Brodrik, Vilijam - Sesta Lamentacija

Vilijam
Brodrik
Šesta lamentacija
S engleskog prevela
>Jovana Jelenović

Naslov originala

William Brodrick
The Sixth Lamentation
za moju majku
ZAHVALNOST
Uopš teno govoreći, dugovi nisu prijatne stvari, pogotovo oni koji potraju.
Međutim, postoji jedan prijatan izuzetak. Najtoplije zahvaljujem Ursuli
Makenzi koja mi je pomogla da od knjige koju sam napisao napravim
knjigu kakvu sam ž eleo da napiš em; Pameli Dorman za oš troumnu
analizu i za to š to je „pogurala“ ovaj roman u SAD-u; Araminti Vitli i Siliji
Hejli koje su me dovele ovamo gde sam sad; Niki Kenedi i Semu Idnborou
koji su osvajali strana trž iš ta u moju korist. Zahvalan sam Dž oani Koen
na strpljenju i paž nji posvećenoj pojedinostima tokom pripreme teksta
za objavljivanje. Ne volim opš te zahvalnice, ali to je jedini način kako
mogu da obuhvatim mnoge pojedince u Tajm Vorner buksu i Pengvin
Patnamu koji su na ovom romanu radili s neumornom predanoš ću:
zahvalan sam svima vama.
Posebnu zahvalnicu sačuvao sam za Saru Hanigan koja me je
ohrabrivala da piš em i pomogla mi da otkrijem način na koji to treba da
radim. Takođe, zahvaljujem i: Peni Morland (koja mi je ulila
samopouzdanje), Ostinu Donohjuu (koji me je nagovorio da rizikujem),
Polajnusu Barnsu (za dobre savete), Dž ejmsu Hoksu (koji mi je objasnio
kako da napredujem), Demijenu Carnoku (koji mi je uljudno ukazao na
učestalost rečenica u kojima nedostaju glagoli), Niku Rou (koji je
predlož io da unesem popis glavnih likova), mojoj porodici (za ulogu koju
su imali u formiranju osobe kakva jesam i š to su na sve moje poduhvate
uvek gledali blagonaklono), mojoj Komori (š to su udovoljavali čudnim
hirovima onoga ko piš e roman). Zahvalan sam mnogim ljudima na
pomoći oko speci ičnih pitanja, a oni su: Vilijam Kleg, Majkl Volš (arhivar,
Hejtrop koledž , Londonski univerzitet), Doktorka E. Rozen Elder
(direktor Instituta za cistercitske studije, Univerzitet Zapadnog
Mičigena), inspektorka Barbara Tompson (policija Safoka), Ijan Fraj i
Dž on „Arči“ Viks (Centralni krivični sud u Londonu). Za sve greš ke u
tumačenju onoga što mi je rečeno odgovoran sam ja.
Poseban odlomak rezerviš em za En. Stalna nesebična podrš ka (u svim
oblicima i u svim vremenskim uslovima) te preuzimanje brige o deci
(njih troje) omogućili su mi pisanje ove knjige. Ne postoje dovoljno
velike reči zahvalnosti koje bi mogle da izraze ono što osećam.
Oboje zahvaljujemo zajednici čije tiho prisustvo ulepšava dolinu gde je
ovaj roman započet i završen.
GLAVNI LIKOVI
Ovaj roman se bavi pripadnicima triju generacija: onima koji su ž iveli u

Parizu tokom okupacije, njihovom decom i njihovim potomcima:
starcima, sredovečnima i mladima. Svaki naraš taj je nosilac sećanja,
stvarnih ili prenesenih. Nadam se da će ovaj spisak biti od neke
pomoći pri pamćenju likova i njihovih mesta u priči.

Porodica Agnes Emblton (rođene Obre):
Fredi (Lusin otac)
Lusi

Likovi koji se spominju u Agnesinom dnevniku, a tiču se otporaške
aktivnosti Okruglog stola):
otac Roše (paroh, suosnivač Okruglog stola s madam Klajn)
madam Klajn (jevrejska udovica, Agnesin staratelj)
Žak Fužer (operativni vođa Okruglog stola)
Viktor Brion (Agnesin i Žakov prijatelj iz detinjstva)
Franc Snajman (jevrejski izbeglica)
Eduard Šverman (nacistički oficir)

Monasi iz Notrdam de Moano:
otac Morel (prior)
otac Plejon (član Okrugloga stola, naslednik oca Morela)
otac Šambraj (bibliotekar koji posle rata napušta samostan)

Porodica Viktora Briona:
Robert

Ostali likovi:
otac Anselm (monah samostana Larkvud)
Salomon Lašez (preživeli Jevrejin, koga je spasao Okrugli sto)
Maks Šverman (unuk Eduarda Švermana)
Paskal Fužer (potomak Žaka Fužera)

„L’Occupation“

Sićušne ruke aprila jednom Pariz zarobiše
Kao nekad ti mene: mala Trojanko
Prsti nežno oguliše svaki moj otpor
Tvom šarmu. Bejaše to prosvetljenje;
Videh uznjihale palme, uskovitlan prah, i da,
Čak čuh kamenje kako ime ti doziva,
Agnes?

A tada svetlosti nestade.
S đavolom pogodbu sklopih kad
„Prolećni Vetar“ stiže, kad Prijamov sin krvareći ležao je
Na tlu. U svitaj dana razbacano kamenje
Šapnu: „Bože, šta si učinio?“ i da,
Izdah vas oboje. Možeš li oprost mi dati,
Agnes?

(Avgust, 1942)

S francuskog preveo otac Anselm Dafi
Svetkovina svete Agnes
Samostan Larkvud, 21. januara 1998.
PRVI DEO
„Sad je vreme za spaljivanje lišća“
(Lorens Binjon, Spaljivanje lišća, 1942)
PRVI PROLOG
1.
April 1995.

Dan i noć ž iveh među grobnicama, posecajući se na kamenje – odgovori
Agnes mirno, kopajući po uspomenama.
Oči doktora Skota blago se zasuziš e. Zvučni samoglasnici njegovog
š kotskog naglaska obojili su dijagnoze i prognoze, dajući vestima malo
blaž i prizvuk, dok je Agnes zamiš ljeno gledala u blistav prolećni narcis
koji je rastao iz usamljene cvetne posude na polici iza njegove glave –
poklon od nekog pacijenta, mož da, ili neš to od onoga š to se dobija
besplatno kad kupiš dosta benzina. Uskoro će se prevrnuti i pasti.
Zaboravila je na cvet kad su joj iz usta nepozvane navrle te stare reči.
Agnes nije mogla da se seti odakle su doš le. Je li to izlizana fraza nečega
š to je otac Roš e rekao četrdesetih godina? Neš to š to je negde pročitala?
Nije važ no. Sad su bile njene i dolazile su kao dar da imenuju proš lost:
autobiografija.
Agnes je pogledala svog doktora. Bio je to simpatičan čovek, sasvim
odomaćen s neurološ kim katastrofama, ali manje siguran u sebe kada se
radilo o osakaćenim citatima. Izgledao je previš e zabrinut zbog nje, a
njegova zbunjenost ju je dirnula.
– Zelite li da mi kaž ete kako ću posle svega š to sam proš la umreti od
bolesti čija pokroviteljka je vojvotkinja od Jorka?
– Bojim se da je tako.
– To nije poš teno, doktore. – Agnes, još uvek u kaputu i s torbicom u
ruci, ustade sa stolice.
– Dopustite da vam pozovem taksi.
– Ne, ne. Hvala vam. Radije bih prošetala. Dok još mogu.
– Naravno.
Sledio je Agnes do vrata, a ona, okrenuvš i se, reče: – Nisam još
spremna, doktore.
– Ne, siguran sam da niste. Ali ko je ikada spreman?
Agnes je duboko uzdahnula. Iznenadno, neočekivano olakš anje okrenu
joj ž eludac, podiž e se pa potonu. Sklopila je oči. Sad mož e da pođe kući,
zauvek, Arturu i – gle, smeš no – vitezovima Okruglog stola. Nikada ranije
nije to povezala na taj način.
Agnes je shvatila da neš to nije u redu kada joj je govor postao zarobljen
u sporom razvlačenju reči, kao da je popila previš e dž ina. Nije niš ta
preduzimala. A onda je počela da se spotiče na ulici. I dalje nije niš ta
preduzimala. Kao i mnogo puta ranije, Agnes je konačno neš to preduzela
tek kada je bila prisiljena na to. Zakazala je pregled kod lekara tek poš to
je Fredi zagalamio.
Setali su Kavendiš skverom prema Vigmor holu. Te noći je sipila sitna
martovska kiš ica, lagano osvetljena svetlom sa visokih prozora i uličnih
svetiljki. Fredi je hodao nekoliko nestrpljivih koraka ispred nje, a
pokuš avajući da ga sustigne, Agnes se zateturala i pala, pri tom posekavš i
nos i razbivš i naočare. Dok je pruž ala ruku prema ramu, na oči su joj
grunule suze, ne od bola, nego zato š to je znala da je Fredijeva
zbunjenost veća od njene.
– Majko, ustani, molim te. Jesi li dobro?
Agnes se uspravila na noge uz pomoć jednog prolaznika. Otrla je ruke
o kaput baš kad joj je Fredi pruž io uredno slož enu maramicu. Njegova
ogorčenost se š irila. – Gledaj, ako neš to nije u redu, idi kod doktora. Meni
nećeš ništa da kažeš. Možda ćeš njemu. Ali pobogu – izlanuo se – prestani
da praviš prokletu predstavu od toga.
Agnes je znala da će se kasnije gristi zato š to ju je povredio, baš kao š to
je ona kudila sebe zato š to ga je izneverila. Posle toga viš e nisu
razgovarali, ako se izuzme razmena nužnih uljudnosti.
– Ne, ti prva, zaista.
– Hvala ti, Fredi.
– Želiš li program?
– Mislim da ne želim.
Već do kraja prvog čina Agnes se osećala neobjaš njivo umorno, pa ju je
odvezao kući. Još iste nedelje je otiš la kod doktora Skota, a on ju je
uputio dalje. Zatim su stigli nalazi. Doktor Skot ju je pozvao i sada je
znala.
Prepustivš i doktora majci petoro dece, Agnes je lagano iš la prema svom
dragom domu kraj Temze, gde su visoke kuće od svojih vrtova bile
odsečene stazom koja vodi do Hogartove grobnice. Tu je bilo njeno
utočiš te, tu među š arenim ciglama i neobičnim okruglim prozorima s
bakarnim odsjajem svetla na starom staklu. Putem je naiš la na kolonu
dece koja su se drž ala za ruke i pevala, s po jednom učiteljicom
naoruž anom tablom za pisanje na početku i na kraju kolone. Buka
njihovih glasova pokrenula je njene uspomene, uskovitlavš i talog. Veoma
se namrš tivš i, ona opet pomisli na madam Klajn i oca Roš ea, na Zaka i
Viktora i Pariz i... sve to.
Nije izrastao zeleni korov zaborava. Sećanje je ostalo svež e pokoš eno,
poznato samo Arturu. A sada je trebalo da umre, bez ikakvog razreš enja
proš losti, bez odavanja poš tovanja ostalima. Ali kako bi i moglo da bude
drugačije?
Skrenuvš i iza ugla, kraj novinarnice, sada je imala pogled na reku.
Povetarac se igrao na vodi i remetio ritam veslanja dečaku u čamcu. Ona
uspori, zaustavljena razočaranjem koje bi je kao iznenadni grč zgrabilo
svaki put kada bi se prisetila surovih okolnosti.
– Nezavrš ene stvari dobiju svrš etak samo u knjigama – reče tiho i
odgurnu u stranu, verovatno poslednji put, večnu nadu u to da bi briž ni
autor mož da mogao da popravi njen ž ivot. Agnes zastade i nasmeja se.
Okrenu se, vrati se do novinarnice i tamo kupi dve beležnice.
2.
Te večeri Fredi i Suzan su se dovezli iz Kensingtona, a Lusi je doš la
podzemnom železnicom iz Brikstona.
Sve je bilo kao scenogra ija za loš u pozoriš nu predstavu: Fredi je
stajao kraj prozora, Suzan se vrpoljila oko čajnika, a Lusi, njihova kći,
neimenovani posrednik, pomalo napeto je sedela u fotelji nasuprot
Agnes, koja se tako nevoljno našla na sredini pozornice.
– Zove se motorički neuronski poremećaj.
Niko nije niš ta rekao. Fredi je i dalje skretao pogled. Lusi je posmatrala
nepomičnost svoje majke, trzaj koji je ostao oduzet u rukama.
– Bako, je li rekao još nešto? – upita Lusi, ispipavajući.
– Da. Očekuje brzo pogorš anje. U nekom trenutku neću viš e moći ni da
hodam ni da govorim, ali ionako nikada nisam...
Fredi je preš ao preko sobe i kleknuo kraj Agnesine fotelje. Polož io je
glavu u njeno krilo, a Agnes, majka, poče da ga gladi po kosi. Suzan je
plakala, a Agnes nije bila sigurna da li plače zbog nje ili zbog toga š to je
Fredi bio utučen. Nije bilo ni važ no. Agnes nastavi: – … ionako nikada
nisam mnogo govorila, zar ne?
Nakon š oljice čaja, Fredi i Suzan su otiš li. Nekako su svi bili
iznenađujuće opuš teni, a Fredi je rekao da će opet svratiti sutra uveče.
Imala je utisak da su porodica. Lusi je ostala.
Povezane poznatom tiš inom, sedele su za izribanim kuhinjskim stolom
i čistile boraniju, kidajući joj vrhove noktima. Osam minuta kasnije
sklupčale su se sa činijama na kolenima, sisajući puter sa vrhova
viljušaka.
Agnes nije često gledala televiziju, ali te večeri jeste. Posle Lusinog
odlaska utiš ala je zvuk i čekala da se pojavi neš to zanimljivo. Slike su
treperile na ekranu, bacajući oš tre senke po zidovima, naizmenično joj
osvetljavajući i zamračujući lice.
Zazvonio je telefon. Bila je to Lusi, koja je ž elela da proveri kako joj je
baka. Kad je Agnes spustila sluš alicu, paž nju joj iznenada privuče crno-
beli snimak tih elegantnih avenija, koje je tako dobro poznavala, s vitkim
stablima i š irokom rekom. Bejaš e to Pariz pre rata, pre gotovo š ezdeset
godina.
– Ne, nije – reče ona, traž eći daljinski. – To je vreme okupacije. Sve te
proklete zastave. – Merde! Gde je?
Vrativš i pogled na ekran, ugledala je njega i ostala bez daha – zgodan
momak u tonovima crvenosmeđe boje, s punim, senzualnim usnama, za
ceo svet slika pouzdanog prefekta.1 Agnes se sledila, nije mogla da skine
pogled s njegove raskoš ne odore. – O, bož e, to je on. Mora biti on –
š apnu. Tada je ugledala sumornog monaha kako vrti glavom. Prilog se
završio.
Ceo jedan sat nije se ni pomerila. Zatim, odlučno se krećući, otvorila je
ioku pisaćeg stola i izvukla jednu od svezaka koje je kupila tog jutra.
Nije bilo prvi put da je uznemiri to zbunjujuće poklapanje događaja koje
bi moglo da prođe kao slučajnost: to da je odlučila da proš lost prenese
na papir baš onog dana kada joj se učinilo da je okolnosti guraju na
površinu.
PRVO POGLAVLJE
1.
Utočište.
– Moje dupe!
– Stvarno.
Prior, otac Endru, voleo je u govoru da ublaž i grublje učestale izraze,
ali osećaj u njihovoj osnovi ostajao je isti. On je bio nepreobraćeni
Glazgovljanin ukroćen prekomernim obrazovanjem, ali kad god bi morao
da se pozabavi malo neobičnijim problemima zajednice, na površ inu bi
mu izbile senke uličnog borca.
– To je ukinuto pre mnogo godina. Ne misli valjda ozbiljno.
– Pa, misli – reče Anselm.
– Kad je to saopštio?
– Jutros, kad je Vilf zatražio od njega da ode.
Prior se namršti. – Pretpostavljam da je odbio da ga posluša?
– Da. I rekao je Vilfu da nema kuda da ode.
Dvojica monaha su sedela na drvenoj klupi na juž nom travnjaku
poprečne lađe ruš evina stare opatije. Bilo je to Anselmovo omiljeno
mesto u Larkvudu. Naspram njih, uz juž ni nadsvođen trem nalazili su se
ostaci stepenica koje su vodile prema sada već nestalim spavaonicama.
Anselm je tu voleo da sedi i razmiš lja o svojim prethodnicima iz
trinaestog veka, da ih zamiš lja kako tihi i s navučenim kapuljačama silaze
na noćno bdenje. Travnjak prekriven mahovinom prostirao se do ograde,
a i dalje iza nje sve do staze obrubljene zvončićima koja vodi do
samostana. Jutro je bilo svež e. Prior se upravo vratio s puta, iz Londona,
propustivš i zbog toga glavni prilog u svim vestima. Kad je stigao kući, na
pragu je zatekao gomilu novinara i televizijskih reportera.
– Ponovi mi sve to, redom – reče prior. Uvek je insistirao na tačnom
redosledu.
– Priča je izaš la u lokalnim novinama, od svih mesta baš tamo. U
trenutku kada su velike novine doš le do njegove kuće, on je već bio ovde
i tražio zaštitu crkve.
– Šta je Vilf rekao?
– Neš to š to je otprilike značilo da policija ne mari previš e za Klementa
III.
– Ko je bio Klement III?
– Papa koji je našem redu dao pravo pružanja utočišta.
– Naravno da Vilf to zna. – Uznemiren, on dodade: – Kako si ti znao?
– I ja sam morao da pitam.
– Onda dobro. – Vratio se mislima. – Nastavi. Šta je dalje bilo?
– Vilf je pozvao policiju. Ja sam za to čuo tek kada su mediji bili pred
vratima. Razgovarao sam s njima, odbacujući glupa pitanja.
Otac Endru je gledao u svoje nokte, prelazeći palcem preko svakog
prsta. – Ali zašto tražiti utočište? Odakle mu samo ta zamisao?
Anselm se nelagodno promeš koljio. Na to pitanje će odgovoriti u
pravom trenutku, ne sada. Bila je to jedna od prvih lekcija koje je naučio
poš to se predao Svetoj posluš nosti: postoje i vreme i mesto za iskrenost,
a izbor trenutka u kom će se poniziti pred gospodarom jeste privilegija
sluge.
Prior je ustao i koračao gore-dole, ruku skrivenih ispod skapulara.
Reče: – Sad smo u teškoj dilemi.
– Zaista.
Pogledaš e se, bez reči priznajući delikatnost situacije. Prior progovori
za obojicu:
– Ako ode, međunarodni mediji preneće priču o tome kako smo starca
koji tvrdi da je nevin predali policiji; ako ostane, bićemo osuđeni za
pomaganje jednom nacisti. Da se izrazim narodski, kako god da okreneš ,
nagrabusili smo.
– Blago rečeno.
Prior se nasloni na prozorski okvir ispod otvorene arkade juž nog zida
poprečne lađe, zamiš ljeno nadlanicom otresajući otpale liš ajeve sa svojih
ruku. Anselm mu se pridruži.
– Oče, mislim da je jedan rog ipak kraći od drugoga i da bi na njemu
ipak bilo udobnije sedeti.
– Nastavi.
– Sto pre ode, to bolje za nas. Inače rizikujemo da javnost zadugo bude
opčinjena razlogom zašto je uopšte došao ovamo.
Kratkim pokretom glave prior pozva Anselma da pođe za njim prema
bočnim vratima i puteljku sa zvončićima. – Raspitaću se š ta sestre misle.
Jutros su imale sabor.
Dok su hodali kroz travu mokru od rose, Anselm je nastavio: – Ako ga
sada prisilimo na odlazak, eventualna halabuka će biti kratkog veka. A
ako nas u budućnosti napadnu zbog toga š to smo nevinog čoveka izbacili
na ulicu, postoji objašnjenje.
– Koje?
– Ovo je samostan, a ne starački dom. – Anselm je bio zadovoljan tim
izrazom. Jezgrovito i lepo zaokruž eno: dobar zdrav ujed... to je još ranije
pripremio.
Prior klimnu glavom, ali kao da ga to baš i nije previš e impresioniralo.
Anselm je nastojao da pogledom odmerava priora onako kako je u
drugom ž ivotu često procenjivao sudije kada je pokuš avao da im pročita
misli.
– Druga mogućnost je onaj duž i rog. Ako se useli ovamo – a zahtev za
utočiš te sveš će se na to – u nevolji smo. Moglo bi da dođe do suđenja. –
Anselm zastade. – Nema toga š to bismo mogli da kaž emo, a š to bi ljude
uverilo da nismo na njegovoj strani.
Doš li su do visokog stepenika. Prior se pope gore na stazu, uzevš i crnu
odoru pod ruku, dok mu beli skapular ostade prebačen preko jednog
ramena. Anselm oseti da prioru popuš ta paž nja, da se prepuš ta
sopstvenim mislima. – Sutra uveče ćemo viš e znati. Inspektor Milbi
dolazi u š est – reče prior. – Zeleo bih da ti i Vilf budete prisutni. Posle
toga ćemo imati poseban sabor. Obavesti sve, molim te.
– Da, naravno.
Anselm je preko izmaglice plave i ljubičaste boje gledao kako otac
Endru, pognute glave, nestaje niza stazu a odora mu leluja na povetarcu.
2.
Anselm se već ranije nekoliko puta susreo s viš im inspektorom Milbijem.
Tada je Milbi još bio samo jedan od niž ih služ benika u odeljenju za
droge. Imao je dugačku kosu i nosio je farmerke, ali je ipak uspevao da
izgleda kao policajac. Anselm je bio advokat pri londonskoj Advokatskoj
komori, a njihovi susreti bili su ograničeni na pro forma unakrsno
ispitivanje o podmetnutim dokaznim materijalima i upotrebi preterane
sile. Kao i svi policajci koji su upoznati sa sudskim postupcima, Milbi se
dobro nosio s tim. To je bilo pre viš e od deset godina, a otada su obojica
napredovala.
Naslonjen na kapiju, Anselm je gotovo mogao da oseti tež ak miris
voska za čiš ćenje poda u svojoj staroj komori i da opet iz kantine čuje
bučne glasove onih koji se kroz smeh takmiče za reč. Nasmešio se u sebi.
Anselmovo napuš tanje Komore izazvalo je malu senzaciju, ne samo zato

š to je to bila tako dobra priča. Budući da je za to određeno zanimanje
tipično da se prema takvim stvarima čovek privatno odnosi na ozbiljan
način, a javno na površ an, Anselm je čuo samo tihe, saosećajne glasove: –
Reci mi, stari moj, je li istina? Ideš u samostan? U poverenju, svi mi
imamo potajne čežnje. Nije sve u poslu…
Anselm je odradio deset godina služ be u Komori, ali njegove kolege
nisu znale to da se on nikada nije sasvim privikao na posao. Nedugo
poš to je postao podstanar, u njemu je počeo da buja nekakav nemir.
Neprimetno je počeo da se oseća kao da tamo ne pripada, kao da je u
stranoj zemlji. Postojao je jedan drugi jezik kojim se retko govorilo, a on
je ž eleo da ga nauči. Odlučni pokuš aji da ž ivi „normalnim“ ž ivotom
profesionalca neslavno su propadali u pravilnim ali nepredvidivim
intervalima. Mož da je čekao taksi ili iš ao u sud, radio neš to sasvim
obično, a onda bi se iznenada osetio neobično otuđenim od svog
okruž enja. Bila je to kao neka vrsta nostalgije za domovinom, najčeš će
blaga, povremeno akutna. Anselm je te napade kasnije nazivao
prikrivenim „podsticajima“, a tada je znao jedino to da su nejasnog
verskog porekla. Reagovao je kupovinom nekoliko različitih prevoda
Biblije i molitvenika, kao da je odgovor na zagonetku lež ao sakriven
negde između njihovih stranica. Jednom je u nekoj knjiž ari naručio delo
Rani crkveni oci u trideset osam tomova. Međutim, kad su knjige stigle,
ostale su u tri kartonske kutije oblepljene trakom i naslagane jedna na
drugu u uglu dnevne sobe, služ eći kao ne baš elegantno mesto za
odlaganje š oljica od kafe i ambalaž e posle dostave hrane. Anselm bi se
posle toga oporavio i vratio svom ž ivotu u Komori, sve dok ga iz zasede
ne bi zaskočio nov nagon da krene u pravcu Boga. Bila je to kao neka
vrsta gerilskog rata, za koji je uvek bio nespreman i loš e opremljen. Sve
to vreme njegova zbirka knjiga postajala je sve opsež nija, tematski sve
š ira, ali je i ostajala nepročitana. Na kraju je ipak prestao da kupuje
knjige. Jednoga dana, gledajući kroz objektiv, shvatio je da ž eli da
postane monah.
Bilo je to pomalo neobično iskustvo. Jednog kasnog novembarskog
poslepodneva, kad se vraćao iz suda posle jedne ž albe, zaustavio ga je
neki Kinez, turista koji nije prestajao da se smeš i. Nekoliko gestikulacija
kasnije Anselm je stajao ispod ulaznih vrata Kraljevskog suda pravde i
gledao kroz fotoaparat u potpunog stranca.
Iznenada je osetio poriv da objasni, da kaž e kako stvari stoje: –
Sluš ajte, pogreš ili ste. Ja nisam ono š to vi mislite da jesam. Ja sam
prevarant. – Taj veseli turista iz daleke zemlje odš krinuo je unutraš nja
vrata u njemu, a Anselm je istog trena znao š ta se nalazi s druge strane.
Krenuo je niza stepenice dok su mu u uš ima odzvanjali nerazumljivi
protesti – vlastiti i oni turiste koji ga je nehotice gurnuo na put koji je
vodio dalje od Komore. Autobusom je otiš ao do stanice Viktorija, a zatim
je nastavio peš ice od knjiž are do Vestminsterske katedrale, gde je seo
ispod tamnih ciglenih lukova glavne lađe i počeo da se moli. U
Anselmovom verskom ž ivotu koji je usledio biće to jedini trenutak
sigurnosti. Kasnije je nastupio sukob između dvoumljenja i istrajnosti.
Ali u tom jednom trenutku konačno je shvatio koji problem je lež ao u
osnovi svega. Sve vreme je to bio samostan Larkvud.
DRUGO POGLAVLJE
1.
Lusi Emblton je oprala posuđe, iako je znala da će ga baka svakako
ponovo oprati, a zatim je podzemnom ž eleznicom otiš la do Brikstona.
Očistile su svu boraniju, čak su uspele i da se zakače oko ono malo
hladne i trule koja je ostala u cediljki. Bilo je to pomalo jezivo, jer su
znale da Agnes uskoro viš e neće biti i jedenje je iznenada postalo
besmislena aktivnost. Maš ući zbogom, Lusi je osećala da svaki gest sada
ima još jedno dodatno značenje koje će obe prepoznati, ali ga nikad neće
izgovoriti, značenje oblikovano nadolazećom smrću. Duš a joj je tonula u
ledenu tiš inu: jedan deo njene proš losti se upravo završ ava, a ona ga
nikad nije ni razumela.
Lusi je imala dvadeset pet godina, a veći deo tog vremena provela je
trudeći se da shvati kako funkcioniš e njena porodica. Nikada nije uspela
da u proš losti porodice pronađe neki baš određen krizni trenutak koji bi
objasnio sadaš nju zamrš enu situaciju. Kao da se tu radilo viš e o
kumulativnom učinku sastavljenom od sićuš nih, inače beznačajnih
delova koji su bili zbijeni jedni uz druge i zacementirani vremenom. Još
kao dete postavljala je pronicljiva pitanja, kakva izniču samo iz dečje
nevinosti, a odgovore je čuvala tako briž no da su joj se kasnije mahom
svi poveravali – ali nikad Agnes i Artur. Lusi je postala osoba u kojoj su
bili povezani različiti vidovi proš losti, kao da je ona ta koja ih je sve
okupila. A iz tog povlaš ćenog polož aja zaključila je da ako i postoji
jednostavno objaš njenje za to neš to š to je njen otac nazivao „zbrkom“,
onda se ono verovatno krije u ratnim godinama.
Proš lost koju je dobila bila je ovakva: Agnes je pola Francuskinja, pola
Engleskinja, a ž ivela je u Parizu tokom okupacije. Bila je tamo u vreme
kada je nad gradom lebdeo crn pokrov posle spaljivanja zaliha nafte.
Videla je kako nemačke snage fotogra iš u „Marseljezu“ na Trijumfalnoj
kapiji. Cula je tanak, visok glas marš ala Petena kada je rekao da je sebe
darovao Francuskoj i da će zatraž iti primirje s Hitlerom. O tom periodu
mogla je da razgovara. Ali, s vremenom posle toga trebalo je postupati
veoma paž ljivo, ako bi u to uopš te i trebalo dirati. Kao dete Lusi je bila
dovoljno mala da njena znatiž elja uspe da se provuče ispod zaš titnog
oklopa i pokuš a da zaviri u mesec po mesec godina koje su usledile.
Doduš e, uporedo s tim, pojedinosti koje je baka davala postajale su sve
oskudnije, nerado izricane, a ona je bivala sve uznemirenija, njeni
odgovori sve oš triji, sve dok Lusi nije shvatila da se približ ava senovitom
mestu odakle dalje ne mož e da ide: gde, kao š to je jednom Fredi, na
sopstvenu sramotu, ogorčeno ispljunuo – Agnes postaje „La Muette“,
odnosno glupača.
Naravno, porodica je znala š ta se nalazi iza tog oklopa. Jedan grad i
jedno selo: Auš vic i Ravensbrik. Zaš to i zbog čega, to je bila tajna. Suzan
je često govorila da samo deda Artur zna gde i zaš to je bila, ali to ne bi
sprečilo Lusi da pokuš a, kao i uvek, da se toj tajni š to viš e približ i i to
sazna.
– Ne, nikada nisam bila u Pokretu otpora – odgovorila je Agnes na
jedno od Lusinih neiscrpnih pitanja kakva postavljaju učenice.
– Jesi li poznavala ikoga ko je bio u Pokretu otpora?
– Da, jesam.
– Znači da si ipak imala veze s njima?
– Ne baš. Ja sam bila više na ivici.
– Jesu li bili hrabri?
– Veoma hrabri.
– Znači da si i ti bila na ivici hrabrosti?
Agnes je postala veoma tiha, a misli su joj odlutale. – Svi smo bili tako
mladi, tako mladi.
– Znači da si ipak neš to radila? – navaljivala je Lusi dok je jela
čokoladu.
– Ništa što bi bilo vredno spomena. A sada, dosta pitanja.
I tu bi ispitivanje obično prestajalo. Ali tada je Lusi odlučila da isproba
sreću i progura se malo dublje u senke: – Ne mož eš da imaš veliku tajnu i
da nam ne kažeš šta se dogodilo!
Agnes je duboko, gotovo životinjski zarežala kroz zube. – Dosta.
Bilo je to Lusino prvo iskustvo atavističkog straha. Počela je da se boji
sopstvene bake. Za Fredija, koji je sedeo u uglu sobe, bio je to
jednostavno samo još jedan primer majčinog beznadež nog
introspektivnog temperamenta. Ali Lusi, tada četrnaestogodiš nja
devojčica, još uvek je imala snaž nu iracionalnu sposobnost zapaž anja
tipičnu za detinjstvo i bila je dovoljno mlada da bude akutno osetljiva na
neš to š to ni ona sama niti iko drugi nije mogao da imenuje ili zna. To je
bilo ono pred čim je instinktivno ustuknula: kao miris na vetru.
I tako je razlog za Agnesino hapš enje i za sve š to se zbivalo tokom dve
i po godine zatočeniš tva lež ao van dosega. Zahvaljujući Lusinoj
upornosti, priča se nastavila, ali od trenutka Agnesinog izlaska na
slobodu, kao da se pre toga niš ta nije dogodilo: – Preda mnom je stajao
jedan ruski vojnik i zurio u mene. Tek malo stariji od dečaka, s puš kom
koja je izgledala kao izubijana igračka. On nije mogao niš ta da kaž e. Ja
nisam mogla niš ta da kaž em. Stajala sam okruž ena decom. Zaplakao je. A
mi smo ga samo gledali. Na kraju je rekao, na engleskom: „Sad ste
slobodni.“
Agnes je umorno provukla ruku, iš aranu plavim venama, kroz sedu
kosu nameš tajući srebrnu ukosnicu, a zatim je dodala: – Izaš la sam iz
Vavilona, ali nije bilo Ciona. Nije bilo obećane zemlje.
– Šta je to, bako? – upitala je zbunjena Lusi.
– Samo jedna stara pesma o tuzi za domovinom. I o nadi.
– Od Boni M?
– Ne. Psalm.
Bio je to nejasan razgovor, a još neobičnijim činila ga je činjenica da
Agnes nije bila vernica.
* * *
Posle rata, Agnes se vratila u Pariz, gde je u jednoj bolnici upoznala
kapetana Artura Embltona. Dva meseca kasnije već su bili venčani. U
Francuskoj su ostali još nekoliko godina, a u tom periodu dobili su
blizance: Fredija i Elodi. Po napuš tanju vojske deda Artur je doveo svoju
porodicu natrag u predgrađe, u severni deo Londona. Zaposlio se kao
pravnik u velikoj londonskoj irmi, a ž ivot im je bio naoko prijatan i
predvidiv, za sve osim za one koji su znali da nije tako. Posle Lusinog
uznemirujućeg razgovora s bakom, Fredi joj je pričao o svojim sećanjima
iz detinjstva.
Agnes bi povremeno bila otvorena i druž eljubiva, objasnio je Fredi, ali
iznenada bi – očigledno bez razloga – postala zaokupljena apstraktnim
stvarima. Kao da bi mehanizam njene ličnosti stao, poput nekog
ogromnog generatora koji je izgubio napajanje. Zivot bi iz nje isticao sve
dok sva svetla ne bi zatreperila pre nego š to se sasvim ugase. Onda je
viš e ne bi bilo, premda se i dalje nalazila u istoj prostoriji, a svi bi se
osećali neprijatno pokuš avajući da ostvare vezu kroz prazninu nastalu
njenim povlačenjem u sebe.
To je bilo ono š to je deda Artur nazivao „taktičkim povlačenjem sa
bojnog polja“, š to je bio njegov ne baš uspeo pokuš aj da pred decom celu
stvar okrene na š alu. Međutim, bilo je to blizu istine. Za Agnes je
svakodnevni ž ivot bio borba. I Lusin otac se sećao tih zastraš ujućih
trenutaka kada bi se Agnes iznenada sledila i drhteći i znojeći se, kao da
ima napad vrtoglavice, drž ala za ivicu sudopere, stola ili naslon stolice
sve dok je deda Artur ne bi smirio rečima.
Kasnije, kada je Lusin odnos s ocem postao zamrš eniji, majka joj je
otkrila još jedan deo proš losti, tako da je Lusi mogla malo bolje da
razume čoveka koga više nije poznavala.
– Pokuš aj da shvatiš svog oca – rekla je Suzan molećivo. – Deda nije
imao lako detinjstvo, iako se trudio koliko je mogao.
Deda Artur je, rekla je majka, pokuš ao da Frediju i Elodi pruž i neku
sigurnost, davš i im ono š to je smatrao toplim engleskim vaspitanjem, s
mnogo Gilberta i Salivana, Vizden godiš njaka (koje je Elodi volela) i
redovne už ine u četiri poslepodne. Ali nije mogao sasvim da ih zaš titi.
Agnes bi jednog dana bila topla i pristupačna, ali već sledećeg dana, kada
bi joj Fredi poleteo u zagrljaj, zatekao bi je hladnu i povučenu. Jedan
takav događaj zauvek mu je ostao u sećanju:
– Mama, vidi š ta mi je Aleks dao. To je Ekskalibur, mač izvučen iz
kamena.
Fredi je obema rukama drž ao plastični mač, čvrsto, za slučaj da neko
pokuš a da mu ga otme. Agnes je samo na trenutak zastala, pa je nastavila
da ljušti šargarepu.
– Mama, vidi, to je Ekskalibur. Aleks mi ga je dao.
Agnes je i dalje grubo ljuš tila povrće, svesna toga da je Fredi kraj nje, a
nesvesna da u ruci drži igračku koju više ne želi.
Suzan je nastavila: – Znaš , tvom ocu nije bilo lako. Elodi nije bilo tako
teško.
– Zašto? – upitala je Lusi i dobila još malo prošlosti.
Deo Fredijevog problema bila je činjenica da Agnes nije bila potrebna
Elodi toliko koliko je bila potrebna njemu. Ironično, ali ta činjenica je
odnos majke i ćerke učinila umereno opuš tenim. Elodi je crpela vodu sa
drugog izvora. Ona je bila prirodno privrž ena ocu, s kojim je delila
ljubav prema kriketu, a zbog čega je Fredi bio ogorčen. Njega kriket nije
zanimao, pa je uzaludno tragao za nečim pomoću čega bi mogao da se
približ i majci, ali ona mu nije davala nikakav povod. Na kraju, nije uspeo
da prodre do majke i bio je ljubomoran na sestru. Kad su odrasli i otiš li
od kuće, udaljenost između njih dvoje povremeno bi se premoš ćavala
slabaš nim mostom u obliku bož ićnih čestitki i neprijatnih telefonskih
poziva, od kojih je najupečatljiviji bio onaj kada je Elodi pozvala Fredija i
rekla mu da ima rak. Fredi nije znao š ta da joj kaž e pa, na sopstveni už as,
nije rekao niš ta značajno. Grčevito je tragao za načinom komunikacije
koji su nekada delili kao deca, a koji je već odavno nestao. Postavljao je
pitanja, ali nije uspevao da se oslobodi tona uljudnog propitkivanja.
Pozdravili su se kao da se niš ta nije dogodilo. Bolest se nije ž urila,
uniš tavala je Elodi polako, uprkos propisanom i onom drugom lečenju.
Međutim, kad je Fredi čuo pojedinosti i saznao da stvari idu nagore,
osetio je potrebu da porazgovara s njom. Zvao ju je spontano, često usred
dana, ne znajući š ta da joj kaž e. Ali najčeš će je razgovor tekao glatko, i
neš to je počelo da se razvija. Nekoliko puta ju je posetio, svaki put se
dogovorivš i s njom za sledeću posetu. A onda je Elodi umrla, s trideset
dve godine, pod sedativima i već odavno bez utehe svoje porodice. Fredi
je krivio sebe što su postali stranci. I na neki način krivio je Agnes.
Suzan je rekla Lusi: – Vidiš, tvom tati zaista nije bilo lako.
Lusi se sećala da se njen otac i dalje veoma trudio, uprkos zbunjenosti

koju je osećao. Deda Artur je uvek ponosno isticao da je Agnes bila
veoma dobar muzičar. Tako joj je Fredi kupio klavir. Međutim, Agnes ga
nikada nije svirala. Kupio joj je i razne gramofonske ploče, ali Agnes ih
nikad nije sluš ala. U onom tradicionalnom delu dana porodičnog mira
posle nedeljnog ručka, klavir i ploče postajali su nema optuž ba. Poklopac
klavira nikad nije bio podignut, a ploče su još uvek bile u celofanu. Lusi
je bila ta koja je prva pritisla dirke klavira i unela melodiju „Chopsticks“
u kuću. Lusi je bila ta koja je izgrebala Foreovu „Romance sans parole“,
zabrinuta zbog prividne uljudnosti među odraslima. Kada se ploča
izgrebala, to je bila simbolična nezgoda, jer druga od tri kratke klavirske
kompozicije na njoj bila je bakina omiljena melodija. To je i bio razlog š to
ju je Fredi kupio.
Zato ne čudi to š to se Lusi činilo kako pokuš aji njenog oca da dopre do
Agnes postaju namerni i sve viš e kao po duž nosti, a njegova potreba biva
obuzdana tankom opnom samozaš tite. A ipak, istovremeno, kako je
Agnes starila, tako je njene oscilacije u raspolož enju zamenila neka
umerenija nedostupnost. Ali tada je, činilo se, za Fredija već bilo
prekasno. Nije viš e mogao da skine zaš titnu opnu. Lusi se deda Artura iz
tog vremena sećala kao umornog čoveka, beskrajno strpljivog i izuzetno
než nog prema Agnes, ali i kao čoveka koji se privikao na to da ž ivi manje-
viš e sam. Umro je u snu posle iznenadnog mož danog udara, kao da je u
papučama, neprimećen, skliznuo kroz zadnja vrata.
Agnes je bila neobično pribrana sve do sahrane, kada je tuga iz nje
izbila kao poplava. A onda je potonula kao kamen u vodu. Međutim,
odbila je da ostane u porodičnoj kući, pa ju je za manje od dva meseca
prodala i preselila se u prostran stan u Hamersmitu, uz reku.
Gubitak deda Artura veoma je pogodio Fredija. A Agnes, od svih ljudi
na svetu, nije mogla da mu pomogne. Počelo je da se osipa i ono malo
povezanosti š to je ostalo između njih, a iz Fredija je počeo da izbija gnev
prema majci. Sve češ će je bio naprasit prema njoj, a njegovi ispadi su bili
sve manje protesti a sve više optužbe za to što nije rado bila majka.
2.
Još dok je prihvatala i dož ivljavala ž ivu proš lost svoje porodice, Lusi je
shvatala da su se očevi problemi na Suzan ne samo preneli nego su i u
njen vlastiti ž ivot uneli zbrku, i to baš u vreme kada se oblikuje kao
ličnost.
Ono š to je trebalo da bude igrališ te za dete ispalo je viš e kao ničija
zemlja posuta otpadom odraslih. Dok je pokušavala da skakuće unaokolo,
saplitala bi se o nevidljive prepreke, sve dok iz sopstvenog iskustva nije
naučila da pronađe i odredi određene opasne tačke između svih svojih
rođaka. S petnaest godina Lusi je već bila razvila sposobnost da se
između članova svoje porodice kreće s nadmoćnom lakoćom so isticirane
odrasle osobe. Ona je postala ta koja ih je veš to pomerala iz zacrtanih
minskih polja. Bila je mudra.
Upravo ta blistava vrlina navela je njenog oca da tako otvoreno
razgovara s njom, a njenu majku da joj ponudi dodatna objaš njenja. Nisu
mislili niš ta loš e, ali rekli su dovoljno da nehotice skinu sjaj sa Lusine
nevinosti. Samo su je Agnes i deda Artur ostavili na miru.
Zato nije iznenađujuće to da su posle smrti deda Artura Agnes i Lusi
počele neprimetno da se zbliž avaju, i to bez ikakvog truda, odluke ili
razmene unutraš njih rana. Počele su da už ivaju u druž enju, ne
postavljajući nikakve zahteve. Nije bilo očekivanja. Mogle su da dele
dugačke periode tiš ine, prekidane kratkim prijatnim razgovorima. Svima
je bilo jasno da među njima postoji neka vrsta savezniš tva. Ali, to je kod
Fredija samo dodatno probudilo ljubomoru, koju nije mogao da prizna a
nije uspevao ni da prikrije, pa ju je iskazivao čak i kad su se događale
neke veoma ozbiljne stvari. Kao onda kada je Lusi objavila da odlazi od
kuće da će živeti s jednim muškarcem:
– Muškarcem?
– Da.
– Možeš li da budeš malo određenija?
– S jednim visokim muškarcem...
– Ne budi bezobrazna prema ocu – rekla je majka, zarumenevši se.
– Jesam li ga upoznao? – nastavio je otac.
– Nisi. Ali baka jeste.
– Baka jeste? – upitao je Fredi s nevericom i pognuo glavu.
– Samo jednom, Fredi, i to slučajno – rekla je Agnes iz fotelje kraj
kamina, tonom punim izvinjenja.
– Zove se Daren i ima trideset sedam godina.
– Ali ti imaš samo dvadeset – rekla je Suzan, bleda i očajna,
poravnavajući nabore na bluzi. – Daren, kažeš?
Njen otac je uzeo kaput i izašao iz sobe, rekavši: – Lusi, idem kući. Meni
mož eš da kaž eš onoliko koliko hoćeš , kad god to pož eliš . Ili mož da baka
može da mi prepriča sledeće nedelje.
Te večeri se duboko izvinjavao za svoje detinjasto ponaš anje, jer dotad
se već uhvatio u koš tac s uznemirenoš ću koja ga je zapravo mučila.
Nedugo pre te objave Lusi se ispisala sa Kembridž a, poš to je bila osvojila
stipendiju za studije ekonomije na Kings koledž u. Bio je to veći trijumf za
Fredija nego za nju – jer je uspela da se upiš e na isti fakultet kao i on, čak
na isti smer. Bilo je to predivno… premda je Lusi viš e zanimala
knjiž evnost, a ne nauka o raspodeli dobara. Kada je na kraju prve godine
napustila fakultet, njen otac se ponaš ao kao da je bio u ž alosti. A i Lusi:
nosila je samo crnu odeću, a kosu je ofarbala u crno. Kratko vreme je
napadala strukturu drž avnog aparata tako š to je od drž ave primala
socijalnu pomoć. Otac je razgovarao s ljudima sa svog starog fakulteta –
čekalo ju je mesto sledeće š kolske godine. Međutim, ona je naš la posao
služ benice u knjigovodstvu male irme za proizvodnju stolica od
borovine. Stolice od borovine? – zaplakao je Fredi. – Da, i nekoliko
stolova. – Oh, moj bož e – rekao je. Njena majka je kupila jednu. A onda je
na jednoj zabavi upoznala Darena, koji se veoma interesovao za Lenjina.
Bio je jedina osoba koju je ikada upoznala a koja je pročitala dosetljive
izreke Jozefa Sumpetera. On ju je upoznao s ogromnom, oslobađajućom
ravnicom Tuđeg Jada, ali svoju prevlast nad njom je s mukom izgradio iz
njenog nedostatka samopouzdanja. Njegove godine i sigurnost nastupa
nadvladali su njenu urođenu, pre injenu so isticiranost i postala je
sledbenica. Velika kuća zvana Dom pala je pod teš kim mačem ideološ kog
ispitivanja. Iselila se. Nije bilo mnogo toga š to je Fredi mogao da kaž e.
Majka je plakala i plakala.
Najzanimljivije u toj epizodi bilo je to š to ni Agnes nije volela Darena,
ali instinktivno je znala da mora dopustiti da stvar ide svojim tokom.
Zato je Lusi, u vreme dok je bila s Darenom, retko odlazila kući, ali baku
je redovno posećivala. To je bilo tipično za Agnes, a u tome je lež ala
tajna: „normalnim“ ljudima je bila nedostupna, ali je bila sasvim
otvorena prema „autsajderima“, poput jedne beskućnice koju je često
sretala u parku, a na neki način i poput same Lusi.
A onda se, dugo poš to je Daren nestao sa scene, Lusi pojavila u Cizik
Malu, Agnesinoj kući, dok je Fredi sluš ao prenos kriketa (tek nedavno je
bio otkrio svoje tajne radosti, pošto su mu ostale dve iščezle iz života).
– Tata, upisala sam engleski na Kings koledžu.
– U Kembridžu? – upitao je, ozaren.
– Ne, u Londonu.
Siroko se nasmeš io. Pa, barem se fakultet zvao isto kao i njegov. Suzan
je ispekla kolač. A Agnes, osoba koja joj je uvek bila podrš ka i koja njene
dolaske nikad nije smatrala povratkom, pretvarala se da se niš ta nije
dogodilo.
3.
Napustivš i ž ivost prodaje stolica i postavš i student, Lusi je uš la u drugu
vrstu „ničije zemlje“, koja i nije bila sasvim neprivlačna. Na poslu baš i
nije stvorila trajnija prijateljstva, a njene mlade kolege na Kingsu bile su
pretež no zauzete opijanjem i prolaskom kroz preliminarne etape
emocionalne krize, koja će verovatno tek na drugoj godini biti u punom
jeku. Za nju je to bila poznata teritorija koja je nije previš e zanimala. I
tako se na prvoj godini studija engleskog, s dvadeset pet godina, Lusi
naš la između ž ivota koji je ostavila za sobom i budućnosti koju je tek
trebalo da uobliči.
Međutim, ipak je zadrž ala jednu malu vezu sa svojom proš loš ću.
Pojavila se jednog jutra dok je š etala niz Ulicu Haj Holborn. Među
glavama koje su poskakivale gore-dole za oko joj je zapela plava kosa i
upitan pogled koji se ubrzo pretvorio u izraz prepoznavanja. Bila je to
Keti Glenton, koju je Lusi poznavala u Kembridž u, jedna od retkih
devojaka s kojima je ostvarila ikakvu bliskost. Cinilo se da ih je privuklo
to š to su toliko različite. Keti je bila od onih koji briljiraju bez imalo
truda, nadarena za sve, viš e poput maš ine koja glatko odrađuje svaki
zadatak kojeg se lati. Između letenja balonom i glume u dramskoj
radionici uspevala je da dobije i najviš e ocene na kolokvijumima. Jela je
š ta god je htela, a nikad nije dobila ni gram viš ka. Imala je sve,
uključujući i super dečka po imenu Vinsent. Cinilo se da čak i nesreća
biva razoruž ana Ketinim izobiljem na svim poljima. Nedugo posle
početka prve godine, u pijanom stanju dož ivela je nesreću u trci
biciklima. Naletela je na rupu na uskom mostu preko Hobsons Bruka i
pala sa bicikla na ogradu, gde je rasekla lice i ruke. Ostao joj je samo
beznačajan mali ož iljak na levom obrazu, viš e kao zategnuta kož a. Svima
drugima tako neš to bi barem malo imalo nekog psihološ kog značaja, ali
ne i Keti. Njoj to uopš te nije bilo važ no. Kad ju je Lusi srela u Ulici Haj
Holborn, primetila je suptilni sloj ruž ičastog tečnog pudera, š to Keti
nikada ranije nije koristila, pa se zapitala zaš to joj to sada treba. Posle
uvodnog čavrljanja, Lusi je upitala: – Još uvek letiš balonima?
– Ne.
– Glumiš?
– Ne.
– Kako je Vinsent?
– Prohujao je s vihorom.
– Oh.
– Samo radim. Rad, rad i niš ta drugo. I turska kupatila za malo
zadovoljstva.
– Turska kupatila?
– Svake nedelje – nasmejala se.
Keti se zaposlila u agenciji za marketing, gde je smiš ljala lukave načine
kako da uveri ljude da ž ele neš to š to im zapravo nije potrebno. – Ja sam
čarobnjak – rekla je. Razmenile su brojeve telefona, a posle toga su se
povremeno čule. Ili bi se negde srele, nakratko se dobro zabavile, a onda
se rastale ne dogovorivš i se za sledeći susret, š to se nekako činilo
primerenim. Obe su bile same, ali iz različitih razloga i na različitim
poljima.
4.
Lusi je izaš la na hladan noćni vazduh i krenula prema svom stanu u Ejkr
lejnu, ponovo se trudeći da nađe put među raznim delićima proš losti koji
bi, ispravno slož eni, mogli da daju razumljivo objaš njenje za čudne
običaje njene porodice. Bili su tu rat, logori, brzi brak i tajna koja se zvala
Agnes. Kako sve to ide jedno s drugim? Postoji li još nešto? Samo bog zna.
I dalje joj je stalno bilo ž ao, jer stvari su tako lako mogle da budu
drugačije za sve njih: Agnes nije trebalo da bude izgubljena za sve oko
sebe, deda Artur nije trebalo da se toliko ž rtvuje, Fredi nije morao da se
oseća tako odbačenim, Suzan nije morala da bude izmučena tuđom
proš loš ću, a Lusi je mogla da ima detinjstvo barem izvesno vreme. Svi su,
u manjoj ili većoj meri, bili nepotrebno oš tećeni. Imajući u vidu kako svet
funkcioniš e, Lusi se činilo kako je u nekom trenutku u proš losti sve bilo
veoma lepo, samo š to sad to viš e nije tako. A niko ne zna zaš to. Ali sada,
kada baka umire, objaš njenja viš e nisu važ na. Ako i postoje, zna ih samo
Agnes, a možda je i bolje da ih odnese sa sobom u grob.
Kad je doš la u stan, Lusi je uključila televizor i navukla zavese. Osetila je

poriv da pozove baku pre nego što počnu vesti.
– Jesi li dobro?
– Naravno da jesam. Ne brini.
– Bojiš li se? – Bilo je to lično pitanje, kakvo ranije nikada ne bi
postavila.
Odgovor je doš ao glatko: – Ne. Nema viš e mnogo toga u ovom ž ivotu
čega bih mogla da se bojim, zar ne?
– Valjda. Laku noć, bako.
– Laku noć, Lusi.
Lusi je s interesovanjem pogledala vesti. Pomislila je da monah dobro

odgovara na glupava pitanja o saučesništvu.
TREĆE POGLAVLJE
Brat Silvester, vratar, otpratio je viš eg inspektora Roberta Milbija i

inspektorku Madlen Armstrong u sobu za prijem kod glavnog ulaza u
samostan. S devedeset tri godine, Silvester je imao sećanje koje je sad
bilo najbolje za razmatranje njegove mladosti, dok su decenije koje su
usledile posle toga već postale pomalo nejasne. Cesto je u mislima bio
negde drugde, a većina posetilaca dobijala je kratak uvid u njegovu
prošlost čak i ako se o njoj nije naročito raspitivala.
– Večeras se vraćate u Martlšam, viši inspektore?
– Ne, ne, moram da produžim u London. Nema odmora za grešne.
– Da, ima – reče brat Silvester. Naslonio se na otvorena vrata,
razmiš ljajući o bleskovima daleke proš losti. – Poslednji put kada sam bio
u Londonu još s Bejden-Pauelom...
– Hvala vam, brate. – Priorove reči bile su odlučne, a ton njegovog
glasa je odavao da je to bila učestala, poznata situacija. Brat Silvester,
pomalo zatečen, nevoljno se povukao.
Prior, Anselm i Vilf sedeli su za velikim stolom. Milbi se dosta promenio

otkako ga je Anselm poslednji put video. Dani kada je bacao dilere na
haubu automobila ostali su za njim, a polako napredujući dogurao je do
odela i određene paž ljivo osmiš ljene aure dostojanstva. Kad je seo, Milbi
reče: – Ovo je slučaj koji vodi londonska policija, ali u sprovođenju
istraž nog postupka učestvovaćemo i mi, budući da se osoba nalazi na
naš em području. – Velikim dlanom pokaza na svoju koleginicu. – Naš u
istragu vodiće inspektorka Armstrong.
Anselm ju je zamiš ljeno posmatrao. Njeno drž anje odavalo je
uticajnost, zasebnost. Zbog kratke crne kose oš tro se isticala u svom
okruž enju, kao bakropis. Dugačke trepavice, takođe crne, polako su se
kretale dok je preletala pogledom preko gomile belež aka koje su lež ale
na stolu.
Milbi reče: – Madlen, da li bi iznela naša saznanja?
Ona klimnu glavom ocu Endruu, kao da je on taj koji joj se obratio. Glas
joj je bio ravan, obuzdan, s nagoveštajem oštrine.
– Zove se Eduard Valter Sverman. Izgleda da je bio SS o icir niž eg
ranga, stacioniran u Parizu tokom rata. Optuž uju ga za deportaciju na
hiljade Jevreja u logore smrti.
Otac Endru sedeo je spojenih ruku, ali tako da su se dodirivali samo
vrhovi prstiju, š to je bila karakteristična poza za koju je Anselm znao da
predstavlja duboku, napornu koncentraciju.
– Uhvaćen je u januaru 1945, preruš en u sveš tenika, s tranzitnim
dokumentima za Englesku.
– Prerušen u sveštenika? – ponovi prior.
– Bojim se da je tako. Neko ga je prepoznao u vozu, posle čega je bio
uhapš en. Cini se da je tada vojnoj policiji rekao da putuje s još nekim, s
Francuzom po imenu Viktor Brion. I njega su uhapsili. Obojica su imala
laž na dokumenta. Obojicu je ispitao kapetan Loson. Obojica su puš teni, a
njihov ulazak u ovu zemlju dalje je protekao nesmetano.
Prior se namršti. – Zašto su bili pušteni?
– Nemamo ni najmanjih naznaka zaš to. Za nekoliko dana razgovaraću s
o icirom koji ih je ispitivao. Sada je taj čovek predstavnik Laburističke
stranke. U ono vreme bio je kapetan u vojnoj obaveštajnoj službi.
– Ko im je dao lažna dokumenta, putne isprave?
– Ne znamo. Ali činjenica da je Sverman bio uhapš en u sveš teničkoj
odori mogla bi da nagovesti povezanost sa crkvom.
– A sa druge strane – ubaci prior logično, a ne odbrambenim tonom –
mož da i ne bi. Ali mogla bi da postoji diplomatska veza, premda ne mogu
da zamislim ni zaš to ni kako. – Prior prevuče dlanom preko stisnutih
usana.
– Naravno. Ali, čudno je... – njeno ponaš anje se iznenada promenilo,
postavš i toplije, manje analitičko – da niko nije zabelež io njihove laž ne
identitete. Kao da su ih pustili da uđu u zemlju, a zatim sve tragove za
njima neprimetno očistili.
– Mislite da je to učinio kapetan Loson?
– Izgleda.
Usledila je pauza, koja je potrajala sve dok Anselm nije upitao: – Sta se
dogodilo tokom sledećih pedesetak godina?
– Niš ta, sve dok Paskal Fuž er, mladi Francuz i strani dopisnik za L’
Mond, nije u SAD-u pronaš ao dopis sa kog je skinut pečat tajnosti
dokumenta, a u kome se navode podaci koje sam vam sada iznela. Ispada
da taj dopisnik u tome ima lične interese, jer je Sverman odgovoran za
deportaciju njegovog praujaka Zaka Fuž era, koji je, čini se, bio junak
Pokreta otpora.
– Šta je mladić učinio? – upita Anselm.
– Napisao je članak pre otprilike godinu i po dana, u kome je potvrdio
da su dvojica ratnih zločinaca pronaš la utočiš te u Velikoj Britaniji. Na
Kontinentu je to podiglo veliku praš inu, ali ovde samo oblačić. A zatim se
dogodila još jedna neobična stvar. Fuž er je dobio anonimno pismo u
kojem mu je otkriveno ime pod kojim je Šverman pobegao: Najtingejl.
– Broj ljudi koji su to znali nije mogao da bude baš veliki – reče otac
Endru zamišljeno.
– Ne, ali Fuž er nije nastavio da istraž uje u tom pravcu. Moram da
kaž em da me to veoma zbunjuje. Umesto toga, stupio je u vezu s
jevrejskim organizacijama i bivš im organizacijama Pokreta otpora u
Francuskoj. Zajedno su počeli da sastavljaju optuž nicu protiv
Švermana…
– I Briona?
– Ne, protiv njega ne, š to još viš e zbunjuje. Kad su imali okvirnu
optuž nicu s dokazima, predočili su je Ministarstvu unutraš njih poslova.
Sverman je nekako saznao za to pre nego š to smo stigli da ga uhapsimo, a
odmah posle toga se pojavio ovde zahtevajući utočište.
Pogledala je viš eg inspektora Milbija koji, paž ljivo nameš tajući izraz
mrštenja, brzo dodade: – To nam je pomalo čudno, to traženje utočišta.
– To je pravo koje je dao Klement III. Nema zakonsku snagu – reče otac
Endru, kao da odbacuje mogućnost da to ima nekakvu težinu.
Anselm uhvati Vilfov pogled – on je nekad bio istoričar – i u njemu
pročita zaprepašćenost prikrivenu načitanošću svog priora.
– Ali kako je došao na tu zamisao? – upita inspektorka Armstrong.
– Otac Anselm će vam objasniti.
Anselm je služ benicima policije ispričao isto š to je objasnio i prioru
prethodne večeri, pre poslednje večernje molitve, kad se na Larkvud
spuš ta grobna tiš ina i kad su najmanji izgledi za prekor. Na dan
Svermanovog dolaska Anselm je bio zaduž en za poslepodnevne ispovedi.
Niko nije doš ao. Kad je izaš ao iz ispovedaonice, u crkvi je, osim njega,
bila još samo jedna osoba: starac koji je sedeo u zadnjim redovima,
nepomičan kao naslikan lik u frizu. Dok je Anselm prolazio kraj njega,
starac se iznenada pomerio i zgrabio ga za odoru, upitavš i: – Oče, š ta
čovek da uradi kad se ceo svet okrene protiv njega?
Anselm je zastao, viš e uznemiren čvrstim stiskom kojim mu je starac
drž ao odoru nego njegovim pitanjem. Bilo je to jedno od onih teš kih
pitanja, pomislio je tada, koja su obično previš e za jednog monaha da na
njih odgovori.
– U stara vremena – odgovorio je, cimajući tkaninu – zatraž ili biste
utočište, zaštitu crkve, ako je optužba nepravedna.
– I bio bih na sigurnom?
– Oh, da.
– Stvarno?
– Časna reč.
– Hvala vam – rekao je starac s tihim spokojem, koji je Anselm kasnije
prepoznao kao prag odluke. Ali u tom trenutku jednostavno je nastavio
svojim putem, bezbriž no razmiš ljajući o ekscentričnostima vernika i
neobičnim stvarima koje ih muče.
– Zato se bojim – reče Anselm Milbiju i Armstrongovoj – da je on moje
olako izrečene reči shvatio kao poziv.
Otac Endru se okrenu prema bratu Vilfredu i reče: – Sad je dobar
trenutak da nam kažete šta se zatim dogodilo.
Vilf je bio blag čovek, mislilac, koji nije bio u stanju da razgovara s
policijom a da se pri tom ne oseća kao da je počinio nekakav zločin.
Nervozno reče: – Brat Silvester i ja razgovarali smo u sobi za prijeme o
tome š ta smo čuli na vestima: da je jedan meš tanin optuž en za ratne
zločine i da je nestao iz svoje kuće. Tada je baš on uš ao i zatraž io
utočiš te. Rekao sam mu da je to već davno ukinuto. Zamolio sam ga da
ode, ali je on odbio, pa sam otišao da pozovem policiju.
– A posle toga – reče otac Endru, razmiš ljajući naglas – pred naš a vrata
su navrle medijske horde sa svojim kamerama. – Sačekao je odgovor,
malo podignutih sedih obrva.
Viši inspektor Milbi reče: – Novinari. Uvek su korak ispred nas.
– Zaista – reče otac Endru suvo. – Šta će se sada dogoditi?
– Uslediće istraž ni postupak, a posle toga ćemo razmotriti dokaze –
odgovori inspektorka Armstrong.
– Nisam mislio na to – reče otac Endru blago. – Mislio sam kako
predlažete da ga odvedete odavde?
Armstrongova pogleda svog nadređenog, a Anselmu se učini da joj se
izraz lica stvrdnuo. Milbi se nagnu preko stola, gotovo kao da se protež e.
Poverljivim tonom reče: – Razmislili smo o tome. Ako je ikako moguće,
mislimo da bi trebalo da ostane ovde, barem privremeno, zbog njegove
sigurnosti.
– Inspektore Milbi, ovo je samostan, a ne starački dom. – Anselmu te
reči zazvučaše neobično poznato.
– To razumem, ali...
– A naša prva dužnost je prema našem načinu života.
– Naravno...
– I imamo osećaj da smo namerno kompromitovani.
Iskočivš i nepredviđena iz dotadaš nje popustljive uljudnosti, ta
optuž ba je ubola Milbija. Sa Anselmovog glediš ta, usledila je ona slatka
tiš ina kojom se nekada tako često gostio. Zbunjenost policajca je greš no
zadovoljstvo svakog advokata odbrane, a godine samostanskog ž ivota
nisu nimalo smanjile Anselmov apetit. A činilo se, zanimljivo, da je ovoga
puta to už ivanje s njim podelila i inspektorka Armstrong, neuspeš no ga
prikrivši.
Neuverljivo, ali spreman da se s tim uhvati u koš tac, Milbi reče: –
Nisam siguran da sam razumeo šta ste želeli da kažete.
Otac Endru se dobroćudno osmehnu. Nikad se nije upuš tao u
besmislene rasprave. U nedostatku priznanja u situaciji kada je
priznanje potrebno, brzo bi završ io razgovor. Beš e to moćno,
uznemirujuće oruž je. Vrativš i se pređaš njoj uljudnosti, on reče: – Reći ću
vam naš stav za nedelju dana – pa se obrati inspektorki Armstrong: –
Zahvalan sam vam za sve što ste nam rekli.
Po završ etku sastanka, Anselm je otpratio policajce do dvoriš ta ispred
Larkvuda. Dok im je š ljunak š kripao pod nogama, viš i inspektor Milbi
upita: – Zar se nismo već ranije negde sreli?
– Jesmo. Nekad sam bio u Advokatskoj komori. Siguran sam da smo se
nekoliko puta videli u sudnici. Odustao sam od te karijere.
Inspektor Milbi se nasmeja i reče: – Pa, dobro ste postupili. Da sam
barem ja otiš ao u monahe. – Zavalio se na zadnje sediš te neobelež enog
automobila i zalupio vratima.
Inspektorka Armstrong kao da je oklevala. Gledala je oko sebe kao da
ne želi da ode, a zatim reče: – Ovo je predivno mesto. Laku noć, oče.
Anselm se vratio u sobu za prijeme, pridruž ivš i se ocu Endruu i bratu

Vilfredu. U sobu je uš ao brat Silvester, vukući noge. Slaž ući letke na
policu, on reče:
– Kad je Vilf onom čoveku rekao da je pruž anje utočiš ta ukinuto, on je
izjavio da je to već jednom uradio. – Nastavio je da slaž e uredne gomile
ružičastog i zelenog papira.
– Šta? – upita otac Endru tiho.
– Poš to je Vilf otiš ao da pronađe Anselma, rekao mi je kako je to već
jednom uradio. Davno.
Zazvoni samostansko zvono, a njegova duboka, spora zvonjava
odjekivala je kroz Larkvud, pozivajući braću na molitvu. Silvester se
posluš no okrenu, spremajući se: – Idem. Ne ž elim da zakasnim – i umače
iz sobe, ostavljajući ostale monahe da svare ono š to su njegove reči
implicirale.
– Drago mi je što je to zadržao za sebe – reče prior razborito.
I Anselmu je bilo drago. On je u mislima već otiš ao napred, bacivš i
pogled na uskovitlanu senku. – Zašto ovamo? Zašto je došao kod nas?
– Dobro pitanje – reče prior zamiš ljeno. Zvonjava je prestala. Iz
hodnika je dopirao zvuk už urbanog vučenja stopala. – Dođite. Vreme je
za tišinu.
Anselm je uš ao u dugačak, mračan središ nji deo crkve i pronaš ao svoje
mesto u saboru. Silvesterovo mesto, njemu iza leđa, bilo je prazno.
Zakasniće, kao i obično. Naslanjajući se na svoj odeljak i prelistavajući
psaltir, Anselm se nasmeš i pri pomisli na priora i njegovu primedbu o
Klementu III, kao i na onu o staračkom domu. Otac Endru je uvek
paž ljivo sluš ao svoje sagovornike i često bi njihove reči kasnije koristio
kao da se radi o nečemu š to mu je tog trenutka palo na pamet. Kao i
Gospod, ubirao je letinu sa njiva koje nije zasadio. Anselm je razmiš ljao i
o tome zaš to je prior bio toliko siguran u to da je baš policija obavestila
novinare i da je to učinila zato da prisili Larkvud da zadrž i svog gosta.
Naravno, sigurno mu je to neko rekao.
ČETVRTO POGLAVLJE
1.
Za Anselma je to bilo kao kamenčić koji mu se slučajno zaglavio u cipeli
kad je kao osamnaestogodiš njak u sklopu programa „š kole na terenu“
posetio samostan Larkvud. Prijavio se samo zato da izbegne još jedan
izlet iz geogra ije i gacanje po kiš i preko prokletog pločnika od krečnjaka
blizu Malam Tarna. Ali za oko mu je zapela jedna ekstravagantna tvrdnja
na pozivnom letku (koji je na sto polož io onaj monah š to je rekao da je
upoznao Bejden-Pauela):
„Ne možemo obećati sreću,
Ali ako te je Bog pozvao ovamo
Osetićeš mir koji ti svet ne može pružiti.“
U godinama koje su usledile, te reči bi mu s vremena na vreme
proletele kroz misli – ne kada je bio nespokojan, nego kada je bio
zadovoljan. Slučajan zavet postao je kao podsticaj, kao než eljena
pozivnica koja ga je podsećala na ono što je najviše želeo da zaboravi.
Izgubljen mir – jer to jeste bilo to – kročio je nepoznatom stazom.
Mučen dogmatskim nemirom adolescencije, Anselm se okrenuo Prustu.
Gledajući na ž ivot u epskoj formi, podvrgao je svoju proš lost podrobnom
psihološ kom istraž ivanju. S lakoćom je identi ikovao događaje koji su
odaslali talase u sadaš njost: smrt majke, koju je jedva poznavao, očevu
formalnost, koja bi bila primerenija devetnaestom veku, paradoksalnu ali
de inisanu nesigurnost koja nastaje iz polož aja srednjeg deteta između
dva starija brata i dve mlađe sestre, dobrodoš lo proterivanje u francuski
internat za vreme jednog dela srednjoš kolskog obrazovanja. Anselm je
zaključio da je njemu, samo njemu od svih ljudi, neophodan duš evni
oporavak.
Kad se pridruž io advokatskoj kancelariji Roderika Kembla, koga su svi
zvali Rodi, i posle nekoliko susreta s nekima od malo „tež ih“ pripadnika
te profesije, otkrio je da on ipak nije u tako loš em stanju. Rodi je bio
rumen, okruglast i veseo čovek, koga su voleli i iskorišćavali svi koji su ga
poznavali. Premda je bio jedan od najboljih advokata svoje generacije,
ono š to ga je istinski izdvajalo bila je njegova saosećajnost. Kada bi malo
popio, često je dobrovoljno nudio svoju jedinu uteš nu temu: – Stari moj,
niko od nas ne stigne do ove tačke a da usput ne bude razbijen u
komadiće. I niko od nas ne zna zaš to. Pa jednostavno, hajde da budemo
podrška jedni drugima. – Posežući za bocom, dodao bi: – A sada, donesite
utovljeno tele.
Međutim, ono što je Anselma mučilo kao odraslog čoveka bilo je sasvim
drugačije prirode i moglo je da se ublaž i samo dugim periodima samoće
i… molitve: aktivnost koja bi ga ponela dalje od pukog postojanja, ali čiji
bi učinak nestao istog trena kad bi počeo da razmiš lja o tome š ta radi –
kao kad padneš sa bicikla čim počneš da razmiš ljaš o tome š ta radiš . A
svaki put kada bi se opet podigao sa tla, setio bi se onih reči s letka.
Počeo je da se pita, na čisto teorijskoj osnovi, da li je za neke ljude (ne za
njega, naravno) ž ivot u samostanu mož da jedini način da pronađu
zadovoljstvo.
Vraćao se u Larkvud iz čiste znatiž elje, a povremeno bi na misu i čaj
otiš ao u selo. Sve češ će je posećivao samostan i sve mrskije mu je bilo da
se vraća u London, ali nije osećao ž elju da ostane u Safoku. Onog
sudbonosnog dana kada je naleteo na kineskog turistu ispred
Apelacionog suda, Anselm je shvatio da je stalnim nehajnim dodirima s
tim drugim ž ivotom drž ao otvorenu ranu u svom sećanju, koja je
izazivala čež nju i tugu za domom, ne dopuš tajući mu da se skrasi negde
drugde osim na njenom izvoru. I tako se Anselm vratio u Larkvud. Posle
dve godine stalnih poseta i uljudnih obeshrabrenja s njihove strane (u
skladu s Pravilom), postao je kandidat za zaređenje. Iza njega je ostala
zbunjena porodica. Imao je trideset četiri godine.
* * *
Prvo iznenađenje koje je dož iveo po ulasku u sveš tenički ž ivot bilo je
otkriće da u samostanu ž ive obična ljudska bića, neka od njih
uznemirujuće slična jednom ili dvojici zlikovaca koje je nekada zastupao
na sudu. Mislio je da samo zatvorski sistem mož e da podnese takvo
ekstremno ponaš anje svojih članova. Ali isto je važ ilo i za Larkvud, gde
se, za razliku od prisilnog zatočeniš tva, svaki pojedini član dobrovoljno
zavetovao na ž ivot kontinuiranog razgovora. Srećom, na dan Anselmovog
dolaska, brat Bruno je izveo jedan važ an čin milosrđa i brzo je razbio sva
razumna očekivanja koja je Anselm imao u pogledu mirnog života.
Bruno je trideset godina bio lučki radnik, a u sveš tenički ž ivot je uneo
razigranu prostoduš nost iz koje su iznicale razne izreke – od kojih je
većina citirana samo zato da ne bi bila uzeta u obzir. – Mislim da ima
neš to š to moraš da znaš – poverio je Anselmu samo pet minuta poš to su
ih upoznali. – S vremenom ćeš otkriti da dobri uvek odu odavde, a
ostanu samo propalice.
Vreme je prolazilo neobičnom brzinom, koju poznaju samo oni čiji
ž ivoti podlež u ritmu samostanskog ž ivota. Izgovaranje molitvi, prastara
pravilnost i tiš ina na tajanstven način su prikupili i objedinili fragmente
Anselmove proš losti i dali mu osećaj celine, ali samo u prvih nekoliko
meseci. Pokazalo se ipak da je to samo nagoveš taj onoga š to bi mogao da
postane, a ne odraz toga š to već jeste. Za godinu dana delići su se opet
rasuli, povukli su se tamo gde su bili pre nego š to je postao postulant.
Konačno je shvatio reči koje mu je izgovorio agnostik Rodi kad je
napuš tao Advokatsku komoru: da biti monah nema nikakve veze sa
sastavljanjem delova u celinu. A shvatio je i značenje još jednog
Brunovog aforizma: „Niko ne ostaje iz razloga zbog kojih je doš ao.“ S
liturgijama su prolazile godine. Neki veoma prijatni ljudi vratili su se
natrag u svet. Ali Anselm je ostao, odustavš i od svakog pretvaranja da je
jedan od dobrih momaka ili da traga za mirom kroz unutraš nju
rekonstrukciju. A ponekad bi u polusnu, koji čovek iskusi kao poslednju
stvar pre nego š to zaspi i prvu kada se tek probudi, počeo da se pita
koliko toga je bilo stvarni izbor a koliko neka vrsta nepromiš ljene
saradnje.
Zivot Larkvuda postao je Anselmov ž ivot. Samostan se izdrž avao od
povezivanja knjiga, pečenja keramike i proizvodnje soka od jabuke –
zajedno sa sada već legendarnom, posebno jakom jabukovačom. Anselm
je naučio veš tinu uravnotež enosti rada, odmora i molitve. Posle dvanaest
godina ž ivota u samostanu svi elementi ž ivljenja ispunjenog ž ivota bili
su na mestu. Planetarni pokret sumnji, sigurnost, radost, tuga,
usamljenost i dosada kružili su oko rastućeg zadovoljstva, svaki na svojoj
putanji. A veoma, veoma retko, kada nije gledao, s njim bi se sukobio
Gospodar plesa.2
2.
Covek iz Ministarstva unutraš njih poslova pojavio se dan nakon
Milbijeve posete, a pre sastanka zajednice. U pravo vreme, pomislio je
Anselm. Doduš e, nije dobio priliku da tu svoju misao podeli sa svojim
nadređenim, jer se u danima posle Svermanovog dolaska otac Endru
povukao iz hodnika samostana i pojavljivao se samo da odmrmlja služ bu
i da jutarnjem saboru kaže ko dolazi.
Zvao se Vilson. Vireći kroz prozor blagajnikove kancelarije, Anselm je
gledao kako se crni jaguar polako kreće kroz prednje dvorište samostana.
Iz njega je izaš ao gospodin u prugastom odelu najtamnije plave boje,
kose bele poput opranog rublja, sa svakim pramenom posluš no na svom
mestu. Graciozno je pruž io bledu ruku ocu Endruu, kao da se radi o
kraljevskoj poseti, a njegov jedva primetan osmeh odavao je povučenost,
daleku krhkost skrivenu pod maskom istančane uljudnosti.
Te večeri im je otkriveno š ta je gospodin Vilson tačno rekao. Sastanci
zajednice, kao i sastanci Komore, bili su na loš em glasu po tome š to su
uspevali da izvuku najgore iz svakoga. Budući da se tu radilo o grupi
muš karaca sposobnih za ž učnu prepirku oko nečeg sasvim beznačajnog,
izgledi za razumnu raspravu povodom pruž anja neke vrste azila jednom
ratnom zločincu nisu bili dobri. Ali ovoga puta bili su iznenađujuće
razumni.
Monasi su u tiš ini zauzeli svoja mesta u saboru, jedan uz drugoga
uzduž kruž nog zida. Sve oči bile su uprte u ozbiljno lice oca Endrua. Na
stalku kraj njega gorela je jedina upaljena sveća. Gledano sa mesta gde je
sedeo Anselm, treperavi plamen kao da je igrao na priorovim uskim
naočarima, osvetljavajući njegove oči.
– Biću kratak. Ministarstvo unutraš njih poslova zatraž ilo je od nas da
tom čoveku pruž imo utočiš te izvesno vreme. Već znate š ta je on bio i š ta
je navodno počinio. Mora da bude smeš ten daleko od očiju javnosti i
zaš tićen. Ne mož e da ide kući. Preseljenje u zatvor smatra se
neprimerenim reš enjem. – Otac Endru je i očekivao mnogo pitanja, pa je
mehanički odgovarao redom na svako. – Ubrzan istraž ni postupak već je
u toku. Ni posle rata nije bila podignuta nikakva optuž nica protiv njega,
pa se smatra neverovatnim da će to biti sada učinjeno. Nikad se nije
skrivao pred britanskim vlastima. Mi smo se naš li uključeni u celu priču
samo zato š to je ovo najzgodnije reš enje. Nadoknadiće nam sve troš kove
njegovog boravka u samostanu, a policija će se pozabaviti eventualnim
protestima javnosti. S njim će sve vreme biti jedan policajac koji mu je
dodeljen kao obezbeđenje. Skloniće ga odavde najkasnije za tri meseca.
To je to. Pitanje je: ostaje li ili ide? – Ozbiljnim pogledom prelazio je
preko prostorije čekajući odgovor, a zatim se s teš koćom prenu. – Oh, da,
lord Kako-se-zove, katolički član Gornjeg doma, ponizno je podrž ao
zahtev vlade.
– Mislite li na lorda Kromptona? – zaprede otac Majkl s diferencijalnim
ushićenjem.
– Žao mi je, nisam zapamtio ime – reče otac Endru otresito.
– Sta misle časne sestre? – upita Anselm, vrativš i debatu na temu, ali
už ivajući u načinu kako je otac Endru srezao Majklov nagon za
napredovanjem na društvenoj lestvici.
– Da bi trebalo da ode.
Nastade sveopšti žamor slaganja.
Otac Dž eroum, miš ićav tip koga je povremeno mučila astma i jedini
član zajednice koji je bio u zatvoru, imenovao je problem. – Na stranu
uveravanja, doš ao je ovamo da zatraž i zaš titu. Traž enje utočiš ta ima veze
sa svetom nevinoš ću, s obraćanjem Bogu u potrazi za viš om pravdom. To
ne mož emo da mu pruž imo. A ako on to i ne zasluž uje, onda smo tek u
velikoj nevolji. I na ovom i na onom drugom svetu.
– Gluposti – prasnu otac Majkl. – Ako je odbijen ovako i na osnovu
lažnih optužbi, onda treba da ostane. Čak i vlada podržava njegov zahtev.
Na to kako će svet izabrati da protumači naš u saradnju, mi ne mož emo
da utičemo. Nije važ no kako stvari izgledaju. – A onda još dodade, kao
uzvratni udarac: – Znam tačno š ta trockisti među vama misle, ali slučajno
znam i to da lord Krompton ima sjajnu ratnu prošlost. Poznavao je Majku
Terezu. Njemu se može verovati.
Nastavilo se u tom tonu. Samo dvojica monaha su ostala tiha: otac
Anselm, koji je čekao povoljnu priliku, i nedavno zaređen brat, najmlađi
član njihove zajednice.
– Benedikte, šta ti misliš? – upita prior toplo.
Mladi monah ustade, kakav je običaj, i nesigurno pogleda oko sebe. –
Bojim se da nemam nikakav stav. Samo pitanja – zamucao je.
– Nastavi.
– Ako je nevin, čemu lažno ime?
– Dobro pitanje.
– Zašto je došao ovamo?
– Još jedno dobro pitanje.
– Zašto ga nisu optužili posle rata?
– Ne znam.
– Ako, protivno očekivanjima, ipak dođe do suđenja, š ta će se tada
dogoditi?
– Kao š to je otac Dž eroum s pravom istakao, bićemo u nevolji,
pogotovo ako ga osude.
Brat Benedikt se počeš a po obrijanom delu glave iza uha. – To je sve
što mi zasada pada na pamet.
– Hvala ti – reče otac Endru, naslonivš i se. – Dž eroum i Benedikt su bili
tako dobri da nam ukaž u na prirodu problema s kojim je naš a zajednica
suočena. – Na okupljene monahe spusti se kontemplativna tiš ina. Sad je
vreme za moj planirani doprinos raspravi, pomisli Anselm. Nakaš lja se i
ustade. Prior klimnu glavom.
Anselm se suzdrž ao od zauzimanja za jedan određen pravac delovanja.
Umesto toga, nabacio je plaš t nepristrasnog savetnika, izlož ivš i kratak
pregled svih problema, uredno nabrojanih, s preporukama koje su
zavisile od stava zauzetog o drugim spomenutim stvarima. Sve je to bilo
veoma profesionalno i indirektno utemeljeno na uzviš enom iskustvu s
tim teš kim stvarima: dobar savet od čoveka koji zna igru. Međutim,
iskusan posmatrač bi primetio da se Anselm pribojava toga da njegova
sabraća ne otkriju stvarnu nameru koja stoji iza svega – njegov pokuš aj
da ih navede na to da ga uključe u rešavanje slučaja Šverman.
– Hvala ti, Anselme – reče prior. – Svima vam hvala. Sad je vreme za
tišinu.
Otac Endru izmolio je kratku molitvu, a zatim prstima ugasio sveću.
Sastanak se završ io. Poš to ih je sve sasluš ao, odluku o ishodu doneće sâ m
prior.
Sledećeg dana u Larkvud je stigao papin poslanik – još jedan neočekivani

posetilac, koji je zahtevao da ga primi otac Endru. I to ne tamo neki
potrčko, uzviknuo je otac Majkl, nego visoki stareš ina, znate. Nije se
tačno znalo š ta je papin poslanik doš ao da kaž e, ali se š uš kalo da su iz
Rima pritiskali priora da izbaci Švermana.
I tako se nedelja privela svom kraju. Anselm je ostao budan do kasno u
noć, čekajući emisiju Punim jedrima na stanici Radio 4, razmiš ljajući o
zanimljivom razvoju situacije. Za četiri dana su preko njihovog ognjiš ta
progalopirala četiri jahača sa četiri različite strane: begunac, š erif,
kraljičin posluš ni sluga i, na kraju, kraljević Crkve. Ali dok je tonuo u san,
uljuljkan prognozom za nautičare s upozorenjem o jakim vetrovima na
Tajnu i Dogeru, obuze ga mračna misao i on se naglo razbudi: njihov
dolazak je nagoveštavao veliki ponovni sastanak.
PETO POGLAVLJE
1.
Lusi se na krevetu pridiž e u sedeći polož aj i paž ljivo polož i smeđu
kovertu na kolena. Dala joj ga je Agnes tog poslepodneva, a Lusi samo š to
se nije rasplakala. Tiho kuckanje zidnog sata deda Artura postalo je
glasnije, kao da to on dolazi, kao da će sada da skine š eš ir i kaput i da
sedne.
Za tri meseca, koliko je proš lo otkako je Agnes rekla svojoj porodici da
je bolesna, čvrst odnos izgrađen tokom dugih godina počeo je da se
raspada, preteći uniš tenjem nečega još značajnijeg, kao š to ceo oblutak
sruš e jedan ili dva klimava kamenčića? Fredi je sad češ će posećivao
majku, boreći se sa starom neprijatnoš ću koju bi radije izbegao; Suzan je
bila srećna, videvš i u tome približ avanje različitih svetova – ne samo
onih svoga muž a i njegove majke, nego i muž a i njihove ćerke. Nekad je
Lusi bila mala centralna tačka u kojoj su dugačke ž ice svih ostalih
pronaš le mesto gde su se sretale: taj prećutni dogovor raspao se već pre
izvesnog vremena, ali sada, uz vest da će Agnes uskoro umreti, odvijala
se neobična preraspodela stvari. Kao i u svim velikim promenama,
postojala je jedna činjenica: Lusi je i dalje često dolazila kod bake sa
svežim povrćem s pijace u smeđim papirnatim kesama.
Suptilan preobraž aj nije bio ograničen samo na unutraš nje
funkcionisanje Lusi i njenih roditelja. I Agnes se pokrenula. Kad je jednog
poslepodneva banula nenajavljena, Lusi je u hodniku zatekla hrpu
novina. Kriš om ih je prelistala: dvoje ili troje bile su istog datuma, a neki
članci su bili isečeni. Dok ih je zbunjeno slagala natrag na gomilu, Lusi je
zastala iznenada shvativš i koju je suptilnu razliku u atmosferi osetila čim
je otvorila vrata, a koju do tada nije uspevala da odredi: svirao je radio.
Uš unjala se u kuhinju. Stari dedin radio marke roberts bio je izvučen iz
nekog zaboravljenog mesta i sada je stajao na prozorskoj dasci kraj
sudopere. Agnes je vrtela potenciometar za biranje stanica, gunđajući
nešto o modernoj muzici.
Drugog dana Lusi je utrčala u dnevnu sobu, ganjajući mačku lutalicu
koja je pokazivala privrž enost prema Agnes, doduš e neuzvraćenu, ali
koja je iz samilosti dobila status podstanara. Zver je pobegla kroz prozor.
Okrenuvš i se na izlazu, Lusi je krajičkom oka zapazila odsjaj crvenog
svetla. Prelazila je pogledom po poznatoj sobi kao da je putnik namernik
u stranoj zemlji: gramofon je bio uključen, poklopac klavira podignut...
note na stalku. Lusi pogleda naslov: Foreova „Romance sans parole, No.
2“, bakina omiljena melodija. Odjednom je u mislima videla Agnes, samu,
u vreme kada zna da joj niko neće doći, a njeni dugi prsti se kreću preko
klavirskih dirki.
Sto se tiče Agnes, ona je bila sporija, odmerenijih pokreta, a kada je iš la
iz jedne sobe u drugu, vitke ruke je drž ala visoko kao balerina, lagano
dodirujući predmete u prolazu – ponekad je to bio samo list neke sobne
biljke – kao da im daje blagoslov.
– Ne moram da se drž im, ali volim da osetim da ima neš to sa svake
strane – objasnila je Agnes.
Gubila je ravnotežu.
Jednog sparnog poslepodneva početkom jula Lusi je pozvala Keti Glenton

i dogovorila se s njom za večernji izlazak. Zatim je otiš la u Cizik Mal,
odlučna u nameri da reš i ono š to je otac nazivao „pravim problemom“.
Stajala je iznad klavira, polako svirajući „Chopsticks“ s dva prsta, a grlo
joj se stislo. – Bako, potrebna ti je stručna pomoć.
– Molim te, sve samo ne to – zamolila je Agnes.
– Žao mi je, ali istina je. Neko to mora da ti kaže.
– Mislila sam na melodiju koju sviraš. Pobogu, prestani.
– Ali to sam svirala svaki put kada smo...
– Veruj mi, sluš ala sam! – reče Agnes uzrujano. Nastade neprijatna
pauza.
Lusi zagrize usnu. – Mislila sam šta sam rekla, da ti treba...
– Da, da, da. Znam. Ne brini. Zasada sam dobro. Uostalom, tu je Vilma.
Lusi je zinula i zamalo uskliknula: beskućnica... mislila sam da si je tek
nedavno upoznala u parku...
Agnes je brzo ućutkala njene neizgovorene proteste. – Vilma je veoma
zanimljiva osoba. Nekada je bila u pozoriš tu sa stalnim repertoarom.
Upoznaću te s njom – Zagladi nabor na suknji. – Ona mi je prijateljica,
Lusi. Nemoj da je odbacuješ.
– Naravno da neću – reče Lusi nesigurno. Pre nego š to je stigla da
sabere misli, Agnes nastavi prepoznatljivom vedrinom: – Pa, dosta sada o
tome. Hajde da skuvamo šoljicu čaja.
Nelagodno se premestiše u kuhinju.
– U ovo vreme je na programu uvek neko đubre – reče Agnes, idući
prema radiju, dodirujući stolicu… pa kuhinjski ormarić… pa sudoperu.
Okrenula je potenciometar. Iznenada se začulo neš to poput eksplozije.
Orkestar... i dž ez sastav. I neko, pomisli Lusi paž ljivo sluš ajući, ko udara
po razbijenoj staklenoj posudi za keks.
– Postmoderna, znaš – reče Agnes, zbunjeno klimajući glavom, ne
obazirući se na napetost između njih dve.
Lusi je skuvala čaj, pa su tako sedele svaka sa svojom š oljicom, a
povremeno bi im se pogledi slučajno sreli. Lusi je nameravala ponovo da
podstakne temu o stručnoj pomoći, htela to Agnes da čuje ili ne. Ali
bakini pogledi jasno su poručivali da ona neće popustiti, da će se sama
dogovoriti onako kako njoj odgovara. A kao da osigurava zvučnu kulisu
nemom ilmu, raš timani dž ez sastav borio se s orkestrom dok se neko
ludo zabavljao čekićem.
Lusi je izabrala svoj trenutak kad je prijatan, sveznajući glas najavio
vesti u pet. Međutim, Agnes ju je preduhitrila svojom novootkrivenom
straš ću za pregledom dnevnih događaja. Sela je nagnuta napred, ž iva i
uverljiva slika usredsređenosti. Dvojica voditelja počela su brz teniski
meč vestima umesto lopticom, ali Agnes je svaku novu vest odbacila kao
nevaž nu, napućivš i usne i pre kraja priloga. Nakon nekoliko minuta je
mahnula glavom Lusi da ugasi radio. Iz trpezarije je odjeknuo zveket
tanjira koji su padali.
– Ta đavolja mačka.
– Meni zvuči postmodernistički – reče Lusi, ozbiljno klimajući glavom.
Agnes ustade da pogleda š ta se dogodilo, usput dodirujući lampu,
stolicu, pa vrata. Toga dana viš e nije imala nameru da razgovara o tome
da joj je potrebna bilo kakva pomoć.
Lusi se baš spremala da pođe, kad joj Agnes pruž i ključ svog morisa
majnora, kog joj je 1963. godine kupio deda Artur. Nazvala ga je
Vojvotkinjom.
– Više mi ne treba.
– Ali, bako...
– Uzmi ga. Sredila sam osiguranje. Ali ga pazi. To je stara, umorna ptica.
Pre nego š to je Lusi uspela da zahvali, Agnes izvuče smeđu kovertu i
reče: – Unutra je belež nica. Zelim da to pročitaš . Ali nikome ni reči o
tome što ćeš saznati. Nikome.
– O čemu se radi?
– Otkrićeš uskoro.
Lusi se namrštila.
– Ne brini – reče Agnes. – Samo ž elim da znaš malo viš e... o meni... –
zastade, pa nastavi: – ... pre nego što umrem.
Te poslednje reči spustile su se na Lusi kao mač. Ramena joj se obesiš e
i ona se brzo okrenu da pođe, prikrivajući suze. Ali na vratima joj je
stopalo zapelo za gomilu novina. Zurila je u njih kao da očekuje da
progovore.
– Odgovor je u svesci – reče Agnes, skrenuvš i pogled. – Ne plači za
mnom, molim te, ne plači.
Dok je okretala ključ motora, Lusi se okrenu da joj mahne i ugleda
Agnes kako stoji oslonjena jednom rukom na okvir vrata. Lice joj je bilo
smrknuto, a izgledala je straš no sitna i nekako usamljena. Kao da je neš to
isteklo iz nje.
Kasnije te večeri, Keti je otvorila vrata svog stana u Pimliku i pre nego što
je Lusi pozvonila.
– Baš se spremam – reče Keti. – Hoćeš da jedemo napolju?
– Ne, hvala.
Uš le su u zaprepaš ćujuće haotičnu dnevnu sobu: svuda je bilo
razbacane odeće, a po podu je bila pobacana stara poš ta koja je
razdeljena posle demonstracija. Zidove su prekrivali posteri s raznih
izložbi.
– Šta ćeš da popiješ?
– Ne...
Keti se baci na kauč i upita: – Šta nije u redu?
Cinjenica da su se tako retko viđale kao da je Lusi dala slobodu da Keti
kaž e ono š to nikome drugom nije rekla: – Baka mi umire od bolesti za
koju nikada ranije nisam čula. Napada telo, a mozak ostavlja netaknut. Na
vrhuncu bolesti jednostavno lež iš , ne mož eš ni da govoriš ni da se
pomeraš , samo gledaš u tavanicu i trepćeš . Osećaš se kao da ćeš se
uguš iti, ali to ipak ne mož e da se dogodi. Tako si, u stvari, blizu smrti, a
ipak živ.
– Motorički neuronski poremećaj – reče Keti.
– Da. Kako znaš?
– Čitala sam članak o tome.
Lusi je sela kraj fotelje i slegnula ramenima. – To je samo običan ž ivot
koji pokazuje sve svoje boje. – Nije htela dalje o tome da razgovara, pa je
to i rekla.
Keti je nekoliko trenutaka razmiš ljala, a potom reče: – Imam dobru
ideju. – Izaš la je iz sobe i vratila se sa š pilom karata. – Hajde da igramo
remi.
– Ne znam pravila.
– Znaš neku drugu igru?
– Ne.
Keti nakratko razmotri raspon ljudskog neznanja. – Pa valjda znaš tač.
Preselile su se do stola i počele da dele karte, lip, lap, lip, lap,
usredsređene na to šta će se pojaviti i čekajući dve iste.
– Razmišljaš li ikad o prošlosti? – upita Lusi.
Flip, flap.
– Nikad.
Flip, flap.
– Zašto?
Flip, flap.
– Zato što je mrtva.
Lusi je zastala, gledajući u kraljicu pik. – Stvarno to misliš?
– Ne.
Flip, flap.
– Zašto onda...
– Zato što je već pobedila.
Flip, flap, flip, flap.
Lusi baci svoje karte na sto i reče: – Predomislila sam se. Idemo neš to
da pojedemo... i popijemo... Šta kažeš?
– Samo da stavim malo kreme koja naglaš ava moj lep ten – reče Keti,
posež ući za neseserom sa š minkom. – Mož eš da mi pomogneš da smislim
slogan za prodaju osiguranja od teških bolesti.
Dobro su se zabavile pričajući o smrti i novcu, znajući da će proći meseci

pre nego š to se opet budu čule. Lusi je otiš la kući, čvrsto stiskajući svoju
kovertu i razmiš ljajući o baki koja kao da je prož imala svaki trenutak,
svaki njen razgovor. Uvukla se u krevet osećajući onu posebnu
usamljenost koja se pojavljuje samo među članovima porodice. Agnes se
raspadala, a nije bilo vremena za prilagođavanje. Već je započeo njen
odlazak, baš kao š to je započelo i neprijatno opraš tanje. Bila je kao jedna
od onih retkih pustinjskih biljaka, naoko bež ivotnih, ali koje pred smrt
otvore pod sunčevom toplinom svoje latice. Doš lo je to kasno, tako kasno.
Keti je imala pravo. Prošlost je već pobedila.
Lusi se pokri jorganom i izvuče iz koverte belež nicu. Dedin stari zidni
sat poče da otkucava ponoć.
2.
Cele nedelje posle dolaska četiri neobična posetioca u Larkvud Anselm se
zadrž avao u samostanu posle svake služ be, pretvarajući se da ima nekog
posla i nadajući se da će ga prior pozvati u stranu – da mu se poveri ili
da zatraž i savet. Ali nije. Sestog dana, na uobičajenom jutarnjem saboru a
posle tradicionalnog čitanja odlomka iz Pravila, prior je obavestio
zajednicu o svojoj odluci.
– Iz Rima mi naglaš eno savetuju da dopustim da Sverman ostane ovde
dok policija ne završ i istraž ni postupak. – Pogleda po nadsvođenoj
prostoriji. – Predlog iz Rima ima još veću tež inu nego moj. Smatram da se
oni za to ne bi interesovali kada to ne bi imalo š ire implikacije – stvari s
kojima nisam u potpunosti upoznat. Zato sam odlučio da mož e da ostane.
– Zaduž enja je podelio s karakterističnom saž etoš ću. – Smestićemo ga u
staru livnicu. Za bezbednost se brinu policija i Ministarstvo unutraš njih
poslova. Brat Vilfred biće kontakt osoba za sve š to je u vezi sa
Svermanom. Brat Edmund preuzeće na sebe sve kontakte s medijima. To
je to.
Anselm je bio uvređen. Iš čekivao je – gotovo sa sigurnoš ću –
prozivanje svog imena. Ljutito pomisli: to je to? Ja sam advokat... ja
poznajem Milbija... ja đavolski dobro govorim francuski.
Sabor se brzo okrenuo problemu oko rasporeda dužnosti.
Anselm se i dalje meš koljio. Edmund? On ne razgovara ni s kim u
samostanu, a kamoli s nekim iz spoljnjeg sveta... kako će se on nositi s
novinarima? Vilf? On je toliko miran da se to graniči s nesposobnošću...
Sabor je završ en: monasi su jedan za drugim krenuli u svoje ćelije da
se posvete vremenu određenom za Lectio Divina;3 prior je učinio isto, a
Anselm je ostao u nadsvođenom predvorju, bolno osećajući da je
odbačen.
Tokom sledećih nekoliko nedelja dolazili su advokati, a novinari su

postavljali svoja pitanja. Vilf je nevoljno vodio prvu grupu do stare
livnice kraj jezera, ali nikad nije puš tao svoju znatiž elju s lanca. Edmund
je davao intervjue drugoj grupi, ali joj niš ta značajno nije rekao, čak ni o
ž ivotu u samostanu. Usled toga niko u samostanu ili u spoljnom svetu
nije doš ao ni do jednog podatka koji već nije bio objavljen. S obzirom na
takav ishod, Anselm je morao da se divi priorovoj lukavosti.
Anselm je Svermana video samo jednom, dok je š etao uz jezero posle
poslepodnevnog rada u punionici. Stari begunac je sedeo na stolici i
slikao. Cetkica je letela po platnu dok je on uljudno čavrljao sa svojim
čuvarom. Nedelje su se pretvorile u mesece, a Sverman nije odlazio.
Istraga se nastavljala, a prior je postajao sve krhkiji. Ali nije se poveravao
Anselmu niti je s njim razgovarao o tome kako bi samostan trebalo da
postupi ako se pokaž e da je pruž anje utočiš ta Svermanu ipak bila greš ka.
Morao je da se bavi ozbiljnim pitanjima koja su obuhvatala ona o Rimu,
Ministarstvu unutraš njih poslova i medijima. Anselm je hteo da se
pobuni. Prior je namerno uludo traćio veš tine koje bi on mogao da mu
pruž i. U mislima su mu vrveli odlomci iz Biblije i Ranih crkvenih otaca
(koje je na kraju ipak pročitao), a koji su govorili da treba prednjačiti
dobrim primerom, da se nadarenost ne traći na poslove koji je ostavljaju
neiskoriš ćenom, da monahu treba dati zadatak koji je primeren njegovim
sposobnostima, i tako dalje. Međutim, Anselm je takođe bio i posluš an, pa
niš ta od toga nije rekao prioru, a prior je postupao onako kako je
smatrao da je mudro i niš ta nije govorio Anselmu – sve do dana kada je
Anselm imao veoma značajan susret sa strancem kraj jezera, sve do dana
kada je iz Rima stigao faks.
ŠESTO POGLAVLJE
Stari zidni sat deda Artura otkucao je ponoć. Nemački metak verovatno je
bio zalutao, ali doleteo je kroz otvoren prozor, proleteo tu kraj dedine
glave baš kad je skinuo kacigu i zabio se u središ nju staklenu ploču
starog drvenog zidnog sata. Klatno se zanjihalo u stranu pa natrag, kao
da se niš ta nije dogodilo. Priguš eno tik-takanje tiho se nastavilo, jednako
kao i ranije, dok je kapetan Emblton lež ao na podu drhteći, pomokrivš i
se u gaće kao dete.
Deda Artur je uvek govorio kako se tu negde krije pouka predviđanja
događaja, ali da on ne zna koja. Doneo je kući sat bez staklene ploče, s
rupom pozadi, i nikad nije dopustio da stane. Predstavljao je neku vrstu
saputnika koji drž i tempo s vremenom i pruž a sigurnost u saznanju da
teš ka vremena uvek na kraju prođu. Stao je samo jednom: na dan dedine
smrti. Lusi je tada briznula u plač, a Agnes je jednostavno rekla: – Klatno
je prestalo da se njiše. – Nikad ga više nije navila.
Kad je Lusi otiš la od kuće posle svađe s roditeljima, Agnes joj je dala
sat rekavš i: – Evo ti starog prijatelja. Navijaj ga svakog jutra, kao š to je to
činio Artur. – Sat je ož iveo već na prvo okretanje ključa. I bilo je kao da je
deda u blizini, tu negde izvan vidnog polja.
Lusi se nasmeš i gledajući prednje korice belež nice. Iz stare ukorenjene
navike posluš ne učenice, Agnes je na liniju predviđenu za to paž ljivo
napisala svoje ime i prezime velikim š tampanim slovima, kao da sprema
zadatak za ocenjivanje. Tekst je bio napisan olovkom, kitnjastim ali
ispisanim rukopisom one vrste koju su poučavali strogi učitelji i kakav se
usavrš avao na popravnim časovima. Brzi potezi neprimetno postadoš e
glas i Lusi je odjednom čula Agnes kako joj priča kao nikad ranije. Citala
je bez pauze. Dedin sat je tik-takao i mekim zvonom označavao polovinu
sata. Spolja su dopirali zvuci noćnog saobraćaja, kao udaljeno stenjanje
mora. Klatno se njihalo, a sitna zvonca su podrhtavala, kao probuđena iz
sna.
Lusi odloži beležnicu na stranu. Nije mogla da se pomeri. Zavrtelo joj se u

glavi, ne mogavš i da se usredsredi. Na kraju se oteturala u kuhinju. Iz
skroviš ta iza mikrotalasne izvuče kutiju kamela koju je kupila istog dana
kada ju je Daren ostavio da bi se vratio ž eni i deci, za koje ona do tada
nije znala. Kad se vratila iz prodavnice, bacila je neotvorenu kutiju preko
prostorije. Sada je zapalila prvu cigaretu na plamenu plinskog š poreta,
oprljivš i obrve. Sedeći na podu dnevne sobe s tanjirićem koji joj je
posluž io kao pepeljara, puš ila je praveći grimase, smirena iznenadnim
udarcem nikotina.
Sa čitanjem bakine priče kaleidoskop se okrenuo i gotovo sve š to je
Lusi znala o Agnes pretumbalo se i palo u novu kon iguraciju. U mislima
joj blesnuš e sećanja na čudne stvari koje je baka rekla ili napravila, a
koje su sada iznenada dobile smisao. Stvari poput onog poslebož ićnog
odlaska u kupovinu u prodavnicu Armi i Nejvi u Viktorija stritu, kada su
preko trga naspram Vestminsterske katedrale prelazile uz zvuke hora
koji su se čuli kroz otvorena vrata. Agnes se iznenada okrenula i nestala
unutra. Oko pola sata je sedela u zadnjem delu crkve. U daljini su
svetlucali mozaici, a glas dečaka pevača spiralno se uzdizao među
stubove koji su nestajali u tami iznad. Na odlasku je bez imalo radosti u
glasu rekla: – Svetkovina četrnaest hiljada mladenaca vitlejemskih.
– Šta je to, bako?
– Prisećanje na veliki pokolj. Posle Hristovog rođenja, kralj Irod je hteo
da ga ubije. Nije znao gde se nalazi, pa je zapovedio pokolj sve dece
mlađe od dve godine.
– Koliko ih je bilo?
– Dve hiljade.
– A šta je bilo s onim koga je hteo da ubije?
– Jedan anđeo ga je unapred upozorio na to. Porodica je uspela da
pobegne.
– Zašto anđeo nije upozorio i sve ostale?
– Vrlo dobro pitanje.
Lusi je upitno pogledala baku. – Kako ti znaš sve to?
– Imam dobro obrazovanje.
– Veruješ li u išta od toga? U boga, anđele, trojicu mudraca?
Agnes nije odmah odgovorila. Izgubila je emocionalnu stabilnost, kao
š to joj se često deš avalo kada bi je na to podstaklo neizrečeno sećanje. –
Ponekad mislim da je u pitanju čež nja za domom. Ali ne mož eš da se
vratiš.
Lusi nije dalje pitala, a Agnesina primedba ostala joj je u sećanju. Sada
ju je razumela.
Puš eći treću cigaretu, ljuljajući se i osećajući morsku bolest od tolikih
talasa, ona potrča u kupatilo. Povratila je. Okrenula se ka prozoru.
Proučavala je svoju crnu kosu, bezbojno ovalno lice, prozirnu kož u, te
tamne trepavice koje su je uvek uvaljivale u nevolju. Bila je stranac
samoj sebi.
Skuvala je veliku š oljicu čaja, sa dve kaš ičice š ećera da lakš e popije.
Misli joj se ogorčeno vratiše Švermanu koji je ležao zaštićen u samostanu,
i Viktoru Brionu, slatkorečivom čoveku, kolaboracionisti koji je izdao
Agnes. Ali kako je pobegao posle rata? Ko bi na ovom svetu ž eleo da
pomogne čoveku gluvom na plač dece?
Prosula je čaj u sudoperu i vratila se u krevet, znajući da će jutro
dočekati kao drugačija osoba. Njeno staro ja zauvek je sklopilo oči. Lusi
pogleda beležnicu koja je otvorena ležala na podu. Šta se dogodilo u mom
odrastanju, zapita se, kada mogu da čitam takve stvari i da čak i ne
zaplačem?
SEDMO POGLAVLJE
Prva beležnica Agnes Emblton

3. april 1995.

Draga Lusi,
Upravo sam videla lice čoveka koji mi je uzeo ž ivot, istog dana kada
mi je doktor Skot rekao da ću umreti. Već nekoliko meseci ranije
osetila sam da se bliž i kraj, kada su mi se vratili glasovi i lica iz
mladosti, kao vrane gakuš e koje se vraćaju kući. Trebalo je da znam
da će se pojaviti i Šverman.
Volela bih da sam s tobom mogla da razgovaram o sebi i svojim
prijateljima iz detinjstva, ali nisam mogla i još uvek ne mogu. Uskoro
me viš e neće biti, a ne ž elim da sećanje na njih nestane sa mnom.
Došlo je vreme da sve saznaš.

10. april

Cesto sam se pitala zaš to je staza mog ž ivota iš la drugim putem od
onoga koji sam priž eljkivala i zaš to mi je u ž ivot donela to š to sam
dobila. Ali nema smisla traž iti objaš njenja. Nema stvari koje su
„mogle da budu“. I zato gledam u London i moje rođenje u martu
1919.
Otac mi je bio Francuz, a u Englesku je doš ao 1913. da bi radio u
banci. Na jednom poslovnom prijemu upoznao je moju majku,
Jevrejku. Bila je kći regionalnog upravnika. Za manje od godinu dana
već su bili venčani, a onda sam se ja rodila. Cesto su govorili da sam
ja bila drugi najveći blagoslov u njihovim ž ivotima. Prvi je bilo to š to
su izbegli rat. Moja najranija sećanja vezana su za igru na Hempstid
Hitu, gaž enje belih rada i napola shvaćene razgovore o „velikom
ratu“. Većina ljudi koje smo poznavali pretrpela je gubitke, a čak i
danas mi nazivi tih velikih bitaka prizivaju sećanja na tople letnje
dane i tuđu tugu i bol. Vidiš, nekim čudom (kako je govorio moj otac)
nâ s je rat zaobiš ao, premda je ostavio trag na svima oko nas. I tako
sam odrasla osećajući se zaš tićenom, kao da nas je Bog paž ljivo
postavio dalje od katastrofe. Sve dok mi 17. avgusta 1929. godine
nije umrla majka.
Od toga dana moj otac je ž eleo da se vrati natrag u Francusku, da
ode š to dalje od svega š to ga je podsećalo na nju. Nisam bila
iznenađena, jer Engleska mu nikada zapravo nije postala dom. Uvek
ih je upoređivao, š to je jasno pokazivalo da na stvari gleda spolja.
Cak je i mleko u Francuskoj bilo bolje. Počeo je da mi priča predivne
priče o Parizu i svake večeri bih tonula u san gledajući u mislima
mostove, blistavu reku i stolove na ulicama obasjane svetlom hiljade
sveća. Početkom 1931. podigli smo jedra.

Pretpostavljam da nije znao. Mislio je da će jednostavno moći da se
vrati u svoju staru banku. Ali, bila su to teš ka vremena i nije bilo
posla. Sada to znam. U ono vreme sam mislila da nam je dobro. Ziveli
smo u lepom stanu, dobro mi je išla škola i ništa mi nije nedostajalo.
Naročito uspeš na bila sam u sviranju klavira, pa mi je je otac za
Bož ić kupio neverovatno veliki pijanino. Svake nedelje sam odlazila
na časove kod madam Klajn i svake nedelje sam se vraćala kući
zaklinjući se da nikad viš e neću otići kod nje. Bila je jevrejska
udovica i ž ivela je u veličanstvenom stanu preko puta parka Monso.
Otac mi je rekao da je ona jedna od najboljih učiteljica klavira u
Parizu i da je nekada bila koncertna pijanistkinja. Mož da, mislila
sam. Jer svake subote popodne penjala sam se tim stepenicama u
strahu od namrš tenog izraza koji joj nikada nije silazio sa lica.
Mrzela sam svaku sekundu. Rekla sam ocu da ona čak i ne mož e da
svira. Stedela je desnu ruku i dirke je dodirivala samo prstima leve.
Otac se samo nasmejao i nastavio da me š alje kod nje svake nedelje.
Nikada ranije nisam napisala njeno ime, a i sada me je to nekako
nateralo da zastanem. Vidim je pred očima kao š to sam je videla
onda: odevenu u crnu svilu, s ogromnom sedom punđom. Gleda me
preko beskorisnih naočara koje izgledaju kao da su joj deo nosa, a iz
njenog pogleda je nemoguće išta pročitati.
Ali, vratimo se mom ocu. Nikada se nisam setila da ga pitam gde
radi ili kako mož emo sebi da priuš timo to da me podučava takva
dama. Međutim, počela sam da shvatam kako ga neš to muči, uprkos
svem njegovom trudu da to sakrije od mene. Deca mož da ne znaju
koja pitanja treba da postave, ali odgovore nagonski osećaju. Počeo
je da se češ e po rukama, gotovo razdirući kož u. Uskoro je bilo
zahvaćeno celo telo. Salio se da ima buve, pa bih i ja počela da se
češ em, smejući se. Jednoga jutra je nehajno napomenuo da mora da
ode kod lekara. Imala sam petnaest godina, š to znači da je to bilo
negde 1934. Tri dana kasnije vratila sam se sa š kolskog izleta, a, na
moje iznenađenje, dočekala me je mlada časna sestra koja me je
odvela u bolnicu. Stalno me je gledala ispod oka, kad god joj se
učinilo da gledam na drugu stranu. Poslednje sećanje na oca vezano
je za taj dan: sećam ga se kako spava u sobi s visokom tavanicom,
odeven u belu bolničku pidž amu ispod belih čarš ava, a u vazduhu se
osećao jak miris sredstva za dezinfekciju. Casna sestra je ostala sa
mnom, pokuš avajući da me drž i za ruku. Doš ao je lekar i rekao mi da
moj otac ima rak u poodmaklom stadijumu i da se viš e niš ta ne mož e
učiniti. Ostala sam sama: ja na stolici, moj otac usnuo u krevetu.
Kad sam se okrenula da pođem, iza mene je stajao sveš tenik. Nizak
i loše obrijan, s podočnjacima. Zvao se otac Roše.

12. april

Otac Roš e. Poznavao je mog oca iz š kolskih dana i često je dolazio,
obično kad sam ja izlazila. Uvek je izgledao kao da je prethodne noći
loš e spavao. Nikada nisam dugo razgovarala s njim, jer bio je čovek
koji je malo pričao. Ali sam ga često viđala kako ulazi u stanove u
komš iluku, š to je zapravo bilo čudno, jer to nije bila njegova
parohija. Uvek je nosio neš to ispod kaputa. Tada sam mislila da je to
boca, ali sada znam da je bilo neš to drugo. Otac je govorio kako Roš e
stalno ima problema sa svojim biskupom, š to je njemu iz nekog
razloga uvek bilo smeš no. Međutim, da nastavim: eno ga iza mene u
bolnici, a izgleda kao da je tog trenutka ustao iz kreveta. Izaš la sam
za njim u hodnik. Sve je dogovoreno, rekao mi je. Moram da pođem s
njim, a on će me odvesti u kuću jedne prijateljice. Drugi put ćemo
razgovarati o mojoj budućnosti.
Otac Roš e me je povezao svojim autom. Nijedno od nas nije niš ta
govorilo. Bila je crna noć, a kiš a je tako padala da nisam uspevala da
prepoznam ni ulice ni zgrade. Sećam se da sam gledala brisače i
pitala se kako uopš te rade. Voda se slivala niz staklo. Konačno smo
stigli. Otvorila sam vrata i ugledala ono š to sam najmanje očekivala
ili htela da vidim: park Monso.
Penjala sam se uz te stepenice, a sa mene je kapala voda. Tada sam
već plakala. Kad su se vrata otvorila, madam Klajn se namrš tila i
zavrtela glavom. – Pobogu, prestani da kvasiš pod. – To su bile njene
prve reči.
Moj otac je umro te noći.
Otac Roše je posle sahrane došao da me poseti. I opet se nije dobro
obrijao, a ovoga puta bih mogla da se zakunem u to da se malo
osećao na ustajalo vino, š to mi je skretalo paž nju s onoga š to je
govorio. Zelja mog oca bila je da ž ivim s madam Klajn. Već se bio
pobrinuo za finansijsku stranu dogovora.
I tako sam verovala kako ću u budućnosti živeti od sredstava svoje
porodice, kao i do tada. Nisam shvatala da su tu priču ispričali da bi
mi sačuvali dostojanstvo.
Nisam znala da je otac Roš e upoznao mog oca s madam Klajn čim
smo doš li u Pariz; nisam smela da znam kako je moj otac svakoga
dana izlazio iz stana u odelu, a zatim se presvlačio i čistio podove da
bi zaradio za ž ivot. Nisam znala da je madam Klajn bila naš a
gazdarica i da smo od početka ž iveli u njenom stanu ne plaćajući
kiriju, da je ona ta koja je mom ocu dala pijanino, da su moji časovi
klavira bili besplatni, da su njih dvoje bili ono š to neki nazivaju
svecima.

13. april

Madam Klajn je bila izuzetna ž ena, nikad nisam poznavala nikoga
poput nje. Kada sam doš la da ž ivim s njom, imala je sigurno već
sedamdeset godina. Isprva sam mislila da su me mož da smestili kod
nje da joj budem negovateljica. Daleko od toga. Bila je prezauzeta da
bi želela bilo kakvu pomoć.
Desetak godina ranije ostala je bez muž a. On je bio talentovan
violinista, a umro je iznenada za vreme koncerta. Prema njenoj priči,
umro je slično kao Tomi Kuper. Naš alio se i pao mrtav. Svi su se
nasmejali, uključujući i madam Klajn. Nisu imali dece, a izgubili su
veze sa š irom porodicom. Tako je ostala sama. Rekla mi je da su joj
prve godine bile najtež e, a onda je postajalo sve tež e. Zatim je
doživela i saobraćajnu nesreću.
Madam Klajn je bila straš no loš vozač, uvek se zaletala u neš to. Ali,
tog dana zaista nije bila kriva. U njen auto je udario kamionet,
slomivš i joj desnu ruku. Nikad viš e nije profesionalno svirala klavir.
Kamionet je vozila mlada ž ena koja je radila u organizaciji za brigu o
jevrejskoj deci – OSE.4 Sediš te te organizacije preselilo se iz Berlina
u Pariz početkom tridesetih, poš to su tamo na vlast doš li nacisti. Ono
je postalo okosnica ž ivota madam Klajn baš kada je pomislila da viš e
nema za šta da živi.
Moraš da shvatiš kako je bilo u ono vreme. Hiljade izbeglica
dolazile su u Francusku, a deca su često bila odvojena od roditelja.
Videla si neš to slično na vestima. Još uvek se to događa. Tada, baš
kao i sada, ljudi su radili š ta su mogli. Tako je madam Klajn svakoga
dana odlazila da radi ko zna š ta. Nije to bilo neš to o čemu je
razgovarala sa mnom. Ali često je sa sobom nosila muž evljevu
violinu.
Nekih večeri sastajala se s prijateljima koje je upoznala preko OSE.
Ja nikada nisam bila prisutna. A stalno su dolazili isti muš karci i
ž ene. Mojim dečjim očima uvek su izgledali isto: odeveni u crno, a
dolazili su tek poš to padne noć, hodajući jedni za drugima u
dugačkom nizu, vukući noge. Okupili bi se u salonu, pod priguš enim
svetlom i s navučenim zavesama. Meni se to činilo straš no
uzbudljivo. I očajnički sam ž elela da zna o čemu razgovaraju. Tako
sam počela da prisluškujem.
Kako budeš starila, Lusi, tako ćeš otkrivati da na sebe počinješ da
gledaš spolja. Pogotovo na detinjstvo. Videćeš dete koje nevino igra
svoju ulogu, dok ti posmatraš , znajući š ta će se dogoditi, ali bez
mogućnosti da se umeš aš . Sto se mene tiče, potreba da se umeš am
doš la je kasnije. Zasada vidim sebe u spavaćici, bosonogu, sagnutu
kraj velikih belih vrata s predivnim, sjajnim mesinganim kvakama.
Trudim se da diš em š to tiš e dok virim kroz ključanicu i posmatram
ozbiljna lica i ruke koje gestikuliraju.
Cinilo se da nikad ne razgovaraju, da se uvek raspravljaju, čak i
kada su se slagali oko nečega. Sta će se sledeće dogoditi? Oko toga su
se svađali. Nalaze li se na pragu najvećeg pogroma u istoriji? I š ta
učiniti? Ubijanje je počelo već 1930. Logori su nikli samo nekoliko
meseci poš to je Hitler postao kancelar. Sećam se jednog glasa s druge
strane sobe koji je uplaš eno rekao: – Ako su nas ubijali na ulicama,
ubijaće nas i u logorima. – A onda je progovorio dubok glas s druge
strane vrata, tako blizu da sam gotovo poskočila u vazduh. Bio je to
otac Roš e. – Niste sigurni u Francuskoj. Nigde niste sigurni. – Nakon
toga usledila je stravična tiš ina. Kroz ključanicu sam uspela da
prepoznam jednog starca koji je drž ao š tap između kolena. Još uvek
je na sebi imao taman kaput i š eš ir. Ne mogu da se setim kako se
zvao, ali godinama sam se prisećala njegovog lica pod ž utim svetlom
lampe. Na njemu je bio izraz prepoznavanja: bilo je to staro, poznato
upozorenje.
Kada bih začula š kripu odmicanja stolica, pobegla bih gore. Sedeći
u hodniku, s rukama na kolenima, sluš ala bih kako tutnje napolje,
kao u gnevu, a s prozora bih gledala kako u grupama po dvoje ili
troje, često držeći se pod ruku, nestaju u noć.
S vremenom su ti sastanci počeli češ će da se održ avaju. Paž ljivo su
pratili događaje u Nemačkoj i Francuskoj. Neki su razgovarali o
iseljenju. Nema potrebe za tim, govorili su drugi. Nemci su nas se
rešili, sada smo sigurni. Još niste, rekao je otac Roše.
Uvek je ostajao poslednji, da bi mogao još da porazgovara s
madam Klajn. Nikada nisam otkrila o čemu su razgovarali. Kroz
ključanicu sam ih samo videla kako pognuti za stolom š apuću, kao
majka i sin. Bog zna zašto su šaputali. Jer niko ih nije slušao.
OSMO POGLAVLJE
Do večernje služ be ostalo je još pola sata, pa je Anselm kriš om otiš ao u

š etnju. Hodao je duž puteljka obraslog divljim zumbulima, a onda uskom
stazicom koja je vodila prema komadu peskovitog tla kraj vode. I tada ga
je ugledao kroz otež ale grane. Zastade. Anselm je nagađao da je u kasnim
pedesetim. Bio je to veoma sitan čovek, s najmanjim stopalima koja je
Anselm ikada video. Ko god bio taj stranac, stajao je savrš eno nepomično,
poput kipa, u tišini gledajući preko jezera.
– Pretpostavljam da se obojica pitamo isto – reče neznanac, ne skrećući
pogled s vode. Glas mu je bio uznemirujuće dubok, kao drobljenje
mokrog šljunka, a istovremeno melodičan i melanholičan.
Anselm zakorači iz senke. Stranac nastavi:
– Pitate se zašto sam ja ovde. Baš kao što se ja pitam zašto ste vi tamo.
Preko jezera, jedva vidljivi kroz drveće, blistali su crveni crepovi na
krovu stare livnice, u kojoj je bio smešten Šverman.
– Mogu li da pitam ko ste i š ta radite ovde? – upita Anselm oklevajući,
polako prilazeći nepoznatom čoveku.
Stranac ga ozbiljno i prodorno pogleda kroz naočare s teš kim okvirom,
očiju uveličanih kroz stakla, pa reče: – Doš ao sam da vidim oca moje
patnje.
Anselm je pratio njegov pogled, a zbunjenost poče da ustupa mesto
prvim znacima straha.
– Ne brinite – reče stranac ravnoduš no – nisam lud. Ali sam ljubitelj
dobre priče. – Očinski se nasmeši. – Zovem se Salomon Lašez.
Anselm obuhvati pogledom š irok dž emper i kaljače, duboku
opuš tenost u situaciji koja je trebalo da izazove neprijatnost – na kraju
krajeva, nalazio se na tuđem posedu bez dopuš tenja. Salomon Laš ez je
izgledao kao čovek koji stoji u svojoj sobi i prima gosta koji je doš ao zbog
nečega veoma važ nog. Govoreći sebi koliko i Anselmu, on reče: – Mož ete
li uopš te da zamislite koliko mi je bolno da stojim ovde... – neodređenim
pokretom pokaza preko vode – ... znajući ko tamo spava?
Anselm oseti sporo crvenjenje poniznosti. Salomon Laš ez se tuž no
osmehnu, pa iz dž epa na dž emperu izvuče lulu i duvan. Započe
beskrajan ritual nabijanja duvana palcem, pripaljivanja š ibicom za
š ibicom, pućkanja. – Zao mi je. To je stari rabinski trik – reče kroz oblačić
dima. – Postaviti pitanje čoveku koji na njega ne mož e da odgovori a da
pri tome ne otkrije sopstveni sram. Isus je to često radio.
Anselm je ostao bez reči. Ne očekujući odgovor, njegov sagovornik
reče: – Vreme je da pođem. Kako se zovete?
– Otac Anselm, ali...
– Sveti Anselmo Kanterberijski. To je bio zanimljiv tip. Covek u potrazi
za Bogom. Ali nije baš voleo...
U tom trenutku začuš e pucketanje grančica pod nečijim koracima, a
između stabala se pojaviš e tri muš karca, jedan napred a dvojica iza.
Anselm primeti miran, usredsređen pogled policajca u lež ernoj odeći iz
Marksa i Spensera, njegovu ruku na samo nekoliko centimetara od
skrivenog oruž ja, ali Salomon Laš ez je zurio u neš to iza njega, prema
obliku koji se kretao kroz senku. Jedan glas je raspolož eno neš to govorio
mladiću s rukama duboko nabijenim u dž epove. Maks, unuk. Dolazio je
svake nedelje, još otkako se njegov deda uselio u Staru livnicu.
Anselm zadrhta na suncu, uznemiren iznenadnim mračnim
predosećanjem. Cekalo ih je ukrš tanje puteva: jedan od onih retkih
slučajeva kada se prošlost zgusne u sadašnjost.
Sverman š tapom odgurnu grane grma i zakorači na čistinu, podigavš i
pogled kao u snu. Oči mu se nakratko zaustaviš e na Salomonu Laš ezu, a
zatim mu pogled krenu dalje ka Anselmu, kome uljudno klimnu glavom.
Kratko i prijateljski se osmehnu, pa reče: – Još vam nisam zahvalio za
savet, oče.
Anselmu se stisnuo želudac.
– Utočiš te nije ono š to sam očekivao i viš e je nego š to sam mogao da se
nadam.
Nisu se videli od onog nesrećnog susreta u crkvi. Sada je imao priliku
da ga dobro osmotri. Zar zlo nema poznato lice, koš čato i kiselo? Ako ima,
onda ovo nije bilo to. Oči s mutnim crnim zenicama teš ko su se
usredsređivale, a polagano, umorno treptanje nagoveš tavalo je... š ta?
Anselm ni za ž ivu glavu nije mogao da kaž e da li je to staračka apatija ili
zaostao trag nemilosrdnosti. Nije izgledao niš ta drugačije od pogurenog
vernika koji obilazi crkvu s tanjirom za prikupljanje milostinje.
– Barem i dalje mogu da slikam. – Sverman je podigao kutiju s bojama
kao š to bi se kancelar ponosio proračunom. – Ova čarobna š uma mi
pomaže da zaboravim.
Na to Salomon Laš ez zaječa kroz stisnute zube i zatetura se napred
prema Svermanu, klonuvš i na kolena pred njim. Policajčeva ruka krenu
pod jaknu. Snaž nim, divljim pokretom Salomon Laš ez obema rukama
pocepa koš ulju od vrata do pojasa i glasno viknu: – Ja sam sin Seste
lamentacije!
Sverman ustuknu korak nazad, zapanjen, teš ko diš ući, a lice mu
iznenada ožive. – Gott... mein Gott... pomozite mi!
Policajac se brzo postavi ispred Svermana i poče da ga gura nazad
među drveće. Unuk, oduzet, iksirao je š irom raš irenih očiju divlji pogled
na čoveka koji je klečao – a zatim se i on, kao da se naglo probudio,
okrenu pa potrča.
Trenutak kasnije već su opet bili sami, a jedino š to se čulo bio je zvuk
brzih koraka kroz š umu. Kasno poslepodnevno sunce klizilo je kroz
isprepletano granje na njihova ramena. Blag povetarac lenjo je talasao
površ inu jezera, mrveći odraze duboko u vodi. Salomon Laš ez se nije ni
pomerio sve dok ga Anselm nije lagano dotakao po ramenu. Ustao je uz
monahovu pomoć.
– Oprostite mi – promrmlja muklo.
– Za šta?
– Ne znam. – Pokrio je gornji deo tela kao da se stidi, zgrbivš i se i
obgrlivši golo telo. Anselmove ruke ostale su budalasto podignute, kao da
su spremne za početak mise. Zeleo je da učini neš to, bilo š ta, da dâ
pomazanje tom neverovatnom, ranjenom čoveku koji je obgrlio telo
rukama i počeo da se tetura kroz š umu niz isti onaj puteljak kojim je
otišao Šverman. Anselm ga je sledio kao apostol.
Posle nekoliko minuta, stranac naglo skrenu s puteljka i uputi se
između stabala prema staroj pukotini u zidu samostana, pukotini koja
nikada nije bila popravljena. Anselm uplaš eno pomisli: on poznaje taj
put, već je i ranije bio ovde. Sledeći nagon, on upita: – Sta vas je dovelo
ovamo?
– Ja sam profesor istorije na Univerzitetu u Cirihu, stručnjak za srednji
vek, ali volim da pratim i moderan period. – Paž ljivo je zakoračio preko
sruš enog kamenja prema automobilu parkiranom u blizini. – Znate, uz
jedan ili dva vredna izuzetka, celu moju porodicu je poslao u peći. –
Potapš a se prvo po jednom pa po drugom dž epu, rastreseno traž eći
ključeve. – Samo sam ž eleo da mu vidim lice, ali sada... sada smo se
zapravo sreli. Verovali ili ne... – On uzdahnu i ispruž i ruku, puš tajući da
mu se pocepana koš ulja razgrne. – Shalom aleichem, Anselmo
Kanterberijski.
Velika larkvudska zvona zapevaš e preko kroš anja drveća, pozivajući
Anselma na večernju služ bu. Rastrgnut između duž nosti i ž elje da
ostane, Anselm reče: – Mož emo li opet da se vidimo? – tragao je za
razlogom: – Mož da bismo mogli da porazgovaramo... proš etamo? – Sama
pomisao na neš to tako lež erno imala je smeš an prizvuk, ali Salomon
Lašez odgovori brzo, iskreno: – Veoma bih to voleo.
Uš ao je u auto, još uvek oš amućen. Spustivš i prozor, reče: – Odseo sam
u selu, u Grejndž u. – Motor zabruja u ž ivot i auto krete, pa mu se polako
izgubi iz vida zapravo i ne ubrzavši.
* * *
Posle večernje služ be monasi su polako iš li u koloni iz hora u samostan.
U senci stuba stajao je otac Endru, čekajući Anselma. Pokretom ruke
povede Anselma u svoju sobu. Sede za sto, osloni bradu na spojene
dlanove, a zatim uznemireno reče:
– Dobio sam faks. Rim ž eli da se neko iz samostana u njihovo ime
pozabavi stvarima koje se tiču naš eg gosta. Preporučio sam tebe. Već sam
sve sredio oko lêta.
Znatiželjan, Anselm upita: – Jesu li još nešto rekli?
– Ne.
– Samo su poslali faks?
– Da.
Anselmova maš ta uočila je nijansu nepravilnosti koju je odmah
ukrotio. – To je čudno.
Priorove povijene š ake pljesnuš e na sto. – Zaista jeste. Pozvao sam
nuncija. Ni on niš ta ne zna. – Sumnjičavo pogleda na telefon. – Bilo bi za
očekivati da je upućen u to. Veoma čudno.
Lež eći budan u krevetu te noći, Anselm jedva da je razmiš ljao o Rimu.
Umesto toga, opet je u mislima sluš ao reči čoveka koji je bespravno bio u
š umi i setio se pet Jeremijinih lamentacija, koje su sve oplakivale
razaranje Jerusalima i polagale apsolutno poverenje u zakletog
Zaš titnika. Sta je onda Sesta lamentacija: tragedija jednog naroda ili lični
zavet? Zapitavš i se to, Anselm oseti jezu, kao prolazak duha. Nije hteo da
sazna odgovor. Sklopi oči i ugleda Salomona Laš eza na kolenima. Odmah
poče da se moli, želeći da plače, ali ne znajući kako.
DEVETO POGLAVLJE

14. april 1995.

Naravno, u prvim nedeljama i mesecima mog ž ivota s madam Klajn
nisam niš ta znala o njenoj proš losti, niti sam znala š ta radi kad ode
nekud s violinom svog pokojnog supruga.
Prve večeri poslala me je da se okupam i odmah zatim u krevet.
Mislila sam da ona nikako ne mož e da zna kako sam se osećala zbog
gubitka oca. Nisam bila u pravu. Olakš ala mi je to prelazno vreme
rutinom i vež banjem klavira, i to triput dnevno: posle ustajanja, pre
nego š to sam bila u stanju da razmiš ljam, nakon ručka a pre
povratka u š kolu, te svake večeri. Sedela je kraj mene ili u uglu,
glasno stenjući na svaku moju greš ku. Imala je mnogo učenika.
Nijedan od njih nije plaćao časove (to sam kasnije otkrila), a bila je
grozna prema svima njima. Upoznala sam je kroz muziku, ne preko
reči. Nikada nisam bila razgovorljiva, mož da sam to naučila od nje.
Imala je običaj da kaž e: – Uš i su važ nije od usta. – A otac Roš e bi
dodao da njegov biskup deli to mišljenje.
Otprilike godinu kasnije, otprilike 1935, madam Klajn je počela
nedeljom da organizuje muzičke večeri. Svake nedelje su dolazili isti
ljudi. Vraćali su se i oni koji su inače stizali pod okriljem noći,
zajedno s još nekim drugim koje je dovodio otac Roš e. Sest porodica
iz njegove parohije, ali i nekoliko prilično glasnih ateista („moje
lutalice“, kazao bi). Isto je bilo i s grupom Jevreja: neki su bili duboki
vernici, drugi nisu. Prvo veče bilo je uš togljeno, blago rečeno, ali
kako su prolazile nedelje, tako je to počelo da se menja dok smo svi
sluš ali istu muziku. Bili smo publika sastavljena od porodica, a
ujedno i izvođači. Tako sam upoznala Žaka i Viktora.

15. april

Zakov otac, Anton Fuž er, bio je dobar prijatelj oca Roš ea. Anton je
svirao klavir s oduš evljenjem, ali nije, naž alost, imao talenta za
muziku. Njegova ž ena Elizabeta je pevala. Zapravo, bila je veoma
dobra. Osim Zaka, Fuž erovi su sa sobom doveli i čoveka s imenom
Franc Snajman. On je bio izbeglica, otprilike Zakovih godina, a s
njima ga je upoznao otac Roš e. Porodica gospodina Snajmana bila je
iz Juž ne Afrike, koju je posao, međutim, odveo u inostranstvo. U tri
naraš taja morala je da bež i iz Rumunije u Nemačku, pa u Francusku.
Franc je usput izgubio oba roditelja. Otac mu je bio ubijen u
Kiš injevu. Porodica se preselila u Guncenhauzen. Majku su mu
pretukli u kampanji za sela „bez Jevreja“. Sa četrnaest godina uspeo
je da se probije u pokrajinu Sar, gde mu je jedan prijatelj koji nije
bio Jevrejin ponudio krov nad glavom. Ali, onda je Sar postao deo
Nemačke i opet je morao da ode, pa se sam zaputio u Pariz, gde se
nastanio kod Fuž erovih. Uvek je nosio odelo. Mož da smo ga zato
zvali „gospodin Snajman“, umesto da ga oslovljavamo po imenu –
bila je to neka vrsta privrž enog, nestaš nog poš tovanja. Odlično je
svirao čelo, pa smo on i ja svirali mnoge duete. Zak je imao starijeg
brata Kloda, koji je ž iveo blizu š vajcarske granice. Ne sećam se
mnogo toga o njemu. Znam samo da je posle pada Francuske postao
glasni pristalica vlade u Viš iju i Petena. Nema niš ta čudnije od
porodice.
Sada moram da se okrenem Viktoru. On je odigrao važ nu ulogu u
mom ž ivotu. Viktorov otac Zorž bio je ož enjen rođakom Antona
Fuž era. Ali Anton i Zorž su bili u straš noj zavadi, a njihove dve
porodice nisu govorile već godinama. Fuž erovi su bili odani
republikanci, dok je Zorž bio monarhista. Jedan drugi član porodice
Brion čak je bio Camelot du Roi.5 To je bio pokret rojalističke
omladine, a o njemu ću ti ispričati kasnije, jer se on tiče Viktora. A
pretpostavljam i oca Roš ea. Zasada je dovoljno reći da Anton Fuž er
to nije odobravao i to je to. To je prouzrokovalo veliki razdor među
njima.
Međutim, Viktor i Zak su iš li u istu š kolu i bili su najbolji prijatelji.
Viktor je provodio isto toliko vremena kod Zaka koliko i kod svoje
kuće. Svaki put kada bi iš ao kod Fuž erovih, morao je da laž e
roditelje. Jednom je rekao kako je to bilo savrš eno izučavanje
špijunskog zanata.

Istog dana

Uskoro sam na naš im muzičkim večerima viš e vremena provodila s
Viktorom i Zakom nego s nekim drugim ljudima. Kad bi stigli, oni bi
me zvali u druš tvo, pa sam to već počela da očekujem, a i ž elim. Cak i
tada, već na samom početku, znala sam da se postavim između njih
dvojice. Cini se da devojke imaju tu ulogu da ugroze prijateljstvo
dvojice dečaka. Cesto se to događa. Ali tada sam imala samo š esnaest
godina, a ni oni nisu bili mnogo stariji. U toj fazi nismo imali drugog
izbora. Gledajući na to kako je sve počelo, tada smo svi, čak i Viktor,
još bili nevinaš ca, tek smo nespretno izlazili iz detinjstva. Postali
smo trojac, a ja sam bila u sredini, poduprta s obe strane. Bila sam
kolovođa u pravljenju nestaš luka, a oni su umesto mene upadali u
nevolje. Imala sam dugačku kosu koja mi je padala ispod ramena.
Ponekad bih pustila da mi je vetar nosi, kao da je to bilo potrebno.
Viktor me je jednom tako slikao, ali tu fotogra iju nikad nisam videla.
Pitam se šta se dogodilo s njom?
16. april

Ta okupljanja su se odvijala svake nedelje sve do 1940. godine. Leti
bismo odlazili na piknike, a vozio bi nas otac Roš e u bučnom
autobusu. Izduvna cev bila je pričvrš ćena ž icom od rastavljene
ž ičane veš alice. Madam Klajn nije bilo dopuš teno da vozi. Ona je
sedela viš e prema zadnjem delu autobusa, odakle mu je dovikivala
uputstva da vozi niz ovaj ili onaj prilaz u privatne vrtove i kuće.
Uvek je na krilu imala violinu, jer je njena povređena ruka ipak
mogla da drž i taj instrument. I sada je u mislima vidim kako stoji uz
Senu, negde između Poasija i Vilena, i už asno loš e svira reci. Kad
samo pomislim na to da su je premlatili i otrovali gasom... A ja čak
nisam imala priliku ni da se oprostim s njom.

17. april

Dobro mi je iš lo sviranje klavira, pa sam učestvovala na mnogim
takmičenjima. Madam Klajn, koja nikada nije plakala, rasplakala bi se
svaki put kad sam pobedila. Kada sam dobila stipendiju, radovala se
tako glasno da su je zamolili da napusti auditorijum. I tako sam
1937. otiš la na Konzervatorijum. Madam Klajn mi je sredila nekoliko
časova s Ivon Lefebir na prestiž noj francuskoj Velikoj š koli, gde sam
svirala za Kortoa, ali on nije imao previsoko miš ljenje o meni. Sto se
toga tiče, ni ja nisam imala visoko miš ljenje o njemu, a nije ni madam
Klajn. Previš e pogreš nih nota. Ta radosna sećanja vraćaju me natrag
Žaku i Viktoru.

18. april

Otac Roš e je jednom rekao: – Ta dvojica su kao mač i korice. – Zak je
bio nizak i malo pogrbljenog drž anja, kao pritisnut teretom zamisli,
a tamne oči su mu bile neobično pitome za nekoga ko je uvek bio
spreman za raspravu. Zapravo, to je bio njegov glavni problem. Po
prirodi je bio povučen, ali stvari koje je smatrao nepravednim ili
pogreš nim izvlačile bi ga na svetlo, a to mu nije bilo prijatno. Uvek
mi se činio kao zec nasred puta: zaslepljen nepravdom i bez
mogućnosti da pobegne. Nije mnogo govorio, ali na licu mu se jasno
ogledalo sve š to mu se događa u glavi. Mislim da me je baš to
privuklo Žaku, taj manjak reči.
Sada ga zamisli s Viktorom koji stoji kao general, s rukama na
leđima, ispaljuje rafale nebitnih reči na svakoga ko je voljan da ga
sluš a i nestaš no se ruga Zakovom ogorčenju. Cesto je namigivao.
Mogao bi veoma dobro da se opiš e kao neko ko je bio oprezan s
rečima, jer ispod sve te naoko bezbriž ne brbljivosti lež ali su oprez i
proračunat um. Uvek je uspevao da sagleda obe strane problema i
nikad nisi mogao sa sigurnoš ću da znaš na koju stranu će stati. Mač i
korice. Ko je bio ko?

Istog dana

Nisam sigurna kad su putevi počeli da nam se razilaze. Mož da onoga
dana kada me je Zakov otac nazvao Genovevom. Tom jednom rečju
postavio je stvari na pravo mesto. Jedna od nezgodnijih stvari koje
prate adolescenciju jeste to da shvataš ulogu koju igraš , ali nisi
sposoban da uvidiš njene verovatne posledice. Znaš , moglo bi se reći
da sam Viktoru davala laž ne nade, a bila sam i svesna toga da to
radim. Za sve druge je to bio samo deo odrastanja. Ali za mene, cela
ta stvar se zamrsila s dolaskom rata, kada su nam odjednom junaci
postali potrebni i pre nego š to su tome dorasli, i kada su moje greš ke
postale temelji tragedije.
Nisam ja izabrala da se razdvojimo. Učinio je to Zak. Tada je već
studirao klasičnu knjiž evnost na Sorboni. Jednom se „slučajno“
pojavio na Konzervatorijumu, a ja sam mu pokazala Sopenovu
posmrtnu masku i kalup Paganinijevih dugačkih prstiju. Rekao je
neš to o relikvijama u crkvi Sen Ež en, tamo preko puta. Kad sam te
večeri madam Klajn ispričala o naš em susretu, oči su joj se zasuzile,
a nakon duge pauze mi je rekla: – Mislim da bi trebalo da se odlučiš
za njega – a ja sam odgovorila: – Ne budite smeš ni! – Nedelju dana
kasnije videla sam ga u publici na recitalu, premda mu nisam rekla
da i ja nastupam. Ubrzo posle toga, stojeći kraj starog š tanda s
knjigama čije su police bile pričvrš ćene za spoljni zid, promrmljao
je: – Moram neš to da ti kaž em. – Ali nije uspevao da istisne reči.
Morala sam da pogađam. Pri svakom mom pokuš aju tuž no je
odmahivao glavom. Na kraju mi je okrenuo leđa i iskrivio lice. –
Mislim da mi se mož da sviđaš . – Niš ta nisam osetila. Međutim,
sledećeg jutra sam se probudila s leptirićima u želucu.

19. april

Viktor je sigurno znao, ali nije niš ta rekao. Mož da nije ozbiljno
shvatao, jer nikad o tome nismo otvoreno pričali. Seti se, njemu su
reči bile veoma bitne. Ako neš to ne bi moglo da se svede na reči, on
to nije mogao ni da razume. A baš ta rečenica koju sam napisala
otkriva kako sam bila neobazriva. Jer Viktor mi je pisao pesme, a
znajući kakav je, trebalo je da ga shvatim ozbiljno. Pesme su bile
uzviš ene, s mnogo klasičnih aluzija, š to ih je činilo dovoljno
bezličnim da budu bezopasne. Cuvala sam ih u knjizi. Trebalo je da
mu kaž em da prestane, ali nisam to učinila. Znaš , na površ ini, bili
smo trojac, a ja nisam htela da isključimo Viktora. Ali unutar tog
hvalevrednog osećanja skrivala se istina – moje protivljenje da se
odreknem paž nje koju mi je pruž ao, pa sam ga ohrabrivala, ne
previše, ali zapravo neiskreno. To se zove taština.
Rekla sam Zaku da se Viktor samo pravi važ an. To š to nismo
progovorili o nama postalo je naš a mala urota u kojoj smo už ivali,
tajna koju smo krili od Viktora, koji je slepo nastavljao dalje. Sećam
se kako smo jednom gledali preko reke Lonet prema Ostrvu topola u
Ermonvilu. Viktor je recitovao neš to o Euterpinoj ranjenoj duš i
ispred Rusoove prazne grobnice. Zak i ja smo sluš ali, gledajući kako
kremasti oblaci klize preko neba, čineći njegove reči kao da su naš e.
Ali ja sam znala da ih je Viktor napisao za mene. Možda je i Žak znao.
I tako je to bilo. Zak i ja, i uskoro razočaran Viktor. To je bio
početak kraja.

Istog dana

A sve vreme se događalo još neš to. Muzičke večeri svake nedelje i
letnji izleti zbliž ili su nas i zajedno smo odrastali. Jedne nedeljne
večeri, poš to su svi otiš li kući, gledala sam ih kroz ključaonicu. Otac
Roš e je ispijao ostatke iz boca. Madam Klajn mu je govorila da ne
pije previš e. Ali oboje su izgledali veoma zadovoljni sami sobom.
Gledajući unazad, sad mi je jasno da je to bio početak Okruglog stola.
Otac Roš e je okupljao svoje vitezove, da budu spremni kad dođe
pravi trenutak.
DESETO POGLAVLJE
1.
Anselmovo prisustvo mučnom susretu u š umi uspostavilo je takvo
razumevanje između njega i Salomona Laš eza da budući odnosi viš e
nikad nisu mogli da se nazovu samo poznanstvom. Jer jednom su stajali
na istom zgariš tu. Nekoliko dana kasnije, neš to pre odlaska u Rim,
Anselm je nenajavljen pokucao na vrata sobe u malom pansionu Grejndž,
čije ime je bilo napisano na tabli od livenog gvož đa. Isplanirao je da ide u
š etnju po samostanskom zemljiš tu do puste kolibice kraj rečice, kuda
nikad niko nije odlazio bez priorovog dopuš tenja – koje je on dobio.
Vrata je otvorio Salomon Laš ez, nasmejan i pun iš čekivanja, a Anselm ga
je poveo natrag u samostan do zaključanih hrastovih vrata usađenih u
visok zid od saksonskog kremena.
Savijen ključ bio je prastar i ogroman, a Anselm je morao obema
rukama da ga okrene u bravi. Vrata se otvoriš e i oni kroz njih zakoračiš e
u gladnu tiš inu travnjaka. Kao š to je slučaj s mnogim skrivenim mestima
na zemljiš tu samostana, činjenica da je to mesto izdvojeno izazivala bi
iznenađujuć osećaj slobode u onima koji bi tamo uš li, kao da su puš teni
iz zatočeniš tva koje jedva da su do tada prepoznavali kao takvo. Laganim
korakom krenuše prema pustoj kolibici u daljini.
– Koliko ćete ostati ovde?
– Dok on ne ode.
Anselm reče, zaista to i osećajući: – Mnogo mi je ž ao š to ste se sreli s
njim na onakav način... bez upozorenja... ili pripreme.
– Nikad ne bih mogao da se pripremim na to. – Njegov opuš ten pogled
prelazio je preko polja prostrtih ispred njih, a sunce je bleskalo s
njegovih teš kih naočara. – U svakom slučaju, uvek u svemu pokuš avam
da pronađem nešto za šta sam zahvalan.
Anselm se trž e na samu pomisao o zahvalnosti. Ali Salomon Laš ez reče:
– Drago mi je š to moja majka nije bila tamo, š to nije videla njega i mene
pred njim. Bilo bi to... – Nije dovrš io rečenicu, ne zato š to je bio obuzet
osećanjima, nego zato što prave reči nisu postojale.
Anselm upita: – Zna li ona da ste ovde?
– Umrla je pre nego š to su ga raskrinkali – odgovori on ravnim glasom.
– I za to sam zahvalan.
– Pričajte mi o njoj – reče Anselm, povlačeći ono za š ta je sumnjao da je
jedina značajna nit u bešavnoj halji.
– Na mnogo načina moglo bi se reći da sam ovde u njeno ime. Njena
priča nikada neće biti ispričana. Kao ni moja.
Anselm je to shvatio kao odbijanje, ali Salomon Laš ez je nastavio kao
da je to bio samo uvod:
– Kao i mnogim drugima, i njoj je rat pokazao kakva je, odnosno kakva
nije bila. Mislila je da je mlada Francuskinja, Pariž anka, sa sestrom,
dvojicom braće i uobičajenim buljukom rodbine... i s poluzaboravljenima
dekom i bakom koji su bili Nemci. U svakoj porodici uvek postoji neko s
kim niko ne govori. A onda je Francuska pala, a okupator joj je rekao da
je Jevrejka – po baki i deki u Nemačkoj. A nikad u ž ivotu nije nogom
zakoračila u sinagogu.
Anselm uspori, jer mu se učini da je Salomon Laš ez počeo da zaostaje,
ali sitan starac je zadrž ao isti polož aj, gotovo izvan vidnog polja, blizu
ramena svog vodiča. Njegov dubok glas kao da je dopirao iz vazduha, jer
Anselm je video samo prazne livade i divlje obilje trave.
– Majka i ja smo pobegli u Švajcarsku, uz pomoć krijumčarskog prstena
poznatog kao Okrugli sto. Onda su zatvorili granice. Ostatak porodice
odveli su u...
Anselm reče u povetarac: – Je li ikoga poznavala tamo gde ste se
smestili?
– Ne. Kao i svi drugi, ž ivela je u beskrajnom čekanju... tokom rata...
posle rata... sve do smrti... uvek na neki način čekajući. Međutim, niko
drugi nije preživeo.
Trava se prostirala do početka linije stabala čiji su vrhovi kroš anja –
tamo gde je na njih padala svetlost neba – bili kao u izmaglici. Rasprš eni
sunčevi zraci isticali su na bledozelenoj površ ini nakrivljen zid puste
kolibe.
– Volela je da kaž e kako je Hitler odgovoran za njen preobraž aj.
Suočena s takvim zlom, govorila je, shvatila je da Bog mora da postoji.
Preš la je granicu kao Jevrejka koja veruje u njega. Bilo ih je mnogo poput
nje... samih, odsečenih od ostatka porodice, ali slobodnih... a bilo je i onih
koji su im pomagali. Otvorila je koš er radnju ispod mosta... u nekoj vrsti
pećine... a police su bile prepune tajni, koje je poslednji put video kralj
Solomon. A ipak... raj? Ne baš . Radnja je postala sastajališ te svih koji su se
izvukli, a svi oni su traž ili nekoga i svim srcem se nadali da će se njihovi
voljeni pojaviti. Majka je činila sve š to je mogla da im pomogne, odbijala
je da primi novac, opraš tala dugove, ali ono š to je najvaž nije od svega –
sluš ala ih je. Nikad nije spominjala sopstveni gubitak. Sve do tada, za
mene nada nije imala veze s iš čekivanjem... nego s izdrž ljivoš ću. Kao š to
je s hranom koja se jede za Pashu, od malih nogu sam znao i za gorko i za
slatko.
Doš li su do kolibe. Salomon Laš ez je u čudu zurio u suve srebrne
drvene grede, kao da su deo Svetog grada. Izgrizena zubom vremena i
nikad popravljana, cela koliba se nagla na jednu stranu. Natkrivena
veranda gledala je na rečicu koja je između niskih obala ž uborila prema
šumarku. Anselm reče:
– Dopuš teno nam je da povremeno dođemo ovamo i ostanemo
nekoliko dana. Imamo vodu, š poret na drva, nekoliko stolica i krevet... i
malo čega drugog.
Seli su u senku verande, a Anselm upita: – Zar nikad niste niš ta saznali
o svojoj porodici... o onima koje ste izgubili?
– Samo smo jednom razgovarali o njima – reče Salomon Laš ez. – Pitao
sam je kasno jedne večeri, kada sam već bio u krevetu. Rekla je: – Ustani i
obuci kaput. – Posluš ao sam je. Otiš li smo natrag u radnju. Izvukla je
kartonsku kutiju punu fotogra ija i menoru... i tamo mi je, pod
priguš enim svetlom osam sveća, kroz suze rekla ime svakog lica... a onda
ih je vratila nazad u kutiju ispod police. Viš e od toga nije bila spremna da
kaže.
– Držala je fotografije u radnji?
Kao da objaš njava neš to š to se nije smelo izgovoriti, on odgovori: –
Svaki minut je provodila tamo, u toj pećini.
Anselm je u glavi imao sliku ž ene koja broji svoju zaradu, sama,
spremna za odlazak kući. Zaključava se unutra, vraća se i pali sveće te
posež e za kutijom, otvara je. Ah, pomisli Anselm... zato se zaključala... da
suze mogu slobodno da teku. Upita: – Znači, nikada niste niš ta saznali o
njima?
– Ne. Isprva sam im u maš ti stvorio ž ivote. Kasnije sam naš ao utočiš te
u učenju. Bio je to izuzetno neobičan osećaj, koji je počeo da me napuš ta
tek kako sam postajao stariji, ali čitao bih celu noć kao da su ti stranci
moje krvi sa mnom u sobi, nastanjeni u senkama. Na taj način sam ih
ponovo činio svojima. A uz njihovu pomoć bio sam tako uspeš an u š koli.
Govorili su da sam učenik koji obećava.
– To je sigurno radovalo vašu majku.
– Jeste. Ali imali smo veoma malo novca. Od mene se očekivalo da
radim u radnji, a onda... onda mi se život promenio.
– Šta se dogodilo? – upita Anselm.
– Neš to izuzetno. Početkom drugog polugodiš ta pozvan sam u
direktorovu kancelariju. Unutra je na stolici sedeo jedan ž ilav tip
ukočenog ponaš anja, koje je odavalo da se smatra veoma važ nim.
Advokat, koji je doš ao da me poseti u ime svog klijenta. Njegova poruka
bila je veoma jednostavna. Od „jednog prež ivelog“ dobio je sredstva koja
će mi osigurati fakultetsko obrazovanje.
Čudeći se, Anselm reče: – Neki bi to nazvali blagoslovom.
– Zaista – odgovori Salomon Laš ez uz zagonetan, uzviš en osmeh. –
Neki bi. I moja majka jeste. Ostatak ž ivota je provela prebirajući u
mislima po imenima svih kojima je pomogla i pitajući se ko je to bio, pa
da mož e da mu zahvali. Videla je kako se preda mnom otvaraju vrata, a s
vremenom sam kroz njih ulazio u ceo ž ivot, ceo svemir koji inače nikada
ne bih upoznao.
– A ime vašeg dobročinitelja je ostalo tajna?
– Da.
Salomon Laš ez objasni da je advokat poverio upravljanje inansijama
mesnom pravnom zastupniku po njegovom izboru – ustrajući na
odvojenom zastupanju, za slučaj da između njegovog klijenta i mladog
Lašeza dođe do sukoba interesa.
– I tako sam upoznao predivnog čoveka po imenu Jozef Bremer, koji mi
je postao kao otac. Celog života bio mi je izvor saveta i ohrabrenja.
– Neverovatno – reče Anselm. – Ko god da je to bio, verovatno je
poznavao vaš u majku i vas, i učinio je to jednostavno odričući se
priznanja ili uzvraćene usluge. To je jedna od onih stvari koje ž ivot čine
vrednim življenja.
– I vrednim umiranja.
Anselma obuze neobičan osećaj da je kraj njega proš lo neš to vrelo.
Ostao je trag, pomalo oš tar, kao izduvni gasovi iz motora, ali onda je
nestalo, brzo raspršeno daškom vazduha. Salomon Lašez reče:
– Pronaš ao sam dom u umetnosti srednjeg veka. To mi je donelo veliku
radost... i bol... uvek gorko i slatko zajedno.
Ne sasvim siguran da je pronikao u istinsko značenje tih reči, Anselm
je pomislio na rivalstvo među akademicima, poznato po tome š to često
prevazilazi čak i ono među decom. Uteš nim glasom reče: – Tako je u
svakom domu.
– A nesumnjivo i u svakom samostanu – reče Lašez.
– I te kako. – Automatski, neobazrivo, Anselm upita: – Ostali ste sami?
– Da... premda sam se jednom skoro oženio...
– Šta se dogodilo?
Nakon razmiš ljanja, Salomon Laš ez reče: – Pobegla je s učiteljem
matematike.
– Oh, bože.
Pogledali su se i prasnuli u glasan smeh.
2.
Sumrak je doneo nagoveš taj hladnoće. Vratili su se istim putem kojim su
doš li, preko livade udaljene od puste kolibe koja je naherena čučala uz
potok. Kad su već dobro odmakli, Salomon Laš ez zastade i okrenu se, kao
da sliku tog skrovišta želi da sačuva u mislima.
Anselm reče: – Mislio sam da kaž em kako mi je ž ao... š to je on uopš te
ovde.
– Hvala vam. Moram da kaž em kako mi se čini da vaš em prioru
očigledno uopšte nije važno šta drugi misle.
– To je zapravo tačno. Ali ovo nije bila njegova odluka.
– Razumem.
Taktičnost i iznenadna neprijatnost sprečili su Anselma da otkrije kako
je to bio predlog iz Vatikana. Jednostavno reče: – Znam da izgleda loše.
– Mož da i jeste loš e – reče Salomon Laš ez. – Za nekoga poput mene to
bi tako lako moglo da se nađe među svim drugim izvorima lamentacija
koji, bojim se, nisu jednostavni nesporazumi.
– Kako to mislite? – upita Anselm zabrinuto, a istog trenutka zaž ali š to
nije samo prešao preko toga.
– Previš e ih je da bi se nabrajali... divlje se zaleću jedan u drugi, od
prve optuž be za bogoubistvo... do srednjovekovnih progona... sve do
zamrš enih vremena patnje, tiš ine i diplomatije. Na svoj način sam i ja
prošao kroz sve to.
Za Anselma je to bio stari problem koji ga je već dugo mučio: biti
zauvek suočen s licem crkve kojoj pripadaš , a mnoge crte tog lica sasvim
ne prepoznavati. Reče: – Nadam se da vam Larkvud nudi neš to drugačije,
neku drugu vrstu izvora.
Pogledavš i preko ramena, Salomon Laš ez reče: – Već sam jedan
pronašao, i to tamo gde sam najmanje očekivao.
Nastaviš e da koračaju, dok je svetlo brzo postajalo sve ređe. Divlje
preletanje udaljenih ptičjih jata iznenada je prestalo i nebo je ostalo
prazno. Visok samostanski zid postajao je sve veći, kao brana među
velikim stablima.
Salomon Laš ez reče: – Znate li koja velika knjiž evna romansa izniče iz
pogroma srednjeg veka, u vreme kad su oni izbijali po celoj Britaniji,
Francuskoj i Germaniji?
– Bojim se da ne znam.
– Pesme o mističnom kralju... Arturu, Okruglom stolu i Gralu.
– Kako je to neobično.
– Kao da su napadi na Jevreje i srednjovekovno viteš tvo pripadali
istom kulturnom procvatu. A onda je pre pedeset godina neki genije
osnovao Okrugli sto koji je spasavao Jevreje, da se iskupi za povezanost s
prastarim neprijateljstvom.
Zaintrigiran, Anselm brzo pogleda svog pratioca. Laš ezova glava bila je
spuš tena, a lice smrknuto dok je govorio: – Zar nije onda još tragičnije
što je osoba koja je sve to uništila...
Anselm dovrš i rečenicu, pokazujući svoje razumevanje, svoje duboko
žaljenje: – ... pronašla utočište u naručju crkve.
Cinilo se da ga Salomon Laš ez nije čuo. Stigli su do hrastovih vrata u
zidu. Anselm gurnu ključ u bravu i jedva ga okrenu. Rastali su se uz
obećanje da će se opet sastati, a Anselm oseti spor, prodoran dolazak
srama: namerno nije spomenuo svoje skoro putovanje u Rim, koje mu je
neprimetno i postupno postalo neš to sa čim se nije slagao. Ne mogavš i da
otkloni neprijatnost, pož urio je natrag u samostan. Penjući se kamenim
spiralnim stepeniš tem prema svojoj sobi, sinu mu da mu je Salomon
Lašez rekao sve, a on – proračunato, sa žaljenjem – Salomonu ništa.
JEDANAESTO POGLAVLJE

20. april

Kako bih mogla da razmiš ljam o mojim jevrejskim drugovima da su
drugačiji od nas? Jer bili smo jedna grupa. Cinjenica je da su njih
proganjali i lovili, a nas ne, a lov se i dalje nastavljao. Pretpostavljam
da sam i ja morala da se bojim, jer bila sam... jer jesam... napola
Jevrejka. Ali moj identitet u vezi s tim nije bio jasan. Kao da su se
mastila razlila i pomeš ala. Otkrila sam koliko su zapravo različiti
jednog jutra kada sam u radnom stolu madam Klajn traž ila nož za
otvaranje pisama. Pronaš la sam svoju krš tenicu, majčinu krš tenicu,
venčanicu mojih roditelja i majčinu umrlicu. Cela hriš ćanska istorija
navodno prož ivljena u Normandiji. Videla sam u tome spletkarsku
ruku velečasnog Roš ea, premda nisam mogla ni da zamislim kako je
to izveo. Pretvarajući se da sam ljuta, upitala sam ga: – Zaš to? –
Zgrabio me je za obe ruke, a miris ustajalog vina me je zapahnuo. –
Nadam se do Boga da ti nikad neće biti potrebni – otresao se. – Ovo
su mračna vremena, Agnes. Ako sumnjaš da je tako, čitaj malo. Citaj
š ta misle drugi koji hodaju istim ulicama kojima ti hodaš . – Te večeri
mi je dao Selinovu knjigu Trice za jedno krvoproliće. Opisivala je
Francusku kao ž enu koju su silovali Jevreji, ž enu koja se okrenula
Hitleru tražeći spas. Prvi put u životu nisam se osećala sigurnom.
Iz Nemačke su se slivali izveš taji. Jevrejima zabranjeno ovo,
Jevrejima zabranjeno ono. Mož eš mirne duš e sama da sastaviš listu,
jer sve je bilo na njoj. I naravno, još logora. Znali smo da to nisu
samo zabrane, jer broj mrtvih se povećavao i povećavao, otpočevš i
davno pre Kristalne noći i nastavivš i se još dugo posle toga. I tako je
muzika iš čezla iz naš ih nedeljnih večeri. Bilo je previš e pitanja koja
je trebalo postaviti. „Da se izvučemo dok još imamo š anse?“, „Koliko
će to koš tati?“, „A š ta je s bakom od toga i toga?“, „A njena rođaka,
ona bolesna?“ Nije bilo lakih odgovora. Moraš razumeti da su ti ljudi
ili odrasli u Francuskoj ili su odnekud tamo prebegli. Bilo im je
dosta. Zeleli su da poveruju da su sigurni. Međutim, dve porodice su
se odlučile na odlazak, pobegle su u Kanadu, ali za sobom su ostavile
pola svog roda zbog problema s vizama. To je već samo po sebi bilo
upozorenje, jer će se vrata za bekstvo uskoro zatvoriti. Priredili smo
im oproš tajnu zabavu, a gospodin Rozenverg im je otpevao
oproš tajnu pesmu na jidiš u. On je bio onaj starac o kome sam ti
pričala, onaj koga sam gledala kroz ključaonicu, onaj koji je shvatio
upozorenje oca Roš ea. Nakon svih tih godina još uvek se sećam
njegovog imena. Ne mogu o toj noći da razmiš ljam a da ne vidim lica
svih onih koji su odlučili da ostanu, verujući u dolazak boljih
vremena u kojima viš e neće biti beskrajnih rastanaka. To je glavni
osećaj koji imam o tim danima, tom postupnom raspadanju, ili
daljem lomljenju već razbijenih krhotina.
Nemci su okupirali Sudetsku oblast, a zatim je usledila invazija na
Cehoslovačku. Sledeća je bila Poljska. Nadirali su. Objavljen je rat.
Tada je otac Roše sazvao sastanak.

21. april

Niko nije znao ko još dolazi na sastanak. Svima je rečeno da je to
tajna, premda je u mom slučaju madam Klajn već bila obaveš tena.
Svi smo se međusobno poznavali, jer smo bili nejevrejski članovi
naš e nedeljne grupe. Do tada smo svi već imali između dvadeset (ja,
najmlađa) i dvadeset tri godine. Moram sve da ih imenujem: Zan,
Sesil, Filip, Tomas, Monika, Melen, Fransoaz, Alban, Tereza, Matilda,
Žak i, naravno, Viktor.

Istog dana

Sastali smo se u parohijskom domu oca Roš ea 1. novembra 1939.
godine. Bila je to velika ž ućkasta prostorija s veoma visokom
tavanicom i s jednom jedinom lampom bez abaž ura. Kamin je bio
prazan, a osećao se zadah vlage. Nije bilo zavesa. Bilo nam je tako
hladno da niko nije skidao kaput. A ipak, otac Roš e kao da nije ni
primetio hladnoću.
Rekao je da nas je sazvao s namerom da okupi „Okrugli sto“
vitezova. Sećam se da sam pomislila da je verovatno pijan. A bio je
sasvim trezan. Rekao je da je oduvek voleo priče o Arturu, san o
poš tenijem svetu i čež nju za povratkom kralja. Jasno se toga sećam.
Rekao je da je ž ivot veliko čekanje. Kralj se još nije vratio, pa mi, u
međuvremenu, treba da se borimo za san.
– I š ta da radimo? – upitao je Viktor. Otac Roš e je rekao da će
nacisti, ako Francuska padne, u roku od nekoliko meseci krenuti na
Jevreje. Mnogi neće uspeti da pobegnu. Ali mi bismo mogli da
pomognemo. Okrugli sto će krijumčariti decu na sigurno. Nije mogao
da nam kaž e kada ili kako ili ko je još uključen. Samo je hteo da zna
da li bismo glumili mlade roditelje ili stariju braću i sestre koji vode
dete iz A u B.
Pogledali smo se, š ćućureni od hladnoće, sedeći za ogromnim
okruglim stolom. Otac Roš e je u vazduhu prstom opisao krug, sve
nas uključivš i u svoj plan. Svi su klimnuli glavom. I Viktor, ali on se
zbog nečeg dvoumio.
Treba još neš to da ti kaž em o Viktoru. Bio je organizator. Veoma
praktičnog uma. On je bio taj koji je organizovao piknike, taj koji se
brinuo da svi budu na vreme na mestu odakle se kretalo, on je
raspodeljivao zadatke i tako dalje. Voleo je liste i voleo je da stavlja
kvačice uz obavljene zadatke. Posle kratkog govora oca Roš ea rekao
je da ne misli da će Nemci ikada marš irati ulicama Pariza. Ako se to i
dogodi, prež ivljavanje će biti moguće samo kroz saradnju, a ne kroz
sukob. A to je važ ilo i za Jevreje. To će biti ključno, pronaći način
kako biti susretljiv. Kasnije je Viktor učinio baš to, na račun svih
drugih koji su tada bili u prostoriji.
Koliko se sećam, otac Roš e je odgovorio da će se u pogledu
saradnje Viktor predomisliti uskoro, čim dobije vojničku čizmu u
guzicu.

22. april

Puno objaš njenje Okruglog stola otkrila sam u dva dela, jednom
otvoreno, jednom kroz ključaonicu.
Prvo, pitala sam oca Roš ea, a on mi je rekao da je to nezvanična
književna šala.
Na prekretnici veka bio je osnovan politički pokret nazvan Action
Française, koji je imao cilj da vrati monarhiju. Bila je to po
usmerenju ekstremno desna organizacija, a privlačila je određene
tipove rojalista i katolika. Vođstvo i mnogi od članova bili su
zloglasno antisemitski nastrojeni. Uskoro je osnovan i pokret
omladine nazvan Camelots du Roi, čiji pripadnici su zabavljali Pariz
demonstrirajući ulicama zajedno sa socijalistima.
Taj deo sam razumela. A onda je rekao da ž eli da iskoristi
srednjovekovni mit o kralju Arturu i da pomoću njega izvede
sopstveno iskupljenje za hriš ćanske progone Jevreja. Okrugli sto,
rekao je, pruž iće Jevrejima kavaljerstvo koje im je bilo uskraćeno u
proš losti. U to vreme nisam shvatala na š ta misli. Otac Roš e bio je
učen čovek, uvek je neš to čitao, a mnoge srednjovekovne pesme je
znao napamet.
Međutim, pređimo sada na ključnu stvar, na ono š to je imalo malo
više smisla.
Madam Klajn je postavila isto pitanje kao i ja. Otac Roš e je
odgovorio da se sveti svom starom prioru koji ga je izbacio iz
samostana. Bili su održ ani ogorčeni izbori za stareš inu samostana, a
jedan od kandidata imao je veze s Action Française. Otac Roš e je
digao galamu oko toga, nadajući se da će tako sprečiti izbor baš tog
kandidata. Nije uspeo. Nedugo zatim, pokazali su mu vrata.
– Zato š to ste se usprotivili? – upitala je madam Klajn. – Zar nije
postojao neki drugi razlog?
Nastala je dugačka pauza, a onda sam nastavila da virim. Otac Roš e
je zario lice u ruke. Nikad nisam čula odgovor.

23. april

Nemci su osvojili Pariz u junu 1940. Bojim se da je otada pa nadalje
moje sećanje u komadima, manjim i većim. Mnoge od svakodnevnih
pojedinosti su iš čezle, ali ne i stvari koje bih radije zaboravila. To je
uvek bilo moje prokletstvo.
U glavi imam nepovezane slike.
Stojim u blizini ž elezničke stanice Monparnas. Ne znam š ta tamo
radim. Hiljade ljudi u redovima čekaju ukrcavanje u voz, očajnički
pokuš avajući da odu. Ispijena, grozničava lica. Horde ljudi
natovarene svim vrednim stvarima koje poseduju, deca koja trče
unaokolo bez nadzora. Još mesecima posle toga u izlozima
prodavnica stajale su poruke majki, nalik današ njim „Jeste li
videli...?“, kakve u naš e vreme opisuju izgubljene kućne ljubimce.
Ime, uzrast, boja kose i tako dalje.
Pa onda stojim na ulazu u park. To je verovatno kasnije. Grobna
tiš ina. Crn oblak dima obavija grad. Jedan stari baš tovan mi kaž e: –
To su naš i momci. Zapalili su zalihe nafte. Sada smo sami. – Ulice su
prazne. Sećam se da sam pomislila da zgrade izgledaju kao
scenogra ija, kao da su iza fasada mož da samo daske i potporne
grede koje ih drž e. Pariz je š upalj i da se čekićem udari po njegovoj
kupoli, čuo bi se samo odjek. Dva psa trčkaraju niz Ri d’ la
Bjenfezans i njuškaju zatvorena vrata.
Ne sećam se trenutka kada su doš li. Ali svuda vidim te proklete
zastave, na gotovo svakoj zgradi. Stojim na Jelisejskim poljima i
posmatram paradu. Održ avali su je svakoga dana, s velikim vojnim
orkestrom. U neko doba su čak prizemljili avion na Trgu Konkord.
Znali su da objave kako su tu, ti Nemci. U nekom trenutku se pojavio
i Hitler lično, ali uopšte se toga ne sećam, na čemu sam zahvalna.
Isprva su bili izuzetno uljudni, š to nas je sve iznenadilo. Ali to nije
sve. Sećam se da sam kraj jednog od mostova videla kamion s
vojnicima koji su se naginjali i š armirali devojke š alama i čokoladom.
I imali su uspeha. Mislim da je Simon de Bovoar bila ta koja je rekla
da će sada, kada su ovde, Parizom uskoro trčkarati mnogo malih
Nemaca.
Sta još ? Policijski čas, koji se s vremena na vreme menjao. Pucnjevi
u noći. Beskrajno čekanje u redovima za hranu. Svi už asno gladni.
Svuda bicikli, jer za vož nju automobilom bile su potrebne posebne
dozvole (Zakov otac ju je imao, jer je bio doktor). Ljudi koji vuku
sanduke po pločnicima ili tačke. To je bio svakodnevni ž ivot pod
nemačkom okupacijom.
Znam da ti to i ne zvuči tako strašno, jer na rat gledaš sa stanovišta
njegovog ishoda. Ali za nas koji smo tada bili tamo, pad Pariza, pad
Francuske bio je straš an. Ne mogu da ti opiš em koliko su ti dani za
mene bili mračni. A svuda oko nas Nemci koji se ponaš aju kao da su
na odmoru. To je još jedno sećanje koje imam. U mislima vidim
mnogo vojnika koji se motaju unaokolo, fotogra iš u jedni druge
ispred Trijumfalne kapije. Neki čak u rukama drž e turistički vodič
koji je izdala sama vojska.
Mislim da je krhkost vremena ono š to zbliž ava ljude. Kada ne znaš
hoćeš li dož iveti kraj godine i kada si toliko toga već izgubio, onda
grabiš svaki tračak sreće koji naiđe. U ta vremena smo se drž ali jedni
za druge na različite načine. Za Zaka i mene, u naš em zbliž avanju je
postojao neobičan, zadovoljavajuć očaj, kao da smo jedan korak
ispred nesreće. Pokuš avajući da me navede na priznanje, madam
Klajn me je jedne večeri upitala: – Pretpostavljam da često viđaš
mladog Fuž era? – Potvrdila sam. Nastavila je: – Pretpostavljam da
mu se prilično sviđaš ? – A ja sam joj rekla da prestane. Bila je veoma
lukava ta žena.
Ali nas je obe čekalo veliko iznenađenje, koje je prevazilazilo i
njene sumnje i moja očekivanja. Ostala sam trudna.

1. maj

Moja generacija ne razgovara o takvim stvarima. A stvari su izmakle
kontroli. Učinili smo to samo jednom, ali kao š to znaš , i jednom je
dovoljno.
Zak je pokazao svoju katoličku utrobu, kako je to rekao otac Roš e,
ponudivš i mi da se ož eni mnome još iste nedelje. Dok je to govorio,
iznenada sam ga videla kako odeven u pristojnu crnu uniformu stoji
iza ograde na palubi ogromnog broda i baca mi jedan od onih
kolutova za spasavanje. Iza leđa mu je strog kapetan, čije su oči
skrivene u senci. A onda je opet bio iskreni Zak, sâ m sa mnom kraj
vetrenjače na Monmartru. Rekla sam ne, ne još . Nikada nisam bila
dobra u objaš njavanju, pa sam mu opisala sliku koju sam videla u
mislima. Nije shvatio š ta sam pokuš ala da mu kaž em. – Vreme će
pokazati – rekla sam.
Zakovu porodicu činili su katolici najbolje vrste – principe nikada
nisu meš ali s praksom. Prihvatili su i mene i moje dete kao ono š to
smo i bili – deo njihove porodice. Madam Fuž er bila je veoma
zadovoljna: već je imala jedno unuče od Kloda, dečaka s imenom
Etjen. Jednog dana će se zajedno igrati, rekla je.
Mislim da bi se moglo reći da je to bio veoma moderan dogovor.
Zivela sam u stanu koji je gledao na park Monso, a Zak je bio
praktično u komš iluku, na Bulevaru d’ Kursel. Naš e dete je bilo malo
kod jednih, malo kod drugih. Pretpostavljam da bismo se na kraju
venčali. U većini stvari Zak je bio veoma dobar otac, ali kada su bile
u pitanju neprijatnije strane roditeljstva, grčevito se drž ao
namernog neznanja, kao i mnogi drugi muš karci koje sam poznavala
(uključujući Fredija).
Uprkos tome š to sam za brak rekla „ne još “, pristala sam na
krš tenje, pa makar i samo zato š to sam htela da otac Roš e polož i
ruku na mog dečaka. Od čitave ceremonije sećam se samo toga da
sam u jednom trenutku provirila kroz vrata salona i ugledala ga
samog s mojim detetom. Istog trena sam pomislila na onu
Mopasanovu priču Krštenje, o usamljenom sveš teniku koga zatiču
kako plače nad novorođenčetom. To je bilo 21. aprila 1941.
Niš ta nisam rekla o Viktoru. Slučajno je saznao za Zaka i mene. A
prava ironija je u tome š to je na nas nabasao na takav način. U
prolazu sam rekla ocu Roš eu da je u Parizu upravo otvorena
antisemitska izlož ba „Jevrejin i Francuska“. Rekao mi je da se drž im
podalje od takvog đubreta. Ali Zak i ja smo ipak odlučili da je
posetimo. Tog dana Viktor je predlož io da odemo na Sen-Zermen-de-
Pre i druž imo se s intelektualcima koji su probleme Francuske
reš avali u ka ićima. Zak i ja smo se, svako na svoj način, izgovorili i
otiš li. I koga smo sreli na izlož bi? Viktora. A njega je tamo poslao
otac Roše, iz razloga poznatih samo njemu.
Posle toga imam još samo dve ili tri uspomene na Viktora. Kada
sam mu rekla da sam trudna, bilo je to kao da sam ga oš amarila.
Otada jedva da sam ga i videla, a nije se viđao ni sa Zakom. Povukao
se, kao da smo ga izdali, a opet se pojavio samo zato da bi bio svedok
posledica svoje osvete. Jer se osvetio.
DVANAESTO POGLAVLJE
1.
Prepuš ten sebi, Anselm bi radije iš ao peš ice – š etajući dugačkom, nimalo
svetom stazom kroz francuske vinograde, dobio bi na Alpima krvave
ž uljeve na stopalima, popio bi previš e vina, a zatim bi se spustio, lake
glave i opet dečak, kroz predeo kao s freske, nastavljajući prema Rimu.
Umesto toga, učinio je kako mu je bilo rečeno, pa je u 12.15 odleteo s
Hitroua na Fjumičino. Bilo je dogovoreno da odsedne kod zajednice
fratara u San Ðovaniju, međunarodnom učiliš tu koje se nalazilo na
nezgodnom mestu između dva restorana kraj Santa Cecilije u
Trastevereu, ispod brda Janikul. Trebalo je da ga dočeka jedan sveštenik.
Anselm je u svojoj crnoj odori stajao u delu za putnike u dolasku i već
je polako počinjao da oseća vrućinu, kada ga po leđima pljesnu fratar u
bermudama i majici kratkih rukava.
– Hej, ja sam Brendon Konroj, ali zovite me Kon.
Bio je građen kao obrijan vo, s rukama kao lopatama, ali
najupečatljivije su mu bile oči: plave poput različka, vilenjačke i blistave,
duboko usađene ispod izbočene arkade i gustih obrva.
– Prepoznao sam vas po odeći – reče Konroj. – Dajte mi svoju torbu – i
krenu, zviž dućući, dok se Anselm vukao za njim, a sve pore su mu se
otvarale.
Konroj se sabio u vatrenocrveni ijat punto, Anselm je seo kraj njega,
pa krenuše autoputem prema gradu.
Dok su prelazili autoput GRA6 i ubrzavali prema zapadnoj obali Tibra,
Anselm je počeo da zapaž a postupnu dezintegraciju konvencionalnog
načina vož nje putem: nadglasavanje automobilskih sirena, začuđene
glasove i latinsku strast, koji su dopirali kroz otvorene prozore dok je
Konroj levo i desno pokazivao razne proste gestove. Cinilo se da postoji
ceo jedan opš iran rečnik govora prstiju, čija so isticiranost je Anselmu
sasvim promakla u vreme njegovog veoma sadrž ajnog š kolovanja. A sve
se to odvijalo pod blagoslovenom vrelinom sunca i kobaltnoplavim
nebom bez ijednog oblačka.
– Tu sam već mesec dana, a tek počinjem da se snalazim u tome – reče
Konroj, oslonivš i ruku kojom je gestikulirao na ivicu prozora. – Mislio
sam da je u Riju opako, ali ovde moraš da budeš ubojit. Nema
zajebavanja, znate, inače ti u špagetima posluže vlastita cojones.7
Anselm nije znao kako bi na to odgovorio. Nije to bio uobičajeni jezik
kojim su se služ ili u Larkvudu. I dalje se čvrsto drž ao za vrata dok je
Konroj nastavljao da blebeće.
– Malo obnavljam znanje iz teologije. A onda natrag Pauli i klincima.
Paula? Klinci? Anselm je morao da odgovori na to. Počeće s klincima.
– Klincima?
– Aha.
– Koliko?
– Previš e. – Konroj pokaza ispruž en mali prst i kaž iprst jednom
svešteniku na motociklu.
Anselmove oči se nehotice raš iriš e. – Razumem – reče uljudno,
saosećajno, odlučivš i da viš e ne postavlja pitanja o privatnom ž ivotu oca
Brendona Konroja. Obojica se pogledaše krajičkom oka.
– Opustite se, oče, samo se š alim – zakikota se Konroj, sklonivš i ruke s
volana da bi se počeš ao po leđima. – To su moji klinci s ulice. Beskućnici.
U Sao Paulu. Radim to već trideset pet godina.
Anselm se nasmeja. S paž ljivo ispeglane koš ulje detinjstva odleteš e
sitna dugmad. Nikada ranije nije poznavao nikoga poput Konroja, osim
mož da Rodija: obojica su nesebično davala sve od sebe. Punto je vijugao
kroz uske uličice Trasteverea, a Konroj, kao da je već malo umoran od
brbljanja, poče da ispituje:
– Dakle, šta vas dovodi među Berninijeve iskrivljene stubove?
– Moj prior je dobio faks iz Rima kojim je zatraž eno da se pojavim na
sastanku sutra u četiri poslepodne.
– Zvuči ozbiljno.
– I jeste. Na vratima nam se pojavio jedan nacista i zatražio „utočište“.
– Dupe moje!
– Smešno, ali baš je to rekao i moj prior.
– Zaista? – upita Konroj iznenađeno, pokazujući još jedan prost gest
prstima kao odgovor na napad automobilskim sirenama.
– Ne baš istim rečima.
– I mislio sam da nije.
Nastaviš e dalje. Konroj se zamislio. Usporio je, a ulice kao da odmah
postadoše nekako tiše. Upita: – S kim treba da se sastanete?
– S kardinalom Vinćencijem.
Konroj zagrize donju usnu. – Samo je jedan na viš em polož aju od tog
tipa, a to je On Lično. – Za volanom iznenada viš e nije bila dvorska luda.
Žarom iskusnog čoveka, on upita: – Ali zašto vi?
– Nekada sam bio advokat, a i govorim francuski. Naš posetilac je za
vreme rata bio stacioniran u Parizu. To su jedini razlozi koji mi padaju
na pamet.
– Oče, dopustite mi da vam dam jedan savet, važ i? Poznajem ovo
mesto.
– Na šta mislite?
– Recimo samo da imam iskustva u tim stvarima. Ako vas uvuku u
politiku Crkve, znajte da ulazite u jedan od onih cirkuskih š atora gde
imaju zakrivljena ogledala koja iskrivljuju odraze. Budite oprezni. Ne
povodite se za onim što vidite. Jer ovde ništa nije tako kao što se čini.
Auto je naglo stao, a oni izađoš e u San Ðovaniju. Konroj – opet onaj
stari, vičući na sav glas da mu neko da jednu breskvu, a Anselm – tiho
vukući noge za njim.
2.
Kardinal Benjamino Vinćenci, vatikanski drž avni sekretar, dočekao je
Anselma kao da mu je stari prijatelj od kojeg ga je rastavila okrutna
sudbina. Posedovao je onu razoruž avajuću toplinu, tako italijansku u
svojoj neumerenosti, koja je gotovo sakrila njegov služ beni identitet –
onaj visoko uglađenog diplomate naviklog viš e na krize nego na spokoj.
Bio je to nizak i okrugao muš karac tamnomaslinaste puti, a dok je
govorio, tež inu njegovog polož aja otkrivale su tamne oči čiji je pogled
vabio saosećajnost. Povukao je Anselma prema jednoj od tri elegantne
fotelje koje su stvarale intimnu atmosferu na najudaljenijem kraju
prostorije. U jednoj je već sedeo sveš tenik u urednoj crnoj odori, sa
š irokom crvenom trakom prebačenom preko jednog kolena. Predstavljen
mu je kao monsinjor Renaldi. Bleđe puti nego njegov gospodar, zračio je
jednakom toplinom, malo potčinjenom aurom profesionalne sposobnosti.
Imao je onu veselu notu nedavno imenovanog zapisničara. Anselm je seo
kraj malog, sjajno uglačanog stola s nogama poput nogu igrača koji stoji
na prstima. Na njemu je lež ala zelena kartonska fascikla. Kroz graciozne
prozore ulivala se jarka sunčeva svetlost, obasjavajući slike ozbiljnih
muš karaca odevenih u grimiz. Gledali su staračkim, bezizraž ajnim očima,
ne odajući svoje tajne.
Kardinal Vinćenci reče: – Oče, moram da vam dam neke delikatne
podatke, one koji se nikad ne daju napismeno. Ono š to će vam sada biti
rečeno ne smete da ponovite nikome, osim svom prioru. Morate shvatiti
da u institucijama poput crkve čovek ne mož e uvek javnosti da prizna
celu istinu. Postoje i vreme i mesto za takve stvari. Ponekad taj trenutak
nikada ne dođe. Može da bude veoma teško ćutati o nečemu što znate. Taj
teret tišine će sada pasti na vaša pleća.
Monsinjor Renaldi se ohrabrujuće nasmeš i Anselmu, kao da se ipak
radi o teretu koji ima i svoje dobre strane.
Kardinal reče: – Zatraž io sam vaš u pomoć u vezi s dolaskom Eduarda
Švermana u vaš samostan.
Polaskan i malo se nadimajući od ponosa, Anselm ozbiljno klimnu
glavom, svestan da ga gledaju.
– O njemu se već mnogo toga zna, ali mi znamo još malo viš e, znamo i
neš to š to bi umnogome kompromitovalo crkvu kada bi procurilo u
javnost. – Kardinal je bio čovek koji je inače š iroko gestikulisao, ali sada
su mu ruke lež ale u krilu, kao da su umorne. – Objasniće monsinjor
Renaldi.
– Hajde da vam u grubim crtama naznačim problem s kojim smo
suočeni. – Monsinjor je govorio poverljivim tonom, kao smireni doktor
pre teš ke operacije. Anselm primeti blago crvenilo na njegovim
obrazima, jutarnju upalu izazvanu preterano revnosnim brijanjem. –
Odmah posle pada Francuske, Eduard Sverman je poslat u Pariz. Imao je
samo dvadeset dve godine, a bio je SS-unterš ar irer u Gestapovoj služ bi
za jevrejska pitanja. Njegove duž nosti obuhvatale su i nadgledanje
deportacije Jevreja u logore smrti. Istom odeljenju dodeljen je i francuski
policajac Viktor Brion, otprilike istih godina. Bili su kolege, mogli bismo
tako da kaž emo. Znači, imamo dvojicu mladih muš karaca – nemačkog
o icira niskog ranga i kolaboracionistu, a obojica su bili uključeni u
strašne zločine protiv čovečanstva.
Monsinjor Renaldi zastade, a tople oči mu se malo raš iriš e. – Dopustite
da vas sada povedem iz Pariza u Notrdam de Moano, gilbertinski
samostan u Burgundiji. Tu je bilo središ te operacije krijumčarenja i
skrivanja jevrejske dece, zbog čega je u julu 1942. godine pred
samostanskim zidom streljan otac Morel, prior tog samostana.
Anselm je osećao na sebi tež ak kardinalov pogled. Monsinjor Renaldi
strpljivo krhkim prstom zagladi jednu obrvu, pa nastavi: – Sad stiž emo
do naš eg problema. Ne znamo koji dokazi su predstavljeni engleskoj
policiji, ali mi u Rimu sigurni smo u sledeće: Saveznici su se probili iz
Normandije krajem 1944. godine. Rat je bio gotov. Sverman i Brion su
zajedno pobegli iz Pariza i 20. avgusta 1944. stigli u Le Moano. De Gol je
umarš irao u Pariz samo nedelju dana kasnije. Obojica muš karaca
skrivala su se tamo do decembra 1944. godine. Zemlju su napustili s
falsi ikovanim dokumentima. Koliko znamo, posle toga nijedan od njih
više nije bio viđen.
Spusti se duboka, teš ka tiš ina. Osetivš i u njoj poziv da progovori,
Anselm reče: – To je neobjašnjivo.
– O tim činjenicama smo razmiš ljali duž e nego vi, ali doš li smo do
manje-više istog zaključka – odgovori kardinal.
– Da li je neki monah iz tog vremena još živ?
Monsinjor Renaldi reče: – Samo jedan, otac Sambraj, ali on se nedugo
po završ etku rata vratio u svet. Već smo stupili u vezu s njim, ali
naž alost, nije baš bio previš e predusretljiv. – Malo prebrzo napustivš i tu
temu, on nastavi: – Međutim, imamo sreće š to posedujemo izveš taj koji je
prior napisao početkom 1945. – Posegnu za zelenom fasciklom na stolu,
pa iz nje izvuče nekoliko listova bledožućkastog papira.
– Pre nego š to ovo pročitate – reče – ž eleo bih da vam neš to kaž em o
autoru. Ovo je napisao otac Plejon, čovek koji je bio na veoma dobrom
glasu zbog svoje mudrosti i svetosti. Potiče iz cenjene porodice s
dubokim političkim i diplomatskim vezama, a najverovatnije bi i on
sledio put svojih predaka i završ io u služ bi vlade da ga Bog nije pozvao u
skriven ž ivot. Ali, kao š to znate, neka svetla se ne mogu sakriti. Postao je
ispovednik onima koji su nosili teret odgovornosti kakav bi u drugačijim
okolnostima on imao, pojedincima koji često nemaju duhovnog vođu koji
je sposoban da razume posebne probleme koji idu uza svetovnu vlast. To
je čovek koji je postao prior nakon smaknuća oca Morela – i čovek koji je
bio odgovoran za bekstvo dvojice muš karaca čijom se sudbinom sada
bavimo.
Monsinjor Renaldi pruži papire Anselmu.
Izveš taj je bio naslovljen na glavnog priora gilbertinskog reda.
Prilož ena beleš ka davala je na znanje da je bio prosleđen Vatikanu, na
ruke nadbiskupa Alfreda Polija, sekretara za š ifre, koji je jednostavno
napisao: „Poznato“. Anselm okrenu prednju stranicu. Posle uobičajenog
poniznog uvoda, otac Plejon opisao je događaje koji su Anselmu već bili
poznati.

Krijumčarski krug zvao se Okrugli sto i uključivao je bivš eg
pripadnika naš e zajednice oca Roš ea, koji je bio postavljen u Parizu.
Taj monah je nečasno napustio Le Moano, mada ne smatram da je
nuž no niti relevantno da ovde izlaž em okolnosti njegovog odlaska.
Molim vas za razumevanje, jer radije bih zaš titio dostojanstvo brata
monaha ne zapisujući služ beno razlog njegovog sramnog pada. Pre
njegovog odlaska uspeo sam da mu pronađem mesto u parohiji u
kojoj sam imao veze, unapred o svemu obavestivš i dobro mi
poznatu porodicu Fuž erovih, za koje sam bio siguran da će ga toplo
dočekati. Ne mogu da budem sasvim siguran u to, ali čini se da je baš
iz njihovog susreta na kraju iznikao taj krijumčarski pokret koji sam
malopre spomenuo. Kao š to znate, u junu 1940. pala je Francuska.
Otac Roš e je u oktobru te godine posetio Le Moano, poš to su nacisti
naredili popis svih Jevreja u Parizu. Doš ao je da predlož i osnivanje
Okruglog stola, š to je tadaš nji prior otac Morel i prihvatio. Uloga
samostana bila je ta da se u sirotiš tu kojim je upravljao naš
sestrinski red sakriju jevrejska deca, te da im se osiguraju laž ni
pasoš i – veš tinu potrebnu za sprovođenje tog dela plana u delo
imala su dvojica naših monaha, jer u spoljnjem svetu jedan od njih je
bio umetnik a drugi štampar.
Okrugli sto bio je tragično razbijen, pod nepoznatim okolnostima,
a otac Morel je streljan. Srećom, vojnici koji su doš li da obave
smaknuće nisu pretraž ili samostan časnih sestara. Da su to učinili,
pronaš li bi nekolicinu dece za koju se još uvek pripremalo
krijumčarenje u Svajcarsku. Ja sam postao prior, a na tom polož aju
bio sam i kada su u avgustu 1944. godine došli Šverman i Brion.

Anselm je okrenuo stranicu i pročitao poslednjih nekoliko rečenica.

Iskoristio sam svoje veze da im omogućim bekstvo u Englesku s
laž nim pasoš ima. Sverman je dobio ime Najtingejl, a Brion je nazvan
Berkli. Razlozi zbog kojih sam se odlučio na taj tež ak korak su
slož eni, a sada se spremam da iznesem celo objaš njenje koje se tiče –
kao š to već shvatate, siguran sam – najtajnijih stvari. Izgledi mož da
nikada nisu bili tako varljivi kao ovo što ću sada otkriti.

Anselm pogleda niz stranicu i njene prazne linije.
Monsinjor Renaldi reče: – I dok smo imali sreće da uopš te dođemo u
posed tog izveš taja, naž alost dalje nismo imali sreće, jer je otac Plejon
umro pre nego što je stigao da napiše objašnjenje.
– Nije baš izabrao dobar trenutak za umiranje – reče Anselm,
pružajući pismo natrag Monsinjoru Renaldiju.
– To smo i mi zaključili – reče kardinal Vinćenci, usredsredivš i svoj
očinski pogled na Anselma. – Nesumnjivo razumete naš e teš koće.
Nemamo objaš njenje koje bi odgovaralo činjenicama. – Nastavivš i brzo,
kao da nema vremena za pauzu, on reče: – Sigurno ste čuli za sveštenike i
prelate koji su pomagali nacistima... – Anselm je čuo za njih, ali saznanja
o njima bila su tako bleda i nejasna i toliko su prevazilazila njegovo
crkveno iskustvo da je to bilo sasvim nevaž no, gotovo kao ikcija. – ... a to
je još jedan problem na mom stolu, ali na to mož ete da zaboravite. – Kao
da odbacuje sve moguće povezanosti, on dodade: – U to vreme crkva je
bila veoma zabrinuta zbog napredovanja komunizma, a usled tog straha
neki od naš ih zalutalih sinova pomagali su faš istima. – Njegov ton je
davao na znanje da je to bio lokalni problem. – Svaka institucija uvek ima
svoje zabludele. U nekom trenutku moraću da odgovaram i za njih. –
Uputi mu kiseo osmeh. – Ali, kao što rekoh, možete to da zaboravite.
Glatko oduzevš i svaku moguću priliku za razmiš ljanje, monsinjor
Renaldi reče: – Ostaje bez odgovora pitanje: zaš to je ta zajednica sakrila
tu dvojicu mladića? Mož da ukazujem na očigledno, ali bež e samo oni koji
se nečega boje. To je ono š to nas brine. A u nedostatku bilo kakvog
objašnjenja, primorani smo da razmotrimo ono logično.
Primena razuma i isključivo razuma na ovakav problem Anselmu se
učini kao prilično očajnički potez. I pomalo neuverljiv. Ali niš ta nije bilo
skriveno. Rekli su mu sve š to su znali. Monsinjor Renaldi reče: – Rečeno
mi je da ste nekada bili advokat.
– Da, ali ne baš posebno dobar advokat. Moja praksa bila je ograničena
na beznadežne slučajeve, a najčešće su takvi i ostali.
– Pa, kako vam se čini ovaj slučaj? – reče monsinjor kao da se pomalo
zabavlja.
To pitanje ž acnu Anselma. Bio je to pristup koji je on često koristio u
Advokatskoj komori kada je pokuš avao da navede inteligentnog i
očigledno krivog lopova da se urazumi, a često je to i uspevao. Međutim,
ranjiv izraz lica kardinala Benjamina Vinćencija, čoveka koji predsedava
vatikanskim drž avnim sekretarijatom, časnim odeljenjem rimske kurije,
isključio je takve neukusne asocijacije. Anselm je ž eleo da pomogne.
Dugo je razmiš ljao, a zatim reče: – Ovako, na prvi pogled, čini se da je
otac Plejon sigurno smatrao da su obojica nevini. Ali, ako je zaista tako,
verovatno je zaključio da se dokaz njihove neduž nosti nikada ne mož e
objaviti u javnosti. Inače ne bi smatrao da je potrebno da osmisli
strategiju za njihovo bekstvo.
Tiho i polako, kardinal Vinćenci reče: – Ali š ta ako su bili krivi? Kako
biste onda protumačili pruženu pomoć?
Anselm je tragao za nevinim objaš njenjem. – Verovatno je znao neš to
š to je bilo dovoljno važ no da bude protivtež a svemu š to su Sverman i
Brion možda počinili.
– Da – reče kardinal, smireno – to su jedina dva moguća objašnjenja.
– A rekao bih – dodade Anselm, priguš ivš i samouverenost – da je otac
Plejon sigurno već odranije poznavao ili imao poverenja u jednog ili
drugog, jer inače ne bi preuzeo rizik da organizuje njihovo bekstvo.
Monsinjor Renaldi i kardinal razmeniš e poglede kao dvojica sudija u
sudu. Njihovim pogledima prostruji slaganje, prihvatanje nečega š to
ranije nisu uzeli u obzir. Slučaj je bio dobijen. Monsinjor Renaldi reče: –
Ako se Švermanu bude sudilo, uloga Le Moanoa će najverovatnije izaći na
videlo. Moramo da znamo zaš to je otac Plejon postupio onako kako je
postupio.
– Naravno – reče Anselm, kao da se to odnosilo i na njega.
– Mož da već znate – reče monsinjor – da su oni koji su uš li Svermanu
u trag uspeli zato što im je neko odao ime pod kojim se on skrivao.
Anselm klimnu glavom.
– Mislimo da je ta osoba bio Viktor Brion. Osim oca Sambraja, nijedan
drugi ž iv čovek nije mogao da zna to ime. To nam je dalo nadu kako bi
mož da mogao da bude voljan da progovori o istini, bez obzira na ličnu
cenu, samo kad bismo uspeli da ga pronađemo.
Kardinal je govorio tonom koji je jasno odavao pokuš aj da ga nagovori
na ozbiljan zadatak. – Oče, zaista bih ž eleo da pokuš ate da uđete u trag
Viktoru Brionu i otkrijete šta se zaista dogodilo 1944.
Monsinjor Renaldi ustade, dajući znak Anselmu da ne ustaje. Pod
tupim pogledima naslikanih kardinala preš ao je celu prostoriju i
skliznuo napolje kroz vrata urezana u drvenu oplatu. Oči drž avnog
sekretara bile su uperene u Anselma, a u pogledu su se videli
zabrinutost, strah, ali – na Anselmovo zadovoljstvo – i zahvalnost.
Kardinal Vinćenci pokretom ruke pozva Anselma da priđe do otvorenog

prozora s kog se pružao pogled na Vatikanske vrtove.
– Zelim da budete svesni delikatnosti situacije – reče on poverljivim
tonom. – Ovo su teš ka vremena za crkvu. Odnosi s naš om jevrejskom
braćom i sestrama su posebno krhki, pokuš avamo da reš imo gotovo
devetnaest vekova međusobnog neprijateljstva. Mnogo toga se postiglo u
ovih četrdeset godina otkako sam se zaredio. Ali uloga crkve pre i za
vreme rata priličan je kamen spoticanja, a pogotovo ono š to se pripisuje
Piju XII.
– Patnja, ćutanje i diplomatija? – upita Anselm, iznenada pomislivš i na
Salomona Lašeza i prazna, gladna polja.
– Papin oprez je delio ceo svet – odgovori kardinal jednostavno.
Gledao je na Rim, blistav pod suncem, a njegov tež ak hû k poslovnog
sveta činio se dalekim. – Imate sreće, oče, š to ne morate da određujete
granice odgovornosti. Bojim se da je bavljenje proš loš ću oduvek bilo
jedna vrsta robne razmene. Cenjkamo se za oblik istine s kojim mož emo
da se nosimo. To je veoma osetljiva stvar, jer pokuš avamo da budućnost
zaštitimo od prošlosti.
Kardinal se odmakao od prozora, očinski uhvativš i Anselma za
nadlakticu. – Sto me dovodi do Svermanovog slučaja. U ovim teš kim
vremenima poslednje š to crkvi treba jeste suđenje za ratne zločine, jer
ono bi otvorilo rane koje se toliko trudimo da zalečimo, a bojim se da će
se dogoditi baš to – ako on otkrije ko mu je 1944. pomogao da pobegne iz
Francuske.
Kardinal ga je vodio prema vratima u zidu, a Anselmu je njegova ruka
na ramenu sada već postala teška. Blagoslovio ga je i oprostio se od njega.
Kada su se vrata otvorila, s druge strane se pojavi monsinjor Renaldi.
Njihovi koraci su odzvanjali niz hodnike visoke tavanice i š irokih
stepenica sve dok nisu doš li do vrata u spoljni svet. Kada su se vrata
otvorila, zapahnu ih talas vreline. Skiljeći na suncu, monsinjor nehajno
reče: – Ako Berkli mož e da potvrdi Svermanovu nevinost, sve će biti
dobro. Ali, ako ne mož e – pa... u tom slučaju bi za sve nas bilo bolje da ga
pustimo na miru, zar se ne biste slož ili? – Poverljivo mu se osmehnu i
povuče se unutra.
Anselm krenu prema gvozdenim vratima koja je čuvao gardista u
besmislenoj uniformi. Izaš ao je na ulicu svestan da su mu natovarili
obavezu, ali nije bio siguran da zna čija ruka mu je na leđa stavila taj
teret.
3.
Konroj je sedeo za starom presom za masline, koja je bila postavljena kao
sto ispod stabla pomorandž e usred izrezbarenog trema San Ðovanija. Na
presi su stajali veliki krčag vina i činija s breskvama u vodi. U Larkvudu
bi sad bilo vreme Velike tiš ine posle večernje služ be, ali za Konroja je to
bilo vreme za „čašicu razgovora“.
– A ima još dosta ovoga tamo odakle je doš lo? – reče, pokazavš i glavom
prema krčagu. – Doduše, malo je oporo.
Anselm privuče stolicu, pa su sedeli, okruž eni zrikavcima, jedan
nasuprot drugom kao kartaroši u jeftinom vesternu.
– Pa, možete li mi odati šta su sveti ljudi imali da kažu? – upita Konroj.
– Ne.
– Tako sam i mislio – odgovori on, zadovoljan što je u pravu.
Anselm se seti Konrojevog upozorenja o ogledalima koja iskrivljuju
odraze. Bio je u pravu, š to i nije bilo tako iznenađujuće. Konroj i njemu
slični, premda veoma zabavni, nisu u stanju da razumeju suptilnost
visokog polož aja i zahteve koje takav polož aj postavlja pred čoveka koji
ga izvršava.
Konroj je u ruci drž ao krčag, govoreći: – Nema još mnogo vremena,
znate, zato mi dajte čaš u. Rođeni smo za slavlje. – Natoči, š kiljeći i o
nečemu razmiš ljajući, a zatim, paž ljivo odmeravajući reči, progovori: –
Ako ikada pož elite podatke koji prevazilaze ono š to su vam rekli sveti
ljudi, javite mi se. Imam u biblioteci nekoliko prijatelja s veoma lepljivim
prstima.
Konroj ubaci breskvu u svoju čašu.
Anselm odmahnu glavom. Nije bilo potrebno tako neš to. A zatim, s
nevericom, začu vlastiti glas: – Zapravo, želim.
– Onda mi recite.
Kao da je neko drugi govorio, a on bespomoćno gledao, upita: – Sta se
zna o francuskom samostanu Notrdam de Moano?
Anselm se trgnu otpivš i gutljaj straš no suvog belog vina. Konroj iskapi
svoje vino, pa reče: – Neću to da zapišem.
– Ne, molim vas, nemojte.
– A neću da napišem ni odgovor.
– Ne, molim vas, nemojte.
Pogledaše se, povezani obmanom.
– Uzmite jednu breskvu – reče Konroj.
– Hoću – reče Anselm, smejući se bez razloga, spreman da proslavi ko
zna šta.
Tada Konroj brzo poče: – Jesam li vam ispričao priču o meni i
kardinalu? Ne? Moj bože, onda slušajte.
Konroj mu napuni čašu.
– Poš to je nastala halabuka oko moje knjige, bio sam pozvan, pozvan,
kaž em vam, na večernju molitvu s „princom“ svete kongregacije za
odbranu vere. Pa, sve sam zeznuo. Znate onaj antifon za Veliki post,
„Izleči moju duš u, jer sam zgreš io protiv tebe“? Pa, bož e mi oprosti, sve
je bilo pogreš no. Mrtav ozbiljan, zbrljao sam uvodne reči, uz naglasak, i
bož e, trebalo je da mu vidite lice. – Konroj je prstom pecao po čaš i,
pokušavajući da dohvati svoju breskvu. – Živo naklapanje, kažem vam.
– Zbog koje knjige ste upali u nevolje? – upita Anselm, zaintrigiran.
– Sigurno vam nije poznata. Pristao sam da je povučem iz š tampe.
Pametni momci iza vrata nisu bili zadovoljni mojom hristologijom.
Previše nisko.
– Rado bih je pročitao.
– Spalio sam sve primerke. Hiljade njih. Ali razmiš ljam o tome da
napišem drugu. Pa, oče, čini se da vam je čaša prazna.
Anselm je brzo gazio u dubine na koje nije bio navikao. To su bile
Rodijeve vode, ne njegove. Ali sutra uveče već će opet biti u Larkvudu i
ž iveće po ritmu zvona, pa je zaronio zajedno s Konrojem i zaplivao svom
snagom.
Anselm se između dva i tri ujutru probudio lež eći na kuhinjskom podu s
komadom engleskog čedar sira u jednoj ruci i s ljuš tilicom za krompir u
drugoj. Od Konroja nije bilo ni traga. Nije se sećao mnogo toga iz
njihovog razgovora, osim jedne stvari koja kao da ih je obojicu otreznila.
Konroj je upitao š ta je Sverman navodno učinio, a Anselm mu je rekao.
Konrojevo lice se smrklo, a zatim se zgrčilo u grimasi bola. Igrao se
svojom čašom, vrteći njenu tanku nožicu između debelih, nežnih prstiju.
Veoma sporo je promrmljao: – Kada jednom čujete dete kako poziva
nebesa u pomoć, a molba mu ne bude usliš ena, niš ta posle toga viš e nije
isto. Ništa. Čak i Bog se menja.
TRINAESTO POGLAVLJE

2. maj

Otac Roš e bio je u pravu u vezi s Nemcima. Samo nekoliko meseci
poš to su preuzeli kontrolu, naredili su popis Jevreja. U to vreme bila
sam trudna, znači da je to bilo krajem 1940. Madam Klajn i ja
odselile smo se iz njenog stana u zgradu u jedanaestom
arondismanu, koju je davala u najam. – Ne ž elim da budem previš e
upadljiva – rekla je. Ali bio je to neobičan potez. Jer, iako je postala
samo još jedno lice u gomili, ta gomila je bila jevrejska, gde je lako
mogla da bude pronađena zajedno sa svima ostalima. Bio je to
siromaš an kvart, ali tamo su ž iveli mnogi njeni prijatelji s naš ih
nedeljnih muzičkih večeri. Mislim da je jednostavno htela da bude sa
svojima kad dođe kraj, jer je znala da ću ja, kao „hriš ćanka“, biti
sigurna bilo šta da se dogodi.
Madam Klajn se odazvala pozivu na popis Jevreja. Ja nisam. Prvo
prozivanje i okupljanje stranih Jevreja usledilo je samo nekoliko
meseci kasnije. Ubrzo posle toga, svi Jevreji su morali da predaju
svoje radio-prijemnike policiji. Ona je posluš ala, ja nisam. A onda je
usledilo veliko prozivanje u naš em kraju, koje je trajalo oko nedelju
dana. Kada je završ eno, viš e nije ostao nijedan naš prijatelj s
muzičkih večeri. Sećaš li se gospodina Rozenverga? Videla sam ga s
dvojicom ž andara. Smireno je hodao prema autobusu, sa svojim
molitvenim š alom i s predivnom krznenom š ubarom na glavi.
Dvaput su doš li i na naš a vrata. Dvaput su pogledali moja
dokumenta, klimnuli glavom i rekli madam Klajn, „mojoj baki“, da se
i ne trudi da pokaž e svoja. Zar to nije neobično? Nije htela sama da
im se preda, ali nije htela ni da od oca Roš ea prihvati falsi ikovana
dokumenta. To je bila madam Klajn. Mrež a je počela da se stež e, jer
sledeća naredba je glasila da Jevreji ne smeju da menjaju adresu i da
moraju da se pridržavaju policijskog časa.
Znali su gde ž iviš i nisi mogao da odeš . Cela ta odvratna, smrdljiva
stvar odvijala se glatko.
A onda je otac Roše okupio svoje vitezove.

3. maj

Moj sinčić je tada imao oko deset meseci. Znači da je to bilo negde
početkom 1942. Bila je to ista grupa kao i poslednji put. Nedostajao
je samo Viktor. Roš e već mesecima nije razgovarao s njim, a neko je
rekao kako ga je video odevenog u policijsku uniformu. Otac Roš e je
klimnuo glavom. Viktorova porodica je, čini se, bila veoma ponosna
na njega.
Okrugli sto je bio spreman za delovanje. Naš zadatak je bio da
sami ili u paru pokupimo decu s određene tačke i da ih odvedemo na
sigurno mesto van Pariza. Tamo će ih preuzeti neko drugi.
Zak je bio koordinator među nama. On je trebalo da bude jedina
veza s ocem Roš eom i taj koji će svakom od nas reći „turu“, to jest
gde i kada da pokupimo dete, i dati nam potrebne propusnice i
putne isprave. On je bio prirodan izbor, jer su članovi njegove
porodice, koji su ž iveli u Zenevi, pokrivali drugi kraj naš e
krijumčarske rute.
Otac Roš e nas je uputio da ostanemo smireni u slučaju da nas
uhvate i da svu krivicu svalimo na njega. – Samo recite da sam vam
ja rekao kako su roditelji te dece bolesni i kako sam vas zamolio da
ih odvedete kod rođaka. Ostalo prepustite meni. – Upitala sam ga zar
se ne boji onoga š to bi mogli da mu urade. – Ne, ne – nasmejao se. –
Ceo ž ivot ž ivim među grobnicama. Ne bojim se smrti. – Kasnije je
Zak rekao da ga brine to š to otac Roš e ima jednu slabu tačku. Cesto
se osećao na vino, iako je bio sveš tenik. Prema Zakovom miš ljenju,
bio je od one vrste ljudi koji bi se lako mogli slomiti pod pritiskom. –
Nikad – rekla sam.
Obavila sam nekoliko „tura“ vodeći tuđe dete za ruku a s vlastitim
sinom u naručju. Sve je prošlo u najboljem redu.

4. maj

Negde u to vreme stigla je sledeća naredba „odozgo“: svi Jevreji su
morali da registruju imena svoje dece. Tako je bilo. Svaki čas bi
izdavali neku novu naredbu ili nov zahtev i novo pravilo za Jevreje.
Sledeća obaveza bila je ta da nose š estokraku zvezdu na kojoj piš e
„Jevrejin“. Zak i neki njegovi prijatelji s fakulteta odlučili su da se
protiv toga pobune tako š to će i sami nositi zvezdu sa svojim
imenom. Doduš e, čini mi se da već i samo ime „Zak“ jasno govori
„katolik“. Uhapsili su ga. Sećanja na taj dan gorka su iz više razloga.
Gotovo preko noći, na hiljade ljudi postalo je odjednom vidljivo,
odvojeno od svih drugih običnim komadom ž ute tkanine. Jednom
sam videla dve devojčice, bliznakinje, obučene isto, s plavim trakama
u kosi, kako š etaju drž eći se za ruke. Na grudima su obe imale
uredno priš ivene ž ute zvezde veličine mog dlana. Zastala sam na
pločniku, ostavši bez reči, i gledala kako prolaze kraj mene.
To me je podsetilo na madam Klajn, nedelju ili dve pre nego š to je
taj propis stupio na snagu. Sećam je se kako sedi kraj stone lampe,
naočare su joj skliznule niz nos, te priš iva ž utu tkaninu na svoje
crne haljine. Imala ih je tri. Ne sećam se da je posle toga ikada viš e
izaš la. Svež vazduh udisala je stojeći uz prozor, opisujući kipove
muzičara u parku Monso ili š etnje po stazama i neobične ljude koje
je nekada tamo sretala.
Zabrinuta za Zaka posle njegovog hapš enja, otiš la sam do Viktora
na Aveniju Foš , nadajući se da će moći da pomogne. Usput sam
videla oca Roš ea. Izgledao je još raš čupaniji nego inače, a š mugnuo je
u jednu susednu uličicu. Viktor je izgmizao odnekud ispod svog
kamena, a ja sam ga upitala da li je Zak dobro. Nije čak mogao ni da
se prisili na razgovor sa mnom. Samo je zurio u mene na način koji
me je preplašio i pokazao mi je vrata.
Nekoliko dana kasnije naletela sam na njega na Jelisejskim poljima.
– Znam š ta mutiš – rekao je. I upozorio me je da se suzdrž im od
junaš tva. Pretpostavljam da sam već tada morala da shvatim kako je
sposoban da nas sve izda. Ali nikad mi to nije proš lo kroz glavu.
Umesto toga sam učinila neš to čega sam se, stidim se da kaž em, u
proteklih pedeset godina često prisećala. Svom snagom sam ga
ošamarila posred lica. Bilo je čudesno.

13. maj

Kraj je doš ao 14. jula 1942, na Dan Bastilje. Dobila sam jednu „turu“.
Bila je prilično jednostavna. Otiš la sam u laž ni druš tveni klub, koji je
osnovao OSE, i tamo sam preuzela jednog dečaka. Upoznala sam
njegovu majku. Bila je otprilike mojih godina, ali zaista predivna, s
tamnozelenim očima. Nepotrebno je reći da je bila zabrinuta. Sve je
bilo kao prizor iz ilma o brodu koji tone. Stojim tamo i uzimam
dečaka koji će prež iveti, ali u čamcu za spasavanje nema mesta za
nju. Da skratim priču, majka nije imala nikakva dokumenta, pa je
plan bio da ja svog sina ostavim s njom, a njenog da povedem sa
sobom, pa ćemo se – ako nas zaustave – provući na moje papire.
Poslednje reči koje mu je rekla bile su: – Videćemo se uskoro.
Iš la sam vozom od stanice Lion do jednog sela u Burgundiji. Tamo
me je dočekao jedan monah koji me je poveo u samostan časnih
sestara, u čijem sklopu se nalazilo sirotiš te. To je bilo to. Sledećim
vozom sam se vratila u Pariz.
U druš tveni klub sam stigla kasno poslepodne. Rekli su mi da je
moj sin plakao sve vreme otkako sam otiš la, pa sam ga povela pravo
kući. Penjući se uza stepenice, začula sam tiho nakaš ljavanje kroz
otvorena vrata. Bila je to stara znatiž eljna madam Vinjo, koja je
ž ivela na prvom spratu i često se ž alila na buku iz naš eg stana.
Odmahnula je glavom i pokazala na tavanicu. Nagnula sam se unutra.
Sapnula mi je da su odveli madam Klajn. Borila se dok su je vukli
niza stepenice, čupajući je za kosu. A onda su pre pola sata doš la još
trojica. Cekala su gore. Zamolila sam je da ih opiš e, a prema njenom
opisu jedan od njih bio je Viktor. S njim je bio jedan nemački vojnik i
bolničarka.
Izaš la sam na odmoriš te. To je bila prekretnica u mom ž ivotu. Jer,
mogla sam da se okrenem, siđem stepenicama napolje na ulicu i
odem iz Pariza. Ali to je bio samo Viktor. Sigurno je doš ao da objasni
bolničarki neš to u vezi s madam Klajn. Svi moji papiri su bili u redu.
Nemac je samo hteo da zna zaš to sam ž ivela s Jevrejkom. Uostalom,
nisam mogla samo da odem, jer nisam videla Zaka, pa sam se popela
stepenicama. Sve se dogodilo veoma brzo, a u mom umu to je bilo
bolno sporo.
Nemački vojnik bio je Eduard Sverman. Već sam ga jednom ranije
videla, sedeo je s Viktorom u kafeu. Otac Roš e mi ga je pokazao.
Međutim, Sverman je zalajao neš to na nemačkom. Viktor je zatraž io
moja dokumenta: izvod iz knjige rođenih, krš tenicu, sve. Pruž ila sam
mu ih. Još malo lajanja. Hteo je dokumenta mojih roditelja. Tresući se
kao list na vetru, izvadila sam ih iz ioke. Moj sin je počeo da plače.
Sverman nije ni pogledao papire, samo ih je stavio u dž ep. Opet je
zalajao. – Dole – rekao je Viktor. Poš li smo. Bolničarka je iš la za
nama.
Odveli su me na ulicu, pa iza ugla, gde su stajala dva parkirana
vozila – kamion s vojnicima i auto. Uključiš e se motori u oba. Ostalog
se sećam kroz maglu. Dok su me gurali u zadnji deo kamiona,
Sverman mi je iz naručja istrgnuo sina i predao ga bolničarki. Ona je
s njim otrčala do auta koji je odmah krenuo. Mene su odvukli,
vrištala sam i plakala. Ne sećam se mnogo toga što je usledilo.

21. maj

Ne znam koliko sam bila zatvorena u Parizu i ne znam kada sam
napustila grad. Ali odveli su me u zatvor La Sante, a kasnije su me
premestili u Aušvic.
Na tom straš nom mestu imala sam malo sreće. Tada sam bila tamo
već nekih pet meseci. Ustajanje u tri ujutru, stajanje u dvoriš tu do
sedam. Onda rad dok ne spadneš s nogu. Stalno premlaćivanje.
Jednog poslepodneva stigla je grupa Francuskinja. Otprilike dve
stotine. Umarš irale su u logor pevajući Marseljezu. Bile su to
političke zatvorenice, a njihovo zadrž avanje u logoru kasnije je bilo
predmet ž albe ove ili one vlade, ne sećam se viš e koje. Nisam ih
odmah upoznala, jer sam dobila tifus. Deset meseci bila sam u
karantinu, š to mi je verovatno spaslo ž ivot, jer sam izvučena iz
rež ima Auš vica baš u trenutku kad sam već gubila volju za ž ivotom.
Sest meseci sam lež ala na lež aju kraj Kolet Bosar, bivš e novinarke
koju su deportovali zbog onoga š to je mislila, a ne nečega š to je
učinila. Svakoga dana razgovarale smo o jednostavnim stvarima koje
bismo volele da radimo ako ikada viš e budemo slobodne. Ona je
htela da pravi dž em, a ja sam htela da ga jedem. Ne sećam se š ta smo
još pričale, ali naš e reči su plele neku vrstu merdevina za koje sam
se grčevito drž ala, ne mogavš i da se popnem viš e, a ipak, nisam
klizila naniž e. Kad sam izaš la iz karantina, francuske političke
zatvorenike su sledećeg dana premeš tali u Ravensbrik, kao odgovor
na protest. Nekom činovničkom greš kom, ili sam bar tako mislila, na
spisku se naš lo i moje ime. U stvari, Kolet je rekla logorskim
činovnicima da sam ja jedna od njih.
Iz Auš vica smo otiš li 1944. godine, a u Ravensbriku sam ostala sve
dok ga nisu oslobodili Rusi. Radila sam kao rob u fabrici Simens,
izrađujući telefonsku opremu. Mislila sam da se nikad neće završ iti.
Kad se ipak završ ilo, Nemci su napustili logor, a nekolicinu nas su
ostavili da se pobrinemo za bolesne.

22. maj

Cesto sam se pitala da li uopš te treba da ti pričam o tvojoj proš losti,
a kamoli o mojoj. Ali sad su one neraskidivo povezane. Ne mogu da ti
dam delimičnu istinu. Zato čitaj ove reči polako i shvati da se nadam
da te neću povrediti. Kazujem ti deo tvoje proš losti, a ma koliko
možda bolna bila, tvoja je i ne pripada nikom drugom.
Upoznala sam jednu ž enu koja je tek stigla u logor. Nisam
razumela njen jezik, pa ne znam niš ta o njoj. Mislim da je bila
Poljakinja. Imala je dvoje dece i bila je veoma bolesna. Ravensbrik je
bio ž enski logor, pa samo mogu da pretpostavim kako su njenog
muža, tvog dedu, odvukli iz porodice u neko prošlo doba.
Nisu ti potrebne reči da neke stvari izraziš ili da ih razumeš . Zato
mislim da smo uspostavile dobru vezu, barem u onim važ nim
stvarima. Znala je da umire. Znala je da će njena deca ostati sama.
Znala je da sam ja poslednja osoba na ovom svetu s kojom će
razgovarati. Preklinjanje na svim jezicima zvuči isto, a ona me je
iznova i iznova molila da neš to učinim. Drž ala sam je za obe ruke,
mrmljajući uteš no na francuskom. Znala sam da me preklinje da se
pobrinem za njene blizance, Fredija i Elodi. I znala sam da su je moji
odgovori smirili. Umrla je dok smo razgovarale. Stisak njenih ruku je
iznenada popustio, kao da je pustila konopac iz ruke, i samo je
klonula. Nisam imala ime za nju sve dok se ti nisi rodila. Nazvala sam
je Lusi, po tebi. A ti si nasledila njene prefinjene, upečatljive crte lica.
Ostatak znaš . Vratila sam se u Pariz, zajedno s pedesetak ostalih
prež ivelih iz logora. Svi smo bili straš no mrš avi, sa smeđim
podočnjacima, a kož a nam je bila voš tano zelenkastosive boje. Kad
smo se poređali na peronu ž elezničke stanice Istok, svi su zastali i
samo nemo zurili u nas. Odjednom su počeli da pevaju Marseljezu.
Bio je to najdirljiviji trenutak u mom ž ivotu. Poslednji put sam je
čula u Aušvicu.
U bolnici sam upoznala dedu Artura, koji se tamo oporavljao od
slomljenog stopala. Zatekla sam ga kako razgovara s Fredijem i Elodi.
Predstavio nam se. Tokom sledećih nekoliko nedelja sve sam mu
ispričala. Otada viš e niš ta nisam morala da kaž em. Razumeo je.
Nakon toga sam znala da ne ž elim nikad viš e da ga ostavim. Ceznem
za tim da ga opet vidim.
Kad su me otpustili, otiš la sam do onoga š to je ostalo od mog
doma. Nisam zatekla više ništa od mog života, od života madam Klajn
ili ž ivota ikoga koga sam poznavala. Raspitivala sam i slagala deliće
slike. Viktor nas je sve izdao. Clanovi Okruglog stola, svi do jednoga,
bili su uhapš eni istog dana kad i ja, većina tog poslepodneva, u istoj
akciji. Zakova porodica je uspela da pobegne, ali on je ostao.
Verovatno je ostao da me čeka, međutim, uzalud. Uhapsili su ga iste
večeri u njegovoj kući.
Pokuš ala sam da održ im obećanje i brinem se za decu, ali nisam
uspela. I nikad nisam uspela da zaboravim malog dečaka koji je
plakao jer sam ga ostavila s nepoznatima ljudima u druš tvenom
klubu. Artur mi je pomogao da otkrijem š ta se dogodilo. Moj sin je
bio odveden u sirotiš te. Sva deca iz sirotiš ta su u julu 1942.
deportovana u Auš vic. U Crvenom krstu su mi rekli ono š to je bilo
očigledno: nije prež iveo niko s njegovim imenom. Barem sam
provela neko vreme na mestu gde je on dočekao svoj kraj. To mi je
bila uteha.

Pa, eto, to je ono š to se dogodilo, i to je razlog zaš to sam takva kakva
jesam. Sećaš li se kad ste ti i deda Artur nedeljom poslepodne naglas
čitali ozbiljne dramske komade, ali š aš avim glasovima? Sećaš li se
kralja Lira, onog dela kad on konačno shvata da su ga njegovi
neuspesi koš tali ž ivota vlastite dece? Kaž e: „Ceš će su se o mene
ogreš ili nego š to sam greš io.“ Mož eš li da nateraš sebe da isto misliš
o meni?
DRUGI DEO
„Sve gori! Najcrvenija ruža je duh;
Iskre kovitlaju uvis, da nestanu u izmaglici...“
DRUGI PROLOG
– Ja ću biti tvoj pisar – reče Vilma s teatralnom ozbiljnošću.

Agnes klimnu glavom. Sad kad viš e nije mogla da piš e, bio je to jedini
način – Nema mnogo toga da se kaže, ali volela bih da to zapišem.
Otkako je završ ila prvu svesku, Agnes je razmiš ljala o tim straš nim
vremenima, u glavi slaž ući stvari redom kojim su se dogodile. Sam taj čin
usredsređenosti na naraciju bacio je novo svetlo na proš lost. Videla je
nove oblike i nagoveštaj obrisa koji je delimično prepoznala.
Agnes otvori ioku pisaćeg stola i izvuče preostalu š kolsku svesku koju
je kupila šest meseci ranije. Pruži je Vilmi, koja je već sela za sto.
– Počni kad budeš spremna – reče Vilma ceremonijalno, podignute
olovke.
Agnes zaž muri, dodirujući prstima stvari oko sebe dok je hodala. A
zatim reče:
– „Dan i noć ž iveh među grobnicama“, zarez, „posecajući se na
kamenje“. Tačka.
Vilma je pisala polako, kićenim rukopisom. – Sviđa mi se ta priča.
– Koja priča? – upita Agnes oš tro, pitajući se je li to nagoveš taj onoga
što sledi.
– Ona o sirotom tipu u brdima. Bio je opsednut tolikim demonima da
niko nije mogao da ga kontroliš e. Noć i dan je, kao š to si rekla, ž iveo
među grobnicama. Kao i svi mi.
– Zašto ti se sviđa? – upita Agnes osećajno.
Vilma spusti olovku. – Zato š to je na kraju ipak stigla pomoć. Poš to su
već svi odustali i kad on više nije bio u stanju da je zatraži.
Nešto u Agnesinom sećanju zatreperi. – Šta se dogodilo?
– Spasilac ih je sve poslao u krdo svinja koje su pasle po zemlji.
– Tačno – sećala se Agnes. – Demoni su se zvali „Legija“, jer ih je bilo
toliko mnogo. – Otac Roš e ih je uporedio s nemačkom vojskom koja je
zauzela Francusku, baš kao što su rimske legije okupirale Palestinu.
– Zaleteli su se u jezero preko litice i utopili se – reče Vilma s izrazitim
zadovoljstvom. – A jadan mladić se vratio svojoj porodici.
Oh da, to je to, pomisli Agnes. Otac Roš e je rekao da ima mnogo svinja,
ali nema litice, a još nema ni Mesije. – Pa moramo da delujemo dok
čekamo – rekao je.
– Jesam li rekla na koga će ovo biti adresirano? – dahnu Agnes,
oslabljena novom, neočekivanom izvesnošću.
– Ne.
– Vrati se onda na početak, molim te. – Ona sklopi oči, pokuš avajući da
u misli prizove lice starog prijatelja.
– Dragi...
ČETRNAESTO POGLAVLJE
Napokon sâ m na prvom spratu, u dnevnoj sobi s pogledom na more,

starac opet otvori pismo svoje ž ene napisano pre nego š to je umrla, dok
je on spavao u fotelji kraj njenog kreveta.

Najdraži moj Viktore,
Često sam te gledala dok si spavao. Teška vremena su obeležila čak i
tvoj mir. Nikad te nisu stvarno napustila, a sumnjam da će ikad to i
učiniti. Ali moraš da mi veruješ: postupio si najbolje što si mogao u
tim najtežim vremenima. Bila sam u pravu kad sam pre mnogo
godina rekla da ponekad tajne moraju da postoje. Koje bi to olakšanje
bilo kad bi zaduvao vetar i sve to oduvao! Ali to se neće dogoditi.
Dvadeset šest godina imali smo jedno drugo i mogao si da mi se
obratiš, ali sad se tome bliži kraj. Evo šta želim da ti kažem: pogledaj
Roberta! Pogledaj svu njegovu decu! Sve ih pogledaj! To je tvoja
ostavština. Oni u tebi vide samo dobrog čoveka za koga sam se udala, i
videće ga čak i ako te svet jednog dana pozove na sud. Ja znam, i ja
blagosiljam dan kad sam te upoznala.
Zauvek tvoja,
Veverica
Polin veverica: zato što nikad ništa nije bacala. On presavi papir i vrati ga
u svoj dž epni dnevnik. Reči nisu imale nikakav učinak. Nikad i nisu. Nije
tačno da Viktor nije bio svestan toga koliko je čudesna njegova porodica,
to je dobro znao. Ali svako to blistavo lice bilo je tek treperava sveća na
pozadini beskrajne senke pokolja za koji je znao.
Posle ž enine smrti Viktor se odao piću. Ne odmah, nije to bilo niš ta
monumentalno, nego viš e postupno gomilanje haotičnih epizoda, obred
koji je uzimao maha, dok na kraju gotovo svakoga dana nije mrtav pijan
lež ao na podu. Saznao je ono š to znaju samo oni koji zaista dodirnu dno:
u opijanju postoji određena iskrenost, hrabrost. Nije to bekstvo –
bekstvo je amaterski nivo, neš to š to se radi s novootkrivenim drugovima,
brzom hranom i taksijima. Ovo je potpuno suprotno. Ovo je kad stojiš u
mestu, sasvim sam, dok se oko tebe uzdižu demoni plešući i cereći se.
Na kraju je Robert saznao š ta se događa: rekao mu je parohijski
sveš tenik, otac Lejsi, koji je pronaš ao Viktora klonulog u svojoj
ispovedaonici. Viktor već danima nije jeo, niti se prao. Sazvan je sastanak.
Otac Lejsi je rekao da zna za jedno veoma dobro mesto u provinciji, ali da
je skupo. – Moraćeš da se suočiš s bolom, tata – rekao mu je Robert, a
otac Lejsi je znalački dodao: – ... kao i sa svojom proš loš ću – prodorno ga
gledajući.
Cela porodica je pomogla čim su posete bile dopuš tene. Stručnjaci su
rekli da Viktor nije sarađivao u potpunosti, naslućujući da je veš to
izvrdavao, ali da je ipak „mnogo toga naučio o sebi“ te da su s njim
razradili mnoge „strategije za prihvatanje ž ivota kakav jeste“. I tako se
Viktor vratio u „normalan ž ivot“. Za većinu posmatrača on je bio čovek
koji je pronaš ao način kako da ž ivi bez svoje ž ene i drž i bol pod
kontrolom. Samo Viktor i njegov ispovednik otac Lejsi znali su za legiju
demona koja je spavala ispod površine.
Viktor se često vraćao ž eninom pismu, nadajući da će izgovaranje tih
rečenica napokon imati nekakav efekat, kao da se radi o čaroliji za koju
samo mora dovoljno dugo i predano da se baja. Ali on nije verovao u
magiju. A š ta je s krhkim svetlom sveća? Da, u sveće je verovao. Njih je
svake nedelje palio u maloj kapeli, za Roberta. Za Robertovu ž enu Megi –
kroz vrata u prizemlju iznenada navre smeh – i za unuke, njih petoro,
dva dečaka i tri devojčice, svi odrasli, svi odleteli iz gnezda u sopstvene
kuće, kako je to Robert voleo da kaž e. Viktor se nasmeš i. Dvoje od njih
bili su u braku. Već je imao praunuke. Ceo klan brojao je već trinaest
članova – š to je bio blagoslov biblijskih razmera. Samo š to to nije baš
tako jednostavno, zar ne? On uhvati svoj odraz u ogledalu iznad kamina.
Ni kad bi se nasmeš io ne bi uspevao da sakrije tu neopisivu, tvrdokornu
tugu. Zaš to i posle svih tih godina kad god pogleda u ogledalo pomisli na
Agnes i Zaka, na njenu dugačku gustu kosu i njegove tamne molećive oči?
I zaš to, oh, zaš to se njihove senke uvek povuku uz jecaj, ostavljajući ga s
još jednim sećanjem koje nije moglo da bude pouzdano? Kako je moguće
da čak ni sad, u srednjim sedamdesetima, ne mož e da vidi sebe bez
Eduarda Svermana? Je li onda čudno to š to deci nije mogao da objasni
zašto u dedinoj kući nema nijednog ogledala?
Ovde u Robertovom domu, ovde ih je bilo mnogo, tih neopraš tajućih
prozora u njegovu duš u i duš u njegovog saučesnika. On promrmlja ispod
glasa:
– Zwei Seelen wohnen, ach! in meiner Brust.8
Dok su uveče uoči njegovog dolaska sedeli zgurani za prepunim

trpezarijskim stolom, razgovor se – kao š to je Viktor i očekivao –
okrenuo Svermanovom slučaju. Glavne reči su sricali, da ih ne razume
najstariji praunuk Stiven, koji je sad uš ao u onaj grozan uzrast od četiri
godine uz koji ruku podruku ide i ponavljanje svega što čuje.
– Prema svim pričama bio je pravo đ-u-b-r-e – reče Fransis, Robertov
najstariji sin.
– Verovatno će se izvlačiti i reći da su uhvatili pogreš nog čoveka –
ubaci neko. Drugi glasovi se uključiš e, prevrćući po stvarima koje su čuli
i pročitali:
– Oh, ne. Čini se da nema sumnje da je to bio on.
– A šta će onda da kaže? Pa mora nešto da kaže!
– Da nije znao š ta se događa. Da je samo sluš ao naređenja. Jedno ili
drugo.
– To mi je uvek bilo neverovatno.
– Šta?
– Pa, tamo gde ja radim čak i čistačice znaju sve prljave tajne.
– To je grozna igra rečima. Dodaj mi piletinu.
– Isto je i kod nas. Ne znam kako saznaju, jer niko neće da prizna da im
je iko išta rekao. Na kraju dana, ništa ne možeš da sakriješ.
– Nije to piletina, nego soja.
– A čovek bi pomislio da „postupanje po naređenjima“ i „l-o-g-o-r-i s-
m-r-t-i“ u stvari ne spadaju u istu rečenicu. Osim ako nisi lud.
– A on je priseban.
– Kako bilo, u pravu si, Fransis, tip je k-o-p-i-l-e.
– Sta je to, tatice? – upita Stiven s dozom znatiž elje, za koju su svi iz
iskustva znali da neće biti zadovoljena tako lako.
– Ništa, sine, ništa.
– Tatice, o čemu razgovarate?
– O jednom nevaljalom čiki, to je sve. Jedi sad.
Viktoru samo što ne pozli od tih reči.
– Ali, tatice...
Viktor viš e nije sluš ao. Premda nije mogao da bude siguran, jer nije
podizao pogled s tanjira, osećao je da ga Robert gleda. Razgovorljivi
Robert koji se iz nekog razloga nije uključivao u razgovor.
To mučenje se dogodilo sinoć, a njegovu povučenost i rezervisanost
pripisali su godinama i umoru zbog toga š to je voz iz Londona kasnio.
Sad je bio sam u svojoj dnevnoj sobi, čekajući. Nije bilo potrebe za
dogovorom. Uskoro će doći. Ponavljajući isečke iz ž eninog pisma, Viktor
priđe prozoru Robertovog mnogo voljenog doma Kouč haus u
Kalerkoutsu – gomile prostranih š kripavih soba na niskoj litici između
Tajnmauta i Vitli Beja, s pogledom na staru luku. Odavde je video
nazubljene crne stene š to se uruš avaju jedna u drugu i u nadolazeću
plimu, silinu nadiranja metalnosive vode, uvek hladne i uvek sljubljene s
nebom, koja kao da ga je neprestano pozivala k sebi u tanak tračak
večernjeg svetla gde leže ostavljena sećanja.
Bože, uzmi me k sebi, pomozi mi.
U kaminu je pucketala tek zapaljena vatra.
Vrata se tiho otvoriš e. Cuo je kako mu prilaze poznati koraci. Oseti
ruku na ramenu. Sad je bilo vreme. Moraće da progovori o stvarima za
koje se zakleo da ih nikada neće izgovoriti.
– Tata...?
– Da, sine?
– Reci mi š ta te muči. – Gotovo je š aputao. – Hajde, ja sam već deda,
znaš.
Viktor duboko udahnu; pogledom je prelazio preko nemog mora i
uskovitlanih talasa, dugih tračaka pene koja se pripijala uza svetlo koje je
nestajalo na obali. Robert je ostao kraj njega, kao da je opet dečak, i
zajedno su stajali licem u lice s ogromnom tamom koja se rasvetljavala.
– Sine, ja nisam taj š to ti misliš da jesam. Ja sam neko drugi, neko koga
sam sahranio pre pedeset godina, posle rata. Neko kome bi, da nije bilo
tebe, bilo bolje da je umro.
Nisu usledila pitanja. Ne videći Roberta ni zbunjenost koja mu sigurno
zamagljuje pogled, Viktor je polako tapkao preko svega š to bi moglo da
bude rečeno.
– Zovem se Brion. Bio sam policajac slučajno dodeljen Gestapou.
Viktorova paž nja premesti se na Robertovu ruku. Odjednom je bila
nekako teška. Molim te, sine, nemoj da je sklanjaš...
– Za neke sam bio kolaboracionista... niš ta nisam mogao da učinim da
to prestane... – To jednostavno nije bilo istina i dobro je to znao. Glas mu
je zamro. Koliko da kaž em? Ako odem predaleko, preći ću preko ivice. I
sve će izaći na videlo... Ne mogu... Ne mogu to.
Viktor pokuš a ponovo. – Radio sam kao pomoćnik mladog nemačkog
o icira, Eduarda Svermana. Onog koji je zatraž io utočiš te u samostanu.
Čitao si novine... Fransis ga je sinoć spominjao.
Viktor je svaki trenutak prož ivljavao kroz tu ruku, njegovo postojanje
je zavisilo od pokreta nečijih prstiju.
– Paskal Fuž er, čovek koji je pronaš ao Svermana, gotovo sigurno će
doći da potraž i i mene... – Opet mu je glas zamro na pragu otkrivanja cele
istine. – I Sverman će me traž iti... Očekujem da će biti i drugih... svi će
želeti mene na tom suđenju.
Viktor oseti kako ga hvata panika. Reče sebi: bićeš dobro, očekivao si
ovo, planirao si ovo. Kad je otiš ao iz Le Moanoa, imao je nov identitet –
bio je Viktor Berkli. Ali to ime znali su i Sverman i monasi. Zato ga je, po
dolasku u Englesku, promenio u Braunlou. Niko drugi to nije znao. Opet
reče svom ustreptalom srcu: bićeš dobro... ali ne sedi skrštenih ruku...
Napolju je sad već bio potpuni mrak. Sićuš na svetla s ribarskih
brodova treperila su u daljini na skrivenoj, pretećoj vodi. Ulov je bio
tamo negde u dubinama, ali do jutra će već biti otkriven i izvučen na
palubu.
– Roberte, ne mogu niš ta viš e da ti kaž em. Mož da će jednoga dana
stvari biti drugačije. Ali za sada, ako mož eš , veruj mi. Veruj mi onako
kako nikada ranije nikome nisi verovao. Veruj mi – Viktor s mukom
proguta pljuvačku, posež ući za rečima koje bi mogle da skliznu kroz
procep između istine i obmane – to š to sam poznavao tog čoveka bilo je
najveće prokletstvo u mom životu.
Viktor je, sklopljenih očiju, čekao okrenut prema bezdanu. Robertova
ruka mu je još uvek počivala na ramenu.
– Moram da se sakrijem – reče jednostavno. – Moram da odem, dok
cela stvar ne prođe, nekuda kuda nikome na pamet neće pasti da dođe i
potraž i me. A onda mogu zauvek da zakopam Viktora Briona. Posle toga...
posle toga ću opet biti tvoj otac... čovek koga si poznavao. – Oči mu se
napuniše suzama koje su grunule iz duboke, pradavne tuge.
Robertova ruka je pala.
Nakon duge pauze Viktor začu tiho izgovorene reči: – Ne poznajem
Briona. Sto se mene tiče, još uvek je mrtav. Nije moj otac, niti je to ikada
bio. Ti si moj otac. Bio si i uvek ćeš biti.
Zurni koraci i uzbuđeni glasovi na stepeniš tu. Bilo je vreme za igru
Posledica kraj rasplamsale vatre u kaminu.
PETNAESTO POGLAVLJE
1.
– Ne želim uopšte da idem u bolnicu. Želim ovde da umrem.
– Ali ne možeš.
– Mogu i hoću. Ovo je moj dom. Ovde ću da umrem.
Lusi je zarila nokte u bedro, kao da je deo očevog vrata. Suzan se
nervozno poigravala s dugmićima svoje bluze. Ovo je bio neizbež an
sukob između majke i sina. Tog poslepodneva svi su se okupili u Cizik
Malu, na Fredijev zahtev, da se pozabave pitanjem „s kojim moja majka
ne želi da se suoči“.
Agnes je namerno hodala po sobi kao da na glavi drž i hrpu naslaganih
knjiga. Samouvereno se spustila u svoju uobičajenu fotelju kraj prozora.
– Majko, noge ti sve češće popuštaju i...
– Znam.
– ... potrebna su ti kolica.
– Znam.
– Neće ti biti lako da ulaziš i izlaziš.
– Ne.
– Već sada ti je potrebna pomoć oko pranja.
– Fredi...
– Uskoro će doći i problemi s hranjenjem, govorom, kretanjem...
– Fredi – reče Agnes, podigavš i glas, a miš ići na licu počeš e da joj se
grče.
– Kuću treba čistiti, treba oprati čaršave, menjati posteljinu...
– Fredi...
– A šta je s odlaskom u toalet...?
– FREDIIiiiiiii! – Agnesin krik se preli u neobično zavijanje, poput
sirene. Grudi su joj se nadimale od neke vrste bolnog smeha dok su joj
suze punile oči a tanke ruke nekontrolisano se tresle.
– Pogledaj š ta si uradio – obrecnu se Lusi, ž ureći prema njoj. Agnes je
otera ljutitim pokretom ruke, a usta kao da joj se razjapljena ukočiše.
Fredi je počeo da čupa kosu, ponavljajući da mu je ž ao. Agnes je
pokretima ruku pokuš avala da kaž e neš to, a glava joj je bila zabačena
unazad dok je stenjala.
Lusi je jedva suzdrž avala bes. – Hajde, pročitaj ovo! Hoćeš li? – Uze
papir sa stola, pa ga pruži ocu. Agnes je napisala objašnjenje:

Ponekad se smejem ili plačem ili vičem bez razloga. Molim vas, ne
obazirite se na mene dok to ne prođe. Uskoro će prestati. Hvala.

Lusi mu izvuče papir iz ruke. Agnes je sad bila tiha. Niko nije niš ta rekao.
Suzan je skuvala čaj.
Agnes je pijuckala iz stare porcelanske š oljice, drž eći je na tankoj
zveckavoj tacnici. Soljica je bila toliko tanka da je kroz nju prolazila
sunčeva svetlost, ocrtavajući obrise krhkih prstiju s druge strane.
– Fredi, ne brini. Svima nam je teš ko. Ali odlučila sam – reče Agnes
blago.
Fredi je pokuš ao da neš to odgovori. Bio je odlučan, kao da je i on
doneo svoju odluku. Nije nameravao da odustane. Lusi oseti blesak
ljutnje i zbunjenosti. Bila je to tako straš na meš avina motiva i
zabrinutosti. Da, Agnesino stanje će se pogorš avati i bilo bi dobro da
napravi neke planove. Ali bio je tu još jedan jak razlog: Fredijev otpor,
čak odbijanje da bude uključen u svakodnevnu kućnu negu. Bolest je
ostavljala traga na svima njima. Lusi je jasno videla očevu už asnutost. On
nije bio sposoban da Agnes pruž i ono š to joj je bilo potrebno, a nije
mogao ni da podnese teret nečije intimne zavisnosti od njega. A sad je
sve češ će osećao očaj koji se, kako su se rute za promene zatvarale,
premeš tao s jedne na drugu stranu. Lusi je bila svesna tog njegovog
unutraš njeg neprijatnog meš koljenja, premda je nepomično sedeo na
trosedu, s rukama na kolenima, kao da pozira za š kolsku fotogra iju. I
mrzela je to, i u njemu i u sebi.
– Nije mi potrebna tvoja pomoć. Niko od vas ne mora da se brine oko
toga.
Iz Fredijevih usta odmah izlete laž : – Ne brinemo se, mi želimo da ti
pomognemo. Ali moramo da budemo praktični. Svi mi.
– Već sam sve isplanirala, Fredi.
Niko nije znao š ta da kaž e. Pitanja koja su svi postavljali u sebi nije
trebalo da budu izgovorena. Agnes klimnu glavom gledajući u svoju
š oljicu i pokazujući da ž eli još čaja. – I jedan čokoladni keks, molim te,
Lusi. – Na to obećanje olakš anja Fredi se malo opusti. A i Lusi, mrzeći
samu sebe zbog toga.
– Razgovarala sam s ljudima iz socijalne služ be. Kad to bude potrebno,
svaki dan će neko dolaziti da mi pomogne da se operem i obučem.
Obezbediće mi i sredstva prema „mogućnostima njihovog budž eta“, a iz
bolnice ili iz zaduž bine mogu da dobijem razna pomagala. Zaista nemate
razloga za brigu.
Suzan se još uvek igrala dugmićima svoje bluze. Reče: – Ne ž elim da te
neguju nepoznati. To nije u redu. Potrebna ti je tvoja porodica. Ja ž elim
da ti pomognem, ako ti ne bi smetalo, zaista ž elim. Radiću š ta god pož eliš
– mogu da kuvam, čistim, mogu... sve... samo mi pruži priliku, možeš li to?
Agnes je bila vidljivo ganuta. Lusi je uvek osećala da Agnes ceni to š to
Suzan zbunjeno pokuš ava da uspostavi normalne odnose sa svojom
svekrvom. Nije joj to bilo lako i nikad nije bilo nagrađeno. Kao i Lusi,
Suzan je htela da stvari budu drugačije i na svoj način uvek se trudila.
– Hvala ti, Suzan, ima još mnogo vremena, za obe. Naravno da možeš da
mi pomogneš.
Postiđen, Fredi se uhvatio za drugo: – Ali sve to nije dovoljno, zar ne?
Hoću da kaž em, ne radi se tu samo o sitnicama i malo pomoći u određeno
doba dana. A š ta je s noćima? Biće ti potrebna... – Fredi je oklevao, jer
ž uti karton se već nazirao – ... pomoć dvadeset četiri sata... – ali ipak se
usudio da ide do kraja: – ... od ljudi koji znaju šta rade.
Bio je bled. Konačno je to ipak izgovorio. Rekao je kako ne mož e i neće
da postane bolničar, niti da se preseli kod Agnes, a ni nju da uzme kod
sebe.
– Tako je, Fredi, i o svemu tome sam se već dogovorila.
Već drugi put niko nije znao š ta bi rekao. U neverici, Lusi je odmah
pogodila. Pitanje je izašlo iz Fredijevih usta: – Kako? Na koji način?
Agnes spusti tacnicu pa š oljicu, a zatim keks, i reče: – Zamolila sam
Vilmu da se preseli kod mene.
Opet zgrčen i ukočen, Fredi zamalo ne osta bez daha.
2.
Cinilo se da će to biti dan za rasprave. Poš to su njeni roditelji otiš li, Lusi
je pokušavala da nagovori Agnes da dâ izjavu policiji.
– Ako se uključim – odgovori Agnes – tvoj otac će sve saznati. Ne ž elim
to. Njegov ž ivot sa mnom bio je dovoljno tež ak i bez toga. – Govorila je
bez trunčice samosažaljenja. – Ne bih to mogla da tražim od njega.
– Šta to?
– Da pokuša da me shvati bolje nego što shvata sebe.
– Ali kad bi znao šta ti je bilo učinjeno i kako si ga spasla...
– Lusi, zaboravljaš da sam ga i izneverila. – Podigla je ruku da zaustavi
dalje proteste. – To čak ni oproš taj ne mož e da promeni. Pre sam krivila
samu sebe, ali poš to sam upoznala Vilmu, shvatila sam da stvari nisu
mogle da budu drugačije. Međutim, to saznanje samo čini moje ž aljenje
još nepodnoš ljivijim. – Lice joj postade nepomično i neverovatno lepo,
kao lice deteta duboko usredsređenog u pantomimi, i ona nastavi: – Na
neki način sam izgubila i Fredija. Ne bih mogla da podnesem da izgubim i
ovo malo što mi je ostalo.
Agnes je umela da už asne stvari izrekne na sasvim jednostavan način,
kao da komentariš e dezen tapeta. Na to čovek nije mogao da odgovori,
osim ako i sam nije imao sličnu unutarnju nit. Cak je i Lusi naiš la na te
straš ne bleskove spokoja tamo gde bi se očekivala tuga, kad je baku
mogla da gleda samo iz daljine, s nekom vrstom šokantnog poštovanja.
Napolju je počela da pada kiš a, a kapi su se odbijale s trotoara
skupljajući đubre i ispirajući ostatke podrezanih grančica iz urednih
vrtova. Agnes spokojno posegnu za novinama kraj sebe, govoreći: –
Večeras je na televiziji dokumentarac o Okruglom stolu. – Zastade. –
Jedan od sagovornika je i Paskal Fuž er. Brine me to š to bi mogao da me
spomene... porodica sigurno nije zaboravila... – Molećivo pogleda Lusi. –
Moraćeš da ostaneš.
– Dobro onda. Ako moram.
– Moraš.
Lusi pogleda baku i oseti kako je gotovo obuzima hladan talas
odbojnosti. Nagonski, osetivš i iznenadni už as, ona upita: – Da li to tebi
menja nešto na stvari?
Pomalo zatečena, Agnes podiže pogled, pa reče: – Naravno da menja.
– Ne, bako – odgovori Lusi, meš koljeći se, osećajući ž marce intimnosti.
– Mislim, da li ti je važ no to š to nismo u krvnom srodstvu? – Obrazi joj se
zajapuriše, a niz vrat i leđa skliznuše kapi znoja.
Agnes spusti novine. Blistavom jednostavnoš ću reče: – To te je učinilo
sasvim nezamenljivom.
Dokumentarac je pratio korake Paskala Fuž era kroz tragične istorijske

trenutke. Dok je gledala snimke nemačkih vojnika kako razgledaju Pariz
s lenjim zadovoljstvom, Lusi iznenađeno shvati da joj saosećajnost
drema, da je nekako troma. Nije mogla da probudi u sebi onaj goli strah
koji su predstavljali. Anodinski ratni ilmovi i komedije o budalastim
nacistima kao da su ih učinili pitomijim, čak i u Lusinim očima.
Narator je opisivao kako je Fuž er, strani dopisnik za L’ Mond , slučajno
nabasao na zagonetni dopis s kog je u SAD-u nedavno skinut pečat
tajnosti. Dokument je sadrž avao kratak izveš taj o tome kako je Britanska
tajna služ ba uhapsila, pa zatim pustila mladog nemačkog o icira. Novinar
je odmah prepoznao ime, jer je Sverman bio odgovoran za razbijanje
jedne mrež e Pokreta otpora i za smrt njenog vođe, Paskalovog prastrica
Zaka. Gledaoce su poveli nazad u vreme okupacije, kad su Zak i još neki
studenti osnovali Okrugli sto. Onog dana kad je postalo obavezno
noš enje Davidove zvezde, Zak je pred kancelarijama Gestapoa na Aveniji
Foš na grudima nosio sopstvenu zvezdu s oznakom „katolik“. Bio je
uhapš en i dve nedelje zatvoren u Dransiju. Ali to nije obeshrabrilo
mladog pobunjenika.
– Okrugli sto je nastavio da radi – govorio je Paskal, a njegovo
tamnooko i zamiš ljeno lice ispunjavalo je ekran – ali Sverman ga je
uniš tio za manje od mesec dana. Svi su bili deportovani. Niko nije
preživeo.
Sverman je posle rata pobegao iz Francuske i uspeo je da dođe do
Engleske, zajedno s Francuzom Viktorom Brionom, koji je radio u istom
odeljenju Gestapoa. Pobegli su s laž nim identitetima, koji nikada nisu bili
otkriveni. Sve to bilo je izlož eno u kratkom dopisu koji je mladi novinar
srećom pronaš ao. Objavio je svoje otkriće, očekujući snaž nu reakciju
š irom Velike Britanije. Međutim, vest je izazvala tek malu reakciju negde
na trećim ili četvrtim stranicama novina, a onda je već postala jučeraš nja
vest. Njegovi pokuš aji da pronađe Svermana preko služ benih kanala nisu
urodili plodom. U međuvremenu je u Francuskoj osnovan konzorcijum
zainteresovanih strana i započeto je mukotrpno sastavljanje slučaja
protiv odbeglog naciste. Proboj se dogodio kad je Paskal Fuž er dobio
anonimno i bolno kratko pismo u kome mu je otkriveno laž no ime pod
kojim se Šverman skrivao: Najtingejl.
Narator koji je razgovarao s Fuž erom upitao ga je o Francuzu čije
prebivališ te još nije bilo poznato. Paskal je odgovorio: – Viktor je bio
Zakov najbolji prijatelj, a kao mnoge druge, i njih je razdvojio rat. Mislim
da je pobegao zato š to se naš ao u zamci okolnosti. Bio je samo običan
policajac, ali je završ io u Aveniji Foš . – Nasmeš io se, kao da priča neku
š alu: – Sumnjam da bi bila dobra zamisao da se pokuš a raspravljanje s
Pokretom otpora posle odlaska Nemaca.
Sto se tiče Svermana, reče narator ravnim glasom, on je naš ao utočiš te
u jednom samostanu.
Lusi ugasi televizor. Napolju je bio mrak i kiš a je još uvek padala,
lagano, ali ne prestajući. Ona reče: – Nisu te spomenuli.
– Ne.
– Nisam shvatila da je Žak taj koji je osnovao Okrugli sto.
– To nije onako kako se ja sećam.
Lusi još malo razmisli o Paskalu Fuž eru. – On nema pojma š ta je Viktor
učinio tebi i Žaku... i drugima.
– Ne – odgovori Agnes, rastresena. Zagladi nabor na materijalu naslona
za ruke. Oči joj se zasuziš e, kao da pokuš ava da u mraku razazna lik,
napola vidljiv, poznat, ali koji se udaljava.
– Pitam se ko je napisao to pismo... i odao ime.
– Da, i ja se pitam... – Agnes je zurila u senke, još uvek smireno gladeći
nabore na materijalu.
ŠESNAESTO POGLAVLJE
1.
Pronaći oca Luja Sambraja (jer zapravo nikad nije bio razređen) bilo je
relativno lako. Premda je bio gilbertinski monah, kao i Anselm, pripadao
je različitoj provinciji – francuskom ogranku, koji je takođe bio osnovan
kao rezultat suludog poteza Henrija VIII kojim je odstranio Gilbertince iz
engleskog ž ivota. Ostali redovnici potraž ili su utočiš te u Burgundiji –
svesni činjenice da su njene vojvode nekad prodale Jovanku Orleanku
Englezima. Takva susretljivost promoviš e trajno poverenje, neš to š to je
Gilbertincima bilo veoma važ no ako su hteli da prež ive. Nije važ no iz kog
razloga, ali karakteristične dvostruke kuće (monasi i časne sestre u
različitim zgradama, ali zajedno na nedeljnim misama i proslavama
praznika) dobro su napredovale, uprkos raznim antiklerikalnim
pokretima koji su usledili posle svetkovine revolucije dvesta godina
kasnije. Francuski red je početkom 1920-ih godina ponovo ustanovio
engleski ogranak u samostanu Larkvud. Nakon toga je bilo malo
kontakata između dve provincije, između ostalog i zato š to su obe
delovale nezavisno. Ali istorijska povezanost i neka vrsta verske entente
cordiale pomogle su Anselmu.
Glavno sediš te francuskih Gilbertinaca u Rimu slobodno je snabdelo
Anselma svim pojedinostima o ocu Šambraju, kao što su to učinili i ranije,
kad je isto zatraž io izaslanik iz Vatikana. Sambraj je vezu sa svojim
redom održ avao jednom godiš nje preko novogodiš nje čestitke glavnom
prioru, koga nikada nije upoznao. Napustio je red, ali je ostala ta jedna,
tanka nit koja ih je povezivala.
– Zaš to je odjednom tako popularan? – upita debeljuš kasti arhivar,
grizući jedan nokat.
– Nešto u vezi s davnom istorijom, to je sve – odgovorio je Anselm.
– Istorija nikada nije davna – reče čuvar knjiga, ozbiljno trepćući.
– Zaista – reče Anselm suvo. Nije baš bio ljubitelj inverzija, jer su
obično zvučale dobro a imale veoma malo značenja. Zahvalio je mladom
mudracu, stavio adresu u dž ep i odš etao natrag do San Ðovanija. Još
mnogo toga je imao da obavi pre povratka u Englesku.
Pre nego š to usmeri sav trud na pronalaž enje Viktora Briona, Anselm
je odlučio da sledi njegovu rutu bekstva iz Pariza do Notrdam de
Moanoa. Praćenje istorije ima određenu poetičnu privlačnost, ali
pretegnule su geogra ija i ponos: Sambraj je sad ž iveo u glavnom gradu, a
budući da je Anselm tim putem ionako morao da prođe kako bi doš ao do
samostana, pomislio je kako bi baš i mogao da pokuš a da pronađe
jedinog prež ivelog iz tog vremena. Sad dolazimo do ponosa – Anselm se
smatrao posebno uspeš nim u bavljenju pojedincima opisanim kao
„neskloni saradnji“. U Advokatskoj komori je to bio njegov zaš titni znak.
Stigavš i u San Ðovani, Anselm je pozvao oca Endrua da bi mu objasnio
stvari i dao potrebno dopuštenje.
– Dok te nije bilo – reče mu prior – u novinama su osvanuli članci u
kojima se implicira da smo na Svermanovoj strani. I još gore, kako mu je
crkva mož da olakš ala bekstvo iz Francuske posle rata. Samo divlja
nagađanja.
– Bojim se da ta nagađanja mož da i nisu tako divlja, ali stvari svakako
nisu onakve kakve se čine.
U razgovor se uvukla uznemiravajuća pauza. – Sve ćeš mi ispričati kad
se vratiš kući. – Ton priorovog glasa se promeni. – Anselme, ž elim da
budeš oprezan. Ne zaboravi da si prvenstveno monah. Cuvaj ono š to si
postao, jer bi lako moglo da se raspadne ako budeš neoprezan. Na neki
način si spoljni svet ostavio iza sebe, pa zato u svemu š to radiš zadrž i
osećaj da tamo viš e ne pripadaš sasvim. Ako počneš da osećaš kako tom
svetu ipak pripadaš , onda si u opasnosti. Seti se onoga š to je rekao jedan
od pustinjskih očeva. Kuća se nije sruš ila od kiš e nego zato š to je bila
sagrađena na pesku.
Anselm je spakovao torbe, moleći se da se Konroj ne izvuče iz svog

brloga. Pred sumrak je sleteo u Pariz, otišao metroom do Port d’ la Šapel i
odš etao do Sen-Denija. Sledeći iznenadni poriv, Anselm se lež erno
raspitao u bazilici. Da, rekao je mladi sveš tenik, dobro poznaju Sambraja,
ali sad je prilično slabog zdravlja. Već trideset godina svakodnevno
dolazi na misu, ali nikad nije došao da se pričesti.
Anselm je nastavio peš ice poslednju dvominutnu š etnju do stana,
popeo se četiri sprata stepeniš tem od grubog betona, a onda odlučno
pokucao na zagasitosmeđa vrata. Mala mesingana š pijunka nemilosrdno
mu je uzvraćala pogled. Sijalica na stepeniš tu bila je razbijena, a po
zidovima su lež ale tanke sive pruge dnevnog svetla. S druge strane vrata
Anselm začu hroptanje, koje je postajalo sve glasnije, kao vazduh koji s
mukom ulazi u pluća. Sa š pijunke se odmače nevidljivi poklopac. Anselm
proguta pljuvačku u dugom ritmičnom intervalu koji je usledio. A onda
se vrata otvoriše, polako i glatko.
U polumraku unutraš njosti Anselm ugleda niskog muš karca, ž ilave
glave nagnute napred, s debelim brkovima koji su mu padali preko
usana. Sve druge crte lica bile su nejasne, ali Anselm ionako nije paž ljivo
gledao. Pogled mu je bio usredsređen na dugačak nož.
2.
– Dobar dan – reče Lusi.
Paskal Fuž er klimnu glavom uz pogled tako direktan i prodoran da bi
Lusi mogla da se zakune da je neš to rekao. Ispruž i ruku i nasmeš i joj se.
Lusi prihvati njegov dlan, iznenada se osećajući zbunjeno. Premda je
imao samo dvadeset osam godina, osećao se starijim. Opuš ten u telu,
kako to Francuzi kažu, ali s energijom koja se prelivala kroz brzinu sitnih
gestova.
– Sedite – rekao je pokazavši na stolicu.
Poš to je pogledala dokumentarac o Okruglom stolu, Lusi nije mogla da
izbaci iz misli neobično oslobađanje od krivice Viktora Briona. U njoj je
počela da raste sumnja u to da je Francuzova naoko naivna neupućenost
zapravo suptilno smiš ljena... š to bi Viktor Brion, ako je gledao emisiju,
sigurno dobro primio. Sve uverenija u to, Lusi je, kao neko ko je
pronaš ao trag, pregledala isečke iz raznih novina koje je sakupila njena
baka. U previš e navrata da bi se to moglo otpisati kao slučajnost, jasno je
uočila nameru: ublaž iti ulogu Viktora Briona kao kolaboracioniste. S tim
ubeđenjem doš ao je i sledeći kritični uvid koji je naveo Lusi da stupi u
vezu s producentom emisije. Njeni podaci su prosleđeni Paskalu Fuž eru,
koji ju je odmah pozvao. Dogovorili su se da se vide posle Lusinih
jutarnjih predavanja u Sibilinoj pećini – pabu uz reku blizu mosta Patni.
Cim je uš la, Lusi je odmah uočila Paskala Fuž era: sedeo je na drugom
kraju terase, zadubljen u knjigu. Na sebi je imao prugastu koš ulju,
raskopčanu oko vrata i bez kravate, te prilično bezobličan sako, koji je
nekad verovatno bio zelene boje. Drž ao je jednu ruku preko usta dok je
škiljio u stranicu knjige.
– Nikad ranije nisam bila ovde – reče Lusi.
– Nije to običan pab – reče on, sklopivš i knjigu. Crna kosa mu je padala
napred, prilično duga i ekstravagantno gusta. Lusi pretpostavi da se sam
šiša.
– Tamo unutra – nastavi on, pokazujući prema unutraš njosti – mož ete
da sednete za bilo koji sto koji vam se svidi i uključite se u bilo koju
raspravu koja je u toku. Jedino pravilo je: nema politike ili vere.
Na Paskalov predlog, naručili su ručak i vratili se za svoj sto dok hrana
ne bude gotova. Lusi pogleda preko reke prema Hamersmitu, prema Čizik
Malu, prema nekome ko polako odlazi odvučen teškom kasnom plimom.
– Moje okolnosti su neobične – reče ona. – Naž alost, ne mogu da vam
ispričam o svom poreklu jer š titim nekoga. Recimo samo da u vezi sa
sudbinom Eduarda Švermana imam interesa. Znam sve o vašem prastricu
Zaku, o Viktoru, ocu Roš eu, madam Klajn, Okruglom stolu... gospodinu
Snajmanu... sve to znam, ne iz novina, a ni iz knjiga...
Paskalovo celo telo je bilo napeto od interesovanja. Sada je gledao Lusi
sasvim drugim očima, kao da pokušava da je prepozna.
– Prema onome š to sam čitala – nastavi Lusi – pretpostavljam da preko
upućenih reči ohrabrenja izraž avate nadu da će se Viktor Brion sam
javiti i pristati da svedoči na suđenju.
Blag povetarac razmrsi Paskalovu kosu, pomerivš i mu je na oči. –
Nema nikoga ko bi bolje zapečatio Švermanovu sudbinu.
Na to njegovo priznanje, Lusi iskrivi lice. – Razlog zaš to sam zatraž ila
ovaj susret jeste da vas upozorim. Zato š to znam da čak i ako se Brion
javi, iz ma kojeg razloga – da se iskupi za proš lost, da se izvini vaš oj
porodici, šta god – na ono što on bude rekao ne može se osloniti.
Paskalove obrve su se nakratko srele, a onda se opustiš e usled nekog
dubljeg, drugačijeg unutraš njeg uverenja. Lusi nastavi: – Brion neće reći
ni reč protiv Švermana.
– Poznajem nekoga ko misli baš suprotno.
– A ja poznajem nekog drugog. – Smireno je gledala kako njegova
samouverenost splaš njava. – To je sve š to mogu da vam kaž em – reče
Lusi s prizvukom konačnosti. – Osim ovoga: ako vam se Viktor Brion javi,
nagovorite ga da se sastane sa mnom, makar samo na nekoliko minuta.
– Zašto?
– Zato što će vam nakon toga reći istinu o svemu što se dogodilo.
Konobarica im donese ručak. Lusi uze nož i pogleda Fuž era s
očekivanjem. – Pa, hoćete li da mi pomognete, da ja pomognem vama, da
vi pomognete ostalima?
Gledao je dole u nož u njenoj ruci, podignutih obrva: – Je li to pretnja?
3.
Anselm nije mogao da odvrati pogled s mutnog sjaja oš trice. Jedan rub
blesnu kad je senka koja ga je drž ala zakoračila napolje na odmoriš te.
Šambraj baci pogled na Anselmovu odoru.
– Šta, do đavola, želite? Pokušavam da jedem.
U tom grubom nastupu bilo je nečega š to je Anselma uverilo u to da je
u pitanju fasada koja mož da skriva toplinu. Sad malo sigurniji u sebe,
Anselm se usudi da kaž e: – Pitao sam se da li bismo mogli malo da
porazgovaramo...
– O čemu? – brecnu se Sambraj. Nije se ni pomerio. Nije ga pozvao da
uđe. Grudi su mu se ljutito dizale i spuštale.
Anselm nesigurno zastade. Pogreš io je. Ovo nije bilo bezazleno
brbljanje stare duš e kojoj treba malo prijateljskog zadirkivanja. Nastavi:
– Kako čujem, nekad ste bili u Notrdam de...
– Već sam rekao onim drugima da nikome neću ništa reći.
Anselm zgrabi priliku. – Ja zaista nisam jedan od tih drugih – reče
primamljivo.
– A odakle ste onda? – izazivački će Sambraj, nestrpljivo maš ući nož em
i još uvek se ne pomičući s mesta.
– Zovem se otac Anselm Da i. Ja sam gilbertinski monah, poput vas, iz
samostana Larkvud. To je prilično...
Pre nego š to je Anselm stigao da nastavi s pojedinostima u tonu
turističkog vodiča, Sambraj je krenuo natraš ke kroz vrata, okrenuo se i
divljim pokretom ruke zalupio ih za sobom. Nevidljivi poklopac
mesingane š pijunke se podigao. S druge strane se čulo sad sporije
disanje, koje se nije udaljavalo, dok su dvojica monaha gledala jedan
prema drugome. Trenutak kasnije, Anselm se, izaš avš i na večernje svetlo,
vrati putem kojim je došao.
4.
Paskal je jeo kobasice sa senfom, dok je Lusi tragala za š koljkama po
kojima je salata dobila ime. Kad su već skoro završ ili, Paskal reče: –
Govoriću otvoreno... Možda trčim pred rudu, ali verujem vam.
– Zašto? – upita Lusi, više znatiželjna nego polaskana.
– Zato š to ste spomenuli gospodina Snajmana. To ime ne mož e da zna
niko ko nema neku vezu s unutrašnjim svetom moje porodice.
– Imate pravo.
– Ali ne možete da mi kažete koja je to veza? – upita on, zbunjen.
– Jednoga dana. Zapravo, uskoro. – Lusi pomisli na baku i na brzo,
nemilosrdno približ avanje smrti. – Ali ne sad. – Nagonski opet pogleda
preko reke prema Hamersmitu.
Paskal reče: – Toliko ste sigurni za ovo o Viktoru da ne znam š ta da
mislim. Vidite, imam dva dobra razloga da mislim kako niste u pravu.
– A oni su? – upita Lusi.
– Prvo, gospodin Snajman je bio blizak prijatelj s obojicom, i sa Zakom
i s Viktorom...
– Znam.
– Još uvek je ž iv. Odrastao sam s njim, a u njemu nema ni trunčice
sumnje u to da bi Viktor osudio Svermana samo kad bi dobio priliku.
Naravno, Viktorov problem je činjenica da je sarađivao s okupatorom. Ne
mož e da progovori, a da i sam ne bude optuž en – zato i pokuš avam da ga
uverim kako neće biti tako.
Lusi pomisli kako on zaista nema pojma o tome da je Viktor Brion taj
koji je izdao Okrugli sto. Upita: – A koji je drugi razlog?
– Imam osećaj da je Viktor taj koji mi je pisao i odao ime „Najtingejl“.
Zatečena, Lusi upita: – Zašto?
– Zato š to je jedino drugo objaš njenje to da je doš lo od pojedinca ili
organizacije koji su mu pomogli da pobegne. A ne vidim nijedan razlog
zašto bi oni pokušali da potkopaju ono što su učinili.
– Možda su zažalili.
– Moguće. Ali pismo je napisano i poslato meni, Zakovoj krvi i mesu, iz
čega se može naslutiti da je motiv lične prirode.
– Ali u svom članku ste rekli da su Brion i Sverman pronaš li utočiš te u
Britaniji. Vi ste bili očigledno osoba za kontakt.
– Opet, moguće je da ste u pravu. – Ali, Paskalove napućene usne su
odavale sumnju. – Ali je verovatnije da je Viktor sredio da se to pismo
pošalje iz Francuske, ne bi li prikrio svoje tragove.
Lusi odgurnu svoju salatu u stranu. Reče, s uljudnom nestrpljivoš ću: –
Ne vidim zaš to bi to moglo da bude značajno. Pretpostavimo da je to
pismo poslao Brion. Ne vidim kako iz toga sledi da bi on bio voljan da
svedoči protiv Švermana na suđenju.
Paskal poraž eno pogleda preko reke, prema Hamersmitu, gde je
otprilike i Lusi gledala. – Zato ću učiniti sve š to je u mojoj moći da vam
ugovorim taj sastanak koji želite.
Otiš li su s terase, a kad su prolazili pored prostorije za debate, Lusi je

kraj vrata primetila muš karca čupave bele kose i s izrazom lica kao da
mu je neko upravo ispričao divnu š alu. Brkovi i brada, takođe beli,
podsećali su istovremeno na Gandalfa i na Deda Mraza: dakle, nekoga ko
deli mudrost i igračke. Klimnuo je glavom prema Lusi, veoma profesorski,
kao da joj želi dobrodošlicu na njegovo predavanje.
Kad su izaš li, Lusi i Paskal su se rukovali i poš li svako na svoju stranu.
Ona prema podzemnoj ž eleznici, malo brž im korakom nego inače,
razmiš ljajući kako je lepo pronaći mesto gde mož eš da se raspravljaš iz
čistog zadovoljstva i gde ti se ljudi smeše bez nekog posebnog razloga.
SEDAMNAESTO POGLAVLJE
1.
Anselm i prior samostana Notrdam de Moano š etali su preko urednih
travnjaka između gracioznih stabala kestena do spomen-ploče na zidu
srednjovekovne trpezarije. U sedamnaestom veku Gilbertinci su preuzeli
staru benediktinsku opatiju. Na tom mestu se već osamsto godina čita
isto Pravilo.
– Tu su ga streljali. Svake godine mu ovde odajemo poštovanje.
Ime priora Morela bilo je uklesano na maloj kamenoj ploči iznad
odlomka iz predgovora Pravilu: „Istrajaćemo na vernosti njegovom
učenju u ovom samostanu sve do smrti.“
Prior je bio nizak, zdepast muš karac pogrbljenih leđa, kao da mu je
kičma vezana za skrivenu napravu za pokoru. Stajao je zgrbljen nad
sklopljenim rukama, ozbiljan i nepomičan.
– Bila je to veoma jednostavna operacija – reče prior, uhvativš i
Anselma za nadlakticu i vodeći ga dalje od zida. – Ovamo bi danju
dovodili decu, po dvoje ili troje, i smeš tali ih u sirotiš te koje su vodile
časne sestre. Imali smo sopstvene š tamparske maš ine na kojima smo
izrađivali laž na dokumenta i propusnice, krš tenice i slično. Decu bi tada
kuriri odvodili u okupirano područje, pa u Svajcarsku, s nadom da će se
jednoga dana u budućnosti opet naći sa svojim roditeljima. Na granici su
ih preuzimali drugi kuriri. Kao što znate, taj lanac je tragično izdat.
– Ne znate ko ga je izdao?
– Ne, ali ko god da je bio, nije znao mnogo. Jer, kad su doš li, Gestapovci
nisu pretražili samostan. Čak ni sirotište. Samo su streljali priora.
– Zaš to su ovamo dopremana samo deca? – upita Anselm, unapred se
bojeći odgovora.
– Odrasle je teš ko sakriti i lako pronaći, a od dece bi bilo lako izvući
gde su im roditelji sakriveni. Ali ovde u sirotiš tu, među drugom decom,
imali su veće izglede da prež ive. To je jedna od straš nih stvari u celoj toj
epizodi. Roditelji su bili očajni. Izabrali su da se odvoje od svoje dece, jer
su znali da je samo pitanje vremena kada će sami biti uhapšeni.
– Ne možemo ni da zamislimo kako je to bilo, zar ne, oče?
– Ne. A znate li š ta me je najviš e dirnulo? Clanovi Okruglog stola bili su
studenti. Mladi su spasavali još mlađe od sebe.
Nastaviše dalje, na trenutak ometeni grmljavinom traktorskog motora.
– Naž alost – nastavi prior – viš e niko iz tog vremena nije ž iv, pa su
nam ostale samo priče koje prenose monasi s nepouzdanim sećanjima.
– Da li biste hteli da mi ih ispričate?
– Svakako. Dođite, proš etaćemo se uz jedan deo rute kojom su bež ali.
Zelezničke pruge viš e nema, ali je na njenom mestu sada staza. To mesto
je nabijeno delima iz prošlosti.
Napustili su teren opatije i krenuli puteljkom prema napuš tenoj
ž elezničkoj stanici. Sa svake strane prostirali su se beskrajni vinogradi,
gusto nanizani preko niskih brež uljaka, dodirujući blistavo nebo
Burgundije.
– Jedan od problema – reče prior – bilo je to š to se krijumčarski lanac u

potpunosti oslanjao na poverenje. Svi vitezovi su se međusobno
poznavali. Znali su za ovo mesto. Rizik izdaje nigde nije veći nego za
zajedničkim stolom.
– Možete li nešto da mi kažete o ocu Rošeu? – upita Anselm.
– Po svim pričama, bio je to talentovan čovek – načitan, s velikom
straš ću za srednjovekovnu knjiž evnost – ali njegov ž ivot se završ io na
sramotan način.
– Kako?
– Nikad nije bilo potvrđeno, ali priča se da je... kako da kaž em... gajio
simpatije prema jednoj mladoj devojci iz obliž njeg sela. Umrla je
prilikom porođaja, a kaž u da je Roš e bio otac deteta. Mož da to i nisu bile
samo glasine, jer je zatraž io da ga razrede, ali je posle njene smrti
povukao zahtev. Premestili su ga u jednu parohiju u gradu... bio je
slomljen čovek. Ovamo je ponovo doš ao samo jednom, s predlogom za
osnivanje Okruglog stola. Dirljivo je to da je kasnije izgubio ž ivot
spasavajući decu.
U toj jednoj straš noj rečenici Anselm oseti neispričanu priču epskih
razmera. Međutim, nastavi s drugim ranije pripremljenim pitanjima. –
Kako to da su Šverman i Brion uopšte bili poznati u samostanu?
– Nisu. Obojica su stigli ovamo kao potpuni stranci.
– A ipak, ovde su dobili utočiš te čak i poš to je otac Morel streljan –
reče Anselm, s beznadež nom zbunjenoš ću nekoga ko prikuplja
razbacane deliće slagalice.
– Sad dolazimo do najuznemirujuće zagonetke od svih. – Prior je
paž ljivo birao reči, trudeći se da izrazi koje koristi budu odgovarajući. –
Otac Plejon, koji je tada bio prior, odlučio je da ovde sakrije obojicu
muš karaca. Nije hteo da kaž e niš ta drugo osim da je Sverman rizikovao
svoj život kako bi spasao jedan drugi.
– Da bi spasao život?
– Da.
– Kako?
– Samo je prior znao odgovor na tu zagonetku. Ali jedno je sigurno: š ta
god da je bilo to š to mu je rečeno, uverilo ga je da treba da poš tedi ž ivote
Svermanu i Brionu. Nikad nije objasnio svoj postupak, a svoju tajnu je
poneo u grob.
Anselm pogleda dole na crne ukopane ž elezničke pragove, jedino š to je
ostalo od stare ž elezničke pruge kojom su deca dolazila u Le Moano.
Reče: – Pretpostavljam da je cela zajednica znala za Okrugli sto – je li to
tačno?
– Nije bilo drugog načina. Neka deca nisu govorila francuski, nego
samo nemački.
– Koliko je ljudi znalo? – upita Anselm.
– Oko š ezdeset. Ali, ako mislite da je neko od njih izdao Okrugli sto,
najverovatnije greš ite. Setite se, Gestapovci nisu bili dobro upućeni. Da je
izdajnik bio neko odavde, Nemci bi pronaš li decu, a časne sestre koje su
ih skrivale stigla bi kazna.
– Nisam mislio na tako nešto – slaže Anselm.
– Pa, ja povremeno pomislim i na tu mogućnost. Zato vas ne bih krivio
čak i da jeste.
Njihov razgovor potom skrenu na vedrije stvari: na „Ontološ ku
raspravu“, na sve manje zaređenih i na glumačke sposobnosti Erika
Kantone. Iznenada, prior opet promeni temu:
– Oče Anselme, shvatićete da je Svermanovo pojavljivanje u javnosti
izazvalo kod nas priličnu uznemirenost. Ovaj samostan je sveto mesto
koje je služ ilo duhu pokreta otpora. Kad god je negde u Francuskoj neki
starac bio razotkriven i optuž en za ratne zločine, prolazili su me ž marci.
Je li to on? Hoće li uperiti prstom u nas? Mi nemamo objaš njenje koje
bismo mogli da ponudimo. A sad se to dogodilo. Cim zine, ovaj samostan
će potonuti. Sećanja na okupaciju su još uvek svež a i još se ispod
prevrnutog kamenja otkrivaju grozne stvari. – Zastade, iznenada
uznemiren. – Već smo imali jednog posetioca.
– Koga? – upita Anselm spontano.
– Jednog od preživele dece. Postavio mi je strašno pitanje.
– Da?
– Rekao je: „Da li je moguće da se jednom jedan od Irodovih sluga
odmarao među vaš im zidinama?“ Odgovorio sam mu da ne razumem.
Kasnije sam shvatio da je trebalo da kaž em „ne“... jer je moja zbunjenost
bila neka vrsta priznanja. Mnogo me je uznemirio taj čovek.
Anselm je zamiš ljao Salomona Laš eza kako postavlja pitanje čoveku
koji ne mož e da mu odgovori a da pri tom ne otkrije sopstvenu sramotu.
– Upoznao sam ga. Bio je i u Larkvudu.
– Oh Gospode... prvo mi, a onda i vi... verovatno sve zna.
– Ne mislim da je tako – reče Anselm nesigurno. – Rekao mi je da je sin
Šeste lamentacije.
– Nakon pet Jeremijinih?
– Da... Mislim da je pod tim mislio na Holokaust.
Hodali su u tiš ini sve dok prior nije rekao: – Nadam se da ćete pronaći
Viktora Briona, za dobrobit ove zajednice i za dobrobit Larkvuda. –
Zastade, prekri oči dlanom i pogleda preko kroš anja. – Mislim da biste
morali da porazgovarate s majkom Ermans – reče. – Ona je sve vreme
bila ovde. Ali, upozoravam vas – nateraće vas da kupite kutiju keksa.
2.
Posle jednog veoma zamornog predavanja s temom o propasti romana
kao knjiž evne forme, Keti Glenton je uspela da nagovori Lusi da s njom
pođe u tursko kupatilo.
– To je grozno mesto – rekla je – a vode ga dvoje bivš ih rvača iz
Lankašira. Muž i žena.
– A šta radiš tamo? – upita Lusi, užasnuta.
– Postoje tri prostorije, svaka toplija od one prethodne. Poš to oznojiš
duš u, legneš na sto, a jedno od njih dvoje te opere. Onda skočiš u bazen s
ledenom vodom.
– Zvuči kao pakao.
– I jeste... ali posle toga dolazi raj. Omotaš se ogromnim toplim
peš kirom i lež iš na kauču koliko te volja, jedeš sendviče sa slaninom i
pijuckaš vruć sladak čaj. S ove strane groba nema ničega sličnog, veruj
mi.
Baš su se spremale da izađu iz stana, kad zazvoni Lusin mobilni. Bio je
to Paskal Fužer.
– Da li bi vas zanimalo da učestvujete u pripremanju suđenja?
– Molim? – upita ona, zaprepašćena.
On nastavi: – Nije niš ta veliko, verujte mi. Ja sam neka vrsta
posrednika između ovdaš njih advokata i onih koji imaju interes u ovom
slučaju u Francuskoj. To znači da obavljam gomilu praktičnih zadataka
za tuž ilaš tvo. Siguran sam da biste mogli da pomognete... s papirima ili
tako nešto. Slušajte – oklevao je – jeste li sada slobodni?
– Jesam – reče Lusi s priguš enom radoš ću. Spusti mobilni i reče: –
Zaista mi je žao, Keti, ali moraću da otkažem.
Keti razočarano klimnu glavom, dok je Lusi ugovarala vreme i mesto
sastanka s Paskalom. Kad je završila, Keti reče: – Njušim muškarca.
– Ne baš – reče Lusi, bolno samosvesna.
– Ime?
– Paskal.
– Francuz?
– Da... ali nije to što misliš.
– Znam. Nikad nije.
– Istina je.
– Ima li prijatelja kog zanima predivan um?
– Pitaću ga.
Sat kasnije Lusi se naš la s Paskalom ispred Nacionalne galerije portreta.

Iza njih je brujao saobraćaj, pruž ajući se dole prema Trafalgar skveru. Na
trotoarima su se okupljale mase, izluđene kartama i turističkim vodičima,
traž eći sledeću turističku zanimljivost. Paskal uhvati Lusi za ruku, pa iz
buke zakoračiš e u neme dvorane sa zarobljenim licima. Hodali su iz
jedne u drugu dok su ih Odri Hepbern, Pol Makartni i mnogi drugi
posmatrali. Razgovarajući, nagnuli su se jedno prema drugome,
posmatrajući okolo.
– Jeste li još uvek novinar? – upita Lusi.
– Na neki način. Poš to sam naleteo na onaj dopis, dao sam otkaz na
stalni posao u L’ Mondu . Dali su mi dosta honorarnih poslova, pa
preživljavam. A vi?
– Student... drugi put.
– Prvi put su se umešali napadni roditelji?
– Tako nekako. – Ona pomisli na Darena koji je istu tu primedbu
izgovorio s neprijateljstvom, primećujući kako to pitanje iz Paskalovih
usta nosi obećanje razumevanja. Nesumnjivo, doći će vreme kad će
morati da mu objasni, ali ne još . Nastavi: – Paskale, razmiš ljala sam o
naš em poslednjem razgovoru. Ne razumem zaš to tako silno ž elite Briona
na suđenju. Šta je sa svim ostalim dokazima?
Paskal zloslutno reče: – Ovo suđenje biće podjednako o tome čega se
žrtve sećaju, koliko i o tome šta je Šverman učinio.
Izaš li su iz galerije i pridruž ili se gomili koja je obilazila Nelsonov
spomenik. Mornarički zapovednik nadvijao se iznad njih, siguran, dok su
oni hodali kroz more debelih golubova.
– Zapitate li se ikad kako su Šverman i Brion uopšte pobegli iz Pariza?
– Često.
– Hoću da kaž em, kuda su iš li i ko je taj ko bi hteo da im da nova
imena?
– Niko ne zna. U jednom trenu obojica su u Aveniji Foš , a četiri meseca
kasnije su u rukama Britanske obaveš tajne služ be s novim identitetima i
s pričom koja ih je odvela u Englesku. Ponekad pomislim na slučaj Tuvije.
– Šta je to?
– Ukratko, on je bio zadrti katolik koga su njegovi skrivali godinama
posle rata.
– Kolaboracionista?
– Da. Bio je na čelu obaveštajne mreže Milis9 za Savoju.
– Štitila ga je crkva?
– Ima tu viš e od toga, ali bio je sakriven u samostanu. Pa se ponekad
pitam je li crkva mogla da bude uključena... ali to je tako malo verovatno.
Mož da bi i sakrili Francuza, ali SS o icira? To je čak i meni teš ko da
poverujem.
On pogleda dole u mahnito kljucanje ptica, pa upita: – Jeste li gladni?
Pola sata kasnije jeli su za malim stolom u kripti crkve Svetog Martina-
u-poljima.
– Čudno mesto za restoran – reče Paskal.
3.
Zenski samostan nalazio se pola kilometra dalje od muš kog. Sirotiš te je
već odavno bilo zatvoreno, a š kolske zgrade su sada bile prostorije za
dijecezalnu omladinu. Anselm je sve to već pre video. Horde seksualno
nestrpljive omladine dolaze mini-busevima, pod budnim okom
nemoguće samouverenih kapelana i učitelja, od kojih svi zasluž uju
odlikovanje Ratni krst.
Za vreme rata majka Ermans je radila u perionici. Sad je sedela u
pletenoj stolici u samostanskoj prodavnici suvenira, prisećajući se starih
dobrih vremena kad je verski ž ivot bio tež ak. Anselm je morao da je
odvuče natrag na temu zbog koje je došao.
– Oh, da, oče, bila su to straš na vremena, straš na. Videla sam kako otac
Morel pada kao krpena lutka. Cekala sam da se digne. U sirotiš tu je tada
bilo sakriveno troje dece. – Nasmeš ila se onako kako to znaju samo
veoma stari ljudi, odajući prihvatanje stvari koje nekad nije mogla da
prihvati.
– Sećate li se dvojice muš karaca koji su boravili u opatiji 1944. godine?
– upita Anselm blago.
– Sećam se, da, ali ne baš jasno. U to vreme verski ž ivot se ž iveo onako
kako dolikuje. Nismo razgovarale s muš karcima, osim ako to nije bilo
neophodno.
Anselm klimnu glavom u znak potpunog slaganja.
– Nikad nisam razgovarala ni s jednim od njih – reče ona. – Rečeno
nam je da je njihov boravak jednako tajan kao ispoved. Navikle smo na
takvu vrstu stvari. Ali sećam se jedne stvari, oče...
Majka Ermans zastade u pola rečenice kako bi mogla da se javi na
telefon. Prodavnica suvenira je otvorena od tri do pet... keksi domaći...
ispekli su ih mladi koji nemaju pametnijeg posla... pedeset franaka...
vrede dvaput toliko... do viđenja. Spustila je sluš alicu i nastavila, kao da
prekida nije ni bilo: – Kad sam 1937. doš la ovamo, kao nova, nastojnica
samostana bila je pravi zmaj. Njen otac bio je u vojsci i...
Anselm je strpljivo sluš ao desetak minuta pre nego š to je pukao i
podsetio je o čemu su razgovarali pre prekida.
– Oh da, tako je. U sirotište je dolazio skoro svaki dan.
– Ko? – pritisnu Anselm.
– Jedan od dvojice mladića koje smo sakrivali. Razgovarao je i igrao se
sa četvoro ili petoro malih nemačkih dečaka i devojčica. Njihovi roditelji
su pobegli iz Nemačke u Francusku, gde su tada opet bili proganjani.
Spasli su svoju decu, a sami izgubili ž ivote. Bio je dobra duš a, taj koji je
dolazio da poseti te jadničke. Jedno od te dece nikad nije govorilo, a
imalo je najdublje smeđe oči koje ste ikada videli.
– Sećate li se koji od njih dvojice je dolazio u sirotište?
Opet zazvoni telefon. Casna sestra je rastreseno sluš ala, još jednom
ponovivš i naučene rečenice o kvalitetu keksa i slabosti mladih. Zatim
spusti slušalicu. – Kao što rekoh, nastojnica je bila pravi zmaj...
– Majko Ermans, mladi čovek koji je posećivao decu, sećate li se ko je to
bio?
Pogled joj se zamrači dok je gledala u proš lost ispunjenu strahom. –
Mislim da je to bio Nemac.
Raš irivš i veliku uš tirkanu maramicu, ona obrisa oči. – Bila su to
strašna vremena, oče, strašna.
OSAMNAESTO POGLAVLJE
1.
Agnes je sedela za kuhinjskim stolom, a ruke su joj otvorenih dlanova
mlitavo počivale u krilu. Glava joj je bila lagano nagnuta napred i malo u
stranu, kao da je u transu ili duboko usredsređena na neš to. Naravno,
nije bilo niš ta od toga. Njeno drž anje je postupno počinjalo da ž ivi
vlastitim ž ivotom, polako vukući telo nadole dok ga je Agnes, plavih očiju
koje su blistale od opiranja, tiho cimala na drugu stranu. Još uvek je bila
sposobna da se brine o sebi, ali ne dugo – do večeri bi već bila veoma
umorna, a pogurenost će uskoro zahvatiti i njene dane. Fredi je to znao,
ali nije imao pojma š ta da radi, jer Agnes i dalje nije dopuš tala da se u
njenu negu uključi neko stručan ili obučen za to. Nekako je sam od sebe
iz toga iznikao sistem pomoći protiv kojeg se Agnes nije bunila. Svake
večeri bi svratio jedan član porodice da proveri je li sve u redu pre nego
š to ona pođe na spavanje. A Agnes se nije protivila, ne zato š to joj je bila
potrebna njihova pomoć, nego zato š to je znala da je njima potreban taj
dolazak.
Sedeći preko puta nje, Lusi istrese boraniju iz kese i poče ritual kidanja
vrhova, spuš tajući očiš ćenu u već pripremljenu posudu. Agnes je
posmatrala.
– Kakav je? – upita Agnes, sablasno mirna, prateći pogledom spretne
pokrete Lusinih prstiju.
– Istovremeno stariji i mlađi od mene. Proš lost mu je važ na koliko i
budućnost, ako ne i više.
– Jedna ti je promakla – reče Agnes pokazujući glavom prema posudi.
Lusi izvadi boraniju koja je upala. Meko kidanje vrhova noktima, zvuk
pada boranije u posudu, tik--takanje sata u hodniku kao da su zaustavili
brz prolazak vremena. Trenutak je lež ao otvoren, neistraž en, nastanjen
samo u njima dvema, lečeći rane. Mačka lutalica, koja viš e nije bila
lutalica nego povlaš ćena i postavljena na presto, lenjo je posmatrala
svoje podanike s uzvišenim prezirom.
– Ceo svoj život je poznavao gospodina Snajmana.
Lusi pogleda prema Agnes, a u njenim očima dočeka je pitanje, molba.
Lusi okrenu glavu. Neće joj reći... ne, Paskal te nije spomenuo... ž ao mi je,
ali čini se da ne zna da je Zak imao sina. Umesto toga, Lusi reče: –
Gospodin Snajman veruje da bi Viktor osudio Svermana, samo kad bi
dobio priliku.
– Tako misli? – upita Agnes, iznenada paž ljivo sluš ajući. – Jesi li
sigurna?
– Da.
Odnekud, s neverovatno hladnog mesta, ona reče: – Možda je u pravu.
Zatečena bakinom izjavom, Lusi gurnu posudu preko stola. Agnes
drhtavo podiže kašičicu soli iz činije i pusti da zrnca padnu u vodu.
Lusi reče: – Imaću malu ulogu u suđenju. Biću tamo u tvoje ime. – Nije
htela niš ta da kaž e o svojoj nameri da se suoči s Brionom i da mu saopš ti
sve š to zna te da ga zamoli da uđe u sudnicu. Ako uspe, baka će već čuti
za to.
Agnes klimnu glavom, ne trepćući, a usne joj se obesiš e u jednu stranu.
Bio je to osmeh koji se borio protiv samovolje miš ića koji su polako
otkazivali i umirućih pokretača ž ivaca. A onda je uzdahnula kao da se
osmehnula, okrenula lice i rekla: – Viktor nije bio budala.
Lusi je posmatrala provrelu vodu, opčinjena besom koji se pretvarao u
paru. Nestao je u vazduhu da bi se opet pojavio na prozoru, ponovo kao
voda, klizeći niz staklo, gde će ga Agnes obrisati.
2.
Dan kada se Anselm vratio u Englesku bio je sunčan. Pogled na Larkvud
ga probode iznutra. I u trenu je već čeznuo za tim da opet čuje zvona i da
pronađe sebe u psalmima koji su stvarima mogli da daju značenje uvek
kad on to nije mogao. Na ulazu u samostan otac Endru reče: – Svermanov
unuk Maks ž eli sutra poslepodne da se sastane sa mnom. Zeleo bih da i ti
budeš prisutan.
– Naravno.
– Jesi li dobro? – Prior ga letimično pogleda.
– Jesam, hvala.
Smeš no, pomisli Anselm zamiš ljeno, posmatrajući priorova četvrtasta
leđa dok je prolazio kroz vrata, ovo je ono š to sam sve vreme ž eleo, da
budem uključen u celu stvar, a sad kad se to događa, kao da je nekako
izgubilo privlačnost.
Maks Najtingejl je bio slikar. Pod tim je mislio da kaž e da je on neko ko

slika slike koje malo ko kupuje, ali ko i dalje nastavlja da okreće leđa
karijeri i inansijskoj sigurnosti zato da bi mogao da naslika još slika koje
mož da niko nikad neće kupiti. Za ž ivot je zarađivao radeći kao konobar
ili, kad stvari zaista zaguste, usiljeno se smeš eći za blagajnom u
Mekdonaldsu. Anselm je procenio da mu je oko dvadeset sedam godina.
Imao je kratko oš iš anu kosu, a glavu je stalno drž ao malčice nagnutu u
jednu stranu, kao da očekuje iznenadni š amar. Pili su čaj na Anselmovom
omiljenom mestu, na travnjaku južne poprečne lađe, kupajući se u toplim
sunčevim zracima.
Maks je govorio kao da nije spretan s jezikom kao oruđem za
izraž avanje, povremeno oklevajući, kao da u glavi ima mentalnu sliku
koju ne uspeva da prenese u reči. Ali kad bi uspeo neš to da izrazi, to bi
se veoma oš tro isticalo upravo zbog neočekivanog ugla njegovog
opažanja.
– Rekao sam dedi – gle, stotine hiljada Jevreja bili su prebačeni na
drugi kraj Evrope, u malo selo u Poljskoj. Pa ne mogu svi tamo da stanu.
– Šta je rekao na to? – upita otac Endru.
– Rekao je: „Otiđi na stanicu Kings kros. Stoj tamo sat ili dva, posmatraj
vozove koji dolaze i odlaze, jedan za drugim. A onda izađi napolje i
pogledaj ljude na ulici koji kupuju novine ili dozivaju taksi. Misliš li da
znaju da će oni ljudi u vozovima svi da umru? Dan za danom?“ – Maks
podiž e ruke, kao da tu viš e nema š ta da se kaž e, a znajući da nekako
nedostaje objašnjenje.
Anselm pomisli na London pod okupacijom stranih snaga, grad
podeljen na okruge, dok jedna etnička grupa biva uhapš ena i ugurana u
zaplenjene autobuse te otpremljena na ž elezničku stanicu. Sta bi on
mislio za vreme rata gledajući kako vozovi odlaze u noć, uvek u istom
pravcu, uvek s istim odrediš tem? Jedna pčela je lebdela iznad netaknutog
čaja i sendviča, a papirnati ubrusi su leprš ali na povetarcu: lenji pokreti
mirnodopskog vremena.
Cinilo se da Maksa pritiska teret stare zbunjenosti. Reče: – Sluš ajte,
nikad nisam poznavao svog oca... odrastao sam s ovim čovekom koji se
sad ovde skriva. Ne kaž em da nije znao za ubijanje... samo kaž em da mi je
to neverovatno, nezamislivo.
– „Neverovatno“ ima običaj da napravi zbrku baš u onim delovima
naš eg ž ivota za koje smo najviš e vezani – reče otac Endru jednostavno,
dodajući gotovo nečujno: – Zato sam postao monah.
– Je li to pomoglo da možete da poverujete u neverovatno?
– Ne baš , ali stari ž ivot mi je postao nezamisliv. – Otac Endru je skinuo
naočare, otkrivši male crvene otiske koje su ostavile sa svake strane nosa.
Obrisa stakla, pa ih opet stavi. – Samo pokuš avam da kaž em ovo: budite
veoma oprezni pre nego š to odbacite stvari u koje je teš ko poverovati, a
pogotovo kad vas dotaknu po ramenu ili šutnu u lice.
Maks nabra obrve, a oči mu zaiskriš e. Reče: – Zatraž io sam sastanak s
vama zato š to je spomenuo još neš to š to mislim da biste morali da znate,
nešto još neverovatnije. Još jedan udarac nogom posred lica.
Pogleda iskrenim pogledom u oca Endrua, poš to mu je uzvratio
njegovim sopstvenim rečima. Nevoljno, Anselmu na pamet pade lice
monsinjora Renaldija iza kardinalovog ramena, bezizraž ajno, neutralno,
ali čekajući, večno čekajući.
– Rekao je da je učinio suprotno od onoga za š ta ga optuž uju. Ali neće
reći ništa više od toga. Želi da to objasni neko drugi, neko ko je bio tamo.
– Ko? – upitao je prior.
– Francuz po imenu Viktor Brion, premda se sad zove drugačije.
Potragu smo prepustili privatnom detektivu. – Pogleda jednog, pa drugog
monaha. – Kaž u da nikoga nije teš ko naći ako znate ime. A mi ga znamo...
Berkli.
– Makse – reče Anselm poverljivim tonom – da li biste bili tako dobri
da nas obavestite ako i kad ga pronađete? Sve š to ima veze sa sudbinom
vašeg dede najverovatnije će imati uticaj i na naš samostan.
– Da... javiću vam.
3.
Agnes i Lusi su sedele za stolom na kome su bile dve prazne činije, dok se
oko njih polako spuštao sumrak.
– Kad će Vilma da se doseli? – upita Lusi pospano.
– Kad bude spremna.
Bilo je tako tiho da je moglo da se čuje kako dišu.
– Kako će znati kad treba da dođe?
– Jednostavno će znati. Ljudi poput Vilme imaju osećaj za vreme koji se
dosta razlikuje od naš eg. Dogovori, sastanci, njima to niš ta ne znači. Ona
ne živi po satu. Živi u sadašnjem trenutku.
Lusi je ustala da raščisti sto. Agnes reče, iz senke: – Zaboravi Viktora.
– Kako to misliš? – upita Lusi, zastavši i pogledavši dole u nju.
– Ništa. Dobro je.
Lusi ispruž i ruku, a Agnes se uhvati za nju obema svojim, kao da je
rukohvat. Pokretom glave pokaza da joj ne treba pomoć, a onda krenu
prema kupatilu da se spremi za spavanje. Hodala je oprezno, dodirujući
stvari prvo s leve pa s desne strane, osećajući pod prstima predmete
tamo postavljene baš zbog toga. Lusi je ostala u kuhinji, osluš kujući
„klik“ prekidača za svetlo i tihi š um vode, jednostavne zvuke s kojima
počinje i završava se dan, a verovatno i život.
Podiž e pogled. Uokvirena dovratkom, Agnes je stajala nepomično kao
avet u dugačkoj kućnoj haljini i crvenim čupavim papučama,
pridržavajući se obema rukama za okvir vrata. Večernje svetlo na izmaku
ocrtavalo je liniju njenog nosa, rastvorenih usana; za Lusi je to bilo kao
da je Agnes umrla, kao da je ovo samo poslednje telesno pojavljivanje,
poslednja želja da još jednom vidi Lusi pre nego što odleprša u sećanje.
U tom trenutku je sat iz hodnika otkucao pun sat. Mesingani točkići se
okrenuš e, komplikovano usklađeni. Vreme, ne viš e zaustavljeno, kao da
se prizemljilo i pokrenulo. Pogledale su se preko sobe, sluš ajući kako
polagano surovo odbrojavanje izdaleka odseca deliće onoga š to je ostalo
među njima. Lusi i Agnes stajale su bespomoćno, čekajući.
– Bako, molim te, ne idi – reče Lusi glasom iz njihovih tihih dana u
stražnjoj sobi kad bi ih svi ostavili nasamo.
– Moram, Lusi. Smrt je kao i proš lost. Nijednu od njih ne mož emo da
promenimo. A s obema se moramo sprijateljiti.
Lusine oči se ispuniš e suzama koje su pretile da će se preliti. Negde
daleko na istoku začu se grmljavina, a soba se iznenada zamrači, kao da
je neka džinovska ruka pala na sunce.
4.
Nad Larkvudom su se brzo skupili olujni oblaci, a do večeri su krupne
kapi kiš e već počele da š ibaju njegove zidine. Vetar je jačao, preteći da će
se celu noć rvati sa stablima.
Anselm i otac Endru sedeli su svaki s jedne strane velikog okruglog
prozora koji je gledao na atrijum. Anselm je iznosio pojedinosti o svemu
š to je saznao otkako je otiš ao u Rim, opisujući prirodu zadatka koji mu je
bio poveren – pronalazak Viktora Briona. Prior je pažljivo slušao.
– Pojavljuje se neka vrsta uzorka – reče Anselm u zaključku. –
Monsinjor Renaldi se drž i logike – u samostanu su sigurno morali da
znaju neš to veoma važ no, neš to š to je bilo značajnije od onoga š to su
Sverman i Brion učinili, inače im ne bi pomogli. Tu teoriju podrž avaju i
usmena predanja iz samostana, gde se sećaju da su Svermana skrivali
zbog nekog dobrog dela koje nije otkriveno – š to je danas poslepodne
zapravo nabacio i njegov unuk, koji je taj podatak dobio iz usta osobe
koja je bila najdirektnije uključena u sve to.
Otac Endru je polako ponovio reči koje su ga uznemirile: – Rizikovao
je svoj ž ivot da bi spasao tuđi... to je osmiš ljena fraza, gotovo parola...
skriva koliko i otkriva.
– Barem nam daje nekakve naznake razloga zaš to su mu monasi iz Le
Moanoa pomogli da pobegne – reče Anselm.
– Ali zaš to on ž eli da tu tajnu razotkrije Viktor Brion? Zaš to sâ m ne
progovori u svoju odbranu?
– Njih dvojica zajedno pripadaju...
– Kao da su sva dela iste pohabane karte – prekinu ga prior, pa doda: –
Uzgred, to je bilo brzo razmiš ljanje, to kako si naveo Maksa Najtingejla
da nas obavesti ako i kad ga pronađu.
Anselm nije bio siguran da je to bio kompliment. Prior nastavi: – Dakle,
šta ćeš sad... da čekaš?
– Ne baš . Privatni detektiv mož e da otvori samo određen broj vrata.
Maksova otvorenost je samo jedna žica na mom gudalu.
– Imaš još nešto?
– Da. Mislim da imam.
Otac Endru se zamisli. – Mož da će te jednoga dana proglasiti za
kardinala.
Kasnije te večeri Anselm je začuo zvona za kojima je ž udeo; pevao je

psalme koji su dali imena pokretima njegove duš e, ali ga je uhvatio lagan
osećaj panike kad je shvatio da viš e nije na istom mestu s kojeg je otiš ao.
Ili, bolje rečeno, da se u Larkvud vratio kao malo drugačija osoba koju ni
sâm nije u potpunosti poznavao, a nije mogao da kaže zašto.
5.
Lusi je sedela u toploj tami svog stana boreći se s dva osećanja, a oba su
jačala i izmicala kontroli.
Gubila je baku: osećala je kako iz kamena počinju da bivaju klesani
temelji tuge, ali kao da je u drugom delu duš e istovremeno neš to
dobijala. Osnove toga već su bile unutra, a nije ni primetila kad su
nastajale. Mož da su nastale pre mnogo, mnogo godina. Ali kao rezultat
toga, Lusi je otkrila da je nekako gotovo urođeno i zastraš ujuće slaba na
Paskala Fužera.
Zazvoni telefon. Ona nevoljno podiže slušalicu.
– Ja sam, Keti.
– Zdravo...
– Pa, je li ti žao što si propustila tursko kupatilo?
– Nije.
– Ah.
– Zaista mi je samo poznanik.
– Kuda ste otišli?
– Nešto da pojedemo.
– Kuda?
– U jednu kriptu.
– Zvuči kao moj tip frajera. Kako si ga upoznala?
– Previš e sam umorna da ti sad objaš njavam – reče Lusi, nasmeš ivš i se
prvi put tog dana.
– Izvući ću to iz tebe. Pozovi me.
Pož elele su jedna drugoj laku noć, pa Lusi spusti sluš alicu uz uzdah.
Kao š to je slučaj sa svim nesporazumima, Keti je neš to naslutila. Otkako
je upoznala Paskala, Lusi nije bila ona stara, a nije bila baš sasvim
sigurna kakva osoba postaje.
DEVETNAESTO POGLAVLJE
1.
– Apolon je obož avao Sibilu, pa joj je ponudio š ta god je htela – reče
Paskal, vrteći u krug kartonski podlož ak za čaš u. Iz prostorije za debate
povremeno bi napolje na verandu, gde su oni sedeli, dolebdeli delići
razgovora. Most Patni se crno ocrtavao na pozadini razasutih belih i
narandžastih večernjih svetala.
– I? – upita Lusi.
– Zatraž ila je da ž ivi onoliko godina koliko je zrnaca peska drž ala u
ruci. Ispunio joj je želju, ali ona je odbila da zadovolji njegovu strast.
– Meni to zvuči kao dobra pogodba.
– Ne baš.
– Zašto?
– Zaboravila je da zatraži zdravlje i mladost.
– Ah.
– Pa je postala stara i ružna, a živela je stotinama godina.
– Šta je radila?
– Svoj stari posao, pisala je zagonetke na listovima, ostavljajući ih na
izlazu iz svoje pećine. – On otpi gutljaj. – To je deo mita koji mi se sviđa,
ta krhkost onoga š to je trebalo da kaž e; reči napisane na liš ću, koje lako
postaju nerazumljive čim ih poremeti bezbrižan povetarac.
Lusi nije mogla da skrene misli s Agnes, čiji pesak samo š to nije iscurio.
Reče: – Doduše, razumem je, tu njenu silnu želju za životom.
– Da, ali produž en ž ivot je samo odlož ena smrt. Ipak na kraju dođe. Na
neki način, ima neš to tuž no u tome kad ž eliš da odlož iš ono š to ne mož eš
da izbegneš.
– Ali to može da dođe prerano.
– Tako je i Sibila mislila.
Lusi se divila njegovom nedostatku zamrš enosti – ali s nostalgijom:
ona je svoju jednostavnost negde izgubila. Videla je smrt na delu, njeno
revnosno poš tovanje prema detalju i njenu sklonost da posao obavlja
polako, poput kopača rovova.
– Mislim da bi se dobro slagao s mojom bakom – reče ona.
Sastali su se na Paskalov predlog. Nije dao nikakav razlog, samo je pitao

da li bi se naš la s njim. Pa su seli bez ikakve posebne svrhe, samo da se
bolje upoznaju. Ostavivši Sibilu iza njih, Lusi postavi ključno pitanje:
– Sta tvoja porodica misli o tome š to si zbog ovoga napustio
novinarstvo?
– Nisu nimalo srećni.
– Mogu li da pitam zaš to? – Imala je neverovatan entuzijazam
stručnjaka.
Zavalivš i se unazad, kao vozač na duge pruge koji poznaje put, Paskal
reče: – Sve to ima veze s osećanjem krivice, u stvari... – i okrenu
podmetač za čaš u – ... premda niko od nas u to vreme nije bio tamo.
Najjednostavnije rečeno, cela porodica je pobegla na jug, ostavivš i mog
prastrica Zaka u Parizu. Dobro, bio je to njegov izbor, ali svejedno, to je
neprijatna činjenica. Da su ostali s njim, mož da bi posle njegovog
hapš enja mogli neš to da preduzmu. – Pijuckao je pivo i razmiš ljao. – To
verovatno nije istina, ali jeste jedna od onih neobičnih stvari na koje
jednom pomisliš pa nikako ne mož eš da ih izbaciš iz glave. Smestili su se
na š vajcarskoj granici, a Zak je bio deportovan u Mauthauzen. Oni su
prež iveli. On nije. Manjak simetrije sve govori. Posle rata su se potrudili
da Zak ne bude zaboravljen. To je jedino š to su mogli da učine. Sverman i
ostali su nestali. I tako sam odrastao sa slož enim sećanjem na duboko
žaljenje, ponos i nešto što bi se moglo nazvati nezavršenim poslom.
Međutim, kako je Paskal objasnio, porodična sećanja zakomplikovali su
politička karijera njegovog oca Etjena i kompleksno raspolož enje u
Francuskoj tokom 1960-ih. Na udaru su se naš li mitovi sklepani posle
rata s namerom da se izgladi stvarnost okupacije – neka meš avina
pokreta otpora i saradnje. Junaci su bili javno prozivani, zlikovci
rehabilitovani. A baš unutar tih javnih prepucavanja Paskalov otac je
vešto uskočio na političku scenu. Imao je velike ambicije i veliki problem:
njegov otac Klod bio je pristalica Viš ija, pa nije mogao da se poziva na
Zakovu ulogu a da istovremeno na videlo ne izvuče i kolaboraciju te time
vlastito ime ubaci u vrtlog protivrečnih pogleda na prošlost. I tako, dok je
Paskal odrastao sa sećanjem na ukradenu odmazdu, služ beni porodični
stav u pogledu ratnih zločina sveo se na milosrdni zaborav. Neka se
proš lost sama zakopa. Zato, kad je krajem osamdesetih uhapš en Pol
Tuvije, Etjen se zalagao za razumevanje moralne slož enosti onog
vremena, a tada je sedamnaestogodiš nji Paskal zagovarao sudsku kaznu.
Na kraju krajeva, taj čovek je bio francuski sluga Rajha. To
razmimoilaž enje u miš ljenjima nije izazvalo trajnu š tetu. Za njegove
roditelje to je bila samo još jedna od mnogih stavki u Registru različitosti,
koji je Paskal ispunjavao svaki put kad bi de inisao sebe u odnosu na
njih – na onaj buran način tipičan za adolescentsko doba – ali stavka za
koju su očekivali da će izbledeti natrag u jednoglasnost kad on odraste i
kad na te stvari bude gledao s drugog stanovišta.
Paskal je odrastao, a stvari jesu izbledele, ali – kao š to to obično biva –
u mnogo manjoj meri nego š to su to njegovi roditelji očekivali. Postao je
politički novinar koji se u slobodno vreme interesovao za vladu u Viš iju i
koji je napisao nekoliko članaka o zloglasnim likovima koji su u
posleratnoj Francuskoj ž iveli udobnim ž ivotom, neometani svojom
proš loš ću. To je bilo bliž e porodičnom stavu, pa je bilo samo pitanje
vremena kada će se Paskalova istraž ivanja dotaći Zakovog ž ivota, a
samim tim i očevog shvatanja svojih izgleda na političkoj sceni. Međutim,
na kraju je Paskal bio taj koji je ostvario uspeš nu karijeru. Imenovan je
za dopisnika L’ Monda u Vaš ingtonu, pa se preselio u SAD, a tada su se
otvorila vrata njegovom sadaš njem ž ivotu. Slučajno je nabasao na dopis
koji se odnosio na Svermana i Briona. On reče: – Poš to sam to pročitao,
znao sam da postoje dobre š anse da ih pronađem. Bio je to ključni
trenutak, veruj mi.
Taj trenutak je odveo Paskala kući u blistavo parisko jutro, toliko lepo
da te natera da napiš eš pesmu. Njegova majka je veselo trčkarala,
presrećna š to je njen dečak opet kod kuće; otac i sin už ivali su u
stidljivom zadovoljstvu zajedničke prerane muš kosti. Paskal je
progovorio prvi, znajući da će cena biti gubitak bliskosti: – Zelim da ga
pronađem.
Etjen je spustio L’ Mond , novine koje je od sinovljevog unapređenja
čitao s novim oduš evljenjem, a zatim ugasio cigaru. Uš la je Monika,
veselo predlož ivš i š etnju po parku, ali zabrinuto se povukla kad joj je
muž dao znak.
– Ne možeš – rekao je.
Ta naredba je čudno delovala na Paskala, dala mu je podsticaj. – Mogu.
– Ne smeš.
– Kako bi bilo da kažeš „moraš“?
Opet tišina.
– Paskale, Francuska je već dovoljno propatila.
– Ovo nije test.
Još tiš ine, a ponor se produbljivao. Paskalov otac je posegnuo obema
rukama prema njemu: – Molim te – rekao je s jedva prikrivenom
panikom u glasu – sagledaj stvari kroz starije oči, samo na trenutak, kroz
rane onih koji su trpeli okupaciju. Sta misliš zaš to je De Gol u
š ezdesetima opozvao smrtnu kaznu od svih ljudi baš Vaseru i Klausu
Barbiju? Sta misliš zaš to je Desten odlikovao Petena u Duomonu u
sedamdesetim? Zaš to se tokom osamdesetih Miteran rukovao s Kolom u
Verdunu? Zato š to ponekad ne mož emo da napravimo sintezu proš losti,
a dođe vreme kad moramo da oprostimo š ta mož emo, kad je bolje
zaboraviti ono š to ne mož emo da oprostimo. Tvoja generacija je
opsednuta neuspesima svojih predaka. Pustite ih neka sami sebi sude. Ni
vi ne biste postupili bolje da ste bili na njihovom mestu.
– Siguran sam da ja ne bih, ali baš zato sledeći naraš taj ima obavezu da
razotkrije proš lost onakvu kakva je bila. Ovde se ne radi samo o Zaku,
nego o istoriji. O istinitom prikazivanju proš lih događaja. Iste godine kad
je Barbi bio osuđen, Le Pen je rekao da su gasne komore bile minorna
pojedinost rata. To je vrsta zaborava koji moramo da sprečimo.
Njegov otac ljutito reče: – Paskale, molim te da to ne diraš . Pusti
proš lost na miru. – Etjen je srdito otiš ao u svoju radnu sobu, ne čekajući
sinovljev odgovor, kao da je roditeljska cenzura dovoljna da zaustavi
neposlušnog sina.
Većina strasti koje imamo kao odrasle osobe rođena je u detinjstvu.
Snaga Paskalovih uverenja nije doš la od njegovih roditelja, nego od
njihovog sluge, gospodina Snajmana. On je poznavao Zaka, on je ispričao
Paskalu sve o Okruglom stolu. Za Paskala je on bio patrijarh, jedini
prež iveli iz tog vremena. Poš to je njegov otac izaš ao iz sobe, unutra je
ušao gospodin Snajman.
– Jeste li čuli sve to? – upitao je Paskal.
– Jesam.
– Šta biste vi uradili?
– Nije važno šta bih ja uradio, nego šta bi Žak uradio. Kad bi mogao.
– A šta je to?
Gospodin Snajman je podignutih ruku koraknuo napred, kao da je ono
š to namerava da kaž e tako krhko da bi se moglo razbiti ako ne bude
izički predato. – Progonio bi ga dok ga ne uhvati. Sverman je jedan od
nekoliko ljudi koji su odgovorni za neš to š to lež i s druge strane
praštanja.
Paskal se popeo stepenicama i pokucao na vrata očeve radne sobe.
– Papa, žao mi je. Moram to da učinim.
– Zaž alićeš š to me nisi posluš ao. – Etjen je stajao leđima okrenut sinu.
Duboko razočaran, rekao je: – Više ti je stalo do mrtvih nego do živih.
Monika je stajala na vratima, rastrgana između muža i sina. Plakala je.
Zatim je Paskal rekao neš to š to nije istina, neš to š to nije mislio i zbog
čega je kasnije gorko ž alio. Ali zvučalo je dobro. – A tebi je viš e stalo do
napredovanja u politici nego do istine.
Posle toga su, naravno, razgovarali i Paskal mu se izvinio, a otac je
rekao da nema veze, dok je majka otrčala po svež e kolače od lisnatog
testa. Ali bilo je prekasno. Jednom izrečene, određene stvari mogu da
promene unutraš nje mehanizme delovanja ljubavi, ostavljajući spoljnu
arhitekturu netaknutu. Mož da je zato Agnes potraž ila utočiš te u tiš ini,
pomisli Lusi.
Paskal je stupio u vezu s jevrejskim grupama i s organizacijom Pokreta
otpora u Parizu, a oni su osnovali konzorcijum, pa je počelo mukotrpno
prikupljanje dokaza. Istraž iteljima je najviš e muke zadavala činjenica da
Sverman nije ostavio pisane tragove za sobom. Njegovo ime se retko
pojavljivalo u dokumentima, premda su izvori ukazivali na to da je
sigurno morao da prisustvuje sastancima i da je svakako primao
određene dopise. A niko nije znao ime pod kojim se skrivao. Međutim,
onda je Paskal dobio anonimno pismo poslato iz Pariza. On reče: –
Sadrž avalo je samo jedan red: „Ime koje traž ite je Najtingejl.“ Mislio sam
da je prevara, ali svejedno sam ga prosledio.
Ali, i dalje ih je brinuo problem prikupljanja dokaza koji bi bili
dovoljno jaki da osiguraju osudu. Kada je o tome razgovarao s
gospodinom Snajmanom, on ga je zamolio da pronađe Viktora. Rekao mu
je:
– Poznavao sam Viktora. On i Zak su bili kao braća. Njihov odnos je
postao napet kad su se zaljubili u istu ž enu – ne sećam joj se imena... rat
ih je dodatno udaljio... ali sad, posle toliko godina, sad kad je Zak mrtav...
siguran sam da bi Viktor progovorio.
Lusi je sa skrivenim už asom proučavala Paskalovo ž ivo lice: činilo se
da ne zna niš ta o Agnes. Priča se nastavila dalje, ostavivš i Lusi
oš amućenu zbog ispuš tanja Agnesinog imena iz nje. Dokazi su služ beno
predati Ministarstvu unutraš njih poslova. A ž ivot, takav kakav jeste, nije
Paskalovom ocu doneo nikakvu političku š tetu, ali je taj strah – koji
zapravo nikada nije bio ostvaren – održ avao otvorenu ranu između njih
dvojice.
* * *
Zazvoni zvono, mahnito i hitno, oglaš avajući da je vreme za poslednju
narudž binu pre zatvaranja. Paskal i Lusi odlučiš e da pođu. Na izlazu Lusi
uhvati Donov pogled (tako je nazvala tu fuziju Gandalfa i Deda Mraza).
Kao i ranije, on joj klimnu glavom.
Stojeći napolju, Lusi reče: – Brion neće jednostavno da uš eta u
policijsku stanicu. To je samo očajnička nada.
– Znam – reče Paskal malodušno. – Treba nam čudo.
– Mislila sam da si rekao kako ne smemo da spominjemo Boga?
– U određenim okolnostima Bog ima običaj sâm da se spomene.
2.
Anselmova uverenost da će pronaći Briona nije počivala na njegovim
istraž iteljskim sposobnostima, jer ih nije imao, nego na jednoj od
prozaičnijih karakteristika modernog ž ivota – obilju dokumenata sa
spiskovima imena i adresa: poreska uprava, Ministarstvo socijalnog
osiguranja, zdravstveno osiguranje, popis vlasnika vozačkih dozvola i
tako dalje. Amateru u Anselmovoj situaciji potrebne su samo tri stvari:
ime osobe koju traž i, kontakt osoba u policiji uključena u istragu
ozbiljnog zločina (š to otvara mnoga vrata) i dobar razlog zaš to bi ta
kontakt osoba jednom amateru otkrila sve što zna.
Anselm je bio relativno siguran da ima ispunjena sva tri uslova. Znao
je ime, a nagonski je pomislio da bi inspektorka Armstrong mogla da
bude ta kontakt osoba i da bi bila voljna da sarađuje kad bi se ta
saradnja zasnivala na pronalasku ključnog svedoka za veliko suđenje. I
kad bi se Anselmov zahtev sveo na molbu da prvi obavi razgovor s njim.
Plan se kristalizovao gotovo sam od sebe još dok je bio u Rimu.
Uporedno s tim raslo je i Anselmovo saznanje o sopstvenoj važ nosti u
svemu tome, dajući mu osećaj moći, koji je pokuš avao da prikrije ali u
kojem je jedan deo njega pronalazio mračno zadovoljstvo.
3.
Obično je Anselm imao dva perioda manuelnog rada – jedan ujutru pre
mise, a drugi poslepodne posle večernje službe. Međutim, prior je pristao
da ga oslobodi te duž nosti kad god bude morao da obavlja neš to š to se
tiče zadatka koji mu je poverio kardinal Vinćenci. Anselm je to rastegao i
na igranje š aha sa Salomonom Laš ezom u gostionici. Ali od povratka iz
Rima Anselmu je bilo sve tež e da pogleda svog saigrača u oči – jer sad je
na leđima nosio teret zagonetke: – Sverman je rizikovao svoj ž ivot da
spase tuđ. – A sad ih je razdvajao i njegov zadatak da pronađe Viktora
Briona, jer on je bio čovek koji treba da otkrije značenje tih reči.
Sedeli su za stolom svaki na svojoj strani, crn protiv belog.
– Bez razgovora – reče Anselm kad su se spremali da počnu.
– Ali u početku beše Reč – odgovori Salomon Lašez.
– Zaista – reče Anselm.
Salomon Laš ez je zatim prve poteze začinio apstraktnim mamcima od
izjava, š to je po Anselmovom miš ljenju bio slab pokuš aj skretanja
protivnikove paž nje: – Ogreš iti se o jezik znači ogreš iti se o Boga. –
(„Mhmmm“, reče Anselm.) – … u paklu nema reči. – („Mmm.“) – … a ipak,
tiš ina samostana privlači reči pohvale. – („I druge stvari“, promrmlja
Anselm.) – … gresi sveta biće iskupljeni rečima. – Anselm je zapamtio tu
poslednju rečenicu za buduću upotrebu.
– Zar nije čudno – nastavi Salomon Laš ez u novom pokuš aju – š to je
Bog odbio Mojsiju da otkrije svoje ime kad mu se prvi put ukazao?
– Jeste – reče Anselm. Odmeravao je zbijenu kon iguraciju igura.
Činilo se da svaki pokret priziva nevolju, ali morao je da postoji izlaz.
– A zar nije još čudnije š to je Bog menjao imena svojih slugu da bi
označio nov početak?
Anselm podiž e glavu i oš tro pogleda u to lice suzdrž ane znatiž elje. –
Kako to mislite?
– Bog je sklopio pogodbu s Avramom, koji je potom postao Abraham.
Ribar Simon postao je Petar Stena. Ima mnogo primera.
– Razumem – reče Anselm, vrativši pažnju na bitku na šahovskoj tabli.
– Promena imena kao da briš e njihovu istoriju, udeljujući im
blagoslovljenu budućnost.
– To je dobar argument. Možda ću ga iskoristiti jedne nedelje.
– A kad je amsterdamska sinagoga izbacila Spinozu zbog njegovih
zamisli, pozvali su Boga da izbriše njegovo ime pod nebesima.
– Zanimljivo – reče Anselm.
– Pa ko se to onda usudio da se igra Boga i onom čoveku s druge strane
jezera dâ novo ime i nov život?
Gledali su se preko stola. Osećaj brzog skraćivanja perspektive doveo
je blag pogled Salomona Laš eza nepodnoš ljivo blizu Anselmovoj tajni.
Sedeli su kao prijatelji: jedan od njih je strpljivo čekao osudu, a drugi,
Anselm, bio je uključen u neš to š to bi moglo da ukine potrebu za
suđenjem. Za istim stolom: nada i njen neprijatelj.
– Još jedan dobar argument. – Bile su to jedine reči koje je Anselm
mogao da izgovori a da ne mora da slaže.
Salomon Laš ez je procenjivao stanje na tabli, a zatim, uz pogled koji je
odavao da se pomalo zabavlja, prevrnu svog kralja. – Anselmo
Kenterberijski, predajem se.
DVADESETO POGLAVLJE
1.
Bio je to razuman dogovor. U zadnjem delu stana nalazile su se dve
spavaće sobe, jedna kraj druge. Ona u kojoj je spavala Agnes imala je
francuske prozore koji su se otvarali ka vrtu. U drugoj je spavala Vilma.
Noću su obe ostavljale odškrinuta vrata.
Lusi je bila iznenađena Vilminom urednoš ću. Petnaest godina je
svakog jutra ž urila od Hamersmita do Seperds Buš a, do privremenog
prihvatiliš ta kraj crkve. Tamo bi se istuš irala, pojela doručak, a zatim bi
se vratila da nahrani ptice u Rejvenskort parku. Agnes ju je upoznala dok
je podrezivala pera na repu jednom golubu. Između njih se razvilo
prijateljstvo, za koje nije znao niko u porodici, pa čak ni Lusi. S Agnes je
uvek bilo tako. U svom ž ivotu je imala mala, tajna mesta koja bi bila
otkrivena samo slučajno. Nenadana pitanja smatrala je neovlaš ćenim
upadom na svoj posed, pa je porodica bila naviknuta na to da je bolje
nabasati na neke stvari slučajno i pretvarati se da niš ta nije otkriveno.
Tako je bilo i u ovom slučaju. Niko nije komentarisao Vilminu bliskost s
Agnes, premda je već pri prvom kratkom susretu bilo jasno da je Vilma
pomalo luckasta na onaj prijatan način.
Agnes je sad imala invalidska kolica, ali nije htela da sedi u njima.
Gurala ih je po stanu, krećući se polako i s opuš tenom promiš ljenoš ću,
kao da je u pitanju staza s preprekama, smeš eći se malim pobedama i
trzajući se kad bi dodirivala nameš taj. Granice njenog sveta su se
suž avale i često bi ih dotakla. Viš e nije odlazila u park, niti u š etnje uz
reku da gleda čamce, nego se kretala iz sobe u sobu, od stolice do kreveta,
a kad god je to bilo moguće, izašla bi u vrt među sveže, zelene stvari.
* * *
Lusi je odlučila da spomene piš tolj jednom kad Vilma opet bude
spremala svoju sobu. Traž ila je po ormanu neš to š to je Vilma tamo
odlož ila, kad je napipala cev piš tolja. Ostavila ga je tamo, zamotanog u
krpu za praš inu, zajedno sa četiri zarđala metka. Pronalazak piš tolja nije
proš ao bez komentara, jer nekako su joj te dve stvari, piš tolj i Agnes, bile
nespojive. Bilo je to jedno od onih tajnih mesta u koje je moralo da se
prodre taktično, pa je to učinila dok su sedele u vrtu iza kuće.
– Jedan francuski o icir dao ga je Arturu – objasni Agnes. – Doneo ga je
sa sobom, zajedno s onim satom. To su mu bili jedini suveniri. Sasvim
sam zaboravila na to.
– Ali, to je protivzakonito. Trebalo je da ga predaš.
– Odnesi ga u policiju kad umrem – reče Agnes.
Ta reč udari Lusi kao š amar. Ali Agnes je to bio samo još jedan zvuk. –
Rado bih da se vratimo unutra – reče.
Polako su se vratile u stan. Agnes je trebalo dugo da pregura kolica
preko praga francuskih prozora. Lusi ju je posmatrala, stojeći iza nje,
opirući se nagonu da se progura kraj nje i stvar ubrza, da se skloni od te
parade bolesti.
– Pretpostavljam da se često viđaš s mladim Fuž erom – reče Agnes,
nagnuvši se napred da bolje gurne kolica.
– Ne baš.
– Pretpostavljam da mu se sviđaš.
– Prestani, bako.
Dok su prolazile pored Agnesinog radnog stola kraj vrata, Lusi ugleda
komad kartona. – Šta je to?
– Slovarica.
Slova su bila uredno napisana u četiri reda i šest kolona.
Agnes zastade i okrenu se, a plave oči joj se uspaničiš e, kao da gledaju
dolazak nove i preteće maš ine. – Kad viš e ne budem mogla da govorim,
pokazivaću slova.
Pogledaše jedna drugu, obe bespomoćne.
Svaki put kad je Lusi bila kod Agnes dogodilo bi se neš to š to će joj
zauvek ostati rana u sećanju. Galerija usađenih slika okačenih u večnosti.
To veče se pridruž ilo ostalim. Zauvek će joj u sećanju ostati baka koja
stoji pored vrata, njene tanke ruke na kolicima, njen pogled koji počiva
na abecedi.
2.
Kad je prior zakucao na njegova vrata, Anselm je čitao Atanazijev Život
sv. Antonija. Uvek je už ivao dok čita o toj borbi s demonima, jer mu se
ona činila kao snaž na metafora za aspekte sopstvenog unutraš njeg ž ivota
čije su se bitke vodile s neprijateljem koga nije bilo tako lako prepoznati.
Prior je doš ao da kaž e kako je svratila inspektorka Armstrong, a
budući da se to odnosilo na slučaj Sverman, da li bi se on pozabavio
time? Anselm je zaklopio knjigu i krenuo prema salonu. Ushodala se
gore-dole, zamiš ljena. Posle razmene pozdrava, ona reče: – Oče, htela bih
da spomenem nekoliko stvari. Prvo, razgovaraćemo sa Svermanom, a
očekujem da će to trajati nekoliko dana. Ako vaš oj zajednici ne smeta, sve
potrebno bismo radije dopremili ovamo nego da ga privodimo u stanicu.
Ovde je spisak datuma. Mož da nam neće svi biti potrebni. Zavisi od toga
šta će nam reći.
– Naravno. Porazgovaraću o tome s priorom – reče Anselm, uzevš i taj
list papira.
Armstrongova je oklevala. Prema Anselmovom iskustvu, ono š to se u
razgovoru poslednje spomene uvek je najvaž nije, a ako je osetljive
prirode obično biva izrečeno nevoljno. – Da li biste hteli da se malo
proš etamo po naš em zemljiš tu? – upita on. – Uvek je osvež avajuće
pogledati tuđih ruku delo.
Proš li su kroz gvozdenu kapiju koja se još uvek njihala na jednoj š arki
od bogzna kad i uš li u veličanstvenu divljinu mokrog, napola održ avanog
vrta.
– Kad ćete da nam ga skinete s leđa? – upita Anselm, usmeravajući
pitanje prema izvoru pretpostavljene neprijatnosti.
– To je druga stvar. Zapravo sam zbog toga ovde, kao š to ste verovatno
pogodili. Te datume sam mogla da vam pošaljem i u pismu.
– Da – reče Anselm spretno, premda mu to nije palo na pamet.
– Mogu li otvoreno da pričam?
– Da.
– Sverman ostaje ovde. Znam da vam je bilo rečeno da je to samo
privremeno, ali nema nikakvih planova za njegovo premeš tanje odavde.
Takođe, znam da vam je rečeno kako je malo verovatno da će protiv
njega biti podignuta optuž nica, ali to je bila i još uvek jeste glupost.
Odluka će biti donesena poš to se obavi razgovor s njim, ali ideja da on
posle toga jednostavno ode kući je suluda.
– Znači, ako i kada bude optuž en – reče Anselm – mediji će nam opet
piti krv.
– Da, očekujem da hoće, š to me dovodi do onoga š to sam zapravo htela
da kažem.
Nastavili su u tiš ini prema klupi kraj otvorene, nagnute š upe. Po travi
su skakutali vrapci i zebe, okrećući glavice levo i desno i budno prateći
svaki pokret na vetru.
Kad je sela, inspektorka Armstrong mračno reče: – Ne mogu to da
dokaž em, ali sumnjam da je uloga ž rtvenog jarca dodeljena samostanu, a
ne znam zašto.
– Kako?
– Hajde da stavim celu stvar u š iri kontekst. Ako dođe do suđenja, na
videlo će izaći jedna veoma neprijatna činjenica za vladu. Svermana je
1945. ispitivao mladi o icir obaveš tajne služ be, kapetan Ostin Loson. Kao
š to znate, on je kasnije počeo da se bavi politikom i sad je laburistički
zastupnik. U zapisniku tog ispitivanja postoji neš to š to je i uzbunjujuće i
zbunjujuće. Jedva da je iš ta zapisano. Zapravo, ne sadrž i niš ta viš e od
onoga š to je pisalo u dopisu koji je otkrio Paskal Fuž er – imam osećaj da
je Loson napisao izveštaj samo zato što je nešto morao da napiše.
– Možda nije znao šta je Šverman učinio.
– To je moguće. Odmah posle završ etka rata nije se znalo mnogo toga, a
Loson je bio mlad, imao je samo dvadeset četiri godine, pa je moguće da
je bio i malo naivan. Ali ozbiljno sumnjam da je bilo tako.
– Zašto?
– Zato š to je namerno izostavio ključne podatke... kao š to su laž na
imena pod kojima su Sverman i Brion doš li te gde su ih dobili... a
zapisnika o razgovoru s Brionom uopš te nema, premda je sigurno
razgovarao i s njim. Kao da je Loson neš to znao, kao da ih je smiš ljeno
pustio. Odluka sigurno nije bila njegova, ali on je taj koji je dao
preporuku da ih puste.
– Je li on katolik? – upita Anselm iznenada.
– Slučajno, jeste. Kako ste znali?
– Njegovo ime... kraći oblik imena Ogisten... samo sam nagađao.
– Zaš to pitate? – upita Armstrongova. U glasu se osećalo neš to
prikriveno, strpljenje, vrh kandže.
– Bez razloga – reče Anselm, uvukavš i se u sebe, posež ući za
lakomislenoš ću. – Samo nevaž na radoznalost. Tipično katolički greh.
Izvinjavam se.
Cinilo se da se inspektorka Armstrong bori s nedobrodoš lom
zbunjenoš ću. Cež njivo je gledala po spokojnom okruž enju. Pribravš i se,
reče: – Problem Ministarstva unutraš njih poslova jeste to š to nemaju
kontrolu nad ovim. Mi obavljamo istragu, a ako bude dovoljno dokaza,
biće i suđenja. Ne bi to mogli da zaustave čak ni da ž ele. Pa postoji rizik
da će cela ta stvar izaći na videlo. A Šverman nije bio jedini. Bilo ih je još.
– Zašto mislite da je Larkvud osuđen na propast?
– Svake dve nedelje Milbi mora da izveš tava načelnika, a onda zajedno
odlaze na sastanke u Ministarstvo unutrašnjih poslova, sve zbog osetljive
prirode ovog slučaja. Naravno da političari nemaju direktnog uticaja i
bla, bla, bla, ali sigurna sam da su oni ti koji daju „predloge“ o tome š ta je
najbolje za nacionalnu sigurnost, odnose s javnoš ću i tako dalje. Ne ž elim
previš e da blatim svog š efa, ali on je prilično sklon tome da „namesti“
stvari ako ne vidi drugi način.
– Realizam odeljenja za droge?
– Da, nikad nije sasvim otiš ao iz mračnih susednih uličica u kojima je
nekada radio. Ali, bilo kako bilo, od samog početka bio je „ohrabren“,
recimo to tako, da dâ Svermanu do znanja da smo mu za vratom. Milbi
ima nekoliko pitomih novinara – znate kako to ide, uslugica za uslugicu –
pa je dojavio jednome od njih, lokalnom piskaralu. A onda je iz nekog
razloga Sverman doš ao ovamo. Kad su nas obavestili o tome, Milbi je to
objavio u jednom od nacionalnih dnevnika.
– Zašto, pobogu?
– Nije to bila njegova odluka. Mig je morao da dođe iz Ministarstva
unutraš njih poslova, a meni se čini da je ono učinilo sve š to je moglo da
se ostavi utisak kako Sverman už iva podrš ku crkve. Kao da zna neš to o
vama š to bi moglo da bude važ no za suđenje, ali iz političkih razloga to
ne želi da otkrije.
Inspektorka Armstrong zastade. Malo predugo, pomisli Anselm,
prepoznajući taj manevar. Oseća da bi crkva mogla da bude uključena, ali
ne zna kako, pa se nada da ću ja ponuditi odgovor. To je bio pravi razlog
njenog dolaska ovamo: imala je svoje pitanje i uspela je da ga ubaci u
svoje poveravanje monahu, pokuš avajući da ga navede da se otvori u
trenutku kad je verovatno bio najranjiviji. Anselm je umnogome
odobravao tu tehniku i rado bi ju je krunisao uspehom, ali moraće da se
pravi kako ne razume, jer sad je u potpunosti shvatao zaš to se vlada
spremala da kompromituje Larkvud.
Sverman će na suđenju sigurno otkriti da ga je posle rata š titio jedan
francuski samostan, da ga je britanska obaveš tajna služ ba ispitivala i
posle toga pustila na slobodu i tvrdiće da se sve to nikada ne bi dogodilo
da ga nisu smatrali nevinim. A baš to stanoviš te zastupaće vlada ako
Sverman ipak bude osuđen. Ministar unutraš njih poslova će reći da su u
to vreme na postupanje s celom tom stvari veliki uticaj imali moralni
čelnici crkve, koji su, evo, opet zaš titili Svermana kad se naš ao suočen s
optužbama za svoje zločine.
Inspektorka Armstrong rekla je š ta je imala da kaž e, ali završ ila je s
očekivanjem odgovora. Ona pogleda Anselma, a on poče sa svojim
pretvaranjem, istovremeno impresioniran i rastuž en sopstvenim veš tim
guljenjem slojeva istine.
– Zvuči kao da bi vlada htela da ima saučesnika u krivici, ako se na
kraju u javnosti podigne velika praš ina, a ko je bolji od crkve?
Interesovanje javnosti usredsredilo bi se na nas.
– Tako sam i ja mislila – reče inspektorka Armstrong, kao da zatvara
jedan od puteva istrage. Anselmu se zgrči ž eludac, jer je znao da se njeno
zadovoljstvo zasniva na pretpostavci da je on bio iskren, ali i na tome š to
se sad spremao da iskoristi njeno poverenje u njega.
– Koliko je čvrst taj slučaj? – upita on nehajno, za uvod.
– Teš ko je reći. Razgovarala sam s bivš im kapetanom Losonom, koji
kaž e da se ničega ne seća, š to mu ne verujem. Većina svedoka su stari
ljudi i lako je uticati na njih. Glavnica slučaja oslanja se na dokumenta i
na tumačenje njihovog značenja... tako da je ravnotež a krhka. Kad bismo
mogli da pronađemo Briona, uz pretpostavku da je još uvek ž iv, mogli
bismo da imamo neke stvarne dokaze, ali on je nestao.
Anselm reče: – Kad ste doš li ovamo, upitali ste me mož ete li da
govorite potpuno otvoreno?
– Da?
– Mogu li ja sad da učinim isto?
Inspektorka Armstrong je pažljivo proučavala Anselmovo lice. – Da...
– Prvo, ne postavljajte mi nikakva pitanja, jer na njih ne mogu da vam
odgovorim. Drugo, dajem vam reč da je ovo š to sad traž im u interesu
pravde, u najširem smislu.
Inspektorka Armstrong se namršti, ali klimnu glavom.
– Znam novo ime Viktora Briona. A traž im ovo: ako vam kaž em ime, a
vi ga pronađete, hoćete li da mi javite gde je pre nego š to iš ta učinite i
hoćete li da mi dopustite da prvi s njim razgovaram? Posle toga je vaš.
Inspektorka Armstrong ustade i krenu dalje od klupe. Anselm je sledio
njen pogled prema golim prozorskim arkadama stare crkvene lađe.
Isprepletani izdanci grimiznocrvene puzavice lenjo su se njihali tamo
gde su se nekad delići stakla urotili da hvataju zrake sunca kako bi mogli
da im se dive. Suš tanje liš ća zvučalo je kao slabo kucanje srca ili
ž uborenje udaljene vode na stenovitoj obali. Opet se okrenuvš i Anselmu,
ona reče: – Dobro. Kako se zove?
– Berkli. Viktor Berkli.
Anselmova pogodba imala je cenu koju nije predvideo. Ona se
oslanjala na poverenje ne samo u njega nego i u svet koji je predstavljao,
njegovu istoriju, njegovo staro kamenje čija se svetost nekad
podrazumevala.
Anselm ju je otpratio do auta. Tu joj reče: – Hvala vam na upozorenju.
– Nema na čemu.
Još malo su š etali, a Anselm, odjednom sumnjičav, upita: – Još jedno.
Imate li ikakvu ideju o tome kako je otac Endru još pre naš eg prvog
sastanka znao da je Milbi dojavio štampi o Švermanu?
Ona stade, š iroko se smeš eći, iznenada mlada i viš e ne policajka, nego
jednostavno ona: – Da. Ja sam mu rekla.
DVADESET PRVO POGLAVLJE
Anselm je često primećivao da se njegovi strahovi na kraju pokaž u kao

neosnovani, ali nikada nije naučio trik kako da ih se oslobodi već na
samom početku. Kao čovek u Paraboli o sejaču, Anselm bi se uvek naš ao
nesposoban da zaš titi seme od kamenja. U ovom slučaju kamen je bio
Viktor Brion, jer se spoticao već na sam spomen njegovog imena.
I opet je u Larkvud doš ao neko ko je imao neš to da kaž e, i opet je otac
Endru pozvao Anselma da se pozabavi s tim, i opet je ta osoba imala veze
s prošlošću, ali ovog puta je bilo jednostavno. Očaravajuće jednostavno.
– Negde srednjih pedesetih godina, mislim – reče prior. – Veoma
šarmantan. Smestio sam ga u salon.
Siš li su spiralnim stepeniš tem iz Anselmove sobe u prizemlje. Sunčevi
zraci probijali su se kroz uske prozore kao mačevi. Monasi su u tiš ini
prolazili kroz svetlo i tamu, praćeni samo mekim zvukom sopstvenih
koraka.
– Želi da razgovara o Viktoru Brionu. Ne znam kako se zove.
Imao je drž anje opuš tenog modela koji pozira vajaru. Kratka seda kosa
bila je u kontrastu sa ž ivim očima prodornog pogleda. Sedeo je
prekrštenih nogu, s jednom rukom položenom negde na pola bedra.
– Oče, iz razloga koji će uskoro postati jasni, radije se ne bih
predstavio. U delikatnoj sam situaciji koja me prisiljava da se š unjam na
prstima.
– Uzvrativši mu osmehom, Anselm reče: – Zaintrigirali ste me.
– Ono š to imam da kaž em nije preterano uzbudljivo, ali verovatno je
vredno znati. Vidite, moja majka je poznavala Viktora Briona.
Anselmove oči se raš iriš e. Ponovo usredsređen pogled na jasne crte
lica na kojima hirovi ž ivota nisu ostavili previš e traga, crnu rolku, cipele
od mekanog antilopa.
– Bili su dobri prijatelji. Prema onome š to je rekla, mislim da je hteo da
se ož eni njome, inače ne znam zaš to bi se još uvek sećala njegovog imena.
– Tiho se nasmeja. – To je jedan od hirova ž ivota, pretpostavljam, to da
pamtimo imena ljudi s kojima smo mogli da završimo u braku.
– Da, znam na šta mislite – reče Anselm.
– Ali, na kraju niš ta od braka. Na kraju je on, na nesreću, završ io kao
ž rtva rata, pod dimnjakom koji se na njega sruš io za vreme Blica. Ne
razumem te tajanstvene puteve gospodnje kad čovek prež ivi svetski rat,
a onda pogine od cigala koje padnu sa zgrade.
– Znam – razmiš ljao je Anselm naglas, smrknut. – Nikada nisam bio u
stanju da pomirim proviđenje s iskustvom. Ali i dalje se trudim. –
Nastavi: – Vaša majka je upoznala nekog drugog?
– Da. Ali nikad nije zaboravila Viktora. Niš ta nije znala o njegovoj
proš losti. Imam čudan osećaj kad pomislim da je otac mogao da mi bude
Viktor Brion, čovek koji je sarađivao s nacističkim ratnim zločincem.
Doduše, niko od nas zapravo ne poznaje svoje roditelje.
Anselma je privukla relativna skromnost njegovog gosta, pa reče: –
Osim možda kad ih više nema.
– Da, a onda je već prekasno.
Nasmeš ili su se jedan drugome kao kroz prozore dveju susednih
zgrada.
Posetilac reče: – Ovo sam vam rekao zato š to pretpostavljam da
postoje mnogi ljudi koji bi ž eleli da pronađu Viktora, a da vam iskreno
kaž em, ni ja niti iko iz moje porodice ne bismo voleli da budemo
uključeni u sve to. Zivimo mirnim ž ivotom daleko od tih vremena. Moja
majka je mrtva, pa ne mož e da dâ izjavu policiji, a ja ne bih už ivao u
paž nji koju bismo privukli kad bi tabloidi ovo malo š to znamo posluž ili
kao gozbu znatiž eljnima. Naš a povezanost s tim čovekom datira iz
davnih vremena, a hteli bismo da tako i ostane.
– To je sasvim razumljivo.
– Siguran sam da vam nije drago š to krijem svoje ime – reče posetilac –
ali tu se radi o viš ku opreza, a ne o nedostatku poverenja. Ako iko ikada
pokuca na naš a vrata, š to je moguće, voleo bih unapred da znam da vaš
samostan nije imao ništa s tim, ma koliko to bilo slučajno.
– Da, razumem š ta mislite – reče Anselm, razmiš ljajući o bratu
Silvesteru čije je napredovanje prema svetosti iš lo nauš trb diskrecije
izdajice.
– Sve dok imate obavezu da trpite vaš eg gosta, ako smem tako da
kažem...
– Smete, jer je situacija tačno takva.
– Onda je ovo to mesto na koje će dolaziti svi koji imaju zakonsko
pravo na podatke. Zato mož ete slobodno da ponovite ovo š to sam vam
rekao, ali radije bih da se ne zna izvor.
– Razumem.
U određenim okolnostima Anselm je osećao privrž enost prema smrti.
Smrt ima običaj da reš i mnoge komplikacije za one koji ostaju iza nas,
pogotovo u porodicama, premda su retki oni koji su spremni to da
priznaju. Ali ovo je bio jedan primer š ire primene tog principa. Smrt
Viktora Briona negde je mož da izazvala tugu i bol, ali je negde veoma
pojednostavila stvari.
Posetilac je ostao na večernjoj služ bi, a posle toga ga je Anselm
otpratio do auta.
– Preda mnom je duga vožnja.
– Neću vas pitati kuda – odgovori Anselm. U tom trenutku su mu za
oko zapela prepoznatljiva crvena slova Tableta, katoličkog nedeljnika,
koji je lež ao na dasci kraj zadnjeg prozora. Anselm ga je uvek čitao od
prve do zadnje stranice, nakon čega bi simulirao duboko poznavanje
sveta i verskih pitanja. Kad je posetilac zalupio vrata automobila, Anselm
nije mogao da suzdrž i znatiž elju, pa je zakoračio bliž e i bacio pogled na
nalepnicu s adresom na koju je časopis bio poslat. Uspeo je da vidi samo
„Gospodin Robert B...“, a onda su točkovi već zagrebali po šljunku.
Anselm mu mahnu u pozdrav. Bio je to jedan od onih prekratkih
susreta koji se završ e kao knjiga s još dosta nepročitanih stranica. U
povučenom ž ivotu monaha Anselm nije često imao priliku da upozna
nekoga poput gospodina Roberta B. Auto se polako udaljavao, a Anselm
primeti nalepnice na zadnjem staklu: Nešenel trast, Vitli bej džez festival,
Kalerkouts RNLI,10 svaka samo jedan zamrznuti delić ž ivotnog
entuzijazma.
Hodajući natrag prema samostanu, Anselm odluči kako još niš ta neće o
tome da priča inspektorki Armstrong. Njena istraga potvrdiće ono š to je
on saznao. Smrt Viktora Berklija postaće javnosti poznata, a on će moći
da poš alje pismo u Rim i saopš ti im kako su starog kolaboracionistu
satrle cigle s neba.
Dok se tako smeš io sam sebi, pade mu na pamet neš to čudno: tokom
celog razgovora s Robertom B. nijednom nije spomenuta glavna
identi ikaciona odlika mrtvog begunca: njegovo laž no ime, ime pod kojim
su morali da ga poznaju.
DVADESET DRUGO POGLAVLJE
1.
Na zamisao da ode u samostan Larkvud Lusi je doš la kasno uveče, poš to
ju je Keti izreš etala pitanjima o „Francuzu“ – a na taj način Lusi je
razmiš ljala i o Viktoru Brionu. Sledećeg jutra je propustila predavanje o
dobu romantizma i pozvala Paskala.
– Imao sam jednu ideju. Jednokratna je, ali mož da bi ipak iz toga moglo
nešto da ispadne.
– Reci.
– Gde god da se Brion nalazi, sigurno zna da je Sverman zatraž io
utočiš te u samostanu Larkvud. Mož da će i on stupiti u vezu s monasima:
ili zato š to traž i mesto gde bi se sakrio, ili mož da ž eli da progovori, ali ne
želi da ode u policiju... postoje razne mogućnosti.
Na liniji se čulo tiho zujanje. Paskal reče: – Vredi pokušati.
– Pokupiću te Vojvotkinjom, moris majnor proizveden i kupljen pre
nego što smo se mi i rodili.
Monah po imenu otac Anselm poveo ih je do neodrž avanog vrta i stola

ispod prastarog stabla, pričajući im o svom š kolovanju u Parizu. Cim je
uspeo da dođe do reči, Paskal reče: – Oče, dopustite da vam prvo kaž em
da ja nisam progutao onu priču kako samostan gaji bilo kakve simpatije
za „Svermanovu sudbinu“ – mislim da su to tako nazvali. Ranije sam bio
novinar, pa prepoznajem razmišljanje žute štampe čim ga vidim.
– Mnogo sam vam zahvalan za to – reče otac Anselm, iako je izgledao
kao da se svejedno baš ne oseća prijatno. – Cini se da ž ivimo u
vremenima kad bilo kakav napad na crkvu zvuči istinito, š to je sigurno
greška same crkve onoliko koliko i bilo kog drugog.
– Mož da, ali jedna od prvih stvari koje sam naučio kao novinar jeste to
da čim neš to objaviš crno na belo u š tampi, ma kako bizarno bilo, odmah
izgleda istinito.
Monah reče: – Nažalost, neke priče o crkvi su i bizarne i tačne.
Skrećući razgovor na razlog njihovog dolaska, Paskal reče: – Oče,
Eduard Sverman je jedan od onih ljudi koji su unutar sistema ubijanja
radili marljivo kao da se radilo o fabrici Pežo. Posle toga ga je neko
sakrio.
Monaha kao da uopš te nije iznenadilo to š to je Lusi zaprepastilo uvek
kad bi se spomenulo.
Paskal nastavi: – Doći će do suđenja, ali iz toga nuž no ne sledi da će
pravda biti zadovoljena. Kopati po proš losti je pomalo kao buditi
Levijatana. Svaš ta se mož e dogoditi, a ponekad čudoviš te pojede baš one
koji su nevini.
– Mnogo puta sam baš to video.
– Da bismo to sprečili, potreban nam je neko ko ga je poznavao i ko ga
je video na delu.
– Ko? – Pitanje je zvučalo izveštačeno.
– Covek po imenu Viktor Brion. Zato smo ovde. Znam da je
neverovatno, ali u slučaju da on stupi u vezu sa samostanom, hoćete li
pokuš ati da ga nagovorite da progovori? Ne traž im od njega da ode u
policiju, samo da razgovara sa mnom i s mojom koleginicom, privatno. –
Paskal pokaza glavom prema Lusi.
Monah se nagnuo napred, a izraz njegovog lica bio je kao minijatura
ž aljenja i blage zbunjenosti. – Nekada sam bio advokat – reče, kao da
otkriva svoj oproš ten greh – pa znam koliko bi u ovakvom slučaju bio
važ an svedok poput Briona. Mogu vam reći da je neko već pre vas doš ao
ovamo zbog njega, čovek čija ga je majka poznavala. Ali doš ao je samo
zato da nam kaž e kako je Brion poginuo u nesreći. Posetilac se nije
predstavio, jer nije želeo da bude uključen u sve ovo.
– Kako je umro?
– Na njega se sruš io dimnjak. – Cinilo se da monah i sâ m smatra svoj
odgovor nezadovoljavajućim.
Paskal se namrš ti. – Dimnjak? Ne čini li vam se to kao malo prevelika
slučajnost?
– Nisam imao razloga da sumnjam u njegove reči.
Lusi oseti nervozu.
Paskal oštro reče: – Je li znao ime, ime pod kojim se Brion skrivao?
Monah preblede.
– Da li je ta osoba spomenula ime?
– Bojim se da nije.
– To znači da ne postoji način da potvrdimo ono š to vam je rečeno?
Smrt za sobom ostavlja više papirologije nego išta drugo.
Lusi skloni pogled s Paskala, pa pogleda u monaha, koji je sad izgledao
kao da je malo odlutao u mislima. On podiž e glavu kao da će da
progovori, ali mu se usta smrznuš e pre nego š to je iš ta izustio. Lusi se
okrenu u pravcu njegovog pogleda i ugleda starijeg monaha kako im
prilazi preko travnjaka, vodeći sa sobom mladića otprilike njenih godina.
– Brate Silvestere – reče otac Anselm slabašnim glasom.
– Znao sam da ću vas ovde naći – reče stari monah, pozivajući rukom
svog pratioca da mu se pridruž i. – Ovo je Maks Najtingejl. Nekad je bio u
izviđačima, znate.
2.
Jasno izraž en doprinos brata Silvestera samostanskoj zajednici izazivao
je dve ekstremne reakcije: zaš titničku privrž enost ili ž elju da mu se
zavrne vrat. Prostor između njih bio je uzan i lako premostiv. Gledajući
kako se Silvester gega nazad prema prijemnoj kancelariji, usput
zastajkujući tu i tamo da prstima protrlja i pomiriš e neki začin, Anselm je
brzo zakoračio iz prve kategorije u drugu.
Jedan od Silvesterovih zadataka vratara bio je da se javlja na telefon i
da zapisuje poruke. Svi su se slagali u tome da do njih na kraju stigne
otprilike polovina tih poruka. Pa tako Anselm nije imao pojma da dolazi
Maks Najtingejl, a Silvester ga je sad doveo i nehotice postavio licem u
lice prema čoveku koji je otkrio identitet njegovog dede.
Paskal ukočeno ustade, rekavš i: – Hvala vam š to ste nas primili, oče.
Bolje da sad pođemo. Ako se bezimeni posetilac opet pojavi, rado bih mu
postavio još neka pitanja. – Brzo krenu za bratom Silvesterom, a
gospođica Emblton za njim.
– Je li to Paskal Fužer? – upita Maks.
– Da – odgovori Anselm malodušno.
Maks zakorači, zastade, viknu: – Cekajte... samo malo... pričajte mi o
Agnes... i o detetu...
Mlada ž ena koja tokom čitavog sastanka nije progovorila skoro ni reč,
naglo se okrenu i nevoljno se trgnu od bola, a onda pož uri kraj Fuž era
prema izlazu iz vrta.
– Proš le nedelje pokazao sam dedi jedan isečak iz novina – reče Maks,
gledajući za njima. – Bio je o njemu, o Paskalu Fuž eru. Moj deda do tada
nije znao da je on bio uključen u grupu koja ga je razotkrila... – Ubrzano
je treptao, napola š kiljeći. – Nakon toga se sav ushodao gore-dole,
mrmljajući... i izletelo je to ime... kao da ju je video pred sobom, u sobi...
jedva sam ga čuo... ali rekao je „dete“ kao da je video krv i meso.
Sada su već bili sami u mirisnom vrtu.
Maks reče: – Danas sam ga pitao š ta je time mislio, a on mi je rekao da
Viktor Brion zna odgovor.
Anselm oseti iznenadnu povezanost s tim mladim čovekom. Obojica su
se oslanjali na nadu da će nestali Francuz dati smisao njihovoj odanosti
koja je bila na iskušenju.
– Znate, oče – reče Maks – mislim da smo u prilično sličnom polož aju.
Moj deda se smestio ovde iza ovih zidina, a ponekad se pitam da li se
sakrio i u mom detinjstvu... na još jednom skrivenom mestu gde ne moraš
da odgovaraš na pitanja. – Tupo je gledao u tragove boje pod noktima. –
Ali sad sam odrastao.
– Naž alost – reče Anselm – to nikad nije očiglednije nego kad
postavimo prvo zabranjeno pitanje. Mož da je to trenutak kad istinski
prestajemo da budemo deca. – Razmiš ljajući o mladoj ž eni
izbezumljenog pogleda, Anselm nastavi: – Pitam se ko bi mogla da bude
Agnes?
Maks reče: – Imam osećaj da Paskal Fuž er ne zna, ali da devojka zna. –
Krenu kao da će otići, pa dodade pomalo nezainteresovano: – Samo sam
došao da vam kažem to da za sada nema ni traga od Viktora Briona.
– Ima još vremena – reče Anselm s nadom. – Mora negde da postoji
neki trag na papiru.
Poš to je Maks otiš ao, Anselm je sledećih pola sata posvetio XVI
konferenciji Svetog Jovana Kasijana,11 O prijateljstvu. Kad je na zvuk
zvona za večernju služ bu spustio tekst, Anselmu iznenada sinu odgovor
na pitanje koje još nije bio ni oblikovao u glavi. Da li je Agnes poznavala
Viktora? Jeste, sasvim sigurno jeste. A oboje su poznavali Zaka – š to je
bila zanimljiva činjenica koja je nekako bila izostavljena iz onoga š to je
Paskal Fužer saznao od svoje porodice.
Anselm zavrte glavom, ž aleći š to su stvari slož ene toliko da se do
velikih otkrića istine može doći samo slučajno.
3.
Kilometar ili dva vozili su se u tiš ini. Put je bio prazan, a večernje sunce
počelo je da tone iza tamnih krošanja.
– Ko je Agnes? – upita Paskal.
Lusi oseti kako joj se jež i teme na glavi: znači, istina je, nikad nije čuo
za nju. Ponosno, gorljivo, ona reče: – Moja baka.
– A dete?
– Njen sin.
– A otac? – Pogodio je odgovor: njegova sopstvena proš lost,
redaktorov scenario bio je pocepan na dva dela.
Lusi pogleda u retrovizor i skrenu ka prilazu u blizini ulaza na neku
farmu. Sunce je skliznulo još niž e, ostavljajući za sobom umiruće
bleštavilo. Ona reče: – Žak Fužer, tvoj prastric.
– Šta se dogodilo s dečakom?
Lusi nije mogla da protumači njegov izraz. Gorčina i očaj zaguš ili su
reči.
Sad će se razumeti cela priča. Paskal spusti prozor, pustivš i unutra
udar hladnog vazduha, a Lusi je posle toga prekrš ila obećanje dato
Agnes.
Kasnovečernje nebo blago se sjajilo, poput površ ine mora, duboko ali
neprobojno. Lusi je vozila u sve guš ću noć, a prepreke koje su ranije
lež ale između nje i Paskala sad su lebdele svuda oko njih – reči razbijene
na velikom talasu izazvanom iznenadnim spajanjem dveju reka.
DVADESET TREĆE POGLAVLJE
1.
Paskal je pozvao Lusi na mobilni telefon baš kad je ručala s roditeljima.
Njen otac je sedeo na čelu stola, a majka je upravo ustala i otiš la u
kuhinju. Iz Lusinog dž epa zazvečaš e početni tonovi Betovenove „Pete
simfonije“, elektronski i grozni.
– Sudbina, pretpostavljam? – upita Fredi drveno.
Lusi se javila.
– Mislim da se dogodilo malo čudo dok smo bili u samostanu Larkvud.
– Meni je promaklo.
– Susret s Maksom Najtingejlom.
– Sališ se. – Setila ga se s osećanjem odbojnosti. – Ja bih to nazvala
nesrećnim događajem.
Iz kuhinje je dolebdeo dugačak uzdah izdatih nada. Kao i obično,
majka se borila s mlekom i granulama, teš kim neprijateljima koji nikako
nisu hteli da se pomire.
Paskal reče: – Ne znam zaš to je dobacio to pitanje o tvojoj baki, ali on
nije imao blage veze o kome se radi.
– To nije čudo.
– Ali, ako zna za nju, možda zna i za Viktora Briona... i njegovo ime.
Fredi pomeri tanjir, a porcelan tiho zvecnu o uredno postavljenu
kašičicu za desert.
Lusi upita: – Ali neće ti to reći, zar ne?
– Voleo bih da se uverim u to.
– Opet se šališ. – Lusi je predosećala budućnost, grabljivu i neizbežnu.
– Ne šalim se. U jednu ruku, on nije ništa drugačiji od tebe i mene...
Lusi prosikta: – Kako nije?
– On je deo onoga š to je doš lo kasnije. Nije on zločinac. Voleo bih da se
sastanem s njim, čini mi se da bi... to bilo u redu... a ne uspevam da
dokučim zašto.
– Moram da prekinem – reče Lusi. Očevo odobravanje te izjave procva
u osmeh. U njenoj porodici nije se ohrabrivalo telefoniranje u vreme
ručka. Bila je to jedna od Darenovih specijalnosti, neš to š to je uvek
namerno radio, baš zato.
Telefonski razgovor se završ io, a Lusin otac reče: – Grozne stvari, ti
mobilni telefoni. Ko je to bio?
– Samo prijatelj. – Opet se podigla barikada oko njene privatnosti.
Fredi ju je obilazio, tražeći prolaz, procep kroz koji bi doprlo barem malo
svetla. – Kako napreduju tvoje studije?
– Prilično dobro. – Ta fraza je zatarabila prolaz. Lusi je otkrila pravo
značenje u podlozi očevog pitanja: – Prokockala si priliku na Kembridž u,
molim te nemoj opet da me razočaraš . – Ona pomisli: koga? Tebe ili sebe?
Sta misliš ko je zapravo bio na gubitku za vreme mog odrastanja?
Sokirana vlastitom darež ljivoš ću, ona odgovori: oboje smo izgubili,
straš no – i iznenada pož ele da ga dotakne. Uze očev prazan tanjir i stavi
ga na svoj. Kad će konačno da zaboravi proš lost? Zaš to su imali to
prokletstvo da se svega sećaju?
Uš la je njena majka, s rukama na kukovima, namrgođenog lica: – Bojim
se da je krem od jaja sav u grudvama.
– Oh bože, ne opet – reče Fredi, posežući za Suzaninom rukom.
2.
Anselm je odvezao Salomona Laš eza u Long Melford, gradić u Safoku
nedaleko od Larkvuda. Poš to su se parkirali, otpeš ačili su do crkve
Svetog trojstva, ogromnog zdanja viš e nalik na katedralu, koja je svoju
veličanstvenost dugovala srednjovekovnoj pobož nosti i trgovini vunom.
Salomon Laš ez je skinuo svoje teš ke naočare, u čudu š kiljeći prema
prozorima i praznim kamenim niš ama kapele, u kojima su nekad stajali
kipovi ozbiljnih svetaca. Proš li su kroz crkveno dvoriš te prema Gospinoj
kapeli.
– Nakon Reformacije ovo je bila š kola – reče Anselm, pokazujući na
dečju tablicu množ enja uklesanu u jedan zid. Salomon Laš ez je tiho
proučavao te tragove zaostale iz davne proš losti. Reče: – To je kao neka
vrsta ruganja, ali čovek ne mož e da prež ivi bez srama. – Zabio je male
š ake duboko u dž epove svog dž empera, tako da su se jasno isticale kroz
pletivo. – To je nešto što nikad nisam mogao da kažem svojoj majci.
– Zašto?
– Njen mir je izrastao iz činjenice da sam ja bio običan dečak koji u
školi uči da sabira i oduzima kao i sva druga deca.
Anselm upita: – Ali zašto sram?
– Zato š to ne mož eš da pobegneš od osećaja da si zauzeo mesto nekog
drugog. – Zagleda se izbliza u zid. – To je kao dug nebesima.
Zakoračiš e napolje, natrag u dvoriš te. Salomon Laš ez reče: – Kad sam
bio dečak, moja majka je imala običaj da kaž e kako je pakao bezbolno
mesto gde je sve zaboravljeno.
– To ne zvuči tako loše.
– Ne bi moglo da bude gore.
– Zašto?
– Zato što nema ljubavi. Zato nema bola.
Hodali su pod mlečnim nebom proš aranim krpicama neverovatne
plave boje. Anselm podiže pogled i upita: – A šta je onda raj?
– Oganj u kojem goriš prisećajući se svega š to bi trebalo da bude
zapamćeno.
3.
Keti i Lusi su napokon ipak otiš le u tursko kupatilo. Tamo su se nalazile
tri prostorije povezane arkadama. Svaka sledeća je bila manja i vrelija od
prethodne. Dvadeset minuta su sedele na belim popločanim sediš tima u
prvoj prostoriji. Oko njih se vrtlož ila para. Snaga je postepeno isticala iz
njih, a glave su im polako malaksavale pod tež inom. Keti klimnu glavom,
dajući Lusi znak da je vreme da pređu u sledeću fazu bola. Kad je Lusi
pomislila da to zaista viš e ne mož e da podnese, Keti pokaza prema
malom, praznom odeljenju. Unutra nije bilo nikog drugog, a toplota se
graničila s nepodnoš ljivoš ću. Lusi je klonula u ugao, zaslepljena znojem,
sve dok nije bila toliko slaba da je jedva uspevala da digne ruke. Keti se
naslonila na zid, čvrsto sklopljenih očiju. Kroz ž areću izmaglicu Lusi je
razabrala mali ož iljak na njenom zajapurenom licu. Uvek kao da je bio
korak ispred ostatka tela, uvek malo crveniji.
Keti polako podiž e ruku, pokazujući na pokretna vrata u blizini ulaza.
– Prvo ti – izustila je.
Lusi je posrnula unatrag, brzo ž mirnuvš i, očiju vlaž nih od peckanja
soli. Gurnula je vrata ka svetloj prostoriji kraj bazenčića. Nekako je legla
na sto.
– To je bio pakao – rekla je Lusi. – Ne vraćam se ovamo dok sam živa.
– Još nije gotovo, srce – kazao je dubok glas. Pojavi se izrazito miš ićava
ž ena, naoruž ana ogromnim nasapunjanim sunđerom. Cim joj je dotakla
nož ne prste, Lusi jauknu. Bilo je to previš e. I najblaž i dodir bio je kao
nemilosrdno golicanje. Lusi je jaukala sve dok je nisu odvukli i gurnuli
pod topao, než an tuš . Cim je izaš la, miš ićava ž ena je gurnu, a Lusi pade u
bazen pun ledene vode. Kad je izronila, bila je spremna da umre. Smrt je
izgubila žaoku.
Lež eći na postavljenom kož nom divanu, umotana u mekan peš kir, Lusi je
dož ivela svoje prvo transcendentalno iskustvo. Na stočiću kraj nje stajali
su š oljica vrućeg slatkog čaja i sendvič sa slaninom. Keti je lež ala na
kauču pored njenog.
– Verujem u Boga – reče Lusi.
– Kažu da je jedan biskup umro od srčanog udara na sličnom mestu.
– Nema boljeg mesta za smrt.
– Mislim da nije stigao do bazena.
– Otegao je papke na stolu?
– Tako se čini.
– Kakav način da odeš s ovog sveta.
Keti posegnu za sendvičem i reče: – Jesi li posluš ala moj savet i pozvala
Francuza na sastanak?
– Zapravo jesam.
– Kuda ste išli?
– U samostan.
Keti je zamiš ljeno ž vakala. – Pre toga ste jeli u kripti. – Poliza
rastopljen puter s prsta. – Kuda ćete sledeći put?
– U pab, pretpostavljam.
DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE
1.
Lusi se sastala s Paskalom u petak uveče na mokrom trotoaru ispred
Sibiline pećine. – Sve vri – rekla je.
– Bićemo dobro. – Samouvereno je protrljao ruke, kao da se sprema da
baci kocke na sto presvučen ilcom. Namignuo joj je, a Lusi se malo
smirila. – Imam dobar osećaj o svemu ovome – reče on.
Paskal je od oca Anselma dobio telefonski broj Maksa Najtingejla. Već
su ugovorili sastanak. Ispalo je da je i Maks to jedva dočekao. Kad je
Paskal to rekao Lusi, osetila je oštro gađenje. – Dobro – rekla je.
Lusi povuče kvaku od vrata paba, pustivš i napolje iz osvetljenog
hodnika nalet topline i buke. Unutraš njost je bila krcata konkurencijom,
profesionalcima koji su se na taj način reš avali stresa svakodnevnog
posla. Oni zaviriš e u malu prostoriju za puš ače. Gusti plavi kolutovi dima
visili su nad stolovima kao ostaci garež i mnogih baš tenskih pož ara.
Svuda su stajale zbijene gomile praznih čaš a. Kraj njih se progura mlada
devojka u kratkoj crnoj suknjici, drž eći u ruci mokru krpu. Probili su se
do vrata koja vode na verandu. Na njih je bilo prikačeno obaveš tenje:
„Privatna zabava“. Kroz prozor, Lusi ugleda odela, prekrš tene noge, čaš e
s vinom pritisnute o grudi: š ef je odlazio. Paskal je povuče za ruku prema
prostoriji za debate.
Ljudi kao da su gubili apetit za rasprave – mlada krv kretala se prema
baru ili kućama, napuš tajući raš trkane grupice starijih muš karaca. Gde
su ž ene, pitala se Lusi. Pogleda po prostoriji i ugleda Maksa Najtingejla
kako sedi u uglu. Na stolu je stajala motociklistička kaciga. Zurila je u
Lusi, a ona pomisli na praznu, odrubljenu glavu. Privukavš i stolice,
pridružili su mu se.
– Ko je Sibila? – upita Maks Najtingejl. Lusi primeti crne naslage pod
njegovim noktima: tragovi dedine prljavš tine. Uhvativš i joj pogled, on
reče: – Boja. Slikao sam.
– Moler?
– Ne. Slikar.
– Oh.
– Sibila? – ponovi on.
Paskal reče: – Ona je glavna igračica u starom mitu, mudra ž ena koja je
odlož ila smrt i provela vekove u pećini. Pisala je zagonetke na liš ću, ali ih
je ostavljala na milost vetru.
Maks Najtingejl je tupo uzvraćao pogled. – Mislio sam da je to ime
vlasnice paba.
Lusi se nasmeja, opirući se ž elji da se naruga njegovom neznanju... ona
koja takođe nije znala.
Paskal reče: – U samostanu ste postavili pitanje... o Agnes i detetu.
Odakle vam to ime?
– Od dede. – Odgovorio je brzo, iskreno.
– Znate li ko je ona?
– Ne.
Paskalu se učinilo da vidi kako nestaju sumnja i oprez. – Hteo bih
nešto da vas pitam, ali prvo bih samo želeo nešto da kažem.
Maks Najtingejl skloni kacigu sa stola, čime se između njih otvori
prostor, prazan, spreman da bude premoš ćen. Lusi ga je posmatrala s
užasom.
Paskal reče: – Rođeni smo na različitim stranama iste noćne more, ali
vredi reći... da nemam ništa protiv vas.
Maks Najtingejl se trže, pa, pribravši se, reče: – Postavite svoje pitanje.
Lusi začu vučenje stopala po podu. Stojeći gotovo nad njima, tamo je
stajao čovek koga je u mislima nazvala Don.
2.
Brat Silvester je sigurno už ivao u jednom od svojih retkih bleskova
sposobnosti, jer je uspeo da spoji jedan telefonski poziv sa centrale u
sobu gde se nalazio Anselm. Sok tog poduhvata nakratko je Anselmu
skrenuo pažnju s reči inspektorke Armstrong:
– Tokom ispitivanja smo izneli Svermanu sve dokaze. Rekao je samo
jedno, jedan navod: „Zwei Seelen wohnen, ach! in meiner Brust!“
– Žao mi je, tu vam ne mogu pomoći.
– Nije mi potrebna pomoć, hvala. To je iz Geteovog Fausta. Prevodi se
kao „Dve duš e ž ive, ah, u grudima mojim.“ Mislim da je to neka vrsta
priznanja.
– Ali s tim nećete mnogo postići kod porote.
– To shvatam. Svejedno, istraga je gotova. Sutra ćemo ga optuž iti za
ubistvo.
– Zajednička tužba?
– Da.
Anselm je imao predosećaj šta će uslediti.
– A š to se tiče Viktora Briona ili Berklija, niš ta nismo otkrili. Nema
zapisa da je ikada živeo ili umro, bar ne pod tim imenima.
Anselm se priseti š armantnog Roberta B., s prekrš tenim nogama, kako
mu poverava ono malo š to je znao; Roberta B. koji je doš ao na večernju
službu i nije se žurio da ode.
Inspektorka Armstrong reče: – Brion je bio veoma oprezan. Verovatno
je još jednom promenio ime – mož da je jednostavno tvrdio kako su mu
dokumenta bila uniš tena: to bi bilo prilično lako za izbeglicu posle rata.
Kako god bilo, male su š anse da ćemo ga pronaći. Kao da nikad nije
postojao.
3.
– Mogu li da vam se pridruž im? – Na Donovom licu okruž enom gomilom
sede kose i brade blesnu topao osmeh. U ruci je drž ao veliku čaš u piva.
Ne čekajući odgovor, on privuče stolicu i sede.
– Zapravo, prepoznajem vas – reče, klimnuvši Paskalu – s televizije.
Maks Najtingejl je zaustio neš to da kaž e, ali neznanac reče: – Pa, eto
nas, četiri otvorena uma za okruglim stolom. Ne postoji niš ta š to ne
bismo mogli da preispitamo, kao š to se često događa u Platonovim
dijalozima, naš e zajedničko neznanje mož e da nas dovede do istine. Slepi
ipak mogu voditi slepe. – Nasmeši se veselo.
– Slušajte – reče Maks Najtingejl – usred smo razgovora...
– Pridružiću vam se.
– Žao mi je, ali...
Paskal ga prekinu: – Makse, ovo je prostorija za debate. Trebalo je da
kažem... bilo ko može da se pridruži...
– Dakle – reče čovek sa sedom bradom, prijateljski posmatrajući oko
sebe – šta je tema razgovora?
Paskal reče s napetim strpljenjem: – Nemamo je.
– Dopustite onda meni – reče, pa malo prebrzo dodade: – Moja teza je
da ukoliko ž elimo da dođemo do istine, moramo da razlikujemo različite
vrste naracije – simboliku, alegoriju, parabolu i slično. Jedan od glavnih
problema nastaje onda kad se jedna forma razgovora pretvara da je
druga... kad su mit ili bajka maskirani u činjenice. Kad su priče
zamaskirane u prošlost.
Maks Najtingejl je izgledao kao da se smrtno dosađuje.
Neznanac upita: – Je li iko od vas čitao knjige o Narniji?
Dok se činilo da su Paskal i Maks Najtingejl uznemireni prekidom, Lusi
je osećala olakš anje. Bio je to predah na teš kom sastanku, to je sve.
Paskal mož e da pita za Brionovo ime poš to rasprava bude završ ena.
Nema žurbe. – Ja sam ih pročitala, nekoliko puta.
On se pobednički nasmeš i i viknu: – Ali niste pokuš ali da razgovarate s
lavom, zar ne? To je samo mit o dobru i zlu i lav pobeđuje.
Lusi primeti da se Paskalovo lice namrštilo u nekoj vrsti iščekivanja.
Neznanac reče: – U tom slučaju nema problema, jer nema ni činjenica,
to je samo maš ta. Ali š ta se događa kad se pomeš aju činjenice i maš ta? –
On podiže čašu. – Uzmimo, na primer, Holokaust.
Lusi se sva strese na tu njegovu mirnoću, na to kako je tu reč izgovorio
bez poštovanja.
On se smeš io govoreći: – Koliko od toga su činjenice, a koliko je
izmišljeno?
– Idemo – reče Paskal, ustajući.
– Jesam li ja glas iskušenja u vašoj divljini? – napući usta neznanac.
Lusi pogleda Maksa. Prebledeo je i činilo se da nije sposoban da
odgovori. Ona ustade i uze svoj kaput. Drš ke njenog ruksaka uplele su se
oko noge stolice. Ispade joj novčanik, a kovanice iz njega se zakotrljaš e
pod sto. Ljudi za stolom kraj njih okrenuš e se na tu buku. Jedan starac
iskrivi lice i pridiž e se, nagnuvš i glavu prema Paskalu i njegovom
mučitelju.
– Dođi – obrecnu se Paskal.
– Uzmimo, na primer, suđenje Svermanu – reče Don, potpuno opuš ten.
– Možda će ga osuditi. Ali ko će preispitati stare bajke?
– Lusi, molim te, dođi – reče Paskal.
Starac im priđe, zgrabi Dona za rame, cimajući mu odeću. Viknu: – Sad
mi te je dosta. Gubi se odavde. Hajde, napolje!
Don se zatetura, a njegov osmeh se iznenada iskrivi od prikrivenog
besa. – Skidaj ruke s mene, ti neobrazovani...
– Ne bojim se t-tvoje sorte – zamuca starac, podigavši šaku.
Neko povika s druge strane prostorije: – Tata? Šta, do đavola...?
Maks i Paskal su brzo ustali i obiš li sto. Starac je potegnuo jače, počevš i
da zamahuje š akom. Iznenada, s izrazom uzbuđenja na licu, Don
zamahnu u š irokom lû ku i udari starca preko lica. U isto vreme Paskal se
baci napred, pokuš avajući da se postavi između njih dvojice. Lusi je
naglo udahnula vazduh. Paskal se okliznu i zatetura, okrenu se u stranu,
padajući. Levom rukom zahvati ivicu stola, telo mu se iskrivi i začu se
mučan udarac. Paskal zastenja, kao u snu, a glava mu se valjala s jedne
strane na drugu. Obe ruke su mu mlitavo lež ale na podu. Lusi prekri lice,
zureći u njega kroz prste uzdrhtalih dlanova. Iz nje poče da izlazi visoko
zavijanje koje nije prestajalo. Sada je mogla da vidi samo jedno Paskalovo
stopalo, ostatak njega bio je skriven ljudima koji su se okupljali oko
njega, odmičući stolove i stolice.
Doš la je hitna pomoć. Jedino čega je Lusi kasnije mogla da se seti bile
su boje. Zeleni čarš avi, crveni prekrivač, sjajne hromirane ručke na
nosilima, ž ute jakne i bleda, bela lica. Neko ju je uhvatio za ruku. Neko
drugi ju je zagrlio oko ramena. Viš e nije bilo zvukova, ni iz nje niti oko
nje. Kao da je bila umotana u vatu, kao da je lebdela u vakuumu, duboko
u svojoj glavi.
Poslednje š to je videla pre nego š to su je izveli napolje na noćni
vazduh bilo je mesto gde je posle pada lež ala Paskalova glava. Pri dnu
prilično vulgarne, izrezbarene metalne noge od stola, koja se završ avala
gvozdenom kuglom, sijala je mala ali gusta lokva krvi.
Lusi je kući dovezla jedna ž ena policajac, u tri ujutru. Sama u svom stanu,
još uvek okruž ena teš kom, otupljujućom izolacijom, ona ugleda bleskavo
svetlo na svojoj telefonskoj sekretarici. Njeno telo krenu prema aparatu
da pritisne dugme.
– Ja sam, Keti – otegnuo se glas kroz tamu. – Bezuspeš no pokuš avam
da te dobijem na mobilni i sad mi se već po glavi motaju svakojake stvari.
Pa, šta ste ovoga puta radili? Zvonili zvonima u crkvi? Pozovi me.
4.
Jutarnje svetlo je plesalo preko brež uljaka oko Larkvuda. Opčinjen,
Anselm otvori prozore svoje ćelije. Sedeo je u tiš ini, pripremajući se za
Lectio Divina, ali neš to ga prekide: brzi koraci u hodniku koji su postajali
sve glasniji. To je bilo neobično, budući da je prema samostanskim
pravilima bilo zabranjeno sve š to bi moglo da ometa jutarnje pripreme,
pa je u ovo vreme tako neš to bilo nečuveno. Začulo se kucanje na
vratima. Anselm ustade, osećajući zabrinutost dok je otvarao vrata.
Brat Dž eroum je pod rukom drž ao svež anj novina. Njegov zadatak bio
je da čita razne izveš taje i miš ljenja, od levice do desnice, i da procenjuje
odgovarajuće vesti koje će biti pročitane za vreme ručka. Očigledno je tek
pokupio novine iz prijemne kancelarije. Sad, bez reči, prstom pokaza
odlomak na naslovnoj stranici nacionalnih novina. Paskal Fuž er sinoć je
odvezen u bolnicu Čering kros u Hamersmitu. Ubrzo zatim je umro od
krvarenja u mozgu, koje je bilo posledica udarca zadobijenog pri padu.
Cini se da se nesreća dogodila kad se umeš ao u svađu oko proš log rata.
Policija je saopštila da je istraga u toku.
Anselm zatvori vrata i klonu na stolicu. U mislima vide kako se
Levijatan uzdiž e iz uskovitlanog mora visoko u crveno nebo, a s njega se
cedi voda kao kiša.
DVADESET PETO POGLAVLJE
Kućica na Svetom ostrvu bila je zapravo viš e palata nego kućica, jer je
imala mnogo soba i veliki otvoren vrt, koji je vodio dole prema kamenom
zidu koji su sagradile ruke dobrog znalca zanata koji je danas na izdisaju.
Odmah iza ležala je krivudava obala od zelenih i crnih stena: neke su bile
oble, a neke i dalje oš trih rubova uprkos beskrajnim udarima mora.
Viktor je iz kupatila mogao da vidi ruš evine samostana od
tamnoruž ičastog peš čara, izdubljene vetrom i kiš om; iz spavaće sobe
pruž ao se pogled na dvorac Lindisfarn, koji se isticao na pozadini bledog
neba, kao sjedinjen s liticom s koje se uzdizao prema severnim svetlima.
Iza su se nalazili Brod Stons, a još dalje Plau Rok, a zatim samo golo,
ravno, nemo more.
– Ovde bi trebalo da budem na sigurnom – reče Robert. Doš etali su do
severnog dela ostrva, odakle se video Emanuel Hed.
Viktor klimnu glavom.
– Rekao sam mu ono š to si ti meni kazao: da je Viktor Brion umro
posle rata. I rekao sam mu ono š to sam ja tebi kazao: da se moja majka
udala za nekog drugog. Rekao sam istinu. Ako iko dođe da postavlja
pitanja o tebi, biće im rečeno da si mrtav.
Viktor je još jednom stajao na ivici ponora. Nije moglo da bude dalje
rasprave. Bilo bi bolje da Robert nije otiš ao u samostan, jer je postao
sitna veza između Viktora i onoga, ko god to bio, ko mož da još uvek ž eli
da ga pronađe. Ali samo je pokuš ao da pomogne svom ocu i to je jedino
š to je bilo važ no. Robert nije znao da je Viktor dvaput promenio ime.
Niko to nije znao, tako da su izgledi da će neko ko traž i Viktora Berklija
doći do Viktora Braunloa bili mali. Mož da je prenaglio kad je Robertu
uopš te iš ta rekao. Mož da je trebalo da rizikuje i nastavi kao da se niš ta
nije dogodilo, ž iveći svoj ž ivot na zemlji kojom je zatrpao proš lost. Ali
kad su otkrili Svermana, u njemu se rodila velika ž elja da se sakrije, a
ž eleo je, uprkos teretu tajnosti, da barem Robertu kaž e ko je bio, barem
malo da ga upozna s kaznom koja mu je uništila oca.
Braunlou: Viktoru se oduvek sviđalo to prezime. Bio je to nadahnut
izbor.
Okrenuli su se i ruku podruku uputili nazad prema Hodočasničkovom
utočištu, Robertovom letnjikovcu. Pož urivao ih je hladan morski vetar,
vlaž an od kapljica. S tugom koja se rodila još u detinjstvu, Viktor pomisli
na Zaka i sad na Paskala Fuž era, koga nikada nije upoznao a koji je hteo
da ga pronađe. Trebalo je da bude moguće da se sastanu kao prijatelji
koji bi u razgovoru premostili godine, ali između njih je bio stvoren
ogroman bezdan. Viktor je sledio Roberta kroz baš tenska vrata, ljutito
pomislivš i: nikad ne bih mogao da pomognem Paskalu Fuž eru, čak i da
me je pronaš ao – to bi bilo moguće samo da je Agnes još uvek ž iva. Ali
mrtva je, a kao da sam je ubio sopstvenim rukama.
TREĆI DEO
„Sad je vreme da se ogoli duša,
Vreme da se spale dani svršeni i prošli...“
TREĆI PROLOG
6. januara 1996.

Lagano izičko propadanje propraćeno je pojačanom umnom bistrinom,
kao da veze između tela i duha popuš taju. Agnes je često osećala
treperenje u ž elucu, kao da neš to š to je vezano pokuš ava da se odvež e i
odleti. Pitala se hoće li početi da povraća.
Iz dana u dan i iz noći u noć lež ala je na leđima ili malo na jednom pa
na drugom boku, a Vilma ju je okretala. Posle toga usledilo bi mazanje
melemom – da ne dobije rane od lež anja, onda malo š ale, ali kada bi sve
to bilo obavljeno, ostajala je sama.
Nikad ranije nije mislila da u jednoj sobi ima toliko materijala za
razmiš ljanje: boja na prozoru je na jednom mestu malo nabubrila,
uskoro će se potklobučiti i početi da se ljuš ti s drveta; blede senke, koje
se sa svakim pokretom oblaka neprimetno menjaju, osvetljavaju stvari
na jedva primetno drugačiji način. Ali kad je jednom videla sve š to se
moglo videti, Agnes je počela da se dosađuje. A onda se bez nekog
posebnog razloga setila kako je Merlin Vort poučavao budućeg kralja
Artura veš tini gledanja – tako š to ga je pretvarao u razne ž ivotinje, pa je i
ona počela da zamiš lja sebe kao pticu koja s visine gleda dole na
zamršene događaje, kao kliktavac koji lebdi na vetru.
Videla je brodić na Lamanš u kako plovi prema Francuskoj i na njemu
svog oca kako zabrinuto gleda prema pučini, a pored njega devojčica –
predivna devojčica stoji na prvoj ogradi, kosa joj leprša na vetru, a crveni
kaputić samo š to nije odleteo u zavetrinu pre nego š to je on uspeo da
zaustavi ili vidi oduš evljenje na njenom licu. Videla je oca Roš ea kako
drž i njenog sina u predvorju, odmah posle krš tenja, gledajući hrabro
kroz dečje oči u drugo mesto i drugo dete. Videla je kroz procep između
dasaka na kamionu za prevoz stoke madam Klajn kako se s drugom
stokom bori da dođe do vazduha, stojeći na palim telima koja se bore za
dah. Agnes se okrenu i, tiho stenjući, zari glavu u jastuk, pa se podiž e još
viš e, iznad vetra koji je jačao. Kroz prve kovitlace večernje izmaglice
ugleda svetlo na Jelisejskim poljima i mladog muš karca za stolom kako
proverava spisak adresa i termine za sutraš nji posao. Lice mu je bilo
strogo. Ona polete dole, sve brž e i brž e, preko stabala kestena otež alih od
lišća, pa u sobu, kroz plavu zenicu oka u uzdrhtali očni živac.
I Agnes je shvatila. Konačno je pronikla u Viktora Briona, izdajnika.
Polako je podigla ruke, a krhki prsti su drhtali. Nije mogla da govori. Sada
je već bilo prekasno i za pisanje. A nije mogla ni da diktira.
Vilma se progura kroz vrata, noseći š oljicu s kockama leda, tanjirić i
kašičicu.
DVADESET ŠESTO POGLAVLJE
1.
Suđenje Eduardu Svermanu počelo je jednog toplog jutra druge nedelje
posle Uskrsa. Redovi za mesta u galeriji sudnice predviđena za javnost
protezali su se od zgrade Centralnog krivičnog suda prema Ladgejtu.
Drž avni služ benici sedeli su na platnenim stolicama i grickali sendviče.
Termosi sa čajem stajali su na pločnicima kao čunjevi. Mnogi će morati da
odustanu i vrate se kućama čim im sudski služ benici kaž u da u zgradi
nema mesta gde mogu da ostave svoje piknik-korpe. Idući na sastanak s
Rodijem, Anselm je bio izguran s trotoara. Preš ao je ulicu i pogledao
preko ramena u natpis uklesan visoko na zidu zgrade suda: „Brani decu
siromaš nih i kazni greš nike“. Još jednom je pogledao gomilu i nastavio
dalje, pomalo uznemiren blagom atmosferom karnevala koji uvek prati
javno iznošenje tuđe tragedije.
Pre dve nedelje u š est ujutru, Sverman se iselio iz Larkvuda, skriven
između bučnog konvoja vozila i motocikala. Ostatak suđenja proveš će u
pritvoru, rekao je Milbi potpuno ravnoduš no. Sverman je u Larkvudu
proveo godinu dana. Poslepodne istog dana Anselm i Salomon Laš ez
sastali su se u Pustinjakovoj kolibi, odigravš i partiju š aha uz čaš icu
porta. Sabravš i rezultate mnogih partija, Anselm je bio zbirni pobednik,
iako isto nije važ ilo i za njegov talenat za tu igru. Cini se da je za njegovu
pobedu viš e zasluž na sreća. Tog dana igrali su nereš eno, jer nijedan
zapravo nije hteo da pobedi. Salomon Laš ez je sutradan putovao u
London, gde je trebalo da odsedne u malom stanu iznad Anselmove bivš e
advokatske kancelarije, iz koje je imao pogled na glavni atrijum Grejs ina,
a koji se nalazio samo na nekoliko minuta hoda od Centralnog krivičnog
suda. Ponuda je doš la od Rodija u vreme njegove poslednje posete
Larkvudu (mada ne veruje u Boga, često je dolazio u samostan „da
proviri preko ivice“, kako je to voleo da kaž e). Takva ponuda iz usta
starog odmetnika značila je da se ne očekuje nikakvo pokrivanje
troš kova, pa je tema uzvraćene usluge, uvek delikatna za primaoca, bila
tiho i veselo napuštena kao uzaludna.
Zustro hodajući, Anselm skrenu misli na ono š to mu je predstojalo.
Prvo, dogovorio se s Rodijem da se sastanu u njegovoj kancelariji gde će
od njega dobiti poverljive podatke o glavnim akterima na suđenju – kao
neko podsećanje na stara vremena. Posle toga, Anselm će uhvatiti voz za
Pariz i otići u posetu porodici Fuž er, zbog mnogo neprijatnije duž nosti.
Preko inspektorke Armstrong, Milbi je poručio da bi mož da bilo bolje da
on ode umesto policije, s obzirom na neprijatnu zakonsku realnost koja
zahteva objašnjenje osetljivih stvari.
– Mislim da je š ef u pravu – rekla je Armstrongova. – Bilo bi bolje da to
čuju od nekoga poput vas.
Anselm se slož io, ali je ujedno tu priliku ugrabio i da zatraž i još jednu
uslugu, koju je nagoveš taj pregovaranja učinio pomalo jeftinom: – Još
nešto moram da vas zamolim. Tiče se Viktora Briona.
– Njega više nema, bojim se.
– Mož ete li mi, svejedno, obećati isto š to i proš li put? Ako vam kaž em
šta još znam, hoćete li mi dozvoliti da prvi razgovaram s njim?
Inspektorka Armstrong pogledala ga je u oči. – Ne znam š ta radite, oče,
ali sigurno ste preš li granice, moralne i zakonske. Mislim da biste morali
da napravite korak unazad. Idite kući.
– Voleo bih, ali ne mogu. Još nisam odredio gde je granica.
– Ne, oče, svi mi veoma dobro znamo gde je.
– Slične stvari sam govorio ljudima u ispovedaonici. Nikad to viš e neću
reći.
– Ja ne mogu da oprostim grehe, znate da ne mogu.
– Dajem vam isto uverenje kao i poslednji put. Ovo š to radim je u
interesu pravde.
– Dobro, nastavite.
– Posetio me je jedan čovek. Rekao mi je da je Brion umro posle rata.
Na neki čudan način, sve š to je rekao zvučalo mi je istinito – i još uvek mi
tako zvuči, premda sam sada siguran da je laž . Intuicija mi kaž e da je taj
muš karac u srodstvu s Viktorom Brionom. – Rekao joj je sve čega se
sećao: Robert B., pretplata na Tablet. Zapisala je to u svoju belež nicu i
rekla: – Oče, zaista ne morate da sklapate pogodbu sa mnom. Uradila bih
to čak i da ste odbili da razgovarate s Fužerovom porodicom.
Anselm je pocrveneo zbog njenog prekora, a još viš e zato š to je osetio
da ga inspektorka nije gledala u istom svetlu kao pre. Kao da je zaključila
da se sveštenik ipak ne razlikuje toliko od običnog čoveka.
Rodi je lenjo puš io cigaretu gledajući zid od zaključenih slučajeva kao da

su u pitanju neobični predmeti izlož eni u prirodnjačkom muzeju. Bio je
zauzet tom starom unutraš njom debatom čiji ishod je već unapred
odlučen: čitati ili ne čitati?
– Prevara s PDV-om – reče, kao da objaš njava. – Smatram da činjenice
često imaju običaj da stanu na put dobroj odbrani. Lepo je videti te opet.
Okrenu se, veselo zakikota i posegnu za Anselmovom rukom. Poš to su
pročeš ljali sve tračeve o najnovijem nizu neobjaš njivih sudskih
imenovanja, Rodi poče temu o Švermanovom suđenju.
Sudija je bio dobar par ruku: Polbruk, poznat kao Sir-Kan zbog
aristokratskih samoglasnika i sklonosti da satre slabe argumente češ ući
se po nosu. Glavni drž avni tuž ilac bio je Oliver Penš o. – Straš no dobar
tip, prilično ozbiljan, veoma š armantan u nastupu – zato je verovatno i
dobio zadatak – a i veoma je pristojan. Sklon je da pusti svedoka baš u
trenutku kad bi trebalo da ga dokrajči. – Rodi se okrenu prema Anselmu
i dodade: – Zato su mu dali Viktoriju Metjuz za pomoćnika.
– Kakva je ona?
– Mlada, simpatična i naoko bezazlena, ali, očigledno bezopasna. Dobra
su ekipa. Uravnotež ena. Ako Oliver ima imalo zdravog razuma, sačuvaće
je za nekog svedoka koji bi mogao da mu ugrozi slučaj.
– A šta je s odbranom?
– Henri Bartlet, bez pomoćnika. Divan čovek s ogromnim talentom.
Odabraće dve ili tri nestabilne tačke, a sve drugo će priznati. Kratko
unakrsno ispitivanje. U trenutku kada se budu povlačili na većanje, veliki
su izgledi da će porotnici pamtiti samo one tačke koje je Henri odabrao
da pobije. – Rodi povuče dim duboko u pluća. – Biće to zanimljiv okrš aj.
Imaš li ulaznicu?
– Ne – reče Anselm izdaleka. Lov, potera, hvatanje, trkači i jahači,
napad s leđa, pobeda za duž inu nosa. Sve mu je to sad zvučalo malo
ogavno: ta shvatljiva površnost vojnika na prvim linijama fronta.
Rodi pogleda svoje dosijee o PDV-u kao da ga grize savest, š to lukavo
iskustvo često zanemaruje. – Nadam se da tvoj apstinentski ž ivot mož e
da se stavi sa strane na dva sata. Već godinama nismo zajedno ručali.
– Može, Rodi. Ali neka bude jednostavno. Moram na voz.
– Pobogu, š ta očekuješ , stari moj? – reče predsednik Advokatske
komore, a njegova reputacija umerenog čoveka bila je ugrožena.
2.
Jedan deo sudnice bio je određen za prež ivele i njihove rođake. Stari i
mladi sedeli su zajedno. Ovde, na ovom mestu, u ovom trenutku, njihovo
dostojanstvo bilo je istovremeno priguš eno i srceparajuće. Lusi se pitala
ima li ovde još neko poput nje ko ne mož e da zauzme mesto koje mu
pripada zbog zamršenih niti istorije.
Razmiš ljajući o tome, pronaš la je mesto pored sitnog muš karca od
pedesetak godina. Na sebi je imao stari dž emper iz čijeg dž epa je virila
lula, a na nosu teš ke naočare. Klimnuo joj je glavom u znak pozdrava kad
je sela. Malo dalje od njih primetila je Maksa Najtingejla. Nije ga videla od
Paskalove smrti, iako je policiji ostavio svoj broj telefona za slučaj da ona
pož eli da razgovara s njim. Nije htela. Osećala je da treba, ali sebe nije
mogla da natera na to. A bila je premorena da bi razmiš ljala o tome da li
bi to bilo poš teno ili ne. Koga je briga za to posle svega š to se dogodilo?
Poš tenje je reč za malu decu, reč koja garantuje da će svako doći na red u
igri. Ali život nije igralište, to je davno naučila.
Optuž eni je odabrao da ne bude prisutan dok se u njegovo ime predaje

ž alba na povredu sudskog postupka. Nije dugo trajalo. Sudija Polbruk
brzo je i s lakoćom sasekao sve očekivane argumente i proračunate
ljubaznosti.
– Pređimo na stvar, mož e? – reče lenjo, pregledajući ostatke pobijenih
predloga.
Odabrani su porotnici, a onda je pozvan optuženi. Vrata su se otvorila i
zalupila. Pojavio se okruž en straž arima, kao da je izvučen iz rupe u
zemlji. Lusi je bila zaprepaš ćena njegovim izgledom: očekivala je oličenje
zla, ali ovaj starac nije se nimalo razlikovao od bilo kog drugog
penzionera. Tamnosivo odelo i blaga pogurenost ostavili su utisak
ranjivosti. Tokom čitanja optuž nice stajao je mirno, palcem gladeći ivicu
sakoa.
Bio je optuž en za mnoga ubistva između 1942. i 1943. godine. Posle
svake optuž nice od njega se očekivalo da se izjasni o krivici. Pogled mu je
bio prikovan za znak Krunskog suda iznad sudijine glave, na kome je
pisalo: „Dieu et mon Droit“.
– Nisam kriv. – U njegovom glasu mogli su se još čuti ostaci starog
naglaska.
– Glasnije, molim.
– Nisam kriv.
– Hvala vam, gospodine Sverman. Mož ete da sednete – reče sudija u
grimiznocrnoj odori, koji je sedeo na uzdignutom polož aju među
izlizanom kož om i hrastovim zidnim oplatama. Dole ispod njega, gde su
sedeli advokati, čulo se š uš kanje papira, a glave pod perikama su se
okretale i naginjale bliž e jedna drugoj š apućući. Ispruž ene ruke pruž ale
su presavijene poruke. Sudija otvori beležnicu i podiže nalivpero.
U tišini kakvu Lusi nikad ranije nije čula, ustade gospodin Penšo.
– Dame i gospodo, moje ime je Penš o i ja sam tuž ilac u ovom slučaju, a
pomaž e mi mlada dama iza mene, gospođica Metjuz. Gospodin s moje
leve strane, najbliž e vama, jeste gospodin Bartlet. On zastupa optuž enog.
Moj prvi zadatak je da vam iznesem siž e slučaja protiv optuž enog. –
Penš o je oslonio ruke na mali podijum ispred sebe, povremeno gledajući
u svež anj listova koji se nalazio na njemu. – Spremamo se da sudimo
običnom čoveku optuž enom za nimalo obične zločine. Drž ava vas je
pozvala s jednom jedinom svrhom: da odlučite da li je nevin ili kriv.
Kruna tvrdi da je najbolje godine svog ž ivota posvetio sistematskoj
deportaciji Jevreja iz Pariza u Auš vic. Nakon trodnevnog putovanja na
Istok u stočnim vagonima pobijeni su u gasnim komorama ili primorani
na tež ak prisilni rad do smrti. Cućete glasove onih koji su uspeli da
prež ive. Oni će vam ispričati o stravičnim prizorima koje su videli, o
stvarima od kojih ćete nagonski pož eleti da odete. Ali ne smete. Moraćete
da ih sasluš ate i nepristrasno sagledate dela ovog čoveka, čiji zločini čine
jedno od najmračnijih poglavlja ljudske istorije. Moram odmah da vam
kažem kako ćete se, nažalost, najviše baviti masakrom nevine dece.
Lusi se potpuno usredsredila. Cinilo se da niko ne diš e niti se iko
pomera. Za nju, jedino ž ivo bilo je smireno prizivanje davno proš lih
vremena, koja kao da behu deo njenog sopstvenog sećanja.
– U julu 1940. godine SS-unterš ar irer Eduard Sverman premeš ten je u
Pariz, samo mesec dana poš to je grad pao u nemačke ruke i započela
okupacija. Imao je dvadeset tri godine i bio je dobrovoljac. Za nekoga
tako niskog čina bio je zapanjujuće blizu najviš im eš alonima svojih
gospodara. U Služ bi za jevrejska pitanja Gestapoa bio je pomoćnik š efa,
ličnog predstavnika Adolfa Ajhmana, koji je bio načelnik Kancelarije za
jevrejska pitanja u š tabu Gestapoa u Berlinu i koji je, kao š to znate, na
kraju bio uhvaćen, osuđen i pogubljen u Izraelu 1962. godine. Do kraja
rata to malo odeljenje nadgledalo je deportaciju sedamdeset pet hiljada
Jevreja iz Francuske, od kojih je većina bila poslata u Aušvic.
Cisto zbog ekonomičnosti, advokati Krune ograničili su dokaze protiv
Svermana na operacije u Parizu tokom 1942. godine. Slučaj je bio
usredsređen na njegovo učestvovanje u zloglasnom Vel d’ Iv (š ifrovano
ime „Ven Printanije“ ili „Prolećni vetar“), i u uniš tavanju krijumčarskog
lanca čija je svrha bila spasavanje dece za koju se verovalo da bi mogla
da budu uhvaćena zajedno s roditeljima.
Penš o je nastavio, objaš njavajući kako je u četiri ujutru 16. jula 1942.
godine 888 jedinica francuske policije provaljivala u jevrejske domove
po celom gradu. Tokom dva dana, sred krikova i vike, mlade i stare vukli
su ulicama ka mestima gde su ih čekali autobusi nekada koriš ćeni za
gradski prevoz, koji su ih odvozili ili u Velodrom d’ Iver ili u Dransi,
nedovrš en stambeni kompleks na periferiji grada. Te jedinice su se opet i
ponovo vraćale u stari jevrejski kvart, čija istorija dosež e do srednjeg
veka i čije su krivudave ulice pruž ale utočiš ta još u vreme Revolucije.
Vesti o raciji proš irile su se kao pož ar. Usledila je panika. Viš e od stotinu
ljudi počinilo je samoubistvo. Pariz je posmatrao, zaprepaš ćen. Niko nije
mogao da predvidi taj vid okupacije – nestalo je 12.884 ljudi, od toga
4.051 dece.12
Uskoro su, kao š to je odbrana služ beno priznala, porodice uhapš ene u
Vel d’ Ivu odvedene u druge logore u Loaru: Pitivije ili Bon la Roland
(poznate kao „loarski logori“) ili u Kompjenj. Tamo su deca odvajana od
roditelja pre nego š to bi ih premestili u Dransi. Roditelji su deportovani
u Auš vic. Deca, sva mlađa od š esnaest godina, kasnije su poslata na isto
odrediš te, gde ih je čekala ista sudbina. Pretpostavlja se da ih je
preživelo samo oko tri stotine.
U mesecima pre „Prolećnog vetra“ Parizom su se proš irile glasine o
velikoj raciji. Grupa mladih francuskih studenata, svi otprilike
Svermanovih godina, odlučila je da deluje. Pod vođstvom Zaka Fuž era
osnovan je krijumčarski lanac, poznat kao Okrugli sto, koji se povezuje s
jevrejskim i drugim grupama Pokreta otpora u gradu. Njihov cilj bio je da
pokupe jevrejsku decu s raznih „odvodnih“ tačaka u gradu i sakriju ih u
samostane van grada. Odatle je trebalo da budu prokrijumčareni u
Svajcarsku. Bio je to junački i tragičan pokuš aj. Junački zato š to nikada ne
bi mogli da zaš tite sve one hiljade dece u opasnosti, a tragičan zato š to su
svi uhvaćeni u danima pre početka velike racije.
Kakve veze imaju ti događaji s mladim nemačkim o icirom koji se sad u
poznim godinama naš ao pred ovim sudom? On je bio član ekipe koja je
planirala operaciju „Prolećni vetar“; on je bio u Ri de Rozijeu i Ri de
Blan-Mantou i nadzirao talas za talasom hapš enja; on je nadgledao
konačnu deportaciju dece iz Dransija u Auš vic. A š to se tiče Okruglog
stola, uspeo je da prodre u njihove redove i obezbedi hapš enja svih
članova pre nego š to su stigli da spasu još dece od nastupajuće oluje. Ti
studenti su kasnije prebačeni u koncentracioni logor Mauthauzen, gde su
svi umrli. Porota će videti pohvalu koju je Sverman dobio od Ajhmana
lično, a u kojoj mu je čestitao na tom „dostignuću“.
Gospodin Penš o je naglasio koliko je važ no da se ti događaji sagledaju
u svetlu vremena kada su se dogodili. Tokom tridesetih godina iz
Nemačke su pobegle stotine hiljada Jevreja, proterane nasiljem i
represivnom zakonskom maš inerijom drž ave. Mnogi su potraž ili utočiš te
u Francuskoj. Ali Francuska je pala, a samo nekoliko meseci poš to su
postavili svoju administraciju u Parizu, Nemci su se okomili na Jevreje.
Naredili su popis jevrejskog stanovniš tva, zatvarali su im irme i radnje,
a prva hapš enja počela su već u maju 1941, nastavljajući se daljim
racijama u avgustu i decembru. A zatim je 20. januara 1942, u vili na
obali Vanzea blizu Berlina, nacistička vlada služ beno donela odluku o
sudbini svih evropskih Jevreja. Pokrenuta je operacija „Konačno
reš enje“, koja je zahtevala hitnu „evakuaciju“ Jevreja „na Istok“. Dva
meseca kasnije, 27. marta 1942, prvi voz pun žrtava krenuo je iz Pariza u
Auš vic. „Evakuacija“ je počela, a s njom i masovno ubijanje Jevreja
deportovanih iz Francuske.
Gospodin Penšo je u zaključku rekao:
– Eduarda Svermana optuž ujemo da je bio uključen u maš ineriju smrti
i tvrdimo da je morao da zna kako deportovane Jevreje u logorima
očekuje pogubljenje ili teš ko povređivanje. Ako ste, poš tovani članovi
porote, sigurni da je ovaj čovek bio deo toga, onda morate da ga
proglasite krivim za ubistvo po svim tačkama optužnice.
Lusi pokri lice š alom i u sebi promrmlja neku vrstu molitve, moleći da
se pojavi Viktor Brion, da Sverman bude osuđen, da Agnes umre u miru.
Podigavš i glavu, ona pogleda čoveka pored sebe i vide da mu niz obraze
klize tanki potoci suza.
DVADESET SEDMO POGLAVLJE
1.
Anselm je izaš ao kod stanice Vaterlo i ostavio advokata Roderika Kembla
zavaljenog u sediš tu taksija, a onda pož urio prema terminalu Jurostara.
Smestio se na svoje sediš te samo nekoliko minuta pre nego š to je voz
krenuo.
Sumornim pogledom preleteo je isečak o Okruglom stolu iz novina
koje mu je dao Vilf. Pokazao je tekst Rodiju, koji ga je preleteo dok je jeo,
podstakavš i pitanje zaš to su Zaka priveli na ispitivanje u junu kada
krijumčarski lanac nije bio razbijen do jula. Osećajući privrž enost,
Anselm je dopunio čaš u svom učitelju. Kao š to je i očekivao, činilo se da
Rodi uopš te nije pročitao članak. Junsko hapš enje nije imalo nikakve
veze s događajima iz narednog meseca. Samo advokat Rodijevog ranga
mogao je da se izvuče s takvom greš kom – a njemu, sa samopouzdanjem
od koga čoveku zastaje dah, to je često i uspevalo.
Kad je stigao u Pariz, Anselm je iznajmio sobu u jeftinom hotelu blizu
bazilike Sakre ker. Sledećeg jutra uputio se do Bulevara d’ Kursel, u
blizini parka Monso, do kuće Fuž erovih, pitajući se kako da objasni
primenu zakona u vezi sa smrću njihovog sina.
Svi svedoci su se slož ili o osnovnim činjenicama: penzioner, gospodin
Ogden, zgrabio je čoveka sede brade (Milbi mu nikad nije rekao njegovo
ime; umesto toga je upotrebio prilično vulgaran naziv), koji mu je rekao
da ga pusti, ali gospodin Ogden je tada zamahnuo š akom, na š ta je ovaj
drugi odgovorio. U tom trenutku Paskal Fuž er se okliznuo, pao i zadobio
udarac u glavu. Slagali su se i oko teme razgovora koji je prethodio
sukobu. Ali, kao š to je policijski istraž itelj nekoliko puta istakao gnevnim
očevicima, niš ta od toga š to je sedobradi rekao ne mož e da se
okarakteriš e kao kaž njivo delo. Milbi je rekao Anselmu da bi ga policija
rado uhapsila i optuž ila za ubistvo iz nehata – jer je udarac nadlanicom
koji je bio upućen gospodinu Ogdenu tehnički bio uzrok Paskalovog
pada, ali to bi se kosilo s jedinom čvrstom činjenicom u očima zakona:
gospodin Ogden je bio napadač, a odgovor njegove ž rtve nije bio
protivzakonit čin. Surova činjenica bila je to š to se nijedna moguća
optužba nije mogla razvući toliko da odgovara napadu na žrtvu.
Poš to je objavljeno da je Paskal Fuž er umro, sedobradi muš karac
obavestio je policiju da neće insistirati na tome da se podigne optuž nica
protiv gospodina Ogdena.
2.
Etjen je bio sin Kloda Fuž era i rođak Zaka Fuž era, junaka Pokreta otpora.
Posle rata porodica je ostala na jugu Francuske sve do osamdesetih, kad
je Etjenova politička karijera prerasla lokalne razmere i uzdigla se na
nacionalni nivo. Kuća u Parizu je četiri decenije davana u zakup, tako da
je povratak u Pariz zaista bio i povratak kući.
– A onda, baš kada su stvari počele da se vraćaju tamo gde su bile pre
rata, ostali smo bez Paskala.
Sve je to Anselm čuo od starog sluge koji je to mrmljao dok je otvarao
velika crna ulazna vrata, pa ga polako poveo do salona na trećem spratu.
Mesje i madam Fuž er bili su oličenje nenametljive elegancije, sedeći
svako na svom kraju ruž ičastog troseda, lica zamračenih tugom. Anselm
je blago kročio na teren saosećanja, objaš njavajući situaciju s kojom su se
suočili u policijskoj istrazi. Na njegovo veliko iznenađenje, savrš eno su
ga razumeli. Nisu se ž alili: nije bilo napada na policiju, nije bilo vapaja za
pravednijim svetom. Nisu očekivali da im zakonski sistem da neš to š to
nije mogao da im pruž i niti omogući: odgovor koji bi bio proporcionalan
njihovom gubitku. Ali, dok je govorio, Anselm s tugom primeti ponor koji
se otvorio između majke i oca. Očigledno je nedavno nastao.
– Molio sam ga da ne proganja tog čoveka. Preklinjao sam ga. Ali nije
hteo da me sluša – reče Etjen.
Monika Fužer polako zatvori oči, ruku sklopljenih u krilu.
– Da je barem pustio proš lost na miru – reče Etjen. – Proš lost nije
sigurno mesto sve dok zadire u živote živih.
Madam Fuž er pognu glavu, tiho progovorivš i: – Recite mi š ta je rekao,
oče, bilo šta. Želim da zamislim njegov glas.
– Razgovarali smo samo o Švermanu... i o nekome po imenu Agnes.
Anselm je ubacio tu poluistinu baš kad su se otvorila vrata i kad je
sluga doneo čaj. Miš ići na Etjenovom licu su se zgrčili. Sluga je sipao čaj.
Etjen posegnu za malom šoljicom.
– Agnes? – reče upitnim glasom.
– Da. Stekao sam utisak da je nekada bila poznata u porodici.
– Ne, bojim se da nije.
Anselm pomisli: lažeš. Reče: – Čini se da je imala dete.
– Molim? – reče Etjen, podigavš i obrvu, nudeći Anselmu mleko za
njegovo englesko nepce.
– Dete.
– Zao mi je, ne. Koliko ja znam, Zak nikada nije poznavao nikoga po
imenu Agnes.
Anselm oseti tople drhtaje uspeha: govorili smo o Paskalu, a ne o
Žaku...
Monika Fuž er pogleda svog supruga preko velike praznine. Sluga tiho
zatvori vrata, a ponor između majke i oca ostade otvoren.
3.
S druge strane velikog ulaza automobili su se jurili niz Bulevar d’ Kursel.
Sluga zakorači napolje s Anselmom, pogleda uperenog ka izrezbarenim
vratima parka Monso, pa reče: – Poznavao sam Agnes Obre.
Anselm je jedva uspeo da čuje reči.
– Držao sam njeno dete u svojim rukama.
Iz parka su dolazili bučni zvuci dečje igre, popunjavajući praznine
između prolaska automobila.
– Da li je živa? – Sluga je govorio kao da će svakog trena da umre.
– Nisam siguran, ali mislim da jeste. Upoznao sam mladu ž enu koja je
poznaje.
Sluga gurnu ruku duboko u džep i izvuče iskrzanu kovertu.
– Oče, molim vas, saznajte da li je ž iva. Dajte joj ovo. Od Zaka je.
Zamolio me je da joj to posle rata predam ako njega uhvate, a ona preživi.
Anselm uze kovertu.
– Recite joj da je to gospodin Snajman čuvao pedeset godina.
Sluga zakorači unazad i vrata se zatvoriš e. Anselm je ostao nepomično
da stoji, malo oš amućen. Poš ao je da proš eta kroz park i da se malo
sabere. Sve je vrvelo od dece koja su u čoporima dolazila iz obliž nje
š kole da tu pojedu svoju už inu. Zastao je kraj izlaza na Aveniju Oš .
Ulazila je jedna grupa dece u koloni dvoje po dvoje, a svako dete je imalo
belu eš arpu na kojoj su bili napisani ime i telefonski broj š kole, kako
nijedno dete ne bi moglo da se izgubi.
DVADESET OSMO POGLAVLJE
Krupna ž ena na mestu za svedoke nosila je crninu i okrugle debele

naočare. Nije joj bio potreban prevodilac, a na pitanja gospodina Penš oa
odgovarala je uznemirujuće zvučnim i dubokim glasom.
– Vaše ime, molim vas, madam? – reče gospodin Penšo.
– Kolet Bosar.
– Rođeni ste u Parizu 4. oktobra 1918. godine?
– Da.
– Sada imate sedamdeset sedam godina?
– Da.
– Nosilac ste odlikovanja Viteškog reda Legije časti?
– Da.
– Odlikovao vas je general De Gol u Domu invalida 1946?
– Da.
– Molim vas, potvrdite sledeće: bili ste novinarka, a pre, kao i posle
pada Francuske osuđivali ste nacistički rež im. Uhapš eni ste 18. februara
1942. i deportovani. Preživeli ste Dransi, Aušvic i Ravensbrik.
– Da.
Pre nego š to je izneo bilo kakve dokaze, Gospodin Penš o je poroti
saopš tio da namerava da predstavi prvog svedoka, madam Bosar, van
hronološ kog reda, kako bi im dao stalan podsetnik na to o čemu se
zapravo u ovom slučaju radi. – I zato, dame i gospodo, u danima koji
slede, dok budete sluš ali gole, bež ivotne činjenice o redu vož nje vozova
ili o metodama koriš ćenim da se ispune formulari za deportaciju, setite
se onoga što će vam madam Bosar sada reći.
Lusi je sluš ala s nekom vrstom sopstvenog očaja. Prepoznala je ime.
Kolet Bosar je bila politički zatvorenik o kojoj je pisala Agnes. Obe su
dobile tifus i spasile su jedna drugu razgovarajući... o marmeladi. To je
bila ž ena koja je potvrdila da je Agnes bila u grupi političkih zatvorenika
koje su premeš tali u Ravensbrik. Lusi je htela da ustane i kaž e da je
svedok njena prijateljica. Ali zid je bio podignut. Sluš aće, kao i svi drugi, i
gledaće je kako odlazi, kao i svi drugi.
Madam Bosar je imala dvadeset četiri godine kada su se za njom
zatvorila vrata Dransija. Bila je svedok dolaska dece skupljene u raciji za
vreme Vel d’ Iva, dece odvojene od svojih roditelja. Videla je kad su ih
potrpali u vozove koji su kretali na Istok. – Videla sam ih kako dolaze,
videla sam ih kako odlaze.
U sudnici je vladala potpuna tiš ina, čuo se samo glas madam Bosar i
tiho škriputanje nalivpera po papiru. Lusi je sedela na ivici stolice.
– Dovozili su ih u stočnim vagonima, svi su bili mlađi od trinaest
godina, najmlađi tek neš to stariji od godinu dana. Bili su straš no prljavi,
tela su im bila prekrivena krastama. Mnogi su imali dizenteriju. Pokuš aji
da se očiste bili su uzaludni. Neki su bili ozbiljno bolesni, imali su
difteriju, š arlah. Jedna od njih, gola devojčica, pitala me je zaš to ju je
mama ostavila. Rekla sam joj da je samo trenutno otišla...
Glas madam Bosar, glasan, drhtav, nemilosrdan, opisivao je už ase
njihovih pokušaja da se brinu o napuštenima.
– Kao i ostali zatvorenici, spavali su na prljavim slamaricama sve dok
nije trebalo da krenu dalje. Tada bi im obrijali glave.
U zoru su madam Bosar i drugi logoraš i doveli decu iz spavaonice u
dvoriš te. Neka nisu imala ni cipele. Ukrcani su u autobuse, u grupama od
po pedesetoro. Svako dete je nosilo broj teretnog vagona. U svakoj turi je
na stanicu u Buržeu odlazilo hiljadu dece.
Šverman je bio taj koji je, s ostalima, nadgledao njihov odlazak.
– Hodao je gore-dole, nestrpljivo, sa spiskovima u ruci, kamenog lica,
uzvikujući naređenja. Još uvek pred očima vidim tu decu... i još čujem
motore autobusa koji su ih odvozili.
Gospodin Penšo je seo.
– Madam Bosar – reče saosećajan glas. Pripadao je gospodinu Bartletu.
Stajao je savrš eno nepomično, prstima vrteći olovku. – Ako u bilo kom
trenutku pož elite da sednete, molim vas, ne ustručavajte se da zamolite
časnog sudiju da vam to dozvoli.
– Hvala vam, ali ne treba.
– Da li biste, molim vas, mogli da opišete sve čega se sećate o tome kako
je izgledao logor u Dransiju?
– Sećam se svega.
– Onda izaberite pojedinosti kojih se najjasnije sećate.
– Rekla sam vam da se svega sećam, gospodine. Ne mogu da zaboravim.
– Sećate se naoružanih stražara?
– Bili su Francuzi, moji sunarodnici.
– Električna struja?
– Skoro nigde je nije bilo.
– Koliko zatvorenika u jednoj prostoriji?
– Oko pedeset.
– Spavajući na čemu?
– Na krevetima na sprat, daskama. Mnogi samo na slami.
– Ako smem da primetim, madam Bosar, vaš e pamćenje je
besprekorno.
Lusi pogleda sudiju: glava mu je bila nepomična, ruka je marljivo
zapisivala svaku reč.
Gospodin Bartlet podiž e list papira. Cinilo se da nakratko pregleda
njegov sadržaj, a zatim progovori istim ravnim, ohrabrujućim glasom.
– Sećate li se nečeg posebnog u vezi s izgledom gospodina Švermana?
– Bio je veoma privlačan, plave kose koja se isticala kao kontrast crnoj
uniformi.
– Dozvolite mi da opet stavim na iskuš enje vaš e pamćenje, madam
Bosar. – Bartlet se š armantno nasmeš i. – Sećate li se kož nih jahaćih
pantalona?
– Da. Sijale su se.
Gospodin Bartlet zastade da pogleda papir.
– Složili biste se da je taj način oblačenja bio veoma uočljiv?
– Oh, da.
– Svojstven njemu?
– Da.
– Izuzetno značajan?
– Da.
– Gotovo karikatura nemačkog o icira, od one vrste koju vidite u
filmovima?
– Ne, ne u ilmovima. Ne gledam ih. Ne mogu to da podnesem. Imam
sopstvene slike koje nikada nisu izbledele. Ne mogu da zaboravim tog
čoveka i ono što je uradio. Nikad, nikad, nikad.
Madam Bosar pokri usta rukom.
– Da li biste hteli čašu vode, madam?
Ona klimnu glavom. Drhtavim rukama pokuš ala je da prinese čaš u
usnama, ali malo vode prosu po prstima.
Sudija spusti nalivpero i reče: – Samo polako.
– Žao mi je – promrmlja ona. – Ceo život čekam ovaj trenutak.
– Svi to razumemo.
Gospodin Bartlet je sačekao dok madam Bosar nije bila spremna da
nastavi, a onda je pruž io papir sudskom služ beniku koji ga je prosledio
svedoku.
– Da li biste bili tako ljubazni da pogledate ovu fotografiju?
Svedok je skinuo naočare, pa iz torbice izvadio drugi par.
– To je čovek koga ste opisivali, zar ne?
Bez imalo oklevanja, ona odgovori: – Da, to je on. Eduard Šverman.
– I u to ste potpuno sigurni?
– Da.
– Njegov izgled vam se urezao u pamćenje?
– Da.
– Pogledajte još jednom, madam. Zar nema ničega š to bi vas mož da
navelo da posumnjate u svoje miš ljenje? Na kraju krajeva, ipak je to bilo
pre pedeset godina.
– Nikad neću zaboraviti čoveka koji je terao tu decu u autobuse.
Polako se približ avajući poroti, Bartlet reče: – Madam Bosar, bili ste u
pravu za sve š to ste danas rekli pred ovim sudom. Osim u jednoj
izuzetno važ noj pojedinosti. Ali dopustite mi da govorim otvoreno. Ne
sumnjam u vaš e poš tenje. Covek na slici zaista je nadgledao deportacije
iz Dransija. I već ga je za to osudio nemački sud, na suđenju kome niste
mogli da prisustvujete usled bolesti od koje ste se, srećom, oporavili.
Madam Bosar nije mogla da govori, bila je zbunjena.
– Tačno ste identi ikovali nekog drugog, ne gospodina Svermana.
Kasnije ću sudu priložiti pojedinosti.
Seo je, a njegove svilena odora se zaleprš ala nad papirima koji su lež ali
uredno složeni na stolu ispred njega.
DVADESET DEVETO POGLAVLJE
1.
Anselm se vratio u Larkvud odmah posle večernje služ be, na vreme da
pre večere obavi kratak razgovor s ocem Endruom. Sedeli su u priorovoj
radnoj sobi gledajući u dvoriš te. Veče beš e mirno, a dugačke senke su na
uredno pokoš enoj travi lež ale kao vodoravno polož ena slikarska platna s
pejzažima.
Otac Endru upita: – Kako su reagovali kad si im rekao da je policija
nemoćna?
– Nadahnjujuće staloženo. Bio sam pripremljen na neverovatan gnev.
– Ljudi iz političkih krugova često razumeju ograničenja zakona bolje
nego drugi ljudi.
– Ali, neš to je bilo među njima, a mislim da je dolazilo od majke, neš to
poput optuž be. Tamo je bilo gneva, zbunjenosti. A mislim da sam
slučajno nagazio na to.
– Anselme – reče prior suvo – većina tvojih nesrećnih slučajeva
proizlazi iz intuicije puštene s lanca. Šta si rekao?
– Razgovarali smo o Paskalu, a ja sam spomenuo Agnes, i to da je imala
dete, i pitao sam da li je to poznato porodici.
– I?
– Majka niš ta nije rekla, ali otac je rekao da Zak nikada nije poznavao
nikoga pod imenom Agnes. Zanimljivo je da nismo razgovarali o Zaku
nego o Paskalu, a on je ipak napravio tu vezu.
– A ti to zoveš „slučajno“?
Anselm se pobuni: – Nije daleko od istine. Moji najveći uspesi u
unakrsnom ispitivanju uvek su bili slučajni. Nisam bio ni svestan toga
koliko lukavo je to izgledalo sve dok nije bilo gotovo.
Prior se nasmeš i sa zadovoljstvom koje se jedva naziralo. Anselm
nastavi: – U svakom slučaju, tada sam imao izuzetno neobičan razgovor
sa slugom. Sve vreme je služ io čaj, sipao ga u š oljice, ulazio, izlazio... ali
tek kada me je ispratio napolje rekao je kako je poznavao Agnes i kako je
drž ao njeno dete u svojim rukama. I dao mi je pismo za nju od Zaka,
pismo koje čuva još od rata za slučaj da je ipak nekako preživela.
Dvojica monaha su u tiš ini razmiš ljala o tome. Namrš tivš i se, otac
Endru reče: – Iz onoga š to ti je Maks Najtingejl rekao o svom dedi jasno
je da je Sverman nekako poznavao i Zaka i Agnes. U celom ovom
tragičnom spletu događaja, čini se da su oni jedini čije spominjanje je kod
njega izazvalo slepu paniku. Znači da su sigurno došli u kontakt za vreme
rata... – Okrenuo se prema Anselmu: – Kako je glasila ona zagonetka koju
su ti u Le Moanou rekli o Švermanu?
– Da je rizikovao svoj život da spase tuđ.
Prior nakrivi glavu kao da se napinje da čuje daleke glasove. Sjajne oči
izgubile su mu se u dubokim borama... ali š ta god bilo to š to je naslutio,
sad mu je izmicalo.
Zazvoni zvono za večeru. Anselm reče: – Cudno mi je ovo: kako to da
Etjen i njegova žena znaju za Agnes i njeno dete?
Ustali su i izaš li u hodnik. Sa stepeniš ta su odjekivali zvuci drugih
koraka koji su ž urili dole. Prior reče: – Sigurno su čuli od Zakove
porodice, posle njegove smrti. Vremenom je Etjen rekao svojoj ž eni... ali
nisu rekli sinu Paskalu... tajna koju zna plaćeni sluga... pitam se zaš to je
tako?
Intuicija ih je obojicu izneverila, pa siđoše u trpezariju.
2.
Večernji obrok bio je uobičajena meš avina ostataka iz gostionice, koja je
izgledala kao neš to š to je neko povratio. Anselm je gurkao po tanjiru
neš to ljubičasto. Nije bilo načina da sazna š ta je to bilo u svojim mnogim
prethodnim ž ivotima. Posle večere zajednica se radi opuš tanja raziš la u
zajedničke prostorije, gde se Anselm pridruž io Vilfu na njegovom
uobičajenom mestu pored aspidistre, koju niko nije zalivao, ali koja ipak
nekim čudom još nije uvenula. Jedna od Vilfovih najboljih osobina bila je
ta da događaje iz svog ž ivota koristi kao uvod u istraž ivanje stvari o
kojima niš ta ne zna. Posle Svermanovog dolaska bacio se na čitanje o
okupaciji i njenim posledicama. Voleo je da s Anselmom deli svoja
saznanja, a Anselm mu je rado prepričavao svoja otkrića, obelež eno kao
š to su i oni bili čuđenjem Dejvida Belamija koji je pronaš ao novog puž a u
vrtu.
– Ratna vremena stvaraju sopstvene, jedinstvene moralne dileme –
reče Vilf proročki spokojno, ostavljajući otvorenu mogućnost da
sagovornik zatraži još, ako želi.
– Zašto? – upita Anselm, uskočivši u svoju ulogu.
– Pa – reče Vilf, zadovoljno se zavalivš i u stolicu – uzmimo, recimo,
neobičan slučaj Pola Tuvijea. Tradicionalni katolik, ali član Milisa u
Viš iju, u koji su ga gurnuli otac i sveš tenik. Znači, on je Francuz koji
kontroliše druge Francuze u korist Nemaca.
– Kolaboracionista – dodade Anselm ono što je očigledno.
– Naravno. A posao mu je bio da se bori protiv Pokreta otpora.
– Što baš i nije pobožno.
– Trpite me još malo, oče. Jer u tome lež i zanimljiva zagonetka. Pokret
otpora je 1944. smaknuo viš ijskog ministra informisanja. Nemci su traž ili
odmazdu. Prema Tuvijeu, zahtevali su pogubljenje stotinu Jevreja. On
kaž e kako je uspeo da se dogovori s njima za trideset i kako je naredio
pogubljenje sedmorice, u Rilije-la-Papu, samo zato da ih umiri i da spase
živote ostalih dvadeset troje.
– Gde je tu pobožnost?
– Pa, nema je, naravno. Ali me je podstaklo na razmiš ljanje. Eto čoveka
koji će u dogledno vreme biti osuđen za izdaju. Ne znam niš ta viš e o
njemu, a ono š to je rekao verovatno je glupost, međutim, sinulo mi je da
su samo kolaboracionisti bili u polož aju da se cenjkaju s nacistima ako
im se za to ukazala prilika. Naravno, to nije razlog za saradnju s
neprijateljem. Ali uvodi zanimljiv apstraktan princip: u određenim
situacijama samo neko ko je sasvim izgubljen mož e da učini dobro delo,
iako nikada ne može da se iskupi za sva zlodela koja je počinio.
Usledila je dramska pauza. Vilf podiž e novine, pronađe ukrš tenicu, pa
reče: – Svejedno, nikako ne mogu da shvatim zaš to je Tuvije bio sakriven
u samostanu.
– Molim? – reče Anselm.
Vilf ponovi, duboko se mrš teći na prvi pojam u ukrš tenici. –
Fundamentalisti, očigledno. Intégristes. Ne naš a sorta. – Malo slož ena
stvar, reče, jer Pompidu je pomilovao Tuvijea. Deset godina kasnije, kada
se pokazalo da bi svejedno još uvek mogli krivično da ga gone, on se
sakrio. Na kraju je 1994. u odsustvu ipak bio osuđen za ubistva u Rilijeu,
čime se upisao u istorijske knjige kao prvi Francuz koji je osuđen za
zločine protiv čovečanstva počinjene tokom rata.
– Naravno, kad su ga uhvatili, bila je to straš no neprijatna situacija za
crkvu – nastavi Vilf, spustivš i novine na krilo – ako ni zbog čega drugog,
onda zato š to je na površ inu izvučen mulj crkvenih kompromisa iz
proš losti. – Tokom rata – reče – crkva je bila u veoma teš kom polož aju.
Peten i vlada u Viš iju ponovo su joj pruž ili podrš ku, koju joj je
prethodna izrazito antiklerikalna drž ava uskratila. Iz toga je nastao
savez koji je bio preterano blizak. – Sve je to bilo neverovatno
komplikovano.
Osećajući blagu neprijatnost, Anselm je prepustio Vilfa njegovoj
ukrš tenici. Dok se spremao za čiš ćenje poda u trpezariji, u mislima samo
š to nije video blistav pogled kardinala Vinćencija i čuo stvarni glas kako
mu šapuće: – Sve je to veoma zamršeno.
TRIDESETO POGLAVLJE
1.
Poš to je gospodin Bartlet objavio svoj iznenađujući argument posle
iskaza madam Bosar, sud je zaključio postupak za taj dan.
– Ovo mi se čini kao dobro mesto da prekinemo, gospodo – reče sudija
Polbruk.
Lusi oseti bol u stomaku, pa ogorčeno pomisli: U pravu ste. Nema
smisla nastavljati. Sve je to prokleta besmislena zbrka. Pored nje se brzo
progura Maks Najtingejl, očeš avš i se o nju, a usne su mu bile čvrsto
stisnute. Muš karac u dž emperu koji je sedeo pored nje ustade da mu
napravi mesta, a lice mu je bilo opuš teno kao da su se njegova očekivanja
bolno ispunila. Lusi je izaš la iz sudnice u nekoj vrsti panike, kao da je
vazduh nabrekao od smrada. Trčala je celim putem do stanice podzemne
ž eleznice Sent Pols, a onda se ugurala u prepun voz. Boreći se za već
zauzeta mesta, laktovi joj se ukočiš e. Vrata vagona se zatvoriš e, gotovo je
grebući po leđima. Ovo trpim, pomisli ona, samo zato da mogu baki da
prepričam siže „današnje utakmice“. Tako je to nazvao jedan advokat.
Početak suđenja uneo je vatru u Lusin ž ivot, usredsređenost koju nije

imala još od Paskalove smrti. Trudeći se da pohađa predavanja, poverila
se svom mentoru, čoveku koji kao da je prepoznao njen strah, iako ga
ona nije čak ni spomenula: mogućnost da padne godinu, ponovni
neuspeh od koga se mož da ne bi oporavila. Poslao ju je do fakultetskog
savetnika Mirijam Anderson. Razgovor je pomagao do određene mere, ali
čovek se sa smrću – od svih iskustava – mož e pomiriti samo kroz dalju
patnju, a sa svim tim je čvrsto povezana i skora neizbež na Agnesina smrt.
Te dve stvari, smrt u proš losti i smrt u budućnosti, kao da su suđenju
davale okvir, oblikovale ga. Mirijam joj je rekla: – Lako je doći u
iskuš enje da se ž ivotni problemi raš člane na minijature – ali tu tek
počinju problemi. Tvoja najveća prednost je to š to ti vidiš celo platno,
ž ivot kao celinu. – Mirijam je paž ljivo posmatrala Lusi pre nego š to je
rekla: – Nemoj da isključiš još jednu smrt.
– Ne razumem.
– Još jednu smrt – ishod ovog suđenja, koji bi mogao da porazi tvoju
nadu.
Kad je stigla do Hamersmita, dugačke večernje senke lež ale su
nepomično kao boja, gubeći dubinu i oblik istovremeno s odlaskom
svetla. Ona gurnu ključ u bravu Agnesinih vrata i zakorači unutra.
Okliznu se na mokrim pločicama i udari u zid. Prokleta Vilma.
Agnes viš e nije mogla ni da hoda ni da govori. Dva puta nedeljno
dolazila je patronaž na sestra. Sto se tiče Fredija, monumentalna
neprijatnost koja ga je nekada drž ala dalje od Agnes kao da je počela da
se drobi, ne po ivicama, nego duboko dole u osnovama. Kad god bi doš ao
u Cizik Mal, lice bi mu bilo bledo. Jednostavno nije mogao da podnese to
lagano i mučno propadanje, koje je Agnes prihvatala s takvim mirom.
Lusi se odš unja niz mračan hodnik prema uskoj prugi narandž astog
svetla koja se videla ispod vrata. Zastade na pragu, odš krinu ih malo.
Agnes je lež ala potpuno nepomično. Toliko nepomično da je Lusi
pomislila kako je mož da gotovo. Srce joj zalupa brž e. A onda Agnes
podiž e jednu ruku, kao oronuli Cezar na gladijatorskim igrama. Lusi joj
priđe i sede pored kreveta.
– Suđenje je počelo.
Agnes klimnu glavom.
– Danas smo čuli iskaz madam Bosar, novinarke koju si upoznala u
Auš vicu, one koja je sanjala o kuvanju marmelade, a ti o tome kako je
jedeš. Pisala si o njoj.
Opet klimanje glavom.
– Seća se skoro svega.
Lusi nije mogla da nastavi.
Agnes nije odgovorila. Bilo je nemoguće bilo š ta joj pročitati s lica, to se
moglo samo iz pogleda, a pogled je skrenula. Da li je već čula vesti o tome
kako je prvi svedok Krune u suzama otiš ao s podijuma za svedoke
tvrdeći da se zaista seća Svermana? Da li je već čula za Bartletovu
iznenađujuću objavu sudu? A to su bile stvari koje Lusi nije mogla da
kaž e, ne Svermanovoj najtajnijoj ž rtvi koja lež i pred njom i ne mož e da
joj odgovori. Ako već ne zna, Agnes će to ionako saznati čim joj Vilma
ujutru pročita naslove iz Tajmsa.
Agnes pomeri glavu prema noćnom ormariću i tabli sa slovima. Imala
je jednostavan metod. Poš to bi pokazala sva slova u reči, zastala bi i
odmorila ruku. Zatim bi sricala sledeću reč. Lakoća pokreta njene ruke,
pokreti poput dirigenta, i ta pauza, nepomični prsti na grudima između
reči, to je ono što je Lusi slamalo srce.
P-A-S-K-A-L
Usledila je duga pauza. Ovo je bio uvod, samo naznaka teme razgovora,
kao naslov.
P-O-K-U-Š-A-J
Pauza.
D-A
Pauza.
S-T-I-Š-A-Š
Pauza.
V-A-T-R-U
Pauza.
A
Pauza.
D-A
Pauza.
J-E
Pauza.
N-E
Pauza.
U-G-A-S-I-Š
Pauza.
Lusi zahvalno klimnu glavom, osećajući zabrinutost duboko u bakinim
očima. Naslutivš i pitanje zarobljeno u Agnesinoj glavi, ona reče: – Na
koledž u imaju mnogo razumevanja. Rekli su mi da uzmem nekoliko
nedelja odmora. Sigurni su da ću to bez problema nadoknaditi.
Agnes joj dotaknu ruku, pa nastavi:
A-K-O
Pauza.
S-E
Pauza.
P-O-J-A-V-I
Pauza.
V-I-K-T-O-R
Pauza.
M-O-R-A-M
Pauza.
D-A
Pauza
G-A
Pauza.
V-I-D-I-M
Pauza.
P-R-E
Pauza.
N-E-G-O
Pauza.
Š-T-O
Pauza.
U-M-R-E-M
Lusi pomazi baku po uzdrhtaloj ruci. Agnes nije mogla dugo da
pokazuje slova. Patnja joj je krajeve usana vukla nadole.
– Bako, mislim da ga više nema.
Agnes odmahnu glavom.
P-O-J-A-V-I-Ć-E
Pauza.
S-E
Lusi opet uze bakinu ruku i pomazi je po kož i, kao da pokuš ava da
olakš a bol stare modrice, rane koja je još verovala da će se stari prijatelj
pojaviti i sprati ljagu sa svog imena. Toliko toga se u vremenu
provedenom zajedno svodilo na dodire ruku. Zauzelo je mesto ž eljene
tiš ine koja je nekada označavala njihovo zajedniš tvo. Lusi ispruž i ruku i
uze tablu sa slovima. Osetila je potrebu da neš to kaž e š to nikad nije bilo
rečeno.
V-O-L-I-M
Pauza.
T-E
Okrenula se kvaka i uđe Vilma sa činijom punom kockica leda,
tanjirićem i kašičicom.
Kada je odlazila, pod u predvorju bio je već suv i siguran za hodanje.

Hodajući niz hodnik, proš la je pored dnevne sobe. Agnes je viš e nije
koristila. Zauvek ju je napustila. Klavir, televizor i nameš taj stajali su
čekajući vesele momke u belim kombinezonima koji odvoze stari
nameštaj.
2.
Već ujutru nakon povratka iz Pariza, Anselm je otiš ao u biblioteku da
napiš e nekoliko pisama, imajući na umu Dž onsonovu opasku da čovek
treba stalno da obavlja sitne popravke na svojim prijateljstvima. Upravo
je zalepio kovertu kada je na vrata provirio otac Bernard, zaduž en za
brigu o podrumu. Telefonski poziv za Anselma brat Silvester je prebacio
u kuhinju. Nije imalo smisla da se opet muči s prebacivanjem veze, pa su
obojica pož urila niza stepenice, a odore su im leprš ale kao krila papirnog
zmaja koji nikako da poleti.
Zvao ga je viš i inspektor Milbi, ž eleći da sazna kako je proš ao susret s
porodicom Fuž er. Anselm je objasnio, završ ivš i dvosmislenom
primedbom: – Drago mi je š to sam otiš ao. – Milbi ga je tada prebacio
inspektorki Armstrong.
Njene prve reči bile su: – Mislim da smo pronašli Viktora Briona.
– Hvala bogu.
– Ne baš, i drugi su uključeni u to. Muškarac koji vam je došao u posetu
gotovo je sigurno bio Robert Braunlou. Ima pedeset pet godina i ž ivi na
severoistočnoj obali u mestu Kalerkoutsu. Njegov otac, Viktor Braunlou,
ž ivi u Londonu – u Stemford Hilu. Kuća je zatvorena, a poš tar kaž e da
vlasnika već mesecima nema. Ali, sin plaća porez na imanje na Holi
Ajlendu, a zove se Hodočasnikovo utočište. Zamolili smo lokalnu policiju
da u civilnom odelu izvidi situaciju i izgleda da se tamo utaborio.
– Nazvaću vas čim porazgovaram s njim.
– Mož ete mu reći da mi se javi. Ne mož e i dalje da bež i, ne u njegovim
godinama.
– Reći ću mu.
Anselm izvuče olovku iz dž epa odore i reče: – Moram još neš to da vas
zamolim.
– Nadam se da me nećete ponovo iznenaditi, oče.
– Ne, ovo je drugačije. Da li bih mogao da dobijem broj telefona Lusi
Emblton? Imam pismo za nekoga koga ona poznaje.
– Oče, otkad sam prvi put kročila u Larkvud, nailazim samo na tajne.
Anselm se vratio u biblioteku duboko zamiš ljen. Prikupio je svoja pisma

i pripremio za slanje pre nego š to pođe u selo. Putem je primetio da
prema Larkvudu skreće jarkocrveni ijat punto sa stranim registarskim
tablicama. Bio mu je nekako neobično poznat, ali sad su mu misli bile
okupirane nečim drugim. Neš to ga je mučilo, a nije mogao da odredi š ta.
Međutim, bio je potpuno siguran u jedno: ime Braunlou bilo mu je
poznato još iz školskih dana.
3.
Lusi je na putu ka kući nenajavljeno svratila do Keti Glenton. Od
Paskalove smrti čule su se samo jednom, kada ju je Lusi pozvala da joj
kaž e š ta se dogodilo. Posle toga se Lusi povukla. Keti joj je na sekretarici
ostavila nekoliko poruka, na koje ona nije odgovorila. Ali idući iz Cizik
Mala kući, Lusi je odjednom osetila potrebu da vidi staru prijateljicu.
Vrata se odš krinuš e, a Keti proviri preko sigurnosnog lanca. Lusi
ugleda beli pamučni bademantil, a na glavi turban od peš kira. – Da li je
kasno?
– Nije.
Otišle su u kuhinju. – Dakle, šta si radila?
– Bila sam na suđenju ratnom zločincu.
– Zašto?
– Duga, duga priča. Ne želim da pričam o tome.
– Dobro. Kako ti je baka?
– Polako umire. Ni o tome ne želim da razgovaram.
– Dobro.
Keti je sela na jedan kraj kauča, podvivš i noge ispod sebe. Zurila je u
usko grlo zelene boce, a onda reče: – Mnogo mi je ž ao š to sam bila takva
budala.
– Kako to misliš ? – upita Lusi, izuvajući cipele. Sela je na pod,
naslonivši se na zid.
– U vezi s tobom i Paskalom.
– Oh – reče Lusi iznenađeno – zaboravi.
– Kad mi se nisi javila, mislila sam da se ljutiš na mene.
– Ne, ne – odgovori Lusi glasom punim izvinjenja. – Samo sam htela da
tugujem nasamo. Sada želim da budem tužna s tobom.
– Dobro.
Polako su pile pivo. – Uvek je isto – reče Keti posle nekog vremena. –
Dođeš u naš e godine i ponovo uspeš da osetiš ono uzbuđenje iz
detinjstva, ali odmah te život udari posred lica.
Lusi pogleda ka njoj i reče: – Jednom si mi rekla da nikad ne razmiš ljaš
o prošlosti. To je laž, zar ne?
– Da.
Iznenada, bez surovosti, Lusi upita: – Šta se dogodilo s Vinsentom?
– Zeznula sam stvar. Veličanstveno.
– Kako?
– Gledajući unazad, neverovatno je. Mislim, bio je stvarno drugačiji.
Nisu ga zanimali karijera, novac, sve to; mnogo toga je radio u
dobrotvorne svrhe, bez mnogo galame o tome, govorio je velike stvari
koje sam uvek poželela da zapišem... a ja sam ga ostavila.
– Zašto?
– Jednoga dana se zaista napio. Posvađali smo se zbog gluposti –
mokrog peš kira na podu – ali me je nazvao ruž nom kučkom. – Paž ljivo je
spustila laš u na pod. – Sutradan sam počela da prikrivam svoj ož iljak.
Rekao je da mu je ž ao, da nije tako mislio, i tako dalje... a onda sam
shvatila š ta se zapravo dogodilo: ja sam se promenila, samo tako. – Ona
pucnu palcem i kaž iprstom. – Do tada nisam shvatala da je moje
samopouzdanje tako krhko. Nekako smo se skoro pomirili, ali ja sam
nastavila da ga postojano udaljavam od sebe. Sve zapravo zato da
nahranim taj deo sebe. Cula sam sireninu pesmu egzistencijalnog sloma,
misleći da će mi to dati dodatnu dubinu. Pretpostavljam da sam zapravo
htela da me zamoli da mu se vratim. Ali on je prihvatio moje reči kao
moju istinu. Trebalo je da ga zadržim.
– Gde je sad?
– Oženjen s nekim drugim božanstvom.
– Keti, ž ao mi je. – Lusi se oseti neobično postiđenom zbog sopstvenog
izgleda.
– Ne treba da ti bude ž ao. Spoljni izgled je samo prelazna faza. Unutra
postajem boginja koja je prevazišla sve telesno. Jesi li već u depresiji?
– Jesam.
– I ja. Hajde da igramo karte.
TRIDESET PRVO POGLAVLJE
1.
Anselm se vratio iz poš te na vreme za ručak, koji je bio neopisiva
kombinacija hladne testenine i cvekle, bez ičega drugog š to bi ih
povezalo. Vesti brata Dž erouma bile su dobrodoš lo skretanje paž nje, a
sadrž avale su zanimljiv članak o suđenju. Anselm je odlučio da ga pročita
kasnije, kad se izvuče iz trpezarije. U međuvremenu je u glavi napravio
raspored: sutra će se sastati s Lusi Emblton i Salomonom Laš ezom, pre
nego š to za vikend pođe na sever zbog suočenja s Viktorom Brionom –
š to beš e još jedna stvar koje se už asavao. U nedelju uveče, poš to poš alje
faks kardinalu Vinćenciju, njegova uloga u celoj stvari biće završ ena.
Posle ručka Anselm je razgovarao s priorom i od njega dobio potrebne
dozvole. Zatim je uzeo novine iz biblioteke i poš ao prema svojoj klupi
pored samostanskih ruševina.
Poš to je unakrsno ispitao madam Bosar, Bartlet je iznenadio sud
ponudom da otkrije taktiku odbrane svog klijenta. Kao š to je sudija
napomenuo, Sverman to nije bio duž an da učini, ali Bartlet je rekao da
mu to izgleda ispravno, budući da bi „to samo moglo da pomogne poroti
u ovom posebno teš kom slučaju“. Ne baš , pomisli Anselm. Bio je to lukav
način za zaobilaž enje činjenica da Sverman nije sarađivao s policijom. A
odgovori kao š to su „nemam odgovor“ na policijskom ispitivanju uvek su
izgledali sumnjivo, pa makar i bili neka vrsta odavanja poš tovanja Geteu.
Zato se Bartlet pred publikom trudio da ostavi utisak kako je Sverman
voljan za saradnju. I pravi trenutak je dobro izabrao – poš to je od
svedoka čuo odgovore koje je trebalo da čuje. Bilo je rizično pokazati
madam Bosar onu fotogra iju, ali Bartlet je sigurno primetio da optuž ba
nije služ beno dokazala da ona jeste poznavala Svermana. U nedostatku
tog dokaza, Bartlet joj se oprezno prikrao, osetivš i mogućnost da plen
padne u mrežu.
Bartlet je rekao da je Sverman bio na nevaž nom činovničkom polož aju
unutar SS-a; kako nikad nije bio u koncentracionom logoru, da nikad nije
bio svedok – stravičnih događaja koje nam je tako paž ljivo opisala ova
hrabra dama, čiji iskaz smo malopre čuli. Sverman je priznao kako je
znao da deportovani Jevreji idu u Auš vic, ali je verovao da je to samo
usputna stanica na putu u Palestinu, deo š ire politike prisilnog
iseljavanja. A š to se tiče krijumčarskog lanca, priznao je da je svojim
nadređenima preneo podatke do kojih je doš ao, ali nije imao uticaja ni
uvida u ono š to će se kasnije s njima dogoditi. Mada nije bilo pritiska na
optuž enog da dokaž e svoju nevinost, u ovom slučaju će se pokazati da
optužba nema čvrste dokaze, nego ima samo dokaze na osnovu indicija.
Znači, to je bila strategija: četiri velike tačke, kao š to je Rodi predvideo
– tri otvorene i jedna skrivena. Prva, potpuno poricanje da je ikada video
maš ineriju logora smrti. Druga, iskreno verovanje da „evakuacija“ zaista
znači samo to. I treća, sudbinu krijumčarskog lanca predao je u tuđe
ruke. Tehnički, to je značilo da Sverman poriče da je bio deo zajedničkog
poduhvata čiji su cilj ili moguć ishod bili smrt ili teš ke povrede. Bartlet je
razumno izbegao da iznese svoj četvrti argument, jer su mu njegove
urođene komične osobine potkopavale snagu: bila je to odbrana u stilu
„samo sam sluš ao komande“. Međutim, Anselm je znao da će porota biti
zavedena čestim ukazivanjem na Svermanovu mladost, na njegov nizak
čin i polož aj, na moć njegovih nadređenih. Neće biti smeha i argument će
izneti na dominantan način. Cak bi mož da mogao da se pretvori u
sažaljenje.
Ali, Bartletovo otkriće bilo je alarmantno u drugom pogledu: nije bilo
spominjanja Le Moanoa i toga da je Sverman spasao, a ne oduzeo ž ivot.
Zagonetka je ostala neobjaš njena tajna. Anselm je baš okrenuo stranu sa
čituljama u potrazi za malo zabave, kad začu ozbiljan glas iza sebe.
– Oče, da nismo zajedno popili čaš icu-dve, pomislio bih da se krijete od
mene.
Anselm preblede.
– Pomislio sam, zaš to ne bih malo protegao noge pre odlaska u Sao
Paulo. A imam i nekoliko odgovora iz kraljevstva Lepljivih prstiju.
2.
Lusi je otiš la iz suda pola sata pre kraja jutarnje rasprave, jer je morala
da se sastane s monahom, ocem Anselmom. Bila je zatečena kada je sinoć
čula njegov glas s druge strane linije. Rekao joj je da dolazi u London i da
mora s njom da porazgovara o nečemu važ nom. Dodao je da se ne brine.
Sastali su se ispred katedrale Sent Pol i seli na stepenice. U vreme kada je
još bio u Advokatskoj komori često je tu sedeo i odmarao se od okrš aja
na Centralnom krivičnom sudu. – Ovaj sud – reče on – bio je pozornica
za neke od mojih spektakularnijih neuspeha.
Nakon trenutka prisećanja, monah nastavi: – Lusi, imam pismo od
čoveka koji je poznavao Agnes. Napisao ga je otac njenog deteta, Zak
Fužer, za vreme rata i poverio ga jednom čoveku na čuvanje, uz molbu da
bude predato Agnes ako ona prež ivi rat, a on ne. Taj čovek me je zamolio
da joj ga dostavim. Mislim da vi poznajete Agnes koju tražim.
– Da. Ona je moja baka. – Brza mešavina mučnine i čuđenja na trenutak
je delovala kao sredstvo za smirenje. Govorila je s pribranoš ću koju nije
imala. – Ona ima motorički neuronski poremećaj. Ne mož e ni da hoda ni
da govori, ali sve razume. Unutraš nji ž ivot je sve š to joj je ostalo. Smem li
da pitam ko vam je dao pismo?
– Gospodin Snajman. Žao mi je, to ime mi ništa ne znači.
– On je bio jevrejski izbeglica koji je bež ao iz zemlje u zemlju. Svirao je
čelo, a moja baka klavir. Nikad je nisam čula da svira, ali već pri pogledu
na njene ruke odmah biste znali da je svirala klavir,... ima duge, predivne
prste koji uvek za nečim posež u. – Bez ikakvog upozorenja, ona zaplaka,
ne tragičnim jecajima, zbrčkanih obraza i cvilećeg daha, ne – njen plač
beš e samo voda koja se slivala niz glatku kož u boje slonovače, voda koja
nije htela da stane, a i nije htela da stane, htela je da teče zauvek, niz lice,
niz telo, u more. – Bila je član Okruglog stola. Spasavala je tuđu decu, ali
je izgubila sopstveno dete. Prež ivela je Auš vic i Ravensbrik i spasla još
dvoje dece; moju tetku koja je umrla ne znajući da nije njena, i mog oca
koji to još uvek ne zna. Sad lež i na samrti, ne mož e da govori, ne mož e da
se kreće, izgubila je sve, sve, osim daha. Recite mi, ako znate, jer ja ne
znam, zašto se njoj ne mož e neš to dati, neš to lepo, samo jednom pre nego
što umre?
– Siguran sam da vas ovo neće iznenaditi – reče monah – ali ne postoje
zadovoljavajući odgovori na takva pitanja. Mož da je čudno, ali jedino š to
možemo jeste da slušamo. Mogu li da vam pružim malo utehe?
– Molim vas.
– Najbolji ljudi koje sam u ž ivotu upoznao jesu oni koji su nastavili da
slušaju.
Lusi pomisli na Agnes, uvek tihu, kako osluš kuje svoju okolinu na
način koji je svima oko nje bio stran.
– A druga stvar je ovo – reče monah. – Cak i ako nastavite da sluš ate,
svejedno nećete dobiti odgovore, ali najčeš će vam pitanja iskliznu iz
domaš aja i prestanu da budu pitanja. Loš a vest je da je za to potrebno
otprilike deset godina.
– Hvala. A šta je s onim koja ostanu?
– Imamo izbor – ili nam cela stvar postane apsurdna... ili ostane tajna.
Lusi opet pomisli na Agnes, koja nikome nije bila apsurdna, a za sve
koji su je poznavali bila je misterija. Kopajući po torbi u potrazi za
maramicom, oteklih očiju koje su je sad već pekle, ona reče: – Ugovoriću
vam sastanak s bakom, ali moraće da bude posle suđenja. Sada je
potpuno usredsređena na ishod. Pismo od Zaka bi u ovom trenutku
moglo da bude previše za nju.
Monah se promeš kolji na stepenicama. Reče: – Nadam se da ću se ovog
vikenda sresti s Viktorom Brionom.
Lusi u grudima oseti uzbuđenje, da je neš to stiska i počinje da guš i. –
Moram da razgovaram s njim.
– To bi bilo nerazumno. Ako bi se saznalo da je neko ko je
prisustvovao suđenju kao posmatrač razgovarao s ključnim svedokom,
bilo bi pakleno... a isto bi bilo i kad bih mu ja neš to rekao u vaš e ime.
Moraćete da pustite da stvari idu svojim tokom.
Lusi je mogla samo da se nasmeje. Suđenje je samo po sebi sada
uniš tilo sve ono š to je mož da mogla da kaž e u Agnesino ime. Agnesino
izgnanstvo je sad bilo potpuno. Ona se promuklo nasmeja i reče: –
Nadala sam se da ću moći da se pobrinem da Brion kaž e istinu o
Švermanu.
Monahovo lice se smrklo. – Možda i hoće.
– Verujte mi – reče Lusi jadno – neće.
Neobično tuž no i saosećajno, sveš tenik reče: – Ako Viktor Brion da
iskaz na sudu, nadam se da vas neće razočarati.
Pre nego š to je Lusi stigla da odgovori, on promeni temu. – Paskalova
smrt sigurno je za vas bila veliki šok.
– Bila je. I još uvek je. – Lusi je gledala peš ake koji su už urbano
prolazili trotoarom ispod njih. Oni će večeras završ iti svoje poslove i
otići na piće, opustiti se i ž aliti se na š efa ili svoju hipoteku, a onda će
otići kući. – Jedan od razloga zaš to je iš ao da se vidi s Maksom
Najtingejlom jeste da mu kaž e kako nema niš ta protiv njega. Iskreno
govoreći, nisam videla smisao tog sastanka.
Otac Anselm je nekoliko trenutaka razmiš ljao, pa reče: – Kad sam
postao monah, u zajednici je bio jedan stari član, odvratan tip, uvek
mrzovoljan, uvek je mrmljao, kako mi to kaž emo u naš em načinu ž ivota.
Kada je bio na samrti, otiš ao sam do njega, a on je rekao: „Anselme,
jedino š to je važ no jesu mala pomirenja. Pomiri se kad god imaš priliku
za to.“ Tada mi se to činilo prilično otuž no, ali kasnije sam se pitao zar
nije zapravo otkrio nešto mnogo veće od sebe.
Lusi pomisli da bi se Paskal sigurno slož io. A ona? Da, ali ne sada, neki
drugi put. Reče: – Imate li neke utešne reči za one koji tuguju?
– Ne. To je strašna stvar. Nemam ništa što bih mogao da preporučim.
– Onda se slažemo.
Ustadoš e. – Moram da krenem – reče monah. – Imam drugi sastanak.
Uvek ste dobrodošli u Larkvud.
– Nisam sigurna da u išta verujem.
– I ne morate.
Rekavš i to, on joj pruž i ruku, iznenada suzdrž an. Rukovali su se, a
zatim je već gledala kako on nestaje među odelima i poslovnim torbama.
3.
Anselm je skrenuo u sporednu uličicu do italijanskog restorana u koji je
Rodiju 1975. godine bio zabranjen pristup. Tamo ga je čekao Salomon
Lašez. Anselm se izvinio što kasni.
– Kako napreduje suđenje?
– Jutros nam je jedna ž ena svedok, koja je stručnjak za operacije
Pokreta otpora u Parizu, pričala o Okruglom stolu. Ima trideset osam
godina i veoma je samouverena kada se radi o dokumentima, ali ona nije
bila tamo. Sve je baš onako kako sam i očekivao. Nije ih mnogo ostalo iz
onih vremena. Sad je doba stručnjaka.
Anselm nasu iz bokala obojici po čaš u vina. Salomon Laš ez reče: –
Završ ila je opisujući kako su otac Roš e i Zak Fuž er umrli u Mauthauzenu.
Nisu, kao mnogi drugi, skončali pod tež inom kamena u kamenolomu, niti
su obeš eni, niti su na njih nahuš kali pse. Jedan straž ar je počeo da mlati
Roš ea. Fuž er se umeš ao. Uperenim puš kama su ih gurnuli na električnu
ogradu. Išli su držeći se za ruke, praćeni pogledima izgladnele gomile.
Simpatičan obred zajedničkog obroka odjednom je izgubio svoju
jednostavnost.
– Optuž eni je taj koji je doneo kraj Okruglom stolu – reče Salomon
Laš ez – iako nam nije rečeno kako je saznao za njihovo delovanje.
Njegovo marljivo prosleđivanje tog podatka svojim nadređenima
obezbedilo mu je pohvale od Ajhmana lično; ne baš neš to š to bih ja
poslao kući svojoj majci.
– Ne – reče Anselm.
– Dokazi se iznose uz duž nu ceremoniju – reče Salomon Laš ez. – Pisari
sede pognuti nad svojim papirima, zapisujući svaku reč, kao da niš ta ne
sme da bude propušteno.
Pojavi se konobar s hlebom i brzo se opet izgubi, kao da je njegov
zadatak obavljen.
– Ali, ponekad se zapitam zar nisu dokazi samo palimpsest, a mi nikad
nećemo saznati šta se nalazi ispod reči.
U Anselmovom ž elucu gorela je neka vrsta ogorčenog jada. Nije hteo da
bude taj koji će ljudima uniš titi nadu time š to će prisiliti Viktora Briona
da se pojavi na suđenju. Ne mogavš i da podnese tu pomisao, on, samo da
bi odvratio takve misli, upita: – Jeste li razgovarali s nekim drugim
posmatračem?
– Ne.
– Među njima je dvoje mladih ljudi koji dolaze svaki dan. – Anselm ih
opisa.
– Da. Znam na koga mislite. Ponekad sednu do mene, svako s jedne
strane.
– Sedite između dva ekstrema. Cak su se i upoznali, onog dana kad je
poginuo Paskal Fužer. Mladić je Maks Najtingejl, unuk optuženog.
Salomon Laš ez se ukoči i zapucketa prstima. – Zato mi je bio poznat. To
je onaj momak koga smo sreli u š umi kraj jezera onog dana kad smo se i
nas dvojica upoznali... – Cinilo se kao da je zatečen nekom vrstom
začuđenosti.
– Devojka je unuka Agnes Emblton, koja je bila član Okruglog stola. Sad
je na samrti. Nemam pojma zašto niko nije zatražio izjavu od nje.
– Jutros su čitali imena pripadnika krijumčarskog lanca. To ime nije
bilo među njima.
– U to vreme prezivala se Obre.
Pre nego š to je Salomon Laš ez stigao da odgovori, ponovo se pojavio
smotani konobar, pogleda prikovanog za svet s druge strane prozora.
Gotovo je otpevao neš to š to je zvučalo kao ceo sadrž aj jelovnika. Sluš ali
su sa strahopoš tovanjem, kao obož avaoci. Kad je završ io, Salomon Laš ez
reče: – Hvala vam, ali moram da idem. – Okrenuvš i se Anselmu, sa
žaljenjem reče: – Suđenje se nastavlja za deset minuta.
– Ja sam kriv jer sam zakasnio. Mnogo mi je žao.
– Ne, ne. Ponovićemo to neki dugi put. – Lagano se nakloni i ode
trčećim korakom, kao da negde gori. Anselm se zagleda u sto, ali je
odjednom izgubio apetit. Izabrao je taj restoran zato š to mu je to nekada
bilo omiljeno mesto, gde je dolazio da proslavi slučajnu pobedu. Sada je
ovde doš ao s jednom vrstom neuspeha, a to nije neš to š to bi trebalo da
slavi. Kao da izvodi obred, pojeo je hleb i popio vino, a zatim tiho izaš ao
napolje.
4.
Lusi je sedela na galeriji za javnost, još uvek razmiš ljajući o rečima oca
Anselma. Vrtele su joj se po mislima, bez nekog reda, ispreturane, kao
kad se brzo menjaju stanice na radiju i hvataju samo delovi emisija.
Pismo od Zaka Fuž era... gospodin Snajman... Viktor Brion... Agnes...
Paskal... smrt... pomirenje... i to kako bi budući dokazi mogli da je
razočaraju. Neobično je to š to je rekao, podsetilo je na ono š to joj je
Mirijam Anderson rekla o još jednoj mogućoj tuzi, o oplakivanju
umiranja poslednje nade. Razmišljanje joj prekide tiho nakašljavanje.
– Mogu li da se predstavim? Sedimo ovde svaki dan, a ne znamo ni ime
jedno drugom. Ja sam Salomon Lašez.
Reči su bile upućene i njoj i Maksu Najtingejlu.
– Mislio sam da biste jednog poslepodneva mož da ž eleli da sa mnom
popijete čaj.
TRIDESET DRUGO POGLAVLJE
Anselmu se to učinilo kao prilično neobična molba, iako ne bez

presedana. Dok je on bio u Londonu, stigao je nenajavljen gost. Na loš em
engleskom pitao je da li bi ga Anselm, samo i isključivo Anselm,
ispovedio. Rekao je da će nakon toga otkriti ko je. Brat Vilfred je na
Anselmovim vratima ostavio poruku, u kojoj je predlož io vreme – 8.15
uveče, 45 minuta pre kasnovečernje molitve.
Anselm je sedeo u mraku ispovedaonice, osećajući se malo neprijatno.
Nije ni primetio kad se začulo lagano struganje. Zvuk se rasprš io u
ogromnoj, praznoj crkvenoj lađi i kao da je dopirao sa svih strana, ali
tiho, nede inisano, a ipak se približ avajući. Zvuk koraka koji ž urno
prelaze preko uglačanih pločica. Otvoriš e se vrata ispovedaonice.
Muš karac opsova, sapleviš i se o klečaonik kraj reš etke. Začu se teš ko
disanje, neobično poznato. Njegov francuski glas naglo povuče Anselma
iz Larkvuda na mesto bez svetla.
– Već skoro pedeset godina nisam bio u ispovedaonici.
– Nikad ih ne sklanjamo.
– Nisam tako mislio.
– Izvinjavam se. Bilo je to prilično glupavo od mene.
– Nisam došao da ispovedim svoje grehe.
– Tuđe ne možete.
– Doš ao sam da otkrijem grehe moje crkve... i vaš e. A poš to završ im,
ako još uvek budete u stanju da podignete ruke u gest oproštaja, onda ste
hrabriji monah od mene. Ja bih to radije prepustio Njemu.
– Oče Šambraj – uzviknu Anselm – kako ste došli ovde?
– Trebalo je dosta planiranja, s obzirom na moje godine i moje
zdravlje. Ali nisam viš e mogao da čekam. Pratim suđenje, ali na videlo
nije izaš lo niš ta od onoga š to ja znam. Ostaću nekoliko dana, a onda idem
kući. Prvo imam jedno pitanje za vas. Recite mi, iskreno, kao da se kunete
svojim životom, jesu li vam rekli šta se dogodilo četrdeset četvrte?
– Da li mi je rekao ko?
– Rim.
– Ne.
– Zato ste došli na moja vrata?
– Da.
Šambraj zastade da razmisli, pa promrmlja: – Baš kao što sam i mislio...
Anselm zaš kilji prema reš etki. Samo senke, crne kao ugalj. Disanje se
malo smirilo.
– Sada ću vam ja reći. Jer su i vas nasamarili.
– Kako?
– Cekajte – obrecnu se on, kaš ljući. Zastade i bolje se smesti. – Doš li su
usred noći, negde pred kraj avgusta 1944. Saznali smo to tek ujutru, na
saboru. Prior, otac Plejon, rekao je da ćemo obojicu sakriti dok im se ne
sredi bekstvo iz Francuske. Nije dao nikakvo drugo objaš njenje. Nacista i
kolaboracionista. Zamislite to. U samostanu u kojem smo krijumčarili
jevrejsku decu dalje od njihovih kandži.
Kao da se jedna senka iz tame približ i reš etki. Sambraj, sada bliž e,
hrapavim glasom reče: – Da biste iš ta razumeli u ž ivotu, morate da
pogledate unazad... isto je i u ovom slučaju... – Senka se povuče, ostavivš i
za sobom grubo značenje poslednjih reči.
– Verovatno počinje negde oko 1930. s izborom priora, š to je bilo pre
mog vremena. – Polako je kuckao prstima po drvetu. – Prema
samostanskim predanjima, izbor se sveo na nadmetanje između oca
Plejona i tamnog konja, oca Roš ea. Jedan je bio stari plemić, drugi
republikanac. Plejona su zvali „Grof“,13 jer su se poznati rojalisti
najradije njemu ispovedali, a Roš e je bio „Bez-kilota“, 14 zato š to je uvek
propovedao o revoluciji, pravima čoveka i svemu tome. Davanje
nadimaka bila je samostanska tradicija.
Naslutivš i smekš avanje izazvano posezanjem u sećanje, Anselm upita:
– Koji je bio vaš nadimak?
Sambraj se zakikota: – Zvali su me „Kockar“, 15 jer sam primao opklade
za odluke koje je donosio prior.
Piskutav smeh preš ao je u krkljavo disanje, u ritmu tihog kuckanja
starih prstiju. Pronašao je nit koju je izgubio:
– Bila su dvojica kandidata: favorit je bio Grof, a suparnik mu je bio
jednostavan, ali pametan momak po imenu Morel.
Anselmu je to ime bilo poznato. Bilo je uklesano na spomen-ploči na
zidu samostana, podsećajući na pogubljenje do koga priča još nije došla.
– Stvari su postale gadne. Roš e je lobirao protiv Grofa, š to nikoga nije
iznenadilo, jer on je bio s druge strane bazena. Međutim, svi su bili
š okirani onim š to je uradio. Svi su pričali da s Roš eom čovek treba da
bude oprezan. – Glas u tami se poveravao, poučavao. – Imao je neke
divlje ideje, ali u tome š to je pričao uvek je bilo nečega. Video je veze
tamo gde su drugima promakle. Previš e je čitao. Tako su mi bar rekli.
Gledajući unazad na njegovo protivljenje pri izboru Grofa, imao je jednu
ludu sumnju koja tada nije mogla da bude važ na. Ali deset godina kasnije
pokazalo se da je bio u pravu. U ono vreme jednostavno su smatrali da je
Roše otišao korak dalje.
– Šta je uradio?
– Razotkrio je da Grof ima veze s Action Française i s Camelots du Roi –
odgovori otac Šambraj značajno.
– Razumem – uzdahnu Anselm dajući odgovor koji se očekivao.
– Znači li vam to išta? – Glas se pooštrio.
– Žao mi je, ne.
– Gospode... – Sambraj je čekao, prikupljajući ono malo strpljenja koje
je još imao. – Ekstremisti koji su hteli da obnove monarhiju u kojoj bi se
Jevrejima i masonima pokazala vrata. Roš e im se protivio, tvrdeći da
predstavljaju najgori vid srednjeg veka.
– Na šta je mislio?
– Pa, nisam bio tamo, ali mislio je na neprijateljstvo prema Jevrejima.
Priča kaž e da je na saboru pre izbora Roš e rekao neš to u stilu: „Za
Okrugli sto Isusa Hrista ne mož e na počasno mesto da sedne čovek koji
Jevreje ne smatra braćom.“ A setite se, u to vreme je već u Nemačkoj
počelo nasilje i skrnavljenje jevrejskih svetih mesta. Samo nekoliko
godina kasnije Hitler je postao kancelar. Kao š to rekoh, Roš e je dobro
predviđao stvari...
– Šta se dogodilo? – upita Anselm.
– Grof je postao prior. Roš e je otiš ao predaleko... a Plejon je dobio
svoju osvetu.
Anselm se namršti u neverici. Priori ne rade takve stvari. Ali slušao je.
– Manje od godinu dana kasnije, jedna devojka iz obliž njeg sela umrla
je na porođaju. Nikad nije imenovala oca svog deteta. Suš kalo se da je to
bio Roše, a na osnovu toga – bar su mi tako rekli – Plejon ga je izbacio.
– Da li je u tim glasinama bilo istine?
– Pa, čini se da je on zatraž io da napusti zvanje sveš tenika, ali je nakon
smrti te devojke promenio miš ljenje... Kako god bilo, Plejon se reš io
Roš ea... a zajednica je smenila Plejona, jer je veliki broj monaha smatrao
da je izbacivanje Roš ea bilo poravnavanje računa. Tada sam ja doš ao u
samostan, pod novim priorom, ocem Morelom.
– Šta se dogodilo s Rošeom?
– Sledeći put smo za njega čuli neš to pre pada Francuske, negde
početkom 1940. Obratio nam se svima na saboru. Bio sam tek običan
novajlija, ali dopustili su mi da budem prisutan zbog onoga š to je
nameravao da kaž e. To je bio jedini put da sam ga video. Hteo je da zna
da li bi se samostan uključio u krijumčarski lanac kojim bi se iz Pariza
izvlačila jevrejska deca, ako se za to ukaž e potreba. Sta mislite ko je
izrazio protivljenje u vezi s tim?
– Plejon?
– Tačno. Sve pod maskom razumnog ispitivanja, ali nije pokazivao
nimalo oduš evljenja za to. Roš e je to predvideo, pa je doš ao pripremljen.
Plejon je upitao ima li taj lanac ime. „Ima“, odgovorio je Roš e. „Koje?“,
upitao je Grof. „Okrugli sto“, rekao je Roš e. Bio je to š amar posred lica
rukom starog Bez-kilota. Posle toga Grof viš e nije imao š ta da kaž e. Prior
Morel je odlučio da se samostan uključi u lanac, a sve nas zavetovao je na
ćutanje. Uskoro su počela da stiž u deca. A onda su se 1942. pojavile
svinje i streljale priora.
– Kako su saznali?
– Cekajte. Doći ću do toga. Posle Morelove smrti, mesto priora opet je
zauzeo Plejon; bila je to kriza, a on je bio snaž na osoba. I moram da
kaž em – glas mu postade mekš i, ispitujući, kao napadnut nedobrodoš lom
darež ljivoš ću – da je pokazao ogromnu senzibilnost u vođenju zajednice.
Promenio se.
– A on je bio na čelu kad su 1944. stigli Šverman i Brion?
– Da.
Sambraj je prestao da kucka prstima. Umarao se pod teretom sećanja.
Nastavi:
– Posle streljanja, nije bilo načina da saznamo š ta se dogodilo. Bili smo
u okupiranoj zoni na severu; morali smo da čekamo da se rat završ i pre
nego š to počnemo da se raspitujemo. Priliku za to dobili smo onoga dana
kada su se pojavili Sverman i Brion. Tada smo saznali da su Nemci
pobegli iz Pariza. Upitao sam Plejona da li bih mogao na neko vreme da
budem poslat za kapelana u Roš eovu parohiju i vidim š ta mogu da
otkrijem. Na moje veliko iznenađenje, pristao je. Dogovorio se o svemu s
biskupom i krenuo sam već nekoliko dana kasnije. Kad sam se vratio,
Sverman i njegov pas su već otiš li, s novim imenima uzetim iz pesme. Eto
šta sam otkrio.
Šambraj se primakao napred, nagnuvši se bliže rešetki.
– Roš e je bio usamljenik. Niko nije znao da je nekad bio monah.
Njegova parohija ga je obož avala. Neki su pričali da je pio – znate na š ta
mislim?
– Znam.
– Mnogi njegovi prijatelji bili su Jevreji, ali niko od njih nije prež iveo
rat. Pokret otpora je znao da on neš to radi, ali nisu imali pojma o čemu je
reč, pa mu nisu verovali. Govorili su da je bio komunista. Prema njihovim
izvorima, Okrugli sto je bio razbijen u jednom danu. Većinu su uhapsili u
isto vreme, tokom ranog poslepodneva četrnaestog jula. Roš ea su
pokupili uveče, pijanog. Jedan od članova lanca, Zak Fuž er bio je odveden
te noći iz vlastite kuće, iako je njegova porodica već bila pobegla. On je iz
nekog razloga ostao u Parizu, kao da je neš to ili nekoga čekao. Niko ne
zna.
Anselm je znao. Verovatno je čekao Agnes Obre.
– Pokret otpora je verovao da je Roš e izdajnik. Vidite, on je poznavao
Briona otpre rata, pa su razmiš ljali ovako: Roš e je rekao Brionu, koji je
rekao Švermanu, a jednom kad su čistili pod, Nemci su uhapsili i Rošea.
– Ali zašto bi to on učinio? Nije imao razloga.
– Mož da mu je alkohol pomutio um. Mož da je ž eleo da uniš ti sve oko
sebe, i dobro i loše. Događa se.
– Da, ali nisam siguran. A imam utisak da niste ni vi.
– Samo vam govorim š ta su svi drugi mislili. Sta ja mislim, to ću vam
reći za minut. Vratio sam se u Le Moano i sve ispričao Plejonu. Oh, bilo
mu je nelagodno, a pogotovo kad sam mu rekao da nisam progutao priču
Pokreta otpora o Roš eu kao izdajniku. Rekao sam mu da je to morao da
bude neko drugi. Samo je klimnuo glavom. Rekao mi je da je iskoristio
porodične diplomatske veze da prevede Svermana i Briona u Englesku.
Ali onda me je, a to dobro zapamtite, obavezao na ćutanje o svemu tome.
Nikome nisam smeo da kaž em š ta znam, ni s kim da razgovaram o tome
š ta mislim. Rekao je kako ne ž eli da nagađanja o Roš eu opet podele naš u
zajednicu.
– Ako nije bio Roše, ko je onda bio izdajnik?
Teško disanje kao da je tutnjalo duboko iz pećine.
– Ko je drugi mogao da ih osudi na smrt? – upitao je Anselm tiho.
Odgovor je zvučao kao da je izvučen, kao da on nema niš ta s tim. –
Plejon. On je izdao Okrugli sto.
– To je previše providno – odgovori Anselm instinktivno.
– Razmislite o tome. – Sambrajov glas postade glasniji, tvrđi. – Zaš to bi
inače Sverman i Brion doš li u Le Moano? Niko od nas ih nije poznavao.
Kako su znali da će tu biti sigurni, da će ih prior zaš tititi? Doš li su zato
š to su već znali da je on taj koji je izdao Okrugli sto. Drž ali su ga u š aci.
Da nije postupio kako su od njega traž ili, oni bi otkrili š ta je uradio. Bilo
mu je u interesu da im pomogne. Izvukao ih je iz zemlje pre nego š to su
počeli progoni ratnih zločinaca. Zar ne razumete? I Plejon je bio
kolaboracionista. Spasavao je sopstvenu kožu.
Anselm je bio opčinjen pedantnoš ću argumenta koji njemu i dalje nije
imao smisla. Šambraj nastavi:
– Sve to ima smisla. Plejon je bio taj koji je mnogo godina ranije oterao
Roš ea, on je bio taj koji je sumnjao u ideju o Okruglom stolu, on je bio taj
koji me je posle povratka u samostan zavetovao na ćutanje...
– Ali zašto bi on hteo da izazove takvu katastrofu?
– Nije hteo. Nije znao š ta će se dogoditi. Mislio je da će samo malo
dobiti po prstima. Ali je pogreš io. A posle streljanja priora Morela,
promenio se. Zašto?
– Griža savesti? – reče Anselm.
– Apsolutno.
Sambraj je bio u pravu. Anselm je osećao kako kockice padaju na
mesto.
– Sada je očigledno, zar ne? Plejon je izdao krijumčarski lanac, misleći
da će to jednostavno okončati celu stvar – ali nije predvideo odred za
streljanje. Postao je ponizan, pokajnik. Ali onda su se po završ etku rata
pojavila njih dvojica, duhovi iz njegove proš losti, podsećajući ga na to š ta
je uradio, podsećajući ga da su braća po delima. Naš ao se u zamci svojih
dela, pa je iskoristio svoj uticaj i svoju moć da se pobrine da njih dvojica
pobegnu pravdi.
U pravu je, pomisli Anselm. To je jedino objaš njenje koje odgovara na
sva pitanja. Ali to nisu jedina pitanja.
– Rekli ste da je Rim znao za sve to?
– Da. Uprkos Plejonovoj naredbi, sve sam to stavio na papir i poslao
glavnom prioru. Odgovorio mi je da je prosledio moj izveš taj u Vatikan.
Niš ta nisu preduzeli. Apsolutno niš ta. A onda je godinu ili dve kasnije
Plejon umro od srčanog udara. Samostan sam napustio 1948. i otada se
nisam vraćao. Nisam napustio crkvu, ali sedim na ivici, ni unutra ni
napolju. Moje telo će pronaći na tremu.
Anselm zastenja. Te poslednje reči bile su kao udarac koji je tako
dobro razumeo, jer na toj granici su ž iveli mnogi do kojih bi rado doš ao,
samo da može.
Šambraj se s mukom pridiže na noge i istetura iz ispovedaonice.
– Ostaviću vam prepisku onoga što je otišlo u Rim, pa pročitajte sami.
Anselm reče: – Oče, jeste li vi poslali pismo sa Svermanovim laž nim
imenom Paskalu Fužeru?
Starac promrmlja: – Ne... Nikad nisam saznao njihova laž na imena... ali
sećam se pesme: „A nightingale sang in Berkeley Square“.16
Disanje i struganje stopala po podu polako se udaljavalo, kao da odlazi
ranjena ž ivotinja, sve dok nije ostao samo odjek u praznoj crkvenoj lađi.
Zatim se začu otvaranje velikih vrata, koja se pod neumoljivim naletom
vetra brzo zalupiš e i ostaviš e tiš inu koja kao da je lebdela za onim koji je
otišao.
TRIDESET TREĆE POGLAVLJE
1.
Poš to je provela poslepodne sluš ajući kako istoričarka opisuje
poduhvate Okruglog stola, Lusi je pravo iz suda krenula u Cizik Mal na
sastanak koji je sazvao njen otac. U podzemnoj ž eleznici je razmiš ljala o
raznim intervencijama gospodina Bartleta, koje su joj se činile uglavnom
nevaž nim, ali koje su o njemu ostavile sliku kao čoveka kome su važ ne
pojedinosti, bez obzira na to da li njegovom klijentu idu na ruku ili ne.
Bio je poš ten, razborit, popustljiv. Pomagao je svom protivniku. Pomagao
je sudu. A porota je nesumnjivo smatrala da pomaž e i njoj. Skrećući misli
s toga, Lusi zabrinuto pomisli na drugi sastanak, onaj koji je na izlazu iz
suda s takvim ž arom predlož io gospodin Laš ez. Kad je na pitanje o svom
zanimanju Maks Najtingejl odgovorio da je slikar, gospodin Laš ez je
odmah predlož io da u subotu poslepodne njih troje zajedno pođu da
pogledaju „Maksove radove“. Lusi je bila toliko zbunjena nevinoš ću
njegovog nastupa da nikako nije mogla da natera sebe da ga odbije.
Međutim, to ju je čekalo nekog drugog dana. Prvo mora da izdrž i ovo
večeras.
Svi su sedeli u dnevnoj sobi. Doktor Skot, socijalna radnica, regionalna
savetnica iz Udruž enja za obolele od motoričkog nervnog poremećaja,
Fredi, Suzan, Lusi i Vilma.
– Ovde smo se okupili – reče Pam iz socijalne služ be – da bismo
razgovarali o Agnesinoj budućnosti.
– Ona nema budućnost – reče Vilma.
Pam neprijatno trepnu. – Moramo da uskladimo plan za brigu o njoj,
da bismo bili sigurni kako smo Agnes dali pravo i mogućnost da se s
budućnošću suoči na svoj način.
Doktor Skot se trgnuo. Ni Frediju se to nije svidelo, mada verovatno iz
drugih razloga. On je imao svoj plan, a Lusi ga je odmah pročitala, čak i
pre nego š to je izneo svoje zahteve. Hteo je profesionalnu pomoć, š to je
prećutno značilo da Vilma mora napolje. Hteo je da svakodnevno dolaze
dobrovoljci iz Udruž enja. Hteo je da se pozajmi ili kupi sva potrebna
oprema, sve i svaš ta š to bi počistilo nered umiranja, premda je tu reč
uporno izbegavao. Fredi je radije koristio zakamu lirane izraze koji su
samom svojom apstraktnoš ću stavljali još viš e u središ te stvarnost, koja
nikako nije mogla da se izgovori.
Osmiš ljena je jedna moguća struktura brige (Pamin izraz). Fredi je
oduš evljeno prihvatio sve predloge, mož da zato š to ih nije u potpunosti
razumeo Paminu uzviš enu tvrdnju da „dati pravo na odluku ima veze s
pravom na izbor“.
Ceo paket (opet Pamin izraz) potom su izneli Agnes. Sluš ala je dok joj
je Pam objaš njavala sve mogućnosti, a Fredi ju je povremeno prekidao
svojim odobravajućim izjavama. Kad je završ ila, Agnes pokaza glavom
prema ormariću. Vilma uze tablu sa slovima.
H-V-A-L-A
Pauza.
V-A-M
Pauza.
A-L-I
Pauza.
J-A
Pauza.
Ž-E-L-I-M
Pauza.
S-A-M-O
Pauza.
V-I-L-M-U
Fredi je odmah počeo da se poziva na zdrav razum, sve dok ga Pam
nije svojom tehnikom nenametljivog smirivanja veoma profesionalno
ućutkala. Kad su se vratili u dnevnu sobu, objasnila mu je š ta zapravo
znači „imati pravo na izbor“. Pam reče: – To je njena smrt, ne vaš a.
Dozvolite joj da ode kako želi. – Nije popuštala u svojoj odlučnosti.
Fredi zbunjeno reče: – Ne razumete. Ja samo ne ž elim da ona pati. –
Nije mogao da ostane i dalje raspravlja o tome. Osećajući da mu je svega i
previš e, naglo je otiš ao, brzo trepćući da prikrije suze koje su mu
nadirale.
Pam je dala svoj broj Lusi, rekavš i da je mož e pozvati, „s obzirom na
ono što dolazi“, u bilo koje doba dana ili noći.
2.
Kad je narednog jutra Lusi zauzela svoje mesto u sudu, gospodin Laš ez je
već bio tamo. Baš kao i Maks, koga je u glavi sad zvala samo imenom, š to
beš e zbunjujući mentalni pomak koji se dogodio bez njenog služ benog
pristanka. Gospodin Laš ez ih oboje ponudi pepermintom. Maks je uzeo
bombonu, Lusi nije.
Gospođica Metjuz, pomoćnica gospodina Penš oa, sada je prvi put
ustala i pozvala svedoka optuž be. Bio je to doktor Pjer Valon, stariji
francuski istoričar koji je sada ž iveo u SAD-u, ali koji je ranije radio u
Institutu za savremenu istoriju u Parizu. Bio je malo pogrbljen,
znatiž eljnog izraza lica. Drž ao se za govornicu za svedoke kao za ogradu
na palubi broda. Nosio je tamno odelo, koje mu je mlitavo visilo, i š iroku
leptir-mašnu.
Doktor Valon objasnio je da su miš ljenja istoričara o gotovo svakom
pitanju koje se tiče okupacije veoma podeljena. Posle primirja s
Nemačkom, rekao je, Francuska je bila podeljena na dva područja: na
„okupiranu zonu“ na severu, koja je bila pod direktnom nemačkom
kontrolom, i „neokupiranu zonu“ na jugu, kojom je upravljala nova
francuska vlada smeš tena u Viš iju. Ta vlada vodila je sve drž avne
institucije u obe zone, ali je bila podređena svojim nemačkim
gospodarima. I već tu na toj početnoj tački počela su da se razilaze
miš ljenja učenih ljudi. Najosetljivije pitanje bilo je ono o učestvovanju u
deportaciji Jevreja. Ključno pitanje (u kontekstu ovog suđenja) bilo je
jesu li oni koji su bili uključeni u to znali da su nacisti planirali masovna
ubistva. Doktor Valon je rekao kako misli da su do 1943. godine već
mnogi zvaničnici u Viš iju morali da znaju š ta se događalo u logorima. A
š to se tiče nekoga na polož aju na kakvom je bio optuž eni, tu nema
sumnje: neko na takvom polož aju morao bi veoma dobro da zna š ta se
događalo sa ž rtvama posle dolaska teretnih vagona u Auš vic. Dopisi koji
su kruž ili unutar SS-a otvoreno su spominjali činjenicu da će Jevreji biti
istrebljeni.
Nakon završ etka Valonovog iskaza, sud se povukao na pauzu za ručak.
Unakrsno ispitivanje trebalo je da počne u dva i deset. Lusi je brzo izaš la
iz zgrade, a onda je sat vremena š etala ulicama, pre nego š to se vratila na
svoje mesto pored gospodina Laš eza, koji joj je opet ponudio pepermint.
Hvala, rekla je, i uzela bombonu.
– Doktore Valon – reče gospodin Bartlet, ustavš i – da li vam je poznat
izraz „jake reči“?
– Da. – Izgledao je zbunjen neobičnim pitanjem, baš kao i sudija, baš
kao i porota.
– Ja bih rekao da je taj izraz netačan. Reči su slabe. Slažete li se?
– Možda. Ne pratim vas.
Sudija Polbruk spusti nalivpero, a njegov namrgođen pogled
usredsredi se na gospodina Bartleta, koji reče:
– Iz usta jednog one otkrivaju, iz usta drugog skrivaju. Reči ne mogu
odoleti korupciji. I mogu lako da zavaraju one koji ih čuju. Da li se
slažete?
– Gospodine Bartlet – prekinu ga sudija Polbruk blago – vodite li nas
prema zadovoljstvima Vitgenštajna?
– Oh ne, časni sudijo, zaista sumnjam da bi to pomoglo poroti.
– Već sada mi deluju pomalo zbunjeno, a i ja sam.
– Sve će biti jasno, časni sudijo, ako mogu da nastavim.
– Molim vas.
– Zahvaljujem.
Gospodin Bartlet je tada naglo promenio temu, a prethodne izjave
ostale su da lebde u sećanju kao uredna, daleka kameja. – Doktore Valon,
mom učenom kolegi ste rekli da je u junu 1942. Ajhman pozvao svoje
predstavnike iz Francuske, Belgije i Holandije u Berlin kako bi isplanirali
deportacije. Želeo je da počne s Francuskom, je li to tačno?
– Da. Trebalo je to da ide kao veliki talas kroz Evropu, sa Zapada na
Istok. – Akademik se nagnu napred, uperivš i neustraš iv, autoritativan
pogled u svog ispitivača.
– A tokom tridesetih pa sve do proleća 1940. u Francusku je doš lo
mnogo Jevreja?
– Da.
– Bežeći pred nacističkim užasom?
– Da.
– Doktore Valon, da li bi bilo ispravno reći da se u govoru iz tih dana
pravila razlika između dva naziva: „Israélites“ i „Juifs“?17
– Da.
– „Israé lite“ je bio relativno pristojan izraz kojim su se opisivali Jevreji
rođeni u Francuskoj koji su bili „asimilovani“?
– Tačno.
– A reč „Juif“ imala je uvredljiv prizvuk i odnosila se na Jevreje rođene
van Francuske?
– Tako je.
– Ta razlika, naravno, nije postojala u pre injenom rečniku nemačkih
vlasti?
– Apsolutno ne.
– Kad smo to utvrdili, da li bi bilo tačno reći da je Ajhman e ikasno
iskoriš ćavao tu razliku kako bi mogao da započne sa svojim programom
uz minimum protesta?
– Da, premda ne znam je li on razmiš ljao na takav način. Hteo je da
iskoristi francusku administrativnu maš ineriju u planiranim
deportacijama, pa je počeo s Jevrejima bez drž ave, s emigrantima, znajući
da su relevantni zvaničnici nevoljni da plate cenu njihovog ponovnog
naseljenja u Francuskoj.
– U ovim okolnostima, to je prilično nezgodna izjava...
– Nisam mislio...
– Naravno, izgovorena je neduž no. Ali, doktore Valon, nevinost jezika
je tema kojoj ćemo se još vratiti. – Gospodin Bartlet se namrš ti, gledajući
u porotu. – Ali, ostanimo sad kod izraza „ponovno naseljenje“. Prihvatate
li mogućnost da se saradnja vlade u Viš iju zasnivala na podrazumevanju
toga da će deportovani Jevreji biti ponovo naseljeni na Istoku?
– To je malo preš iroko pitanje. Mislim da se odluke na najviš em nivou
nisu oslanjale ni na kakvo podrazumevanje. Neki zvaničnici vlade u
Viš iju bili su otvoreno antisemitski raspolož eni, a njima nije bilo
potrebno posebno ohrabrenje niti objaš njenje za deportaciju Jevreja iz
Francuske. Međutim, za očekivati je da je u raznim odeljenjima vlade
koja su sprovodila te naredbe u delo bilo razlike u miš ljenjima na nivou
upućenosti.
– Je li onda poš teno reći da priličan broj ljudi – kako zvaničnika, tako i
naroda – nije znao za ubijanja, nego su verovali da „preseljenje“ znači
tačno to?
– Mnogi su možda bili tog uverenja, da, ali samo na početku.
– Shodno tome, da li se francuska saradnja – ako je to prava reč,
nastavila na isti način?
– Ne.
– Zašto?
– Javnost je bila zgrož ena masovnim hapš enjima iz 1942. godine. Posle
toga otpor javnosti počeo je da podriva drž avni antisemitizam, koji je do
tada prevladavao, bilo usled ravnoduš nosti bilo zbog odobravanja tih
postupaka. Zato, kad je Ajhman hteo da krene na francuske Jevreje, vlasti
su odbile, nesumnjivo zabrinute mogućom reakcijom javnosti. Služ bena
kapitulacija se usporila pod pobunom javnosti, a temelji programa
deportacije počeli su da se klimaju. Do tada su već u javnost procurile
glasine o tome š ta zapravo znači „preseljenje“. Hiljade ljudi je sakriveno.
Krajem rata u Francuskoj je još uvek bilo dvesta pedeset hiljada Jevreja,
ali broj ubijenih bio je stravičan. Pobijena je četvrtina jevrejske
populacije.
– Casni sudijo – reče gospodin Bartlet – mogu li da predlož im kratku
pauzu? Poroti sigurno nije lako da sluša ovakve stvari.
– Nikome od nas nije – reče sudija Polbruk. – Pola sata, dame i
gospodo.
3.
Lusi je stajala ispred sudnice s Maksom i gospodinom Laš ezom. Maks je
zabio ruke duboko u dž epove, a stajao je gledajući u pod. Gospodin Laš ez
reče:
– Ovo š to smo čuli je uvod: odbrana će se pozvati na neupućenost
javnosti. Da ti srce pukne od tuge.
Lusi pogleda tog sitnog muš karca s tako blagim nastupom, koji je još
uvek na sebi imao isti dž emper. Ko je on iza svog imena? Nije se usudila
da pita. Na neki čudan način ga se bojala. Govorio je toliko autoritativno
da je ponekad znala sva da se sledi.
– Radio Moskva je 1941. godine objavila da nacističke snage
masakriraju sovjetske Jevreje. Sledeće godine je BBC opisao masovna
preseljenja Jevreja iz geta u logore. U maju 1942. do Londona su stigli
izveš taji o masovnim pogubljenjima u mestima kao š to je Celmno. U
martu 1943. poljski Pokret otpora obavestio je London o gasnim
komorama u Auš vicu. Ne mož eš s lica Zemlje da izbriš eš ceo jedan narod,
a da svet to ne sazna.
Još uvek gledajući u pod, ramena uvučenih kao da se presavija u sebi,
Maks iznenada proš aputa: – Optuž eni je moj deda. Zao mi je. Verovatno
me ne ž elite u svojoj blizini... niti ž elite da dođete u moj atelje... Mislim da
bi bilo najbolje da...
– Dobro znam ko ste – reče gospodin Laš ez istim suvim, autoritativnim
tonom. – I želim da vidim vaše slike.
Tada sudski služ benik otvori vrata sudnice i pozva publiku unutra.
Gospodin Lašez uhvati Maksa pod ruku, a Lusi krenu za njima.
4.
Nekoliko minuta kasnije gospodin Bartlet se pozvao na izveš taj o
ubistvima koja je gospodin Laš ez spomenuo tokom pauze, a koja u vreme
prijema nisu bila objavljena. On reče: – Sto se tiče stanovnika Francuske,
moguće je da su čuli neke neodređene glasine u koje neki nisu hteli da
poveruju?
– Nažalost, da.
– Zato što su glasine bile toliko neverovatne?
– To je deo tragedije. Da.
– Takve prirode da bi ih svaka razumna osoba odbacila kao nemoguće?
– Ne baš , gospodine Bartlet. Izgleda da vam je promaklo ono š to sam
ranije istakao. Saradnja je počela da se klima baš zato š to su mnogi ljudi
poverovali u te glasine.
– Ali dopuštate da je bilo mesta za oba stanovišta – i za prihvatanje i za
odbacivanje glasina?
– Naravno.
Gospodin Bartlet je prestao da postavlja pitanja. Lusi je osetila da se
njegova paž nja okreće u drugom pravcu, dalje od poslednjih reči, da bi
mogao da se usredsredi na ono što će uslediti. On reče:
– Da li biste poverovali da je gospodin Sverman imao ista verovanja i
sumnje kao i francuski policajac od dvadeset tri godine stacioniran u
Parizu?
Doktor Valon se zamalo nije nasmejao. – Sama pomisao na to je
uvredljiva. On je bio deo maš inerije. Bio je u svakodnevnom kontaktu s
Ajhmanom u Berlinu.
– Nema nikakve sumnje u to?
– Po mom mišljenju, nema.
– Nimalo?
– Ne.
Lusi je bila zabrinuta. Doktor Valon je govorio tačno ono š to je
gospodin Bartlet od njega očekivao.
Gospodin Bartlet reče: – Da li biste bili tako dobri pa da pogledate
knjigu sedam, deo A, stranu dva.
Sudski služ benik pruž i doktoru Valonu jedan registrator. On pronađe
spomenutu stranicu i klimnu glavom u znak prepoznavanja.
– Ovo je teleks iz Pariza upućen Odeljenju IV B4 u Berlinu, avgusta
1942. godine – reče gospodin Bartlet.
– Da.
– Od gospodina Švermana?
– Da.
– Za Adolfa Ajhmana?
– Tačno.
– Molim vas da poroti kažete o čemu je reč u teleksu.
– To je izveštaj o premeštaju hiljadu Jevreja iz Dransija u Aušvic.
– Okrenite stranicu, molim vas. Tamo je dopis koji se odnosi na isti
transport. Šta tu piše?
– Da je francuska vlada obezbedila dovoljno hrane za dve nedelje, a
hrana se prevozi odvojenim kamionima.
– To nije bio neuobičajen potez, zar ne, doktore Valone?
– Ne, ali...
– Ne budite pristrasni kad su u pitanju činjenice, doktore Valone. Sve
je ovde crno na belo. Zajedno s putnicima poslata je i hrana za njih.
– Nisam pristrasan kad su u pitanju činjenice...
– Ovo je u potpunosti u skladu s preseljenjem, a ne istrebljenjem, zar
ne?
Doktor Valon sklopi knjigu i obrecnu se: – Niš ta od te hrane nije im
bilo podeljeno. Hranu su uzeli stražari u Aušvicu.
Nimalo zbunjen tim odgovorom, gospodin Bartlet reče blago: – Molim
vas, odgovorite na pitanje. Tekstovi su u skladu s miš ljenjem da se radi o
preseljenju i sasvim u neskladu s pretpostavkom da će biti pogubljeni
odmah nakon dolaska u Aušvic, zar ne?
– Kao reči na papiru, možda.
– Nemojte s prezirom da se odnosite prema očiglednom značenju,
doktore. To su reči, a ne runski18 zapis.
– Svestan sam toga.
– Neko ko je pročitao ta dokumenta mogao je da pretpostavi da
odraž avaju politiku ponovnog naseljavanja Jevreja van Francuske. Zar
ne?
– Neupućeni čitalac bi to mogao da misli pedeset godina nakon š to su
bili napisani, ali ne i njihov autor. Stalno vam ponavljam da je on bio deo
cele maš inerije. U ovim dosijeima se nalaze i drugi SS dopisi koji
otvoreno govore o tome da će Jevreji biti ausgerottet – istrebljeni.
– Da, znam – reče gospodin Bartlet odmerenim, strpljivim tonom. – Ali
nijedan od njih nije napisao gospodin Šverman, zar ne?
– Ne, ali...
– I ne postoji ni jedan jedini dokaz da ih je gospodin Sverman ikada
pročitao?
– Pa, to ne znamo.
– Nema dokaza da je on lično koristio takve izraze?
– Ne kao takve, ali očigledno je da je...
– Doktore Valon, ostavimo zaključke poroti. Među ovom gomilom
dokumenata ne postoji ni jedna jedina rečenica koja dokazuje da je
gospodin Šverman znao za istrebljenje, zar nije tako?
– Ne, ne postoji nijedan dokument koji to izričito kaže.
– A postoje i mnoga dokumenta koja navode izraze veoma različite od
ausgerottet, izraze za koje znamo da ih je gospodin Sverman čitao i
koristio.
Doktor Valon je naslutio kuda to vodi. Reče: – Da, a svi su oni tarnung
– kamuflaža.
Gospodin Bartlet otvori jedan dosije. – Zaista – reče toplim glasom.
Mož da je sada trenutak da razmotrimo nevinost jezika, čija svakodnevna
upotreba tako lako mož e da uhvati u zamku neoprezne, pa čak i ljude
poput vas. Molim vas, prelistajte do dosijea broj devet, strana trista
šezdeset sedam, pa pogledajte reči koje su tamo navedene.
Sudski služ benik odnese dosije doktoru Valonu, koji je morao da se
slož i s tim da se nemački glavni š tab izuzetno potrudio oko rečnika
koriš ćenog za opis postupka deportacije u Auš vic. Taj postupak se
opisivao kao Evakuierung (evakuacija), Umsiedlung (preseljenje) i
Abwanderung (iseljenje), ili Verschickung zur Zwangsarbeit (slanje na
prisilan rad). Cak su i arhitekte i inž enjere upućivali da za gasne komore
u Auš vicu upotrebljavaju izraz Badeanstalte für Sonderaktionen
(kupatila za posebnu namenu). U njihovim dopisima su takvi izrazi
stavljani pod navodnike. A, naravno, cela operacija genocida bila je
nazvana die Endlösung (konačno rešenje).
Gospodin Bartlet reče: – Citav smisao toga jeste da se čitaocima ili
sluš aocima zamaž u oči, zar ne? Od nekoga se negde očekivalo da
poveruje u to površinsko značenje?
– Da, prihvatam to.
– U Parizu su održ ana tri sastanka na kojima je planirana racija Vel d’
Iv, a gospodin Sverman je bio prisutan na dva. Razgovaralo se o tome da
će uhapšeni Jevreji biti deportovani „na prisilan rad“ – je li to tačno?
– Da, premda se znalo da će biti uhapšeno i nekoliko hiljada dece.
– Je li moguće da je gospodin Sverman tu frazeologiju uzeo zdravo za
gotovo? – insistirao je gospodin Bartlet.
– Već sam vam rekao, on je jedan od obmanjivača, a ne jedan od
obmanutih. Sigurno je video i druga dokumenta koja su se odnosila na
istrebljenje.
– Je li? Vi uvek čitate zapisnike sastanaka koje ste propustili ili izbegli?
– Zapravo, da, čitam.
– A vaše kolege?
– Ne. Oni ne.
– Hvala vam, doktore Valon.
Gospodin Bartlet je brzo seo.
– To je dovoljno za danas – reče sudija Polbruk, umornim glasom koji
je otkrivao da je sve to već video.
5.
Lusi se vratila u Cizik Mal i odsluš ala vesti zajedno s Agnes. Na vestima je
bio detaljan izveš taj o iskazu doktora Valona. Agnes je sluš ala ne
pokazujući nikakve emocije, dok je Lusi drobila kockice leda na tanjiriću,
a zatim ih davala Agnes na kaš ičici. Agnes ih je prevrtala po ustima kao
bombone, a pogled joj je bio staklast kao nekome ko je prisiljen da sluš a
dosadnu priču u kišno poslepodne.
Vreme se ruga prež ivelima, pomisli Lusi. Svi koji dovoljno dugo
opstanu, postanu krajnja tačka u istoriji, a onda moraju da sluš aju kako
drugi sude o stvarima koje nisu prož iveli. Ali čak i posle toliko vremena,
zar mož e biti ozbiljne sumnje? Sverman je sigurno razumeo okoliš anje
svojih gospodara jednako kao što je Pam razumela Fredijevo.
TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE
1.
Prema prirodnom toku stvari, otac Endru je mnoge odluke doneo – i
progurao ih kao „predloge“ – koje Anselm nije mogao da dokuči. Jedna od
njih bio je predlog da bi Anselm u potrazi za Viktorom Brionom usput
mogao ocu Konroju da pokaž e severni deo zemlje, Kornvol. U
Anselmovom umu turistički obilazak se nikako nije uklapao u zadatak
koji ga je čekao: suočenje s odbeglim kolaboracionistom. Ali „predlog“ je
već bio iznesen. Bilo je određenog smisla u tome, jer pokazalo se da Kon
ipak već piš e sledeću knjigu (samo š to je ovoga puta nameravao da
zanemari najverovatniju osudu iz Rima). Cesti odlasci u biblioteku
Hejtrop koledža u Londonu i beskrajni sati zapisivanja okosnice za knjigu
u Larkvudu već su ga izmorili. Bio mu je potreban odmor.
I tako su, onoga dana kad je Lusi sluš ala iskaz doktora Pjera Valona,
njih dvojica odmah posle prve jutarnje molitve napustili Larkvud. Konroj
je vozio. Zurili su prema severu dok je nebo postajalo sve š ire i svetlije, a
horizont pljosnatiji i duž i. Anselmov um se otvorio kao ravnica na kojoj
je tu i tamo video obrise, raš trkane poput totema, svih onih koji su mu se
u poslednje vreme naš li na putu. Konroj je pevao predivne tuž ne pesme
o izneverenoj ž eni i njenom napuš tenom detetu, o mladom ocu na
britanskom zatvorskom brodu, ali i pesmicu o zlostavljanju dece. Morao
si da plačeš, morao si da se smeješ.
Anselm skrenu misli na sinoćnji razgovor s ocem Sambrajom, ogorčeno
pomislivš i da je primereno š to je istina na kraju izaš la na videlo u
ispovedaonici. Okrugli sto izdao je otac Plejon, monah iz Le Moanoa.
Usledila su nepredviđena pogubljenja. A kroz neobjaš njiv, gotovo
komičan splet okolnosti, otac Plejon je postao novi prior. Zaš to
slučajnost, pomisli Anselm, tako često pomaž e zlobnim ljudima? Sverman
i Brion dobili su slamku spasa baš kad je trebalo da padnu u ruke
pravde, a njihov saučesnik je postao prior i pož iveo je dovoljno dugo da
im omogući bekstvo na sigurno.
Ali otac Sambraj je uspeo da slož i neke kockice. Protumačio je znakove.
Rekao je Rimu, a oni niš ta nisu preduzeli. Pa je u očaju i jadu napustio
svoj samostan i crkvu, zauvek ostavš i sveš tenik u divljini bez
sakramenata.
– Kone – reče Anselm – da li bi mogao nakratko da prestaneš da pevaš?
– Nema problema.
– Reci mi opet š ta su ti rekli Lepljivi prsti. – Anselm je to već bio čuo,
ali sad je, nakon razgovora sa Sambrajem, ta Konrojeva otkrića hteo da
smesti u kontekst.
Konroj napući usne, razmiš ljajući. – Vatikanski tajni arhiv sadrž i dva
izveštaja iz Le Moanoa, a oba je u aprilu 1995. godine povukao tvoj čovek
Renaldi.
– Odmah pošto je Šverman bio razotkriven.
– Da. Prvi je napisao Šambraj odmah po završetku rata.
Anselm je znao šta je unutra pisalo, a uskoro će videti i kopiju.
– Drugi je otprilike godinu dana kasnije napisao Plejon, pre nego š to ga
je Gospod pozvao k sebi. U Rim ga je poslao novi prior, s napomenom da
stari nije stigao da završi sve što je hteo da kaže.
Poput oca Sambraja, i Anselm je sada mogao da čita znakove koji su mu
pali u ruke. Doš ao je pred marljivog, iskrenog monsinjora kojeg je tiho,
ali paž ljivo nadgledao kardinal, a obojica su znali celu istinu koju je
napisao Sambraj. Međutim, pokazali su mu samo nezavrš en Plejonov
izveš taj, znajući da je to početak samozaš titne ikcije. „Pokuš avam da
zaštitim budućnost od prošlosti“, tako je rekao kardinal.
Konroj se vratio svom pevanju, a Anselm je zaspao. Kasnije su ručali,
pa odmah zatim nastavili dalje, ne govoreći mnogo. Kako su se
kasnoposlepodnevni oblaci skupili iznad brda Ceviot, Konroj pokaza na
putokaz koji je pokazivao put prema skroviš tu Viktora Briona. Nakon
nekoliko kilometara praznog puta š ibanog vetrom, doš li su do table na
kojoj je pisalo da je Lindisfarn plimno ostrvo. Stigli su baš na vreme da
pređu uzan nasip pre nego š to hladna, metalnoplava voda prekrije pesak
i odseče ih od kopna. Kad su konačno naš li pansion u kojem im je Vilf
rezervisao smeštaj, više niko nije mogao ni na ostrvo niti s njega.
Kad je pala noć, Anselm je ostavio svog saputnika u baru i odš etao do
gomile čvrstih samostanskih ruš evina i tvrđave izrezbarene iz neba.
Stojeći tako sâ m s vetrom koji mu je š ibao lice, pridruž io se keltskim
sveš tenicima koji su se nekada okupljali ispod tamnih arkada kraj mora
koje teče do kraja sveta; izgovorio je psalme poslednje molitve pre
spavanja, kao š to su to nekada oni činili, dok ga je svež a noć okruž ivala.
Posle toga je otpeš ačio duž stenovite obale do velike kuće s osvetljenim
prozorima i razgrnutim zavesama. Na drvenom znaku na ulazu u
zemljiš te pisalo je: Hodočasnikovo utočište. Anselm se nasloni na zid uz
kapiju i, sakriven tamom, zagleda se u kućnu idilu.
Robert Braunlou je sedeo za klavirom. Odrasli i deca, kako se čini
beskrajno mnogo njih, prolazili su tamo-amo ispred stakla, svaki s nekom
ulogom. Većina ih se smeš ila, drž eći u rukama čaš e ili limenke, a dečaci i
devojčice visoke čaš e rubova ukraš enih š ećerom i sa š arenim slamkama
koje su bile u čaš ama, i kao da niko nije primećivao starca koji je sedeo
uz prozor, zagledan u noć kao da je sâm.
To mora da je Viktor Brion, pomisli Anselm, a niko iz njegove porodice
– osim mož da Robert – ne shvata da on u sebi krije tajnu. Na proslavi su
se okupili svi naraš taji, netaknuti suđenjem u Londonu koje ni u jednom
trenutku nije postalo viš e od reči u novinama, reči dalekih i pomalo
uznemirujućih... ako uopš te budu pročitane, ali koje će već sutra biti
bačene u đubre zajedno s otpacima. Anselm oseti ubod bola u njihovo
ime. Je li zaista potrebno sruš iti neš to š to se izgradilo za proteklih
pedeset godina? Da li bi dečak sa čaš om i slamkom trebalo da izgubi
pradedu kakvog je mislio da ima? Ili da ide u š kolu i bude izlož en zlim
jezicima? Ali, s druge strane, Agnes Emblton se bliž ila smrt, a sud toga
nije bio svestan, jer je ona bila zaboravljena ž rtva. I Lusi je nekada bila
dete sa čaš om i slamkom, međutim, ona nije bila poš teđena neznanjem.
Odbrana jedne porodice za sobom vuče uništenje druge.
Anselm se okrenuo teš ka srca, iz dubine duš e ž aleći š to ima takvu
ulogu u celoj stvari: straš nu ulogu sporednog lika koji donosi vesti koje
ne razume, lika čiji kratak govor uniš tava ž ivote ljudi koji to ne očekuju,
a koji onda odlazi da popuš i cigaretu u garderobu. To će biti Anselmov
doprinos prošlosti porodice Braunlou.
Braunlou. Opet se Anselm naprezao da razabere komeš anje negde u
pozadini uma, neš to š to je izazivalo prijatna osećanja. Ime koje mu je bilo
poznato iz detinjstva.
2.
Atelje Maksa Najtingejla sastojao se od samo jedne prostorije iznad
prodavnice hrane za ž ivotinje u Tutingu. Rekao im je da ž ivi negde
drugde, ali u jednom uglu je stajao krevet na rasklapanje, kraj malog
friž idera, š poreta, klimavog čiviluka i još mnogo znakova neprekidnog
stanovanja. Naslonjena jedna na druge pa na zid, u tri ili četiri reda
stajala su platna. I sami zidovi bili su prekriveni nedovrš enim radovima.
Svetlo je plivalo među bojama. Izgledalo je to neverovatno spokojno.
Maksu kao da je bilo malo neprijatno, ali činilo se da mu je drago š to je
doveo Lusi i gospodina Laš eza u svoj lični prostor. S lakoćom je prelazio
pogledom po zidovima, kao da predstavljaju tiho okupljanje njegove
nečujne porodice, ne one koja je imala sposobnost da ga akutno osramoti.
Gospodin Laš ez je polako iš ao od platna do platna, skinuvš i naočare i
š kiljeći na glatke poteze nekada mokre četkice čiji je sjaj ostao zarobljen
u vremenu. Odmakao se nekoliko koraka, pa opet stavio naočare. –
Predivno – reče, gotovo sebi u bradu.
Maks se povukao u jedan ugao, gde je na mestu s najboljim svetlom
stajao š tafelaj, kraj stočića s teglama i tanjirićima naguranim u otrcanu
kutiju. Drž ao se dalje od Lusi, premda ne na očigledan način, sređujući
četkice i tube s bojama. Okrenuvš i se, ona ugleda sliku okačenu na
unutrašnji deo vrata.
Na slici se video tek nagoveš taj lica, mož da otvorena usta koja viču,
među debelim premazima veličanstvene ž ute i narandž aste boje, koja se
na mestima razbijala u mrlje prozirne smeđe i zlatne, podignute kao
male ruke. Bio je to viš e nacrt u boji nego po obliku, ali slučajnost linija
sugerisala je tako krhku svrhu da je posmatrač bio primoran da je
tumači. Lusi je razumela raspolož enje te slike. Pož elela je da pređe
prstima preko krhkih nanosa boje.
Upita: – Ima li naziv?
– Ima. Sibilina pećina.
Lusi je gledala ž ivu, tragičnu lepotu, ne mogavš i da se odvoji od svega
što se na njoj događalo.
– Da li je želiš? – upita Maks.
U svom napetom umu se već čvrsto uhvatila za odbijanje, ali zapravo
je htela sliku. Lusi brzo klimnu glavom, ne skidajući pogled s onoga š to je
videla.
3.
Ne mogavš i da spava, Anselm je ustao u pet ujutru. Pokuš ao je da izmoli
jutarnju molitvu, ali snaž na, nadiruća melanholija rasprš ila mu je
usredsređenost. A ipak, um mu je bio duboko podeš en na frekvenciju
zadatka koji je tog dana trebalo da obavi. Neće ni jesti ni piti, niti će se
odmarati dok ne bude gotovo.
Konroj se veselo pojavio na doručku, a pojeo je sve š to su doneli iz
kuhinje. Njegovo neuzdrž ljivo už ivanje u svakom ž ivotnom trenutku –
čak i jelu – podiglo je Anselmu raspolož enje. Prior je sve vreme imao
pravo. Povesti Konroja u razgledanje Kornvola bila je dobra ideja... za
Anselma. Odlučio je da svog saputnika povede i na razgovor s Brionom,
pod uslovom da tikvan ne priča viceve.
Proš lo je deset kad je Anselm otvorio kapiju koja je vodila u
Hodočasnikovo utočište. Konroj je iš ao za njim do kamenog trema. Vrata
su bila odš krinuta. Iznutra su dopirali topli glasovi. Anselm je odmah
zamislio lonče s kafom, peciva, tegle i činijice na stolu, jutarnje pozdrave,
decu koja otvaraju friž ider. On pokuca. Trenutak kasnije vrata otvori
devojčica velikih očiju i upitnog pogleda. A zatim se pojavio Robert
Braunlou.
– Ah – reče on pomalo budalasto. – Ipak ste doš li na rođendan moje
žene.
Uš avš i unutra, predstavio ih je Megi, svojoj supruzi, a zatim su upoznali i

dvoje od njihovo petoro dece, Fransisa i Dž eni (i njihove supruž nike), a
potom i troje unučadi. Ali ne i Viktora. Njega nije bilo u prostoriji.
Anselm i Konroj bili su predstavljeni kao Robertovi prijatelji, a on je kroz
celu tu š aradu uspeo gotovo sasvim da sakrije zabrinutost koju je
sigurno osećao. Jedino je Megi, sa svojim prekrš tenim rukama, odavala
tračak sumnje ili naslućivanja. Ali, onda je Robert poveo svoje goste do
sobe na sprat, gde je pokucao na vrata.
Anselm se zapita: zar tako izgleda veliki ratni zločinac? Bio je odeven u
nekoliko nijansi konzervativne zelene, s kariranom kravatom, š to je
ostavljalo nepogreš iv utisak dobre, ali loš e sparene odeće iz otrcanih
prodavnica polovne robe. Cipele su mu bile iznoš ene, ali uredno
uglancane. Robert je stajao iza fotelje koja je progutala begunca.
Sad kad ga je pronaš ao, Anselm nije znao š ta bi rekao. Kakvo god
ispitivanje da je kardinal Vinćenci očekivao da će Anselm sprovesti, i
kakvom god se pritisku na starca Renaldi bio nadao, Anselm je znao da se
to neće dogoditi. Ovaj sastanak je odlučio da ide svojim tokom. Anselm se
predstavio, a zatim reče:
– Sverman nije mogao zauvek da se krije, pa ne mož ete ni vi. Policija
već zna da ste ovde. Čak i ako im ništa ne kažete, a Šverman bude osuđen,
ulož iće ž albu. Njegovi advokati vas traž e, a kad saznaju da ste pronađeni,
neće vas samo tako pustiti iz ruku. Zato, ako nameravate i dalje da se
krijete, moraćete da se krijete do kraja života. Želite li to?
Iz vrta je dopiralo tiho lupkanje lopate o ivicu glinene saksije. Anselm
baci pogled kroz prozor. Megi je pomagala jednom detetu da zasadi cvet.
– Viktore – reče Anselm – ne znam š ta se dogodilo 1942. ili 1944. Niko
ne zna, osim Eduarda Švermana i vas.
Stajao je na izlizanom tepihu, neprijatno svestan da njegov ž ivotni
poziv automatski svaki javni nastup pretvara u neku vrstu propovedi.
On zakorači s krpenog pijedestala i reče: – U Londonu je okupljena
porota koja će o tome presuditi i koja sedi dan za danom sluš ajući iskaze,
uglavnom iz usta ljudi koji nisu bili tamo. To je kao putovanje u sećanje,
gde nespretni vodiči čine najbolje š to znaju. Ali vi, Viktore, vi ste neš to
sasvim drugo. Vi znate odgovore. Sverman veruje da će biti oslobođen
ako se vi pojavite kao svedok. Postoje i neki koji veruju baš u suprotno:
da vi i samo vi mož ete dokazati da je kriv. Samo jedna strana mož e da
bude u pravu. Bojim se da ću sada da zvučim kao sveš tenik, ali istina će
izaći na videlo. Zar nije došlo vreme da se prošlost dostojno sahrani?
Lice Viktora Briona se pokrenulo, ali usne se nisu razdvojile. Duboko
unutra, grčevito se drž i za neš to, pomisli Anselm. Napisao je ime i
telefonski broj inspektorke Armstrong na papirić, a zatim ga spusti na
stočić. Kad je već bio na vratima, okrenu se, sledeći neki unutraš nji
nagon, i upita:
– Poznavali ste Žaka Fužera?
– Da. – Samo je to rekao, ali njegov glas je i u tom kratkom zvuku otkrio
dubok, dugotrajan bol.
– Znate da je imao rođaka Paskala Fužera?
Viktor klimnu glavom.
– Mladića koji je učinio sve š to je bilo u njegovoj moći da privede
Švermana na sud. Znate li da je hteo da pronađe i vas?
* * *
Nije bilo odgovora. Robert pogleda dole u Viktora.
– Znate li zaš to? – molećivo će Anselm. – Ne da vas razotkrije ili okrivi.
Nego zato š to je imao vere u ljubav starih prijatelja. Verovao je da ćete vi
reći istinu.
Viktor sklopi oči, okrenuvši glavu od Anselmovih nemilosrdnih reči.
– Umro je iste noći kada se sastao s nekim prijateljima s kojima je ž eleo
da porazgovara o tome koliko ste važ ni. Ne za njega, ne za njegovu
porodicu, nego za sve one čija sećanja bivaju rasprš ena u vetar. – Anselm
otvori vrata, glasa iznenada podignutog, ogorčenog i optuž ujućeg: – Je li
Paskal umro ni za šta... apsolutno uzalud?
Kad su siš li u prizemlje, u kući nije bilo nikoga. Hodajući niz prilaz,
ugledali su daleko ispred sebe kako ostatak porodice lagano ide prema
dvorcu Lindisfarn. Kad su Anselm i Konroj već bili na izlazu s poseda,
pridruž io im se Robert. Drhteći, on reče: – Oče, zaista sam mislio ono š to
sam vam rekao pri prvom susretu. Sto se mene tiče, Viktor Brion je umro
1945. Je li poš teno sruš iti njihov svet? – On zabrinuto pokaza glavom
preko zidića, gde su se u daljini gubili obrisi triju generacija.
– Je li poš teno ž ivote nekih drugih ljudi ostaviti u krhotinama? –
odgovori mu Anselm. – Ne pretvaram se da imam odgovor, Roberte.
Sumnjam da ga ima i vaš otac. Ali on je taj koji mora da izabere.
TRIDESET PETO POGLAVLJE
Lusi je ponela Sibilinu pećinu kući, gde ju je stavila na dasku iznad

kamina. Ostatak vikenda stalno je ulazila u sobu da je posmatra. U tom
nagoveš taju lica naslikanog s tek nekoliko poteza videla je Agnes, mladu i
staru, uzvišenu, nedostupnu u svom razočaranju.
Kad se u ponedeljak ujutru ispred sudnice ponovo susrela s Maksom i
gospodinom Laš ezom, rukovali su se. Među njima je raslo neš to poput
opuš tenosti. Bilo je to još značajnije zato š to ona nije znala (kao
verovatno ni Maks) ko bi mogao da bude gospodin Laš ez. Njegova
jednostavnost je imala jedan razoruž avajuć kvalitet, kao da je posredi
dete. Samo š to je on bio daleko od toga. Izgledao je stariji od svih koje je
Lusi poznavala. A u svakom njegovom pokretu prepoznavala je jednu
vrstu empatije, neš to š to je nemoguće de inisati, neš to š to je imao
zajedničko s njenom bakom. Volela bi da su njih dvoje mogli da se
upoznaju.
Kao š to je sad već bilo uobičajeno, njih troje sedeli su zajedno, sluš ajući
iskaze pred sudom. Tokom sledećih nekoliko dana gospodin Penš o
pozvao je čitavu gomilu svedoka, koji su opisivali sve podrobnosti
organizovanih ubistava. Gospodin Bartlet nije postavio mnogo pitanja,
radije se usredsređujući na sitne greške u pojedinostima.
– Zapravo, prva deportacija iz L’ Burž e-Dransija sastojala se od
standardnih vagona trećeg razreda, zar ne?
– Da, izvinjavam se, sasvim ste u pravu. Ako je to važno.
– Tačnost je uvek važna – reče gospodin Bartlet blago.
Bartlet bi se povremeno osmehnuo poroti. Na kraju krajeva, viđali su
se svaki dan, sluš ali iskaze istih svedoka. Lusi je osećala da se između
njih razvija neko razumevanje, kao da su zajedno u tome, kao da zajedno
daju sve od sebe. Jedno ili dvoje počeli su da mu uzvraćaju osmehom.
Uljudnost ili empatija?
Lusi se trudila da dâ ime tom rastućem osećanju. Kao nekom
alhemijom, Sverman kao da je bio sasvim odvojen od celog postupka.
Veza između mladog o icira SS-a i ostarelog optuž enika pred njima bila je
neobično tanka, a dela od pre pedeset godina sad su morala da utiču na
starijeg, dosta promenjenog i zato drugačijeg čoveka. Vreme koje je
proteklo zamutilo je ne samo rubove odgovornosti nego i posledice
zločina. U nekoliko novina počelo je preispitivanje ispravnosti suđenja
„toliko dugo nakon spornih događaja“, ispravnosti izvlačenja tih mučnih
pojedinosti o ubistvima, tog smrada prljavš tine i zvuka straha. Mladi SS
o icir polako je bledeo, a ovaj starac je izgledao potpuno odvojen od
svoje prošlosti.
U jednoj radio-emisiji raspravljalo se o „prastarom problemu ličnog
identiteta“. Ako Sverman sa sedamdeset š est godina nije isti čovek kakav
je bio s dvadeset tri godine, je li uopš te ispravno kaž njavati ga? U
nekoliko novina razmatrana je etika unutar zakona, š ta je ispravno, a š ta
nije. Mnogi poš tovani ljudi s obe strane ograde gostovali su u emisiji
Njusnajt, a ukupno deset minuta bili su ravnopravno napadnuti zbog
svojih stavova. Pored toga š to je navodno bio ubica, optuž eni je postao i
„ ilozofsko-zakonski“ problem. Lusi je upijala sve reči, diveći se učenim
umovima koji su tako podrobno istraž ivali temu, ali sve vreme
razmiš ljajući o listovima... hiljadama i hiljadama listova, bespomoćnih
pred vetrom koji ih je podigao u vazduh, a niko ne zna ni odakle su doš li
ni kuda idu.
Posmatrajući gospodina Bartleta na delu, Lusi pomisli kako bi neko
mogao kroz klupko relativno civilizovanih argumenata da dovede SS-
unterš ar irera natrag u sadaš njost i stavi ga pred porotu – neko ko ga je
u to vreme poznavao. A ako se isključi Agnes, postojala je još samo jedna
osoba.
2.
Anselm i Konroj su se vratili u Larkvud kasno u subotu uveče. Putem
natrag nisu previš e razgovarali, obojica razmiš ljajući o tome š ta sad čeka
porodicu Braunlou. Nije čudo š to su proroci stalno tako kiseli, rekao je
Konroj. Cak i letimičan pogled na ispunjenje proročanstva proš losti, čak
na samo sićuš nu cvast pravičnosti, nije prijatan prizor. Nije to baš sve
samo utoljena ž eđ, besplatni kukuruz, ulje i mlado vino. A naž alost,
uspostava prave ravnotež e između današ nje dece i greha njihovih
roditelja beš e zadatak koji je uveliko prevazilazio odgovornosti
Centralnog krivičnog suda.
U nedelju poslepodne Anselm se povukao u svoju sobu da napiš e
izveš taj za kardinala Vinćencija. Tekst je bio toliko kratak da se to
graničilo s bezobrazlukom. Zapisao je samo gole činjenice: da je Brion
pronađen, da će mož da dati iskaz, ali se ne zna š ta bi taj iskaz mogao da
sadrž i. Te š ture rečenice bile su veoma skromno proš irene s nekoliko
vezanih fraza, iza kojih je sledilo raskoš no izraž avanje ponizne
poslušnosti, a ispod toga se Anselm potpisao.
Zatim je s tim izveš tajem u ruci siš ao u kancelariju blagajnika. Unutra
su jedan kraj drugoga stajali faks i fotokopir. Na suprotnom zidu nalazila
se reš etka od okruglih otvora, po jedan za svakog monaha, kao lično
sanduče za poš tu i milostinju. Anselm je faksirao svoje pismo direktno
kardinalu Vinćenciju u Rim i papskom nunciju u London. Dobio je
uputstva da niš ta ne š alje poš tom, pa je pismo stavio u kovertu
naslovljenu na oca Endrua – za eventualno ostavljanje u samostanski
arhiv.
Okrenuvš i se da krene, Anselm proveri svoju poš tu. U sandučetu je
bila jedna koverta. Morala je da bude ubačena u poslednjih sat vremena,
jer nedugo posle ručka tamo nije bilo ničega. Otvorivš i je, Anselm ugleda
izveš taj od oca Sambraja. Prikačena je bila i poruka autora da je otiš ao u
London i da iste večeri nastavlja za Pariz. Zamolio je Anselma da ga
svakako poseti kad sledeći put dođe u Francusku. Bio je to dobrodoš ao
gest od čoveka na ivici stvari, čoveka koji mu je jednom zalupio vrata
ispred nosa.
Tekst je bio indigo fotokopiran na paus-papiru. Anselm je seo i počeo
da čita. Bilo je tu sve š to mu je Sambraj već bio ispričao, ali događaji
opisani na poslednjoj stranici iš li su dalje od onog u njihovom
pređašnjem razgovoru.
Otac Plejon obezbedio je Svermanu i Brionu prolaz u Englesku preko
ličnih diplomatskih veza u Parizu i Londonu. Stupio je u vezu s novom
samostanskom zaduž binom u Safoku, koju je neš to pre rata tamo
osnovala francuska matična kuća. Bilo je dogovoreno da Sverman tamo
ostane mesec dana, dok britanske vlasti ne srede sve što je potrebno.
Anselm vrati izveš taj u kovertu i pogleda prema faksu, razmiš ljajući o
svom kratkom pismu poslatom u Rim. Njegovi primaoci već znaju da je
Eduard Šverman prvi put došao u Larkvud još 1945.
3.
Citati tuđa pisma bez dopuš tenja bilo je neš to š to je Fredi smatrao
neoprostivim. To je bila jedna od mnogih stvari koje je naglaš avao dok je
Lusi još bila dete i dok joj je postavljao osnove ispravnog ž ivljenja. To je,
naravno, ispalo ironično, jer on bi tako rado saznao viš e o svojoj ćerki,
samo da je bila voljna da mu kaž e, ali ona to nije htela, pa mu niš ta drugo
nije preostalo do tajno čitanje njene poš te, š to nikad nije učinio, čak ni
kad je dobijala pisma od Darena i ostavljala ih otvorena u nezaključanoj
sobi. Cinila je to namerno, znajući da će on silno ž eleti da ih pogleda, ali i
da to ipak neće učiniti.
Zato se zaista sasvim slučajno dogodilo da je Fredi s poda podigao
pismo za Lusi od njene mentorke u kojem ju je uputila na savetnicu
Mirijam Anderson i dala joj dopuš tenje da nekoliko nedelja izostane s
predavanja. Pismo je ispalo iz dž epa Lusinog kaputa kad je doš la u
posetu roditeljima, a ona to nije primetila nego je te večeri otiš la u
Brikston bez pisma. Dao joj ga je dan ili dva kasnije, u Cizik Malu. Stajali
su u hodniku, a Lusi se baš spremala da krene. Uzela ga je, osetivš i kako
crveni, a onda je odgovorila na neizgovoreno pitanje koje on nikad ne bi
postavio:
– Nisam prekinula studije.
Fredi joj je dugo proučavao lice. – Ali zaš to, Lusi? Sta nije u redu? –
Očekivala je ljutnju, još starih nakupljenih očekivanja koja će se prosuti
kao prljavu vodu. Ali nije bilo tako. Tada se prvi put osećao izgubljen,
nesiguran, kao da ne zna kako da zadrž i niti koje ga povezuju sa ćerkom.
Podigao je ruke, a Lusi je na trenutak osetila kako je neš to vuče ka njemu.
Brzo je rekla: – Umro mi je jedan prijatelj.
Tim rečima kao da mu je izbila vazduh iz pluća, jer nije znao ni da je
taj prijatelj postojao, a kamoli da je umro. Bila je sasvim zatečena kad je
zakoračio prema njoj i obgrlio je, pa privukao sebi polož ivš i joj glavu na
svoje rame. Lusi nije mogla da se seti kad se to poslednji put dogodilo.
Počela je da plače, ne za Paskalom, ne za Agnes, nego zbog sebe... i svog
oca.
– Mnogo mi je žao – rekao je.
– I meni.
I oboje su znali da se njihove reči odnose na neš to mnogo dublje od
nedavnog gubitka. Pruž ale su se daleko u proš lost, dalje nego š to je
ijedno od njih nameravalo ili moglo da zamisli, duboko u nerasvetljenu
prošlost.
Kad se odmakla, Lusi je na očev otvoren pogled odgovorila očajem u
svom pogledu: kako bi ikada mogla da mu kaž e za suđenje, o Agnesinoj
svesci i o njemu samom?
Sledećeg jutra je otišla na sud i zauzela svoje uobičajeno mesto. Upitala je

Maksa šta je radio prethodne večeri. Konobarisao je, rekao je. Baš grozno,
odgovorila je ona. Tako plaća stanarinu, slegnuo je ramenima. Gospodin
Laš ez je zamiš ljeno čistio naočare, sluš ajući njihov brz, jednostavan
razgovor.
Advokati su uš li u sudnicu, ali ne porota, š to je bilo neuobičajeno.
Sudija Polbruk priđe svom stolu, a gospodin Penšo ustade i reče:
– Casni sudijo, usled prilično iznenađujućeg razvoja situacije, bojim se
da će biti potrebno odobriti značajno odlaganje kako bismo...
– Koliko dugo, gospodine Penšo?
– Najmanje ceo dan.
– Dajem vam prepodne.
– Casni sudijo, ovaj razvoj situacije je od izuzetnog značaja za slučaj i
očekujem da ću morati da pripremim dodatni dokazni materijal za mog
učenog kolegu, koji će on morati izuzetno pažljivo da prouči.
Usledila je pauza. Gospodin Penš o je očigledno govorio sudskim
ž argonom. Sudija je brzo prelazio pogledom preko advokata obeju
strana.
– Dobro. Imate do sutra u pola tri. To je dan i po. Gospodine Bartlet,
imate li primedbu?
– Ne, časni sudijo, uvek sam voleo iznenađenja.
– Neka svi ustanu.
Lusi je razmiš ljala, brž e nego š to je stizala da dovede misli u red: radi
se o Viktoru Brionu. Sigurno je odlučio da progovori. Zaš to bi inače
izaš ao iz skroviš ta gde se skrivao? Zaš to bi inače drž avni tuž ilac tako
naglaš avao zabrinutost za gospodina Bartleta? Sprema se da zada udarac
svom nekadašnjem učitelju.
Sva ispunjena iš čekivanjem, Lusi se okrenula prema Svermanu i bila je
sasvim zatečena primetivš i njegovo olakš anje i lagano drhtanje izazvano
potisnutim osećanjima: izgledao je kao čovek koji je čuo tihe korake svog
spasitelja.
TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE
1.
Lusi se vratila u sud ne mogavš i da zaboravi izraz nade koji je bio
izgladio zabrinuto lice Eduarda Svermana. Ali sad, dok je sedeo na svom
mestu, on s rastućom uznemirenoću pogleda prema delu za publiku,
pravo prema praznom sedištu Maksa Najtingejla.
Gospodin Laš ez bio je neuobičajeno izmučen, kao trkač koji
neočekivano počne da š epa na jednu stranu i ne mož e da nastavi trku.
Lusinu paž nju privuče drugi muš karac otprilike istih godina kao
gospodin Laš ez, jer je to bilo novo lice u sad već poznatoj postavi. Nije se
isticao samo po tome, nego i po očiglednoj napetosti. Njegova kratka seda
kosa, uredno oš iš ana i očeš ljana na razdeljak odavala je sliku koliko
dečaka toliko i odraslog muš karca. Pretpostavila je da je ovde u pratnji
Viktora Briona, koji je trebalo da dâ iskaz za stranu državnog tužioca.
Kad su se okupili svi advokati, ušao je i sudija, ali ne i porota.
– Casni sudijo – reče gospodin Penš o, ustajući – odlaganje suđenja je
bilo od velike pomoći. Ako mogu ukratko da objasnim...
– Molim vas.
– Obratila nam se osoba za koju smo pretpostavljali da bi nam mogla
pruž iti pouzdan opis događaja u koje je uključen i gospodin Sverman,
budući da je u pitanju njegovo savremenik. Policija je od te osobe uzela
iskaz, koji ste, časni sudijo, nesumnjivo pročitali.
– Jesam.
– U njemu se ne nalazi niš ta š to bi bilo od dodatnog značaja za
državno tužilaštvo. Ne nameravam da pozovem tog svedoka.
Sudija lenjo podiže jednu obrvu. – Je li gospodin Bartlet video izjavu?
– Jeste.
– Dobro.
– Casni sudijo – reče gospodin Penš o – ovim zaključujem naš e
iznošenje dokaza.
– Gospodine Bartlet, jeste li spremni da nastavite?
– Jesam.
– Pozovite porotu unutra, molim vas – reče sudija Polbruk, okrenuvš i
novu stranicu u svojoj beležnici.
Očajna i zbunjena, Lusi je pokuš avala da shvati š ta se dogodilo. Kako je
tuž ilaš tvo moglo da završ i svoje izlaganje bez iskaza Viktora Briona? Sta
je to š to je rekao policiji kad je tako niš tavno? Dok su joj umom preletala
pitanja, varničeći poput kremena, porotnici su se vratili na svoja mesta,
tuž ilac je zaključio svoje izlaganje, a sve oči su se uprle u Svermana, koji
je svakog trenutka trebalo da zauzme mesto za svedoke. Gospodin
Bartlet je zamiš ljeno neš to zapisivao olovkom, a potom je otpio nekoliko
gutljaja vode. Kroz celu sudnicu se brzo š irilo kolektivno iš čekivanje.
Sudija je strpljivo čekao, a zatim, baš kad je zaustio neš to da kaž e,
gospodin Bartlet iznenada ustade i reče:
– Casni sudijo, uprkos uobičajenoj praksi da se prvo pozove optuž eni,
u ovom slučaju bih prvo pozvao Viktora Briona.
– Šta? – reče Lusi, zapanjena.
Gospodin Laš ez se nagnu prema njoj i tihim, zvonkim glasom reče: –
Ne brinite. – S privrž enoš ću obojenom ljutnjom, ona pomisli: oni
bespomoćni su uvek najdarežljiviji.
Kroz š iroka vrata uš ao je Viktor Brion. Izgled čoveka koji je kao duh
opsedao tolike ž ivote rugao se svim očekivanjima. Bio je to sasvim običan
čovek: niž eg rasta, gegavog, otež anog hoda, sovolikih očiju, tamne i
duboko izborane kož e – starac poput onih koje čovek često sreće u
prodavnici. Dao je zakletvu. Izbegavao je da pogleda mesto na kojem je
sedeo optuž eni, a samo jednom se okrenuo prema privlačnom muš karcu
koji je sedeo tri ili četiri sediš ta dalje od gospodina Laš eza. A onda se
okrenuo prema poroti.
* * *
Gospodin Bartlet gradio je Brionovu kuću dokaza kao majstor zidar.
Svako pitanje je drž ao obema rukama, a svaki očekivan odgovor polako
je utiskivao na mesto. Cesto je zastajao, dopuš tajući da se činjenice
slegnu.
– Gospodine Brion, između 1941. i 1944. godine radili ste s Eduardom
Švermanom?
– Da.
– Po rođenju ste Francuz?
– Da.
– U junu 1941, s dvadeset tri godine, počeli ste da radite za parisku
policijsku prefekturu?
– Da, jesam.
– Niste bili običan policajac, jer ste bili stacionirani u kancelarijama
Gestapoa?
– Tačno.
– Poš tedeću porotu rasprave oko vaš eg statusa. Vaš e radno mesto
činilo vas je kolaboracionistom?
Nije bilo odgovora. Brionova donja vilica lagano je podrhtavala.
– Pitao sam vas jeste li bili kolaboracionista. Molim vas, odgovorite.
Veoma tiho, Brion reče: – Da.
– Glasnije, molim vas.
– Da. Bio sam kolaboracionista. – Reči kao da su ga pekle za usta.
– Molim vas da damama i gospodi porotnicima objasnite kako je doš lo
do toga da radite s gospodinom Švermanom.
– Dobro sam govorio nemački. Samo nekoliko nedelja poš to sam počeo
da radim, premeš ten sam u SS odeljenje, jer su mu bili potrebni
prevodioci.
– A je li to bio krajnji domet vaš e saradnje s neprijateljem? – upita
gospodin Bartlet, malo naglasivši reč „saradnje“.
– Bilo je dovoljno.
– Gospodine Brion, sada ću vam postaviti nekoliko pitanja o
organizaciji poznatoj kao Okrugli sto. Koliko shvatamo, Eduardu
Svermanu pripisana je zasluga za razotkrivanje krijumčarskog lanca. Je li
vam ikada rekao kako je to uspeo?
– Ne baš , ne – oklevao je Brion. – Rekao mi je samo da mu je jedan član
te grupe sve odao.
– Je li rekao ko je to bio?
– Ne.
– Jeste li ga pitali?
– Nisam, ne.
Glas gospodina Bartleta je gotovo neprimetno postajao sve glasniji,
namećući neku vrstu moralne sile njegovim pitanjima. – Poš to je otkrio
taj podatak ili, bolje rečeno, poš to mu je dat, š ta je gospodin Sverman
učinio?
– Podneo je izveštaj svom nadređenom.
– Usledila su neizbežna hapšenja?
– Da, jesu.
– Sećate li se jutra kada su izvršena ta hapšenja?
– Da.
– Jeste li bili sami?
– Ne, bio sam s gospodinom Švermanom.
– Molim vas, opišite nam njegovo ponašanje.
– Bio je uznemiren, pušio je cigaretu za cigaretom.
Gospodin Bartlet je odglumio da je blago iznenađen. – Budimo
apsolutno jasni. Govorimo o danu kada je bio razbijen Okrugli sto?
– Da.
– O danu za koji će kasnije dobiti pohvalu od samog Ajhmana?
– Da, tačno.
– Nije li to onda za njega trebalo da bude uzbudljivo vreme
iščekivanja?
– Pretpostavljam da jeste.
– Znate li za neki razlog zbog koga je bio tako uznemiren?
– Ne.
– Da vidimo mogu li ja da pronađem neki. Poznavali ste Zaka Fuž era? –
Advokat je sada govorio veoma tiho.
– Bili smo najbolji prijatelji. Najbolji... – Postao je čovek koji oplakuje u
snu.
– Gospodine Brion, je li Žak Fužer imao dete?
– Da.
– Dečaka ili devojčicu?
– Sina.
– Jeste li poznavali majku?
– Da. Agnes Obre.
– Prema rasnim propisima koje su nametnuli nacisti, kojoj je etničkoj
grupi pripadala?
– Bila je Jevrejka.
– A dečak?
– Takođe. I on je bio Jevrejin.
– Premda je otac bio francuski katolik?
– Da.
– Znači, š to se tiče o icira nadređenih gospodinu Svermanu, dečak bi
nesumnjivo bio deportovan?
– Da, osim ako nije imala falsi ikovana dokumenta koja bi sakrila njeno
jevrejsko poreklo.
– Gde je Agnes Obre sada?
– Umrla je. Aušvic.
Brion nije mogao da nastavi. Lice mu je opet podrhtavalo takvom
silinom da mu je sudija ponudio da sedne, ali gospodin Bartlet ž urno
nastavi:
– A dečak, šta se dogodilo s dečakom?
– Bio je spasen – promrmlja Brion, brzo se okrenuvš i prema mestu gde
je sedeo optuž eni. – Gospodin Sverman je uzeo dete pre nego š to su
obavljena hapšenja i sakrio ga je kod dobre porodice.
Gospodin Bartlet je nastavio tihim glasom, izvlačeći brze i tihe
odgovore.
– Kako to znate?
– Video sam sopstvenim očima.
– Koliko često mu se ukazivala prilika da tako postupi?
– Samo jedanput.
– I zgrabio ju je?
– Jeste.
Lusi viš e nije mogla to da podnese. Zurno se izvukla iz svog reda i
poš la prema vratima sudnice baš kad je gospodin Bartlet seo i posegnuo
za svojom olovkom.
2.
Koverta je bio oblepljena, kao da joj je bila namenjena sudbina da preživi
grubo baratanje u rukama znatiž eljnog deteta. Maks je zurio u
neoznačenu površ inu, u smeđe lepljive trake za pakovanje koje su se
ukrš tale kao daske na vrtnoj ogradi. Lagano ju je prstima drž ao za
krajeve, nevoljno, kao da se boji da bi cela koverta mogla nekako da ga
zaprlja.
Kad se nenajavljen pojavio u Larkvudu, Anselm ga je odmah poveo pod
veliko stablo. Mladić je bio neobrijan. Rekao je: – Onoga dana kad je
doš ao ovamo, deda mi je dao ovo. – Maks polož i kovertu na sto i brzo
povuče ruke. – Rekao mi je: „Ti si jedina osoba kojoj mogu da verujem,
uvek si i bio, ali sada je to važ nije nego ikad ranije. Cuvaj ovo na
sigurnom. Nikome to ne pokazuj. Ako Viktor Brion bude pronađen,
odmah mi to donesi. Ako ga ne pronađu, a ja budem osuđen, ž elim da to
spališ. Ali obećaj mi da nećeš otvoriti.“
Anselmove misli se vratiš e do Knjige postanka i Stvoriteljevih
uputstava: ne jedite plodove drveta koje daje znanje o dobru i zlu.
Sverman se poigrao Boga s istom ishitrenom uverenoš ću da će njegova
reč biti posluš ana. Maks nastavi: – Juče je tuž ilaš tvo traž ilo odlaganje
suđenja. Predosećao sam da je to zato što se pojavio Viktor Brion. Upravo
sam to i čuo na vestima. Imao sam pravo. Tuž ilac je zaključio svoje
izlaganje. Dok mi sedimo ovde, Brion daje iskaz u korist mog dede.
Trebalo je ovo da odnesem u sud, ali ne mogu to da učinim dok ne
saznam š ta je unutra. – On gurnu kovertu prema Anselmu. – Ja ne mogu
da je otvorim. Doneo sam vama još taj jedan preostali deo njega koji on
sâm nije doneo u Larkvud.
Negde izvan vidokruga jedan od braće marljivo je radio, stvarajući
jednu od prolećnih pesama: polagano grebanje brusnog papira po dasci,
pripremu pre bojenja. Anselm uze kovertu i paž ljivo je otvori. Iz nje
izvuče tri dokumenta, uredno prikačena spajalicom. Polož i ih na sto, gde
im je vetar blago podizao uglove.
Mutno plavo mastilo imalo je onu karakterističnu mrljavost starih
pisaćih mašina. Anselm pozva Maksa da priđe bliže, da i sâm pogleda.
Na vrhu prvog dokumenta pisalo je „Dransi–Auš vic“. Sadrž avao je
spisak imena s rednim brojevima – očigledno se radilo o otpremnoj listi
za deportaciju. Pre nego š to je i pogledao celu stranicu, Anselmu pogled
zape za jedno ime:

4. OBRE, Agnes, 23.3.1919. Francuskinja

U donjem desnom uglu video se potpis Viktora Briona, kao potvrda da
je spisak dobro sastavljen ili, mož da, da je deportacija prema njemu
sprovedena u delo. Anselm okrenu stranicu i ugleda mrlje od
razmazanog mastila oko otisaka slova: spisak je bio otkucan preko indigo
papira. Ovo je bio original, ali negde je postojala i kopija. Bila je to
nevaž na pojedinost, međutim, iz nekog razloga Anselmu se svejedno
ureza u pamćenje.
Okrenuo se sledećem dokumentu. Još jedna otpremnica iz Dransija za
Auš vic, još jedan popis imena. Za oko su mu zapeli datumi rođenja.
Anselm se zagleda u udaljene kroš nje, u glavi spontano obavljajući
straš ne proračune. Sve su to bila deca. Pored svakog imena stajala je
uredna kvačica, kao da učiteljica označava ko je od učenika prisutan pre
odlaska na š kolski izlet. Tamo, pri vrhu stranice, Anselm ugleda ono š to
je donekle i očekivao da vidi: dečak s prezimenom Obre, star petnaest
meseci, rođen u Francuskoj, a na margini: š iroka, odlučna kvačica. I na
dnu tog dokumenta bio je potpis Viktora Briona. On nagonski pogleda i
zadnju stranu. Zanimljivo, bila je čista, bez tragova indigo papira.
Anselm brzo uze treći list papira. Bio je to SS dopis s datumom od 8.
juna 1942, a činilo se da je zapisnik s ispitivanja. Premda Anselm nije
razumeo nemački, izraz „Judenkinder“19 bio je mučno jasan. Bio je tu i
podnaslov na francuskom, „La Table Ronde“. 20 Ispod se nizao spisak
imena, njih dvanaestak, a dva imena je prepoznao: Agnes Obre i Zak
Fuž er. Na dnu stranice opet je stajao potpis Viktora Briona. On okrenu
list. Druga strana bila je čista. Još jedan original.
Anselm oseti kako srce počinje brž e da mu kuca od gađenja. Vratio je
dokumenta u kovertu. Odmah mu se nametnulo pitanje: zaš to ih je
Sverman uopš te sačuvao? I zaš to je zadrž ao originale, ostavivš i kopiju
samo u slučaju Agnes Obre?
– Makse – reče Anselm – vaš deda se spremao za ovo suđenje od samog
početka, čak i pre nego š to je znao kakav će biti ishod rata. Ova
dokumenta pokazuju da je Brion bio uključen u izdaju Okruglog stola i u
sistem deportacije... S ovim papirima držite u ruci život svoga dede.
Maks je ubrzano treptao. Glas mu je zvučao kao da će da pukne, ali i
kao da on sa svim tim nema nikakve veze: – Verovatno ucenjuje Briona.
Sta god Brion kaž e sudu, biće to bajka... iskaz o kojem su se dogovorili
pre pedeset godina.
– Bojim se da ste u pravu – reče Anselm.
Tiha prolećna pesma se nastavljala: brusni papir na suvom, starom
drvetu. Maks zagrize usnu, pa reče: – Pre nego š to odem u policiju...
moram da pripremim svoju porodicu, majku...
– Da li želite da pođem s vama? – upita Anselm.
– Da. – Reč beše jedva čujna.
Anselm nije hteo da izgovori to š to ga je mučilo, međutim, nije imao
izbora:
– Makse, ne bih ž eleo da otež avam stvari, ali nema mnogo vremena –
morate da razgovarate s policijom š to je moguće pre. Tuž ilaš tvo mora da
sazna za ovo.
3.
– Gospodine Brion – reče gospođica Metjuz kamenim glasom – veoma ste
uslužni, pošto ste se pojavili ovde a da vas na to niko nije silio.
Lusi je skliznula natrag kroz vrata sudnice. Sad je gospodin Penš o
sedeo, a na nogama je bila gospođica Metjuz.
– Recite mi – reče gospođica Metjuz znatiž eljno – kad ste saznali da je
optuženi potražio utočište u samostanu?
– Na vestima.
– To bi bilo u aprilu 1995, pre godinu dana – izračunala je advokatica.
– Niste pokuš ali da stupite u vezu s policijom? – Odlučno je izgovarala
svaku reč.
Brion se okrenuo prema sudiji, kao da traž i pomoć. Sudija Polbruk
uzvraćao mu je hladnim pogledom.
– Kada ste saznali da je optuženi službeno uhapšen?
– Ja... nisam siguran, možda sam to čuo... ovaj...
– Dopustite da vam pomognem. Na vestima?
– Da, tako je.
– To je bilo polovinom avgusta 1995, četiri meseca kasnije?
– Dobro, da.
– A ipak, ni tada se niste javili policiji.
Brion je opet oklevao, kao neko ko drži u ruci mapu koju ne razume.
Gospođica Metjuz nemilosrdno nastavi.
– Kad ste saznali da je optuženi službeno optužen za ubistvo?
– Mesec dana kasnije, mislim.
– U pravu ste. A ipak, ni tada niste pokuš ali da stupite u vezu s
policijom. Zašto?
– Ne mogu da objasnim...
– Zaš to ne? Cini se da ste veoma paž ljivo pratili ovaj slučaj još od dana
kad je optuž eni pobegao iz svoje kuće pa sve do dana kada je počelo
suđenje. Je li tako?
– Da.
– A ipak, tek u poslednjem trenutku odlučili ste da dođete na sud i
kažete nam sve što znate. Zašto tek sad?
Brion pognu glavu, kao da ne mož e ili ne ž eli da odgovori. Gospođica
Metjuz je strpljivo prelistavala neke papire. Zatim podiž e pogled i reče
bez trunke saosećajnosti:
– Bojite li se nekoga, gospodine Brion?
I dalje nije bilo odgovora.
– Možda gospodina Švermana?
Brion se ukipio. Drž ao se za ogradu mesta za svedoke, pazeći na svaki
udisaj. Ali nije progovorio.
– Dobro, gospodine Brion, ako ne ž elite da odgovorite, nastavićemo
dalje – reče gospođica Metjuz zadovoljno. – Kad ste se konačno pre
nekoliko dana pojavili u policiji, poš to je suđenje već bilo počelo, dali ste
iskaz o samo jednom junačkom delu koje je učinio optuž eni. Je li to
tačno?
– Da.
– Niste dali nikakvu izjavu o racijama, prihvatnim logorima,
deportacijama i logorima smrti. Zar ne?
– Da.
– Samo o trenutku kad je spasen ž ivot jednog dečaka, kao kad se
Mojsije usprotivio faraonovoj zapovedi?
Lusi je pož elela da vikne: pogledajte te otpremne liste ispred sebe. Na
njima mora da bude dečakovo ime. Molim vas, molim vas, pogledajte.
– Žao mi je, ali to je istina – reče Brion odlučno.
– Zaista? – gospođica Metjuz iznenada promeni pravac, okrenuvš i se
prljavoj podlozi priče o spasavanju. Gospodin Bartlet kao da uopš te nije
bio iznenađen.
– Tvrdite da je spasao dečaka sigurne smrti u Aušvicu?
– Tako sam rekao.
– Onda mi recite i ovo: mož e li onda ova porota sa sigurnoš ću da
zaključi kako je SS-unterš ar irer Sverman znao da „deportacija na Istok“
znači jedno i samo jedno: surovo ubistvo?
Brion se trgnuo, zatečen pitanjem.
Uhvatila ga je u zamku, pomisli Lusi, a gospođica Metjuz nastavi:
– Ili je optuž eni odvojio dečaka od majke bez ikakvog razloga, ili je
znao za mašineriju smrti. Šta je od toga?
Ne sileći ga na odgovor, tuž iteljka polako povuče crtu preko stranice,
sve vreme ga gledajući. A zatim sede, ostavivši Briona pognute glave.
Lusi se nasmeš i, a srce joj brž e zakuca. Gospođica Metjuz je od
gospodina Bartleta naučila dobar trik: neobičnu moć odmerenog, inače
praznog gesta.
TRIDESET SEDMO POGLAVLJE
1.
Zakrivljeni drveni okviri i duge uzane ploče na zidovima kućice bili bi
jednostavno predivni da nije bilo š iroke mrlje crvene boje koju su upili
drvo i malter te nije mogla da se sakrije, uprkos pokuš ajima da se oriba.
To je bila kuća Silvije Najtingejl, uz obalu reke koja teče kroz Volš am-l-
Vilouz, selo pedesetak kilometara udaljeno od Larkvuda. Anselm se
odvezao tamo u petak ujutru, dan nakon sastanka s Maksom, a koverta s
dokumentima nalazila se na sedištu suvozača.
Pre polaska na put, Anselm se premiš ljao da li da napravi fotokopije,
ali odlučio je da neće. Sama pomisao na kopiranje imena mrtvih činila mu
se kao svetogrđe, kao čin ulaska na zabranjeno područje. Sluš ajući radio
tokom kratke vož nje, Anselm je saznao da tog dana sud zaseda tek
poslepodne, jer je Bartlet zatraž io kratko odlaganje suđenja da bi mogao
da se posavetuje sa svojim klijentom. To je odgovor na molitvu koju
nisam ni izmolio, pomisli Anselm. Jednom, kad se završ i mučan zadatak
ovog prepodneva, on ili porodica mogu da pozovu policiju, a to će za
sobom povući drugo, značajnije odlaganje.
Kad je Anselm uveden u prenatrpanu dnevnu sobu s domaćom
atmosferom, Maks je već bio tamo. Crvena mrlja nastala je pre dve noći,
objasnila je gospođa Najtingejl. Nije to bio odraz stava zajednice, nego,
sasvim sigurno, delo nekog spolja. Verovatno nekog pijanca, jednokratni
čin vandalizma, rekla je policija, pokuš avajući da umiri strah ž rtve.
Međutim, njihove reči nisu donele utehu. Strah se slegnuo u krutu
masku. Na licu je imala teš ku š minku, naslikan hrabar izraz, koji je
pokazivao sve š to je htela da sakrije. Presekavš i Anselmove saosećajne
reči, bila je apsurdan, budalast privid snage koji izaziva saž aljenje. Kosa
čvrsto stegnuta u punđu počela je da ispada. Prijatan nered u sobi
ostavljao je utisak da je inače už urban ž ivot neočekivano bio stavljen na
čekanje.
– Dobrotvorni rad – reče ona, pokazujući na snop letaka – kojim sam
se bavila sve dok nisu rekli da bi bilo bolje da viš e ne pomaž em. Postala
sam im problem. Nije to prvi put. Ali, ti objasni.
Maks reče: – To sad nije važno, mama.
– Meni jeste.
Maks se okrete prema Anselmu i reče: – Kad je mama ostala trudna,
nije bila udata. Deda to nije odobravao. A nije ni moj otac – on nije čak ni
sačekao moje rođenje. – Maks pogleda majku s nekom meš avinom
zahvalnosti i molbe. – Kad je video da sam dečak, deda je popustio... tako
mi kažu...
Gospođa Najtingejl reče ravnim glasom: – Kad samo pomislim da je on
bio razočaran u mene.
Njih troje sedeli su u trouglu, š to je Anselma podsetilo na parohijsku
posetu nakon smrti, a pre sahrane. Sto je obzirnije mogao, objasnio je
stvari s kojima je suočen sud, zaključivš i otkrićem da je Maksu bila
poverena na čuvanje koverta s izuzetno važ nim dokumentima. Gospođa
Najtingejl pogleda svog sina, zaprepaš ćena, a moglo se primetiti da u njoj
raste ljutnja.
– Zašto barem meni nisi nešto rekao?
Maks reče: – Rekao je to tako da je ostavio utisak da istina mož e izaći
na videlo samo ako niko ništa ne zna o njegovoj tajni.
– Slušaj, to su potpune gluposti.
– Znam.
– A zaš to si onda, do đavola... Oh, Makse... – Ona pogleda u stranu, dalje
od sina, a lice joj poprimi izraz razumevanja.
– Gospođo Najtingejl – reče Anselm. – Ova dokumenta pokazuju da se
vaš otac pripremio za ovo suđenje čim se završ io rat. Cuvao je dokaze o
izdaji jednog čoveka, tajnu koja mu je bila otkrivena. Taj čovek je juče
dao iskaz sudu u korist vaš eg oca. Verovatno je to učinio pod pritiskom,
da spase sebe. Ne možemo se osloniti ni na šta što je rekao.
Gospođa Najtingejl je zurila u tepih, a iz očiju joj se videla
ozlojeđenost.
– Postoje i drugi dokazi – reče Anselm nevoljno. Ona podiž e pogled. –
Spisak imena odraslih i dece poslatih u Aušvic.
– Ne – reče ona kratko. – Ne. – Koristila je tu reč kao da je reket kojim
to što je čula odbija natrag svom protivniku.
– Istina je, mama, video sam ih – reče Maks.
– Začepi – otrese se ona. – Dajte da vidim – agresivno zamahnu rukom
prema Anselmu.
Anselm izvuče tri lista papira i pruž i ih gospođi Najtingejl. Brzo je
preletela pogledom gore-dole preko sva tri papira, okrećući ih,
nesposobna za odmereno proučavanje dok joj se lice vlaž ilo. – Sta ž elite
da učinim? – upita, prvi put očigledno nezaš tićena, a njena ljutnja se
pretapala u užas.
– Apsolutno niš ta – odgovori Anselm uteš no. – Policija će se pobrinuti
za sve.
– Policija? – reče ona s onim speci ičnim, tragičnim zaprepaš ćenjem
koje je poslednja odbrana onih koji nisu u stanju da se suoče s
očiglednim. Ukočeno je sedela na ivici sediš ta. – Mož ete li uopš te da
zamislite š ta je sve to značilo za moju porodicu, za Maksa? – Podigla je
glas. – Kako uopš te znate š ta sva ta dokumenta znače? – Zaleprš a kroz
vazduh papirima kao s otpacima. – Ko ste vi, do đavola, da mi govorite
š ta treba da radim? Mi smo ti koji će morati da ž ive s posledicama, a ne
vi... – Ustavš i, ona podiž e tanke listove, guž vajući im krajeve svojim
stiskom. Tresla je papirima napred-nazad kao da su glatki, nevažni delovi
slučaja; prepustila je sav svoj očaj rukama, a iz usta joj se otrgnu jecaj.
Preplaš en osećanjima koji su se razmotavali pred njim, Anselm skoči
napred, ž eleći da uzme sad već malo pocepana dokumenta. U trenutku
mu pogled prikovaš e tanka narukvica i prstenje: davni pokloni, ž ivotne
uspomene koje nagoveš tavaju ogroman raspon svega š to joj je drago,
svega š to se sad ruš ilo pred očima javnosti, i to bez upozorenja, a da ona
nije učinila niš ta čime bi zasluž ila taj izliv srama. Ona zakorači unazad,
raš iri ruke. Od zvuka otimanja koje je usledilo svi su se ukočili, svi
odjednom už asnuli. Ona brzo izađe iz sobe. Anselm je gledao nekoliko
preostalih delića na podu, a onda začu brzo paljenje šibice.
Gospođa Najtingejl se vratila u sobu s uznemirujućom ravnoduš noš ću,
kakva bi mogla da usledi nakon ispravnog ubistva.
– Mnogo mi je ž ao. – Glas joj beš e vedar i svež , kao da dolazi iz neke
druge žene. Sela je, poravnala suknju i zaplakala.
Anselm je sâ m izaš ao. Udaljavajući se od kućice, on se okrenu i ugleda
majku u sinovljevom naručju.
Brzo se odvezao nazad u Larkvud. S obzirom na to š ta je iz dokumenata

saznao i na to š ta im se potom dogodilo u rukama nekoga ko nije mogao
da se suoči s onim š to je u njima bilo napisano, moraće hitno da se
sastane s ocem Endruom. Silvester ga podseti da je prior otiš ao na
dvodnevnu konferenciju, ali i reče da je on, naž alost, zagubio broj
telefona na koji mož e da ga dobije. Anselm ga je ostavio da prevrće po
papirima pa pođe da potraž i Dž eralda, priorovog zamenika. Ubrzo su
uspeli da stupe u vezu s priorom, a on im je odmah saopš tio da će se
vratiti u Larkvud već sledeće večeri.
Anselm je otiš ao u svoju sobu i pokuš ao da bude miran, znajući da se
suđenje bliž i kraju, a da on i samo on u rukama drž i ključ razreš enja
celog postupka.
2.
Suđenje se nastavilo u petak poslepodne. Lusi je pozdravila gospodina
Laš eza, koji je opet izgledao veoma umorno. Oboje su primetili da nema
Maksa. Njihov neobavezan razgovor bio je samo način da olakš aju
čekanje. Jer, očekivali su da će Sverman verovatno tog poslepodneva dati
iskaz. Lusi se osećala kao jedan od spartanskih ratnika uoči Termopila,
kao da gola hoda gore-dole čekajući da počne pokolj. Prema Tukididu,
zaplaš ili su svoje neprijatelje tako š to su opuš teno češ ljali svoje duge
kose. Ona je tog jutra učinila isto. Htela je da izgleda najbolje š to mož e za
Švermanovu predstavu. Neće dozvoliti da bude utučena i raščupana.
Kad su svi glavni igrači zauzeli svoja mesta, sudija je pozvao porotu.
Gospodin Bartlet im je pož eleo dobar dan, a potom rekao: – Casni sudijo,
čitanje iskaza koji sledi odobrilo je tuž ilaš tvo. Sastavljen je jutros od
strane zakonskih zastupnika Etjena Fužera.
Gospodin Bartlet poče da čita tekst: – Potvrđujem da su Agnes Obre i
Zak Fuž er imali dete. Koliko mi znamo, i Agnes i dete završ ili su u
Auš vicu. Mojoj porodici nije poznato delo koje Viktor Brion pripisuje
Eduardu Švermanu.
– Savršen primer izveštaja koji je kratak i jasan, ako smem da primetim
– reče sudija Polbruk s odobravanjem.
– Zaista.
– Gospodine Bartlet, jeste li proverili zapise o deportaciji?
– Spominje li se u njima Agnes Obre?
– Da. Deportovana je dvadeset četvrtog avgusta 1942. Tekst mož ete da
pronađete u dosijeu Q, na stranici 179.
– Voleo bih da vidim original, molim vas.
Gospodin Penš o izvuče dosijee i otvori ih na rečenoj stranici. Zatim ih
pruž i sudskom služ beniku, koji ih odnese sudiji Polbruku. Sudija je
prelistao nekoliko stranica ispred i iza, a zatim reče: – Ovo je kopija na
indigu. Šta se dogodilo s originalom?
– Niko ne zna, časni sudijo – reče gospodin Bartlet uz uvež bano
žaljenje. – Možda je slučajno oštećen.
Sudija Polbruk se opet zagleda u dosije. Reče: – Uz imena svih ž rtava
stavljene su kvačice, u znak potvrde da su svi na broju, ali na mestu gde
bi trebalo da bude potpis nadređenog oficira nema ničega. Zašto?
– Casni sudijo, ne znam. Pred vama je originalni dokument pronađen
po završ etku rata. Nema ničega drugog. Taj tekst je jedini dokument iz
tog vremena.
– Hvala – odgovori sudija Polbruk s nesigurnoš ću u glasu. Iznenada
sumnjičavo upita: – Jeste li potražili i dete?
– Jesam. Ono se nigde ne spominje. – Drž eći porotu na oku, gospodin
Bartlet tiho dodade: – Cini se da zapisi iz tog vremena potvrđuju sve š to
je Viktor Brion rekao pred ovim sudom. Obre je bila deportovana. Dete
nije.
Sudija polako trepnu i s izrazom najdubljeg prezira reče: – I mislio
sam da ćete to da kažete.
Gospodin Bartlet se blago nakloni glavom. Zatim reče: – Casni sudijo,
poš to mi je dopuš teno da se posavetujem sa svojim klijentom, a u svetlu
pročitanog dokumenta, ne nameravam da pozovem gospodina Svermana
da svedoči u svoju korist.
Kroz sudnicu odjeknu grupni uzdah. Poš to se utiš ao, gospodin Bartlet
nastavi: – Uveren sam da ova porota već zna pravac u kojem mora da ih
odvede njihova savest. Ovim odbrana zaključuje dalje izlaganje.
Lusi se okrenu prema gospodinu Laš ezu, koji joj je tokom celog
suđenja bio tih izvor snage, a pogotovo onda kad razum nije ostavljao
mesta za nadu. Ali sad je prvi put bio klonuo; njegovo blago lice bilo je
bledo, a sva osećanja kao da su nestala iz njega.
Sudija Polbruk objavio je još jedno odlaganje suđenja kako bi advokati

pripremili svoje završ ne reči, a on svoj zaključak. Do trenutka kad je
sudija završ io svoje obraćanje poroti, gospodin Laš ez se opet pribrao.
Predlož io je da pođu na čaj i kolačiće. Sedeći u malom kafeu u Njugejt
stritu, Lusi upita: – Zašto ne želi da se brani?
– Previš e je opasno – reče gospodin Laš ez. – U unakrsnom ispitivanju
njegov sadaš nji polož aj, ma koliko bio klimav, mogao bi da bude dodatno
ugrož en. Na ivici je, š to je jasno pokazao onaj prilično dobar argument
gospođice Metjuz – ili je odvojio dečaka od njegove majke bez ikakvog
razloga ili je znao š ta se događalo u Auš vicu, ali je uspeo da spase jedan
ž ivot. – Opet je izgledao iscrpljeno, ali nastavi: – Naravno, druga
alternativa nije odbrana. Ako je to istina, onda je to molba za
saosećanjem u svetlu onoga š to je sigurno učinio. Sa stanoviš ta porote,
samilost je lepljivo slatka. Često je ukusnija od pravde.
Lusi upita: – Jeste li vi advokat?
– Ne, ali odrastao sam uz divnog čoveka koji se zove Bremer –
porodičnog advokata – a on mi je preneo poslovice svog zanata. Prisvojio
sam ih.
– Gospodine Laš ez – reče Lusi oprezno, pokuš avajući da pročita
nečitljiv izraz njegovog lica. – Moja baka je bila članica Okruglog stola, to
objaš njava moju zainteresovanost. Ali smem li da pitam zaš to ste vi
ovde?
Njegove velike oči blistale su iza teš kih naočara. Lusi je samo
naslućivala značenje njegovog osmeha: imalo je nekakve veze s
nesrećom. Gospodin Laš ez reče: – Mož ete mi postaviti sva pitanja ovoga
sveta, samo ne to. – Glas mu izblede u šapat: – Ne znam odgovor.
3.
Lusi je iz suda otiš la pravo u Cizik Mal. Zatekla je Agnes kako spava, ili se
barem tako činilo. Ruke su joj lež ale uz telo na belim čarš avima, lice joj je
bilo mirno, uglovi usana malo povijeni nadole, a kao da nije ni disala.
Lusi ju je gledala, osećajući kako srce počinje da joj tuče u grudima.
Lagano je dotakla bakinu ruku: bila je hladna, a kož a š okantno blizu
kostiju. Osećajući kako nada zamire, Lusi reče: – Bako...
Agnes otvori oči. Lice kao da je počelo da se menja, a sićuš ni pokreti
nagoveštavali su zadovoljstvo. Lusi je privukla stolicu i sela. Olakšanje joj
je olabavilo udove i najradije bi se rasplakala. Drž eći baku za ruku, ona
reče: – Samo što nije gotovo.
Agnes trepnu, namerno. Lusi je znala – osećala, na osnovu godina
bliskosti s bakom – da je Agnes htela da se nasmeje. Da, rekla bi da mož e,
samo što nije gotovo. Uskoro ću biti mrtva.
Uš la je Vilma. Bilo je to njeno uobičajeno vreme kada je čitala Agnes
naglas, neš to š to je i Lusi pre toliko mnogo godina radila kad bi njih dve
sedele u svetlu koje je bledelo. Sada je taj običaj preuzela Vilma. Smestila
se i otvorila knjižicu s pesmama.
– Spaljivanje lišća od Lorensa Binjona – reče Vilma.
Lusi se okrenula, ne mogavš i da gleda kako prisnost koja je nekad bila
njena sada pripada nekom drugom. Zagledala se u jednu tačku na zidu i
isključila se. Ali Vilmin tihi glas je postajao sve glasniji, ruš eći njene
zidove:

„Sad je vreme da se ogoli duša,
Vreme da se spale dani svršeni i prošli,
Lenja uteha stvari koje više nisu:
Među njima neukorenjena nada i jalova žudnja.
Pusti neka gore, ne gledaj unazad
Svet što naše beše, svet naš više nije.“

Agnes podiž e desnu ruku. Na njen znak Vilma zastade. Sklopi knjiž icu i
izađe iz sobe. Ciste mrež aste zavese zaš uš kaš e. Agnes prstima pozva Lusi
bliž e. Priš la je. Još bliž e, rekoš e prsti. Lusi se sagnu, gotovo dodirujući
kož u bakinog lica. Agnes se jedva i pomeri, ali Lusi oseti nagoveš taj
najnežnijeg poljupca.
TRIDESET OSMO POGLAVLJE
– Ispričaj mi celu tu zbrku redom – reče otac Endru. Noć je bila hladna i
vlaž na, a u njegovoj radnoj sobi je gorela vatra. Tvrdoglave cepanice
pucketale su i pljuvale kad bi ih liznuo plamen. Anselm i njegov prior
sedeli su na š kripavim stolicama blizu reš etke kamina. Bleskovi
narandžaste svetlosti plesali su na njihovoj usredsređenosti.
– Počelo je s ogorčenjem – reče Anselm. – Mož da dosež e i dalje u
prošlost, u neku vrstu različitosti pozadina i mišljenja koja imamo ovde u
Larkvudu. Ali dovoljno je jednostavno: Roš e je viš e nego jednom Plejonu
gadno nagazio na ž ulj. Okolnosti su se slož ile tako da je Plejon dobio
priliku da uzvrati udarac. Ako je ono što mi je rečeno istinito, čini se da je
Plejon bio antisemita i da je to nadahnulo njegov pokuš aj da uniš ti
Roš ea. Izdao je Okrugli sto Viktoru Brionu, koji je potom rekao
Švermanu.
Otac Endru je sluš ao, njegove pametne oči pratile su igru iskrica. Reče:
– Kako znaš da je Plejon imao ikakve veze s Brionom?
– Ne znam. To je samo pretpostavka. Nema drugog objaš njenja za
činjenice.
– Kako je ijedan od njih znao sva imena?
– Nisam siguran. Mislim da je Plejon znao samo za Rošea i možda za još
nekoliko njih, ali da je Brion ostale poznavao još od pre rata.
Otac Endru se zagleda u vatru i pomalo nestaš no reče: – Koje li
slučajnosti š to su se upoznali, svaki sa svojim razlogom za uniš tenje
bivših prijatelja.
– U korenu tragedije često je slučajnost – odgovori Anselm
odbrambenim tonom, pokušavajući da zvuči mudro.
– Pa, čini se da komadići dobro pristaju u slagalicu.
– Moje pretpostavke potvrđuju ono što se zatim dogodilo.
– Nastavi. – Činilo se da prior ne shvata Anselma baš sasvim ozbiljno.
– Kad se rat završ io, dvojica begunaca su znala kuda i kome da se
okrenu – u Le Moano, gde je sudbina na mesto priora postavila baš
Plejona. On je ugovorio njihovo bekstvo, planirajući da Rimu ispriča
bajku o varljivim izgledima kako bi prikrio vlastite prekrš aje. Ali umro je
pre nego š to je stigao stvarno da upadne u laž i. Međutim, ispalo je tako
da je Sambraj već ispričao Rimu celu priču – koja obuhvata činjenicu da
je Sverman bio prebačen kod nas – Anselm pogleda svog priora, ali
njegovo spokojstvo nisu naruš ile nikakve emocije – a oni nisu niš ta
preduzeli.
Otac Endru podiž e ruke i približ i ih plamenu, pa reče: – Reci mi o
papirima koje je pocepala ona žena.
Anselm mu je opisao š ta je video – popis imena vitezova Okruglog
stola i dve otpremne liste za deportaciju, obe potpisane imenom čoveka
koga je Anselm molio da svedoči, a onda reče: – Cini se da je Sverman
mislio unapred. Sačuvao je ta dokumenta za slučaj da Nemačka izgubi rat,
da njima kasnije može da ucenjuje Viktora Briona.
– I da ga prisili da učini... šta?
– Da svedoči kako je Sverman spasao nekoga kad mu se za to ukazala
prilika... da poseje seme sumnje... koje će izrasti u sažaljenje.
Prior posegnu za ž aračem pa pročeprka po ž eravici. Plamen š iš tavo
liznu ogolele cepanice. Senke su se iskrivile i zadrhtale. – A š ta kaž eš za
to koji razlog je lež ao u osnovi zadatka koji si dobio od Rima kad su te
poslali u potragu za Viktorom Brionom?
– Kad se Sverman vratio ovamo u Larkvud bilo je to kao neki signal,
pretnja – mogao je da razotkrije Rim baš kao š to je i sâ m bio razotkriven.
To bi značilo da bi na videlo izaš lo sve ono š to im je rekao Sambraj. Cini
mi se da su u Rimu bili počeli da naziru reš enje zasnovano na
jednostavnom principu uzroka i posledice – ako Sverman bude
oslobođen, obraz crkve biće spasen.
– Mora se reći – napomenu otac Endru, opet čeprkajući ž aračem po
žeravici – da se Rim ponekad više brine za svoj ten nego za ponašanje.
– U ovom slučaju, nijedno od toga nije privlačno – reče Anselm.
Razočaranost zbog toga š to su proračunato izneverili njegovo poverenje
slegnula se u osuđivanje. – Cini se da su mislili kako će Brion
svedočenjem dokazati oslobađajuću presudu za svog nekadaš njeg
gospodara, ako ni iz kog drugog razloga, onda da zaš titi sebe. Samo im je
bio potreban neko ko bi ga nagovorio na svedočenje. Pa su iskoristili
mene... – Priseti se kako je stajao napolju na hladnoći i gledao unutra u
Hodočasnikovo utočište i decu s plastičnim čaš ama. – A u tome lež i
sumorna ironija...
– Koja?
– Mislim da se Brion nije skrivao samo zbog sebe, nego i zato da zaš titi
svoju porodicu. Nije imalo smisla razoriti njihove ž ivote za cenu jedne
laži. Ali ja sam ga nagovorio i laž je sad već izgovorena.
Vatra je tiho pucketala, upijajući tamu iz sobe. Otac Endru jednostavno
reče: – Zaista si dosta razmiš ljao o tome. – Dvojica sveš tenika su sedela u
tiš ini, udruž ena u razmiš ljanju: Anselm s mislima u budućnosti, a prior...
šta je on radio? Anselmu se činilo da osluškuje prošlost.
Anselm reče: – Moraću da idem u policiju.
– Možda.
– I sve će se saznati.
– Možda.
– A Larkvud, Le Moano, Rim... prezir će pasti na sve nas kao kiša.
– Mož da. – Stolica oca Endrua zagrebala je po podnim daskama, a on je
zamiš ljeno odš etao do prozora koji je gledao na atrijum, srce samostana,
skriven u vlaž noj noći. Svetlost plamenova treperila je na staklu. Otac
Endru podiž e ruku i na kondenzovanoj pari polako napisa jedno ime.
Pisalo je: „Agnes“. Sa svakog slova odmah niz staklo skliznuš e tanuš ni
potočići. On reče: – Neš to mi kaž e da bi prvo trebalo otići do Viktora
Briona.
– Zašto? – upita Anselm.
– Zato š to mi se nameće misao o jednoj stvari koju večeras nisi
spomenuo: on veruje da je Agnes mrtva, ali ti znaš da je živa.
TRIDESET DEVETO POGLAVLJE
1.
Lusini roditelji dogovorili su se sa svojom ćerkom da će je u nedelju
ujutru, po povratku s kratkog odmora u Kenterberiju, pokupiti u njenom
stanu. Otac, majka i kći zatim će otići u Cizik Mal, gde će provesti
poslepodne s Agnes.
Zvono je dvaput odzvonilo kroz vazduh. Bilo je to zvono primerenije
potrebama vatrogasne brigade. Svaki put kad je čula taj električni vrisak,
nije mogla da se otrese slike da napolju na putu stoji neka hitnost i teš ko
diš e. Njena majka proviri unutra, trepćući. Zakorači u hodnik, uz neku
napomenu o zidnom satu deda Artura, kao da to na zidu visi on i klima
glavom. Otac je uš ao za njom i pruž io Lusi š oljicu sa slikom katedrale. –
Iz prodavnice suvenira – reče on.
– Divno staklo – reče Suzan, okrećući se. – Navodi na razmišljanje.
Lusi brzo zatvori vrata. Kad im se trenutak kasnije pridruž ila, majka je
diskretno proveravala ima li praš ine, a otac je stajao ispred Sibiline
pećine.
– Vuče te unutra – reče on. Lusi mu priđe. Pogledi im se sretoš e i ona
shvati. Njegova kći je imala svoj ž ivot, birala je slike, ukucavala eksere u
zid, a on ni za šta od toga nije znao.
– Gde si je našla? – upita on veselo.
– Dobila sam je od jednog prijatelja. – Od poslednje dve reči gotovo su
joj se osuš ila usta. Nije očekivala da će Maksa Najtingejla ikad opisati na
taj način, ali sad kad je to izgovorila, viš e nije mogla da povuče reč. Istog
trenutka se setila Paskala, njihovog poslednjeg susreta, i starog
sveš tenika – poznatog ocu Anselmu – koji je umro govoreći da su
beznačajna pomirenja ono jedino što je važno.
– Veoma je darež ljiv – reče Suzan, dodajući to kao da je zavirila u
kovertu.
– U pravu si – reče Lusi, posež ući za svojim kaputom. Krenu u hodnik,
na sigurnu udaljenost. – Slikar je.
– Umetnik – doviknu Suzan ohrabrujućim glasom. – Kako je to divno.
2.
U trenucima radosti ili duboke nesigurnosti Anselm se uvek povlačio na
mesto kraj malog jezera na kraju puteljka obrubljenog divljim
zumbulima, otprilike na pola puta između njegovog samostana i onoga
časnih sestara. Sada je sa sobom poveo Konroja, koji je doš ao do mrtve
tačke u svom romanu. Trenutak su stajali u tišini, gledajući prema sredini
jezera gde se iz vode izdizao kip device Marije, istroš en dugogodiš njim
udarima kiš e i vetra, ruku raš irenih u večnoj pokornosti. Uš li su u čamac
zavezan za troš an drveni mol, a onda se odgurnuš e od njega, praćeni
dubokim stenjanjem crno-zelenih dasaka.
Događaji iz prethodne godine sve češ će su u Anselmove misli prizivali
Tenisonovu pesmu „Morte d’Arthur“, 21 čije je dugačke odlomke bio
prisiljen da čita u š koli. Stihovi su mu se često vraćali, kao delovi pesama,
kao krhotine u umu. Gledajući blistavu glatku površ inu jezera, Anselm
reče: – Ponekad pomislim na ser Bedivera kome kralj na samrti nalaž e da
baci Ekskalibur natrag odakle je došao.
Konroj poče da vesla.
– Ne mož e da posluš a. Dvaput ga laž e. Prvi put zato š to je zaslepljen
lepotom mača. Drugi put zato š to postavi sebi đavolski dobro pitanje: „Je
li mudro poslušati kralja ako kralj traži delo koje mu ne donosi dobro?“
Konroj znalački klimnu glavom.
– Pa ga laž e. „Sta vidiš il’ čuješ ?“, pita Artur. „Samo mreš kanje i
talasiće.“ Ali kralj zna da odgovor nije istinit. On iš čekuje neš to š to
odudara od uobičajenog.
Vesla su sekla površinu jezera.
– „Ustaću i vlastitim rukama te saseći ako me izneveriš ovaj poslednji
put“, kaž e kralj, a pouzdan, odan vitez trči do obale kao da ga svi đavoli
gone, pa zatvorenih očiju baca Ekskalibur daleko u noć. Posluš ao je, ali
očekuje da se ostvari njegova stara laž . Međutim, u poslednjem trenutku
se događa nešto što nije mogao ni da sanja.
Približavali su se sredini jezera.
– Kad je opet otvorio oči, iz vode izroni ruka u belom brokatu i uhvati
mač, triput zamahnu njime i polako utonu s njim pod vodu.
Konroj se sad odmarao, češući se po ruci.
– Obuzet osećanjima, Bedivere trči natrag da kaž e kralju š ta je video.
Kralj lež i tamo među ruš evinama kapelice. Izgubio je sve š to mu je u
ž ivotu iš ta značilo. Okruglog stola viš e nema, ni njegovih vitezova, jedan
po jedan pali su pod mačem. Ali san kome se nadao i koji je čekao –
dogodio se. Ruka koja mu je dala mač, uzela ga je natrag. Njegov ž ivot je
imao smisla. Nije umro zbunjen.
Konroj izvuče vesla iz vode, puš tajući čamac da pluta i okreće se kako
mu volja.
– Uvek sam bio slab na Bediverea – reče Anselm. – On je zbunjeni
engleski empiričar kome sve š to je mistično izaziva neprijatnost. A, š to je
prilično nepošteno, svi ga gnjave zato što je s obe noge čvrsto na zemlji.
Konroj je napravio jastuk od dž empera i uglavio ga u pramac, a zatim
se zavalio.
Anselm reče: – Kao dečak često sam se pitao kako bi Artur umro da se
Bedivere vratio i rekao, ovoga puta iskreno: „Zaista, niš ta nisam video,
samo vodu kako zapljuskuje stene. Nije došla.“
Lagan povetarac počeo je da mreš ka površ inu vode, terajući senke i
odraze u tamne drhtaje. Camac se okretao u krug. Konroj je lež ao na
leđima ispruž enih nogu i ruku prekrš tenih na grudima. Vesla su
neprimetno iskliznula iz držača i sad su poskakivala po površini vode.
– A Bog udovoljava na mnoge načine – citirao je Konroj.
– Odakle je to? – upita Anselm.
– Iz iste pesme; deo poslednje izjave starog kralja, neš to pre smrti
kakvu ja sebi priželjkujem.
– A to je?
Konroj je seo, lica ozarenog, nestaš nog: – U naručju tri prelepe
uplakane žene.
3.
Lusi i njeni roditelji sedeli su za stolom u malom straž njem vrtu u Cizik
Malu i igrali Skrebl. Poduprta jastucima na krevetu, Agnes ih je gledala
kroz otvorene francuske prozore.
Suzan je besno gledala svoje pločice sa slovima. Lusi se malo nagnu
unazad da kriš om pogleda koja su to slova: Q, F, X, L, B... Okrenula se
natrag, zadovoljna. Majka se davila suglasnicima bez ijednog
samoglasnika. Ta igra je kod Lusi izazivala potrebu za nemilosrdnim
takmičenjem koje je dopuš talo malo krš enje pravila. Sad je bio očev red.
On pažljivo položi slova na ploču.
Y-A-W22
– To nije reč – reče Suzan razdražljivo.
– Izazivaš? – odgovori Fredi, s rukom na rečniku, kao da je pištolj.
– Ne.
Lusi je zurila u svoja slova. Z, Q, K, O, S, O, A. Beznadež no. – Je li neko
možda za čaj?
Majka žustro klimnu glavom.
Lusi je proš la pored francuskih prozora, pa sela na ivicu kreveta kraj
bake. Nagla se napred i upitala: – Kako se tebi čine ta slova? –
Izrecitovala ih je baki. Agnes je razmiš ljala dok je Lusi uzimala njenu
tablu sa slovima. Agnes odgovori:
Z-O-O-K-S23
Lusi sumnjičavo upita: – Jesi li sigurna?
Agnes klimnu, ne glavom nego kapcima.
– Hvala.
Lusi ode u kuhinju i pristavi vodu za čaj. Trgnu se kad iznenada začu
zvuk iza leđa. Bio je to njen otac.
– Nešto nije u redu? – upita ona nevino.
– Lusi – reče on ozbiljno – video sam te na vestima, u pozadini, kako
izlaziš iz sudnice...
Lusi zari prste obe ruke u kosu, š to je poremetilo paž ljivo razmeš tene
ukosnice i šnale. Otac s mukom nastavi: – Ima veze s bakom, zar ne?
– Da – reče Lusi, ne osorno, ne nevoljno, nego iz samilosti.
– Ona poznaje tog nacističkog kučkinog sina, zar ne?
– Da, tata, poznaje ga.
– Bož e moj. – Popravio je kravatu, a onda protrljao obrvu, pitajući: –
Hoću li ikada saznati šta se dogodilo?
Bez razmiš ljanja, ali s nečim š to se približ avalo strasti, Lusi reče: –
Hoćeš, obećavam ti, ali to ne može da bude sad.
– Dobro. – Izgovorio je to kao prosjak na ulici kome je umesto novca
obećan sendvič. Bolela ga je činjenica š to je sada on taj koji je bez moći.
Lusi je već sipala provrelu vodu u čajnik.
ČETRDESETO POGLAVLJE
1.
Gospodin Penš o je svoj završ ni govor u ponedeljak ujutru započeo
uređenim, ali postupnim iznoš enjem golih činjenica koje same po sebi
nisu bile posebno zaprepaš ćujuće. Ali u atmosferi je gotovo neprimetno
počelo da se oblikuje neš to š to je, kad se jednom već uvuklo u umove,
raslo iz minuta u minut sve dok to gospodin Penš o nije s prezirom
imenovao.
– Covek bi trebalo da bude zaista darež ljiv i velikoduš an pa da
prihvati mogućnost da neko mož e da igra svoju ulogu u aparatu
masovnih ubistava i pri tom ne zna za straš an kraj prema kome vode
njegova dela.
Gospodin Penš o upitno pogleda prema optuž enom, navodeći tako i
poglede porotnika na Švermana.
– Je li zamislivo da bi osetljiv mlad čovek mogao uopš te da se koleba
oko sudbine dece koja su prolazila kroz njegove ruke? Je li verovatno to
da bi inteligentan mlad muš karac mogao da koristi ublaž ene izraze a da
ne zna strašnu istinu koju oni prikrivaju?
On zastade, vrativš i pogled na one na kojima je bilo da odgovore na ta
pitanja.
– Ne, ne bi mogao. A kako to znamo? Zbog Viktora Briona. Pokajničkog
kolaboracioniste, viteza lutalice, najboljeg prijatelja Žaka Fužera.
Prizvao je sećanje na još dva lika. Znao je da će se porota setiti Agnes
Obre koja je umrla u Auš vicu i njenog sina koji je povučen s ivice ponora.
Lusi samo što se nije rasplakala. Jer, bilo je baš obratno.
– Ako se optuž eni zaista i umeš ao u taj slučaj, onda je to učinio iz
razloga koje nikada nećemo saznati, i zato da tog dečaka spase stravične
smrti za koju je znao da ga čeka, kao š to je čekala mnoge druge na
krajnjem odredištu vozova.
Gospodin Penš o samo š to nije završ io. Spustio je papire na sto, a onda
progovori s još većom ljutnjom u glasu: – Samo jedan zaključak mož ete
izvući iz ovoga. Potpuno svestan i sasvim priseban, ovaj čovek je odigrao
svoju ulogu u sprovođenju u delo stvari koja je bila plod izopačenih
snova ljudi koji su je osmislili, u strahoti čije su razmere, svrhe i
posledice nezamislive, i čije ž rtve sad zahtevaju pravdu. Oni su ti koje ne
smete da zaboravite kad budete donosili svoju odluku.
Sudija Polbruk odlučio je da je to dobar trenutak za dvadesetominutnu
pauzu.
2.
Anselm je nekoliko puta pokuš ao da stupi u vezu s inspektorkom
Armstrong, ali su njegovi pozivi ostali neuzvraćeni, pa je ostavio poruku
– zamolivš i je da mu se hitno javi, jer je u pitanju neš to lično i poverljivo.
Odmah posle toga zaputio se u London, a opet je vozio Konroj. Bilo je
dogovoreno da prespavaju u avgustinskom samostanu Sent Ketrin, blizu
Centralnog krivičnog suda. Dok su izlazili kroz kapiju Larkvuda, Anselm
baci poslednji pogled na samostan i na njegove mnoge krovove koji
preklopljeni jedni s drugima deluju kao mnogobrojna krila boje crepa, pa
oseti čež nju i nostalgiju kakvu je osećao samo u ranijem ž ivotu kad je
odlazio u sud.
Prior samostana Sent Ketrin dao im je ogromne gvozdene ključeve, koji
su izgledali kao da su bili proizvedeni davno u srednjem veku, a sledećeg
jutra Konroj se zaputio u biblioteku Hejtrop koledža, dok je Anselm
svukao odoru i u civilnoj odeći brzim korakom otiš ao do suda. Oko ulaza
su već kruž ili novinari, natovareni torbama iz kojih su virili ogromni
objektivi. Cekali su veliki trenutak posle izricanja presude. Anselm
skliznu kraj njih, neprimećen, pa uđe u prastaro predvorje koje je tako
dobro poznavao pre zaređenja. Na prijemnom odeljenju od neprobojnog
stakla upitao je za inspektorku Armstrong ili za viš eg detektiva Milbija.
Nakon podužeg čekanja, priđe mu uredno odevena policijska službenica i
reče:
– Zao mi je, oboje su trenutno uključeni u jedan drugi slučaj. Mislim da
danas neće dolaziti ovamo, tek sutra. Mogu li da primim poruku za njih?
– Ne. Zaista mi je potrebna njihova pomoć. Hitno je... – Zaboravio je da
zločinci ne uzimaju pauzu tokom važnih suđenja.
– Mogu li ja da vam pomognem?
– Pa... – zamuckivao je – potrebna mi je adresa Viktora Briona.
Lice policijske služ benice se stvrdnu, kao pred naivnim pokuš ajem
prevare. – To nije naš posao – reče ona i okrenu se kao da će da ode.
Anselm je zgrabi za nadlakticu. – Nisam novinar, zaista. Monah sam,
sveštenik...
Ona se okrenu, pređe umornim, sumnjičavim pogledom preko
Anselmovih somotskih pantalona i dž empera. – Preneću im poruku, ali to
je sve. – A kao za šalu, dodade: – U redu, oče?
I tako je Anselm još jednom ostavio svoj broj i molbu da ga
inspektorka hitno pozove. Na izlazu zastade, jer mu pogled privuče
izreka ispod grba na zidu: „Domine dirige nos“ – Gospode, pokaž i nam
put. „Dirige“, razmiš ljao je Anselm, latinski koren reči „dirge“, 24
lamentacija... a takođe i prva reč jutarnje molitve u ciklusu molitvi za
pokoj duša.
3.
Ono š to se isticalo u završ noj reči gospodina Bartleta bilo je koliko njen
sadrž aj, toliko i kratko izlaganje. Govorio je tek neš to viš e od jednog
minuta.
– Dame i gospodo, mislim da smo se do sada upoznali već dovoljno
dobro da mogu da budem kratak. Culi ste dokaze. Znate ih jednako dobro
kao i ja. Niš ta viš e o tome neću da kaž em. Ali, oprostićete mi ako vaš u
paž nju usmerim na jednu sitnicu. Mnoge od vas je već mož da uznemirio
njen značaj.
Gospodin Bartlet imao je uznemirujuće drž anje, kao neku meš avinu
drž anja ornitologa i lovca, nekoga ko je u stanju da satima nepomično
posmatra, opčinjen onim š to gleda, ali spreman za to da ubije. On
zakorači nekoliko koraka prema poroti, dalje od svog ’skroviš ta’, a telo
mu se opusti, postajući telo Henrija čoveka, a ne Bartleta advokata.
– Ne mož ete da osudite ovog čoveka zato š to je bio uključen u
udruž enu operaciju masovnih ubistava. Slučaj tuž ilaš tva je kao kuća bez
temelja. Mož da i stoji za neke druge, ali ne za njega, u njegovom slučaju
se ruš i. – On se nasloni na klupu, sedeći na rukama. – Nedostaje kamen
temeljac, jer ovaj pripada nekoj drugoj zgradi. A vi ga imate pred sobom.
Pokazao ga je Viktor Brion. U avgustu 1942. mladom nemačkom o iciru
ukazala se jedinstvena prilika da spase jednog dečaka, jevrejskog dečaka.
Dečaka koji je izrastao u muš karca i koji, dok mi ovde sedimo, verovatno
još uvek ž ivi i diš e i koji nikada neće saznati da to čini upravo
zahvaljujući Eduardu Švermanu.
Lusi je tupo zurila u nekoliko dokumenata ispred gospodina Bartleta.
Jedan od njih trebalo je da bude otpremna lista za deportaciju Agnesinog
sina, ali iz nekog razloga tog dokumenta nije bilo. Dečak nije prež iveo ni
na papiru.
Gospodin Bartlet se vratio na svoje uobičajeno mesto, natrag u
sudnicu, natrag u takmičenje.
– To su bila mračna, nezamisliva vremena, daleko od udobnosti ove
sudnice. Zapitajte se: ako je spasao jednog jevrejskog dečaka, da li bi
odabrao da naudi bilo kome drugom?
Pogledao je porotu tako duboko upitnim pogledom da se na trenutak
Lusi uplaš ila da neko od njih ne odgovori naglas. A zatim reče
zapovednim tonom: – Ne, ne bi. Eduard Sverman je na svoj način bio član
Okruglog stola, samo š to to oni nikada nisu znali. Dame i gospodo,
oslobodite ovog čoveka.
* * *
Sudija Polbruk je započeo svoje izlaganje svih dokaza, a glas mu je bio
oš tar i suv. Posle nekoliko rečenica Lusi začu kako joj gospodin Laš ez
šapuće blizu uha: – Mislim da nam je potrebno malo piće.
Pronaš li su jedan bar u blizini, pa sedoš e na visoke stolice pored
prozora. Gospodin Lašez naruči malu bocu brujija.
– Nadam se da ste dobro? – upita on očinski.
– Nisam.
– Nisam ni ja.
– Živeli.
Otpili su kao da se neutešno pričešćuju. Lusi reče:
– Jednostavno ne mogu da shvatim poslednju primedbu gospodina
Bartleta – o tome da spasti jednog dečaka znači da nikad ne bi mogao da
naudiš drugima. To je glupost.
Gospodin Laš ez je vrteo svoju čaš u u malim, uskim krugovima,
dovodeći vino u njoj do ivice. – To je retorika, ne logika. Dobro
iskoriš ćene reči. Takođe i namerno dvosmislene. Spasti dete zaista znači
biti protivnik ubistva, barem u tom jednom slučaju. Ali takođe znači i
saznanje o postojanju sistema koji je uzeo ž ivote tolikih drugih – a s
obzirom na njegovo učestvovanje u svemu š to se dogodilo, to bi trebalo
da bude dovoljno da ga osude. Međutim, gospodin Bartlet je odlučio da
se kocka i nada se da će ta dvosmislenost prevagnuti na stranu njegovog
klijenta.
– Ali zaš to bi? Ako je Okrugli sto znao š ta znači „preseljenje“, znao je i
Šverman – reče Lusi.
– Znam. A zna i gospodin Bartlet. Zato i jeste učinio ono š to svaki
advokat čini s jakim argumentom koji ne može da se pobije.
– Šta?
– Ignoriš e ga, kao da ga nema. Umesto toga je posadio seme saž aljenja
prema neopevanom junaku.
– Ali porota neće da padne na to.
Gospodin Laš ez zavrte glavom. – Ponekad svi mi volimo da mislimo
kako se do pravog odgovora mož e doći samo ako donesemo najtež u
odluku, onu koju smo isprva bili skloni da odbijemo. To pokazuje da smo
zaista ozbiljno shvatili celu stvar. Moj dragi stari mentor, gospodin
Bremer, često je govorio da niš ta ne mož e da pretegne vagu na jednu
stranu bolje od sažaljenja.
– Nadam se da nije bio u pravu.
– I ja.
Izgovorio je to s toliko osećanja da je Lusi podigla pogled i bila
šokirana ogromnom patnjom na njegovom licu.
4.
Inspektorka Armstrong do večeri još nije uzvratila Anselmu poziv.
Besposleno čekanje činilo mu se kao uvreda okolnostima. Nervozno se
meš koljio u svojoj sobi, uvež bavajući budućnost. Sta ako činjenica da je
Agnes još ž iva Viktoru Brionu ne bude niš ta značila... i š ta ako odbije da
dobrovoljno ode u policiju? Pred njim kao da se otvarao ponor, još viš e
zastraš ujuć zato š to je Anselm već bio odlučio da padne u njega. Nije mu
nimalo pomagalo da unapred vidi kako se š iri. Bez razmiš ljanja, Anselm
uze telefon i pozva Salomona Lašeza.
Sastali su se u istom restoranu kao i proš li put, seli za isti sto, a
posluž io ih je isti konobar. To ponavljanje proš losti imalo je ž ig obreda, a
pod njegovom tež inom Anselm je svom sagovorniku ispričao sve š to mu
je bio prećutao na proš lom sastanku: uključujući i svoju ulogu u
pronalaženju Viktora Briona.
– Mnogo mi je žao – predstavio sam vam se kao osoba koja nisam bio.
– To važ i za sve nas – odgovori Salomon Laš ez. – Ponekad se to ne
mož e izbeći. Nije vam potreban moj oproš taj, ali imate ga. – Prostrelio je
Anselma prodornim pogledom, pa reče: – Jeste li zaista spremni da odete
u policiju i srušite vlastiti život, dobar glas svoje crkve, svoje zajednice?
– Da. – Zbunila ga je jednostavnost njegovog odgovora.
Salomon Laš ez skinu svoje teš ke naočare, otkrivajući ranjivu kož u
inače skrivenu iza debelih stakala. Reče: – Anselme, svakako idite kod
Viktora Briona. I predajte poruku Agnes Obre. Ali mi obećajte dve stvari.
– Naravno.
– Prvo, ne činite ništa dok se suđenje ne završi...
– Ali...
– Obećajte mi. – Njegov glas je drobio reči.
– Dobro.
– I drugo – reče on – opet obucite sveš teničku odoru. Za mene ste
monah do srži... a izgled je bitan.
Kad se vratio u Sent Ketrin, Anselm je naš ao poruku prikačenu za vrata

svoje sobe: zvala je inspektorka Armstrong i rekla da će se sastati s njim
u četvrtak u pet poslepodne na stepenicama katedrale Sent Pol. Ne mož e
da se sastane s njim ranije, jer vodi istragu o jednom ubistvu. Cim je uš ao
u sobu, Anselm zgrabi sveš teničku odoru s kreveta i brzo se uš unja u
njene nabore. Zatim na prstima siđe do oratorijuma na prvom spratu.
Sedeći u mraku, nije mogao da otkloni sumnju u to da je Salomon Laš ez i
ranije znao dobar deo toga š to mu je Anselm rekao, ali jedno pitanje mu
se stalno vraćalo: zaš to mu je zabranio da deluje sebi na š tetu kad su
njegova dela i njegova saznanja to zahtevala? Mož da je Anselmovu maš tu
bilo previš e lako uzbuditi, ali on je osećao kako se njegov tajanstveni
prijatelj sprema da baci strašno svetlo na tragediju koja ga je progutala.
ČETRDESET PRVO POGLAVLJE
1.
Gospodin Laš ez je pozvao Lusi i predlož io joj da se u pola dva sastanu na
ručku u vrtovima Grejs ina. Nije predlož io da prisustvuju čitanju
zaključne reči. Nije to učinila ni Lusi, jer sporo iš čitavanje dokaza bilo je
nepodnošljiv oblik čekanja.
Vrtovi su lež ali s druge strane Tiobald rouda, uredno okruž eni
zgradama suda kao elegantnim paravanima od cigala u boji blede
ciklame, s pravilno raspoređenim prozorima belih okvira kao nizom
fotogra ija. Lusi je polako hodala niz uski puteljak u Fild kortu, prostor
pripojen izrezbarenoj kapiji od livenog gvož đa, koja se oslanjala na dva
stuba. Na vrhu svakog stuba bila je veličanstvena statua zveri s glavom i
krilima orla. Zastala je da bolje pogleda neobične čuvare koji sede. Pretili
su da će se svakog trena pomeriti, odreći se kamena; skliznuti toplog
daha sa svojih postolja i početi da seju gnev i milosrđe po Haj Holbornu.
Sta čuvaju? Niš ta. Koga spasavaju? Nikoga. Kad će doći sudnji dan?
Nikada. Sta su onda ako nisu tuž no protestovanje protiv odsutnosti
anđela?
Lusi prođe kraj njih i uđe u vrt. Između niskih stabala, koja su
izgledala kao debeljuš kasti udvarači na paradi, pruž ala se staza od
uglačanog š ljunka. Međusobno dovoljno udaljene klupe osiguravale su
privatnost s opuš tenoš ću. Na jednoj od njih sedeo je gospodin Laš ez u
žustrom razgovoru s Maksom Najtingejlom.
Nisu je čuli da dolazi. Lusi zakorači u stranu hodajući uz ivicu staze, u
ravni s klupom, izbegavajući da bude viđena. Oseti u sebi ne baš sasvim
nerazumnu sumnju da se gospodin Laš ez namerno prvo sastao s
Maksom. Približ ivš i im se, čula je njegov karakterističan, molećiv glas
kako govori:
– Bez obzira na sve š to ste rekli, učinite kako traž im. Odnosno, ne
činite ništa. Verujte, nema potrebe za to.
A onda su je naž alost uočili. Međutim, razgovor su nastavili u sasvim
nevinom tonu, š to je prilično razočaralo Lusi. Nekako joj se svidela ideja
o uzastopnim sastancima, podignutim okovratnicima i tajnim
razgovorima. Gospodin Laš ez je nastavio da govori, pokretom ruke
pozivajući Lusi da im se pridruži.
– Mož da mislite da vaš e slike nisu dovoljno dobre, ali ja sam uveren u
to da će moje kolege drugačije zaključiti. Kao š to rekoh, sve prepustite
meni. Univerzitet će poslati poziv, a nakon toga je sve veoma
jednostavno. Ah, Lusi, pridružite nam se.
Lusi se rukovala s Maksom. Videti ga ovako izvan sudnice kao da je
njegovo neprisustvovanje suđenju učinilo nekom vrstom neuspeha, kao
da je nju i gospodina Laš eza ostavio same na liniji fronta. Kako je to
čudno, pomisli ona. Pa on je na drugoj strani.
– Doneo sam neku veoma jevrejsku hranu – reče gospodin Laš ez,
otvarajući veliku plastičnu kesu. – Uvek je gorko ili slatko... objasniću
usput.
Jeli su sedeći u nizu na klupi, dodajući neobične stvari jedni drugima.
– Ovo je kao u Čekajući Godoa – reče Lusi.
– Osim š to će on ovoga puta – objavi gospodin Laš ez – mož da doći, baš
kad se ne očekuje.
2.
U pola tri vrt se zatvarao, pa poš to su uljudno isterani, vratili su se
natrag u Fild kort. Gospodin Laš ez ih je ostavio da stoje na kapiji između
dva ravnodušna zaštitnika.
Sad kad viš e nije bilo njihovog posrednika, Maks je počeo da se
meš kolji: ne neumesno, nego kao kroz ra iniran osećaj krivice. Lusi je
videla narav, sjaj, sopstveni prezir koji proizlazi iz organske povezanosti
sa zlom. Vrtoglav osećaj nadmoći poremeti joj ravnotež u, kao nalet krvi.
Mogla bi da ga ostavi vezanog ako bi htela. Usne joj zaplahnu neš to
slasno i sasvim strano. Njen jezik okusi zlobu. Trgla se, pa reče: – Makse,
za mene si Najtingejl, a ne Šverman.
– To je samo papir preko pukotina.
Lusi se trgnu na namernu upotrebu njenih reči. – Nije to trebalo da
kažem. Žao mi je.
– Ne izvinjavaj se meni, od tolikih ljudi.
– Zaista se tako osećam. Svi smo mi napukli, pokriveni papirom. Ni ja
nisam ništa drugačija. Nema ništa loše u tome kad si običan.
Dok su hodali Fild kortom, dalje od ukraš enog vrta koji čuvaju mitovi,
Maks reče: – Neću da dolazim na ostatak suđenja.
– Zašto?
– Znam da je kriv.
– Kako?
– Pretpostavljam da sam sve vreme znao – reče on – ali nikad nisam
očekivao da će meni poveriti na čuvanje dokaze o svojoj krivici.
Lusi je shvatila da objaš njenje neće uslediti, da to sad lež i u proš losti –
da je bilo dato gospodinu Laš ezu dok je ona stajala i razmiš ljala o
osvetničkim, beživotnim kamenim kipovima.
– Drago mi je što ti se svidela slika – reče on, udaljavajući se.
– Mnogo mi se sviđa – odgovori Lusi.
Njegovim licem se razli poluosmeh. Neš to je bilo postignuto. Lusi pruž i
ruku. – Idem sad – reče Maks kad su se rukovali. Bilo je to zbogom
jednako koliko i razreš enje proš losti. Lusi je gledala za njim dok je
odlazio, hodajući uzvodno kroz reku prolaznika. Simbolično, svesna svog
pokreta, kao u konačnom prizoru ilma, ona mu mahnu, posmatrajući
kako mu glava nestaje u gomili.
3.
Lusi je stigla na sud baš na vreme da čuje poslednje napomene učenog
sudije. Nije bilo mesta za sedenje.
– Treba primetiti – reče sudija Polbruk ravnim glasom – da punih
pedeset godina nijedan istoričar koji je proučavao taj period nije znao da
je Zak Fuž er imao dete. Sad je to pred ovim sudom priznala i njegova
porodica. Ne mogu da zamislim razlog zaš to se to krilo tolike godine, ali
vi time ne morate da se zamarate. Važ na je samo činjenica da smo tu
pojedinost čuli od Viktora Briona. – Bezizraž ajno je gledao porotnike. –
Ako smatrate da iznoš enje te jedne istinite činjenice znači to da mož emo
verovati i ostatku njegovog iskaza, onda imate pravo da zaključite kako je
dečak zapravo prež iveo isključivo zaslugom optuž enog. Ako tako
zaključite, ostaje vam anomalija na koju vam ukazuje gospodin Bartlet –
da bi bilo zaista čudno da se optuž eni posvetio nečemu š to obuhvata
smrt ili teš ko mučenje druge dece. Međutim, dame i gospodo, dopustite
da kaž em i ovo. – Sudija Polbruk se prodorno zagleda u porotnike. –
Prema mom dugogodiš njem iskustvu, ljudi mogu da budu zaista čudni.
Pogledajte samo sopstvene porodice. Koliko često vas zbunjuju postupci
vaš ih najbliž ih? Ne, morate sebi da postavite jedno sasvim drugačije
pitanje: ako ste sigurni da je istina ono š to tvrdi tuž ilaš tvo, onda
optuž enog morate da proglasite krivim. Ako niste sigurni u to, morate ga
osloboditi.
Sudija je tada preš ao svaku od tačaka optuž nice, dajući im niz pitanja
osmiš ljenih kao pomoć u donoš enju odluke o tome da li je optuž eni kriv
ili nevin, pitanja poput: „ako odlučite A, onda iz toga sledi B“. Kad je
završ io, sudija zatvori svoju crvenu belež nicu, skinu naočare i reče: – Niz
koji god put vas odvede razmiš ljanje, molim vas da uvek na umu imate
ovo: ako postoji i tračak sumnje, ona mora da prevagne u korist
optuženog.
Porota se zatim povukla na većanje, vezana obećanjem da će doneti
pravednu odluku u skladu s dokaznim materijalom. Sudija Polbruk je
rekao da u toj fazi želi samo jednoglasnu presudu.
Nema tu dvoumljenja, pomisli Lusi izlazeći iz zgrade suda. Bez obzira
na to š ta je sudija rekao o apstraktnim zahtevima pravosuđa, odluka o
Svermanovoj nevinosti ili krivici zavisila je od toga š ta porota misli o
neobičnoj priči o dečaku za koga veruju da je još uvek ž iv, a za koga su
Agnes i Lusi znale da je mrtav.
4.
Kao š to je bilo dogovoreno, Anselm se sastao s inspektorkom Armstrong
na stepenicama ispred katedrale Sent Pol.
– Kafa?
– Ne, hvala. Kako mogu da vam pomognem?
Anselm nije mogao da previdi površnu, profesionalnu uljudnost.
– Hteo bih da porazgovaram s Viktorom Brionom.
– Čula sam.
– Važno je.
– To ste rekli i proš li put. „U interesu pravde, u najš irem smislu“,
koliko se sećam.
– Jesam.
– Ali to nije ono što se dogodilo u sudnici.
– Znam.
– Oče, zar ne mislite da je vaš e meš anje nanelo već dovoljno š tete?
Postoje izgledi da te gluposti koje je izgovorio Viktor Brion dovedu do
oslobađajuće presude. Jeste li toga svesni?
Anselm pocrvene od poniž enja. – Dajem vam reč da zaista nisam znao
šta će da kaže.
– Bojim se da vaša reč nije baš sasvim pouzdana.
– Ali ovoga puta znam šta radim. Ranije sam bio u mraku.
– Kao i ja. I još uvek sam. Ne ž elim da budem prosvetljena. Evo adrese i
broja telefona. – Pružila mu je parče papira. Napisan unapred.
– Hvala vam.
– Oče, ž ao mi je š to to kaž em, ali ne dajem vam ovo zato š to vam
verujem, nego zato š to je to javna stvar. Adresa i broj su u telefonskom
imeniku.
Anselm stavi papirić u dž ep, pognute glave, ne mogavš i da pogleda
ž enu koja ga optuž uje. Kad je to konačno ipak učinio, inspektorka
Armstrong se već bila okrenula i otiš la. Stajao je, iznutra prazan,
gledajući je kako se silazeći niza stepenice udaljava od njega.
5.
Anselm se vratio u samostan Sent Ketrin i pozvao Viktora Briona.
– Mislim da moramo ponovo da razgovaramo.
– Zaš to? Rezultat naš eg poslednjeg razgovora bio je moj dolazak na
sud. Sada, nakon svoje predstave, izgubio sam sina. Mislim da vi i ja viš e
jedan drugome nemamo šta da kažemo.
– Želim da razgovaram s vama o Agnes Obre.
– Čemu? Vaša znatiželja ima previsoku cenu.
– Živa je.
– Ne, nije – zalaja on. – Valjda ja znam.
– Viktore, poznajem njenu unuku. Agnes je prež ivela. Ovde je u
Londonu. Za nekoliko dana idem kod nje s porukom od gospodina
Snajmana.
S druge strane linije zavladala je sablasna tiš ina. Anselm začu dubok
udisaj.
– Snajmana?
– Da. Viktore, sluš ajte me. Agnes je ozbiljno bolesna. Uskoro će umreti.
Sad je vreme da pustite napolje sve ono š to ste pedeset godina drž ali u
sebi.
ČETRDESET DRUGO POGLAVLJE
1.
Porota se vratila u sudnicu u petak ujutru u pola deset. Tokom većanja,
Lusi i gospodin Laš ez sedeli su na klupi kao da čekaju na red kod zubara.
Da prekrati vreme, Lusi je pričala o minijaturnim veličanstvenostima
Vojvotkinje, koja je sada kraljevala na svom prestolu u Cizik Malu. Tamo
ju je parkirala u iš čekivanju presude... koju će verovatno još iste večeri
moći da saopš ti Agnes. Do ručka još nije bilo odluke. Lusi je hodala
ulicama. Morala je da se kreće, morala je da izmori udove dok ne bude
vreme da se vrati u Centralni krivični sud.
U pola tri poslepodne porotnici su po sudskom služ beniku poručili da
imaju jedno pitanje. Advokati i optuž eni pozvani su u sudnicu. Doš ao je i
sudija Polbruk, a za njim je uš la porota. Predstavnik porote pruž io je list
papira sudskom služ beniku, koji ga je predao sudiji. On raš iri papir,
pročita sadrž aj i prosledi ga advokatima. Poš to su ga i oni pročitali,
vratili su ga sudiji, koji pročita naglas:
– Zeleli bismo da čujemo iskaz osobe koja je uzela dete koje je spasao
optuženi. Je li to moguće?
Okrenuvš i se prema poroti, sudija Polbruk reče: – Dame i gospodo, ne
smete sebi da dopustite da vas u radu ometaju nagađanja oko dokaza
koji su vam bili izneseni. Vaš zadatak je samo jedno: da donesete odluku
na osnovu postojećih dokaza i ničega drugog.
Kad su svi pokunjeno izaš li, Lusi se okrenu prema gospodinu Laš ezu. –
Zaključili su da je spasao dete i misle kako je to važno.
– Kao što rekoh, sažaljenje je lepljivo slatko – odgovori on. – I ja sam ga
okusio.
2.
Anselm je stajao pred domom Viktora Briona. Kroz prozor je mogao da
vidi samo knjige, od poda do tavanice na sva četiri zida. Pokuca na vrata.
Otvoriš e se. Zaobljena, pogurena leđa podeljena naramenicama polako su
se udaljavala niz mračan hodnik. Anselm zakorači unutra. Na vrhu
stepeniš ta, iza napola zatvorenih vrata toaleta lebdeo je četvorougao
masnog dnevnog svetla.
– Sedite – reče Brion i pokaza rukom.
Seli su u izlizane fotelje, koje su očigledno bile poklon nekog
dobrotvornog udruž enja. Na podu je lež ao izbledeo tepih boje burgunca,
a uzorak se sad već jedva nazirao. Anselmu pogled zape za bocu vina
koja je na podu kraj Viktorove fotelje stajala kao uljez koji se kriš om
uš unjao u kuću. Anselm oseti kako mu se ključevi urezuju u bedro.
Iskopa ih iz džepa i odloži na naslon za ruke.
– Ako je Agnes preživela, to je čudo – reče Brion.
– Preživela je.
Brion pređe prstom preko jedne od dubokih bora ispod velikih tamnih
očiju. Tiho, zaprepaš ćeno, sebi u bradu reče: – Da sam barem znao... sve
te godine...
– Kakve bi to imalo veze? – upita Anselm.
– Kakve veze? – Brion se nasmeja i izvuče cigaretu iz izguž vane kutije.
Zapali š ibicu. Plamen je zaš iš tao, osvetlio mu lice i ugasio se. – Bio sam
tamo kad je Roš e od nas zatraž io da budemo vitezovi Okruglog stola, a
svi su rekli: „Da, da, donesite nam lukove od svetlucavog zlata, strele od
ž elja, š titove od...“ – On zastade, pokuš avajući da se priseti lica
zagubljenih u sećanju. – Svi osim mene. Ja sam pitao zaš to. – On se
okrenu prema Anselmu. – Nisam mogao da vidim niš ta poetsko u
samouniš tenju. – Plavi dim kovitlao mu se oko lica. – Posle prve racije
otiš ao sam do Roš ea. Rekao je da je to tek početak. Da će ih uskoro sve
počistiti bujica. Da će to biti Vavilon koji svet još nije video. Da neće biti
plača kraj reke, ni biblijskog izlaska. Ne znam š ta me je obuzelo. Rekao
sam da ću se prijaviti u policiju.
Anselm oseti vrućinu u sobi bez grejanja.
– Oni su bili ti koji su sprovodili hapš enja, pa koje bi mesto moglo da
bude bolje od toga? Unapred bismo znali šta spremaju.
– Šta? – uzviknu Anselm.
Brion kao da ga nije čuo. – Zaš to sam to učinio? U to vreme nisam
razmiš ljao o tome, ali bilo je to zbog Agnes. – Duboko uvuče dim. – Drž ao
sam se za ono š to u romanima iz devetnaestog veka nazivaju
„poslednjom slamkom nade“. A ona je potonula kad sam saznao da nosi
Zakovo dete. Rekla mi je to nekoliko meseci pre nego š to sam otiš ao kod
Roš ea. Nekako su te dve stvari povezane: kraj mojih velikih očekivanja i
moja odluka da učinim neš to za š ta sam znao da će izazvati njeno
divljenje, ako ikad sazna za to. U tom činu samož rtvovanja bilo je
poetične simetrije.
Brion ustade i izađe iz sobe. Vratio se s malom crno-belom
fotografijom iskrzanih uglova. Pruži je Anselmu.
– To je ona. Slikao sam je 1936.
Imala je dugačku ravnu kosu, a uhvaćena je u trenutku kad ju je
zabacila preko ramena. U senci ispod, usta su joj bila lagano otvorena, oči
lagano naborane od... čega? Samosvesti, samouverenosti, potisnutog
uzbuđenja... svega toga i još viš e, poklona koji dolaze pre oproš taja od
mladalačkih dana. Iza nje je stajao mlad muš karac, ozbiljan, pogleda
uprtog u Agnes... posesivan, ali i željan da ga poseduje.
– To je Zak. – Brion ispruž i ruku traž eći natrag svoju fotogra iju. –
Prijavio sam se u policiju i zbog svog znanja nemačkog jezika bio
premeš ten u Aveniju Foš . U to vreme sam mislio kako je to delo bož je
ruke. Sad više nisam tako siguran. Tamo sam upoznao Švermana.
Brion privuče bocu preko tepiha, da mu bude bliž a, a zatim nasu vino
u zamrljanu čašu.
– Bio je naizgled običan. Zlo mu je bilo u umu, ne na licu. Otrovao se
pseudonaučnim pam letima protiv Jevreja. Podvlačio je neke izraze i
stavljao kvačice na margine kraj delova s kojima se slagao. – On otpi vino,
a cigareta mu se i dalje nalazila između dva prsta. – Kako god bilo, Roš e
je odlučio da on bude moja jedina veza. Moj pseudonim bio je „Bedivere“,
a znali su ga samo on, prior Le Moanoa i njegovo veće. Oni bi me zaš titili
u slučaju da moram da pobegnem. I tako sam se naš ao u samom srcu
stvari. Nisam tamo bio pre nego š to su počeli planovi za „Prolećni vetar“,
premda tada još niš ta nije bilo isplanirano za decu. Rekao sam Roš eu. –
Brion iskrivi lice. – Toliko njih je moglo da bude spaseno, samo da nas
nisu izdali.
– Ko vas je izdao? – upita Anselm tiho.
Brion podiž e ruku, moleći za strpljenje. – Neobično je bilo to š to se
Sverman promenio posle uniš tenja Okruglog stola. Odbacio je svoje
pam lete. Do dana današ njeg ne znam zaš to, ali verujem da je to imalo
neke veze sa Žakovim hapšenjem u junu 1942.
Anselmovo sećanje se vrati unazad do ručka s Rodijem, kad je stari
pijanac istakao kako je neobično to š to je Zak uhapš en u junu, a da je
krijumčarski lanac bio razbijen tek u julu. – Šta se dogodilo? – upita on.
– Poš to su Jevreji bili primorani da nose ž utu zvezdu, Zak je
demonstrirao ispred zgrade u kojoj sam radio. Uhapsili su ga, a
Svermanu je bilo rečeno da ga dobro preplaš i, pa mu nije bio potreban
prevodilac. Hvala bogu, Zak je ionako relativno dobro govorio nemački.
Da sam Svermanu tada bio potreban, bio bih raskrinkan – š to se zamalo i
dogodilo kad je uleteo Roš e, zahtevajući da mu dopuste da vidi Zaka.
Odvukli su ga napolje, malo iš amarali i izbacili. Deset minuta kasnije
doš la je Agnes, traž eći mene... Nisam mogao da verujem, mislio sam da je
igra gotova, da ću biti razotkriven. Stajali smo u hodniku. Hoću li da
pomognem, pita ona, u ime starih dobrih vremena? A onda se odnekud
stvorio Sverman. Gleda on u mene, pa u nju, a ja ne znam zaš to... jer ne
razume francuski... a i trebalo bi da ispituje Zaka. Ja pokuš avam da joj
pogledom prenesem poruku „ne ovde, ne sad, učiniću š ta mogu“. – Otpi
još malo vina. – Nije razumela.
Brion posegnu za bocom, dohvati je i osloni na naslon za ruke. Cigareta
koju nije pušio sada je već bila samo dugačak prst od pepela.
– Sverman se vratio na posao, ali kasnije je hteo da sazna sve o njoj. Ko
je ona? Poznaje li Fužera? Ne, to je samo jedna moja bivša devojka, rekoh.
Međutim, bio sam zabrinut. Pronaš ao sam je nekoliko dana kasnije i
rekao joj da se drž i dalje od Roš ea i Zaka, za š ta sam dobio š amar. – On
napuni čašu, prolivši malo vina po ruci, tako da je pepeo pao.
– A onda mi je jednoga jutra, otprilike mesec dana kasnije, Sverman
rekao da tog poslepodneva ide da uhapsi jednu ž enu u jedanaestom
arondismanu i da ž eli da i ja budem tamo. Na stolu mu je stajao jedan
dosije. Poš to je otiš ao, pogledao sam š ta je unutra. Naš ao sam izveš taj
upućen Ajhmanu i zapisnik s ispitivanja – rukom pisan i otkucan – s
imenima svih iz krijumčarskog lanca, imenima koja je propevao posle
samo nekoliko minuta šamaranja. Sve im je rekao.
– Ko? – izlanu Anselm. Brion je zurio ispred sebe, dim mu je peckao
nozdrve i oči, a očaj tog davnog trenutka opet mu beše svež na licu.
– Uzeo sam rukom napisan primerak, pretpostavljajući da nikome neće
nedostajati. Nisam imao mnogo vremena. Imao sam samo tri falsi ikovane
propusnice koje su izradili Roš eovi ljudi. Datirao sam ih i krenuo. Roš ea
nije bilo, pa sam otiš ao do Antona Fuž era. Nije hteo da me primi, jer sam
bio kolaboracionista. A onda sam papir zajedno s propusnicama za voz
predao Snajmanu koji mi je otvorio vrata. Niš ta drugo nisam mogao da
učinim. Do večeri je Okrugli sto već bio uništen.
Brion sklopi oči, a u sobu se ugura teš ka tiš ina. – Nisam znao da ćemo
uhapsiti Agnes sve dok nismo stigli tamo, jer sam mislio da je još uvek u
parku Monso. Vrata stana bila su razbijena odranije, otkad su bili doš li
po madam Klajn. Sedeli smo i čekali. Ne mogu da opiš em ostatak. – Puš io
je brzo uvlačeći dimove. – Uzeli smo joj dete, a ona je vrisnula krikom
koji para samo tkivo vremena. U tom trenutku Sverman je znao da sam i
ja bio uključen u Okrugli sto. Nikad viš e nisam video Agnes. To je moje
poslednje sećanje na nju. Bolničarka je odvela dete u sirotište.
Brion je postao sablasno miran, kao da je umro. Reče: – Tri dana
kasnije pozvao me je u svoju kancelariju. Na levu stranu stola polož io je
otkucan zapisnik s ispitivanja, u kojem su bila nabrojana imena svih
članova Okruglog stola. Zatim je izvadio dve otpremne liste za
deportaciju u Auš vic, a na svakoj niz imena – uključujući Agnesino ime i
ime njenog deteta. Na dnu svake stranice bilo je prazno mesto za potpis
nadzornog o icira, onoga koji ih š alje u stočne vagone. Ta dokumenta
stavio je na desnu stranu. „Sedi“, rekao mi je. „Možeš da biraš.“
– Seo sam. „Ako potpiš eš ova dokumenta“, rekao je, „mož eš da zadrž iš
dete. Ako odbiješ , ono ide u Auš vic, a ti ćeš biti streljan.“ – Viktor je zurio
u bocu na podu, sad već gotovo praznu. – Sve sam potpisao. – Kreš tav
smeh izbaci oblačić dima. – I tada me je pogodila ironija cele stvari:
potpisivanjem tih papira postao sam taj koji je izdao Okrugli sto, odmah,
poš to sam sklonio dokaz da je to učinio neko drugi – sećate se? Jer sam
dao zapisnik Zakovom ocu, Antonu Fuž eru. – Iskapio je vino iz čaš e u
nekoliko dugih gutljaja. – Zatim se dogodilo neš to š to nikad nisam
zaboravio – čuo sam ga kako povraća u toaletu. Tog poslepodneva sam
pokupio dečaka iz sirotiš ta i odveo ga kući, mojoj majci. Bio je jedan od
devetoro dece u tom sirotiš tu. Ostalih osmoro bilo je deportovano
sledećeg dana. Ne mogu da vam opiš em kako je to bilo otići sa samo
jednim.
– Robert?
– Da.
– Robert je Agnesin sin?
– Da. – Brion prekri lice drhtavom rukom. – Sverman je nadgledao
odlazak konvoja koji je odveo Agnes. Posle toga je zadrž ao originalni
spisak s mojim potpisom, a arhivirao je nepotpisanu kopiju. Sto se tiče
Roberta, u njegovom slučaju je učinio isto – sam je nadgledao
deportaciju, tako da posle niko nije mogao da postavi pitanje gde je
dečak. Jedina razlika bila je u tome š to nije postojala kopija. Da stavi
tačku na celu stvar, zamolio je prijatelja u Auš vicu da preinači njihove
zapisnike kako bi se sve uklopilo.
– Zašto?
– Rekao mi je da će na taj način, ako Nemačka izgubi rat, javno
dostupni dosijei pokazivati da je spasao ž ivot jednom dečaku kad mu se
za to ukazala prilika.
– Pa šta?
– I ja sam to rekao... a on je odgovorio kako bi to mogla da bude stvar
koja će ga spasti od omče oko vrata ako ikada bude morao da se bori za
goli život.
Brion izađe iz sobe. Anselm ga je čuo kako zapljuskuje lice vodom.
Progovorio je još u kuhinji, vraćajući se u sobu. – Dosta je čitao Getea.
„Du musst herrschen und gewinnen, oder dienen verlieren“, rekao mi je
kasnije. „Moraš ili poraziti i vladati, ili izgubiti i služ iti.“ To je veoma
nemačka odbrana. Tokom ostatka vremena naš eg poznanstva veoma se
znojio.
Strahota Anselmove voljne lakovernosti nadvijala se nad njim. Kad je
video dokumenta data Maksu, pretpostavio je da Sverman ucenjuje
Briona, ali to nije značilo da je Brion učinio iš ta čime bi to izazvao. Bila je
to čista logika.
– Otada pa nadalje često je znao da kaž e: „Zwei Seelen wohnen, ach! in
meiner Brust.“ Ja sam bio deo njega, a on deo mene, dve duš e u jednim
grudima. Ja sam bio taj koji će morati da ispriča priču o njegovom
junaš tvu. Ja sam bio taj koji je mogao da mu osigura bekstvo tako da
strukturu Okruglog stola iskoristi za njegovo dobro. A tako je i bilo. Kad
je postalo jasno da je rat završen, odveo sam ga u Le Moano.
– Ali nijedan od vas nije bio poznat zajednici – reče Anselm.
– Oče, to š to oni nisu poznavali mene ne znači da ja nisam poznavao
njih. Rekao sam ocu Plejonu, tadaš njem prioru, da sam ja „Bedivere“ i bio
sam dobrodoš ao. A onda sam morao tog sveca od čoveka da stavim u isti
polož aj u koji je Sverman stavio mene, š to je bilo straš no, jer je on bio
monah zasluž an za sprovođenje cele krijumčarske operacije u
samostanu.
– Otac Plejon?
– Da.
Anselm se seti da je Sambraj spomenuo sumnjičavost koju je Plejon
izrazio kad je zajednici bio iznesen plan o krijumčarskom lancu, i odmah
shvati koliko je prior Morel bio mudar – glavni zadatak nije poverio
entuzijasti nego čoveku koji je razmiš ljao i o rizicima. A onda je Anselm
nakratko počeo da nazire ono š to nikada ranije nije razmotrio... setio se
izveš taja koji je otac Plejon pisao Rimu... Plejon je bio taj koji se pobrinuo
da Roše upozna porodicu Fužer...
– Rekao sam mu: ako nas ne sakrije, nacista će biti uhapš en i
pogubljen. Ali i ja. A dečak koga je Sverman poš tedeo saznaće straš nu
istinu o svojoj proš losti. Ali, ako nam pomogne da pobegnemo, pa... dete
će biti poš teđeno na taj način. Dečak će odrastati bez okova proš losti, a iz
celokupnog tog zla izaći će i neš to dobro. A Sverman? On će biti spasen
zbog deteta, najmanje u ovom ž ivotu, ali najviš e u kraljevstvu nebeskom.
U tome je bilo neke poezije. Ocu Roš eu bi se to svidelo. – Brion zapali još
jednu cigaretu. Pruži jednu i Anselmu.
– Otac Plejon je upitao mož e li da napiš e izveš taj Rimu, da objasni š ta
se dogodilo. Pristao sam. Robert je bio sakriven u samostanu kao
izbeglica i viđao sam ga svaki dan sve dok nam nije bio sređen odlazak u
Englesku.
Anselm zastenja pod teretom samooptuž ivanja. Otac Sambraj je
pogreš no shvatio ama baš svaku pojedinost, a Anselm je progutao
zaključke, prvenstveno zato što je Rim pokušao da ih sakrije.
Brion reče: – Kad su Svermana prepoznali u vozu kojim smo bež ali iz
Pariza, doveo ih je do mene, vagon dalje. Ispitao me je jedan mladi o icir,
otprilike mojih godina. Pogledao sam ga u oči i rekao mu istu stvar: da,
Sverman će da visi, ali š ta je s dečakom koji sedi napolju na klupi? Bio je
to hrabar čovek. Pustio nas je.
Mladi kapetan Loson, koji ničega nije mogao da se seti kad ga je
inspektorka Armstrong ispitivala, pomisli Anselm.
– Izgradio sam nov ž ivot za Roberta – reče Brion. – Ož enio se, dobio
decu... ali ja sam sve vreme čekao da neko raskrinka Svermana, jer sam
znao da će doći da me potraže.
– Zato ste se sakrili kad je došao u Larkvud? – upita Anselm.
– Da. I ostao bih sakriven da me niste pitali je li Paskal Fuž er umro ni
zbog čega.
– Ali Viktore, zašto niste ispričali šta se stvarno dogodilo?
– Hteo sam, ali kad sam stajao tamo na mestu za svedoke, nisam mogao.
Pogledao sam Svermana. Pogledao sam prež ivele. I pogledao sam
Roberta. Nisam niš ta bio u stanju da mu kaž em pre razgovora s
policijom. Kako sam mogao da mu objasnim da mu ja nisam otac? Kako
da mu dokaž em da nisam ja stavio njegovu majku u vagon za Auš vic? Da
nisam ja izdao sve njene i moje prijatelje? Samo je otac Roš e znao da sam
ja bio tajni član Okruglog stola, a on je mrtav.
– Ali Robert vas poznaje, voli, on bi vam poverovao.
– Oče, zaboravljate neš to. – Glas mu beš e snaž an, beskompromisan,
distanciran. – Ostatak rata bio sam u zamci, bio sam kolaboracionista. To
je bila cena Robertovog ž ivota. Nisam to mogao da mu kaž em. Kad sam se
na sudu zakleo da ću govoriti istinu, to sam i činio, premda niko nije
razumeo stvarno značenje onoga što sam rekao. To je vredno prezira.
Brzo ispijeno vino počelo je da deluje. Brion je oblizivao usne, glava je
počela da mu se naginje u stranu, a povremeno bi iznenada klonula.
Govorio je kao da je na ivici suza. – A koje li ironije, jer kad sam nakon
toga stajao na ulici s Robertom, znao sam da sam ga izgubio, jer je mislio
da sam lagao. – Duboko je uzdahnuo. – A sve to vreme je Agnes, njegova
majka, moja draga prijateljica, bila ž iva ovde u Londonu, a ja sam mogao
da osudim Švermana u njeno ime... To je previše... previše...
Už asnut tom velikom ž rtvom, Anselm reče: – Nakon svega š to ste
propatili, mož ete Agnesi da vratite sina. Kao da ste ga vaskrsli iz mrtvih.
Razgovaraću s Robertom. – On priđe i kleknu kraj Brionove fotelje.
Uzevši mu bocu iz ruke, upita: – Viktore, ko je izdao Okrugli sto?
– Oh, oče – reče on tužno – zar moram da kažem naglas?
3.
U 4.17 poslepodne čekanje je bilo završ eno. Svi su se vratili u sud.
Advokati, publika, novinari i, naravno, Eduard Sverman. Kad su svi seli,
brzim korakom uš ao je sudija Polbruk. Sedeći pored gospodina Laš eza,
Lusi je čekala da porotnici zauzmu svoja mesta. Svi su izgledali kao da su
krivi. Sudski služ benik je ustao da postavi niz pitanja. Ustala je i
predstavnica porote, spremna da dâ nervozne odgovore. Posle svakog
odgovora, sudski služ benik ga je ponovio od reči do reči, da ne bi bilo
nikakve zabune. Predstavnica porote je potvrdila svaki ponovljen
odgovor.
Porota je donela jednoglasnu odluku po svim tačkama optužnice.
ČETRDESET TREĆE POGLAVLJE
1.
Predstavnica porote bila je mlada ž ena u srednjim tridesetim godinama,
s uskim naočarama koje su joj davale izgled knjiš kog moljca. Bila je
obučena u crno, ali kož a joj je bila bela kao papir. Poš to je čula prvu
presudu, Lusi je zaboravila sva ranija pitanja i sve odgovore, kao da ih je
progutala njena poslednja, neopoziva presuda:
– Nije kriv.
Još to nije do kraja ni izgovorila, a kroz sudnicu je već odjeknuo
kolektivni uzdah zgraž avanja. Prež iveli i njihova rodbina, koji su pratili
celo suđenje, nemi ali usredsređeni, sad su postali čujni u agoniji
protesta. Lusi ispusti drhtav zvuk, stravično sličan smehu. Okrenula se
prema gospodinu Laš ezu. Sedeo je nepomično, sa spokojem koji je u tom
trenutku izgledao sasvim neprimeren. Njegova ruka posegnu za Lusinom.
Sedeli su udruženi kao otac i kći.
Iš čitane su i ostale tačke optuž nice. Na kraju svake usledila je presuda:
„Nije kriv“.
Lusi je sedela kao u vanvremenskom transu, čula je reči, ali kao da nije
uspevala da ih povež e. Nije mogla iz glave da izbaci sliku Agnes kako lež i
potpuno nepomična, bespomoćna, zarobljena tiš inom. Kad je sudija
Polbruk krenuo napolje, svi su ustali. A onda, sa svih strana oko njih
počeš e da odjekuju zvukovi pomeranja nogu i stolica, kao da celu
sudnicu počinju da rasklapaju i rastavljaju radnici nestrpljivi da š to pre
odu kućama. Buka je postajala neverovatna, zatim manje glasna, a onda
se totalno izgubila.
– Izvinite, vreme je da pođete.
– Molim? – reče Lusi, prenuvš i se. Sudnica i galerija za publiku bile su
prazne, nije viš e bilo nikoga osim nje i gospodina Laš eza. Još uvek ga je
držala za ruku.
– Vreme je da pođete. Moram da zaključam – reče sudski služ benik,
pokazujući prema vratima kao kustos nekog muzeja.
Lusi ustade. Gospodin Laš ez izvuče lulu i zamiš ljeno palcem pređe po
zakrivljenoj unutrašnjosti.
– Ne možete ovde da pušite – reče sudski službenik.
– Znam. To je samo stara navika da zabavim ruke. – Toplo je
pogledavši, on reče: – Idite, Lusi.
Uvek su joj se sviđali njegov naglasak i dubina njegovog glasa, kao da
se drobi mokar šljunak. Dok je prolazila kroz vrata, začu ga kako pita:
– Da li biste bili tako ljubazni da mi učinite jednu uslugu...?
A onda se vrata zatvoriše.
Stojeći na Njugejt stritu, osećajući svuda oko sebe Agnesino prisustvo
kako prož ima metal, kamen i oblake, Lusi pozva taksi. – U Hamersmit –
reče ošamućeno.
2.
Anselm je ostavio Viktora Briona, znajući da će nastaviti da pije, ali i da
ne postoji način da ga u tome spreči. Viktor je – nije mogao drugačije da
ga zove – zamolio Anselma da kaž e Agnes za Roberta. Bila je to tajna čije
otkrivanje nije smelo da joj se uskrati budući da joj je toliko malo
vremena još preostalo.
Anselm je otiš ao neš to pre pet sati. Svratio je do novinarnice, privučen
treš tanjem radija iza zavesa u zadnjoj prostoriji. Prelistao je novine,
čekajući vesti. Udarna tema bila je š okantna presuda, a posle nje je
usledio niz drugih vesti i na kraju iznenađujući transfer jednog
fudbalera.
Anselm izađe, oš amućen, posmatrajući oko sebe. Dan je bio divan,
prašnjav, sunčan, a na ulici su se igrala deca.
3.
Ulazna vrata bila su pritvorena. Verovatno je Vilma nakratko izaš la. Lusi
krenu prema Agnesinoj sobi. Uš avš i, poljubi je u čelo. Bilo je toplo i
glatko, mirisalo je na dečje ulje – jedan od Vilminih než nih gestova. Lusi
uze obe bakine ruke u svoje i reče: – Bako, oslobodili su ga. Gotovo je.
Neko vreme Agnes nije reagovala. Kapci su joj polako treptali. Zatim joj
se glava okrenu na jednu stranu, a vrat se izvi u lû k. Iz š irom otvorenih
usta izađe tanak, skvičav izdisaj, za koji Lusi pomisli da se nikada neće
zaustaviti.
U tom jednom bolnom blesku Lusi ugleda fotogra ije celog ž ivotnog
veka: katastrofalan gubitak deteta; logore smrti; spasavanje Fredija i
Elodi, završ eno neuspehom; cenu ćutanja; neumoljivu bolest koja ju je
orobila od svega; isključenje iz suđenja; i, na kraju, kad viš e nije ostalo
mnogo toga š to bi moglo da joj bude oduzeto – puš tanje na slobodu
čoveka koga bi mogla, ali nije htela da osudi.
Ulazna vrata se zalupiše. Vilma se vratila.
Sasvim distancirana od svojih dela, nesvesna toga š to radi, Lusi otvori
noćni ormarić i poče da traž i piš tolj zamotan u krpu za praš inu. Naš avš i
ga, stavi ga u torbu, zajedno sa četiri metka. Agnes, još uvek zarobljena u
nečujnom vrisku, pokuš a da zgrabi Lusi dok joj se glava kotrljala s jedne
na drugu stranu.
– Ne brini, bako, znam š ta radim. Ovo je za Viktora Briona. Neću se
uvaliti ni u kakve nevolje – reče Lusi smirenim i uteš nim glasom, kao
bolničarka.
– A da mi objasniš šta se događa, mlada damo? – reče Vilma s vrata.
Lusi istrča napolje, usput zgrabivši ključeve od Vojvotkinje.
4.
S radija iz novinarnice treš tala je Elvisova pomalo nepristojna pesma o
ž eni koja je stalno lajala kao pas. Anselm krenu prema stanici podzemne
železnice kod Manor hausa, a pevačevo ime ga podseti na ispovest koju je
jednom čuo. Lice sakriveno iza drvene reš etke ispovedaonice naslonilo
se napred, mračnim glasom govoreći: – Oče, shvatate li da je Elvis
anagram za „lives“... ali takođe i za „evils“... taj demon je svuda. 25 –
Anselm mu je odgovorio da je „God“ (Bog) natraš ke „dog“ (pas)... nebeski
pas zaštitnik. – I čovek je otišao izlečen.
Anselm se nagonski potapš a po desnom dž epu, mož da zato š to je bio
nekako lakš i nego ranije. Gvozdeni ključ sobe u samostanu Sent Ketrin.
Ostao mu je na naslonu za ruke. Uzrujan, krenu natrag. Ali nije bilo
žurbe: Viktor neće nikuda otići.
5.
Lusi je zapisala adresu Viktora Briona još kad ju je na sudu izgovorio
drhtavim glasom punim samosaž aljenja. Houlmli roud, Stemford Hil. Reči
su je opčinile, jer su označavale dom i vrt – bezbriž an ž ivot s druge
strane utočiš ta. Parkirala je Vojvotkinju nekoliko kuća niž e, ne skidajući
pogled s uredno ofarbanih prozorskih okvira. Na njenu savest spustila se
noć. Otvorila je torbu i razmotala krpu. Ubacila je metke u lež iš te. Ruke
su se kretale brzo, profesionalno. Gledala ih je, čudeći se veš tini pokreta,
njihovoj odvojenosti od ostatka nje. Hodala je brzo, da se noć u njoj ne
rasvetli, da ne izgubi hrabrost. Doš avš i do vrata, pokuca tri puta š akom.
Polako se otvoriše i pojavi se Brion, malo nesiguran na nogama.
– Da?
– Ja sam usvojena unuka Agnes Obre. Želim da razgovaram s vama.
Zurio je u nju kroz suze. – Kako se zoveš?
– Lusi Emblton.
– Uđi, ali ne obaziri se na nered. U lošoj sam fazi.
Mrzela je tu intimnost izazvanu pićem, to obećanje než eljenog
poveravanja. I mrzela je njega. Reče: – Ne smeta mi.
– Veoma si ljubazna – odgovori on, nestajući u polumraku. – Jesi li za
čaj?
– Ne, hvala – reče Lusi, zatvorivš i vrata i spustivš i zasun. – Neću ostati
tako dugo.
6.
Anselm skrenu za ugao idući natrag u Houlmli roud. Presuda mu je
čučala u mislima i pritiskala ih kao migrena. Uz nizak zid stajala je grupa
mladih Jevreja Hasida: bradati muš karci u crnim odelima i sa š eš irima
širokog oboda u živom razgovoru; unutra u kući, kroz prozor je nakratko
ugledao nekoliko ž ena u jednako ž ivom razgovoru. Brzo ih zaobiđe, ne
ž eleći da prisluš kuje njihov razgovor, pa nastavi prema Viktorovoj kući,
malo niže niz ulicu.
Kad je prilazio ulazu u dvoriš te iz kojeg je malopre bio izaš ao, Anselm
začu glas iza sebe:
– Oprostite, oče, imate li trenutak...
7.
– Znam tačno šta ste učinili Agnes – reče Lusi konačno.
Brion klimnu glavom.
– Znam i šta ste učinili njenom detetu.
On opet klimnu glavom, a oči mu se raširiše.
– Znam i šta ste učinili na suđenju.
Krenuo je rukom prema boci, ali videvši da je prazna, odustao je.
– Agnes ima još mesec dana života. Htela bih da vi prvi umrete.
– Kako želiš da udovoljim toj tvojoj želji?
– Imam pištolj.
– To je veoma lepo od tebe.
Lusi otvori torbu i izvuče iz nje dedin piš tolj. Otkoči ga. – Već je
napunjen.
– Ti ćeš to učiniti?
– Ne. – Ona ustade i pruž i piš tolj Brionu. – Ja ću ovde da sedim i da
vam pričam svaku pojedinost koju znam o Agnes, sve š to znam o svom
ocu i sve o sebi – i neću da prestanem sve dok ne ubijete ili mene ili sebe.
Brion je drž ao piš tolj, a na licu mu je bio izraz mračne, pijane
opčinjenosti. Oprezno je podigao cev, a oči su mu bile staklaste i crne.
Zagrize ispucalu usnu, a niz bradu mu poteče tanak mlaz krvi.
– Predlažem da sada odeš.
8.
– Oče – reče mrš ava ž ena, silazeći niz puteljak od otvorenih vrata
susedne kuće. – Videla sam vas kako prolazite, pa sam se, ovaj, zapitala
da li bih mogla da izmolim molitvu s posebnom namerom. – Imala je
kecelju cvetnog dezena, a na glavi maramu: kombinaciju koja je
podsećala na hrabrost iz ratnih vremena – ž ene na kolenima ribaju
pragove, uprkos noćnim bombardovanjima nemačkih aviona.
– Naravno – reče Anselm, vrativš i se nekoliko koraka unazad. Sve ulice
su iste, pomisli on: iza svake fasade skriven je svemir razočaranja i nade.
– Ovde ne vidimo često naše – reče ona, značajno pokazavš i na njegovu
odoru i pokretom glave niz ulicu na one druge.
– Shvatam – reče Anselm. Gorak, nepoznat poriv da je oš amari preko
koščatog lica zagreja ga kao nalet krvi.
– Ja sam katoličke vere, naravno, kao i vi.
– Zao mi je, ali ja sam Anglikanac – slaga Anselm, podiž ući ruku
otvorenog dlana, a onda je spusti na ogradu.
– Oh – odgovori ona, zbunjena, i gurnu nekoliko pramenova ofarbane
kose natrag pod maramu. – To je sigurno lepo.
– Jeste.
– Divno. Pa, dobro onda.
– Imate posebnu nameru?
– Pa, neću da vas uznemiravam, samo š to jedan član moje porodice
gnjavi... neće na misu... što nije problem za vašu vrstu...
Anselm začu zatvaranje kapije, pa pogleda preko ramena. Na svoje
veliko iznenađenje, ugleda Lusi kako teturavo stoji na trotoaru, ruku
mlitavo obeš enih niz telo. Potrča prema njoj, uskliknuvš i: – Jeste li
dobro? Šta radite ovde?
Lusi sneno pogleda prema prozoru. Anselm je sledio njen oš amućen
pogled prema Viktoru koji je nesigurno stajao na nogama, prema piš tolju
koji je uperio u lice. Anselm potrča prema vratima i svom tež inom udari
u bravu. Odbi se od vrata, koja kao da su mu se rugala svojom snaž nom
građom. Opet se divlje zalete u njih, kao da ž lebovi isijavaju svu
nepotrebnu patnju koju je ikada poznavao. A zatim, u pauzi između dva
zaleta, začu zagluš ujuć kratak prasak. Lusi kriknu, kao da se porađa.
Anselm zadrž a dah sve dok stezanje u grudima ne izbaci kletvu. Zena s
keceljom i maramom požuri unutra da pozove policiju.
ČETRDESET ČETVRTO POGLAVLJE
1.
S obzirom na okolnosti, Anselmu se učinilo neprimereno to š to je po
Viktora Briona doš la hitna pomoć. Standardni postupak, reče viš i
inspektor Milbi bez imalo interesovanja, spuš tajući piš tolj u plastičnu
kesu. Potom je pruž i kolegi, koji ju je spakovao zajedno s oš tećenom
knjigom. – Sve u jednom radnom danu – dodade on, obuhvatajući
pogledom ostatke Viktorovog ž ivota. Na podu su lež ale prazne boce,
rasut pepeo od cigarete i otvoren paket izmrvljenog keksa.
– Svinja – reče Milbi.
Jedan policajac se sagnuo iza fotelje i s poda podigao ključeve, drž eći ih
kao ribu na pijaci.
– Ah, ključevi su moji, zapravo – reče Anselm.
Viš i detektiv prodorno pogleda svog nekadaš njeg protivnika, ali odluči
se da ostavi tu zagonetku nerazjaš njenom. Upita: – Ima li izgleda za
jednu uslugu?
– Zavisi.
– Devojka bi htela da neko objasni baki š ta se dogodilo. Cini se da baš
nije dobrog zdravlja. To je više vaše polje delovanja nego moje.
– Sta će se dogoditi s njom? – upita Anselm ravnim glasom, pokazujući
prema Lusi.
– Vatreno oružje. Znate kako ide s tim.
– Usluge imaju cenu.
– Trebalo je da budete u odeljenju za droge.
Anselm je zamolio policajca koji je obavio hapš enje da pozove
inspektorku Armstrong i zamoli je da poseti Lusi u policijskoj stanici.
Zatim je prihvatio ponudu da ga viši detektiv odveze do Čizik Mala.
* * *
Anselm je teš io Agnes, pokuš avajući da umiri njenu zarobljenu
zabrinutost. Privukao je stolicu bliž e krevetu da mož e da čita s table sa
slovima, ali tada je uš la domaćica gurajući televizor na stočiću za
posluživanje.
– Vikare, sad nije vreme za poslednju pričest – reče ona. – Mož ete da
propovedate, ali posle vesti.
2.
Lusi je sedela na klupi preko puta stola dež urnog policajca, čekajući da
obrade njen slučaj. Uz nju je bio otac Konroj, koji je doš ao na Anselmov
poziv.
– Barem niste povukli okidač – reče sveštenik.
– Da li bi to bilo išta drugačije?
– Moralna teologija mi nikad nije bila jača strana. Ali se razumem u
ljude koji šalju druge ljude u zatvor, a oni misle da postoji razlika.
Ta izjava je imala određenu tež inu. S neobičnom pronicljivoš ću koja
dolazi sa zabrinutošću, Lusi upita: – Bili ste u zatvoru?
– Da. – On se počeša po gustim dlakama na rukama. – Nekoliko puta.
Znatiželja je nadjačala paniku. – Zbog čega?
– Zato što sam se bavio klincima s ulice u Sao Paulu.
– Zatvorili su vas zbog toga?
– Nije baš tako jednostavno, ali da, ne mož eš tim đavolčićima dati dom
a da pri tom ne staneš nekim ljudima na žulj.
Policajac koji je izvrš io hapš enje pozvao je Lusi kratkim pokretom
prsta. Ispraznili su joj dž epove, a onda je potpisala obrasce koje nije ni
pročitala.
– Sad put pod noge – reče narednik.
Jedna policijska služ benica čvrsto uhvati Lusi za lakat i povede je niz
bezbojni hodnik do ćelije. Teš ka plava vrata zalupiš e se za njom.
Okrenuo se ključ u bravi, dok su ostali na privesku zveckali. Cetvrtast
otvor za nadgledanje se otvori, pa se brzo s treskom odmah zatvori.
Osluškujući odjek koraka koji se udaljavaju, Lusi zaplaka.
Brava je zvečala dok se gvož đe trljalo o gvož đe. Vrata se otvoriš e i u

ćeliju uđe inspektorka Armstrong. Sela je na stolicu pričvrš ćenu za zid,
pa reče: – Postupili ste izuzetno glupo.
Lusi bespomoćno podiž e ruke, kao da ne razume š ta je učinila.
Nastavila je da plače, sve uplašenija zakonskim posledicama svog čina.
Inspektorka Armstrong reče: – Učiniću sve š to je u mojoj moći da vam
olakšam položaj, ali ruke su mi vezane. U ozbiljnoj ste nevolji.
Lusi klimnu glavom, zahvalna za to obećanje prijateljstva, ma kako
beskorisno bilo unutar sistema koji će joj suditi.
– Doš lo je do novog razvoja situacije u slučaju Sverman – reče
inspektorka Armstrong, dopuš tajući da joj se u glasu oseti saosećanje –
jer očigledno je naslutila Lusino neizraž eno interesovanje za presudu. –
Ne znam š ta se dogodilo, ali očekujem da će biti na vestima. Mož ete sa
mnom da ih gledate. To jeste nešto što mogu da učinim za vas.
3.
Posle uvodnih fanfara i sumornih zvona, slika se promeni u direktno
javljanje iz Centralnog krivičnog suda.
Svuda oko ulaza stajali su re lektori, a unaokolo su lež ali metri ž ica i
kablova. Preko metalne ograde naginjali su se redovi kamera i mikrofona,
kao vitke dizalice. Policajci u luorescentnim ž utim zaš titnim jaknama
stajali su u pravilnim razmacima oko jarko osvetljenog kruga. Visoko
iznad vrata bila je napisana izreka koju je Anselm pročitao još na
početku suđenja: „Brani decu siromašnih i kazni grešnike.“
Predstavnik Ministarstva unutraš njih poslova objasnio je da su posle
senzacionalne oslobađajuće presude otpratili Svermana nazad u ćeliju,
odakle je trebalo kasnije da bude tajno izveden. Međutim, baš kad se
spremao da ode, sudskim služ benicima se obratio zasad neidenti ikovan
muš karac i zatraž io hitan sastanak lične prirode sa Svermanom. Cuvš i
muškarčevo ime, Šverman je pristao na sastanak.
– Znamo samo da je sastanak završ en – reče reporter. – Očekujemo da
se svakog trenutka pojave na vratima iza nas. Prema podacima koje
imamo, taj pojedinac bi lako mogao da bude jedan prež iveli koji...
zapravo, izgleda da se nešto događa...
Reporter se pomerio u stranu, a vrata suda se otvoriš e, bacivš i crnu
senku preko zidova. Iznutra zakorači sitan čovek, koji je nadlanicom
prekrivao oči.
Lusi je prepoznala čoveka koji je dan za danom sedeo kraj nje,
ohrabrujući je kad nije bilo razumnih razloga za ohrabrenje, čoveka koji
joj je postao prijatelj, gospodina Salomona Laš eza. On zakorači u stranu,
napravivš i mesta Svermanu koji je koraknuo napred. Sledili su ga
mikrofoni na dugačkim drš kama, kao metalne kandž e š to paraju vazduh
oko njegovih leđa i vrata.
Sverman je stajao na trotoaru, zaslepljen svetlima, a jednom rukom je
nervozno povlačio ivicu sakoa. Kamera promeni polož aj, otkrivajući
Maksa Najtingejla koji je stajao iza policajca, ruku gurnutih duboko u
džepove.
Sa svih strana su počela da pljuš te pitanja, toliko da se od njih nije
moglo razabrati niš ta osim stalnog ponavljanja Svermanovog imena.
Salomon Laš ez je gledao iz prikrajka – Anselmu se činilo kao s prestola
pravde, a Lusi se iznenada učinio kao čovek koji neš to oplakuje. Kad je
Šverman podigao pogled, pitanja su naglo zamrla.
Salomon Lašez zakorači nazad u senku baš kad je Šverman progovorio:
– Ovaj sud me je oslobodio i proglasio nevinim. Pred očima celog sveta,
nisam počinio nikakav zločin. – Počeo je da se smeje, a lice mu se ukočilo
od bola, kao da ga hvata grč. – Rat sam počeo kao jedna osoba, doš ao sam
u Pariz... i preko noći postao neko drugi... ali nastavio sam da radim ono
š to sam i ranije radio. – Male eksplozije re lektora osvetljavale su mu lice
kao da stoji pored vatre koja gnevno gori i pucketa. – Priznajem da nisam
viknuo „prestanite“... ali sam učinio neš to vredno... i to mi je dalo razlog
za ž ivot... razlog za bekstvo... razlog da se borim na ovom suđenju. Zelim
samo ovo da kažem...
Maks Najtingejl se odmakao od policajca da bi mogao bolje da vidi svog
dedu.
– Viktor Brion je rekao istinu... ali čak ni on nije znao š ta govori... –
Sverman je zapao u preteću, sopstvenu opčinjenost. Glatko š kljocanje
fotoaparata postalo je brž e i glasnije, bleskovi gnevnog plamena plesali
su i umirali jedan za drugim. Tiho, kao da se molećivo obraća svetlu, on
reče: – Jedan dečak je spasen.
Njegova desna ruka drhtavo je opipavala ivicu sakoa. Siroko raš irenih
očiju, kao oslikani lutak, on reče: – Zar to nije ništa značilo?
Eduard Valter Sverman iznenada je klonuo na kolena. Lice Salomona
Laš eza pomerilo se na svetlo. Jedan policajac zakorači napred, zbunjen,
dok je Sverman podizao donji kraj svog sakoa i cimao postavu. Izvukao je
neš to i ubacio to u usta, a zatim je sklopio oči, zagrizao i pao kao
marioneta čiji su konci naglo presečeni jednim potezom.
Kad je zavladala zbrka, pronicljiv gledalac je u pozadini lako mogao da
vidi sitnu iguru Salomona Laš eza kako se teš kim korakom udaljava od
gomile, odlazeći u senke i u noć.
4.
Vilma je isključila televizor i izaš la iz sobe. Vrata se za njom zatvoriš e.
Anselm je dugo pokuš avao da pročita nepomično lice ž ene koja je čekala
smrt. Niš ta se nije pomeralo. Videlo se samo polagano treptanje, a zatim
su navrle suze koje počeše da se slivaju u meke nabore kože.
Sada je trenutak jednako dobar kao i bilo koji drugi, pomisli Anselm.
Na ovaj dan pun smrti trebalo bi izgovoriti i snaž ne reči o ž ivotu. On
pročisti grlo. – Agnes, moram nešto da vam kažem.
Podigla je prst sa čaršava.
– Znam da ste imali sina, Roberta, i da vam je bio oduzet.
Ona posegnu za njegovom rukom.
– Živeli ste kao da je mrtav.
Okrenula je glavu, a Anselm oseti lagani stisak na prstima.
– Viktor vas nije izdao. Uzeo je vaš eg dečaka i zaš titio ga. Upoznao sam
Roberta. Živ je.
Agnes se iznenada pridiž e u krevetu, iznenadivš i Anselma, a iz nje
dopre dubok zvuk bola ili čuđenja. Zatim klonu natrag i stisnu
Anselmovu ruku. Usta su joj se pomerala oko oblika reči, ali niš ta nije
uspevalo da se složi u zvuk.
Anselm reče: – Visok je.
Stisak.
– U poređenju sa mnom je i prilično zgodan.
Stisak.
– Čujem da je za klavirom bio čudo od deteta.
Krhki, dugi stisak.
– Oženjen je predivnom ženom. Zove se Megi.
Snaga ju je napustila; njeni prsti su lež ali topli i nepomični u
Anselmovoj ruci.
– Imaju petoro dece. Neka od njih su ož enjena i udata i već imaju svoju
decu. Agnes, ne samo da ste majka... nego i baka i prabaka.
Usne joj se napućiš e u krug, a oči raš iriš e plivajući u suzama. Godine
kao da su nekako nestale i Anselm oseti auru mladosti kakvu je
ovekovečio Viktor Brion na fotogra iji koju mu je pokazao ranije tog
poslepodneva. Odmah ju je prepoznao onakvu kakva je bila i onakvu
kakva je postala: bile su jedno.
U sobu uđe Vilma, noseći kašičicu, tanjirić i činijicu s kockama leda.
5.
Lusi su odveli natrag u ćeliju. Pola sata kasnije teš ka vrata su se s
treskom otvorila. Nestrpljiva ruka je mahnula Lusi da izađe, a zatim su je
odveli do narednikovog stola. Tamo je još uvek bio otac Konroj, kraj
inspektorke Armstrong, koja reče: – Viš i detektiv Milbi kaž e da mož ete
kući. Plaćena je garancija za nedelju dana. Kad se vratite, obavićemo
ispitivanje. Posle toga će protiv vas možda biti podignuta optužnica.
Lusi je pokupila svoje stvari, potpisala još obrazaca, a onda ju je otac
Konroj poveo napolje. Na ulici reče: – Dođite, odvešću vas kući.
Kad se uključio u saobraćajnu guž vu, Lusi reče ravnim glasom: –
Obojica su zaslužila da umru.
– Recite to ocu Anselmu.
– Zašto?
– On je uvek pun iznenađenja.
– U vezi sa čim?
– Uverljivim nastupima.
Ostatak puta viš e nisu razgovarali. Otac Konroj ju je iskrcao u Ejkr
lejnu, blizu njenog stana. Kad je zakoračila na trotoar, on reče: – Niš ta
nije onako kako se čini, znate. Ne brinite.
Bilo je hladno, pa ona pož uri prema svojim vratima, boreći se protiv
rastućeg osećaja da je uprljala ruke ž eljom za osvetom, jer se nadala da je
Agnes gledala vesti i da je osećala isto: da je uživala gledajući kako se gasi
plamen onoga koji ga je održavao živim.
ČETVRTI DEO
„Sastaće se opet, list i cvet, da izdignu se
Iz prljavštine truleži u nekadašnji sjaj...“
ČETVRTI PROLOG
Agnes viš e nije bila u stanju da podigne ni glavu ni ruke, ali prsti su joj
još uvek bili pokretni pa je i dalje mogla da koristi tablu sa slovima ako je
neko drži. Ostale su još neke stvari da se kažu.
Sada su je hranili intravenozno. Za to se pobrinuo Fredi, insistirajući
na tome da njegova majka neće umreti u bolnici nego u svojoj kući. Svi su
se neumorno trudili da ispune sve njene potrebe, ne shvatajući da Agnes
ne mari za to, ne znajući niš ta o karnevalu koji se odvijao daleko od
pogleda.
Jer u njoj, nebo je bilo osvetljeno ponovljenim eksplozijama vatrometa
u svim nijansama zelene, plave, ž ute i crvene boje, koje su se
rasprskavale u milijarde blistavih čestica na pozadini ogromne reke
srebrnih, razigranih zvezda. Padale su kao kiš a na njenu zabačenu glavu,
na trepavice, oprezno balansirajući na svakoj zakrivljenoj dlačici pre
nego š to će se radosno odraziti u ponor ispod, kuda će i ona ubrzo za
njima, posle ponovnog sastanka s Robertom do koga će sigurno doći. Bila
je u stanju bezvremenskog, trajnog tajnog blagoslova.
ČETRDESET PETO POGLAVLJE
1.
Pouzdanost piš tolja iz vremena Drugog svetskog rata koji je decenijama
lež ao u noćnom ormariću i nije baš neka. Za razliku od kapsula
cijankalijuma. Anselmu se to učinilo kao dobra neuravnotež enost u celoj
stvari, s obzirom na Lusin nesrećni pokuš aj da Viktora podstakne na
samoubistvo.
Ispalo je tako da Viktor uopš te nije imao nameru da se ubije. Kao i svi
ljudi zavisni od alkohola, imao je određenu bistrinu uma koja je postajala
još oš trija kad bi se napio. I tako, kad se naš ao pred mladom ž enom čija
je nepromiš ljenost u tom trenutku odraž avala stepen njegove patnje,
učinilo mu se mudro da prihvati ponuđen piš tolj. Posle Lusinog odlaska,
uperio ga je sebi u lice, gledajući u mračan uzan otvor cevi. Bilo je to,
rekao je kasnije, kao neka vrsta pripremne vež be za odlazak u mrak koji
ga je privlačio, ali za koji je znao da ga na kraju neće odabrati. Kako bi i
mogao? Ma koliko da je lično propatio, morao je da misli na Roberta, na
decu i unuke. Oni su nikli kao cveće iz katastrofe njegovog ž ivota, a
njihova divota, ma kako ograničena bila na njihov uzan krug, imala je
krhki, iskupljujući kvalitet. Ziveo je za njih. A sada je saznao da su oni
živeli za Agnes.
A ipak, da nije bilo zaš titničke ruke sreće, Viktor bi se ubio. Kad je
spuš tao cev, piš tolj je iznenada opalio, a metak je završ io u retkom
primerku rečnika doktora Dž onsona na koga je Viktor potroš io većinu
otpremnine koju je dobio pri odlasku u penziju.
Zadrž ali su ga u bolnici preko noći zbog raskrvarene usne i š oka, ali
već narednog jutra su ga pustili kući, a Anselm je odmah otiš ao da ga
poseti i poželi mu dobrodošlicu nazad.
– Kao š to sam vam već rekao – reče Viktor – uvek sam razumeo ironiju
u sudbini koja me je snaš la – na papiru, ja sam taj koji je izdao Okrugli
sto. Zato sam po dolasku u Englesku odlučio da to ispravim. Ideja mi je
sinula dok sam razmiš ljao o tome kako bih dodatno mogao da sakrijem
svoj identitet. Odlučio sam da po drugi put promenim ime. Koje ime
izabrati, pitao sam se.
– Braunlou? – reče Anselm uz blag upitan osmeh.
– Covek koji je spasao Olivera Tvista – odgovori Viktor. Njemu je to
bila stara š ala, ne baš dobra, ali trajna, neka vrsta prkosa prema svemu
što ga je snašlo.
– Naravno – konačno sinu Anselmu. – Znao sam da mi je to ime
poznato.
Odustavš i od dobrobiti koju bi mu doneli njegovo obrazovanje i
njegov talenat, Viktor je za svoje dugoročno skroviš te odabrao rad u
fabrici. Većinu radnog staž a proveo je stojeći za pokretnom trakom i
stavljajući poklopce na tegle sa senfom. Stedeo je svaki novčić za
Robertov talenat za klavir. Polin, svoju buduću ž enu, upoznao je na
crkvenom sajmu knjiga. Priroda je učinila svoje i ona je postala majka
Robertu, ali on je tada već bio dovoljno star da se kasnije seća njenog
dolaska u svoj život.
– Kad je bio dovoljno veliki da shvati, rekao sam mu da je njegova
prava majka poginula za vreme bombardovanja. Nesreće su uvek
najuverljivija priča.
Dvadeset š est godina Polin je bila njegova snaga, ž ena kojoj je poverio
istinu o svemu š to se dogodilo. Kada je saznala da će umreti od retkog
poremećaja funkcije bubrega, napisala je Viktoru pismo, da mu pomogne
kad nje viš e ne bude. Ali to su bile samo bež ivotne reči, oblici u mastilu.
Cesto bi gledao u njih, pokuš avajući da prizove njen glas koji je nekada
razgovarao s njim, njenu strast, njenu veru u njega, njeno stalno
opraš tanje za už asne stvari koje je nekada počinio. Cak je otiš ao da se
ispovedi.
– Dao mi je oprost – prisećao se Viktor – ali nije hteo da mi da pokoru.
Samo i dalje razgovarajte s Polin, rekao je, pa sam tako i radio. Ali
otkazali su joj bubrezi i umrla je. Tada sam počeo da pijem.
Cela porodica je mislila da to čini od tuge za njom, š to je delimično i
bila istina, ali radio je to najviš e zbog tog ogromnog tereta koji je sada
morao sâ m da nosi. Otiš ao je na skup program rehabilitacije gde ga je
prijavio Robert, ali to je bilo neviđeno poniž enje – ne zato š to je bio
previš e ponosan, nego zato š to jednostavno nije mogao da otkrije razloge
svog pada.
– Mislili su da „izbegavam bol kroz koji je potrebno proći da bi se
čovek suočio sam sa sobom“. Nikako mi nije lež alo to njihovo osuđivanje.
Bio je to, kao i veći deo mog života, strašan nesporazum.
Sedeli su u tišini sve dok Anselm nije ustao. Morao je na voz.
– Robertu mora sve da se kaž e – reče Viktor, iscrpljen. – Ma koliko bilo
teš ko, i sama pomisao na to da će to biti urađeno izgleda mi kao... veliki
uspeh.
– Već sam ugovorio sastanak s njim – reče Anselm.
Oprezno, zamiš ljeno, Viktor reče: – Sve je to bila neobjaš njiva
meš avina nesrećnih slučajeva i loš e sreće. Ali budući da sam vernik,
nekako sam sklon pomisli da je to bilo Proviđenje. Samo š to to celu stvar
čini prilično slož enom, zar ne mislite? Jer kako objasniti sve blagoslove
koje sam dobio u poređenju sa svim onim grozotama koje su se tako
dugo neometano odvijale?
Anselm nije imao odgovor na to pitanje.
2.
Lusi se sastala s ocem Anselmom ispred ulaza stanice Liverpul strit. Htela
je da ga vidi pre njegovog povratka u samostan Larkvud, da mu zahvali,
pa ga je prethodne večeri pozvala u Sent Ketrin. Sveš tenik je stajao iza
svog kofera kao jedan od kipova ispred katedrale i posmatrao svet koji
mimo njega už urbano prolazi idući prema nekom važ nom mestu. On je
ugleda, pa joj mahnu.
Lusi reče: – Rekli su mi da treba vama da zahvalim š to protiv mene
neće biti podnesena prijava.
– To baš nije potpuna istina – odgovori monah. – Viš i detektiv Milbi i
ja dugo se poznajemo. Da je to odmah mogao da spreči, ne biste morali da
prođete kroz sve to. Ali ono š to ste uradili bilo je neverovatno glupo, zar
ne?
– Sve vreme kao da sam se gledala sa strane – reče Lusi. – Kao da je sve
to bilo samo deo neke predstave, ali kad sam već počela da piš em
scenario, viš e nisam mogla da prestanem. Konačno sam imala konce u
svojim rukama. Mogla sam da odaberem kakav će biti kraj. Međutim, bilo
je nestvarno. Htela sam samo da uvež bam kako će izgledati i kako će se
završ iti scenario. – Opet oseti neprijatnu vrelinu osećanja krivice. –
Inspektorka Armstrong mi je rekla da je piš tolj i u mojoj ruci lako mogao
da opali čim sam ga otkočila.
– Da, i ubili biste poslednjeg viteza Okruglog stola – reče otac Anselm –
čoveka koji je spasao Roberta. Ne mogu to ni da zamislim. – Monah joj je
potom ukratko ispričao stvarnu Viktorovu ulogu u celoj stvari. Už asnuta
veličinom svoje greš ke, zbunjena i postiđena, Lusi reče: – Očigledno
imam anđela čuvara.
– Znam na š ta mislite – odgovori monah zamiš ljeno. – To je izraz nad
kojim se uvek zamislim. – On pogleda na tablu s voznim redom. – Bojim
se da sad moram da krenem.
Lusi je išla pored njega niz peron. – Moram da kažem ocu ko je.
– Da... a ja moram da kažem Robertu Braunlou čiji je sin.
Lusi oseti prve nagoveš taje zamisli za koju je znala da će se ostvariti.
Kroz misli su joj prolazile slike festivala, traka na vetru, porodičnog
izleta. Otac Anselm zastade pred vratima vagona i upita: – Jeste li znali da
je Okrugli sto spasao Salomona Lašeza?
– Nisam. – Ona se priseti gospodina koji joj je bio prijatelj, koji je u
određenom trenutku tokom suđenja potraž io i nju i Maksa Najtingejla. –
A ipak, nije sedeo s preživelima.
Monah joj uputi znatiželjan pogled. – Baš neobično. Nisam to shvatio...
Lusina zamisao poprimila je oblik.
– Volela bih da okupim sve te ljude, pre nego š to baka umre. Svi oni
pripadaju istom mestu.
Na monahovom licu razli se iznenađeno slaganje.
Ona reče: – Da li biste i vi došli, oče?
– Hvala vam, i zapamtite... i ja sam glasnik iz prošlosti.
Glasnik. Jer nekako, uprkos dugoj, neumoljivoj uroti zle sreće, jedno
pismo je ipak bilo prosleđeno, uprkos pucnjima, uprkos ž ici, kao da su ga
nosili noćni trkači. Doći će do Agnes pre nego što umre.
Pojavi se umoran muš karac u uniformi, pož urujući putnike da se
ukrcaju. Kad su vrata na prljavim š arkama za njim već počela da se
zatvaraju, s njenih usana siđe i ono jedno preostalo pitanje: – Pitam se
šta je gospodin Lašez rekao Švermanu...
– Da, i ja se pitam – odgovori monah.
Vrata se zalupiš e. Glasan zviž duk nadvi se nad vagone. Voz cimnu
napred, pa zaklopota po š inama. Muš karac u uniformi brzo prođe pored
nje – njegov posao je završ en. A lice oca Anselma, uokvireno prljavim
četvorougaonim staklom, polako se udaljavalo.
ČETRDESET ŠESTO POGLAVLJE
Salomon Laš ez je rekao da ž eli da dođe u Larkvud. Trebalo mu je da neko

vreme bude sam, pa je pitao da li mož e da ostane u Pustinjakovoj kolibi.
Prior mu je to dopustio. Tri dana je gost samostana lutao š umama, kraj
rečice i oko jezera. A onda je jednog jutra Anselm u svom poš tanskom
sandučetu pronašao poruku. Salomon Lašez ga je zvao u posetu.
Posle ručka, Anselm je brzo poš ao preko travnjaka. Dve stotine metara
dalje od puste kolibe nalazio se uzan mostić, bez rukohvata, koji je
premoš ćavao rečicu. Na njemu je sedeo sitan muš karac. Anselm mu se
pridružio, bez reči. Noge su im visile preko ivice.
Salomon Laš ez reče: – Sećate li se kad ste mi negde pri kraju suđenja
priznali da ste preda mnom bili jedno, a zapravo ste neko drugi?
– Da. Odgovorili ste mi da to važi za sve nas.
– Pamćenje vas dobro služi.
– Pitao sam se šta ste time mislili da kažete.
– Nisam siguran da ću ikada moći da objasnim. Ali pokuš aću. Znate da
sam već u ranoj mladosti saznao da sam jedan od srećnika koji su
spaseni... da je cela moja porodica odvedena u logore. Održ avao sam u
ž ivotu sećanje na njihova imena. Rekao sam vam da sam pronaš ao mir u
školovanju, da svoj akademski život dugujem jednom preživelom.
– Da, sećam se.
Salomon Laš ez je malo gledao u vodu koja je tekla ispod njegovih nogu,
pa reče: – Moj ž ivot se promenio jednog sunčanog, svež eg jutra posle
predavanja o feudalnoj ikonogra iji. Uš ao sam u zbornicu na univerzitetu
i uzeo novine. Jedan novinar otkrio je da je... taj čovek... posle rata
pronašao utočište u Engleskoj.
– Autor članka je bio Paskal Fužer?
– Da. Odlučio sam da stupim u kontakt s njim, pa sam tako i rekao
svojoj majci. Ne, rekla je ona, dragi bož e, ne. Ostavi proš lost na miru.
Okrenuo sam se gospodinu Bremeru – pričao sam vam o njemu kad smo
se upoznali – advokatu koji je postao moj vodič. I on je video članak. I on
mi je savetovao da nastavim da ž ivim svojim ž ivotom... da zaboravim š ta
sam pročitao.
– I, jeste li?
– Ne.
Salomon Laš ez nastavi dubokim monotonim glasom. – Otiš ao sam kod
gospodina Bremera. Rekao sam mu da sam odlučio, da ću se pridruž iti
onima koji traž e tog čoveka. Traž io sam njegovu podrš ku pre nego š to to
kažem majci.
– Jeste li je dobili?
– Ne. Moglo bi se reći da je izgubio svoju uobičajenu profesionalnu
suzdržanost.
– Zašto?
– U članku koji smo obojica pročitali pominjalo se ime gradića iz koga
je potekao... Visendorf... Gospodin Bremer je prepoznao to ime iz svojih
kontakata s advokatima mog dobročinitelja. Doš ao je do logičnog
zaključka. Moje odbijanje da posluš am njegov savet prisililo ga je da mi
kaž e kako je nemački advokat koji je predstavljao mog dobročinitelja, tog
„preživelog“, zapravo porodični advokat... tog čoveka.
– Sverman je bio taj... prež iveli? – upita Anselm, zapanjen upotrebom
te reči s tim imenom.
– Da. A kad samo pomislim... stekao sam ime na polju obrazovanja koje
je poznato kao razdoblje pokroviteljstva.
Salomon Laš ez je posmatrao svoja stopala dok je đonovima paž ljivo
pravio tragove svojih cipela po vodi.
Anselm nesigurno upita: – Zašto vi?
Sasvim polako, Salomon Laš ez reče: – Ja sam bio poslednje dete koje je
Okrugli sto spasao, dete koje je Agnes Obre odvela na sigurno,
neposredno pre svog hapšenja.
Anselm se okrenu i zagleda se u lice svog sagovornika. Bilo je čudo od
spokoja, paravan od krede koji bi se na najmanji dodir raspao u prah. Ne
shvatajući, Anselm reče: – Sigurno je vaš e postojanje video kao način da
spase svoju savest.
– Ceo moj akademski ž ivot počiva na zagađenju. Sve š to sam postigao
niklo je iz otrova, kao blistavi cvetovi izrasli iz prljavš tine. Nikada viš e
neću se baviti svojim poslom.
Anselm je pokuš ao da protivreči: – Ali sigurno bi... – Zastao je, jer
njegovim rečima zafali uverljivosti, znajući da se najskuplje odluke ne
donose – nego se događaju.
– Nisam stupio u vezu s Fuž erom, a moja majka je mislila da sam
posluš ao njen savet. Umrla je ubrzo posle toga, mirno u snu. Iako mi je to
donelo mnogo bola, takođe mi je i dalo slobodu.
– Da učinite... š ta? – Anselm je naslutio neš to određeno... neš to
izuzetno značajno.
– Gospodin Bremer je bio veoma pedantan čovek, čuvao je sve dosijee,
nikad ih nije uniš tio. Jednom se slučajno desila neka greš ka prilikom
prebacivanja novca od nemačkog advokata na račun gospodina Bremera.
U postupku razreš avanja nastale zbrke, saznao je ime mog
dobročinitelja. Na moj zahtev, prekopao je po starim papirima i pronaš ao
ga... Najtingejl.
– A vi ste ga prosledili Paskalu Fužeru? – upita Anselm.
– Da. Kad je taj čovek zatraž io utočiš te, ja sam otiš ao u prevremenu
penziju i krenuo putem njegovog bekstva iz Pariza do Le Moanoa.
Nekako sam slutio da je poš ao istim putem kao i moja majka. Zatim sam
doš ao ovamo, u Larkvud. Posle toga, preostalo je samo da se čeka ishod
suđenja. – Duboko je disao, kao neko ko se sagnuo i sad se priprema da
podigne tež ak kamen. Reče: – Cekao sam da progovori, da čujem š ta ima
da kaž e onima koje je orobio. Ali na kraju nije niš ta rekao i pustili su ga
na slobodu. On je tačno ono š to se čini da jeste, ali porota se dvoumila.
Trenutak koji sam čekao... doš ao je, ali ja ga nisam ž eleo. Rekao sam
službeniku da bih hteo da ga vidim i rekao sam mu svoje ime.
Opet prevuče đonovima po površ ini vode, gledajući brazde koje su
ostajale u srebrnkastoj struji, čas otvorene, čas zatvorene, čas opet
otvorene. Salomon Laš ez poče da opisuje kako su ga odveli u sobu koja je
ličila na poštansku kancelariju.
Po sredini se protezala pregrada od debelog stakla. Ispod nje, na obe
strane pruž ala se š iroka daska, kao sto koji je pregrada presecala na pola,
a sa svake strane je stajala po jedna stolica.
– Otvorila su se vrata i iznenada je stajao preda mnom. Dugo sam ga
samo gledao, svaku boru na njegovom licu, nokte na njegovim prstima.
Podigao je ruku, prislonio je na staklo.
Šverman je prvi progovorio:
– Tamo, u šumi, nisam shvatio da si to bio ti...
– Da.
– Jedva da mogu da poverujem da si doš ao, da si ovde. – Njegove
zgrčene crte lica su se opustile od zahvalnosti i neverovatne začuđenosti.
– Da, došao sam.
– Kako si otkrio?
– Ovde sam, to je sve što je važno.
– Uspeo sam da te spasem, znaš li to?
– Da, znam.
– Poš to sam pobegao i skupio dovoljno novca, platio sam da ti uđu u
trag. Dao sam koliko sam mogao, pratio sam tvoj uspeh... – Njegov
molećiv pogled je tražio prepoznavanje, zahvalnost.
– Da, razumem to.
– Imao sam porodicu... ćerku... unuka, ali nikada, tokom svih tih godina
nisam te zaboravio... Mislio sam na tebe, pitajući se u kakvog si čoveka
izrastao.
– Da, siguran sam.
– Ti si bio jedan od razloga zašto je moj život imao smisla.
– Da.
– A sada, kad su svi drugi otiš li, ti si taj koji je doš ao da me poseti...
Ganut sam...
Mož da je to bila parališ uća napetost trenutka, mož da njegova
zasićenost kulturom, ali Salomon Laš ez se u trenutku setio razornog
odlomka iz Vergilijeve Eneide, kad se Enej pobednički nadvija nad palog
Turna, čoveka velike snage koga je upravo pobedio u borbi; Enej podiž e
mač da izvrš i pogubljenje, ali Turno moli za svoj ž ivot, ne zbog sebe nego
zbog svog oca; Enej okleva... ali tada mu pogled pada na Palasov remen,
trofej na Turnoovom ramenu... remen njegovog najboljeg prijatelja,
nemilosrdno ubijenog...
Glasom napuklim i tihim, Salomon Laš ez je upitao: – A š ta je s drugima,
s porodicom moje majke, s hiljadama sinova i kćeri...
– Nisam ništa mogao da učinim.
– Učinio si mnogo.
Starac se dodvoravao, kao da to radi po stoti put: – Nisam imao izbora.
– Jesi, imao si izbora. Previše si toga zaboravio.
– Molim te, Salomone, sluš aj... zar ne mož eš da oprostiš ... – Molećivi
glas pretvarao se u jauk.
– Nemam tu moć. A nema je ni Bog. Ona pripada onima koje si
napustio. Sad me slušaj.
Sverman je postao potpuno nepomičan, kao da je srce prestalo da mu
kuca. Samo je disao, kao da je i to funkcija koja je odjednom strana
njegovom telu napetom od iš čekivanja. Salomon Laš ez je ustao i rekao: –
U rukama svojim diž em prah iz kojeg si nastao i u vetar ga bacam. Neka
niko imena ti ne spomene, ni pod suncem niti kad ono zađe.
Okrenuo se od staklene pregrade. A s njene druge strane, zatvorenik
koji samo što nije pušten na slobodu ispustio je slabašan, ogorčen jecaj.
Salomon Laš ez je prestao da govori. Divlja struja ispod njihovih stopala

postala je glasna. Anselm ponovi šta je pročitao u novinama:
– Policija je pronaš la kapsule otrova u dva njegova sakoa, uš ivene u
isti deo postave ispod levog dž epa, gde je bio labav konac koji je trebalo
samo malo jače povući kad se ukaže potreba.
– Tako sam čuo.
– Pretpostavljam da ih je vadio i opet uš ivao posle svakog hemijskog
čišćenja.
– Da, pretpostavljam da ste u pravu.
Anselm pokuš a da zamisli taj privatni obred, vađenje kapsule pa
kasnije ponovno uš ivanje u postavu, tu stalnu spremnost za bež anje
pred osudom svih drugih osim sebe samog. Pre nego š to je stigao da
izrazi svoja razmiš ljanja, Salomon Laš ez reče bespogovornim tonom: –
Nikada više neću razgovarati o njemu.
Kao na neki tajni znak, obojica se prvo podigoš e na kolena pa zatim i
na noge, a Anselm je pomogao Laš ezu da vrati ravnotež u. Dok su hodali
nazad prema Pustinjakovoj kolibi, Anselm upita: – Šta ćete sad?
– Putujem. Zelim da se krećem. Nemam obaveza, niko ne zavisi od
mene.
– Ostaćete u Ženevi?
– Da. Mada sam napustio univerzitet, ipak je to neka vrsta doma.
Uostalom – nasmeš i se on š iroko – nameravam da priredim malu izlož bu
slika mladog Maksa. Jeste li ih videli?
– Ne.
– Trebalo bi. Imaju neku alarmantnu nevinost. Pokuš aću da nečasnost
njegovog porekla iskoristim njemu u korist. Inače će prerasti u
prokletstvo.
– To je ljubazno od vas.
– Ništa što čovek radi iz zadovoljstva nije ljubaznost.
Doš li su do Pustinjakove kolibe, a Anselm se okrete kao da će krenuti
prema samostanu. Pokazujući na otvorena vrata, Salomon Laš ez upita: –
Mož ete li mi se pridruž iti na jednoj čaš i porta? Nikud ne idem bez boce
porta.
Sedeli su na klimavim drvenim stolicama i pijuckali u tiš ini sve dok
Anselm nije upitao: – Da li biste hteli da upoznate Agnes Obre?
Salomon Lašez, sa suzama u očima, nije mogao da odgovori.
ČETRDESET SEDMO POGLAVLJE
1.
Lusi se sastala s ocem u uzviš enim vrtovima Grejs ina. Kad su uš li, ona
pokaza prema kamenim zverima na vrhu stubova kapije. – Gri ini – reče
njen otac znalački. – Zaštitnici raja. Zar vas u današnje vreme ništa ne uče
o mitovima?
Odelo mu je bilo saš iveno po meri, savrš eno skrojeno i s naborima na
pravim mestima. U svom svetu bio je uspeš an i nosio je uniformu
poš tovanja koja se ceni. Kad su pronaš li klupu, nadlanicom je s nje
obrisao nepostojeću praš inu pre nego š to je seo. Sedeli su kao dve
usamljene lutalice na matineu, prekrš tenih nogu, a zatim Lusi poče s
otkrivanjem očeve prošlosti.
– Tata, niko od nas nije ono što mislimo da jesmo.
Už ivajući u toj zagonetki, otac reče: – A pretpostavljam da ni niko
drugi nije ono što mi mislimo da jeste.
– Nije, prilično tačno. – Ona zareza kroz tkivo spoljnog utiska do
mekog potkož nog tkiva. – To važ i za baku – on podiž e pogled, iznenada
oprezan – a najviše za tebe.
Lusi nastavi da objaš njava ocu kako ga je Agnes spasla iz Ravensbrika,
da je zapravo dete nepoznatih ubijenih roditelja za koje niko ne zna ni
gde su sahranjeni. Rekla mu je da je Agnes majka izgubljenog sina koji je
sada pronađen. Sluš ao je, opčinjen i očajan, prstima stalno petljajući oko
čvora kravate koja kao da ga je sputavala. Kad je Lusi završ ila, bio je
zatečen, bez reči, kao da čeka da se u pozoriš tu upale svetla, kao da je on
jedini ostao u praznoj dvorani.
– Znaš li – reče on tiho – da mislim da mi je to jednom zamalo rekla?
– Kada?
– Pre mnogo godina... pre nego š to je sve počelo da truli... Imao sam
petnaest ili š esnaest godina i napao sam je zbog te njene ćutljivosti... –
opet posegnu prema sputavajućem čvoru. – Skresao sam joj u lice da joj
nikad nije bilo stalo do mene, čak ni kad sam kao mali pao i posekao
koleno.
– Šta je rekla? – upita Lusi.
Fredi se uspravi, a pokret njegovih stopala ostavi trag uglancanih
cipela. Maramicom obrisa suva usta, pa reče: – Zapravo, u početku niš ta.
Ali lice joj se zbrčkalo... na način koji nikad neću zaboraviti... i baš kad
sam pomislio da će mi nešto reći, već je nestala u sebi...
– Nije ništa rekla?
On klimnu glavom, a lice mu beš e zajapureno i sjajno. – Jeste. Rekla je:
„O, Fredi, reci bilo š ta o meni, samo ne to, ne to.“ – On sklopi ruke u
beznadnoj, poniznoj molbi. – Bož e, moram da je vidim... Moram da joj
kažem da mi je žao...
Vrtovi Ina su se zatvarali, jer ulaz je bio dozvoljen samo u vreme ručka.
Kao reka posluš nih izbeglica, mladi i stari krenuš e prema izrezbarenoj
kapiji. Lusi i Fredi bili su među njima. Vraćali su se putem kojim su i
došli, ali sada kao sasvim drugačije osobe od onih koje su ušle.
– Uvek sam na neki čudan način mislio da me nije želela.
Lusi jedva da je mogla da podnese te reči. Spustila je pogled,
usredsređujući se na odmereno krckanje šljunka pod stopalima.
– Na neki način, pretpostavljam da to i jeste istina...
Lusi spusti glavu još niž e, a njena brada otkri lančić koji joj je poklonio
za deseti rođendan. Stezala je bradu o toplo zlato lančića dok je on
govorio:
– Nije li ž ivot ponekad proklet... Nije mogla da mi kaž e kad sam to
najviš e hteo da znam, jer ne bih bio u stanju da razumem. A sada kad
sam dovoljno star da razumem, ona ne može da mi kaže.
Lusi je pritisla sitne karike u kožu na vratu. On reče:
– Sve bih dao da sad mogu da se vratim u onaj trenutak kad joj se lice
zbrčkalo, da joj kaž em da to nisam mislio... ali to je deo mog pakla – jer
jesam to mislio. Samo bih sad radije voleo da to nikad nisam rekao.
Nažalost, moramo živeti s rečima koje smo rekli i delima koja smo učinili.
Kad su doš li do kapije, Lusi podiž e pogled. Cinilo se kao da je otac
odjednom ostario, ali bore na njegovom licu bile su lepo iscrtane.
Izgledao je kao čovek prema kome je komisija za uslovno puš tanje
postupala dobro. Da, daće preporuku za njegovo puš tanje na slobodu, ali
toliko dugo je proveo u zatvoru da se ventil za ispuš tanje oduš evljenja
zapuš io i zarđao. Svi su ga gledali, iš čekujući da iz njega pokulja sreća, ali
on je mogao samo da se osmehuje, rukuje uz naklon... da mrmlja reči
zahvalnosti.
Okrenuvš i se ka Lusi, on reče: – Još uvek ima dovoljno vremena da se
stvar popravi, zar ne?
– Da.
Izaš li su u Fild kort, a vrata raja uljudno se zatvoriš e za njima. Otac je
poljubi na rastanku. Cudno, pomisli Lusi: tek kada mu je rekla za
Paskalovu smrt, među njih se vratila stara bliskost. Pogledavš i gore u
nemog gri ina, Lusi bi mogla da se zakune da je videla kako je ta mala
zver udahnula.
2.
Anselm je ostavio Salomona Laš eza tiš ini Larkvuda i seo na brzi voz za
Njukasl. Odatle je nastavio međunarodnim klopotavim vozom do obale
gde je živeo Robert Braunlou.
Za posetu se dogovorio s Megi, koja mu je sada otvorila vrata i pre
nego š to je pokucao. Zabrinuto ga je povela prema podnož ju stepeniš ta.
Anselm joj reče da se ne brine, pa krenu gore uz stepenice prema
dnevnoj sobi, gde ga je čekao Robert.
Stajali su pored prozora gledajući na zaliv Kalerkouts. Dole na obali
bio je mali Stiven, koji je pravio kule od peska sa svojim ocem Fransisom.
– Fransis je moj najstariji sin – reče Robert. – Ono tamo je Karolajn,
njegova supruga, s najnovijom prinovom: malim Ijanom koji ima samo
jedanaest meseci. – Kraj gomile stena sedela je jedna ž ena, očigledno
nenaviknuta na oš tra sunčana poslepodneva na severoistoku, uvijena u
kaput, a na njenom krilu virila je iz pokrivača glava malog deteta.
– Imam još četvoro dece. Dvoje od njih su u braku i imaju decu.
Ukupno nas ima trinaestoro. A sad smo u komadima.
Gledali su dva naraštaja kako drhte na pesku.
– Roberte – reče Anselm – pri prvom susretu rekli ste mi da je Viktor
umro posle rata.
– Da. Sto se mene tiče, bilo je tako. Taj čovek nije bio moj otac. Viktor
Braunlou je moj otac. Bar sam tako hteo da verujem, zbog njih – klimnu
prema plaž i – i zbog njih. Ali sada, poš to sam ga gledao kako pred sudom
brani onog čoveka, sad je obrnuto. Moj otac je umro, a ja sam iznenada
sin Viktora Briona.
Fransis nije primetio da je mali Stiven počeo da se svlači, stojeći
okrenut prema ledenom moru. Stivenova majka, uvek budno prateći
dečaka, otera muža nazad na dužnost.
Anselm je paž ljivo birao reči. – Deo onoga š to ste rekli zaista i jeste
istina. Vaš otac je mrtav.
Robert se okrenu, a pogled njegovih smeđih očiju bio je zbunjen, kao
da ne može da uhvati korak s ubodom tih reči.
Anselm nastavi: – Kao š to ste rekli, Viktor Brion nije vaš otac. Nikad
nije bio.
– Kako to mislite? – upita Robert.
– Vi ste sin Žaka Fužera.
Robertova usta se malo otvoriš e, a on rukom grubo provuče kroz
kratku, uredno oš iš anu kosu. – Coveka koga su spominjali tokom
suđenja?
– Da.
– Koji je imao dete s Agnes Obre?
– Da.
– Ja sam to dete?
– Da, Roberte, jeste.
On se odmaknu od osvetljenog prozora i nesigurnim korakom krenu
prema fotelji. Oprezno sede i upita: – Agnes Obre... moja majka?
– Da.
– Koja je umrla u Aušvicu? – Poče da trepće. Lagano se zakašlja.
– Ne, Roberte, ž iva je. Prež ivela je. Zivi u Londonu. Veoma je bolesna i
uskoro će umreti.
– Moj bože.
– Duga je to priča – reče Anselm, priš avš i mu – koju će vam ispričati
Viktor. Ja samo ž elim da vam kaž em ovo: danas ste ovde zato š to vas je
on spasao. Cena koju je za to platio je strašna, a plaća je otada.
– Recite mi još, bilo šta...
Anselm mu je ukratko ispričao o putu koji je Viktor izabrao, o
nepredviđenoj kazni i o kasnijim odlukama.
Sa strahom, kao neko ko je zarobljen u pesku dok se približ ava plima,
Robert reče: – Moraću da preispitam ceo svoj ž ivot, od samog početka, da
se pronađem... da pronađem... svog oca... da pronađem Viktora. – Spoticao
se o jednostavne reči, sad kad su imale drugačije značenje.
Anselm brzo odgovori, s blagom ž urbom u glasu: – Roberte, počnite
svoje putovanje s majkom, ona već zna... i dozvolite da vam Viktor bude
vodič.
Robert ustade, priđe vratima i jedva čujno reče: – Megi, dođi ovamo,
molim te...
Ona dotrča uza stepenice. Kad je uš la u sobu, Robert slabaš no raš iri
ruke. Ona ga zagrli i uskliknu: – Sta se dogodilo, Roberte? Reci mi, reci
mi.
Anselm je izaš ao napolje u iznenadno hučanje mora koje je zvučalo
poput dugačkih izdisaja. Ispod kupole svetla koje se nije dalo, proš ao je
kroz kapiju i pronaš ao stazu na litici koja je okruž ivala zaliv. Iš ao je, lica
okrenutog ka vetru, sve dok se negde na pola puta nije okrenuo i
pogledao nazad u pravcu odakle je doš ao: tamo je stajala kuća, kao
urezana u bezobličan oblak, na kojoj su bili izbušeni mali i crni prozori, a
dole na obali mali Stiven, raš čupane plave kose, slagao je mokar pesak na
gomilu... taj bezbrižni, veseli praunuk Agnes Obre i Žaka Fužera.
ČETRDESET OSMO POGLAVLJE
1.
Dan pre Agnesinog prvog i poslednjeg susreta sa svojom porodicom kiš a
je padala kao okrutna bombardujuća poplava koja je cedila nebo. Gusti
oblaci spustili su se nisko, gotovo obavijajući solitere i visoke zgrade.
Lusi je odjednom pož elela da ne bude sama. Pozvala je Keti i upitala je
može li da prespava kod nje.
Poš la je podzemnom ž eleznicom do Pimlika, a onda je potrčala preko
bara, glave spuš tene na grudi. Ali, kad je doš la do Ketinog stana, bila je
već mokra do gole kož e. Nakon tople kupke uvila se u veliki topao peš kir.
Ulazeći u dnevnu sobu, ugleda na stočiću posluž avnik s kartonskim
kutijama hrane dostavljene iz restorana. Keti podiž e pogled i reče: –
Mongolska klopa. Ma stvarno.
Lusi primeti da Keti nije naš minkana. Izgledala je mlađe, onako kakva
je bila na Kembridž u, ali bez samouverene agresivnosti. Napolju je kiš a
tukla po tupim, praznim trotoarima, a dok se spuš tala noć, Lusi je pričala
Keti o tome š ta će se dogoditi sutradan. Keti je sluš ala, brljajući viljuš kom
po hrani u tanjiru. Dok je pričala, Lusi sinu još jedna ideja. Pripremajući
se za spavanje, ona proviri kroz vrata kupatila i upita: – Da li bi volela da
upoznaš nekoga?
– Koga?
– Jednog muškarca.
– Treba mi malo više podataka.
– Zna da koristi slikarsku četkicu.
– Dogovori se za sastanak.
Lusi je lež ala budna, ž udeći za tim da se vetar i kiš a konačno pomire i
da svoju borbu odlož e za neki drugi dan. Loš e vreme pokvariće planove
za sutra. Dok je pokuš avala da isplanira odbrambenu strategiju, iznenadi
je san. Kad se sledećeg jutra probudila, slabo sunčevo svetlo prikralo se
kroz prorez na zavesama i tračkom priguš enog plamena osvetlilo zid.
Otvorivš i prozor, sa zahvalnoš ću je osluš kivala tiho dejstvo topline na
vodi, zajedniš tvo koje uvek ponovo uspe da osvoji prvobitnu svež inu
stvari.
Posle doručka, Lusi je odustala od pantalona i majice koje je kupila
prethodnog dana i radije se odlučila za jedan od onih Ketinih odevnih
predmeta koji zaustavljaju dah: mornarskoplavu haljinu s dugmićima od
ručno oslikanog emajla. Stojeći na pragu, Keti je upozori: – Ako na njoj
bude i jedna fleka, plakaću kao kišna godina.
Lusi je osetila da joj suze već sada pune oči.
– Nadam se da će sve proći kako treba – reče Keti.
2.
Fredi je organizovao prijem u Agnesinom stanu. U straž njem dvoriš tu je
postavljen dugačak sto, prepun tanjira, krcatih posluž avnika, plastičnih
čaš a, boca bolinžea, suvog manzanila š erija i už asnih gaziranih sokova za
decu. Bilo je veoma raskoš no, a Vilma je komentarisala da je potpuno
poludeo. Gosti su stigli u dva sata: Salomon Laš ez, Viktor Brion, Robert i
Megi Braunlou sa svojih petoro dece i njihovom decom, i otac Anselm i
otac Konroj, koji su se tiho kretali kroz dnevnu sobu tkajući niti među
svima njima.
Zakoračivš i napred, Lusi je svima izrazila dobrodoš licu, a zatim
odustade od svega š to je nameravala da kaž e. Umesto toga, reče: – Volela
bih da se jednostavno setimo imena svih onih koji nisu s nama, iz
očiglednih razloga. – Ona podiž e čaš u, govoreći ceremonijalno, ali ne i
afektirajući: – Otac Roš e i madam Klajn... Zak Fuž er i svi vitezovi
Okruglog stola... otac Morel... otac Plejon... deda Artur... Paskal Fuž er... –
Lusi se nagonski okrenu prema svom ocu, tražeći od njega da nastavi.
– A ja zahvaljujem nebesima – reče Fredi, primakavš i se otvorenim
vratima da i Agnes mož e da ga čuje – š to je među nama osoba koja je
spasavajući druge zamalo izgubila sebe. Prijatelji, nazdravimo mojoj
majci.
Svi nazdraviš e u tiš ini. Niko osim Lusi nije primetio kada je Vilma brzo
obrisala površ inu na kojoj su do tada stajale čaš e. Posle zdravice,
roditelji su kriš om izvukli igračke i stavili ih na pod kao mamac za
hvatanje divljih zveri.
Plan beš e ovakav: poš to se završ i sastanak s Agnes, svaki gost će
pokucati na vrata na koja je uš ao, a zatim će kraj francuskih prozora izaći
u vrt. Navučene zavese obezbedile su privatnost svakom sastanku. Kad je
bio spreman, Lusi povede Salomona Lašeza do Agnes.
Sitan čovek bio je obučen u elegantno odelo, a na nogama je imao nove
cipele. Hodao je ukočeno, ukrućenih ruku i isprepletanih prstiju. Lusi ga
je uvela kroz otvorena vrata, a zatim se povukla, gledajući ga kako prilazi
krevetu s dubokim poštovanjem. Začu njegov dubok, saosećajan glas:
– Madam Emblton, jednom smo se već videli, kad sam bio dečak...
Lusi zatvori vrata. Na trenutak je ostala nepomično da stoji, napinjući
se da čuje neku reč, kao š to je to nekada činila Agnes prisluš kujući
razgovor oca Roš ea i madam Klajn. A onda se okrenula od vrata baš kada
je njegov glas postao glasniji.
Vratila se u dnevnu sobu iscrpljena, diveći se lakoći s kojom se otac
Konroj kretao među gostima. Posle nekog vremena začu se tiho kucanje,
a Lusi pogleda oca Anselma.
3.
Agnes je bila podbočena jastucima, a na krilu joj je lež ala tabla sa
slovima. Stalak za infuziju stajao je visoko kao straž ar, a njegove cevčice i
kese s glukozom bile su skrivene iza lanene tkanine. Na sebi je imala
zelenu svilenu bluzu i crveni dž emper od kaš mira. Boje su bacale blag,
jedva primetan odsjaj na kož u oko njenog vrata. Cak ni bolest koja se
tako raskoš no razmahala nije mogla da umanji taj unutraš nji sjaj. Pored
kreveta su bile postavljene dve stolice, a na stočiću je stajala vaza sa
cvećem. Pored vaze je ležala mala školska sveska. Lagani povetarac nežno
je podizao krajeve zavese na francuskim prozorima baš kao š to vetrić
podiže tendu na štandu kraj mora.
Pogled Agnesinih plavih očiju usredsredio se na Anselma. Grlo mu se
steglo od navale osećanja, pa proguta pljuvačku kao da guta mač. Samrtni
prizori, pomisli on, poslednja prilika da kaž eš neš to osećajno, neš to
iskreno, da staviš tačku na i. Ali ne ovde, ne sada. On zadrhta: ovo nije
smrt, ona je već davno obavila svoje... ovo je ž ivot. Anselm je seo, tresući
se, pa iz dž epa izvadi krhku smeđu kovertu. Lusi je sedela kraj njega dok
je vadio list papira.
– Agnes – poče on – ovo mi je dao gospodin Snajman. Rekao mi je da je
njemu to dao Zak pre nego š to su ga uhapsili, nadajući se da će ovo pismo
doći do vas, ako tada nekim nezamislivim čudom prež ivite noć koja je
dolazila. – Jednostavno raš irivš i oči, Agnes mu je rekla da ga pročita.
Počela je da diš e kao da okleva, a tanke savijene trepavice lagano se
spustiš e i tako ostadoš e. Na znak drhtavo podignutog prsta, Anselm poče
da čita na francuskom:

„Sićušne ruke aprila jednom Pariz zarobiše
Kao nekad ti mene: mala Trojanko
Prsti nežno oguliše svaki moj otpor
Tvom šarmu. Bejaše to prosvetljenje;
Videh uznjihale palme, uskovitlan prah, i da,
Čak čuh kamenje kako ime ti doziva,
Agnes.“

Anselm zastade na kraju prve strofe i pogleda Agnes. Njeni kapci su
blago pulsirali. On nastavi:

„A tada svetlosti nestade.
S đavolom pogodbu sklopih kad
’Prolećni vetar’ stiže, kad Prijamov sin krvareći ležao je
Na tlu. U svitaj dana razbacano kamenje
Šapnu: – Bože, šta si učinio? – i da,
Izdah vas oboje. Možeš li oproštaj mi dati,
Agnes?“
Na te reči priznanja ona otvori oči. Ispod kož e kao da su joj se
pomerale senke, kao da je prolazio oblak. Agnes podiž e ruku na jednu
stranu, otkrivajući beo mekani dlan. Okrenu se prema Anselmu, koji je
shvatio. On spusti na krevet pismo, a njena ruka ga pokri nežno, kao da je
živo.
Posle nekoliko trenutaka, Agnes se okrenu prema Lusi, koja obiđe
Anselma, uze drugu belež nicu sa stočića, a onda posegnu za tablom sa
slovima. A Agnes reče:
O-Č-E
Pauza.
M-O-L-I-M
Pauza.
V-A-S
Pauza.
D-A
Pauza.
L-I
Pauza.
B-I-S-T-E
Pauza.
O-V-O
Pauza.
O-D-N-E-L-I
Pauza.
G-O-S-P-O-D-I-N-U
Pauza.
S-N-A-J-M-A-N-U
Anselm uze svesku iz Lusine ruke.
Agnes nastavi:
H-O-Ć-E-T-E
Pauza.
L-I
Pauza.
V-I
Pauza.
D-A
Pauza.
M-E
Pauza.
S-A-H-R-A-N-I-T-E
Pauza.
K-A-D
Pauza.
U-M-R-E-M
Anselm jedva istisnu: – Naravno.
A-L-I
Pauza.
N-E
Pauza.
P-R-E
Neš to u načinu kako je svetlo padalo na njene usne nagoveš tavalo je
osmeh, a u njemu radost, tugu, pomirenje, gubitak, zahvalnost i zbogom:
sve to u jednom. Anselm krenu prema francuskim prozorima i zakorači
napolje, jedva priguš ivš i krik. Stajao je na malom travnjaku u ograđenom
vrtu koji je zarobio sunčevo svetlo između visokih zidova od crvene
cigle. Na drugom kraju stajao je Salomon Laš ez, koji je izgledao nekako
izgubljeno, uznemireno.
4.
Lusi je ostavila oca Anselma i vratila se u dnevnu sobu, a malo kasnije je
uzanim hodnikom povela za sobom Roberta i Viktora do poluotvorenih
vrata. Stala je u stranu i pustila ih da prođu. Viktor je iš ao odmah iza
Roberta, drž eći ga jednom rukom oko struka a drugom za rame, kao
veran mentor koji na pozornicu gde će mu biti uručena nagrada vodi
nervoznog š tićenika – dečaka koji se boji aplauza, njegove grmljavine,
njegove moći da sruši ono što je sagrađeno krišom.
Vrata se otvoriš e čim ih je Robert dodirnuo. Kad su uš li, Viktor prekri
usta rukom, poražen, pa reče: – Agnes je te présent... ton fils...26
Lusi je stajala opčinjena čudom većim od onih o kojima je sluš ala u
š koli – mana u pustinji, voda iz kamena ili razdvajanje mora – jer Agnes
je polako podigla glavu i vrat s jastuka. U odgovor na te reči, njeno lice se
okrenulo prema sinu. Dok je izlazila iz sobe, zaprepaš ćena i zadivljena,
Lusi začu neš to š to je mogao da bude uzdah, iznenadni glasni izdisaj ili u
najboljem slučaju skup mekih samoglasnika, ali njoj je to imalo
nepogrešiv oblik imena neizgovorenog već pedeset godina: – Robert!
5.
Poš to je cela porodica proš la kroz Agnesinu sobu, Lusi je stajala sama
kraj bakinog kreveta, gledajući kroz otvorene francuske prozore. Debelo,
čisto staklo blistalo je na suncu, hvatajući tamne odraze: crvena cigla,
ljudi – stari i mladi – u opuš tenom razgovoru, ruka u dž epu, svetlucanje
čaš a za pivo, a na travi razigrana deca u zelenom, ž utom i plavom. Agnes
je sve to gledala. Lusi je pogledom pratila cevčicu za infuziju koja je
vijugala po uš tirkanom čarš avu do nadlanice, kao zmija čiji su zubi bili
skriveni vatom i čistom trakom antiseptičkog lastera, a onda dalje
bakinu ruku sve do njenog začaranog lica. Lusi pokuš a da obuzda svoju
neuniš tivu radost, divlje prste plamena: zar ovo nije vreme kad bi
trebalo divljati i ruš iti zidove? Ali nikako nije uspevala da prizove bes,
koji je ležao mrtav u prošlosti, u jučerašnjem danu.
Lusi poljubi baku u čelo i skliznu napolje prema prednjem dvoriš tu
koje je od kuće odvajala mirna ulica. Preš avš i put, ugleda oca Anselma
naslonjenog na zid i zagledanog u reku. Sigurno se iskrao na zadnji izlaz,
iz vrta. Učini joj se da oko njegove glave vidi plavičaste tračke dima. Ali
ne, zaključi ipak, monah nikad ne bi pušio.
Sad su oboje stajali naslonjeni na zid, gledajući kako neki dečaci na reci
neusklađeno veslaju.
Lusi reče: – Ceo ž ivot čekam ovo š to se sada deš ava, iako to nikad
nisam znala.
Otac Anselm baci nešto iz ruke.
– Nikad to ne bih uspela da isplaniram – nastavi ona – jer toliko je toga
bilo skriveno... ali čak i da sam znala sve, ipak ne bih mogla niš ta da
učinim, ništa da kažem. Svi smo tako bespomoćni.
Stajali su u tiš ini, sluš ajući kako talasi plime zapljuskuju obalu. Lusi
nastavi:
– Nekoliko puta sam pokuš ala da razgovorom proniknem u svu tu
zbrku o kojoj nisam niš ta znala, pokuš ala sam da razmrsim
nesporazume, ali obično bi posle toga stvari bile još gore. A ipak, sad, sad
reči deluju... kao da su odjednom oživele.
Voda je žuborila preko kamenja, gladeći im površinu.
Otac Anselm reče: – Postoji jedna vrsta tiš ine koja uvek na kraju
nadvlada, ali moramo da čekamo.
Okrenuš e se i krenuš e prema kući. Lusi reče: – Upoznaću Maksa
Najtingejla s jednom svojom starom prijateljicom. Mislim da će se dobro
slagati.
– Jednom je neko učinio neš to slično za mene – reče monah, smeš eći se
– a vidite kako se završilo.
Lusi se nasmeja. – Znači da ne mogu da pogrešim.
– Ne – reče monah – imam osećaj da smo svi mi s one strane grešaka.
– Za sada.
– To je dovoljno.
Pred vratima začuš e meke zvuke, tihu melodiju koja je poprimila oblik
pesme.
– To je sigurno Robert – reče otac Anselm, zastavši. – Znate li šta svira?
– Da. To je bakin omiljen Foreov komad – odgovori Lusi, duboko
ganuta. – „Romance sans parole“.
– „Ljubavna pesma bez reči“ – reče monah.
– Oh, bože – uskliknu Lusi – svaki put kad se sretnemo, ja plačem.
A suzdržan monah uze je za ruku i čvrsto je stisnu.
ČETRDESET DEVETO POGLAVLJE
1.
Anselm je stajao pred Konrojem u dvoriš tu samostana, osećajući se
pomalo nelagodno i nespretno. Njegovo odsustvo beš e gotovo. Dovrš io je
svoju knjigu i pronaš ao izdavača koji se ne boji problema pa se sad
vraćao u Rim. Poš to rukopis preda cenzorima svoga reda, odleteće nazad
u Sao Paulo svojoj deci.
Rukovali su se, a Anselm se trgnuo od snage stiska. Konroj se ugurao
na sedište vozača, a zatim je spustio prozor.
– Odlazim.
– Vrati se opet.
– Hoću. Nosim deo ovog mesta sa sobom.
– I za sobom ostavljaš jedan deo sebe i svog posla ovde.
– Moli se za moje klince.
Anselm mu mahnu, a vatrene kočije krenuše iz Larkvuda.
Nakon večernje služ be, kad je već počela Velika tiš ina, otac Endru
predloži Anselmu kratku šetnju i povede ga napolje.
Pod nebom koje je bledelo razgovarali su o svemu š to se dogodilo,
š etajući niz puteljak sa zumbulima prema samostanu. Suma s obe strane
počivala je u dubokoj tiš ini, predstavljajući hladno, ozbiljno prisustvo.
Negde blizu jezera oglasi se sova.
– Sve sam pogreš no shvatio, skoro bez izuzetka – reče Anselm, dok su
mu pod nogama krckale suve grančice. – Spisak mojih pogreš nih procena
je predugačak da bih se uopš te upustio u nabrajanje, a sve su proistekle
iz predrasuda, prebrzih zaključaka i maš te. Ali nisam baš siguran da sam
od Vatikana dobio pravu pomoć.
Otac Endru zakorači u š umu i pročeprka po rastinju. Vrati se s
dugačkom grbavom granom koju je sigurno otkinuo vetar. Prior se
osmehnu i, iz dečačke navike koja mu se sada pod stare dane ponovo
vratila, zamahnu š tapom na podignute glave maslačaka. Reče: – Rim ima
krhko lice, sačinjeno od predivnog i od iskrivljenog.
Anselm odgovori: – Još uvek ne znam šta su zapravo nameravali.
Prior opet zamahnu granom kao kosom, kao da žanje glave maslačaka.
Anselm nastavi: – Vatikan je imao dva izveš taja o tome š ta se dogodilo
u Le Moanou: jedan optuž ujući, od Sambraja, drugi od Plejona, očigledno
iskupljujući – samo š to nikada nije bio dovrš en. Znači da u Rimu nisu
mogli da znaju š ta će Brion uraditi kad ga pronađem i kad ga nagovorim
da se pojavi na suđenju. Mogao je svojim iskazom doneti iskupljenje –
š to bi bilo istinito... ili je mogao da laž e i zaš titi sebe. Kako god, obraz
crkve bio bi spasen. Nije to preterano nadahnuće.
– Kao š to rekoh – prior je posmatrao oko sebe, traž eći još neš to š to bi
pokosio – ponekad se lice koje volimo tako promeni da mož da ne
mož emo da prepoznamo ono š to vidimo. A ipak, postoji još jedno
objašnjenje.
– Koje?
– To da su u Rimu viš e verovali Plejonovom dobrom glasu nego
Šambrajevim rečima.
Anselm se namrš ti u dubokoj usredsređenosti dok je prior nastavljao:
– ... i seti se da su se prvo obratili Sambraju, pre nego tebi, a da im je on
rekao da se nose. On je svoje zaključke doneo pre pedeset godina.
Prior i njegov učenik postepeno su usporavali, a onda sasvim stali.
Negde visoko na nebu opet se oglasila sova. Mlad srebrni mesec visio je
nad samostanom, na nebu čije je plavetnilo sad već posustajalo. Anselm
je seo na panj stabla koje su Benedikt i Dž eroum posekli nakon
proš logodiš njih oluja. Stojeći, prior ga pogleda u oči i reče: – A š ta je s
tobom?
Bilo je to pitanje tipično za njega. Toliko š iroko da se u njegovu mrež u
moglo uhvatiti svaš ta. Prior je uvek dobacivao takva pitanja kad mu se
po glavi motalo neš to određeno. Anselm reče: – Izgubio sam se, a ne
znam kada se to dogodilo... Izgubio sam povezanost s Larkvudom.
– Obično se to tako i desi – reče prior. – Na račvanju puteva retko
nailazimo na putokaz. – On zamahnu na red paprati. – Jesi li pronaš ao
put nazad?
Anselm pogleda niz puteljak prema samostanu, koji se među drvećem
jedva nazirao. – Ne, nisam.
– Dobro – saopšti prior, zamahnuvši još jednom.
Kao š to je to obično i bivalo, prior kao da je video i ono š to se nije
videlo. Anselm reče: – Mislim da sam stigao na neki čudan način –
iznenada mu prolete misao – a na putu mi je pomogao Salomon Laš ez... i
veličina njegove patnje.
Prior se obema rukama osloni o štap, upitno gledajući svog sina.
– Ne mogu vam reći kojim putem sam doš ao nazad. Ali stigao sam s
nečim poput... suza u duši.
Priorov pogled postade prodorniji. Anselm reče: – Milioni su umrli
zbog mrž nje, pod nebom isto plavim kao š to je ovo danas iznad
Larkvuda... Gotovo slučajno, neko poput Paskala bude zgaž en pod
nogama kao mrav, zajedno s mnogim drugima. A ipak, u kontrastu sa
svim tim, ž ivot Agnes Emblton je razreš en, kao da je na delu neka
isceljujuća ruka koju je nemoguće omesti u tome š to radi. Jednostavno,
ne mogu da nađem smisao u svemu tome. Jedino suze imaju smisla.
Prior reče: – Nikad nećeš razumeti u potpunosti, a na neki način i ne
smeš da razumeš . Jer inače ćeš u svemu pronalaziti formule, a to će te
dovesti na ivicu sujeverja. To mož e da bude uteš no – reče i zamahnu
kroz vazduh – ali neće potrajati.
Priš avš i Anselmu, prior se naslonio na jedno stablo i tako je neko
vreme razmiš ljao. Njegove srebrne obrve, guste i neoš iš ane, odjednom su
izgledale neprimereno licu na kojem nije bilo ni traga lukavstva. On reče:
– Te suze su deo toga š ta znači biti sveš tenik. Tamo napolju, u svetu,
mož e da bude veoma hladno. Kao da se sve svodi na sreću, dobru ili loš u,
a način na koji je podeljena je čist apsurd. Mi moramo da budemo sveće
koje gore između nade i očaja, vere i sumnje, ž ivota i smrti, svih
suprotnosti. To je uznemirujuće mesto gde ljudi uvek moraju da nas
nađu. A ako naš ž ivot iš ta znači, ako ono š to jesmo ide dalje od zidova
ovog samostana i čini dobro, onda time š to smo ovde, spokojni,
pomažemo svetu da se nosi s nečim što ne može da shvati.
Otac Endru dotaknu Anselma po ramenu, a zatim zajedno krenuš e još
tih poslednjih četiristo metara do samostana. Iznenada je zahladnelo, a
treperava svetla s prozora u daljini pozivala su toplinom. Njihova stopala
tiho su tapkala niz puteljak. Večernje svetlo skliznulo je još niž e niz
stabla, a mesec je ojačao. Istočno od njih nalazilo se jezero, kao crni
bazen, a malo dalje, van vidokruga, bila je stara livnica.
Anselm reče: – Sverman je stajao pred celim svetom, govoreći da je u
svom tom zlu učinio nešto dobro. Mahao je tim kao da se radi o dobitnom
listiću na lutriji, o karti iskupljenja.
Otac Endru tiho odgovori: – Mož da je negde u svemu tome i bio tračak
ljubavi.
– Da li je to dovoljno za iskupljenje?
– Samo Bog zna.
– Zastraš ujuća je to pomisao, ali mislite li da čovek mož e tako da
uprska sopstveni život i da više ne može da bude spasen?
– Ne, ne mislim – on odbaci granu u jezero senki – ali ima neš to š to me
viš e plaš i. Da čovek mož da mož e doći do tačke kada će radije izabrati
pakao nego priznati krivicu i prihvatiti božji oproštaj.
Doš li su do samostana pa otvoriš e veliku kapiju i ostaviš e ž ivu š umu
dolazećoj noći.
2.
Lež eći u krevetu te noći, čekajući emisiju Punim jedrima, Anselm se
nevoljno vratio ranijim razmiš ljanjima. Setio se Paskala i brutalne
ironije: slučajna posledica njegove smrti beš e ponovni susret Agnes i
njenog sina. Da Paskal nije umro, Viktor mož da nikada ne bi doš ao da dâ
iskaz na sudu... a da nije dao iskaz, Anselm nikad ne bi otkrio da je Viktor
verovao kako je Agnes mrtva... cela istina izaš la je na videlo tek kad je
Viktor shvatio da je ona još uvek živa...
Vraćajući se još viš e unazad, da Paskal nije umro, Anselm ne bi nikad
otiš ao u Francusku i ne bi spomenuo Agnesino ime Etjenu Fuž eru baš
kad je sluga služ io čaj, niti bi saznao da je Etjen znao za nju i Roberta i da
je porodica punih pedeset godina krila tu tajnu... To ga je sada uznemirilo
koliko i onda, ali iznenada je već počela emisija Punim jedrima.
I u sledećem trenutku Anselm je bio u posmatračkom gnezdu velike
š kune, visoko iznad palube, gledajući ispod už urbanu posadu u crno-
belim uniformama. Oblice su š kripale i stenjale, a jedra se napinjala
cimajući už ad. Sunčevi zraci blistali su na azurnim talasima, a u daljini se
iz bledog peska ostrva izdizalo gusto zeleno rastinje. Bila je to vizija koja
bi mu blesnula u umu svaki put kad bi čuo muzičku š picu emisije, i
Anselm se blaž eno prepusti njenim čarima, isključivš i motor svojih
razmiš ljanja. Ali, uz misli tako uš timane na frekvenciji proš losti, ostao je
otvoren prozor u njegovom umu. Baš pre nego š to je potonuo u talase, on
začu tanak glasić, malu ideju. Probudi se, a u uzbuđenju sruš i radio na
pod. To š to mu je u tom trenutku proš lo kroz glavu bila je jedna stvar
koju je ispravno shvatio.
PEDESETO POGLAVLJE
Stari sluga povede Anselma preko Bulevara d’ Kursel prema ulazu u park
Monso. Iš li su puteljkom sve dok nisu doš li do jednog ugla u blizini
spomenika Sopenu. Nedaleko beš e dečje igrališ te s penjalicama i peskom,
za mališane do tri godine. Opalo lišće poskakivalo je na svaki dašak vetra.
– Tamo je nekada ž ivela madam Klajn – reče gospodin Snajman,
pokazujući elegantnu stambenu zgradu koja je gledala na taj deo parka.
Tako de inisana, zgrada je odjednom izgledala prazno, š uplje, s vlaž nim
zidovima. – Tamo je Agnes naučila da svira klavir... tamo sam je upoznao.
Seli su na klupu blizu stabla lipe. U parku nije bilo nikoga, kao da je
vetar razneo uobičajene š etače. Za manje od sat vremena, u vreme pauze
za ručak, opet će se napuniti, a iza ukrasne gvozdene ograde odzvanjaće
zvuci bučne igre, takmičeći se s bukom saobraćaja.
– Umrla je? – pitao je gospodin Snajman.
– Da.
– Mirno? – U glasu mu se gotovo čula molitva.
– Sasvim.
Agnes je na kraju ipak morala u bolnicu. Konačna etapa ž ivota nije bila
laka pa su pozvali hitnu pomoć. Smrt je doš la dok je Agnes lež ala na
kolicima u hodniku, s rukom u uteš nom stisku jedne bolničarke. Lusi je
otrčala do telefona da pozove oca. Kad se vratila, Agnes viš e nije bilo.
Sestra je rekla da je umrla s osmehom na usnama. Nekoliko dana kasnije
Anselm ju je sahranio, na susnežici i kiši, u prisustvu cele porodice.
– Tako bih rado voleo da sam mogao da budem tamo – reče stari sluga.
– Setio sam vas se.
– I to je neš to. – Nakon poduž e pauze, on reče: – Kako ste saznali za
mene?
– Sinulo mi je dok sam tonuo u san – odgovori mu Anselm. – Ali
postoje razlozi. Samo ih ja nisam pravilno spojio. Vi ste morali da bež ite,
a ne vaš a porodica. A ipak, pobegli su bez vas. Bilo je još tragova u pesku,
kao na primer činjenica da se niste vratili u Pariz sve dok viš e nije bilo
nikoga ko bi vas prepoznao, pa zatim to š to ste naveli Paskala da potraž i
Viktora. I još sličnih stvari. Nisam ih razumeo sve dok nisam dokučio š ta
znače.
Anselm je saosećajno gledao tog slomljenog čoveka. Biće sluga
proš losti sve do smrti. Beš e to njegov jedini dom, a u njemu nije
dobrodošao.
Stari sluga zagleda se duboko u sećanje. – Vratio sam se u kuću poš to
je Viktor već otiš ao – reče on. – Otac mi je pokazao dokaz izdaje. Ponekad
pomislim da me je sigurno oš amario. Ali nije. Sve sam ih osudio na smrt.
Ali on je razumeo. Znao je da nisam hteo da budem tako slab. – On
zastade. – Molim vas, mož emo li da š etamo? Udovi mi se ukoče ako se ne
krećem. Reći ću vam sve š to sam krio od dana kad su mi uzeli Agnes i
jedinog sina.
Hodali su nogu uz nogu, a Zak Fuž er je govorio. Anselm je sluš ao,
zapanjen.
– Bile su samo tri propusnice. Imali smo tek nekoliko minuta da
donesemo odluku. „Idi“, viknuo je Snajman, „uzmi moje papire!“
Falsi ikovao ih je neki prijatelj oca Roš ea, a prema njima je i on bio Fuž er,
moj brat. „Kad dođu, reći ću im da sam ja ti. Tako ćemo dobiti na
vremenu. Pobogu, idi sad! Ja nemam za š ta da ž ivim, ali ti imaš sina, imaš
Agnes!“
Zakov glas postade jači. – Rekao sam mu da to neće proći, jer su na
ličnim ispravama bile naš e fotogra ije. Opet je povikao: „Idi! Zaboravi sad
pojedinosti... uzmi sva moja dokumenta... ako bude potrebno, pokaž i moj
izvod iz knjige rođenih... ali iskoristi ovu priliku, idi, sad!“ Otada nije bilo
dana da nisam pomislio na Franca... tako se zvao... kako sedi u naš oj kući,
sâm, i čeka njihov dolazak, znajući da će on umreti, a da ću ja živeti.
A Anselm pomisli na gospodina Snajmana u Mauthauzenu, kao brani
oca Roš ea od surovosti straž ara, š to je bilo još jedno časno delo koje je
pripisano Žaku Fužeru, junaku Pokreta otpora.
– Pož urili smo iz Pariza. U jednom trenutku je jedan gestapovac
krenuo da proveri očeva dokumenta, pa majčina, ali kad je doš ao do
mene, neš to drugo mu je privuklo paž nju, pa je samo mahnuo i pustio
nas da prođemo. Nije me bilo briga za moju sreću, samo sam se nadao da
će Agnes biti dobro i da će se Šverman držati svog dela pogodbe.
Mračni oblaci nad Anselmovim umom počeš e da se razilaze, oduvani
tihim povetarcem. – Pogodbe?
– Da. Verovao sam mu. Morao sam, kad mi je izneo predlog.
– Kakav predlog?
– Sve se to dogodilo onog dana kad su me uhapsili zbog noš enja ž ute
zvezde. Hodao sam gore-dole niz Aveniju Foš , ž eleći da izazovem Viktora.
Očekivao sam nekoliko dana zatvora ako me pokupe, niš ta viš e. Petnaest
minuta kasnije su me zgrabili, odvukli unutra i bacili u sobu bez prozora.
Zidovi su bili umrljani krvlju koja je prekrila malter i osuš ila se u
debelim slojevima, s jasno vidljivim mestima gde je curila niza zid. U toj
krvi videli su se slepljeni komadići kož e i kose. Smrdelo je. Nisam prestao
da se tresem, drhtalo mi je celo telo, ruke, noge, sve. Počeo sam da
plačem. A onda je uš ao Sverman s još dvojicom. Svukli su mi pantalone i
vezali me za stolicu. Druga dvojica su otiš la, ostali smo samo on i ja.
Hodnikom su odzvanjali vrisci.
Zak uvuče vazduh kroz nos, kao da se penje uz veliki uspon. Skrenuš e
pored kioska gde se prodavala svež a kafa, čija aroma je lebdela u
vazduhu. Ispred njih stajala je pre injena kolonada oko malog jezera.
Njena gracioznost ubola je Anselma za oči.
– Sverman je izvukao piš tolj i naterao me da otvorim usta, a onda je
naslonio cev na moje zube. Bio sam tako uplaš en da sam se umokrio i
počeo sam da blebećem gluposti o Okruglom stolu, kao da će to da me
spase. Sklonio je piš tolj i sluš ao me, š iroko raš irenih očiju i tvrdog
pogleda. Pribrao sam se i rekao mu sve... čak i za Robertovo postojanje.
Postavio je mnoga pitanja, govoreći mi da ne brinem. Bio je uzbuđen.
Zatim je na pola sata izaš ao iz sobe. Kad se vratio, izneo mi je svoj
predlog.
– Sverman mi je rekao kako ž eli da iz Francuske prokrijumčari jednu
majku s detetom. Ako mu pomognem, on će poš tedeti mene, Agnes i
Roberta. Ostali će biti uhapšeni, naravno, ali jedina kazna biće im prisilan
rad. Pristao sam. Ali sam mu rekao da mogu da garantujem samo za dete,
jer nemam laž na dokumenta za majku, a ako ona uspe nekako da dođe do
Le Moanoa, monasi će se već pobrinuti za sve ostalo.
Krajičkom oka Anselm ugleda pećinu i saksije sa savrš eno održ avanim
cvećem. Okrenu se prema Žaku i upita: – Da li je otac Roše pomogao?
– Nisam mogao da ga uključim u to, jer bi postavio previš e pitanja – on
pročisti grlo – pa sam pomislio kako bi Agnes mogla da bude kurir i
iskoristi svoja dokumenta da odvede dete na sigurno.
– Zašto ona?
On izgovori reči koje su pekle kao vatra: – Zato š to me ona jedina ne bi
pitala zašto.
Zastadoše kraj vode. Do njih na vetru dolebde zvuk dečje igre.
Zak jednostavno reče: – Gledajući unazad, on je planirao kako da spase
majku. Bilo je to tako očigledno, ali ja nisam shvatio... a sredio sam
bekstvo... samo za dete.
Pod njihovim koracima krckali su sitni kamenčići, dok su obojica
razmiš ljala o jednostavnoj anatomiji izdaje. A Anselm se još jednom
osvrnu na sopstvenu sposobnost pogreš nog shvatanja. Kad je govorio u
kamere, Sverman nije govorio o Robertu Fuž eru i ucenjivanju Viktora
Briona. Bio je tu još neko.
– Zaljubio se u jednu Francuskinju s kojom je imao dete – reče Zak
suvo. – Ali, kada su pooš trili pravila, ispalo je da je ona Jevrejka. Znao je
kako će na kraju završ iti i ona i njihov sin. A onda sam uleteo ja s
neočekivanom slamkom spasa, pa ih je spasao, ostavivš i ostale članove
njene porodice da umru. Mislim da ostalo znate, oče. Nije održao reč.
– Šta se dogodilo s dečakovom majkom? – upita Anselm ozbiljno.
– Mislio sam da znate. To je bio deo pogodbe koji je Sverman zadrž ao
za sebe. Kad je Agnes uhapš ena, uzeo je njena dokumenta, sva. To je
omogućilo njegovoj devojci da dobije novu legitimaciju na Agnesino ime.
Kako znam? Kad smo napustili Pariz, otiš li smo u kuću mog brata Kloda
blizu š vajcarske granice. On je još uvek imao veze s Pokretom otpora oko
Fernaj-Voltera i Zeksa, jer je i on bio član mrež e Okruglog stola – mada je
to dobro prikrivao javnim podrž avanjem vlade u Viš iju. I tako su moji
roditelji preuzeli nove uloge, pronalazeći domove za jevrejske izbeglice i
pomaž ući im da pređu granicu. Jednog dana pojavila se ž ena koja je
tvrdila da je Agnes Obre. Uspela je da dođe do Le Moanoa, odakle su joj
monasi pomogli da stigne do Zeksa. Ostala je s nama tri dana. Uspeo sam
da nađem izgovor da ne budem tamo dok nije otiš la, jer je bilo
nepodnoš ljivo. Koliko znam, ponovo se sastala sa svojim detetom. Sada
bih želeo da idem kući.
Spojivš i ono š to je saznao od Viktora s ovim š to je sad čuo od Zaka,
Anselm je konačno razumeo šta se dogodilo 1942.
Sverman se zaljubio i dobio je dete, a to dete će kasnije biti uhvaćeno u
mrež u, i to onu pri čijem bacanju je on sâ m pomogao. Tada je igrom
slučaja saznao za Okrugli sto... i za postojanje jedne druge majke i njenog
sina: Agnes i Roberta. To je bilo u junu 1942. Do početka jula Sverman je
već bio smislio nemilosrdno proračunato reš enje svog dvoumljenja:
naterao je Zaka da obezbedi prebacivanje njegovog deteta na sigurno,
preko Agnes, a tek onda je poš ao da uniš ti Okrugli sto. Lično je uhapsio
Agnes – jer je isplanirao da uzme njena dokumenta da bi i majci svog
deteta omogućio bekstvo. Ali je zbog toga ostao napuš ten Robert... pa je
Sverman dozvolio Viktoru da zadrž i dečaka pod uslovom da sebe optuž i
na takav način da ga Sverman zauvek mož e drž ati u š aci, za slučaj da se
njemu ikada ukaž e potreba da bež i, jer onda bi mogao da prisili Viktora
da iskoristi svoje veze u Le Moanou. A onda Anselmu sinu: kad je
Gestapo doš ao u Le Moano, ubili su samo priora Morela. Nisu pretraž ili
sestrinski samostan gde je bilo sakriveno Svermanovo dete.
Infrastruktura bekstva ostavljena je netaknuta za ženu koju je voleo.
Anselm i Zak se okrenuš e, vraćajući se istim putem nazad prema kući
Fuž erovih. Zak je objasnio kako je pariski Pokret otpora, imajući u vidu
sve š to su njegovi roditelji učinili za „njihovu stvar“, zaustavio sve
sumnje u Zakovu izdaju kad se pojavio otac Sambraj sa sijaset pitanja.
Rado su uprli prst u oca Roš ea, budući da su ga prezirali kao pijanog
komunistu. Zakov laž ni identitet pod imenom gospodina Snajmana
postao je neka vrsta progonstva, koje mu je otac do smrti olakš avao
svojom saosećajnoš ću. Posle toga je to bila tajna na čije čuvanje se
obavezao svaki član porodice kojem je poverena. Posle očeve smrti, ž iveo
je s Klodom, a kad je i Klod umro, pridruž io se Etjenu – neš to pre
Paskalovog rođenja.
Mit o Zakovoj smrti u Mauthauzenu imao je veoma pozitivne posledice
na glas koji je u javnosti pratio njegove potomke. Održ avanje te priče u
ž ivotu dovelo je do njene š to slučajne, š to namerne slož enosti. Do
početka sedamdesetih, kad je Paskal počeo da postavlja pitanja, Zak je
već postao osnivač Okruglog stola. Otac Roš e, madam Klajn i svi ostali
dobili su samo sporedne uloge u drami u kojoj je glavnu ulogu igrao Žak.
– Znate, mislim da je gospodin Snajman... Franc... tajno voleo Agnes i da
me je spasao zbog nje. Cesto su svirali duete, ona na klaviru, on na
violončelu. – On zastade, kao da se u mislima vratio nazad u tu sobu
osvetljenu svetlom sveća koje je teralo teš ku tamu s druge strane
prozora. – Morali ste da budete tamo, da ih čujete u sobi punoj ljudi
progonjenih i bez doma. Sto sam stariji, to su melodije glasnije, a sada su
se sve već stopile u jedinstvenu, gromoglasnu lamentaciju.
Doš li su do velikih crnih vrata, a Zak izvuče ključ. – Znate, oče, u ovom
životu baš i nema mnogo oproštaja.
– Znam.
Okrenuvš i Anselmu pogurena leđa, starac reče: – Robert ima
porodicu?
– Da.
– Decu?
– Da, i unuke.
Zak Fuž er se nije okrenuo, samo je oslonio glavu na vrata. Anselm reče:
– Siguran sam da bih mogao da ugovorim sastanak...
Tihi glas odgovori: – Ne, oče, pustite ih na miru. Za njih sam mrtav.
Bolje je tako.
Anselm izvuče š kolsku svesku iz kese i pruž i je Zaku. – Agnes je ž elela
da ovo predam gospodinu Snajmanu. Dala mi je to poš to sam joj pročitao
vašu pesmu. Duboko žalim što nije namenjena vama.
Stari sluga gurnu vrata kao da su od olova.
– Mož da nije važ no zaš to – reče Anselm očajno – ali ipak ste pomogli
da se spase jedan dečak, Švermanov sin.
S melanholijom, probuđenom paž njom, sluga reče: – Cesto sam
razmiš ljao o njemu... zamiš ljao ga kako stasava u muš karca... istovremeno
verujući da je Robert mrtav.
Anselm se najež i od strepnje. Pred očima mu prolete slika sitnog
muš karca s progonjenim, prodornim pogledom... središ ta trojstva... s leve
strane Lusi, usvojena unuka ž ene koja ga je spasla, s desne Maks,
sopstvena krv. – Sećate li se dečakovog imena?
– Oh, da... Lašez... Salomon Lašez.
Sluga zakorači unutra, pruž ajući ruku. Anselm je stegnu i reče: – Zak,
taj dečak je odrastao u muškarca koji vas je osvetio.
Sluga se nasmeši za zbogom, a vrata se zalupiše.
Pod bledim suncem bez topline, Anselm se vratio u park Monso, nazad
do tihog mesta nasuprot nekadaš njoj kući madam Klajn, pa je seo na
klupu ispod prozora koji su nekada bili njeni.
Setio se Salomona Laš eza: da li je znao da mu je Sverman otac? Majka
mu to nije rekla. Bila je to previš e bolna tajna. Nevoljno, Anselm se
priseti njihovog prvog susreta, kad je ugledao njegov snaž an lik ocrtan
na pozadini neba. Salomon je tada rekao: – Doš ao sam da vidim oca moje
patnje – a samo nekoliko trenutaka kasnije pao je na kolena pred
Svermanom, uskliknuvš i: – Ja sam sin Seste lamentacije. – Anselm se
priseti i toga kako je njegov prijatelj opisao svoju majku: kako pri svetlu
sveća gleda fotogra ije svoje izgubljene porodice, nikada ne spominjući
njegovog oca koga on nije poznavao... čoveka čije ime nijednom nije
spomenuo pred Anselmom. Uspela je da zadrž i svoju tajnu, ali Salomon
Laš ez je na kraju ipak nekako naslutio istinu... mož da onda kad ga je
už asnuta preklinjala da pusti proš lost na miru, poš to joj je rekao svoju
nameru da pomogne u potrazi za čovekom za koga je ona znala da mu je
otac. Da... sigurno... Salomon Laš ez je znao... i čekao je do poslednjeg
trenutka da izgovori prokletstvo koje je samo on mogao da izgovori.
Anselm se obazre oko sebe, spreman da zaplače. Mir iz parka Monso
rasterala su deca, radosna, ž ivahna, još mala da bi mrzela š kolu. Njih
dvoje ili troje protrčaš e pored njega, a iz njihovih skupljenih dlanova
curio je pesak, ostavljajući trag za njima. Krajičkom oka ugleda kako se
približ ava mlada ž ena od dvadeset dve ili dvadeset tri godine. Pogledala
je na sat, a zatim visoko podigla malo zvono, slično onom kakvo je
Anselm video oko vratova jarčeva u Provansi. Snaž no ga prodrma, a ono
ispusti visok zvuk, čujniji po frekvenciji nego po jačini. Na taj znak
pojaviš e se i ostale učiteljice, okupljajući svoju dečicu u kolone. Svako
dete drž alo je donji deo kaputića deteta ispred sebe, praveći mali voz.
Kad su prebrojale decu, odoš e iz parka pevajući pesmicu koja je nestajala
u vetru.
Poš to su otiš li, Anselm ustade i polako krenu napolje u istom pravcu,
kroz ukrašenu kapiju na praznu ulicu.
EPILOG
„Videh Sibilu u Kumaju“
(jedan reče) „očima vlastitim.
Sedela je u pećini, rune čitala
Prolazniku svakom.
Upitaše momci: ’Šta bi ti, Sibilo?’
Odgovori ona: ’Umreti, to bih.’“
(Petronije, Satirikon)

Druga beležnica Agnes Emblton

Zapisala gospođica Vilma Harbotl

Dragi Žak,
– Dan i noć živeh među grobnicama, posecajući se na kamenje.
Sećaš li se toga? Rekao je to otac Roše, smejući se, pa dodao: – Ne,
ne bojim se smrti.
Bilo je to onog dana kad nas je sve okupio da osnujemo Okrugli sto.
Rekao je da, ako iko bude uhvaćen, svu krivicu prebacimo na njega.
Brinula sam se za njega, zbog toga šta bi mogli da mu učine, a on se
samo nasmejao. Posle toga si ti rekao da je on tip čoveka koji bi se
raspao pod pritiskom. Sećaš li se?
Sada kad umirem mnoge stvari vidim mnogo jasnije nego ranije.
Kad su počela da mi se vraćaju sva lica iz mladosti, potražila sam
tvoje. Nisi došao. To je prvo što me je navelo na razmišljanje. A i nešto
mi govori da si još uvek živ.
Više od pola svog života provela sam vraćajući se u jul 1942, uvek
verujući da je tebe i mene i sve naše stare prijatelje izdao Viktor. Ali,
kao što rekoh, onda sam počela da posmatram stvari u drugom svetlu.
Nije se otac Roše raspao pod pritiskom, zar ne? Bio si to ti.
Da li se to dogodilo kad su te uhapsili zbog nošenja Davidove
zvezde? Nikada ranije nisam naslutila vezu između tvog hapšenja u
junu i uništenja Okruglog stola u julu. Ali u trenutku dok nastaje ovo
pismo, priprema se suđenje Švermanu. Sve što čujem vrti se od tvog
hapšenja do izdaje mesec dana kasnije kao da su te dve stvari
nepovezane, ali sada mi je tako očigledno da jesu. Opet sam pogledala
unazad, u prošlost. Kao i obično, ti si organizovao krijumčarenje još
jednog deteta. Sve druge uhapsili su istog poslepodneva, samo tebe
nisu. Kad sam izašla iz Ravensbrika, rekli su mi da si ostao kod kuće
čak i pošto je tvoja porodica otišla. Zašto? Ne zbog mene. Ja sam već
bila u zatvoru La Sante. Da li si ostao u kući zato da te Nemci lakše
pronađu? Ne bih rekla. Ne, tog strašnog dana je nešto krenulo loše, a
to nešto ima veze s tim poslednjim prokrijumčarenim detetom. Znači,
Žak, ako je iko te noći strpljivo čekao kucanje na vrata, to nisi bio ti.
Nije valjda bio Franc... gospodin Snajman?
Umešao si prste u moju smrt i u smrt našeg malog Roberta. Nisi to
nameravao, niti si to hteo. A ako si preživeo, kao što verujem da jesi,
nije to bio život. Kad bih opet mogla da te vidim, poljubila bih te i
rekla ti ono što sigurno očajnički želiš da čuješ. Umesto toga, podižem
ove svoje stare ruke u molitvi: neka te Bog čuva, uvek, i neka ti oprosti
kao što ti ja sada opraštam.
Agnes
NAPOMENA PISCA
U ovom romanu prepliću se činjenice i ikcija. Istorijski okviri suđenja i

pojedinosti o ž ivotu u Parizu za vreme okupacije su (nadam se) tačni. Vel
d’ Iv dogodio se kao š to sam opisao, ali nisam mogao da prenesem sav
užas onoga što se zaista dešavalo.
Sporost privođenja okrivljenih pred sud natera čoveka da se zamisli.
Trojica nacista uključenih u deportaciju Jevreja iz Francuske – Herbert
Hagen, Kurt Liš ka i Ernst Hajnrihzon – privedeni su pred sud u Kelnu tek
1980. Samo dvojica, od tridesetorice onih koje su francuske vlasti osudile
u odsustvu, odsluž ila su kaznu (Karl Oberg i Helmut Knohen). Brojni
navodni ratni zločinci naselili su se u Velikoj Britaniji, ali zakon kojim je
omogućeno da se krivično gone (Zakon o ratnim zločinima) izglasan je
tek 1991. Pod istragom je bilo trista sedamdeset š est osumnjičenih.
Trećina od tog broja je već umrla, a dvadeset petorica su bila neduž na.
Prvo suđenje održ ano je tek 1995, posle istraž nog postupka koji je
koš tao 5,4 miliona funti, a postupak je obustavljen zbog slabog zdravlja
optuž enog. Drugo (i verovatno poslednje) suđenje završ eno je 1999.
Antoni Savonjuk osuđen je za ubistvo dve Jevrejke 1942. Njihova imena
nisu poznata.
Citaocima koji bi hteli bolje da shvate prethodni odlomak, kao i
čiš ćenje nacističke Nemačke uopš te, preporučujem dolenavedenu knjigu
Blind Eye to Murder autora Toma Bauera.
Okrugli sto nije postojao, iako su mnogi samostani po celoj Francuskoj
učestvovali u sličnim aktivnostima spasavanja dece. Na tu ideju doš ao
sam podstaknut jednim događajem iz ž ivota moje majke Margarete
Dajker. Ona je, učestvujući u krijumčarskoj operaciji, povela jedno dete iz
Amsterdama u Arnhem, međutim, uhapsio ju je Gestapo, a dete joj je bilo
oduzeto. Završ ila je u zatvoru, ali na kraju su je pustili. Umrla je od
motoričkog neuronskog poremećaja 1989.
Gilbertinci nikad nisu doš li u Francusku. Ta invazija je plod moje
maš te. Oni su pripadnici jedinog verskog reda rođenog u Engleskoj, a
nisu prež iveli englesku Reformaciju. U vreme osnivanja tog reda, monasi
(kanonici, da budem precizan) sledili su Pravilo Svetog Avgustina, a
časne sestre Pravilo Svetog Benedikta. Da pojednostavim stvari, odlučio
sam se za ovo drugo.
Za potrebe zapleta dopustio sam sebi malu slobodu u tumačenju
načina kako su se tokom okupacije Francuske sastavljale deportacione
otpremne liste. Osim toga, nisam se baš obazirao na mere bezbednosti u
Centralnom krivičnom sudu.
Cinjenice u ovom romanu uzeo sam iz raznih izvora koji opisuju taj
tragičan period francuske istorije. Ne bi bilo praktično navesti sve, ali
želim da istaknem sledeće izvore:

Blind Eye to Murder, Tom Bower (Warner Books, 1995)
Die Endlösung der Judenfrage in Frankreich
(Dokumentationszentrum fü r Jü dische Zeitgeschichte CDJC Paris,
Deutsche Dokumente 1941–1944), Heransgegeben von Serge
Klarsfeld, Rechtsanwalt (objavljeno 1977)
France: The Dark Years, 1940–1944, Julian Jackson (OUP, 2001)
French Children of the Holocaust: A Memorial, Serge Klarsfeld (New
York University Press, 1977)
The Holocaust, The French, and the Jews, Susan Zucotti (BasicBooks,
HarperCollins, 1993)
Le Syndrome de Vichy: De 1944 a nos jours, Henri Rousso (Editions
du Seuil, 1990)
Occupation, The Ordeal of France, 1940–1944, Ian Ousby (John
Murray /Publishers/ Ltd., 1997)
Paris after the Liberation: 1944–1949, Antony Beevor i Artemis
Cooper (Hamish Hamilton, 1994)
Pope Pius XII and the Holocaust, uredili Carol Rittner i John K. Roth
(po dogovoru s Univerzitetom u Lesteru, 2002)
The Sacred Chain; A History of the Jews, Norman F. Cantor
(HarperCollins, 1995)
Iskaz madam Mari-Klod Vajan-Kutirije, dat u Nirnbergu, 28. januara
1946.
BELEŠKA O AUTORU
Vilijam Brodrik se odlučio za verski poziv (bio je avgustinski fratar), ali

napustio ga je pre konačnog zaređenja. Radio je s beskućnicima, a zatim
je postao pravnik.
Šesta lamentacija mu je roman prvenac koji je objavljen 2003. Potom
je usledio roman The Gardens of the Dead (2006) kojim se nastavlja
serijal knjiga o ocu Anselmu, a za jesen 2008. planirano je i objavljivanje
njegovog trećeg romana – A Whispered Name.
1⇒ Glavni administrativni činovnik određenog područja u Francuskoj.
(Prim. prev.)
2⇒ Gospodar plesa – savremena himna veoma popularna u Velikoj

Britaniji. (Prim. prev.)
3⇒ Lat.: takozvano „sveto“ čitanje tj. kombinovanje molitvi i čitanja

Svetog pisma. (Prim. prev.)
4⇒ Fr.: Oeuvre de Secours Aux Enfants. (Prim. prev.)
5⇒ Fr.: Camelots du Roi – omladinska organizacija francuskog

monarhističkog kontrarevolucionarnog desničarskog pokreta koji se
okupljao oko mesečnika Action Française. (Prim. prev.)
6⇒ It.: Grande Raccordo Anulare. (Prim. prev.)
7⇒ Šp.: vulgarno – muda. (Prim. prev.)
8⇒ Nem.: Dve duše žive, ah, u grudima mojim. (Prim. prev.)
9⇒ Fr.: Milice – vlada marš ala Petena osnovala je 1943, uz pomoć

Nemaca, paravojne snage nazvane Milis, koje su se borile protiv
„terorizma“ tj. Pokreta otpora. (Prim. prev.)
10⇒ Engl.: RNLI – Royal National Lifeboat Institution. (Prim. prev.)
11⇒ Sveti Jovan Kasijan (360–435) bio je hriš ćanski teolog kojeg slave i
Istočna i Zapadna crkva zbog njegovih mističkih spisa. Pravoslavna crkva
njegov spomen slavi 29. februara. (Prim. prev.)
12⇒ Taj događaj dokazao je spremnost Petenovog rež ima za saradnju s

nacističkom Nemačkom u sprovođenju holokausta. U jednoj takvoj raciji
uhvaćeno je viš e od četvrtine od ukupnog broja – 42.000 – francuskih
Jevreja poslatih u Auš vic tokom 1942, od kojih je prež ivelo samo 811.
(Prim. prev.)
13⇒ Fr.: le Comte – grof. (Prim. prev.)
14⇒ Fr.: le Sans-culotte – doslovno značenje: bez dokolenica, bez kilota;

politički izraz za eskstremne radikalne republikance. (Prim. prev.)
15⇒ Fr.: le Parieur – kockar. (Prim. prev.)
16⇒ Engl.: „Slavuj je pevao na Trgu Berkli“. Najtingejl je engleska reč za

slavuja a i često prezime. (Prim. prev.)
17⇒ Fr.: Israélites – Izraelci; Juifs – Jevreji. (Prim. prev.)
18⇒ Starogermansko pismo. (Prim. prev.)
19⇒ Nem.: jevrejsko dete. (Prim. prev.)
20⇒ Fr.: Okrugli sto. (Prim. prev.)
21⇒ Fr.: „Smrt Artura“. (Prim. prev.)
22⇒ Engl.: Yaw – (naut.) skrenuti s pravca.(Prim. prev.)
23⇒ Engl.: Zooks: skraćeno od gadzooks, š to je arhaičan usklik. (Prim.

prev.)
24⇒ Engl. dirge – posmrtna misa, ž alopojka, tuž balica, pogrebna pesma.
(Prim. prev.)
25⇒ Igra rečima: „Elvis lives“, odnosno „Elvis ž ivi“, a „evils“ je množ ina
reči „evil“ odnosno „zlo“. (Prim. prev.)
26⇒ Fr.: Agnes, predstavljam ti... tvoga sina... (Prim. prev.)

Brodrik, Vilijam - Sesta Lamentacija

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Brodrik, Vilijam - Sesta Lamentacija

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Vilijam

Ovaj roman se bavi pripadnicima triju generacija: onima koji su ž iveli u

Anselmovo napuš tanje Komore izazvalo je malu senzaciju, ne samo zato

Lusi se sećala da se njen otac i dalje veoma trudio, uprkos zbunjenosti

Kad je doš la u stan, Lusi je uključila televizor i navukla zavese. Osetila je

Lusi je s interesovanjem pogledala vesti. Pomislila je da monah dobro

Brat Silvester, vratar, otpratio je viš eg inspektora Roberta Milbija i

Prior, Anselm i Vilf sedeli su za velikim stolom. Milbi se dosta promenio

Anselm se vratio u sobu za prijeme, pridruž ivš i se ocu Endruu i bratu

Sledećeg dana u Larkvud je stigao papin poslanik – još jedan neočekivani

Jednog sparnog poslepodneva početkom jula Lusi je pozvala Keti Glenton

Dobro su se zabavile pričajući o smrti i novcu, znajući da će proći meseci

Tokom sledećih nekoliko nedelja dolazili su advokati, a novinari su

Lusi odloži beležnicu na stranu. Nije mogla da se pomeri. Zavrtelo joj se u

Prva beležnica Agnes Emblton

Do večernje služ be ostalo je još pola sata, pa je Anselm kriš om otiš ao u

Prva beležnica Agnes Emblton

Prva beležnica Agnes Emblton

Kardinal Vinćenci pokretom ruke pozva Anselma da priđe do otvorenog

Prva beležnica Agnes Emblton

– Ja ću biti tvoj pisar – reče Vilma s teatralnom ozbiljnošću.

Napokon sâ m na prvom spratu, u dnevnoj sobi s pogledom na more,

Dok su uveče uoči njegovog dolaska sedeli zgurani za prepunim

Dokumentarac je pratio korake Paskala Fuž era kroz tragične istorijske

Anselm je spakovao torbe, moleći se da se Konroj ne izvuče iz svog

Otiš li su s terase, a kad su prolazili pored prostorije za debate, Lusi je

– Jedan od problema – reče prior – bilo je to š to se krijumčarski lanac u

Sat kasnije Lusi se naš la s Paskalom ispred Nacionalne galerije portreta.

Maks Najtingejl je bio slikar. Pod tim je mislio da kaž e da je on neko ko

Kasnije te večeri Anselm je začuo zvona za kojima je ž udeo; pevao je

Sastali su se na Paskalov predlog. Nije dao nikakav razlog, samo je pitao

Anselm je često primećivao da se njegovi strahovi na kraju pokaž u kao

Monah po imenu otac Anselm poveo ih je do neodrž avanog vrta i stola

Rodi je lenjo puš io cigaretu gledajući zid od zaključenih slučajeva kao da

Optuž eni je odabrao da ne bude prisutan dok se u njegovo ime predaje

Krupna ž ena na mestu za svedoke nosila je crninu i okrugle debele

Početak suđenja uneo je vatru u Lusin ž ivot, usredsređenost koju nije

Kada je odlazila, pod u predvorju bio je već suv i siguran za hodanje.

Anselm se vratio u biblioteku duboko zamiš ljen. Prikupio je svoja pisma

Anselmu se to učinilo kao prilično neobična molba, iako ne bez

Uš avš i unutra, predstavio ih je Megi, svojoj supruzi, a zatim su upoznali i

Lusi je ponela Sibilinu pećinu kući, gde ju je stavila na dasku iznad

Sledećeg jutra je otišla na sud i zauzela svoje uobičajeno mesto. Upitala je

Brzo se odvezao nazad u Larkvud. S obzirom na to š ta je iz dokumenata

Sudija Polbruk objavio je još jedno odlaganje suđenja kako bi advokati

Kad se vratio u Sent Ketrin, Anselm je naš ao poruku prikačenu za vrata

Brava je zvečala dok se gvož đe trljalo o gvož đe. Vrata se otvoriš e i u

Salomon Laš ez je rekao da ž eli da dođe u Larkvud. Trebalo mu je da neko

Salomon Laš ez je prestao da govori. Divlja struja ispod njihovih stopala

Druga beležnica Agnes Emblton

U ovom romanu prepliću se činjenice i ikcija. Istorijski okviri suđenja i

Vilijam Brodrik se odlučio za verski poziv (bio je avgustinski fratar), ali

2⇒ Gospodar plesa – savremena himna veoma popularna u Velikoj

3⇒ Lat.: takozvano „sveto“ čitanje tj. kombinovanje molitvi i čitanja

4⇒ Fr.: Oeuvre de Secours Aux Enfants. (Prim. prev.)

5⇒ Fr.: Camelots du Roi – omladinska organizacija francuskog

6⇒ It.: Grande Raccordo Anulare. (Prim. prev.)

7⇒ Šp.: vulgarno – muda. (Prim. prev.)

8⇒ Nem.: Dve duše žive, ah, u grudima mojim. (Prim. prev.)

9⇒ Fr.: Milice – vlada marš ala Petena osnovala je 1943, uz pomoć

10⇒ Engl.: RNLI – Royal National Lifeboat Institution. (Prim. prev.)

12⇒ Taj događaj dokazao je spremnost Petenovog rež ima za saradnju s

13⇒ Fr.: le Comte – grof. (Prim. prev.)

14⇒ Fr.: le Sans-culotte – doslovno značenje: bez dokolenica, bez kilota;