FAKULTET ZA ISLAMSKE STUDIJE

U NOVOM PAZARU

SEMINARSKI RAD
PREDMET: EPISTEMOLOGIJA

TEMA:

SLOBODA DUHA I NJEN ZNAČAJ ZA

UMJETNOST

Mentor: Student:

Prof. Dr Muamer Zukorlić Mirnesa Šahović

Novi Pazar, 2019.

 SADRŽAJ

1. UVOD....................................................................................................................3
2. SLOBODA – PSIHOLOŠKI PROBLEM?...........................................................4
3. SLOBODA DUHA I NJEN ZNAČAJ ZA UMETNOST.....................................5
4. UMETNOST.........................................................................................................7
5. SLOBODA MISLI I SAVJESTI...........................................................................8
6. NEGATIVNA SLOBODA..................................................................................10
7. ZAKLJUČAK......................................................................................................11
8. LITERATURA....................................................................................................12

2
 1. UVOD

Sloboda označava sposobnost da kažeš „da“ kad je potrebno reći „da“, da kažeš „ne“
kad je potrebno reći „ne“, i da ćutiš ponekad kad ništa nije potrebno – da zanemiš, da ništa ne
govoriš. Kada su sve ove dimenzije dostupne, postojaće sloboda.

-Osho

Čovek koji je istinski slobodan ne može to biti u sebičnom smislu, kao što ni pojedinačna
sloboda ne može biti proizvod zajedničkog napora. Naša budućnost zavisi jedino od nas samih.
Pa ipak, navikli smo da za sve plaćamo trudom drugih ljudi i tuđom patnjom – nikad svojom.
Odbijamo da uzmemo u obzir prostu činjenicu da je „sve u ovom svetu povezano“; ništa ne može
biti slučajno, budući da smo obdareni slobodnom voljom i pravom da biramo između dobra i zla.

„Prirodno pravo je sloboda, a dalje određenje istog je jednakost pred zakonom.“

(Hegel)

Sloboda je jedan vrlo širok pojam. Može da se posmatra sa različitih aspekata. Sloboda se
ogleda u pravu na mišljenje, fizičkoj slobodi, pravu na odabir, pravo na život,na vjeru, pravo na
potomstvo, pravo glasa bez posljedica i mnogim drugim pravima. Pojednostavljeno, sloboda je
pravo pojedinca na ljudske potrebe bez posljedica od strane društva. Ljudska sloboda treba biti
naravno ograničena, ali ne u svim segmentima, već isključivo u onim koje imaju posljedice na
cjelokupno društvo ili samo na pojedinca. O slobodi se pisalo kroz čitavu istoriju , za nju ili oko
nje se vode ratovi i ona je često osnovna ideja egzistencije kako pojedinca tako i društva.
Slobodom se bave filozofi, političari, ekonomisti, sociolozi, psiholozi. Ona se provlači kroz sve
strukture postojanja čovjeka kao pojedinca, ali i društva kao cjeline. Živimo u društvu koje je
“opterećeno“, svakodnevno nas kroz medije bombardiraju porukama koje usađuju strah i
zavisnosti, a svijet je istovremeno kroz procese globalizacije i interneta povezaniji više nego ikad
do sad. Modernom čovjeku kroz milione opcija koje mu se nude nikada nije bilo teže doći do
pune slobode , vrlo lako upada u zamke lažnih sloboda koje mu plasiraju sa svih strana.
Postavljam pitanje da li takav pojedinac može doprinjeti slobodnom društvu?

3
 2. SLOBODA – PSIHOLOŠKI PROBLEM?

Cjelokupna moderna evropska i američka istorija se okreće oko toga da oslobodi čovjeka
od političkih, ekonomskih i duhovnih okova što ga sputavaju. Bitke za slobodu su vodili
potlačeni, oni koji su željli nove slobode protiv onih koji su imali privilegije. Mnogi su umirali u
tim bitkama u uvjerenju da je umrijeti u borbi protiv potlačenosti je bolje nego živjeti bez
slobode. Takva smrt je krajnja izjava njihove individualnosti . Međutim s druge strane imamo i
mnoge koji su umirali na strani okova slobode, što je kroz istoriju bilo iznimno lako uočiti, a
danas kada smo okruženi načinima i metodama da se čovjek otupi i nikada ne dostigne punu
zrelost i smisao sobode skoro je nemoguće utvrditi realni prag da se čovjek prepozna kao
samostalan i zreo individualac.

Danas, kada je čovjek rođen, pozornica je spremna za njega. On mora jesti i piti, stoga
mora raditi; a to znači da mora raditi pod posebnim uslovima i na načine koji su određeni vrstom
društva u koje je rođen. Želja za materijalnim bogatstvom je potreba svojstvena samo nekim
kulturama, te drugačiji ekonomski uslovi mogu stvoriti ličnost koja odbacuje materijalno
bogatstvo ili, ali to je danas ugrožena vrsta ljudi. Današnje moderno društvo čovjeku nameće
tempo života naglih promjena, materijalizam kao vrhunsku vrlinu, konzumerizam koji čovjeka
grabi za ruku od prvih koraka i nameće mu stavke po kojima on stiče i gradi materijalni svijet
dok je aktualizacija duhovnosti potiskivana u posljednji plan. Pojedinac se u svijetu materijalnih
prioriteta, te beskrupulozne konkurencije ka tom cilju okreće sebi, drugim autoritetima ili se
prepušta konformizmu ili u najgoroj varijanti destruktivnosti. Posljedica takvih stavova i
uopšteno načina života je porast socijalne izolacija, te skeptičnosti i cinizam prema pitanjima
opše koristi.

Osjećaj potpune samoće i izolacije vodi u duhovno raspadanje, kao što fizičko
izgladnjivanje vodi u smrt. Osoba može biti sama u fizičkom smislu mnogo godina i svejedno se
povezati s idejama, vrijednostima ili barem socijalnim obrascima koji joj daju osjećaj pripadnosti
ili zajedništva. S druge strane, može živjeti među ljudima i svejedno biti prepušten osjećaju
izolacije, čije posljedice, ako pređu granice, mogu biti stanje ludila koje predstavljaju
shizofrenični poremećaji .

4
 3. SLOBODA DUHA I NJEN ZNAČAJ ZA UMETNOST

Naravno, mogućnosti za potvrđivanje naše slobodne volje su ograničene voljom drugih,

ali ništa manje treba reći da je neuspeh da se bude slobodan uvek proizvod unutrašnjeg
kukavičluka i lenjosti, nedostatka odlučnosti u potvrđivanju volje u skladu sa glasom savesti.

U Rusiji ljudi vole da ponavljaju Koroljenkovu izreku koja glasi „čovek je rođen za sreću
kao ptica za let“. Čini mi se da ništa ne može biti dalje od osnova ljudskog postojanja nego što su
to ove reči. Nikako ne razumem kakvo značenje ovakvo shvatanje „sreće“ može imati za bilo
koga od nas. Da li ono znači zadovoljstvo? Harmoniju? Ali čovek nikad nije zadovoljan, jer
njegovi pogledi nisu nikad upereni na neke konačne ciljeve, nego na beskonačnost samu.

Pri ovakvom stanju, čini mi se da je upravo umetnost pozvana da izrazi apsolutnu

slobodu čovekovih duhovnih mogućnosti. Mislim da je umetnost uvek bila čovekovo oružje
protiv materijalnih stvari koje su pretile da progutaju njegov duh. Nije slučajno što se tokom
skoro dve hiljade godina hrišćanstva umetnost veoma dugo razvijala u kontekstu religioznih
ideja i ciljeva. Samo njeno postojanje je u neskladnom čovečanstvu očuvalo ideju sklada.

Umetnost je otelovljavala ideal; ona je bila primer savršene ravnoteže između moralnih i
materijalnih principa, bila je demonstracija činjenice da takva ravnoteža nije mit koji postoji
jedino u kraljevstvu ideologije, već nešto što može biti ostvareno u okviru dimenzija pojavnog
sveta. Umetnost izražava čovekovu potrebu za harmonijom i njegovu spremnost da se bori sam
sa sobom, unutar vlastite ličnosti, da bi postigao uravnoteženje za kojim žudi.

Ako je umetnost već dato da iziražava idela i ljudsku težnju prema beskonačnom, ona ne
može biti upregnuta u cilj ostvarenja potrošačkih ciljeva a da se istovremeno ne učini nasilje
njenoj istinskoj prirodi… Ideal se bavi sadržajima koji ne postoje u našem svetu onakvom
kakvog ga mi znamo, ali nas podseća na ono što bi trebalo da postoji na duhovnoj ravni.
Umetničko delo je oblik dat ovom idealu koji bi u budućnosti morao da pripadne ljudskoj vrsti,
ali u ovom trenutku on postoji samo za nekolicinu, i to na prvom mestu za genija koji je
omogućio ljudskoj svesti, sa svim njenim ograničenjima, da bude u dodiru s idealom
ovaploćenim u njegovoj umetnosti. U tom smislu, umetnost je po prirodi aristokratska; ona
povlači razliku između dva nivoa mogućnosti, osiguravajući na taj način napredovanje sa nižeg

5
na višu onako kako se ličnost pokreće prema duhovnom savršenstvu. Naravno, ja ne postavljam
nikakvo klasno značenje kada koristim reč “aristokratska”, pre će biti suprotno: pošto duša traga
za moralnim opravdanjem i za smislom postojanja, i u toku tog traganja se približava
savršenstvu, svako je u istom položaju i svi su podjednako ovlašćeni da budu ubrojani u duhovne
izabranike. Suštinska podela je između onih koji žele da iskoriste ovu mogućnost i onih koji je
zanemaruju. Umetnost uvek iznova poziva ljude da prevrednuju sebe i svoje živote u svetlu
ideala kome ona daje oblik.

Koroljenkova definicija o smislu ljudskog postojanja kao pravu na sreću podseća me na

knjigu o Jovu, u kojoj je izraženo upravo suprotno viđenje: “Čovek je rođen da pati, kao što su
čeda plamena (to jest iskre) rođena da lete uvis.” Drugim rečima, patnja je srasla sa našim
postojanjem; i zaista, kako bismo bez nje mogli “leteti uvis”. I – šta je uopšte patnja? Odakle ona
dolazi? Iz nezadovoljstva, iz ponora koji postoji između ideala i tačke na kojoj se nalazite?
Osećanje “sreće” je daleko manje važno od mogućnosti da potvrdite svoju dušu u borbi za tu
slobodu koja je, u prvom smislu, božanska.

Umetnost potvrđuje sve ono što je najbolje u čoveku – nadu, veru, ljubav, lepotu,
molitvu… Ono što čovek sanja i ono čemu se nada… Kada je neko ko ne zna da pliva bačen u
vodu, nagon govori njegovom telu koji će ga pokreti spasiti. Umetnik je takođe upravljen nekom
vrstom nagona, i njegovo delo produžava traganje čoveka za onim što je večno, transcedentno,
božansko – traganje koje se često odvija uprkos grešnosti samog pesnika.

4. UMETNOST

Šta je umetnost? Da li je dobra ili loša? Od čovekove snage ili njegove slabosti? Može li
ona biti zavet zajedništva, slika društvenog sklada? Može li to biti njena uloga? Kao izjava
ljubavi: svest o našoj uzajamnoj zavisnosti. Ispovest. Nesvesni čin koji ništa manje ne održava
istinski smisao života – ljubav i žrtvovanje.

Zašto, kada pogledamo unazad, vidimo stazu ljudske istorije isprekidanu propastima i
polomima? Šta se stvarno dogodilo s ovim civilizacijama? Zašto im je ponestalo daha, volje za

6
život, zbog čega su izgubile moralnu snagu? Sigurno ne možemo poverovati da se to sve desilo
jednostavno zbog materijalnih oskudica? Ova pretpostavka mi izgleda groteksno. Pre sam uveren
da smo i danas došli do tačke uništavanja još jedne civilizacije isključivo zbog neuspeha da
obratimo pažnju na duhovnu stranu istorijskog procesa. Ne želimo samima sebi da priznamo da
su mnoge nesreće koje neprestano napadaju čovečanstvo posledica toga što smo postali
neoprostivo, kažnjivo, beznadežno materijalistični.

Posmatrajući sebe kao zagovornike nauke, i da bismo svoju naučnu objektivnost učinili
uverljivijom, raspolutili smo nedeljivi ljudski razvoj, izdajući tako onaj samotan, ali jasno vidljiv
izvor, u kome smo pozvani da prepoznamo prvi uzrok svega, i iskoristimo ga ne samo da bismo
objasnili greške prošlosti već i da bi iscrtali detaljan plan za budućnost. Ili možda pad minulih
civilizacija znači da istorija strpljivo čeka da čovek napravi pravi izbor, posle koga istorija više
neće biti dovođena u nepriliku i prisiljavana da jednog za drugim opoziva neuspele pokušaje u
nadi da će neki sledeći uspeti. Ima nečeg tačnog u široko prihvaćenom mišljenju da nijedna
lekcija iz istorije nikada nije naučena, i da čovečanstvo ne primećuje šta je istorija uradila.
Sigurno je da svaka naredna katastrofa predstavlja dokaz da je civilizacija o kojoj je reč pogrešno
zamišjena; a kada je čovek prisiljen da sve počne iznova, to možebiti samo stoga što je do tada
kao svoj cilj imao nešto sasvim drugo umesto duhovnog savršenstva.

U izvesnom smislu umetnost je slika dovršenog razvitka, vrhunca; oponašanje

posedovanja apsolutne istine (premda jedino u obliku slike) koje čini nepotrebnimdug – možda
zaista i beskrajan – put istorije.

Postoje trenuci kada se žudi za odmorom, da se sve prepusti, da se preda, zajedno sa

samim sobom, nekom sintetičnom pogledu na svet – kao što su Vede, na primer.Istok je bio bliži
istini nego Zapad. Ali zapadna civilizacija je progutala Istok svojim materijalističkim zahtevima
od života.

Uporedimo Istočnu i Zapadnu muziku. Zapad stalno uzvikuje: “Ovo sam ja! Pogledaj
me! Čuj me kako patim, volim! Koliko sam nesrećan! Koliko sam srećan! Ja! Moje! Mene!” U
Istočnoj tradiciji nikad ni reči o njima samima. Čovek je u potpunosti obujmljen Bogom,
prirodom, vremenom; pronalazeći sebe u svemu, otkrivajući sve u sebi. Pomislite na taoističku
muziku… Kina šest stotina godina pre Hrista… Ali u tom slučaju, zašto tako nadmoćna ideja

7
nije pobedila; zašto je iznemogla? Zbog čega civilizacija koja je izrasla na takvim osnovama nije
došla do nas u obliku istorijskog razvoja dovedenog do njegove upotrebljivosti? Mora biti da su
došli u sukob sa materijalističkim svetom koji ih je okruživao. Kao što ličnost dolazi u sukob sa
društvom, ta civilizacija se sukobila sa drugom. Ona je svenula ne tek zbog sukoba sa
okružujućim svetom, već isto tako zbog nemoći da se odupre materijalističkom svegu “progresa”
i tehnologije. Ali je ta civilizacija bila vršnom tačkom istinskom znanja, so soli sveta. A u skladu
sa logikom Istočne misli, sukob bilo koje vrste je suštinski grešan.

Svi mi živimo u svetu kakvog ga zamislimo, kakvog ga stvorimo. I tako, umesto da

uživamo u njegovim prednostima, mi smo žrtve njegovih kvarova.

5. SLOBODA MISLI I SAVJESTI

Ove slobode ubrajaju se u tradicionalne ljudske slobode usmjerene na zaštitu duhovnog

integriteta čovjeka. To je kompleksna sloboda i u većini ustava se povezuje sa slobodom savjesti,
slobodom opredjeljenja , slobodom javnog saopštavanja i iznošenja mišljenja , sa slobodom
naučnog i umjetničkog stvaranja i dr. Neki autori ove slobode smatraju prvenstveno političkim
slobodama , pa ih svrstavaju u tu grupu. Nesumnjivo je, da su one primarno lične slobode.
Ostvarivanje ovih sloboda svakako je uslov za ostvarivanje drugih, posebno političkih sloboda i
prava.

Sloboda misli i savjesti je prirodno pravo čovjeka i ona se pravnim normama ne može
ograničavati. Moguće je ograničavanje izražavanja misli i opredjeljenja, pa se zbog toga , u
ustavima posebna pažnja posvećuje slobodi štampe , slobodi govora, javnog istupanja i
saopštavanja i drugih prava putem kojih se realizuje sloboda misli. Ta povezanost je izražena i u
međunarodnim dokumentima o ljudskim pravima. Tako se još u Deklaraciji o pravima čovjeka iz
1789. godine propisuje : '' Sloboda saopštavanja misli i ubjeđenja je jedno od najprioritetnijih
prava čovjeka , prema tome svaki građanin može slobodno govoriti , pisati , objavljivati, s tim
što odgovara za zloupotrebu ove slobode u slučajevima predviđenim zakonom'' (član 11).

8
 U međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima ovo pitanje se mnogo
preciznije i šire uređuje. Tako se , između ostalog, propisuje :

''Svako ima pravo na slobodu izražavanja , ovo pravo , bez obzira na granice ,
podrazumijeva slobodu iznalaženja , primanja i širenja informacija i ideja svih vrsta , u
usmenom, pismenom, štampanom ili umjetničkom obliku ili na bilo koji drugi način po
slobodnom izboru.

Ostvarivanje ovih sloboda obuhvata i posebne dužnosti i odgovornosti. Zbog toga, ono
može biti podvrgnuto izvjesnim ograničenjima koja moraju, međutim, biti izričito određena
zakonom , a potrebna su iz razloga :

a) poštivanje prava i ugleda drugih lica

b) zaštite državne sigurnosti , javnog reda, javnog zdravlja i morala '' (član 19).

Pakt , propisuje da je svako propagiranje rata zakonom zabranjeno , te da je :

'' Svaki poziv na nacionalnom , rasnu ili vjersku mržnju koji podtsiče na diskriminaciju ,
neprijateljstvo ili nasilje zakonom (je) zabranjeno.''

6. NEGATIVNA SLOBODA

U svom vrlo utjecajnom eseju "O slobodi", John Stuart Mill već 1895. među prvima
eksponira negativnu slobodu, te se dotiče vječnog pitanja političke filozofije: do kuda sežu
ovlasti društva nad pojedincem? Osnovna premisa koju J.S.Mill iznosi jest da je pojedinac
suveren nad svojim tijelom i umom, dok je samoodbrana jedino opravdanje za uplitanje u
slobodu drugih. Zagovara slobodu misli i izražavanja kao neophodnu i za pojednica i za društvo
kao cjelinu, te se suprotstavlja se ne samo prisili i političkoj tiraniji nego i tiraniji većine, te
despotizmu običaja (Curtis, 1962:182). Njegov esej pokušava pokazati pozitivan utjecaj koju
sloboda ima na sve ljude kao i na društvo. Posebice, Mill pokušava povezati slobodu sa

9
sposobnošću napretka i izbjegavanja socialne stagnacije. Sloboda mišljenja je vrijedna iz dva
razloga. Prvo, nepopularno je možda ispravno. Drug, ako je mišljenje pogrešno, pobiti ga bi
omogućilo ljudima da bolje razumiju vlastito mišljenje. Sloboda akcije je poželjna po paralelnim
argumentima. Nekonformisti su možda u pravu ili oni imaju stil života koji najbolje odgovara
njihovim potrebama, ako nikome drugome. Dodatno, taj nekonformizam izaziva društveno
spokojstvo i čuva društvo od stagnacije. Politički liberalizam koji zagovara Mill je odavno
prakticiran u mnogim demokracijama, prakticira se kroz mnoge normativne sustave raznih
država, ali ozbiljenje njegovih postavki u duhu individue je mnogo teže no što se na prvi pogled
čini. Vrlo je lako, u današnjem svijetu koji reklamira slobodu izbora smetnuti s ideje slobode da
suverenost koju Mill zagovara treba uspostaviti u samom biću ili kako ruski filozof Herzen
navodi da ''istinski slobodan čovjek kreira vlastitu moralnost'' (Curtis; 1962: 214) Suprotno tome,
tvrdi se da negativno shvaćanje slobode nije moralističko, već da se odnosi na odsutnost prinude
u objektivnom smislu, a ne na svhe, ciljeve, vrijednosti, sposobnosti i moći koje slobodan
pojedinac treba ostvariti u tom prostoru izvan prinude. Nadalje, pojam negativne slobode traži
oštro razlikovanje između slobode i sposobnosti po kojem se sloboda shvaća kao odutnost
prinude a ne kao moć ili sposobnost. (Plant; 2002:279) Pojednostavljeno, misli se na slobodu od,
a ne slobodu za. Ako bi sloboda i sposobnost bile isto, prema formulacijama zagovornika
negativne slobode mogli bi biti slobodni samo kada naše sposobnosti ne bi bile ničim
ograničene. Bili bismo slobodni činiti sve ono što smo slobodni činiti, međutim, pitanje slobode
se ne postavlje ako netko nije sposoban činiti nešto.(Plant)

10
 7. ZAKLJUČAK

U filozofiji egzistencijalizma se ne polazi od često hvaljene pretpostavke o jednakosti

svih ljudi. Ona takvu pretpostavku odlučno odbacuje kao što odbacuje i svaku pasivnu vezu
između ljudi. Filozofija egzistencijalne slobode je nepoverljiva prema biću i ono što nju
interesuje je konkretna, imanentna ljudska priroda. Njena osnovna pretpostavka je da su biće i
egzistencija oštro suprotstavljene. Kada govori o bivstvovanju, filozofija egzistencije ne misli na
kruto fiksiranu nepomičnost stvari. Čovek, po filozofima egzistencije, egzistira na sasvim
drugačiji način. On egzistira u mogućnosti, on nije svojim korenima vezan za tlo bića, već je
slobodan, spontan, ne postoji na neki univerzalan način već samo u trenucima svoje akcije, kada
sam sebe potvrđuje i gradi. Ljudska egzistencija je apsolutno kontigentna, slučajna, bez neke
unapred zadate svrhe

Upravo zato, može se reći da je čovek slobodan. On je slobodan jer nije ničim
predodređen, čovek je sam odgovoran za sebe i slobodan da determiniše svoje sopstvene akcije.
Šta je ova sloboda, to se ne može reći. Ona je utemeljenje svega, a istovremeno i same sebe. Zato
se i može s pravom nazvati egzistencijalnom slobodom – ona se može dokučiti samo kroz sebe
samu.

Čovek je izvorno slobodan jer nema nečega što bi se pre svkog pojedinačnog čoveka
moglo proglasiti njegovom ljudskom suštinom. S druge strane, čovek je ništavilo, on nije nešto.
On preko delovanja svoje slobode tek stupa u postojanje, on jeste ono što čini i kao takav nikada
nije dovršen i njegova suština nikada nije fiksirana. Čovek je suma svojih činova, i zato tek u
trenutku svoje smrti on može koincidirati sa samim sobom. Čovek je izvorno jedna egzistencija
koja nigde nije fundirana, njegova esencija je samo mogućnost koju on tek na tren može
dodirnuti, on nije ništa što je čvrsto, statično i nepromenjivo... On je prisutan u svetu samo tako
što deluje posredstvom svoje slobode i na taj način stvara svoju suštinu – on se angažuje u svetu
u koji je bačen i time postaje esencijalan, potvrđujući svoju egzistenciju i svoju slobodu. To je
jedini način da bi se čovek u svetu odredio, jer nema ničega što će njegovu suštinu prethodno
osiguravati.

11
8. LITERATURA

1) Curtis, Michael; The Great Political Theories, volume 2, Avon Books,

New York, 1981.
2) Fromm, Erich; Bekstvo od slobode, Naprijed, Zagreb, 1984.
3) Plant, Raymond; Suvremena politička misao, Naklada Jesenski i Turk,
Zagreb, 2002.
4) Polšek, Darko; Zapisi iz treće kulture, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb.
2003.
5) Odlomak iz knjige “Vajanje u vremenu” , Izdavačka kuća “Obradović”,
Beograd 2014.

12