СИРОМАШТВО

Социологија користи два начина приступања сиромаштву:

 Апсолутно сиромаштво
 Релативно сиромаштво

Апсолутно сиромаштво подразумева непостојање основних услова за одржање човекове

егзистенције попут, довољно хране, крова над главом и осталих ствари. Сматра се да је
концепт апсолутног сиромаштва могуће универзално применити. Гибенс сматра да су
стандарди за људско одржавање исти за све људе истог животног доба и исте телесне
грађе, без обзира на то где они живе. За било којег појединца, без обзира на то где се он
налази, може се рећи да живи у сиромаштву уколико се налази испод овог универзалног
стандарда.
Са друге стране, неки сматрају да тај стандард није могуће одредити, стога се одлучују за
појам релативног сиромаштва. Проблеми формирања појма релативног сиромаштва су
сложени, и ту се углавном користе мерила дохотка, али она могу сакрити разноврсност у
стварним потребама људи. Заговорници концепта релативног сиромаштва сматрају да се
сиромаштво културно дефиниште и да не може да се мери на основу неког универзалног
стандарда. Погрешно је претпоставити да су људске потребе свуда идентичне – у ствари,
оне се разликују чак и у оквиру једног друштва. Оно што се смтара неопходних у једном
друштву, у другом се може сматрати луксузним.
Сиромаштво је разнолико и стално се мења. Често се дешава да људи који се нађу у
неповољном положају у другим аспектима живота, имају већу вероватноћу да ће живети
у сиромаштву. Незапослени, они који раде пола радног времена или су им места
несигурна, стари, болесни, инвалиди, деца, жене, чланови великих породица и тако даље,
као етичке мањине имају веће шансе да буду сиромашни у неком периоду свог живота.
Сиромаштво је широко распрострањено код старијих људи који живе од своје пензије.
Многи пензионери који су имали добра примања у току свог радног века, доживљавају
знатно смањење прихода кад се пензионишу.
Број деце испод петнаест година која живе у домаћинствима с приходом испод
националног просека је у порасту последњих година.
Фактори који утичу на пораст становништа међу децом су:

 Висока стопа незапослености

 Пораст броја лоше плаћених послова
 Пораст броја самохраних родитеља
 Објашњење сиромаштва
Постоје две теоирије о сиромаштву:

 Прва, која сматра да су појединци сами одговорни за своје сиромаштво

 Друга, која тврди да сиромаштво продукују и репродукују структуралне силе у
друштву.
Дуго постоји став по којем су сиромашни сами одговорни за свој неповољан положај.
Постоје рани покушаји да се реши проблем сиромаштва, као што су прихватилишта за
сиромашне људе у деветнаестом веку. Сиромашним су тад сматрани они који нису у
стању да постигну успех у животу, било због моралне или физичке слабости било због
одсуства мотивације. Друштвени положај сматрао се одразом талента и способности
појединца. Они који су тежили успеху, искључиво су успевали постићи свој циљ, док су
други, мање способни били предодређени за неуспех.
Оскар Луис (1961) поставио је једну од најутицајнијих теорија. Он сматра да постоји
култура сиромаштва међу многим сиромашним људима. По Луису, сиромаштво није
резултат нечије способности, већ шире друштвене и културне атмосфере у којој се
врши социјализација сиромашне деце.
Тезу о култури сиромаштва разрадио је амерички социолог Чарлс Мареј. По њему
појединци који нису сиромашни „због сопствене грешке“ – као што су, удовице,
удовци, сирочад, инвалиди – спадају у различиту категорију од оних који чине
кулутуре зависности. Овај термин Мареј користи за оне сиромашне који се ослањају
на социјалну помоћ држава и не налазе се на тржишту рада. Он сматра да је развој
социјалне државе створио подкултуру која подрива личне амбиције и способност за
самопомоћ. Социјална помоћ, сматра Мареј, уништила је мотивацију људи за рад.
Други приступ у објашњењу сиромаштва истиче шире друштвене процесе који
стварају услове сиромаштва, а које појединци тешко могу да превладају. По том
становништву, структурални фактори, попут класе, рода, етницитета, професије,
образовања, и тако даље, утичу на начин дистрибуције ресурса.

Највећи број истраживања сиромаштва базирала су се на мерење укупног годишњег

сиромаштва и питањем како људи постају сиромашни. Широко распрострањено
мишљење о сиромаштву је да је то трајна ситуација. Ипак, ако је нека особа сада
сиромашна из тога не мора нужно значити да ће у том положају остати до краја свог
живота, или ако је условно речено имућна, не мора значити да ће као таква остати до
краја живота. Скорашње истраживање открило је значајно присуство мобилности у
погледу сиромаштва: изненађујући број људи успешно се избавља из сиромаштва, али
је и већи број некада имућних а сада сиромашних.
Социјално искључење односи се на начине на које појединци могу бити искључени из
шире друштвене заједнице. На пример, људима који живе у урушеним крајевима
града, са лошим школама и са мало шанси за запослење не стоје на располагању
могућности за побољшање положаја. Појам социјалног искључења разликује се и од
сиромаштва као таквог. Он пажњу усмерава на широку лепезу фактора који појединце
или групе лишавају могућности расположивих већини популације.
Како би активно и задовољно живели, појединци морају да имају приступ неопходним
добрима и услугама, као што су градски превоз, телефон, осигурање и банкарске
услуге. Да би заједница и друштво били интегрисани, неопходно је да њихови чланови
имају заједничке институције, попут школа и здравствених центара. Те заједничке
институције доприносе осећању друштвене солидарности код људи.
Социјална ексклузија и инклузија могу се посматрати на основу економских,
политичких и друштвених фактора.

Александар Томашевић III-4