencija je reklamirala pitanje klime i dala dodatni legitimitet i profil
aktivnostima uskoro formiranog Svetskog programa za klimu. Mnogi prateći dokumenti
Deklaracije o konferenciji bavili su se budućim ciljevima Programa i kako bi ga trebalo podržati
naučnici i vlade. Lunde navodi da je konferencija „označila novi važan prag u međunarodnim
naporima na unapređenju našeg znanja o čovekovom uticaju na globalnu klimu“.

Kasnije, u junu 1979, Osmi kongres VMO formalno je uspostavio Svetski program za klimu
(VCP), po obrisu koji je razvila Ad hoc grupa VMO, odobrenje ECOSOC-a i preporuke Svetske
klimatske konferencije. VCP je prvi međunarodno koordinirani program istraživanja klimatskog
sistema na svetu (VVV i GARP usredsređen na vremenske prilike). Generalno deluje na
potpunijem razumevanju klime, kao i na specifičnim pitanjima klimatskih promena kao što su
globalno zagrevanje, osiromašenje ozona i kisela kiša.

VCP ima četiri glavne komponente; svetski program podataka o klimi, koji se odnosi na
„sastavljanje i dostupnost skupa podataka o klimi“; svetski program primene klime, kojim se
3
Matthew Patherson, Global Warming and Global Politics (Environmental Politics), London.
bavi Upotreba znanja o klimi za povećanje sigurnosti i ekonomičnosti ljudskih aktivnosti“;
svetski program istraživanja klime, koji se bavi uticajem promena u sastavu atmosfere na klimu;
i Svetski program za proučavanje uticaja klime, koji se bavi „uticajem klimatskih promena na
ekosisteme i ljudske aktivnosti“ .

VCP je pružio organizacioni okvir u kojem su djelovala istraživanja klimatskih promjena. Možda
je još važnije da je 1985. godine organizovao konferenciju Villach, kojom je započeo proces
kroz koji se globalno zagrevanje postalo politizovano .

Naučni konsenzus o globalnom zagrevanju pojavio se prvi put na „Međunarodnoj konferenciji o

proceni uloge ugljen-dioksida i drugih gasova sa efektom staklene bašte u klimatskim
promenama i pratećim uticajima“, održanoj u Beljaku, Austrija, u periodu od 9–15. Oktobar
1985. pod okriljem VCP-a. Ova konferencija imala je za cilj da ispita stanje znanja o klimi i
klimatskim promenama i da uspostavi neku vrstu naučnog konsenzusa o stepenu odgovornosti za
globalno zagrevanje svakog gasa i preliminarno predviđanje za kakvo zagrevanje verovatno će se
dogoditi vidi. Bilo je i nekih uopštenih izveštaja o tome šta bi se moglo dogoditi sa različitim
konkretnim delovima sveta. Po rečima Lunde, konferencija je bila „verovatno najvažniji događaj
na plasteniku između 1979. i sazivanja IPCC-a u oktobru 1988“

Izjava i zaključci konferencije Beljak bili su

značajno sigurniji od VCC-a. U njemu je rečeno da je trenutni konsenzus sledeći:

Najnapredniji eksperimenti pokazuju povećanja globalne srednje površinske temperature za

udvostručenje koncentracije CO2 u atmosferi ili ekvivalentne vrijednosti između 1,5 i 4,5 ° C.

Poverenje izraženo u Villach-u zasnivalo se na značajnom rastu i obima i složenosti klimatskih

istraživanja tokom 1980-ih. Najvažniji od ovih dešavanja uključivao je mnogo realnije modele
atmosfere i konsolidaciju spoznaje da su drugi antropogeni gasovi (CFC, metan, azot oksid,
troposferski ozon) radijativno važni.

2. PROCES GLOBALNOG ZAGREVANJA

 Globalnim zagrevanjem se obično naziva rast temperature najnižih slojeva Zemljine
atmosfere. Globalno zagrevanje dešavalo se u prošlosti, kao rezultat prirodnih uticaja. Danas se
termin najčešće koristi za zagrevanje usled povećanog efekta staklene bašte. 

Efekat staklene bašte je prirodno prisutan proces kojim se zagreva Zemljina površina i atmosfera.
Zagrevanje tla Sunčevom energijom uzrokuje da se ono ponaša kao izvor toplotnog zračenja.
Određeni deo tog zračenja trebalo bi da se vrati nazad u svemir. Međutim, samo mala količina
ovog zračenja odlazi u svemir, a najveći deo apsorbuju tzv. gasovi staklene bašte u atmosferi. 
Oni zapravo puštaju energiju u atmosferu i sprečavaju je da pobegne napolje.4

Prosto rečeno, gasovi stvaraju takoreći neku vrstu folije oko Zemljine atmosfere i time proizvode
njeno zagrevanje, koje se naziva globalno zagrevanje. To je kao kad ostavite auto na Suncu,
šoferšajbna je propustila sunčevu energiju unutra i ona ostaje zarobljena u autu.  Kada otvorite
vrata automobila, šta se desi? Zamislite da otvorite vrata Zemlje.

Primarni gasovi sa efektom staklene bašte (GHG) su ugljen-dioksid,  vodena para, metan, azotni
-oksid, ozon. Ugljen-dioksid, kao i drugi gasovi staklene bašte, je veoma važan faktor u vitalnim
ciklusima koji održavaju život na ovoj planeti: biljke ga koriste u fotosintezi čime oslobađaju
kiseonik neophodan da se održi život životinjskih vrsta, koje kroz izdisaj vraćaju ugljen-dioksid
u atmosferu  i time se završava ciklus.  Efekat staklene bašte je prirodan proces koji čini život na
Zemlji mogućim. Da nije gasova sa efektom staklene bašte temperatura na našoj planeti bila bi
oko 30 stepeni Celzijusa niža.

Pod efekat staklene bašte, u diskusijama o globalnom zagrevanju i drugim ekološkim

problemima, ljudi misle na efekat izazvan antropogenim (ljudskim) uticajem.

Nauka donosi različite teorije o osnovnim uzrocima globalnog zagrevanja atmosfere. Na kraju,
procesi koji se dešavaju u životnoj sredini su tako složeni čak i na lokalnom nivou, da
analiziranje uzroka i posledica globalnih procesa (npr. globalnog zagrevanja) dovodi naučnike do
kontroverznih zaključaka. Mnogi naučnici saglasni sa određenim činjenicama. Koncentracija
atmosferskog ugljen-dioksida, za koji su naučnici saglasni da određuje temperaturu Zemlje, je
porasla sa vrednosti od oko 275 ppm (parts per million) pre industrijske revolucije na oko 360
ppm 1996. Stopa rasta se takođe ubrzala u ovom vremenskom periodu. Povećanjem emisija,
koncentracija CO2 bi do 2075. godine dostigla 600 ppm, a do kraja 2100. 1000 ppm.

Istraživanja sprovedena od strane različitih grupa naučnika došla su do skoro istih rezultata u
porastu Zemljine temperature. Međuvladin panel za klimatske promene (IPCC) zvanično je

4
https://cmv.org.rs
zaključio 1996. da se temperatura povećala negde između 0,5 do 1,1 stepeni Celzijusa od prošlog
veka. Nivo mora je porastao 10 do 25 cm u istom vremenskom periodu.

Milutin Milanković, srpski naučnik je stvorio preciznu teoriju o uticaju tri astronomska ciklusa
na klimu (Milankovićevi ciklusi). Jedan od tih ciklusa je promena nagiba Zemljine ose rotacije u
odnosu na ravan orbite, u rasponu od 22,10 do 24,50, u periodu od 41.000 godina.  Kada je nagib
veći, razlika godišnjih doba na višim geografskim širinama je izraženija. Promena nagiba ima
mali uticaj na ekvatoru, a veliki na polovima. Promena ugla pod kojim dospevaju zraci sa Sunca
utiče na klimatske promene, za koje vidimo da su sve izraženije.  

Velika grupa naučnika vidi uzrok porasta temperature kao posledicu ljudskih aktivnosti kao što
su spaljivanje fosilnih goriva u toku poslednja dva veka od početka industrijske revolucije i
aktivne deforestacije (krčenja šuma).

Nafta, ugalj i prirodni gas su fosilna goriva formirana u zemlji od ostataka biljaka i životinja.
Ona su bogata ugljenikom, a kada se spaljuju, proizvode ugljen-dioksid.  Čovečanstvo u velikoj
meri koristi fosilna goriva još od 18 veka. Trenutno se najviše koriste za proizvodnju električne
energije.

Efekti globalnog zagrevanja

 Sve češća pojava jačih uragana i oluja

 Sve češća pojava poplava i suše u različitim regionima sveta
 Smanjivanje količina dostupne slatke vode
 Veliki poremećaji u različitim ekosistemima usled njihovog “pomeranja” na sever. Pri
tome će neke vrste uspevati da prate ta pomeranja, dok druge neće biti u stanju i na taj
način će doći do njihovog iščezavanja.
 Još:
 Širenje nekih zaraznih bolesti (npr. malarije) u severnije predele
 Poremećaji u lancima ishrane
 Poremećaji u životnim ciklusima i fenofazama, tako da se može desiti da neke biljke
cvetaju ranije nego što se pojave njihovi oprašivači.5

5
https://cmv.org.rs
 Slika : Emisije gasova “staklene baste” uprocentima

3. KLIMATSKI SISTEM

Smatra se da je Zemljina atmosfera jedan od najsloženijih neživih fizičkih sistema u

kosmosu, jer je produkt interakcije svih elementarnih fizičkih sila, živih bića i čoveka. Na
atmosferu, kao gasoviti deo naše planete, čovek je najosetljiviji. Na primer, čovek bez hrane
može opstati nekoliko desetina dana, bez vode desetak dana, ali bez vazduha samo nekoliko
minuta. Zbog toga je atmosfera oduvek bila u velikoj svesnoj i nesvesnoj pažnji čoveka, kroz dva
svoja parametra: vreme i klimu.

Za vreme se kaže da je trenutno stanje atmosferskih procesa na nekom mestu, a klima se definiše
kao srednje stanje vremena preko nekog intervala. Izučavanje klime je podeljeno na: savremenu
klimu, koja obuhvata instrumentalni period osmatranja od danas do oko 150 godina u prošlosti, i
paleoklimu, koja obuhvata duže periode, od nekoliko stotina godina, do nekoliko miliona i
milijardi godina unazad. Danas se često govori i o klimi u budućnosti, po analogiji na prognozu
vremena. Osnovna karakteristika klime je promenjivost/varijabilnost, kako u prostoru: lokalnom,
regionalnom i globalnom, tako i u vremenu: po sezonama, godinama, stotinama, hiljadama i
milionima godina. Ovaj proces promene klime stalno teče i zavisi od dve glavne grupe faktora:
kosmoloških (Sunce i događaji u kosmosu), (Reference 3&4); i geoloških (raspodela kopna i
mora, orografije, biljaka, životinja i čoveka), .6U nekim prilikama čovek se posmatra i kao
poseban faktor koji utiče na klimu, od početka svog nastanka, ili od nedavno, na primer, od
6
Cronin M. T., 1999: Principles of Paleoclimatology, Columbia University Press, New Yourk, pp. 560.
industrijske ere. Naučna istraživanja su pokazala da je klima tokom geološke i istorijske prošlosti
bila i značajno hladnija i značajno toplija od sadašnje. Na primer, u poslednjih oko milion godina
zabeleženo je nekoliko perioda glacijala (hladnih faza) ili ledenih doba i intergracijala (toplih
perioda), koji su trajali po nekoliko desetina hiljada godina. 7Opet, u okviru svakog od tih
perioda, klima je varirala između više i manje hladnih i toplih ekstrema. Mi sada živimo u
poslednjem interglacijalu, koji se naziva Holocen i koji traje poslednjih približno 12000 godina. 8
Tokom Holocena ljudi su napravili ključne civilizacijske pomake od ranog kamenog doba
(paleolit), preko mlađeg kamenog doba (neolit), a potom i bakarnog, bronzanog i gvozdenog
doba, sve do današnjeg informatičkog društva. Sve značajne civilizacije su nastale u ovom
toplom najmlađem geološkom periodu i slobodno se može reći da je topla klima bila osnov za
razvoj savremenog ljudskog društva sa svim njegovim manama i vrlinama, uspesima i
neuspesima. U periodu ledenog doba, stvoreno je veoma malo značajnijih ljudskih tehnoloških i
civilizacijskih tvorevina pre svega zbog oskudnih prirodnih resursa determinisanih surovim
klimaskim uslovima. Topla klima je “modus vivendi” za čoveka. Sa druge strane, danas smo
svedoci napora ljudi, pokrenutog od stane najuticajnijih država, da se treba suprotstaviti toploj
klimi i da se ona proglasi za više štetan, neko koristan fenomen, sve zarad profita i očuvanja
sadašnjih odnosa geopolitičkih snaga u svetu.

3.1 KONTROLA KLIME

Kao i u svim klimama na Zemlji, najosnovnija kontrola je energetski balans. Unutar

tropa, iako neznatno varira u godišnjim dobima, intenzitet sunčeve radijacije je visok tokom cele
godine i vrlo je malo odstupanja u dužini dana iz jednog dela godine u drugi. Fotoperiod,
relativne dužine dana i noći na koju se biljke moraju prilagoditi varira između 11 i 13 časova od
zime do leta. Iako je solarna radijacija tokom cele godine relativno visoka, ponekad nije toliko
visoka kao na srednjim širinama, naročito leti. Oblačni pokrivač u vlažnim ekvatorijalnim
zemljištima obično odražava više od polovine ukupnog solarnog zračenja.

U odnosu na unos energije, godišnje temperature prosečno su jednake u vlažnim tropskim

regionima, a godišnji raspon temperature zavisi od dužine sušne sezone. Ako nema sušne sezone,
godišnji raspon srednjih mesečnih temperatura može biti tek jedan ili dva stepena. Tamo gde je

7
Imbrie J., K. P. Imbrie, 1979: Ice Ages – Solving the Mystery, London: Macmillan, pp. 224.
8
Bond G., W. Showers, M. Cheseby, R. Lotti, P. Almasi, P. deMenocal, P. Priore, H. Cullen, I. Hajdas, G. Bonani,
1997: A Pervasive Millennial-Scale Cycle in North Atlantic Holocene and Glacial Climates, Science, 278, 1257–
1266. doi:10.1126/science.278.5341.1257
suvo vreme u zimskim mesecima, srednje temperature se snižavaju kako bi se povećao godišnji
raspon temperature.9

U ekvatorijalnim klimama primarni protok energije je dnevni, a varijacije u temperaturi iz dana u

noć veće su od varijacija sezone u sezonu. Tropski krajevi nisu mesta neprekidno visokih
temperatura. Noći mogu biti prilično hladne tako da su dnevno zračenje i temperaturni ciklusi
važniji od godišnjeg temperaturnog ciklusa kao regulatora životnih ciklusa.

S obzirom na ove karakteristike, nije iznenađujuće da godišnja doba oderđuju padavine, a ne

temperatura, a glavni kriterijum za razlikovanje različitih podneblja predstavljaju količina i
vreme padavina. Najveći deo tropskog okruženja ima izraziti sezonski režim padavina koji
upravlja biološkom produktivnošću sistema. Preostala područja su pustinje, gde su padavine
slučajne tokom cele godine. Sezonski obrazac vlage razlikuje glavna tropska okruženja - kišnu
šumu, savane i pustinju - jedno od drugog.

U suštini, dominantna dinamička kontrola tropske klime su zona intertropske konvergencije (ITC
ili ITCZ) i subtropski sistemi visokog pritiska. Daljnji aspekt većih područja tropskog sveta
odnosi se na sezonsku promenu vetrova kako bi se podnele monsunske klime.10

Slika : Prosečni ekstremni položaji ITCZ-a.

4. DEFINICIJA KLIMATSKIH PROMENA

9
Howard A. Bridgman and John E. Oliver, The Global Climate System Patterns, Processes, and Teleconnections,
New York, 2009.
10
Howard A. Bridgman and John E. Oliver, The Global Climate System Patterns, Processes, and Teleconnections,
New York, 2009.
 Postoje razne definicije klimatskih promena i većina njih ukazuje da su to promene klime
koje se pripisuju raznim aktivnostima koje menjaju sastav atmosfere i koje se beleže tokom
dužeg vremenskog perioda. Termin klimatske promene može se koristiti za opis promena klime
do kojih dolazi kao rezultat prirodnih i/ili ljudskih faktora. Još uvek u naučnom svetu postoji
polarizacija po pitanju klimatskih promena ali svakako da posebnu težinu nosi stav iz 4. izveštaja
Međuvladinog panela o klimatskim promenama (Intergovernmental Panel on Climate Change –
IPCC), gde grupa naučnika i stručnjaka za klimatske promene tvrdi: „Klima se menja i te
klimatske promene su uglavnom nastale zbog ljudskog delovanja“ . Među osnovnim zaključcima
ovog izveštaja sa velikom sigurnošću se tvrdi i argumentuje da efekat staklene bašte postoji, kao
i da emisije gasova staklene bašte koje nastaju ljudskim aktivnostima značajno utiču na pojačano
zagrevanje atmosfere. Zbog toga, sve se više razmatra kako smanjiti taj ljudski uticaj na klimu i
kako se prilagoditi promenama koje se već javljaju, jer pomenuti procesi utiču kako na našu
planetu tako i na sve njene stanovnike uključujući i čoveka.

Naša planeta i njen ekosistem su postali veoma ranjivi a samim tim i mi, kao deo tog sistema,
postajemo ranjivi. Inerciju porasta koncentracije gasova staklene bašte je teško promeniti i
zaustaviti u kratkom vremenskom periodu i prvi pozitivni rezultati mera i aktivnosti koje se sada
preduzimaju mogu se očekivati tek u drugoj polovini ovog veka. To će, prema numeričkim
modelima dovesti do porasta prosečne temperature u XXI veku za 1.8°C, i to prema
najoptimističnijem scenariju. Najgori scenario predviđa promenu od čitava 4°C .11

4.1 UZROCI I POSLEDICE KLIMATSKIH PROMENA

Primeri pozitivnih povratnih informacija o klimi

 Taljenje. Staklenički gasovi izazivaju porast atmosferske temperature. Povišena

temperatura izaziva topljenje snega na ledenjacima i ledenim kapama. Kako se sneg i led
tope, oni postaju manje otporni i zadržavaju više toplote jer tamnija površina odbija
manje sunčeve svetlosti. Kao rezultat ovog povratnog efekta atmosfera postaje još toplija.
 Vodena para. Toplije temperature povećavaju isparavanje. Vodena para u vazduhu je
staklenički gas i apsorbiće veće količine sunčeve svetlosti. Zbog ove apsorpcije sunčeve
svetlosti atmosfera postaje još toplija.
 Raspadanje biomase. Povišene temperature rezultiraju sušom. Biljke umiru i propadaju.
Raspadanje biljnog materijala oslobađa još više ugljen-dioksida u atmosferu. Sa više
11
Fourth Assessment Report of the
Intergovermental Panel on Climate Change
(IPCC), Summary for Policymakers, 2007.
 ugljen-dioksida u atmosferi da apsorbuje više infracrvenog zračenja atmosfera postaje još
toplija.
 Šume koje zamjenjuju tundru. Zbog globalnog zagrevanja, tundra se topi, a šume mogu
da rastu na većim širinama. Tundra ima mnogo veću odzivnost na površini od šuma. Na
taj način kretanje šuma - uzrokovano višim temperaturama - doprinosi sve višim
temperaturama.
 Oslobađanje metana od permafrosta. Toplija klima se topi u večnom mrazu u Severnoj
Americi, Evropi i Aziji. Metan je vekovima zarobljen u tundri u obliku metanskih
klathrata. Kako se metan oslobađa u atmosferu, on može funkcionirati kao staklenički gas
i uvećati ciklus zagrevanja.
 Ugljen dioksid rastvoren u okeanima. Više temperature okeana smanjuju rastvorljivost
ugljen dioksida u okeanima. Pošto je manje ugljen dioksida
 izbačen u okeane, na raspolaganju je više njih da bi funkcionisalo kao staklenički gas. Sa
više ugljen-dioksida u atmosferi atmosfera postaje toplija nego što bi se inače moglo
dogoditi.
 Spuštanje na glečer. Kako dolazi do globalnog zagrevanja, glečeri se tope i spuštaju se sa
svojih planinskih padina. Kako se ledenička masa pomera na niže visine, atmosferska
temperatura raste. Što dalje niz padinu idu glečeri, to je toplije. Toplije temperature
prema dnu padine ubrzavaju proces topljenja.
 Destabilizacija glečera. Krajevi glečera (jezici) dostižu tačku gde se odvajaju od glečera i
odvajaju se u more. To se dešavalo širom Grenlanda i primećeno je na ledenim policama
Larsena na Antarktici. Naučnici primetili smo da bez krajnjih komada koji zadržavaju
reku mulja koja dolazi posle glečera, ostatak ledenjaka brže se kreće. Ovo je pozitivna
povratna informacija čiji je uticaj veći od početnih očekivanja.

Primeri negativne povratne informacije o klimi:

 Oblaci. Toplije temperature podstiču povećano isparavanje. Isparavanje vode dovodi do

stvaranja oblaka. Oblaci obično smanjuju količinu sunčeve svetlosti koja može da prodre
na površinu zemlje. Sa manje sunčeve svetlosti koja udara na površinu zemlje, zemlja
ima tendenciju da se ohladi.
 Fotosinteza. Kako atmosferska temperatura raste, tako i količina ugljen dioksida u
atmosferi raste. Povećavanje ugljen-dioksida u vazduhu podstiče rast biljaka. Biljke
pomažu u uklanjanju dodatnog ugljen-dioksida iz vazduha, što suprotstavlja početnom
efektu zagrevanja.
 Infracrveno zračenje. Što je atmosfera toplija, to je efikasnije zračenje u prostor
infracrvenim zračenjem. Kako atmosfera bolje emituje infracrveno zračenje, zemlja se ne
 zagrijava kao što je mogla. Proces atmosferskog zračenja smanjuje prvobitni uticaj
sunčeve energije putem negativnih povratnih informacija.
 Glečeri se tope. Kako globalno zagrevanje napreduje, glečeri ispuštaju veće količine
slatke vode u severni Atlantik. Smanjena slanost usporava cirkulaciju termohalina
(zaljevski tok). Manje toplote se premešta u severni Atlantik, što dovodi do ukupnog
(lokalnog) hlađenja.
 Nagomilavanje snega na ledenjacima. Toplije temperature uzrokuju povećan
sadržaj vlage u vazduhu. Povišeni nivoi vlage rezultiraće većim snežnim padavinama i
nakupljanjem ledene jame u unutrašnjim regionima Grenlanda i Antarktika. Ovo je
negativan povratni efekat, jer veće temperature dovode do nakupljanja masivnih ledenih
ploča (pored topljenja).12

4.2 EFEKAT STAKLENE BASTE

Efekat staklene bašte nastaje zbog toga što Zemlja i molekuli u atmosferi apsorbuju Sunčevu
toplotu. Toplota koja stiže sa Sunca pada na Zemlju, odatle se odbija i najvećim delom odlazi
daleko od Zemlje. Ali tako je bilo nekad, međutim aktivnosti ljudi ostavljaju velike "ožiljke" na
našoj planeti. Korišćenjem sve većeg broja različitih hemijskih jedinjenja u svakodnevnom
životu ljudi su promenili sastav gasova u atmosferi naše planete. Ova promena hemijskog sastava
atmosfere dovela je do toga da, umesto da propušta toplotu odbijenu sa površine, atmosfera
počne da zadržava odbijenu toplotu. Na ovaj način se cela atmosfera sve više zagreva. Mnogi
naučnici su zabrinuti i smatraju da efekat staklene bašte može dovesti do globalnog zagrevanja
koje bi imalo katastrofalne posledice na život na planeti. Analize su pokazale da je od 1800
godine prosečna temperatura porasla za 0,7 OC. Mnogima može izgledati nerealno da će biti
nečeg lošeg u tome što će na planeti biti malo toplije, međutim globalni porast temperature bi
mnogo uticao na uslove života na našoj planeti, a možda bi čak doveo do toga da život ljudi na
planeti više i ne bude moguć. Sa povećanjem temperature tropske oblasti bi počele da se šire od
ekvatora. Klima bi se totalno promenila, za promenom klime sledila bi promena flore i faune
svih krajeva na planeti. Došlo bi do velikih poremećaja u lancima ishrane. Hrane bi bilo sve
manje, ali zato vode sve više. Led u polarnim oblastima bi počeo da se topi, a bilo bi i mnogo
više padavina. Topljenje lednika bi dovelo do podizanja nivoa svetskog mora i to možda čak i za
nekoliko metara, a to ne znači da bi se samo morske obale podigle, već bi porasle i reke i jezera.
Ovo bi dovelo do plavljenja područja na kojima živi oko jedna trećina ukupnog stanovništva.
Ovo nije ni malo lep scenarijo, ali ako ljudi budu mislili da se ovo ne može desiti i ne počnu

12
Jerry Silver, Global warming and climate change Demystified, 2008
intenzivno da rade na smanjenju zagađenja posledice globalnog zagrevanja mogu postati bitan
faktor u našim životima. Smatra se da najviše posledica na globalno zagrevanje imaju:

1) Ugljendioksid (CO2) – smatra se da ovaj gas učestvuje sa oko 50 – 55% u globalnom

zagrevanju. Osnovni razlog povećanja koncentracije ovog gasa u atmosferi je sve veće
korišćenje fosilnih goriva (ugalj, nafta, gas) i seča šuma.

2) Hlorofluorokarbonati (CFC) – učestvuju sa oko 25% u globalnom zagrevanju. CFC jedinjenja

se koriste za pravljenje plastičnih masa i u rashladnim uređajima.

3) Metan (CH4) – oko 12% učešća, nastaje raspadanjem organskih jedinjenja ali najveća količina
metana u atosferi potiče iz industrijskih postrojenja

4) Azot (I) oksid – učestvuje sa 6% u globalnom zagrevanju. Najvećim delom se oslobađa u

industriji, ali velike količine ovog gasa se oslobode i u vulkanskim erupcijama13

Slika: Uticaj efekta staklene bašte

5. SUNČEVA AKTIVNOST KAO FAKTOR KOLEBANJA KLIME

13
Efekat staklene bašte i globalno zagrevanje 1 Milošević Milan
 Taman kada smo se uverili da je antropogena emisija gasova sa efektom staklene baste
odgovorna za globalno otopljavanje, pojavile su se suprotne teze drugih naučnika. Oni tvrde da
je nemoguće da je industrijsko društvo odgovorno za povećanje temperature tokom 20. veka, jer
podaci pokazuju da se najveći porast temperature odigrao pre 1940. godine, kada je industrijska
proizvodnja bila relativno mala, a da je počela da opada u periodu tzv. posleratnog ekonomskog
buma. Još veći paradoks u pogledu korelacije emisije štetnih gasova i temperature ogleda se u
periodu ekonomske recesije, kada se temperature eksponencijalno povećava, nasuprot opadanju
emisije CO2 .

Rekonstrukcije temperature na osnovu sedimenata u moru, ledu, snegu, kao i na osnovu izotopa
ugljenika i hemijskih elemanata koji se talože u godovima drveta, pokazuju da se klima menjala
2 000 godina unazad, kada nije bilo industrije i automobila koji bi emitovali štetne gasove.
Naučna studija koja je objavljena u časopisu „Nature Climate Change”, bazira se na podacima
gustine godova iz polufosilizovanih stabala bora iz Finske Laponije, koje su merili prof. dr Jan
Esper i njegov tim. Veća širina godova ukazuje na topli, a uža na borealni tip klimata. Na osnovu
tih podataka dobijen je grafikon koji pokazuje da su temperature na području severne Evrope u
Srednjem veku i za vreme starog Rima bile veće za 1°C nego što su danas. Izgleda da ugljen-
dioksid nikada nije određivao globalnu temperaturu. Ali ako nije on, zašto onda dolazi do
kolebanja meoroloških režima? Odgovor na ovo pitanje pronalazimo na najbližoj, i za život na
Zemlji, najznačajnijoj zvezdi, odnosno na Suncu. Britanski astronom Edward Walter Maunder
zapazio je 1893. godine da je u periodu malog ledenog doba bilo malo vidljivih pega na Suncu.
Veliki broj istraživača bavio se brojanjem Sunčevih pega verujući da više pega nagoveštava
toplije vreme. Neke analize su bile tako dobre da su na osnovu promene broja Sunčevih pega
davane prognoze klimatskih elemenata.

Rekonstrukcijom Sunčeve aktivnosti za poslednjih 1000 godina, metodom sadržaja

radioaktivnog ugljenika C14 u godovima drveća, uočeno je značajno podudaranje sa kolebanjem
temperature na Zemlji. Naime, dokazano je da je tokom „klimatskog optimuma” (period od 10.
do 13. veka) Volfov broj (indeks odnosa površine i broja pega) bio visok, dok je za vreme
„malog ledenog doba” (1450-1700. god.) ovaj broj bio izrazito nizak, zbog čega je dobio naziv
Maunder minimum .Danas znamo da su Sunčeve pege jaka magnetna polja koja se pojavljuju za
vreme jače solarne aktivnosti. Dokazano je da su ciklusi Sunčevih pega kraći za vreme jače, a
duži za vreme slabije aktivnosti Sunca. Naučnici Danskog meteorološkog instituta Henrik
Svensmark i Eigil Friis-Christensen odlučili su da sakupe podatke o Sunčevim pegama u 20.
Veku i da ih uporede sa podacima temperature vazduha iznad kopna na severnoj hemisferi za
poslednjih 130 godina. Rezultati podudarnosti su bili iznenađujuće dobri, pa su naučnici, da bi
odbacili mogućnost čiste slučajnosti, ubrzo napravili poređenje za duži vremenski period, ovoga
puta za period od 400 godina koji, takođe, po tvrđuje dobre veze između Sunčeve aktivnosti i
temperature vazduha na Zemlji. Naučnici sa Armang opservatorije u Irskoj zapazili su da je bilo
hladnije kada su Sunčevi ciklusi duži, nego kada su oni kraći.

Hipoteza o povezanosti Sunčevog vetra, u periodima jače solarne aktivnosti i kosmičkih

zraka koji utiču na stvaranje oblaka, a time i promene temperature, dobila je svoj epilog kada je
astrofizičar Nir Shaviv uporedio sopstvene podatke o kosmičkom zračenju (koji utiču na
formiranje oblaka) sa podacima o temperaturi za poslednjih 600 miliona godina koje je napravio
geolog Jan Veizer. Tada je uočeno da kada se kosmičko zračenje povećavalo, temperatura je
opadala i obrnuto, odnosno da su oblaci i Zemljina klima usko povezani.

Pored ovih rekonstrukcija, Gray (2000) navodi jos dve metode koje ne pokazuju znake
globalnog zagrevanja. Reč je o merenjima pomoću vremenskih balona (radiosonde) i satelita
(Microwave Sound units-MUS) prema kojima je zagrevanje u gornjoj atmosferi skoro duplo
manje nego na zemljinoj površini, što se ne uklapa u teoriju o globalnom zagrevanju.
Radovanović i Gomes (2008) u knjizi „Sunčeva aktivnost i šumski požari” citiraju navode
profesora dr Peter Dorana sa Univerziteta u Luizijani, u vezi promena ledenog pokrivača na
Antarktiku: „Iskrivljeno mišljenje da se kontitnet zagreva moglo bi da potiče od činjenice da je
većina osmatračkih stanica bazirana na antartičkom poluostrvu- jezičak zemlje koji štrči severno
od kontinenta ka Južnoj Americi- oblasti koja se zaista, dramatično zagreva”. Na osnovu
merenja, sa vremenskih stanica, u periodu od 1986. do 2000. godine, u oblasti Mc Murdo Dry
Valleys (najveća oblast bez leda na Antarktiku), Peter zaključuje da se ovaj region hladi u
proseku za 0,125 °F.

Profesor geologije Don Easterbrook objavio je 2011. godine knjigu „Klimatologija zasnovana na
dokazima” u kojoj tvrdi da povećana emisija CO2 nije uzrok klimatskih promena, držeći se
čvrsto hipoteze da su one uslovljene prirodnim procesima. On je dokazao pomoću svog
grafikona, koji je kasnije proširio, da su projekcije IPCC-a u periodu od 2000. do 2010. godine,
pogrešne. Easterbrook navodi da je nerealno što ti isti ljudi očekuju od nas da shvatimo njihove
stogodišnje prognoze ozbiljno, kada su greške za period od samo 10 godina, bile ogromne.14

5.1 ČOVEK KAO UZROK KLIMATSKIH PROMENA

14
Ducić, V., & Radovanović, M. (2005). Klima Srbije. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
 Kontraverzni temperaturni grafikon „hockey stick“, koji su dali Michael E. Mann i drugi
pokrenuo je diskusiju u naučnim krugovima o čovekovom uticaju na klimatski sistem. Grafikon
prikazuje temperaturna odstupanja od prosečnih vrednosti za period od 1961. do 1990. godine.
Ime je dobio po diskontinuitetnom obliku koji nastaje oko 1900. godine (pre toga tok je bio
relativno „ravan”) zbog porasta srednje godišnje temperature, što u celini daje izgled hokejskog
štapa (Gomez, B. & Jones J.P., 2010). Napravljen je na osnovu podatka dobijenih pomoću
mernih instrumenata kao i drugih dostupnih podataka iz celog sveta dobijenih različitim
metodama, kao što su one koje koriste godove na drvetu, sedimente u ledu, itd. Podaci dobijeni
metodama za rekonstrukciju klime na grafikonu su prikazani tanjom linijom, dok su oni koje su
zabeležili merni instrumenti prikazani debljom linijom. Problem validnosti ovog grafikona
odnosi se na kvalitet različitih podataka i metode koje su korišćene za njihovo spajanje. U Petom
izveštaju IPCC-a konstatovano je „nesumnjivo zagrevanje klimatskog sistema” nastalo kao
posledica antropogene emisije gasova sa efektom staklene bašte (GHG). Poznato je da u smeši
gasova u atmosferi ugljen-dioksid učestvuje sa 0,033%, što je dovoljno za stvaranje „efekta
staklene bašte”, bez koga bi temperatura vazduha na Zemlji bila za 21°C niža od sadašnje i
iznosila bi -7°C (Dukić, D., 1998).

Međutim, problem nastaje usled antropogene emisije CO2 i ostalih pet vrsta zagađivača
koji sprečavaju Zemlju da održi radijacioni bilans, zbog čega dolazi do porasta prosečne
temperature vazduha. Ovi zagađivači nastaju kao rezultat ljudskih aktivnosti, posebno u
proizvodnji energije, industrijskim procesima, poljoprivrednim aktivnostima, u saobraćaju, kao i
usled krčenja šuma. Najznačajniji i najrasprostranjeniji među njima je ugljen-dioksid (CO2) sa
učešćem od 43,1% Količina oslobođenog metana (CH4) je znatno manja od ugljen-dioksida, ali
je metan 10 puta moćniji u pogledu zadržavanja toplote u atmosferi. Za razliku od ostalih gasova
sa efektom staklene bašte, čađ u tehničkom smislu nije gas, već se sastoji od sitnih čestica
ugljenika, pa se zbog toga, popularno, naziva još i „crni ugljenik”. Njegov uticaj na globalno
zagrevanje je nešto drugačiji u odnosu na ostalih pet zagađivača i obično se ne zadržava u
atmosferi duži vremenski period, jer ga iz vazduha ispira kiša. Čestice crnog ugljenika dospevaju
na glečere i tako umanjuju njihov albedo, zbog čega dolazi do ubrzanog topljenja. Značajnu
ulogu u globalnom zagrevanju imaju industrijske hemikalije iz grupe halokarbonata
(halogenovani ugljovodonici) kao što su tetrafluoretan, sumpor heksafluorid i zloglasni
hlorofluorougljenik. Iako nemaju direktan uticaj na zadržavanje toplote u atmosferi ugljen-
monoksid i lakoispaljiva organska jedinjenja, usled reakcije sa drugim zagađivačima, dovode do
stvaranja ozona niskog nivoa, koji je moćan gas sa efektom staklene bašte i ozbiljan zagađivač
vazduha. Poslednji, ali ne i manje važan, uzrok globalnog zagrevanja je azotni oksid (N2O) koji
nastaje usled primene azotnih đubriva u poljoprivredi, dok manje količine nastaju prilikom
sagorevanja fosilnih goriva, ali i zbog lošeg upravljanja prirodnim đubrivom i otpadom
organskog porekla.
 Četiri nova scenarija, pod nazivom Representative Concentration Pathways (RCPs), na
kojima se temelje projekcije zagrevanja klimatskog sistema u budućnosti, predstavljeni su u
petom izveštaju IPCC-a. Oni su izvedeni na osnovu procene promena u energetskom fluksu
(radiative forcing- RF) 2100. godine u odnosu na vrednosti iz 1750. godine, nastale usled
koncentracije gasova sa efektom staklene bašte, i izražava se u W m-2 . Prvi scenario predviđa
smanjenje ovih gasova (RCP 2.6), druga dva scenarija nihovu stabilizaciju (RCP 4.5 i RCP 6), a
poslednji vrlo visoke emislije (RCP 8.5). U okviru ovih scenarija, pomoću modela za simulaciju,
dobijeni su podaci o koncentraciji CO2 u rasponu od 412 ppm do 936 ppm, kao i CH4 i N2O,
preračunati kao ekvivalent CO2 u rasponu od 475 ppm do 1313 ppm (IPCC, 2014). Prema ovim
scenarijima, izuzev onog koji predviđa smanjenu emisiju GHG, temperatura vazduha na planeti
će porasti za više od 1,5°C do kraja 21. veka u odnosu na prosek za period od 1850. do 1900.
godine. Zagrevanje iznad 2°C je „verovatno” za scenarije RCP 6.0 i RCP 8.5, dok je za scenario
RCP 4.5 „više verovatno nego što nije”. Moguće je da će zagrevanje preći 4°C prema scenariju
sa visokom emisijom gasova sa efektom staklene bašte, ali je ta verovatnoća procenjena na 33-
66% (IPCC, 2013). Na osnovu ovih projekcija, Radna grupa II, u publikaciji pod nazivom
„Climate change 2014: Impacts, Adaptation and Vulnerability- Summary for Policymakers”,
ukazuje na neke od rizika sa kojima će se suočiti priroda i društvo do kraja 21. veka:

• Rizik od nestašice površinskih i podzemnih voda, naročito u sušnim regionima suptropskog

pojasa, ali i povećanja vodenih resursa na većim geografskim širinama. Klimatske promene
uticaće na smanjenje kvaliteta vode za piće zbog povećanja temperture, sedimenata, hranljivih
materija i zagađivača usled obilnih kiša ili dugotrajnih suša, kao i usled poremećaja postrojenja
za preradu vode prilikom poplava.

• Većina kopnenih i slatkovodnih vrsta će se suočiti sa rizikom od izumiranja naročito ukoliko

dođe do promene uslova staništa, prekomerne eksploatacije, zagađenja i pojava invazivnih vrsta.
Ukoliko se ništa ne preduzme po pitanju smanjenja emisije gasova sa efektom staklene bašte,
doći će do iznenadnih i nepovratnih promena na regionalnom nivou, u pogledu sastava, strukture
i funkcije kopnenih i vodenih ekosistema, uključujući i močvare. Usled globalnog otopljavanja,
deforestacije i degradacije ekosistema doći će do oslobađanja ugljenika koji je skladišten u
kopnenoj biosferi (tresetišta, zone večitog snega i leda, šume). Odumiranje šuma uticaće ne samo
na mogućnost za skladištenje ugljenika, već i na biodiverzitet, kvalitet vode, osećaj prijatnosti,
kao i ekonomsku aktivnost.

• Potapanje, plavljenje i erozija priobalnih oblasti, malih ostva, kao i nekih zemalja koje leže na
nižim nadmorskim visinama, usled podizanja nivoa Svetskog mora, mogu prouzrokovati velike
troškove naročito u ribarskim zajednicama ali i onima u kojima je turizam značajan izvor
prihoda.
 • Prostorna smena morskih vrsta nastala usled otopljavanja, odnosno njihova migracija ka većim
geografskim širinama i lokalno izumiranje u tropskim i poluzatvorenim morima. Acidifikacija
okeana, nastala kao posledica hemijske reakcije ugljen-dioksida u vodi, dovodi do trajnog rizika
po morske i polarne ekosisteme. Naročito su ugroženi visoko kalcifikovani mekušci, bodljokošci
i koralni grebeni, ali i rakovi i ribe.

• Problemi ishrane i urušavanje sistema za proizvodnju hrane, uključujući i nestabilnost cena

hrane povezani su sa sušama, poplavama, promenljivošću padavina i ekstremnim događajima. Za
većinu useva (pšenicu, pirinač i kukuruz) u tropskim i umerenim regionima predviđeno je
opadanje proizvodnje usled povećanja lokalne teperature od 2 ili više °C. Porast globalne
temperature oko 4°C, u odnosu na nivo s kraja 20. veka, u kombinaciji sa povećanom potražnjom
hrane, doveli bi do problema prehrane stanovništva na globalnom i regionalnom nivou.

• Urbana područja su najviše izložena negativnim posledicama klimatskih promena:

pored zagađenog vazduha prisutan je i rizik od toplotnog stresa, ekstremnih padavina, poplava,
klizišta, nedostatka pijaće vode, itd. Ovim rizicima su podložnije one urbane oblasti koje nemaju
osnovnu infrastrukturu i službe za reagovanje u vanrednim situacijama, kao i one gde su
stambene jedinice lošijeg kvaliteta.

• Rizik od gubitaka sredstava za život i ruralnih prihoda, zbog ograničenog pristupa vode
za piće i navodnjavanje, kao i smanjenja poljoprivredne proizvodnje. Ovom riziku su najviše
izloženi farmeri i pastiri koji raspolažu oskudnim kapitalom u polusušnim regionima.

• Klimatske promene će uticati na smanjnje trajanja grejne sezone, ali će dovesti i do

većih potreba za hlađenjem, naročito u sektoru stanovanja i komercijalnim delatnostima. Učestali
i/ili snažniji ekstremni vremenski događaji i hazardi, stvoriće pritisak na osiguravajuća društva,
posebno u zemljama u razvoju. Ekonomske gubitke nastale usled klimatskih promena teško je
proceniti, zbog brojnih pretpostavki i faktora koji se ne uzimaju u obzir. Prema grubim
procenama, usled porasta temperature oko 2°C, ekonomski gubici na godišnjem nivou iznosiće
od 0,2 do 2% prihoda (± 1 standardna devijacija oko srednje vrednosti).

• Tokom 21. veka, klimatske promene će uticati na porast broja ljudi lošeg zdravstvenog
stanja, pogotovo u zemljama sa niskim primanjima. To podrazumeva veću verovatnoću da dođe
do povreda, bolesti i smrti usled toplotnih talasa i požara; rizik od gladi usled smanjene
proizvodnje hrane u siromašnim oblastima; rizik od gubitka radne snage; kao i rizik od bolesti
koje nastaju usled pojave patogenih mikroorganizama i toksičnih supstanci u vodi i hrani, ali i od
insekata koji prenose parazite (npr. malarični komaraci). Očekuju se skromni efekti smanjenja
smrtnosti i oboljenja usled smanjenja broja ekstremno hladnih dana, ali kako vreme bude
odmicalo, rasprostranjenost i jačina negativnih uticaja nadmašiće ove pozitivne učinke.
 Promene migratornih obrazaca, porast broja nasilničkog ponašanja, u vidu civilnih i
među-grupnih ratova, kao i širenje siromaštva u razvijenim, i zemljama u razvoju, samo su još
jedan odraz nastupajućih klimatskih promena. Poseban problem predstavljaju tzv. „urbana ostrva
toplote” nastala kao posledica urbanizacije, pri čemu dolazi do promene termičkih osobina
nekadašnje podloge. Asfaltirana podloga i gradska kanalizacija omogućavaju brzo oticanje
padavina, pa se troši manje toplote na isparavanje. Betonske konstrukcije, asfaltna podloga i
nedostatak vegetacije dovode do akumulacije toplote koja se tokom noći izračuje, pa su noćne,
odnosno jutarnje temperature u zimskom periodu veće od onih u okolini. Osim toga, oslobađa se
velika količina toplote iz industrijskih postrojenja, individualnih ložišta, vozila, ali i fiziološka
toplota samih stanovnika grada. Tako se, na primer, na osnovu podataka o prosečnim dekadnim
teperaturama vazduha u Beogradu i Rimskim Šančevima (10 km severno od centra Novog Sada),
koje su dali Katić i njegovi saradnici, a kasnije dopunili Ducić i Anđeloković, došlo do saznanja
da je temperatura u Beogradu porasla za 1,4°C, a u Rimskim Šančevima 0,4°C. Razlika u
temperaturi od 1°C pokazuje da je temperatura u Beogradu porasla pod uticajem urbanizacije,
dok je u Rimskim Šančevima ona rezultat kolebanja termičkog režima. Landsberg je 1983.
godine, na osnovu podataka o rastu intenzita urbanog ostrva toplote za veliki broj gradova u
svetu, odredio interval porasta temperature, koji iznosi od 0,5 do 3°C.15

6. POSLEDICE KLIMATSKIH PROMENA

Posledice globalnog zagrevanja svakog dana su sve vidljivije. Postepeno zagrevanje

atmosfere izaziva brojne posledice, što već danas rezultuje mnogim štetnim efektima. Svetsku
javnost pored porasta temperature, posebno, kao posledica tog porasta, zabrinjava i potencijalno
podizanje nivoa mora, topljenje leda na polovima i glečerima, kao i izmena režima padavina koje
mogu dovesti do značajnih problema sa nepredvidivim posledicama . Nivo mora u XXI veku će,
prema IPCC-u, porasti za 18-38 cm u najpovoljnijem slučaju, dok prema najgorem scenariju
nivo mora može porasti za 26-59 cm . Porast nivoa mora je posledica otapanja glečera, ali i
širenja celokupne vodene mase usled toplotnog efekta. Takođe, klimatske promene dovode i do
povećanja broja ekstremnih vremenskih događaja (oluja, poplava,...). O ovome govori i podatak
da su se velike poplave ranije javljale otprilike na svakih 100 godina, dok se u budućnosti
očekuje da će se javljati znatno češće. Posledice klimatskih promena se ne ogledaju samo u ovim
činjenicama. One uzrokuju izumiranje nekih biljnih i životinjskih vrsta, kao i pojavu novih.
Takođe, mogu prouzrokovati značajne probleme u funkcionisanju ljudskog društva. Proizvodnja
i dostupnost hrane i vode, zdravlje ljudi, samo su neke od stvari koje se mogu bitno promeniti.
15
(Ducić, V. & Radovanović, M., 2005)
Klimatske promene mogle bi da uslove i brojne društvene probleme poput masovnih seoba,
velikih sukoba oko malo preostalog obradivog zemljišta, vodenih resursa itd.16

6.1 UTICAJ KLIMATSKIH PROMEA NA KVALITET ŽIVOTA

Kvalitet života za svakog čoveka ima veliki značaj, bez obzira na kulturu i državu porekla.
Samim tim što ima veliki značaj, svako od nas teži ka njegovom poboljšanju. Neko će sigurno
reći da kvalitet života zavisi od kvaliteta koji, kao pojedinci, posedujemo. Što smo sposobniji,
talentovaniji i vredniji imaćemo veće šanse da sebi i svojoj porodici obezbedimo pristojne uslove
života. Neko će reći da to zavisi od države u kojoj živimo, odnosno njenih socijalnih,
ekonomskih i kultuloroških karakteristika.

Što je država bolje uređena, i nama će biti bolje. Procena kvaliteta života složena je i
individualna i može se procenjivati na osnovu zajedničkih parametara, kao što su zadovoljstvo
poslom koji obavljamo, postignutim obrazovanjem, zemljom u kojoj žive. Ako sagledamo sve
elemente našeg okruženja, shvatićemo da kvalitet našeg života isključivo zavisi od toga gde,
kako i u kojim uslovima živimo. Baš ovo poslednje je najbitnije za nas. Uslovi jednim delom
zavise i od klimatskih promena. Jer jedno od osnovnih i najbitnijih za čoveka je svakako
zadovoljstvo svojim zdravljem, a klimatske promene neposredno utiču na taj faktor. Dostupnost i
ispravnost vode za piće i hrane, kao i kvalitet vazduha veoma su važni aspekti koji utiču na
zdravlje stanovništva.

Posledice klimatskih promena po zdravlje i okruženje u narednom periodu će verovatno biti

teške. Povećanjem temperature doći će, lokalno do velikih suša, nestašica vode, a samim tim i do
toga da će hrana biti nedostupna manje razvijenim zemljama. Neki delovi planete će, s druge
strane, biti pogođeni katastrofalnim polavama što će takođe imati teške posledice po uslove
življenja. Siromašne zemlje će najviše i biti pogođene što je paradoksalno jer su upravo te zemlje
najmanje doprinele klimatskim promenama. Istraživački projekti, koji ispituju efekte klimatskih
promena, ukazuju da će doći i do povećanja prenosivih bolesti. Više temperature u kombinaciji
sa povoljnim atmosferskim uslovima mogu da produže sezonu u kojoj vladaju određene
infektivne bolesti. Sve ovo loše utiče na kvalitet života, što predstavlja još jedan važan razlog da
se hitno pristupi realizaciji svih raspoloživih mera za smanjenje emisija štetnih gasova i
ublažavanje procesa i posledica klimatskih promena Još jedna u nizu kampanja koje su radile na
tome da se podigne svest ljudi o tome kako, i na koji način mogu pomoći kao pojedinci u ovoj
velikoj akciji za očuvanje planete, jeste kampanja Mladih istraživača Srbije. Oni su u okviru
projekta “Održivi transport” organizovali niz uličnih događaja koji su imali za cilj prvenstveno

16
Nikolić, M.: Srbija pred izazovom globalnih klimatskih promena i njihovih posledica, Klimatske promene - studije
i analize, Evropski pokret u Srbiji, 2010.
da se šira javnost informiše o klimatskim promenama i potrebi smanjenja emisije ugljen
dioksida.17

7. ZNACI GLOBALNOG ZAGREVANJA

- Direktni i indirektni dokazi

Sve su indikacije da se atmosfera zemlje zagreje. Mogli bismo očekivati da ćemo

primetiti i druge znakove širom sveta koji su u skladu sa ovim zaključkom. Globalna temperatura
okeana i nivo mora počinju da rastu u malim, ali merljivim količinama. Brzo topljenje snega i
leda primećeno u mnogim delovima sveta daje dramatičniji signal da je globalno zagrevanje u
toku. Ovo poglavlje će istražiti znakove zagrevanja koji se počinju pojavljivati na raznim
mestima širom sveta.
Nekoliko primera:

• Glečeri i ledene kapice. Svake godine se dovoljno sveže otopljene vode unosi u svetske okeane
da bi se nivo mora podigao za 0,8 mm.
• Snežni pokrivač. Svakih 10 godina na severnoj hemisferi postoji 2 procenta manje snežnog
pokrivača nego što je to bilo pre decenije.
• Jezera i reke. Svake godine svetska jezera i reke prekriveni su ledom 12 dana manje tokom
zimskih meseci nego pre 150 godina.
• Permafrost. Postoji 7 posto manje trajno smrznutih područja (permafrost) nego 1900. godine.
• Proleće. Listovi se otvaraju, ptice migriraju, a ptice odlažu jaja ranije svake godine.18

7.1 OKEANI

- Temperatura morske površine

Kako temperatura zemljine atmosfere raste, tako raste i prosečna temperatura morske površine.
Morska površina se odnosi na gornjih nekoliko metara okeana. Podaci se dobijaju iz satelita i
17
] WWF (Svetski fond za prirodu), Procena ranjivosti na klimatske promene-Srbija, Centar za unapređenje životne
sredine, 2012.
18
Jerry Silver, Global warming and climate change Demystified, 2008.
preko globalne mreže plutača, poput one prikazane na slici 3-1. Globalne prosečne razlike na
površini mora (anomalije) u poređenju sa baznim periodom od 1961-1990 prikazane su na slici
3-2.

Najtoplija godina od kada su ova merenja započela 1856. bila je 1998. godine. Najtoplije godine
nastupile su od 1995. Trenutno srednja globalna morska površina

Slika 3-2. Anomalije prosečne globalne temperature mora od 1850. do danas. (Izvor: IPCC.)

temperatura je oko 0,35 ° C (0,6 ° F) iznad osnovne vrijednosti 1961-1990. Morska površina
pokazuje sličan obrazac povećanja temperature kao i atmosfera. Primjetite da je ranih četrdesetih
godina bilo nekoliko toplijih godina. Ovo je najverovatnije rezultat niza El Nino događaja.

Većina okeana zagrijala se s nekoliko lokaliziranih izuzetaka, poput južne obale Grenlanda.
Važno je takođe primetiti da su male promene temperature okeana u skladu sa količinom dodatne
toplote koju zemlja apsorbuje.19

7.2 KISELOST

Svetski okeani postaju sve kiseliji svake godine. Što su okeani kiseliji, manje su sposobni da
nastave sa uklanjanjem ugljen-dioksida iz atmosfere. Ovo je direktan rezultat rastvaranja ugljen-
dioksida u vodi, koji vodu čini kiselijom. Kako se u atmosferi povećava ugljendioksid, u
oceanima se rastvara više ugljen dioksida. Kada se ugljendioksid rastvara u vodi, formira

19
Jerry Silver, Global warming and climate change Demystified, 2008.
ugljeničnu kiselinu. To rezultira nižim pH svetskih okeana. (Kiseliji uslovi su naznačeni nižim
pH, a više alkalni ili osnovni uslovi su naznačeni višim nivoom pH.)

Biolozi još uvek ne znaju u potpunosti efekat povećanog pH na vodene organizme. Tipičan
opseg pH morske vode širom sveta je 7,9–8,3, što je blago alkalno, odnosno bazno. Od 1750.
godine, prosečni opseg pH u svetskim okeanima smanjen je za 0,1, što ukazuje na blagi prelazak
kiselije.

Nema dokaza da je pH tokom prethodnih 300 miliona godina ikada bio veći od 0,6 ispod
predindustrijskih nivoa. Naučnici su zabrinuti zbog potencijalnog uticaja na život mora zbog
smanjenog nivoa pH okeana, posebno ako on i dalje opada. Međuvladin panel za klimatske
promene (IPCC) predviđa da će povećanje nivoa ugljen-dioksida u atmosferi podići pH okeana
za 0,14–0,35 tokom dvadesetog veka. To je pored već uočenog povećanja za 0,1.

7.3 SALINITET

Kada se tope velike mase leda, oni dodaju slatku vodu u okeane. Jedan od načina da se utvrdi
da li se tope velike mase leda je nadgledanje slanosti susednih područja mora. Okeani su oko 3,5
procenata soli - uglavnom natrijum hlorida, sa nekim drugim „solima“, poput magnezijum
sulfata. Sadržaj soli u okeanima je dobar hemijski potpis koji može da identifikuje sopstvene
obrasce poput okeanskih struja. Granice zalivskog toka mogu se razlikovati naglim promenama
slanosti. Niža koncentracija soli može značiti da slatka voda poput ledenjaka ili povećane
padavine dolazi u morsku vodu. Veća koncentracija soli može značiti da iznadprosečno
isparavanje uklanja vodu i ostavlja slaniju mešavinu.

Na osnovu milion merenja, naučnici otkrivaju da se okeani osvežavaju. Ovo raste zabrinutost, jer
velike okeanske struje, poput zalivskog toka, zavise od razlike u salinitetu da bi ih se pokrenulo.
Promjene obrazaca saliniteta u okeanu mogu utjecati na ove struje na načine koje je teško
predvidjeti. Neki naučnici veruju da su nagle klimatske promene mogle biti potaknute
iznenadnim ispuštanjem sveže otopljene vode u prošlosti i da se to može ponoviti

Da bi utvrdili kako pH okeana može uticati na okeaški okean, naučnici koriste satelite za
praćenje zdravlja okeana. Sateliti počinju da mere stepen osnovne aktivnosti vodenih biljaka (u
obliku fitoplanktona koji troši ugljen dioksid, oslobađajući kiseonik i stvarajući hranu) u okeanu.
Primarna proizvodnja je osnovni ekološki proces u kojem biljke proizvode fotosintezu ugljene
hidrate. Ovo predstavlja osnovu lanca prehrambene robe u oceanu. Sateliti mjere primarnu
proizvodnju nadgledajući vrlo specifične zelene talasne dužine vidljive svjetlosti koje ukazuju na
prisustvo hlorofila. Početne indikacije su da je došlo do pada od 6 procenata od 1980-ih do 1990-
ih. Ovi podaci nose previše neizvesnosti da bi bili razlog za uzbunu, ali oni su naučnici i dalje
pratili.20

7.4 NIVO MORA

Nivo mora širom sveta porastao je za malu, ali merljivu i statistički značajnu količinu. Nije
dovoljan porast da utiče na bilo koja obalska područja ili da bude čak primetan. Još je prerano
tražiti posljedice porasta razine mora. Ali naučnici su sada u stanju da otkriju male promene u
nivou mora - i iz morskih kalibra i sa satelita u zemaljskoj orbiti.

S početkom devetnaestog veka globalni prosečni nivo mora, prema merenjima merača, počeo je
da raste sporo, ali postojano brzinom od 1,7 mm (samo nešto više od 1/16 inča) godišnje.
Arheološki zapisi iz mediteranskog regiona govore da je nivo mora bio prilično stabilan u
periodu 2000–3000 godina pre oko 1870. Mora su već porasla za oko 120 mm (gotovo 4 ft) od
poslednjeg ledenog doba pre otprilike 21 000 godina.

Razmislite na trenutak o tome šta uopšte znači nivo mora. Pre svega, mora nisu ni blizu nivoa i
sigurno se ne dosežu unutar nekoliko milimetara. Postoje neprekidni talasi, oticanje okeanske
površine i periodi smirivanja i oluje .

Kako naučnici mogu izmeriti razliku od nekoliko milimetara godišnje? Bujna pozadina na
površini mora, odnosno talasi, otekline, smirivanja i oluje, moraju se uzeti u obzir iz merenja,
zajedno sa plimama. Tražimo izmene redosledom milimetra svake godine. Uzimanjem dovoljno
velikog statističkog uzorka, pojavljuje se trend prikazan na slici 3-4. Globalni nivo mora
porastao je sa prosečnom brzinom od 1,8 mm godišnje između 1961. i 2003. (Samo malo brže od
stope od 1800. godine).

20
Jerry Silver, Global warming and climate change Demystified, 2008.
Slika 3-4 Rast globalnog nivoa mora putem merenja i satelita. Podaci satelitskih visina prikazani
su čvrstom tamnom linijom početkom 1993. Globalni nivo mora porastao je sa prosečnom
brzinom od 1,8 mm godišnje između 1961. i 2003. (Izvor: IPCC.)21

7.5 ODVAJANJE KRETANJA ZEMLJE I OKEANA

Zemlja nam se čini vrlo čvrsta. Ali kada zemlja podržava ogromnu težinu kao što su polarni
ledeni pokrivači i glečeri, ona se malo sažima poput blesavog kita. Kako se led topi, a težina
uklanja, zemlja se vraća nazad. Ovo može potrajati hiljadama godina i traje dugo nakon što led
potpuno nestane. Ovaj proces je poznat i kao globalno izostatsko prilagođavanje (GIA).
Poslednje ledeno doba dogodilo se pre 21.000 godina, a zemlja se i dalje „vraća“ u oblik koji je
imala pre nego što je iznedrila masu glečera.

Naučnici moraju da izoluju moguće vertikalne pokrete zemlje. Mjerači plime mjere visinu mora.
Oni mjere prosječnu razinu mora u odnosu na referentnu točku na kopnu. Kao i kod merenja
temperature, anomalije - ili odstupanja od utvrđene osnovne linije - su ono što se prvenstveno
prati i izveštava. Merenja kalibra su dobra samo koliko je stabilnost zemljišta koje se koristi kao
verovatno konstantna referentna tačka. Naučnici ne mogu izvršiti tačna merenja mera duž
priobalnih područja koja su sklona tektonskom kretanju ili zemljotresnoj aktivnosti, kao što su
oni koji se nalaze u blizini Aljaske, Indije i Japana.

Problem je što je GIA približno isti red veličine kao i promene nivoa mora koje naučnici trenutno
mere. Gravitativni oporavci i klimatski eksperimenti (GRACE) sateliti mere promene u visini
zemljišta koje prouzrokuje GIA. Ako se ne popravi, GIA će dati preterano merenje ako se pojavi

21
Jerry Silver, Global warming and climate change Demystified, 2008.
pod vodom. Daće podvlačenje čitanju ako se obalno područje povećava, zbog čega će se more
činiti nižim u poređenju22

8. POSLEDICE GLOBALNOG ZAGREVANJA

- GREENLAND

Grenland je prekriven velikim centralnim ledenim plohom sa glečerima, koji su poput

džinovskih reka mulja zbog okolnog mora. Najveći ledenjak Grenlanda zove se Jakobshavn i
udvostručio je brzinu spuštanja u okean na oko 37 m dnevno. Sam doprinosi moru 11 kubičnih
kilometara leda svake godine. Zajedno, svi ledenjaci na Grenlandu doprinose 54 kubnih
kilometara leda koji će se topiti ledenim brijegovima. To je dvostruko više nego što je ispušteno
u okean pre 10 godina. Tempo se ubrzava i premašio je očekivanja mnogih istraživača koji
proučavaju region.

Kako ledenjaci Grenlanda napreduju prema moru, odseci koji se pružaju prema moru i koji lede
u moru, nazvani jezikom, odležu se i odlaze. Međutim, Jakobshavnov jezik se uvukao 4 milje u
unutrašnjost. Istraživači ističu da su, kad se ledeni jezici zapravo zagriju na moru, služili svrsi
skraćivanja glečera i usporavanja svog dostojanstva do mora. Kako su nestali jezici, glečeri su
morali ometati brže nego što su naučnici ranije smatrali da je moguće. Satelitska merenja poput
onih sa GRACE satelita, koja prate ukupnu masu u svom polju gledanja tako što otkrivaju
minutne razlike u lokalnom gravitacionom polju Zemlje, što potvrđuje tempo topljenja
Grenlanda.

Do 2020-ih očekuje se da će se prosečna globalna temperatura povećati na 0,5–1,0 ° C (0,9–1,8 °

F) bez obzira na to koja je koncentracija ugljen-dioksida utvrđena. Postoje mnogo veće razlike u
temperaturi u odnosu na drugi deo veka za različite koncentracije. Na primer, u 2090-ima,
najgori scenarij (A1F1, stabilizovanje ugljen-dioksida od 958 ppm) rezultira prosečnom
globalnom temperaturom koja je za 4 ° C (7,2 ° F) veća od nivoa 1980–1999. Najoptimističniji
scenario (B1, u kome se zemlja stabilizira na 540 ppm) rezultira samo porastom temperature od
1,5–2 ° C (2,7–3,6 ° F) iznad nivoa 1980–1999.23

22
Jerry Silver, Global warming and climate change Demystified, 2008.
23
Jerry Silver, Global warming and climate change Demystified, 2008.
KOLIKO ĆETE BITI TEMPERATURE POVEĆAVATI?

Na trenutak, pretpostavimo da svet sledi „uobičajeni posao“ i nastavi da gori sa fosilnim

gorivima koja stvaraju ugljen dioksid u atmosferi (ovo

Range of Temperature Increase Impact

1C (1.8F) Decreasing water availability in the middle latitudes and
dry areas
Increased water in moist tropics and higher latitudes
Increasing drought and risk of wild fires
Increasing malnutrition
Increased deaths from heat waves
2C (3.6F) Risk of extinctions for 20–30 percent of known species
Millions of people subjected to flood risk
3C (5.4F) Widespread destruction of coral reefs
About 30 percent of global coastal wetlands lost
4C (7.2F) Global food production decreases
Increased extinction risk
Partial melting of Greenland ice sheet and West Antarctic
sheet raising sea level by 4–6 m (13–20 ft)

Tabela 7-2 Verovatno klimatski uticaj različitih povećanih temperaturnih opsega

Table 7-2 Likely Climate Impact of Various Increased Temperature Ranges

Do kraja dvadesetog veka, predviđa se da će se temperature povećati u proseku za 3,4 ° C (6,5 °
F) nego što su bile 2000. Uočite da se različiti modeli prikazani na slici 7-5 prilično dobro slažu
tokom period instrumentalnog snimanja. Dva modela su primenjena u prošlim klimama da
rekonstruišu temperature dobijene proksi merenjima. Grupa modela predviđa konzistentne
kratkoročne trendove i relativno slične dugoročne obrasce. Što dalje u budućnost prognoziraju
modeli, to je veća disvergencija zasnovana na razlikama u osnovnim pretpostavkama i detaljima
modela.24

KAKO ĆE BITO BITI PODIZANJE NIVOA NA MORU?

24
Jerry Silver, Global warming and climate change Demystified, 2008.
 Kako prosečna globalna temperatura raste, topljenje leda na kopnu i toplotna ekspanzija
uzrokuju porast nivoa mora.

Do kraja dvadesetog veka očekuje se da će kontinuirana emisija ugljen dioksida izgaranjem
fosilnih goriva uzrokovati porast nivoa mora. Razni modeli predviđaju porast negde između 0,20
m (0,6 ft) i skoro 0,60 m (2,0 ft). Porast nivoa mora ispod 1 m do kraja veka neće prouzrokovati
najgori katastrofalni priobalni vod. Međutim, povećanje temperature od 3 ° C i dalje će
uzrokovati delimično topljenje ledene ploče Grenlanda i zapadnog Antarktika i rezultirati
povećanjem nivoa mora od 4- do 6 m (13–20 ft). u narednih nekoliko hiljada godina. Ako se
globalno zagrevanje vekovima neprekidno kontrolira, moguće je potpuno topljenje ledene plohe
Grenlanda i zapadnog Antarktika, Slika 7-6 Projekcije klimatskog modela porasta nivoa mora
iznad matične linije 1950-2000. (Ljubaznošću R. Rohde-a, Global Varming Art, iz podataka
IPCC AR4.)

Slika 7-6 Projekcije klimatskog modela porasta nivoa mora iznad matične linije 1950-2000.
(Ljubaznošću R. Rohde-a, Global Varming Art, iz podataka IPCC AR4.)

- STANOVNIŠTVA NA RIZIKU

Najugroženije i najmanje savezne zemlje biće pogođene najviše i najduže uprkos

činjenici da su najmanje doprinele globalnom zagrevanju. Gledajući satelitsku sliku gradskih
svetala daje predstavu koliko su blizu populacije obale. Slika Severne Amerike prikazana na slici
7-7 tipična je za to kako se stanovnički centri širom sveta grupiraju u blizini obale.
Oko 10 procenata svetske populacije živi manje od 10 m (slika 7–8) nadmorske visine (slika 7-
8), a većina svetskog stanovništva živi unutar 10 km (6,2 milje) od nivoa mora (slika 7-9) .
Porast nivoa mora od 5 m (16,4 stopa) prouzrokovao bi ozbiljnu poplavu u mnogim gradovima,
uključujući Njujork, London, Sidnej, Vankuver, Mumbaj i Tokio.25

Slika 7-7 Severnoamerički urbani centri su blizu obale. (Izvor: NASA GSFC.)

9. SATELITI KOJI PRATE VREMENSKU I KLIMATSKU KLIMU

Sateliti Misija/Funkcija

25
Jerry Silver, Global warming and climate change Demystified, 2008.
Geostacionarni operativni Vizuelna slika zemlje sa velike nadmorske visine iznad uređenog mesta na zemlji.
ekološki satelit (GOES) Ovaj satelit nudi mape TV uragana.
program Neprekidno nadgleda teške vremenske uslove i prati njihova kretanja, uključujući
oblačni prekrivač, obrasce oluje, tornada, oluje, uragane, vulkanske erupcije i šume.
Procenjuje kišu, snežne padavine i ukupni obim snežnog pokrivača i morskog i
jezerskog leda
.
Polarni orbiti satelita [kao što Polarni orbiti satelita [kao što su sateliti Tiros (Televizijski infracrveni
su sateliti Tiros (Televizijski posmatranje) kojima upravlja NOAA ili Nacionalna uprava za okeanske i
infracrveni posmatranje) atmosferske potencijale]
kojima upravlja NOAA ili
Nacionalna uprava za
okeanske i atmosferske
potencijale]

Odbrambeni meteorološki Vizuelna slika zemlje sa niske orbite; prati meteorološka, oceanografska i solarno-
satelitski program (DMSP) zemaljska fizička okruženja.

SOHO Posmatra sunce, sunčeve pege i solarne polja.

Ocean TOPographi Koristi radarsku altimetriju za nadgledanje visine i nivoa okeanskih talasa; proučava
Ekperiment (TOPEKS) porast nivoa mora, ENSO i okeanske struje
(Posejdon i Jason)

Lokalno gravitaciono polje i ledena masa; sastoji se od dvostrukih satelita koji

Eksperiment sa oporavkom formiraju i vrše precizna gravitaciona merenja visoke rezolucije; promene
gravitacionog polja neposredno ispod svemirskog broda izazivaju male promene u
gravitacije i klimom (GRACE)
orbiti koje su otkrivene najsavremenijim instrumentima globalnog satelitskog
pozicioniranja (GPS). To omogućava praćenje mase snega i ledenih polja kako bi se
utvrdio stepen topljenja.

Satelit za istraživanje gornje Izvršio je širok spektar merenja u gornjoj atmosferi fokusirajući se na ozon i
atmosfere (UARS) hemikalije uključene u njegovu sintezu ili propadanje
.
Oblačno-aerosolni Lidar i Zajednička američka (NASA) i francuska misija (CNES) koja proučava kako se
infracrveni put više satelitskih oblaci i aerosoli formiraju, razvijaju i utiču na vremenske prilike i klimu; CALIPSO
opservacija (CALIPSO) koordinira s CloudSat-om i zajedno nastaju s tri druga satelita.

EnviSat Operiše Evropska svemirska agencija (ESA). Koristi radar za dobijanje slika
zemljine površine. Prvo posmatrajte kanal bez leda na Arktiku

CloudSat Koristi radar za posmatranje oblaka i padavina iz svemira; orbite u formiranju kao
deo sazvežđa satelita (uključujući Akua, CALIPSO, PARASOL i Aura).

Staklenički gasovi koji GOSAT su zajedno razvili JAKSA, japansko Ministarstvo zaštite životne sredine i
posmatraju satelit (GOSAT) Nacionalni institut za studije zaštite životne sredine (NIES) kako bi posmatrali
gustinu ugljen-dioksida, jednog od gasova koji izaziva efekat staklene bašte

Satellite Mission/Function
Oblaci i Zemljin sistem zračenja CERES je instrument koji se koristi u nekoliko misija, uključujući TRMM, Terra i
(CERES) Akua; meri odbijeno sunčevo zračenje u nekoliko opsega talasne dužine, što se
koristi za merenje ukupnog budžeta toplotnog zračenja Zemlje.
 Spektroradiometar za snimanje MODIS je instrument koji se koristio u više misija u programu EOS; meri vidljivo i
umjerene rezolucije (MODIS) infracrveno zračenje radi praćenja vegetacije, površinskog pokrivača kopna,
okeanskih hlorofila, svojstava oblaka i aerosola, pojave, snežnog pokrivača na
kopnu i morskog ledenog pokrivača na okeanima.

Terra Terra je multinacionalna misija koja uključuje partnerstva između NASA-e i

vazduhoplovnih agencija Kanade i Japana; koordinira sa celim brojem EOS
svemirskih letjelica za proučavanje klimatskih i okolišnih promjena.

Satelit za nadmorsku visinu od Meri podatke o nadmorskoj visini potrebne za utvrđivanje ravnoteže mase ledenih
leda, oblaka i kopna (ICESat) ploha; nadgleda svojstva oblaka, posebno za stratosferske oblake uobičajene preko
polarnih
područja; prikuplja podatke o topografiji i vegetaciji širom sveta, pored pokrivanja
ledenim plohama Grenlanda i Antarktika.

Svakodnevna globalna osmatranja ozonskog omotača, kvaliteta vazduha. Nadgleda

 
EOS Aura i Akua
Tropska misija za merenje Meri kišu u tropima i suptropima; staze gde se u atmosferi odvijaju zagrevanje i
tropskih kiša (TRMM)
26
vodni krug Zemlje, uključujući isparavanje iz okeana, vodenu paru u atmosferi,
oblake, padavine, vlagu tla, morski led, kopneni led i snežni pokrivač na zemlji i
led. Proučava zračne zrake, aerosole, vegetaciju
pokrivanje kopna, fitoplanktona i rastvorenih organskih materija u okeanima,
temperature vazduha, zemlje i vode
.
hlađenje povezano sa kišom; prati El Ninos tokom razvoja kako bi pružili doprinos
globalnim klimatskim modelima
.

9.2REŠENJA

Mnogo različitih akcija se može preduzeti kao odgovor na efekat staklene bašte na različitim
nivoima. Pojedinci mogu da smanje potrošnju energije, da recikliraju i ponovo koriste određene
stvari. Zatim, da smanje upotrebu ličnog vozila i da koriste javni prevoz kada je to moguće.
Ukoliko je i neophodno imati svoje prevozno sredstvo, birati ono sa najmanjom emisijom štetnih
gasova. Ipak, kod nas je ovo još uvek skupo rešenje. Ali, u većini prodavnica već se mogu kupiti
energetski efikasni uređaji za kuću.

Predstavnici vlada godinama rade na konsenzusu za smanjenje emisija. Početkom devedesetih

formirana je Okvirna konvencija UN o promeni klime(UNFCCC). Jedan od dokumenata koji je i

26
Jerry Silver, Global warming and climate change Demystified, 2008.
Srbija ratifikovala je Kjoto protokol koji obavezuje zemlje na smanjenje emisija gasova sa
efektom staklene bašte. Ipak, iako Kjoto uskoro ističe, još uvek nije dobio naslednika.

Lista rešenja:

 Smanjenje upotrebe fosilnih goriva

 Izolacija kuća i zgrada
 Korišćenje javnog prevoza
 Smanjenje konzumerističkih navika
 Odabir hrane
 Sprečavanje deforestacije

Globalno zagrevanje je veoma kompleksno i komplikovano pitanje. I, iako postoje naučne

činjenice, pitanje je da li porast temperature može u potpunosti da se predvidi. Čovečanstvo mora
da preduzme akciju da smanji svoj doprinos CO2 emisijama i smanji zagađenje. Ako se ništa ne
uradi, sadašnje generacije će ostaviti potomcima i lošu životnu sredinu i lošu ekonomiju, kako
resursi počinju da se iscrpljuju. A da ne govorimo o posledicama uzrokovanim migracijama
ljudi.

Primeri koje svaka osoba pojedinačno može da učini u cilju smanjenja globalnog zagrevanja :

 Promenite svetlo
 Zamenom jedne obične sijalice kompaktnom fluorescentnom sijalicom uštedećete 150
kilograma ugljen-dioksida godišnje.
 Vozi manje
 Šetajte, biciklirajte, parkirajte se ili vozite masovni prevoz češće. Uštedećete jedan
kilogram ugljen-dioksida za svaku kilometražu koju ne vozite!
 Reciklirajte još
 Recikliranjem samo polovine kućnog otpada, možete uštedeti 2400 funti ugljen-dioksida
godišnje.
 Proverite gume
 Pravilnim naduvavanjem guma možete poboljšati kilometražu svoje benzine za više od 3
posto. Svaka litra ušteđenog benzina čuva 20 kilograma ugljen-dioksida iz atmosfere.
 Koristite manje tople vode
 Za zagrevanje vode potrebno je mnogo energije. Koristite manje tople vode uzimajući
kraće i hladnije tuševe i perite odeću hladnom ili toplom umesto tople vode (više od 500
kilograma ugljen-dioksida uštede se godišnje).
 Izbegavajte proizvode sa puno ambalaže
 Možete uštedjeti 1200 funti ugljen-dioksida ako smanjite smeće za 10 posto.
 Podesite termostat
 Pomeranjem termostata zimi samo za 2 stepena i ljeti za 2 stepena moglo biste uštedjeti
oko 2.000 funti ugljen dioksida godišnje.
 Zasadi drvo
 Jedno stablo će tokom svog života apsorbovati jednu tonu ugljen-dioksida.
 Isključite elektronske uređaje
 Jednostavno isključivanje televizora, DVD plejera, stereo uređaja i računara kada ih ne
koristite uštedeće vam hiljade funti ugljen dioksida godišnje
 ZAKLJUČAK

Globalno zagrevanje donosi naglu i rapidnu promenu klimatskih uslova na koje smo
civilizacijski navikli. Posledice se vide već danas , a ono što bi u budućnosti mogli da očekujemo
je vise poplava, vise suša, manje hrane, poremećeni ekomski procesi itd. Kada se govori o
posledicama globalnog zagrevanja, može se reći da su najveći uzročnici, onosno najveći
zagađivači prirodne sredine , najveće svetske sile: Kina, Nemačka, Evropska unija, Japan, Brazil,
Indonezija. Pariškim sporazumom obavezene su najrazvijenije zemlje sveta a cilj sporazuma je
smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte. Može se doći do zaključka da su najveći
protivnici Pariškog sporazuma zemlje koje su najveći proizvođači nafte odnosno fosilnih goriva.

Kada je u pitanju globalno zagrevanje situacija je kompleksna i poput mnogobrojnih

uzroka koji dovode do pogoršanja klime, postoje i određene solucije kako bi se ublažile opasne
posledice po integritet ljudi i životne sredine.

Mislim da uz pomoć korišćenja obnovljivih izvora energije kao što su snaga vetra, snaga
okeana, korišćenjem solarne energije, električnih automobila i sl. može u značajnoj meri
doprineti poboljšanju klime i očuvanju životne sredine i planete Zemlje u globalu. Pored toga
potrebne su i značajne promene u ljudskoj svesti, što se može uraditi kroz edukaciju u školama,
obrazovnim ustanovama , poslovnom i random okruženju.
 LITERTURA:

1. (Ducić, V. & Radovanović, M., 2005)

2. ]WWF (Svetski fond za prirodu), Procena ranjivosti na klimatske promene-Srbija, Centar
za unapređenje životne sredine, 2012.
3. Bond G., W. Showers, M. Cheseby, R. Lotti, P. Almasi, P. deMenocal, P. Priore, H.
Cullen, I. Hajdas, G. Bonani, 1997: A Pervasive Millennial-Scale Cycle in North Atlantic
Holocene and Glacial Climates, Science, 278, 1257–1266.
doi:10.1126/science.278.5341.1257
4. Cronin M. T., 1999: Principles of Paleoclimatology, Columbia University Press, New
Yourk, pp. 560.
5. Ducić, V., & Radovanović, M. (2005). Klima Srbije. Beograd: Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva.
6. Efekat staklene bašte i globalno zagrevanje 1 Milošević Milan
7. Fourth Assessment Report of the Intergovermental Panel on Climate Change
8. Imbrie J., K. P. Imbrie, 1979: Ice Ages – Solving the Mystery, London: Macmillan, pp.
224.
9. Jerry Silver, Global warming and climate change Demystified, 2008.
10. Matthew Patherson, Global Warming and Global Politics (Environmental Politics),
London.
11. Nikolić, M.: Srbija pred izazovom globalnih klimatskih promena i njihovih posledica,
Klimatske promene - studije i analize, Evropski pokret u Srbiji, 2010.
12. Howard A. Bridgman and John E. Oliver, The Global Climate System Patterns,
Processes, and Teleconnections, New York, 2009.