Слободан Антонић

ТЕОРИЈА ДРУШТВЕНЕ
СТРУКТУРЕ И СИСТЕМА

Неауторизовано штиво предавања

одржаних у шк. 2007/2008.
години

1
 ПРВО ПРЕДАВАЊЕ

Неједнакост имовине и прихода у САД

Пре упознавања са теоријама друштвене слојевитости погледајмо

како изгледа материјална неједнакост у водећем друштву данашњице – у
САД. Слика која је пред нама настала је на основу статистичких података
који се прикупљају у склопу пописа становништва. Подаци су прикупљени у
марту 1998. године и пројектовани да важе за 2000. годину. Те године,
наиме, појављује се књига која представља предложак за ово предавање:
Stephen J. Rose, Socijal Stratification in the United States, New York: New Press,
2000.

Слика 1: Насловна страна књиге Стефана Роуза Друштвена

стратификација у САД.

Америчко друштво видимо на овом постеру у облику фигурица

постављених једне поред других, или једне изнад других. Фигурице се
налазе у обојеним пољима, при чему различите боје фигура означавају
различиту расу, а различите боје поља различита занимања. Занимања су
следећа:
1. Управљачи (менаџери) и власници. Ова категорија (7,8% радно
способних) обухвата менаџере који примају плату и самозапослене
стручњаке (лекаре, адвокате, књиговође...). То су најбоље плаћени
послови1, и ова занимања имају највиши статус.
2. Стручњаци који примају плату (учитељи, инжењери, техничари...),
власници малих предузеца, рекламни агенти. Ова категорија (14,5%)
обухвата тзв. "беле оковратнике". Она је комбинација три категорије:
професионалаца који нису самозапослени, самозапослених менаџера,
и агената продаје. Ова последња група обухвата агенте осигурања,
берзанске брокере и путујуће трговце.
3. Службеници, тј. канцеларијски (административни) радници и
продавци – секретарице, продавци, службеници, поштански
радници. Радна места овог типа (11,1%) попуњавају првенствено
жене.
4. Квалификовани радници - плави оковратници: грађевинци,
мајстори, машинисти, надгледници, и радници у службама
безбедности (полиција, ватрогасци, чувари) (16,1%);

1Тренутно најплаћенији човек на свету је амерички менаџер Џон Арнолд (John D.

Arnold; види опширније у http://en.wikipedia.org/wiki/John_D._Arnold). Он је у
2006. години зарадио између 1,5 и 2 милијарди долара. Арнолд је менаџер у једном
типичном инвестиционом фонду (hedge fund) који се бави енергетиком (Centaurus
Energy LP). Овај тридесетогодишњак је такву зараду заслужио тиме што је
инвеститорима у фонду за годину дана повећао вредност њихове имовине за 317
посто (НИН, 19. април 2007, стр. 29).

2
 5. Полуквалификовани радници - ниже обучени плави оковратници и
радници у услужним делатностима - радници на покретној траци,
возачи, домари, болничари, они који раде са храном, кућна послуга...
(14,2%);
6. Сељаци (фармери) и радници на фармама (0,9%);
7. Незапослени - особе без запослења које активно траже посао (2,5%).
8. Пензионери - све особе старије од 55 година које не спадају у радну
снагу (заједно са две следеће категорије чине 32,9%, самостално чине
неких 22%).
9. Домаћице - све удате жене које нису укључене у плаћену радну снагу.
10. Нису радна снага - инвалиди, особе на социјалној помоћи, они који су
обесхрабрени и више и не покушавају да нађу посао...
Фигуре су поређане дуж линије прихода (леви износи), при чему су неке
фигурице саме, а неке у пару. Оне које су у пару су брачни парови, а када
су обе половине сличице обојене различито то указује на различита
занимања сваког од супружника. Приходи се односе на породице, без
обзира да ли су оне потпуне или делимичне. Обухваћене су особе у браку
које живе у заједничком домаћинству, особе које нису у браку и живе саме 2,
као и родитељи који нису у браку и живе са својим децом3. У САД неких
71% одраслих живи у хетеросексуалним паровима4. Тај постотак је знатно
мањи код црначких домаћинстава – 56%. Код црнаца су и најзаступљеније
породице самохраних мајки - 22%, у односу на белачких 5%. Пошто се
приходи рачунају по породици, од суштинске је важности да ли зарађују
један или оба родитеља. Средњи приход потпуне породице је $54.800, а
породица самохраних мајки је $24.4005. Самци могу имати сразмерно нижи

2 САД имају један од највиших удела у свету домаћинстава која се састоје од једне
особе. По попису из 2000. године, Американци који живе сами чине 26% свих
домаћинстава. Самице, из различитих разлога, представљају две трећине оваквих
домаћинстава. Године 1970, само 36% жена између 20. и 24. године није било
удато. Године 1995, већ 68% жена спадало је у категорију «никада се није удавала».
Друга велика група особа које не живе у брачној заједници, старије су особе, у већој
мери жене, које по правилу живе дуже од мужева и одабрале су да живе независно
од остатка породице. Насупрот Америци, у Јапану скоро две трећине старијих
удовица живи са својом децом.
3 Сличицама нису представљена деца која живе са родитељима, старији људи који

живе са рођацима, и људи који бораве у установама попут војске, затвора и

менталних болница.
4 Развод у САД је чест: од 100 бракова 31 се заврши разводом
(http://en.wikipedia.org/wiki/Divorce#_note-1; ради поређења, у Србији се од 100
бракова 21 разведе; Политика, 24. август 2007, стр. 1). Стопа развода је у САД од
1960. скочила за око 350% (у Србији 87% (1953-2002); исто). Само на алиментацију
у САД се годишње (2002) потроши 40 милијарди долара (укупно је плаћа 7,8
милиона људи, од чега је 84% мушкараца; исто). Ипак, развод је често праћен
поновним ступањем у брак. То је нека врста серијског, брачног промискуитета.
Резултат овога су "спојене породице", у којима деца живе са очухом или маћехом,
полубраћом и полусестрама, или децом из претходног брака маћехе или очуха. Има
деце која проводе време и у домаћинству оца, и у домаћинству мајке. Свако треће
америчко дете данас живи у дому са само једним родитељем. Код америчких
црнаца тај удео је чак двоструко већи. То значи да на свако црно дете које живи с
оцем и мајком долази још по двоје црне деце која живе у непотпуној породици.
5 Средњи приход самаца је $43.600, а самица $29.400.

3
животни стандард у односу на статистичку половину прихода пуне
породице – званична линија сиромаштва у САД за самце је једна половина
(а не једна четвртина) прихода четворочлане породице. То значи да $25.000
прихода самца одговара истом стандарду живота као $50.000 прихода
четворочлане породице. Видећемо из каснијих предавања да су разводи6 и
самохраност мајки7 често последица сиромаштва, али да они и сами
производе и одржавају беду. У сваком случају, овде је представљено 1.000
одраслих особа које имају 445 деце, тако да свака фигура представља
160.000 становника САД.
Фигуре су поређане до износа од $125.000 годишњег прихода. Оно
што треба да уочимо јесте да се до тог износа налази 93% америчког
становништва. Ако бисмо желели да на овом постеру прикажемо и оне
Американце који зарађују милион и више долара годишње – а таквих је
према пореским пријавама 150.000 – постер би требало да буде три спрата
висок!
Иако на слици видимо да су фигуре поређане у облику неправилног
троугла, статистички се породице по њиховим приходима по члану
домаћинства групишу у четири грозда:
1. сиромашне породице (сиротиња, убоги); њихов приход је испод
линије сиромаштва који у 2000. години износи $13.3148. Ова линија
је одређена тако што су израчунате намирнице потребне за одржање
живота и здравља, па су тако добијени трошкови исхране помножени
са три. Наиме, претпоставка је да се на храну троши једна трећина
породичног буџета, док се две трећине троше на задовољавање
осталих потреба9. Живот ових поородица одликује пребивање у

6 Код црнаца се стопа развода од 1940. повећала са 16% на 40%.

7 Под највећим финансијским притиском су фамилије у којима је глава породице
млада мајка која никада није живела са оцем свог детета, нити је била у браку. Чак
85% црначке деце (и 45% белачке) живи краће или дуже време само са мајком (док
се мајка не уда, или поново не уда). Иако је појава мајке која се сама брине о деци
уобичајенија данас него раније, група најмађих мајки се смањила. Променили су се
и разлози заснивања оваквих породица - раније најчешћи разлози су били смрт
мужа или развод, док је сада забележен пораст броја мајки које никада нису
ступале у брак.
8 Линија сиромаштва у 2006. години (без non-cash benefits) одређена је на 19.000

долара за породице, и 9 500 долара за појединце.

9 Овај метод, установљен 1963. често је оспораван. Прво, зато што образовни ниво

сиромашних слојева становништва није такав да они могу да одреде које

намирнице имају оптималну нутритивну вредност; затим, установљено је да су
цене хране у сиромашним квартовима често сразмерно више него у богатијим!;
осим тога, цене хране су до 1986. знатно опале, тако да укупан буџет за храну
данас више не прелази четвртину од укупних примања у сиромашним
домаћинствима. Друга група аналитичара сматра да је линија сиромаштва
погрешно постављена зато што сиромаштво није само животни стандард
прилагођен постојећој инфлацији, већ однос према укупном животном стандарду у
земљи. Према њиховом мишљењу, линија сиромаштва треба да се налази на 50%
средњих породичних примања. На другој страни се налазе конзервативци који
процењују да је граница сиромаштва постављена превисоко зато што се вредности
маркица за храну и вредност медицинске помоћи не рачунају у приход, што би
смањило број оних који се воде као сиромашни за једну трећину. Дефинисање

4
 криминално-сиротињским квартовима, живот од социјалне помоћи,
бедни и скучени станови, стална тескоба и оскудица...; грубо
процењено, 20% америчке деце у овом тренутку живи у сиромаштву,
док је готово 50% суочено са том могућношћу; процењује се да је 45%
белачке и 85% црначке деце у САД током свог одрастања бар у
једном тренутку живело у породицама које су се налазиле испод
линије сиромаштва10;
2. лошестојеће породице; њихов приход је $23.301; породице са овако
ниским примањима «живе у изнајмљеном стамбеном простору, без
расхладног уређаја; сами извршавају многе неопходне услуге у кући:
одржавање, поправке, итд. и користе махом бесплатне, јавне
рекреативне објекте; једу мање меса, а више кромпира, и пију мање
вина, а више пива у односу на наредне две категорије породица»
(стр. 10). Породице са оваквим примањима би, ипак, за разлику од
претходне категорије породица, требало да су у стању да одрже
осећај за самопоштовање и за друштвено припадање.
3. средњестојеће породице; њихов приход је $39.945; таква породица
вероватно поседује сопствену кућу, али мора да је отплаћује још
петнаест година; у оваквој породици отац добија ново одело сваке 3-
4 године, мајка купује 3 свакодневне хаљине сваке две године, нов
телевизор се набавља на сваких 10 година, нов фрижидер на сваких
17, сваке четврте године купују се половна кола, а сваке 33 године
нови тостер; одрасли иду у биоскоп 9 пута годишње, деца ни једном;
породица нема уштеђевину.
4. добростојеће породице; њихов приход је $56.589; породица овог
нивоа има породичну кућу, нови аутомобил и комплетну линију
кућних апарата; плаћа за све услуге у кући, иде на одмор у друга
места у САД, или у иностранство; овај приход ипак представља само
минимум потребан за одржавање стила живота више средње класе из
предграђа, какву имамо прилику да знамо по америчким филмовима
који негују мит о средњој класи као саставни део «културе заборава».

Сиромашни Американци
Статистички завод САД (Census Bureau) саопштио је, у августу 2005,
да стопа сиромаштва износи 12.7 посто. То значи да 37 милиона
Американаца живи у сиромаштву. Године 1964. та стопа је била 19 посто
или 36 милиона људи. Од тада, па у наредних четрдесет година, она никада
није падала испод 11 посто. Године 1983, под Реганом (Ronald Reagan),
износила је 15,2 посто, а 1993, под Клинтоном (Bill Clinton) 13,7 посто.
Ипак, ако се стопа сиромаштва пореди данас и пре педесет година, нема

линије сиромаштва је предмет сталне борбе републиканаца (конзервативаца) и

демократа (либерала).
10 Овако велики постотак је последица чињенице да САД има најмање дарежљив и

најнеобухватнији систем породичне помоћи у односу на сва друга индустријска

друштва. Постотак деце која су тренутно у породицама испод званичне линије
сиромаштва је у другим земљама: Шведска 2%, Немачка 3%, Француска 5%,
Британија 7%, Аустралија 9% и Канада 9%.

5
сумње да је дошло до извесног пада. Године 1959. она је износила 22 посто,
или 39 милиона Американаца, данас је 13 посто, или 37 милиона11.
Међу сиромашнима највећи је удео белаца – 46%. Али њих је ипак
мање него што је њихов удео у становништву – 67%. Зато је натпросечно
сиромашних црнаца – 25% (13% у становништву) и латиноамериканаца –
25% (15% у становништву). Од укупног броја америчких црнаца, чевртина
је сиромашна. То је доста, али ипак мање него што је било. Наиме, године,
1959. неких 55 посто афро-американаца било је сиромашно. Но треба
имати у виду да постотак белаца који су сиромашни данас не прелази 10
посто12.
Ипак, бити сиромашан у данашњој Америци нешто је друго него у
осталим земљама. Још 1999. по налазима Cox-а и Alm-е 72 одсто
сиромашних у Америци је имало један или више аутомобила), 50 одсто
клима уређаје, 72 одсто машину за веш, а чак 41 одсто кућу у приватном
власништву. Очигледно, "бити сиромашан" у САД значи немати трећи
аутомобил, док у највећем делу света сиромаштво значи немати трећи
оброк13.
Такође, сиромаштво је у САД много више пролазна категорија него
било где другде у свету. По подацима Банке федералних резерви из Даласа,
тек 5,1 одсто оних који су се 1975. налазили међу 20 одсто
најсиромашнијих остало је тамо и 1991. (и 63 одсто најбогатијих). Дакле, 95
одсто бивших сиромашних изашли су из сиромаштва за 15 година, а више
од трећине најбогатијих пало је на друштвеној лествици14. Такође, по
подацима пореске управе, 85,8% најмањих пореских платиша из 1979.
године померило се на више нивое, а леп број и у први порески разред15.

Табела 1
Породични приход на одабраним тачкама приходовне лествице
доходовни 1979. 1997. повећање
одсечак (у $) (у $) (у %)
10% 13.577 13.940 2,7
25% 24.425 25.683 5,2
50% 41.268 45.722 10,8
75% 62.433 74.000 18,5
90% 86.828 112.810 29,9
Извор: Rose, 2000:20.

Статистике показују постојано повећање прихода по породици током

протека времена (види табелу 1). Али то може бити варка не само због
занемаривања инфлације - $25.000 из 1970. данас вреди двоструко. Прво,
број деце по породици опада, а то сразмерно повећава приходе по члану
домаћинства. И друго, просечни (mean) приход расте, али не нужно и
средњи (median), што је последица чињенице да је највише порастао приход

11 http://www.census.gov/hhes/www/poverty/poverty04/pov04hi.html
12 http://www.humanevents.com/article.php?id=16860
13 http://www.katalaksija.com/template.php?lang=sr&dbtopic_id=5&dbarticle_id=304
14 Исто.
15 Волтер Вилијамс, Само у Америци!,
http://www.katalaksija.com/template.php?lang=sr&dbtopic_id=1&dbarticle_id=240

6
оних који су највише зарађивали (и до 10 пута више, као што се види из
табеле 1). Тако, према једном извештају Congressional Budget Office из
1986, док је просечни породични приход 1970-1986 порастао за 20%,
средњи породични приход се заправо смањио за 3% (стр. 6).

Табела 2
Промена приходовних гроздова породица
(удео у %)

сој 1979. 1997.

сиротиња 9,5 8,7
лошестојећи 13,6 12,1
средњестојећи 46,7 38,4
добростојећи 30,2 40,7
Извор: Rose, 2000:21.

Слика 2: Пораст неједнакости; Горња линија

означава 20% становништва САД
највишим, а доња 20% становништва са
најнижим дохотком; график је са сајта Greg
Mankiwa и Wall Street Journala.

Ипак, америчка привреда је вероватно најдинамичнија на свету16, па

су последње две сјајне развојне деценије (1980-2000) учиниле да се САД

16 Од 1958–60, када је забележена последња привредна рецесија, САД бележе

изузетан економски развој. По подацима Министарства трговине САД (U.S.
Department of Commerce), бруто друштвени производ (GDP) изнопсио је 526
милијарди долара 1960. године, док се 2004. попео на 11.700 милијарди. Број
радних места се, од 1960, више него удвостручио. Према Заводу за тржиште рада
(U.S. Bureau of Labor Statistics), број непољопривредних радних места, 1960,
износио је 54 милиона, а 2005. читавих 131 милион. Што је најзначајније,
апослутне суме раста се последњих година повећавају. Тако је бруто друштвени
производ САД 2000. године, према подацима Светске банке (World Bank) износио
9.800 милијарди да би се 2004. године попео на већ поменутих 11.700 милијарди
долара, што је повећање од 19,4 посто за само четири године!
(http://www.humanevents.com/article.php?id=16860). И други економски

7
ипак креће ка идеалу друштва «филмске средње класе». Из табеле 2 види
се повећање удела добростојећих за трећину постотних бодова (са 30% на
40%) и смањење удела стварне средње класе, као и нижих класа.
Овај пораст разлика између највишег и најнижег приховодовног
грозда види се још јасније из горњег графика. Ту се лепо очитује како је
неједнакост повећана у последњих 30 година. Први скок је забележен 1980-
их, и вероватно је био последица Реганове рестриктивне политике. Други је
приметан током 1990-их и последица је информатичке револуције, током
које је било доста добитника међу стручњацима17. Од 1966. до 2001. године
разделница (медијана), која раздваја запослене у САД на две полиовине,
попела се само 1 посто. Али је зато за 10% најбоље плаћених зарада скочила
58%, за 1% на врху 121%, а за најбољих 0,1% за читавих 256%!18 Данас
0,01% америчких породица (или близу 15.000) са највећим годишњим
приходом (9,5 милиона долара и више) остварује 5,00% укупног личног
дохотка у САД. То је сасређење прихода какво није забележено од 1916. и
1920. 19
Табела 3
Распоређеност имовине у САД
1988. године

вредност удео у удео у

имовине становништву богатству
(у $) (у %) (у %)
мање од 0 11,1 -0,6
0-5.000 15,1 0,3
5-10.000 6,2 0,5
10-25.000 11,5 2,1
25-50.000 13,0 5,2
50-100.000 16,7 13,1
100-250.000 17,5 30,0
250-500.000 6,0 22,2
преко 500.000 2,8 27,2

Извор: Rose, 1992:21.

Друго мерило материјалног разликовања људи, уз приходе, јесте

имовина (мала пирамида фигурица у десном углу постера). Имовина је
новчана вредност свега што домаћинство поседује (пошто се одбију дугови).
У највећем броју домаћинстава, то је збир вредности куће и трајнијих

показатељи САД су тренутно веома добри: инфлација је 2,6%, стопа незапослености

4,6%, а буџетски дефицит од 260 милијарди долара (или 2% БНД) још увек
подношљив (Le Monde diplomatique, додатак НИН-а, новембар 2006, стр. 3).
17 Данас је просечан приход Американаца који су завршили факултет ($68.728) три

пута већи у односу на оне без факултета ($22.718; Alan Reynolds, Wall Street Journal,
18. мај 2005. године).
18 Le Monde diplomatique, додатак НИН-а, новембар 2006, стр. 3.
19 Louis Uchitelle, «Gilded Age Finds Its Heirs In the Tycoons Of a New Era», The New

York Times, доатак Политици од 23. јула 2007, стр. 1 и 5.

8
потрошних добара20. Мање од једне трећине Американаца поседује битнију
финансијску имовину, као што су вредносни папири, штедни рачуни,
животно осигурање21. Из табела 3 и 4 види се да је у САД расподела
богатства мање једнака него расподела прихода. Неких 8,8% популације
поседује скоро половину (49,4%) националног богатства, средњи гроздови,
који чине 34,2% становништва, имају 43,1% имовине, док 57,0%
становништва у најнижим имовинским гроздовима држе свега 7,5%
националног богатства22.
Прилике су се до 1998. још погоршале у смислу повећања
неједнакости. Из табеле 4 види се да горњих 20% становништва,
разврстаних по приходу, држи 65,7% богатства, горњих 10% држи 53,5%, а
горњих 5% држи 44,0% (што знатно надмашује јапанских 25%, или
шведских 31%).

Табела 4
Распоређеност имовине у САД према приходовним гроздовима
1998. године

приходовни грoзд средња удео у

вредост националном
имовине богатству
(у $) (у %)
најнижа петина 42,2 4,1
друга петина 72,9 7,1
трећа петина 91,1 8,9
четврта петина 144,7 14,1
следећих 10% 241,8 11,8
следећих 5% 406,4 9,9
следећа 4% 979,4 19,1
горњих 1% 5.104,8 24,9

просек 204,5
разделница 45,6

Извор: Rose, 2000:25.

Према истраживању Едварда Волфа, професора економије на

Њујоршком универзитету и писца књиге Отежали врх: повећање
неједнакости имовине у САД и шта у вези с тим предузети?23, 1998.

20 Цена просечне америчке куће, по проценама из јулa 2006. године, износила је

230.000 долара (Политика, 23. септембар 2006, стр. 4).
21 Према студији из 1983, неких 55% домаћинстава није поседовало никакву

финансијску имовину, док је 54% финансијских средстава било у власништву свега

2% становништва, а чак 86% финансијских средстава у рукама неких 10%
Американаца.
22 Једно истраживање 1989. проценило је укупно богатство грађана САД на 15

милиона милијарди долара.

23 Edward Wolff, Top Heavy: The Increasing Inequality of Wealth in America and What

Can Be Done About It, New Pr; 1996.

9
године1% најбогатијих Американаца поседовало је чак 38% богатства
САД24. Волф указује да се имовинска неједнакост у САД различито
развијала. До 1929. она се повећавала, да би се након слома берзе и
увођења Нове привредне политике смањивала. Средином седамдесетих
неједнакост у САД је била мања него у Британији25 и другим еворпксим
земљама (укључив и Шведску). Али од тада поново започиње раст
имовинске неједнакости. Она се до краја века практично удвостручила и
знатно надмашила остале земље26. Године 1998, 5% најбогатијих
Американаца држало је 59% националног богатства, дакле више него
осталих 95% становника САД. По Волфу, доњих 80% Американаца нема
више од 17% друштвеног богаства, а ако посматрамо само доњих 20%
видећемо да је њихова имовина око нуле. Разделница имовине у САД је
62.000 долара, али је просечна имовина 1% најбогатијих 12,5 милиона
долара.

Слика 3. Распоред имовине у САД 2001. године према Волфу 27. Леви колач
представља распоред нето богатства (по одбитку кредита и дугова), а десни
финансијске имовине. Смеђе обојена кришка представља доњих 80%

24 Уколико из рачунице искључимо вредност кућа и станова, онда 1% најбогатијих

поседује половину америчке имовине.
25 У Британију се овде и даље не рачунају само Енглеска, Шкотска и Велс, већ цело

Уједињено краљевство (Британија и Северна Ирска).

26 У Британији, 1998, 1% најбогатијих не поседује више од 23% богатства.
27 Wolff, E. N. (2004). Changes in Household Wealth in the 1980s and 1990s in the U.S;

наведено према: G. William Domhoff, Wealth, Income, and Power, February 2006,
http://sociology.ucsc.edu/whorulesamerica/power/wealth.html.

10
становништва које поседује 16% националног нето богатства или 9% финансијске
имовине у САД.

Волф указује и на појаву ширења деоница, у последњих 20 година.

Док је 1983. само 32% америчких домаћинстава имао деонице, до 2001.
године тај удео је порастао на 51%. Неких 32% домаћинстава има деонице
вредније од 10.000 долара, а 25% вредније од 25.000 долара. Ипак,
изутзетно ширење тржишта деоница, иако је донело напредак и
средњестојећима, највећма је погодовало најбогатијима. Тако, горњих 10%
Американаца и даље поседује 85% деоница. Штавише, ако погледамо само
кретање приходе од деоница, укључуив и друге капиталне дохотке (capital
income, тј. ренте), видећемо да, у последњих четврт века, 1% најбогатијих
има све више приходе, а доњих 80% све ниже (види слику 4).

Слика 4. Кретање капиталног дохотка 1979-2003 у САД. Горњ линија представља

1% Американаца на врху, а доња линија 80% Американаца на нижим друштвеним
спратовима (Domhoff, 2006).

Све у свему, економски динамично, богато и моћно америчко

друштво истовремено је и друштво изразите материјалне неједнакости. Да
ли су те две чињенице у некој вези? Да ли је материјална неједнакост
претпоставка економске динамичности? Или материјална неједнакост
заправо кочи економску динамичност, која би била још изразитија да је
расподела имовине и прихода уједначенија? На ова и друга питања
одговоре ћемо потражити у наредним предавањима.

11
 Богати Американци
Број милионера (људи који поседују имовину већу од милион долара),
данас се у САД креће између три и осам милиона, зависно од методологије
процене вредности имовине28. Отприлике трећина свих милионера у свету
живи у САД29. Уколико се узме највиша процена од 8 милиона (CNN Money),
може се рећи да око 7% америчких домаћинстава спада у овај сој. Чак
половина припадају пензионерима30.
Удео америчких милионера се последњих година повећава. По
истраживању ТНС Финансијског сервиса из 2004 године, процењено је да је
број домаћинстава са имовином вреднијом од милион долара,
за годину дана, повећан за трећину (са 6,2 милиона, колико их је било 2003
године, на 8,2 милиона, 2004. године)31. Такође је дошло и до повећања
броја милијардера. У последњих двадесет година њихов број се попео са 13
на преко хиљаду32. Данас се у САД саматра богатим онај ко има више од 10
милиона долара.
Према листи 400 најбогатијих Американаца, коју је сачинио магазин
Форбс (Forbes) за 200633, Бил Гејтс (Bill Gates) је најбогатији Американац са
имовином вредном 53 милијарди долара. Други је инвестициони маг Ворен
Бафет (Warren Buffett), са 46 милијарди. Трећи је Пол Ален (Paul Allen),
суоснивач Микрософта (Microsoft), са 22 милијарди долара. Четврти је Мајл
Дел (Michael Dell), челник компаније «Дел» (Dell Inc), са 17,1 милијарди. Пети
је казино магнат Шелдон Аделсон (Sheldon Adelson), са 16,1 милијарди. Он
је, међутим, последње две године зарађивао чак милион долара на сат, па
до 2007. године његово богатство може да порасте на 20,5 милијарди.
Шести је оснивач компаније «Оракл» (Oracle Corporation), Лери Елисон (Larry
Ellison), са 16 милијарди, с тим што му добра пословна 2006. година
обећава да 2007. годину дочека са 19,5 милијарди долара!
Осим Гејтса, Алена и Елисона, у врху листе налази се још много
личности из света нових технологија. Двојица оснивача «Гугла», Сергеј Брин
(Sergey Brin) и Лери Пејџ (Larry Page ) - обојица 33 године стари - налазе се
на 12. и 13. месту. Обојица су претходне две године зарађивала 13 милиона
долара дневно, а њихова богатства се процењују на по око 13 милијарди
долара.
Између њих и прве шесторке налази се породица Волтон, која је
власник водећег америчког малопродајног ланца «Волмарт» (Wal-Mart), са
3.400 продавница и 1,2 милиона запослених34. Хелен Волтон (Helen Walton),
оснивачица «Волмарта», са 15,7 милијарде долара заузима 11. место. Њена
деца, Џим (Jim Walton), С. Робсон (S. Robson Walton) и Елис (Alice Walton),
налазе се на 7 (8), 9. и 10. месту са 15,9, односно 15,8 милијарди. Удовица
28 Према: http://en.wikipedia.org/wiki/Millionaires.
29 Jeanne Sahadi, Record high number of millionaires, CNN Money; исто.
30 Исто.
31 Волтер Вилијамс, Само у Америци!,
http://www.katalaksija.com/template.php?lang=sr&dbtopic_id=1&dbarticle_id=240
32 Политика, 29. јул 2007, стр. 4.
33http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_billionaires_%282006%29.
34 Трговински ланац Волмарт остварује већи приход него што је, појединачно узев,

БДП 161 земље света, укључујући и тако развијене земље какве су Израел или
Пољска.

12
Елениног сина Џона, Кристи Волтон (Christy Walton), дели 7. и 8. место са
Џимом Волтоном, и такође поседује 15,9 милијарди долара. Петоро чланова
ове породице, дакле, поседује укупно 79,0 милијарди долара.
Ако се некадашња богатства прерачунају у данашње доларе
(сразмерно расту БДП, а не инфлацији), највећи амерички богаташи свих
времена били су Џон Рокфелер (John D. Rockefeller, 1839-1937) са 192
милијарде, Корнелију Вандербилт (Cornelius Vanderbilt, 1794-1877) са 143
милијарде, Џон Џекоб Астор (John Jacob Astor, 1763-1848) са 116
милијарди, Стефан Џирард (Stephen Girard, 1750-1831) са 83 милијарде и
Ендрју Карнеги (Andrew Carnegie, 1835-1919) са 75 милијарди35
Три хиљаде најбогатијих Американаца поседује имовину вредну 17
хиљада милијарди долара36. Али, најбогатији међу њима, а нарочиот они
који су скоро обогатили, препознају се по статусним знацима. Како описује
Роберт Френк, новинар листа Вол стрит џорнал (Wall Street Journal) који је
објавио књигу Богатанија37, они носе ручне сатове вредне 700.000 долара,
колико вреде и њихова пенкала, пословне торбе коштају 40.000 долара,
пијуцкају мартини, са дијамантом на дну чаше, који кошта 10.000 долара
итд.38
Ипак, да ли су амерички богаташи сами стекли богатство или су га
наследили? Као пример да је САД и даље земља отворених могућности
данас се често наводи пример Фаре Греј (Gray). Она је расла у црначком
кварту Чикага. У својој осмој години покренула је сопствени посао
производње лимунаде, да би се касније опробала са капиталним улагањима,
у производњи хране, и у издаваштву. У својој седамнаестој години, Фара
Греј је већ била милионер, директор четири компаније, и имала канцеларије
на Востриту, у Лас Вегасу и Лос Анђелесу39.
По истраживању Томаса Стенлија (Thomas J. Stanley) и Вилијема
Данкоа (William D. Danko), објављеном у њиховој књизи Милионер из
суседства; изненађујућа тајна америчког богатства40, 80% данашњих
америчких милионера представљају прву генерацију богатих. Професори
Данко и Стенли наводе и друге одлике ових 8,2 милиона милионерских
домаћинстава у САД. Мање од 20% њих су наследили 10% или више свог
богатства. Више од половине њих није наследило ни један једини долар!
Мање од 25% је икад примило неки поклон од рођака већи од 10.000$, и
91% њих никад није добило на поклон ни један једини долар власништва
над ранијим породичним бизнисом. Стенли и Данко кажу да је "и пре сто
година била иста ситуација. У часопису Америчка економија, Стенли
Лабергот (Labergott) је дао преглед 4.047 америчких милионера. Он

35 Michael Klepper and Robert Gunther, “The Welthy 100”, наведено у: Louis Uchitelle,
«Gilded Age Finds Its Heirs In the Tycoons Of a New Era», The New York Times, доатак
Политици од 23. јула 2007, стр. 1.
36 Политика, 29. јул 2007, стр. 4.
37 Robert Frank, Richistan: A Journey Through the American Wealth Boom and the Lives

of the New Rich, Crown 2007.

38 Политика, 29. јул 2007, стр. 4.
39 Волтер Вилијамс, Саму у Америци!,
http://www.katalaksija.com/template.php?lang=sr&dbtopic_id=1&dbarticle_id=240
40 The Millionaire Next Door: The Surprising Secrets of America's Wealthy, MJF Books,

2003.

13
извештава да су 84% њих били новобогаташи који су стигли до врха без
икаквог наслеђеног богатства"41.
Тешкоћа са тумачењем ових података је у томе што већина
данашњих Американаца и није наследила неки новац, са којим би могла да
започне посао. Чак 92% Американаца није имало никакав наслеђени новац,
1% је наследило 50-100.000 долара, а свега 2% је неследило преко 100.000
долара (Domhoff, 2006). Тако структура наслеђа богаташа заправо одговара
структури наслеђа свих Американаца.
Без обзира на све чињенице о повећању разлике у богатсву,
Америкаци и даље верују да живе у друштву где се свако може обогатити.
Да је могуће «почети живот као сиромах и завршити га као богат» 1983. је
веровало 57 посто Американаца, а 2006. чак 80 посто!42

41 Волтер Вилијамс, Само у Америци!,

http://www.katalaksija.com/template.php?lang=sr&dbtopic_id=1&dbarticle_id=240
42 Le Monde diplomatique, додатак НИН-а, новембар 2006, стр. 3.

14
 ДРУГО ПРЕДАВАЊЕ

Основни појмови, представе и оправдања

друштвене слојевитости

Шта је социјална стратификација?

На прошлом предавању видели смо како изгледа материјална

неједнакост (по приходима и имовини) у водећем савременом друштву
(САД). Али, није свака материјална неједнакост социјална стратификација,
или што би био српски превод за то - друштвена слојевитост43. Она се
може одредити и као систем друштвене неједнакости. То је систем, јер је
реч о повезаности више састојака друштвене неједнакости, тако да се не
може променити један састојак, а да не дође и до промене другог. У питању
је друштвена неједнакост, која није само материјална, већ се тиче и
целокупног друштвеног положаја појединца. Иако је друштвена слојевитост
системски вид друштвене неједнакости, није свака неједнакост и
стратификација. Неједнакост друштвених скупина, не појединаца, јесте
основ слојевитости.
Студије социјалне стратификације разматрају следећа питања:
- како су настале неједнакости;
- како се одржавају и мењају,
- како утичу на остале стране друштвеног живота,
- како се слојеви односе међусобно, као и како се односе према
другим друштвеним структурама.
- какво је владајуће (идеолошко) објашњење, одн. оправадање
стратификације, итд.
Када је ово последње питање по среди, треба знати да и наука – па и
социологија – може бити посматрана управо као део тог идеолошког
објашњења. Ми таква оправдавања, која налазимо у прошлости, данас јасно
доживљавамо као идеолошка, али наша сопствена објашњења имају такође
сличну природу.
Рецимо, браманско веровање у Индији почивало је на представи да је
Брама стварајући свет створио и касте – наследне и строго одвојене
друштвене скупине44 - као део општег поретка: «Да би се људски род могао
ширити, Врховни Господар од својих је уста, своје руке, свога бедра и од
своје ноге створио брамана, кшатрију, вајсију и судру» (Мануов закон, 2.
век пре Христа)45. Људи су, дакле, рођени у одређеној касти по награди или
43 «Кад се један човек разликује од другог с обзиром на припадност одређеном
друштвеном слоју, тада говоримо о социјалној стратификацији (»Иван Кувачић,
Социологија: увођење у расправу о актуелним питањима сувременог друштва,
Школска књига, Загреб 1989, стр. 90).
44 Одвојеност касти је била толика да је Мануовим закоником (2. век пре Христа)

било прописано тренутно избацивање из касте уколико би се утврдило да се

припадник више касте возио у колима са припадником ниже, уколико би, макар и
нехотице, сео на исто седиште, или јео исти оброк (види: Олег Мандић, Касте у
хисторији друштава, Школска књига, Загреб 1954, стр. 83).
45 Према Мандић, стр. 79. У доба Веда, тако, постојале су четири касте:

свештеници (брамани), ратници (кшатрије), земљорадници, трговци, занатлије и

новчари (вајсије) и служитељи (шудре). Доцније се најнижа каста распала на чисте

15
казни за предходни живот (карма), а живљењем по верским правилима
обезбедиће себи следеће рађање у вишој касти (дарма)46.
Хришћанска представа је нешто другачија и почива на тумачењу
речи Светог апостола Павла (Коринћанима посланица прва, гл. 7):
«17. Само као што је Бог раздијелио свакоме и као што је свакога позвао
Господ, онако нека живи. И тако заповиједам по свијем црквама.
(...)20. Сваки нека остане у ономе звању у коме је позван.
21. Јеси ли позван роб, не брини се; него ако и можеш свој бити, још радије
буди.
22. Јер који је позван у Господу роб, слободњак је Господњи, тако и који је
позван слободњак, роб је Христов.
23. Купљени сте скупо, не будите робови људима.
24. Сваки, браћо, у чему је ко позван у ономе нека остане пред Господом».

Слика 1. Свети апостол Павле (1. век), творац

хришћанског погледа на животни позив; икону је
насликао Андреј Рубљов (Андрей Рублев, крај 14.
века).

Наш животни положај, наше животно занимање, дакле, треба

схватити као позив Господњи. Не треба да патимо што наш положај није
бољи, већ га треба прихватити онаквог какав јесте, као вољу Божију. Ако
нам је он баш несношљив, ако смо, рецимо, робови код злог господара, а
можемо да се ослободимо, онда то и треба да учинимо («ако и можеш свој
бити, још радије буди»). Али, сви смо ми заправо робови Господа, као што
смо сви управо у Њему слободни. Отуда наш земаљски положај нема много
значаја за нашу коначну судбину, за наш вечни живот. Важно је не бити
роб људских страсти, јер би то било ниподаштавање Христове жртве
(«купљени сте скупо, не будите робови људима»). Али, да ли смо војводе,
трговци, обућари или земљоделци, то не треба много да нас мучи. Важно је

и нечисте шудре. Током времена, образовано је више од 200 каста, које су се

делиле на преко хиљаду подкасти.
46 У Мануовом законику стоји: «Слепа послушност наређењима брамана(...) главна је

дужност судре, и обезбеђује му сређу после смрти» (према Мандић, 82).

16
да покушамо да будемо добри у свом позиву, допуњава Св. Павла
свештеник др Мартин Лутер Кинг.
«Ако је човеку дато да буде чистач улица, требало би да чисти улице онако
како је Микеланђело сликао, како је Бетовен компоновао, како је Шекспир
писао. Требало би да чисти улице тако добро, да сви на небу и на земљи
застану да кажу да овде живи велики чистач улица, који добро ради свој
посао»47.
Да је друштвена слојевитост воља Творца стоји и у Курану. Она се
непосредно изводи из воље Алаха: «Ми (Алах – А. С) им дајемо све што им је
потребно за живот на овом свету и Ми једне над другима уздижемо по
неколико степени да би једне друге служили»48. Људи који желе да поремете
овај божански поредак могу доживети само несрећу и божију казну. Слично
је мислио и главни богослов средњовековног католичанства, Тома
Аквински: «Сталежи у друштву и различите врсте послова које су им пале у
задатак одређени су од Бога. Сваки сталеж мора да испуни нарочити
задатак; сваки појединац мора да остане на месту на које га је Бог својом
вољом позвао, свако мора да остане у свом сталежу»49.
Коначно, трећа врста објашњења великих неједнакости међу људима,
јесте оно често помињано објашњење ропства које је дао Аристотел (живео
384-322 пре Христа). То схватање ропства као нечега што је «по природи»,
такође нам се данас чини јасно идеолошким. «Извесни људи одређени су да
буду робови, односно слободни према томе да ли је за њих корисно да робују
или да господаре, и у том случају, и оправдано је и неопходно да се једни
покоравају, а други да владају на начин који је природа одредила, тј. да
буду господари» (Политика, 1254а, 20).
Али, на исти, идеолошки начин, ваља разумети и наше данашње
владајуће објашњење. Оно каже да капитализам може да постоји само
скупа са неједнакостима. Неједнакости су, наиме, резултат различите
друштвене награде за различите индивидуалне способности, марљивости и
знања. То објашњење често доживњавамо као потпуно саморазумљиво. Баш
као што су, својевремено, доживљавана и објашњења брамана, или оно
Аристотелово. Али, социологија мора да се труди да разлучи шта је
иделогија, а шта наука, шта је идеолошко оправдање неке неправде (или
утеха која се људима даје), а шта хладна, научна, функционална анализа.

Појам класе и/или слоја

Рецимо сада нешто и основном појму социолошког схватања

друштвене структуре, о појму класе. Сваки појам, свака идеја, најбоље се
може разумети из његове историје. Латинска реч classis (множина classes)
односила се првобитно на свако разврставање у неком поретку50. И људи су

47 Мартин Лутер Кинг, Суочавање са изазовима Новог доба (обраћање Инситуту за

борбу против насиља и за социјалне промене, Монтгомери, Алабама, децембар
1954;
http://www.katalaksija.com/template.php?lang=sr&dbtopic_id=4&dbarticle_id=338
48 Глава 43/32, Сарајево 1977, стр. 511; према Станислав Осовски, Класна

структура у друштвеној свијести, Напријед, Загреб, 1981, стр. 25.

49 Наведено према Осовском, стр. 63.
50 Classis значи, рецимо, морнарицу (classiarii су морнари). Занимљиво је да

Радован Дамјановић, један од писаца који тврде да су Етрурци говорили заправо

17
могли бити разврставани, па је Сервије Тулије (Servius Tullius, живео 578-
534 г. пре Христа), један од раних римских краљева, разврстао Римљане у
шест класа. Циљ разврставања био је да се утврди војничка употребљивост
грађана. Тако су Римљани разврстани према годинама и имовини51.
Најизврснији по оба мерила сврстани су у прву класу, те је отуда и
проистекао назив класици (Classici) зa првокласне, тј. најбоље писце.
Оно што овде треба разумети јесте да је, у предмодерним друштвима,
власт разврставала људе у скупине које су имале различите обавезе према
држави (као што су порези, војна служба и слично). Код Сервија Тулија те
скупине су назване класом, али оне су заправо биле оно што данас у
социологији називамо сталежима (Estates). Сталежи су, чак и када су
носили назив «класа», као код Сервија Тулија, били утемељени правом,
основним законским прописима (ми бисмо данас рекли - уставом). Таква,
законска, била је, рецимо, и подела предреволуционарног француског
друштва на три сталежа, од којих је сваки био посебно представљен у
скупштини, са посебно рачунатим гласом. Посебни правни положај стварао
је и посебне скупне интересе, односно својеврсну корпоративну свест код
припадника појединог сталежа. Али, то је био сталеж, не класа у данашњем
смислу речи.
Но, вратимо се историји појма класе. Разврставање људи у класе
имало је, од римских времена, дакле пре свега техничко значење. Као такво
је доспело и у друге језике, па у првом етимолошком речнику енглеског
језика, Глосографији (Glossographia, 1656) Томаса Блунта (Thomas Blount,
1618-1679), реч класа се још увек првенствено везује за школу52. И Спиноза
у Етици53 користи реч класа (classis) као ознаку за различите могућности
разврставања људи. У Дидроовој (Denis Diderot, 1713–1784) Енциклопедији
(Encyclopédie, 1766) још увек се друштвене класе (classe sociale) не помињу
као појам. Енциклопедисти радије користе појмове сталеж (état) и ред
(ordre). Ипак, у другим списима француских просветитеља, као и код
физиократа (пре свих Тиргоа [Anne-Robert-Landon-Anthony-Jacques Turgot-
Caouette, 1727–1781]), током друге половине 18. века, већ почиње да се
помаља појам класе као ознака за економску скупину54. Но, француски
просветитељи још увек основни друштвени сукоб виде превенствено као
сукоб сталежа.

старосрпски, сматра да латинско classis долази од српске речи клас (изговор

одговара енглеском class). Клас жита, према Дамјановићу, изгледа управо као
војска у поретку са истуреним копљима, а такође и као лађа са избаченим веслима.
Од класа долази и значење које се односи на истоврсну скупину, поколење,
истовременост (Српско-српски речник, друго издање, Графика, Београд 2002, стр.
71-2.
51 Платежна способност је војно значајна јер је сваки грађанин себе опремао са

наоружањем.
52 Class је на енглеском разред. Штавише, у британским вишим и високим

школама, студенти су се делили у три класе, у зависности од завршних оцена. И у

САД, од почетка 19. века, усталило се да се студенти који се заједно упишу и
дипломирају називају класом (Peter Calvert, The Concept of Class: An Historical
Introduction, Hutchinson, Londоn 1982, рр. 12-13).
53 Правило 46, трећи део; у издању Културе, Београд 1959, стр. 137.
54 Види Calvert, 19-22.

18
 Како стоји ствар у то доба са оне стране Канала? Адам Смит (Adam
Smith, 1723-90), у своме знаменитом делу Истраживање природе и узрока
богатства народа (Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations,
1776)55, још увек користи стари појам «редови» (orders), а не појам класа
(class). Смит разликује три основна друштвена реда, и то према изворима
прихода: они који црпу доходак из земљишне ренте, они који добијају
доходак из нагомиланог капитала, и оних који живе од радне наднице.
Различити извори прихода условљавају и различите, па и супротне интересе
људи који су чланови ова три реда (стр. 58). Видећемо, нешто доцније, да ће
се управо на ову представу о саставницама друштвене структуре
непосредно наслонити Маркс (Karl Marx, 1818-1883), када у Капиталу (Das
Kapital, 1867) буде почео да разматра појам класе. Али, без обзира на ово
Марксово надовезивање, класе, у њеном данашњем значњу, нема код
Смита56. Значајно је приметити и то да, премда је Смит истински изумитељ
идеје «друштвене поделе рада», он њен друштвени учинак не назива класом,
већ чином (rank; књ. 1, стр. 2; 12; 80). Смит се уопште не упушта у
разматрање врсте или броја друштвених рангова, али то је ваљда отуда што
се у тадашњем британском друштву ранговање људи сматрало
општепознатим и саморазумљивим (види овир).

Британско друштво било је, све до 20. столећа, ранговано у јасну и

строгу хијерархију. Према једној схеми из 17. века, на друштвеном врху,
испод краљевске породице, налазило се високо племство (Greater Nobility),
подељено у пет чинова: 1. војвода (Duke); 2. маркиз (Marquess); 3. гроф
(Earl); 4. виконт (Viscount) и 5. барон (Baron); они су сматрани племићима
(Noblemen) и ословљавани су са «милорд» и «миледи» (My Lord, My Lady);
рачунало се да је у овај сој спадало укупно 186 породица. Следило је ниже
племство (Lesser Nobility), подељено у четири чина: 6. баронет (Baronet) –
800 породица; 7. витез (Knight) – 600 породица; 8. штитоноша (Esquire) –
3.000 породица и 9. господин (Gentleman) – 12.000 породица; они су
сматрани госпарима (Gentlemen) и ословљавани са «сер» и «мастер», односно
«дамо»/дејм (Sir, Mr, Dame). Виши и нижи племићи називани су заједно
властелом (Gentry). Статусно поштовање које је уживало ниже племство
(укључив и ословљавање) имали су и припадници најугледнијих занимања
попут виших официра, доктора, велетрговаца итд. Црквени
великодостојници - архиепископ (Archbishop) и епископ (Bishop), уживали
су статус високог племства (тачније, војводе и барона), а парохијски
свештеник (Clergyman) имаo je чин господинa. Испод властеле стојало је
обично грађанство (Commoners), које је такође било рангирано: 10.
малопоседник (Yeoman) и 11. сеоски домаћин (Husbandman); ова два соја су
ословљавана са «добри човече», односно са «добра жено» (Goodman,
Goodwife); 12. занатлија (Craftsman), мали трговац (Tradesman), техничар
(Artificer); 13. трудбеник (Labourer) и 14. колибар (Cottager) и сиромах
(Pauper); скупине 12, 13 и 14 нису ословљаване никаквом титулом, већ само
именом и презименом; скупине 13 и 14 биле су најбројнији део тадашњег

55Српски превод: Култура, Београд 1952, књ. 1, стр. 60-110.

56Истина, Смит користи и реч класа. Али, то је код њега историјска употреба, само
да би означио поделу грађана извршену у Риму (књ. 2, стр. 191).

19
енглеског друштва и обухватале су 364.000, односно 400.000 породица (од
укупно њих 1.350.000)57.
Ови друштвени чинови могли су бити и основа за опорезивање. Тако
је годишња главарина (Poll Tax), уведена 1660, у прво време изгледала
овако: војводе £60-£100 (£ је знак за фунту), грофови £40-£60, виконти
£35-£50, барони £40, баронети £30, витезови £20, штитоноше £10, господа
£5, мајстори у добростојећим радионицама £10, њихове калфе £5,
малопоседник £3, парохијски свештеник £2, а обичан свет 6 d. (d.је знак за
пени)58.

Сматра се да је појам класе (class), у смислу основне раздеобнице

савременог друштва, у енглеском језику први употребио шкотски
просветитељски писац Адам Фергусон (Adam Ferguson, 1723-1816), у делу
Оглед о историји грађанског друштва (Essay on the History of Civil Society,
1767). Ипак, код Фергусона се још увек класа (class) и сталеж (order) мешају.
Но, поход класе на енглески језик је почео, и до краја 18. века она ће ући у
научну употребу као ознака припадности извесном имовинском или радном
друштвеном реду59. Из научног језика класа се шири и у обични, па ће се у
свакодневној употреби она усталити већ са 1824. годином60. Њу још увек
нису сви прихватили - конзервативци и виши друштвени кругови и даље
више воле да говоре о редовима и сталежима. Ипак, класа је ушла у
енглески, да би у њему заувек и остала, као ознака за подељеност друштва.
Али, за такву подељеност - и управо на томе ће инсистирати британски
радикални либерали – у којој се друштвени делови непријатељски односе
једни према другоме.

Слика 2: Адам Фергусон (1723-1816), први

друштвени писац енглеског језика који је
употребио појам класа да би означио основне
делове друштвене структуре.

Подељеност друштва на два непомирљива дела, између којих влада

суштинска супротност, први пут се, међутим, ипак јавила са друге стране

57 Peter Laslett, «A One-Class Society», in History and Class: Essential Readings in

Theory and Interpretation, ed. R. S. Neale, pp. 196-221, Basil Blacwell, Oxford 1983, pp.
206; 212.
58 Laslett, 208-9; 215.
59 Види Calvert, 15.
60 Asa Briggs, «The Language of `Class` in Early Nineteenth-Century England», in

History and Class: Essential Readings in Theory and Interpretation, ed. R. S. Neale, pp.
2-29, Basil Blacwell, Oxford 1983, p. 3.

20
Канала - код Бабефа (François-Noël Babeuf, познатији као Gracchus Babeuf,
1760-1797). У делу Завера једнаких (La conspiration pour l'égalité, 1796),
Бабеф је тврдио да је француско друштво подељено на већину од 20
милиона трудбеника, и мањину од једног милиона паразита61. Али, Бабеф
та два дела француског друштва још не назива класама. Он израз класа
користи и даље само у његовом класичном римском значењу62. Класа се на
Континенту спорије шири него у Британији, поготово како се дубље иде у
копно. Хегел још увек зна само за сталеже63. Али, већ Сен-Симон (Henri de
Saint-Simon, 1760-1825) радије користи појам «класа» него «сталеж». У
Француској се класа одомаћује негде око 1830. Дотле, у Енглеској она
доспева већ и у наслове књига. Џон Вејд (John Wade) ће 1833. објавити
Историју средње и радничке класе (History of the Middle and Working
Classes). Тако смо већ добили уобличену поделу друштва на три главне
класе – вишу, средњу и радничку (или нижу) класу.

Слика 3: Грах Бабеф (1760-1792), француски

револуционар, први који је видео друштво
подељено на две основне скупине, између којих
влада суштинска и непомирљива супротност.

Новчарска криза из 1836. означиће почетак деценије у којој ће се,

кроз друштвене борбе, сасвим усталити изрази «средња класа» и «радничка
класа». До краја 19. века класа ће сасвим да истисне сталеж (осим у
изразима чисто правне природе). Кључни допринос томе свакако ће дати
Карл Маркс. Али, ваља приметити и да је снажни подстрек увођењу класе у

61 Види пуно штиво у: http://www.marxists.org/history/france/revolution/

conspiracy-equals/1796/manifesto.htm
62 Говорећи о будућем друштву једнаких, Бабеф замишља друштво подељено на

класе. «Сваку класу чине људи који раде у истој вештини; постоји онолико класа
колико има корисних вештина» (http://www.marxists.org/history/france/
revolution/conspiracy-equals/1796/economy.htm).
63 Хегел (Georg Wilhelm Fridriech Hegel, 1770-1831) у Основним цртама философије

права (Grundlinien der Philospohie des Rechts, 1821) разликује три сталежа: 1.
супстанцијални, који «има своју имовину у природним производима неког тла које
он обрађује» (§ 203; издање Веселин Маслеша, Сарајево 1989, стр. 332); том сталежу
припадају земљорадници (како мали, тако и велики); 2. занатлијски, који је
«упућен на свој рад, на рефлексију и разум, као и битно на посредовање с
потребама и радовима других» (§ 204; стр. 333); то су, дакле, занатлије,
индустријалци и трговци; 3. општи сталеж, који «има као свој посао опште
интересе друштвеног стања» (§ 205, стр. 334); то су, дакле, државни службеници,
интелигенција (у најширем смислу).

21
друштвену науку дошао из једне друге научне области – из природописа.
Философи који су, почетком 19. века, изучавали друштво дивили су се
развијености природних наука. А управо је у то време биологија, у свом
разврставању живога света, почела да употребљава појам класе. Он је за њу
био општа ознака за класификацију виших скупина животиња и биљака.
За разлику од врста, које су биле биолошки очигледне, класе су у
природопису биле последица сврставања бића у исту скупину на основу
извесне кључне сличности. Класа је, дакле, у социологију дошла већ са
стаусом једне научне конструкције. Граница између врста је граница
размножавања и плодности припадника врсте. Поларни бели медвед не
може имати потомке са мрким или црним медведом. Да су они различите
врсте, то је, дакле, фактичко питање. Али, граница између класа је питање
арбитрарности, питање критеријума. Јесу ли сунђери биљке или животиње?
То је најпре теоријско питање, а тек онда фактичко.
И, као што је научни појам класе своју додатну снагу црпео из
биологије, тако су појмови слој (стратум) и слојевитост (стратификација)
своју снагу црпли из геологије. Тамо је она означавала узастопне наслаге
камења и других твари, које су се годинама таложиле у земљиној кори64.
Већ на овој генеалошкој равни види се епистемолошка разлика између
класе и слоја. Слој је (у геологији) нешто што је изнађено, искуствено, нешто
што се може видети и опипати. Класа је (у биологији) већ нешто више, она
је научни конструкт, она је теоријска представа, она је последица
делатности научника. У класи има далеко више арбитрарности него у слоју,
па отуда и далеко више могућих неслагања, далеко више
проблематичности.
И тако се у социологији одомаћило да је друштвени слој «реалан
друштвени облик, а не апстрактно-аналитичка конструкција или
статистичка групација»65. Слој чине људи који поседују слично друштвено
својство, или пак више њих која су кључна за друштвено рангирање. Та
важна својства, која дају слично место у друштву, могу бити: занимање,
образовање, доходак, друштвени положај (моћ), углед, култура, начин
живота... Такође је важно рећи да људи не морају нужно бити свесни
припадности неком слоју. Али, слој је онај одлучујући друштвени оквир у
ком се одвија претежни део њихових главних друштвених односа66.
Према неким схватањима, слојеви не морају чак ни имати изглед
водоравних наслага, као у геологији. Војин Милић (1922-1996) је предлажио
распоред по ком слојеви имају облик ромба, а друштвена слојевитост облик
мозаика (слика 4). То значи да чак и у оквиру истог слоја може постојати
знатан распон у друштвеном положају. Али, већина припадника неког слоја
усредсређена је у средини оног дела лествице друштвене слојевитости који
заузима дати слој. Према оваквој представи, известан број припадника

64 Кратки оксфордски речник енглеског језика као годину појаве појма друштвени
слој наводи 1902. (Shorter Oxford Enflish Dictionary (third edition), према: Lloyd A.
Fallers, Inequality: Social Stratification Reconsidered, The University of Chicago Press,
Chicago and London 1970, p. 8).
65 Војин Милић, «Један појмовно-хипотетички оквир за проучавање друштвене

структуре», први пут објављено 1960, прештампано у: Војин Милић, Друштвена

структура и покретљивост Југославије, Филозофски факултет Универзитета у
Новом Саду, Нови Сад 1995, 21-63; стр. 38.
66 Милић, 38-9.

22
нижег слоја може да се налази на вишим друштвеним положајима од једног
броја припадника из вишег слоја. Коначно, оваква замисао укључује и
могућност да се два слоја упоредно нађу на истом степену лествице
друштвене слојевитости – рецимо, радници и сељаци67.

Слика 4. Уобичајена представа о друштвеним слојевима и замисао коју је

предложио Војин Милић.

Слика 5. Војин Милић (1922–1996), дипломирао је

филозофију на Филозофском факултету, а докторирао
из области социологије на Правном факултету у
Београду (1958). На Филозофском факултету предавао
је Методологију социолошких истраживања и
Социологију сазнања (1962-1985). Држао течаје и на
Филозофском факултету у Бечу (1972/73) и
предавања у СР Немачкој, Француској и Пољској.
Дела: Социолошки метод (1.изд. 1965, 2. изд. 1978,
1996), Социологија сазнања (1986), Прилози историји
социологије (1989), Социологија науке, (1995) и
Друштвена структура и покретљивост Југославије
(1996).

Представе о класама, слојевима и слојевитости

Улазак појма «слој» у социологију додатно је усложнио ствари. Поред

старијег називља, какви су били сталежи, касте и редови, ту су сада биле
још и класе и слојеви. Социолози су ова два последња појма различито

67 Милић, 42.

23
употребљавали, па је настала збрка у којој се било тешко снаћи. Михаило
Поповић (1925-) је покушао да ову различиту употребу класе и слоја у
социологији некако разврста68.

Слика 6: Михаило Поповић (1925-),

дипломирао филозофију на Филозофском
факултету у Београду (1950), где се запослио
као асистент. На истом факултету докторирао
(1956) и изабаран за доцента социологије
(1958). Један је од оснивача Одељења за
социологију ФФ у Бгд (1959). Као стипендиста
UNESCO боравио у Паризу, Женеви и Бриселу
(1958-9), а као стипендиста Фордове фондације
на специјализацији у САД (1963-4). Предавао
социологију и у Олбанију, држава Њујорк
(1981). Био на студијским боравцима и у
Немачкој, Пољској, Чешкој и Кини. Један је од
утемељивача модерне социологије у Србији,
схваћене и као теоријске и као емпиријске
дисциплине. Организовао је прва велика
истраживања друштвене структуре у Србији,
на основу којих су настале књиге: Друштвени
слојеви и друштвена свест (1977), Друштвене
неједнакости (1987) и Србија крајем
осамдесетих (1991). Допринео је еманципацији
српске социологије од догматског марксизма.
Неговао је јасну мисао, аналитичност и
спремност на корекцију властитих научних становишта у сусрету са новим
чињеницама. Заједно са Војином Милићем оставио је најдубљи траг у савременој
српској социологији. Написао још: Савремена социологија (1961), Предмет
социологије (1965), Проблеми друштвене структуре (1967), Теорије и проблеми
друштвеног развоја (коаутор заједно са Миодрагом Ранковићем, 1981), Теорија и
емпирија (1994) и Тоталитарни системи (1997).

По њему, постоје три скупине схватања односа класе и слоја:

1. слој је део класе; тако се капиталистичка класа види као састављена
из три слоја: индустријске, трговачке и финансијске буржоазије;
добар пример оваквог приступа, по Поповићу, јесте Никос Пуланцас
(Nicos Poulantzas, 1936-1979); и доиста, Пуланцас, рецимо, у оквиру
ситне буржоазије разликује традиционалну буржоазију (занатлије и
трговци) и нову ситну буржоазију (управљачи и надзорници), а у
оквиру њих такође разликује још мање «класне делове»69;
2. слој и класа су аналитички различите, или чак супротне категорије;
тако код Макса Вебера (Max Weber, 1864-1920) - о коме ћемо доцније
много више говорити - основ класе (Klassе) је положај на тржишту,
док је основ слоја (Stand) углед; по Ралфу Дарендорфу (Ralph
Dahrendorf, 1929-), слој је описивачки појам који се односи на људе

68 Михаило Поповић, Теорија и емпирија: социолошко истраживање друштвених

класа и слојева, Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета у Б
еограду, Београд 1995, стр. 79-88.
69 Никос Пуланцас, Класе у савременом капитализму, Нолит, Београд 1978, стр.

351 и даље.

24
 сличног положаја – прихода, угледа, начина живота; класа је, пак,
аналитичка категорија којом се означавају друштвене групе које,
осим различитог положаја, имају и неједнаку власт и непријатељски
су супротстављене једна другој70;
3. класа је само један од облика слојевитости; тако, Гари Рансимен (W.
G. Runciman), сматра да је класа један од облика раслојавања, који
почива на својини, тј. на подели на власнике и невласнике; уз класни
тип слојевитости постоји још и елитистички тип (почива на сили или
лукавству), кастински тип (етничка припадност), плуралистички тип
(техничка вештина), социјалистички тип (место у бирократском
систему) и револуционарни тип (вођство)71; сам Михаило Поповић и
своје раније дело (Проблеми друштвене структуре,1967) такође
сврстава у ову скупину; он, наиме, у њему сматра да је класа један од
облика слојевитости (узетом у ширем смислу); сваки слој поседује три
главне особине: моћ, богатство и углед, а у историјском смислу слој
може да има облик било класе, било касте, сталежа, елите,
бирократије итд.

Слика 7: Гари Рансимен, професор упоредно-

историјске социологије (од 1971) на Тринити колеџу
(Trinity College) у Кембриџу; захваљујући добром
познавању историје лако је уобличио представу о
плурализму типова стратификације.

Број и међусобни однос основних класа у друштвеном склопу такође

се у социолиогији види различито. Станислав Осовски (Stanisław Ossowski,
1897-1963)72, сређујући разна виђења, поделио их је у три реда:
1. дихотомно-антагонистичка представа: постоје две основне класе –
горња и доња; прва је класа богатих и моћних, друга сиромашних и
подређених; те две основне класе су у суштинском и сталном сукобу;
заступници оваквог схватања, по Осовском, су Сен-Симон и Маркс;
први види друштво подељено на «пчеле» и «трутове», на ленштине и
раднике, односно на потрошаче и произвођаче; други друштво види
подељено на капиталисте и раднике; а обојица сматрају да између
ових двеју основних класа постоји непомирљиви сукоб; то је отуда
што је постојање богатих условљено постојањем сиромашних, односно
стога што је количина богатства у неком друштву увек ограничена
(ако један има превише, други мора имати премало);

70Ralph Dahrendorf, Class and Class Conflict in Industrial Society, 1959.

71 W. Runciman, «Toward a Theory of Social Stratification», in Frank Parkin (ed), The
Social Analysis of Class Structure, London 1974.
72 Класна структура у друштвеној свијести Struktura klasowa w społecznej

świadomości (1957), Напријед, Загреб, 1981, стр. 25-67.

25
 Слика 8: Дихотомно-антагонистичка представа
друштва: графика белгијског уметника Луја
Бертрана (Louis Bertrand) приказује друштво
састављено из две очигледно непријатељске
класе.

2. градуалистичка представа: друштво је састављено из више класа,

које су степенасто поређане једна изнад друге; ако је степеновање
извршено на основу једног мерила – рецимо, богатства – онда је, по
Осовском, реч о схеми «једноставне градације»; ако је пак
степеновање извршено према више мерила – као што су: приход,
занимање, образовање, начин живота итд. – реч је о схеми «синтетске
градације»; пример првог је трочлана Аристотелова подела
друштвених слојева на сиромашне, средње имућне и богате
(Политика, књ. 4, одељ. 11, 1295b); основно мерило за ову поделу је
богатство; пример за синтетску схему су истраживања Г. Х. Ленског и
Ворнера и Лунта; сви они полазе од уобичајеног англосаксонског
погледа на друштво, по коме постоје четири класе (виша, виша-
средња, средња и нижа); али, сви они сматрају и да основ
ступњевања није само богатство (имовина и доходак), већ и неки
други саставци (образовање, занимање, етничко порекло, начин
живота); сам Ворнер (William Lloyd Warner, 1898-1970) се узима као
изумитељ особене шестостепене градуалистичке лествице друштвене
структуре, при чему мерило разликовања друштвених степеника није
само богатсво појединца; по њему, америчко друштво се састоји из
шест слојева:
 први је виша-виша класа (upper-upper class); њу чине људи
који су рођени и расли у богатству; они не морају бити
појединачно најбогатији Американци, али се управо из овог
слоја често регрутују председници САД.73

73Могло би се рећи да су из тог слоја дошли: Теодор Рузвелт [Theodore Roosevelt,

1858–1919), 26. председник САД, Френклин Делано Рузвелт (Franklin Delano
Roosevelt, 1882–1945), 32. председник САД, Џон Кенеди (John Fitzgerald Kennedy,
1917–1963), 35. председник САД, Џорџ Буш старији (George Herbert Walker Bush,

26
  други је нижа-виша класа (lower-upper class); њу чине људи
који су се обогатили током живота;
 трећи је виша-средња класа (upper-middle class); она је
састављена од најбоље плаћених стручњака (доктора лекара,
менаџера великих компанија);
 четврта је нижа-средња класа (lower-middle class); чине је
службеници (попут полицајаца, чиниовника, шалтерских
радника итд), као и ситни власници;
 пета је виша-нижа класа (upper-lower class); састављена је из
радника; њу уобичајено називамо «радничком класом»
 шеста је нижа-нижа класа (ower-lower class); чине је стално
незапослени, бескућници и људи са руба друштва74.

Слика 9: «Пирамида
капиталистичког система»:
деветнаестовековна представа
друштва, уобичајена у
социјалистичкој пропаганди;
друштво има облик вишестепене
пирамиде, на чијем су дну радници,
изнад којих се налази буржоазија,
затим следи војска, црква, краљ и
влада, а изнад свих стоји новац
(капитал).

3. фунцкионална представа: друштво је подељено на одређени број

класа које се разликују по функцијама које испуњавају у друштвеном
животу; као што делови тела опслужују целину и за њу су пресудни -
без обзира на то што више ценимо главу од врата, тако и класе
извршавају различите друштвене задатке - који су мање или више
цењени, али су сви неопходни. Осовски, који је своју књигу писао у
Пољској, 1950-их, још изгледа да не зна за Парсонса и

1924-) 41. председник САД и Џорџ Буш млађи (George Walker Bush, 1946-), 43.
председник САД.
74 Social Class in America: A Manual of Procedure for the Measurement of Social Status.

By William Lloyd Warner, Kenneth Eells, and Marchia Meeker. Science Research
Associates: Chicago, 1949. http://www.questia.com/PM.qst?a=o&d=10605346

27
 функционалисте, па за једног од својствених представника оваквог
виђења наводи Тому Аквинског (1225-1274).
Из овог прегледа који дају Поповић и Осовски видимо колико је
социологија још увек млада и парадигматско плуралистичка наука.
Различите теорије и представе воде различитом стручном називљу, премда
каткада различитост у појмовима уопште не мора да повлачи различитост у
научним концепцијама. Када се на следећим часовима упознама са
најважнијим од њих, биће нам јасније разлике, али и сличности, које између
њих постоје.

«Много», «мало» и «довољно» неједнакости

На првом предавању смо видели да степен материјалне неједнакости

у неком друштву може бити веома велики. Штавише, у прошлости,
индустријска друштва поседовала су још израженију друштвену
неједнакост. Рецимо, 1914. године у Енглеској и Велсу само 10%
становништва живело је у сопственом дому, а 1911. године само 1%
становништва располагало је чак са 69% друштвеног богатства75.
Ипак, у савременим друштвима размере друштвене неједнакости
постепено су опадале. Године 1986. већ 65% Британаца живело је у
сопственим домовима, а до 1972. удео 1% најбогатијих пао је на 28%.
Међутим, и данас, највећи део националног богатства усредсређен је у врху.
Оних 5% најбогатијих Британаца држи 54% имовине, оних 10% - 67%, а
20% - 82%!
У Британији је најбогатији човек магнат челика индијског порекла
Лакшми Митал (Lakshmi Mittal), са 14,8 милијарди фунти. Пошто је једна
фунта вредна око два долара, то значи да би Митал, по свом богатству,
заузео 3. место у САД. Други најбогатији Британац, по свом пореклу, такође
није са Острва. То је Роман Абрамович (Roman Abramovich), руски тајкун и
власник фудбалског клуба Челси, са богатством од 10,8 милијарди фунти.
Он би у САД био четврти. Укупно у Британији има 54 милијардера
(рачунајући у фунтама). Трећина њих су, као и Митал и Абрамович, рођени
у иностранству. Они су у Британију дошли због њене повољне пореске
политике76.
Промене које су се током 20. века догодиле у Британији, али и у
осталим индустријским друштвима, знатно су ублажиле раније оштре
неједнакости. У Британији, то ублажење је било узроковано променама у
три равни.
1. ширење власништва над становима. Захваљујући политици
приватизације Маргарет Тачер (Margaret Thatcher, 1925-, премијер 1979-
1990) 66% квалификованих и радно аутономних радника дошло је у
посед кућа или станова до 1985. године; то исто се десило и са 44%
полуквалификованих и услужних радника, као и са 33%
неквалификованих радника; у то време око милион закупаца откупило
је стан; тако је по први пут готово 2/3 становништва Британије

75 Peter Saunders, Social Class and Stratification, London Routledge, 1990, p. 35.
76 НИН, 17 август 2006, стр. 58-61; чланак је преведен из листа Spectator.

28
 располагало значајном материјалном вредношћу која се може завештати
потомцима – кућом или станом77.
2. ширење приватних пензија. Раст приватног осигурања довео је до тога
да више од половине британских радника данас има удео у приватним
пензионим фондовима; будући да ови фондови новац улажу у куповину
деоница, то значи да је половина британских радника и сама нека врста
власника деоница профитабилних компанија, нека врста капиталиста78.
3. раст деоничарства: Политика конзервартиваца, која је инсистирала на
приватизацији, довела је до расподеле деоница великих националних
комапнија типа Gas, Telecommunications, Jaguar, British Petroleum итд;
док је 1979. мање од 5% Британаца имало акције, године 1987. акције је
имало њих 19%; већина њих били су ситни деоничари – више од
половине поседовало је акције вредне 1.000 фунти, или мање од тога;
ипак, створен је социолошки значајан слој ситних власника, који се
ужлебио између оних који имају велика богатства, и оних који немају
ништа79.
Када је о неједнакости у приходу реч, што се тиче Британије, према
налазима Краљевске комисије из 1972/3, најбогатијих 1% имало је 5%
прихода, док је 80% Британаца на дну имало 60% укупног прихода80. Јасно
се, дакле, види како је дуготрајна владавина лабуриста и њихова држава
благостања изравнала оне највеће неједнакости у приходима. Ипак, ради
одређенијег увида, приходе можемо поделити на три групе:
1. изворни приход: то је сав приход без плаћених дажбина држави, али и
без бенефиција које даје држава благостања;
2. расположиви приход: то је сав приход после наплате такси, али без
бенефиција;
3. крајњи приход: то је приход после плаћених такси, али са припадајућим
и искоришћеним бенефицијама; овај облик прихода је важан зато што
данас 95% становништа Британије, чија су деца школског узраста,
користи бесплатно државно школовање, а 90% становништва користи
државно медицинско осигурање.
Погледамо ли из овог угла стање у Британији, видећемо да је, још
1984. године, изворни приход горњих 20% Британаца био 49%, а доњих 20%
Британаца свега 0,3%. Што се тиче расположивог прихода, горњих 20%
Британаца имало је 40% националног дохотка, а доњих 20% Британаца
неких 7%. Изненађујуће, али и ни крајњи приход се није много разликовао
од расположивог, јер је горњих 20% Британаца имало 39% прихода, а
доњих 20% опет 7%81. Структурално сличан распоред важи и данас. То је
вероватно стога што припадници средњих и виших класа показују већу
упорност и издржљивост у школовању деце, као и приликом лечења. Стога
они, у односу на радништво, у сразмерно већој мери користе бенефиције
државе благостања.
У сваком случају, и поред свих промена, у данашњој Британији, ниже
класе и даље живе нешто краће и њихова деца добијају нешто слабије

77 Saunders, p. 36.
78 Saunders, p. 37.
79 Saunders, p. 37.
80 Saunders, p. 37.
81 Saunders, p. 38.

29
образовање, него оне више. Људи из различитих класа – чак и када су у
питању деца - имају различите животне изгледе, различите могућности за
добар и дуг живот. Неједнакост се, истина, временом смањила. Али, и поред
вишедеценијског настојања државе благостања да ублажи неједнакост, она
и даље није мала. Људи не само да имају неједнаке изгледе на живот, већ и
неједнако живе, без обзира на то колико су лично вредни, паметни, добри,
па и друштвено корисни.
У социологији то отвара питање – зашто се у друштву тако снажно
одржава материјална неједнакост? (а тиме и стратификација). Да ли у
питању само зла воља владајућих друштвених кругова? Или, можда, постоји
и нека унутрашња логика система, која ту неједнакост производи и
одржава? Коначно, да ли је свака друштвена неједнакост неправедна? Или,
са становишта успешности и напретка система, постоји и оправдана
неједнакост, а тиме, можда, и функционално нужна стратификација?
Да бисмо видели како се у друштвеној науци одговара на ова
питања, најпре бисмо морали да направимо разлику између три врсте
неједнакости:
1. законска неједнакост: то је неједнакост појединаца пред законом,
зависно од сталешке или расно-етничке припадности; ова врста
неједнакости је у развијеним друштвима постојала све до 18. века;
постојале су различите законске повластица (привилегије) које су гласиле
на лично име, и тицале се бољег третмана приликом судског гоњења, или
ослобађања од државних обавеза (пореза и служби); у модерним
друштвима, међутим, сви су грађани изједначени пред законом.
2. једнакост могућности; односи се на исте животне шансе, тј. исте
могућности школовања и напредовања у послу; њен идеал је
меритократија, друштво у коме се горњи положаји добијају искључиво
на основу личне надарености и марљивости; очигледно да су модњерна
друштва још увек далеко од меритократског идеала.
3. једнакост имовине/прихода; за многе социјалисте и марксисте, основна
претпоставка за једнакост могућности јесте једнакост имовине и
прихода; само ако су људи изједначени на тај начин, успешније
породице неће бити у прилици да фаворизују своје ненадарене или
немарљиве синове и кћери, и да тако угрозе праведност и
функционалоност друштвеног система.
Треба рећи да су се у односу на ове три врсте неједнакости
образовале и три теорије које их објашњавају и предлажу решења. Тако,
комунистичка теорија, чији је представник Маркс, тврди да не само да не
постоји једнакост под 3. и под 2, већ и да у модерним друштвима не
постоји ни једнакост под 1. Приче о једнакости пред законом марксисте
подсећају на ону Есопову басну у којој је лисица себи и роди сипала једнаку
количину хране, али у различите посуде. Једнаки, плитки и равни тањири
практично значе да рода никада неће моћи да се наједе, док ће лисица
појести све до последње мрвице. Једино решење, за марксисте, јесте да
друштво постане власник свега, а да свако буде плаћен према друштвено
потребном раду. Тешкоћа са овом теоријом јавила код њеног остварења. У
социјалистичким системима није било могуће без тржишта утврдити колика
је вредност друштвено потребног рада. Друштво је било власних све
производне имовине, а материјалне неједнакости много мање него у
капитализму. Али, продуктивност рада била је ниска, и друштво није тако

30
брзо напредовало као супраничка капиталистичка друштва. Многи
критзичари марксизма и социјализма упозоравали су да је то отуда што
људи нису материјлано мотивисани да унапређују производњу. Они нису
били мотивисани јер су материјлне накнаде за било какво унапређење биле
веома ограничене. У друштву је, по овим критичарима, било недовољо
неједнакости да би оно брже напредовало.
Социјалдемократска теорија, за чијег се заступника, у политичкој
философији, обично узима Џон Ролс (John Rawls, 1921-2002) и његова
књига Теорија правде (А Тheory of Justice, 1971), претпоставља да сва
друштвена неједнакост није неправедна и да један део друштвене
неједнакости може да буде праведан. Ако би људи, размишља Ролс, требало
да замисле друштво у коме би живели а да унапред не могу знати свој
друштвени положај, они би, свакако, захтевали постојање система законске
једнакости (једнаке слободе). Такође, вероватно би захтевали и постојање
система једнаке расподеле средстава за живот. Али, у овој другој ствари
постојао би и један значајан изузетак. Од тог егалитаризма, који се свима
може чинити праведним, људи би свакако били спремни да одступе у свим
оним случајевима у којима то помаже бољитку целине друштва (укључив и
оне најугроженије). То значи да су људи, по Ролсу, спремни да признају да
неједнакости могу бити оправдане ако потпомажу општи напредак
друштва, то јест ако би због тих неједнакости свима било боље.

Слика 10: Џон Ролс (John Rawls, 1921-2002) је био

професор политичке философије на Харварду (САД).
Објавио је књиге: Теорија правде (А Тheory of Justice,
1971), Политички либерализам (Political Liberalism,
1993), и Закон народа (The Law of Peoples, 1999). Сва
његова главна дела су преведена и на српски.

Хајек (Friedrich August von Hayek, 1899-1992), који свакако није

социјалдемократа већ економски либерал, у својој одбрани капитализма
управо се служио сличним образложењем. У капитализму је неједнакост
једноставно цена раста, тврди Хајек. Неједнакост прихода једини је начин
да се награди већа продуктивност. А баш захваљујући већој
продуктивности, они који су сиромашни данас су неупоредиво богатији у
односу на оне који су некада били сиромашне. То је као колона у маршу,
објашњава Хајек. Неки су увек спреда, а неки страга. Али, колона напредује
и свима је све боље.

31
 Слика 11: Фридри фон Хајек (Friedrich August von Hayek,
1899-1992), један од класика савеременог економског
либерализма. Рођен је у Бечу, где је докторирао права
(1921) и политичке науке (1923). Године 1931. отишао је на
Лондонску школу економије (London School of Economics), и
у Британији остао до 1950. Тада је прешао на Универзитет
Чикага, где је предавао економију до 19623. Од тада, па до
пензионисања 1968, предавао је на универзиотету у
Фрајбуру (Freiburg.). Најпознатија су му дела Пут у ропство
(The Road to Serfdom, 1944), Устав слободе (The Constitution
of Liberty, 1960) и Кобна замисао (The Fatal Conceit, 1989).
Године 1974. добио је Нобелову награду за економију..

Коначно, ту је и неолиберална теорија, Роберта Нозика (Robert

Nozick, 1939-2002), изложена у књизи Анархија, држава и утопија (Anarchy,
State, and Utopia, 1974). Правда није садржана у (не)једнакости, већ у
начину на који је неједнакост настала. Једнаке оцене за студенте, без
обзира на знање, не значе и правду. Ако су материјалне разлике настале као
учинак неједнаких прегнућа, марљивости или способности, неправедно би
било узети од вреднијих и дати лењима, узети од способнијих и дати
неспособнима. Када је тржиште обавило своје, свако накнадно мешање са
намером да се људи материјално уједначе, дубоко је неправедно. Међутим,
невоља са овом теоријом је то што највећа земљишна богатства у Британији
воде своје порекло још од Виљема Освајача. Она, дакле, почивају на
насиљу, освајању и отимачини. Касније, земља је продавана и купована, а
богатства су се стицала на тржишту. Али, неправедно стечена богатства и
по Нозику могу бити подложна повраћају ранијим власницима или
њиховим наследницима. Но, како у сваком појединачном случају да знамо
тачан удео неправедности и исправности? Историјска неправда постоји и
код Абориџина, код индијанаца, код свих потомака кметова, сељака,
радника... Како исправити старе неправде, а не створити нове?

Слика 12: Роберт Нозик (Robert Nozick, 1939-2002).

Након школовања на Колумбија универзитету,
Оксфорду и Принстону, предавао је философију на
Харварду. Најпознатија су му дела: Анархија,
држава и утопија (Anarchy, State, and Utopia, 1974),
Философска очекивња (Philosophical Explanations,
1981), Испитани живот (The Examined Life, 1989),
Природа разборитости (The Nature of Rationality,
1993), Сократовска слагалица (Socratic Puzzles,
1997) и Непроменљивост: склоп предметног света
(Invariances: The Structure of the Objective World,
2001).

Један од уобичајених предлога јесте да се оканемо поправљања

прошлости и покушамо са увођењем доследне меритократије. Али, остаје
трајно нејасно којим механизмима би се могло спречити преношење
предности из нараштаја у нараштај. Џорџ Буш старији (George Herbert

32
Walker Bush, 1924-) несумљиво је био одличан студент, добар спортиста,
храбар војник и успешан пословни човек. И он је вероватно заслужио да
буде 41. председник САД. Али за његовог сина Џорџа Буша млађег (George
Walker Bush, 1946-) не може се рећи да је био нарочито успешан у било
којој од ових области. А он је ипак постао 43. председник САД..
Очигледно да су успешност неког система и његова праведност два
мерила која се само делимично поклапају. Вапијуће неправедни систем
тешко може бити сасвим успешан. Али, ни крајње неуспешни систем тешко
може бити сасвим праведан. Стратификација несумљиво има везе и са
успешношћу и са праведношћу. Али, какве тачно – то ћемо покушати да
утврдимо на наредним предавањима.

33
 ТРЕЋЕ ПРЕДАВАЊЕ

Маркс: класна борба је основни покретач историје

Kласна теорија Kaрла Маркса (Karl Marx, 1818-1883) почива на две

кључне идеје:
1. класе су стварни друштвени склопови, а у свом најразвијенијем
облику и истинске друштвене заједнице; оне нису никаква теоријска
конструкција, већ реалност; то се види и по томе што управо класе
одређују не само друштвено понашање људи, већ и главна дешавања
у друштву и историји;
2. ово одређење (детерминација) друштва и историје од стране класа
има снагу природног закона; научник који га открије има у руци не
само моћ објашњења садашњих и прошлих друштвених кретања,
него и моћ предвиђања будућих општих историјских дешавања.

Да класе одређују понашање, тј. присиљавају људе да се понашају на

сасвим одређени начин, може се видети из примера «доброг капиталисте».
Неки капиталиста може да буде веома доброхотан према радницима – да
им даје високу плату, да им скрати радно време, да им гради куће и
школе... Али, он је због тога мање конкурентан на тржишту. Његова роба ће
за тај трошак бити скупља, и добри капиталиста убрзо ће да пропадне.
Логика капиталистичког система (Н-Р-Н) једноставно тера капиталисту у
искоришћавање (експлоатацију). То значи да бити капиталиста
подразумева понашати се на тачно одређени начин. «То и не зависи од
добре или рђаве воље појединог капиталисте», каже Маркс у Капиталу (Das
Kapital, 1867). «Слободна конкуренција чини да унутрашњи закони
капиталистичке производње важе за појединачног капиталисту као
спољашњи принудни закон»82.

82Капитал, БИГЗ и Просвета, Београд 1973, стр. 242. Сва места из Капитала биће
у даљем штиву наведена према овом издању.

34
 Класе и логика историјког развоја

Гвоздена логика која тера капиталисту да се понаша на одређени

начин долази од тзв. примата (првенства, надмоћи) базе над наградњом.
Материјалне производне снаге (или техника и технологија) одређују врсту
производних односа (роб-робовалсник, кмет-феудалац, радник-
капиталиста). Заједно, произодне снаге и производни односи чине базу
друштва. Друштвену надградњу, са друге стране, представља сфера права
и политике, а затим и сфера идеја, представа, културе, уметности и науке.
База одређује надградњу, тако да са променама у бази долази и до промена
у надградњи83. Ако производне снаге обележимо са А, производне односе са
Б, политичко правну надградњу са В, а духовну сферу идеја са Г, тада
бисмо Марксову основну поставку могли да прикажемо као АБВГ84.

83 «У друштвеној производњи свога живота људи ступају у одређене, нужне односе,

независне од њихове воље, односе производње који одговарају одређеном ступњу
развитка њихових материјалних производних снага. Целокупност тих односа
производње сачињава економску струклтуру друштва, реалну основу на којој се
диже правна и политичка надградња и којој одговарају одређени облици
друштвене свести. Начин производње материјалног живота условљава процес
социјалног, политичког и духовног живота уопште. Не одређује свест људи њихово
биће, већ обрнуто, њихово друштвено биће одређује њихову свест. На извесном
ступњу свога развитка долазе материјалне производне снаге друштва у
противуречност с постојећим односима производње, или, што је само правни израз
за то, са односима својина у чијем су се оквиру дотада кретале. Из облика
развијања производних снага ти се односи претварају у њихове окове. Тада
наступа епоха социјалне револуције. С променом економске основе врши се
спрорије или брже преврат читаве огромне надградње» (Маркс, Предговор Прилогу
критици политичке економије, Култура, Београд 1960, стр. 9).
"Друштвени односи", пише о томе Маркс и у Беди философије (99-100), "тесно су
повезани са производним снагама. Стичући нове производне снаге, људи мењају
свој начин производње, а мењајући начин производње, начин на који подмирују
своје животне потребе, мењају и све своје друштвене односе. Ручни млин даје нам
друштво са феудалним господарима, парни млин друштво са индустријским
капиталистима. Али, исти људи који друштвене односе уређују саобразно начину
своје материјалне производње, производе и принципе, идеје, категорије, саобразно
својим друштвеним односима".
84 "Претпоставите одређено стање развитка производних снага људи (А') и добићете

одговарајући облик промета (comerce) и потрошње (А''). Претпоставите

одговарајући ступањ развитка производње, промета и потрошње (А) и добићете
одговарајући облик друштвеног уређења, одређену организацију сталежа, породице
или класе, једном речју одговарајуће грађанско друштво (Б). Претпоставите такво
грађанско друштво (Б) и имаћете одговарајуће политичко уређење (В), које је само
официјелни израз грађанског друштва (Г)".
"Доиста, само човек који нема ни трунке историјског знања не зна да су се владари
у свим временима морали покоравати економским односима, а не да су они тим
односима икад диктовали законе. Законодавство (В), како политичко тако и
цивилно, само проглашује, протоколише вољу економских односа (Б)" (Беда
филозофије, 76).
«Немојте се с нама свађати мерећи укидање буржоаске својине вашим буржоаским
представама о слободи, образовању, прави итд. Саме ваше идеје (Г) јесу производ
буржоаских односа производње и својине (Б), као што је ваше право (В) само у

35
 Г Идеологија
↑ ↑↑↑↑↑↑↑↑↑↑
Надградња
В Право и политика
↑ ↑↑↑↑↑↑↑↑↑↑ ↑↑↑↑↑

Б Производни односи База

↑ ↑↑↑↑↑↑↑↑↑↑

А Производне снаге

Узрочни склоп АБВГ кључ је за разумевање историје. Када се

производне снаге током једне епохе (феудализма, капитализма) довољно
развију, долази до промене производних односа, и то најчешће
револуцијом. "На извесном ступњу свога развитка долазе материјалне
производне снаге друштва (А) у противуречност са постојећим односима
производње (Б)... у чијем су се оквиру дотле кретале... тада настаје епоха
социјалне револуције» (Маркс, Прилог критици политичке економије). А са
сменом старих односа производње (Б), мења се и целокупна правно-
политичка (В) и духовна (Г) надградња. Схематски, ову Марксову тезу могли
бисмо да прикажемо на следећи начин:
Г1 Г2 Г3 Г4 Г5
    
В1 В2 В3 В4 В5
    
Б1 Б2 Б3 Б4 Б5
    
А1  А2  А3  А4  А5
Усправни низови (А1Б1В1Г1) означавају тзв.
друштвеноекономске формације – попут првобитног комунизма,
робовласништва, феудализма или капитализма. Водоравни низови
(А1А2А3А4А5) означавају начело постојаног и следбеног развоја
производних снага. За разлику од саставака доњег спрата (А1, А2, А3, А4, А5),
између саставака горњих спратова (Б1, Б2, Б3, Б4, Б5; В1, В2, В3, В4 итд) нису
стављене стрелице будући да су само производне снаге независно
променљиве, док су остали делови структуре од ње зависне варијабле.
Маркс је био уверен да горње правило делује као друштвено-
историјски закон, тј. да делује «гвозденом нужношћу». У средишњем делу
његовог опуса, у Капиталу, Маркс са пуним одобравањем наводи свог
руског рецезента који је написао: "На друштвено кретање Маркс гледа као
на природноисторијски процес, којим управљају закони који не само да су
независни од воље, свести и намера људи, него баш обратно, одређују

право претворена воља ваше класе, воља чија је садржина дата у материјалним
условима живота ваше класе (А и Б)» (Манифест комунисте партије, Култура,
Београд 1948, стр. 55; сва места из Манифеста (Manifest der Kommunistischen
Partei, 1848) биће у даљем штиву наведена према овом издању (цело штиво
Манифеста може се наћи и на мрежној страницци:
http://www.inicijativa.org/tiki/tiki-read_article.php?articleId=2018).

36
њихову свест и намере..."85. Такав друштвено-историјски закон се
"спроводи силом као регулаторан природни закон, као рецимо закон теже,
када се коме сруши кућа на главу"86. А на другом месту стоји: "У самој
ствари, не ради се о нижем или вишем ступњу развитка друштвених
антагонизама који проистичу из природних закона капиталистичке
производње. Ради се о самим тим законима, о тим тенденцијама које делују
и остварују се гвозденом нужношћу"87.
И као што се планета окреће око Сунца по орбити која је одређена
законима гравитације и независна је од воље саме те планете, тако и
људско друштво, пише Маркс у Капиталу (17), не може својим
једноставним хтењем мењати историјску путању: "Чак и ако је неко
друштво успело да уђе у траг природном закону свог кретања, не може оно
нити прескочити, нити наредбом укинути фазе природног развитка". Због
тога је могућност мешања људског чиниоца у општа историјска збивања
мала: "Моје становиште, које развитак економске друштвене формације
схвата као природно-историјски процес, може мање него икоје друго
бацити на појединца одговорност за прилике чија је он социјална
творевина, ма колико се он, можда лично уздигао изнад њих", каже такође
Маркс у Капиталу88.
Овакав, готово натуралистички друштвени детерминизам последица
је Марксове намере да своју теорију, за разлику од утопистичких
произвољности, утемељи на научном методу. Општа и нужна важења
природних закона представљали су за Маркса парадигму научности. Године
1860. Маркс одушевљено чита Дарвиново Порекло врста89, 1873. шаље
Дарвину примерак Капитала, а 1880. изражава Дарвину жељу да му
посвети следећи том Капитала (што Дарвин учтиво одбија90). Говорећи на
гробу свог саборца, Фридрих Енгелс (Fridrich Engels, 1820-1895) као
Марксов најважнији допринос научном поимању света истиче управо његов
натуралистички детерминизам:
"Као што је Дарвин открио закон развитка органске природе, тако је Маркс
открио закон развитка људске историје: просту чињеницу, која је до тад
била сакривена под идеолошким наслагама - да људи пре свега морају јести,
пити, становати, одевати се, пре него што ће моћи да се баве политиком,
науком, уметношћу, религијом, итд, да, према томе, производња
непосредних материјалних средстава за живот, а тиме и сваки ступањ
економског развитка једног народа или једне епохе, чини основу из које су
се развиле државне институције, правне концепције, уметничке, или пак
религиозне представе обичних људи и да се оне стога морају објашњавати из
те основе, а не као што се до сада догађало обрнуто" 91.

85 Поговор другом издању Капитала, исто, стр. 24.

86 Капитал, стр. 77.
87 Капитал, стр. 14.
88 Капитал, стр. 17.
89 То се може видети из Марксове преписке са Енгелсом и Ласалом (МЕД, т. 37,

стр.120; 512).
90 О преписци Маркса и Дарвина види: Љ. Берберовић и Д. Ђурић: "Дарвин и

Маркс", у зборнику Еволуциона теорија сто година после Дарвина, "Центар за

Марксизам Универзитета у Београду", Београд, 1982, стр. 55-56.
91 Ф. Енгелс, "Говор на гробу К.Маркса", МЕД, т. 2, стр. 163. Многа изричита

позивања Маркса и Енгелса на Дарвина, чак су навела доцније Плеханова да

37
 Марксово настојање да открије "друштвене законе" који су по својим
главним особинама (нужност и општост важења) подударни са онима у
природној науци92, довело је до дога да и сама класна теорија буде узрочно
чврсто, готово једнострано постављена. На следећим страницама видећемо
последице те строге детерминисаности.

Класе као непријатељске групе

Прва последица примата «базе» над «надградњом» по теорију класа

јесто то да за Маркса класе своје корене имају искључиво у сфери
производње. А то значи да је поседовање или непоседовање производне
имовине («средстава за производњу») кључно мерило разликовања класа.
Они који су власници производне имовине – робовласници, феудалци,
капиталисти – јесу главна горња класа. Ои који су без ње и раде за
господаре – робови, кметови, радници – јесу главна нижа класа. Дакле,
класа се из марксистичког угла одређује као «друштвена скупина чији
чланови имају исти однос према средствима за производњу»93.
А ако је класни однос заправо производни однос, онда у његовим
самим основама лежи искоришћавање (експлоатација). Робовласник
искоришћава роба, феудалац кмета, капиталиста радника. Чим се каже
класа, тиме се за Маркса каже и то да једна група у друштву искоришћава
другу друштвену групу. Искоришћавање, наравно, значи да између класа
постоји и известан однос међусобне зависности. Капиталиста са својим
машинама не може ништа да произведе без радника. Такође, ни радник не
би имао где да ради да није капиталисте. Отуда, основна класа за Маркса
постоји само као пар: роб-робовласник, феудалац-кмет, капиталиста-
радник. И ни једна класа, као члан ових парова, не може да постоји без
свог парњака. Нема роба без робовласника, нити капиталисте без радника.
Али, са друге стране, искоришћавање као суштина класног односа
значи и то да је класа неодвојива од сукоба (конфликта) и непријатељства
(антагонизма). То се јасно види у познатој реченици Марксовог
Осаманестог бримера Луја Бонапарте (Der Achtzehnte Brumaire des Louis
Bonaparte, 1852) која се често наводи као Марксова дефиниција појма
класе:

закључи: "Марксизам је примена дарвинизма у друштвеним наукама" (Г. Плеханов,

"Монистички поглед на историју", Изабрана дела, "Култура" 1968, стр. 288).
92 Колики су утицај били извршили физика и механика, тадашње најразвијеније

природне науке на Маркса, сведоче многи природњачки термини за описивање

друштвених појава. Тако Маркс говори о друштвеној динамици и о њој
супростављеној друштвеној статици, о револуционарним и еволуционим
кратањима друштва, под утицајем друштвених сила, о правцима, токовима и
брзинама тих кретања којима се не може променити смер без промене закона
кретања, итд. Види: Светозар Стојановић, "У трагању за револуционарним етосом"
Философске студије, 1979., стр.17-18.
93 Michael Haralambos: Увод у социологију, Загреб 2002, стр. 33. Такође: «Класа је

група људи који деле заједнички положај у привреди, одређеније, заједнички

положај с обзиром на производњу и контролу вишка производа»; Samuel Bowles,
Richard Edwards, Разумијевање капитализма: конкуренција, команда и мијена у
привреди САД, Школска књига, Загреб 1991, стр. 58.

38
 «Уколико милиони породица живе под економским условима егзистенције
који њихов начин живота, њихове интересе и њихово образовање одвајају од
начина живота, инетерса и образовања других клас и њима их
непријатељски супротстављају, утолико они чине класу»94.
Када Маркс каже одвајање и непријатљњљска супротстављеност
класа, он тиме у сам појам класе уграђује сукоб, борбу, непријатељство са
другом класом (па и чак мржњу према другој класи). Отуда постоји слагање
међу многим тумачима Маркса да за њега класа није нипта друго до
«конфликтна група»95. И доста, има места у којима Маркс изричито наводи
сукоб као главну одредницу друштвене класе. Рецимо, ово место: «Поједини
индивидууми чине једну класу само утолико, уколико морају водити
заједничку борбу против друге класе; у осталоме, они се међусобно налазе у
непријатељској конкуренцији»96. Такође, другде, Маркс наводи да
«капиталисти, ма колико да се у својој међусобној конкуренцији приказују
као неискрена браћа, ипак сачињавају прави савез слободних зидара
насупрот целини радничке класе» (Капитал, 1303). И као што
непријатељство са радницима одликује капиталистичку класу, тако и
комунистичка партија мора код пролетаријата да освести непријатељство
према капиталистима: «Она (Комунистичка партија - А. С) не пропушта ни
један моменат а да код радника не створи што је могуће јаснију свест о
непријатељској супротности између буржоазије и пролетаријата»
(Манифест, 94).
Ако друштво увек чини пар великих непријатељских класа (једна
горња и једна доња класа), јасно је зашто онда у Марксовој схеми нема
места за некакву трећу или средњу класу. Она једноставно нема парњака
коме би била суштински непријатељска. Јер, ако је средњој класи
суштински непријатељ доња класа, онда је она само део горње класе. Ако је
пак средњој класи суштински непријатељ горња класа, онда је, опет, она
само део доње класе. У сваком случају, она није истинска трећа класа.
Маркс, наравно зна да су њему савремена друштва препуна средњих
слојева: ситних предузетника, занатлија, малих трговаца, парцелних сељака
итд. Али сви они су за Маркса или остатак ранијег, феудалног раздобља,
знак да се капитализам у датом друштву није до краја развио97, или само
узгредни производ савременог капиталистичког развоја98. И без обзира на
изворе настанка или величину средњих слојева, они за Маркса нису права

94 Карл Маркс, Осаманести бример Луја Бонапарте, Култура, Београд 1949, стр.
113; подвукао А. С; сва места из Бримера биће у даљем штиву наведена према
овом издању
95 Anthony Giddens, The Class Structure of the Advanced Societies. Hutchinson

University Library, London, 1974, p. 29.

96 Немачка идеологија, у «Рани радови», Напријед 1961, стр. 327.
97 «Средњoвековно малограђанско становништво и ситни сељачки сталеж били су

претече модерне буржоазије. У земљама које су индустријски и трговачки мање

развијене, ова класа животари и даље поред буржоазије која се уздиже»
(Манифест, 72-3).
98 «У земљама где се развила модерна цивилизација образовало се једно ново

малограђанство, које лебди између пролетаријата и буржоазије и које се стално

наново формира као допунски део буржоаског друштва, али конкуренција стално
баца у пролетаријат његове чланове» (Манифест, 73).

39
класа већ само међукласа или «прелазна класа, у којој се интереси двеју
класа (буржоазије и пролетаријата – А. С) узајамно отупљују» (Бример, 47-8).
Али, није ли и «прелазна класа» опет класа? Не, јер она никада не
може постати «класа за себе». А само је класа за себе до краја остварена,
истинска класа. У Беди филозофије (Култура, Београд 1946, стр. 155),
Маркс разликује «класу по себи» (Klasse an sich) и «класу за себе» (Klasse für
sich). Прву чине људи истог занимања, али слабог класног идентитета и без
свести о својим класним интересима. Таква је, рецимо, најбројнија класа у
Француској99 - парцелни сељаци.
«Парцелни сељаци чине огромну масу, чији чланови живе у истим условима
али не ступају у разнолике односе међу собом. Њихов начин производње
изолује једне од других, место да их доводи до међусобног општења.
(...)Парцела, сељак и породица; поред тога, друга парцела, други сељак и
друга породица. Скуп таквих парцела чини село, а скуп села чини
департман. Тако се велика маса француске нације образује простим
сабирањем истоимених величина, као што кромпири у врећи чине врећу
кромпира» (Бример, 113).
Код такве «вреће кромпира», описује даље Маркс, «постоји само
локална повезаност», па «истоветност њихових интереса не ствара
заједницу, не ствара националну сједињеност и политичку организацију»
(Бример, 113). «Утолико они (сељаци – А. С) и не чине класу» (исто).
Насупрот таквој, «класи по себи», за коју смо у горњем наводу видели
да за Маркса и није права класа, код капиталиста, као и код радника у
најразвијенијим друштвима, можемо наћи идентитет, свесност, заједницу,
организацију. Зато су капиталисти, а и радници у најравијенијим земљама,
класа за себе. И само њима припада будућност.
«Наша епоха, епоха буржоазије, одликује се тиме што је упростила класне
супротности. Цело се друштво све више и више цепа на два велика
непријатељска табора, на две велике класе које стоје непосредно једна
наспрам друге – буржоазију и пролетаријат» (Манифест, 16).
Насупрот овим двема главним класама, које су у сталној и оштрој
борби, прелазне класе нису ни тамо ни овамо. Или су час тамо, а час овамо.
Њихови интереси наде и стремљења лебде између интереса, нада и
стремљења две главне друштвене класе. У односу на капиталисте они су
револуционарни, у односу на пролетаријат они су конзервативни
(Манифест, 40).
«Ситни је буржуј састављен и `с једне стране` и `с друге стране`. Такав је он
у својим економским интересима, он је такав и у својој политици, у својим
религиозним, привредним и уметничким схватањима. Такав је у моралу,
такав је у everything (свачему). Он је живо противуречје»100.
Стога су средњи слојеви, са становишта пролетерске револуције -
објашњавао је Енглес - као савезници пролетаријата «до крајњих граница
непоуздани, изузев случаја победе, а тада је њихова дерњава по пивницама
бескрајна»101. Они су само сапутник револуције, привремени савезнник било
буржоазије било пролетаријата, али не и саставни део истинских
историјских класа. И као такви, средњи слојеви немају будућност.

99 Маркс пише да она броји 16 милиона (Бример, 11).

100 Маркс, Беда филозофије, Култура, Београд 1946, стр. 165,
101 Мракс и Енгелс, Изабрана дела, Култура Београд 1949, том 1, стр. 200.

40
 Класе као аналитичке категорије

Схватање изложено у претходном одељку често се назива Марксовим

«апстрактним или `чистим` моделом класне доминације»102. Поред њега,
постоји и «много одређенији опис нарочитих особина класа у датом
друштву»103 - «конкретни модел класе»104. Реч је о томе да Маркс, чак и у
најзначајнијим делима за његову класну теорију (какво је Капитал) осим
две основне класе – буржоазије и пролетаријата – помиње и још неке друге.
Тако Маркс у Капиталу, у 52. глави 3. књиге105 која носи назив
«Класе», говори о «три велике класе модерног друштва које почива на
капиталистичком начину производње» (1869). То су «капиталисти»,
«земљовласници» и «најамни радници». Сличност са три велика друштвена
реда Адама Смита је очигледна. И Маркс, као и Смит, своје класе разликује
на основу извора из ког добијају доходак. Првима је извор власништво над
капиталом, другима над земљом, а трећима над радном снагом. А облици у
којима ове три велике класе остварују приходе су: профит, земљишна рента
и најамнина (1869). Као што се види, управо у глави Капитала која се зове
«Класе», Маркс уопште не разматра класе преко односа у производњи, већ
преко њиховог дохотка. Тако и нема две непријатељске класе, већ три класе
које, бар према почетку ове недовршене главе, нису одређене међусобним
непријатељством.
Што је најзанимљивије, на другим местима у Капиталу, Маркс
говори и о «ситној средњој класи» (570, 583, 667), «класи служинчади» (1098),
«класи индустријских и трговинских руководилаца» (1460), разликује чак
три «класе» радника («машински радници», «помоћни радници» и
«занатлијски радници», тј. техничари који одржавају машине у исправном
стању; 372-3), а свима њима додаје и још једну нижу класу -
«лумпенпролетаријат» (569).
Откуда ово? Као прво, Маркс је често био опуштен код коришћења
појмова. То се дешавало чак и код појмова који су од суштинске важности
за његову теорију. Рецимо, реч Klassе чак је и Маркс употребљавао као
истозначницу са речју Stand, која се на српски преводи као слој106 или као
сталеж. Погледајмо следећи одломак:
«У ранијим епохама друштва налазимо скоро свугде потпуну поделу друштва
на различите сталеже, многоструко ступњевање друштвених положаја. У
старом Риму имамо патриције, витезове, плебејце, робове; у Средњем веку
феудалне господаре, вазале, еснафске мајсторе, калфе, кметове, а уз то још
готово у свакој од тих класа опет посебне ступњеве» (Манифест, 15-16;
подвукао А. С).

102 Anthony Giddens, The Class Structure of the Advanced Societies. Hutchinson
University Library, London, 1974, p. 27.
103 Исто, стр. 27.
104 Исто, стр. 30.
105 То је недовршена, заправо тек започета глава, последња у 3. тому. Маркс је само

прву књигу Капитала довршио и дао у штампу 1867. Друге две књиге имао је у
радном и доста несређеном рукопису. Међутим, због болести, тај рукопис никада
није довршио. Тек након његове смрти, другу и трећу књигу приредиће за штампу
Енгелс. Трећа књига Капитала појавиће се 1894. године.
106 Капитал, 587; Бример, 20.

41
 Јасно је да Маркс у овом одељку изједначава све сталеже, у смислу
различитих слојева историјских друштава, са класама. Али, и приликом
разматрања њему савремених друштава Маркс такође о различитим
друштвеним слојевима говори као о класама. Маркс је Капитал написао
имајући све време у виду тада најразвијеније капиталистичко друштво –
Британију. И збиља, земљишна аристократија је у Британији, средином 19.
века, била једна од две владајуће друштвене класе. Такође, у Осамнаестом
бримеру Луја Бонапарте Маркс разматра политичке прилике у Француској.
Објашњавајући тамошње политичке сукобе као изразе класних борби,
Маркс је у том делу, као што ћемо видети, разликовао чак осам друштвених
класа.
Очигледно, Марксу његов сопствени теоријски апарат од две
непријатељске класе није био довољан за анализу конкретних друштава. Он
је био добар за општеисторијске увиде, за разматрање светскоисторијског
кретања. Али, када би се спустио у раван појединачних друштава, тај
апарат је за Маркса био одвећ груб да би помоћу њега могао стићи до
одговарајућих објашњења. Отуда је Маркс прибегао стварању приручног
аналитичког апарата. У њему су класе престајале да буду велики смртно-
непријатељски парови, и постајале бројне друштвене групе које се налазе у
променљивом односу. Час су биле у савезништву, час у сукобу. А њихов број
и назив Маркс је једноставно утврђивао на основу постојеће поделе рада.
Пољопривреда је давала земљопоседнике и сељаке, индустрија раднике и
капиталисте, банкарство је давало финансијску буржоазију, трговина
трговачку, итд. Тако, разматрање Осамнаестог бримера Луја Бонапарте
показује да Маркс у њему разликује следеће класе:
1. «велики земљопоседници» (31, 40, 87) или «земљишна аристократија»
(89);
2. «финансијска аристократија» (18, 19, 23, 56, 94) или «финасијски
магнати» (40);107
3. «идустријска буржоазија» (19, 20, 23, 89, 95, 105);
4. «трговачка буржоазија» (четири пута на стр. 94-95);108
5. «ситна буржоазија» (18, 19, 23, 31, 44, 45, 47, 61, 107, 108);
6. «пролетаријат» (18, 19, 20, 23, 43, 45, 46, 61, 63, 97, 107, 108, 109,
110, 117);109
7. «лумпенпролетаријат» (19, 67, 108, 121);
8. «сељаци» (19, 20, 31, 57, 112-117, 120, 121, 122)110.
Грозд од ових осам класа Маркс користи како би објаснио да оно што
на површини француског друштва изгледа као политичка борба, није
ништа друго до «класна борба» (Бример, 40). Наиме, свака од ових класа
налази се иза неке политичке снаге. Тако се земљопоседници налазе иза

107 У ову класу Маркс изричито набраја банкаре, велике зајмодавце и спекуланте
државним хартијама (94).
108 Такође, на стр. 40, Маркс говори о «крупној трговини», која, уз велике финансије

и крупну индустрију, чини свет «капитала» наспрам света «земљопоседа»; исто, на

стр. 95, помиње, наспрам финансијске аристократије, «трговце и индустријалце»,
очигледно као скраћенице за одговарајуће класе.
109 Са различитим придевима: «индустријски», «париски», «радни», «градски».

Такође, Маркс за пролетаријат користи и речи као што су «радници» (18, 43, 68) и
«радничка класа» (44).
110 Маркс их одређеније зове и «парцелни сељаци» (нарочито на стр. 112-7).

42
легитимиста, политичке струје која је подржавала династију Бурбона.
Финансијска аристократија и индустријска буржуазија налазе се иза
орлеаниста, политичке струје која је подржавала Орлеанску династију (31,
40). Касније, финансијска аристократија прва ће, због стабилности берзе,
прећи на страну Луја Наполеона (94). Њу ће следити индустријска (95), а
онда ће доћи и трговачка буржоазија (95). Када Луј Бонпарта буде
Французима дао право на опште и тајно гласање на изборима, он ће тиме
привући к себи и ситну буржоазију (109-110). Али, његови главни бирачи
остаће сељаци (112-117), а његова ударна песница лупменпролетаријат
(67). Такође, иза деловања демократске (односно социјалдемократске)
странке Маркс види заправо деловање ситне буржоазије, која повремено
тражи савезништво с пролетаријатом (43-4).
Али, треба рећи да и поред разликовања ових осам класа, главни
друштвени сукоб за Маркса и у Бримеру остаје онај између буржоазије и
пролетаријата. При томе, Маркс под буржоазијом подразумева прве четири
класе из горњег списка111. Он изричито помиње прве три класе као део
буржоазије (Бример, 31), док за трговачку буржоазију, из склопа и из самог
назива, то произилази. Тиме се може објаснити и питање посебног класног
имена за земљопоседнике у Капиталу. Земљопоседници, наиме, за Маркса
нису никаква посебна, не-буржоаска класа, будући да је «велики
земљопосед (...)развојем модерног друштва потпуно буржоазиран» (Бример,
42). Отуда су земљопоседници и финансијско-индустријски магнати за
Маркса само «два велика дела француске буржоазије» (Бример, 42; исто и
стр. 87; 88; 90). Реч је само о «два крупна интереса у која се цепа
буржоазија – земљопосед и капитал» (41). Стога су земљопоседничка,
индустријска, финансијска и трговачка буржоазија, да употребимо
Марксову реченицу из једног другог дела, само «фракције буржоаске класе»
112. И све се оне могу узети да «стоје насупрот подјармљеним класама»

(Бример, 42).
Пролетаријат је, наравно, главна «подјармљена класа» у Француској.
Али, између ситне буржоазије (пете класе у нашем списку) и буржоазије
(коју Маркс често, ради разликовања, зове и «крупна буржоазија»113, долази
чак и до оружаних обрачуна (Бример, 45-9). Тако, међутим, није између
различитих фракција крупне буржоазије (то јест, између прве четири класе
са нашег списка). Те фракције се између себе само политички надмећу и
никада не ступају у озбиљније друштвене сукобе. Али, ситна буржоазија
није само једна од фракција буржоаске класе. Већ смо рекли да за њу
Маркс у Бримеру каже да је «прелазна класа, у којој се интереси двеју класа
(буржоазије и пролетаријата – А. С) узајамно отупљују» (47-8). А, у
одређеним историјским тренуцима, описује Маркс у Бримеру, као што је
случај у Француској после 1848, ситна буржоазија се такође може наћи у
положају једне од «подјармљених класа» (Бример, 42-3). Тада она постаје
једна од «револуционарних класа» (76). У том тренутку ситна буржоазија

111 У Грађанском рату у Француској (Култура, Београд 1947), Маркс на неколико

места (стр. 23, 25 итд) говори о «владајућим класама» у Француској. Он их у том
делу непосредно не одређује, али из Бримера следи да су то управо ове четири
класе.
112 Маркс и Енгелс, Изабрана дела, Култура 1949, том 1, стр. 119.
113 Рецимо, Бример, 31.

43
себе сагледава као представника читавог народа (48) и ступа у савезништво
са пролетаријатом (48; 52).
И баш то савезништво било је оно што је у време Луја Бонапарте
уплашило (крупну) буржоазију. Стога је буржоазија, објашњава Маркс, за
савезника и узела Луја Бонапарту. Буржоазија је, наравно, видела да Луј
има много веће амбиције него да буде само њен савезник. Буржоазија је
добро видела да Луј заправо жели да буде истински господар Фрнцуске.
Али, буржоазија је Луја морала да трпи јер су уз њега били војници,
лумпенпролетери и сељаци. Први су ломили оружане побуне, други су
растурали демократске зборове, а трећи су на изборима уредно гласали за
Луја, а против «неодговорних елемената». Све то јамчило је поредак и
штитило постојеће стање. Стога је, објашњава даље Маркс, буржоазија све
више попуштала Лују, све док је на крају овај пустолов није сасвим изгурао
са власти. Али, како је Луј ипак јамчио одржање постојећег друштвеног
поретка, буржоазија се није претерано опирала. Она је, закључује Маркс,
пре пристала да остане без политичке власти, него да ризикује да остане без
профита. Тако је допустила да «њена политичка моћ (крупне буржоазије –
А.С) буде скршена, како би могла да се одржи неповређена њена друштвена
моћ» (Бример, 59).
Овакво Марксово виђење француског друштва изгледа поприлично
доследно и целовито. Оно, међутим, што је збуњивало доцније тумаче
Маркса, била је чињеница да се, и поред све исцрпности, Маркс није јасно
одредио према два важна друштвена слоја – према чиновништву
(бирократији) и према интелигенцији.
Маркс је јасно уочавао значај чиновништва за тадашњу Француску.
Писао је да тамо постоји «армија чиновника од пола милиона» (Бример, 111)
и «армија (војска – А. С) од још једне половине милиона» (111). Они заједно
чине «страховити паразитски организам, који се као нека мрежаста опна
обавија око тела француског друштва» (111). Француска је у доба револуције
доживела снажну централизацију, што је ванредно повећало број државних
чиновника. Премда рестаурација тај апарат није дирала, «држава је тек под
другим Бонапартом постала потпуно самостална. Државна машина се
према буржоаском друштву толико учврстила да је на њеном врху (да би
владала целим друштвом - А. С) довољан шеф Друштва од 10 децембра» (тј.
Луј Бонапарта – А. С; Бример, 112). Иако изричито напомиње да се
друштвена моћ Луја Бонапарте заснива на снажној подршци бирократије
(112), иако описује њену величну и значај за француско друштво, Маркс о
чиновништву ипак не говори као о посебној класи. Он га непосредно и не
помиње у реченици која се често узима као Марксов списак француских
класа:
«Буржоаска република је победила. На њеној страни били су финансијска
аристократија, индустријска буржоазија, средњи сталеж, ситна буржоазија,
војска, лумпенпролетаријат организован као Мобилна гарда, интелигенција,
попови и сеоско становништво. На страни париског пролетаријата није било
никог» (Бример, 19-20).
У овом одломку, у коме је Маркс класе («индустријска буржоазија»,
«ситна буржоазија», «пролетери» итд) измешао са занимањима («војска»,
«попови»), наводи се и извесни, тајанствени, «средњи сталеж». Он је
тајанствен зато што се нигде више у Бримеру не помиње, осим на том

44
месту114. Истина, нешто доцније Маркс каже да је «снага тог буржоаског
поретка (Луја Бонапарте – А. С) средња класа» (Бример, 120). «Средњу класу»
Маркс помиње и на следећој страни (121). Можда би се могло закључити да
Маркс под «средњим сталежом» – који очигледно није ситна буржоазија -
подразумева управо чиновништво, бирократију? Не, јер он на последњем
помињаном месту каже: «индустрија и трговина, дакле послови средње
класе» (121). Из тог, као и из склопа наведеног одељка са стр. 19-20, јасно
произилази да под «средњим сталежом/класом» Маркс једноставно
подразумева некакву средње имућну буржоазију. Очигледно је израз
«средњи сталеж/класа» на овим метима употребио више узгред, реторички
и без посебних намера. И на основу Марксових других дела115, тешко би се
могло закључити да је под тиме подразумевао управо бирократију.
Ипак, сасвим је могуће да је Маркс бирократију видео као засебан
слој, који ће, када се буде до краја развио, постати и политички делатан (и
тада бити један од предмета класне анализе). Описујући како Луј Бонапрата
уздиже бирократију, Маркс каже да он тиме «поред стварних друштвених
класа ствара вештачку касту» (Бример, 118). «Вештачка каста» није стварни
друштвени слој. Али, некакав друштвени слој свакако да јесте. У другим
делима Маркс говори о «непроизводним класама»116 и није искључено да
једна од тих класа не би могла бити управо бирократија. Уосталом, ако су
класе «финансијска аристократија» и «лумпенпролетаријат», зашто то не би
могла бити и бирократија?
И са интелигенцијом у Бримеру ствар је једнако нејасна као и са
бирократијом. Нејасно је да ли је у наведеном одломку интелигенција
наведена као класа, или као занимање? Маркс у даљем штиву
интелигенцију поименично више и не помиње. Можда и зато што она није
деловала као целовита политичка снага117. А можда и зато што је
интелигенцију Маркс видео као једну врсту прирепка буржоазије118.
Међутим, у Бримеру (93; 96-7) Маркс описује и то како је буржоазија, у
једном трнутку, дошла у сукоб са ствараоцима јавног мнења. Изгледа да је
то могуће стога што интелигенција, без обзира на своју општу улогу као
идеолога буржоаског друштва, може да, у једном историјском тренутку,
114 Отуда је неоправдано узимати «средњи сталеж» као једну од осам класа, као што
се чини у Rosemary Crompton, Class and Stratification: An Introduction to Current
Debates, Polity Press, Cambridge 1993, pp. 23-4. Није јасно зашто Кропмтонова, у
Марксову осмокласну схему из Бримера, укључује средњи сталеж, али не и
трговачку буржоазију, иако се први слој помиње само једном и у нејасном склопу, а
други слој четири пута и у веома јасном контексту.
115 Такође, када у Манифесту Маркс говори о »ситним средњим сталежима» (33), он

одмах затим објашњава да у њих убраја «ситне индустријалце, трговце и рентијере,

занатлије и сељаке» (33; то исто и на стр. 40). И у Грађанском рату у Француској
(стр. 70), Маркс каже: «средње класе – дућанџије, занатлије трговци, изузимајући
једино крупне капиталисте». Ни «средњи сталежи», ни «средње класе», дакле, нису
чиновници или интелигенција, већ средње имућна буржоазија.
116 Прилог критици политичке економије, Култура, Београд 1960, стр. 220 и

Теорије о вишку вреднопсти, Култура, Београд 1953, том 1, стр. 265-7, 381.
117 Тако, када Маркс описује како се буржоазија поделила на легитимисте и

орлеанисте, додаје да су се и «великодстојници војске, универзитета, цркве,

адвокатског реда, академије и штампе поделили на обе стране» (Бример, 31).
118 Припадници интелигенције који дају тон јавном мнењу за Маркса су само

«идеолози буржоазије» (Бример, 93) или «њени литерарни представници» (96).

45
баш као и ситна буржоазија, почне да заступа интерсе целога друштва.
Стога би, са Марксовог аналитичког становишта, и интелигенција могла
бити посебна друштвена класа.
Тако, ако на оних осам класа, о којима Маркс у Бримеру јасно говори
као о класама, додамо и бирократију и интелигенцију као класе in statu
nascendi, добијамо грозд од укупно 10 класа. А то је већ веома разрађени
аналитички апарат, употребљив и за најистанчанија разлагања онога што
се збива у сложеним друштвима.

Класе и политика

Прва последица надмоћи базе над надрадњом били су производни

корени друштвених класа. Друга последица јесте да господство неке класе у
економији значи и њено господство у сфери права и политике, као и у
сфери идеја, културе или науке. Економски господарећа клaса за Маркса је
истовремено и политички владајућа.
«Политичка власт у правом смислу јесте организована власт једне класе за
угњетање друге класе» (Манифест, 66).
«Уколико је напредак модерне индустрије развијао, проширивао,
продубљивао класну супротност између капитала и рада, утолико је државна
власт све више и више добијала карактер машине класне владавине. После
сваке револуције, која означава известан напредак класне бробе, чисто
угњетачки карактер државне власти испоставља се све отвореније и
отвореније» (Грађански рат у Француској, 61).
Правне и политичке установе сваког поретка само су оруђа преко
којих господарећа класа обезбеђује своје интересе. Економска моћ увек
значи и политичку и идеолошку моћ. «Модерна државна власт само је одбор
који управља општим пословима целе буржоаске класе» (Манифест, 19), а
«владајуће идеје неког времена увек су биле само идеје владајуће класе
(Манифест, 61)119.
Последица тога јесте да и припадници главне потчињене класе често
имају помућену свест о друштву у коме живе. То је тзв. искривљена
идеологија. Али припадници подложничке класе често имају и погрешну
представу о свом сопственом друштвеном (тј. класном) положају. То је тзв.
лажна свест. Због тога, радници не само да су каткада задовољни својим
положајем (поготово у доба привредног напретка). Они често немају ни
јасни класни идентитет. Из овог угла, лако је онда објаснити зашто већина
чланова савремених друштава себе сврстава у средњу класу, иако са
становишта марксистичке анализе припадају нижим класама120.

119 «Немојте се с нама свађати мерећи укидање буржоаске својине вашим

буржоаским представама о слободи, образовању, прави итд. Саме ваше идеје јесу
производ буржоаских односа производње и својине, као што је ваше право само у
право претворена воља ваше класе, воља чија је садржина дата у материјалним
условима живота ваше класе» (Манифест, 55). «Закон, морал, религија (...)само су
буржоаске предрасуде иза који се крију буржоаски интереси» (Манифест, 41).
120 Рецимо, чак 90% Јапанаца доживљава себе као припадника средње класе (Lee &

Turner, 1996:1), док према Рајтовом истраживању, мануелни и немануелни

радници тамо чине чак 47% испитаника са „непосредним класним положајем"
(Wright, 1997:47). И у Србији, према Лазићевом истраживању (1997) 75,9%
испитаника себе види као припадника средњег слоја.

46
 Али, природни закони капиталистичког развоја заоштриће класне
супротности и довести до тога да се класна свест пролетаријата до краја
развије. Маркс није имао никаквих сумњи када је у питању будућност.
Класно капиталистичко друштво убрзо ће доживети врхунац121. Његов
класни склоп ће се тако променити да ће избијање револуције постати
неизбежно. Маркс је изнео четири предвиђања како ће изгледати ове
промене.
1. Ширење употребе машина у производњи све више ће смањивати
потребу за обученим и вештим радницима. Радници ће бити само
привесци уз машину, радна послуга која је опслужује. «Наместо
хијерархије специјализованих радника, карактеристичне за
мануфактуру, у аутоматској фабрици јавља се тенденција за
изједначавањем или нивелисањем радова, које помоћници машине
имају да изводе» (Капитал, 372). То ће довести до тога да ће се до
краја изгубити разлика која сада (тј. у Марксово време) још постоји
између високо обучених и добро плаћених радника, и необучених и
слабо плаћених пролетера. Доћи ће, дакле, до хомогенизације
радничке класе.

Слика 1: Радник као привесак машине; једно од Марксових предвиђања

будућности; слика је филма Чарли Чаплина Модерна времена.

2. Нагомилавање капитала, на једној страни, и безобзирно

искоришћавање рада на другој страни довешће до повећања разлике
у богатству и до погоршања укупног друштвеног положаја радника.
«Радников положај мора бивати све гори што више се капитал
акумулира, ма како радник био плаћен, високо или ниско», каже
Маркс у Капиталу (571). «Општа тенденција капиталистичке
производње јесте не да повиси, већ да снизи ниво надница, тј. да

121«Централизација средстава за производњу и подруштвљење рада достиже тачку

на којој више не могу подносити своју капиталистичку љуску. Она се разбија. Куца
последњи час капиталистичке приватне својине. Експропријатори бивају
експроприсани» (Капитал, 672).

47
 обори вредност рада више или мање до њене минималне границе»122.
«Акумулација беде одговара акумулацији капитала. Нагомилавање
богатства на једном полу у исти мах је нагомилавање беде, мучног
рада, ропства, незнања, подивљања и моралне деградације на
супротном полу»123. То даље сиромашење радника назива се
пауперизација.
3. Беспоштедна конкуренција која влада у капитализму довешће до
пропасти предузећа са малом производњом и слабом акумулацијом
капитала. «Један капиталиста убија многе» (Капитал, 672).
«Напредак индустрије баца читаве саставне делове владајуће класе у
пролетаријат» (Манифест, 39; такође и 73). То значи да ће, на концу,
нестати сва мала и средња предузећа, а тиме и целокупна ситна
буржоазија. Мали власници – занатлије, трговци, сељаци – постаће
или успешни капиталисти, или ће потонути у пролетаријат. Ово друго
ће се, наравно, далеко чешће догађати него прво. «Досадашњи ситни
средњи сталежи, ситни индустријалци, трговци и рентијери,
занатлије и сељаци, све те класе срозавају се у пролетаријат»
(Манифест, 33). То ће довести до пропасти и коначног нестанка
средње класе.
4. Капиталиста добија профит искоришћавањем радника. Што је већи
његов профит, више може да улаже у технолошко унапређење
производње. Тако смањује цену својих производа, и повећава свој
успех на тржишту. Али, сваки капиталиста има такмаца у другом
капиталисти. И тај капиталиста се труди да има што већи профит,
како би купио нове машине и снизио цену робе. У њиховом
такмичењу, дакле, победиће онај капиталиста који успешније
искоришћава своје раднике. То значи да капиталистички систем
нужно води повећању екплоатације пролетаријата. А «степен
експлоатације најуспешније се повишава продужавањем радног дана
и интензивирањем рада» (Капитал, 1331). Радници раде све дуже,
све напорније, а за све мању надницу. Повећање екплоатације води
јачању отпора, ширењу класних сукоба и на крају побуни. Када се
експлоатација толико увећа да постане неиздржива, мора доћи до
револуције.
Револуција је само још јeдна последица првенства основе над
наградњом. Реформама и политичким превратима могу се донекле
променити односи у расподели дохотка или у расподели пролитичке моћи.
Али, стварна, суштинска промена, значајна за класни положај, јесте једино
промена производних односа. На њу, међутим, владајућа класа неће тек
тако пристати. Она на то мора бити натерана. А то је могуће једино
револуцијом. Као што су сва цивилизована друштва била класна друштва,
као што су све главне политичке борбе биле класне борбе124, тако су се и све
главне историјске промене збиле као резултат револуције.

122Карл Маркс, Надница, цена и профит, Култура, Београд 1950, стр. 68.
123Капитал, 571.
124 Чак и религијски или филозофски спорови по марксистима су само израз

класних борби. Као што каже Енглес: «Баш је Маркс први открио велики закон о
кретању у историји, закон по коме све историјске борбе, одигравале се оне у
политичкој, религиозној, филозофској или другој којој идеолошкој области, у ствари

48
 «Историја сваког досадашњег друштва јесте историја класних борби.
Слободни човек и роб, патрициј и плебејац, барон и кмет, еснафски мајстор
и помоћник, укратко – угљетач и угљетени стајали су један према другом у
сталној супротности, водили непрекидну, час скривену, час отворену борбу
која се увек завршавала реолуционарлним преображајем целог друштва или
заједничком пропашћу класа које су се бориле»125.
У том смислу, и предстојећа комунистичка револуција, писао је
Маркс у Предговору другом издању Капитала, довешће до корените
промене односа у производњи. Она ће «да преврне капиталистички начин
производње и да потпуно укине класе»126. Класе ће бити укинуте тако што
ће сва производна имовина бити национализована127. Биће уведена «општа,
свима члановима друштва припадајућа својина», али и «једнака обавеза
рада за све» (Манифест, 65). Радна обавеза значи да ће од свеукупног
градског становништва бити регрутоване «индустријске армије, нарочито
за земљорадњу» (65). Са укидањем приватне својине, стоји даље у
Манифесту, биће укинута и цела буржоаска класа, биће укинуто и
«трговање» (52), «буржоаска личност» (52), «буржоска слобода» (52), «класно
образовање» (55), «буржоаска породица» (56), «народност» (59), «религија» (62)
и «морал» (62). Биће уведено «јавно и бесплатно васпитавање све деце» (66),
«заједница жена (57-9)», а уместо нације на позорницу ће ступити
«уједињена акција цивилизованих земаља» (60). Доћи ће до корените
промене и у сфери идеологије: «Комунистичка револуција јесте
најрадикалније кидање са традиционалним односима својине, па није чудо
што се у току њеног развитка најрадикалније кида са традиционалним
идејама» (63).
Ето то је била политичка визија Карла Маркса. Он збиља није био
само научник. Иако је провео деценије у писању опсежних и чињеницама
исцрпно поткрепљених књига, по речима Енглеса, «Маркс је пре свега био
револуционар. (...)Суделовати на овај или онај начин у рушењу
капиталистичког друштва и државних установа (...) – то је био његов прави
животни позив»128. И збиља, Маркс је страсно призивао револуцију. Његове
речи одзвањале су у умовима хиљада радника или студената:
«Социјализам се не може остварити без револуције, (...)а револуција уопште,
рушење постојеће власти и разарање старих односа – политички је акт.
(...)Социјализму је потребан тај политички акт уколико му је потребно
разарање и распадање»129.
«Пролетери немају ништа своје што би осигурали, они имају да разоре сваку
досадашњу приватну сигурност и приватна осигурања» 130 (сва подвлачења
су А. С).

представљају само више или мање јасан израз борби друштвених класа» (Предговор
трећем издању Маркосовог «Осамнестог бримера»; Бример, стр 8).
125 Манифест, 15.
126 Капитал, 22.
127 Револуција ће довести до тога, објашњавао је мисао свог саборца Енглес, да се «у

рукама државе све више концентрише сав капитал, сва земљорадња, сва
индустрија, сав транспорт, сва размена» Енглес, Принципи комунизма, МЕД, том 7,
стр. 305.
128 Фридрих Енглес, МЕД, Просвета, том 30, стр. 281.
129 Маркс, “Критичке примедбе уз чланак једног Пруса», МЕД, том 3, стр. 174.
130 Манифест, 42.

49
 «Рушење», «разарање», «распадање», то није дискурс хладнокрвног
научника. То је речник једног горљивог, готово фанатичног
револуционара . Насилна револуција била је по Марксу потребна јер се
131

само насиљем могла од буржоазије преотети капиталистичка својина и

уништити капиталистичка држава. «Сила је бабица сваког старог друштва
које у утроби носи ново друштво», објашњавао је Маркс у Капиталу (662;
подвукао А. С). «Пролетаријат не може да се подигне», писали су Маркс и
Енглес, «не може да се усправи, а да се не баци у ваздух цела надградња
слојева који сачињавају званично друштво» (Манифест 388; подвукао А. С).
Стога је револуција, објашњавао је Енглес, «насилно рушење читавог
досадашњег друштвеног поретка»132, «акт у коме један део становништва
намеће своју вољу другом делу помоћу пушака, бајонета и топова»133.
А пошто је револуција једини начин суштинског ослобађања
пролетријата, није ни чудо да је Маркс био против делимичних друштвених
реформи или покушаја демократизације поретка (Критика готског
програма, стр. 22-27)134. Био је, уопште, против свих «буџаклијских
реформатора» (Манифест, 83), који својим причама о реформама само
одвлаче пажњу радника од револуције. Био је против демократизације,
објашљавајући да представници ситне буржоазије «демократско
републиканске установе траже као средство, не зато да би се укинуле обе
крајности, капитал и најамни рад, него зато да би се њихова супротност
ослабила и претворила у хармонију»135. Био је Маркс против и
парламентаризма, називајући га «парламентарним кретенизмом, који
заражене држи као опчињене у једном свету уобразиље, те им одузима
сваки смисао, свако сећање, свако разумевање за груби свет око њих»
(Бример, 83).
Али, о Марксу не треба престрого судити. Он је живео у време
страшних патњи. А већина тих патњи била је усредсређена у једном слоју –
код радника. И данас, свуда у европским или северноамеричким
друштвима има сиромашних људи. Али, они не скапавају од глади, а при
томе се никако не би могло рећи ни да се убијају од рада. Но, у Марксовоо
време, радници су радили много и напорно. Почињали су са радом у 5.30 и
радили, са мањим прекидима за обед, до 20.30. И тако 72 часа недељно. А
за то су добијали таман толико новца да могу да купе најбеднију храну ѕа
своју породицу (која је имала у просеку четворо деце), плате подстанарску
кирију за једну собу136, и купе нешто угља за огрев.
Ево како је изгледао живот једног квалификованог радника, према
извештају фабричког инспектора из 1866. године137. Радник ради од 6

131 Такође, и у Немачкој идеологији, Маркс револуцију описује као «рушење основе
свега постојећег» (МЕД, том 6, стр. 39).
132 Енглес, Карл Маркс, МЕД, том 30, стр. 88.
133 Маркс и Енглес, Изабрана дела, Култура, Београд 1950, том 1, стр. 616. Сва

подвлачења су моја.
134 Види: Живко Марковић, «О неким идеолошким застрањивањима марксизма»,

Гледишта, год. 35 (1994), бер. 1-6, стр. 159-174.

135 МЕ, ИД, Култура, Београд 1949, том 1, стр. 251.
136 У једном лекарском извештају из 1865. каже се да у извесном радничком

насељу, на једну постељу, «а под тим подарзумевам сваки замотуљак нечистих прња
или прегршт шушки», долази просечно по 3,3 особе (Капиатл, 587).
137 Маркс, Капитал, 627.

50
 часова ујутро до 11 часова ноћу, од понедељка до петка. Суботом са радом
завршава у 6 сати увече. Има петоро деце. Недељно зарађује 10 шилинга и 6
пенија (један шилинг има 12 пенија), а његова жена, која ради исто радно
време, 5 шилинга. Само за кирију и огрев плаћа недељно 1 шилинг и 9
пенија. Најстарија кћер, од 12 година, води домаћинство, кува и брине о
млађој деци. Најчешћа храна је каша, каткад од овсеног, каткад од
кукурузног брашна. Лети се једе кромпир, а када се он потроши поново се
враћа на кашу. Залогај меса се види два, три пута годишње. Једанпут
недељно се пије чај. Ипак, овај радник шаље троје деце у школу. За то плаћа
по сваком детету 1 пени недељно.
Радник из горњег примера трудио се да колико-толико одшколује
децу. Али, већина радника је била толико бедно плаћена да су и њихова
деца морала да раде, ако нису желели да умру од глади138. Да, глад је харала
радничким четвртима, поготово у временима када би дошло до опадања
производње. У Марксово доба, само у Ирској, умрло је од глади милион
људи. Зато су деца почињала да раде већ са 6 година. Са 13 година већ су
сва радничка деца увелико радила. Радило се по 14, 15 сати дневно.
Краљевско повереништво за испитивање стања у британским рудницима
поднело је 1842. године извештај из ког се види да у подземним тунелима
угљенокопа раде деца од којих су нека стара само четири године. Често су
та дечица, због подземних вода, бивала мокра до голе коже, али су увек
била чудовишно прљава и уморна. Дечаци, звани «замкаши» (trappers)
радили су у мрклом мраку отватрајући и затварајући постројења за ветрење
(тзв. промајнице). Деца су непрестано била близу опасних машина, па и она
најмања и недовољно способна да се о себи старају. Отуда су честе биле
несреће и страшне повреде и унакажења139.

Слика 2: Дечији рад у британским рудницима; цртеж је из званичног извештаја

парламентарне комисије 1842.

На основу поменутог извештаја, парламент је 1842. донео закон о

рудницима. Њиме је било забрањено дечацима до 10 година, а девојчицама
уопште, да раде испод земље140. Али, тај закон нико није поштовао. Године
1865. у Британији је било 3.217 угљенокопа и свега 12 инспектора141. Деца

138 Због тога је, рецимо у Лондону, свега 20% деце похађало неку школу 1840.
године.
139 Peter Lane, Revise History (1750-1980), Charles Letts Books Ltd, London 1982, p 50.

О истом извештају пише и Маркс, Капитал, 437 и даље.

140 Деца до 15 година нису смела радити са опасним машинама или у њиховој

близини.
141 Капитал, 442.

51
су наставила да раде као и раније – тим пре што ни по новом закону
дужина радног дана није била ограничена. Осим у угљенокопима, деца су
много коришћена и у творницама тканина142. Један извештај државног
иследника садржи потресна сведочења радника и њихове деце, својствена
за читаву тадашњу индустрију.

Слика 3: Дечији рад у британским рудницима; лево је нацртан малишан који ради
на отварању и затварању промајнице, чиме је омогућаван проток ваздуха

«W. Duffy (један од радника творнице тапета – А. С): `Деца су често тако
уморна да не могу држати очи отвореним, а и ми то можемо често доиста
само с муком`. J. Lightbourne: `Мени је 13 година. Прошле зиме смо радили
(од 6 сати ујутро – А. С) до 9 часова увече, а претпрошле и до 10. Прошле
зиме сам готово свако вече плакао, толико су ме болеле ноге`. G. Aspden:
`Имао сам обичај да овога мог малишана, кад му је било 7 година, носим
тамо и натраг по снегу, он је обичио радио 16 часова. Често бих клекнуо да
га нахраним док је он стајао уз машину, јер је он није смео оставити ни
зауставити»143.
Године 1844. забрањено је деци до 13 година да раде дуже од 6,5
часова дневно. Али, дечица од 4 или 5 година могла су да раде тих 6,5 сати,
само ако су могла да схвате шта се од њих очекује. А ако нису могла – ту је
била добра стара шиба да их подучи. Деца од 13 и више година, чак и по
том закону, радила су 12 часова дневно. Детињство? Игра? Забава? Не, ако
сте рођени у Поплару, Милвору или Гриничу, лондонским насељима у
којима станују радници. Када се 1847. деци од 13 и више година скратио
радни дан на 10 сати дневно – и словима: десет сати – то се сматрало
великим напретком. Али, код Маркса (Капитал, 426-446) видимо да се ни
тога нико није особито чврсто држао.
Због свега овога, не замеримо претерано Марксу на његовој
револуционарној горљивости. Она је долазила од искреног очаја због
библијских патњи хиљада породица у најближем комшилуку. Вредни и
радишни људи, привржени својим породицама, патили су се у највећој

142 Деца су радила и као оџачари. Када би се заглавила у димљаку, газда би у

камину запалио ватру, како би их подстакао да повећају напоре ради
одглављивања. Тек 1864. године забрањено је деци до 16 година да улазе у димњак.
143 Капитал, 221.

52
беди. У беди коју нису могли да поправе ма колико да су дуго и напорно
радили. Маркс је био огорчен због неосетљивости владајуће класе на ту
патњу. Био је љут због њених малих и нерадих покушаја да се та патња
ублажи. Био је гневан због преспорог поправљања положаја чак и оних
најмањих и најнезаштићенијих – радничке деце144.
Али, оно што би се Марксу свакако морало замерити јесте то да је
избегавао да се суочи са чињеницама које су се косиле са његовом теоријом.
Раднички положај се свакако преспоро поправљао. Али, се ипак поправљао.
И ни у ком случају није бивао све гори и гори. У првом издању Капитала
(1867), Маркс наводи разне статистичке податке који досежу до 1865. или
1866. године. Једино подаци који се тичу кретања радничких надница
завршавају већ са 1850. годином. У другом издању (1873), статистике су
употпуњене новим подацима. Али кретање надница после 1850. поново је
изостављено. То не може бити случајно. Из кретања надница, наиме, јасно
би се видело да Марксова теорија радничког осиромашења не стоји. Зато се
ти подаци и прећуткују. «То је редак, али суштински пример Марксове
несавесности око фактичких питања», рећи ће Лешек Колаковски145. И то
неће бити нетачно.

144 Маркс, међутим, није био за потпуно ослобађање деце од производног рада. Он
је само замерао да у капитализму она раде предуго и само у корист капиталисте.
Али, у комунизму, деца би такође радила по фабрикама, али мање, и у корист
читавог друштва. Тако, у Критици Готског програма Маркс пише: «Општа забрана
дечјег рада неспојива је с постојањем крупне индустрије; она је, према томе,
празна благочестива жеља. Њено спровођење – кад би било могуће - било би
реакционарно, јер при строгом регулисању радног времена према различитом
узрасту, скупа са другим превентивним мерама за заштиту деце, рано повезивање
продуктивног рада с наставом једно је од најмоћнијих средстава за преображај
данашњег друштва» (стр. 26-27). А која је узрасна граница тог «раног продуктивног
рада» у комунизму види се из резолуције женевског конгреса Прве интернационале,
коју је саставио сам Маркс: «Конгрес на тенденцију савремене друштвене
производње да привуче на сарадњу децу и омладину оба пола – гледа као
прогресивну, здраву и закониту, иако се она, при владавини капитала, претвара у
ужасно зло. У рационално изграђеном друштву, свако дете, почев од девете године,
мора да постане производни радник» (наведено према: Игор Шафаревич,
Социјализам као појава светске историје, Светигора, Цетиње 1997, стр. 304).
Стаљин је ову резолуцију озиљно схватио и децу укључио у производне бригаде.
Декретом од 2. октобра 1940. дозвољено је радним колективима да, ради испуњења
плана, могу неограничено користити и дечији рад. Штавише, 7. априла 1935,
Стаљин је донео декрет којим су све казнене мере против одраслих (укључив и
стрељање) проширене и на децу која су напунила 12 година. Солжењицин сведочи о
деци која су слата у концентрациони логор на осам година за казну због стригања
колхозних класова или што су напунила џеп колхозним кромпирима. А једна гладна
четрнаестогодишња девојчица купила је, по улици, зрневље жита које је испадало
из колхозног камиона. Осуђена је на три године логора (Александар Солжењицин,
Архипелаг Гулаг 1918-1956, «Рад», Београд 1988, књ. 2, стр. 321-2).
145 Главни токови марксизма, књига 1, БИГЗ, Београд 1980, стр. 344.

53
 ЧЕТВРТО ПРЕДАВАЊЕ

Макс Вебер: слојевитост није само класна

Следећа велика теорија друштвене слојевитости коју ћемо

разматрати јесте она коју је развио Макс Вебер (Max Weber, 1864-1920).
Данас се уопштено сматра да Веберово учење представља «најбољи,
најшири и најадекватнији оквир за социолошко проучавање друштвене
структуре»146. После слома социјализма, који је знатно потамнео
привлачност марксистичке теорије, Вебер је избио на прво место
«социолошких класика стратификације». Али, супарништво његове теорије
са марксистичком није произилазило само из епистемолошких разлика. Оно
је била учинак и потпуно различитог личног приступа науци и друштвеном
деловању.

Маркс и Вебер

Осим што су обојица били Немци и атеисти, Вебер и Маркс су се у

готово свему другом суштински разликовали.

Слика 1: Макс Вебер; снимак је из 1917. године; три

године доцније, Вебер је преминуо од баналног
запалења плућа; имао је 56 година. неки други Вебери
су, иначе, били дуговечнији; Максов млађи брат Алфред
(Alfred Weber, 1868-1958), који је такође био социолог и
универзитетски професор, поживео је 90 година.

Вебер није био никакав превратник, као Маркс. Штавише, могло би

се управо рећи да је био део друштвеног естаблишмента. Веберов отац -
Макс Вебер старији - потицао је из угледне породице пруских трговаца.
Веберов отац, иначе доктор права и градски саветник у Берлину, био је
један од првака Национално-либералне странке и дугогодишњи члан
немачког парламента. У очевој кући, у Берлину, Макс Вебер млађи имао је
прилике да се од малена упозна са најистакнутијим личностима друштвеног
живота Немачке. Макс је похађао најугледније универзитете - Хајделберг,
Берлин и Гетинген. Већ са 30 година постао је редовни професор економије

146 Михаило Ђурић: Социологија Макса Вебера, “Напријед”, Загреб 1987, стр. 152.

54
на Универзитету у Фрајбургу. Две године доцније преузео је економску
катедру на Универзитету у Хајделбергу. Само због болести, морао је
привремено да напусти академску каријеру. Али, остао је делатан у
највишим научним круговима Немачке. Рат 1914-18 провео је као
управник војне болнице у Хајделбергу, а након рата био је саветник
Немачке комисије за примирје (1918). Учествовао је једно време и у изради
нацрта Вајмарског устава. Био је и један од оснивача Демократске странке
у Немачкој и имао амбицију да се кандидује за посланика на изборима за
Уставотворну скупштину. Дакле, ако је ико припадао немачкој друштвеној
елити, онда је то свакако био Макс Вебер.

Слика 2: Макс Вебер и његова жена

Маријана (Marianne Weber),
снимљени 1900. године. Маријана је
била једна од првих немачких
интелектуалки које су се укључиле у
академски и друштвени живот
Немачке. Дала је одлучујући
допрнинос у сређивању и
објављивању рукописне
заоставштине свога супруга, и
написала његов, више него драгоцен,
животопис (Max Weber: Ein
Lebensbild, 1926).

И Вебер је био потпуно свестан свог другачијег друштвеног положаја

у односу на Маркса. Док је Маркс страсно био на страни пролетаријата, а
повремено и живео животом његових припадника, Вебер је био
самосвестан припадник средње класе. Говорио је: «Ја сам део грађанске
класе, осећам се као њен припадник и васпитан сам према њеним
назорима и идеалима»147. «Ја сам класно свесни bourgeois»148. Залагао се за
то да се немачка грађанска класа ослободи дивљења према пруској
земљишној аристократији (јункерима), као и страха од пролетерске

147 «Национална држава и привредна политика» (1895); у Макс Вебер, Политички

списи, «Филип Вишњић», Београд 2006, стр. 29.
148 Макс Вебер, Писмо Роберту Михелсу (Michels) од 6. децембра 1907; наведено у:

Војин Милић, Прилози историји социологије, Веселин Маслеша, Сарајево 1989, стр.
103.

55
револуције, и да храбро преузме кормило немачког државног брода149. Као
и сваки припадник средње класе, веровао је у мир и одржање поретка као
претпоставку цивилизованог живота. Одбијао је насилне методе друштвене
промене и сматрао да елементарно демократски поредак има право да се
брани од насилног преузимња власти, ма у име које идеологије то да се
чини.

Слика 3: Макс Вебер на једном збору 1917. године. Вебер је био је један од
оснивача Демократске странке и веома расположен да се кандидује за посланика
на изборима за Уставотворну скупштину. Али, био је одвећ поносан да се «лакта» у
партији, па је руководство на крају предложило другог кандидата.

Маркс је био интернационалиста. Био је без нарочитог занимања за

своју отаџбину и проповедао крај свих нација. Вебер је «увек био и остао
доследан немачки националиста»150. «Политику сам увек посматрао са
националног становишта», говорио је151. Бринуо се за Немачку, желео јој је
напредак, волео је свој народ152. Отуда се његова политичка делатност

149 «За једну велику нацију нема ничег разорнијег од тога да је води политички
неодгојени слој малограђана, а немачки пролетаријат је и даље малограђански, ми
смо зато њихов политички противник(...). Онај ко данас немачкој радничкој класи
каже да је политички зрела, или да је на путу ка политичкој зрелости, тај је
ласкавац и стало му је само до сумњиве популарности» (Национална држава, стр.
31).
150 Михаило Ђурић: Социологија Макса Вебера, “Напријед”, Загреб 1987, стр. 24.

Исто и Reinhard Bendix: Max Weber: An Intelectual Portrait, Methuen, London, 1966, p.
32 и даље.
151 »Немачка међу светским силама у Европи» (1916), у: Политички списи, стр. 141.
152 «Ми потомцима не можемо обезбедити мир и људску срећу, већ им у завештање

можемо оставити вечиту борбу за одржање и уздизање особености наше нације.

(...)Борбе за моћ су, у крајњој линији, и процеси економског развоја, а интереси
нације да стекне моћ, када се доведу у питање, јесу последњи и одлучујући

56
кретала у оквирима онога што се данас зове «национални либерализам» или
«демократски национализам». Вебер се залагао за правну државу и
парламентаризам, али је увек сматрао да је држава-нација онај природни
оквир у коме се ове категорије могу кретати. Нација је суштинска
претпоставка свих главних облика организовања савременог друштва153.
Али, само претпоставка, не и апсолутна вредност154.

Слика 4: Вебер на самртној постељи (14. јуна 1920).

Маркс је презирао и државу и демократију. Сматрао је да ће

комунизам значити крај како државе тако и парламентаризма. Вебер је,
међутим, ценио значај државе и био је, за тадашње немачке прилике,
искрени либерал. Иако је писао против пруског милитаризма, Вебер се
«поносио својим рангом резервног пруског официра»155, кога је стекао након
трогодишње војне службе156. Пре болести ишао је редовно на војне вежбе, а
током рата, као што је већ речено, помагао је отаџбини службом у војном
здравству. Налазио је много мана парламентаризму. Али, схватао је да се
само помоћу њега може доћи до успешне синтезе политичке воље народне и
државне рационалности157. У свом знаменитом предавању Политика као

интереси у чију службу треба и ставити привредну политику» (Национална држава,

стр. 24).
153 »Национална држава није нешто неодређено, утолико узвишеније уколико је

више увијено мистичном тмином, већ је световна организација моћи једне нације»
(исто, 25)
154 Стога су Вебера ауторитарни националисти нападали да заступа «ненемачке

идеје», а за време Првог светског рата чак су га оптуживали и да је «енглески

шпијун»! (Милић, 176).
155 Ђурић, 27.
156 Вебер, Политички списи, стр. 108.
157 Види «Изборни закон и демократија у Немачкохј» (1917), Политички списи,

нарочито стр. 250-253.

57
позив (1919) Вебер ће Гледстона (Gladstone) и британски парламентаризам
означити управо као образац тог јединства. Сматрао је, стога, да Немачка
нема друге до да одлучно пригрли стварну парламентарну демократију:
«Постоји само један избор: или у бирократској `аутократији` уз помоћ
привидног парламентаризма масе држати обесправљене и неслободне и
њима `управљати` као с крдом стојке, или их укључити као учеснике у
господарењу државом. Али народ господара – а само такав народ може и
сме да води `светску политику` - у том погледу нема избора»158.
Маркс је мислио да остварење тако великог и племенитог циља као
што је комунизам заслужује употребу насилних средстава. Он се никада
није оградио од употребе чак и највећег насиља, само ако је оно могло да
допринесе «ослобођењу пролетаријата». Напротив, Вебер је био дубоко
свестан постојања напетости, па и супротности између средстава и циљева.
Поготово је био свестан да је политика област у којој се за остварење добрих
циљева често морају употребити морално неприхватљива средства:
«Ни једна етика на свету не може да заобиђе чињеницу да је постизање
`добрих` циљева у бројним приликама везано за прихватање морално
проблематичних или у најмању руку опасних средстава, као и за
прихватање могућности или вероватноће наступања рђавих пратећих
последица постигнутих успеха(…) Ко тежи срећи властите, и спасењу других
душа, нека то не покушава на путу политике, јер њени задаци су сасвим
другог типа: такви да се могу решити само применом силе» 159.
Међутим, Вебер је знао какве се све опасности крију у «етици
убеђења», која не мари која ће средства употребити, само да оствари своја
веровања. «Јер тада онај ко делује, није свестан оних дијаболичких сила
које су у игри. Оне су неумољиве и обликују последице његовог деловања(...)
Он се, понављам, упушта са дијаболичким моћима, које вребају у свакој
примени силе»160. Маркс би свакако био одушевљен Октобарском
револуцијом 1917. Вебер се, међутим, у знаменитом предавању пред
Савезом слободних студента, у револуционарну зиму 1918/1919, које је
данас познато под називом Политика као позив, заложио за ограничење
«етике убеђења» у политици уз помоћ «етике одговорности». Та друга врста
етике води рачуна о последицама свога деловања. Револуција која је у току
у Русији, а на прагу у Немачкој, вели Вебер својој младој и очигледно
револуционарно расположеној публици, та револуција која се показала као
безобзирна према људима - па било да су они непријатељи, супараници или
само средства борбе, таква, дакле, револуција нужно ће на крају уништити
све: цело друштво, па и саме револуционаре. «Пред нама се не налази
цветање лета», изриче своје пророчанство Макс Вебер, «него најпре поларна
ноћ са леденим мраком и оштрином. Када та ноћ полако буде одступила, ко
ће још живети од оних чије пролеће је привидно тако богато цветало? И
шта ће од свих вас тада на унутрашњем плану постати? Огорченост или
филистратво, једноставно тупо прихватање света и професије, или оно
треће и не најређе: мистично бегство од света»161.

158 Исто, стр. 253.

159 Макс Вебер, «Политика као позив» (1918/19), превео Зоран Ђинђић, у Критика
колективизма: либерална мисао о социјализму, приредио Владимир Глигоров, стр.
55-97, Филип Вишњић, Београд 1988, стр. 91; 95.
160 Вебер, «Политика као позив», стр. 95; 94.
161 Вебер, «Политика као позив», стр. 96.

58
 Коначно, последња важна разлика: Маркс је неговао и одржавао
многобројне личне и друштвене везе са својим истомишљеницима. Желео је
да промени свет, а за то су му били потребни други људи. Ако и није успео
да створи неку велику политичку организацију, Маркс је иза себе оставио
велику и утицајну научну школу, и ништа мање велики и утицајни
политички покрет. Код Вебера то није био случај.
Најпре, Вебер је, због слабог здравља морао да напусти универзитет.
А управо је «чврст и друштвено утицајан положај на универзитету био у то
време предуслов за стварање научне школе»162. Друго, и сама Веберова
нарав није погодовала стварању никаквих дружина. Штавише.
«У Веберовом карактеру било је нечег строгог и опаког, нечег што одбија.
Прекомерно раздражљив и плаховит, Вебер је све озбиљно узимао к срцу.
Чак и према најбезначајнијим стварима свакодневног живота, односио се
тако као да од њих зацвиси живот или смрт. Био је немилосрдан према себи
и према другима(…) Стога је природно што су га његови савременици много
више обасипали страхопоштовањем него љубављу. Једна личност која је
остављала утисак да је неопозиво опседнута демонским силама – то је,
углавном, било мишљење свих који су Вебера познавали» (Ђурић, 27).
Стога не треба да нас зачуди што Вебер, чију су генијалност његови
савременици потпуно увиђали163, за живота није био родоначелник ни једне
научне школе у Немачкој. И у иностранству, он је био далеко мање познат
него његови земљаци Тенис (Ferdinand Tönnies, 1855-1936) и Зимл (Georg
Simmel, 1858-1918). Чак и после смрти, када Веберова незгодна нарав није
више могла бити сметња уобличењу клуба поштовалаца, Вебер није добио
нити школу, а најмање политички покрет. Он једноставно није имао среће
са друштвеним тлом, на коме је требало да израсте «веберијанска школа».
Нацисти су, десетак година након Веберове смрти, растерали већину
немачких социолога164, а самог Вебера ставили на списак писаца које је
непожељно уопште и спомињати165. А англофонски социолози, који су од
Немаца преузели барјак светске силе у социологији, слабо су знали немачки.
Требало је, претходно, да Парсонс дође на докторске студије у Немачку.
Требало је да се тамо сусретне са Веберовим братом Алфердом и преко њега
се упозна са делом Макса Вебера. Требало је да се, након повратка у САД,
посвети организацији превођења Веберових дела. И да тек онда амерички
социолози схвате значај овог «трећег класика» социолошке теорије.
А за то је имало да прође бар тридесет година од Веберове смрти.
Наиме, осим Протестанске етике (1905), сва остала Веберова дела

162 Милић, 1989, 98.

163 Види наводе које даје Милић, 1989, стр. 97.
164 Нацисти су социологију, чије им је и само име било мрско, заменили «науком о

народу» (Volkslehre). Та наука, у званичној схеми учености нацистичке Немачке,

налазила се између «науке о држави» и «науке о расама».
165 Војин Милић, који је иначе тврдио «да се научна вредност Вебера преувеличава,

а поједина његова једнострана и погрешна схватања некритично прихватају и

величају»! (161), у склопу свог настојања да повеже Вебера и нацизам (јер, по
Милићу, Веберове основне друштвене идеје «»показују приличну сродност с
фашизмом»!; 166), прегледао је готово сву немачку приодику тога доба. Са
запрепашћењем је морао да призна да «у прегледаним годиштима нема ни једног
чланка о Веберу, а у многима у којима би се с обзиром на њихов предмет било
какав однос према његовим идејама готово морао очекивати, не помиње се ни
његово име» (173).

59
преведена су на енглески тек након 1947. године166. Када је
стратификација у питању, Вебер је коначно заузео своје место поред
Маркса тек када су, 1954. године, Рајнхард Бендикс (Reinhard Bendix,
1916-1991) и Мартин Липсет (Seymour Martin Lipset, 1922-) издали
хрестоматију Класе, статус и моћ167. Након ње, Веберово гледиште у вези
слојевитости почело се узимати као алтернатива Марксовом. Али, требало је
да прође још 35 година, па да Веберова визија друштвене структуре успе да
претекне Марксову и избије у први ред.

Друштвена структура

Видели смо да се ни код Маркса друштвена слојевитост не може

свести само на борбу двеју класа. Али, Марксова представа о друштвеној
структури чак и у својој најразрађенијој верзији, оној из Осамнаестог
бримера, укључује само класе.

Слика 5: Уметниково виђење уличне вреве у савременом граду; Вебер је веровао да

је стварност, а поготово оно шта називамо «друштво», у чулном смислу заправо
хаотично кретање појединаца; у овоме што видимо на слици, свакако да не постоји
инхерентна структура; тек нашим тумачењем и објашњењем ми уносимо известан
ред у стварност и појављују се обриси структурисаности.

Код Вебера, међутим, класе су само један од облика друштвених

склопова. Друштво је, за њега, веома сложено бивство у коме научник може
изнаћи различите видове структурисања. И ни један од тих видова
структурисања није сам по себи одлучујући. Који ће од њих избити у први
план зависиће само од конретних друштвених и историјских околности. Но,
без обзира на тренутно стање и међусобни однос тих различитих видова

Reinhard Bendix: Max Weber: An Intelectual Portrait, Methuen, London, 1966, p. xvi.
166

Class, Status, and Power: А Reader in Social Stratification, edited by Reinhard Bendix
167

and Seymour Martin Lipset, The Free Press, Glencoe, Illinois, 1954.

60
структурације, научник мора да их све има у виду. У том смислу, када
социолог извештава о класама и осталим саставцима друштвене структуре,
он не описује само оно што непосредно види (реалистички приступ). Јер,
оно што се види заправо је пуко хаотично кретање различитих јединица тог
сложеног бивства које називамо друштво. Социолог мора да наизглед
безобличну и неструктурисану стварност ухвати помоћу своје категоријалне
мреже. Тек је он помоћу својих појмова «организује», и тек тада она добија
структуру и унутрашњи облик (номиналистички приступ).
Класа, дакле, није нешто шта стварно постоји. Стварно постоје људи
који у овом тренутку нешто мисле, говоре или раде. Али, чак и када ти
стварни људи за себе кажу да су класа, то уопште није социолошка класа.
Чак и социјалисти, који користе класни речник, под радничком класом не
подразумевају само себе и своје политичке пријатеље. Они ту убрајају све
«раднике» - чак и оне људе који себе никада не би назвали тим именом.
Нема дакле стварне класе. Ми тај појам, на основу сопствене идеје о
класификацији, протежемо на одређене људе. Да ли имамо право да их
сврстамо у класу или не, то не зависи од тога шта они мисле. То
првенствено зависи од тога шта ми мислимо. Зато је класно питање увек
теоријско и концепцијско питање, а никада само фактичко или емпиријско.

Схема 1
Облици стратификације код Вебера

структурална група основ груписања врста моћи

класа имовина и стручност економска моћ
(радно-тржишна група) (тржишни положај)
сталеж углед социјална моћ
(статусна група) (социјални положај)
странка интерес политичка моћ
(интересна група) (институционални положај)

Који су, дакле - поред класе - главни видови друштвеног груписања

које социолог увек мора имати на памети? За Вебера, постоје три основне
структуралне групације – класа, сталеж и странка (види схему 1). Али, то су
само имена којима означавамо три врсте могућег груписања људи: радно-
тржишно, статусно и интересно. Та имена чак не морају ни одговарати
нашим уобичајеним терминима. «Странка» за Вебера није само политичка
партија, већ свака интересна групација која се бори за институционалну
моћ. Дакле, класа, сталеж и странка јесу имена која социолог надева
групацијама које се међусобно прожимају, преплићу и које никада у
стварности нису јасно одвојене. Основна мерила за разврставање људи по
овим трима категоријама су: имовина и стручност (за класу), углед (за
сталеж) и интерес (за странку). А исход тог груписања је различита врста
моћи (јер, «`класе`, `сталежи` и `партије` су појаве расподеле моћи у оквиру
једне заједнице», вери Вебер)168. То су економска моћ (за класу), социјална
моћ (за сталеж) и политичка моћ (за странку).

168 Макс Вебер, Привреда и друштво, књ. 1-2, Просвета, Београд 1976; књ. 2, стр.
31.

61
 Размотримо сада подробније сваки од ових облика друштвене
стратификације.

Класа

У свом главном спису Привреда и друштво (Wirtschaft und

Gesellschaft, објављеном у облику који ми знамо 1922), Макс Вебер у два
наврата разматра питање класа (ПД 1/241-6 и 2/30-43)169. Део друге књиге,
који о томе говори, довршена је целина. Али ништа мање значајан није и
део из прве књиге, који је Веберов нацрт за потпуније штиво. Али тај нацрт,
премда сасвим неразвијен, тако је јасан и дослено изведен, да Веберова
визија друштвене стратификације стоји пред нама у пуној снази. Тај
основни попис идеја је тако брилијантан да човек не може да се не диви
Веберовој генијалности. И да, истовремено, не жали што тај велики Немац
није успео бар неке од тих идеја до краја да развије.
Дакле, за разлику од Маркса, за кога се извор класа налази у области
производње, за Вебера класа произилази из положаја на тржишту. У исту
класу се, по Веберу, могу сврстати људи који, у грубим цртама, деле исте
класни положај. А у савременим условима, он је одређен баш положајем на
тржишту.
«`Класом` треба називати сваку групу људи која се налази у истом класном
положају(...).
«За појам класе је увек заједничко то да је врста изгледа на тржишту онај
фактор који представља заједнички услов за судбину појединаца. `Класни
положај` је, у овом смислу, најзад, `положај на тржишту`» (ПД, 1/241; 2/32).
Од класног положаја зависиће какви ће бити изгледи неког појединца
за «опскрбу добрима, стицање положаја у животу и постизање унутрашњег
задовољства» (ПД, 1/241). Све то чини животне изледе неког индивидуума,
а они у савременим друштвама одлучујуће зависе управо од положаја на
тржишту.
«О некој `класи` говорићемо тамо где је 1. већем броју људи заједничка
специфична узрочна компонента њихових изгледа на живот, уколико 2. ову
компоненту представљају само економски изгледи за поседовање добара и
за стицање прихода, и то 3. под условима тржишта – робног тржишта или
тржишта рада (`класни положај`)» (ПД, 2/31; подвукао Вебер).
Класни положај сваког појединца – а тиме и класа у коју се он може
сврстати – по Веберу зависи од две ствари. Једно је «врста поседа», а друго
«врста услуга» коју тај појединац може да пружи (ПД, 2/32).
Први чинилац привредног положаја неког човека је његова својина.
«`Посед` и `немање поседа` су, стога, основне категорије свих класних
положаја» (ПД, 2/32), рећи ће Вебер. Није исто да ли у тржишне односе
ступате као власник фабрике, земље или рудника, или као неко ко нема
никакву производну имовину. Они који су власници тржишно значајне
имовине Вебер назива поседничким класама (Besitzklassen)170. То су

169 У даљем штиву ово дело биће навођено као ПД, са две бројке: прва бројка ће
означавати књигу, а друга страницу.
170 «Поседничком класом треба називати неку класу кад разлике у поседу примарно

одређују класни положај» (ПД, 1/241).

62
најчешће рентијери, који добит остварују као власници индустријских
постројења, рудника, земље, бродова, људи (робовласници), добара за
узајмљивање (стоке, жита или новца) или хартија од вредности (ПД, 1/242).
Али, положај на тржишту не зависи само од својине. Он зависи и од
вештина, знања или обучености које су важне за тржиште. То је други
чинилац нечијих изгледа на тржишту, односно његовог класног положаја.
Није исто да ли сте инжењер технологије или физички радник. Није исто да
ли сте искусни трговац, са пословним везама и познавањем тржишта, или
сте трговац почетник. Од ваших знања, вештина и надарености зависиће
какав ћете посао добити и колико ћете зарађивати. Оне који поседују
тржишно важне способности и квалификације Вебер назива пословним
класама (Erwerbsklassen)171. То су све врсте предузетника у области
трговине, морепловства, индустрије, пољопривреде, банкарства и
финансија итд.

Схема 2
Класна стратификација код Вебера

ешалони Поседничке класе Пословне класе

већи поседници земље, велики предузетници у области
највиши фабрика, рудника, људи трговине, банкарства,
(робовласници), бродова индустрије, саобраћаја итд.
(бродовласници) итд.
мањи поседници земљемањи предузетници (ситни
средњи (сељаци), индустријскихтрговци, занатлије, сељаци),
радионица (занатлије), бродова«слободна занимања» (адвокати,
(рибари и ситни трговци) лекари, уметници), чиновници,
и радници са монополским
квалификацијама или
талентима
најнижи пролетери, сиротиња, кметови, све врсте најамних радника
робови итд.

И у случају поседничких, и у случају пословних класа, постоје

највиши, средњи и најнижи ешалони (слојеви):
1. Највиши, «позитивно привилеговани» ешалони јесу велики поседници
земље, фабрика итд, - у случају поседничке класе, и велики
предузетници у области трговине, банкарства, индустрије итд, - у
случају пословне класе.
2. У средини се налазе средњи и мали поседници – попут сељака,
односно средњи и ситни предузетници – попут малих трговаца или
занатлија. Било у више, било у средње ешалоне пословне класе Вебер
убраја и «`слободна занимања` са привилегованим образовањем или
нарочитим способностима (адвокати, лекари, уметници)»,
«чиновнике», као и «раднике са квалитетима који дају монопол
(којима су од природе обдарени или које су стекли посебним одгојем и
обуком)» (ПД, 1/243).
171«Пословном класом треба називати неку класу кад изгледи на тржишно
коришћење добара и услуга примарно одређују класни положај» (ПД, 1/241).

63
 3. На дну обе класне структуре налазе се «негативно привилеговане
поседничке класе« - «објекти поседа (неслободна лица)», «декласиране
особе», «дужници», «сиротиња» (ПД, 1/242), односно «негативно
привилеговане пословне класе» - «радници са различитим
квалификацијама: а)обучени, б) приучени, в) необучени» (ПД, 1/243).
Оно што ће пажљивији читалац одмах уочити јесте да се неке
категорије занимања (рецимо, занатлије, сељаци) јављају два пута – и у
поседничкој, и у пословној класи. Реч је о томе да су поседништво и
пословна повлашћеност две димензије тржишта. Стога се људи истог
занимања, у зависности од њиховог поседа (оса х) или тржишног умећа и
повлашћености (оса у), могу налазити на различитим тачкама координатног
система (схема 3).

Схема 3
Тржишни положај појединаца
(према Веберу)

Али, социолог може људе који припадају поседничким и пословним

класама да додатно организује у друштвене класе (Soziale Klassen).
«Друштвеном класом треба назвати свеукупност оних класних положаја
међу којима је обично врло лако могућа и на типичан начин се обавља
покретљивост172 а) лично, б) у низу генерација» (ПД, 1/241). Код Вебера су,
дакле, друштвене класе одређене границима личне и међупоколењске
покретљивости. Из тог угла посматрано, поседничке и пословне класе се, по

172 Wechsel је, према уобичајеним енглеским преводима, исправљено у

покретљивост. У српском преводу стајало је размена.

64
Веберу (ПД, 1/244; сви даљи наводи су са те странице), могу уобличити у
четири велике друштвене класе (схема 4).
1. горњу класу сачињавају позитивно повлашћени по оба мерила –
они који имају тржишно значајну имовину и на основу ње су успели
да стекну добро образовање или ретке вештине; то су «класе имућних
и привилегованих на основу образовања», објашњава Вебер; њих
обично називамо капиталистичком класом, док их сам Вебер назива
класом делта (δ).
2. доњу класу чине негативно повлашћени по оба мерила – они који
немају тржишно значајну имовину и који нису успели да стекну
образовање или ретке вештине; то су, по Веберу, «радници у целини,
утолико више уколико се више процес рада аутоматизује»; они се
обично називају пролетерима, док их сам Вебер зове класом алфа (α);
3. између се налази, прво, средња класа коју чине људи са
образовањем, али без тржишне имовине; у њу спада «неимућна
интелигенција и стручно образовани (техничари, комерцијалисти и
други `намештеници`, чиновништво)»; њих обично називамо новом
средњом класом или белим оковратницима, док их сам Вебер зове
класа гама (γ);
4. другу средњу класу чине људи са тржишном имовином, али без
неког нарочитог образовања или без тржишно ретких вештина; то су
ситне занатлије, сељаци и трговчићи, «ситна буржоазија», како вели
Вебер; њих обично зовемо старом средњом класом, док их Вебер
именује као класа бета (β)

Схема 4
Веберово виђење четири основне друштвене класе

мерило тржишног да ли су власници производних добара?

положаја да не
да ли имају да капиталисти нова средња класа
образовање/ (класа δ) (класа γ)
стручност не стара средња класа пролетери
(класа β) (класа α)

Радник, објашњава своју схему Вебер (исто), данас тешко може да

постане занатлија или трговчић. У томе тешко могу успети и његова деца.
Између осталог и због постојања те препреке, у узлазној покретљивости
виши радници и најнижа ситна буржоазија ипак су одвојене класе (класа
алфа и класа бета). Међутим, пут навише води управо туда. Они радници
који успеју да уђу у ситну буржоазију, потрудиће се да и њихова деца
напредују. Али, једини пут навише за њих – јер, мало ко ће да скочи
непосредно од ситног буржуја до капиталисте – води преко класе гама.
Трговчићи или радионичари настојаће да школују своју децу, од којих ће
нека стећи квалификације неопходне за класу гама (нову средњу класу). Тек
из класе гама могуће је прећи у класу делта (у капиталисте). Али, само ако
сте «виши чиновник)...) у банкама и акционарским предузећима» (исто).
Тако, покретљивост навише - онда када се оствари - има изглед:
α→β→γ→δ. Али, заправо, за већину људи између сваких од ових степеница

65
налази се препрека. И само малобројни успевају ту препреку - коју ћемо
означити са ║ - да прођу. Отуда, ова степенаста структура за већину људи
има изглед α║β║γ║δ. А препрека јесте управо оно што успостаља друштвену
класу.Само до ње, поновимо још једном Вебеову реченицу, одвија се «лако
могућа и на типичан начин покретљивост а) лично, б) у низу генерација»
(ПД, 1/241).
Веберово решење питања одређења друштвене класе дато је, тако,
само у тој једној, горе наведеној, реченици. Оно нигде даље није развијано.
И требало је да прође педесет година па да социолози схвате колико је то
решење сјајно. Повезати класу са покретљивошћу? То значи спојити
структуру и динамику. Класа, то је структура. Али, у њеној дефиницији
суштински значај добија управо динамички елемент – покретљивост.
Структура је одмах оживела, а динамика добила грађу у којој промене
добијају смисао. Збиља изванредно!
Али, да се вратимо остатку Веберовог разматрања друштвених класа.
Оно што Вебер, у складу са номиналистички приступом, нарочито
наглашава јесте да класе не морају да буду никакве стварне групације, са
истоветним интересом и једнодушним деловањем. «`Класе` нису заједнице
(Gemeinschaften), у смислу који ми овде употребљавамо, већ представљају
само могућне (и честе) основе заједничког делања (Gemeinschaftshandelns)»,
вели Вебер (ПД, 2/31). То је отуда што «класни интерес», као узрок класног
делања, није нешто што је једнозначно. Исти класни положај, наиме, може
дати сасвим различито делање. Радници могу да се мире са судбином, могу
само да гунђају, могу да отежу са радом, могу да се удружују у синдикат, а
неки од њих ће покушати и да побегну из своје класе (ПД, 2/33). Но, шта ће
се од тога десити зависи првенствено од спољних друштвених околности у
односу на класни положај - пре свега од културе која омогућава да се
разуме веза између класне акције и поправљања класног положаја. «Свака
класа може да буде носилац неког од безбројних могућих облика `класног
делања`, али она то не мора бити; у сваком случају, она сама није заједница»
(ПД, 2/34).
Дакле, класа није реална структура која нагони на тачно одређени
вид понашања. Она није ни заједница, која дели исте вредности и делује
јединствено. У оквиру класа «могу настати удружења класно
заинтересованих (класне организоване групе)» (ПД, 1/240). Али, то су само
мањи делови класа, то није цела класа која једнодушно мисли и дела.
Друштвена класа чији су се делови највише приближили класном деловању
јесте пролетаријат. То је отуда, објашњава Вебер, што је класни положај
пролетера особен у односу на припаднике свих других класа:
«Моћ располагања сваком врстом потрошних добара, средстава за
прибављање, имовине, средстава за стицање зараде, способности, ствара
посебан класни положај; а само потпуна `неквалификованост` пролетера,
упућених да живе од рада, ствара, у случају несталног запослења,
јединствен класни положај» (ПД, 1/241).
Захваљујући том особеном класном положају, радници често делају
као класа. Такво деловање по Веберу (ПД, 1/244) додатно олакшавају
четири чињенице везане за друштвени положај радника. Управо те
чињенице, по Веберу, и чине услове класног дeловања:
1. имати пред собом «непосредног противника са супротним
интересима» (радници имају предузетника-капиталисту);

66
 2. «велики број лица која се налазе у сличном класном положају»
(радници su једна од најбројнијих групација у саврeменим
индустријским друштвима);
3. радити у истом, ограниченом простору, чиме се бескрајно олакшава
њихово организовање (хиљаде радника је сабрано по фабрикама);
4. имати јасне класне циљеве (а њих код радника «редовно намећу и
тумаче лица која не припадају тој класи [интелигенција]» [ПД, 1/244]).
Али, класно деловање радника је, по Веберу, изузетак међу
друштвеним класама. Као што, такође, ни радничка класна борба није
деловање целе социолошке класе, већ само делова раништва. A и ти делови
радништва када делају – организовани у своје синдикате или партије - за
Вебера више личе на статусну групу (сталеж) него на на класу.

Сталеж

Као што класни положај неког човека говори о његовим изгледима на

тржишту, тако и његов статусни положај говори о његовом друштвеном
угледу.
«`Сталешким положајем` називаћемо сваку животну компоненту животне
судбине људи која је условљена специфичном, позитивном или негативном
друштвеном оценом `угледа`, повезаног са било којим заједничким својством
великог броја људи» (ПД, 2/36; подвукао Вебер).
Углед појединца у друштву не зависи непосредно од његове памети
или богатства. Он првенствено зависи од његовог начина живота. И
најпаметнији човек, који лаже или поткрада своју околину неће уживати
никакав нарочити углед. И најбогатији човек, који заудара услед некупања,
или који занемарује своју породицу, налазиће се ниско на лествици
друштвеног угледа. Али, у оквиру истог начина живота, посебан, додатни
углед, добиће особа која има нарочиту образованост или обученост, особено
породично порекло или посебно занимање (ПД, 1/244-5).
Вебер вели да се »сталешки углед нормално испољава пре свега тиме
што се од свакога ко жели да постане члан једног круга очекује да води
један специфичан начин живота» (ПД, 2/36; подвукао Вебер). У чему се
састоје та «сталешка очекивања», која с увек и израз посебног сталешког
положаја? Oна су по Веберу садржана:
- у обичајима који се тичу начина облачења, изгледа дома,
узајамних посета, међусобног опхођења, међусобне солидарности
итд.
- у прихватању одређеног начина стицања дохотка, односно у
гнушању од одређених врста стицања;
- у заједничком обедовању (комензализам);
- у међусобном склапању бракова (connubium); (ПД, 1/245).
Да бисте водили одговарајући начин живота – набавили пожељну
одећу, купили одговарајуће превозно средство или да бисте се са
породицом појавили у позоришту - свакако да је потребан новац. Али,
иметак – који је увек показатељ вашег класног положаја – никако није и
показатељ вашег статусног положај.
«Класне разлике су на најразличитије начине повезане са сталешким
разликама(...), али сталешки углед не мора нужно бити повезан са неким

67
 класним положајем; напротив, он се нормално налази у оштрој супротности
са претензијама голог поседа као таквог» (ПД, 2/36).
«Поседовање новца и положај предузетника нису већ по себи сталешка
квалификација, мада могу довести до ње; непоседовање имовине није већ по
себи сталешка дисквалификација, мада може довести до тога» (ПД, 1/245;
подвукао Вебер).
И као што неједнаки производни иметак даје различите класе, тако и
неједнаки друштвени углед – односно неједнаки начин живота, неједнаки
облици потрошње - дају различите сталеже. «Подела на `класе` врши се
зависно од односа према производњи и стицању добара, а подела на
`сталеже` зависно од принципа потрошње добара која се врши у виду
специфичног `начина живота`» (ПД, 2/41; подвукао Вебер). Најразвијенији
су они сталежи који су успели да за себе обезбеде извесни друштвени
монопол, а тиме и да друштвено обезбеде свој углед и начин живота.
«Сталешко раслојавање свуда иде упоредо са монополисањем идеелних и
материјалних добара или изгледа» (ПД, 2/39). Први корак ка том монополу
јесте екслузивност, ограђивање, отежавање другим припадницима
заједнице да могу да приступе одређеним положајима или добрима.
«Сталешки углед увек је заснован на дистанци и искључивости» (ПД, 2/39).
У тој фази, сви чланови друштва имају једнако законско право на приступ
одређеним друштвеним положајима. Али, најбољи друштвени положаји –
свештенички, управљачки, ратнички, чиновнички... – већ су друштвеним
везама или обичајем (тј. прећутно) намењени тачно одређеним људима или
породицама. Када је поредак стабилан, та обичајна искључивост, тај
монопол који почива на групним везама, биће брзо претворен у повластицу,
тј. законски заснован монопол.
«Пут одатле (од обичајног искључења – А. С) до правног привилеговања
(позитивног или негативног) свуда је могуће лако прећи чим се извесна
раслојеност друштвеног поретка фактички `одомаћила` и постигла
стабилност услед стабилизовања расподеле економске моћи» (ПД, 2/37).
Пут до настанка сталежа, по Веберу (ПД, 1/245), најчешће води
преко занимања. Занимање се, најпре, повеже са одговарајућим начином
живота («професионалним» и «друштвеним обавезама). Онда се, тиме већ
отежан приступ занимању, потпуно онемогући законским путем. Други
начин настанка сталежа јесте «наследнохаризматски». Сталешки положај
овде не зависи од занимања, већ се наслеђује заједно са имовином (и
занимањем). Трећи начин настанка јесте присвајањем власти (политичке
или управне). Као што се успоставља монопол на поједина занимања, тако
се успотавља и монопол на обављање политичких и управних функција
(пример су енглески виговци). А тамо где се сталешки монопол удружи са
разликама које се сматрају етничким, настаје «крајња консеквенца
сталежа» - каста (ПД, 2/37). Оно што касту разликује од «обичног» сталежа
јесте то да код ње постоји не само обичајна и правна, већ и ритуалана
(верска) зајамченост сталешке поделе (ПД, 2/37).
И док за Вебера класе нису самосвесне и делатне групације – тј.
«заједнице», «сталежи су, насупрот класама, у нормалном случају заједнице,
иако често аморфне врсте» (ПД, 2/36). То, савременим речником казано,
значи да припадници статусне скупине имају групну самосвест
(идентитет) и могу да делују као група, док припадници класне скупине то
не морају бити. Док човек може припадати некој класи а да то и не зна,
дотле он не може да буде део неке статусне групе, а да тога није свестан.

68
Стога је деловање сталежа нешто уобичајено, док је деловање класа
несвакидашње.
У друштвима може да преовлађује класна или сталешка подела. Када
је тржиште у успону и када се привреда развија, преовлађује онај облик
стратификације који почива на тржишту – класа. Јер, како то објашњава
Вебер, «тржиште и економски процеси на њему нису се никад `обазирали на
личност`: `опредмећени` интереси владају на њему. Оно не зна ништа о
угледу» (ПД, 2/40). Када, међутим, дође до привредног застоја, долази до
брзог монополисања друштвених положаја на основу угледа. А управо то
доводи до успона сталежа. Сталештво пак, са своје стране, доводи до
«кочења слободног развоја тржишта» (ПД 2/40). То би сасвим оковало
друштво да нема техничко-економског напретка који, нарочито у
савременом добу, «потреса» друштво и у први план избацује класни положај.
«Периоди и земље у којима претежан значај има голи класни положај јесу, по
правилу, епохе економско-трехничког преокрета док свако успоравање
економских промена одмах доводи до пораста `сталешких` творевина и
реституира значај друштвеног `угледа`» (ПД, 2/42).
Класни и статусни положај не одређују једна другог, али свакако да
имају међусобног утицаја. Добар класни положај омогућава беспрекорно
удовољавање на све захтеве који су везани за начин живота приличан
одређеном статусном положају. Са друге стране, добар статусни положај
омогућава преношење извесних тржишних предности: угледни отац може
за свога сина да издејствује одлично почетно запослење и тиме му омогући
да у животну трку уђе са привилегфоване стартне позиције.
На крају, треба рећи да, кад се говори о сталежима, обично се мисли
на више статусне групе. И сам Вебер је представу о сталежима развио
проучавајући пруске јункере (ситне племиће-земљопоседнике), за потребе
своје ране научне студије Услови рада на газдинствима у источној
Немачкој (Die Verhältnisse der Landarbeiter im ostelbischen Deutschland,
1892). Али, Вебер је већ тада схватио да сталеж нису само јункери, већ и
најамни сеоски радници. Као што су јункери држали до своје особене
поткултуре која је укључивала патријархалну доминацију, тако су и сеоски
најамни радници имали своју поткулуру која је подразумевала
неискорењиво опирање било каквом облику личног подложништва или
подвргавања173. И као што се колективно деловање јункера није могло
објаснити само тржишним разлозима – што онда значи да они тада нису ни
деловали као класа, тако се и колективно деловање сеоских најамних
радника често није могло обајснити само њиховим економским положајем.
И нису само пруски најамни сељаци били сталеж. То су, за Вебера,
били и антички робови (ПД, 2/33) и сва друга правно неслободна лица
током историје (као што су кметови; ПД 1/242). Јер, њихов друштвени
положај није био одређен тржиштем, већ правом. Отуда, за Вебера све
њихове побуне нису биле класне, већ само сталешке.
Али, оно што је Веберов допринос социологији јесте употпуњавање
значења речи сталеж, односно статусна група (како се Веберово Stand
најчешће преводи на енглески). И сталеж и статусна група означавали су
првенствено људе чији је положај одређен правом. «Статус је законско
стање или положај неке особе одређен њеним чланством у извесној класи

173 Bendix, 85.

69
особа која законски деле одређена права или су предмет извесних
ограничења», гласи једна таква, правна дефиниција у Оксфордском речнику
енглеског језика174. Aли од Вебера, статус се почиње све више везивати за
друштвени углед, него за правни положај. Он се употпуњује начином
живота и системом вредности (поткултуром). Тако статус постаје много
боље аналитичко оруђе у истраживау савремених друштава, односно оних
друштава у којима се изгубило правно разликовање друштвених сталежа.

Странка

«Док је постојбина `класа` `привредни поредак`, а `сталежа`

`друштвени поредак`, тј. сфера поделе `угледа`(...), дотле је `партијама`
место примарно у сфери `моћи`» (ПД, 2/42. Тако Вебер почиње свој одељак
о странкама. Уопштено посматрано, за Вебера су класе, сталежи и станке
само различите «појаве расподеле моћи у оквир једне заједнице» (ПД 2/31).
Међутим, док је код класа и сталежа моћ узгредни производ тржишних и
друштвених привилегија, дотле код странака моћ представља циљ и
окосницу њиховог деловања. «Њихово делање је усмерено ка стицању
друштвене `моћи`, а то значи усмерено ка томе да утичу на заједничко
делање без обзира на његов садржај» (ПД, 2/42). Област у којој се странке
јављају јесте политика, а у њу, по Веберу, спада свака «тежња ка
учествовању у моћи, или ка утицају на расподелу моћи»175.
Странке, за Вебера, нису само оне групације које се на изборима
такмиче за власт. «Партије могу да постоје у једном друштвеном `клубу`,
колико и у некој `држави`» (ПД, 2/42). Отуда Вебер сматра да се може
говорити и о странкама у антици и средњем веку, иако тада није било
данашњих политичких партија. Уместо речи странка савремени друштвени
научник можда би радије употребио израз интересне групе176. И Веберова
странка, баш као и интересна група, подразумева извесну минималну
организацију и кородинацију деловања. По томе се странка, између осталог,
и разликује од класе и сталежа. «`Партијско` заједничко делање увек садржи
неко удруживање, насупрот делању `класа` и `сталежа` код којих то није
нужно. Јер, оно је увек усмерено према циљу коме се плански тежи» (ПД,
2/42).
Циљ страначког деловања јесте овладавње неком институцијом или
очување удела у моћи у оквиру ње. Отуда странака може бити само тамо
где има институција. «Партије су могуће само у оквиру заједница које су на
било који начин организоване као друштво, дакле, које имају ма какав
рационални поредак и апарат(...). Циљ партија је управо да утичу на овај
апарат и да га по могућности саставе од својих чланова партије» (ПД, 2/42).
Странке могу наступати и као браниоци интереса класа или сталежа.
Али, ретко постоје чисто класне или сталешке партије. «У већини случајева
оне су то само делимично, а често уопште нису» (ПД, 2/42).

174 Према Calvet, 97-8.

175 »Политика као позив», стр. 56.
176 Интересне групе се одређују као друштвене скупине независне од владе, али које

су често у сарадничком односу са њом, а које за циљ имају да утичу на јавност и, у

крајњој линији, на државну политику (Graham K. Wilson, Interest Groups, Basil
Blackwell.Wilson, Oxford 1990).

70
 И средства којима се странке служе у освајању или одбрани моћи
могу да буду најразноврснија «од голог насиља сваке врсте до придобијања
изборних гласова грубим или префињеним средствима: новцем, дрштвеним
утицајем, снагом речи, сугестијом и грубим обмањивањем, све до грубље
или вештије тактике опструкције у парламентарним телима» (ПД 2(42).

***
Веберов приступ друштвеној слојевитости знатно је богатији од
Марксовог. Уз остала Веберова унапређења апарата стратификационе
анализе, то ставља веберијанце у знатно повољнији положај у односу на
марксисте (види Саундерсово штиво доле; оно се има сматрати као
саставни део овог предавања). Ипак, као што ћемо видети на следећим
предавањима, дуго је требало да социолози постану свесни вредности оруђа
која им је оставио Макс Вебер.

71
 ПЕТО ПРЕДАВАЊЕ

Парсонс: основ слојевитости је функционално вредновање

Трећа велика теорија друштвене слојевитости – и трећи супарнички

приступ у оквиру теорије стратификације – јесте онај Талкота Парсонса
(Talcott Parsons, 1902-1979) и његових следбеника, функционалиста и
неофункцоналиста.

Слика 1: Талкот Парсонс. Разумео је америчко

друштво - а тиме и главну осовину данашњег
светског система – вероватно боље него већина
других савремених социолога. Данас његова
мисао може да послужи као добра основа за
анализу друштвене стварности.

Иако је Парсонс дипломирао биологију (на Амхерст колеџу [Amherst

College]), њега су занимале друштвене науке. У то време, америчка
социологија била је сва искуствена и позитивистичка. Маркс је био
прокажен, а Вебер непознат. Отуда је Парсонс, желећи да се упозна са
великим друштвеним теоријама, отишао на последипломске студије у
Европу. Од 1924. до 1925. године био је на Лондонској школи за економију
(London School of Economics). Следећу годину провео је у Немачкој, на
Универзитету у Хајделбергу, радећи докторску дисертацију. Главни учитељ
био му је Алфред Вебер (Alfred Weber, 1868-1958), брат Макса Вебера.
Слушао је и предавања Карла Манхајма (Karl Mannheim, 1893-1947). Тако се
упознао са теоријама друштва главних немачких социолога. Његова
докторска дисертација звала се Схватања капитализма у савременој
немачкој литератури (The Concept of Capitalism in recent German Literature).
Основни писци чија је схватања разматрао били су Вернер Зомбарт (Werner
Sombart, 1863-1941) и Макс Вебер.
Као 24-годишњи доктор наука Парсонс се вратио у САД на факултет
на коме је дипломирао. Најпре ради као асистент на економији, а 1927.
године, прелази на одељење за социологију Харвардског универзитета. Ту
остаје до краја наставничке каријере (1973). Научну делатност започиње
радећи на упознавању англосаксонске социологије са Вебером. Године
1930. Парсонс објављује превод Веберове Протестантске етике. Све до

72
после рата то ће бити једини превод Вебера на енглески. Нешто доцније,
1947. године, Пароснс ће, заједно са А. М. Хандерсоном, објавити и превод
главних делова Привреде и друштва (Max Weber, The Theory of Social and
Economic Organizations, Free Press 1947).

Слика 2. Алфред Вебер, млађи брат Макса Вебера; током

Парсонсових докторских студија у Хајделбергу био је
његов главни учитељ; Алфред, који је и сам био социолог,
надживео је свог знатно познатијег брата за читавих 38
година, па је ова слика и могла бити снимљена током
1950-их година.

Под утиском великана социолошке мисли и Парсонс је желео да

изради општу теорију друштвених наука. Тако је настало његово прво и
основно велико дело: Структура друштвеног деловања (The Structure of
Social Action. A study in social theory with special reference to a group of recent
European writers, 1937). У њему Парсонс износи тумачење и даје надградњу
за до тада највреднија социолошка схватања – Вебера, Диркема (Émile
Durkheim, 1858-1917) и Парета (Vilfredo Pareto, 1848-1923)177.

Општа теорија друштва

Главно питање које се поставља у Структури друштвеног деловања

Парсонс назива «Хобсова недоумица». Она гласи: како је уопште могућ било
какав поредак ако имамо у виду да друштво чини мноштво појединачних
делатника са посебним интересима и циљевима? (стр. 90 и даље). Парсонс
је (нео)либералној теорији, по којој је тржиште основни чинилац
интеграције савременог друштва, супротставио своју терорију да је и
савремено друштво такође заједница. Наиме, још је Диркем указао да сваки
друштвени систем мора имати неке претпоставке. А те основне
претпоставке су по правилу ирационалне. Реч је о вредностима, које воде
појединца у друштвеном деловању и које се не могу се свести на чисту
корисност. Већина друштвених вредности везана је за неки сентимент –

177Марксисти, који су и иначе Паронса доживљавали као свог главног теоријског

непријатеља, веома су се наљутили што Парсонс у великане социологије није тада
био укључио и Маркса. Штавише, један од перјаница радикалне социологије,
Алдвин Гулднер (A. W. Gouldner) педантном потрагом је утврдио да у читавом
Парсонсовом делу нема ни једног навода узетог из Маркса (A. W. Gouldner, The
coming crisis of Western sociology, Heinemann London, 1970, р. 231; према: Анђелка
Милић, «Социолошка теорија Талкота Парсонса и критичке контроверзе», у Анђелка
Милић и др., Социологија друштвене акције Талкота Парсонса, стр. 9-29, ИСИ ФФ,
Београд 1990, стр. 12).

73
љубав, оданост, наклоност, поштовање, дивљење итд. А сентимент је ствар
ирационалности, не тржишта и прорачунљивости.

Слика 2: Парсонс током једног

јавног предавања. Парсонс је био
први «класик» социологије који је
целу своју научну каријеру провео
као универзитетски наставник.
Током његовог времена
социологија се учврстила као
академска дисциплина на свим
озбиљнијим универзитетима, а
социолози су извршили
«професионализацију» свог
занимања.

Али, ако би вредности биле само личне, друштво не би било могуће.

Очигледно, лични сентименати нису довољни за успостављање поретка.
Стога, мора да постоје и неке општије вредности којима се руководимо у
нашем друштвеном деловању – лојалност заједници, осећање дужности,
осећање за правду итд. Тај колоплет најопштијих, мање општих и различтих
појединачних вредности чини нормативни поредак неког друштва (у
најширем смислу). Нормативни поредак је, по Парсонсу, управо решење
Хобсове недоумице. Људи су слободни у деловању, али су детерминисани
вредностима којима се руководе. И управо те вредности одржавају
поредак. При томе, начелно посматрано, људи су слободни да бирају и
вредности. Али, сваки избор подразумева неко мерило. А и то мерило је
опет нека вредност. Тако се и избор између вредности врши на основу
других вредности. А те крајње вредности по правилу су «најопштије»,
«највише» вредности. Оне се не тичу пуког одржања егзистенције, пуког
живопта - јер у стварима живота и смрти и нема вредновања, већ
нагонског делања. Те највише вредности тичу се смисла деловања, коначно,
смисла целокупног живљења. А то су увек циљеви који су везани за
заједницу (породицу, племе, нацију, људски род).
Стога, вредности заједнице стоје као нека врста крајњег надзорника,
исправљача, изнад деловања свих чланова друштва. Могло би се заправо
рећи да основ сваког поретка није Хобсов друштвени уговор већ
«предуговорне заједничке вредности» (94). Стога су главне борбе у сваком
друштву увек борбе око поштовања, тумачења и примене ових вредности.
Да би се те борбе у савременим друштвима примириле, заједничке
вредности су делимично формализоване. Основни облик формализације јесу
устав н закони. «Званично оличење вредности отеловљено је у уставу
званичним тумачењем устава, надасве оних који дају судски и
законодавни органи» (Парсонс, «Преглед друштвених система» у Теорије о
друштву, књ. 1, стр. 50).
Тако је, после збацивања Цркве, успостављен нови нормативни
ауторитет, нужан за свако друштво. Без њега, друштво би се распало. И тај

74
ауторитет само делимично почива на сили. Јер, сила никада не може бити
владар и пресудитељ у стварима вредности. Нормативни ауторитет је и у
модерним друштвима ствар поверења, веровања у одређене вредности, у
сам поредак. Вера у поредак у САД јесте вера у Врховни суд, поштовање
његових пресуда. Врховни суд, који тумачи Устав, одређује која су спорна
дела у складу са основним вредностима заједнице (тј. Уставом), а која не 178.
Тако поредак разрешава сукоб око темељних вредности.
У свом другом великом делу Друштвени систем (The Social System,
1951), Парсонс је до краја развио ове своје идеје. Људско друштвено
деловање је и у том делу одређено као међудејство спољних услова и
изазова, наших личних тежњи, групних одлика и циљева и општих
вредности. Тиме је Парсонс потврдио своју оданост идеји плурализма
узрочности. По тој идеји, нема једног, одлучујућег узрока друштвено-
историјског кретања. Стога нема ни монистичке теорије која се обавезно
завршава у неком «изму» (материјализам, идеализам, биологизам,
психологизам, социологизам, културализам итд.). Постоји само више
системских узрока, а друштво је производ њиховог међудејства. То не значи
да неки од системских узрока неће у одређеном друштву, током одређеног
раздобља, да преовлађује. Али он никако не може бити универзалан за сва
друштва и за сва раздобља.
Чак ни темељне друштвене вредности не смеју бити схваћене као
крајња инстанца узрочности. Вредности јесу «кодови» нашег деловања. Али,
они не одређују наше деловање апсолутно. Тек у међудејству са условима,
личношћу и групним окружењем, ти културни кодови воде одређеном
дејствовању. Њихов утица је широк, али благ, док је утицај доњих спратова
(физико-органска средина) ужи али са «снажним енергетским набојем».

178 Тако је Врховни суд, на основу Првог амандмана Устава који јамчи «слободно
исповедање» сваке вере, низом пресуда извршио доследну дехристијанизацију САД.
Наређено је уклањање крстова, Библија, слика и осталих знакова хришћанства из
свих јавних школа и са јавних површина САД. Добровољна веронаука избачена је
из државних школа 1948. године. Молитва у школи забрањена је 1962. Врховни суд
је, 1963. године, прогласио неуставним добровољно свакодневно читање Светог
Писма. Године 1980. Суд је поништио закон државе Кентаки по коме су на
зидовима учионица биле слике са Десет Божијих заповести. Године 1989. Врховни
суд је наредио да се слика Рођења уклони из зграде Окружног суда Алегенија.
Године 1992. одлуком Врховног суда забрањена је било каква молитва на
свечаностима поводом завршетка средње школе. Године 2000. ученицима је
забрањено да се моле чак и током игара у средњој школи. У мају 2001. године
Врховни суд је наложио вароши Елкхарт да са травњака градске већнице уклони
гранитни стуб, који није био виши од два метра, а на коме је било урезано Десет
Божијих заповести. Нижи судови су уредно следили стопе Врховног суда. Суд
деветог округа је, 1996. године, пресудио да велики крст у јавном парку у Јуџину, у
Орегону, представља кршење Устава. Године 1999. суд Шестог округа наредио је
Просветном одбору Кливленда да више не почиње своје састанке молитвом. Суд
шестог округа наредио је, 2000. године, да се уклони државни слоган Охаја «Са
Богом, све је могуће». У држави Мисури суд је, на основу тужбе особе која се
представља као «вештица», наредио да се из градског печата уклони слика рибе као
хришћанског знамења, итд; према Патрик Бјукенен, Смрт Запада, «Ихтус»,
Београд 2003, стр. 205-6; 208.

75
 Слика 4
Парсонсово виђење узрочности у друштвеном деловању
(«кибернетска хијерархија контроле»)

Врховна реалност
↓ ↑
Културни систем
↓ ↑ ДРУШТВО
Вредности
↓ ↑
Друштвена заједница
↓ ↑
Политика
↓ ↑
Економија
ДРУШТВО ↓ ↑
Персонални систем
↓ ↑
Организам
↓ ↑
Физичко-органска средина
Извор: Пешићева, 53179.

Главно спремиште вредности, дакле, јесте култура. Она преноси

вредности из нараштаја у нараштај. Али, са друге стране, сваки нараштај
може да утиче на њихову делимичну измену (премда је та измена, током
једног поколења, ипак ретко суштинска). Пошто је 1951. додао културу као
један од кључних делова система, Парсонс је, након 1953, могао до краја
развије своју «четворофункционалну парадигму» П-П-У-О (A-G-I-L):
прилагођавање (adaptation), постизање (goal attainment), укључивање
(integration) и очување (pattern maintenance). У оквиру ње, друштво се
посматра као међуоднос четири подсистема (привреда, политика,
вредности и норме), а друштвено деловање као четири независна делатна
система (организам, друштво, култура и личност). Тако је Парсонс
заокружио свој плуралистички концепт у коме култура и вредности ипак
имају повлашћени положај. Стога је он и могао 1973. године да напише:
«будућа историја науке као најважније постигнуће у друштвеним наукама
ове генерације издвојити(...) интегрисање анализе културе са другим
традиционалним начинима анализе социјалних феномена, попут оних
политичких и економских».180

Теорија стратификације

Своју представу о страфикицији Парсонс је изложио у раду:

«Аналитички приступ теорији друштвене стратификације», објављен 1940.
године. Иако је 1953. године Парсонс објавио чланак «Измењени

179 Весна Пешић, «Теорија промене и Парсонсово схватање модерног друштва», у А.

Милић, стр. 31-60.
180 Наведено према А. Милић, 22.

76
аналитички приступ теорији друштвене стратификације», он је у њему
заправо поновио основне поставке из првог рада, са изменама које су се
тицале првенствено придавања већег значаја улози моћи у друштву181.
Када је и друштвена слојевитост у питању, вредносни поредак влада
над стварносним. И овде су потребе одређеног друштва преточене у његове
вредности, а стратификацијски системи изведени су из тих вредности. То
извођење извршено је тако што су појединци рангирани по томе колико
испуњавају основне вредности. »Стратификација у свом аспекту
вредновања јесте рангирање јединица у неком друштвеном систему у
складу са мерилима заједничког система вредности« (388), Парсонсова је
одредба стратификацвије.
Ређање јединица – појединаца и њихових скупина (колетивитета)
врши се на основу три својства:
1. квалитети (qualities): то су опште и трајне особине људи које се цене
независно од појединачних успешности; рецимо, част, поштење или
богобојажљивост могу бити својство квалитета које се цени у
одређеним културама;
2. постигнућа (performances): изражавају успешност људи у
појединачним деловањима; постигнућа су најчешће учинак деловања
на основу квалитета; са друге стране, и квалитети се мењају на
основу вишеструких постигнућа;
3. поседи (possesions): док су прва два својства непреносива, ово треће
је могуће некоме оставити у наслеђе; реч је најчешће о предметима
који повећавају пријатност, те отуда имају употребну вредност; али
они садрже и симболичку вредност и могу представљати врсту
друштвене награде.
Високо рангирани појединци, према Парсонсу, добајаће различите
награде и уживати високи углед, а они ниже рангирани неће добијати
награде. Тако, индијанско племе Сијукса цени храброст и великодушност.
Ратник који опљачка суседна племена, Вране или Поније, а опљачкане коње
расподели племену, добија место у племенском већу и похвалне песме. А ако
се више пута истакне, може бити кандидат за поглавицу. Очигледно да је
награда код Сијукса углед и моћ. Слично је и у америчком друштву, у коме
су главне вредности предузимљивост и стручност. У њему је успостављен
друштвени консенсус око материјалних награда, тј. око угледа и моћи који
прате одређена занимања.
Парсонсу је, наравно, јасно да стварни распоред поседа у САД не
мора изражавати само лична постигнућа појединаца. Због њихове особине
преносивости, поседи често имају наслеђени додатак који је више знак
породичне успешности него личне. Отуда се не може сматрати да је
рангирање преко поседа истовремено и тачан показатељ друштвене
функционалности појединаца. Нема савршеног система у коме би место
јединице у стратификационом поретку било искључиво функција њеног
места на лествици вредности (тај поредак би онда био меритократија). Ово
Парсонс објашњава уз помоћ појма моћи. За њега је то је «способност

181Ова два рада прештампана су у Парсонсовој књизи: Essаys in Sociological Theory,

The Free Press, New York 1965, pp. 69-88, 386-493. Парсонсова представа о
слојевитости овде је изложена углавном према: Данило Мркшић, «Парсонсова
теорија друштвене стратификације», у А. Милић, стр. 61-85.

77
јединице система да оствари своје интересе (постигне циљеве, спречи
непожељне сметње, улије поштовање, надзире поседе итд) у склопу система
међудејства и да тако утиче на кретања у систему» (391). Реч је,
поједностављено речено, о способности коришћња или стварања «рупа» у
вредносном систему. Те рупе представљају допуштене или некажњене
изузетке, из којих се онда извлаче повластице (законске привилегије).
Друштвени систем је добро интегрисан онолико колико је тих рупа мање,
али је јасно да рупе увек постоје.
Дакле, Парсонсова теорија слојевитости не подразумева да ће сви
људи у неком друштву бити ранговани искључиво на основу заједничких
вредносних мерила. Постоје честа и важна одступања (71). Она ће зависити
од деловања моћи и огледаће се у раскораку нормативног и стварног. Отуда
функционално мање важни појединци могу бити на вишем рангу
поседовања од функционално значајнијих. Механизми који уравнотежавају
стање система делују према тим одступањима, настојећи да их смање. Али,
одступања настављају да постоје.
Стратификациона анализа, међутим, не треба да обраћа пажљу на та
одступања. Она треба да се усредсреди на заједнички вредносни образац,
који је основ друштвеног рангирања. Тек уз помоћ њега социолог ће моћи
да разуме целину система. Разматрање треба, дакле, да се усредсреди не на
посед, већ на квалитет (статус) и постигнуће (улоге). Социолог треба да се
пита који су то квалитети и постигнућа у неком друштвеном деловању
цењени у одређеном друштву. То се најбоље може урадити применом П-П-У-
О схеме:
1. прилагођавање: пита се колико је неко деловање у складу са општим
вредностима система; прилагођавање се односи на средства
појединачног деловања и најчешће се изражава преко универзалних
«техничких норми»; основна позитивна санкција јесте «одобравање»
(approval);
2. постигнуће: пита се колико неко деловање доприноси остваривању
циљева система; постигнуће се односи се на циљеве појединог
деловања; позитивна санкција јесте «одговор» (response), а најчешће
има облик непосредне награде «јединици система»;
3. укључивање: пита се колико је неко деловање усмерено на
укључивање у систем; свака јединица система је у обавези да својом
солидарношћу са другим јединицама јача интегрисаност система;
позитивна санкција јесте «прихватање» (acceptance);
4. одржавање: пита се колико је неко деловање усмерено на одржавање
језгра система - његових темељних вредности; најчешће се тиче
могућности социјализације наредних нараштаја; позитивна санкција
јесте «поштовање» (esteem).
У различитим системима нагласак се ставља на различита мерила.
Заправо, сваки систем има врховни образац вредности који се може
подвести под један од ових критеријума. Први начин вредновања –
прилагођавање - својствен је америчком друштву. Тамо преовлађују
техничке норме за уређење постигнућа, па је тежиште процене јединица
система на способности или компетентности. Други начин вредновања –
постигнуће - својствен је совјетском типу друштва. Тамо се цени
појединачни допринос остварењу циљева система, и у складу са тим следе и

78
друштвен награде. Трећи начин вредновња – укључивање - својствен је
традиционалном кинеском друштву итд.
На основу свих ових мерила рангују се квалитети (статус) и
постигнућа (улога) јединица система. Систем је онолико успешан колико
успешно поткрепљује наградама оно деловање (или оне актере) који су у
складу са његовим основним вредностима (403). Свако пожељно системско
деловање има две стране: успешност остваривања циљева (техничка
страна) и приврженост систему (институционална или идеолошка страна).
На основу оба мерила систем даје награде182. Те награде су симболичке
(статус), али и материјалне. Висина дохотка је груб, али и даље најбољи
општи показатељ положаја појединца и породица у слојевитости (84; 416). У
сваком случају, анализа стратификационе структуре неког друштва
заправо је разматрање његовог система вредности. Тај вредносни систем
донекле је осликан и у материјалној пирамиди. Али, невоља са поседом јесте
што он често затомљује функционални аспект стратификације. Као што је
већ речено, јединицв система су често имућне не на основу свог
функционалног значаја (постигнућа), већ на основу наслеђа (приписивања).
»Контрола поседа неизбежно корелира с високим статусом и постаје тако
извор моћи независан од директне еветуативне легитимације статуса» (411).
То све структуралној анализи причињава методолошке тешкоће.
Класа је само један од облика друштвене слојевитости. Она почива на
класном статусу који се одређује као «ранг у стратификационом систему
који се може приписати појединцу на основу његових сродничких веза које
га повезују с јединицом у класној структури» (77-8). Типови које слојевитост
може попримити у различитим друштвима могу се поређати на широкој
лествици чији један крај заузимају затворени кастински системи, а други
крај системи «једнаких изгледа». У овим првим једино мерило класног
статуса је породично порекло, па никаква постигнућа не могу изменити
ранг појединца. У овим другим, главно мерило је постигнуће, а породично
порекло је безначајно. Али, систем једнаких изгледа тешко је остварити све
док постоји тако снажни статусни амортизер каква је породица: «Апсолутна
једнакост изгледа неспојива са било каквом позитивном солидарношћу
породице» (исто).
Колико ће слојева (класа) неко друштво да има зависиће од
доминантног вредносног обрасца датог друштва. Чврсто повезани
вреднони образац, са поретком чија је функција одржавање врховних
вредности, даје структуру са јасно рашчлањеним основним слојевима.
Пример је средњовековно европско друштво. Лабаво повезан вредносни
образац, са поретком чија је функција прилагођавање, даје мноштво
прелазних слојева. Пример је савремено америчко друштво. Циљно
усмерени вредносни образац, са поретком који обезбеђује
инструментализацију целог друштва, даје сужену лествицу стратификације.
Пример је совјетско друштво. Вредносни образац чији је циљ интеграција и

182У америчком друштву награђивање се врши помоћу два система. Први је преко
тржишта, на коме људи новчано награђују рад који им је неопходан. Што је више
награђен он може бити и друштвено потребнији. Али, тржиште има своје
ограничење. Стога се јавља држава, која усмерава средства у оне области у којима
би, под тржишним условима, она мање пристизала - школство, здравство итсл. Тај
други начин награђивања јавља се кад год постоје установе.

79
са поретком који преферира стабилност даће истанчану али тешко
променљиву хијарархију јединица. Пример је старо кинсеко друштво, итд.
Људи су у америчком друштву, на које Парсонс примењује своју
стратификациону теорију (415-439), рангирани углавном према
производњи цењених робара и услуга. Отуда су занимања – пре свега она
виша, која су се успела професиоонализовати - основ друштвеног
награђивања. Професионалне улоге, у складу са својим функционалним
значајем, повлаче одговарајући доходак и дају јасну хијерархију
стратификације. Али, тај начин рангирања, који почива на новцу, у САД је
допуњен и системом сродства, етничке припадности, заједница становања,
политичких удружења итд. Ипак, амерички систем стратификације
углавном се врти око професионалног и породичног система. И без обзира
на преношење поседа наслеђем, може се рећи да постоји склад између
статуса занимања на стратификционој лествици и награђивања
професионалоних улога. Наслеђе у америчком друштву ипак игра мању
улогу него у свим осталим системима.
Америчко друштво, слаже се Парсонс, може се представити као
састављно из три основне класе – горње, средње и доње. Али, између њих не
постоје јасне границе. Горњу класу сачињавају успешни пословни свет и
угледна високообразована занимања (лекари и адвокати). Средњу класу
чине беле крагне, а доњу класу радници (плаве ктагне). Али, у САД има
толико прелазних типова добро плаћених белих, односно добро плаћених
плавих крагни, да су границе између средње и више, односно између ниже
и средње класе сасвим разливене.
Ипак, оно што је носећа стратификаиона структура америчког
друштва нису класе већ струке (professions). Ову тези износи Парсонс у
свом чувеном раду «Струке и друштвена структура» (1939)183. Под струкама
Парсонс пре свега има на уму виша занимања која су се успела цеховски
повезати. Таква, виша занимања преузела су водећу улогу у савременој
организацији рада. Некада је ту водећу улогу имало племство, а након њега
капиталистички предузетници. Данас су струке те које су успеле да
мополишу један важан ресурс - знање. Они су успеле да изграде струковне
(професионалне) заједнице преко којих су почели да владају важним
деловима друштвеног система184.
Сами стручњаци нису ни капиталисти, ни радници, ни чиновници ни
земљопоседници. Постоје две основне врсте стручњака: образовне струке
(наставници и професори) и примењене струке (лекари и правници). Обе
струке су везане за област услуга и показатељ су његово незадрживог раста.
Али, струке су и нека врста мотора функционлне стратификације. Преко

183 Прештампано у Essаys; овде изложено према Угљеша Звекић, «Парсонсова

социологија професија», у А. Милић, 105-121. Пишући одредницу струке зa
Међународну енциклопедију друштвених наука (International Encyclopedia of Social
Sciences, 1968), Парсонс и ту вели да је «склоп струка, мада још увек недовршен у
свом развоју, већ сада постао најзначајнија појединачна састојница структура
савремених друштава» (р. 545; Звекић, 106).
184 У тим заједницама по Парсонсу преовладава дух једнакости, добровољности и

процедуралности. Прво се односи на демократичниост и колегијалност унутар цеха,

али и на једнако поступање према клијентима. Друго се односи на доборвољно
начело удруживања, и добровољност клијената у слеђењу упутстава струке. Треће
се тиче захтева да се струка строго држи научних поступака.

80
њих савремено друштво обезбеђује ширење и заштиту вредности као што су
рационализам и универзалност. Отуда је целокупна област културе и науке
(идеологије у најширем смислу) премрежена струкама. Са друге стране,
преко струка се врши и расподела награда (новца и моћи) према
функционалоном значају постигнућа. Отуда струке имају велики
интергративни (укључујући) значај за одржање и напредак система.
Следећи Парсонса слободно би се могло рећи да су струке постале
стварни управљачи друштвом. Као што ћемо касније видети, сви ти
поседници и тумачи главних друштвених вредности (дате у заградама) -
лекари (здравље), правници (право), друштвени научници (друштвени
напредак), новинари (истина о друштвеној стварности), модисти (естетско)
итд - речју, идеолози, преузели су водећу улогу у друштву. Они су себи
узели не само повлашћени положај у расподели друштвених награда. Они
су обезедили и право да прописују друштвене вредности. Премда су неки
марксистри веровали да се стручњаци могу придобити за савез са
радништвом, струке су – преко контроле вредности - постали стварни
господари не само света рада већ и света капитала. Њих и њихове
заоповести са једнаком послушношћу следе сељаци и земљопоседници,
радници и фабриканти.
И док је Маркс сматрао да радништву припада будућност западног
друштва, а Вебер управи (админстрацији, бирократији), Парсонс је веровао
да је друштво већ сада у власти струка. Није тешко одговорити ко је од њих
тројице био у праву.

81
 ШЕСТО ПРЕДАВАЊЕ

Рецепција Парсонсове теорије стратификације

и неофункционализам

Парсонс је, барем што се социологије тиче, био главна жртва

«културне револуције» која се, током шездесетих година, одиграла у
америчком друштву. Та револуција је, на парадоксалан начин, потврдила
важност неких основних Парсонсових поставки:
 да је вредносни систем важнији од стварносног;
 да је основно начело стратификације функција опслуживања
вредносног система;
 да су основ структуре америчког друштва - струке.
Управо током шездесетих година струке су направиле одлучујући
искорак ка преузимању монопола над дефинисањем друштвених
вредности. На основу тога, преузеле су и кључне тачке система и обезбедиле
одговарајуће стратификационе награде.
Сам појам америчке културне револуције185 на први поглед као да
противречи Парсонсу. Није ли, наиме, Парсонс веровао да су нормативни
системи сразмерно трајни и тешко променљиви? Како је онда могло само
једно поколење да променени основне вредности америчког друштва?
Међутим, културна револуција 1960-их у САД није била краткорочни
вредносни преврат. Она је само озваничила промене које су се дотле већ
деценијама нагомилале у америчком друштву, да би тих година коначно
надвладале некадашњи систем вредности. Основна промена у дотадашњем
културном систему САД тицала се одбацивања два стара владајућа морална
начела:
1. начело апсолутних вредности: оно је почивало на поставци да су
неке вредности неупитне; рецимо: Бог, породица, отаџбина,
људски живот, традиција, морал, част, оданост итд; али, у самом
корену Сједињених држава као политичке заједнице налазила се
идеја верског плурализма; а плурализација се није могла
зауставити само на Богу (вери); она је постепено обухватала све
вредности, а на крају, са абортусом и еутаназијом, ни људски
живот више није био апсолутна вредност; вредности су, дакле,
постале релативне, ситуационе – породица није сама по себи
вредност већ само ако задовољава моје потребе, отаџбина није
сама по себи вредност већ само ако ми обезбеђује основна права и
пристојан живот, Бог није сам по себи вредност већ само ако ми
је благонаклон, или бар ако се превише не меша у мој живот итд.
2. начело самосавлађивања: ово друго старо начело почивало је на
поставци да је основна одлика људскости самосавлађивање
(самоконтрола); не подлегати својим нагонима, страстима,

185Идеолошка перјаница шездесетосмашког покрета, Херберт Маркузе, културну

револуцију је одредио као «темељити преображај вредности» (Маркузе, Естетска
димензија, Школска књига, Загреб 1981, стр. 167). А за културну револуцију какву
он жели да се догоди на Западу он каже: «Она смера потпуном преображају
целокупне традиционалне културе» (исто).

82
 страховима, жудњама, већ владати собом – то се сматрало добрим
и пожељним; али, уместо етоса дужности, током два века развоја
америчког друштва, све више је преовладавао етос хедонизма; он
каже управо оно што и бројне данашње рекламне поруке - следи
своје нагоне! («свој инстикт», «своју природу»), уживај!, забави се!
препусти се задовољству! итсл; у споју са начелом релативних
вредности овај нови етос је значио да основна категорија
друштвеног морала постаје право, не дужност; више се не говори
о дужности према заједници – рецимо, да се имају деца, или да се
понесе оружје; сада се говори првенствено о правима која
заједница има да штити – моје сексуалне слободе, моју слободу
(пацифистичке) савести, моју слободу начина живота итд; нико
више неће говорити о дужности према породици, о оданости
према супрузи или супругу; упоредне везе или бракови у низу сада
су уобичајени начини полног живота и израз «неотуђивог права на
избор»; ни деца више немају дужност да брину о својим
родитељима, она имају право на слободан живот, а о старима се
брину одговарајуће социјалне и здравствене установе; итд.186
Материјалистичка, потрошачка и хедонистичка култура у потпуности
се поклопила са интересима струка. Професионалци из рекламне
индустрије сада су слободно могли да апелују на све врсте чулности и да
нуде све нова и нова задовољства («нека сва чула уживају!»).
Професионалци из потрошаког сектора могли су мирне душе да продају
цигарете као симболе слободе, кока-колу и пепси-колу као симболе младости
и забаве, а аутомобиле као симболе независности и снаге. Јер – нису ли све
вредности релативне и размењиве? Професионалци из друштвених наука
могли су да се препусте објашњавању како је ослобођење од доминације
Бога, отаџбине и породице заправо основни показатељ друштвеног
напретка. Тако су могли да успоставе монопол над тумачењем тога шта
јесте та цењена вредност – прогрес. Психијатри су могли мирне душе да
прогласе неке до тада «девијантне» појаве (рецимо, хомосексуализам или
мастурбацију) за «нормалне». Тако су могли да задрже (или успоставе)
монопол над тумачењем тога шта је «нормалност», односно шта је душевно
здравље. Професионалци у области индустрије забаве могли су мирне душе
да продају «злочин, секс и акцију», задржавши за себе монопол на
одређивање «политички коректног» у медијима187, итд.
Главни идеолози америчке културне револуције 1960-их налазили су
се на универзитетима. У њиховиом језгру били су следбеници тзв. критичке
теорије друштва (у најширем смислу) – Херберт Маркузе (Herbert Marcuse,
1898–1979), Mакс Хоркхајмер (Max Horkheimer, 1895-1973), Теодор Адорно
(Theodor Ludwig Wiesengrund Adorno, 1903–1969), Карл Корш (Karl Korsch,
1886-1961), Ерих Фром (Erich Fromm, 1900-1980) и Вилхелм Рајх (Wilhelm
186Amitai Etzioni, The Spirit of Community, London 1995, pp. 3, 4, 24, 37, 156.
187 Тако су жене (макар биле витке и крхке лепотице) у акционим филмовима
одједном добиле толику снагу да су се могле равнопрвано мачевати или песничити
и са најјачим мушкарцима; насилни међурасни односи сасвим су нестали, па су
сада белци пљачкани и убијани само од белаца, док су црнци нападали само црнце;
хомосексуализам је постао неспојив са било каквом социјалном патологијом, па су
сви хомосексуалци одједном постали ненасилни, образовани и префињеног укуса
итд.

83
Reich, 1897-1957). Главни идеолог покрета несумњиво је био Маркузе. Он је
развио представу о слободи као чистој неомеђености и необавезности.
Промена у систему вредности, која је водила до друштва коме
господаре струке (углавом из више средње класе) најбоље се може видети по
револуцији у схватању слободе (и љубави). Стара представа о слободи
почивала је управо на идеји љубави према ближњему: према детету, према
жени, према мајци. Љубав је средишњи и најважнији појам хришћанства.
«Нову вам заповијест дајем», вели Исус Христос (Јеванђеље по Јовану, гл. 13,
34-5), «да љубите један другога, као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу
собом. По том ће сви знати да сте моји ученици ако будете имали љубав
међу собом»188.
Из те велике љубави према ближњем, онда, произилазило је и извесно
самообавезивање, тј. делање из љубави и због љубави. Слобода је тако
слобода за управо такво делање. То је оно што вели Свети апостол Павле у
посланици Галатима (глава 6, ст. 13-14):
«Јер сте ви, браћо, на слободу позвани; само не на слободу за угађање тијелу,
него да из љубави служите једни другима. Јер се сав закон извршује у једној
ријечи: љуби ближњега својег као себе»
Дакле, човек је, према апостолу Павлу, слободан када може слободно
волети, тј. бити са вољеним бићем и обасипати га љубављу. Родитељи су
најслободнији управо када своју децу могу волети, засути их милошћу,
служити их, неговати их, узгајати их. Заљубљени су најслободнији када су
са оним кога воле, када вољено биће могу обасути нежношћу, када му могу
какогод послужити, када га могу неговати, миловати га... Таква слобода је,
често, и тешка, напорна, пуна дужности. Устати у 2.00, по поноћи, када ти
детешце заплаче, није лагодно. Неговати болесну супругу, то је често
тегобно и обавезујуће. Али, имати дете, имати супругу, бити испуњен
љубављу према њима, волети их и радовати им се, обухвата и ту страну
живота. И једно без другог не иде, нити ће икада ићи.
Уз љубав и слободу, према тој традиционалној представи, иде и
пожртвованост, свесно одрицање, па и саможртвовање. То су темељи
хришћанске цивилизације, бар каква је постојала до 20. века. Она слави
мајку која се жртвује за дете, витеза који се жртвује за своју госпу, радника
који се жртвује за породицу, светитеља који се жрвтује за веру, и наравно

188 А Св. апостол Павле каже: «Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави
немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи. И ако имам
пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе
премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако
предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже. Љубав
дуго трпи, благотворна је; љубав не завиди; љубав се не горди, не надима се. Не
чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу. Не радује се
неправди, а радује се истини. Све сноси, све вјерује, сему се нада, све трпи. Љубав
никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће и умукнути,
разума ако ће нестати. (...)А сад остаје вјера, нада и љубав, ово троје. Али је љубав
највећа међу њима» (Коринћанима посланица прва, гл. 13, 1 и даље). Затo Св. Сава
и вели, у 33. глави свог Хиландарског типика
(http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/liturgicka/svsava-sabrana/svsava-
sabrana_04.html), да је љубав «глава свакога добра», тј. да је љубав најважнија,
врховна хришћанска вредност.

84
Христа који се жртвовао за све нас преузевши грехе целог људског рода (1
Кор 5, 8)189.
Насупрот, међутим, тог схватања слободе као «служења из љубави» и
пожртвованости као најлепше људске особине, Маркузе је истакао слободу
као «независност од служења», тачније, «независност од другога», себство,
пребивање само од себе и за себе: «Слободно је оно што није зависно ни од
кога другог и ни од чега другог, што припада самом себи», вели он190. Тако
схваћена слобода заправо је независност од сваке љубави – осим, наравно,
љубави према себи. Зато не треба да чуди да је један од Маркузеових идола
– Нарцис, «аутоеротско» (81) биће заљубљено само у себе191. Други јунак је
Орфеј, кога Маркузе види не као пожртвовног супруга Еуридике, већ као
знамење неограниченог сексуализма192. Насупрот дакле класичног Ероса,
који је повезан са везаношћу, приврженошћу и «прокреативношћу»,
Маркузе истиче «слободни Ерос» (79), тј. ничим ограничено «задовољење у
садашњости» (64). То је слобода да се ужива у нечијем телу, али да се остане
од њега независтан, да се не створи никаква обавеза193.
Но, управо таква представа о слободи као независности од другог
веома је годила новом расположељу друштва. То друштво је желело да
остане вечно младо, вечито отворено за нове сексуалне везе, и вечито
ослобођено досадних обавеза према другима (породици или заједници,
свеједно). Такво друштво је са разумевањем примало и Хоркхајмерову
тврдњу да чак и саобраћајни знаци угрожавају слободу, пошто спутавају
спонтаност и намећу правила194. Али, најватреније присталице критичких
мислилаца били су ипак млади. Старији делови друштва покушавали су да
пруже отпор. Зато је Маркузе оживео идеју друштвене (првенствено
интелектуалне) елите која ће повести друштво:
«Ако би та друга (елита – А. С) требало да буде страсна интелектуална елита,
не може бити да је она мање квалификована и опасна од преовлађујуће» 195.
«Изгледи људског напретка зависе од интелектуалних и моралних квалитета
вођа и од њихове спремности и способности да одгајају контролисано
становништво и да доведу га до тога да призна могућност, штавише
нужност пацификације и хуманизације»196.

189 Види: Свети Јован Златоусти (350-407): Празничне беседе, Задужбина св.
манастира Хиландара, Београд 2004, стр. 95-97.
190Херберт Маркузе, «Филозофија и критичка теорија», у Култура и друштво, БИГЗ,

Београд 1977, стр. 76.

191 Маркузе, Естетска димензија, Школска књига, Загреб 1981, стр. 75-84.
192 «Класична традиција повезује Орфеја с увођењем хомосексуланости. Попут

Нарциса, и он одбија нормални Ерос, не ради естетског идеала, него ради

потпунијег Ероса. Као и Нарцис, он протестује против репресивног поретка
прокреативне сполности. Орфички и нарцистички Ерос до краја је негација тога
поретка – Велико Одбијање» (Маркузе, Естетска димензија, стр. 83).
193 Али, није ли управо љубав најчешћи и најчвршћи ланац којим смо везани друге

људе - пре свега за нашу децу, наше родитеље, наше сестре, мужеве, браћу...? И тог
се ланца можемо истински ослободити једино ако са њим одбацимо и оно биће које
је на другом крају ланца, ако за њега престанемо да истински да маримо.
194 Макс Хоркхајмер, Помрачење ума, Логос Сарајево 1962, стр. 62.
195 Херберт Маркузе, Крај утопије. Есеј о ослобођењу, Стварност, Загреб 1978, стр.

186.
196 Херберт Маркузе, Етика и револуција, стр. 222.

85
 Тако је Маркузе са типичном лењинистичком надменошћу говорио о
не-елити, «контролисаном становништву». Чеслав Милош овако сведочи о
једном сусрету с Маркузеом у Сан Франциску: «Маркузе је стао пред прозор
и рекао: `Цео овај град је настањен животињама`»197. У тим речима био је
садржан презир према обичним људима, и жеља да се њима овлада. А
најбољи начин за то било је рушење традиционалног културног система.
«Ако желимо градити стамбену кућу уместо затвора уистину морамо затвор
прво да разоримо, иначе не можемо ни да започнемо са зидањем стамбене
зграде», објашњавао је идеју друштвеног рушења Маркузе198. Заузврат,
Маркузе је у књизи Ерос и цивилизација нудио као нови друштвени
принцип «начело задовољства». Одбацимо традиционални морал и културу,
говорио је (то је тзв. Велико одбијање) и моћи ћемо да створимо свет
«полиморфне перверзности» у коме ћемо сви моћи бескрајно да уживамо у
себи и другима.
Студенти који су потицали из добростојеће средње класе, негована
омладина која је желела да цео живот буде продужена младост, «секс и
рокенрол», гутала је ове Маркузеове речи. Свет у коме постоји само
уживање, а нема обавеза изгледао је тако привлачан у тренутку када је
сваког код куће чекао позив за рат у Вијетнаму199. И без обзира што нам
данас читав «шездесетосмашки покрет» изгледа патетично200, управо ће то
поколење, током наредних две или три деценије, доспети до елитних
положаја у америчком (и европском) друштву201. Оно ће преузети културне,
образовне и, нарочито, медијске установе202.
Медији, а посебно телевизија, тих година страховито ће повећати моћ
и утицај «симболичке елите»: новинара, аналитичара, писаца, музичара,
модних стилиста, нутрициониста, дизајнера, глумаца, холивудских

197 Чеслав Милош, Земља Улро, Дечије новине, Горњи Милановац, 1982, стр. 45.
198 Херберт Маркузе, Крај утопије. Есеј о ослобођењу, Стварност, Загреб 1978, стр.
79.
199 Уосталом, творац чувеног слогана «Водите љубав, а не рат» био је сам Маркузе.
200 «Био је то, према данашњој процени, најглупљи покрет друге половине 20. века у

Европи. У време када европска омладина живи најбоље у историји и има најбоље
перспективе после студија (што је доказано емпиријски), повела се за групом
маторих циника који, по свој прилици, нису ни имали појма да аквизитирају
протолењинизам из 1918. године и маоистичко лудило црвених књижица и
заједничких казана» (Милан Брдар, Узалудан позив: Карл Манхајм и социологија
знања као саморефлексија друштвених наука, Stylos, Нови Сад 2005, стр. 68).
201 У САД они ће 2005. држати 41 од 50 положаја гувернера федералних држава, 50

од 100 места у Сенату и 275 од 435 седишта у Представничком дому (Политика, 9.

јул 2006, стр. 4).
202 Према истраживању Лихтера и Ротмана (Robert Lichter and Stenley Rothman,

Media and Business Elites, Columbia University, New York 1982), већ 1972. године
преко 80% медијске елите у САД гласало је на председничким изборима за Џорџа
Мекгаверна, иако је Ричард Никсон у општем збиру добио 62% гласова. Сличан
однос био је и на изборима 1980, а задржао се и до данас. Тако је на
председничким изборима 2004. године управа телвизијске станице CNN морала
упозорити запослене да се не радују пред камерама вестима о вођству левичарског
кандидата Керија у појединим изборним окрузима. Кери је, иначе, у самом
Вашингтону победио Буша са 90:10 (Политика, 22. април 2007, стр. 4). То само
показује какво је опредељење врха државне администрације САД и њихових
породица.

86
предузетника, итд. Главни васпитачи млађих а усмеривачи мишљења
старијих, постају електронски медији. У том свету, који се првенствено
састоји из забаве, музике, спорта, моде и филма, доминантна црта живота
је младост и «морална опуштеност».
Идеал тога света, Маркузеовог света, заправо – идеал нашег
данашњег света – још је 1932. године сјајно описао британски књижевник
Олдос Хаксли (Аldous Haxley, 1894-1963) у роману Врли нови свет (Brave
New World; овде је коришћен српски превод, «Југославија», Београд 1967).
Погледајмо како изгледа тај свет и – каква је његова класна структура!

Слика 6: Олдос Хаксли (Аldous Haxley, 1894-

1963). Уз Врли нови свет (1932) написао још и
Слепи у Гази (Eyeless in Gaza, 1936), После много
лета (After Many a Summer, 1939), Време мора
стати (Time Must Have a Stop, 1944), Мајмун и
суштина (Ape and Essence, 1948), Геније и
богиња (The Genius and the Goddess, 1955) и
Острво (Island, 1962).

У том свету високе технологије203, 2540. године, све државе су

нестале (28) иостоји само «Светска држава» (The World State; 42). Постоји
такође само један језик – енглески204. Религија је изгубила сваки духовни
или онострани карактер и свела се на сексуално-наркотичне обреде205.
Влада култура вечите садашњостио и, заправо, одвратности према
историји206. У тој утопији људи изгледају једнако са тридсесет и са педесет и

203 Једино што у њему од садашњих справа недостаје јесу рачунари, мобилни
телефони и кредитне картице. Ипак, то је свет развијеног генетског инжењеринга,
брзог саобраћаја и невероватних средстава општења – попут «тактилоскопа» (види
о томе доцније).
204 За све остале језике – француски, немачки, шпански, пољски... - у књизи се
набраја да су мртви (20; 79).
205 Верује се у «господа Форда – или господа Фројда, како је (господ) из недокучивих

разлога, имао обичај да себе назива кад се бавио питањима психологије – господ
Фројд је био први који је открио застрашујуће опасности породичног живота» (31).
Форд је, наравно, Хенри Форд, симбол модерне индустријске производње (више о
њему касније). Знак те универзалне религије је слово Т, по чувеном Фордовом
аутомобилском моделу Т, из 1908. године (такође види касније). Хаксли вели да је у
старим хришћанским црквама су једноставно одваљен горњи крак са крста, и тако
је добијен нови знак "T".
206 Један од Управљача са одушевљењем наводи изјаву Хенри Форда: «Историја, то

је смути па проспи» (28). У оригиналу: "History is more or less bunk. It's tradition. We

87
пет (6). Нису оптерећени децом, женом/мужем, дакле не постоје породице.
Деца се производе вештачким путем, серијски, у лабораторијским
творницама, поступком који ми данас знамо под именима «клонирање» и
«генетски инжењеринг». Тако су мушкарци и жене «слободни од деце», тј.
слободни за бескрајни низ сексуалних односа са стално новим партнерима.
Нове и нове сексуалне везе, у том свету сталне, продужене младости,
постале су чак и једна врста доброг понашања207. Сексуални промискуитет
је у овом друштву, тако, постао не само пожељан, већ и морално
обавезан208. Он се, наиме, узима као најбоља предохрана против свих
дубљих емоција, а пре свега против - љубави.
«`Једанпут сам морао да чекам готово четири недеље док девојка коју сам
желео да имам није пристала.`
`И последица је била та да сте доживели јаку емоцију?`
`Страшну!`
`Страшну; сигурно`, рече Управљач. `Ваши преци су били до те мере глупи и
кратковиди да нису хтели да имају никаква посла с првим реформаторима
кад су се појавили и понудили им да их ослободе тих одвратних емоција»
(36-7).
Заправо, љубав или нека дубља емоција, ма како да се звала, уопште
није пожељна приликом сексуалних односа209. Отуда је промискуитете
постао ствар друштвене обавезе, знак лепог понашања, знак поштовања
другог.
«`Лењина Краун?` (Lenina Crowne), понови Хенри Фостер (Henry Foster)
питање помоћника директора Одсека за предодређивање (Assistant Director
of Predestination), повлачећи патент-затварач на панталонама. `А, то је
изврсна девојка. Дивна, врло пнеуматична 210. Чудим се да је још ниси имао.`
`Не знам како ми се то десило`, рече помоћник. `Али хоћу, свакако. Првом
приликом.`» (35-6).
Да би се предупредиле нежељене трудноће, друштевна конвенција
намеће јавно ношење и коришћење «средстава за контрацепцију» (40).
Хаксли је тако предвидео бејби-пилуле 30 година пре него што су
измишљене211. А за случај да контарцепција закаже, ту су луксузни «Центри
за прекид трудноће»212.

don't want tradition. We want to live in the present, and the only history that is worth a
tinker's damn is the history we make today."
207 На једном месту у роману, главна јунакиња (која се, иначе, зове – Лењина!;

Хакслијеви јунаци често носе имена као што су: Маркс, Енглес, Бакуњин, Троцки,
Дарвин, Дизел...) признаје да је у вези која траје већ четири месеца са извесним
Хенријем. «Лепо богами», каже јој на то Фани (Fanny Crowne), најбоља другарица. «И
све то време ниси имала никог другог. Је ли тако? (...)Стварно мислим да треба да
пазиш шта радиш. Врло је непристојно, пре свега, тако дуго бити само с једним
(...)Као да то боли, као да је ружно имати још једног-двојицу поред Хенрија. Све у
свему, морала би да се да се пустиш у већи промет» (32-3; 34).
208 И сама деца су, у Врлом новом свету, од најранијег детињства усмеравана на

«еротске игре и што више сексуалних веза (26-7).

209 «Немојте мислити да сам с том девојком имао неке непристојне односе. Није ту

било ничег на емотивној основи, ништа дуготрајно. Све је било потпуно здраво и
нормално» (75).
210 pneumatic; израз се у роману употребљава похвално, у значењу «лак», «мекан»,

«удобан», «приступачан», «душеван» pneuma=душа.

211 «А око паса је (Лењина) носила фишеклију од зеленог лажног сафијана, украшену

сребром и крцату прописаним следовањем средстава за контрацепцију

88
 Уз културу сексуалног промискуитета213, у овом свету влада и култура
хемијских стимуланса, тачније - култура дроге. Не само да дрога није
забрањена, већ је и друштвено пожељна. Наиме, приповеда Хаксли, 2086. у
лабораторијама је произведена сома, «савршена дрога», «еуфорична,
наркотична, благо халуциногена» (43). Она је чак постала саставни део
плате нижих класа: «Издаје им се после рада. Четири таблете од по пола
грама. Суботом шест» (126). Сви уживају у дроги, која им омогућава
претварање времена ван посла у масовну сексуалну оргију214. Заправо,
конвенције сада налажу да људи, пре свега припадници виших класа,
уместо на некадашња богослужења, иду на званичне сексуалне оргије
– на тзв. службе узајамности (solidarity services)215.

(...)`Изванредно!` ускликну Фани. `Што то је сладак овај Малтусов опасач. На сваки

начин морам и ја да набавим један такав`» (40).
212 Један од њих, у Челсију, описује се као «дивна кула од розе стакла» «осветљена

рефлекторима уторком и петком» (91) – као једна врста јавног позива да се дође и
обави «чишћење».
213 Код Хакслија нема хомосексуализма, или га он бар није описао. Међутим, Врли

нови свет би могло бити идеално хомосексуално друштво. У њему је, наиме, секс
потпуно раздвојен од самообнављања друштва и проглашен вредношћу за себе.
Хаксли сам није имао добро мишљење о хомосексуализму ((John Derbyshire, «Here to
stay”, National Review Online, 14 May 2004,
http://www.nationalreview.com/derbyshire/derbyshire200405140857.asp). Вероватно
да је сматрао и да би увођење хомосексуализма у причу додатно усложило његов
свет. Можда је мислио да би друштво могло изабрати да уклони ову «аберацију»
кроз генетски инжењеринг. Такав избор би Управљачи направили пошто би
постојање хомосексулане популације смањило број расположивих сексуалних
партнера, и могло створити љубомору или неузвраћену љубав. Хомосексуализам би
тако угрозио основно начело система: «Свако припада свима» (32). Међутим, ово
ограничење би се могло избећи производњом - бисексуалаца. Заправо, ако би сво
становништво било бисексуално, онда би наведена лозинка збиља могла дословно
да се примени – сви би могли да имају секс са свима!
214 Док хероин убија сексуалну жељу, код соме она остаје нетакнута; по томе што се

веће следовање соме даје за викенд, она је заправо ближа данашњој вешташкој
дроги «екстазију» (Ecstasy methylenedioxymethamphetamine). Екстази је типична
«релаксациона» или «викенд» дрога, која поправља расположење, потискује
уобичајену сумњичавост и уздржаност и тако олакшава успостављање сексуалног
контакта. Такође је данас омиљена дрога и GHB (gamma-hydroxybutyrate), баш са
становишта «сексуалне пријемчивоси», односно «пнеуматичности» - како би то
Хаксли рекао. Коначно, ту је и Rohypnol (flunitrazepam), сексуална дрога, али
посебне врсте. Она се као типична «пилула заборава» користи приликом сексуалних
злоупотреба особа са којима се, при њиховој здравој памети, тешко може остварити
сексуални однос.
215 Главна химна на тим мисама гласи: «Форда славимо, оргије правимо, пуно соме,

пуно секса, паримо се без комплекса!» (65)

89
Слика 7: Лево је омотница првог романа издања из 1932. (London, Chatto & Windus),
а десно омотница за једно од последњих електронских издања овог романа (Cool
Publications, ISBN:1844810879). Види се промена нагласка код привлачења пажње
читалаца. На омотници првог издања нагласак је на светској доминацији, светској
држави, док је на омотници овог другог издања нагласак на генетском
инжењирингу и – сексу.

Трећа састојница тог света је култура забаве. У овом свету «бити

слободан» је истозначница са «лепо се проводити» (70). Средства за масовну
забаву су толико развијена да су уобичајени «тактилоскопи» - биоскопи у
којима публика не само да види и чује, већ и телесно осећа све што се у
причи дешава. Тако публика може несметано да утоне у свет забаве и
заборава, доживљавајући све нове и нове чулне надражаје (128-130). Уз то,
Хаксли је још 1932. године предидео ТВ у свакој соби у стану (118; 153), као
и будаласту, али обавезно сексуално-изазовну музику, која се непрекидно
чује куда год да се крене216.
Све у свему, то је свет без дубоких осећаја, заправо један до краја
модернизован, материјалистички, хедонистички свет без и једне стварне
састојнице традиционалности. Хакслијев Врли нови свет је збиља чиста
модерна. Он је до краја очишћен не само од породице (па су «мама» и «тата»
тамо непристојне речи), већ и од уметности, књижевности, религије,
философије, историје.... Јер, све је то досадно, неразумљиво, застарело.
Очишћен је чак и од свих «традиционалних емоција». А некако се показује
да су све дубоке емоције «традиционалне».
Међутим у таквој високотехнолошкој и хедонизованој држави
благостања срећа је збиља општа. Један од Управљача каже:
«Народ је срећан; имају све што желе, а што немају неће ни пожелети.
Имућни су; безбедни су; никад не болују; не боје се смрти; живе у блаженом
незнању о страсти и старости; не висе им о врату ни мајке ни очеви; немају
ни жена ни деце, ни љубавника, дакле никог према коме би гајили јаке
емоције; тако су обрађени да практично и не могу да се понашају онако
како не треба да се понашају. А ако нешто зашкрипи, ту је увек сома» (169).

216«Дражи док не кажем: Важи!/ Воли док ме не заболи,/ док не паднем сва у
кому/, љуби, мази у екстази:/ Љубав прија, и ти и ја,/ волимо је као сому» (128)

90
 Ту су чак и ниже класе срећне, без обзира на њихов досадан и
заглупљујући рад:
«Они га воле (рад). Послови су лаки, детињски једностви. Седам и по сати
лаког рада који не исцрпљује, а после тога следовање соме, плус игре, плус
неограничено парење, плус тактилоскоп. Шта им више треба?» (172).
Лоша страна овог света је, најпре, прерана смрт. Генетски
инжењеринг и развијена медицина обезбеђује живот у сталној младости и
практично без болести. Ипак, крај је брз и неумитан. «До шездесете године
неоштећена младост; онда крц! и готово» (85).
Али оно што нас овде посебно занима јесте Хакслијева визија класне
структуре друштва. Постоје пет класа. Горње класе су Алфа и Бета, док су
доње Гама, Делта и Епсилон. Алфама припадају управачки положаји, док су
Бете високообразовани стручњаци. Али, сви су задовољни својим
друштвеним положајем. То је омогућено захваљујући две ствари. Прва је
биолошка разлика. Деца се производе тако да су више класе духовно и
телесно развијеније од нижих. Алфе су најинтелигентије, док су Епсилони
«полуимбецили» (46). Тако је Хакслијев Врли нови свет заправо истинско
меритократско друштво – они који су на врху збиља су и најсопособнији.
И други начин обезбеђења класне стабилности јесте васпитање. Деца
се, у заводима за одгајање, васпитавају тако да воле свој класни положај, а
мрзе друге класе («То је тајна среће и врлине – волети оно што мора да се
ради. То је сврха целокупне обраде: навести људе да воле своју неизбежну
друштвену судбину»; 15). У другој глави је описано како се деца,
предодређена да буду у класи Делта, уче да мрзе књиге и цвеће.
Осмомесечне бебе се, тако, донесу у просторију испуњену књигама и
цвећем. Када деца крену да се играју, пушта се блага струја коју прати
заглушујућа бука сирене. После двеста таквих третмана деца из класе
Делта вриште од страха када год виде књиге или цвеће.
Ниже класе, наравно, треба да мрзе њкиге, јер из њих могу да можда
сазнају и нешто што их може узнемирити. Али, зашто цвеће? Зато што
уживање у природи није повезано ни са каквом потрошњом. Уживање у
природи је економски корисно само ако је повезано са неким скупим
спортом. Проста шетња је непожељна, али је зато изузетно пожељан сваки
спорт који захтева скупу и сложену опрему – што скупљу и сложенију, тим
боље (19-20; 25)217.
Друга метода васпитања, поред ове која почива на коришћењу
Павловљевог рефлекса, јесте тзв. хипнопедија. То је бескрајно понављање
извесних моралних исказа све док се не утуве. Тако «курс кастне свести»
изгледа тако што се, ресимо сасвим малој деци класе Бета, целу ноћ пушта
трака са наснимљеним садржајем:
«Алфа деца носе грао. Они раде много више него ми, зато што су тако
страшно паметни. Ја баш волим што сам Бета, стварно волим, зато што не
радим толико много. И још смо ми много бољи него Гаме и Делте. Гама деца
су много глупа. Она сва носе зелено, а Делта деца носе сивомаслинасто. Баш
нећу да се играм с Делта децом. А Епсилони су још гори. Што су они глупи!

217 Уосталом, зато су и књиге непожељне, јер «ко седи и чита књиге, тај не троши
много» (40). Осим тога, читање значи и осаму, а таква врста забаве је недруштвена:
«`У нашој библиотеци`, рече др Гефни, `налазе се само приручници. Ако је младима
потребна забава, наћи ће је у тактилу. Ми их учимо да избегавају сваку забаву која
претпоставља усамљеност`» (125).

91
 Не знају ни да читају ни да пишу. И још носе црно, а то је толико ружна
боја. Ја баш волим што сам Бета» (23).
Овај текст се понавља 120 пута дневно по три пута недељно, и тако
тридесет месеци. Након тога се прелази на нов, сложенији текст, у складу
са узрастом деце.
Хипнопедијски курс кастне свести обухвата и потрошачку
састојницу. Тако један од текстова гласи:
«Што волим да летим авионом, што волим да купујем нова одела. Стара
одећа је одвратна. Ми увек бацамо стару одећу. Боље ново набављати него
старо преправљати, боље ново набављати него старо преправљати, боље
ново... Нову робу у нову собу, нову робу у нову собу, нову робу у нову...» (39;
41)
Уопште, уздржавање, одрицање, жртвовање у овој цивилизацији је и
непотребно, и неприхваљиво:
«Индустријска цивилизација је могућа само ако нема самоодрицања. Тражи
се самоповлађивање, ограничено једино захтевима хигијене и економике.
(...)А оно што треба радити, у целини је тако пријатно, толико је се слободе
дато иживљавању природних импулса, да заиста и нема искушења којима се
треба одупирати» (183).
Хипнопедијом се уче и општа животна правила као што су: «Уз грам
соме све се реши, садашње се време смеши» (80); «Боље грам, него срам»
(мисли се на дрогу; 43); «Грам у прави час – то је прави спас» (69); «Забаву
од данас не остављај за сутра» (72); «Код лекара треба свакодневно ићи –
никаква ти болест онда неће прићи» (143); «Сви људи су физичко-хемијски
једнаки» (57); «Чак су и Епсилони корисни» (57); «Сада су сви срећни» (58);
«Цивилизација је стерилизација» (84218).

Живимо ли у Хакслијевом или Орвеловом свету?

Док је Орвелова (George Orwell) 1984. (Nineteen Eighty-Four, 1948)
дистопија (dystopia), тј. негативна утопија комунизма, Врли нови свет је
негативна будућност потрошачког, тжишног («либералног») капитализма.
Код Орвела тоталитарна држава влада својим поданицима уз помоћ
терора – насиља, страха, тоталног надзора, потчињавања, рата и мржње.
Тога нема код Хакслија. Код њега се маса контролише генетиком,
васпитањем, медијима и хемијским стимулансима, а темељ контроле су
сексуалне и потрошачке потребе становника, заправо њихов конформизам
и индивидуалистички егоизам. Док код Орвела поредак почива на казнама
и болу који се наноси непослушнима, код Хакслија се он темељи на
наградама и чулним ужицима, које добијају сви који су лојални. Орвеловим
светом владају господари бола, Хакслијевим господари телесних наслада.
Док су код Орвела људи непрестано надзирани, код Хакслија су
наизглед слободни да се препуштају својим жељама (а тек оне су, заправо,
предодређене). Тако, док су код Орвела књиге забрањене, код Хакслија
људи заправо и не желе да читају (јер им много већа уживања пружају
тактилоскопи или секс са све новим и новим партнерима). Док је, дакле,
код Орвела истина забрањена, контролисана и скривена, код Хакслија се за

218Мириси су, уопше, важан део Врлог новог света; не мирисати значи бити
непристојан; у кућама постоје славине за мирис (118), у јавним кпатилима и по
осам њих (30), а постоје чак и оргуље за мирис (128)

92
њу нико озбиљно не занима (јер су сви посвећени забави и телесним
ужиицима)
Док су Орвелова Океанија или Истазија класична индустријска
друштва 20. века, дотле је Хакслијева Светска држава 26. века био-
технолошко друштво надмоћно у односу на данашње, колико је оно
супериорно у односу на 14. век. И наравно, ако би већ човек морао да бира,
свакако да би пре изабрао да живи код Хакслија, никако не код Орвела.

Хакслијева иронична визија сутрашњице у многоме је почела да се

остварује већ са културном револуцијом, 1968. Данашњи Модерни свет,
хедностички, материјалистички, идолопоклончки, таблетомански219,
потрошачки и једнообразан у вредновању и говорењу, као да брзим
корацима хита у Хакслијеву дистопију (види уоквирени део, горе). Његова
класна структура, премда са наглашеним меритократским амбицијама, и
даље је, међутим, већински капиталистичка. Али, нови управљачи су већ ту,
и стратификиациони преврат убрзано се дешава пред нашим очима. Већ
током културне револуције, стара, традиционална елита – свештеници,
политичари, бизнисмени – није могла, нити умела, да говори оно што је
публика научила да чује, једнако на ТВ као и на универзитеу: о препуштању
задовољствима, о новим, младим телима220, о ослобађању од
традиционалистичког морала, о неспутаности осећања и инстиката... Стога
су, премда су задржали старе поседе као изворе моћи, традиционлана
елитна занимања морала да признају првенство у вођењу друштва новој,
симболичкој елити (о њој на последњем предавању). А ова је своје морално
вођство наплатила у уобичајеним стратификационим наградама – новцем и
угледом.
У таквом друштвеном окружењу, да се вратимо сада непосредно на
Парсонса, није ни чудо да су његове «супертеоријске поставке» дочекиване
као «конзервативно замајавање». Парсонсова брига да сагледа целину
система изгледала је као брига за одржање система, а његов доследни
либерализам и демократизам (Мркшић, 61) као повлађивање
средњокласном конзервативизму беле, англосаксонске Америке. И Парсонс
је искуђен, презрен и одбачен. На готово свим америчким универзитетима
владала је «атмосфера хистеричних па чак и помодних идеолошких напада
на све што је мирисало на функционализам, а пре свега на све што је писао
Парсонс»221. Стари професор је жестоко и беспризивно оптуживан за
преступе као што су:
- пренаглашавање постојаности и интергрисаности друштвеног
система, а запостављање променљивости и сукоба унутар њега;

219 Раширеност употребе дроге у савременој елити, поготово у САД, уопште није
мала. Глумица Меган Фокс (Megan Fox), признајући да је пробала све дроге осим
кокаина, о раширености коришћења дроге у Холивуду каже: «У клубовима су сви на
дрогама. Познате особе не покушавају ни да сакрију ту чињеницу, осим ако неко у
њиховој близини нема фотоапарат. Знам отприлике петоро људи који никада нису
конзумирали кокакин, и ја сам једна од њих» (Правда, 10. август 2007, стр. 24.
220 Како најлакше доћи до свог, новог, младог тела? Или, како доћи до туђег, новог,

младог тела?
221 Звекић, 105.

93
 - пренаглашавање друштвене повезаности и узајамности, а
потцењивање доминације и искоришћавања;
- пренаглашавање теоријског уопштавања, а потцењивање историјске
конкретности;
- пренаглашавање система, а потцењивање појединца;
- пренаглашавање значаја вредносног поретка («идеализам»), а
потцењивање материјалистичког објашњења;
- пренаглашавање значаја утицаја за слојевитост, а потцењивање
материјалног положаја.

И у Србији, током комунистичког раздобља, Парсонс и

функционалисти били су предмет најжешћих напада. У Социолошком
лексикону (Савремена администрација, Београд 1982), у одредници
«функционализам», између осталог се каже:
«Класични функционализама мења своја историјска обележја али задржава и своје
основно конзервативно језгро(...) Класични ф. је духовни хоризонт
индустријализма и социјалне машинерије под чијим вођством се она изводи.
То је теорија одржавања постојећег индустријског система и моћи али
помоћу духовне манипулације и вешташке сагласности (норамтивног
поретка), а не помоћу насиља. Она показује начин одржавања модеерног
класног друштва у његовом релативно демократском издању. Ф. заиста није
идеологија крајње агресивног индивидуализма; пред нама је идеологија
зрелије грађанске класе, која није наклоњена нападном индивидуализму.
Она је израз модерније високопродуктивне индустријске организације са
њеним све већим захтевима за кооперацијом и манипулацијом» (стр. 189;
191; писац одреднице је потписан са М. П).
Посебно је тешке оптужбе на рачун Парсонса изнео Војин Милић у
раду «Буржоаски конзервативизам у савременој социолошкој теорији»
(изворно објављено у часопису Филозофија, 1970, бр. 2-3, стр. 5-55 и бр. 4,
стр. 83.118; прештампан у Милић, Прилози историји социологије, стр. 407-
487). Ту је Парсонс оптужен да је главни буржоаски идеолог «моралне
интеграције» (423-430).
«Идеологија моралне интеграције изгледа буржоаској политичкој пракси врло
прихватљивом у периодима кад нема оштријег сукоба с радничким
покретом у земљи(...) Нарочито је повољна околност ако се поред тога могу
распирити националистичке страсти и усмеравањем пажње на спољњег
непријатеља замагљивати унутрашње друштвене противречности(...) У тим
условима буржоазија не мора често и масовније употребљавати сурове
принудне мере нити их идеолошки оправдавати, што ствара привид да
идеологија моралне интеграције одговара стварним друштвеним односима»
(430).
Част српској социологији, бар када је Парсонс у питању, спасли су
писци овде већ навођеног зборника Социологија друштвене акције Талкота
Парсонса (1990). Анћелка Милић, Весна Пешић, Данило Мркшић, Силвано
Болчић и Угљеша Звекић показали су, у својим одличним штивима, српској
социолошкој јавности једно другачије лице Парсонса од оног каквог су га
дотада представљали марксистички чистунци.

Већина тих оптужби биле су заправо нетачне и неправедне. Нарочито

је била погрешна оптужба да Пароснова теорија није динамична и не
објашњава промене. Напротив, промена је за Пароснса била главни начин

94
одржавања поретка у савременом друштву222. «Нема разлике између
процеса који служе одржавању система и процеса који доприносе његовој
промени», писао је Пароснс223. А основ и показатељ тих промена био је
управо еластичан и изменљив вредносни систем. Проблем тзв. закаснелих
нација, по Парсонсу, био је у томе што њихов систем вредности није
омогућавао стварање институционалног поретка који би створио простор за
развој. И то запречење је онда, најчешће, уклањано револуцијом. Али,
револуција никада није решење. Решење може бити само стварање
динамичког система, поретка у коме систем вредности може да прогута и
свари све врсте промене - па било да долазе изнутра, било из окружења.
Друштвени систем САД, по Парсонсовој оцени, био је један такав
динамички систем. Он је почивао на променама, а те промене су се тицале
чак и самог система вредности. Тако је и оно што је Парсонс сматрао
суштинским на крају могло да буде промењено, а да систем настави да
ради једнако успешно, а можда чак и успешније, него раније. Та промена
је, током шездесетих, седамдесетих па и осамдесетих година, у површном
академском свету «одувала» Парсонса. Али та промена, културна по својој
природи а друштвена по својим многобројним последицама, није се могла
објаснити из марксистичког, или било ког другог материјалистичког кључа.
Њу је могла да објасни само Парсонсова теорија. Тако је Парсонс «одуван».
Али, се његова теорија пред нама показала јачом и успешнијом него што је
икада пре била.

(Нео)функционалистичке теорије слојевитости

Врло брзо пошто је Парсонс, 1940. године, објавио свој рад

«Аналитички приступ теорији друштвене стратификације», двојица његових
ученика изашла су у јавност са штивом које се данас сматра класичним
изразом функционалистичког схватања друштвене слојевитости. Та двојица
социолога били су Кингсли Дејвис (Kingsley Davis, 1908-1997), који је
докторирао код Парсонса 1936. године, и Вилберт Мур (Wilbert Ellis Moore,
1914-1987), који је такође докторирао код Парсонса 1940. године. Њихов
рад се звао «Нека начела стратификације» и изашао је 1945. године у
Америчком социолошком прегледу (American Sociological Review, Vol. 5)224.
Циљ рада Дејвиса и Мура био је «да се објасни однос између
стратификације и осталих делова друштвеног поретка» (345). По њима,
слојевитост је нужна у сваком друштву (345). Да би друштвени систем
успешно функционисао потребна је ваљана подела друштвених улога. То
значи да је неопходно да постоји такав механизам који ће моћи да обезбеди
четири ствари:
1. све улоге морају да буду подељене;
2. улоге морају да буду додељене онима који су најспособнији да их
извршавају;

222 Пешићева, 33.

223 Друштва - еволуцијски и поредбени приступ, 1966:21.
224 Делови овог рада преведени су у: Иван Кувачић, Функционализам у социологији,

Напријед, Загреб 1990; стр. 345-355; овде ће Дејвис и Мур бити навођени по
Кувачићевом преводу.

95
 3. систем мора да обезбеди да свако прође кроз одговарајућу обуку за
поједине улоге;
4. систем мора да обезбеди да се улоге извршавају савесно (346).

Слика 6: Кингсли Дејвис; током доцнијег

научног развоја, Кингсли је израстао у
демографа светског гласа; исковао је појмове
као што су «демографска експлозија»
(population explosion) и «нурти раст
становништва» (zero population growth);
објавио је више књига на тему становништва
и урбанизације (Human Society, 1949; The
Population of India and Pakistan, 1951; World
Urbanization 1950-1970, 1972; Cities: Their
Origin, Growth and Human Impact, 1973).

Механизам који омогућава све четири ставке јесте управо

стратификација. Она то чини преко неједнаких награда и повластица за
различите положаје у друштву.
«Друштво мора да има како одређене врсте награда које служе као
подстицај, тако и систем њихове одговарајуће диференциране расподеле.
Награде и њихова расподела као део друштвеног поретка постају основа
стратификације» (346).
Стратификација је управо тај механизам који најспособније људе
повезује са функционално најважнијим положајима. А основна полуга тог
механизма јесте систем давања: материјалних награда, обиља слободног
времена и угледа (346-7). Високе плате које иду уз одређена занимања
резултат су управо обезбеђења ставке 3. и 4. «Социјална неједнакост је
несвесно развијено средство уз помоћ којег се обезбеђује да најважније
друштвене функције врше најквалификованији појединци» (347). Наиме,
најважнији положаји – попут лекарских или судских - повезани су са
дуготрајном обуком. А дуготрајна обука значи губитак дохотка и личне
жртве. То се мора надокнадити одговарајућом наградом. Одатле високе
плате и углед појединих занимања.
Међутим, лоша плаћеност не мора по себи да значи да је неко
занимање друштвено неважно. «Функционална важност је нужан, али не и
довољан разлог високог ранга неког положаја» (348). Сељаци друштву
обезбеђују храну, али су увек до сада били ниско рангирани. То је због тога
што се тај положај лако попуњавао. «Ако се положај лако попуњава, не мора
бити високо награђиван, иако је можда важан» (348).

96
 Слика 7: Вилберт Мур; и он је забележио
успешну социолошку каријеру; у доцнијем
научном развоју бавио се питањима струка (Тhe
Professions: Roles and Rules, 1970) и
модернизације (World Modernization: The Limits
of Corvegence, 1979). Био је и 56. председник
Aмеричког социолошког удружења.

Важност сваког функционалног положаја мери се на два начина.

Први начин је да се утврди »ступањ у којем је тај положај функционално
јединствен, будући да нема других положаја који могу да на задовољавајући
начин обављају исту функцију«. Тако је лекар важнији од болничарке, јер он
може да ради све послове које ради и она, али обратно није случај. Други
начин је да се утврди »ступањ до ког други положаји зависе од њега«. Са тог
становишта, директор је важнији од писара, пошто усмерава његов рад.
Оно што је важно разумети јесте да се теорија Дејвиса и Мура односи
на целину занимања, а не на појединачне случајеве. Као што су они одмах
на почетку нагласили, «у овом раду се расправља о систему положаја, а не о
појединцима који заузимају положаје» (345). То што има неспособних
директора, или добро плаћених а неуспешних лекара, не може да послужи
као противразлог њиховој поставци о друштвеној слојевитости занимања
према функционалном значају. Дејвис у Мур такође истичу да, у односу на
техничке вештине, за друштво функционално много већу важност има
«интеграција циљева која се одвија на религиозној, политичкој и економској
равни» (354). Отуда су свештенички, политички и идеолошки положаји увек
добро награђени и угледни, док су технички (специјалистички) положаји
често без много престижа и награда.
Величина економске награде је често главни показатељ друштвеног
статуса. Али, сам положај не доноси моћ и углед због тога што пружа
високи приход. Он пружа високи приход јер је функционално важан и зато
што за његово попуњавање недостаје људи (353). Узимати високи приход
као узрок моћи и престижа једнако је погрешно као и узимати врућицу као
узрок болести. Не високи приход, већ власништво основних добара
основни је економски извор моћи и престижа (353). Али, како се
власништво наслеђује, «тешко је доказати да је положај функционално
важан или да помањкања до којих долази нису сасвим случајна» (353).
Такво, «чисто власништво» које није плод личне заслуге, већ извор
рентијерства без тржишног предузетништва, по Дејвису и Муру, подвргава
се оправданој критици. Али, «само то чисто власништво је нефункционално

97
и отворено за напад, док је неки вид активног власништва неопходан, било
да је приватно или опште» (354).
Овај спис Дејвиса и Мура оспорио је Мелвин М. Тјумин (Melwin W.
Tumin, 1919-) у раду »Нека начела стратификације: критичка анализа«
(«Some principles of stratification: a critical analysis», American Sociological
Review, Vol. 18, 1953, No. 4)225. Он је представу Дејвиса и Мура напао у
шест тачака.
1. није тачно да је функционални значај неког занимања у сразмери са
наградом; рецимо, рад сељака је за друштво важније од рада
манекенки; и конкуренција на регрутацијама за манекенке увек је
велика, док ретко ко радо изабира занимање сељака; ипак, манекенке су
неупоредиво боље плаћене од сељака (356-7);
2. разлике у плати такође могу бити израз разлика у друштвеној моћи, а не
у функционалној важности; рад рудара боље је плаћен од рада сељака,
јер су рудари боље организовани, тј. имају јак синдикат; такође, лекари
и адвокати, преко својих комора, строго контролишу улазак у професију;
тако вештачки смањују понуду код исте тражње, тако да су у стању да
несразмерно повећавају награде (359; 367);
3. било који губитак зараде због школовања надокнађује се у првих десет
година рада (360); сва каснија разлика у повећаној заради не може
оправдати губицима током школовања; осим тога, школовање није само
жртва и напор, већ живот по америчким колеџима доноси и много
забаве и задовољства; и сами студенти уживају у друштву углед виши
него многа друга занимања (361);
4. стратификација у кастинским и расним системима не само да није
функционална, већ и онемогућава вредне и талентоване да заузму
важне положаје, само ако су имали ту несрећу да се роде у «погрешној»
касти; такође, чак и у отвореним системима, какви су савремени
западни, мала је вероватноћа да ће сиромашно дете, ма како надарено
било, трпети тридесет година оскудицу како би окончало школовање и
након тога убирало плодове свога рада; «у сваком друштву постоји очити
немар с обзиром на уочавање талената који су присутни међу
становништвом. И што је друштво круће стратификовано, то је мања
шанса да ће бити откривен неки нови податак о талентима њихових
чланова» (358).
5. стратификација увек производи фатализам, љубомору, непријатељство и
неповерење, а они нису ни функционални, нити интегративни (366);
6. материјална награда није универзална награда у свим друштвима и
цивилизацијима; људи такође могу да раде и због осећаја задовољства
неким послом, или ради испуњености дужности (357-8; 362-3); осим
тога, уобичајена награда у савременим друштвима (попут америчког)
јесте и «уживање, забава, престиж и углед» (361).
Иако су ову критику писци марксистичких уџбеника социологије
представљали као успешну226, она је Дејвиса и Мура углавном нападала
тамо где су они већ у почетку направили ограду: није реч о рангирању

225Тјумин ће бити навођен по Кувачићевом преводу (исто, стр. 356-367).

226Mајкл Хараламбос (и Робин Хелд), Увод у социологију, Глобус, Загреб 1989, 45-7;
Иван Кувачић, Функционализам у социологији, Напријед, Загреб 1990; стр. 19, 52-
4.

98
појединаца већ занимања, материјална награда није једина врста
мотивације итд. Обнова занимаља за функционализам током осамдесетих
година 20. века, довела је, међутим, до озбиљнијег преиспитивања
Тјуминове критике Дејвиса и Мура. На њу је најнепосредније одговорио
неофункционалиста Питер Саундерс (Peter Saunders) у својој књизи
Друштвена класа и стратификација227.

Слика 8: Питер Саундерс; предавао је

социологију на Сасекс универзитету у Векликој
Британији, а затим прешао у Аустралију где је
наставио да ради на истраживању друштвених
неједнакости; из те области објавио је и више
књига (Social Foundations of a Free Society, 2001;
Poverty in Australia: Beyond the Rhetoric; 2002; A
Self-Reliant Australia, 2003; Australia's Welfare
Habit: And how to kick it; 2004).

Саундерс је поново истакао да функционалистичка теорија

сзтратификације никада није прегала да објасни зашто одређени поједици
заузимају одређене положаје, већ само зашто су неки положаји боље
друштвено награђени од других. Сви положаји у друштву функционално су
неоспорно важни, иначе не би постојали. Али, њихова важност није
универзална и непроменљива. У рату су другачије вредности друштва него
у миру, па се и положаји другачије вреднују. У доба економског успона и
обиља друштво другачије гледа, рецимо, на моду (и функцију манкенства),
као и на рад сељака. Сасвим је другачије у доба оскудице, када је људима
храна примарна, а мода секундарна. Понуђени критеријуми Дејвиса и Мура
нису савршени. Али, они објашњавају велики део савремених разлика у
награђивању (60-61).
Када је реч о школовању, оно није само губитак дохотка, већ
подразумева и ризик. У Британији постоји огромна оскудица за
дипломираним инжењерима. Али, млади људи не усуђују се да упишу тај
факултет, упркос добрим стипендијама и сигурном запошљењу. Они се боје
да га због његове тежине никада неће успети довршити. Очигледно је
преузимање тог ризика нешто што се мора подстаћи каснијим награда 63-
4).
Стратификација, објашњава Саундерс, свакако да има позитивну
функцију у савременом друштву и зато је нужна за успешна друштва. Али,
није свака стратификација функционална. Једноставно, у стратификацији
постоји један њен функционални део, и тај део мора да постоји у сваком

227 Peter Saunders, Social Class and Stratification, London Routledge, 1990, р. 59-67.

99
друштву уколико оно жели да буде успешно. Када год се укидала свака
стратификација укинула би се и успешност друштва, а то је најбољи доказ о
постојању њеног функционалног дела (64-67).

100
 СЕДМО ПРЕДАВАЊЕ

Неовеберијанци и неомарксисти

Од немарксистичких класних схема до Локвуда

Видели смо да је утицај Вебера, након његове смрти, био ограничен.

Отуда, социолози који нису желели да стратификациону анализу заснивају
на крутим и идеолошким Марксовим тезама покушавали су да створе
приручне (ad hoc) приступе за своја искуствена истраживања. Главни од
тих приступа друштвеној слојевитости био је преко занимања. Занимање је
за већину становништва вероватно најмоћнији појединачни показатељ
новчаних прихода, друштвеног положаја и животних изгледа. Отуда и
данас многи социолози, а посебно функционалисти, занимања сматрају
кичмом класне структуре у модерним друштвима.
Најелементарнији приступ преко занимања налазимо у подели на
мануалне и немануалне раднике. Ова подела је примењена у студији Мајкла
Јонга (Michael Young) и Питера Вилмота (Peter Wilmott) Породица и сродство
у источном Лондону (Family and Kinship in East London, 1957). У њој је
направљено разликовање између чиновничких занимања, које чине средњу
класу, и радничких занимања која припадају радничкој класи. Ова подела,
довољна за потребе искуственог истраживања у области социологије
породице, ипак је патила од извесних слабости. Основна од њих је проблем
- може ли се уистину неки писар сматрати вишом класом у односу на
висококвалификованог заваривача? Овај други запослени, често, не само
да има вишу надницу, него може уживати и виши статус и много већу
радну аутономију. Као предност остају једино чистије руке. Али, то ипак не
може бити суштинско мерило класног разликовања.

Слика 1: Насловна страна књиге Породица и сродство у

источном Лондону (издање из 1992).

Друга врста приступа био је преко пописне схеме занимања. То је,

такође, здраворазумска (нетеоријска) схема, која почива на пописним
класификацијама занимања. У Британији попис становништва садржи
различите врсте занимања поређане по степенима (grades) од 1911. године.
Већ 1913, медицински статистичар Стивенсон (T. H. C. Stevenson), запослен
у Пописном уреду (General Register Office), бавећи се смрћу новорођенчади,

101
уочио је да се занимања могу груписати у класе. Прве две чинили би
менаџери, високи чиновници и стручњаци, у трећој би били бели
оковратници са ограниченом надлежношћу, док би последње три биле,
редом: квалификовани, полуквалификовани и неквалификовани радници.
Слична схема занимања употребљава се и данас (табела 1).

Табела 1
Степени занимања у Великој Британији

удео у станов-
степен друштвена класа типична занимања
ништву.
бискупи, доктори, адвокати, шеф
A горња средња класа 3,4 %
полиције, банкарски директор
шеф банкарских службеника,
B средња класа 21,6 % адвокатски или лекраски
почетници, шеф инспектора
капелани, свештеници, студенти,
C1 нижа средња класа 29,1 % парцелни сељаци, банкарски
службеници
пословођа, полицајац,
квалификована
C2 21,0 % пољопривредни радник,
радничка класа
квалификовани лимар или зидар
мануелни радник, поштар,
D радничка класа 16,2 %
продавац, рибар, шегрти
повремени радници, старосни
E поткласа (underclass) 8,8 %
пензионери

Занимања ABC1 чине средњу класу а и C2DE радничку. Стивенсон је

у свом предавању «Животна статистика богатства и сиромаштва» (The Vital
Statistics of Wealth and Poverty, 1928), одржаном пред Краљевским
статистичким друштвом (Royal Statistical Society), указао да је смртност
беба из виших класа нижа него из нижих. Његово објашњење је било да је
реч о културној разлици. Више класе су, у односу на ниже, упућеније у
хигијену и имају довољно новца да је одржавају. Занимљиво је да и данас
Рајдов компедијум Друштвено-класне разлике у Британији228 показује да
су исте ове скупине занимања, као и код Стивенсона, у саодносу
(корелацији) са висином неједнакости у приходу, здрављу и образовању.
Рецимо, 1981. године, смртност новорођенчади у Енглеској и Велсу на
хиљаду беба била је за класу А 7,7, а за класу D 18,8229.
И овакав приступ има своје тешкоће. Он, најпре, не укључује све оне
који не зарађују радом, већ живе од ренте или других сличних прихода.
Такође, поставља се питање шта урадити са домаћицама, незапосленима,
пензионерима, студентима, ученицима, односно у коју категорију њих
сврстати? Коначно, читава схема је без јасне теоријске подлоге и почива на
одлуци статистичара у коју ће класу сврстати поједино занимање. Та
одлука, наравно, није произвољна. Она је заснована на претходним

228Ivan Reid, Social Class Differences in Britain, London, McIntyre, 1981.

229 Rosemary Crompton, Class and Stratification: An Introduction to Current Debates,
Polity Press, Cambridge 1993, p. 54.

102
материјалним показатељима (дохотку) или саветовању са стручњацима. На
основу тога, нека занимања су временом спуштена за класу, а нека
подигнута. Рецимо, 1931. године, чиновници су спуштенио из Б у Ц1, 1960.
пилоти су дигнути из Ц1 у Б, а 1961. поштари и телефонисти су
премештени из класе Б у класу Ц2. Ипак, без обзира на подлогу у дохотку и
образовању, јасно је да Пописна схема занимања не може полужити као
теоријска основа за потпуну класну анализу – премда може дати веома
корисне податке. Рецимо, поглед на податке добијене прилагођеном
пописном схемом (тзв. схема друштвено-економских група) указује на јасну
хијерахијску неједнакост материјалног положаја припадбника појединих
занимања.
Табела 2
Расположиви приход, деонице, пензије и власништво станова код
појединих друштвено-економских група (ДЕГ) у Великој Британији

% запослених којима
пензијско oсигурање
уплаћује послодавац
(1994)

ДЕГ располо- % дома- мушк. жене % влас-

живи ћинстава ника
недељни са део- станова
приход (£) ницама
по дома- (1988)
ћинству
(1993)

1 Стручњаци 519,6 55 74 67 89

2 Послодавци и 503,4 51 70 60 87
шефови

3a Средњи и 388,7 31 68 60 77
нижи
3b немануелни 295,8
радници

4 КВ мануелни 307,8 24 50 39 74
радници

5 ПКВ 252,4 15 47 30 54
мануелни
радници

6 НКВ 213,6 9 43 27 43
мануелни
радници

Извор: John Scott, «Class and Stratification», 1999,

http://privatewww.essex.ac.uk/~scottj/socscot8.htm

103
 Трећи приступ, развијан пре Локвуда, био је преко престижа,
односно статуса. Реч је о субјективистичкој схеми која одражава углед
појединих занимања у друштву. Прву и најпознатију престижну лествицу
занимања урадили су Норт и Хет230. Они су спровели истраживање, 1947.
године, за потребе Националног центра за јавно мнење (National Opinion
Research Center, Чикаго, САД). Питали су испитанике да оцене 90 занимања
са оценама од «одличан» до «рђав». Добијени налази дали су лествицу сличну
пописној схеми занимања. На врху су се нашли високи и добро плаћени
стручњаци, попут судија Врховног суда САД, или лекара. На дну су била
неквалификована занимања, попут чистача или ђубретара. Ово је био добар
показатељ да очигледно постоји једна врста друштвене сагласности око
угледа занимања, као и јасно саодношење са високим платама (што је
посебно охрабририло функционалистичку теорију стратификације).
Слична лествица занимања по угледу добијена је и у Британији,
касних 1940-их и почетком 1950-их година. По именима њених твораца,
она је понела назив Хол–Џонсова скала231. Испитивање се вршило у два
корака. У првом је од пет стручњака затражено да поређају 138 занимања
по угледу. У другом је спроведено истраживање међу становништвом, које
је оцењивало 30 занимања. На основу начина на који је поређано тих 30
занимања, извршено је потпуно степеновање почетних 138 занимања. На
крају су сва занимања збрана у седам класа, степенованих по угледу:
(1) стручњаци и државни управљачи;
(2) директори и управници;
(3) виши шефови и надзорници у немануелним занимањима
(4) нижи шефови и надзорници у немануелним занимањима
(5) квалификовани мануелни и рутински немануелни радници
(6) полуквалификовани мануелни радници
(7) неквалификовани мануелни радници
Невоља са оваквом врстом истраживања јесте да различити
испитаници под угледом могу подразумевати различите ствари. То је
показало Јонгово и Вилмотово истраживање мануелних радника у
Источном Лондону232. Већи део испитаника степеновао је занимања у
складу са Хол-Џонсовом лествицом. Али, не мали број њих је оцену угледа
занимања схватио као оцену друштвене корисности. Отуда су директоре и
шефове стављали на последња места, а раднике на прва. Стога се
поставило питање: када испитаници степенују занимања, шта заправо они
раде? Изражавају ли лично поштовање према појединим занимањима? Или
извештавају о степену повлашћености коју виде у друштву? Или ређају
професије према новцу за који процењују да оне доносе? Или само праве
редослед који изражава шта би они сами, ако би могли да бирају, желели да
буду?

230 C. C. North and Paul K. Hatt, "Jobs and occupations: A popular evaluation," in
Logan Wilson and William Kolb, eds., Sociological Analysis, Harcourt, Brace, 1949.
231 Hall, John and C. Jones 1950 “Social grading of occupations”, British Journal of

Sociology, vol. 1, 1: 31-55.

232 Young, Michael and Peter Willmott 1956 “Social grading by manual workers”, British

Journal of Sociology, vol. 7: 337-345.

104
 Такође, показало се да се људи много више слажу око занимања која
се могу ставити на врх, или на дно друштвене лествице, него око редоследа
оних у средини. Да доктори иду горе, а чистачи доле, око тога су сви
сагласни. Али, ко је угледнији – доктори или адвокати, лимари или
електричари, инжењери или официри, новинари или архитекте – око тога
су неслагања била много већа.
Коначно, остало је нејасно и мерило сврставања занимања у класе.
Ако је посреди лествица од 138 подеока (занимања), зашто смо границу
између класе (1) и (2) ставили баш на 19, а не, рецимо, на 24. подеоку? И
како смо уопште од непрекидане следбености дошли до раздеобне
одвојености?

Дејвид Локвуд

Први и најозбиљнији покушај повезивања стратификационих

истраживања са веберијанским идејама начинио је британски социолог
Дејвид Локвуд (David Lockwood). У својој докторској дисертацији - која је
доцније објављена као књига - Радник у црном капуту (1958)233, Локвуд се
позабавио питањем да ли су ситни чиновници део радничке класе или не.
Да ли су они само радници обучени у црни сако, односно «пролетаријат са
белим крагнама» (Lockwood, 1958: 14), или су они, ипак, засебна класа у
односу на радништво?

Слика 2: Дејвид Локвуд; рођен је, почетком 1930-их, у

радничкој породици, у дубокој енглеској провиницији
(Јоркширу); после средње школе запослио се у месном
млину, као радник; али, током службе у војсци (1947-
49) награђен је стипендијом; одабрао је студије
социологије на Лондонској школи за економију и
политичке науке (ЛШЕ); дипломирао је 1952. и, као
један од најбољих студената, остао на докторским
студијама; после годину дана добио је и место
асистента на ЛШЕ; године 1958. прешао је на Кембриџ,
а 1968. постаје професор социологије на Есекс
универзитету; ту остаје до пензионисања 1995; главна
дела: Радник у црном капуту (The Black Coated Worker:
A Study in Class Consciousness, l958), Имућни радник
(The Affluent Worker in the Class Structure, three
volumes, l968-69) и Солидарност и шизма (Solidarity
and Schism: the Problem of Disorder in Durkheimian and Marxist Sociology, 1992).

Да су чиновници само део радничке класе могло би се закључити по

томе што изнајамљују своју радну снагу и што су скромно плаћени – каткад
и ниже од квалификованих радника. Са друге стране, британски
службеници никада нису о себи мислили као о делу радничке класе. Они су
се увек сврставали у средњу класу. Чак и након тога што су се по
примањима изједначили са радницима, 72% чиновника сврставало је себе у
средњу класу (24% у радничку), а 67% њих гласало је за конзервативце (33%

233 Dаvid Lockwood, The Blackcoated Worker: A Study in Class Consciousness, George
Allen & Unwin, London 1958.

105
за лабуристе)234. Како разрешити овај несклад између чињеничног класног
положаја и класне свести?
Локвуд је разрадио приступ који подразумева да класни положај
појединца укључује три чиниоца (Lockwood, 1958: 15):
1. тржишни положај; то је «економски положај у ужем смислу»; он
укључује изворе и величину прихода (као и посредних повластица),
сигурност запослења, и могућност за напредовање у послу;
2. радни положај; он подразумева «низ друштвених односа у које је
радник укључен на месту рада» - од самосталности рада, до
издавања, односно примања наређења у току рада;
3. статусни положаји; то је «положај појединца у хијерархији угледа у
друштву као целини».
Друштвено искуство стечено у овим трима областима, по Локвуду,
суштински одређује нечију класну свест. Локвуд вели да прва два положаја
обухватају оно што и Маркс подразумева под класним положајем, док је
статусни положај преузет од Вебера (16). Класа и статус, дакле, за Локвуда
«нису алтернативни већ комплементарни начин гледања на стварност
сваког датог стратификационог система» (202)235.
Локвуду је било потпуно јасно да се статус ситних чиновника у
Британији променио. Током 19. века они су сматрани делом «образоване
господе», тј. средње класе. Бити чиновник у неком предузећу значило је,
често, познавати основе рачуноводства, владати пословним језиком,
познавати нешто од страних језика, бити упознат са пословодним тајнама
предузећа, радити са пословним сарадницима и странкама, бити десна
рука власника у многим пословима, па чак и једног дана, можда, постати
његов партнер (22-4). Чиновници из банкарства, државне управе,
осигурања, трговине и велеиндустрије добијали су пристојну плату која им
је омогућавала «начин живота поштоване средње класе» (22). Овај високи
статус преносио се и на слабије плаћено чиновништво из мањих предузећа
и са железнице. И без обзира на то што су им плате често биле недовољне да
могу водити потпуни живот средње класе, ови чиновници су се
придржавали идеје «господства» (gentlemanliness), и сами се осећали делом
средње класе (29). Радили су далеко чистији посао од радника, посао који је
захтевао знање и мозак, а не мишице. Одевали су се у финију одежду и
настојали да живе у пристојнијим четвртима. Њихов посао и зараде били су
сигурнији од радничких и постепено су расле током година. А и они сами су
се, временом, могли попети у хијерархији чиновничких звања (34).
Блискост у раду са послодавцем и упућеност у технику пословања
јачали су, такође, схватање да су чиновници, макар и они најнижи, ипак
ближи господи него радницима. Са друге стране, деца боље плаћених
чиновника и сама су имала изгледе да прву чиновничку службу добију у
неком од бољих предузећа или установа. Тако су могли да се надају да ће
једног дана, после верне и приљежне службе, можда моћи постати и
пословни партнери својим послодавцима. Такав етос рада и живота,

234 Подаци за класну свест односе се на 1952, а за гласање на 1951; John Bonham,
The Middle Class Vote, Faber and Faber, London 1954, p. 60; наведено у Lockwood, p.
126-127.
235 Пишући ово, Локвуд се непосредно позива на Вебера, односно на поглавље

«Класа, сталеж и странка» из Привреде и друштва.

106
међутим, значио је да су чиновници у друштву почели уживати виши
статус него што су могли очекивати на основу свог пуког материјалног
положаја (30).
Међутим, све већа понуда чиновника на тржишту радне снаге
снижавала је њихову цену - без обзира што је у међувремену порасла и
потражња за њима. Нарочито је био приметан улазак жена, као радне
снаге, у службеничка занимања. Док је 1851. међу чиновницима било 0,1%
жена, век касније 59,6% чиновника биле су жене (табела 3). Чиновници су,
такође, све мање били нарочита групација у оквиру радне снаге, а све више
њен саставни део. Године 1951. мање од 1% радне снаге чинили су
чиновннци (табела 3). Сто година доцније њихов удео се удесетостручио, а
њихов број порастао 25 пута (са 80 хиљада, на два милиона)236.

Табела 3
Чиновништво у Британији 1851-1951.

удео удео жена у

година чиновништва чиновништву
у радној (у %)
снази (у %)
1851. 0,8 0,1
1901. 4,0 13,4
1951. 10,5 59,6
Извор: (Lockwood, 1958: 36).

И тржишни положај чиновника делимично се погоршао. Некада су

чиновници зарађивали два пута више од радника. Рецимо, 1906. године,
мануелни радници примали су просечно 29 шилинга недељно. У исто време,
половина запослених чиновника у банкарству и осигурању и трећина у
јавним службама примали су 61 шилинг недељно. Остатак чиновника из
тих области примао је 34 шилинга недељно. Али, треба рећи да су то
углавним били млађи чиновници-почетници (43-44). Међутим, већ између
два светска рата плате радника и чиновника су се почеле изједначавати.
Током 1920-их година оне су се, за оба соја запослених, кретале око 60
шилинга недељно (46). Ипак, још увек је део чиновништва у банкарству и
осигурању могао, током каријере, да достигне плату и до 140 шилинга
недељно. Али, после Другог светског рата настављено је заостајање раста
чиновничких плата за радничким. Тако је медијана плате за чиновника
првог степена била 203 шилинга, другог степена 223 шилинга, а просечна
радничка плата је била 235 шилинга. Само је чиновник трећег, највишег
степена, имао вишу плату од радника – 279 шилинга (49).
Ипак, уз могућност напредовања у више платне разреде, током
радног века, чиновник је имао још неке предности када је реч о
материјалном положају. Најпре, додатне пензије, које су обезбеђивали
послодавци, биле су двоструко чешће код чиновника (40%) него код

236Овим Локвудовим налазима треба додати да се слично кретање наставило и

доцније. Године 1981. чиновника је у Британији већ било 16% радне снаге, а чак
74% њих биле су жене (Peter Saunders, Social Class and Stratification, London
Routledge, 1990, p. 98).

107
радника (21%) (54-5). Друго, чиновници су мање остајали без посла него
радници. Године 1931. стопа незапослености у укупној радној снази била је
12,7%, а код чиновника 5,3% (55). Треће, чиновници су имали веће
могућности кретања ка вишим занимањима него радници. Једно
истраживање покретљивости у Бритнији (1945-1949) показало је да је 38%
испитаника, који су свој радни век почели као чиновници, касније допело
до директорских или стручних положаја (58)237. Локвуд процењује да, у
његово време, свако треће директорско место попуњавају бивши
чиновници, односно да сваки четврти чиновник на крају доспе до неког
извршно-заповедног положаја директорског или шефовског ранга (61-2).
Коначно, неновчане погодности такође су разлучивале чиновничка од
радничких занимања: рад у чистом и на топлом, већа удобност током рада,
опуштенији ритам у раду, боље радно време, више слободних дана и
годишњег одмора итд. (204).
И радни положај чиновника остао је довољно различит у односу на
раднике. Радници су обично радили у већим групама, везани безличном
полувојничком дисциплином за машине и њихов темпо рада. Стога су
радници, у процесу рада, били јасно потчињени управи и са њом били у
непрестаном трвењу. Напротив, чиновници су и даље радили у мањим
скупинама и у раду тесно сарађивали са управом. Док је, 1949. године, 75%
радника у индустрији радило у предузећима са преко 100 запослених, свега
32% чиновника у индустрији радило је у предузећима са више од 80
чиновника (75-6). Чак и тамо где је био већи број службеника, они су били
подељени по секторима и разврстани у мање радне јединице које су обично
бројале до пет службеника (77). Уместо безличне полувојничке дисциплине
успостављали су се опуштенији и приснији односи са шефом, а преко њега
и са управом предузећа. Са друге стране, чиновничке радне јединице биле
су јасно одвојене од производних радника. Чиновници се са радницима
нису мешали чак ни током паузе за ручак. Они су јели «ужину» (lunch) у
својим трпезаријама, док су радници јели «ручак» (dinner) у својим (81)238.
Све у свему, закључује Локвуд, «ако појам `класни положај` разумемо тако
да он обухвата не само тржишни положај већ и радни положај, јасно је да
чиновници и мануелни радници, у већини случајева, уопште не деле
истоветан класни положај» (208).
Коначно, статусна свест је била управо оно што је чиновнике све
време одвајало од радника. Као што је већ речено, током 19. века
чиновници нису били истинска средња класа. Недостајала им је економска
независност и довољно прихода да би то могли бити. Ипак, они су имали
знатно већу образованост и чистији посао од производних радника. Стога
су се, као што смо видели, осећали ближим својим послодавцима него
сатрудницима из фабричких хала. Иако исмевани због својврсног
средњокласног снобизма, чиновници су «из друштвене несигурности
настојали да што више повећају социјалнну удаљеност између себе и класе
која је непосредно испод њих» (100). Но, у 20. веку општи положај
чиновника још више се приближио радничком. Док су радници имали све

237Истина, и 28% њих су завршили као радници (исто).

238Радници су свој оброк звали «ручком» јер им је то био главни дневни оброк;
чиновници су пак, око 18.00 часова, дакле по доласку кући, обедовали свој главни
оброк (dinner); отуда је јело током паузе за њих била само «ужина».

108
више образовања, све боље плате и све повољније услове запослења,
чиновници су остали тамо где су и пре били. То је довело до пада престижа
чиновника у односу на остала занимања. Истраживања су показивала да су
родитељи далеко чешће желели да им деца буду стручњаци или
квалификовани радници, него чиновници (101). Осим тога, радници су и
сами развили презрив однос према «канцеларијским мишевима» и
«мастиљарама», како су звали чиновнике. Оцењивали су их као ленштине и
слабиће, који паразитирају на њиховом раду (103). Синдикати и лабуристи
раширили су, затим, ту рђаву представу о чиновницима по целом
британском друштву.
Да је друштвени углед чиновника опао, видело се и из чињенице да
су у чиновнике све мање ишла деца из средње класе. Док се у 19. веку
чиновништво попуњавало претежно из средњокласних породица,
истраживање Гласа и сарадника из 1947. године239 показало је да из средње
класе долази 24,3% чиновника, из чиновништва 10,3%, из услужних и
нижих службених делатности (војска и полиција) 24,0%, док чак 41,4%
чиновника потиче из радничких породица (108). Штавише, што су
чиновници били млађи, то су већма потицали из редова радништва. У доби
од 18 до 29 година чак 48% чиновника долазило је из радничких породица
(110), а међу чиновницама (тј. женама-чиновницима) тај постотак је
износио чак 55% (112).
И општи улазак жена у чиновничка занимања, током прве половине
20. века, срозао је статус овог позива. Радници су већ ионако сматрали
чиновнике за «мекушце». Са уласком жена међу чиновнике, тај утисак се
још веише појачао. Са друге стране, рутинизација чиновничког рада
створила је и код средње класе и стручњака ниподаштавајући однос према
чиновништву. Одуство овлашћења и сваке пословне предузимљивости код
дактилографа, телефониста или шалтерских радника бацало је рђаво светло
на чиновнички посао. А када су та места масовно почеле да попуњавају
младе жене - за које се сматрало да им је чија је једина амбиција била да
побегну од фабричке машине и нађу средњокласног младожењу - углед
чиновничких занимања још више је опао (122-125).
Но, и поред пада статуса чиновници нису о себи престајали да мисле
као о средњој класи. То се видело и по прихватању средњокласног назора на
величину породице и образовање деце. Мања породица уз што више
образовање за сву децу, то је био идеал средње класе. Док је, према
Гласовом истраживању, 23% квалификованих радника желело да им деца
заврше факултет, тај постотак се код стручњака кретао око 45%, док је код
чиновника он био чак и већи, и износио читавих 59% (129).
И синдикално деловање чиновника било је другачије него оно
радника. Године 1951. свега 25% чиновника било је синдикално
организовано (138). Чак и када су имали синдикат, чиновници су одбијали
да се споје са радничким синдикатима, или да се подвргну централном
пролабуристичком вођству. Наравно, било је случајева и сарадње са
радничким синдикатима, посебно када је реч о тзв. чиновничком
пролетаријату - попут чиновника на железници. Ипак, радни положај и
статусна свест чиновника били су довољно другачији у односу на положај и
свест радника, па се нису могли са њима класно интегрисати. Дакле,

239 Social Mobility in Britain, ed. D. V. Glass, Routledge & Kegan Paul, London 1954.

109
подвлачи Локвуд, то што чиновници нису истинска средња класа никако
не значи да су они аутоматски радници (132). Усвојене средњокласне
вредности чиновника преживеле су срозавање њихових плата, па и статуса.
Тако је код чиновника настала својеврсна «статусна двосмисленост» (status
ambiguity; 133). Они су о себи и даље мислили боље него што је био њихов
садашњи статус код других слојева (тј. код радника или стручњака),
односно боље него што је био њихов стварни друштвени положај.
При томе, наглашав Локвуд, не ради се ни о окаквој «лажној класној
свести» код чиновника. На овом месту Локвуд се позива (203) на Веберов
став да различитост у «способности» (тј. у квалификацији) «ствара посебан
класни положај». «Само потпуна `неквалификованост` пролетера, упућених
да живе од рада», објашњава ту Вебер, «ствара, у случају несталног
запослења, јединствен класни положај» (ПД, 1/241). Такав јединствен
класни положај, међутим, не постоји када је реч о чиновницима и
радницима, сматра Локвуд. И поред друштевног пада, чиновници никада
нису били до краја «пролетаризовани» у погледу дохотка, сигурности посла и
могућности напредовања (204). И док разлика у класном положају подгрева
статусно супарништво између чиновника и радника, оно само слаби осећај
класне припадности који би, због сличног најамног положаја, могао бити
близак радничком (211). Због тога, закључује Локвуд, свака прича о
«лажној» класној свести чиновника у основи је неумесна:
«Чак и ако стварну класну поделу дефинишемо искључиво помоћу појмова
власништва и невласништва над средствима за производњу, и тада је
спорно да радник у црном капуту има `лажну` свест о свом стварном
класном положају. Закључимо ли тако нешто, то није никакво објашњење
класне свести чиновника, већ само лепљење једне, не баш сасвим прикладне
налепнице. Јер, пре свега, `истинито` и `лажно` јесу логички а не
социолошки појмови; они су применљиви на исказе о осећањима и
понашањима, али не и на сама осећања и понашања. У социолошком
појмовнику, `лажност` класне свести неког чиновника може да значи само
то да његова схватања и деловања теже да одступе од оних која се најчешће
јаваљју међу припадницима `невласничке` класе. Али, такав поглед на
класни положај и на класну свест само описује проблем, а не објашњава га.
Уколико, међутим, желимо да објаснимо разлике у класној свести неопходно
је да сагледамо разлике у класном положају. Проширимо ли замисао класе
тако да она, осим власништзва, обухвати и неке друге објективне одлике –
попут одлика испитаних у овом раду – тада се класна свесност чиновника
може оценити као доследан и веран одраз његовог класног положаја» (212-
213).
Све у свему, Локвуд је својом књигом потврдио употребљивост и
истанчаност веберијанског комбинованог приступа. Такав приступ, који у
себи садржи и класу и статус, не даје првенство се нити области
производње, ни сфери тржишта, али ни потрошње. Он све три области
настоји да третира као подједнако значајне и тако обезбеђује целовито
сагледавање друштвеног положаја свих класа, односно слојева.

Џон Голторп

Џон Голторп (John Goldthorpe, 1935-) je био Локвудов нешто млађи

колега и сарадник. Радио је са њим на пројекту Имућни радник у класној

110
структури (1969)240. У том истраживању анализа класног положаја вршена
је кроз три Локвудова показатеља. За утврђивање статусног положаја
занимања коришћена је Хол-Џонсова лествица.
Међутим, у свом првом већем делу Друштвена покретљивост и
класна структура у савременој Британији (1980)241 Голторп је преузео два
од три Локвудова мерила за утврђивање класне позиције: 1. тржишни и 2.
радни положај (40). Његова идеја је била да се преко гроздова занимања
грубо утврде економски интерес и животне шансе људи. Занимања су, по
Голторпу, «кости класне структуре» (29). Она су важна не због хијерархије
угледа, већ због тога што су «показатељи класног положаја» (29). Из класног
положаја се, затим, изводи «класна формација» и «могућности за класно
деловање» (30).

Слика 3: Џон Голторп; дипломирао је савремену историју на

Лондонском универзитету (1956) и социологију на ЛШЕ; радио је,
најпре, на Универзитету Лестер (University of Leicester, 1957-60), па
на Кембриџу (1961-68), да би остатак академске каријере провео
на на Нафилд колеџу (Nuffield College), у Оксфорду (1969-2002);
главна дела: Имућни радник (The affluent worker: industrial
attitudes and behaviour, 1963; са Локвудом и осталима),
Друштвена покретљивост и класна структура у савременој Британији (Social
mobility and class structure in modern Britain, 1987), Употреба историје у
социолиогији (The uses of history in sociology: reflections on some recent tendencies,
1989), Поправљена класна схема (Revised class schema, 1992), Постојана мена:
студија о класној покретљивости у индустријским друштвима (The constant flux:
a study of class mobility in industrial societies, 1992), Теорија разборитог одабира и
анализа података из великих истраживања (Rational choice theory and large-scale
data analysis, 1996), Узрочност, статистика и социологија (Causation, Statistics
and Sociology, 1999). О социологији: бројеви, приче и спајање истраживања и
теорије (On sociology: numbers, narratives, and the integration of research and theory,
2000) и Економска основа друштвених класа (The economic basis of social class,
2004).

Најпре је утврђено 36 сојева (category) занимања, који су сабрани у

седам гроздова (cluster; 40). Сојеви занимања прављени су на основу
«»функције занимања и упошљеничког статуса» (40). Тако су самозапослени
водоинсталатер и водоинсталатери запослени у некој услужној установи или
предузећу сврстани у различите сојеве (40). Шири гроздови занимања,
дакле, нису прављени по строго статусној хијерархији, већ као мешавина
друштвене функционалности и тржишног и радног положаја појединих
занимања (40; 43). Статус занимања се, рецимо то још једном, није посебно
мерио, већ се узимао само као допунска састојница поступка разврставања

240 John H. Goldthorpe, David Lockwood, Frank Bechhofer and Jennifer Platt, The
Affluent Worker in the Class Structure, Cambridge University Press, Cambridge 1969;
завршни делови ове студије преведени су код нас као: Голдторп, Локвуд, Бекхофер
и Платова: “Радник друштва изобиља у класној структури” (1. део), Марксизам у
свету, год. 1 (1974), бр. 7-8, стр. 211-230 и (2. део) бр. 9, стр. 197-213.
241 John H. Goldthorpe, Social Mobility & Class Structure in Modern Britain, Oxford

Press, Oxford: 1980; овде је коришћено друго издање ове књиге Clarendon Press-a,
1987.

111
(43). Али, без обзира на потискивање статуса и на саморазумевање
истраживања као «расправе с Марксом» (29), тржишна састојница класног
положаја била је довољно јака да оваквом приступу донесе придев
«веберијански».

Табела 4
Голторпова класна схема

прворазредни стручњаци, управљачи и

званичници; директори и шефови у
I великим индустријским предузећима;
велики поседници – 8%
Стручно-управљачка
другостепени стручњаци, управљачи и
званичници; прворазредни техничари; (или службена)
II директори и шефови у мањим
класа (Salariat) – 14%
предузећима; надзорници немануелних
занимања – 6%

рутинска немануелна (пре свега

чиновничка) занимања у администрацији
III и привреди; продавци и пријемна
занимања у услугама – 8%.

IV мали власници (укључив и

земљовласнике, занатлије, трговце) и
самоупосленици без прворазредне
Средња класа - 31%
стручности – 10%

V другостепени техничари и надзорници

мануелних радника – 13%

VI квалификовани мануелни радници – 30% Радничка класа – 55%

VII полуквалификовани и неквалификовани

мануелни радници – 25%

Извор: Goldthorpe, Social Mobility, 1987: 40-43; 45.

112
 Седам гроздова занимања, сврстаних по радном положају и положају
на тржишту, чини седам основних класа. Оне се могу, према иста два
мерила, збрати у три главне класе. Тако, службена класа (Service Class)242
обухвата власнике и стручњаке, средња класa обухвата (Intermediate Class)
власнике или стручњаке нижег степена, док у радничку класу (Working
Class) спадају не-власници и не-стручњаци.
Голторп наглашава да његова класна схема није нужно степенаста,
већ релациона (43). То значи да се класе не морају нужно налазити једна
изнад друге (као рецимо, VI и VII), већ и једна поред друге (III, IV i V класа).
Баш као код Вебера, и код Голторпа границе класа су у извесној вези са
границама класне покретљивости (30; 40). Голторп, наиме, има у виду
Веберово одређење, према коме је класа укупност оних класних положаја
унутар којих је појединачна и међупоколењска покретљивост лака и
типична. Полазна претпоставка Голторпа, коју он у овом истраживању
жели да испита, јесте да ли је «покретљивост(...) основни извор класне
`структурације`» (40). «Степен и обрасци покретљивости одређују меру до
које класе могу бити схваћене као заједнице појединаца или породица који
се налазе на истим положајима унутар друштвене поделе рада у одређеном
времену» (40). Стога би се Голторпових седам класа могле да представе као
седам могућих степеника класног пењања или спуштања (при чему
степенице нису нужно поређане једна изнад друге).
Као што је за социолошко препознавање класе нужан образац
друштвене покретљивости, тако је он неопходан и приликом успостављања
класног идентитета (217-249). Лако пролазни степеник, током класног
успона, доводи само до успостављања демографског идентитета.
Напротив, степеник на коме се људи дуго задржавају може водити
“друштвено-политичкој класној формацији”. То је “степен разликовања
чланова препознатљивих класа у смислу њихових животних изгледа,
њихових начина живота и образаца удруживања и њихових друштвено-
политичких опредељивања и начина деловања”243.
Стога Голторп сматра да ширина покретљивости која је везана за
класе III и IV у Британији доводи до тога да су ове класе у заметку,
недовољно уобличене, и да имају само демографски идентитет. Насупрот
њих, стоји “демографски зрела” радничка класа, која је изградила читав
систем друштвено-политичке акције. Негде у средини је службена класа
(саларијат), која није тако зрела и стабилна као пролетаријат, али је са
далеко јачим идентитетом од средње класе (332-341).
Главна методолошка замерка Голторпу - који је, иначе, током три
деценије био најутицајнији искуствени истраживач класа у Британији -
тицала се његовог приступа. Он је, наиме истраживао класни положај преко
главе породице. За Голторпа је класни положај члана породице произилазио
из класног положаја домаћина. Отуда је Голторп испитивао друштвену

242 Назив је Голторп преузео од Дaрендорфа (Ralph Dahrendorf, Class and Class
Conflict in Industrial Society, Routledge & Kegan, London 1959), који је тако превео
Dienstklasse Карла Ренера (Karl Renner, Wandlungen der modernen Gesellschaft: Zwei
Abhandlungen über die Probleme der Nachkriegszeit, Wiener Volksbuchhandlung, Wien
1953).
243 John H. Goldthorpe, «Women and class analysis: in defence of the conventional

view», Sociology, vol. 17, no. 4, p. 467.

113
покретљивост само у односу отац-син. Стога је био изложен многим
феминистичким критикама244.
Такође, марксисти су му замерали да је увођењем службене класе као
горње занемарио темељни значај капитала и власништва у савременим
друштвима. Премда је данас управа раздвојена од власништва, првенство
власништва над управом је и даље остало неупитно. Проширењем горње
класе са стручно-управљачким занимањима, она је нарасла са 2% - колико
је Маршал добио када је применио марксистичку Рајтову схему на
Британију (види доле), на 25% - колико је добио Голторп у новијим
истраживањима (Erikson and Goldthorpe 1993). Стављање мањих власника
и стручњака нижег степена у исту, средњу класу било је такође предмет
критике као и стављање прворазредних стручњака у горњу класу. Тврдило
се да се мали власници и службеници могу налазити у толико различитим
тржишним и радним положајима да тешко могу бити једна класа245.
Сам Голторп је одбијао да се сврста у веберијанце. Њега су више
занимала искуствена истраживања, а мање теоријски и идеолошки
спорови. Ипак, без обзира на чести марксистички изражај који налазимо
код њега, Голторп се најчешће сврстава у веберијанце или
«квазивеберијанце»246. Основни разлог томе је значај који је давао
«животним изгледима» (life chances), као и теоријска равнодушност за
важност појма експлоатације приликом класне анализе.

Џон Скот

Џон Скот247 (John Scott) полази од троврсног виђења стратификације

код Вебера – тј. од класе, статуса и странке. Он једино овај последњи тип
стратификације чита као надмоћ или заповедање (authority or command).
Сва три типа слојевитости односе се на животне изгледе. То значи да, као и
код Вебера, економски положај не одређује у целини нечије животне
изгледе. Статус говори о угледу у заједници, а он је увек везан за вредности
заједнице. Они који живе или поступају у складу са доминантним
вредностима уживају виши статус од оних који их занемарују, или их чак
крше. Неједнаки статус се у савременом социолошком појмовнику везује и
за неједнаку количину културног капитала. Отуда је статус, врло често, оно
што се сматра «класом» у културном или социјалном смислу. Тачније, статус
је заправо оно што функционалисти (посебно Парсонс) подразумевају под
класом.
Класни и статусни положај су често измешани. Тако, код занимања
постоји један део (рецимо, плаћеност) који изражава тржишни положај, тј.
класу. Такође постоји и други део који изражава углед тог занимања у
друштву, тј. статус. Оба дела су важна као одредба животних изгледа људи.
У конкретним случајевима класни или статусни део могу бити важнији
244 Pamela Abbott, Claire Wallace: An Introduction to Sociology. Feminist Perspectives,
Routledge, 1990.
245 Roger Penn, ‘The Nuffield Class Categorization’, Sociology 15 (1981): 265–271.
246 «quasi-Weberian approach»; Erik Olin Wright, Alternative Foundations of Class

Analysis, 2001: http://www.ssc.wisc.edu/~wright/Soc929.pdf.

247 Изложено према радовима: «Class, Status, and Command», 1996,
http://privatewww.essex.ac.uk/~scottj/socscot4.htm; «Class and Stratification», 1999,
http://privatewww.essex.ac.uk/~scottj/socscot8.htm

114
један од другог. Али, не постоји преискуствено првенство ни једног од та
два чиниоца.

Слика 4: Џон Скот, до 1994. радио

на Универзитету Лестер, када је
прешао на Есекс универзитет (Essex
University); главна дела Корпорције,
класе и капитализам (Corporations,
Classes and Capitalism, 1985), Значај
записа: документарни извори у
друштвеним истраживањима (A
Matter of Record: Documentary
Sources in Social Research, 1990); Ко
влада Британијом (Who Rules
Britain?, 1991), Анализа друштвене
мреже (Social Network Analysis
1992), Сиромаштво и богатство
(Poverty and Wealth, 1994),
Стратификација и моћ
(Stratification and Power, 1996), Корпоративно пословање и капиталистичка класа
(Corporate Business and Capitalist Classes, 1997), Моћ (Power, 2001).

Трећи чинилац је заповедништво. Као што постоји класни и стаусни

положај, тако у свакој организацији или институцији (држави, предузећу,
цркви итд) постоји и заповедни положај. Организација или институција
могу бити састављене од чланова једнаких по класи, па и почетном статусу.
Али, моћ заповедања издваја заповедничку мањину (елиту) од следбеничке
већине. Слојеве различите моћи заповедања Скот назива друштвеним
таборима (social blocs). Елита или највиши табор заповедне моћи постоји
свуда: у предузећу, цркви, спортском клубу, на факултету... И као што се
занимања разликују по класном и статусном положају, тако се она разликују
и по заповедном. Нека занимања успевају да обезбеде својим
представницима заповедни положај, а нека не.
Три састојнице друштвеног положаја неког човека - класна, статусна
и заповедна – узрочне су компоненете које одређују животне изгледе датог
појединца. Друштвени слој (social stratum) чине људи који имају једнаки
(или слични) класни, статусни и заповедни положај. Они су група у
најширем смислу речи. Људи се током живота најчешће крећу у истом
слоју. Рађају се у њему, жене се или удају у оквиру њега, станују, раде и
забављају се у њему, напредују у каријери до његових горњих граница, или
се друштвено спуштају до његових доњих граница. И за Скота су, дакле,
границе «лаке и типичне» друштвене покретљивости, заправо, границе
између слојева.
У појединим друштвима животни изгледи, наравно, неће зависити
подједнако од све три врсте положаја. Ако класни положај има првенство,
онда су то класна друштва, ако је доминатан статусни положај онда су то
статусна друштва, а ако преовладава значај заповедног положаја то су,
онда, заповедничка друштва. Британско друштво у 18. и 19. веку било је
класно, совјетско је било заповедно а традиционално индијско друштво је
било статусно. Али, чести су и случајеви «хибридних слојева» (hybrid social
strata) који су мешавина класног, стаутусног и заповедног положаја.

115
 Табела 5
Скотова схема слојевитости

друштвене положај
друштвени слој
области моћи
класни
привреда друштвене класе
положај
статусни друштвени
заједништво
положај сталежи
заповедни
заповедништво друштвени блокови
положај

Извор: John Scott, «Class, Status, and Command», 1996,

http://privatewww.essex.ac.uk/~scottj/socscot4.htm

Овако разуђено схватање слојевитости омогућава, по Скоту, да се

обједини и искористи оно најбоље у социологији: Маркс за анализу класе,
Парсонс за анализу статуса, Парето, Моска и Михелс за анализу
заповедништва (елите). А капа целе синтезе био би, наравно, Макс Вебер.

Ерик Олин Рајт

Локвуд и Голторп су развијали своје неовеберијанске класне схеме за

потребе искуствених истраживања, или на основу искуствених
истраживања. Марксисти се, међутим, искуственим истраживањима нису
претерано бавили. Задовољавали су се тиме да, углавном, само тумаче и
бране Марксов класни поглед на савремено друштво. Ипак, један
марксиста је желео да свој истраживачки апарат провери и у великом
истраживању. Био је то амерички социолог Ерик Олин Рајт (Erik Olin Wright,
1947-).
Рајт је желео да избегне Веберов положај на тржишту, одн. животне
изгледе, као основну одредницу класе. Хтео је да врати средиште анализе у
односе производње, који су за марксисте родно место класне поделе. У
радовима који су припадали првој фази његовог развоја (Класа, криза и
држава, 1978)248, Рајт је развио три мерила преко којих се може ближе
одредити нечији класни положај: 1. контрола производног капитала; 2.
контрола производне имовине; 3. контрола производног рада. Ово последње
је за Рајта нарочито значајно, будући да савремени капитализам, путем
рутинизације и масовне производње249, заправо појачава контролу
производног рада. Тако се, по Рајту, остварују Марксова предвиђања о

248 Erik Olin Wright, Class, Crisis and the State, London: New Left Books, 1978; књига
је доступна на http://www.ssc.wisc.edu/~wright/selected-published-
writings.htm#CCS.
249 Рутинизација се види у опадању стручности која се захтева за поједине послове.

Када су рачунари први пут уведени у производњу, оператери који су радили са

њима били су инжењери. Данас су то техничари, с тим што се за комерцијално
коришћење рачунара све више захтева једино елементарна писменост.

116
даљем расту капиталистичке репресије и доминације. Реч је само о томе да
је лични надзор готово сасвим замењен безличним правилима и
прописаним поступцима. Путем њих административна контрола све више
замењује извршну контролу. Радна снага је још током социјализације (тј.
школовања) тако навикнута на правила, да када уђе у производњу над њом
не треба вршити неко посебно, додатно насиље како би била употребљена у
складу са потребама капиталистичког система.

Слика 5: Ерик Олин Рајт; завршио је друштвене

студије на Харварду (1968) и историју на Оксфорду
(1970); докторирао је на Берклију (1976); готово целу
своју академску каријеру провео је на Висконсин
универзитету (University of Wisconsin); главна дела:
Политика кажњавања: критичка анализа затвора
у Америци (The Politics of Punishment: A Critical
Analysis of Prisons in America, 1973); Класа, криза и
држава (Class, Crisis and the State, 1978) Класни
склоп и одређеност дохотка (Class Structure and
Income Determination, 1979), Класе (Classes, 1985);
Расправа о класама (The Debate on Classes, 1990),
Обновљени марксизам: огледи о објашњењу теорије историје (Reconstructing
Marxism: essays on Explanation and the Theory of History, 1992); Испитивање
неједнакости (Interrogating Inequality, 1994); Класна рачуница: упоредне студије у
класној анализи (Class Counts: Comparative Studies in Class Analysis, 1997);
Продубљење демократије: институционалне новине у унапређеној учесничкој
владавини (Deepening Democracy: institutional innovations in empowered participatory
governance, 2003).

У тој фази свог развоја Рајт је развио шесточлану класну схему. Она
се може представити у облику троугла (схема 1). Класе које се налазе на
врховима троугла - буржоазија, пролетаријат и ситна буржоазија - јесу
основне класе. Прве две изражавају капиталистички начин производње,
док је трећа (ситна буржоазија) израз просте робне производње, која је
такође саставни део капиталистичког система. Њихов класни и радни
положај одређени су својином. Капиталисти, на основу својине, ангажују
пролетаријат који за њих ради, док ситна буржоазија сама ради на
сопственом власништву. Класе које се налазе на страницама троугла -
менаџери и надзорници, полуаутономни радници и ситни послодавци –
заузимају противуречан класни положај. Рецимо, менаџери и надзорници
заповедају радницима као да су и сами власници, али су ипак најмљени од
власника као да су и сами пролетери. Такође, и полуатономни радници,
који уживају високи степен самосталности у раду, негде су на средини
између ситних самозапослених власника и класичних индустријских
радника. Озбиљни класни сукоби избијају између класа које заузимају
основне положаје, док су класе које имају противуречни положај и саме
несигурне и подложне привлачењу, час на једну, час на другу страну250.

250Mаршал и истраживачи су применили Рајтову касну схему на Британију

(Marshall, G., D. Rose, C. Vogler, and H. Newby. 1988. Social Class in Modern Britain.
London: Hutchinson). Израчунали су да буржоазија обухвата 2,0% становништва а
пролетаријат 42,9%. У Рајтовом доцнијем истраживању, објављеном у Wright, 1997.

117
 Схема 1
Рајтова класна схема из раног раздобља

буржоазија мали послодавци ситна буржоазија

менаџери и надзорници полуаутономни радници

пролетаријат
Извор: Wright, 1978: 65.

У доцнијим радовима, попут Класне рачунице (Class Counts, 1997)251,

Рајт је удвостручио број класа са 6 на 12. Ово повећање је дошло отуда што
је Рајт увео тродимензионалну скалу за разврставање нечијег класног
полођаја. Та три мерила су: 1. број упослених; 2. заповедно овлашћење и 3.
стручност (знање, вештина). Тако, његова класна схема сада изгледа као у
табели 6.

Табела 6.
Рајтова развијена класна схема

власници запослени
буржоазија стручни полустручни нестручни
(10 и више зап.) менаџери менаџери менаџери
мали послодавци стручни полустручни нестручни
(2-9) надзорници надзорници надзорници
ситна буржоазија стручњаци полустручни нестручни
(0-1) не-менаџери радници радници

Извор: Wright, 1997: 27.

Прво мерило примењено је у првој колони (власници), тако да број

упослених расте одоздо према горе. Друго мерило важи за следеће три
колоне, при чему заповедно овлашћење такође расте по редовима, одоздо
према горе. И треће мерило вреди за запослене, с тим што оно расте по
колонама, то јест стручност се повећава како се иде од крајње десне колоне
улево.
Ових дванаест положаја за Рајта су директна класна локација. То је
непосредни класни положај који заузима радно активни члан домаћинства.
Остали чланови породице (деца, студнети), као и пензионери, заузимају
посредни класни положај.

(види наредну напомену), нестручних радника у Великој Британији било је 42,7%,

стручних 16,6%, а нестручних надзорника је било 4,5% (1997: 47).
251 Erik Olin Wright, Class Counts: Comparative studies in class analysis, Cambridge

University Press, Cambridge 1997.

118
 Рајт је овако развијени истраживачки апарат применио приликом
великог упоредног искуственог испитивања класне структуре шест
високоразвијених индустријских земаља: САД, Јапана, Шведске, Норвешке,
Канаде и Британије. Ево какав је класни састав, када су у питању
непосредни класни положаји, изнашао за САД (табела 7).

Табела 7
Величина класа у САД (према Рајту)

1,8 5,5 3,7 2,8

6,0 3,1 6,3 7,2
6,8 2,9 13,1 40,6
Извор: Wright, 1997: 47.

То што преко 80% Американаца себе сврстава у средњу класу за

Рајта је без значаја у односу на њихов стварни класни положај. Као што се
види из горње табеле, 60,9% Американаца заправо припада радничкој
класи у ширем смислу (нестручни и полустручни радници и нестручни
надзорници). Стога је уверење о САД као друштву средње класе за њега
само мит.
Рајту су марксисти замерили што је отворено увео мерило стручности
(вештине, образованости), као димензију класе. Тиме је несумњиво ушао на
терен Веберове класне анализе. Рајт, међутим, задржава свој
неомарксистички идентитет, одбијајући да прихвати оцену да је његова
аналитичка схема хибрид Маркса и Вебера. Бранио се тако што је тврдио
да Вебер говори Марксовим гласом када приповеда о класама. Када Вебер
каже «тржишне способности», вели Рајт, то је заправо Марксов производни
однос. Разлика је једино у томе што Вебер наглашава животне изгледе, а
Маркс експлоатацију. Али, оба појма говоре о истом – о неједнакости у
коришћењу различитих ресурса. Једино што Маркс наглашава конфликтну
страну те неједнакости. То је, међутим, значајна Марксова предност, јер се
без таквог приступа не може разумети савремени свет. Отуда, за Рајта,
марксистичка анализа укључује (обухвата) веберијанску, будући да је
богатија за један каузални процес (или структуру) која остаје изван домена
веберијанаца.
Рајту је, такође, замерано да је његова класна схема више ступњевита
(грдациона) него антагонистичка (релациона). По томе он више личи на
Ворнера него на Маркса. Међутим, мноштво средњих класа, смештених
између буржоазије и пролетраријата, по Рајту, не угрожавају изворну
марксистичку представу о суштинском сукобу који постоји у савременом
капиталистичко друштву између капиталиста и радника. Концепцијска
чистота Марксове једноставне антгонистичке дихотомне схеме из
Манифеста мора бити повезана са његовим градуалистичким виђењем
друштва из Осамаестог бримера. Само тако ћемо добити истраживачки
апарат употребљив за конкретну анализу савремених капиталистичких
земаља.

119
 ОСМО ПРЕДАВАЊЕ

Друштвена покретљивост

Друштвена покретљивост је свака промена класног положаја. Пошто

је занимање један од главних показатеља класног положаја, онда се
друштвена покретљивост, по правилу, истражује преко промене занимања.
У том смислу се разликују:
1. унутарпоколењска (унутаргенерацијска) покретљивост; означава
класно уздизање или спуштање појединца; утврђује се поређењем
његовог занимања у две или више тачака у времену;
2. међупоколењска (међугенерацијска) покретљивост; означава промену
класног положаја појединца у односу на претходни нараштај;
утврђује се поређењем занимања сина или кћери са занимањем оца
или мајке.
У односу на дату класну лествицу, унутар ова два соја друштвене
покретљивости може се разликовати узлазна и силазна покретљивост. Код
прве, појединац је на лествици занимања, као показатеља класног
положаја, напредовао ка врху. Код друге, појединац се спустио на нижу
лествицу у професионалној (класној) хијерерхији.
Када су савремена друштва у питању, општи је утисак да је у њима
друштвена покретљивост виша него икада у историји. Кааре Сваластога у
књизи Друштвена диференцијација (1965)252 овако представља
пропустљивост (permeability) различитих образаца слојевитости:
1. кастински – 0%,
2. сталешки – 10%,
3. класни – 40%,
4. отворени – 80%
5. меритократски – 100%253.
По Сваластоги, данашња најразвијенија друштва налазе се негде на
прелазу из класног у отворени систем. Што се меритократског обрасца тиче,
код којег постоји апсолутна пропустљивост (100%), он је ипак само
теоријски идеал.
Осим ове, обично се дају још три опште опаске о друштвеној
покретљивости у савременим друштвима:
1. стопа међупоколењске покретљивости расте са протеком времена; деца
ступају у свет рада са положаја виших од оних које су својевремено
имали њихови родитељи; општи разлог за то је све траженији
квалификовани рад и повећање опште образованости; стога је
радничкој деци лакше да дођу до квалификација пре ступања у рад, и
да стартују са бољих друштвених положаја;
2. узлазна покретљивост чешћа је од силазне; технолошки развој повећава
број квалификованих места, а смањује чисто мануална занимања; то,
наравно, не мора да значи да су се могућности великог успона и
потпуног силаска на хијерархијској лествици изједначиле: постоје
случајеви да су деца чистача постали инжењери, у мањем борју и

252 Kaare Svalastoga, Social Differentiation, David McKay, New York 1965.
253 Svalastoga, 1965: 40; према Поповић, 1995: 91.

120
 директори, али је најмање случајева да су деца директора завршила као
чистачи;
3. прелазак краћих раздаљина у слојном саставу чешћи је него прелазак
већих раздаљина; ћерка квалификованог монтера завршиће средњу
школу и запослити се као секретарица или службеница; тиме је
формално напустила мануелна занимања, тј. радничку класу, и прешла у
нижу средњу класу254;
Многи социолози показивали су опрезност према оваквим утисцима,
указујући на три ствари:
1. широки статистички показатељи узлазне покретљивости на мањим
раздаљинама могу у великом броју случајева да прикрију безначајну
промену животних изгледа, начина живота или друштвеног идентитета;
да ли је то истинска покретљивост навише ако је плата секретарице из
горењег примера нижа од плате њеног оца, њена овлашћења и
одговорност минимални, а друштвени статус и даље низак?; да ли је она
стварно доспела до средње класе само зато што не мора да ради у
плавом комбинезону, већ у белој блузи?
2. друштвена стратификација је мултидимензионална; отуда, узлаз у једној
димензији (попут статуса) не мора да подразумева и уздизање у другим
димензијама (рецимо, у димензији овлашћења или димензији
плаћености);
3. појединци често имају неправилну животну путању; поменута
секретарица могла је већ за неколико година да се уда, напусти посао и
роди децу, да би се у средњим годинама вратила у неко сасвим друго
занимање; отуда је погрешно уопштавати своје утиске без озбиљнијег
истраживања255.
Истраживања која ће бити овде представљена односе се на
Британију. Тамо се већ од почетка 20. века врше социолошка истраживања
која се тичу друштвене покретљивости256. Она су се у почетку тицала
појединих занимања, или њихових грозодва. Али, до средине 20. века, она
су се развила у истраживања друштвене покретљивости која су почивала на
националном узорку.

Истраживања Дејвида Гласа и Џона Голторпа

Дејвид Глас (David Victor Glass, 1911-1978) био је британски социолог

и истакнути демограф. Главнину радног века провео је на Лондонској
школи за економију (ЛШЕ). Министарство рада је од ЛШЕ, 1949. године,
поручило велико истраживање међупоколењске друштвене покретљивости.
Дејвид Глас је био руководилац истраживања и уредник књиге у којој су
дати налази (Друштвена покретљивост у Британији)257.

254 Peter Saunders, Social Class and Stratification, London Routledge, 1990, pp. 69-70.
255 Saunders, 1990: 70-71.
256 Chapman, S. J. and Abbott (1913) «The tendency of children to enter their father's

trades», Journal of the Royal Statistical Society 76: 599-604; Chapman, S. J. and
Marquis (1912) «The recruiting of the employing classes from the ranks of the wage
earners in the cotton industry», Journal of the Royal Statistical Society 75: 293-306.
Ginsberg, H (1929) «Interchange between social classes». Economic Journal: 554-565.
257 David Glass (ed.), Social Mobility in Britain, Routledge & Paul, London 1954.

121
 Друштвена покретљивост је утврђивана поређењем занимања очева и
синова око 3,5 хиљаде испитаника. Занимања су сврстана у седам
статусних група (класа):
1. стручњаци и високо управно особље;
2. директори и виши шефови;
3. инспектори, надзорници и други немануелни радници (вишег
степена);
4. инспектори, надзорници и други немануелни радници (нижег
степена);
5. квалификовани манеулни радници и рутински немануелни радници;
6. полуквалификовани манеулни радници;
7. неквалификовани манеулни радници.
Из табеле 1 види се да је 63% испитаника из класе занимања 1
дошло из класе 1 и 2, а 0% из класе 6 и 7. Са друге стране, 42% испитаника
из класе 7 дошло је из класе 7 и 6, а свега 1% из класе 2 и 1. Судећи само по
томе, могло би се закључити да је британски слојни састав био слабе
пропустљивости. Међутим, ако се погледају сви испитаници видеће се да је
готово две трећине људи са којима је разговарано било у другој класи
занимања у односу на своје очеве. При томе, њих половина се померила
навише, а половина је отишла наниже.
Истина, већина покретљивости била је кратког домета. Начелно,
синови су се померали само за једну или две степенице горе или доле.
Најмање је било великих скокова или великих падова. Посебно је у вишим
статусним групама уочена појава самопопуњавања. То значи да се класа
или слој попуњава из редова деце оних који већ припадају тој групацији.
Рецимо, 48% припадника класе 1 имало је очеве који су такође били у класи
1. Али, самопопуњавање је појава која је одликовала и средње и ниже
ешалоне. Рецимо, 50% квалификованих радника и рутниских немануелаца
(класа 5) имало је очеве у тој истој класи занимања (види табелу 1).

Табела 1
Међупоколењска покретљивост у Енглеској и Велсу 1949.
(по Гласу)

класа класа синова

очева 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.
1. 48 12 8 2 1 1 0
2. 15 25 10 4 2 1 1
3. 12 22 20 14 9 4 5
4. 11 13 18 24 16 11 7
5. 14 22 34 40 50 44 45
6. 0 4 6 9 12 24 17
7. 0 2 4 7 10 15 25
100 100 100 100 100 100 100
Извор: Glass, 1954.

Гласу је углавном замерано да му узорак није одражавао стварне

промене у британском друштву. Док његов налаз показује смањење беоја

122
белих оковратника, дотле је тај грозд занимања порастао 1919-1949 за
16%258.
Једно од најпознатијих истраживања друштвене покретљивости
спровео је Џон Голторп са сарадницима из Нафилд колеџа у Оксфорду,
1972. године. Узорак је чинило 10.000 мушкараца из Енглеске и Велса,
старих од 20 до 64 године. Ево до којих је налаз дошао (табела 2).

Табела 2
Међупоколењска покретљивост у Енглеској и Велсу 1972.
(по Голторпу)

очева класа испитаника (%)

класа I II III IV V VI VII
I 25 12 10 7 3 2 2
II 13 12 8 5 5 3 2
III 10 11 11 7 9 6 6
IV 10 12 10 27 9 7 8
V 13 14 13 12 16 12 10
VI 17 22 26 24 31 42 35
VII 12 17 22 18 27 28 37
100 100 100 100 100 100 100
Извор: Golthorpe, 1987: 45.

Из табеле се јасно виде две ствари. Прво, да у класи I неких 29%

испитаника потиче из радничких породица, 33% из средње класе, а 38%
представља самообнављање виших класа. То је ипак значајна узлазна
покретљивост, далеко већа него код Гласа. Премда се седам Гласових класа
занимања не могу непосрено предити са седам Голторпових класа,
очевидно је да је, код Гласа, у класи 1 било 48% синова чинији су очеви
такође били из исте класе, а да је та сразмера код Голторпа пала на 25%.
Такође, код Гласа, нико у класи 1 није имао очеве из класа
полуквалификованих и неквалификованих радника (6 и 7), док се тај
постотак код Голторпа попео на 12%. То значи да се значајно повећала
узлазна покретљивост далеког домета (из 7 у 1). Уопште, узлазне
покретљивости је било далеко више него силазне (слика1).

258G. Payne, G. Ford, and C. Robertson, «A Reappraisal of Social Mobility in Britain»,

Sociology 1977 11: 289-310.

123
 Слика 1
Класно порекло и покретљивост у три основне класе
(према Готорпу)

Извор: Dave Harris, «Social mobility studies”, 2005

(http://www.arasite.org/socmoby1.htm)

Британија је, наравно, и према овом Голторповом налазу била још

увек далеко од меритократског идеала. Он би подразумевао да су, код
једнаке заступљености у узорку, све ћелије табеле 2 попуњене са истом
бројком - 14%. Више или мање од тога значило би неравномерну мобилност.
Рецимо, ако узмемо поједностављени случај покретљивости у двокласном
друштву, потпуно затворено друштво (где је мобилност једнака нули) било
би као у табели 3.

Табела 3
Међупоколењска покретљивост у затвореном друштву

I II
I 100 0
II 0 100

124
 Ако бисмо, међутим, желели да прикажемо покретљивост у потпуно
отвореном друштву, она би, под претпоставком да су обе класе једнако
заступљене у узорку, мобилност изгледала као у табели 4.

Табела 4
Међупоколењска покретљивост у отвореном друштву

I II
I 50 50
II 50 50

Ако на овај начин посматрамо ствари, можемо да закључимо да удео

синова радничког порекла у највишој класи и даље значајно заостаје за
уделом радника у укупном становништву. Ако је радника у време очева
било преко 55%, то значи да би – код потпуне отворености - толико требало
да буде удео синова у класи 1 чији су очеви из класе 6 и 7. Њих је, међутим,
било 29% (табела 2). С друге стране, удео службене класе (1 и 2) био је око
10%, али је међу данашњим припадницима класе 1 њих 38% имало очеве у
службеној класи259.
Ту несразмеру у изгледима деце из три основне Голторпове класе да
се докопају највише, службене класе Келнер и Вилби су изразили као
правило сразмерне наде 1:2:4.260 То значи да, ма какви били изгледи дечака
из радничке класе да досегне службену класу, дечак из средње класе ће
имати два пута веће изгледе, а дечак из службене класе чак четири пута
веће.
Такође, многи су сматрали да је повећање покретљивости у
Британији, које је забележено у раздобљу између Гласовог (1949) и
Голторповог (1972) истраживања учинак заправо већег удела виших
занимања у саставу радне снаге, а не веће отворености друштвеног поретка
(Хараламбос, 2002: 99-100). Тако су послови службене класе као удела у
запошљавању мушкаравца порасли с 13% на 25%. То значи да је у «горњим
собама» друштвеног задања било више места ('more room at the top'), која су
могла бити попуњавана и са припадницима нижих класа (иако су више
класе наставиле да се самообнављају истим темпом). Овако гледано,
апсолутна покретљивост је порасла, али је релативна остала истоветна.
Голторпу је ово истраживање послужило и да испита три теоријске
недоумице. Прва од њих је тзв. тезa о затворености (closure thesis). Њу су
уобличили марксисти Том Ботомор, Ралф Милибанд и Ентони Гиденс261. По
њима, узлазна покретљивост у савременом капитализму сведена је само на

259 Такође треба запазити да, када је радничка класа у питању, њена узлазна
покретљивост расте са скраћивањем класног растојања (ако се гледа збир шестог и
седмог реда по ступцима, с лева на десно), као што и класна самообнова расте како
се иде од средњих класа ка нижим (по дијагонали табеле).
260 Kellner and Wilby, 1980.
261 T. B. Bottomore, Classes in Modern Society, Allen and Unwin, London, 1965, pp. 38-

41; Ralph Miliband, The State in Capitalist Society, Weidenfeld and Nicholson London,
1969, pp. 36-45, 59-67; Giddens, The Class Structure of the Advanced Societies,
наведено дело, 1973, pp. 164-70.

125
ближе положаје, док се они даљњи, поготово ако се налазе на врху, отпорни
на попуњавање са дна лествице. Погледа ли се горња табела, видеће се,
међутим, да је 28% припадника класе I дошло из радничких класа. «Класа I
по нашој схеми показује, како год да се рачуна, веома широку основу
попуњавања и веома низак степен истородности у свом саставу», оцењује
Голторп (44). Чак ¾ припадника те класе дошло је из неке друге класе.
Премда остаје чињеница да су потомци класе I сразмерно заступљенији од
свог удела у узорку, нема говора о затворености у уобичајеном смислу те
речи (43-7).
Ништа боље није прошла ни тзв. теза о брани (buffer-zone thesis). Њу
су заступали Ботомор, Гиденс, Паркин, Ветсрегард и Реслерова262. По тој
тврдњи, изнад рутинских немануелних радника постоји некаква запрека
иза које нагло опада друштвена покретљивост. Голторп, међутим, показује
да је 15% синова ПКВ и НКВ радника (класа 7) и 16% синова КВ радника
(класа 6) данас у класи I и II (49). У исто време, 15% деце људи из класе I
завршило је у радничким занимањима, тј. данас се налазе у класама VI и VII
(49). То можда и нису превелики удели. Али, ако се готово свако шесто дете
радника попне у службену, класу а скоро свако шесто дете из службене
класе спусти до радника, онда је тешко говорити о постојању некакве
запреке између службене и средње класе. Пре ће бити да величина
удаљености, тј. ниска стартна позиција радника, сама по себи представља
знатно већу сметњу.
Голторп је такође одбацио и тзв. равнотежну тезу (conterbalance
thesis). Она каже да међупоколењска покретљивост расте, али на рачун
смањене унутарпоколењске покретљивости. Према Вестергарду и
Реслеровој, потомци радника започињу свој радни век на положајима који
су нешто виши од њихових родитеља. Али, њихово даљње напредовање
ограничено је новоуведеним запрекама, које се тичу пре свега захтева за
формалним образовањем263. Голторп, међутим, сматра да његови налази
побијају такву тврдњу. Могућност да људи стартују са виших позиција него
њихови родитељи, која је порасла због веће могућности школовања, није
истовремено праћена и смањенењем могућности за напредовање током
радног века. Према Голторповим налазима, неких ¾ синова радника почело
је рад у радничким занимањима, док је онда 1/3 њих, током рада, успела
да се уздигне на класној лествици. Укупно је 13% радничке деце, која су
започела радни век као радници, доспело до класе 1 и 2. Дода ли се томе и
3% радничке деце који су се већ првим послом попели у I или II класу,
добија се укупно 16% радничких синова који су дошли до највиших
положаја у друштву (58). Систем је, по овим подацима, заиста постао
отворенији.
Голторп је и сам, донекле, био изненађен својим налазима – што је
добра страна сваке искуствене социологије. Ипак, он је закључио да то што
је апсолутна покретљивост порасла не значи да се исто десило и са

262 T. B. Bottomore, Classes in Modern Society, p. 38; Giddens, The Class Structure of
the Advanced Societies, pp. 108; 181-2; Frank Parkin, Class, Inequality and Political
Order, McGinnon and Kee, Lonodn 1971, pp. 25; 49-60; John Westergaard and
Henrietta Resler, Class in a Capitalist Society: A Study of Contemporary Britain,
Hainemann, London 1975, ch. 3.
263 Westergaard and Resler, Class in a Capitalist Society, 1975, 324-33.

126
релативном. То је, по њему, последица чињенице да је цело друштво
променило структуру. Од друштва велике радничке класе, оно је постало
друштво велике средње класе. Али, више места у горњим собама друштвене
хијерархије не значи и повећање једнакости животних шанси. Они који су
већ на спрату и даље имају далеко веће изгледе да тамо остану него ли они
из приземља (329; 331).
Саундерс је, међутим, другачије протумачио ове Голторпове налазе 264.
По њему, Голторпов песимистички закључак почива на двема погрешним
поставкама. Прва је да је једина добра покретљивост она у којој сви
подједнако добијају, или сви подједнако губе. Али, примећује Саундерс, није
ли добра покретљивост управо она у којој сви већином добијају? И није ли
баш то случај у савременим друштвима? Заправо, ако имате увећавајућу
службену класу и смањујућу радничку класу, као што је случај у Британији,
узлазна и силазна покретљивост никако и не могу бити једнаке. Отуда је,
заправо, захтев за једнакошћу у узлазној и силазној покретљивости захтев
за економски стагнатним и неразвијајућим друштвом265.
Друга погрешна Голторпова претпоставка је, по Саундерсу, да су сви
подједнако способни за заузимање свих положаја у друштву. Ако радника,
рецимо, има 50% у неком друштву, по Голторпу би пола доктора,
нуклеарних физичара, политичара или судија морало да потиче од њих. Ако
је пак њих двоструко мање, онда је то друштво класно затворен систем.
Саундерс, међутим, указује да друштвена неједнакост није без икакве везе
са природном неједнакости. Новија биохемијска истраживања показују да
су интелигенција и способности много више генетског порекла него
социјалног. То значи да је могуће усредсређење извесних гена пожељних за
поједине професије у одређеним групама становника. Отуда претпоставка о
једнаком распореду надарености по свим друштвеним слојевима нема
научну основу. Уосталом, и Хелсијево истраживање266 показује да је просек
квоцијента интелигенције (IQ) различит за различите класе: 109 је у
службеној класи, 102 је у средњој, а 98 је у радничкој267.

Истраживања и тумачења из 1980-их и 1990-их година

Већ је речено да је Голтопру замерано што се у истраживању

усредсредио на «главе породице», тј. на мушкарце. Како би проверио да ли
би укључивање жена променило слику о друштвеној покретљивости у
Британији, Голторп је, заједно са Кливoм Пејном, из тог угла размотрио
податке из Анкете о британским изборима 1983.268 Писци су направили
разлику између три могућа приступа који би укључивали и жене:

264 Peter Saunders, Social Class and Stratification, London Routledge, 1990, pp. 79-83;
Peter Saunders, 'Might Britain be a Meritocracy?', in Sociology, vol 29 (1995), no 1: 23 –
41; Peter Saunders, (1997) 'Social Mobility in Britain: an empirical evaluation of two
competing explanations', Sociology Vol 31, No 2: 261 – 88.
265 Peter Saunders, 1997: 281.
266 Alan Halsey et al, Origins and Destinations: Family, Class and Education in Modern

Britain, Oxford, Clarendon Press, 1980.

267 Peter Saunders, 1995: 31.
268 John Goldthorpe and Clive Payne, «On the class mobilty of women: results from

different approaches to the analysis of British data», Sociology, 20 (1986), pp. 531-555.

127
 1. класа жена се одређује према занимању њиховог мужа; Голторп и
Пејн су закључили да између овакве и покретљивости која је добијена
преко чисто мушког узорка нема никакве разлике;
2. занимање оног супружника које је више узима се као класни
показатељ за оба супружника; ни овакав приступ није дао готово
никакве разлике у односу на уобичајени;
3. жене и мушкарци се аналитички раздвајају, а појединци се смештају
у класе према њиховом занимању; иако се овако добија стопа
апсолутне покретљивости која је за жене и мушкарце различита, опет
има мало разлике у стопама међупоколењске релативне
покретљивости; то значи да жене у поређењу са другим женама имају
једнаку могућност покретљивости као и мушкарци у поређењу са
другим мушкарцима.
Из овога су Голторп и Пејн закључили да неуношење жена у раније
студије друштвене покретљивости није утицало на кривљење опште слике
отворности стратификационог система. Анализа истих података из 1983,
показује и да је, у поређењу са Голторповим истраживањем из 1972, у
Британији дошло до даљег пораста апсолутне покретљивости269. До овога је
дошло због ширења службене класе. Али, релативна покретљивост опет није
повећана.
Следеће истраживање друштвене покретљивости у Британији било је
оно Маршала и сарадника (1988)270. Ради упоредивости података, и они су
се држали Голторпове седмочлане класне схеме. Из табеле 5 види се да је,
по Маршалу и сарадницима, дошло до даљег повећања међупоколењске
покретљивости, чак и на већим удаљеностима. Рецимо, 17% деце
припадника класе 1 и 22% деце припадника класе 2 пало је у класу 6 и 7.
Такође, по 20% деце припадника класе 6 и 7 попело се у класу 1 и 2. То
значи да се, у односу на Голторпово истраживање из 1972, стопа
далекометне узлазне и силазне покретљивости повећала за једну четвртину.

269 John Goldthorpe and Clive Payne, 1986, "Trends in Intergenerational Class Mobility
in England and Wales." Sociology 20 (1): 1-24.
270 Gordon Marshall, David Rose, Howard Newby and Carolyn Vogler, Social Class in

Modern Britain, Hutchinson, London, 1988.

128
 Табела 5
Међупоколењска покретљивост у Британији
(по Маршалу и сар. 1988)

класа класа испитаника (%)

главног I II III IV V VI VII укупно
старатеља
I 28 32 13 6 4 11 6 100
II 21 40 4 11 2 13 9 100
III 25 22 0 6 10 31 6 100
IV 14 16 6 29 10 11 14 100
V 14 19 4 7 13 13 30 100
VI 8 12 10 7 15 23 25 100
VII 12 8 4 12 10 19 35 100
Извор:, Marshall 1988.

Ипак, и Маршал и сарадници су изнашли да су изгледи деце из

службене класе да остану у службеној класи 7,76 већи него изгледи деце из
раничке класе да се попну у службену класу. Из тога су закључили да је
Британија и даље далеко од меритократског идеала.
Њихов закључак је подвргао критици Питер Саундерс у својој књизи
Неједнако али праведно? (1996)271. Он је, као и у својим ранијим
примедбама на Голторпа, најпре замерио наглашавање релативне
покретљивости науштрб апсолутне. Тиме се занемарује важна страна
савремених друштава – да је у њима, без обзира на порекло, све лакше доћи
до горњих друштвених положаја. Мањи изгледи деце из радничких
породица да се докопају службене класе (вероватноћа 1) преувеличавају се
тако што се пореде са изгледима деце из службене класе да у њој и остану
(вероватноћа 2). Грешка је у томе што се ове две вероватноће узимају
заједно и тиме добијају статистички врло неједнаке могућности радника и
службеника. Таква грешка се не би појављивала ако би се држали тзв.
размере раскорака (disparity ratios). Она даје одвојене вредности за
вероватноћу 1 и 2, чиме се добијају много мање разлике у обрасцима
животних изгледа.
Но, и те разлике, по Саундерсу, не морају нужно бити последица
системске затворености друштва. Оне се могу објаснити разликама у
интелигенцији, надареностима и поривима. Да би то показао, Саундерс се
служи подацима из Државног истраживања о дечијем развоју (National
Child Development Study, 1991). Оно почива на праћењу британске деце
рођене између 3. и 9. марта 1958. године. Истраживачи су скупили податке
о пореклу, школовању и раду 11.397 испитаника. Око 60% њих је 1991.
имало запослење са пуним радним временом. На основу њега су
испитаници, у складу са званичним степеновањем занимања (види табелу 1
у прошлом предавању), сврстани у класе. Саундерс класу А и B зове
средњом, C посредном, а D и E нижом радничком класом. Нашао је да је
52% испитаника доживело међупоколењску покретљивост. Отприлике једна

271Peter Saunders Unequal But Fair? A Study of Class Barriers in Britain, Institute of
Economic Affairs, Londоn 1996.

129
трећина деце из средње класе (тј. службене) спустила се у нижу класу, а
једна четвртина деце из радничке попела се у средњу/службену класу. То је
била покретљивост веома слична оној коју је својевремено изнашао Голторп.
Али, и овде је за оне који су потицали из средње класе било два пута
вероватније да ће ту и остати него детету из радничке класе да ће да се до
ње попети.
Та размера у вероватноћи је, дакле, била готово четвороструко мања
него код Маршала и сарадника. Али, и она се могла објаснити неједнаком
способношћу и мотивацијом. За утврђивање првог могли су да послуже
тестови говорних и неговорних способности рађени када су деца била
узраста од 7, 11 и 16 година. Способност утврђена на тим тестовима била је
у јакој корелацији са класом у којој су деца завршила (0,37) – далеко јачој
него са класом порекла (0,24). Способнија деца, дакле, завршавала су у
вишим класама, неспособнија у нижим. Али, било је и мање способне деце
која су ипак завршавала у горњој класи (тј. у «средњој» по Саундерсовом
разврставању). А њих је било далеко више из те класе (32%) него из
радничке (17%). Ова разлика, међутим, по Саундерсу не долази ни од какве
повлашћености, већ од веће спремности деце из горње класе да уложе рад
током свога школовања. Да би то испитао Саундерс је користио три извора
података:
1. мотивацијску лествицу изведену из упитника који је са децом рађен у
узрасту од 16 година;
2. мерење изостајања из школе, на основу дневника и бележака;
3. мерење «преданости послу» засновано на упитнику који су
испитаници попуњавали када су имали 33 године.
На основу овога Саундерс је утврдио да су деца пореклом из средње
класе показивала далеко већу марљивост и мотивацију за постигнућем него
деца из радничке класе. Они су улагали више труда у своје школовање и
тиме успешно надокнадили мањак способности.
Све у свему Саундерс наводи три своја главна налаза:
1. «способност је у јачој коралцији са одредишном класом, него са
класом порекла;
2. «способност и мотивација су кључни предиктори успеха деце из
радничке класе, односно неуспеха деце из средње класе»,
3. «класна одредишта одражавају појединачну заслугу (способности и
мотивацију) много више од класног порекла»
Маршал и сарадници су одговорили на ову критику272. Они су
утврдили да се коришћењем Саундерсове «размере раскорака» збиља
двоструко смањује разлика у изгледима између деце из службене и
радничке класе да заврше у службеној класи. Она више није била 8:1, већ
4:1 (1996: 377). Али, сматрају они, тако велика разлика у изгледима тешко
може бити објашњена само четири пута већом способношћу и
мотивисаношћу деце из службене класе.
Саундерс је, међутим, остао упоран у својој критици273. Он се слаже
да деца из службене класе нису четири пута способнија и мотивисанија од

272 Marshall, G and Swift, A (1996) 'Merits and Mobility: a Reply to Peter Saunders', in
Sociology, vol 30, no 2: 375 – 386.
273 Peter Saunders, (1997) 'Social Mobility in Britain: an empirical evaluation of two

competing explanations', Sociology Vol 31, No 2: 261 – 88.

130
радничке деце. Али, онолико колико јесу, то је довољно да се током
школовања та невелика разлика претвори у кључну. Завршавајући макар за
степен вишу школу од радничке деце, млади из службене класе добијају
прилику да стартују са бољег полазног положаја, а тиме и да доспеју даље
на друштвеној лествици. Мала разлика на почетку претвара се у огромну на
крају.
У расправу се, затим, умешао и Голторп (заједно са Брином)274. Брин
и Голторп су предложили методу којом се може испитати да ли у
савременом британском друштву нечији класни положај више зависи од
његове способности, или од његовог порекла. Метода је следећа. Најпре се
статистички утврди веза између класног полазишта и класног одредишта.
Онда се, такође статистички, на класно полазиште додају способности. Ако
то додавање статистички промени класно одредиште тачна је
меритократска теза Саундерса. Ако, пак, не дође ни до какве значајније
статистичке промене, тачна је теза о класном детерминизму Маршала и
Голторпа. Пошто су узели исте податке којима се и Саунерс послужио
(Државно истраживање о дечијем развоју), Брин и Голторп су применили
веома сложене статистичке технике. На основу горе описане методе дошли
су до закључка да «премда сособности играју одређену улогу у одређивању
класног одредишта појединаца, учинак класног полазишта и даље остаје
јак» (1999: 1).
Али, Саундерс је остао упоран275. Он тврди да чак и када се примени
Бринова и Голторпова метода – која се тешко може назвати повољном по
меритократску тезу – опет се долази до закључака другачијих од оних које
су извели Брин и Голторп. Полазишна класа објашњава само 7% варијанси
у одредишним занимањима. Чак и ако се томе додају сва остала мерила за
утврђивање друштвених предности на којима Брин и Голторп инсистирају,
не добија се више од објашњења 10% варијанси. Међутим, ако томе додамо
учинак на тесту способности рађеног у узрасту од 11 година и грубо мерење
мотивације рађено у школи, добијамо објашњење за читавих 19%
варијанси. Дода ли се пак томе и завршена школа, објашњење варијанси се
пење на огромних 27% (2002: 570). Дакле, класно исходиште има известан
утицај на класно одредиште. Али, много већи утицај имају способности и
мотивација (571). Британија није меритократија, али свакако је далеко
отвореније друштво – у коме рад и способности доносе успех – него што су
то склони да признају Маршал и Голторп.
Развијајући даље своју критику, Саундерс указује и на то да је
основни показатељ недовољне отворености британског друштва за
Маршала и Голтопра очигледно у томе што премало способне деце из
радничке класе, а превише неспособне из службене класе, заврши у
службеној класи. Британске лабуристичкле владе свакако су учиниле много
за ширење општих могућности школовања. Али, без обзира на све те
напоре, службена класа преноси културне предности које ужива на своју

274 Richard Breen and John H. Goldthorpe, «Class Inequality and Meritocracy: A
Critique of Saunders and An Alternative Analysis», British Journal of Sociology 50
(1999): 1-27.
275 Peter Saunders (2002): 'Reflections on the meritocracy debate in Britain: a response

to Richard Breen and John Goldthorpe', in British Journal of Sociology, Vol 53, No 4:
559 - 574.

131
децу. Тако успева да своју мање способну младеж задржи на властитим,
вишим положајима. Тиме спречава приступ тим положајима способније
радничке деце. Ова врста замерке се, међутим, по Саундерсу, може
уклонити једино ако би друштво, уз механизам који гура способну радничку
децу горе, увело и механизам који гура неспособну децу службене класе
доле. Такав механизам, ипак, не може се увести а да се не дозволи
озбиљније задирање власти у породицу и наслеђивање. А то је оно на шта ће
мало ко од Британаца икада пристати. Друштвене последице таквог
тоталитаристичког задирања у приватност биле би далеко погубније од ма
какве добити на страни «праведније» друштвене покретљивости.
Како било да било, кључ за ово питање свакако лежи у две чињенице
које се јасно виде у разматрањима Хита и Пејна276:
1. у току је непрестано сразмерно увећање службене класе у односу на
радничку класу;
2. пошто се службена класа увећава, сразмерно је мања и конкуренција
за улазак у њу.
Да се службена класа сразмерно увећава види се, по Хиту и Пејну, из
података прикупљених за потребе Британских изборних студија, у раздобљу
1964-1997. Поделимо ли испитанике по деценијама у којима су рођени и
ако то онда упоредимо са њиховом класном припадношћу (при чему класе у
основи одговарају Голтоповој седмокласној схеми), добићемо распоред као у
табели 6.

Табела 6
Класни састав Британаца (мушкараца) старијих од 35 година
током времена (у %)

друштв година рођења

. класа пре 1900 1900-09 1910-19 1920-29 1930-39 1940-49 1950-59
I 7.0 10.1 11.6 16.1 17.1 21.6 23.2
II 11.0 9.2 11.2 13.1 15.0 16.3 19.1
III 7.9 8.3 9.1 6.9 5.8 4.3 4.5
IV 12.2 10.3 8.7 8.9 13.3 15.0 15.3
V/VI 31.9 30.3 30.8 31.9 25.6 22.6 22.0
VII 30.0 31.7 28.7 23.1 23.2 20.2 15.8
бр. исп. (417) (941) (1393) (1840) (1617) (1095) (565)
Извор: Heath and Payne, 1999.

Јасно се види како је службена класа (1 и 2), током пола века,

увећала свој удео за 133%. То значи да је сада барем двоструко лакше у њу
ући, или у њој остати, него што је то било раније. Из ове чињенице
произилазе два наизглед супротне последице:
3. да све већи удео деце пореклом из службене класе може да остане у
службеној класи;
4. да све већи удео деце из радничке класе може да напусти радничку
класу.

276 Anthony Heath and Clive Payne, «Twentieth Century Trend in SocialMobility in
Britain», CREST, Working Paper, Number 70, June 1999,
http://www.crest.ox.ac.uk/papers/p70.pdf

132
 Обе последице виде се из табеле 7. Док је некада 51% синова из
службене класе остајало у класи очева, данас се тај удео попео на 73%. У
исто време, док је некада чак 76% радничке деце остајало у тој класи, сада
се тај удео смањио на 50%.

Taбела 7
Промене у стопи међупоколењске постојаности
(постотак синова који су остали у класи очева)

класа година рођења

пре 1900-09 1910-19 1920-29 1930-39 1940-49 1950-59
1900
I - 36 39 48 47 44 68
(бр.) (14) (36) (72) (87) (100) (90) (48)
II 19 22 33 28 38 22 40
(бр.) (31) (55) (92) (124) (88) (93) (51)
III - 21 21 15 6 7 1
(бр.) (15) (38) (58) (86) (85) (65) (34)
IV 34 32 25 28 31 28 31
(бр.) (74) (136) (208) (248) (239) (124) (75)
V/VI 49 38 41 40 34 31 35
(бр.) (144) (319) (445) (622) (536) (385) (175)
VII 53 47 46 34 35 28 33
(бр.) (119) (303) (417) (536) (437) (263) (129)

службена 51 49 61 69 67 62 73
класа
(1 + ll)
радничка 76 75 73 67 60 53 50
класа
(V/VI+VII)
Извор: Heath and Payne, 1999.

Коју ће од ове две чињенице истраживач на нагласи –

самообнављање службене класе или повећану узлазну покретљивост
радничке деце – зависиће првенствено од његовог односа према систему.
Марксисти ће наглашавти прву, функционалисти другу чињеницу. Али, тек
ако их обе имамо у виду моћи ћемо да створимо потпунију слику
савремених индустријских друштава. Који год да су разлози по среди -
већа отвореност или више соба на горњим спратовима - у савременим
друштвима је узлазна покретљивост све већа у односу на силазну. Из табеле
8, коју такође дају Хит и Пејн, види се да је узлазна покретљивост у
Британији сада чак три пута већа од силазне277. Некада је она била само за
петину већа.

277 Покретљивост између класа 3, 4 и 5/6 узимана је као водоравна.

133
 Taбела 8
Покретљивост мушакараца у Британији
(у %)

покрет- година рођења

љивост прe 1900 1900-09 1910-19 1920- 1930- 1940-49 1950-59
29 39
без пром. 43 39 38 35 34 28 35
узлазла 27 29 30 39 38 42 42
силазна 20 21 20 17 18 19 13
водорав. 10 11 12 9 10 11 10
број (397) (890) (1303) (1778) (1572) (1074) (533)
Извор: Heath and Payne, 1999.

Виша узлазна од силазне покретљивости данас је општа појава и у

осталим развијеним земљама. То је показано и у студији Роберта Ериксона
и Џона Голторпа Постојана мена: студија класне покретљивости у
индустријским друштвима (1992)278. Она је обухватила 12 индустријских
земаља. Као што се види из табеле 9, постоји висок ниво укупне мобилности
у развијенијим земаљама (Шведска, САД, Аустралија, Јапан), док у мање
развијеним друштвима покретљивост пада (Мађарска, Ирска, Пољска). То је
добра вест са становишта функционалиста, будући да показује значај
меритократске отворености за функционалну успешност друштва. Што су
друштва отворенија, она су и развијенија, и обрнуто, развијенија друштва
имају и већу друштвену отвореност.

Taбела 9
Покретљивост 12 индустријских земаља
(у %)

покретљивост
земља узлазна силазна без пром.
Енглеска 32 17 36
Француска 32 12 36
Немачка 33 14 34
Мађарска 35 9 30
Ирска 30 9 40
С. Ирска 34 11 32
Пољска 35 8 30
Шкотска 33 18 34
Шведска 42 13 16
САД 40 15 20
Аустралија 39 12 22
Јапан 39 12 22
Извор: Erikson, Goldthorpe, 1992: таб. 6.3, 9.4, 10.5

278The constant flux: a study of class mobility in industrial societies. Oxford: Clarendon
Press.

134
 Тешкоће и недоумице у истраживању друштвне покретљивости

Приликом истраживања друштвене покретљивости јавља се низ

проблема. Најважнији су следећи279.
Друштвена покретљивост се истражује преко три чврсте тачке у
радном кретању мушкараца запослених са пуним радним временом. Те три
тачке су:
 посао којим се у одређеном тренутку бавио неко од
испитаникових родитеља, («посао који је обављао отац када је
испитаник имао 16 година», «посао који је отац обављао 1962» или
«посао који је отац обављао 10 година након свог првог посла»)
 «први посао» који је испитаник обављао («први стални посао након
што је завршио школу», «први посао у периоду од најмање годину
дана, не рачунајући војни рок» итд),
 «тренутно испитаниково занимање».
Ове тачке, међутим, могу да дају погрешну слику о стварном кретању
појединаца. Отац је, можда, у тренутку за који се пита доживео пад радне
каријере. Синовљево прво стално запослење можда је било привремено и
неважно за његову даљњу судбину. Тренутни посао испитаника такође
може бити потпуно нетипичан за нечију радну каријеру. У случају младих
људи, покретљивост је тек отпочела, а њихов тренутни посао могао би да
буде исто што и први. Све у свему, добија се погрешна слика
покретљивости. Штавише, иза ових чвстих тачака може се крити много
већа укупна покретљивост. Свако ко се кретао између чврстих тачака
мерења, али се вратио у првобитни положај пре следећег мерења, биће
погрешно протумачен као непокретан. Решење ове тешкоће јесте да се
квантитативна истраживања података добијених преко три чврсте
временске тачке морају допуњавати «анализом животних догађаја» или
квалитативном анализом уз помоћ (ауто)биографија и породичних историја.
Други проблем се тиче «тренутног занимања». Сва истраживања
покретљивости теже да узму у обзир само појединце који имају стални
посао са пуним радним временом. Али, све већи део становништва –
поготово они из средњих и нижих слојева - нема стални посао, или бар не са
пуним радним временом. Само они који су већ успешни имају такав посао,
а то су било појединци из горњих или средњих слојева који су успели да
искористе своје образовне квалификације како би остали на вишим и
средњим положајима, било појединци пореклом из ниже-средње или
радничке класе, који су искористили своје образовне квалификације као
канале за покретљивост навише. У оба случаја добија се слика
покретљивости успешних, односно претежно узлазна покретљивост. Али,
ако из истраживања уклоните незапослене, хонорарце или оне који раде
скраћено радно време не добијате праву слику друштва. Истраживачи
покретљивости незапослене доживљавају обично као «изгубљени податак».
Када је реч о покретљивости «отац-син», ако су један или други били
незапослени у тренутку за који се пита, њихов случај уопште неће бити узет

279Изложено према: Robert Miller, «The Limited Concerns of Social Mobility Research»,
Current Socology, Volume 46, Number 4 (October 1998), 145-163.

135
у обзир280. Због тога се некада губи и 10-15% узорка. То доводи до
несразмерно мање заступљености нижих друштвених слојева у узорку.
Решење ове тешкоће свакако је укључивање незапослених у листу281. То,
наравно није ни мало лако. Како ставити у исту врсту незапосленог
архитекту и незапослениг ложача? Једно од решења (рецимо код Голторпа)
јесте да се испитаник остави у последњем занимању пре губитка посла. Ни
то баш није најсрећније решење. Јер, незапослени је ипак незапослен, ма
шта по струци био. Али, тиме се макар донекле смањује општа
искривљеност узорка.
Трећи проблем представља занемаривање историје одређеног
друштва приликом истраживања његове друштвене покретљивости.
Ратови, рецимо, могу да значајно промене структуру занимања. Људи се
тада више усмеравају на војну или одбрамбену производњу, а у 20. веку
управо током ратова жене су преузеле многе послове мушкараца. Такође,
велики број погинулих или геноцид често су отваракли «нише» за узлазну
покретљивост. И сама победа или пораз у рату мењали су услове у
економији и тиме утицали на обрасце покретљивости. Ретки су, међутим,
били покушаји да се истраживање покретљивости повеже са конкретним
историјским догађајима. Историјске промене у производној структурим,
ипак, исувише озбиљно утичу на структуру занимања да бисмо их смели
занемарити.
И четврти проблем јесте све веће господство статистичке обраде
података над њиховим теоријским разумевањем. Истраживање друштвене
променљивости је једна од најразвијених области социологије, како по
обиму написаних радова, тако и по величини искуствених знања, броју
укључених људи, утрошеном новцу, или истанчаности метода. Међутим,
често су све сложенији модели у истраживању водили у све мањи теоријски
напредак. Све мање социолога данас је уопште у стању да прати и разуме
све нове и нове статистичке показатеље покретљивости: коефицијенте
регресије, логлинеарне анализе, индексе и маргинална одступања...
Статистички модели као да су се отргли од теоријског разумевања и готово
постали сами себи циљ. Штавише, некада се сложени статистички модели
баш и користе само да би се ограничио приступ другим социолозима и тако
смањила конкуренција око пројеката и фондова. То, међутим, онемогућава
шири увид у податке и расправу унутар научне заједнице о њиховом
тумачењу и начинима њиховог даљег прикупљања. Тако добијамо апсурдну
ситуацију у којој поједини социолози непрозирним статистичким техникама
«практично могу да докажу било шта»282.

280 Такође, «први посао» се најчешће одређује као први пуновремени плаћени посао
који неко обавља након што је завршио редовно школовање. То значи да ће бити
изостављена свака незапосленост након завршеног школовања, чак и ако она
поприлично потраје.
281 Званична стопа незапослености мушкараца у ЕУ била је око 11% 1998. године (у

тренутку писања Милеровог чланка).

282 Breen and Goldthorpe, 1999: 21.

136
 ДЕВЕТО ПРЕДАВАЊЕ

Проблеми класне анализе

На овом предавању биће изложена два снопа питања која се

најчешће доводе у везу са класном анализом. Први је однос класне
структуре и класне акције, а други однос класне и статусне анализе

Класна структура и класна акција

Једна од основних недоумица у класној анализи јесте однос класне

структуре и класне акције. При томе се, рецимо, мисли на следећа питања.
Да ли се класна структура уопште може аналитички и емпиријски одвојити
од класне акције, и тако одвојено посматрати? Да ли промена у класној
структури савремених друштава нужно води до промене у класном
деловању? Да ли су нови и другачији облици политичког деловања нужно
израз промењене класне структуре?
Препознавање класне структуре требало би ипак сматрати, како
аналитички тако и емпиријски, различитим од питања класне акције.
Класна анализа усредсређује се првенствено на настанак и уобличење
друштвених класа, начин на који се стварају односи у производњи и на
околности у којима настају одређени гроздови занимања. Искуствени
истраживачи класне структуре најчешће су користили студију случаја (case-
study), тј. посматрање неке друштвене јединице (нације) као целине, како
би истражили промене у класној структури и њима одговарајуће промене у
друштвеном деловању.
Један од најбоље истражених случајева свакако је Велика
Британија283. Тамо је, током 19. и прве половине 20. века постојала класна
структура коју је одликовала снажна и класно свесна радничка класа, са
њеним организацијама – синдикатом и Лабуристичком странком. Међутим,
током седамдесетих, а нарочито током осамдесетих година 20. века, доћи
ће до великих промена у структури рада и запошљавања.
Индустријализација југоисточне Азије (Јапан, Кореја, Тајван) створила је
конкуренцију многим традиционалним индустријским гранама у Британији
- пре свега бродоградњи и аутоиндустрији. Вишеструко повећање цене
нафте, почетком 1970-их, задало је додатни ударац индустријској
производњи. Лабуристичка влада настојала је да задржи, па чак и да даље
развије замисао о држави благостања. Синдикат који је био јак, јавни
службеници и запослени у државном сектору вршили су стални притисак
на владу да задржи постојећи ниво плата. То је довело до инфлације,
рецесије и повећања незапослености.
Али, 1979. године на власт долазе конзервативци, предвођени
Маргарет Тачер. Њихова основна идеја разрешавања кризе било је смањење
државне регулативе, јачање тржишта и приватног предузетништва (тзв.
неолиберална доктрина). Резултат су били приватизација великих
индустријских предузећа у власништву државе, затварање нерентабилиних
фирми, и строга политика плата. Синдикат је покушао да се супротстави,

283 Изложено према Crompton, 1993: 79-108.

137
али Маргарет Тачер је успела да издржи неколико великих штрајкова и
победи (тако је и добила надимак «гвоздена леди»)284.
Учинак ових мера био је велико повећање броја незапослених у
индустрији за читава 3 милиона (број незапослених тамо је порастао са 5 на
8 милиона). Али, упоредо са тим, као резултат оживљавања привреде,
дошло је и до пораста запослености у сектору услуга, и то за читавих 3,6
милиона (запосленост је ту повећана са 11,6 на 15,2 милиона). Тако је
Британија била суочена са брзим слабљењем и смањењем традиционалоне
индустријске радничке класе и њених заједница живљења и становања
(нарочито у рударским областима)285.

Слика 1: Хенри Форд (сликан око 1919);

његови аутомобили – посебно човени модел Т
(1908), имали су знатно ниже цене од
конкурениције; били су веома тражени – до
краја 1913. Форд је већ производио онолико
аутомобила колико и сви остали произвођачи у
САД; године 1918. половина свих аутомобила у
САД били су модел Т; укупно је произведено 15
милиона комада тог модела; сва кола су била
једнообразног изгледа: Форд је говорио да
муштерије код њега могу да купе боју
аутомобила коју желе, под условом да је та боја
– црна («Аny customer can have a car painted
any color that he wants so long as it is black").
Форд је одабрао црну боју не из естетких већ
из производних разлога; та боја се, наиме,
најбрже сушила.

Ове промене у привредном и друштвеном животу оцењене су као

прелазак са фордизма на постфордизам. Фордизам одликују масовна
производња јефтине, једнообразне робе, детаљистичка подела рада и
широка хијерахијска организација производње. Добио је назив по Хенрију
Форду (Henry Ford, 1863–1947), чувеном америчком произвођачу

284 Тачеровa је 1981. и 1982. била вероватно најнеомиљенији премијер у британској

историји. Њена популарност спуштала се у анкетама и до 22%. Када је аргентинска
хунта освојила Фокландска острва, њена каријера се преокренула. После победе у
фокландском рату, популарност Тачерове скочила је на 59%. Она је овај успех
претворила у даљи рат код куће. Када је послала полицију да разбије рударе у
угљенокопима, рекла је: „Ми смо се борили с непријатељем напољу, а сада ћемо се
борити с непријатељем унутра“. А тај непријатељ унутра био је синдикат.
285 Сличан слом синдикализма забележен је и у САД. Тамо је у приватном сектору,

1950-их, у синдикат било учлањено 33% радне снаге. Данас синдикализованост

обухвата једва 10% радника. Кривац је суноврат америчке индустрије аутомобила
и челика током 60-их и 70-их, који је за последицу имао губитак посла за стотине
хиљада радника. Пропаст великих индустријских предузећа у којима је синдикат
био најјачи, рђаво се одразила на углед самог синдикалног покрета. Запослени се
више нису желели учлањивати у синдикат, јер он није био способан да их заштити
од главне опасности – губитка посла.

138
аутомобила, који је први увео покретну траку, сегментацију и
специјализацију приликом склапања аутомобила286, као и индустријско
образовање и васпитање радника (види оквир).

Форд је приметио да нова производна технологија не иде са

проблематичним животом радника. Ако се радници у слободно време
опијају, ако им је породични живот неуредан, они ће више изостајати с
посла. Такви радници се, истина, могу отпустити. Али, на њихово место
долазе радници који су необучени и зато спорије раде. Очигледно, потребно
је створити уредну и дисциплиновану радну снагу. Стога је Форд, 5. јануара
1914, објавио програм «дневница од пет долара» тј. «поштена плата за
поштени живот». Програм је подразумевао смањење радног дана са 9 на 8
сати и повећање дневнице са $2,34 на $5,00 за квалификоване раднике.
Таква плата је, међутим, понуђена искључиво мушкрацима старијим од 22
године, који су више од шест месеци у Ford Motor Company, и који су
спремни да живе на начин који је Форд сматрао прикладним. Прикладан
начин живота подразумевао је заснивање породице, трезвењаштво и
оданост жени и деци. Ради утврђивања тога колико се радници
придржавају ових начела, компанија је образовала Социолошко оделење, са
150 истраживача и социјалних саветника.

Постфордизам, међутим, одликује флексибилна производна

технологија мањих, прилагодљивијих радних јединица, а производи су често
веома различити, у складу са захтевима тржишта. Рад више није средиште
живота. Све је мање сталних, доживотних занимања, тј. послова са пуним
радним временом који се обављају до пензионисања. Рани одлазак у пензију
бивао је све чешћи, након чега је могло да следи и неко друго запослење.
Млади људи су се све дуже образовали. Повећан је и удео послова са пола
радног времена (нарочито код жена). Потрошња је постајала све
доминантнија црта личног идентитета. Све је то водило до пада значаја
занимања за друштвени живот, а све више је постајао важан начин живота
ван рада. Жене су се све више запошљавале (нарочито удате жене).
Поготово је то било изражено у сектору услуга, где се многа занимања и
стварају као женска. Женске квалификације су, ширењем општег
образовања, расле. То је доводило и до њиховог померања на боље положаје.
Нарастајућа нижа средња класа, насупрот неким очекивањима, не само да
се није сматрала делом велике радничке класе. Она је улагала и знатне
напоре да се од пролетаријата, својим начином живота и својим
вредностима, и даље разликује.
Све то је променило уобичајену класну слику британског друштва. У
тој слици је раније преовладавала јасна класна припадност читавих
породица и њихово традиционално класно друштвено понашање. Опао је и
сам значај класе као извора друштвеног самопрепознавања. Сам појам
«класа» почиње да се везује више за радничку класу, не и за средњу.
Промене су биле посебно видне у политици. И сами марксисти морали су да
признају да је дошло до слабљења радничке класе и њених главних
политичких организација – синдиката и Лабуристичке странке. Поједини

286На овај начин Форд је смањио време потребно за склапање једног аутомобила са
12 и по часова, на 2 часа и 40 минута.

139
марксисти почели су да у носиоце анти-капиталистичке борбе убрајају
маргиналце, као и еколошке антинуклеарне, мирвовне, женске и друге
покрете, како би задржали наду у некапиталистичку будућност287.
Јавила се и сасвим нова политичка свест. Док су некада средишња
политичка питања били привредни раст и социјална сигурност, током
осамдесетих главне теме постале су мир, природна околина, људска права,
равноправност полова... Појавиле су се нове линије друштвених расцепа,
што је водило смањењу класног значаја странака и губитку важности
дотадашње поделе на левицу и десницу. Нови друштвени покрети – покрети
за људска права, еколошки, антинуклеарни, мировни, женски и други - све
више су обликoвали и изражавали нову широку средњу класу. Њено језгро
сачињавали су запослени у установама државе благостања (управа,
школство, здравство) које су опстале након Тачеркиних рестрикција, затим
запослени у новим информатичким технологијама, као и запослени у
услугама. Феминистички слоган ¨лично је политичко¨ (the personal is
political) добро приказује нови приступ политичкој акцији, који се развио
током 1980-их. Он подразумева нехијерархијски модел организације,
масовне протесте и, често, директну акцију. Али, будући да политика више
није била класна, ни та нова велика средња класа више није била
политичка. Отуда се код ње није развила посебна класна самосвест. Класа,
тако, као да је постала све мање користан појам за објашњење политичког и
сваког другог понашања.
Промене у друштвеном деловању у Британији и осталим развијенијим
друштвима изражавају се и кроз промене у изборном понашању288. Током
тридесетих, четрдесетих и донекле педесетих година 20. века у САД и
Британији уочена је веза између класног положаја и гласања. Наиме, још од
индустријске револуције, занимање је представљало главну одредницу
друштвеног па и политичког лика појединца289. Када су се, на прелазу
векова, појавиле масовне политичке странке, класе које су произилазиле из
занимања представљале су управо онај основ на ком су се заснивале
политичке поделе и сукоби. Отуда је Липсет, у свом класичном делу
Политички човек (1960)290, и могао да сукоб између различитих политичких
странака види пре свега као «демократски вид класне борбе»291. У таквом
страначком поретку бирачи су гласали строго у складу са својим
друштвеним положајем и то за странке које се налазе на одговарајућим
странама друштвених расцепа292. Тако је у САД већ након 1936. усвојено да
нижи положај на друштвеној лествици значи гласање за демократе.

287 Laclau, E. and Mouffe, C. The Working Class in Welfare Capitalism, Routledge,
London 1985.
288 Изложено према: Martin Harrop and William L. Miller, Elections and Voters: A

Comparative Introduction, MacMillan, London 1992.

289 И доиста, посао који нека особа обавља има непосредне последице не само на

њене радне навике и обавезе, већ и на приходе, стил живота и ставове, као и на
образовни и друштвени статус њеног потомства. Посредно, занимање обликује
окружење у ком се људи социјализују и у којем живе током целог радног века.
290 Seymour M. Lipset. Political Man: The Social Bases of Politics. Garden City, NY:

Doubleday 1960.
291 Сејмор Мартин Липсет, Политички човек. Рад, Београд: 1969.
292 Seymore Martin Lipset and Stein Rokkan (eds.) (1967): Party Systems and Voter

Alignment. New York: Free Press.

140
Истраживање «Народни избор» Лазарсфелда и сарадника293, уприличено у
округу Ири, 1940. године, на узорку од 3.000 испитаника, пратило је, током
три месеца, опредељивање бирача за коју ће странку да гласају. Утврђено је
да број бирача Демократске странке расте са спуштањем друштвеног
положаја (као и са порастом удела градског становништва и католицизма).
Тада је закључено да, само ако се располаже са подацима о друштвеном
положају неког бирача, могуће је предвидети његово политичко опредељење
(тзв. индекс политичке предиспозиције). И после рата, у САД се задржао
сличан однос друштвеног положаја и гласања. Тако је 1948. године 80%
радника гласало за демократе. И у Енглеској, од гласова за лабуристе, у
раздобљу 1951-1955, чак 78% су дали радници, у Шведској (1946-1950) тај
удео је износио за социјалисте 71%, а за комунисте 88%, у Немачкој (1953)
за СДП 66%, итд.

Слика 2: Мартин Липсет; током 1950-их је уобличио идеју

да су страначки сукоби у савременим индустријским
друштвима само «демократски израз класне борбе»;
доцније, главну заслугу за слабљење утицаја класне поделе
на политику видео је у «новој средњој класи» стручњака; она
се, преузвеши вредности културне револуције из 1960-их,
окренула политичкој левици и почела идеолошки да је
усмерава – Демократску странку у САД, а Лабуристе у
Британији и Аустралији.

Међутим, већ током педесетих година у САД почињу да се примећују

промене у изборном понашању. Енгус Кемпел, током својих истраживања у
САД294, утврдио је да током одрастања и васпитања појединци себе и своју
породицу почињу да поистовећују са демократама или републиканцима.
Они касније настављају да гласају за те странке чак и онда када се њихов
властити друштвени положај промени (у односу на породицу у којој су
рођени). То гласање по породичној традицији названо је стварањем
страначког поистовећивања (партијске идентификације). Сматра се да је
већина Американаца већ са 10-11 година показивала страначко
поистовећивање. Људи су прихватали поруке, објашњења и кандидате -
рецимо, демократа - не зато што им се они више допадају, већ зато што су
себе видели као демократе. Чак и када су на неким изборима, под утицајем
других чинилаца, гласали за туђу странку, бирачи су се већ на следећим

293 Paul F. Lazarsfeld, B. R. Berelson, and H. Gaudet (1948): The People's Choice: How
the Voter Makes up his Mind in a Presidential Campaign, New York, Columbia Univ.
Press.
294 Angus Campbell, Gerald Gurin, and Warren E. Miller, The Voter Decides. Row,

Peterson, Evanston, Ill. (1954); Angus Campbell, Philip E. Converse, Warren E. Miller,
and Donald E. Stokes, The American Voter. Wiley, New York (1960); Angus Campbell,
Philip E. Converse, Warren E. Miller, and Donald E. Stokes, Elections and the Political
Order, Wiley, New York (1966):

141
изборима враћали својој. Слично поистовећивање примећено је и у Великој
Британији, где је, 1964. године, чак 8 од 10 бирача себе видело као
лабуристе или конзервативце295.
Коначно, током седамдесетих, а нарочито током осамдесетих година,
у Британији је примећена појава изразитог укрштеног гласања.
Припадници радничке класе све мање су гласали за лабуристе, док је,
истина нешто мање, опадао и удео средње класе који гласа за
конзервативце. Тако, док је 1959. године 62% мануелних радника у
Британији гласало за лабуристе, тај удео се, до 1983. године, смањио на
37%. Те године 35% мануелних радника гласало је за конзервативце, а још
28% за либералдемократе и друге не-радничке странке. Сличан налаз
утврђен је и за изборе 1987. године. Тада је 40% мануелних радника гласало
за лабуристе, 37% за конзервативце, и 23% за либералне демократе. Исто је
било и на изборима 1992. године (одговарајуће бројке су: 45%, 35% и
20%)296. Радници који гласају за лабуристе и средња класа која гласа за
конзервативце – дакле бирачи који гласају у складу са друштвеним
положајем - чинили су 1951. године 67% бирачког тела. До 1983. године они
су пали на 47% бирачког тела, и на том нивоу се задржали све до почетка
деведесетих (1992: 51%).
Појава да је слојно сврставање све мање значајно у изборном
понашању објашњена је ширењем образаца циљног гласања (the issue voting
model, the rational choice model). Тај образац је искуствено утврђен у
истраживањима Хилде Химелвајт и сарадника297. Oни су пратили изборно
понашања 178 Британаца у раздобљу од 1959. до 1974. године. Утврдили су
несумњиви пораст тзв. потрошачког обрасца гласања, и то већ већ од краја
1960-их. Као што у самопослузи потрошач процењује који ће производ
узети, тако се и бирач опредељује према могућим добицима или губицима,
оствареним обећањима, као и према поверењу у "произвођача" (тј. у
странке и њихове вође298). Људи све мање гласају према идеологијама,
политичким поделама (на левицу и десницу), или према слојним поделама.
Они сада све више заиста почињу да бирају. Они гласају према својој
личној рачуници, не према традицији или политичким и друштвеним
идеалима. Гласач је сада обавештени потрошач, који делимично може
развити и верност некој «фирми», и прогутати повремни пад квалитета
«производа» ("старе навике тешко умиру"). Али, ако криза квалитета дуже
потраје, он без много гриже савести прелази на другог произвођача.

295 О страначком поистовећењу види опширније у Слободан Антонић, “Страначко

поистовећење: случај Србије” , Социолошки преглед, год. XXXIX (2005), бр. 2, стр.
123-151.
296 Када је реч о изборним понашању средње класе, 1987. године за конзервативце

је гласало 56% белих крагни, док је 15% њих свој глас дало лабуристима; у исто
време, 52% ружичастих крагни гласало је за конзервативце и 26% за лабуристе, као
и 65% ситне буржоазије за конзервативце и 16% за лабуристе.
297 Hilde T. Himmelweit, P. Humphreys and M. Jaeger, How Voters Decide, Milton

Keynes, Open University Press, 1981.

298 Сматра се да је веровање у способност странке или политичара да зацртане

циљеве постигне било кључно за победу конзервативаца 1987. године; тада су се

Британцима много више допадали циљеви лабуриста него торијеваца - посебно на
пољу запослености, здравства и образовања - али једноставно нису веровали да Л.
могу своје циљеве да преведу у успешно владање.

142
 Ипак, слабљење класног гласања не значи и сваки његов нестанак. У
Британији у то време радници мање гласају за лабуристе. Али, већина
радника и током кризних осамдесетих у даље се поистовећивала са
лабуристима299. Лабуристичка партија је и даље несумљиво била радничка
странка, само мање успешна - јер су укупна величина и утицај радништва у
друштву били знатно смањени. Међутим, доласком Тонија Блера (Anthony
(Tony) Charles Lynton Blair, 1953-) на чело лабуриста дошло је до снажног
окретања ове странке ка средњој класи. То је и омогућило Блерову победу,
најпре 1997. године, па 2001. и 2005.300 Тако су данас лабуристи престали
да буду изричито радничка странка. Ипак, друштвено-класни карактер ЛС
и даље је остао више везан за средње и ниже, него за средње и високе
слојеве (као код конзервативаца).
У Аустралији је такође забележен пад класног гласања301. Тамо је
класа представља основу за страначку политику Лабуриста (левице) и
Либерала (деснице) у највећем делу двадесетог века. Сматрало се да је
поклапање између класног самовиђења и гласања толико да се они могу
узети као разноимени показатељи једне те исте ствари. Радници су по
правилу гласали за Лабуристе, земљовласници (мањи и већи) за Либерале,
док су немануелни радници били час уз једне, час уз друге. Изборни значај
класе, међутим, битно опада током шездесетих, али и крајем осамдесетих
година, услед пораста материјалног благостања и повећања друштвене
покретљивости. Све је јача ‘нова’ средња класа састављене првенствено од
стручњачких занимања као и немануелних радника. Она се у Сједињеним
Америчким Државама и Великој Британији, али и у Аустралији, окреће
првенствено левим странкама. Управо изборна и симболичка снага ове
нове друштвене класе-предводнице (тј. елите, у најширем смислу речи)
омогућава продор левих партија у средњу клау и надокнађује пад значаја
сектора мануелног рада као основне изборне базе за Лабуристе и остале
леве странке.
Све у свему, ево како Голторп резимира четири уобичајена
објашњења пада политичког значаја класе, концем 20. века302.
 Прво, мисли се да су се појавили нови видови друштвених подела.
Један од таквих нових расцепа настао је између оних који су
запослени у јавном и оних запослених у приватном сектору
економије. Без обзира да ли су мануелни или немануелни радници,
они који су запослени у јавном сектору имају интерес да подрже
странке, попут Лабуристичке у Британији, које се залажу за државни
интервенционизам303. Напротив, и радници и чиновници из

299 Истраживања Фионе Девајн, с краја 1980-их, показивала су да 77% радника

себе и даље види као лабуристе, иако неки од њих за лабуристичку партију више не
гласа.
300 Andersen, R. and Heath, A. (2000), "The persisting effects of social class on voting in

Britain", European Sociological Review, Vol. 18 No. 2.

301 David Weakliem and Mark Western, «Class voting, social change, and the left in

Australia 1943-1996», British Journal of Sociology. Vol. 50 (1999) No. 4.

302 John H. Goldthorpe (1996): “Class and politics in advanced industrial societies”, in

David J. Lee and Bryan S. Turner (eds.), Conflict about Class: Debating Inequality in late
Industrialism, pp. 196-208. London and New York: Longman.
303 У Британији је трећина радне снаге запослена у јавном сектору, у Аустралији

четвртина, а у Америци тек десетина.

143
 приватног сектора имају интерес да гласају за странке које се томе
супротстављају (Конзервативци). Такође су се јавиле и поделе између
оних који у области здравства, становања, образовања и саобраћаја
зависе од јавних услуга, насупрот оних који себи могу да приуште
приватне. Све је то довело до потискивања старих класних подела.
 Друго, смата се да појединчев положај у друштвеној структури
постаје све мање важан за обликовање његових општих уверења,
вредносних система и политичког избора. Раније се претпостављала
тесна веза између класног положаја и идеолошке позиције. Али, сада
те везе слабе, посебно међу млађим нараштајима,. Уместо питања
ухлебљења, за њих су све важнија питања постматеријалистичке
природе - попут личних слобода, права жена и мањина, заштите
околине итд.
 Треће, сматра се да утицај класе опада првенствено услед промене
природе саме политичке акције. Грађани у развијеним друштвима
све више доносе политичке одлуке на основу рационалног
преиспитивања појединих питања. Они више не одговарају на начин
који би се дао предвидети, било преко друштвеног положаја или неке
идеологије која им је блиска. Тако бирачи сада одистински почињу да
бирају коју странку да подрже, у светлу датих околности, уместо да
гласају мање или више без размишљања за странку којој би природно
требало да буду склони у складу са својом класом или политичким
уверењем.
 И четврто, опада и значај класа самих по себи. Сматра се да у
модерним друштвима класе престају да буду најважнија одредница
животних изгледа, животног стила или колективних идентитета.
Развијени ндустријализам не само да ствара веће опште благостање и
у већој мери једнаку расподелу материјалних добара. Он ствара и у
већој мери једнаке изгледе за привредни и друштвени напредак.
Старе хијерархије све више уступају место друштвеном одабиру
заснованом на појединцу. Истовремено, опадање ранијих
солидарности у локалној заједници или на послу охрабрује људе да
раде на остваривању сопствених индивидуалних замисли.
Ипак, Голдторп мисли да су ове промене врло сложене и да слабљење
утицаја класе на политику није једносмерна улица. Класно гласање у
Британији је свој минимум достигло још 1970. Наког тога оно више није
опадало, већ се његова кривуља кретала час горе, час доле. У Америци је
утицај класе на гласање одувек био на нижем нивоу него у Европи. Ипак,
новија истраживања показују да, током последње три и по деценије, нема
правилне тенденције промене односа између класне припадности и гласања
на изборима. Штавише, показало се да је негласање у САД јасно повезано с
класном припадношћу. Чланови радничке класе мање су склони да гласају
на председничким изборима него што су чланови свих других класа.
Очигледно, класно гласање не зависи само од класне структуре поједине
земље, него и од особина њене страначке позорнице. У Америци, објашњава
Голторп, не постоји странка радничке класе за коју би радници могли да
гласају. Отуда радници остају по страни, па су амерички не-гласачи по
својој класној структури заправо врло слични лабуристичким бирачима у
Британији.

144
 И новији налази који потичу из упоредних истраживања изборне
политике Француске, Италије и Холандије, по Голторпу, не потврђују даље
опадање класног гласања. Пре се може рећи да се непрестано мењају класне
поделе у подршци појединим странкама. Штавише, у Републици Ирској,
након седамдесет година постојања страначког поретка, класни интереси
као да више него икада почињу да обликују подршку странкама. Тамо су
две највеће странке настале још у доба грађанског рата и добијања
независности 1922-3. Оне су биле првенствено ангажоване око
националних питања и онога што Голторп зове симболичком политиком.
Данас, међутим, симболичка политика одлази у други ред, а у први избијају
економска питања. А тиме јача и утица класног положаја на изборно
понашање. Ирски случај, по Голторпу, може бити посебно значајан за наше
разумевање развоја нових, пост-комунистичких демократија у Источној
Европи. Пре или касније, утицај материјалних, и посебно класних,
интереса, и тамо ће морати доћи до изражаја. То значи да ће и тамо
постепено јачати (а не опадати) класно гласање.
Све у свему, опадање класног гласања, током шездесетих, не значи и
његов потпуни нестанак. Класе су очигледно много упорнији и трајнији
чинилац него што многи аналитичари модерне «постматеријалистичке»
политике претпостављају. Наравно, остаје чињеница да методологија класне
анализе засноване искључиво на запосленима и њиховим интересима није
сасвим подобна за истраживање веза између класне структуре и класне
акције. Она у неку руку може да помогне код процена друштвених кретања
на макро нивоу - и то оних процеса који имају неке везе са класом у
најширем смислу. Али, она сама по себи не може да разјасни настанак и
функционисање савремних политичких покрета и партија, нити њихових
идеологија, програма и стратегија као стварне основе њихове политичке
мобилизације.

Класа и статус

Пад значаја класа довео је до проширења употребе статуса у

социологији304. И иначе се у америчкој социолошкој књижевности појам
класа често употребљавао тамо где би европски социолог рекао статус.
Класа је схватана првенствено као културна сложевина, дакле ни као
економска, нити као друштвена305. Током година, поједини амерички

304Изложено према Crompton, 1993: 126-132.

305 Рецимо, у Ворнеровом истраживању (Yankee City), чланови заједнице су
првенствено статусно рангирани. Ворнерова дефиниција друштвене класе
подразумевала је рангирање људи у редове (друштвено супериорне или инфериорне
позиције), према ономе шта они сами, или чланови друштва, о томе мисле.
Припадници исте класе се најчешће венчавају међу собом, мада вредности
друштва дозвољавају брак са неким из вишег или нижег ранга. На основу тог
класног система деца се рађају у истој класи као и њихови родитељи. Класно
друштво распоређује права и привилегије, дужности и обавезе неједнако међу
инфериорним и супериорним нивоима. Мада је тврдио да истражује друштвене
класе, Ворнер је заправо више истраживао престиж. Његова дефиниција заправо
истиче културну, а не економску основу класе, и одговара више значењу који класа
има у свакодневој употреби у САД. Теоријски упућенији социолози су се ограђивали

145
социолози били су склони да САД посматрају не преко класне лествице, већ
као степенасту хијерархију неједнаких статусних положаја. Ти положаји
имају извесне везе са занимањем. Али, њихова главна одредница ипак је
појединчев систем вредности (култура). Прихватање одређеног система
вредности доводи до бољег статусног пложаја, а овај омогућава и више
награде.
Да је систем вредности у основи статусне стратификације – што је,
наравно, парсонијанска идеја – види се и по опонашању културе виших
статусних слојева од стране нижих статусних група. Медицинске сестре и
техничари опонашају лекарке и лекаре, сељани опонашају грађане,
службеници шефове... Опонашање има вид капиларности (trickle effect)306,
што значи да се осмотски шири друштвом. Људи са нижих положаја
опонашају начин облачења, чешљања, говорења, становања, превожења,
летовања итд. особа са виших положаја. Тиме они не желе никога да
преваре у погледу свог друштвеног положаја (као што често верују снобови
на врху)307. То се може схватити само као знак прихватања система
вредности који стварају виши друштвени кругови, знак несвесног
прихватања њиховог првенства, њихове културне надмоћи. Опонашајући
оне горе, нижепласирани сами себи стварају илузију о уздизању. Али, тиме
признају и јачају систем. Тако купују лоз за животну лутрију, надајући се
добитку. И премда је број добитака невелики, само поседовање лоза има
умирујућу функцију.

Схема 1: Унапређење потрошаких образаца не мора да значи промену у статусном

склопу; статусна група А усвојила је потрошачки образаc статусне групе Б, али је
остала на истом месту статусне хијерахије (идеја према Fallers, 34).

Такође, уобичајени прописи о облачењу (односно очекивања која се

тичу облачења) јасно показују да се за обављање неких занимања не тражи
само образованост. Дипломирани инжењер који би на разговор у вези посла

од оваквог приступа и подржали задржавање веберовске разлику између класе и

статуса.
306 Fallers, 30 и даље.
307 Зато и вртоглаво мењају моду. Када довољно људи може себи приуштити нова

луксузна кола, у моду улази поседовање старих луксузних кола итд.

146
дошао у мајци и патикама не би добио посао. Он својом појавом, објаснио
би сваки послодавац, једноставно «не би уливао поверење». «Поверење» а не
«образовање» очигледно да је кључ система.
Са друштвеним променама забележеним током осамедесетих, дошло
је и до успешног ширења статусне анализе и на британску социологију.
Тако ју је Скот плодотворно применио како би показао друштвено
обнављање владајуће класе кроз исте културне обрасце308. Ти обрасци, у
британском случају, настају кроз заједничко школовање (Oxbridge), кроз
клубове дипломаца (old boys), кроз мрежу веза и познанстава, кроз
приватне клубове, кроз заједничко присуствовање друштвеним и
спортским догађајима итд.
Класа је ипак била појам који се изворно односио на начин на који
људи производе робу, док се статус више односио на начин на који је
троше. Са падом значаја рада и порастом важности потрошње (стила
живота), и употреба класе је слабила у социологији. Статус је, са друге
стране, омогућавао да се разуме на који начин облачење, говор и изглед
људи и њихових домова воде до животног стила, и до јасно приметних
друштвених разлика. Економски развој и држава благостања учинили су
различите потрошачке стилове знатно доступнијим. Конзумеризам и
потрошачка култура збиља су замаглили класне границе, обновили значај
неких традиционалних статусних група и створили нове статусне групе.
Тако је дошло до повратка статуса у центар социолошке пажње, као део
анализе која се често ради упоредо са класном анализом.

Прва статусна група која је, у методолошком смислу, порушила

границе класне анализе било је грађанство или држављанство (Citizenship).
Сам појам грађанства или држављанства обухвата одређена права и
обавезе - рецимо, право да се поседује својина, или обавеза да се на њу
плаћа порез. Међутим, темељна одлика држављанства јесте да на основу
њега следе нека материјална и друга права, а да оно само није и не може да
буде на тржишту. Оно не може бити предмет комерцијалне трансакције.
Држављанство се, као и право гласа, не сме куповати и продавати. Отуда
грађанство несумљиво денотира статус. Какав је био његов развој кроз
историју видимо у знаменитом делу Томаса Маршала (Thomas Humphrey
Marshall, 1893-1981) Грађанство и друштвена класа309.
Маршал, који је предавао социологију на ЛШЕ од 1925. до
пензионисања 1956, већ од првих радова на ту тему указивао је на три
састојнице савременог држављанства: грађанску, политичку и друштвену.
Грађанску састојницу држављанства представљају права неопходна за
личну слободу (имовинска и грађанска права). Политичку састојницу
представљају права на учешће у политичким одлукама (право гласа).
Друштвену (или социјалну) састојницу чини право на удео у
општедруштвеном благостању и у сигурности. Све три састојнице јављају се
у Британији следбено. Тако, грађанска састојница јача у XVII веку, да би
готово пуна правна једнакост била успостављена већ од XVIII века.
Политичка састојница јача у XIX веку, да би опште право гласа победило у

308John Scott, Who Rules Britain?, Polity Press, Cambridge 1991.

309T. H. Marshall 1949. 'Citizenship and Social Class'. In T. H. Marshall, Sociology At
The Crossroads.. London: Heinemann, 1963.

147
првој половини XX века. Коначно, друштвена или социјална састојница
држављанства јавља се средином XX века, и врло брзо, захваљујући
синдикатима, лабуристима и држави благостања, остварује пуну победу.

Слика 3: Сведочанство о држављанству САД; оквир и заглавље овог сведочанства

истоветни су са изгледом доларске новчанице; тиме је успостављена снажна
знамењска упоредница између држављанских права и својеврсног деоничарског
удела у националном привредном (тј. доларском) предузећу.

Уграђивање друштвених права у статус држављана ствара опште

право на стварни доходак који није сразмеран никаквом личном тржишном
постигнућу. Та појав је сасвим супротна класном систему који почива на
тржишту и резултатима тржишне успешности. Статус дражављанства,
тако, омогућава да се ублажи деловање тржишта. Тиме се ублажава, па и
потискује, класни систем. О томе како је до тога дошло постоје различита
мишљења у социологији. Док Ентони Гиденс сматра да је држављанство
учинак класног сукоба и плод тешке и огорчене друштвене и политичке
борбе радничке класе за побољшање положаја310, дотле Брајан Тарнер види
држављанство више као плод некласних друштвених покрета, који су

310Anthony Giddens, «Class divison, class conflict and citizenship rights», in Profiles
and Critiqes in Social Theory, Macmilan, London 1982.

148
настојали да превазиђу, или бар ублаже, класну поделу311. Било како било,
бити држављанин најразвијених земаља данас значи бити део једне од
статусно виших група у светском друштву. Штавише, и у самим тим
земљама имати држављанство значи уживати многоструке предности у
односу на све већи број недржављана312. Показатељ тога је својевсрни
статусни симбол – сведочанство о држављанству. Оно има изглед праве
дипломе и може се окачити на зид као и свако друго школско сведочанство
или јавно признање (слика 3)

Друга статусна група је род (види оквир). Да су жене једна од

најважнијих аналитичких статусних група неопходних за разумевање
савремених друштава одавно је било приметно. Феминистичка критика, са
своје стране, наглашавала је да се многа од класичних социјалних права
заправо односе на запосленог белог (тј. већинског) мушкарца као главу
породице313. Жена је, по феминисткињама, постала предмет социјалног
старања искључиво као супруга и мајка, дакле као зависна и подложна
особа. Тиме се родна друштвена зависност само учвршћивала и обнављала.
Феминисткиње тврде да је патријархат као идеологија дубоко укорењена у
људски род и људско размишљање, као и то да је патријархат и даље
значајнији за друштвени положај жене него њен класни положај. Женин
положај на послу је, по феминискињама, типична професионална
сегрегација заснована на роду. Жене су груписане у слабије плаћене
послове, првенствено у оне везане за пол (тзв. ¨женски¨ послови). Штавише,
због њихових обавеза као домаћица и мајки, у знатно су горем положају на
тржишту рада него мушкарци314. Жене су све донедавно биле искључене и
из многих боље плаћених и престижних послова.
Род и пол
Појам рода (Gender) се по феминисткињама, разликује од појма пола
(Sex). Као што објашњава Џудит Батлер (Judith Butler, 1956-), списатељица
књиге Невоље с родом315, «пол је биолошка чињеница, а род друштвена
конструкција». Заправо, подела на мушки и женски пол, по родним
феминисткињама, вештачка је. «Постоји скала, на биолошком и генетском
нивоу, од мушких до женских тела», односно «међуполови» (андрогине,
хермафордити, транссексуалци) «чија биолошка анатомија и конструкција
није диморфична» (тј. у само два облика)316. Отуда се у савременом говору
који се назива «инклузивни» или «политички коректни» начин изражавања,
а који је замишљен тако да укључи све родове, хетероскесуалним
мушкарцима и женама додају још и LGBT родови (Lesbian, Gay, Bisexual, и
Transgender). Ова инклузија родова се и даље наставља, тако да се

311 Bryan S. Turner, Citizenship and Capitalism: The Debate over Reformism, Allen and
Unwin, London 1986.
312 У граду Њујорку (New York City) по попису из 2000, четвртина сталног

пунолетног становништва (1.361.007 од 6.032.339) није имало америчко

држављаноство.
313 Изложено према: Crompton, 1993.
314 Жену са много деце послодавац ће далеко невољније да запосли него мушкарца

са много деце.
315 Gender Trouble: Feminism and the Subversion of Identity, New York, Routledge, 1990.
316 Интервју с Џудит Батлер «Невоље с полом и родом», у француском месечнику

Philosophie magazine, пренето у НИН, 2. август 2007, стр. 83.

149
скраћеници LGBT сада додаје и Q за queer (oни који знају само да нису
хетеросексуални), одн. questioning (они који нису сигурни шта су), затим A
за род асексуалних (asexual), T за оне са двоструким идентитетом (two
spirit), I за род чији је сексуални идентитет негде између (intersexиаl), P за
пансексуални род (pansexual или polyamorous), O за омнисексуални род
(omnisexual) итд.
Пошто појам рода одбија поделу на мушкарце и жене, из њега следи
и одбијање виђења брака као заједнице искључиво мужа и жене. Не само да
брак, по таквих схватањима, може бити заједница две особе истог рода или
било ког рода који су спојиви, већ брак може бити и заједница више од две
особе из истих или различитих, али спојивих родова. По Батлеровој,
погрешно је мислити «да је брак веза која се увек ограничава на број два. У
стварности, постоје бројни системи родитељства који почивају на
другачијим везама» (Џудит Батлер, исто). Геј покрет стога предлаже да
тројица, па и више геј особа могу чинити легални брак, са правом усвајања
и подизања деце, правом на државну помоћ и заштиту итд317. Уопште,
оспоравање тзв. хетеронормативности (heteronormativity), тј. посебног
значаја који за савремено друштво има породица схваћене као заједница
мушкарца, жене и њихове деце, јесте заједничка ознака LGBT активиста,
као и неких социолога који прихватају родни приступ.
Отуда, чак, „родне феминисткиње“, тј. следбенице феминизма
заснованом на роду, посматрају жене и мушкарце као одвојене и
противстављене класе. Те класе су делови мушког система доминације које
оне називају «патријархат». То је
«породични социјални, идеолошки, политички систем у коме мушкарци
силом, директним притиском или преко ритуала, традиције, закона и језика,
обичаја, правила понашања, образовања и поделе рада... (обезбеђују да се) у
њему жена увек потчињава мушкарцу“.318
„У патријархату, свака жена је жртва, прошла, садашња и будућа. У
патријархату, кћерка сваке жене је жртва, прошла, садашња и будућа. У

317 The 1972 Gay Rights Platform

http://www.robertslevinson.com/gaylesissues/features/collect/onetime/bl_platform19
72.htm Реч је о «Платформи за геј права» која је усвојена на конвенцији Националне
коалиције геј организација (National Coalition of Gay Organizations), одржане
фебруара 1972. у Чикагу. Око 200 представника 85 геј удружења из 18 америчких
држава састало се због израде политичке платформе пред председничке изборе. На
дводневној конвенцији усвојена је Платформа од 17 захтева, како председнику и
федералној влади, тако и владама држава чланица Уније. Између осталог је
захтевано и укидање свих закона који утврђују старосну границу за добровољне
полне односе и опозивање закона свих савезних држава који забрањују салетање
(навођење, solicitation) ради успостављања добровољне полне везе (види. Elizabeth
A. Armstrong, Forging Gay Identities, University of Chicago, Chicago: 2002, р. 100).
318 Adrienne Rich, Of Woman Born: Motherhood as Experience and Institution, London:

Virago, 1977. Наведено према: Венди Мекелрој, Мизесова заоставштина

феминизму,
http://www.katalaksija.com/template.php?lang=sr&dbtopic_id=4&dbarticle_id=327
(Wendy McElroy, «Mises' Legacy to Feminism», The Freeman, September 1997, Vol.47,
No.9, pp.558-563; http://www.ifeminists.net/introduction/essays/mises.html)

150
 патријархату, син сваке жене је њен потенцијални издајник и такође
неизбежни силоватељ или експлоататор друге жене“ 319.
Отуда су мушкарци и жене посебне политичке класе чији су интереси
непосредно супротстављени. Последица није само захтев да се жене
ослободе страха320 и раскину окове брака и породице321. Потребно је и
законски заштити ову, историјски увек потчињену класу (то је тзв.
позитивна дискриминација). Мушкост, не као биолошка, већ као класна,
друштвена, културна и идеолошка особина322 мора бити уклоњена323.
Родни феминизам треба, међутим, разликовати од феминизма који се
ослања на класични либерализам и који се најчешће назива
индивидуалистички феминизам. Индивидуалистички феминизам одбија да
посматра мушкарце и жене као непријатељски супротстављене класе. Он
сматра да насиље или сарадња нису колективистички предодређени, већ да
зависе од индивидуалних околности и карактрера. Идеологизацијом и
политизацијом мушко-женских односа прави се иста грешка као и код тзв.
класне борбе. За догматске максисте, сва зла овога света усредсређена су у
положају пролетаријата, па пролетаријат ослобађајући себе ослобађа и цео
свет. Исто су, и за родне феминисткиње (а нарочито за лезбијске
феминисткиње), сва зла овога света усредсређена у положају жене, па
ослобађајући себе жена тиме ослобађа и цео свет. Али, колико је тачно оно
прво, толико може бити тачно и ово друго. Таква псеудокласна
перспектива, за индивидуалистичке феминискиње, потпуно је погрешна и
представља типично левичарско застрањивање. Тако се од сваког проблема
прави политичка парада која служи за личну политичку или научну
промоцију, а да сам проблем фактички не буде ни дотакнут324.
Било како било, да се вратимо на статусну анализу, феминистичке
критичарке у области стратификационе социологије325 сматрају да
досадашњи методи класне анализе у основи дају искривљену слику
друштвене слојевитости. Мерење неједнакости преко запослења не може се
узети као потпуно поуздан показатељ друштвеног положаја јединке.
Постојање полно одређених занимања, тј. присуство извесне сегрегације

319 Andrea Dworkin, Our Blood: Prophecies and Discourses on Sexual Politics, New York:
Harper and Row, 1976. Према Меклерој, исто.
320 Жене су у страху због сталне мушке претње силовањем: „Сазнање мушакарца да

његове гениталије могу послужити као оружје које изазива страх мора бити
третирано као једно од најважнијих открића преисторијских времена, поред
проналаска ватре...То је, ни мање ни више, свесни процес застрашивања којим сви
мушкарци држе жене у стању страха” (Susan Brownmiller, Against Our Will: Men,
Women and Rape, New York: Bantam Books, 1976; према Меклерој, исто).
321 Видели смо да је Дворкинова прогласила све мушкарце силоватељима. Такође је

Кејт Милет (Kate Millett) позивала на крај породице, а Кетрин Мекинон је

прогласила брак, силовање и проституцију нераздвојивим (Catharine A. MacKinnon,
Toward a Feminist Theory of the State, Cambridge, Mass.: Harvard, 1987; исто).
322 У књизи К феминистичкој теорији државе Мекинонова инсистира да је

„мушкарац социјални и политички концепт, а не биолошка особина“ (исто).

323 „Да бисмо зауставили... систематско злостављање свих нас, морамо уништити

саме дефиниције мушкости и женскости, мушкараца и жена...“ (Dworkin, Our

Blood, исто).
324 Меклерој, исто.
325 Pamela Abbott, Claire Wallace: An Introduction to Sociology. Feminist Perspectives,

Routledge, 1990.

151
засноване на полу и запослености (occupational segregation), по њима,
отвара питање да ли се уобичајене методе утврђивања ¨класног положаја¨
могу применити на женски део становништва. Незапослене жене и жене
које не раде пуно радно време или раде привремене послове тешко да могу
бити класно сврстане на основу свог занимања. Друго решење, преко
домаћинства или ¨главног доносиоца хлеба¨ (као код Голторпа),
феминистичке критичарке су такође одбациле. Постоји и предлог да се, као
у студијама женског запослења, предвиде нарочите мерне лествице
запослености израђене посебно за жене. Јер, докле год постоје озбиљне
системске разлике у мушком и женском запослењу, мало је вероватно да се
може направити јединствена мерна лествица која би обухватила рад и
једних и других. Као што примећује Кромптонова (1993), ни најутаначеније
теорије класне неједнакости не могу да разликују класне и некласне изворе
структурирања на основу запослења (employment structuring). Тако жене
као статусна група, засада, остају посебан део разматрања и изазов за
класну анализу.
Раса је следећа статусна група која ремети уобичајена достигнућа
класне анализе. Ради се о мањинским заједницама које чине све већи удео
становништва САД (види оквир) и Западне Европе (види доле). Оне су, не
само по виђењу марксиста, настале као последица деловања
капиталистичког светског система. Најпре је колонијалистички
капитализам опљачкао и осиромашио афричка и азијска подручја. Онда је
та иста подручја, током процеса деколонизације, капитализам бацио у
дужничко ропство. На крају је, у корпоративистичкој фази, подржао
масовно пресељење трећесветског пролетаријата у индустријске земље. Циљ
је био да усељеници оборе цену рада домаће, синдикално добро
организоване радне снаге326. Капитал је, истовремено, у лику националних
и мултинационалних корпорација, финансијски издашно помогао
идеократску фракцију стручњачко-менаџерске класе да развије и рашити
идеологију «мултикултурализма»327. Та идеологија је данас постигла да
француски или британски радник више не сме да каже ништа против
огромног прилива пролетера из Африке и Азије. Јер, ако то учини, одмах ће
бити проглашен за «расисту», «фашисту» или макар «десничара».
Године 1960. само око 16 милиона Американаца није било пореклом
из Европе. Данас их већ има готово 100 милиона – што је трећина од око
296 милиона становника САД. Црнци чине 13% становништва (што је око
40 милиона), хиспаноамериканаца сада има 14,5%, док је Азијата преко 14
милиона (Политика, 12. мај 2006, стр. 4).
Већина усељеника у САД сада је латиноамеричког порекла. Поготово
је латиноамериканаца много међу илегалним усељеницима, чији се број

326 Рецимо, у САД, незаконити и законити усељеници чине 44,7% радника у

рибарству, пољопривреди и шумарству. У исто време, незапосленост домаћег
становништва у тим гранама износи 12,8%. Слично је и у грађевинарству, где
усељеници чине 26,1% радне снаге, док је незапосленост 11,3%. Критичари
сматрају да се тиме свакако обара цена рада коју би домаће становништво могло
добити да није усељеника (http://www.humanevents.com/article.php?id=16192).
327 Тако, америчке корпорације чак петнаест пута више новца дају за финансирање

левичарскх невладиних организација него за невладине организације које су ближе

политичкој десници (http://www.humanevents.com/article.php?id=16588).

152
процењује на неких 12 милиона – као свих Јевреја, Енглеза и Ираца који су
се икада уселили у САД328. У САД живи тренутно 36 милиона усељеника,
што је број који одговара укупном усељењу од Џејмстауна (Jamestown)
(1607) до Џона Кенедија (1963)329. Већина усељеника, нарочито оних
нелегалних, су слабе образованости: 52% њих није завршило ни средњу
школу.
Само Мексиканаца и њихових потомака у САД сада је преко 20
милиона. Они су нарочито усредсређени у југозападним државама САД. У
Калифорнији и Тексасу је већ трећина становништва латино порекла, а
њихов број се убрзано повећава и у Аризони, Невади и Новом Мексику.
Троје од четворо новорођене деце у САД долазе из породица латино
усељеника.
Године 1960. белци су чинили 89% становништва САД, 1990. око
76%, 2006. око 67%, а до 2020. њихов удео би могао пасти испод 60%.
Белци су већ у мањини у Калифорнији, највећој и најбогатијој америчкој
држави. У мањини су и у Тексасу, Новом Мексику и на Хавајима. Цени се
да ће, у наредних пар година, белци постати мањина у 35 од 50 великих
градова САД. Процењује се, такође, да би, уколико се садашњи трендови
наставе, белци могли постати мањина у целим САД најкасније до 2060.
године (Политика, 23. август 2006, стр. 5).
У Британији је усељавање, током раздобља деколонизације, довело до
стварања јаких афрокарипских и азијских (индуских и пакистанских)
расних заједница330. Усељеници су се усредсређивали у одређеним
јефтинијим квартовима, чиме је вршена гетоизација расних мањина. На то
се још надовезао и ограничени приступ њихових припадника појединим
пословима (због мањка образовања и слабијег познавања језика). Како су
радили привремене и споредне послове, припадници расних мањина
најчешће нису били обухваћени синдикалном заштитом. Њихов кратак, а
често и илегеалан боравак у земљи-домаћину додатно их је искључивао из
учешћа у месној самоуправи. А управо преко ње се остварује један део
права на социјалну заштиту. И образовање је зависило од четврти у којој се
школа налазила. Афрокарибски и азијски усељеници по правилу су
завршавали лошије школе. То им је додатно онемогућавало бржу
интеграцију у британско друштво. Све ово је довело до својеврсног
искључиваља црнаца и азијата из британске државе благостања. А када је
седамдесетих наступила криза, они су први били у прилици да остану без
посла и постану поткласа (види доле).
Убрзано старење европског становништва331, и потреба за млађом
радном снагом, још више ће, крајем 20. и почетком 21. века, повећати

328 http://www.humanevents.com/article.php?id=16678
329 Исто.
330 У Британији, од 60 милиона становника «обојених» је 4,5 милиона. Они су

усредсређени у одређеним деловима земље, пре свега у градовима и са далеко

вишом стопом рађања. Од петоро британских беба једна се рађа у расно мањинској
породици. По садашњим токовима, у наредних 20 година белци ће постати мањина
у 35 британских градова, укључив и други град по величини, Бирмингем
(Политика, 3. септембар 2007, стр. 4).
331 До 2050. године трећину становништва у Европи чиниће људи старији од 60

година. У Британији, Немачкој, Француској, Италији и Шпанији, сваки десети

153
прилив расно, религијски, културно и етнички другачије популације. Због
убрзаног опадања броја становника332, Европа мора да увози на милионе
радника сваке године333. Главни извори нове и младе радне снаге све више
ће бити многољудна Африка и још многољуднија Азија334. Већ сада, етничке
и расне мањине чине 40% становништва Лондона. Следеће деценије оне би
тамо већ могле постати већина335. У Немачкој странаца је 7 милиона (од
којих су већина Турци). У Француској живи 5 милиона муслимана336. А у
целој ЕУ муслиманска заједница броји између 12 и 15 милиона душа.
Слабу друштвену интегрисанос ових расно и верски другачијих
заједница показали су масовни нереди који су, у октобру и новембру 2005.
године, избили у Француској, Британији, Белгији, Немачкој, Данској итд337.
У Паризу су, само у току једне ноћи, вандали из редова незадовољне
муслиманске мањине, спалили преко 1.400 возила и ранили 36 полицајаца.
У париским нередима најмање једно лице је убијено (убили су га
побуњеници), а 2.900 метежника је ухапшено. Протести су, према општој
оцени јавности, били израз гнева и очаја «људи из предграђа», суочених са
високом стопом незапослености338, дискриминацијом, и пребивањем у

становник имаће преко осамдесет година (подаци Одељења за становништво УН,

2000; према Патрик Бјукенен, Смрт Запада, «Ихтус», Београд 2003).
332 Укупан број становника Европе, од Исланда до Русије, 2000. године био је 728

милиона. Са садашњом стопом рађања (1,4 детета), тај број ће до 2050. године
пасти на 600 милина. До краја века, са оваквом стопом рађања, број
староседелачких становника Европе могао би се смањити на само 207 милиона.
Без досељеника, Немачкa неће имати више од 38 милиона становника, а Русија не
више од 80 милиона – готово као данашња Турска (исто).
333 Ако хоће да задржи садашњи број становника старих између 15 и 64 године,

Европа ће до 2050. морати да увезе 169 милиона емиграната. Али, ако Европа
жели да задржи садашњи ниво од 4,8 радника на сваког старог човека, због
убрзаног старења становништва мораће да увезе 1,4 милијарде људи из Африке и
Азије (исто).
334 Африка ће 2050. године бројати 1,5 милијарди људи. Само у појасу од Марока до

Персијског залива живеће 500 милиона душа. Даље на истоку, живеће 700 милиона
Иранаца, Авганистанаца, Пакистанаца и Бангладежана, уз 1,5 милијарди
Индијаца. Биће 300 милиона Индонежана и 1,5 милијарди Кинеза (исто).
335 “Трећи свет куца на врата Европе и улази, мада се Европа не слаже с тим. Не

поставља се више проблем (као што се политичари претварају да верују) да ли ће се

на париски универзитет примати студенткиње са чадором или колико џамија треба
да се подигне у Риму. Проблем је што ће у наредном милнијуму (а пошто нисам
пророк не умем да одредим тачан датум) Европа бити многорасни континент, или,
ако више волите, `обојен`. Ако вам је по вољи, биће тако; а ако вам није по вољи,
опет ће бити ако. Можда ће ово сучељавање (или сукоб) култура имати крваве
исходе, а уверен сам да у извесној мери заиста и хоће, и они ће бити неуклоњиви и
трајаће дуго» (Умберто Еко, Списи о моралу, Београд, Pideia 1998, стр. 100).
336 Још почетком 1960-их, у Француској није било више од пола милиона

неевропских усељеника из бивших колонија (од којих око 400 хиљада Арапа).
Данас, четири деценије доцније, у Француској има десет пута више неевропског
становништва (од којих су четири петине Арапи, а остало су црнци, Вијетнамци и
други).
337 Саша Гајић, «Данас Француска, сутра цела EУ», сајт НСПМ,
http://www.nspm.org.yu/komentari%202005/2005_gajic_sarkozi.htm
338 Док је међу факултетски образованим Французима европског порекла стопа

незапослености око 5%, међу факултетски образованим Французима афричког и

154
криминалном миљеу. Побуна, која је захватила око триста градова у
унутрашњости Француске, угушена је након увођења ванредног стања (8.
новембра 2005). Укупна штета у овим нередима – укључив и девет хиљада
спаљених возила, према проценама осигуравајућих друштва, изнела је 200
милиона евра.
Знаковито је, међутим, да су сукоби отпочели управо у париском
предграђу Клиши (Clichy-sous-Bois) које је предњачило као огледни узорак
западноевропског мултикултурализма. Тиме је, макар на знамењској равни,
обелодањен суштински неуспех овог пројекта339. Наиме, град Париз је у
изградњу тамошњих џамија, као и медијски жестоко пропраћеном
отварању муслиманског “Бургер кинга” (у коме се храна справља по
исламским верским прописима), потрошио огромна средства. Па ипак,
управо у Клишију су забележени велики антијеврејски испади 2002. године,
а сада су тамо избиле масовне насилне демонстрације. Мада је
незапосленост једна од главних бољки друштвеног живота у предграђима,
побуњеници, међутим, нису викали „Хоћемо посао!“. Они су викали - „Алах
Акбар!“.
Реч је о томе да «ови млади северноафрички имигранти, по правилу
рођени у Француској, доживљавају своје гетоизиране четврти као енклаве
њихових матичних исламских држава окружене страном и нимало
пријатељском територијом»340. Свако присуство полиције они сматрају
окупацијом и продором непријатеља на њихову земљу, а пролазак кроз гета
као провокацију страних уљеза. Управо зато су вође исламске заједнице у
Француској изјављивале да је једини начин да нереди стану тај да
француске власти прихвате да на простору ове државе постоје територије у
које државни службеници не смеју улазити. Једино решење по њима је да се
на тим територијама образује потпуна самоуправа, и тиме сваки додир
усељеника и државног апарата сведе на најмању могућу меру.
Оно што је такође пало у очи у овим знамењски важним
дешавањима, било је и то да се ново поколење припадника расних и
верских мањина у много чему разликује од својих очева. Старији нараштај
је у земљу-домаћина дошао да потражи хлеб или заштиту. Били су скромни
у својим друштвеним захтевима, и трпељиви у одношењу са страном
културом (према којој су, чак, осећали и одређено страхопоштовање).
Међутим, деца и унуци тих усељеника, рођени на Западу и образовани у
«култури права», према тој окружујућој култури осећају само презир. Они
заправо осећају моралну и биолошку надмоћ над целокупном
цивилизацијом земље-домаћина. Поготово презиру лицемерје нормативне
елите која им се кроз мултикултурализам улагује, а заправо их држи као
јефтину, допунску радну снагу за обезбеђење високог стандарда богатој и –
како они мисле - морално дегенерисаној горње-средњој класи. Насупрот
својим верским и породичним вредностима, ти млади људи из париских
предграђа око себе виде пуку «метастазу потрошачког, корпоративног
друштва», они виде само »биолошки и идејно посустало домаће

азијског порекла она је 26,5% (http://en.wikipedia.org/wiki/2005_French_ur-

ban_violence).
339 Гајић, исто.
340 Гајић, исто.

155
становништво које се давно одрекло сопствених традиција, породичних и
народних вредности и идеала»341.
Зато тај сукоб, из јесени 2005, није било само усамљени изгред,
нежељени испад који ће убрзо бити «стављен под контролу». То је показатељ
суштинске нормативне и биолошке кризе западних друштава. При томе
треба имати на уму да и биолошка састојница потиче из вредносног
система («деца су оптерећење», «деца су скупа», «деца значе крај младости и
забаве»342). Отуда, решење тешко да може бити «јачање мултикултурализма»
као начина друштвене интеграције расних и верских мањина.
«Асимилација имиграната у западноевропском окружењу, не само због
њиховог броја, већ зато што се имигранти пре свега осећају морално и
верски супериорно у односу на размажене најшире слојеве западног
друштва, данас више није могућа. Француска која се дичила својом
цивилизацијском моћи суочава се са чињеницом да се њени држављани
исламске вере (а њих има преко 10% укупног становништва) окрећу
џамијама и верским школама као ауторитетима, а не педагозима,
психолозима и социјалним центрима једног неправедног друштва у
поодмаклом стадијуму немоћи и декаденције. Судбина малобројних
имиграната који се одваже да у већој мери прихвате вредности и обичаје
цивилног друштва често је трагична. У стварности француских предграђа,
које је светлосним годинама удаљено од мултиверске толеранције о којој
причају председник Ширак (Jacques Chirac) и његови саветници,
муслиманска омладина спроводи посебне репресивне мере према оним
имигрантима који почну да прихватају европски начин живота, поготово
према женама које се одваже да одбаце традиционално покривање главе
које прописује Куран» (Гајић, исто).
Вредносни систем је надмоћан над стварносним – поново се ваља
сетити Парсонса. «Културна револуција» из шездесетих довршила је у
западним друштвима успостављање једног нормативног система који
подразумева равнодушност (небригу) према свим врстама самообнављања
система (билошком, културном, вредносном) - изузев према самообнављању
његове светско-капиталистичке димензије. «Наш стварни проблем у вези са
имигрантима(...), оно што нам заиста смета и изазива у нама осећање
немира(...), јесте то што они, премда живе у беди, јесу витални, а ми нисмо,
што баш зато што немају ништа или врло мало тога да изгубе, могу себи да
приуште луксуз да ризикују, а ми не можемо, те примећујемо да су у свом
обиљу постали мање људи»343. Отуда решење и није у економији или

341 Гајић, исто.

342 Четвртина жена између 18 и 35 година у САД и ЕУ каже да не намерава да има
децу – «а изгледа да то озбиљно мисле» (Ентони Гиденс, Одбегли свет: како
глобализација преобликује наше животе, Стубови културе, Београд 2005, стр. 83).
«Кад бих имала дете», рекла је замишљено Џејн, директорка за рекламу, «не бих
могла да урадим ни половину ствари које су ми сада нормалне. Сваке суботе у пола
једанаест пре подне, док смо још у кревету, мој муж и ја се само погледамо и
кажемо: `Хвала богу што нисмо морали да устанемо у пет ујутру да бисмо се
бринули о неком деришту`. Много нам је лепо заједно, ко зна да ли би нам било
добро да је још неко са нама?» (Елинор Милс, «Сувише заузете да би имале бебу»,
Спектатор, 16. септембар 2000, наведено према Бјукенен, 2003, 49-50).
343 Масимо Фини, Поданици, «Укронија», Београд 2007, стр. 127-8.

156
законодавству. Решење је у главама и вредностма којима те главе треба да
се руководе344.
На крају овог одељка о расним, верским и етничким статусним
групама ваља рећи да је у социологији било доста расправа да ли су расне и
остале заједнице више класна, а мање статусна творевина. Међутим, иако
су етничке и расне поделе у неким тренуцима одговарале капиталу, расне и
верске заједнице не могу се сматрати пуким епифеноменом класних
процеса. Несумљива је чињеница да постоји висока повезаност расне
припадности и класног положаја345. Отуда, у изучавању многих важних
токова у савременим друштвима, статусна анализа несумњиво има
предност над класном.
Коначно, последња статусна група о којој ћемо говорити на
данашњем предавању јесте поткласа (underclass). У савременим
инустријским друштвима то је најнижи друштвени (статусни) слој
састављен од људи који су не само сиромашни, неквалификовани и без
сталног запослења. Реч је о људима који су и трајно без изгледа да могу
поправити свој друштвени положај. Дарендорфова процена за Велику
Британију јесте да овом слоју припада неких 5% британског становништва
– дакле преко три милиона
људи346.

Слика 3: лондонске улице и

британска поткласа у 19.
веку; цртеж Гистава Дореа
(Gustave Doré).

344 Интеграција, рецимо, пет милиона Арапа и црнаца у француско друштво могућа
је само под претпоставком веома сличног вредностног система. Ако тога нема, то
ће увек остати два тела, једно господареће и друго потичњено. Али, те улоге нису
унапред одређене. Политички крајњаши у Француској (попут комуниста) рачунају
управо на маргинализоване расне групе као на револуционарно оруђе. Ако би
дошло до споја дела француске елите и ових пет милиона незадовољника, лако је
замислити успешну револуцију. Учинак би могао бити терор над друштвом можда и
страшнији од оног 1917. године.
345 Просечна црначка породица има око 60% прихода и 18% имовине просечне

белачке (Edward Wolff, Top Heavy: The Increasing Inequality of Wealth in America and
What Can Be Done About It, New Pr; 1996).
346 Ralph Dahrendorf, «The erosion of citizenship and its conesquences for us all», New

Statesman, 12. june 1987, pp. 12-15; према Saunders, 1990: 121.

157
 Поткласа је у много чему слична Марксовом појму
лупенпролетаријата из Капитала. Тамо је (стр. 569-570 наведеног издања)
Маркс описао постојање «резервне армије рада», нужне за функционисање
капитализма. Њу чине пет категорија:
 старији радници који су остали без посла;
 пољопривредни радници који желе да дођу до запослења у
индустрији;
 повремени радници на комад;
 просјаци и други који не могу да раде;
 и коначно, лумпенпролетаријат, сачињен од различитих
декласираних елемната попут вагабунда, преступника и проститутки.
Данашња поткласа ипак је нешто шири појам од
лумпенпролетаријата. Њу сачињавају дуже времена незапослене самохране
мајке347, припадници расних и етничких мањина, повремени радници на
црно, млади ситни преступници итд. Поткласу као слој одликују четири
својства348:
1. вишеструко осиромашење; у овом слоју долази до нагомилавања
социјалне патологије: сиромаштво је праћено слабом образованошћу
(у многим случајевима потпуном неписменошћу), распаднутим
породицама349, бедним условима становања, расном и полном
дискриминацијом, итд; ова вишеструка хендикепираност
онемогућава уобичајене методе социјалне помоћи и заштите; рецимо,
неписменост или лоша писменост онемогућавају попуњавање
неопходних формулара, читање упутстава, изражавање својих
потреба и очекивања, долажење до информација, коришћење
пружених прилика...
2. друштвена маргинализација; становници сиромашних квартова у
много чему су изопштени из остатка друштва; доктори, млекаџије и
поштари одбијају да врше услуге у таквим крајевима, а о неком
добијању пословног кредита не може се ни сањати;

347 Жене су, иначе, осетљивије на најмањи знак економске рецесије, будући да
чешће него мушкарци немају стални посао са пуним радним временом; сматра се
да у Британији бар 25% економски активних жена раде «парт-тајм» послове.
348 Према Saunders, 1990: 122-124.
349 Код америчких црнаца 69% деце роди се ван брака, док је код белих

Американаца тај удео око једне четвртине. Двоје од троје црнчади живи у
прородици са једним родитељем. Иако црнци чине само 13% становништва САД,
сваки трећи побачај у САД обавља се управо над црнкињама. Од 1973. у САД је
извшено 40 милиона побачаја, од чега 13 милиона отпада на црникње. Три од пет
америчких црнкиња имало је побачај. У САД се дневно уклони 1.452
афроамеричких фетуса (или беба, зависно од начина гледања). То је несравњиво
више од својевремених жртва расних нереда. Статистике показују да је, у САД,
између 1882. и 1968. убијено у тзв. линчу 3.446 црнаца. Толико са данас изврши
побачаја црне деце за само три дана. Без њих, данашње црно становништво САД
бројало би не 37 милиона, него преко 50 милиона душа - 13 милиона људи више.
Другим речима, побачаји су смањили могуће афроамеричко становништво Америке
за четвртину. A на тих 13 милиона црначких побачаја медицински естаблишмент
САД зарадио је 4 милијарди долара! Родност (fertility), која се рачуна као број
живорођених на хиљаду жена, смањио се за црнкиње са 84,9 (1980) на 65,8 (2002).
У исто време, родност белкиња је остао исти 65,6 (1980) и 64,8 (2002)
(http://www.humanevents.com/article.php?id=16919).

158
 3. зависност од државне помоћи; покласа је типична клијентистичка
класа, богаљски зависна од других друштвених слојева; она од других
добија новац за живот, стамбени простор за породицу, бесплатне
оброке у школама за децу, итд; ова зависност мора оставити озбиљне
психолошке последице, будући да води до губитка самопоштовања,
атрофије одговорности и предузимљивости и опште деморализације;
резултат анксиозности често је повећана агресија, која се испољава
или кроз преступништво и криминал350, или кроз конзумирање
производа масовне потрошачке културе у којима доминирају
најстрашнија насиља и изопачења;
4. култура фатализма; млађи чланови поткласе још се некако и боре
за унапређеље свог друштвеног положаја, или развијају
контракултуру (попут брејкденса) и приређују праве уличне побуне;
али, старији чланови препуштају се фатализму, често постајући и
сами криви за своју злехуду судбину; фатализам и одбијање да се
искористе и оне ограничене прилике које друштво стварно пружа,
доводе до стварања културолошких извора сиромаштва припадника
овог слоја; долази до распада времена, до нестанка сваке радне
дисциплине, до свођење живота на спавање и буљење у екран, или
глуварење испред улаза; тако, незапослени заправо постају
незапосливи; ствара се затворени круг у коме безнадежне прилике
стварају културу сиромаштва, а она, са своје стране, онемогућава да
се из њега изађе.
Иако су марксисти често склони да поткласу узму као узгредни
производ деловања капиталистичког класног система, ипак нема сумње да
је увођење државе благостања, након Другог светског рата, значајно
смањило број најсиромашнијих грађана. Сматрало се да ће са даљим
ширењем социјалног старања и тај друштвени проблем убрзо бити решен.
Међутим, све обилатија социјална помоћ омогућила је да се у друштву
створи значајан слој који нема нити радну функцију, нити функцију
резервне армије рада. Отуда је, током 1980-их и 1990-их, социјална
састојница држављанства (тј. систем државе благостања) била под сталном
критиком политичке деснице. Замерало јој се да је скупа, да крши правну
једнакост и да ствара зависност и још веће сиромаштво.
Поткласа је, посматрана из угла десних критичара, гротескни учинак
процеса у коме се све више издваја за сиромашне, али сиромаштва има све
више и више. Тако је, од 1964. до данас, на борбу против сиромаштва у
САД потрошено 8–10.000 милијарди долара! Само у 1996, на средини
Клинтоновог председниковања, на борбу против сиромаштва трошено је
12,2 посто буџета, или 191 милијарду долара годишње. Овај износ је чак
повећан за време председниковања Џорџа Буша млађег (George W. Bush).

350Како су поједине расне или етничке скупине заступљеније у поткласи, то је и

њихов удео у преступништву сразмерно далеко већи. У САД, 1999. године, црнци
су чинили 13% становништва, али су били одговорни за 42% насилних преступа и
за преко 50% свих убистава. Код америчких црнаца, 69% свих рођења је ван брака,
две трећине деце живи у домовима са једним родитељем, а 28,5% дечака може да
очекује да ће се наћи у затвору (Вилијам Бенет, Индекс водећих културних
показатеља, Бродвеј букс, Њујорк 2000, стр. 48; Бјукенен, 220). У већим
америчким градовима, 40% црнаца између 16 и 35 година налази се у затвору, или
на условној казни.

159
Рецимо, у буџету за 2006. одвојено је 368 милијарди долара (или 14,6%), за
борбу против сиромаштва351. Тако, држава благостања уместо да решава
проблем, само га још више ствара. Стога, ако хоћете да знате где у САД има
највише сиромашних, само запитајте у којим градовима су социјални
програми најштедрији352.
Поткласа је, веле такође десни критичари, само крајњи учинак
систематског разарања породице и породичне солидарности.
«У прошлости, подизање деце било је улагање у будућност. Човек је знао да
ће једног дана деца бринути о њему као што је он бринуо о деци.
(...)Родитељи су морали да буду добри и брижни према својој деци и да им
васпитањем усаде праве вредности. (...)Одговорност према породици била је
високо цењена. Ако осећаја ове одговорности нема, дете ће одрасти и можда
никада неће узвратити родитељима негу коју су му пружили.
(...)Сада имамо подстицаје да разбијемо породицу. Социјално осигурање
данас даје више новца самохраним мајкама него паровима са децом. Ово на
први поглед изгледа као одличан програм помоћи самохраним мајкама у
невољи, али у ствари овај програм олакшава оцу да напусти породицу.
Програм, наиме, смањује очеву одговорност да остане са породицом и брине
о подизању детета. Овај програм тиме ствара све више самохраних мајки.
Јер, када мушкарац који је напустио породицу остари, о њему ће бринути
држава, а не његови потомци. (Зашто би онда он данас више бирнуо о деци,
него о својим могућим задовољствима?).
(...)Осигурање од незапослености још је више поткопало друштво. У време
економских кризе и незапослености, многи људи путовали су у потрази за
послом. Уколико је негде било посла, људи су одлазили тамо. Сада осигурање
од незапослености плаћа људима да остану где су и да гледају како све око
њих трули и руши се.
(...)Шта се дешавало са људима старијим од 65 година пре него што се
појавило социјално осигурање? Јесу ли десетине хиљада старих људи
умирале од глади? Не. Јесу ли о њима бринуле многобројне доброчинитељске
организације? Не увек. Па како су онда преживљавали? (...)Ови су људи
преживљавали у складу са основним животним принципом: ти бринеш о
својој деци, а једног дана у будућности деца ће бринути о теби»353.
Модерно потискивање значаја породице, међутим, произвело је
крајњи егоизам и паразитизам. Породица се, како је одмицао 20. век,
нашла у својеврсној стези. Један њен крак чинила је идеологија
индивидуалних права, која их је раздвајала од сваке обавезе или
одговорности354. Други крак те против-породичне стеге била је идеологија
левичарског хедонизма. Она је сваки тежак рад проглашавала нечијом

351 http://www.census.gov/hhes/www/poverty/poverty04/pov04hi.html
352 Тако су Њу Орлеанс, Њујорк или Чикаго места у којима је сиромаштво у
Америци највеће. Управо су поменути градови полигон великог огледа државе
благостања: дарежљивих социјалних програма за сиромашне, социјалне изградње
станова, јавних школа итд. Реч је, како каже Милтон Фридман, о острвима
социјализма у капиталистичком мору Америке.
353 Ведран Вук, «Држава благостања уништава породицу»,
http://www.katalaksija.com/template.php?lang=sr&dbtopic_id=5&dbarticle_id=373.
354 Родитељи су сада могли да се позову на своје «право на индивидуалну

афирмацију» - које је најчешће значило занемаривање деце зарад гледања у ТВ или

бескрајних «шопинга» по «моловима». Са друге стране, деца су могла да се позову на
своје «право на игру» - право на занемаривање школе зарад истог таквог гледања у
ТВ или бескрајног потезања «џојстика» у «видео-игрицама».

160
експлоатацијом. Ако је нешто било тешко, то је морало бити погрешно.
Породичне обавезе су тешке – значи да је породица репресивна
институција и да мора да ускочи држава:
«Моја мајка, предавач у средњој школи (у Шведској – А.С), суочавала се са
захтевима родитеља ...да `друштво` преузме одговорност за подизање
њихове деце, јер су они већ уложили `превише година` у бригу о њима.
(`Брига` се обично односи на остављање деце у државном обданишту у 7
ујутро и узимање у 6 увече). Они бучно захтевају “право” да буду ослобођени
овог терета. Очекују да проблеме са неваспитаном и непослушном децом
изазване код куће треба да решавају наставници у школским учионицама и
васпитачи у вртићима. Деца ...ни на који начин не смеју да ометају права
родитеља на успешну каријеру, дуга летовања у иностранству и уживање у
изласцима и забавама» 355.
Левичарска држава благостања је, тако, радећи свим силама на
уништењу «традиционалне породице»356 заправо створила слабог, себичног и
усамљеног појединца. Такав појединац се, сада, мора још више ослањати на
државу357. То је затворени круг. «Држава благостања створила је саможиве
наказе од којих је тврдила да нас штити – давањем привилегија и услуга
свима на `ничији` рачун» 358. Заправо, док је оптуживала аристократију и
буржоазију да су саможиве наказе, левица је од целог друштва, од врха до
дна, створила ништа друго до саможиве наказе. Од ранијих вредних људи,
посвећених породици, настали су себични, усамљени паразити, којима су
терет и породица и друштво. А пошто друштво увек пуца где је најтање,
оно се распукло управо тамо где су сиромашни. Тако је настала патолошка
израслина на друштвеном телу - поткласа. Она је права слика левичарског
друштва, његових вредности и пројеката социјалног инжењеринга.
Поткласа је, закључују десни критичари, само природан плод
ослобођења човека од одговорности за властити друштвени положај,
поготово за сиромаштво. Песимизам и фатализам припадника поткласе
логичне су последице левичарске пропаганде и идеологије која учи да су

355 Пер Билунд (Per Bylund), «Како је држава благостања упропастила Шведску»,
http://www.katalaksija.com/template.php?lang=sr&dbtopic_id=5&dbarticle_id=367
356 Систематско поткопавање левих влада институција брака и породице
размотрени су у: Carlson, Allan C. 1988. Family Questiotct. New Brunswick, N.J.:
Transaction. i Murray, Charles. 1984. Losing Ground: American Social Policy from 1950
to 1980. New York: Basic Books.
357 »Није случајно да су сви тоталитарни режими у XX веку тежили да униште

породицу и да лојалност политичком вођству учине главним стубом идентитета

појединца. (...)Људи који верују у слободу појединца треба да схвате да су Хитлеров
и Стаљинов режим у растурању породице на истом задатку са модерним
естаблишментом државе благостања – они нападају аутономију и самосталност
људи у односу на државу, желећи да појединца потчине својој економској и
културној доминацији, тако што ће раскинути најјачу, најприроднију и
најнераскидивију везу која га спаја са другим појединцима – породичну, и
претворити га у обични социјални атом који ће лутати у реторти социјалних
инжењера који ће му додељивати социјалну помоћ и наређивати шта да ради, и
изнад свега, шта да мисли» (Иван Јанковић, «Економско оправдање патријархалне
породице»,
http://www.katalaksija.com/template.php?lang=sr&dbtopic_id=1&dbarticle_id=136)
358 Пер Билунд (Per Bylund), «Како је држава благостања упропастила Шведску»,

http://www.katalaksija.com/template.php?lang=sr&dbtopic_id=5&dbarticle_id=367

161
сиромашни убоги зато што су други богати, или да црнци никада неће
успети због расизма у друштву.
«Ја сам растао у сиромаштву филаделфијских блокова, и то нису биле
преовлађујуће лекције пре пола века. Моја мајка је тврдила да `ми имамо
буџет за пиво, а укусе за шампањац`. А мој очух је упозоравао: `ако хоћеш
да успеш у овом свету, мораш да устајеш рано а лежеш касно`. Овакве
поруке су много корисније сиромашним особама него подгревање њихове
зависти и убеђивање да су нечије жртве. Мени се лично највише допада
одговор евангелистичког пастора Ајка Реверенда (Reverend) на питање шта
ми треба да учинимо за сиромашне. Он је рекао: `Најбоља ствар коју можеш
да урадиш за сиромашне јесте да не постанеш један од њих!`" 359.
Парсонијанци би, такође, рекли да је поткласа само последица
учвршћења новог нормативног система. Као што је упозорио Чарлс Мареј
(Charles Murray) незапосленост и једнородитељство су у економском
средишту поткласе, а у њеном вредносном средишту налази се тзв.
«контракултура»360. Она у својим основним цртама није никава
антисистемски настројена култура. Напротив, реч је о типичним
матрицама официјалне културе, која свакодневно засипа поткласу са ТВ
екрана, а које онда поткласа довoди до пароксизма. Не рад, већ забава
(задовољство, уживање) јесте средишна животна вредност која осваја
целокупни дневни простор361. Тако се социјална помоћ одлично слаже са
етиком презира према «нормалном раду», као што једнако добро подстиче и
могућност да се жена и деца могу слободно напуститити, а да ипак има
некога ко ће и даље да их издржава.

Слика 4: британски
згубидани

Све у свему, класична класна анализа тешко да може да изађе на

крај са поткласом. Поткласа се може разумети само као својеврсна статусна
категорија. У случају поткласе, једнако као и пола или расе, утицај
културног чиниоца очигледно може бити једнако важан за судбину
појединца као и пука класна структурираност. У класној анализи, зато,

359 Волтер Вилијамс, «Само у Америци»,

http://www.katalaksija.com/template.php?lang=sr&dbtopic_id=1&dbarticle_id=240
360 Charles Murray, Losing Ground: American Social Policy from 1950 to 1980, Basic

Books, New York 1984.

361 У таквом систему вредности посебно се цени лака и брза зарада, а управо то се

налази у криминалу.

162
постоји и мишљење да статус треба увући у теорију и узети га као једну од
кључних састојница у процесу формирања и репродуковања класа. Док се
класа тиче производње добара, статус се тиче њихове потрошње. А како је
савремено друштво суштински потрошачко, то потрошња и статус имају
снажни повратни утицај на класну структурацију362. Управо такав могући,
алтернативни приступ налазимо код Саундерса и Бурдијеа. Обојица
сматрају да је у савременим друштвима све више нагласак на културним, а
не на економско-социјалним изворима класне структуре. По њима,
системска култура је данас та која обликује класе (што је, наравно,
парсонијанска идеја), а није пуки производ класне структурираности
савремених друштава (што је, наравно, марксистичка).
Тако, Питер Саундерс у делу Нација кућевласника (1990)363 сматра да
се нова главна друштвена подела у држави благостања образује управо
преко потрошње. Људи се сада деле на оне који су способни да сами
задовоље своје потрошачке потребе (кроз лично власништво и запослење) и
оне којима је потребна држава, како би задовољили основне потребе. Да тај
нови расцеп постаје све значајнији види се из горе помињаног пада
гласања радништва за лабуристе. Људи који су по раду и становању већ на
тржишту једноставно сада себе идентификују, без обзира из које класе
долазе, првенствено са странком која наглашава важност индивидуалног
предузетништва и тржишта (тj. са конзервативцима). Насупрот томе стоје
зависни слојеви који се везују за странку државе и државног старања (тј. за
лабуристе). Тако потрошња и сама постаје независна димензија социјалне
стратификације364.
Са друге стране, Пјер Бурдије (Pierre Bourdieu, 1930-2002) у своји
радовима Друштвена критика моћи укуса (1986) и Шта чини друштвену
класу? (1987)365, чини покушај да се направе својеврсне мапе потрошачких
категорија. То су мапе укуса, које обликују тржиште, преко њега и
производњу, а онда, у кончаници, и занимања. Једноставно, Бурдије мисли
да је начин потрошње (потрошачко понашање) у директној корелацији са
социјалним положајем, и покушава да разокрије тај механизам.
Укус је за Бурдијеа једноставно друштвена норма исправног
потрошачког понашања. Нови укус рађа нове потребе. А нове потребе,
са своје стране, рађају нова занимања која, опет, подмирују тржишну
тражњу. Тако настаје «најновија» (или постмодерна) средња класа. Та
класа, контролишући укус, заправо свесно производи и одржава
одређене потрошачке потребе. У њу спадају, најпре, сва занимања
повезана са маркетингом («адвертајзинг», «паблик рилејшн»); ту су,
затим, и занимања у вези моде (модни креатори, модни новинари,
манекени); онда су ту и занимања везана за унутрашње уређење стана
(архитекти, дизајнери, специјализовани новинари, економисти,
психолози итд); затим долазе занимања везана за обликовање тела
362 Отуда се и дају замерке крупним истраживањима, као Голдторповом и Рајтовом,
која систематично искључују статус из свог категоријалног апарата.
363 Peter Saunders, A Nation of Home Owners, Unwin Hyman, London 1990.
364 Тек када је Блер прогласио «нове лабуристе», тј. када је странку изричито

тржишно оријентисао, могао је да повећа бирачко тело и поново освоји власт.

365 Pierre Bourdieu, Distinction: A Social Critique of the Judgement of Taste, Routledge,

London 1986; «What makes a social class? Berkeley Journal od Sociology, 22 (1987), pp.
1-18.

163
 (дијететичари, тренери, квазимедицински стручњаци); ту су још и
занимања везана за психолошка саветовања (саветници за младе, за
разведене, за дебеле, за болесне, различити психотерапеути, итд).

Слика 5: Пјер Бурдије.

Ову нову класу, по Бурдијеу,

карактерише особени однос економског и
културног капитала. Бурдије, наиме, разликује
четири форме капитала: економски (одговара
уобичајеној употреби те речи), културни (стиче
се образовањем), социјални (почива на везама и
познанствима) и симболички (почива на
престижу). Поседовање економског капитала
само је један део услова настанка и одржавања
класа. Бурдије хоће да укаже на велику важност
остала три типа капитала, који и сами, са своје
стране, омогућавају приступ економском
капиталу. Тако, капитализам одликује стално
претварање једног типа капитала у други. У
класичном капитализму ситна буржоазија има
добар економски и лош културни капитал, док
нова средња класа (бели оковратници, интелигенција, стручњаци) има
лош економски, али добар културни капитал.
Ова пак најновија средња класа нема економски капитал, али
нема ни довршени културни капитал. Образовање њених припадника је
ограничено, а ништа мање и њихови уметнички таленти или
способности. Отуда, она чини једну врсту савремене лумпенбуржоазије
(или лумпенинтелигенције). То су типични трговци потребама, који
стварају знаке престижа, а онда их продају муштеријама. А муштерије
су кроз потрошачку цивилизацију већ навикнути да троше не робу, већ -
знакове! (тзв. брендове). Најновија средња класа, заправо, располаже
симболичким капиталом и има монопол на производњу упаво тих
знакова - потрошачких симбола какви су Coca-cola или Nike. О бројности
и моћи те класе сведочи податак да је данас у Њујорку, граду који је
средиште савремене производње знакова, неких 150.000 људи
регистровано као «професионални уметник». А то је назив коју покрива
само један део те најновије средње класе (углавном дизајнере, у
најширем смислу речи)366.

366Треба знати да је у Паризу, граду који је средином XIX века имао функцију
светског средишта моде, радило свега неких 2.000 професионалних уметника.

164
 ДEСЕТО ПРЕДАВАЊЕ

Расправа о класи у савременој социологији

Ова расправа тиче сe употребљивости класе, као омиљеног оруђа

социолога, у анализи савремених «потрошачких» и «постиндустријских»
друштава.
Одмах након Другог светског рата, са привредним опоравком и
настанком државе благостања, јавила се и теза да развијено потрошачко
друштво води слабљењу и нестанку класа. Уместо традиционалних класних
подела настају нови потрошачки идентитети, који укључују живот у
предграђу и «средњокласни» начин живота367. Главна лозинка постаје «сада
смо сви средња класа». А ако сви живе као средња класа, онда и нема класа
на начин на који их је било и раније. Уместо класног друштва настаје
масовно друштво (mass society)368. А на масовно друштво се, свакако, не
може примењивати класна анализа. Као што је то истакао Роберт Низбет
(Robert Alexander Nisbet, 1913-1996), у свом знаменитом саопштењу
«Опадање и слом друштвених класа», изложеном на скупу Америчког
социолошког друштва 1958. године:
«Појам друштвене класе је сада употребљив у историјској социологији, у
упоредној или етнографској социологији, али је готово безвредан за
разумевање података који се тичу богатства, моћи и друштвеног статуса у
САД или у већини западних друштава уопште»369.

Слика 1: Роберт Низбет; био је

«конзервативни социолог» по само-
разумевању; најпознатије књиге су му:
Социолошка баштина (The Sociological
Tradition, 1966), Баштина и побуна (Tradition
and Revolt, 1968) Друштвена промена и
историја (Social Change and History, 1969);
Срозавање универзитета (The Degradation of
the Academic Dogma: The University in
America, 1945-1970, 1971), Социјални
филозофи: заједница и сукоб у западној
мисли (The Social Philosophers: Community
and Conflict in Western Thought, 1973),
Сумрак ауторитета (The Twilight of
Authority, 1975), Историја идеје напретка
(History of the Idea of Progress, 1980);
Предрасуде: философски речник (Prejudices: A Philosophical Dictionary, 1982);
Конзервативизам: сан и стварност (Conservatism: Dream and Reality, 1986);
Садашњица: напредак и анархија у саврменој Америци (The Present Age: Progress
and Anarchy in Modern America, 1988) итд.

367 Packard, V. 1959. The Status Seekers. Harmondsworth, Penguin, 1961.

368 Reisman, D. Glazer, N., and Denney, R. 1953. The Lonely Crowd. New York:
Doubleday Anchor Books.
369 Nisbet, R. 1959. The Decline and Fall of Social Class. Pacific Sociological Review 2/1.

165
 Класност у западним друштвима 19. века, по Низбету, није била
последица индустријског развоја, већ задржавања старих хијерархијских
структура из предмодерних времена. Та друштва су по инерцији наставила
да траже «сталеже» и у новим дрзуштвеним групама. Тако је настала
представа о «класама» - индустријским варијантама традиционалних
сталежа. Али, са окончањем демократизације друштва, са правом гласа које
добија сваки појединац – без обзира на занимање и имовину, и стара
корпоративистичко-сталешка представа друштва губи сваки смисао.
Подизање животног стандарада омогућава и изједначавање у обрасцима
потрошње. Тако данас у најразвијенијим друштвима класе постају
анахронизам којег се сећају још само социолози. Време је да се и они тог
анахронизма ослободе.
Ипак, већина социолога, нарочито оних у Европи, није желела да се
лиши свог главног аналитичког оруђа. Признавалао се да се друштво
убрзано мења, да се и класе мењају. Али, класе су за социологе остајале
најзначајније скупине и у саврмееним друштвима. Ипак, расправа о «смрти
класа» често се разгоревала и обнављала. Најновији круг отворио је Роберт
Холтон (Robert Holton), социолог из Аустралије) својим радом Има ли
класна анализа будућност? Макс Вебер и либерални изазов схватању класе
као Gemeinschaft-а (1989)370. Холтон сматра да се досадашња употреба појма
класе у социологији може претставити преко Тенисових појмова
Gemeinschaft и Gesellschaft. Неки социолози под класом подразумевају
заједницу (Gemeinschaft) која има интересе, свест и која дела, док је други
више виде као друштво (Gesellschaft) које само структурира поизводне улоге
које се касније додељују појединцима. Ако заједницу и друштво ставимо на
исту дуж као њене крајеве, добићемо својеврсну Gemeinschaft-Gesellschaft
осу на којој ћемо моћи да уочимо три кључна положаја у употреби појма
класе.
Први, крајње леви положај, јесте јако значење класе. Он се налази на
гемајншафт делу спектра, и ту је класа истовремено и израз структуралне
расподеле моћи, неједнакости и експлоатације, али и израз групне свести,
друштвеног обликовања и политичких покрета. Представник тог схватања
је сам Маркс. Класа, за такав приступ, није само пуки економски положај,
већ је и нешто што стварно постоји у политичи, култури, друштву опште.
Пошто је класа оно само језгро друштвеног живота, класна теорија је
суштински део друштвене теорије, односно социологије. Цело друштво се
види као резултат деловања и сукобљавања заједница, а како је најважнија
заједница класа, то социолози на њу морају да обраћају највише пажње.
Други, крајње десни положај, јесте слабо значење појма класа. Он се
налази у гезелшафт делу спектра, а класа је ту само један од неколико
образаца неједнаке расподеле моћи. Пример за овакав приступ је Веберов.
Као што је већ речено, код Вебера имамо три стратификационе димензије:

370 Robert Holton, “Has class analysis a future? Max Weber and the challenge of
liberalism to Gemeinschaftlich accounts of class”, in R. J. Holton and B. S. Turner, Max
Weber on Economy and Sociology, ch. 6, Routledge and Kegan Paul, London 1989; рад
је пренесен у: David J. Lee and Bryan S. Turner (eds.), Conflict about Class: Debating
Inequality in late Industrialism, pp. 26-41, Longman, London and New York, па се
наводи по том издању.

166
неједнаки приступ материјалним ресурсима (класа - класна моћ), неједнаки
друштвени углед (статусне групе - друштвена моћ) и неједнаки друштвени
утицај (странке - политичка моћ). У том смислу, класа за социологију не
може имати никакав посебан онтолошко или епистемолошко привилегован
положај. Осим тога, код Вебера не постоји нужна веза између друштевног
(класног) положаја и обликовања друштвене групе, као и између класног
положаја и групне свести и акције. Такође, не постоји нужна веза ни између
класних конфликата и светске историје. Обликовање класа јесте само
контигентна могућност, не и нужност. Класа је користан инструмент за
разумевање друштвеног положаја појединца, али она није главно
социолошко оруђе за објашњење политичких кретања или светске историје.
Трећи, средњи положај, који подразумева умерено јак појам класе,
налази се негде на средини Gemeinschaft-Gesellschaft осе. Ту је класа главна
димензија друштвене неједнакости која има извесне везе са политиком и
друштвеном променом. Али, та веза нити је нужна, ни директна. На овом
месту осе одбацује се епистемолошки монопол јаког значења, али се
одбацује и урваниловка слабог значења појма класа. По Холтону, марксисти
су данас углавном напустили јаки положај, али су се концентрисали на овај
средњи положај. Пример је Хирст, који признаје да класе као такве не могу
да делају и да странке нису директан експонент класне политике, али и
даље тврди да страначки програми на неки начин ипак кореспондирају
интересима класа371.
Сам Холтон се залаже за даљу афирмацију веберовског приступа. Он
сматра да је чак и средњи положај погрешан. Тврдња да партије воде
рачуна о класним интересима, која долази од присталица умерено јаког
појма, претпоставља постојање некакве хомогене, органске целине која има
интересе. Али, може се питати, како се ти интереси иначе обликују ако не
преко партија и идеологија? И има ли свака партија и идеологија своју
класу? Шта ћемо са различитим интересима унутар сфере мануелног рада –
индустријским гранама, занимањима, фабрикама... Да ли су и они
партијски изражени, а ако нису, зашто? Холтон одбацује романтизоване
историје радничког покрета које занемарују све остале интересе до
»радничког«, и указује на две нове и важне друштвене појаве које се не могу
разумети са средњег положаја:
1. ширење услужних занимања и пропаст тешке индустрије, разбијање
традиционалних радничких заједница (рудара, морнара, докера),
ширење кућевласништва...
2. ерозија класног гласања, пропаст синдиката и смањење чланства у
левим партијама, појва нових друштвених покрета.
Пошто умерена позиција ово тешко може да објасни, решење је -
назад к Веберу! Веберова класна теорија је, по Холтону, боља од осталих.
Она почива на тржишту, не на производним односима, чиме се избегавају
многи методолошки проблеми. Осим тога, Веберово поимање друштва
(гезелшафта) као слободног уговорног удружења појединаца, такође је
ближе модерном сензибилитету индивидуализма и слободе. Ако погледамо
мало боље видићемо да је понашање људи на тржишту повезано са
калкулативношћу, рационалношћу, личним животним шансама, али и

371P. Q. Hirst, «Economic Classes and Politics!, in A. Hunt (ed.), Class and Structure,
Lawrence and Wishart, London 1977.

167
личним избором. А управо су то главне одлике модерности. Осим тога,
тржиште је супротно органским заједницама, као и претпостављеним
идеолошким или верским вредностима, и својим деловањем ствара
друштва, а разбија заједнице. Оно што по Холтону на тржишту стварно
постоји јесте само класни положај, који зависи од својине и тржишних
вештина, али не и никаква класа као заједница. Класни положај може да
има везе са политиком или културом – и имао је у XIX веку. Али концем XX
века те везе су ослабиле. Стога се може слободно рећи да, док је јаки појам
класе увек био нетачан, средњи положај је имао вредност у прошлости, док
данас у социолошкој анализи једино слаби појам «ради».
Холтонова основна линија дискусије биће подржана и у раду Јесу ли
друштвене класе мртве? (1991)372, који су написали двојица америчких
социолога, Кларк и Липсет (Terry Nicholls Clark, Seymour Martin Lipset).
Класе су, по њима, део традиционалне хијерархије, засноване на моћи,
стаусу и новцу. Али, та хијерархија у модерним друштвима постепено
слаби, што се може видети на три кључна друштвена поља: у политици, у
економији и у породици.
Када је реч о политичи, Кларк и Липсет подсећају на класично
Липсетово дело Политички човек (1960), у коме је заступана концепција
класног гласања. Међутим, оно што се од тада уочава јесте општи пад
Алфордовог индекса класног гласања (уобличеног 1963). Алфордод индекс је
разлика између постотка који леве странке добијају међу радницима и међу
припадницима осталих занимања. На пример, у Шведској је 1964. године
84% радника подржавало комунисте или социјалдемократе, насупрот 32%
припадника осталих занимања, па Алфордов индекс износи 84-32=52.
Кларк и Липсет скрећу пажњу на чињеницу да Алфордов индекс пада за
сваку земљу за коју постоје подаци. То само значи да класична оса левица-
десница губи свој значај. Како се општи ниво друштвеног богатства
повећава, тако људи све више брину о стилу живота и ужицима, а све мање
о идеологији, политичи, класној борби, светској револуцији. На делу је
афирмација ндивидуализма и самоостзварења, као и доминација идеологије
потрошње. Ово смањује класне разлике, па се људи суботом пре подне у Хај
стриту (главној градској трговачкој улици) не разликују превише нити по
куповној моћи ни по потрошачким циљевима. Отуда нестају разлике и у
политичи, и то је оно што се мора констатовати.
У економији се одвија сличан процес. Долази до разбијања
хијерхијске, централизоване структуре производње, што показује податак
да се 2/3 нових послова отвара у фирмама до 20 запослених. Такође, и
нова радна места слабе класну доминацију на послу, па у фирмама за
производњу пластичне робе трећина запослених ради у истраживачком
сектору, а на тим пословима нема оног радног заповедања као у класичној
фабрици. Слабији класни односи на послу комбиновани су са ширењем
средње класе, што доводи до тога да класна структура више није пирамида,
већ поприма изглед дијаманта (који је најшири на средини).

372Clark, T. N. and S. M. Lipset. 1991. Are Social Classes Dying? International Sociology
6: 397-410; рад је пренесен у: David J. Lee and Bryan S. Turner (eds.), Conflict about
Class: Debating Inequality in late Industrialism, pp. 42-48, Longman, London and New
York, па се наводи по том издању.

168
 Коначнио, у породици је такође приметнмо слабљење хирерхијске
структуре и друштвене улоге породице као основе класне репродукције. То
је нарочито приметно од 1960-их година на овамо. Кларк и Липсет наводе
да је утицај изворног породичног статуса на коначни животни стаус
појединца од 1962. до 1973. године пао за 28%, и још за трећину од 1972.
до 1985. године. То показује све већи значај образовања за животне шансе
шпојединаца, а образовање је у држави благостања постало далеко
доступније него икада рание у људској историји.
На овакво оспоравање улоге класне анализе у социологији одговориће
тројица америчких социолога, Хаут, Брукс и Манца (Mike Hout, Clem
Brooks, Jeff Manza), у раду Опстанак класа у пост-индустријском друштву
(1993)373. Они сматрају да евиденција поборника смрти класа почива на
крајње селективним подацима и да стога не може да издржи оштрију
критику. Други подаци и даље показују несумњиви наставак постојања и
друштевене важности класа. Један од тих потискиваних и прећуткиваних
података, рецимо, јесте податак о изразитој неједнакости у расподели
богатства, па и прихода, која постоји у САД и осталим капиталистичким
друштвима. А елементарна је чињеница да онај ко има богаство може да
конторлише политичаре и медије, па чак и школски систем. Својина је и
даље главни извор највећих богатстава, попут оних Waltona и Trumpa, па су
савремена друштва далеко од идеала меритократије који би могао да значи
слабљење утицаја класног положаја на судбину људи. Отуда класа за
социолога и даље остаје:
1. кључна детерминанта материјалног интереса припадника неке
структуралне групе;
2. показатељ какву друштвену промену прижељкује та структурална
група;
3. показатељ животних шанси и образаца понашања припадника
одређене структуралне групе.

Clem Brooks

Jeff Manza

373Hout, M, C. Brooks and J. Manza. 1993. The Persistence of Classes in Post-

industrial Societies. International Sociology 8: 259-277; рад је пренесен у: David J. Lee
and Bryan S. Turner (eds.), Conflict about Class: Debating Inequality in late
Industrialism, pp. 49-59, Longman, London and New York, па се наводи по том
издању.

169
 Због промена у структури модерних друштава, проучавање класа је
данас социолошки далеко сложенији посао него што је то било у Марксово
доба. Али то не значи да због тога ваља одбацити сам појам класе. Да је он
важан може се видети управо на оним пољима у којима Кларк и Липсет
виде губљење његовог значаја.
У политици, смањење Алфордовог индекса не значи и аутоматско
смањење класне структуре. То се може видети из податка да је Алфордов
индекс виши у Шведској него у САД, иако је дистрибуција богатства и
дохотка у САД знатно већа него у Шведској. Чак и смањење индекса за исту
земљу не мора да буде показатељ слабљења класне структуре. Пре ће бити
да је она остала једнако снажна као што је и раније била, али да су се
појавиле нове друштвене и политичке теме које су тренутно заокупиле
друштво. Из тога што класни расцеп није више једини друштвени расцеп,
не може се закључити да га више уопште нема, нити да је мање дубок него
што је био до сада.
У економији, такође, стари хијерархијски односи настављају да
пребивају, без обзира на извесне промене. Пораст постфордистичке
тржишности није угрозио монополску доминацију великих, хијерархијски
устројених компанија. Нови послови у малим фирмама, на које се позивају
Кларк и Липсет, најчешће су повремени и слабије плаћени, поготово у
поређењу са пословима који дају велике наднационалне компаније. Отуда
се ни ту спољне промене н могу узимати за суштинске.
Коначно, када је породица у питању, она и даље остаје главни извор
неједнакости и друштвене беде (поготово са ширењем појаве самохраних
мајки, насупрот породица у којима су оба родитеља запослена). Можда је
данас већем броју људи него икада пре отворена могућност високог
образовања. Али не и образовања на сваком универзитету, а управо су
елитни универзитети главни канали регрутрације и самообнављања више
класе. Отуда, веће могућности образовања за ниже класе не значи и
нестанак класних подела у неком друштву.
Све у свему, закључују Хаут, Брукс и Манца, рађање нових извора
неједнакости не значи аутоматски и смрт старих. Једнодимензионални
модел класа из XIX века можда више није одговарајући. Али, нужност
изградње новог, вишедимензионалног модела не значи и да је дошло до
смрти класа. Задатак данашњих социолога није да одбаце класну анализу,
већ да покупају да изнађу одговоре на питања попут: зашто су класе
постале тако комплексне, или: зашто су класе све више детерминсане
политиком, а све мање саме детерминишу политику?
У дискусију ће се убрзо укључити Јан Пакулски (Аустралија), својим
радом Смрт класе или марксистичке теорије класа? (1993)374. По њему,
појам класе пати од онога што Сартори назива појмовном растегљивошћу.
Његов обухват се стално шири на рачун јасноће и одређености, па у сусрету

374Jan Pakulski, «The dying of class or of Marxist class theory», International Sociology,
8:3 1993:279-92; рад је пренесен у: David J. Lee and Bryan S. Turner (eds.), Conflict
about Class: Debating Inequality in late Industrialism, pp. 60-70, Longman, London and
New York, па се наводи по том издању.

170
са новим чињеницама које не иду у прилог појму, сазнајни садржај појма
почиње да се празни, да слаби, да би појам и даље могао да обухвата
стварност. Тако појам класе постаје истањена, велика мрежа која обухвата
сасвим различите ствари, чиме класна теорија постаје теорија свега и
свачега.

Слика 2: Јан Пакулски; године 1975, након студија на

Варшавском универзитету, Пакулски је прешао у
Аустралију; данас предаје социологију на Универзитету
Тасманија.

Осим тога, у тај појам се, по Пакулском, често уграђују различити

концепти, из којих произилазе и различите консеквенце. Тако, Хаут, Брукс
и Манца под класом подразумевају само апстрактни однос појединца према
средствима за производњу и тржишту рада. То подразумева да класе морају
постојати онолико дуго колико постоје и неједнакости у расподели
економских средстава, што је вероватно прилично дуго време. Заправо, оно
што сте уградили у појам, то сте и добили као последицу, али аналитички
судови априори заправо мало доприносе ширељу људског сазнања.
Ако желимо да разумемо различите употребе појма класе у социологији, по
Пакулском је најбоље да размотримо следећу типологију.

ОБЈАШЊАВАЛАЧКИ ОПИСИВАЧКИ
Објективни структурални механизам економска категорија
(занимања)
Субјкетивни друштвено-политички актери друштвено-културна
категорија

Објашњавалачки приступ користи класе у објашњавању друштвених

сукоба и промена. Код објективно-објашњавалачког нагласак је на
»објективним и антагонистичким« интересима, без обзира колико су слабо
изражени у сфери свести или делања (рецимо, Алтисер). Код субјективно-
објашњавалачког нагласак је на друштвеном субјективитету и акцији
(пример је Турен).
Описивачки приступ користи класу у описивању образаца друштвене
неједнакости. Класе су у овом приступу јединице стратификације, односно
јединице неједнакости у расподели друштвене моћи, у економским
животним шансама, у престижу занимања итд. Али оне нису нужно и
основа групне идентификације или друштвеног конфликта (као код

171
веберијанаца). Код објективно-описивачког нагласак је на опипљивим
ставкама попут богатства, дохотка, занимања, образовања, или на њиховим
комбинацијама. Код субјективно-описивачког. нагласак је на друштвено-
културним аспектима неједнакости: вредностима, нормама, животном
стилу, као и на репродукцији социо-културне хијерархије (Ворнер).
Пакулски мисли да су Кларк и Липсет погрешили само утолико што су
под класом подразумевали марксистички концепт класа. Тај концепт
доиста и јесте слабо употребљив у новој реалности. Али, веберијанска
представа о класи веома је корисна и због своје ултидимензионалности и
каузалног неаутоматизма одлично применљива на савремени свет. Оно што
Кларк и Липсет заправо тврде јесте да марксистички концепт више није
применљив, али њихова критика не може се односити и на веберијански.
Класни коцепт је изгубио привилеговано, централно место социолошке
анализе, али не и сваку корисност. Ако он остане основа на коју ће се
надовезати потка статуса и других категорија, може се добити веома добра
и богата социолошка тканина.
Сличнм мишљење изнео је и Вотерс (Malcolm Waters, Аустралија), у
раду Успон у стратификацијском систему: један допринос дебати о смрти
класа (1994)375. Ако се пође од Веберове тријаде – класа-странка-статус
видеће се да се данас не ради о смрти класе већ о њеном све већем
подвођењу под друге стратификацијске поретке. Док у XIX веку класа
доминира као стратификацијски поредак, током XX века, најпре јача улога
државе и организационих система (тј. странка), а онда њихова улога
постепено слаби у корист културних обаразаца, заједница вредности и
животних стилова (тј. у корист статуса). Последњих двеста година развоја
индустријских нација може се представити кроз смену три соја друштава:
1. класно друштво постојало је у XIX и почетком XX века; њега одликује
доминација економије над осталим сферама друштва; на једној
страни имамо ослобођење трговине и брзи размах индустрије, а на
другој страни крајње потискивање државе и сваке друге нетржишне
регулативе;
2. страначко друштво: преовладавало је од 1920-их до 1970-их година;
њега одликује доминација државне регулативе и планска или
командна економија; настало је тако што је старо класно друштво, са
његовим дубоким конфликтима, постајало све више
аутодеструктивно и морало је бити замењено неким стабилнијим;
радничка класа је, осим на синдикат, своју пажњу усмерила и на
партију, и преко ње кренула у освајање државе; тако је настало
својеврсно корпоративистичко друштво, сачињено од бирократије,
бизниса и организованог рада повезаних истом структуром моћи; у
таквом дрштву настали су и нови друштвени слојеви: на врху, моћна
државна бирократско-политичка елита која надзире дистрибуцију
ресурса и утврђује привилегованост у потрошњи; у средини
запослени у државном сектору привреде, као и на средњим управним

375 Malcolm Waters, “Succession in the stratification system: A contribution to the

‘death of class’debate”, International Sociology, 9:3 1994; рад је пренесен у: David J.
Lee and Bryan S. Turner (eds.), Conflict about Class: Debating Inequality in late
Industrialism, pp. 71-83, Longman, London and New York, па се наводи по том
издању.

172
 ешалонима; коначно, на дну, поткласа, од државе зависна
политичко-друштвена категорија такође привилегованог
становништва;
3. статусно друштво настајало је током 1980-их и све више се развија;
њега одликује доминација културе као начина живота и потрошње; и
оно се јуавило тако што је страначко друштво државе благостања
упало у дубоку кризу; старе политчке и друштвене структуре постале
су само љуштура, без снаге да се ухвате у коштац са новом
стварношћу; јавиле су се нове и борбене стаусне групе, засноване на
полу, годинама, нацији, раси, вери, начину живота и потрошње; оне
оличавају не економско-социјалне заједнице, већ замишљене
заједнице чији су симболи масмедији и интернет; штавише,
доминатне статусне групе све мање почивају на приписаном статусу
(попут вере, пола, или нације), а све више на самоодабраном и
стеченом стаусу (какве су интернет групе); имовина и командна моћ
постају све мање значајни у односу на знање, информације, и
способност задовољавања културних потреба; укратко, у току је
постмодерно припитомљавање како државе, тако и економије, преко
медијски интерактивног освајања политичког и економског
тржишта.
Много радикалнији од Пакулског и Вотерса биће Реј Пал (Ray Pahl), у
свом раду Је ли цар го? Нека питања у вези адекватности соиолошке
теорије (1989)376. Класа је као концепт, по Палу, престала да ради било
какав посао у социологији, и то социолози треба јасно да кажу пре него што
се појави неки малиша који ће да повиче да је цар го. Шест је разлога томе:
1. модел класна структура – класна свест – класна акција тешко да
може да објасни како је дошло до тако дубокиих промена савремених
друштава превенствено револуцијом озгоре; примери за то су СССР и
Горбачов, Британија и Тачерка или САД и Реган;
2. модел класна структура – класна свест – класна акција тешко да
може да објасни зашто он има јаче деловање код немоћних, него код
моћнијих друштвених група;
3. припадници класног модела и после сто година нису у стању да
постигну слагање око тачног броја друштвених класа; није ли то знак
да нешто озбиљно није у реду са самим концептом?
4. уместо утврђивања стварних каулазлних механизама, непрестано се
нуде циркуларна објашњења по којима друштвено-економски услови
производе класе, а ове пак, са своје стране, друштвено-економске
услове; али то је кокошка-јаје објашњење;
5. у тржишним истраживањима, која утврђују шта људи раде са својим
новцем, показало се да класа као варијалбла уопште не
функционише; то је такиође озбини знак да нешто није у реду;
6. постоји опште слагање, чак и писталица класног концепта, да је
дошло до слабљења класног идентитета у политичи; производни

376 Ray Pahl, “Is the emperor naked? Some questions on the adequacy of sociological
theory”, International Journal of Urban and Regional Research, 13:4:1989, 709-20; рад
је пренесен у: David J. Lee and Bryan S. Turner (eds.), Conflict about Class: Debating
Inequality in late Industrialism, pp. 89-97, Longman, London and New York, па се
наводи по том издању.

173
 односи, по њиховом сопственом објашњењу, једноставно су се
интернационализовани, док је потрошња робе остала у националним
или месним оквирима; пошто је гласање остало национално или
месно, дошло је до преваге потрошачких интереса и у политичким
питањима; ако је класа у XIX-вековној Британији са њеном
националном индустријом и имала неки смисао, крајем XX века
британска индустрија постала је део транснационалних кропорација
и ЕУ, па сада национални пролетаријат против себе више нема
националну буржоазију, и онда више нема политике као класне
борбе.
Све ово, наглашава Пал, не значи да треба да сасвим заборавимо на
класу. Али, треба да напустимо идеју да само ако будемо довољно дуго и
напорно трагали стићи ћемо до праве и употребљиве класне концепције.
Класа је очигледно данас само заједничко име за више показатеља - као
што су услови становања, услови рада, доходак, начин исхране итд. Зар
није онда боље тако је и третирати, него у њу учитавати нешто што она не
може да буде? Уосталом, ако ти показатељи када су исказани одвојено
различито социолошки раде, зашто их онда не раздвојити, без обзира хоће
ли то значити «смрт класе»? Нека класа остане у историјској социологији, а у
социологији савременог друштва ако она више не ради, не треба је на силу
оживљавати.

Слика 3: Реј Пал; дипломирао је и магистрирао у

Кембриџу, а докторирао на ЛШЕ, код Вестергарда
(1963); предавао је социологију на Универзитету
Кент, до пензионисања (1996); објавио је више
књига: Менаџери и њихове жене (Managers and their
Wives, 1971), Подела рада (Divisions of Labour,
1984), Након успеха (After Success, 1995) и О
пријатељству (On Friendship, 2000).

На Палово коренито оспоравање корисности појма класе у

социологији одговорили су Голторп и Маршал (John H. Goldhorpe, Gordon
Marshall), радом Обећавајућа будућност класне анализе (1992)377. Они су,
најпре, јетко приметили да класну анализу најчешће почињу да одбацују
управо марксисти који су се за њу најватреније залагали, а који сада имају

377Gordon Marshall and John H. Goldthorpe, «The Promising Future of Class Analysis:
A Response to Recent Critics». Sociology, 1992, 26: 381-400; рад је пренесен у: David
J. Lee and Bryan S. Turner (eds.), Conflict about Class: Debating Inequality in late
Industrialism, pp. 98-109, Longman, London and New York, па се наводи по том
издању.

174
тешкоћа са коришћењем марксистичког концепта класе (Горц, Хобсбом,
Бауман, Лјукс, Офе). Али, ваља скренути шажњу н то да постоје и други
концепти класне анализе осим марксистичког. Ти концепти, какав је и
њихов, далеко су од некорисних, будући да помажу у истраживању:
1. односа у производњи са становишта тржишта рада и различитих
сектора националне економије;
2. процеса путем којег се појединци и њихове породице расподељују и
прерасподељују у тим односима током времена;
3. последица које то има на њихове животне шансе, друштвени
идентитет и систем вредности.
У том смислу, Голторп и Маршал указују да концепт класе не треба
схватати као теоријску, већ више као истраживачку категорију. Заправо,
нема, нити може бити, никакве велике класне теорије, већ само класног
истраживачког програма. Класа првенствено има своју улогу у економији
објашњавања једног дела друштвеног живота, као синдром материјалних
показатеља друштвеног положаја. Можда је тај синдром данас мање
значајан него што је био пре пдесет година, али он и даље постоји, и
социолози не смеју да га пренебрегну. А са усавршавањем статистичких
техника (каква је, рецимо, мултиваријантна анализа), и тај, нешто слабији
синдром, може бити сасвим лепо преопзнат.

Слика 4: Гордон Маршал; предавао је социологију

на ЛШЕ, Универзитету Бат (University of Bath),
Нафилд колеџу у Оксфорду и Универзитету
Ридинг (University of Reading); између осталог је
написао: У потрази за духом капитализма: оглед
о Веберовој `Протестансткој етици` (In Search of
the Spirit of Capitalism: Essay on Max Weber's
Protestant Ethic Thesis, 1982), У славу социологије
(In Praise of Sociology,1990), Друштвене класе у
савременој Британији (Social Class in Modern
Britain, 1993), Речник социологије (A Dictionary of
Sociology, 2005).

Овакав приступ, какав нуде Голторп и Маршал, епистемолошки је

значајно ограниченији и у четири елемента различит од класичног
марксистичког концепта:
1. нема теорије историје, по којој је класни конфликт локомотива развоја;
2. нема теорије ескплоатације, по којој су класни односи искључиво и
нужно антагонистички (zero-sum game);
3. нема теорије класно-засноване колективне акције, по којој класни
положај аутоматски води у класну свест, интерес и акцију; одатле нема
потребе ни за лажном свешћу;
4. нема редукционистичке теорије политичке акције, као непосредованог
израза класних односа; различити друштвени идентитети предходе
интересима, а не обратно;

175
 Отуда, закључују Голторп и Маршал, социолози се не смеју олако
одрећи тако важног оруђа својих истраживања каква је класна анализа.
Убрзо се поново јавља Пал, са својим Одговором Голтропу и Маршалу
(1993)378. Он жели да покаже да класа више није не само теоријски, већ ни
истраживачки знаћајна категорија. У најновијем истраживању
морталитета, пише Пал, двема омиљеним категоријама социолога - класи и
образовању, додата су још две: власништво над станом и приступ колима.
Показало се да је приступ колима варијабла која има највећу позитивну
корелацију са ниском смртношћу. Наиме, чак и код људи сасвим истог
класног стања, поседници двоја кола имају мањи мортаилитет од оних са
једним. Али, пита се сада Пал, какво може да буде објашњење ове
корелације? Очигледно, неопходна је теорија да би се дало објашњење, јер
без теорије, истраживачки програм базиран на категорији поседовања кола
практично је неупотребљив. Наравно, пошто се демографске
карактеристике које чине појам класе тако лако мењају или додају, као што
се то у истраживањима често чини, може се убацити и ова, и све онда
објаснити преко класног положаја. Али, шта ако се сутра покаже да,
рецимо, телесна тежина има везе са морталитетом, или чак са друштвеним
положајем? Хоће ли, онда и телесна тежина постати део дефиниције класе?
Очигледно, нека граница се мора повући, а једини начин да се одреде
границе јесте редефинисање теорије.
Стога је, по Палу, једини начин спашавања класне анализе поправка
њених теоријских мањкавости. Једино је необично да се тако угледни и
скусни социолози какви су Голторп и Маршал сада ођедном одричу свих
својих ранијих покушаја теоријског заснивања концепта класа. Пал подсећа
да Голторпов појам класе обухвата седам демографских категорија:
1. величина дохотка;
2. извори дохотка;
3. друга новчана примања;
4. друга неновчана примања;
5. степен економске сигурности;
6. шанса за економско напредовање;
7. место у систему ауторитета и конроле.
Данас Голторп инсистира да је класа само налепница за ових седам
показатеља, да не мора постојати као заједница, па је уместо класе I, II, III
итд, могао да употреби и речи попут црвендаћи, конопљарке, вране,
кукавице итд. Али, може се поставити питање, како је Голторп, преко ових
седам показатеља, дошао баш до седам друштвених класа? Очигледно да је
Голторп морао ипак учинити неке претходне претпоставке, пре него што је
израдио модел, а оне су могле бити само теоријског карактера.
Отуда, класа не може бити истраживачка категорија а да не буде
уједно и теоријска, тако да и резервни положај на који су се Голторп и
Маршал повукли тешко да може бити одбрањен.

378 R.E. Pahl, “Does Class Analysis without Class Theory have a Promising Future: a
reply to Goldthorpe and Marshall,” Sociology 27:2 May 1993, 253-258; рад је пренесен
у: David J. Lee and Bryan S. Turner (eds.), Conflict about Class: Debating Inequality in
late Industrialism, pp. 110-114, Longman, London and New York, па се наводи по том
издању.

176
 У расправу се укључује и Џон Скот (John Scot) радом Класна
анализа: назад у будућност? (1994)379. Пал је, по њему, у праву када указује
на извесне теоријске проблеме веберијнске класне анализе. Те тешкоће се
очигледно не могу решити одрицањем класној анализи њеног теоријског
карактера, и свођењем класне анализе на пуки истраживачки програм.
Решење мора бити поправка теорије, а то се може извршити једино
враћањем коренима - тј. Веберу!
Кључно за Веберов приступ је разликовање између класног положаја
и друштвене класе. Класни положај је нарочити узрочни састојак животних
шанси, тако да Вебер држи како "врста шанси на тржишту је одлучујући
моменат који представља заједнички услов за судбину индивидуума". Али, у
својим историјским и компаративним истраживањима, Вебер се окреће од
класног положаја ка друштвеној класи. Ова друга категорија обухвата
"тоталитет оних класних положаја унутар којих су унутар- и међу-
генерацијске покретљивости лаке и типичне". Очигледно је да су за Вебера
границе класа границе друштвене покретљивости, границе склапања
бракова и границе неформалних друштених међудејстава.
Отуда је основна грешка Голторпа и Маршала то да они класе
дефинишу првенствено преко класног положаја, одакле следи како
демографски приступ, тако и арбитрарност у утврђивању броја и изгледа
класа. Решење је, међутим, у враћање Веберу и његовом концепту
друштвене класе. По том концепту, број и изглед друштвених класа одређује
се преко мапе покретљивости, бракова и друштвених веза. Голторп је својих
седам класа направио тако што је интуитивно груписао 124 занимања у
седам агрегација занимања које је назвао класама. Тај интуитивни корак
могао се избећи тако да је посматрана покретљивост, и да су према њеним
границама повучене и границеизмеђу класа. Наравно да тио не би био
статистички лако изводив посао, будући да Голторпових 10.309
испитаника, када се поделе у 124 поља, дају исувише мале ћелије. Али, то
не значи да треба одусти од тог напора и идеје да покретљивост буде
конституенс друштвене класе.
Осим тога, треба постати свестан и консеквенце која произилази из
овако схваћене Веберове теорије, а то је да је код друштвене класе
породица а не појединац аналитичка јединица. Такође, сјајна ствар са
Вебером је његова дистинкција класног и стаусног положаја, која омогућава
да се реши проблем рода, или етничких и расних група. Све у свему,
закључује Скот, класна анализа има будућност, али само са јасним
веберовским теоријским оквиром.
Коначно, врхунац противкласног залагања биће заједничка књига
Пакулског и Вотерса Смрт класа (1996)380. У њој се редом излажу сви
разлози за напуштање класне анализе у употребе појма класе у социологији.
Писци сматрају да је развој савремених друштава променио нагласак у
животу појединаца са производње на потрошњу. Људи сада стичу ниове,

379 John Scott, “Class analysis: Back to the future?”, Sociology, 28:3, 1994; рад је
пренесен у: David J. Lee and Bryan S. Turner (eds.), Conflict about Class: Debating
Inequality in late Industrialism, pp. 127-135, Longman, London and New York, па се
наводи по том издању.
380 Jаn Pakulski and Malcolm Waters, The Death of Class, «SAGE Publications», London

1996.

177
вишеструке идентитете, па класно самопрепознавање више није одлучујуће.
То, наравно, не значи да је дошло до нестанка друштвених неједнакости.
Бескласно друштво не мора истовремено да буде и егалитарно. Класне
неједнакости, везане за положај радне снаге на тржишту, замениле су
статусне неједнакости, везане за могућност и облике потрошње. Али те нове
неједнакости не могу се разумети ни објаснити оживљавањем старих
појмова, каква је класа (види опширније у додатку).
Својеврсни одговор Пакулском и Вотерсу налазимо у чланку Џона
Скота Друштвен класе и стратификација, из 2002. године381. Скот мисли
да критичари класне анализе имају право када одбацују настојања да се
класе узимају као једини и потпуни оквир друштвеног разматрања неке
појаве. Ипак, они иду у другу крајност када одбијају да уопште
употребљавају појам класе, задовољавајући се изналажењем слојевања
друштва по извесним појединачним показатељима. Постоји нешто више од
таквог слојевања што чини класу, а задатак социолога је управо да
теоријски одреди шта је то «нешто више». Слабљење класног идентитета и
појаве нових самопрепознавања не значе и нестанак сваког класног односа.
Класни односи даље постоје и утичу на животне изгледе људи, тако да и
класна анализа има своје место у арсеналу социологових оружја.
Четири кључна питања су ту од суштинске важности. Прво се тиче
економског одређења класног положаја. Нема сумње да положај на
тржишту радне снаге одређује величину прихода појединаца, а тиме и
њихове свеукупне животне изгледе. Такође нема сумње да постоје
демографски гроздови домаћинстава са истим или сличним економским
положајем. Ти гроздови се могу назвати економским класама. Колико ће
њих бити, зависиће од потребе социолошке анализе. За грубљу анализу
довољно је и три класе, док у истанчанијој број класа расте и до 14382.
Друго питање је веза економске класе и животних изгледа. Социолози
који одбацују класну анализу у праву су само ако је утицај економске класе
на животне изгледе мали. Међутим, и новија британска истраживања383
показују да и даље постоји јака веза између економске класе и општег
квалитета нечијег живота. Неквалификовани радници имају двоструко
више тешкоћа са видом од виших службеника (service-contract employees),
три пута више тешкоћа са слухом, и десет пута чешће немају природне
зубе384. Двоструко чешће обољевају од артиртиса и срчаних болести, а
њихова просечна висина је 3,2 cm нижа од стручњака и директора385. У
односу на стручњаке, седам пута чешће живе у премалим становима (у
односу на број укућана), а пет пута чешће станују у домовима без
централног грејања386. Док свега 3% деце стручњака окончава школовање а
да није стекло било какву квалифуикацију, такве деце код

381 John Scott, «Social Class and Stratification», Paper for ‘Sociology at the Crossroads:
Recent Advances and Future Challenges’ Special issue of Acta Sociologica, Volume 45,
Number 1, 2002; http://privatewww.essex.ac.uk/~scottj/socscot1.htm.
382 Rose, D., and K. O’ Reilly. 1998. The ESRC Review of Government Social

Classifications. London: Office of National Statistics and ESRC.

383 Reid, I. 1998. Class in Britain. London: Polity; Payne, J., and G. Payne, ‘Health’. In

Social Divisions. Edited by G. Payne. London: Macmillan, 2000.

384 Reid 1998: 52, 55; Payne and Payne 2000: 213.
385 Reid 1998: 54, 58; Payne and Payne 2000:217.
386 Reid 1998: 152, 154.

178
неквалификованих радника је чак три четвртине. Само 1% деце
неквалификованих радника уписује факултет, док је таквих међу децом
стручњака три четвртине387. И њихов начин живота, без обзира на
потрошачке могућности, такође се разликује. Полуквалификовани и
неквалификовани радници готово 50% више времена проводе уз ТВ од
стручњака и директора, који, опет, 50% чешће читају новине (The Daily
Telegraph или The Times) од радника (углавном читају The Sun). Док 13%
стручњака и менаџера купи 5 или више тврдо укоричених књига годишње,
три четвртине НКВ радника никада не купује никакве књиге388.
Треће питање је како се од економских класа и животних изгледа
уобличавају друштвене класе. То је оно што Гиденс назива процесом
«структурације»389. Током њега се успостављају класне границе, и то пре
свега на основу личне и поколењске покретљивости. Тај исти процес
Голторп назива «демографским» уобличавањем друштвених класа
(‘demographic’ formation of social classes): «Размере и обрасци покретљивости
одредиће ширину до које ће појединаци или породице, које током времена
заузимају сличне положаје унутар друштвене поделе рада, препознати класе
као заједнице»390. Обрасци друштвености, попут дружења или брака, према
Голторпу су «у вези» (‘concomitants’; Goldthorpe 1987: 64) са границама
класне покретљивости. Ти обраци друштвености отворенији су у службеној
класи, која расте и непрестанио се попуњава из доњих класа, а нешто
затворенији у радничкој класи, која се постепено сажима и из које се
углавном одлази. Ако друштвенсу структуру представимо у облику
дијаманта, онда би се мого рећи да је највећа покретљивост у средини
структуре, а како се иде ка врху (ка високој елити) или ка дну (ка поткласи)
тако друштвена покретљивост пада. Тако, и обрасци друштвености су
најотворенији у средини структуре, а најзатворенији на крајевима.
Тако долазимо до четвртог питања – класне свести и класног виђења
друштва. Живот у затворенијим класно-друштвеним оквирима даје јаче
класно самопрепознавање и оштрију оцену класне, односно друштвене
подељености. Незадовољство властитим животним положајем то виђење још
више заоштрава. Обрнуто, већа друштвена покретљивост и веће
могућности задовољења потрошачких потреба у савременим друштвима
свакако да смањују јасноћу класног самопрепознавања и класног виђења
друштевних подела. Међутим, смањење јасности класних подела не значи и
њихов нестанак. Истраживања показују да 90% Британаца види друштво
подељено на класе и може себе да сврста у неку од њих. Половина
Британаца види себе као припадника радничке класе, четвртина као
средње. Чак и у САД 90% испитаника је спремно да себе сврста у неку
класу. Ако им се понуди отворни одговор, већина ће се изјаснити као
припадници средње класе. Али, ако им се понуде алтернативе, половина ће
се сврстати у радничку класу, а половина у средњу.

387 Reid 1998: 161, 179.

388 Reid 1998: 220, 225.
389 Giddens, A. 1973. The Class Structure of the Advanced Societies. London:

Hutchinson, р. 107.
390 Goldthorpe, J. H. 1987. Social Mobility and Class Structure, Oxford: Clarendon
Press, р. 39.

179
 Ово последње, наравно, показује неизграђеност јасне класне свести.
Ипак, људи појам класе и даље користе – премда, знатно мање него раније.
Он им служи као известан општи оријентир везан за занимање и
друштвени положај. Тај оријентир, очигледно, може бити у различитој мери
прецизан. Тако, када затражите додатна појашњења, испитаник ће најчеће
бити спреман да тај оријентир додатно сузи. Али, из тога што то оруђе може
бити грубље или заоштреније, не може се извести закључак о његовој
начелној неупотребљивости. Такође, у игру су несумњиво ушли и нови
оријентири за самоодређење друштвеног положаја. Неки од њих почивају и
на потрошачким обрасцима, то јест «животном стилу» . Али, то што
различити животни стилови замагљују класно самоодређење код неких
испитаника, није препрека за социолога да се и даље бави њиховом
класном припадношћу. «Животни стил» (lifestyle), упозорава Скот, треба
разликовати од «начина живота» (style of life). Само овај други термин
одговара Веберовом Lebensstil-у, који описује свеукупност животних
ситуација неког појединца. Начин живота је далеко више структурално
одређен него животни стил. Овај други је се првенствено везује за начин на
који се користи нека роба, пребива на неким местима и испуњава
сопствено време. Животни стил је ствар укуса, али начин живота није
потпуно одређен личним преференцијама. Он и даље зависи од друштвеног
положаја, а класа је његов важан – премда не и једини – показатељ. Друга
састојница друштвеног положаја је статус, и он доиста јача на рачун класе.
Али, то не значи да је класа сасвим потиснута и да смо добили статусно
друштво. Састојница класности и даље постоји управо онолико колико је
нечији начинн живота ствар економске нужности, а не слободног избора. А
ако тако гледамо на ствар, класа је још увек у превази у односу на статус.
Постоји и један други пут спасавања класне анализе од овог
Скотовог. Он води било преко сужавања појма класе на занимање, било
преко појма ренте, који се опет везује за одређена занимања (или
друштвени положај). Тим другим путем кренули су двојица америчких
социолога, Дејвид Груски и Џаспер Соренсен (David B. Grusky, Jesper B.
Sorensеn). У намери да «спасу класну анализу»391, они су појам класе
усредсредили првенствено на занимања као на «социјално конструисане и
дефинисане класне категорије». Груски и Соренсен, наиме, сматрају да
већина уобичајених класних модела почива на идеји класе као агрегације
(збирања) занимања (види доњу табелу). По неомарксистичком објашњењу,
које је и најутицајније, занимања су само израз техничке поделе рада, док
класе изражавају стварне “производне друштвене односе”. Отуда, стварна
класна структура постоји само на вишим нивоима агрегатности. Као што
каже Осовски (Ossowski), »оног тренутка када почнемо групу занимања да
третирамо као саставни део система основних група у социјалној
структури, та група занимања постаје класа«. Али, код таквог агрегатног
приступа (employment-aggregation approach) социолози се сусрећу са многим
проблемима везаним за класну свест и класну акцију. Оно што је њима
класа, за њене припаднике често практично не постоји. Идентитет
припадника тих «вештачких» класа – пуких гроздова занимања, више је

391«Can Class Analysis Be Salvaged?», American Journal of Sociology (The University of

Chicago Press), Volume 103, Number 5, March 1998, pp. 1187-1234.

180
везан за неке друге класе, за које социолог тврди да су «погрешне», или
просто за уже занимање испитаника.

Типологија класних модела392

Реалисти Номиналисти
Градационалисти Категоричари Градационалисти Категоричари
Агре- Модели репутације (Нео)Марксистички Класификација (Нео)Веберијански
гатни (Warner, Meeker, модели занимања по модели (Edwards
Eells 1949) (Wright 1985) Hollingsheadu ´43 и Goldthrope
(са Redlichom 1992)
1958)

Неагр- Јак облик Социоекономске Слаби облик

егатни (Grusky и Soren- и скале престижа (Grusky и So-
sen, 1998) (Treiman 1977; rensen, 1998)
Duncan 1961)

Насупрот овог насиља теорије над стварношћу, писци чланка хоће да

покажу да класе треба свести на ниво занимања. Занимања, а поготово
струке (како их види Парсонс), нису само положај у структури
експлоатације и неједнакости (што је номиналистичко становиште), већ и
праве заједнице (gemainschaft). А то је становиште методолошког реализма.
Груски и Соренсен једноставно указују да различити степени образовања,
прихода и престижа, који веома често одликују чак и сродна занимања,
тешко да допуштају њихово спајање у једну класу. Чак и када се нека од
тих занимања повремено и удруже око неког циља, та занимања ретко
трајније делују заједно, ретко деле заједничку културу, ретко имају исте
материјалне интересе, па и слична политичка мишљења. Отуда је свако
збирање (агрегација) занимања превише насилно да би уопште могло да
успе.

Дејвид Груски предаје социологију на Стенфорд универзитету

(Stanford University). Осим више чланака, уредио је и два зборника
посвећена класама и неједнакостима: Друштвена
стратификација: класе, расе и полност у светлу социологије
(Social Stratification: Class, Race, and Gender in Sociological
Perspective, 1994) и Друштвена диференцијација и неједнакост
(Social Differentiation and Inequality, 1996).

Са друге стране, занимања јесу израз дубинске поделе рада и

суштинске борбе која се у друштву води око правних надлежности
(професионалних монопола), односно функционалне важности у подели
рада. Да је таква структурација веома дубока, види се и по нашем осећају
да је неки посао «само за болничаре», неки «само за медицинске сестре», а
неки «само за лекаре». Услед правне и економске борбе професија око
функционалног положаја у подели рада, долази и до трансформисања често
само номинално заснованих групација каква су неразвијена занимања (или
занимања само по имену), у реалне, политички активне и социјално
развијеније групације какве су организиована или јака занимања (струке).

392 Табела 1, «Can Class Analysis Be Salvaged?«, p. 1190.

181
Ако таква занимања по уобичајеним мерилима – поистовећење
(идентификација), свесност о друштвеном положају, затвореност,
колективна акција, животни стил - упоредимо са ониме што се зове класа,
видеће се да занимања много више задовољавају услове за класу него што
су то збрана (агрегатна) занимања.
ИДЕНТИФИКАЦИЈА: Да у многим развијеним друштвима постоји слаб
класни идентитет није ништа ново. Рецимо, Eмисон и Вестерн су 1990.
известили да свега 7% Аустралијанаца гледају на своју класу као на “веома
важан идентитет«393. Отуда су социолози прибегавали објашњењу тако што
су правили разлику између «пасивног» и «активног» идентитета, или су
покушавали да пронађу силе које спречавају обликовање класног
идентитета, а долазе изван производног система. Али, треба признати,
сматрају Груски и Соренесон, да је то ћорсокак. Напротив, када је
занимање у питању, треба само погледати налазе из истог аустралијанског
истраживања, и уверити се да је занимање један од главних »извора
идентитета« за све испитанике. У великом броју случајева људи се
поистовећују са послом који обављају, и своје друштвено понашаљње
прилагођавају очекивањима која призилазе из друштвених улога везаних за
поједине професије. Штавише, снага професионалног идентитета није
нимало умањена постмодернистичким увидима о повећању слободно
изабраних идентитета.
СВЕСНОСТ О ДРУШТВЕНОМ ПОЛОЖАЈУ: Када се проучавају
субјективни аспекти стратификације, уобичајено се разматрају не само
социјални идентитети, већ и субјективни доживљај стратификованости
друштва и однос према другим слојевима (или класама). Коксон и Џонс
указују да испитаници веома различито виде број и садржај класа (у смислу
укључених занимања), као и облик и контуре класне структуре 394. Према
извештајима Колмена и Рејнвотера, трећина Американаца види друштво
подељено у три класе, док преостале две трећине виде класну структуру на
сасвим различите и често сасвим противречне начине395. У другом
истраживању (1992), 35-45% испитаника види радничку класу као
несразмерно велику, док других 55% види средњу класу као преовлађујућу.
Насупрот ове конфузије, стоји прилично доследни и јасни доживљај
друштва подељеног у занимања, од којих се нека често виде као
супарничка, а нека као пријатељска сопственом.
ЗАТВОРЕНОСТ: Стварна затвореност рада, насупрот већини класних
анализа, не постоји код класа, већ код појединачних занимања.
Искључивост и затвореност према превеликом уласку у занимање јесте
начин на који се уобичајено штити добра цена неког занимања на тржишту
рада. То је такђе и начин да се спрече друга занимања да уђу у тржашно
такмичење са датом професијом. Насупрот таквој уобичајености, не постоје
организације које бране приступ класама, нити постоје правне одлуке или
393 Emmison, M., and Western, M. (1990). Social Class and Social Identity: A Comment
on Marshall et al. Sociology 24, 241-53.
394 Charles L. Jones аnd A.P.M. Coxon, Measurement and Meanings: Techniques and

Methods for Studying Occupational Cognition (with). London : Macmillan. 1979. Charles
L. Jones аnd A.P.M. Coxon, Class and Hierarchy: The Social Meanings of Occupations,
London : Macmillan. 1979.
395 Coleman, R.P., and Rainwater, L., with McClelland, K.A. (1979). Social Standing in

America. London: Routledge and Kegan Paul.

182
институционалне препреке за улазак у неки горз занимања назван класом.
Паркин је чак предложио да се друштво посматра као састављено из две
класе, од којих једну чини класа затворених занимања, а другу сва остала
занимања. Али, такав покушај је погрешан, будући да игнорише многе
»џепиће« затворености и искључивости који се могу наћи у занимањима
која су далеко од лекара или адвоката, као предводника струка. Наравно,
то не значи да су сва занимања једнако затворена. Нека занимања
једноставно нису успела у настојањима да остваре ексклузивност по угледу
на лекаре (нпр. медицинске сестре), док се друга нису ни развила, нити
довољно артикулисала да би уопште поставила те захтеве. Ипак, мада су
многа занимања још увек неуобличена, сва развијенија занимања дошла су
до затворености. Штавише, уз унутарпоколењску затвореност занимања иде
и извесна међупоколењска затвореност. Наиме, укуси, оријентације и
социјални капитал сваке специфичне врсте занимања преносе се
међугенерацијски, тако да родитељи на своју децу преносе специфични
капитал занимања (у смислу ширих облика социјалног и културног
капитала).
КОЛЕКТИВНА АКЦИЈА: Класе као гроздови занимања показале су
потпуну несклоност ка колективном понашању. Очајни, марксисти су
најчешће предлагали следеће излазне тактике: 1. поново исцртати линије
раздвајања између класа; 2. направити однос између класне структуре и
класне акције који почива само на вероватности и могућности, а не и на
нужности; 3. нагласити посредујућу улогу политичких покрета и партија у
активирању класних интереса; 4. одбацити покушај да се директно из
класне анализе изведе било каква акциона конесквенца. Ипак, ни једна од
ових тактика није донела учинке који би заслуживали пажњу. Али, ако би се
социолози усмерили на колетивну акцију занимања, видело би се колико се
само примера може наћи за: 1. активне стратегије очувања затворености
према другим занимањима; 2. оштре борбе између занимања око функција
у подели рада 3. колективно делање ради обезбеђивања бенефиција у
односу на државу, или у односу на послодаваце.
НАЧИН ЖИВОТА: За разлику од дифузне културе класа, у оквиру
занимања није тешко открити постојање јасних и уобличених поткултура.
Као што је још Каплов својевремено забележио396, многа занимања
захтевају од својих службеника дуго школовање током којег се
интериоризује одређени систем вредности, који укључује начин живота
(одевање, понашње, становање), тј. одговарајуће статусне симболе.
Нарочито се струке, као јака занимања, преливају из сфере рада у сферу
живота - много више него што то виде постмодернистички
(постфордистички) теоретичари. То није случај само код лекара или
адвоката. То је случај и код занимања као што су трговачки путници,
санитарни радници, војници, полицајци, циркузанти, глумци, погребници
итсл. Садржај ових поткултура је подоста сложен и не може се разумети
само преко димензије престижа, већ првенствено из структуре професије.
Али, чак и динамичка анализа показује да су занимања далеко
трајашнија у односу на постфордистичка растапања него што су то
агрегатне класе. Истина, многа производна занимања трпе снажну

396Caplow, T. (1954). The Sociology of Work. Minneapolis: University of Minnesota

Press.

183
разградњу услед механизације или компјутеризације, повећања типизованог
рада, увођења веће школске проходности, односно могућности унакрсног
кретања током образовања, као и због стварања вишевалентних и
мултиактивних послова, али и због комбиновањем стручних послова и
послова руковођења или координисања. Међутим, такође, у много случајева
процесом рада доминирају експерти који су успели да одбране правну
надлежност свог занимања, одупревши се унакрсном образовању и осталим
изазовима постфордизма. Јаке професије, поготово оне ван производње,
успеле су да сачувају монопол на тржишту и избегле утапање у
међупрофесијске конфедерације. Оне, као струке, и даље захваљујући
монополу на поступак лиценцирања, регистрације и сертификације
контролишу попуну сопствене професије.
Стога, закључују Груски и Соренсен, чиста (дисагрегатна) занимања
могу се слободно узети као пунозначне социополитичке заједнице или као
структуралне локације које имају потенцијала да постану социополитичке
заједнице у будућности. Њихова особеност настала је као послeдица
деловања ренте, а управо је дисагрегатни ниво – а не класа - тај на којем
рента настаје и где се уобличавају директне користи од групне
припадности.
Са рентом смо дошли до кључне теме једног савременог социолога
који сматра да се чак и већа теоријска амбициозност класне анализе може
спасти уколико се она другачије постави. Реч је о Ое Соренсену (Aage
Sorensen, 1941-2001), и неколико његових радова објављених између 1991.
и 2000. године397. Соренсен разликује две врсте неједнакости. Једна
проистиче из разлика у менталним и физичким способностима појединаца,
док се друга заснива на погодностима које пружају одређени положаји у
друштвеној структури. У овом другом случају структура директно утиче на
неједнакост, па су друштвени сукоби усмерени на мењање друштвене
структуре. Те структуралне погодности јесу место на коме појединци
остварују ренту. Ренте су добици који настају тако што власници имовинее
(или радне снаге) контролишу понуду те имовине (или радне снаге) на
тржишту, због чега понуда не расте сразмерно порасту потражње, чиме се
омогућава краће или дуже остваривање повећаног добитка. Овај механизам
Соренсен назива експлоатацијом. Из њега произилазе експлоатационе
класе, тј. дефинисане структурне локације које омогућују право на имовину
која производи ренту. Тако се Соренсон придружује неомарксистичкој
варијанти класне теорије, с тим што је спаја са теоријом ренте Дејвида
Рикарда (David Ricardo, 1772-1823). Због тог споја, један други
неомарксист, Е. О Рајт, Соренсоново схватање класа разврстава као
«неорикардијанску класну анализу»398.

397 (1991): «On the Usefulness of Class Analysis in Research on Social Mobility and
Socioeconomic Inequality». Acta Sociologica 34: 71-87; (1996): «The Structural Basis of
Social Inequality». American Journal of Sociology 101: 1333-1365; (1998): «On Kings,
Pietism and Rent-seeking in Scandinavian Welfare States». Acta Sociologica 41: 363-
375; (2000): «Toward a Sounder Basis of Class Analysis». American Journal of Sociology
105: 1523-1558; (2000): «Employment Relations and Class Structure». in Crompton and
al, eds. Renewing Class Analysis. Oxford: Blackwell. Погледи Ое Соренсена овде су
изложени према: Слободан Цвејић, “Домети класне анализе на крају XX века”,
Споменица Михаила Поповића, Филозофски факултет 2002.
398 Erik Olin Wright, «Alternative Foundations of Class Analysis», 2001,

184
 Ое Соренсен; пореклом је Данац, и у Копенхагену
је магистрирао социологију (1967); докторирао је
на Џон Хопкинс универзитету (Johns Hopkins
University) у Балтимору (1971); до 1984. предавао
је на Универзитету Висконсин, а од тада па све до
своје повреде био је на Харварду (наиме, у
фебруару 2000, Соренсен се оклизнуо на лед и пао;
тешко се повредио и од последица пада две године
доцније је и умро); био је коаутор и уредник пет
књига и писац преко 100 чланака из области
социологије друштвених неједнакости.

Соренсен разликује ренте по два основа. Прва је разлика по

трајности, што значи да постоје праве и квази ренте. Праве ренте су трајне
ренте, попут оних на основу поседовања земље или урођених ретких
талената. Квази ренте су добици од ресурса чија је понуда осетљива на цену
и стога ће вероватно расти ако је могуће остварење додатног профита.
Пример квази ренте је нова производна технологија, која власнику
технологије у почетку може доносити ренту све док његови тржишни
супарници и сами не дођу до једнако успешне или чак продуктивније
технологије.
Друга подела се заснива на месту (извору) где рента настаје. У том
погледу постоје три главна облика:
1. Монополска рента настаје ограничавањем производње. Ограничење
производње се може постићи било увођењем дозвола или патената,
било синдикалном акцијом којом се успоставља монопол на извесни
радни процес, било неким другим начином преко којег се постиже да
понуда производа или услуге није осетљива на тржишна кретања.
2. Композитна рента тиче се специфичности одређене имовине или
радне снаге, и настаје када су два одвојена ресурса толико
специфична један за другог да зарада од њихове заједничке употребе
превазилази зараду од одвојене употребе ових ресурса. Пример
овакве ренте је специфично знање које је радник са одређеном
квалификацијом стекао на унутрашњем тржишту рада, чиме је
постао “незаменљив” на том месту у тој фирми и тиме стекао
могућност да преговара о већој заради.
3. Рента на основу природне надарености или културних предности
има свој извор у урођеним талентима који су неопходни за неке
тражене послове, или у културном капиталу преко ког се остварују
боље друштвене позиције. Пример за прво је висина кошаркаша, а за
друго угледна породица која свом детету омогућава да заузме виши
положај од далеко способнијег детета из неке породице сиромашније
у културном или друштвеном капиталу.

http://www.ssc.wisc.edu/~wright/Soc929.pdf.

185
 Сваки појединац или свака друштвена група у начелу могу остварити
ренту на основу ресурса којима располажу или их контролишу. Чак и
маргинална класа (underclass) остварује ренту преко социјалних примања,
која потражује на основу грађанства (држављанства) у држави благостања.
Али, само они групни положаји преко којих се остварују трајније ренте
доводе до уобличавања јасних групних интереса, идентитета и предуслова
за групну акцију. Иако овде прво на памет падају занимања и одговарајуће
становиште Грускија и Џеспера Соренсона, Ое Соренсон међутим ипак
покушава да препозна класе, као главне носиоце идентитета и акције.
Почетна подела подразумева да би, најпре, на основу имовине појединци
били разврстани на нижи, средњи или виши положај у друштвеној
хијерархији, а на основу способности потраживања ренте накнадно би се
одредило да ли припадају језгру одређене класе или заузимају неки
међупростор. Класни сукоб и промена структуре, онда, не би почивали на
поседу богатства, већ на рентијерском потенцијалу. То значи да би могле
постојати различите комбинаце сукоба или сарадње како класа, тако и
међукласа.
Покушај Грускија и обојице Соренсона да спасу класну анализу тако
се свео на приближавање класе веберијански схваћеној статусној групи.
Као што је то Вебер указао:
«Сталешко раслојавање свуда иде упоредо са мополисањем идеелних и
материјалних добара или изгледа, на начин који смо већ упознали као
типичан. (...) Према томе, као последица сталешког раслојавања може се,
сасвим уопштено, утврдити само један веома важан моменат: кочење
слободног развоја тржишта» (Привреда и друштво, 2/29 и 41; подвукао
Вебер).
Док за Вебера класа може постојати само у односу на тржиште, на
делу је јачање статусне групе кад год имамо монополисање положаја и
затварање тржишта. Отуда су решења која сугеришу Груски и Соренсони
мешање Вебера и Маркса које се не може оценити другачије до као
стварање хибрида. А хибридни сојеви, као што је знано, премда наизглед
моћнији од изворних сорти, ипак се на крају покажу стерилним или брзо
изрођавајућим.

186
 JEДAНАЕСТО ПРЕДАВАЊЕ

Теорија елита: Парето, Моска, Михелс

Теорија елита је супраничка теорији класа. Између ове две теорије,

као и између других у савремној социологији, постоји такмичење. Једна
теорија покушава да надвлада другу, да присвоји неки њен део, или чак да
је у целини прогута. Али, између њих постоји и узајамно оплођавање и
обогаћење.
Све до скоријег доба, теорија стратификције далеко је предњачила у
односу на теорију елита – бар што се социологије тиче. Но крајем прошлог
века ствари су се промениле. На следећем предавању изложићемо и
историју тог такмичења.
Оснивачи теорије елите били су Вилфредо Парето, Гаетано Моска, и
Роберт Михелс. Вилфредо Парето (Vilfredo Pareto, 1848-1923) главнину свог
учења изнео је у опсежној књизи (од 1.700 страна) Расправа о општој
социологији (Trattato di Sociologia Generale, 1916). Парето је хтео да
социологију заснује на једнако научним и искуственим основама као што је
заснована и економија399. Као што економиста не препоручује коју робу
треба купити, тако ни социолог не треба да оцењује, кори или саветује.
Социолог има само да посматрањем и анализом утврди чињенице, затим да
изнађе узајамне везе између тих чињеница и да на основу тога пружи
одређено објашњење. И ту се његов посао завршава. Ово одбијање Парета
да социологију постави на место главног друштвеног пресудитеља, није се
много допало социјалистичким друштвеним мислиоцима. Због тога, као и
због његовог великог и систематичног дела, они су Парета назвали
«буржоаским Марксом»400.

слика 1: Вилфредо Парето (из млађих дана);

школовао се у Француској (одакле му је била мајка) и
Италији (одакле бу је био отац); завршио је 1870.
године за инжењера (што је било и очево занимање);
радио је на италијанској железници и у приватним
предузећима; године 1886. постоје професор
економије и управе на Фирентинском универзитету;
по смрти родитеља, 1889, напушта посао, али се
1893. прихвата професуре на Универзитету у Лозани
(Швајцарска); ту предаје до краја живота; основни
предмет његовог изучавања биле су економија
(претежно до 1906) и социологија (углавном након
1907); главна дела: Течај политичке економије
(1896-7), Социјалистички систем (1902-3), Основи
политичке економије (1906), Расправа о општој
социологији (1916) и Преображаји демократије
(1926).

399 Изложено према: Питирим Сорокин, Социологија: савремени правци и теорије,

Геца Кон, Београд 1932, књ. 2, стр. 54-94; Х. Е. Барнес, Увод у историју
социологије, БИГЗ, Београд 1982, том 2, стр. 613-626; Жак Коенен-Итер,
Социологија елита, Clio, Београд 2005.
400 Сорокин, 59.

187
 У потрази за чврстим, опажљивим и проверљивим друштвеним
чињеницама, Парето креће од појединачног понашања. Он у друштвеном
понашању људи покушава да открије правилности. Основна јединица
социолошког проучавања јесте дело, чин. У делу треба разликовати
накнадно објашњење, зашто је нешто урађено, од онога што представља
тенденцију или склоност карактера која доводи да се одређени сојеви
поступака чине пре него други. Објашњење и оправдавања након дела,
Парето назива деривацијом, што дословце значи «прерадак», врста
накнадне рационализације. Међутим, социолог не сме да има у виду само
деривацију. Он мора да истражи и сталне унутрашње тежње које човека
вуку да се понаша на одређени начин. Јер, преко знања о тим тежњама
може се доћи и до предвиђања будућих поступака. Те тенденције у људском
понашању које преостану када се одбаце сви слојеви накнадних оправдања
и објашњења, Парето назива резидуум («остатак»).
Од шест класа резидуума, најважније су прве две: резидуум
комбиновања и резидуум постојаности агрегата. Резидуум комбиновања
подразумева склоност појединца ка предузимљивости, иновативности,
активизму, оригиналности, дакле ка променама. Резидуум постојаности,
напротив, подразумева склоност ка стабилности, континуитету,
разборитости, опрезности. Код неких људи преовлађује један резидуум, а
код других други. Али, оно што је за социологију битно јесте који резидуум
преовлађује код одређених група људи. Нарочито су значајне резидуе које
преовлађују код људи који чине елиту.

Слика 2: Вилфредо Парето (из старијих дана);

Парето је 1906. уочио је да 20% становништва
Италије поседује 80% друштвеног богатства,
захваљујући коме влада са 100% друштва; његов
општи заључак је био је некада 20% узрочности
довољно да одреди 80% последичности, а каткад и
целу појаву; ово је касније Joseph M. Juran назвао
«Паретово начело».

У елиту по Парету спадају најспособнији у свакој грани делатности.

Уосталом, основни извор неједнакости за Парета и јесу различите
способности. Све теорије и идеологије једнакости, демократије, социјализма
итд. само су деривације - накнадне рационализације којима савремена
друштвена елита (или њени делови) оправдава своју моћ или истиче
кандидатуру за обнашање власти. Али, разлике у способностима су
природне и неуништиве, и представљају основ за образовање елите.

188
Рецимо, најспособнији адвокат имаће највише странака и бити најбоље
плаћен. Још неколико осталих на врху сачињаваће елиту, док ће сви други
бити неелита.
«Претпоставимо да се у свакој грани људске делатности сваком појединцу
одреди показатељ који означава његову способност , исто као што се на
испитима у школи дају оцене за различите предмете. На пример, најбољој
врсти адвоката се даје 10. Адвокат који нема ни једног клијента добиће 1, а
нула остаје за човека који је прави кретен. Човеку који је стекао милионе –
поштено или непоштено, већ о каквом се случају ради – даће се 10. Човеку
који је зарадио хиљаде даћемо 6; а ономе који једва успева да преживи
даћемо 1, остављајући нулу за оног који живи у ситротињском дому. (...)
Некој вештој вуцибатини коа уме да вара људе, а да пр том не буде
кажњена, даћемо 8, 9 па чак и 10, већ према броју људи које је очерупао и
према количини новца коју је успео да им извуке. Ситном лопову који
зграби комад сребра у ресторану и бежећи упадне право у руке полицајцу
даћемо 1. (...)Стога, дакле, одвојимо класу људи који имају највише
показатеље у својој грани делатности и назовимо је елитом» (Расправа,
§2027; §2031; српски превод 529).
Елита састављена из 100% најспособнијих је, наравно, теоријски
идеал. Што је већма тај иедал испуњен, друштво је више у равнотежи. Оно
је постојано, али се истовремено и брзо развија. У стварности, међутим, у
различите елите доспевају и они мање способни, па и неспособни. Што је
више таквих, друштво више запада у кризу, а на крају сасвим испадне из
равнотеже. Револуције, по Парету, настају управо тако што се у вишим
друштвеним слојевима, због успоравања кружења елите, нагомилавају
декадентни елементи који више не поседују резидуе погодне за одржање на
власти. Рецимо, погоднe резидуе су оне које доносе спремност да се
употреби сила. Када их нема у елити, нагомилавају се у нижим слојевима.
Тамо у први ред долазе елементи супериорних квалитета који подразумевају
храброст да се посегне за силом401. Отуда Парето вели да «свака елита која
је на власти, уколико не зна или се не усуђује да употреби одлучно и
безобзирно силу, мора на крају пропасти"402. Наравно, гола сила није
довољна да би се сачувала моћ. Отуда елита најчешће силу комбинује са
подмићивањем, ласкањем, систематским обманама, укључивање
најопаснијих вођа из нижих класа у елиту итд. Ипак, ако нема одлучности
да се моћ брани силом, нема ни моћи. Све у свему, епоха револуције је
епоха нестабилности, трвења, сукоба, заустављеног развоја. Тек када дође
до замене елите, када на највише друштвене положаје дођу сразмерно
најспособнији, успоставиће се нова равнотежа и друштво ће поново бити
стабилно и напредовати.
Карактер који ће елита да има зависиће од преовлађујућих резидуа.
Ако претежу резидуе комбиновања, имаћемо класу спекулатора, а ако
преовлађују резидуе постојаности, имамо класу рентијера (§2231-5). У
различитим раздобљима може се утврдити доминација било спекулатора,
било рентијера. Али, објашњава Парето у Расправи о општој социологији,
постоји правилност у смењивању појединих класа резидуа која се може
представити као кружно кретање. Циклус започиње системом који је у
401Parreto VIlfredo, Forma et equIlibrio sociale, "Il MulIgno", Bologna 1959, p. 78; према
Стокiћ, стр. 99.
402 Pareto VIlfredo, The Mind of Society (енглески превод Расправе о општој

социологији), p. 227.

189
равнотежи, у другом кораку долази до дестабилизације система
(избацивања из равнотеже), трећи корак је постепено уравнотежење, и на
крају се добија нови равнотежни систем.
Овај циклус можемо пратити на три значајна поља (књ. 2, глава 12-
13). Прво је поље политике. Политичку елиту у којој преовлађује резидуум
постојаности, Парето назива лавовима, а политичку елиту у којој
преовлађује резидуум комбиновања лисицама403. Лавови су они политичари
који инсистирају на стабилности поретка, на категоријама као што су
достојанство, част, снага друштва (или нације). Они су често склони да
нагласак стављају на спољну политику, где највише има прилике за
задобијање части и показивање снаге. Лисице су, напротив, опредељене за
организацију и управу, усредсређене су на текуће послове, а нагласак
стављају на кадровски размештај. Отуда су више везани за унутрашњу
политику, за поправак система, за реформе. Развијају идеологију
ефикасности и довитљивости («циљ оправдава средства»), и често се служе
лукавством или интригама.
На почетку циклуса доминирају лавови. Систем је стабилан и у
друштву влада мир. Али, вођени чашћу и снагом, лавови се окрећу спољној
политици где западају у ратове. Ако желе да сачувају систем, морају да у
елиту укључе лисице, како би помогле да систем успешније ради. Лисице,
међутим, почињу да довлаче једна другу, и на крају постају доминатне.
Систем се убрзано реформише, а част и спољна политика одлазе у други
план, у односу на промућурност, целисходност и унутрашњу организацију.
Али, унутрашње борбе и интриге почињу да угрожавају друштво, и оно
исказује све већу потребу за стабилношћу. Ако не желе распад друштва,
или његов нестанак због спољњег освајања, лисице морају да укључе и
лавове у елиту. Али, лавова је све више и на концу они преузимају
доминацију у елити. Тако се круг затвара (књ. 2, глава 12).
Слично је и у економији. Оно што су у политици лавови и лисице,
овде су рентијери и спекуланти. Рентијери имају склоност ка сигурности, а
зазиру од сваког ризика. Воле власништво и стабилне приходе, па већем а
ризичнијем претпоставњају мањи и сигурнији доходак. Насупрот њих стоје
спекуланти. Они уживају у пословним комбинацијама, и не презају од
ризика који доносе највеће добитке. И док рентијери стављају нагласак на
приходе од власништва, спекулатори теже приходима од тржишних и
финансијских послова. На почетку циклуса преовлађују рентијери. Али,
крајња последица њихове превласти јесте привредна стагнација, која се
често претвара у рецесију. Отуда се у помоћ зову спекуланти, који ће
привреди дати потребну динамику. Постепено, међутим, спекуланти
преузимају господство у систему. Али, они привреду чине исувише
нестабилном, упуштајући се у различите ризичне операције. То води јачању

403Паретова подела политичке елите на лавове и лисице вуче корене из теорије о

владаоцу Николе Макијавелија (Niccolo Machiavelli, 1469-1527). Макијавели каже
да владалац мора да буде и лав и лисица, тј. «да уме добро да се понаша као
животиња, треба да се угледа на лисицу и лава, јер се лав не брани од замке, а
лисица се не брани од вука. Треба, значи, бити лисица па познавати замке, и лав
па заплашити вукове. Они који се, просто, направе лавом не успевају (...), а онај
који је боље умео одиграти лисицу, боље је успео» (Николо Макијавели, Владалац,
Дерета, Београд, 2002, стр. 92-93).

190
потреба за постојаношћу, а њих најбоље могу да задовоље рентијери. Све их
је више, да би на концу поново постали доминантни у елити.
Коначно, када је реч о сфери идеологије, религије и науке, елите у
којима преовлађују резидуе постојаности Парето назива свештеницима, а
идеолошке елите у којима преовлађују резидуе комбиновања критичарима
(или критичким интелектуалцима). Свештеници инсистирају на чврстини
идеја, на доследности у спровођењу изворног учења, на чистоћи вере или
доктрине. Они су чувари исконске догме, кључних вредности, основних
веровања. Насупрот њих стоје критичари, који су скептици, сумњала,
закерала. Они траже рационална објашњења, одбијајући да прихвате
експланацију преко доктрине. Иноватори су и развијају нове концепте, па
од њих почињу идеолошке, религиозне и научне промене. И овде циклус
креће са превлашћу свештеника. Али, њихова доминација претвара
доктрину у догму. Учење се окамењује, и тако није у стању да се носи са
промењеном стварношћу. Отуда све више критичара, који у име реализма
најпре само поправљају доктрину. Но они убрзо стварају атмосферу у којој
сумњичавост и критичност постају врлина. Тако на крају критичка
интелигенција сасвим преузима систем. Али, то доводи до општег
скпетицизма према свим учењима и свим вредностима - до нихилизма.
Такво стање је међутим неиздрживо. Сада се траже људи који ће утемељити
и одржавати ново основно учење. То је прилика за поновну превласт
свештеника.
И тако, Парето историју види као постојано кружење и стално
смењивање елита. «Историја је гробље аристократија", вели Парето. Та
промена, наравно, дешава се у друштвима која су се мењала и тако
опстајала. Она пак у којима је нека елита успевала да заустави промене и
спречи природни ток, пропадала су и нестајала са повесне позорнице.
Паретов енглески превод (1935) био је предмет изузетно утицајног
семинара одржаног на Харварду 1930-их година. Талкот Парсонс је на
њему редовно учествовао. Видели смо да је Парсонс добро познавао Парета,
и да је о њему опширно писао у Структури друштвеног деловања (1937).
Парсон је од Парета преузео више кључних идеја:
 идеју плурализма узрочности: и Парето је сматрао погрешним
свођење социолошког објашњења на неки «главни» узрок; економија,
географска средина, економија, политика, све те друштвене сфере
узајамно утичу једна на другу и ни једна није «примарна»;
 идеју функционалног односа: и Парето је мислио да се анализа неког
А најбоље врши посматрањем његовог функционалног односа са Б, В
или Г;
 идеју друштвеног система: задатак социолога је, по Парету, да
проучава друштво као сложени систем чиниоца (људи) који те
чиниоце одржава у својверсној равнотежи (еквилибријуму);
 идеју моћи: и Парето је посматрао моћ као циркулаторни медијум
који поседују елите.
Ипак, као што ћемо видети на следећем предавању, Паретов утицај
на остале социологе био је сразмерно мали.
Гаетано Моска (Gaetano Mosca, 1858-1941) своје схватање друштва
изложио је у књигама Теорија власти и парламентаризма (Teorica dei
governi e governo parlamentare, 1884) и Основи политичке науке (Elementi di
scienza politica, 1923). Као што је Парето желео да социологију постави на

191
поуздани основ чињеница, Москина замисао је била да политичку науку
учини позитивном науком. Међутим, сам Моска је политикологију и
социологију видео као веома блиске дисциплине404.

Слика 2: Гаетано Моска; завршио је право на

универзитету у Палерму (1881); године 1887.
преселио се у Рим, где је преузео место уредника
Службеног гласника италијанског Доњег дома;
предавао је, повремено, у Палерму и Риму, а 1896.
постао је професор уставног права на универзитету
у Торину; од 1924. предаје уставно право и историју
политичких доктрина на универзитету у Риму;
године 1909. Moска је и сам изабран за посланика у
Доњем дому; у њему је остао наредних десет година,
након чега га је италијански краљ именовао за
доживотног сенатора; повукао се 1926, и од тада се
бавио само науком; осим поменутих дела (Теорија
власти и парламентаризма и Основи политичке
науке), објавио је и Историју политичких доктрина
(Storia delle dottrine politiche, 1936).

У основи, Москине идеје подсећају на Паретове, једино што он елиту

назива политичка или владајућа класа (la classe politica, classe dirigente)405.
Моска наиме мисли да Паретов назив не истиче довољно владавинску улогу
коју елита има у сваком друштву. «У свим друштвима, од најједноставнијих
до најнапреднијих и најмоћнијих», вели Моска, «појављују се две класе
људи: класа која влада и класа којом се влада. Прва класа, увек
малобројнија, обавља политичке дужности, монополише власт и ужива све
њене предности, док је друга, многобројнија, усмеравана и надзирана од
првe на начин који је више или мање законит, више или мање самовољан и
насилан»406. Та друга, потчињена класа снабдева владајућу класу
материјалним вредностима и чини «хумус историје». Политичка класа може
бити скупина ратника, свештеника, земљопоседника, богаташа или
интелигенције, или нека комбинација ових група. Али, њена друштвена моћ
одваја је од остатка заједнице.
Политичка класа, по Моски, увек је у мањини у односу на класу којом
влада. Наиме, неопходност социјалног реда захтева планирање и
организацију, односно постојање «управљачког строја» (una macchina
governativa). Такав строј може да чини само мањина. Ова идеја је у
нескладу са идејом демократског поретка у коме влада већина. Међутим,
Моска инсистира на реализму, указујући да мањине владају већином чак и
у демократији. То је отуда што мањине имају могућност да се организују,

404 Види Триво Инђић: "Маса према политичкој класи: Гаетано Моска и његово
учење о маси", у М.Ранковић (ур), Маса у социолошкој теорији, Институт за
социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду, Београд 1977, с.
114.
405 Инђић, стр.77-98.
406 Gaetano Mosca, The Rulling Class, McGraw Hill, New York 1939 (reprinted 1966), р.

50.

192
док масе остају неорганизоване. Стога је неизбежна политичка доминација
организоване мањине над неорганизованом већином.
Али, боља организованост није једина предност политичке класе. Она
је носилац и одређених својстава – некада богатства, или војничке
способности, или свештених знања, а данас стручности и образовања407.
Она је такође и носилац најважнијих моралних, политичких или
религиозних уверења у име којих управља друштвом. Те нарочите моралне,
интелектуалне и карактерне особине припадника владајуће класе, које их
збиља разликују од потчињених класа, преносе се са нараштај на нараштај
васпитањем408. Заправо, политичке класе, чак ни у најауторитарнијим
режимима, не владају само силом. Оне имају извесне друштвено цењене
особине – знања и способности – које легитимишу њихову власт. Уз то, оне
успешно оправдавају своју владавину и преко тзв. политичке формуле (la
formola politica)409. «Свака владајућа класа», објашњава Моска, «тежи да
оправда своје стварно вршење власти тиме што се ослања на неки
универзални морални принцип»410. То може бити «божанска правда»,
«суверенитет народа» или «братство и једнакост». Али, увек је у питању нека
идеолошка прича коју прихватају они којима се влада.
Оно што је битно јесте да у политичку формуклу мора пре свега да
верује и сама владајућа класа. Што је јача њена вера и веће њено
самопоуздање у сопствену нарочитост, што је израженија њена вера у
властиту мисију и већа њена воља да влада, то је власт политичке класе
јача. Тако, данас, политичка класа збиља верује у демократију,
парламентаризам и једнакост шанси, и у име те политичке формуле
управља друштвом. Стварност се, међутим, суштински разликује од те
политичке формуле: уместо већине влада мањина, уместо парламента
управља олигархија, уместо једнакости шанси постоји само већа отвореност
политичке класе за амбициозне припаднике доњих класа411. Али сви ти
политички митови, дотле док се у њих верује, свакако да су корисни. Они
дају неопходну друштвену стабилност, «често служе да ограниче деловање
оних који владају, а истовремено некако оплемњују послушност, зато што
она више није искључиво плод материјалне природе»412.
Друштвени напредак одиграва се све док владајућа класа успешно
производи и одржава политичку формулу, делотворно управља друштвом, и
није затворена за надарене и частохлепне људе из редова оних којима се
влада. Када, међутим, политичка формула владајуће класе изгуби своју
снагу, када политичка класа не пружа услуге друштву које је раније
чинила413, или када се затвори за талентоване из потчињене класе, тада

407 Гаетано Моска, «О владајућој класи», у Т. Парсонс, Е. Шилс, К. Негел и Џ. Питс,

Теорија о друштву: основи саверемене социолошке теорије, Вук Караџић, Београд
1969, књига 1, стр. 572-576; стр. 573.
408 Исто, 574.
409 Mosca, The Rulling Class, 70.
410 Моска, 574.
411 Mosca, The Rulling Class, 474.
412 Moскa, Историја политичких доктрина, наведено у Коенен-Итер, 67.
413 Рим је запао у кризу када је римска аристократија престала да почива на војној

служби или управним способностима. Венецију је захватила декаденција када су

њени патрицији престали да управљају бродовима, да тргују и да ратују (Моска,
575-6).

193
долази до кризе и могућности насилних промена414. У оквиру владајуће
класе образује се фракција која је носилац нових веровања, нове политичке
формуле и која тражи подршку од маса. Или, у другом случају, у оквиру
саме масе образује се заметак нове владајуће класе, тзв. управљачка
плебејска класа (classe dirigente plebea). Она се ставља на чело плебса и
креће у побуну. Стара политичка класа такође за себе тражи подршку у
народу - јер плебс нема енергију има бројност који дају праву снагу некој
акцији. Ко ће од супарничких политичких класа победити зависиће од
снаге привлачности њихове политичке формуле за масе.
У сваком случају, када год да једна политичка класа изгуби своје
предности, мора доћи нека друга која заузима њено место. То се дешава
увек, чак и онда када ауторитарни поредак бива замењен демократским.
Код такве замене једне владајуће класе другом, људи са дна друштвене
лествице лако успевају да се прогурају до врха. Ову појаву Моска назива
«молекуларним подмлађивањем владајуће класе»415. Ипак, ова нарочита
отвореност политичке класе не траје дуго. «Пошто су психолошке тежње
људских бића увек исте, они који припадају владајућој класи почеће да
стичу дух групе. Постаће све искључивији и све боље ће учити вештину
монополисања у своју корист»416. То је доба кристализације нове политичке
класе417. За њим ће уследити раздобље социјалне стабилности. «Најзад,
појави се сила која је у суштини најконзервативнија – сила навике. Многи
људи се помире с нижим положајем, док чланови извесних привилегованих
породица или класа расту убеђени да имају готово апсолутно право на
висок положај и заповедништво»418.
Карактер и структура политичке класе у одређеном друштву од
великог су значаја за утврђивање структуре, брзине и ступња промене у
којој се то друштво налази. Политичку класу најчешће чине два слоја. Први
су «врховне вође» (capi supremi), висока елита неког друштва. У њој је
највише стотинак људи. Други слој Моска назива «средњом класом» (classe
media) или «међуслојем» (односно, међуслојевима - strati intermedii). Овај
доњи слој политичке класе обухвата сва руководећа места у неком друштву,
а пре свега државну управу. Ако је горњи слој глава друштва, онда је доњи
слој политичке класе његова кичма. Испод ова два слоја политичке класе
стоји «маса» (masse) или «народне класе» (classi popolari). Њихова
послушност не долази само из страха, већ из поштовања према горња два
слоја и осећаја да политичка класа има истинску надмоћ. Та надмоћ почива
било на богатству, било на образованости, било на способности да се
задовоље одређена осећања, аспирације или потребе масе.

414 "Владајуће класе неизбежно пропадају кад престану да налазе поље рада за
способности помоћу којих су стекле моћ, кад више не могу да пружају оне
друштвене услуге које су некад пружале или када њихови таленти и услуге које су
чиниле изгубе значај за друштвену средину у којој живе» (Моска, 575). Тако се
догађа да нова морална, интелектуална или религиозна струјања потресу
интелектуалне навике на којима је заснована послушност маса, и да политичка
класа може буде свргнута са власти од нових друштвених снага.
415 Моска, 576.
416 Исто.
417 Исто.
418 Исто.

194
 Маса има снажну потребу за вођством, а управо такву потребу
задовољава политичка класа. Ипак, маса никада сасвим не преузима
владајућу формулу, већ се у њеним мњењима задржавају наслаге старих
веровања и осећања која су преживеле различите смене политичких
формула. Отуда брза измена идеја покреће само политичке класе, док ниже
класе показују склоност ка инерцији и конзервацији својих склопова
вредности. Због мањка амбициозности људи из народних класа покренуће
се само у случају да буде угрожен њихов пуки телесни опстанак. Али, ако је
друштво довољно развијено да у њему сваки мали човек може себи да
обезбеди «хлеб и супругу», онда ће човек из масе остати миран. За разлику
од њега, човек из политичке класе упушта се у борбу за првенство и онда
када му опстанак није угрожен. То је главни извор друштвених окупљања,
спорења, трзавица, сукоба па и ратова.
Док су се Парето и Моска бавили темом моћи у друштву уопште, тема
за коју се Роберт Михелс (Robert Michels, 1876—1936) највише занимао
била је моћ у политичким странкама и синдикатима. Михелс је налазио
грађу за своје истраживање у европским социјалдемократским партијама и
синдикатима с краја 19. века. Он је и сам једно време био члан СДП
Немачке, а од 1903. до 1907. био је делегат на свим конгресима ове
странке. Већ тада је приметио олигархијске тежње у странци и оштро их је
нападао. Ова запажања изложио је у свом главном делу Социологија
политчких странака (Zur Soziologie des Parteiwesens in der modernen
Demokratie. Untersuchungen über die oligarchischen Tendenzen des
Gruppenlebens, 1911).

Слика 3: Роберт Михелс; студирао је у Паризу (на Сорбони), у

Минхену, Лајпцигу (1897), Халеу (1898) и у Торину; предавао
је на Универзитету у Марбургу, а након 1907. сасвим се
посветио предавачком раду; на универзитету у Торину
држао је предмете: економија, политичке науке и
социологија, а 1914. постао је професор економије на
Универзитету у Базелу; након 1926. прелази у Италију где на
Универзитету у Перуђи предаје економију и историју
доктрина; држи предавања по позиву и у Чикагу; осим
Социологије странака, написао је још: Синдикализам и
социјализам (Syndicalisme & socialisme, 1908),
Пролетаријат и буржоазија у социјалистичком покрету
Италије (Proletariato e la borghesia nel movimento socialista
italiano, 1908), Сексулани морал (Grenzen der Geschlechtsmoral), Питања
друштвене философије (Probleme der Sozialphilosophie, 1914), Италијански
империјализам (Imperialismo italiano, studi politico-demografici, 1914), Социјализам
и фашизам у Италији (Sozialismus und fascismus in Italien, 1925), Течај политичке
социологије (Corso di sociologia politica, 1927) итд.

По Михелсу, демократски принципи подразумевају јамства:

- за подједнако учешће и утицај чланова у обављању послова
организације;
- за слободне изборе на којима сви чланови могу бити изабрани;
- за контролу гласача над онима које изгласају.
У пракси, међутим, свака организација дели се на мањину
руководиоца и већину оних којима се руководи. У почетку, руководиоци су

195
тек извршни органи колектива. Али временом, они достижу скоро
неограничену моћ над обичним члановима (тј. радницима у СДП). Спољни
видови демократије су очувани, али испод њих олигархија све више долази
до изражаја. Тако су чак и организације чија су начела била демократска
брзо постајале олигархијски уређене419.
Зашто се неједнакост и олигархија развијају у организацијама које су
биле цењене управо по борби потив неједнакости и олигархије? Михелс
објашњава ове тенденције на основу неколико међусобно повезаних
чинилаца420. У њих спада, најпре, величина организације, услед које је
већинско доношење одлука практично немогуће. Већ хиљаду људи је тешко
скупити и навести их да разборито и плодотворно одлучују. А све преко тога
представља нерешив задатак421. Под руку са величином организације иде и
сложеност њених задатака. Они постају све мање разумљиви обичним
члановима (поготово радницима), и отуда потреба за представништвом.
Такође, да би организација успешно радила, потребно је брзо доносити
одлуке. Демократски поступци увек су спори и отуда су руководиоци у
искушењу да занемаре такве поступке. Уз то, над поверљивим подацима о
томе шта се дешава у организацији монопол имају руководиоци, пошто им
они представљају средство друштвеног саобраћања. И коначно, због
растуће сложености задатака поступак доношења одлука у свакој
организацији захтева и извесну стручност. Једино рководиоци могу добити
такву стручност, пре свега дуготрајним искуством.
«У оној мери у којој политички позив постаје сложен а закони друштвеног
законодавства умножени, намеће се вођима политичких странака све
професионализованија егзистенција, заснована на све ширем знању,
умешности, рутини и понекад префињеној вештини. Зато разлика између
вођа и вођених постаје све већа, па се може тачно указати на очевидну
противречност која у потпуно формираним странкама постоји између
демократских изјава и намера и конкретне олигархијске ствраности, с
друге»422.
Због свега тога, закључује Михелс, «организација је та која ствара
господство оних који су изабрани над бирачима, мандатора над оном који
даје мандат, делегата над онима који делегирају. Онај ко каже
организација, каже олигархија»423. Ова последња реченица је чувени
Михелсов гвоздени закон олигархије. И што је организација развијенија,
олигархија у њој је јача. Таква олигархија је по природи недемократска. Кад
се једном нађу у канцеларији, руководиоци гледају сопствени интерес и

419Robert Michels, Political Parties: A Sociological Study of the Oligarchical Tendencies of

Modern Democracy, The Free Press, New York 1966, p. 364-7.
420 Michels, Political Parties, р. 6 и даље.
421 Коенен-Итер указује да се овде Михелс лепо наслања на Зимела. Наиме, Зимел је

указивао да повећање бројности мења унутрашње односе у групи: «Ужи кругови

показују особине и узајамн дејства која се неизбежно губе ако бројчано нарасту».
Извесни облици заједнчког живота, по Зимелу, могу се остварити «само испод или
изнад бројчане границе својих елемената» (Коенен-Итер, стр. 53; наводи су из
Зимелове Социологије, 1908).
422 Роберт Михелс, «Социолошки карактер политичких странака», у Т. Парсонс, Е.

Шилс, К. Негел и Џ. Питс, Теорија о друштву: основи саверемене социолошке

теорије, Вук Караџић, Београд 1969, књига 1, стр. 577-584; стр. 580; превод је из
Михелсовог дела First Lectures in Political Sociology (види доле)
423 Michels, Political Parties, р. 365.

196
више не представљају обичне раднике. Њихов сопствени интерес, сада,
више није да унапређују друштвене циљеве организације. Њихов интерес је
пре свега да одрже и прошире организацију од које им зависи положај у
елити. И уопште не треба сумњати у то да нови моћници нису свесни својих
нових интереса424. Тако, организација ствара олигархију, а ова заузврат
ствара инерцију моћи.
Стога, криза демократије у 1920-им годинама по Михелсу није
никаква случајност. У питању је историјска последица деловања гвозденог
закона олигархије. Наиме, друштво је све организованије, а тиме и већма
подложно олигархијским настројењима. Стога и данас, без обзира на
снажне демократске тежње, у друштву опет постоји иста основна појава
коју налазимо у свеукупној забележеној историји:
«Већина њудских бића, трагичном нужношћу, предодређена је да се
подвргне господству мањине и присиљена је да се задовољи само положајем
постоља за олигархију»425. «Наше поуздано знање о политичком животу
главних цивилизованих нација света дозвољава нам да тврдимо да тежња
ка олигархији сачињава историјску нужност, гвоздени закон историје, који
нису успела да избегну ни најдемократскија модерна друштва, као ни
најнапредније странке унутар тих друштава» 426.
То што у сваком друштву постоји олигархија, сасвим се лепо уклапа у
Марксово схватање историје као смењивање владајућих класа427. Али,
Маркс је уверен да ће социјалистичка револуција разбити тај зачарани
круг. Михелс, напротив, види и у социјалистичком покрету заметак једне
нове, снажне, друштвене олигархије: «Социјалисти ће можда и да победе.
Али, не и социјализам који ће пропасти управо у тренутку победе његових
присталица»428. Чак ни у револуцији, збачене вође не предају власт народу,
већ другим вођама. Потпуно је наивна поставка да ће у социјализму бити
довољно надзирати те нове вође па да се добија истинска демократија429.
Уосталом, народ је до сада показивао да је неспособан да влада собом, и
увек је радије следио вође, него што их је усмеравао430. Али, из тога што у
савременим друштвима тешко може бити истинске и потпуне демократије,
не можемо извести закључак да треба да будемо равнодушни према нарави
политичког поретка. Није исти поредак отворене, наследне олигархије и
либерално-демократски, парламентарни поредак, са изборима и
такмичењем за највиша политичка места. Ако у савременом свету и нема
потпуне демократије, онда макар има различитих степена њеног присуства
у олигархијским порецима. И истинске демократе ће се залагати да тај
степен демократског присуства буде што виши.
Mихелс је значајан и по томе што је увео разлику унутар саме елите.
Он сматра да се она може поделити на три дела: политичку елиту, чији
корен моћи је у држави, економску елиту, која ради са новцем и

424 Michels, Political Parties, р. 353.

425 Michels, Political Parties, р. 357.
426 Михелс, «Социолошки карактер политичких странака», стр. 579.
427 Michels, Political Parties, р. 354.
428 Michels, Political Parties, р. 357.
429 Michels, Political Parties, р. 367.
430 Michels, Political Parties, р. 365-6.

197
интелектуалну елиту, која употребљава «речи, знакове и науку»431. Tе три
елите се често у много чему преклапају, али оне се ипак морају посмтарати
одвојено432. Михелс је поставио и «закон клике» који каже да кад год имамо
неку људску групу, одмах се унутар ње образују супарничке клике 433.
Чувена је и његова реченица: «Ако се доносе закони само да би се зауздале
вође, закони су ти који ће на крају ослабити, а не вође»434.

Судбина теорије елита средином 20. века

Успон фашизма и нацизма, као и Други светски рат, нагло су

прекинули даљи развој теорије елита. У то време социологија у Европи још
није била институционализована. То значи да нису постојале катедре за
социологију, социолошки институти или јака социолошка друштва. Рат је
једноставно зауставио настојања појединаца, на универзиетима или
институтима, да развијају немарксистичку социологију. Након рата
социологија поново добија прилику за развој. Али, неке теме, нека питања,
прескачу се. Елита је једно од тих непожељних питања. Сматрало се да је
теорија елита једна недемократска и реакционарна теорија која је имала
неке везе са италијанским фашизмом. Отуда је социологија заборавила на
теорију елита.
Истина, током 1950-их година у САД се чине покушаји да се обнови
нешто од овог теоријског приступа. Али, крајњи учинак тог покушаја
обнове био је да је међу многим друштвеним научницима само потврђена
«недемократска нарав» елитистичке теорија. Обнову је започео Јозеф
Шумпетер (Joseph Schumpeter, 1883-1950), са књигом Капитализам,
социјализам, демократија (1942)435. Шумпетер не верује да демократија
значи владавину народа. Није реч само о очигледној немогућности неколико
стотина милоиона људи, колико често броје савремене државе, да доносе
оперетивне, дневне политичке одлуке. Реч је теоријској мањкавости саме
представе о демократији као владавини народа. Она се често разуме као
владавина народне (опште) воље коју спороводе народни представници.
«Стручњаци једноставно раде да би остварили вољу народа управо онако
као што лекар ради да би оставрио жељу свога пацијента да оздрави» (356).
Међутим, и «општа воља», «народна воља» јесте врста теоријске илузије.
Прво, «не постоји тако нешто као што је јединствено одређено опште добро
у погледу којег би се сви људи могли сложити» (357). А чак и када би тако
нешто било могуће, чак и ако би се сви чланови неког друштва сложили око
тога шта је њиховоно основно заједничко добор, људи би се увек
разликовали по начинима постизања тог добра. «Сви могу да желе
`здравље`, па ипак људи се неће сложити у погледу вакцинисања и
вазктомије» (358). И треће, чак и ако би се сви чланови неког друштва
сложили око циљева и средстава, то никако не би значило да да су ти
431 Roberto Michels, First Lectures in Political Sociology.New York, Harper and Row,
1927, р. 106.
432 Исто, 107.
433 Michels, Political Parties, p. 6.
434 Исто, 368-9.
435 Књига је 1950. поново изашла (Joseph Schumpeter, Capitalism, Socialism,

Democracy. New York: Harper & Row) и тада је наишла на снажан одјек; овде је
коришћен њен српски превод у издању «Културе», Београд 1960.

198
циљеви и средства «опште добро» тог друштва. И групе се, као и појединци,
могу варати у погледу њихових стварних интереса. Штавише, група ће пре
да начини грешку него појединац.

Слика 1: Јозеф Шумпетер; рођен је у Чешкој,

студирао право у Бечу и докторирао 1906; од
1909. предаје економију и државну управу на
немачком Универзитету у Черновицу
(Галиција, данашња Украјина); од 1911. је на
Универзитету у Грацу; од 1919. до 1920. био је
министар финансија Аустрије, баш у доба
хиперинфлације; од 1920. до 1924. радио је
као председник једне приватне аустријске
банке (Biederman Bank); али банка је 1924.
пропала и отерала Шумпетера у банкротство;
од 1925. до 1932. Шумпетер је на
Универзитету у Бону; пошто је школске
1927/28 као и 1930. већ држао предавања на
Харварду, добија позив да тамо пређе за
стално; тај позив 1932. прихвата и на
Харварду остаје све до своје смрти, 1950;
Шумпетер је настојао да повеже економију са
социологијом; развијао је идеје пословних
циклуса и економског развоја кроз
предузетништво; његово најпознатије дело, уз Капитализам, социјализам,
демократију, јесте постхумно објављена Историја економске анализе (History of
Economic Analysis, 1954).

«Сваки парламент, сваки одбор, сваки ратни савет састављен од десетак

генерала са шездесетак година показује, без обзира у како благој форми,
неке од карактеристичних облика који се тако упадљиво истичу код светине
– нарочито умањено осећање одговорности, нижи ново умне енергије и већу
осетљивост на нелогичне утицаје. Штавише, ови феномени нису ограничени
на масу у смислу психичке агломерације многих људи. Читаиоци новина и
листова, слушаоци радија, чланови једне странке, чак и ако нису физички
окупљени заједно, могу се са највећом лакожом претворити у психолошку
масу и довести у стање махнитости у коме сваки покушај рационалног
расуђивања само још више распаљује анималну страну људске природе»
(365).
Уз већу ирационалност народа као групе436 иде и њихово слабије
разумевање друштвених проблема. Да би се нешто знало са тиме се треба

436Овде Шумпетер следи једну снажну баштину у англосаксонској књижевности

која указује на појачану ирационалност гомиле као такве. Филмер, рецимо, ту
појаву објашњава неодговорношћу људи у оквиру гомиле: "Када мноштво људи
нанесе неправду неком приватном лицу, он не зна ко га повређује, или кога да
окриви, или коме да се обрати ради обештећења. Сваки човек може храбро да
изражава своју злу вољу и суровост у свим народним скупштинама. Нема тираније
која се може упоредити са тиранијом мноштва" (Филмер Р., "Патријархија", у Џон
Лок, Две расправе о влади, књ.1-2, "Младост", Београд 1978, књ.1, стр.98). А
Хамилтон пише: "Држање до сопственог угледа мање долази до изражаја када више
људи треба да преузму на себе нечасност једног ружног поступка него када она
пада само на једног човека. Странчарски дух, који је у стању да затрује расуђивање
свих друштвених група, често наводи поједине припаднике група на

199
често, можда и свакодневно носити. Домаћица зна који прашак за рубље
жели да набави. Домаћин зна који лепак најбоље лепи. Али, каква су
њихова знања о начину рада Врховног суда, или о спољној политици? Нека
знања се преносе из друштвене околине. Млађе домаћице од старијих чују
који је прашак добар. Млађи домаћини од старијих сазнају за ваљан лепак.
Онда и сами пробају, док се не увере у квалитет. Али, од кога да добију
знања о Врховном суду и каква искуства они могу у вези тога имати? Сви
људи не могу имати квалитетно знање и искуства о свему. «Генерација за
генерацијом може да трпи због ирационалног понашања у погледу хигијене,
а ипак да не успева да повеже своје недаће са својим штетним навикама»
(367). Уз то, људи имају искуства у вези онога што јасно дотиче њихове
интересе. Политика је, међутим, пуна важних питања код којих нема
непосредних личних последица. Питање Кине и Тајвана је важно питање,
због кога може избити нукеарни рат. Али, да би фармер из Конектиката
обратио пажњу на то питање, опасност од нуклеарног рата треба да му уђе
на трем и седне поред њега. А тада је, најчешће, већ доцкан.
И коначно, чак и када обичан свет и има нешто знања о неком
политичком питању, он показује велику меру лакомислености у вези одлука
или решења које треба донети. «Приватни грађин који размишља о
националним проблемима (...)улаже мање труда да савлада један политички
проблем но што га улаже у једну партију бриџа» (370). То је зато, објашњава
Шумпетер, што обични грађанин у политици не види јасно и брзо
последице своје одлуке, а у бриџу му се оне одмах испостављају. «За столом
за којим се игра бриџ (...)спречени смо да се понашамо неодговорно зато
што ће се свака погрешка коју учинимо не само одмах показати, већ исто
тако и одмах ставити нама на терет» (370). У политици, међутим, људи осете
последице галаме и јуначења за столом тек када им бомба падне на кућу.
Све док се то не догоди брзо и увек, све док он јасно не схвати везу између
његовое одлуке и последице, он једноставно није у стању да рационално
одлучује о политици. Све док тога нема,
«типични грађанин пада на нижи степен менатлног постигнућа чим зађе у
област политике. Он расправља и анализира на начин ѕа који би спремно
признао да је инфантилан када би се радило о стварима које спадају у
област његових реалних интереса. Он поново постаје примитивац. Његово
мишљење постаје асоцијативно и осећајно(...) У извесним критичким
тренуцима то може имати фаталних последица по његову нацију» (371-2).
Све у свему, далеко је већа вероватноћа да ће неко друштво
пропасти, него да ће већина његових припадника стећи неопходна знања и
постати довољно рационални да могу да доносе најважније политичке

непристојности и претеривања због којих би их као појединце обузимао стид"

(Хамилтон А., Медисон X., Џеј X., Федералистички списи, "Радничка штампа",
Београд 1981, стр. 247). МекДугал ће томе додати ово: "Не само руља или обична
гомила него и таква тела као што су пороте, комитети и корпорације сваке врсте,
које су дакле, деломично организоване групе, изванредно су склони доношењу
судова, одлука, правила и закона који су очито погрешни, без мудрости или
непотпуни, тако да би сваки, чак и најмање интелигентан члан дотичне групе
могао индивидуално постићи бољи резултат"; McDougal W., The group minde,
Cambridge 1920; према Звонаревић М., Социјална психологија, «Школска књига»,
Загреб 1985, 397.

200
одлуке. Те одлуке овек доноси искусна и рационална мањина. А то је управо
елита.
Суштина демократског поретка, дакле, по Шумпетеру није да већина
доноси политичке одлуке. Његова суштина је да створи демократску елиту.
Улога народа није да политички одлучује, «улога народа је да створи владу»
(380). У демократском поретку то значи да створи владу на демократски
начин: општим и слободним изборима. «Демократска метода», објашњава
Шумптер, «јесте онај уставни начин да се дође до политичких одлука
помоћу којег појединци добијају овлшаћење да доносе одлуке путем
конкурентсне борбе за стицање гласова у народу» (381). Припадници
политичке елите са такмиче за гласове бирача. Грађани, пак, пресуђују у
том такмичењу. И ту се њихова улога завршава. Шумпетер сматра да
бирачи чак не треба ни да некако управљају онима које су изабрали. Они
само могу да их казне тако што их неће поново изабрати, или награде тако
што ће поново да гласају за њих. Елиту може да ограничава само друга
елита. Зато је важно да у друштву моћ није сасређена у једној тачки.
Морају да постоје од политике независне установе - правосуђе, управа
централна банка, универзитети, јавност – које ће, у међуизборним
раздобљим, моћи да ограничавају политичку елиту. Тако ће друштво
истовремено бити демократско и доносити брзе и рационалне одлуке.
Шумпетеровом начину размишљања придружили су се и неки други
амерички друштвени научници (пре свих политиколози). Тако Харолд
Ласвел у својој књизи Упоредна студија елита (1952)437 објашњава да је
подела на елиту и масу општа и нужна појава, поготово у великим
друштвима. «Одлучивање је увек у рукама неколицине», па «друштво може
бити демократско и када у њему постоји мало вођство. Кључно је питање
одговорности» (7). Слично су тврдили и Бернард Берелсон (и сарадници) у
књизи Гласање (1954)438 и Карл Корнхаузер у књизи Проблеми моћи у
америчкој демократији (1959)439. Обојица су настојали да критички
преиспитају неке схватања везана за демократију и да покажу да је реч
више о митовима него о научним увидима. Они су тврдили да систем
америчке демократије заправо почива на пасивности маса, на
неразумевању стварног изборног процеса од стране грађана, као и на
политичким елитама које заправо конституишу поредак и управљају
демократским процесима. Њихов закључак био је да претерано учешће
маса у политици у ствари води ка тоталитаризму, било у његовој
фашистичко-нацистичкој или комунистичкој форми. Демократија је, по
њима, могућа само ако су масе на неки начин успаване, неактивне и само
формално учествују у политичком животу. Елите су оне које чувају истинске
демократске вредности и опслужују поредак. Када се, напротив, код масе
пробуди жар и занимање за политику, онда је то најчешће на
популистичким, демагошким основама и демократски поредак бива
угрожен. Сличних уверења био је и Дејвид Труман. У раду Амерички

437 Harold D. Laswell (with Daniel Lerner), The Comparative Study of Elites, Stanford
university, 1952.
438 Bernard Berelson et al., Voting. University of Chicago Press, Chicago1954.
439 A. W. Kornhauser, Problems of Power in American Democracy, Waine State University

Press, Detroit 1959.

201
систем у кризи (1959)440, он објашњава да стабилност систему дају елите.
Као прво, да би систем уопште радио елите морају да деле сагласност око
темељних правила и вредности. А као друго, елите схватају да је њихов
положај одређен системом и да је њихов интерес да систем буде очуван. И
једно и друго ограничава сукобе унутар елита и чини систем постојанијим.
Још један амерички мислилац је, током 1950-их, преко теорије елите
разматрао рад демократског поретка. Био је то Рајт Милс (Wright C. Mills),
са својом књигом Елита власти (1956)441. Његови закљуци су, међутим,
били другачији од Шумпетерових и његових истомишљеника. Али, о
Милсовим налазима биће више речи на предавању у коме ће се говорити о
искуственим истраживањима елите. Зато ћемо сада само рећи да је, и
поред ове обнове теорије елита у САД у педесетим, током 1960-их, па и
наредних десетлећа, теорија елита, барем што се социологије тиче, ипак
остала у потпуном запећку. У Француској је на челу обнове у 1950-им стајао
Рејмон Арон (Raymond Aron, 1905-1983). Он је прихватио основне поставке
Парета, Моске и Михелса. "Не може се замислити систем», писао је он, «који
у извесном смислу није олигархијски. Суштина саме политике је да одлуке
буду донесене за а не од колективитета»442. Ипак, након Арона, теорија
елита је у Француској практично сасвим напуштена443.

Слика 2: Рејмон Арон; докторирао је 1930.

на École Normale Supérieure из области
философије историје; предавао је
социјалн философију на Универзитету у
Тулузу до 1939; тада се пријавио у ратно
ваздухопловство, да би након пораза
Француске избегао у Лондон; тамо је
уређивао лист Слободна Француска
(France Libre); по завршетку рата вратио
се у Париз и предаје социологију на École
Nationale d'Administration; године 1955.
прелази на Сорбону, а од 1970. предаје на
Collège de France; од 1947. па у наредних
тридесет година писао је колумне за Le
Figaro, a затим и за L'Express, све до своје
смрти;

У Британији је истраживање

440 David Truman, «The American System in Crisis», Political Science Quarterly, vol. XII
(1959), pp. 481-497.
441 Wright C. Mills, Power Elite, Oxford Universiti Press, Oxford 1956; овде је коришћен

српски превод: Рајт Милс, Елита власти, Култура, Београд 1964.

442 Aron R., L'Age des empires et l'avenir de la France, "Tribune da la France", Paris

1945, p. 134; наведено према Гордана Трипковић, Индустријско друштво и

демократија, "Библиотека Социолошког прегледа", Београд 1989, стр.125.
443 Раде Калањ, «Теорија елита и питање демокрације», у Сувремене социолошке

теорије, Социолошко друштво Хрватске, Загреб 1990, стр. 86-7.

202
спало на Џерена Парија444. У Немачкој, након Карла Манхајма (Karl
Mannheim, 1893-1947)445, једино је Ото Штамлер446, током 1960-их,
наставио да се бави елитама.
Слика 3: Карл Манхајм; рођен је у Будимпешти, где је и
започео са студијама; студирао је, такође и у Берлину,
Призу, и Хајделбергу; од 1922. до 1925. радио је у
Хајделбергу са Алфредом Вебером; године 1933. прелази у
Лондон на ЛШЕ, где остаје све до своје смрти, 1947;
главна дела: Структура мишљења (1922-4),
Конзервативизам: прилози социологији сазнања (1925),
Идеологија и утопија (Ideologie und Utopie, 1929), Човек и
друштво у доба реконструкције (Man and Society in an Age
of Reconstruction, 1940).

У САД су, током 1960-их, за теорију елита околности биле нешто

мање нeповољне него у Европи. Најпре, политиколози су наставили
баштину реалистичког сагледавања политичке моћи, а ту је теорија елита
била од пресудне помоћи. Тако, Ђовани Сартори, у књизи Демократска
теорија (1962)447 сматра да је демократија у предности у односу на остале
система баш зато што обезбеђује сталну обнову елита и бољи одабир нових
и способних припадника елита. Демократија, међутим, носи и опасности од
демагогије, која води у хаос, а овај пак лако може да заврши у
тоталитаризму. Зато демократске елите морају да се суздржавају од
демагогије:
«Демократрија је ужасно тешка. Она је тако тешка да је само стручне и
одговорне елите могу да спасу од неумерености превисоких захтева, вртлога
демагогије и дегенерације lex maioris partis. И због тога је одговарајуће
вођство књучно за демократију. (...)Кад је притисак одоздо најјачи, тада је
јасно вођство неопходније него икад. Јер, на овој тачки превисоки захтеви,
с једне стране, и масовна манипулација и мобилизација, с друге стране,
уништавају систем равнотеже» (119).
Ту је, затим, била и књига Сузан Келер Иза владајуће класе:
стратешке елите у савременом друштву (1963)448. У овој књизи Келерова
одбацује идеју да у савременим друштвима постоји једна свемогућа
економски и политички владајућа класа (83). Уместо ње, на делу је већи број
тзв стратешких елита. Елита је, по Келеровој,
“мањина која је задужена да служи заједници на друштвено вредан начин.
Елите су способне и одговорне мањине - способне како са становишта
стварних учинака тако и са становишта оних чија су елита. Друштвено
битне елите су, коначно, одговорне за остваривање најважнијих друштвених

444 Geraint Parry, Political Elites, Allen and Unwin, London 1969.
445 Карл Маннхајм, Есеји о социологији културе, "Стварност", Загреб. О
Манхајмовом схватању елите види више у: Коста Чавошки, “Елите, масе и
демократија у делу Карла Манхајма”, у Миодраг Ранковић (ур), Маса у социолошкој
теорији, Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета у
Београду, Београд 1977, стр. 139-181.
446 Otto Stammler, “Das Elitenproblem in der Demokratie”, Politische Soziologie und

Demokratieforshung, Berlin 1965.

447 Giovani Sartori, Democratic Theory, Detroit 1962.
448 Suzanne Keller, Beyond the Ruling Class: Strategic Elites in Modern Society. Randon

House, New York 1963.

203
 циљева и за одржавање друштвеног поретка… Што су друштва више
стручно и привредно разлученија, то елите попримају све већу важност,
како као чувари и ствараоци заједничких вредности, тако и као усмеривачи
заједничких тежњи и циљева” (4; 5-6).
За разлику од сталежа или класа, елите су знатно отвореније и
почивају на способности и стручности као основном мерилу регрутовања.
Елите заузимају врхове друштвених склопова занимања, која одговарају
темељној подели рада. Тако постоје: привредна, управна, политичка,
уметничка, научна, религиозна и друге елите. Према функцијама које врше
оне се могу поделити у четири основна соја:
1. елите елите које остварују општедруштвене циљеве (нпр. политичке
елите);
2. елите које развијају средства да се ти циљеви остваре (нпр. управна
елита);
3. елите које утврђују основне друштвене вредности (нпр. религијска
или интелектуална елита);
4. елите које представљају вредносни узор у датом друштву (259-284)

Слика 4: Сузан Келер (сликано пред одлазак у пензију);

Keлерова је докторирала на Колумбија универзитету
(Columbia University); радила је на Масачусетском
институту за технологију, Медицинском колеџу у Њујорку, а
1968. прелази у Принстон на катедру за социологију; ту
остаје до пензионисања, 2004. године; још током 1970-их
увела је женске студије у програм Принстона.

Свака стратешка елита настоји да обавља свој задатак, али су све оне
део јединственог система у коме постоји функционално јединство. Оне
једна другу надзиру и ограничавају, па је за демократско друштво посебно
важно да стратешке елите задрже своју функционалну самосталност (274).
Ипак, између њих постоји и темељна сагласност око главних правила игре у
систему, односно око фунадменталних друштвених вредности. Иако су у
демократском поретку елите отворене према нижим слојевима (у смислу
попуњавања по начелу стручности и способности), оне ипак морају да
задрже јасно вођство у односу на њих, и целокупно друштво:
“Вође у политици, уметности, науци(...) морају да људима пруже осећај
правца кретања. Они тешко могу да одреде тај правац ако за њега питају
оне који од њих очекују вођство. Елита и маса морају да прихвате начело
неједнакости у надареностима и одговорностима, без подлегања слугањској
зависности и равнодушности» (270).

204
 Однос теорије класа и теорије елита

Ипак, без обзира на ове појединачне продоре, нарочито у САД, свуда

је теорија класа надалеко заклањала теорију елита. Према Еви Ециони-
Халеви449, неколико је разлога томе.
Први разлог је различити углед и значај оснивача ових супраничких
теорија. Маркс и Вебер су за социологе свакако били утемељивачи саме
науке, и стога уживали далеко већи углед од Парета и Моске. Стога су и
њихове теорије биле различито третиране.
Други разлог био је хало ефекат идеологије: Маркс се у свом учењу
залагао за једнакост, социјалну правду, прогрес, хуманизам... Оснивачи
теорије елита, међутим, били су скептични према демократији и не
претерано критични према ауторитаризму. Парето је доживео 1920-е и
нарастајући фашизам у Италији, према коме је показао почетне симпатије.
Премда се он касније јасно дистанцирао од фашзма, штета је ипак већ била
направљена. И сам Моска испољава известан презир према демократији а
Михелс чак хвали фашизам у раним 1920-им. С адруге стране, фашистичка
идеологија прихватила је елементе теорије елита и често се позивала на
њене осниваче. Отуда је добар део социолошке јавности, која је у раздобљу
1940-1990 била углавном лево опредељена, са фашзмом одбацивао и
теорију елита.
Трећи разлог је проблем терминологије. Класа је неутралан појам, па
било да се односи на горњу или доњу класу. Осим тога, класа не
подразумева одређени број, већ социолог може створити схему од три,
четири или више класа. Елита је, међутим, појам којиима јаку вредносну
сатавницу. Она означава друштвени крем, оно што је у некој заједници
најбоље, тако да има уграђено вредносно становиште. Са друге стране,
термин који се користи за неелиту је маса, дакле и он има јак вредносни
набој. Отуда само коришћење речи елита и маса асоцира на елитизам и
опрвдавање владавине елита. Уз то, теорија елите, са терминима као што су
елита и маса, нуди поједностављену и дихотомну мапу социјалне структуре.
Четврти разлог јесте занемаривање демоса односно јавности. Док
марксизам хвали еманципацију и активизам широких народних слојева и
преузимање судбине у своје руке, дотле теорије елита своди демос на
резидуалну категорију, пасивни, апатични, и непокретни остатак друштва –
на масу. То свакако није било у складу са тада преовлађујуће
активистичким духом времена.
Пети разлог крије се у нагласку на елитистичку борбу око моћи.
Теорије елите често занима само друштвени врх и односи у њему. Они се
усредсређују на борбу око моћи, а каткада умеју да похвале и чак оправдају
елиту. Демаскирајући мит о демократији, они често занемарују нормативни
значај разлике између демократије и ауторитаризма, између демократских
и недемократских режима. Због тога се теорије елита често оцењују као
конзервативне, елитистичке, недемократске, као праве апологије
неједнакости. Тако је и сам појам елитизам постао у извесном смислу
пејоративни термин.

449Eva Etzioni-Halevy, The Elite Connection: Problems and Potential of Western

Democracy. Polity Press, Cambridge 1993, pр. 24-8.

205
 Међутим, каснији развој теорије елите показао је да су многи од ових
разлога заправо заблуде450. Као прво, теорија елита не мора нужно бити
симплицистичка. Хијерархија елите и моћи може бити изражена корз
сложени појмовник. Могућа је, рецимо, троделна подела: елите (elites),
поделите (sub-elites) и јавност (public), а такође је могућа и даља унутрашња
подела на више, средње и ниже елите, односно више, средње и ниже
поделите.
Друго, теорија елита не мора нужно бити елитистичка. Она може
бити идеолошки неутрална, штавише, може бити и антиелитистичка.
Најбољи пример је Рајт Милс. У својој књизи Елита власти, Милс описује
доминацију политичке, војне и економске елите, која своју моћ заснива на
контроли институционалне структуре. Те елите су у сталном трвењу, али у
основи сачињавају коалицију која стоји наспрам масе којом манипулише.
Други пример је Вилијам Домхоф (William Domhoff) - о коме ћемо такође
касније говорити. Његова књига Ко данас влада Америком (Who Rules
America Now, 1983), такође је снажна осуда владавине отуђених елита.
Наравно да је нормативну неутралност у теорији елита нешто теже
постићи због природе самог основног термина. Али појам елите се тако
може дефинисати да му се потпуно смањи норамтивни садржај. Елита,
рецимо, може бити дефинисана преко моћи - као што Ласвел и Каплан
елиту одређују као "најмоћнији у групи". Она може бити одређена и преко
положаја. Тако за Келерову елиту чине носиоци највиших политичких,
економских, војних, медијских, академских и других функција. Коначно,
видећемо да је могуће одређење елите које почива на контроли ресурса
(извора). Такво је оно Еве Ециони Халеви. Отуда, рећи да је теорија елите
нужно елитистичка, исто је што и рећи да је теорија класе нужно
класистичка.
Треће, чак ни елите не морају нужно бити елитистичке. Елите нису
само људи из естаблишмента већ и критичари и променитељи
естаблишмента. Управо је интелектуална елита источноевропских земаља
највећма допринела да се сруше тамошњи комунистички пореци.
Четврто, терија елите није нужно недемократска. Она може бити
развијана управо да би проучавала стратегију јачања демократског
поретка, преко снажења демократских елита и стабилизације установа.
Коначно, теорија елита не мора нужно занемаривати јавност. Она
није поглед с врха, већ поглед на целу пирамиду моћи. У тој пирамиди, моћ
расте како се иде ка врху, тако да није ни чудо да политички социолози,
који се баве проучавањем власти, углавном се усредсређују на елите, и
донекле, поделите. Али то не значи да је јавност немоћна и неважна.
Политика управо по теорији елита представља заправо резултат како
односа у елите, тако и односа између елите и јавности.
Стога су теоретичари елита, током друге половине 20. века, одлучно
одбацивали критике које су долазиле од стране теоретичара стратифкације.
Штавише, и сами су прелазили у противнапад, упућујући оштре критике на
рачун теорије класа451.
Оне су почивале на замерки да теорија класа ствара искривљену
слику друштвене стварности. Она се криви преко мита о класној акцији и о

450 Eva Etzioni-Halevy, The Elite Connection, pр. 28-32.

451 Eva Etzioni-Halevy, The Elite Connection, pр. 34-50.

206
класној борби. Само људи и њихове ствране скупине могу да делују. Али
класе не. Јер, како и где класа нешто одлучује? Како и где класа нешто
ради? Оно што ћемо увек добити ако мало боље погледамо јесте да заправо
одлучује и делује мањина. Чак и ако је та мањина састављена из
припадника исте класе, то не значи да преко њих делује цела класа. Остали
припадници класе, наиме, најчешће и не знају о чему се ради. А и када
знају, они који не делују често имају не само другачије, већ и супротно
мишљење. Класе јесу важне, као категорије друштвено-економске
неједнакости, а често могу бити и предмет идентификације њихових
чланова. Али класе не делују - премда неки људи могу деловати у њихово
име или се позивају на њихове интересе.
Теорија класе се брани да класа заправо делује преко класних
организација, као што су партије или синдикати. Али, одговарају
теоретичари елите, ако класе не могу деловати када су неорганизоване, оне
још мање могу деловати као организоване. Тада ступа на снагу управо
Михелсов гвоздени закон олигархије. Чак и у најдемократкијој организацији
о главним одлукама и о правцу активности одлучује врх. Све такозване
класне акције или акције такозваних класних организација, у ствари су
само акција њихових елита. Чак ни мање бројне класе, као што је
капиталистичка, не може да делује - осим преко елита (или поделита). А
камо ли онда да заједнички делује маса од неколико десетина милиона
људи, колико сачиљава, рецимо, радничку класу Британије или САД.
То, наравно, не значи да теорија елита пориче сваку могућност
деловања обичног света, људи из масе. Пад Бастиље 1789, Јулска
револуција 1848, или Париска комуна 1879, показују да такви случајеви
могу постојати. Али, онда када се припадници јавности активирају, када се
издвоје као вођи, када започну да политички и историјски делају, тиме они
постају елита (или поделита). Јавност (маса) највише делује преко
раположења, климе подршке или осуде којом подстиче елите у њиховој
узајамној борби. Тај подстицај је сразмеран броју демонстраната, или
метежника, или штрајкача, или броју глаова на изборима, значи да може
бити веома снажан. Али, то је све. Ни јавност, као ни класа, не може да
дела.
На примедбу теоретичара стратификације – да је исказ како су сви
делатници заправо елита чиста таутологија – теоретичари елите одговарају
да то није тачно. Наиме, тај исказ је оповргљив, будући да се може
замислити случај у коме исказ не важи. Може се замислити ситуација у
којој класа, чије постојање теорија елите не доводи у питање, ставарно
одлучује и делује. То је она у коме се сви припадници неке класе окупе,
нешто одлуче и онда крену у акцију. Али, мора се признати да се тако
нешто никада до садаа није збило.
Коначно, на примедбу теоретичара стратификације – да је исказ
чисти труизам, односно да нема информативног садржаја - теоретичари
елите одговарају да ни то није тачно. Није, зато пто саме присталице
теорије стратификације говоре другачије. Они говоре да је класа –
буржоазија, или радништво, или сељаштво - урадила или предузела то-и-то.
Ако је то само фигуративни, метафорички језик, зашто онда теорија класа
узима те метафоре у њиховом дословном зачењу? Ако је исказ да само елита
делује труизам, онда он треба да постане опште место у друштвеној науци.
А то, судећи по језику теоретичара стратификације, још увек није случај.

207
 ДВAНАЕСТО ПРЕДАВАЊЕ

Савремене теорије елитиа

Током 1980-их долази до постепеног обнављања занимања за теорију

елита. У Италији ће 1985. бити објављене четири књиге Међународног
архива Гаетана Моске за проучавање политичке класе452. Такође је Архив,
заједно са париским Центром за истраживање елита, уприличио у Мексику,
1984, међународну конференцију: Политичка класа, политичке елите и
политичке странке. Конференција је поново увела теорију елита на велика
врата у друштвене науке. Пад Берлинског зида, 1989, и са њом следбени
пад самопоуздања марксистичке класне парадигме, пружио је додатну
шансу за теорију елита. Овде ћемо да изложимо схватања двоје социолога
који су се, током 1990-их, определили за теорију елита као истраживачку
парадигму.
Ева Ециони-Халеви (Eva Etzioni-Halevy, 1929-) своје је схватање
елита изложила у књизи Одношај елита (1993)453. По њој, савремена терија
елита почива на четири корена.

Слика 5: Ева Ецион-Халеви; рођена је у Аустрији

(као Ева Хоровиц [Horrowitz]; једно време је била
удата за такође познатог социолога, Амитаја
Еционија [Amitai Etzioni); као девојчица, кријући се,
преживела је рат, а затим је са породицом избегла у
Палестину; дипломирала је (1955), магистрирала
(1969), а онда и докторирала (1971) на Хебрејском
универзитету у Тел Авиву, ту је од 1965. до 1978.
предавала социологију, када је прешла на
Аустралијски национални универзитет (Камбера); од
1989. па све до пензионисања била је професор
социологије на Бар-Илан универзитету (Bar-Ilan
University) у Израелу; након Одношаја елита,
објавила је и књиге: Грађанско-војни односи и
демократија (Civil-Military Relations and Democracy:
The Case of the Military-Political Elites’ Connection in
Israel in Armed Forces and Society, 1996), Класе и
елите у демократији и демократизација (Classes and Elites in Democracy and
Democratization, 1997) и Подељени народ: може ли се зауставити
израелски слом (The Divided People: Can Israel's Breakup Be
Stopped, 2002); огледала се и у књижевности; њен први роман
Ханина песма (The Song of Hannah, 2005; слика насловнице доле
десно) постигао је запажени успех, тако да је за ширу јавност Ева
данас познатија као књижевница него као социолошкиња; роман
обрађује једну тему из Библије: две девојке су ѕаљубљене у истог
мушкарца који их обе узима за жене; Хана, једна од њих, иначе
мајка будућег пророка Самуила, сада мора да научи да живи са

452 Archivio Internationale Gaetano Mosca per lo studio dela classa politica, I, II, III, IV,
GifFre editore, Milano 1985; према Калањ, стр. 85.
453 Etzioni-Halevy, Eva (1993): The Elite Connection: Problems and Potential of Њestern

Democracy. Cambridge: PolИty Press.

208
својом супарницом; тако и «Самуило има две маме», али не на начин који је данас
идеолошки фаворизован.

Први корен јесте теорија о подели власти (односно разлучивање

грана моћи) у либералној мисли. Њени заступници у 17. и 18. веку били су
Лок (John Locke, 1632-1704), Хјум (David Hume, 1711-1776), и Медисон
(Јаmes Medison, ). Ипак, најјасније ју је уобличио Монтескије (Charles
Montesquieu, 1689-1755). Реч је о чувеној равнотежи законодавне, извршне
и судске власти. Касније, у 19. веку, идеја поделе моћи, код Мила (Јаmes
Mill, 1773-1836) и Бентама (Jeremy Bentham, 1748-1832), почела се
односити и на равнотежу између парламента и управе. Представа о
раздвајању моћи све до данас је остала чврсто језгро западне либералне
мисли.
Други корен јесте Веберова и Москина анализа односа парламента и
бирократије. Вебер је сматрао да у модерним парламентарним
демократијама постоји мешање, сукобљавање, али и добар спој два типа
власти: бирократске и харизматске. На једној страни налази се
бирокартија, са етосом дужности, хијерархијском структуром, деловањем
заснованом на општом, апстрактном и неперсоналном правилу. Али, такво
деловање производи бирократски менталитет, опсесију редом и жељом да се
загосподари и нормативно регулише цело друштво. На другој страни стоје
политичке вође и њихове странке, које су основа парламентарног живота, а
у којима преовлађује харизматски тип власти. Политичке вође често
изражавају изворне жеље и интересе друштва и тиме спречавају
бирократску инерцију. Али, такође су често и поприлично радикалне, не
разумеју функционисање ни државе нити друштва, па често хоће целу
администрацију и државу да потчине својим партикуларним (дакле,
личним, партијским, статусно-групним или класним) интересима. За
Вебера, савремени демократски поредак може добро да функционише само
ако постоји равнотежа између ова два типа власти. Сличну идеју о
равнотежи налазимо и код Моске. По њему, у владајућој класи модерних
паралментарних друштава постоје две гране. Једна долази од
админстрације и судства, а друга од изборне подршке. Обе хоће превласт и
намећу своје интересе. Узајамна контрола, межутим, корисна је по обе
гране, али и по класу којом се влада.
Трећи корен је размевање односа елите и демократије Шумпетера и
Арона. Као што је већ речено, Јозеф Шумпетер је сматрао да демократрија
не подразумева недостатaк елита, већ посебан начин њихове регрутације.
То је регрутација преко избора. Суштина демократског поретка лежи у
договору који постоји између различитих грана политичке и друштвене
елите. Тај аранжман тиче се правила игре, тј. правила такмичења за моћ -
економску, политичку, друштвену… И Шумпетер, попут Вебера и Моске,
подржава идеју о значају узајамног ограничавања, односно равнотеже
елита. Али, осим државних он ту укључује и недржавне елите - медијску и
академску елиту, које између избора, заједно са опозиционом политичком
елитом, врше притисак на државну елиту. Рејмон Арон такође мисли да је
особеност западних друштава ограничење, спутавање деловања
управљачких елита. Наиме, основна друштвена идеја није поверење у власт,
већ неповерење, сумњичавост, жеља да се направи такав аранжман у коме
би један део моћи ограничавао и контролисао други. То није само подела

209
власти, већ и подела свих политички релевантних елита. Главне елите су, по
Арону, политичке вође, владини адмистратори, директори, радничке вође и
војни шефови. Ако су те елите одвојене и независне, друштво је
демократско. Ако су пак оне срасле, друштво је тоталитрно. Потпуно срасле
елите значе крај слободе, а потпуно разједињене и посвађане елите значе
крај државе. Слобода је негде у средини, и подразумева јасан консенсус
елита о демократким правилима игре.
Коначно, четврти корен јесте теорија Липсета и Ејзенштата. Сејмур
Мартин Липсет је указао на значај демократске инфраструктуре
(привредни развој, урбанизација, образовање, снага средње класе) за
стварање сегмената друштва независних од државне власти и моћи
владајуће елите. А управо идеја аутономних центара моћи јесте основа
демократије и слободних демократских избора. Шмуле Ејзенштат (Shmuel
Eisenstadt, 1923-) је желео да комбинује функционализам са Вебером и
Шумпетером. Успешност модерних демократких система, по њему, мери се
способношћу система да апсорбује промену без великих ломова и криза.
Две су, наизглед противречне, претпоставке те способности. Једна је
диференцијација елита, која води до такмичења различитих ценатара моћи.
Друго је солидарност елита, тј. консенсус о основним вредностима о
правилима политичке игре. Само равнотежа између конкуренције и
солидарности, по Ејенштату, омогућава стабилни демократски поредак.
Са друге стране, теорија демократских елита разликује се од неких
других алтернативних теорија демократије, које се могу назвати
демоцентричним.
Прво, она се разликује од партиципативне теорије демократије. Та
теорија потиче од Русоа (Jean Jacques Rousseau), Токвила (Alexis de
Tocquille) и Мила (John Stuart Mill, 1806-1873), а данас је заступају Керол
Патман (Carole Pateman), Бенџамин Барбер (Benjamin Barber) и Х. Т. Вилсон
(H. T. Wilson). По њима, западне демократије болују од премоћи државно-
бирократских структура над представничким и намерне политичке
пасивизације демоса (преко идеологије материјалистичког
индивидуализма). Лек од сушења демократије јесте увођење и јачање свих
форми непосредне демократије, у месту становања, у образовним
установама, на радном месту. Невоља са овом теоријом, по Еви Ециони
Халеви, јесте да она не садржи јасну идеју како би таква партиципативна
демократија функционисала. Такође, није јасно да ли би такав стистем био
ефикаснији од постојећег. Затим, нису дати ни механизми којима би се
спречило да неки део елите злоупотреби овај општи активизам.
Једноставно, када нема сварне независности актера нема ни демократије,
а код присталица оце теорије не види се која су то институционална и друга
јамства независности учесника у демократским процесима.
Друго, теорија демократских елита разликује се и од плуралистичке
теорије демократије. Њени представници су Дал (Robert Dahl), Линдблом
(Charles Lindblom), Ризман (David Riesman), Галбрајт (J. K. Galbraith),
Труман (David Truman), Сартори, Ползби (Nelson Polsby) и други. Они
сматрају да је фрагментација моћи добра за западну дмократију пошто
омогућава равнотежу и узајамно ограничавање моћи (односно власти). Та
фрагметација се, међутим, не врши преко елита, већ преко умножавања
различитих интерсних група. То је замршени конгломерат вођа, независних
суверенитета и сфера утицаја, сукоба, надметања сваког против сваког, али

210
и коалиција, удруживања и променљивих савзеништва. Управо то чини
основ модерне демократије. Али, по Халевијевој, овакав приступ
неоправдано занемарује чињеницу да ипак постоје кључне, стратешке
елите. Оне се ипак морају разликовати од ad hoc група за притисак, или од
акционих група које могу бити друштвено сасвим маргиналне. Очекивање
да демократија почива првенствено на бескрајном умножавању и
уситњавању моћи, сасвим је нереалитичко и неоправдано оптимистичко.
Теорија демократског елитизма има ентузијазам за повећање
партиципације поделита и јавности. Али, то не може бити по цену да се
потпуно занемари значај аутономије кључних елита. Заправо, број група за
притсак потпуно је ирелевантан. Оно што је збиљски значајно јесте
независнот елита (и поделита) у њима, независност како од државе, тако и
једне од других. Плуралистичке теорије не само да то не увиђају, већ и
инсистирају на преклапању, преплитању, укршатњу друштвених група као
основне одлике демократије (Сартори). Али, ако се вође група преклапају, то
је смрт за демократију. Тако, колико год да има више тог преклапања и
завиности, толико мање има ствaрне демократије.
Треће, теорија демократских елита разликује се и од теорије
цивилног друштва. Ова терија своје корене вуче из 18. века, и идеје Адама
Фергусона да истинска слобода постоји тамо где су дозвођена слободна
грађанска удружења. Почетком следећeг века Хегел и Маркс су ову теорију
одбацили због њеног партикуларизама. Они су сматрали да се опште може
бнаћи само у држави, а не изван ње. Премда је век касније Грамши
(Antonio Gramsci, 1891-1937) поново указао на значај недржавних
друштава за општечовечанску еманципацију, теорија цивилног друштва
практично је замрла. Тек 1970-их година њу ће оживети интелектуалци у
Источном блоку, желећи да се супротставе свемоћи компартијске државе.
Прихватиће је и Хабермас (Jürgen Habermas), неки радикални милиоци на
Западу, као и еврокомунисти,. Данас је заступају Кијн (John Keane),
Френцел-Загорска (J. Frentzel-Zagorska), Милер (Robert Miller), Ригби (T. H.
Rigby), итд. Сви су они одбацили негативну конотацију цивилног друштва
која је постојала код Хегела и Маркса. Они виде цивилно друштво као
интеракцију индивидуума слободну од државне контроле. Премда је ова
концеоција веома модерна у неким интелектуалним круговима, за Еву
Ециони Халеви она је сваштарски концепт, мишмаш различитих идеја.
Цивилно друштво је, за његове протагонисте, све што није држава, али то је
највећи део феномена друштвености. Ко захвата премного, заправо захвата
премало. Феномени цивилног друштва нити су сами по себи аутономни,
нити су изнедрили демократију. Они су резултат, производ демократског
развитка који је генериран другим феноменом. Наиме, сви ти демократски
микропроцеси у сфери цивилности могући су само ако већ постоје
деморатски макропроцеси. То значи да нису могућа никаква слободна
грађанска удружења уколико у друштву већ не постоји економска или
судска независност, или неки други елементи самосталности елита. А они су
потпуно изван погледа присталица теорије цивилног друштва.
Како Ева Ециони Халеви одређује елите? Елите се могу дефинисати
као групе људи који имају више него велики (inordinat) удео у моћи, на
основу њихове активне контроле ресурса. Ресурси су свари које једноставно
мањкају, које су ретке, а које имају значаја за животе људи. Њих људи желе,
али за љима постоји већа потражња него што је понуда. Главни извори су:

211
1. извори физичке присиле (пре свега оружје);
2. организационо-административни извори (способност организовања
људи и контроле организацуионих структура, попут бирократских
организација);
3. симболички извори (знање, информације, способност манипулације
симболима у кнструисању реалности код других);
4. материјално-економски извори (капитал, средства за производњу и
размену, предузећа);
5. психоперсонални извори (харизма, време, мотивација, енергија).
Сви ови извори су међусобно повезани и често се јављају у различитим
комбинацијама. Отуда они не могу представљати основу за поделу елита.
Елите се пре могу разликовати по месту деловања. Тако у сваком
развијенијем друштву имамо:
1. политичку елиту; то су носиоци политичких положаја: чланови владе,
чланови моћних парламентарних или конгресних комитета, прваци
великих парламентарних странака;
2. управно-државну елиту; то су врховни ешалони администрације, војске
и полиције;
3. судску елиту; то су судије врховних или уставних судова;
4. привредну елиту; њу чине активни власници и менаџери великих
предузећа;
5. радничко-синдикалну елиту; њу чине врховни ешалони радничких
удружења и синдиката;
6. медијску елиту; састављена је од новинара и урадника најутицајнијих
јавних гласила (пре свега ТВ);
7. академску елиту; чине је најутицајнији и најпознатији научници и
универзитетски наставници;
8. елиту друштвених покрета; чине је лидери главних протестних покрета
који немају статус странке (еколошки, мировни, феминистички итд).
Као што се елите могу поделити у ових осам сфера, тако и поделите
постоје у свакој од ових области. Оне укључују друге (или ниже) ешалоне
наведних група. Рецимо, политичку поделиту чине сви чланови парламента,
економску чине шефови, власници и менаџери мањих предузећа, итд.
Аутомија поделита за Еву Ециони Халеви није ништа мање важна по
демократију од аутомије елита.
Шта аутомија елита није? Није пуки плурализам елита. Она се тиче
пре свега дистрибуције ресурса. Али, то није ни само аутономија
организација. Неки ресурси, наиме, уопште не зависе од организације
(попут симболичких или психоперсоналних ресурса). Аутономија елита није
ни аутономија моћи (власти) од јавности (од демоса). Шта онда јесте?
У ОДНОСУ НА РЕСУРСЕ ФИЗИЧКЕ ПРИНУДЕ : Елита или поделита ће се
сматрати независном уколико није субјект репресије преко ресурса за
принуду других елита или поделита. Такође, сматраће се независном када
таква репресија, и ако је покушана, није била успешна, односно када
припадници елите и под-елите на коју та репресија треба да утиче пруже
ефикасан отпор. Недостатак физичке репресије се најчешће повезује или са
непостојањем репресивног законодавства, или са постојањем таквог
законодавства које експлицитно штити од репресије - као што су закони о
слободи штампе, слободи окупљања, слободи говора итд. Ништа мање
важно од таквог законодавства је и начин на који се закони спроводе (или

212
не спроводе) у пракси.
У ОДНОСУ НА МАТЕРИЈАЛНЕ РЕСУРСЕ:
Елита или поделита је
независна онда када није зависна од материјалних ресурса других. Она је,
такође, независна када је задужена за материјалне ресурсе који су
подложни контроли других, али када на њих не могу утицати потези других.
На пример, ми можемо говорити о независности елите и поделите када на
буџет којим они располажу, тј. на плате, капитал и профит њених чланова,
не може да утиче нико изван њихових граница.
У ОДНОСУ НА АДМИНИСТРАТИВНО-ОРГАНИЗАЦИОНЕ РЕСУРСЕ: Елита
или поделита је независна онда када није контролисана преко
административно-организационих ресурса других елита или поделита.
Такође је независна када њени организациони ресурси нису контролисани
са стране. Тако, можемо говорити о независности елите и поделите онда
када њихови чланови нису надзирани или обавезни да прате инструкције
које потичу ван њених сопствених граница. Такође, можемо говорити о
таквој независности када елита или поделита функционишу ван било какве
организационе структуре, или као посебан ентитет у оквиру неке веће
организације.
У ОДНОСУ НА СИМБОЛИЧКЕ РЕСУРСЕ : Елита или поделита је независна
када у својим активностима није зависна од симболичких ресурса било кога
ко се налази ван њихових граница. Такође је независна када јој симболи
других људи нису наметнути, и када њихови сопствени симболички ресурси
нису конструисани нити контролисани од стране других. На пример,
можемо говорити о независности елите када информације које потражује
како би испуњавала своје задатке не могу бити споља контролисане, или
када идеологије које воде њихове активисте нису наметнуте споља.
У ОДНОСУ НА КОМБИНОВАНЕ РЕСУРСЕ: Независност такође може бити
базирана на различитим комбинацијама независних ресурса. На пример,
постављења и унапређења укључују и материјалне и административне
ресурсе. Елита и поделита се могу сматрати независним када на
постављања и унапређења њених чланова не може бити утицано ван њених
сопствених граница.
Наравно да елите и поделите никада не могу бити апсолутно
независне, већ само релативно. Елита или поделита ће се сматрати
релативно независном када, упркос томе што су њени ресурси
контролисани споља, још увек поседује значајне ресурсе који не могу бити
споља контролисани. Елита ће се, по Еви Халеви Ециони, такође сматрати
релативно независном када се њена независност држи значајно већом него
независност истих елита у недемократским системима.
Дуги представник савремених приступа елитама јесте Кристофер
Лаш (Christopher Lasch, 1932-1994). Његова књига Побуна елита: и издаја
демократије (Revolt of the Elites: And the Betrayal of Democracy, 1994)454
говори о једној сасвим новој појави – глобалној и зато неодговорној елити.
Лаш је иначе био искрено левичарски опредељен друштвени научник.
Писао је о борби америчке левице и о друштвеном положају жена.
Организовао је и конференције левичарских научника. Делатно се – кроз
написе у штампи - противио рату у Вијетнаму (за које је 1966. награђен
Пулицеровом наградом). Али, крајем осамдесетих и почетком деведесетих

454 Овде је коришћено српско издање: Светови, Нови Сад, 1996.

213
година 20. века, Лаш је своју критику усмерио баш на доминантну
новолевичарску иделогију. Врхунац те критике представља његова
последња књига (објављена исте године када је Лаш умро) Побуна елита.
Лаш пише о «новим елитама» које данас владају националним
друштвима. У њих спадају «не само корпорацијски менаџери већ и све
струке које производе и манипулишу информацијама» (10). То је «нова,
целебрална аристократија» (11). За разлику од припадника ранијих
владајућих елита, «њихови животни приходи не ослањају се толико на
власништво над некретнинама колико на манипулацију информацијама и
професионалном експертизом» (36). То су припадници занимања као што
су: «посредници, банкари, грађевински финансијери и предузимачи,
инжењери, консултатни свих врста, системски аналитичари, научници,
доктори, публицисти, издавачи, уредници, директори рекламних агенција,
уметнички директори, филмаџије, забављачи, новинари, телевизијски
продуценти и редитељи, уметници, писци, професори универзитета» (37).

Слика 6: Кристофер Лаш; његова мајка, Зора (рођена

Шауп [Schaupp]) докторирала је философију (1925) и
предавала философију и логику на Универзитету
Небраска, Вашингтонском универзитету и
Универзитету Мисурија; отац Роберт је похађао
Оксфорд и затим радио као новинар и уредник;
Кристофер је уписао Харвард и дипломирао на одсеку
за историју (1954); магистрирао је (1955), а онда и
докторирао (1961) историју на Колумбија универзитету;
предавао је историју на Универзитету Чикага,
Универзитету Ајове (University of Iowa), Нортвестерн
универзитету (Northwestern University) и Универзитету
Рочестер (University of Rochester); најпознатија дела су
му: Нови радикализам у Америци 1889-1963 (The New
Radicalism in America 1889-1963: The Intellectual As a
Social Type, 1965), Небо у свету без срца: опседнута
породица (Haven in a Heartless World: The Family
Besieged, 1977), Култура нарцизма (The Culture of Narcissism, 1979), Минимално
јаство: психичко преживљавање у тегобним временима (The Minimal Self: Psychic
Survival in Troubled Times, 1984), Истина и једино небо: прогрес и његова критика
(True and Only Heaven: Progress and Its Critics, 1991) и Жене и свакодневица: љубав,
брак и феминизам (Women and the Common Life: Love, Marriage, and Feminism,
1997).

Сва та заниима Кристофер Лаш, као и Роберт Рајх, зове

«симболичким аналитичарима» (37). «То су људи који живе у свету
апстрактних концепата и симбола који се протежу од цена на берзи до
визуелних приказа које стварају Холивуд и Медисон Авенија, и који се
специјализују за интерпретацију и употребу симболичких информација»
(39). Припадници тих занимања обично завршавају најбоље универзитете,
космополитске по саставу студената и професора. Они се, затим,
запошљавају у транснационаним предузећима или установама. Наиме,
«тржиште у коме оперишу ове нове елите сада је интернационалног обима.
Њихова богатства су везана за предузећа која оперишу преко националних
граница. Њихов је интерес више у глатком функционисању система као
целине него било којег од његових делова» (37). КОначно, припадници те

214
нове елиоте настањују се у «специјализованим географским џеповима»
светске транснационалне службене класе (39). У дружењу и општењу
упућени су првенствено једни на друге, па је једини њихов додир са месним
становништвом онај преко војске «личних служитеља» - кућних помоћница,
чувара, куварица, чистача базена, спремачица, механичара, праљи итд. -
која колективно задовољава све веће потребе церебралне аристократије.
Све то чини да су припадници те нове елите «далеко више
космополитске» (11) него тшо су икада биле стале националне елите.
«Њихова лојалност – ако тај израз у овом контексту већ сам по себи није
анахрон – јесте интернационална, а не регионална, национална или локална.
Они имају више заједничког са својим парњацима у Бриселу или Хонконгу
него са масама Американаца који се још нису укључили у мрежу глобалних
комуникација» (37). «Патриотизам свакако не заузима неко високо место на
њиховој лествици врлина(...) Питање је да ли они себе уопште сматрају
Американцима» (11).
Они су радо пригрили «мултикултурализам» баш зато што он нуди
једну «пријатну слику глобалног базара» на коме су не-глобалне, националне
културе сведене на «егзотичне кухиње, егзотично облачење, егзотичну
музику, егзотичне племеске обичаје који се могу кушати насумце, без
сувишне запитаности и одговорности» (11) Та нова елита је на страни не
сопственог друштва, већ глобалних економских и политичких сила. “Нове
елите су код куће само у транзиту, на путу за неку конференцију на
високом нивоу, на грандиозно отврање новог представништва, на
интернационални филмски фестивал или у неоткривено летовалиште.
Њихов поглед на свет је у суштини туристички” (11).
Њихов начин школовања, рада, становања, изолује их националних
друштав ау којима живе, иако су управо они управљачи тих истих
националних друштава. То важи чак и за елиту у водежем друштв
данашњице – САД. «У ствари, они су се издвојили из јавног живота. Не само
да не виде због чега треба да плаћају за јавне услуге које сами више не
користе, већ многи од њих себе више и не виде као Американце у неком
значајнијем смислу речи, у смислу да деле судбину Америке. Њихове везе са
интернационалном културом рада и разоноде – бизнисом, забавом,
информацијама и `стицањем информација` - чини многе од њих потпуно
равнодушним према опасности националног пропадања САД» (46-7).
Њихови животи нису делови никаквих стварних заједница, никаквих
нација, јер су толико изолиовани богатством и моћи да не морају да се
брину због тога што се дешава било где. Природа њиховог посла – везаног
за симболе и рачунарску хиперреалност – суштински их одваја од
стварности, опипљивих свари, материјалности. Та нова алита, «изгубила је
поштовање пема поштеном мануелном раду». Она је развила својеврсну
идолатрију «креативног рада»455, али се он за њих своди само на «серију
апстрактних менталних операција уз помоћ компјутера, а не произвођење
хране, скровишта и других потрепштина». Припадници те церебралне
аристократије
«фатално су удаљени од физичке стране живота – одатле њихови жалостиви
покушаји да ово надокнаде гладовањем и напорним теловежбама. Једина

455 Добро је данас само оно што је «креативно»; није важно да ли су деца добра или
рђава, васпитана или неваспитана, марљива или лења; најважније је да буду -
«креативна»!

215
 њихова веза са производним радом је кроз потрошњу. Они немају никаквог
искуства у прављењу било чега садржајног или трајног. Они живе у свету
апстракција и привида, у симулованом свету који се састоји од рачунарских
модела ствраности - `хиперреалности`, како је називају – која је издвојена од
опипљиве, непосредне, телесне стварности настањене обичним мушкарцима
и женама» (24).
Лаш, за кога смо рекли да је и сам био левичар са дугогодишњим
стажом, нарочито критикује идеолошко вођство те нове елите «која се
поистовећује са левицом, мада њени ставови мало подсећају на традицију
коју она, према сопственом тврђењу, брани» (17). Та идеолошка фракција
елите, која се налази углавном на унивезитетима, своју
фундаменсталистичку идеологију представља као науку, дакле као неупитну
истину којој подучава студенте – будуће припаднике те исте нове елите.
Средиште њихове еидеологије је тврдња да је целокупна досадашња
европска и америчка култура заснована на «мизогинији», «расизму»,
«сексизму», «национализму», «хомофобији», «европоцентризму« итд. и да је
задатак друштвене науке да сва та најстрашнија зла идентификује и
искорени.
Усмеравање пажње на ова питања за Лаша значи запостављање оних
стварних, горућих проблема друштва, попут повећања неједнакости,
безграничне обести богатих и чамотиње сиромашних, распада породица,
пораста насиља, смањења опште културе, пропаганде бестидности,
разврата и неограниченог личног задовољства. Све то се гура у позадину, а
главнина академског занимања усмерава се заправо на статусне проблеме
више средње класе из које, претежно, долази академска елита456. Елита је,
тако, себично и незрело, усредсређена само на себе. «Елите говоре
искључиво саме себи», «причају саме са собом на сопственом дијалекту»
(111) и страховито се разбесне када неки од ретких припадника елите
проговори другачије. Ко не користи њихов сленг – «родна дискриминација»,
«хомофобија», «сексизам» итсл, ко им се не продружи у њиховом згражавању
над «системском дискриминацијом родних, сексуалних, транссексуалних и
осталих мањина», осетиће сав гнев церебралне аристократије.
«Када наиђу на отпор они покажу отровну мржњу која се крије одмах испод
површине насмешеног лица више-средњо-класне благородности. Опозиција
чини да ти `хуманисти` забораве све либералне врлине које тврде да
подржавају. Постају зловољни, осорни и нетрпељиви» (32)
Тиме се, међутим, само озакоњује «нови догматизам» (21) који оштро
«проказује оне који скрену са партијске линије» (22) – пре свега у академској
сфери. То је «поновно увођење неке врсте свештеничке хегемоније над
умом» (63). Јер, академски (тј. образовни) кадар може бити «исто толико
опасан колико и свештенички или војни кадар» (65).
Нови догматизам, усредсређеност на ону неколицину друштвених и
психолошких проблема каријеристичких средњокласних професионалаца,
њихово проглашење кључним питањима целога друштва, има своје корене у

456Рецимо, већину академских положаја у области друштвених наука попуниле су

жене. Стога је онда као страховито важно проглашено питање равноправности
доброприходујућих жена-професиомалаца са њиховим средњокласним мужевима у
остваривању каријере (36). Али, како успоставити склад у таквим породицама,
како их учинити благословеним – не са што више ствари, већ са што више деце,
како их сачувати од распада – то су питања која су проглашена потпуно неважним.

216
све већој економској и социјалној изолованости нове елите од остатка
друштва.
«Просперитет који уживају стручне и управне класе, а које чине већину оних
горњих 20 процената структуре прихода, долазе великим делом из
новонастале брачне схеме која је позната под рогобатним називом
спаривање према подударности – тенденције мушкараца да се жене женама
за које се могу поуздати да ће доносити приходе сличне њиховим. Некада су
се доктори женили болничаркама, правници и директори својим
секретарицама. Сада се мушкарци из више средње класе обично жене
женама из сопствене класе, пословним или професионалним колегиницма
које и саме имају уносне каријере(...) Није неопходно трагати много даље да
би се објаснило шта то професионалне и менаџерске класе привлачи
феминизму. Женски каријеризам обезбеђује неопходну базу за њихов успех,
гламурозан, китњаст, понекада непристојно раскошан начин живота» (35-6)
Та нова елита заправо је прваштина оне масе коју је Хозе Ортега и
Гасет описао у својој књизи Побуна маса (1932). Нова елита је заправо
културни крем те размажене, незреле и неодговорне масе и дели све њене
слабости (29-30). Стара традиционална елита говорила је првенствено о
обавезама, себе је видела у служби тешких и напорних друштвених циљева,
а показивала је изразиту одговорност према одржању крхке материјалне
цивилизације и танушне («елитне») културе. Нова, пак, елита, иде искључиво
за својим задовољствима, адолесцентски је заокупљена само својим
проблемима457. Она је дете једне нове, материјално богате цивилизације, и
као свако дете богатог скоројевића оно је размажено, обесно и бестидно458.
Уз све то иде и њена својеврсна «ароганција моћи» - уверење да је та
нова елита апсолутни носилац највиших знања и вредности, и да јој као
таквој припадају све материјалне и статусне повластице глобалног система
(41). Она не схвата да је само корисник рада стотина поколења претходних
учењака и произвођача, и «о себи мисли као о самоукој елити која за свој
привилеговани статус треба да захвали само сопственим напорима» (42).
Припадника нове елите лако ћете препознати по томе што ће вам рећи да
он прецима, отаџбини нити било коме другоме не дугује ама баш ништа.
Лаш то назива “побуном елита” против одговорности према било коме -
сопственом друштву, националној држави, националној култури... (48-9).
Прпадници те космополитскле елите не осећају никакву обавезу не само
према својим прецима или претходницима. Они не осећају никакву
обаветзу ни према својим потомцима. Живе у вечитој садашњости у којој
постоје само они, «као нестарећи, младалачки сој« (42). Прошлост за њих
није део садашњости, већ терет којег је пожељно што пре отарасити се.
Зато су сурови и равнодушни према сопственим родитељима. Будућност,

457 Од питања хомосексуалности или каријерне полне равноправности правити

централне друштвене (тј. социолошке) проблеме исто је као од питања младалачких
акни правити главни медицински проблем. Као што не смемо целокупну
медицинску науку сводити на бављење тим питањима, тако се ни социологија не
сме свести само на сексуално-адаптивне проблеме размажене америчке више-
средње класе.
458 Једини стварни напор припадника те елите у животу јесу «дијете» и «фитнеси»

који имају за циљ да их «одржавају у стању сталне младоликости, вечно

атрактивним и привлачним за потенцијалне нове бракове» (31).

217
пак, не чини неко други већ опет само они. Стога њима и не требају деца –
она су ионако само терет459.
Верујући у своју вечну младост, она, међутим, пропушта да види
демографску катастрофу у коју гура своје друштво. Јер, «уживање без
одговорности» није само главна животна лозинка елите. Са је само тако,
друштво би се обнављало захваљујући плодности и родитељству нижих
класа. Међутим, елита је паролом «максимум уживања, минимум
одговорности» заразила и целокуно домаће становништво460. И елита и
маса, наиме, васпитавају се да живе у условима «слободе», која се разуме
као Маркузеовска «радикална независност» од сваке обавезе, сваке
одговорности. У доба класичног либерализма, међутим, постојала је морална
и законска обавеза да се издржавају жене и деца и да се цео живот проведе
уз њих и старајући се за њих. Данас се, међутим, жена и деца могу
оставити кад год се на видику појави неко млађе и лепше тело.
«Све већи број развода(...) одражава све већу нестрпљивост према
ограничењима које намећу дугорочне обавезе. Страст за напредовањем
почела је да подразумева и право на нове почетке када год претходно
установљене обавезе постану непотребно оптерећење» (91).
Идеологија која оправдава развод код првог већег проблема можда је
добра за индивидуализам церебралне аристократије. Али, таква идеологија
је погубна по породицу и друштво у целини. «Здрав разум нам говори да су
деци потребна оба родитеља, да развод на њих погубно делује и да у
обдаништима баш не цветају» (101). Нажалост, деца из растурених
породица и сама често умеју да понављају обрасце својих родитеља. Тако је
све мање бракова, све мање деце и – све мање будућности.
Али, сву ту «слободу» без обавеза, сва та «права» без одговорности461,
које нова елита непрекидно умножава, на крају неко мора и да плати. Њу
заправо плаћа све слабија радничка, односно нижа средња класа:
«Иако су пуни `милосрђа` према сиротињи, за њих се не би могло рећи да су
претплаћени на теорију noblesse oblige (племство обавезује), што би
подразумевало да су вољни да дају директан и лични допринос општем
добру. Обавеза, као и све остало, постала је обезличена. Она се практикује
једино преко државе, али терет њеног испуњавања не пада на менаџерску и
професионалну класу, већ, несразмерно, на нижу средњу радничку класу.
Политичке мере за које се залажу ново-класни либерали у име подјармљених
и угњетених – рецимо, расна интеграција јавних школа – захтевају жртве
управо од сиротиње која са етничким мањинама дели унутрашњост великих

459 Раније су елите знале да су само један од власника земљишта (тј. друштва), чији
низ креће из прошлости а губи се негде у далекој будућности. Ово данас је,
међутим, прва елита која мисли да њено право на располагање свиме није
ограничено истим таквим правима оних који ће је наследити. То је, наиме, стога
што је ово прва елита у историји која верује да ће – наследити саму себе! Зато њени
припадници и не размиљају о деци и родитељству.
460 «Планирање породице», омиљена сложеница из пропаганде намењене маси,

заправо значи «немати децу». «Сексуално васпитање», такође главна сложеница из

те пропаганде, у ствари значи «упућеност у све технике разврата». Али, не сваког,
већ «безбедног» разврата – то јест оног у коме нема «нежељене трудноће», односно
разврата из кога као последица не настају деца.
461 «Толико смо заузети одбарном својих права да мало тазмишљамо о својим

одговорностима» (85)

218
 градова, а никако не и од либерала из предгарђа који те мере смишљају и
подржавају» (46).
Уопште, ова нова глобална елита шири се на рачун националних
средњих класа (34). То се дешава не само у слабије развијеним земљама,
које се повијају под ударима транснационалног капитала. То се одиграва и
у САД. У њој је средња класа, одређена годишњим приходом између 15.000
и 50.000 долара, спала са 65% становништва, колико је њен удео био 1970,
на 58%, колико је њен удео био 1987. године (35). Заједница се све више
претвара у друштво велике и богате горње класе, слабашне средње и
радничке класе и велике, паразитске поткласе. А слабљење средњих класа је
опасно баш зато што су на њима почивале две кључне грађанске вредности
– нација и демократија. Због тога је «пропадање нација» природна
последица раста ове нове елите.
«Пропадање нација уско је повезано са глобалним пропадањем средње класе.
Већ у шеснаестом и седамнаестом веку богатство националне државе било је
везано за богатство трговачке и мануфактурне класе (...) Ма какви били
њени недосаци, национализам средње класе створио је заједничку основу,
заједничке стандарде, заједнички начин мишљења без кога се друштво
своди на фракције које се међусобно такмиче, чега су Оци оснивачи
Америке били врло свесни – своди се на рат свих протв свију» (49-50).
Али, лоше вођена од стране глоблитичке елите, не пропадају само
америчка нација и демократија. Истоветни токови постоје и у осталим
деловима света.
«Европски референдуми о уједињењу открили су дубок и све шири јаз
између политичких класа и скромнијих кругова друштва који се боје да ће
Европском заједницом владати бирокарте и технократе лишене сваког
осећања националног идентитета и оданости. Европа којом се управља из
Брисела, по њиховом мишљењу, биће све мање подложна надзору грађана.
Међународни језик новца говориће гласније од локалних дијалеката». (47-8).
Заправо, већа отвореност нове елите за попуњавање одоздоле уопште
не значи паредак, или више демокртије. Тиме се само јача систем глобалне
елите, што ће друштвену подељеност на елиту и масу само још више
учврстити (74-5). А то ће значити више неодговорности према националним
и месним друштвима и њихово даље суштинско запостављање у име
имагинарног глобалног друштва и његове виртуелне космополитске културе.
Дело Кристофера Лаша снажна је опомена отуђеним елитама. Не
само оним економским или техничким, већ првенствено симболичким –
акдемским, медијским, културним... То је опомена да њихово поткопавање
месних друштава и танмошњих вредности можда не води у правцу «опште
среће и благостања». Оно изгледа пре води путем који се може завршити
општим урушавањем свега што је било добро, а да ништа ново и важано
није направљено.
Тако, једини стварни оквир демократије у досадашњој историји била
је јака држава–нација462. Познату Деместрову (DeMaistre) мисао да се може
видети Француз, Италијан или Рус, али не и Човек, можемо само мало да
променимо тиме што ћемо рећи да се може видети америчка, британска
или швајцарска демократија, али не и демократија. Кад год имамо
462Управо је држава-нација, са својом идејом народне суверености, како запажа
Гринфилдова, била “онај облик у ком се демократија појавила у свету, садржана у
идеји нације као лептир у чаури” (Liah Greenfeld, Nationalism: Five Roads to
Modernity, Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press, 1992, р. 10.

219
демократију, људска права, слободног грађанина, ту мора постојати и нека
стварна заједница. А то је управо држава-нација. Глобална елита, међутим,
нуди концепцију “космополитске демократије” и “интернационалне државе”
у којој ће демократија бити још развијенија него у државама-нацијама463.
Националне државе се, у таквој њеној идеологији, непрестано излажу
подсмеху (као “заостатак дилувијалне прошлости”) и приказују као
превазиђене, примитивне, и мање вредне творевине. Али, можемо се
заједно са Лашем упитати - ако је на нивоу националних демократских
друштава било тако тешко надзирати елиту, колико ли ће тек теже бити
назирати елиту на нивоу светског, глобалног друштва?
Није реч само о огромном ризику да читав пројекат «глобалне
демократије» једноставно не успе. Реч је о вероватноћи да ћемо изгубити
националну демократију, а добити отуђену и арогантрну, глобалну
аристократију. А управо то је оно што нас све треба најозбиљније да
забрине.

Панараин и «народи без елита».

Веома сличан опис глобалне, неодговорне и антидемократске елите,

као и Кристофер Лаш, даје и А. С. Панарин464 у свом антологијском раду
«Народ без елите: између очаја и наде»465. Нови, модерни, «глобализовани»
свет није свет народа, већ свет елита. А елите су данас изашле изван
домашаја националне контроле и доносе одлуке иза леђа локалног
становништва. Без обзира да ли живе у Мадриду, Београду или Москви,
припадници тих елита мисле и делују не као националне, него као глобалне
елите. Они су везали своје интересе и своју судбину не са сопственим
народом, већ са глобалним системом богатства, моћи и престижа, у који
настоје да уђу тако што ће му као послушне работнике привести цео свој
народ.
Панарин објашњава да је прва жртва транснационалних елита
социјална држава. «У читавом свету економска елита је почела да уцењује
своје владе тиме како ће извозити капитал ван граница земље, ако у земљи

463 Та концепција је изложена у: Дејвид Хелд, Демократија и глобални поредак,

Филип Вишњић, Београд 1997; Пјер Бурдије, Сигнална светла: прилози за отпор
неолибералној инвазији, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1999;
Anthony Giddens, The Third Way: The Renewal of Social Democracy. Politiy Press,
Cambridge: 1999.
464 Александар Сергејевич Панарин (Александр Сергеевич Панарин, 1940-2003),
један је од најистакнутијих руских философа и политиколога. Током комунизма је
био лишен могућности да се слободније и шире бави науком. Али, током
деведесетих доживљав пуну научну афирмацију и постаје шеф катедре за
политикологију Московског универзитета. Његове најпознатије књиге су:
Филозофија политике (1996); Реванш историје, руска стратешка иницијатива у
21. веку (1998); Руска интелигенција у светским ратовима и револуцијама ХХ века
(1998); Искушења глобализма (2000); Православна цивилизација у глобалном свету
(2001); Стратешка нестабилност 21. века (2002).
465 А, С. Панарин, «Народ без элиты: между отчаянием и надеждой», Наш

современник, №11, 2001 г. (http://nashsovr.aihs.net/p.php?y=2001&n=11&id=5 );

српски превод:
http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2007_panarin1.htm

220
буде оптерећивана високим порезима и социјалним обавезама». Друга
жртва била је национална сувереност. «Глобално отворено друштво схвата
се као социјал-дарвинистичка средина у којој ресурси и територије, са све
мање препрека, прелазе из руку мање умешних и прилагођених, у којима су
се нашле вољом историјске случајности, у руке прилагођенијих и достојних».
Трећа последица јесте промена нарави капитализма: «прелаз од
продуктивног капитализма веберовског типа ка новом шпекулантско-
зеленашком капитализму, који је заснован на постпродуктивним праксама
и процедурама валутних манипулација, нееквивалентне размене и
извлачења сваке врсте ренте независно од рада»466.
Елите су тако, по Панарину, постале потпуно неодговорне према
сопственим народима. »Елите су обзнаниле своје право да слободно
мигрирају из тешких у лаке – привилеговане просторе, из сфера, које
захтевају напор и одговорност - у дивни нови свет, где царују лакоћа
постојања и отсуство сваке одговорности». Поготово су презрења достојне
елите у бившим комунистичким земљама. Код западних елита још има
ивесне домишљатости и креативности. Али, сва пракса источноевропских
елита свела се на имитаторску и плагијаторску делатност – у политици,
економији, науци и култури. Ту се појавио нови тип елитисте («западњака»,
«модернизатора», «европејца») који неће да чека резултате модернизације
заједно са сопственим народом, већ хоће одмах да живи у «богатом
цивилизацијском простору» као кооптирани члан глобалног елитног
друштва.
Припадници те елите више не осећају никакву одговорност за свој
сопствени народ, већ га оптужују да је он – због своје «заосталости»,
«традиционализма», «национализма» - главни кривац за национално
сиромаштво, заправо, што елита не живи још боље него што живи. Та
компрадорска елита почиње да се школује и лечи у иностранству, да се
забавља у иностранству, да духовно живи у иностранству. Стога она која
треба да брине о просвећености и благостању народа више уопште није
заинтересована за домаће школе, болнице или позоришта. «Још тридесет
година уназад под индустријским друштвом на Западу подразумевао се
социјално-економски систем, у чијем се центру налазило не индустријско
предузеће, него универзитет. Улагања у науку, културу и образовање
сматрана су најрентабилнијом од свих економских инвестиција.
(...)Међутим последњих година нешто се сломило у том механизму
формирајућег стваралачког уздизања». А домаћа компрадорска елита
сасвим је оставила народ да пребива у незнању и болестима, окренувши се
хедонистичкој распуштености и доколичарству.

466 «Представници те виртуелне економике, који манипулишу имагинарним

величинама, али који за размену за њих захтевају реална пуновредна добра,
добијена народним трудом, имају јаке разлоге да изађу из система националне
контроле у неконтролисани глобални простор. Ето зашто сви представници сиве
економске праксе, засноване на паразитској економској шпекулацији и
прерасподели, сада наступају као авангарда економског либерализма. Они
одлучније од свих заступају принцип немешања државе у економски и социјални
живот, осуђују националне суверенитете као остатке “агресивног традиционализма”
и ратују за глобално отворено друштво, у коме нико не преузима на себе бригу о
заштити ни националних добара, ни социјалних и људских права домаћег
становништва».

221
 Последица такве «издаје елита» је стварање «четвртог света» или
«простора одбачених». Пошто је елита не само напустила своје месно
становништво, него га је презрела, па чак и замрзла, оно се нашло у правом
колонијалном гету, из кога нема излаза у спољашњу средину и у коме нема
будућности.
«Када се прича о глобализацији као о новој победи принципа комуникације
над изолационизмом, заборавља се да се прецизира да је реч о игри без
добитка: нова комуникативност елита плаћена је невиђеном изолацијом
масе, замандаљене у неми простор гета. (...)Вероватно су ту кључеви тајне
четвртога света, који је данас супротстављен на само првоме, западноме,
него и трећем, јер је из трећег још могућ пут навише, а из четвртог – никад.
Ствар је у томе, што су у трећем свету дејствовале модернизационе елите у
правом смислу речи: све оно што су научиле у процесу привремених
миграција – практичних или текстуалних – у средини првога света, оне су се
трудиле да пренесу својим сународницима, да то учине општенационалном
баштином. Тако су настале нове индустријске земље трећег света –
тихоокеански “тигрови", друга брзонога фауна прогреса.
«У четвртом свету, међутим, царује други закон: живот, напуштен од елите,
која је успела да себи обезбеди лакше и удобније просторе. У простору
четвртог света делују само центрифугалне силе, које се више не
уравнотежују центрипеталним. Што већи број иницијативних и
талентованих оде, то постаје неподношљивији живот за оне који остану, и
још више расте вероватноћа, да ће у следећем поколењу одговарајући одлив
бити још већи».
Уместо прогреса, као идеала старих националних елита и њихових
друштава, у земљама четвртог света друштвени идеал постаје емиграција.
Живети лако, живети без напора, живети одмах комотно и лагодно, и не
питати за цену таквог живота, то је идеал који захвата и елиту и народ.
Последица је – стварање паразитских елита и читавих паразитских
друштава. Али у старим земљама Запада четврти свет још не расте тако
брзо – тамо код делова елите још постоје остаци националног и
професионалног идентитета. Али у Русији и осталим постсовјетским
земљама, глобалистичка елита сасвим је истисла националну. Оно мало
националне елите тамо живи под подозрењем и сталним оптужбама
«комесара модернизације и мисионара вестернизације» да су «саботери» и да
су они главни кривци што и ова «петолетка модернизације» далје слабе
резултате. Глобалисти се труде не само да дискредитују националну елиту,
већ и све друге који не деле њихове вредности – заправо, читав народ.
«Организатори масивне дезиндустријализације, која је лишила милионе људи
права на рад, причају о непоправљивој лењости “овога” народа.
Ликвидатори социјалне државе, који су лишили жене свих социјалних и
професионалних гарантија против права да продају своје тело, бесне против
пропадања морала. Културтрегери вестернизације, који су пожурили да
дискредитују народну културу и морал, који су под подозрењем да су
традиционалистички, дрече о лумпенској психологији нижих народних
слојева. Једном речју, свима прогоњенима и сумњивима да су неадаптирани
на светско тржиште пришива се да су отпадници, непријатељи савремене
цивилизације».
Панарин чак предсказује да је пропагандни рат с неадаптираном
већином светске и националне периферије само припрема за физичко
насиље и геноцид који ће уследити. Он сматра да се невиђена социјална
поларизација и агресивна идеологија глобализма на читавом простору

222
светске периферије не може добро завршити. Данас је сиромаштво заправо
постало «расни појам, који означава непоправљиви менталитет оних, који су
осиромашили, и који у ствари ништа боље ни не заслужују. А како се
поступа са злочестим непоправљивим људима ниже вредности, већ нам је
показало искуство класног и расног терора тоталитарних режима
двадесетога века». Зато се Панарин и прибојава «наступајуће тоталне
катастрофе светског грађанског рата».
Пропагандни рат против сопственог народа и национале елите нужан
је као опште објашњење све већег сиромаштва – и поред «сјајно изведених
реформи». Наиме, идеолози либералних реформи су се, растакајући
националне државе, клели како ће, само кад се реформе остваре, наступити
доба процвата и свеобиља. Али резултат је био само то да су десетине
милиона људи, као последица дезиндустријализације, избачени у свет
примитивне натуралне привреде и породичног потпомагања (када старци
пензионери хране незапослену и вредносно дезоријентисану омладину).
Мора се пружити неко објашњење неуспеха реформи и оно се налази у
«огромној назадности» руског, српског, украјинског... (допуни по жељи)
народа. Али, тај лек за сиромаштво, које нуде глобалистичке елите,
једноставно не делује – чак и када се он узима у највећим могућим
количинама. «Што више авиона са путницима бизнис-класе прелеће
континенте», сликовито вели Панарин, «то је мање путника у вагонима
трећег разреда који прелазе границе свога среза». Зато се за неделовање
лека мора оптужити сам пацијент.
Штавише, пацијент је крив не само што је болестан, већ и што је
ручак загорео. Глобалистичка елита је данас оклеветала ниже слојеве
периферних друштава не само да су сами криви што су сиромашни, већ и
да су основни кривац за главно економско зло – за инфлацију. Наводно,
њихов притисак на државу обезвређује сав труд «продуктивне елите»,
стварајући још више неприлагођених, тј. оних који не знају да зарађују али
хоће да троше. Међутим, објашњава Панарин, галопирајућу инфлацију
порађа сама глобалистичка елита, преоријентацијом са продуктивне на
шпекулантску економију. Она преферира хазардне игре виртуелне
економије, због чега данас фиктивни шпекулантски капитал на стотине
пута премашује капитал повезан са реалним инвестицијама. Управо тај
шпекулативни капитал јесте главни извор разорне инфлације и главни
извор сваке економске несигурности.
Стога је прва тачка отпора глобалистичкој елити, по Панарину, не
само социјална, већ и морална рехабилитација народа, одбрана
достојанства и вредности свих оних које је приватизовани прогрес гурнуо у
четврти свет. То је објашњење да бити сиромашан не значи бити крив, не
значи бити «неприлагођен» и не значи бити предодређен за истребљење. То
је разумевање да твоја кривица не долази од тога што не знаш енглески,
што пишеш ћирилицом и што славиш Божић 7. јануара, већ што се просто
налазиш на погрешном месту. И све што урадиш да постанеш «као они»
неће ти помоћи – јер ти ниси «они» и треба да нестанеш зато што си се
нашао на путу, зато што нећеш да послужиш као топовско месо или зато да
би се природни ресурси твоје земље користили «ефикасније» и
«продуктивније».
За огромну већину човечанства више није ствар у томе живети у
демократији или не, живети богато или сиромашно. Сада је питање живети

223
уопште, или умрети. И то питање се не поставља неколицини угрожених по
Африци и Азији. То питање глобалистичка елита данас поставља читавим
народима, једнако у Европи као и у Америци. И само од народа и њихове
истинске елите зависи какав ће се одговор дати.

Искуствена истраживања елите

Неколико је питања на које су истраживачи елите тражили одговор у

својим искуственим испитивањима. Да ли је елита стварно повезана,
самосвесна и завереничка? Постоји ли између њених припадника
такмичење или консенсус? Колики је број чланова елите, и имају ли
заједничке интересе и вредности?
Али, истражити елиту није лако. Најпре, није лако одредити узорак.
Кога тачно узети као представника елите? Затим, како до њих доћи? Како
их навести да прихвате интервју или попуне упитник? Коначно, како доћи
до истинитих података? Посебно великих тешкоћа било је прилиом
испитивања националих елита, док се као нешто лакши посао показало
истраживање елита у мањим заједницама.
Током 1950-их и 1960-их година развијено је четири врсте приступа
у истраживању друштвених елита467:
1. преко институционалних позиција (Рајт Милс)
2. преко социјалног залеђа и образаца регрутације (Пол Ферис)
3. преко угледа (Флојд Хантер)
4. преко одлучивања (Роберт Дал)
Када је реч о приступу преко институционалних позиција, његов
главни представник је Рајт Милс (Wright C.Mills, 1916-1962), и његова књига
Елита власти (Power Elite, 1956)468. Милс се у истраживање америчке елите
упустио након што је истражио радничку469 и средњу470 класу. По Милсу,
чланови елите су они који доносе одлуке са крупним последицама које се
осећају на националном или глобалном нивоу. У САД чланови елите
заузимају командне позиције у трима крупним институционалним
хијерархијама: привреди, политици и војсци. На основу свога положаја они
добијају новац, власт и престиж. По Милсу, привредом САД доминира 200-
300 џиновских корпорација, политичким поретком доминира
централизована извршна оргнизација, а војска је највећа и најскупља
владина установа. Дакле, не постоји на једној страни привреда, а на другој
политички поредак. Оно што постоји јесте политичка привреда повезана са
војним установама. На њеном челу се налази узајамно повезан
директоријум елите. Њени чланови су компактна социјално и психолошки
јединствена целина (премда су подељени по кликама). Код њих Милс
препознаје елементе самосвести и координисања, формалног и
неформалног, приликом доношења најважнијих одлука. Ипак, та
кородинација није стабилна, тотална и трајна, премда је данас има више
него јуче. Оно што одликује амерички систем јесте по Милсу то да је у њему

467 Geraint Parry, Political Elites, Allen and Unwin, London 1969, pp. 95-119.
468 Овде је коришћен српски превод: Рајт Милс, Елита власти, Култура, Београд
1964.
469 Wright C. Mills, The New Men of Power and America's Labor Leaders (1948).
470 Wright C. Mills, White Collar and the American Middle Classes (1951).

224
власт све моћнија, да су све јаче институције поретка, а тиме и сама елита.
Својство елите, које уочава Милс, јесте лако прелажење са једних на друге
врхунске положаје у све три хијерархије.
Милс посебно испитује сваку од три гране стратешких елита. Када је
привреда у питању, он сматра да су националне компаније довеле до
повезивања локалне елите (коју чине старе угледне породице и нови
богаташи, тј. виши друштвени кругови) у јединствену националну целину.
Али, како ту елиту препознати? Године 1892. Ворд Мекалистер (Ward
McAllister), патријарх монденског друштва, објавио је листу од 400 водећих
људи Њујорка. Међутим, од 90 најбогатијих људи тога тренутка у Њујорку,
само је њих деветоро било на листи. Друштвени регистар Њујорка, с краја
19. века, набраја 881 породицу, а слични регистри (који дају адресе, имена
деце, називе њихових школа, телефон и клубове које посећују) до Другог
светског рата биће израђени за још десетак градова. Укупно ће њима бити
обухваћено 38.000 породица. Сви ти људи, међутим, нису елита већ горња
друштвена класа. Ипак, њихов начин школовања и живота ствара код њих
управо оне црте које се од елите траже - способност одлучивања и
поседовање друштвених веза. Елита моћи такође нису ни оне популарне,
јавне личности које се често налазе по лескиконима типа Ко је ко. Тако је
Игор Лојевски Касини (Igor Loiewski Cassini), 1953. године, објавио списак
399 имена које чине "америчку аристократију људи од акције". Али, то је по
Милсу био произвољно направљен избор личности, у коме су 30% њих
филмске или новинарске звезде, 12% угледници из водећих породица, док
свега 58% људи заузима кључне положаје у крупним институцииналним
хијерахијама.

Слика 1: Рајт Милс; родом је из Тексаса, где је

дипломирао је на Универзитету у Остину (Austin),
1939. године; докторирао је на Универзитету
Висконсин 1941; предавао је на Колумбија
униврзитету, од 1946. до своје преране смрти (умро је
од срчаног удара, у 46. години); главна дела су му:
Бела крагна: америчка средња класа (White Collar:
The American Middle Classes, 1951); Елита моћи (The
Power Elite, 1956); Социолошка имагинација (The
Sociological Imagination, 1959); све ове три књиге
преведене су и на српски (односно хрватски) језик;
написао је, између осталог, још и: Нови човек моћи:
америчке радничке вође (The New Men of Power:
America's Labor Leaders (1948), Узроци Трећег светског
рата (The Causes of World War Three, 1958);
Послушај, Јенки!: револуција на Куби (Listen, Yankee:
The Revolution in Cuba, 1960), и Марксисти (The
Marxists, 1962).

Када је привреда у питању, онда је можда најбоље елиту тражити

међу богаташима, без обзира да ли се они налазе на елитним списковима
или не. Америка је земља са доста богатих људи - године 1892. у САД је било
4.046 милионера. Ипак, Милс као мерило припадности економској елити
узима власништво од бар 30 милина долара. Одлучује да испита три
генерације америчких богаташа: ону око 1900. године, ону око 1925. године

225
и њему савремену генерацију, тј. ону око 1950. године. За сваку од ове три
генерације прикупља податке за 90 најбогатијих људи, тако да је укупно
прикупио податке о 275 америчких богаташа. Његов налаз показује да ни у
једној генерацији већину не чине људи који су се сами обогатили, и да је све
више наслеђеног богатства. Само 9% њих дошло је из ниже класе, и још
20% из средње – дакле, још једна потврда да је САД као «друштво једнаких
могућности» само мит. Њих 70% студирало је елитне универзитете (Харвард,
Јејл, Принстон). Оно што одликује успех сваког од њих јесте, по Милсу,
коришћење механизма тзв. акумулације шанси. Они, наиме, врло брзо –
захваљујући свом породичном пореклу или друштвеним везама – успеју да
заузму позицију која им омогућава да се служе новцем других људи. Са те
позиције створити или повећати богатство уопште није тешко.

Слика 2: Милс путује на

Колумбија колеџ својим
моторциклом; фотографију је
начинила Јарослава Милс
(Yaroslava Mills), Рајтова трећа
жена; Милс се три пута жеио:
године 1937. са Дороти Хелен
Џејмс (Dorothy Helen James), са
којом се развео 1940. године;
али се са њом поново оженио
следеће, 1941. године, да би се
поново развео 1947; те године
се оженио са Рут Харпер (Ruth
Harper), али се и од ње развео
1959; последње три године
живота провео је са трећом
женом, Јарославом; са Дороти Хелен је имао ћерку Памелу (Pamela Mills), са Рут је
имао ћерку Кетрин (Kathryn Mills), а с Јарославом сина Ника (Nik Mills).

Други део економске елите Милс ће потражити међу извршним

функционерима привреде. Он сматра да је менаџерска реорганизација
власничких класа, извршена почетком XX века, довела до стварања
корпоративног света својине и привилегија. У том свету доминантан елитни
слој чине главни извршни функционери привреде – менаџери. Милс
анализира власнике акција у САД и утврђује да 45% свих извршних
функционера поседује деонице, док свега 1% радника има акције. Најбоље
и највеће акције у САД налазе се у рукама свега 0,2-0,3% становништва. У
анализи менаџерске елите, Милс користи 6-7 студија које су направљене о
извршним функционерима: одакле потичу, ко су им очеви, шта читају, како
им је текла каријера итд. Ове студије дају сличну слику као и за власничку
елиту. Менаџери долазе из горњих слојева друштва (најмање виша средња
класа), белци су, англосаксонци и протестанти, и имају слично место
школовања. Оно што Милс посебно примећује јесте да су егзекутивни
функционери великих привредних корпорација преузели кључне положаје и
у извршним органима владе, тј. да су менаџери дошли до главних позиција
у Ајзенхауеровој администрацији.
Сличну анализу Милс врши и када је реч о политичкој елити. Пратећи
каријере чланова политичке елите он уочава четири тенденције:

226
 1. да каријеру одмах започињу на националном нивоу;
2. да никада не служе у законодавним телима;
3. да иду са положаја на коме се поставља на положаје који су
посредно изборни;
4. и да се само мањи део активног живота баве политиком.
Милс анализира 50 кључних људи тадашње извршпне власти:
председника, чланове кабинета и шефове најважнијих установа. Његов
главни налаз је да је 3/4 њих тесно финансијски или професионално
повезано са светом крупних привредних корпорација. Такође, улазак у
политичку елиту није последица никакве успешности у такмичењу за
наклоност бирача, већ учинак кооптације коју врше припадници
естаблишмента. Они су ти који заправо бирају нове чланове политичке
елите, водећи пре свега рачуна о томе да ли и колико кандидати подупиру
постојећи поредак инетереса.
Када је војна елита у питању, Милс подсећа да све до 1900-их година
војска у САД није имала неки посебан друштвени значај. Армија је до тада
бројала свега 25.000 људи. У његово време, међутим, сама зграда Пентагона
постала је највећа службена зграда на свету (са 28 километара ходника које
одржава хиљаду домара и чистачица). Данас, педесет година после Милса,
привредни и друштвени значај војске САД још је више изражен. Из буџета
САД, који износи неких две хиљаде милијарди долара, Пентагон данас
добија преко 400 милијарди долара (ради поређења, треба знати да је цео
буџет Србије за 2007. мањи од 10 милијарди долара471, а да Србија за војску
одваја мање од 1 миијарде долара472). Милс указује да генерали и адмирали
војске САД доносе све више типично привредних одлука, и да су све
сличнији егзекутивним функционерима корпорација. Војска је постала
главни организатор научних и технолошких истраживања. То се види по
податку да се 85% новца одвојеног за науку троши у склопу "националне
безбедности". Пензионисани генерали, такође, директно улазе у управне
одборе војно-индустријског комплекса и користе своје везе да обезбеде нове
поруџбине наоружања. Припадници војне елите, што показује случај
Ајзенхауера, лако долазе и на најважнија политичка места. Тако је војна
елита чврсто испреплетана са остале две гране стратешких елита.
Истраживање елите преко социјалног залеђа и образаца регрутације
почива на идеји да заједничка социјална и образовна основа омогућава
кохезију сваке елитне групе. Један од представника овог приступа је Пол
Ферис и његова књига Сити (The City, 1962)473. Ферис истражује "другарске
везе" (old boy network) које постоје међу запосленима у финансијском
средишту савремене светске привреде – лондонској четврти Сити. Велики
део фианнсијског, а нарочито берзанског пословања почива на усменим
обећањима. За то је веома важно бити препознат као део заједнице, као
неко ко је «наш» и стога му се може веровати. Томе служе знаци који
уливају сигурност – исти жаргон који се користи, истоветне фразе, акценат,
гестови, начин облачења, израз лица, чак и врста шале… Ферис показује

471 582 милијарде динара; Политика, 16. јун 2007, стр. 13; тога дана течај долара
био је 61 динар.
472 59,5 милијарди динара; Политика, исто.
473 Pаul Ferris, The City, Penguin, Harmondsworth, 1962.

227
пресудност личних контакта у каријери финансијске елите Британије, што
је била само потврда једног ранијег догађаја.
Наиме, септембра 1957. избила је афера са прворазредним
(најсигурнијим) вредносним папирима који су куповани само дан пре него
што су банке подизале интересну стопу. Јавност је тада сазнала за
«преклапајуће директоре», људе који се налазе у управним одборима више
важних установа, што им даје прилику да сазнају важне и пословно
корисне податке. Овим питањем позабавили су се Липтон и Вилсон у раду
Социјално залеђе и везе "врховних одлучилаца" (1959)474. Проучавајући
финансијску елиту из Ситија, они су открили да се она састоји из 23
породична дрвета, да потиче из шест водећих школа, и да то елитно језгро
даје 66% директора британске централне банке (Bank of England) и 43%
директора осталих банака и компанија из Ситија.
На националном нивоу, можда најтемељније истраживање елите
засновано на друштвеном пореклу јесте истраживање Џона Портера
спроведено на канадској елити и објављено у књизи Вертикални мозаик
(1965)475. Портeр је истраживао оба стабла канадске елите – англосаксонско
и фракофонско. Утврдио је да постоје јасно изражене засебне етничке
хијерархије, и да у Канади не делује амерички лонац за топљење (melting-
pot). Канађани енглеског порекла уживају високи статус у већини грана
елите, док друге усељеничке групе, попут Канађана француског порекла,
тешко успевају да продру у кругове високе елите. Степен заступљености
варира у различитим областима, а унутар сваке друштвене класе постоји
етничка хијерархија. Канадски Французи имају сопствене хијерархије -
француско-канадску радничку елиту, засновану на католицизму, сопствене
универзитете (The French-Catholic universities) и сопствену академсу елиту.
За Канаду је карактеристична ниска социјална мобилност и стална
сегрегација у друштвеним и политичким структурама. То је инструмент
друштвене контроле који користи британско-канадска доминантна група.
Главни представник истраживачког приступа преко угледа (тзв.
репутациони приступ) јесте Флојд Хантер и његова Структура моћи у
заједници (1953)476. Он је истраживао елиту у америчком "регионалном
центру" за који се знало да је град Атланта, у америчкој држави Џорџија.
Истраживање је почивало на прављењу листе од 175 најистакнутијих
појединаца, на основу положаја који заузимају у политици, бизису,
медијима, друштвеним организацијама. Најпре су прикупљане кандидатуре
за ту листу од стране локалних странака, месне привредне коморе,
одговарајућих стручних и пословних удружења… Са те листе, тим од 14
месних стручњака, који су представљали различите професионалне групе,
извршио је одабир (тзв. панел). Особе које су вршиле одабир биле су оне за
које се могло очекивати да ће имати ближи увид у месне врхове моћи због
свог посла - дакле, новинари, вође интересних група, високи пословни људи
итсл. Уравнотежен је број младих и старих, мушкараца и жена, црнаца и
белаца. Они своде листу од 175 имена на листу од 40. Хантер је организовао
разговоре са њих 27. Питао их је да наброје 10 најважнијих људи у граду и

474 T. Lupton and C. S. Wilson, “The Social Backgraund and Connection of ‘Top
Decision Makers’”, Manchester School, XXVII, 1959, pp. 30-51.
475John Porter, The Vertical Mosaic, University of Toronto Press, Toronto, 1965.
476 Floyd Hunter, Community Power Structure, Chapel Hill, 1953.

228
открио велики степен слагања око имена. Питао их је за узајамно
познавање, дружење, пословне контакте. Открио је да се већина њих
познаје, да су дванаесторо њих пријатељи, да су узајамни чланови у
управним одборима итд.
Закључио је да је реч о јасној елитној групи - пре свега бизнисмена -
која доноси наважније одлуке. Те одлуке тичу се плана развоја, регулације
саобраћаја, увођења такси, а након тога што су одлуке донесене спроводе
их стручњаци. Хантеров закључак је био да «регионалним градом» влада
кохезивна, самосвесна и завереничка елита бизнисмена. Ова елита пустила
је пипке по већини делова јавног живота града. Политичари су често и
бизнисмени које контролише економска елита, а економска елита је
најмоћнија и бави се свим питањима - од односа између града и државе, до
локалних питања урбаног развоја. Све у свему, нема ништа од толико
слављеног заједништва америчке демократије и начина живота. Економска
моћ привлачи и политичку и друштвену моћ, тако да се моћ усредсређује у
мало руку. Хантер је препоставио да је то образац деловања елите и у целим
Сједињеним Државама
Хантерово истраживање било је мета многих критика. Хантеру је
замерено да није раздвојио области у којима одређене вође имају превласт,
односно да су у почетном узорку преовладавали бизнисмени којима је та
сфера била и најважнија, па су они кандидовали људе управо из своје
сфере, који су онда на крају однели превагу. Тако је добијена искривљена
слика по којој економска елита доминира. Осим тога, критичари су се
питали да ли је 27 испитаника у узорку од 40 њих збиља репрезентативно и
не би ли неки други испитаници дали другачију слику регионалног града?
Такође, Хантеру је замерено да није правио разлику између елите по
положају и елите по богатству или угледу. Тако је шеф Coca-Cole, која своје
средиште има у Атланти, у локалној заједници припадао елити пре свега
као шеф Coca-Cole, а не по личним својствима (попут богатства). Коначно,
шта јамчи да је структура перцепције испитаника збиља једнака структури
стварности? Можда су се испитаници варали када су ове или оне људе
проглашавали моћницима, и можда би непосредан увид истраживача дао
сасвим други налаз?
Главни представник приступа преко одлучивања јесте Роберт Дал
(Robert Alan Dahl, 1915-) и његова књига Ко влада (1961)477. Дал сматра да
истраживач тек треба да утврди да ли постоји нешто тако као што је
јединствена, моћна елита која је концентруисала и економску и политичку
моћ, а не од тога да пође. Зато је потребан диференцирани приступ и јасна
област разјашњавања. А то је - доношење одлука од важности за заједницу.
Одлучивање је најбоље место за истраживање моћи у некој заједници
будући да омогућава посматрање понашања и тако задовољава мерило
проверљивости. Главна Далова замерка Хантеру и Милсу била је, наиме, да
се њихова основна хипотеза не може проверити на задовољавајући начин.
То није могуће зато што «владајућа елита» није јасно дефинисана, али и зато
што није наведен довољан број случајева у којима је некаква владајућа
елита наметнула одлуку супротну жељама других група у заједници. По
Далу, хипотеза о владајућој елити може се проверити само ако постоје

477Robert A. Dahl, Who Governs? Democracy and Power in an AmerИcan CИty, Yale
University Press, New Haven, 1961.

229
 «случајеви кључних политичких одлука у којима су преференције
хипотетичке владајуће елите супротне преференцијама сваке друге
релевантне групе која би могла доћи у обзир... и ако ... у таквим случајевима
преференције елите редовно односе превагу» (A Critique…, 466).
Стога Дал сам предузима истраживање у једном »регионалном
центру«, тј. у Њу Хевну, месту у коме је смештен Јејл университет и кога је
Дал оценио као «типичну америчку заједницу». Далово средиште пажње је
на три ствари: на месним таксама, школству и на месној индустрији. Дал је
истраживао серију одлука које су доношене између 1950. и 1959. године,
питајући се ко их је доносио и ко је утицао на њихово доношење.
Најважније одлуке су се у Њу Хевну тицале:
1. градског развоја; овај програм је био највећи у САД по per capИta
трошковима;
2. школства; то је била једна од најзначајнијих ставки градског буџета;
3. именовања; реч је о истицању кандидата за страначке и политичке
дружности у заједници; посебно су испитиване номинације за
градоначелника, са серијом одлука која је била нешто дужа и
односила се на раздобље од 1941.

Слика 3: Роберт Дал; главнину каријере провео је као

професор политичких наука на Јејл универзитету (Yale
University); написао је велики број књига, a најпознатије
су: Ко влада? (Who Governs? : Democracy and Power in the
American City, 1961); Полиархија (Polyarchy; participation
and opposition, 1971), Недоумице плуралистичке
демократије (Dilemmas of pluralist democracy : autonomy
vs. control, 1982); Демократија и њени
критичари(Democracy and its critics, 1989); све ове књиге
преведене су и на српски; такође је написао и:
Демократија у САД (Democracy in the United States:
promise and performance, 4 издања; 1981); Демократија,
слобода и једнакост (Democracy, liberty, and equality.
1986); После револуције (After the revolution? : authority in
a good society, 1990); О демократији (On democracy 2000),
Колико је демократски амерички устав (How democratic
is the American Constitution? 2003), итд.

Дал је пошао од претпоставке да постоје три категорије

потенцијалних лидера који своју моћ заснивају на богатству, статусу и
власти. Као знак утицаја узео је учесталост којом одређена личност покреће
важне иницијативе упркос отпорима, затим способност вета на
иницијативе других, и на крају, давање иницијативе које се затим без
отпора реализују (66). Испитујући ове серије одлука он је истраживао,
најпре, ко је учествовао у доношењу кључних одлука, затим, које су биле
алтернативе донешеној одлуци, затим, ко се за шта залагао код оних који су
одлучивали, и, на крају, чије је мишљење превагнуло.
Његов закључак је био да економски најмоћнији људи ипак нису
доносили најважније одлуке, већ да су те одлуке доносили пре свега
политичари, који су често потицали из приграђа или из градских нижих
слојева. Такође је закључио да друштвени угледници (тј. они који имају
највиши статус) најчешће долазе из старих породица које нису уједно и
најбогатије, и да се претежно баве угледним занимањима (лекари и

230
адвокати), а не великим бизнисом. Са друге стране, економски угледници
су окренути крупном бизнису и њих неке области живота и одлучивања –
попут јавних школа - уопште не занимају. Но, чак и по том једном питању
којим се бавила, по питању урбаног развоја, економска елита, по Далу, није
била јединствена, већ подељена.
Тако је Дал закључио да постоји плурализам елита. Нема јединствене
елите која има сву моћ, већ више различитих чиниоца у већој или мањој
мери утиче на различите аспекте моћи. Стога се његова позиција често
назива плуралистичким приступом. По њему, у САД постоји полиархијски
систем, тј. структура моћи састављена из мноштва делова. Нема
кумулативности моћи, нити јединствене владајуће елите, а јавност има
знатно већи утицај него прикривени центри моћи.
Далови критичари су му замерали да није понудио објективан
критеријум тога шта су кључна питања. Осим тога, примећено је да Дал
није упоредио Њухевн са неком другом заједницом ради провере или
контрастирања одговора. Ове и друге замерке покушава да превазиђе
синтетички приступ (тј. приступ и преко угледа и одлучивања). Његови
преставници су Роберт Егер (и сарадници), са књигом Владоци и поданици
(1964)478 и Роберт Престус, који је написао рад Човек на врху (1964)479.
Егер је користио два независна панела међу формалним носиоцима
овлашћења. Први је требало да именује људе од највећег утицаја, док је
други имао да ту листу сведе на 25 имена. Они су затим интервјуисани о
историји најважнијих одлука, са нагласком на прихватању или одбијању
предлога. Егеров закључак је био да је део заједнице заиста плуралистички,
али и да је део био потпуно елитистички.
До сличног налаза дошао је и Престус у свом истраживању Еџвуда и
Ривервјуа (лажна имена две америчке вароши). Престус је изнашао да је
само сваки пети човек, који је формално учествовао у доношењу одлука,
био номинован за угледника, било од стране грађана, било од стране других
угледника. Четири петине одлучилаца, дакле, играло је помоћне улоге, док
су ти који су повлачили конце иза кулиса ипак били најбогатији чланови
заједнице. Њих су они који формално доносе одлуке или директно питали за
мишљење, или су погађали њихове жеље. Рецимо, приликом скупљања
прилога за ново крило месне болнице, чекало се како ће поступити извесни
Вејнрајт (лажно име), који је био "човек на врху" Еџвуда. Када је он
приложио милион долара и остали су следили његов пример, иако Вејнрајт
није ни од кога ништа захтевао. По Престусу, и Еџвуд и Ривервју су
"елитистичкије" заједнице од Даловог Њухевна. У одлучивању је било какво
учешће узело свега 10% становништва прве, и 26% друге враоши. Али, и
међу ова два града постоје разлике, тако да је Ривервју елитистичнији од
Еџвуда. У Ривервјуу су двојица политичара најмоћинији, док је у Еџвуду
моћ подељена између економских угледника и политичара.
Коначно, ваља поменути и истраживања у којима се елита пореди са
неелитом. Од новијих истраживања такво је оно Пола Снајдермена

478 R. Agger, D. Goldrich and B. Swanson, The Rulers and the Ruled, Wiley, New York,
1964.
479 Rоbеrt Presthus, Men at the Top, Oxford University Press, New York, 1964.

231
Погрешка демократског елитизма (1991)480. Демократски елитизам је
одређен као веровање да је политичка елита приврженија грађанским
слободама од јавности, и да служи демократији као заштита од
нетолеранције масе. Већина истраживања слободе говора, слободе штампе,
слободе окупљања и религије, као и слободе приватности, то је збиља и
потврдила. Објашњење је било да политичари, натерани свакодневном
политичком праксом у демократском поретку, више размишљају о
темељним вредностима и научени су да је за заједницу - а и њих саме - боље
да их се људи придравају. Али, пита се Снајдермен, ако је то тачно за елиту
као целину, шта је са разликама унутар саме политичке елите? Да ли се
политичка елита између себе више разликује него неелита?

Слика 4: Пол Снајдерман; бави се питањима раса,

неједнакости и демократије; написао је: Личност и
демократска политика (Personality and Democratic Politics,
1975); Питање оданости (A Question of Loyalty, 1981); Раса
и неједнакост (Race and Inequality: A Study in American
Values, са Michael Gray Hagan, 1985); Ожиљак расе (The
Scar of Race, са Thomas Piazza 1993); Црни понос и црне
предрасуде (Black Pride and Black Prejudice, са Thomas
Piazza, 2002) итд.

Снајдермен је податке прикупљао током 1987. године, у Канади,

користећи два узорка. Један је био општи (односио се, дакле, на неелиту), а
други је чинила политичка елита, пре свих чланови савезног и републичких
парламената. У оба узорка, преко телефона је разговарано са испитаницима
и од њих је затражено да испуне одговарајући упитник. Њих 75% из
неелите и 63% из елите то је и урадило. По мишљењу Снајдермана, када је
реч о слободи збора и договора потврђена је теза демократског елитизма.
Однос испитаника који су дозвољавали политичке зборове групама које им
се најмање свиђају и оних који их нису дозвољавали у елити је био
65%:33%, а у неелити 32%:65%. Такође, по том питању у елити није
постојала значајнија разлика између конзервативаца (66%:33%) и либеала
(60%:39%).
Али, када се поставило питање да ли филмови који приказују
експлицитне сексуалне чинове морају бити дозвољени или забрањени,
појављују се разлике у елити. Однос одговора код укупне елите био је
68%:32% за дозволу, док је код неелите износио 48%:52%, дакле више њих
је било за забрану. Али, код делова политичке елите одговори су били: код
конзервативаца 47%:53%, либерала 65%:35%, а левих либерала (чланови
странке Нова демократија) 86%:14%. Дакле, конзервативна елита је имала
исти став као и неелита. Слично је било и са питањем да ли државна
безбедност може да прислушкује људе чије идеје могу да воде обарању

480 Sniderman, Paul M. et al. (1991): “The Fallacy of Democratic Elitism: Elite
Competition and Commitment to Civil Liberties”, British Journal of Political Science Vol.
XXI, No. 3, pp. 349-370.

232
демократије. Одговори не и да били су код неелите 63%:37%, а код елите
59%:41%, при чему су ови одговори код конзервативне елите били
40%:60%, код либералне 47%:53%, код леволиберала 81%:19%, а код десних
конзервативаца (Странка друштвеног поверења) 27%:73%. Дакле, разлика
између фракција политичке елите била је већа него између елите и масе.
Сличан налаз постоји и за питање: "Ако влада уведе ванредно стање, и са
тим се сложи већина у парламенту, је ли у реду да се укину уобичајена
грађанска права?". Могући одговори су били не, неодлучан и да. Сразмера
ових одговора била је за неелиту 26%:22%:52%, а за елиту 29%:11%:60%.
Али, када је сама елита у питању, она је износила: за конзервативце
14%:6%:80%, за либерале 15%:7%:78%, за Нову демократију 53%:18%:19%,
за Странку друштвеног поверења 11%:0%:89%.
Објашњење које је понудио Снајдермен било је следеће. Разлика
почива на постојању јасних и нејасних норми. Елита се слаже око јасних
норми и по тим питањима се као целина она доиста разликује од неелите.
Али, када су нејасне норме у питању нема слагаља елита. А нејасне норме
су: шта може да се приказује на ТВ, може ли забрањивати публикације
ради заштите моралних вредности, може ли заједница да се меша у
наставне програме, може ли полиција да претреса кола која заустави због
саобраћајног прекршаја, да ли полиција може да ухапси демонстранте само
зато што их нативају ружним именима, да ли локална заједница може да
забрани коришћење јавних паркова за неке религиозне култове, да ли се
може ограничавати кретање протетсних маршева итд. У свим тим
питањима конзервативна елита није ништа већи заштитиник грађанских
права и слобода од конзервативних грађана. Штавише, мањи је заштитник
од либералних грађана. Рецимо, забрану демонстрација екстремиста
подржава 35% конзервативне елите и само 9% либералних грађана. Ако по
овим питањима не постоји консенсус у елити, онда се може рећи да је ипак
теорија о демократским елитама погрешна.

233