04 Malo Sunce

МАЛО СУНЦЕ
ПРВА ГЛАВА
Из великог мушког врата расту три дугачка струка ражи.

Пламен мили по трави, пузи на све четири.
Топли августовски ветар распирује га и пара.
И он се, тај мушки пламен, црвенији и од руже, опет саставља,
кочопери.
Жега и ветар повијају ражане струкове, те зрна искачу из класја и,
падајући у ватру, пуцкетају као зрна соли.
Из још живог мушког врата шикљају увис три праведна, три
добра, три безазлена струка ражи.
Носе човека.
А ње нигде нема.
ДРУГА ГЛАВА
Крави се земља под гужвом меса, немогуће завезаном у знојав и

врео чвор.
У подлогу од црвениие и бледе траве уцртава се линита њене мале
кичме; ребарца остављају трагове и опомену: да се то ту никад више не
понови.
Влажна кожа клизи по трави, тањи се, и не да пршљено -вима
кичме да се проспу.
Њено чиграсто, рибље и неуништиво тело увек је доње: онако
мало, обнажено у трави, хтело би да за целу вечност ноћи задржи у
пипцима погрбљену момчину: па се упиње
1 ртр< ЧШТПТТтцпггрп
68 Миодраг Булатовић
одоздо да га и с лактовима и великим коленима увуче у се, погрби још
више и не уништи.
Мушко тело, мокрог чела три прста у земљи, одолева плазмичним
шкргама, не да се потпуно хоботаици. Оно увек хоће да победи, да
рогом прободе меку копрену коже, да из -бије кратку кичму из рибљег
лежишта, да покида све везе тог телашца са земљом, коју и раменима
својим пршти, да огњем који из себе сипа и бљује изгори све што се
докучи -ти може.
Ниједна крв да победи — не да се ни доња кост. И они, све
махнитији и мањи, слепо понављају чвор, из ког им се не излази ни кад
их свест почне да оставља. Увек нови шапат исте снаге.
Она је увек приљубљена уз његов бок. Пијавица јој није равна.
И он не зна ко кога више жели да сатре: она њега или он њу.
Једно му је и сада јасно: она одоздо ради све потајно, поткопаће
му се и кожу му згулити с бедара.
Он је незграпан, неук још, и није му стало до лепљиве крви и
снаге.
Зна и то, иако рањен и искасапљен, да је што дуже тре -ба бости и
бости, и не дати јој да се скине с ђавола: на огње -ном жарачу нека
испусти душу рибе и памет ласице.
Ни мртвој јој неће дати мира. Ни тада је неће дати ни -коме. А
нема мушкије и маљавије руке од његове руке, која би му је отела и
земљом сакрила.
Такав је, иако крв из њега на све стране капље.
Ено је. Неће ни она њега да пусти.
Ако не мушку, и она има снагу. Приљубљује се и лепи за његов
бок, уз његове рањаве слабине.
Не смета јој што су га мецима изрешетали и осрамо -тили. Она
претура по његовим ритама, и тражи.
Добро је што не може никако да напипа болест његову, која виси и
трује.
Из рана му се буде вене: топлота се по њима разлива, и бол за
читаву вечност престаје.
Болестан је и не може да је држи на жарачу.
I
Мало сунце ^9
Затим му се свест мути и он не зна тачно где је. Ено је. Црвена јој је
кожа. Крвава јој је кожа. Запаљена јој је кожа.
Далеко је од њега, али јој он осећа лоповске дланове на кожи
испод пупка.
Сад је, заједно с маглом, нешто ближе: не лежи на кре -вету, у
свом собичку, што вечито гледа крмељавим прозором у ковачки мех
његовог бившег газде, већ на шареним сељач -ким носилима. Виде
јој се колена с црвеним оспицама.
Црвена ружа: носиљка са рањеником клеца под четво -рицом босоногих
бегунаца. А ње нигде нема.. .
ТРЕЋА ГЛАВА
Искасапљен, изрешетан сав, као да је био мета а не не -какав

војник, с изломљеним рукама на једној, а главом на сасвим другој
страни, искаишан и осмуђен пламеном од ба -рута, и блатњав поврх
свега, блатњав јако, од босих и скоро наопако окренутих стопала до
забачене главе без завоја, ми -ровао је на носилима, на брзу руку
направљеним од два коца и сељачког вуненог покривача, шареног и
од његове крви.
Мировао је искошен, тако неприродно испружен, преду -гачак
за носиљку, руку крвавих, модрих, поломљених и за -суканих тако
да су им шкољке дланова биле наопако окре -нуте. Те руке су се
климале, окретале као обешене, као да су без лактова и као да их с
дугачким телом не везује ни -шта до парче израњављене коже и
исечене кошуље.
Велика, лепа и гргурава глава клатила се одмах иза леђа оне
прве двојице што су клецали под носилима: десног и ни -жег
додиривале су по слабинама рањеникове руке, и он се јежио,
стењући и вајкајући се да треба неко да га одменм.
— Ћути и тегли, рече кроз зубе леви, и закорачи у млад
купињак и коприве.
— Добро, простења десни, и осети на бедру додир
мртве руке.
ЧЈЦЦ!«1"!)!!« "
Рањава глава била је пуна барута, пушчаних зрна, дима и

прегрејаних митраљеских цеви, преко чијих се усана цеди -ло врело и
цвркутаво олово, које се брзо хладило у људском месу, опорој
храстовој кори и земљи.
И како се окретала на врату, као да се држи само на једној жили и
комаду коже, глава ]е видела босе ноге све четворице што су клецали
под носилима.
Чути ништа није могла, а имала је шта. Чинило јој се да око

људских стопала расте пелин трава, цвет царево око, и смрдљива
аптовина, и људи неће моћи изгазити и испливати из онолико горобиља
и корова.
А изнад искласале коприве развијала се и крупњала ме -ка ружа
пожара, који је красио траву, китио шуму и озвезда -вао рамена,
слабине и босе ноге четворице, и заустављао бол који је хтео до на врх
пушчаних цеви у глави да му се пропне.
Мека ружа ватре у његовим је очима сва и он више не види ни
људска колена, ни стопала, ни своје поломљене руке које су све више
тежале од крви што се низ њих цедила v додиривале слабине и лактове
час једног, час другог човека под носиљком.
Зато они њега добро виде.
Цео он, а нарочито ноге његове, пред њиховим су но синама.
Хтели не хтели, гледају у медвеђе табане.
Стопала су му наопако посађена на носилима: тамо где би требало
да леже пете, забодени су прсти, заривени у про стирач.
Окренуте нагоре, пете његове подсећају на криво израсле плодове,
на кромпирасте израслине.
И колена му чудно стоје. Једног као и да нема.
Смрскано је, чини се десном човеку.
Друго је искочило високо, испречило се, и штрчи из ша -рене и
накарадне гомиле, подсећајући десног на ружан и огроман лакат.
Колено је завијено: то је велики и прљави чвор.
Стара рана, мислио је човек.
Мало сунце 71
Тако задња двојица мрдају, климају носинама и гледају да поглед

што мање задржавају на гргуравој и модрој глави великих очију што
понекад изузетно засјаје с носиљке.
Прече је гледати изнад засечених темена прве двојице, што
манијачки, али и задихано, журе, не пазећи куда ударају и по чему газе,
те зато она двојица иза њих поклецкују, спотичу се и посрћу.
— Лакше, браћо, рече стењући десни, једва се одржавши на
ногама.
— Ћути, рече нервозно леви, сав знојав и црн у лицу. Прва двојица
видели су реку с мостом, с ког је у воду
падала шарена чељад, и шумицу која је почињала одмах од кућерка на
чијем се прагу црнела старица с хромим дечком.
Кућа им није била далеко и они су стрмоглавце трчали, сагињући
се под кишом куршума, не пазећи хоће ли повре -дити рањеног. Јер им
се чинило да је с њим свршено, па им није било баш много стало хоће
ли га заболети многобројне ране кад се сасвим и нагло пригну земљи, а
он се сав уздр -ма и преврне.
Лакше им је било: нису му више чули јауке и запо магање.
Стало им је било да га увуку под било какав кров и да га тако
заштите од псина и птичурина, што су се, црне и крупне, надносиле до
изнад саме земље, завирујући по јару -гама и бирајући лешеве.
Људи понегде, обично насред успона, застану, одахну под теретом,
ах тежак ли је, и згледају се.
Не говоре ништа, не губе време.
И не гледају се дуго.
Знају већ све: ништа данас под небом не постоји што им није
јасно. Најјасније им је ко су и што су.
То су тужна браћа. То су гладна браћа. Њих четворица, као и она
прсла петнаестина, да ли их још има петнаест, ни -кад као данас
сатерани у шкрипац, уз саму воду, и ватру с друге стране, притерани уз
саме бокове градића ком се није могло од јаре и дима, укљештени у
процеп, и дотерани до стрмих стена на десној обали реке, до оног
амбиса што се одоздо црнео, пун пепела и угљевља.
^ччјрии
Нису они од оних с кокардама од олова на шубарама, нити од оних

са звездама црвених кракова на шајкачама.
То су од свих одбегла браћа, забасала међу две ватре, међу два
реда закрвљених цеви из којих сукља олово, пла -мен и мржња.
Гоне их, као по договору већ месец и по, и једни и други. Сатерују
их у теснаце, млате по потоцима без милости, испи -тивања и
објашњења. Извлаче их из јазавичјих јама и вучјих легала, па им секу
уши, носеве и тако их, осрамоћене, јер су двоструки издајници, убијају
кундацима и кољу ножеви -ма, пунећи јаруге и влажне удољице
комадима њихових из -мучених удова.
Знају добро четворица под носилима шта их чека буду ли
ухваћени. Знају да ће их живе натацати на виле, на коље, па журе да
спусте код оног прага рањеника и да се, ако им успе, дохвате реке,
обале, воде.
И поглед који у бежању размене значи само да рањеног друтара не
смеју оставити насред пута, већ да га треба до -вући до кућерка и
убацити међу чељад, која ће га излечити, или га лепо закопати.
Па помамно хитају кућерку и оном дечку, и чини им се да ће им ту
за вечита времена пасти с рамена оловни терет.
Отвара се око заједно с руменом и меком ружом ватре. Али само
мало, листић или два — очни капци. Само мало: колико да види где је,
шта је с њим и куда га то носе не -какви људи које дотле није видео.
Знао је да се с њима нешто крупно догодило, и да, док клецају под
носиљком, полако пузи к пчелињаку...
Рањен, изгледа чак и без ноге, поцепан сав, без коже скоро, вуче се
кроз коприве које га пале.
Хтео би некако да се дошуња до пчелињака који ни овог пута није
његов.
Као дечко, као мали дечко, прво најамник, а затим и као шегрт у
најближем градићу на левој обали Лима, ма -штао је о пчелињаку.
Отац његов, скоро беземљаш и вечити наполичар, цркао је у туђој
бразди, пресвиснуо за дрвеном ралицом, не купивши му, основцу и
шегрту, чак ни једну трмку.
И доцније, као одрасли дечко, старији шегрт црних руку од

коломасти и гвожђурија, маштао је о малом пчелињаку.
Хтео је да остави кола и коларе, те псоваче, и гвинтове и шрафове,
и наковањ, и све то црно гвожђе, чија му се прашина упила у кожу и
свест, и да се задужи и купи трмку --две, и коначно остане на селу.
Али се све изјаловило.
Чим је закопала његовог оца, мајка је отишла у најам, а затим у
прошњу, на просјачки друм.
Сви пчелињаци којих се сећао, док се примицао оном у магли,
били су више но туђи.
Али се нешто догодило: пчелињак ком се примипао по -стао је
његов и он нема разлога да пузи и крије се.
То да је његов, треба да схвате сви, па чак и онај чо -век што стоји
с пушком на рамену и с псом поред себе, на брежуљку: нека га пусте к
његовом пчелињаку, к његовим пчелама, које ће док буде умирао
облетати око његове главе, просипајући се зуком и медом.
Јер он зна да се смрт приближава, да је већ ту, крај носила.
Али неће да умре у неком мраку, у некој изби.
Хоће оно избочено место где преде сијасет златокрилих пчела.
Хоће да умре на чистом, светлом месту. На земљи која мирише на цвет
детелине, на багрем, на горки и опорм пелин, на мед. Хоће да,
умирући, гледа како се пчеле сави -јају и купе око кошнице, пазећи да
се унутра не ушуња онај поганац, онај трут.
Жели да, издишући, види и црвеножуту ватру, која стоји као

непремостиви бедем између завађених људи исте крвм, ту ватру што
са свих страна и реку напада, и мост онај тро -шни, који се и у
његовом магновењу руши.
Огњена и мека ружа полако се затвара и он не зна у чијем је
пчелињаку: у свом или туђем.
Не види више ни оног човека што је с псом овчаром стајао крај
колибе, осматрајући.
Не примећује више ни кошнице — оне као да су срасле са земљом
и претвориле се у јалове кртичњаке.
ШЧ гц ш пј « v
Али, он је срећан, јер бола више нема. Јер ни људи више није у
његовој близини.
Не носе га ни браћа. Браће више нема, као што их никад није ни
било.
То су четири главате, головрате пчеле, упрегнуте у не -какве
саонице, које клизе по ватри и пламену.
Зује пчеле, оне из пчелињака. А оне упрегнуте у сао -нице нешто
су веће и ћуте: спретне су и брзе и измичу роју, који стално покушава
да се савије око његових искаишаних удова, око његове тешке главе.
Пчеле не дају да се бол ускописти. Ту су да топлом гомилом, да
својим зујањем исцеле свако место које забриди.
И тако, на саоницама, по пламену, јуре кроз црвену ру -жу: он,
четири упрегнуте пчеле, четири гураве пчеле и ве -лики рој који се све
више увећава што су ближи оној кући и оном хромом дечку са штаком
под пазухом.
Нема ни бола ни рана.
Однекуд, па и са грана, капље мед и мирише.
И она деца с просјачког друма, и они божјаци унака -жених тела
прилазе и стидљиво примичу к себи гранчице. Сва изгубљена деца с
друма су на окупу, чини му се: само им недостаје бабин скакутан, ког
је стид да се с места мак -не, да зарама, да покаже штаку и своју суву
ножицу. . .
У близини груну граната и земља с димом и јеком по -куља горе.
Бегунци се сустигоше под носиљком, и попадаше у ја -рак, не
пазећи шта ће бити с рањеником.
Није ни јечао, земљав.
И претурио би се с носила да га један од њих не врати натраг.
Том човеку се учини да је мртав и рече:
— Изгледа да је готов.
Сва четворица у исти мах погледаше рањеника.
Грчиле су му се усне и земља је с њих сипила падајући на
покривач.
Друга граната прште још ближе и покри их земљом и травом.
Један од њих, онај десни, закука:
— Куд ћемо сад, браћо?

Нико му не одговори.
Људи се подигоше и хитро зграбише носила.
Велика земљава глава климала се у ружи.
Саонице су клизиле по пламену, све више се примичући хромом
дечаку.
Спустише носила. Задихани, избезумљени, опет поле -теше к
земљи.
Кад се тресак треће експлозиЈе стиша, рањеник спази да су
саонице с ројем пчела већ на прагу нечије куће.
ЧЕТВРТА ГЛАВА
Стојећи крај старице, на прагу, умазан и прљав, мали и хроми

дечко гледао је како јуре према њему поплашена четворица.
Видео је велике и усукане руке како се вуку по путу, чупаву црну
главу са сламом и шушкором у коси: оне мртве и голе руке које су за
собом остављале шаре у прашини и пепелу.
Пут се пушио за њима, како њих да не погоде, пушио и кидао као
кривудава врпца која нигде није водила сем у кућерак оне старице и
оног дечка.
Бола су га, тај пут, пушчана зрна. Уједала су га и с једне и с друге
стране. Резало га је митраљеско олово. Риле су га гранате.
И пут је био рањав, осрамоћен, јадан: све што се могло догодити,
све што је морало да се догоди, све и све, дога -ђало се ту, на тој жутој
и изуједаној земљи с крвавим тра -говима нечијих ногу.
Мали и хроми дечко није знао ко на њих све пуца.
Пуцали су сви, с обе стране, па можда и они трећи, што су се
крили по земуницама, траповима и склоништима, чекајући да се борбе
и узајамна кошкања сама од себе смире и ствари дођу на своја стара
места.
Мали им се бојао: плашио се да ће их оловно зујање покосити пре
но што се сруче бакиној кући, око које има
I 1рт ЦЧ
подоста јарака, заклона и рупчага, које су малопре по свој прилици

добро сачувале оне босе и чупаве људескаре, оне бегунце што су се и
сада црнели подаље око плота не дајући никоме никакав отпор.
Знао је да их гоне, да их убијају и кољу где год им на реп стану, да
их вешају и срамоте и једни и други, и било му их је жао.
У ствари, он нијс правио неку велику разлику између једних,
других или трећих који су се, такође наоружани до зуба, смуцали по
селима, пљачкали, и водили у мрак и по -токе ког су год хтели, и тамо
пуцали и радили ноћ само зна шта, пресретали по друмовима сиромахе,
пљачкали, свлачили их, убијали их за нову капу, за леп каиш.
Он ]е само знао да су сви војска, несрећна војска, која је вечито
гладна, уморна и запуштена: а војник је тешко бити, прво треба имати
здраве ноге и велико срце, долазило му је у главу; несрећни људи што
гину на сваком кораку: измучене телесине које разносе бесни пси и
гавранови; свети војници који могу и смеју све; убоги ратници на које
је грех наљутити се.
Па је зато и желео да четворицу с петим на носилима што пре
заклони штала и кућа.
—Носе га к нама, рече дечко тихо, прибивши се уз старицу.
— Ћути и уђи унутра, рече старица.
— Нећу, одсече мали и испрси се са штаком.
—Улази унутра кад ти лепо кажем, прошапута старииа и
прекорачи праг.
— Куд ће га к нама, бако?
— Ћути, понови старица и пође у сусрет људима.
И мали одскочи од земље кад груну граната иза куће.
И пре но што замириса дим и осети се задах топле и изроване
земље, људи клекнуше на колена, попадаше скоро, испустивши носила.
Велико тело се сручи, сниза. Направи се читава гомила крпа и
рана.
Шћућурен и сам уз ћошак куће, дечко виде како падоше носила с
људских рамена, како двапут одскочи од земље ве
лика глава са сламом у коси, па затим заузе чудан и скоро немогућ

положзј: врат се усука, јабучица побеже у страну а разваљена уста
нестадоше у трави и гранатом изрованој земљуштини.
Спазивши како се човеково тело два пута преврну и зго -мила,
опружи, па опет завеза у некакав ружан чвор, како велика и носата
глава одскочи од земље као лопта, као кугла, дечко задрхта и побледе.
Али се не препаде много: он се одавно ничега није бојао
С експлозијом се мало отвара и ружа. И она је мека и црвена
експлозија што дуго гори у рањениковим очима. Тај немирисави и
неопипљиви цвет што се до последњег пуцња био притајио и успавао
негде у његовој свести.
И он осети како му у телу црвеног цвета оста слика: вуку га
четири пчеле голих вратова и босих ногу, док на вратима сељачке куће
стоје друге две пчеле, једна стара, и црна, и набрана, и забрађена мрком
марамом, и друга мала, слаба, кржљава, са штаком која не смета
крилима, приљуб -љеним уз саму кожу, уз сама ребра.
Слика стоји дуго непромењена, нетакнута и ништа у њу не може
да се уплете. ОстаЈе косимице постављена и окре -нута чак и кад га
нечије руке купе по носилима и намештају му удове и главу — шест
добрих, недужних пчела, које не жели да изгуби с латице цвета.
— Можемо ли га унети у кућу, стара? — запита најпр -љавији,
најчупавији, најмлађи.
Дечко виде како подигоше носила и како старица пође да им
покаже на коју развалију од кревета да га спусте.
Гледао је како се мичу велике и земљаве бегунчеве усне, како се
тешко размичу, запечене крвљу; како избечени и испијени људи
огромних очију вуку за собом пушке, сељачке торбе и искомадане
остатке војничке одеће.
Ужаснут, дечко читав тренутак оста на прагу.
Чуо је како иза њега, из собичка, и с кревета, страховито јечи
дугачки младић; како она четворица моле нешто ста -рицу, и преклињу
је, и куме је; како им она одговара уњкаво, кратко.
Није му се улазило унутра.
1Ц1ИИ (Т
Покушавајући да заборави младићеве покидане прсте, осматрао

јс: пуцало је, трештало је и с неба и са земље, тако да се праг под њим
тресао и померао из корена.
Фијукала су зрна, забадајући се у земљу, у плотове, у црни кров
кућерка, у сам ваздух који је највише горео и зау -дарао око као муња
брзог олова, око куршума.
Распрскавале су се бомбе, расцветавале се, звечећи, зано -сећи на
сумпор, на нагорелу траву, на прегрејану земљу с по -вршине. Једва су
до штале долетали бумбарасто зујави тсо -мади граната, и ту се,
немоћни, заустављали у сувом грању.
Бринуо је за оном првом десетином босих бегунаца и гледао неће
ли их спазити око плота и дуж јаруге.
Ниједан од њих није трчао, нити се уопште кретао. Свм су ћутали
под земљом, која им је сада служила као каму флажа.
Око њих, или баш тамо где су били, дуж ограде, падалс су
гранате, падало је из ведра неба.
Дечко је видео како с прљавим димом увис лете нога -вице, торбе,
оружје.
Дрхтао је читав тренутак на прагу, не могавши да се ослободи
покиданих младићевих прстију. А затим се, не же -лећи да одмах уђе у
собу, и слушајући непрекидно дуге јауке из таме, скружа и скупи крај
огњишта.
Тог тренутка сети се свега: и свог белог јарета, које су му одвели
неки слични људи, и свих војника и бегунаца које је отада видео, и
малопређашње слике с поравњеним млади -ћевим прстима, и дође му
да заплаче . . .
ПЕТА ГЛАВА
Старииа је имала три сина. И сва три је изгубила брже но многе

друге мајке.
Први и најстарији, риђи дечко, оставио је кућу чим је умро отац.
Отишао је горе, на друм, и одједном се запрос -јачио. Отишао преко
Црне Горе, пут Босне, и заметнуо траг за собом као зверка. Као мала
зверка. Тај риђан од седач или осам година што се никад више није
вратио у тесни дом
на периферији црногорског градића, која је била више село но део

варошице.
Тих година била се појавила некаква гадна болест, која јс
нарочито косила децу. Звали су је шпањолком, колером, па чак и кугом.
Враг ће сам знати каква је то мука била. Али је то сасвим сигурно била
просјачка болест, јер је њих најпре и највише морила, јер су је они и
преносили црногорским и босанским друмовима.
Тада је помрло много просјака. Пуне су биле јаруге по -ред
друмова, што су једним крајем јурили к мору и галијама, а другим се
тромо вукли према истоку, с ког је у ове крајеве долазила свака
несрећа, па и велике болести.
Старица је веровала да је и он негде настрадао, остл -вивши своју
меку и риђу кожу негде насред друма, иако су јој неки просјаци
неколико пута говорили како су негде, на« крај Босне, тамо негде накрај
белог света, виђали дугоногог риђана, главатог риђана, како просто-
напросто дрма некаквом пиланом.
Питали су га ко је, и шта је, и одакле је.
Ћути, кажу, ћути и рада, очекује да пилана буде његова.
Али је старица била помирена с тим да га нема, и да гз неће бити.
И није много патила. Јер се може, јер се мора без сваког оног кога
нема.
Други, онај плави, нестао је с групом деце која су се из -губила
оне кишне јесени, пре тридесетак година.
Однела их вода са старим мостом који је повезивао гра -дић с
Никољцем, где се налазила црква испред које се просило.
Петоро кљукнуло у мутну воду, а само једно, и то жен -ско, па још
и копиле, и ћопаво, остало живо, захваљујући балвану за који се
ухватило.
Вода је однела и њихову прошевину.
Плавог је више жалила, јер је била потпуно уверена да се никад
неће вратити. А друго: полагала је у њега велике наде — кад сврши
какву школу, и ожени се, примиће је к себи; па неће под старост
морати да скита по друмовима и проси.
члс^чт "' '
И кад год је за њим плакала, присећала се риђана, који је био врло

нетрпељив, дрзак и претерано љут дечко, с којим се није могло дуго
под истим кровом, па јој се на махове чинило да је, можда, и добро што
није с њом. Јер би јој тај риђи, тај непослушни и клемпави ђаво,
покварио јединог пре -осталог сина, најмлађег, оног црног, оног
плачљивог што јој се вечито држао скута.
За Црног )е остало највише батина и љубави.
Просјачио ]е и он, али се и приучио коларском занату.
Израстао је огроман. Само је по томе личио на свог пре -ког,
немирног оца.
Од мајке је у наследство добио просјачку тиху нарав, благост и
сету у гласу, и честе сузе у погледу.
Иако јаког, заиста снажни)ег од многих дечака његовог узраста,
другови су га тукли и вукли за уши.
Никад се нијс бранио, већ је само плакао, не мислећи на освету.
Увек је мислио да се то шале с њим и да то што му тегле уши није
ништа.
Они су се, заиста, и шалили. Само мало суровије но с другима.
Имао је тридесет година, бркове и зулуфе, награду од стрељачког
друштва, три удовице код којих је редовно ишао, и четврту у плану за
женидбу, јер је била најмлађа и није била дуго за мужем, кад су га
вукли за уши као дечка, тег -лили за велики кошчати нос.
Вукли су га за уши и неколико наредних година.
Вукли су га све до оног дана кад ]е испред носа измакао
италијанској стражи, упрћен прошверцованим скадарским ду -ваном, с
мецима и бомбама, измамљеним од Талијана за јаја, кокошке и ракију.
Продавши све то сељацима, чијс су куће почињале одмах иза
његове, прикључио се некој војсци.
У први мах ниЈе га занимало којз јс. Било му је важно да јс у
некаквој чети, која се хранила са казана, и да је могао да не троши
своју поголему зараду.
Онда јс приметио да људи с којима се упутио пут пла-нине носе

црвене петокраке на капама и обрадовао се што и себе може тако
закитити.
Обрадовао се још нечему: ником није ни падало на па -мет да га
вуче за уши.
Али му неки сељаци брзо нањушише паре под копора -ном, и
сасвим будном, насред пртине, узеше сваки новчић. Чак му и
припретише да ће га издеветати и одрати живог узбуни ли се или каже
коме за новац који су му узели.
Тада се први пут разочарао у људе са звездама на капама.
Можда и због те пљачке, али вероватно и због нечег дру -гог
побегао је из сељачке чете.
Брзо се нашао на оној другој страни и пришио на оно исто место
на шајкачи оловну кокарду, накарадну, изливену на брзу руку.
На другој страни био је задовољнији, јер се много пљач -кало и
пленило.
Продавао је отете волове и краве за мале паре, које је трпао у
недра, под копоран, и заносио се да се врати у град, к мајци, и да
отвори коларску радионицу.
Али га други сељаци пребише на мртво име, отеше му паре и
златно прстење, сву пљачку, и побегоше у шуму.
Тада се сасвим разочарао и у једне и у друге, и придружио се првој
банди бегунаца на коју је набасао.
Оловни знак и петокраку згњечио је заједно, замотао крпом и
сакрио у задњи џеп на панталонама: злу не требало/
С новом дружином је пљачкао, палио куће, силовао.
Ко зна колико би се обогатио да га друге године сло бодног
четовања и пљачкања не ухвати црвена предстража. Шчепа га за прси
младић совуљаганог носа, гргураве косе и велике главе, и ударцем
песнице сручи га на земљу. Разору -жа га као жену, опљачка му паре и
накит, изу га, промени с њим кошуљу и гаће, и све друго што се могло
променити, и свезаног поведе га у штаб.
Али, свезани Црни не хтеде да мирује. Није му се ишло на
ислеђење, опљачканом поготову.
Трљапи да бежи преко ледине, изађе у шумарак.
6 Миодр«г Булатовић Највећа та)на оета
82 Миодраг Ђулатовић
И њих петорица стрмоглавише се за њим.

И побегао би им, потпуно би им умакао да га не стиже онај што га
је и ухватио, онај гргурави носоња. Још једном га обори.
Порваше се.
Брзо се искобељао испод младића, звизнуо га песницом у браду и
опет почео да бежи. Док се младић дизао, остал? четворица су низ
цеви пушака гледали за њим.
Али куршуми нису хтели на њ.
Младић је појурио за њим и примакао му се баш крај реке на
десетак корака, и бацио пут њега војнички нож. Како га је јако бацио,
нож се из прве забо у његова леђа.
Гргурави дугоња је пришао и извадио ножину из скоро
непомичног трупа. Онда је два пута повукао обарач ре волвера.
Други су пришли, потпуно му префикарили врат и с цр -ном
главом у торби пошли у штаб да траже награду и смену.
Црни је некада добро познавао човека који му 1е забо нож у леђа с
леве стране. Радили су у истој коларској ради -оници, потукли се
безброј пута због собарице најближег хо -телчића и мрзели се од
тренутка кад су се, знојави и премо -рени, први пут срели крај
коларског меха.
И њихове породице су се добро знале: довести их у прл -јатељство
и мир није могло ни троструко кумство; ни пози -вање у сватове; ни
обострана даривања.
Јер је у питању била земља, једва коса траве, ледина једна посна и
поврх свега туђа: стари су им је отели зајед -нички од неког
сиромашка, од неког несрећника који 1е брзо пресвиснуо за том и још
једном другом лединицом, па ни -како, већ педесет година, нису могли
да се нагоде чија је. Нико није смео да се закоси, још мање да помене
продају
Ту размирицу користили су сељаци годинама и крИЈући туда
напасали стоку.
Онда су се, кад су се свађе око ливаде јако заоштрилг, сетили и
Једне нессвећене крви.
Блиски рођак Црног, старац један, пре неких четрдесет гошина,
оставио ]е своја црева на кумовском плоту. Дошао из суседног засеока
да украде двиску или јуне: утукли су га
кољем, мотикама, и вилама, ноћу, по карамучини, кад се ни прст пред

оком није могао назрети, а камоли кум препо -знати, повукли га за ногу
страном, свукли га до стене и ба -цили у поток.
Такав је био мрак.
И тако су мрзели лупеже, којих је тих гладних година било много.
И тако је стари црногорски ратник, с читавом ниском ордења,
пострадао у туђем тору, осрамотио више себе но своје потомке, њих
тринаесторо: њих који су га и натерали да усред ноћи иде у крађу.
Целу ову причу знали су сви. Не само она, старица.
Она и овог тренутка зна нешто страшно.
Зна да јс убица њеног сина, њеног Црног, онај носати гргуравко
што је водио извидницу оне ноћи, баш главом и брадом рањеник што
страхотно јечи с кревета у углу.
Препознала га је пре но што су с носиљком прекорачи -ли праг.
Старица стоји крај врата, не много ужаснута, нема.
И све јој је, чини јој се, под милим богом јасно.
Узнемиравао ју је највише онај дечкић, онај прдавац са штаком,
онај скакутан што је сваког тренутка био на сва -ком замисливом месту,
у сваком углу куће. Па је њега и гле -дала читав тренутак, све док се не
одлучи да с чашом воде приђе рањенику.
ШЕСТА ГЛАВА
Није више у пчелиљаку. Јер пчелињака више нема: опа -лила га је,
сагорела га је ватра. Изгорело је и шаролико зу -тање пчела око
кошнице. Нестало је меда са лишћа и онс деие с просјачког друма, и
оног хромог пикавца искрај ватре
Ако нијс у пчелињаку, он је — у ружи.
У цвету нис/ ни старица, која га ужаснуто и с прекором глела с
прага, ни она четворица, ни малац са штаком, оно лете коЈе не зиа како
јс то страшно, како јс то ужасно ле-.'Јтм на крсвету човсча чија слика
виси на зиду.
Јер он је, сећа се, не примећујући никог у ружи, па ни строги

бакин поглед, убио Црног.
Нож се до дршке забо у мекоту његовог трупа и, кад је пришао,
крв је извирала негде из сељачке кошуље.
Лице му није могао видети, јер је било окренуто к зем -љи; а он
сав, ваљда због ножа, склупчан, згрчен, тако да су му колена
додиривала зубе.
Мршаво тело је дрхтало и знојило се, изгледало му је. Није могао
да се испружи.
Али га њему није било задуго жао.
Док га је тако згрченог и беспомоћног гледао, сећао се њиховог
првог сукоба...
Тукао се с неким дечком по коларској радионици, го -нио се с њим
око точкова и огњишта с мехом. Тај мали, тај његов другар, изазвао га
је, вређао га, псовао га и плазио му језик изазивачки.
И у тренутку кад га је ухватио и кад је дошао тренутак да му се
освети, да му разбије главу усијаним жарачем, по -јавио се он,
старичин син, Црни, и ударио га по темену.
Сећа се како је пао, забивши нос у корито пуно пепела и угљевља.
Црни га је затим подигао са земље и држао, док се сит -ни,
искрљештени и набрани поганац наслађивао ударцима.
Ударао га је песницама по лицу, по глави, по врату; гребао га је
чак, пуштајући при том неартикулисане шумове из грла; ударао га је и
цепаницама, дрвима, држалицама: се -вале су му цеванице, болели су
га зглобови.
Црни, много старији од обојице, и даље га је држао, стално
храбрећи набраног и љутог пикавца, стално понав -љајући:
„Удри сељачку џукелу."
И мали му је пљувао у лице, церио му се.
Седећи на гомили пепела, преморен, режао је и дрхтао, молећи
Црног да га не пусти.
Црни га је вукао за косу, другом руком теглио му је уво, церекајући се,
шиштећи: „Ох, сељачка џукело ..."
Чинило му се да ће на месту пресвиснути. Не од болова, на које

није ни мислио, не од страха, који га је обузимао кад би језиком
облизао крваве усне, већ од стида.
Међутим, није пресвиснуо.
Нити је икад омрзнуо свог другара из туче.
Сутрадан су се загрлили и заплакали од среће.
Али никако није могао да заборави Црног, који му је трљао нос
прљавом шаком, теглећи му у исти мах уво.
Кроз бол и маглу сећао се и осталих сукоба с Црним.
Израстао је и почео да гледа за хотелском собарицом, која је
становала у суседном дворишту, у једном собичку ниских прозорчића.
Много старији, Црни се дуго познавао са собарицом. И кад је
приметио да се кудравко мота око ње, припретио му је.
Први пут су се потукли баш на њене очи, насред улице.
Насрнуо је с ножином на Црног: сељачка кола примила су у своја
ребра хитнути нож.
Иако је око ње обигравао већ неколико месеци, приме -тила га је и
запамтила тек тога дана, кад је због ње хтео да ножем избоде Црног.
То јој је ласкало. И пошто нико није хтео, или није имао прилике
за то, да се туче због ње, то је она почела да га мами, да га драшка.
Истог дана, увече, отишла је у кафану, уверена да је следи и да ће,
буде ли га погледала, полетети на неког.
Баш је тако и било.
После треће ракије на мртво име истукао је музиканта и преко
колена преломио му виолину.
Једним ударцем песнице претурио је келнера што му се
подсмехнуо.
Следећег тренутка налетео је на Црног, који га је чекао с ножем.
Младић је читав тренутак гледао у врх ножа, у сечиво, у црну руку
која је све више стезала дршку. Онда је напра -вио кретњу улево,
нагнуо се скоро, лукаво се стуштио.
И баш кад се Црни, сконцентрисан на леву страну, мало сагао,
очекујући ударце, он се скупио и као мачка, просто као жива кугла
меса, бацио у његове ноге. Преврнуо га је v
ТЧИЧЦИТЧРЖЖТИ1"* '(
обрео му се на прсима. И нож му је отео и забо му га крај ува, у под; и

лице му раскрвавио и унаказио ударцима; и зт грло га је шчепао.
Црни је био почео да кркља, да се гуши, да плази језик и да
преврће очима. Мучио га је и даље, задајући му кратке и одсечне
ударце, мислећи да га она, собарица, гледа, и да је неким чудом доспео
међу њене ноге, где треба да покаже и снагу и храброст.
Црног задуго не би било међу живима да није било ту -пог ударца
по темену.
Смрачило му се око главе.
Собарица је с уживањем, али и с неком стрепњом, гле -дала како
га, полумртвог, носе кроз кафану, и како га с ону страну прага поливају
некаквом сумњивом водурином.
Зебње и сажаљења у њеним очима није било кад су скоро на исти
начин из кафане износили Црног.
Ту се, у крчмици масних и климавих столова, започела једна
незгодна, опасна прича. Ту је ђаво први пут озбиљно ставио свој прст
између увелико разглављене собарице и ср -чаног, и чедног сеоског
ждрепчића с коврџама изнад чела.
Последња туча била је најкрвавија.
Потегли су ножеве још на улици.
Црни га је мамио и намамио у радионицу. Чекао га је крај ковачког
меха.
Никога није било у близини, и Црни је шапутао:
„Ходи, приђи само ..."
„Немој само да бежиш, чекај ме", цедио је кроз зубе он.
Црни се јежио, скупљао у клупко за одбрану.
У младићевим очима горела је собарица, искриле су јој се сузе у
очима.
Он ју је увредио, помислио је, он ју је расплакао.
И сетио се муњевито како ју је двапут видео осрамоће -ну са
Црним — плакала је, а он ништа није имао да јој каже. Било је то још
на почетку њиховог познанства. Тих дана ју је, управо, први пут и
спазио.
Други пут је слушао како Црни, пијан, говори о њој ружне ствари.
Затим се сетио другара из туче, и прљавих и масних шака под

носом.
Није му требало много. Полетео је са сечивом, иако га она нијс
гледала.
Црни се савио, чучнуо скоро и тако избегао први налет
противника: сечиво му ]е само раскројило капут од врата до слабина.
И он је био несрећан што му није закачио кожу и ребрл — не би
морао други пут да јуриша.
Црни се, пошто је већ био спреман за скок, јер је чучао, очекујући
нови налет и напад, придигао и измахнуо: тешкм чекић пролетео је с
перајем. држалице испред младићеви^ очију, звизнуо у прозор и
излетео на улицу.
За чекићем полетела је и секира — забола се младићу више главе,
у колски точак. Точак се лено дигао у висину гргураве главе и онда
потрбушке легао у велико корито с цр -ном водом за каљење.
Онда су ножеве приближили.
Ништа се није говорило ни једном ни другом. Знојави и прљави,
гледали су се погнутих глава.
Хтео је да понови први налет, да подиђе Црном, да га обори и
пререже му јабучицу на грлу.
Насрнуо је.
Али се Црни измакао и момче се сјурило с бодежом на гомилу
ћумура, старудије и дрва.
Развадили су их газда и шегрти, избодене ножевима, изгребене,
мокре од зноја . . .
И тада, док је гледао како покушава да се прући и тако нож из леђа
истисне, младић се сећао даље.
Дошло је још само до пет туча. Можда зато што га је Црни
избегавао и што се повлачио; изгледа да му је било јасно да ће се сукоб
с младићем лудо свршити.
Утучен мало, и исмејаван од радника и шегрта с којима је радио,
Црни је променио газду.
Потиштен, модар у лицу и погнуте главе, Црни је избе -гавао да
пролази поред радионице у којој се налазио носати гргуравко с
мангупаријом, увек спреман да заподене свађу и тучу, и обојици
противника хитро тутне у шаке ножеве.
КР«|1П«П|Ј|С <)|
Младић није знао како да протумачи Црног. Чинило

му се да се његов сукоб с Црним никад неће свршити и да
по -влачење старијег и можда јачег противника не значи и
окон -чање ]едне крваве размирице.
Онда је повлачење и потиштеност Црног овако проту
-мачио: надиграо сам га, осрамотио сам га; гледаћу да га
негде још једном шчепам и избодем ножем и покажем му
сељачку руку; а онда ћу право к њој.
У ватри његове руже још гори Црни.
Није само он мучио Црног.
Обесхрабреног потпуно, усуканог и жутих образа,
онс -моћалог чак, исмејавали су га шегрти, калфице,
трговчићи и они најслабијих руку и најтањих вратова, што
су се као рибе радовали кад год би коме познатом пошло
низбрдо.
Тих дана Црног изби неки шегрт, неки дечко, разби
му нос. Подметну му, затим, ногу и он, уз гарав ковачки
смех, паде, бућнувши носом у корито с водом за каљење.
Осили се и газда, оно двогрбо, огромно, али нејако
кљу -се, и закиде му од зараде.
Жентураче и девојчуре су на њ с прозора просипале
во -ду из лавора, псовале га, помињући не само собарицу
већ и све четири удовице.
| Онда га, као по договору, оставише све три удовице,
оне развалине, и нађоше друге, весељаке неке, такође бубу
-љичаве раднике.
Остаде му само четврта, она што је најмање била зг
мужем.
Остаде да плаче, да оплакује његову срамоту.
Али му ни она не оста верна: тугујући за њим, оплаку
-јући га заиста правим сузама, и то гласно, прими неку
дрип -чину у кревет, некаквог носоњу, који је сву
рашчеречи и пре -би што је, плачући и лежећи под њим,
помињали име Црног.
Из његове душе излазио је гар, коларска бука и црна
прашина. Он, Црни, није више ни ишао у радионицу. Па је
скоро и заборавио како се то праве кола, како се то кали
гвожђе за точкове.
Лутао је поред реке, око моста, сачекујући некакве
људе за које се знало да су шверцери. У свом подруму би
дуго
проводио, с одвратношћу се сећајући мале и необично лепе собарице, и

мерећи прокријумчарени дуван.
Затим су дани пролазили и времена се брзо мењала, и он се све
више налазио у некаквим новим пословима који ни -какве везе нису
имали ни са ковачницама ни са меховима, а још мање са оним светом
ког се колико јуче одрекао.
И младића је скоро заборавио и срамоту преболео, али бледило с
његових образа никуд није хтело.
У њега се заиста увлачила мека и лака светлост, која му је све
застирала пред очима. То никако није доводио у везу с чудном болешћу
што му се у облику црвених и твр -дих чирића јављала испод пазуха и
по ногама.
Титрала је у њему једна нова светлост и гонила га на мировање.
Још то није била потпуна равнодушност.
Брзо заборави и имена и лица људи с којима је годи -нама радио,
па чак и гргуравог носоњу што је на њ насртао ножем и осрамотио га.
Младићу је било жао Црног. Први пут. Сажалио се и омрзнуо
себе. Исто као и оне ноћи, кад га је, стражарећи, пробо ножем.
Али ни то сажаљење није било потпуно, и право. Није ту било
никаквог кајања. Јер га собарица још није пушта -ла к себи.
Тако ни оне ноћи, док је гледао како му фикаре врат, мртвом већ,
није могао да осети истинску жалост. Јер је сре -ћа с њом, с црном
девојчицом, трајала кратко, ноћ једну само. А то је било тако мало да
би због тога могао да осети сажаљење према онима које је свом
оштрицом ножа мрзео и презирао. Па је дозволио да му одсеку главу
без икакве по -требе. То у штабу нису тражили. Чак су се и зачудили
оним дивљачким сељацима, који су, случајно забасавши у парти
-зански одред, већ очекивали награду у одећи и одсуству.
Исто тако миран, и сав у сећањима на дане јурења око ковачког
меха, дозволио је да га одвуку до ивице стене и ћушну доле као
стрвину.
Али о Црном убрзо почеше да круже лоши гласови. Пре -варе,
подвале, два убиства, коцка.
ј шгри* ""Г"1!
Он, младић, није могао у то да верује, као ни многи други њихови

суграђани. Шпијуни га брзо потказаше тек устаљеној италијанској
команди.
Али им он умаче. Побеже у село, где сву прокријумча -рену робу
продаде као со. И још боље.
Одмах после бекства Црног, побегао је и он. И још неки побегоше.
Многи због шверца, због зараде: може се трговата под којим год хоћеш
знаком.
Побегао је углавном због оружја, купљеног од голобра -дих
Талијанчића, који су, певајући, чували магацине. Про~ влачећи се
испод жице, сетио се мале и живе црнооке.
Али она још није у ружи.
Сада је крајем ока видео старицу и ружно уоквирену сли -ку њеног
сина.
Старица је држала чашу с водом. Није се мицала с ме -ста. Као да
није веровала да је баш он на његовом кревету.
Али је остајала присебна, иако су јој се обрве скупљале, а кожа на
ниском челу набирала.
Уосталом, он није сасвим сигуран да га је први убио: можда су му
војници одсекли главу пре но што је он пут њега бацио војнички нож.
Можда то и није његова мајка.
Можда на климавом кревету, по свој прилици без икак -ве
простирке, не лежи онај што се крвнички тукао с човеком ког су звали
Црни. Да то није неко други, који зна како се мржња између њих
почела и окончала?
И још: он није сасвим сигуран да је жив. Да је полумр -тав —
свакако му је јасно. Он зна да у целој тој гомили ко -стију, крпа и рана,
у целом том хаосу покиданог меса посто -ји један велики, један широки
бол, који застире и старицу с чашом воде крај узглавља, и ону
четворицу што се врзма -ју око кревета, и оног убогог дечка са
штакицом, и ону ру -жну слику на зиду.
И тај бол је вечит, дуготрајан, и повећава се из тре -нутка у
тренутак.
Ти си га убио, рече себи, ти си га убио. Не правдај се. Хтео би да
се извучеш, да скинеш са себе грех. Не можеш. Прво си му нож крај
кичме забо, а онда су дошли сељаци и одрубили му главу. И ти си све
то гледао као гад, као рђа,
као ништа човек, као прави правцати несој и покварењак, ком никад
није доста освете. А то је она, његова мајка, пред којом мораш осетити
кривицу и стид, и кајање, ако си човек и ако ичега у теби има људског.
Не гледај је у очи. Гледај поред њене мале црне, спечене и седе главе.
Или на месту умри. Пропадни у гадну земљу од срамоте. Гаде.
Осећао је како му се очи пуне сузама. Па се још више постиде.
Језа му узмиле телом. Замало не јекну пред њом: зама -ло се не
осрамоти.
Покуша опет да се умири.
Али се прегрејана мисао прекиде на најтањем месту И мрак се
склопи над њим.
Ничега нема до праведне, свеобухватне и топле руже бола . . .
СЕДМА ГЛАВА
Мали и хроми дечко стајао је на прагу собе и бојао се да уђе

унутра. С високог прага гледао је доле, по соби, го којој су се као по
дну неке бачве кретали сви сем рањениха.
Рањеник је лежао наузнак на кревету без узглавља, тако да му је
само видео истурено и голо колено, медвеђе стопало друге ноге и
преко кревета пресамићене руке с поткресаним прстима.
Окренута дечку леђима, нагнута и без гласа, старица јс приносила
чашу с водом оном месту у полутами где је тре -бало да буде велика и
чупава глава.
Гледао је у једино око собичка, у прозорче које се тресло.
Напољу, око плотова и дуж јаруге по којој су се раштр -кали
бегунци расцветале су се печуркасте експлозије. Гранате су риле
земљу, распрскавале се, те је суви и чађави прах сти -зао до окна и
засипао га.
Видео је, кад би окно стресло са себе земљурину и чађ, к?ко се
земљави бегунци, налик на воденичаре, мимоилазе у бежању.
Али из јаруге није било излаза: пушчани и митраљески рафали се

обе стране косили су и резали једина два излаза из подубоке влаке и
вододерине, обрасле копривом, лопуром, ситним трњем и шипражјем.
А иза јаруге, лево и десно, видео се пожар: горео је мост, још пун
шареног света и завежљаја. Горела је и мала варош, око цркве као и
око џамије. Димиле су се странчине, гудуре и брда што су опкољавала
у уско ждрело и плаву маглу по -тонулу варош.
Дечку је дрхтало срце за бегунцима у јарузи.
Људи, она чупава четворица, прилазе окну и заклањају га
вратовима. Ни они не виде пут куда би стругнули завађе -ној, али овог
пута сложној браћи што их крвнички гоне и сипају на њих оловну
ватру.
Ивицом јаруге иде плот, сав искидан гранатама.
Туда се једино може, мисли један сељак, па каже гласно:
— Само се држи плота, и све ће бити добро.
— Каквог плота, будало ћорава! — упада бесно други сељак.
— Плота, плота се треба држати! — тврдоглаво наставља први
и шаком уз образ притискује бркове.
Трећи човек чим приђе окну обрадова се:
— Не уз плот, браћо. Никако уз плот. Јаругом ћемо.
Дечко чу како један од њих присебно, тихо и скоро сле -ђено
одсече:
— Никуд одавде.
Тројица опет започињу разговор, препиру се куда ће, док четврти
ћути. Као да је сигуран да зна прави излаз. То је сељак доста чудног
изгледа: шиљасте главе, великог и на -доле повијеног носа, уских
ноздрва, бркат као и други, и за -пуштен. Глава му је мала, крвава и
јако покретна: глава не -мирне лутке.
Он седи крај кревета на ком јечи рањеник. Прислоњен је уз чатму,
кроз коју каткад просвира уморно тане, и капа му заклања чело.
Метласте је бркове опустио, нос обесио, као да је на сахрани, а не
у паклу из ког мора извући главу.
Мали га је мотрио и било му га је жао. И већ је разми -шљао:

тужан је због рањеника.
Мали је добро мислио: шиљоглави сељак био је блиски рођак
рањеников, сусед му такође, и другар из коларске ра -дионице поврх
свега.
И он је, тај сељак, једини све знао о младићевој љубави према
собарици, о тучама с Црним, о лоповлуцима, кријум -чарењима и
подвалама и једног и другог, и свих осталих с ко -јима је радио.
Заваљен на поду, и прислоњен плећима уз дувар, сељак је одоздо
и кришом гледао набрано старичино лице. Наби -рало се још више док
је говорила, надносећи се изнад ра -њеника:
— Хоћеш ли воде? Хоћеш ли? Искао си. Ево, ево водс. Рањеник је
кркљао, мрмљао нешто, подвијајући главу,
усукујући врат.
— Хоћеш ли воде, јадан био? — каже старица тихо, очај -но и
ставља му руку на чело.
Али велика и врела глава не зна више ништа; забора -вила је ко је
приносио воду.
У њој само гори ватра и слика Црног. Нема више
гураве мајке с чашом отрова. Дутачко тело је
пулсирало, непокривено.
Дечко из угла гледао је како сељак не скида поглед са старице и
рањеника. Чудио се што ћути, што не одговара на нервозна питања
осталих бегунаца.
Шиљоглави сељак гледао је како старица мокром крпом брише
рањеникове усне, па се чудио, па је мислио: мајчице моја жалосна,
сина јој је убио, а она му чисти ране .. .
Сељак се опружи, па запита, па замумла:
— Шта то радиш, жено?
Старица га значајно погледа: зашто му је требао презир. Учини јој
се да га је негде видела. Али брзо закључи да га не познаје.
Одговори му, гледајући га међу очи:
— Крв му се запекла око усана и очију па хоћу да очистим.
У сељаковим грудима нешто затрепери. Али му глас, иако

изазивачки, оста пригушен, скоро леден:
— А што радиш, жено? Гледао ју је
скоро зачуђено.
— Ето, шапуће старица, нашла ми се при руци вода и ова
марама ... па, велим себи, да му спечену крв оперем с образа.
Сељак види, осећа; у гласу јој трепери невидљива струна. И очи су
јој замућене. Нису влажне само од старости, зна он. И пита се, онако
заваљен: мајчице моја, зна ли како јој је заклао сина? Зна ли шта су
један другом радили кад су били са мном у радионици?
—Слушај, поче старица одлучно и прекорно. Дигни се. Шта си се
ту завалио! Приђи и помози ми. Глава му незгодно стоји. Да му шта под
њу метнемо. Дедер.
—А што ти то радиш, стара? — запита сељак очајно, растежући
реч по реч, и као да не верује да ју је чуо.
Али њен глас не дрхти много:
— Виси му глава, јадан био. Ниско му је овако. Зар не видиш како
лежи. . . а ти се ту укрутио.
Сељак осети како му из корена очију, из најтање и на]'скривеније
жице, навреше сузе на трепавице, па се намршти и покуша да му глас
зазвучи хладно и грубо:
—Није ми баш сасвим јасно што све то радиш, стара. Чему то?
—Помози ми, поче стара тихо, држећи на рукама кли -маву главу.
Само ми мало помози.
—А хоће ли му онда бити боље? — промумла сељак испод кгпе.
— Лакше ће умрети, Јалан био, рече старица тупо, отрос -но.
Лакше ће из њега изаћи душа.
— Умреће и без наше помоћи, стара, рече сељак лењо, не
помичући се.
Гледала га је.
Он понови с привидном грубошћу у гласу:
— Згго га не дирај. Не мучи га. Њему јс тако натбољс. Пусти га да
скапа сам са\шит, без ичијс помоћи. Знаш и самр, мај! о, да се
на.лакше у (ире кад никог у близини нема.
Старица га је гледала још значајније. И слушала га је пажљиво:

— Кривии најрадије умиру сами. Тако кажу стари и муд -ри људи,
и гаталице. А је ли тако или није, сам ђаво зна. Нико се с оног света
није вратио па да нам прича како му је било кад је цркавао. А он је
сигурно много скривио и богу и људима.
Старица осети сељакову жицу, па процеди горко:
— Сви смо подједнако криви.
— Е, богами, нисмо. Ту ти не дам за право. Нисмо. Ја, рецимо,
нисам убио никог. Право да ти кажем не мили ми се ни теле заклати.
Јагње ми је још жалије. Како да га зако -љем кад ме оно гледа. Не могу,
мајчице и — квит. С коко -шком ми је још и најтеже . . . Па како ја и он
можемо бити подједнако криви? Он убио, а ја само гледао . . .
Није чекао да му одговори, грабио је:
— Па и они који убијају нису исти. Није исто убити неког у
одбрани што и убити из мржње. Кажу да онима што убијају из пакости,
или из мржње, душа теже излази кроз нос. Сад ми је јасно што се овај
наш оволико мучи — ко зна кога све није заклао? Мајчице, можда је
баш он .. .
нијс могао да настави. Реч му се замрзла на језику. Учини јој се гадан,
онако заваљен, и спреман за глаго-љање и причу, па му одсече:
— Ходи, помози ми и не трабуњај више!
— Стара, једва се усуди да проговори сељак. Стара мај -чице,
не кори ме. Не устаје ми се. Знам да му је тако нез -годно и тешко. Али
никуд с места не могу. Син да ми је не бих се помакао. Кости ме боле.
Табани су ми изгорели. А и гладан сам ти. Три дана нас без престанка
гоне. Никако да пробијемо обруч. Дај ми једну кору па ћу устати. И
поглед?! ми ноге: опеклина до опеклине.
— Рђо, рече старица и полако спусти младићеву главу на
кревет. Рђо.
— И јесам рђа. Јесам. Баш сам права рђа, додаде тихо, како га
не би чула она тројица што су се као попци гурали око прозорчића. Рђа
сам чим сам доспео до овога, чим не вредим ни луле дувана и чим хоће
да ме умлате као псину.
Чицрп Т"4 * <
96 МиоЗраг Булатовић
— Несоју, рече старица. Да што вредиш не би те ни гонили.

— И то је тачно, поче сељак скоро плачно и натуче пре -ко
очију округлу црногорску капу: буде ли засузио, неће ви -дети ни
старица ни она тројица искрај прозора.
Сељак затим смишљено забрунда из полутаме:
— А не чини ли ти се познат, мајко?
— Никад га нисам видела, рече старица и поче да се хлади. Ни
тебе, ни њега.
— Па, из истог смо села обојица. Ту из комшилука. Чак смо и
рођаци. Дуго смо радили у једној коларској ради -оници. Тамо је и твој
син радио једно време.
Старица осети велику, ледену и љигаву мржњу према гомили меса
што се пушила ту, крај ње, према злобном и глагољивом закералу што
се као преморено псето пружало поред кревета, према оној уплашеној
тројици што по свој прилици нису хтели тако брзо из њене собе.
Ништа не одговори сељаку, следи се чак. И зажеле да га као
шугаво псето изјури напоље, на пољану коју су рили гранате и
куршуми.
Затим се прибра, одмери, и, гледајући преда се рече узбуђено, али
и довољно строго:
— Људи, идите ми из куће. Идите.
— А што, мајчице? — скоро ће с подсмехом шиљоглави
сељак.
— Не могу више да вас гледам, рече старица. Ни вас, ни њега.
У крв ми се претварате кад вас погледам.
— Па зар на ову ватру да нас истераш? — сад ће упла -шено и
скоро панично онај глас. Да нас пококају као ја -ребиие?
Старица га погледа строго.
—А с њим шта ћемо, стара? — запита сељак с пода.
—Носите га с овог кревета, загрцну се старица. И чи^ ните што
год хоћете. Ништа више не знам. Носите га одавде ако знате за бога.
Сељак с пода гледао је у слику Црног на зиду, а затим рањеника
који је бунцао, помињући ухваћеног вука с овчи -јим звоном око врата.
Он се затим придиже и би му јасно што се старица уз -будила.

Реши да је више не зачикава, не надражује.
Устаде и поче да хода, да се савија од болова што су му тиштали
сваку кошчицу прљавих ногу.
Пређе собу неколико пута и рече бегунцима:
— Браћо, време је да се крене.
—А с рањеником шта ћемо? — запита наЈзапуштенији сељак
слеђено, ужаснуто.
То питање најмање је забрињавало малог и хромог дечка што се
врзмао око насред собе баченог оружја, око ислуже -них пушчетина.
Покушавао је да једној извуче затварач, да извади мет -ке. Затим
му се чинило да би најбоље било кад би једну од њих подигао и обесио
о раме. Али пушке су биле тешке, и хладне поврх свега, предуге за
њега; и биле су на гомили, као кости, као ником више потребне.
Људи који су га стално одбијали од гомиле нису ни слутили колико
је љубави имао за хладно и у дрво усађено гвожђе које може да пуца,
убија репате ђаволе, неваљалце, лупеже и отмичаре.
Да су то знали, све четири пушке би му оставили ту, насред собе,
па би за себе нашли друге: пушака је бар било доста.
Али, они то нису знали, нити су могли знати; нити су могли у

таквој гужви и пометњи о томе и да мисле.
Оне су им, те пушке, биле потребне; нарочито од тре -нутка кад су
заиста схватили да убрзо морају напустити ба -кину кућу, потребне,
али не за нападе, не ни за одбрану, ни за то више нису имали срца и
снаге, већ да би се, бежећи, поштапали њима.
Није им остајало ни секунде да мисле о сакатом детету и његовој
силној љубави према ружним стварима, које уби -јају дужне као и
недужне, према пушкама што дању цеви -ма блистају на сунцу, а ноћу
пре пуцања свиткају. Па су, преплашени и слеђени, гледали у сељака
који је поменуо ра њеника.
7 Миодраг Булатовић НаЈвећа тзјнз света
1( № ПС г
ОСМА ГЛАВА
Сад је у ружи видео собарицу. Ту малу, ту округлашну чигрицу

упалих образа и тамних очију.
Стајала је насред дворишта, онда пред вратима своје јазбинице, а
затим на сваком месту које је могао замислити.
Гледала је како се туче с Црним. Била је свуда и није имала само
два ока.
Летећи према много старијем, према тучама вичнијем и јачем,
према Црном, са сечивом, успевало му је да је само једним погледом
обујми и не заборави.
А ње је било свуда, и много, и превише. Па је зато све слепље и
луђе летео према човеку који га је чекао иза меха, у полутами.
Чинило му се да је била у изрезу прозора, сва, онако сит -на, мало
сунце, и да је из ње била заслепљујућа, надражљи -ва светлост.
Изгледало му је, чак је и мислио, да ће округлашна чигрица, то
сунце у старудији коларнице с ковачким мехом на средини, одмах
пристати с њим да легне ако прободе Црног.
И већ је видео, ломатајући се по радионици, дајући и примајући
ударце, како лежи између њених колена, црвено обасјаних ватром
распириваног меха, и пршти јој рукама косе бокове.
Ударци му нису тешко падали. Ни крв која му је из носа и уста
текла није га збуњивала. Он је по сваку цену хтео да се углави између
њених округлих колена.
Губио је свест од удараца, падајући ничице, и наузнак, као свећа,
или као најобичнија врећа с ћумуром.
Опет је отварао очи, уверен да ће је негде видети: рас -пирује
ковачки мех, у ватри се бели жарач, врело угљевље и жеравице лете и
падају му по челу и рукама, утрнулим од удараца: сипи по њему пепео
који га дражи и он дрхтури, лежећи, и гледа како јој се помичу округле
чашице колена; топли пепео му улази под кожу и он се сав кочи,
напиње, готов да ђипи са земље, за коју је прикован њеним погледом,
да, срећан што нема Црног, појури и некако се нађе на њој,
крај меха који издушује. Црне коврџице не могу да јој покри -ЈУ врат, с
ког жели зубима кожу да јој здере, ни обрве ника -ко да јој се саставе.
Не, он не зна која је то ноћ; само му је јасно да ни у Једном сну
није био тако јак — од његове снаге и тежине, од ње, меха који се
стално распиривао и горео га, угиба се зем -ља и прави место између
песка и смонице краткој гумастој кичми: чудом сна има предугачке
руке, свемогуће руке, и дохвата усијани жарач, и колико је воли, тера је
да га љуби, црвеног, меког као волујска жила, усијаног. И њене меке
усне, латице руже, пржи ватра, и њему се чини да је тек сад потпуно
његова ...
И док је лежао на испроваљиваном кревету, изнад ког је висила
нечија слика, осећајући како се оштри бол разлива по целој гомили
његовог искасапљеног тела, није могао да се сети кад ју је први пут
видео.
Је ли то било на улици; у коларници где је с Црним, и још с
једним, састављао точак, а она кроз прозорче за тре-нутак протурила
главу и зацерекала се; у кафаници, у малом хотелу где је, испијајући ко
зна коју ракију, забадао ножину у сто, позивајући Црног на тучу.
У сваком случају, негде сам је морао први пут видети, помисли. А
где, то сад није важно. Важно је да сам је брзо запамтио.
И да је до ње некако стигао, дошао.
Било је то одмах иза последње и најтеже туче с Црним.
Света је у кафани било много, и она је пошла према излазу.
Крвав још и блатњав, умазан и по лицу, пратио ју је како иде
између столова.
Извијала се, не додирујући никога, па ни бестидне ћо -шкове
столова за којима су певали и викали поднапити људи.
Гледао ју је чежњиво из угла, подигнуте главе и раши -рених
ноздрва: пас који њушећи ваздух предосећа промену времена, близину
катастрофе.
Пратио ју је тако. Гледао ју је кроз трепавице. И чинило му се да,
примичући се вратима, која су била одшкринута, иде само за њега; да
се уопште и креће само зато што он
7*
постоји, и што је ту, у њеној близини; да иде само зато да би њему

дошла.
Али она је, по свему судећи, ишла за себе, и ни за ког другог.
И бежала је, то је многима било јасно.
Само, био је сигуран, а она још сигурнија, да није бе -жала од
њега.
Осетио је то инстинктом гладног пса на мећави: осетио да само за
њега трчи, поигравајући једва осетно малим окру -глинама кукова;
осетио и пошао између пијаних столова.
Приближавао се вратима, излазу, али није знао куда иде. Осећао је
само да иде неким скоро опипљивим трагом.
Ње затим није било, али је он био сигуран да ће је наћи, и стићи,
буде ли и даље следио њен невидљиви траг.
Дуго је није било и њега је, док је ишао кроз мрак, почињала да
обузима језа. Дизала му се коса на глави. По -чињале су да му бриде
изубијане мишице.
Њен траг би се изгубио да није појурио улево, кроз мрак.
Блеснула је кроз таму марамом.
Учинило му се да су јој очи, које су се само за тренутак заискриле
пред њим, биле уплакане, тужне и необично тамне.
Рамена је обавила марамом. Једва осетно мичући куко -вима,
изгубила се иза угла. Али не задуго,
Ништа није проговарала. Само је ишла, стидљиво пог -нуте главе.
Јер је знала куда иде. Зато се стидела.
Као да иде на губилиште, помислио је и претрнуо.
Није проговарао ни он, иако је имао силну жељу да викне, да
заурла.
Све слабије се чула песма из кафане. Затим се однекуд зачуо
женски плач.
Неко ју је истукао, помислио је, и обузела га је жалост.
Али је брзо заборавио пригушени женски плач.
Шуморила је вода односећи тишину са обала.
Он је гледао у малу чигру од корака. С белог огртача цедио се
мрак и она је остајала скоро нага, слаба и беспо -моћна: могла је само
да корача пред њим, да се полако гиба, љуља и да му тако показује
куда да иде.
Дражило га је лупкање њених потпетица по калдрми.
Тако су стигли до кућерка у ком је становала.

Врата се дуго нису отварала. И он је тихо цвилео, лежећи на
земљи и с лицем уз праг.
Ништа није проговарала.
Сузе су му падале у таму. Ни да је био смирен, из собе ништа не
би чуо. Није знао што плаче.
И даље му се лежало и плакало на њеном прагу.
Звезде су падале и ломиле се.
А врата се нису отварала.
Није хтео да куца, да је вређа.
Звезде су клизиле по њеним вратима и ломиле се на прагу.
Врата су је открила, одала.
Полунага, мала и округла, лежала је на ниском креве -тићу и
гледала га на земљи. Руке је држала крај колена осу -тих црвеним
оспицама. Лице јој је било бледо, блеђе но у ка -фани. А очи уплашене,
згрануте, па чак и мало постиђене.
Ништа нису проговарали.
Чекала га је, бела међу јастуцима, с врховима стопала на поду.
Одозго га је гледала како, плачући, бауља преко собе к њој; како
пузи; како иде четвороношке, очију сузних и уперених у беломеку масу
међу јастуцима — дрхтави, пре -плашени богаљ пред иконом, пред
олтаром.
Богаљу се усне мичу, а брада подрхтава.
Чинило му се да га се боји. Забауљао је опет, мрдајући ноздрвама.
Привукао се кревету, допузао је.
Гледала му је велику, црну косу, тамни врат, сав v ожиљцима.
И руке су му дрхтале док јој је, клечећи као пред хра -мом, као
пред блудним дрветом у шуми, љубио мала стопала.
Тресао се сав. Онако велики, онако дугачак, на изглед био је
немоћан као дете.
Примицао се, палећи јој колена уснама, образима.
Пољупци су јој милели уз ноге, као мрави, и она му је, кад јој се
више примакао и обухватио је црним шапама, од -мицала главу с
трбуха, са слабина.
Т"Ј"|'*1"|Г1|1|(| 11'1 т^чпг1"
Пољупци су и даље милели уз бедра и састајали се у препонама, и

ту се гомилали, као страх, као бол. Ту су оста -јали, велики као
мравињак ватре која се шири на све четири стране коже.
Мумлао је и балио јој кожу испод пупка, и она му је нежно
одмицала главу која је падала све ниже и ниже.
Пре је почела да буниа од њега.
Он, чини му се, никако није ни губио присебност. Углав -љен
између два витка бедра, велики и врео као ковачки мех његовог газде,
црњи но икад те спасоносне ноћи, он је заду -го ћутао. Не зато што
није имао шта да пита, не зато што је био сигуран да неће знати како ће
и шта ће да му одговори, већ зато што се бојао да ће је свака реч, којом
би хтео да јој каже колико је воли и колико не може без ње, као ни без
хлеба, увредити.
Гмизала је доле, под њим. Пропињала се, змијуљала, гуштераста.
Вешала му се о врат, главе забачене уназад, дав -љеница.
Запетљавала се, завезивала се за његово сад погрбљено тело,
висећи водоравно под њим као мост, који је он хтео да сруши и
поломи.
Главе подвинуте, а врата засуканог, шапутала је гласом који никад
пре није чуо:
„Како си ногат. А и руке су ти огромне. Сви сте ви се -љаци
незграпни. И све вам је велико. Али ја волим што вам ]е све велико.
Само, вечито сте прљави и збуњени. Кад сте на жени, чини вам се да
сте на мечки. И страх вас је од нас варошких. А тамо се вучете с оним
бабоњчарама. И мило ва<л што смо лепе и што се не бранимо. Ви
сељаци сте покваре -њаци и циције ... ох, како је добро што ти је ово,
ево ово, велико, сељачко, па још и жилаво. Ови из вароши су меки. И
оно им виси као цревце, богами".
Одједном му се учинило да се не налази у њеном собич -ку; да се
не налази нигде; но да је све то што се одигравало у полутами прича
коју је од неког чуо.
Чинило му се да она, собарица, не постоји, да је потпу -но
нестварна; то се можда у сну за његов медвеђи трбух лепи
мокра пијавица; и да то што се збива у некој соби нема ни -какве везе с

њим. То раде неки људи које никад није видео. А он, прави он, стресао
је са себе пијавице, прегршт целу, жарач тискао у црвени огањ, те се
ватра ширила на све стране.
А нека друга уста, њена не никако, стидљиво шапућу:
„А код тебе као рог, таман као рог. Ох, прободе ме... прободе ме
целу, јадну. Не боди ме тако, сељачићу мој, ан -ђелче моје курато... зар
не умеш лагано, полако ... И коса ти је оштра, оштра. Ах, јадна ја, шта
сам дочекала ... да ме у туђем месту боду и натичу.. . Не, не, свашта
причам, није баш тако — добро је што тако умеш да бодеш. Тако, тако,
кудравко мој. Сву ме избоди па нек ништа за друге не остане..."
Неисцрпан, као чесма. Иако први пут тако погрбљен одједном не
неук. Ћутљив — а тако му је много речи заглав -љено у душнику —
непомичан као гурав мост, као камен крај извора. Такав и такав, не
верује устима с којих у помрчину капље влага:
„Боли, мили, боли. Очи хоће да ми искоче. Шта то ра -диш? Чиме
то хоћеш да ме прободеш, битанго коларска? Ох, као да ти је оно
жарач. Више ти не дам, магаренце моје ку -рато. Не дам ти десет да их
имам, а не једну, сиротицу моју, јадницу моју, коју ми упропастисте.
Али, дам, дам... само ћу теби да дам, јер си онако добро избио Црног.
Оног поква -рењака што ми је дигао сву уштеђевину, опљачкао ме, па
се изгубио. А ту је негде, коцка се и лоче ракичину, сигурно. Ох, њега
си тако добро избио ... а мене тако фино кољеш ... мили, што гунђаш,
шта се рогушиш ..."
Миловао јој је мала колена, љубио јој округле и црвен -касте
оспице по телу, и уздржавао се да не заплаче.
Јер је био срећан. Први пут, па још и с њом.
Чинило му се да му живот почиње управо од оног тре -нутка кад
се углавио између њених нежних бедара.
Оно раније није био живот, мислио је, и сећао се мучног
шегртовања, свађа с мајсторима око ковачког меха и туче с Црним.
Чим би се њега сетио, почињао је да га обузима бес; очи

су му се одмах наливале тамном сумаглицом, и он је у тим
тренуцима и њу могао за грло да зграби, стегне.
Да га се не би сетио, требало му је доста; да би га забо
-равио, требало му је много: да јој дуго кроз црне коврџе про
-влачи прсте, да ]ој љуби танки бели врат.
Заиста му је изгледало да је цео његов живот вођен до те
ноћи био незначајан и бесмислен.
Шапутао јој је да ће јој купити нову хаљину, ципелице, I
капут; да ће све што заради с њом братски да подели; да ни 1
шта убудуће неће без ње да уради, па ни Црног да избије и
прекоље ножем; да ће урадити све што буде зажелела.
Кад је по други пут поменуо капут и хаљину, она је тихо
рекла:
„Боље ми дај у готовом."
Али је он није разумео, и наставио је:
,Је ли да се нећемо више растајати? Зарадићемо новаца и
купити кућицу — колико да се завучемо. Велика кућа не може
бити лепа као мала. И све ће бити лепо. Много лепо. Као
сада ..."
Пијавица као и свака пијавица: још јој је и усна играла
под смешком.
А гргуравко је шапутао, разнежен до суза:
„И ти ћеш бити само моја. Само моја. И ником се не -ћеш
дати. Нико, у ствари, неће смети ни да ти приђе и иште. Од
мене неће смети. Ко те год додирне неће се лепо провести.
Носићу стално нож са собом. Живећеш само за мене. И ја само
за тебе. Зар не?"
„И зар само од тога да живим?" — подсмехнула се лука
-во топла чигрица.
„Биће свега", наставио је занесено. „Ако нам буде за
-требало новаца, продаћу кућу на селу."
„А твоја мајка куда ће?"
„Нећу дати да се запросјачи."
„А кад и паре од куће потрошимо?"
„Продаћу све што имам."
„А после?"
Мало сунце 10 5
„Онда... онда.. . онда ћу се снаћи. Могу чак и украсти."

„Не треба мени све то, магаренце моје", зацерекала се крај
његовог ува. „Чувај све што имаш. Требаће ти. Могу ја до пара доћи и
без продавања твоје куће на селу. Без по муке. Сналазим се ја".
„Како?"
„Лепо."
„Како то, реци. Можда и ја тако могу."
„Ти то не можеш. Зло би било кад би ти могао."
„То значи да нећеш да ми будеш жена?" — придигао се и
разрогачио очи.
Згрчила се — мачија опруга, права мачка пре скока и страсно,
увредљиво прошапутала:
„Не требају ми твоје паре и твоје хаљине. Од тебе ми треба само
ово. Ево, ово. Паре ћу од других, а од тебе ово."
Утроба му се зауставила у душнику. Стегао је песнице.
Савијена у мали чвор, рашчеречена, сва негде под њим, шапутала
је у јастук:
„Ждрепчићу мој сељачки, не помињи ми твоје сиротињ -ске паре.
Не требају ми. Горке би ми биле. Ради друго — кољи ме мало, као оно
малопре. А разговор о кућици остави. До -сада ме хвата. Де, кољи.
Опет ми се хоће..."
Ломио ју је, кршио ју је.
Мали ђаво се кидао под њим. Кидао, топио и шуморио:
„Ту, срндаћу мој, ту. Ох, бодеш ме, бодеш ме у само срце, у саму
душу. Чуј, извади ми душу. Извади је — по -кварена је. И није то душа
за тебе, није. Нећу да будем само твоја. И зато што не ваљам. А ти си
тако добро дете. И ми -ришеш ми на младо сено ... што то волим ..."
Бес му се завлачио под кожу.
Видео је у мислима Црног како бежи с парама отетим од ње, мале
и незаштићене.
И друге људе видео је како улазе и излазе из њеног со -бичка: сви
су радили оно што он сада ради, и то много пута, остављајући по који
новчић.
Затим је на поду, крај њеног кревета, видео читаву го~ милу
новчића, и стид га је обузимао од металног сјаја.
У мислима је извлачио руку испод њених плећа, сада тако топлих

и покретних, и тврдом коларском шаком разгртао и бацао срамотно
зарађене паре.
Онда је на месту где су стајале згомилане паре видео сву своју
сиромаштину: малу њиву, још мању ливаду и кућу на чијем
изглоданом прагу чами његова мајка чекајући да јој се из вароши макар
и накратко врати.
Али, бљесак гомиле је неуништив. И он се, стежући пе -снице,
спремао да јој каже како више не жели да је види.
Узалуд.
Те речи нису хтеле преко његовог језика.
Дрхтао је, углављен, али не и сигуран.
Требало је само да настави како је започела, да му по -миње друге,
и Црног, па да јој заврне малу и танку шију.
Бунио ју је његов немир, па је, очекујући ударац иза врата, ћутала.
А онда, мало ослобођена, усуђивала се да шапуће:
„Буди добар према мени.. . и не љути се. Без заштите сам,
сиротица. Исмејавају ме. Вичу за мном. Отимају ми паре. Дођу овде, и
онда неће да плате. А ја издржавам сакату и болесну мајку. На умору
је, јадница. Брани ме од њих, брани."
Чинило му се да ће на месту умрети од стида. Ши -штао је:
„Ћути, ћути."
Али њен плач ништа није могло да заустави:
„Не дај да ме искоришћавају. Двапут су ми сву уште -ђевину
дигли. Бар ти према мени буди добар. Братићу мој, братићу. Не дај да
ти сестрицу силују. Дођу неки пут по тро -јица и све силом раде. А ја
кунем мајку што ме родила и оваквом послу научила..."
„Ћути, животињоГ
„Не могу да ћутим. Не могу."
Сузе су му надолазиле на трепавице.
Шиштала му је у оковратник:
„Фино ми је с тобом. И биће још финије ако ми даш који динар.
Не тражим да ми их даш — покажи ми их само. Да их видим. Ето,
само ми банку покажи. Нек звецне ... онда
ће ми бита дивно, најфиније, као теби. Где је твоја банкица? Покажи

ми је, па ћу изгубити памет под тобом ..."
И њега је, док ју је слушао, онако немоћну, надра -стао стид.
Пре зоре је изјурио у маглу, на чист ваздух и осетио кле -цајући да
му се под кожу завукао ђаво. Прави правцати ђаво.
Нешто слично приметили су и његови другари искрај ковачког
меха: мислили су да је блед, испијен и очајан због неке најновије
туче ...
Крв се, изгледало му је, спремала да удари у главу.
А ударала је у ружу.
Болеле су га и слепоочнице.
Ружа се борила с далеким болом, с Црним. Јер њему се мутила
свест: свест у којој је још само једним гнојним крајичком живела
успомена на онај први и последњи пут.
ДЕВЕТА ГЛАВА
Али је несрећа тек тада почела.

Управо, почела је оног тренутка кад је схватио да не жели више да
буде с њом. А да то схвати, требало је да про -ђу три предуга дана.
Прво су га дочекала затворена врата њеног собичка.
Знао је да је унутра. Чуо је како дише. Куцао је.
Али се она није јављала.
Ноћ је била густа и најцрња око њеног прозора: ту је била јака и
масивна као бедем преко ког се морало унутра.
Звао ју је, звао ју је тихо, тепајући јој.
Ништа се није чуло до маукање мачета с оне стране вра -та, и
топлог дисања на дну таме.
Замишљао ју је како лежи у кревету, у својој сиротињ -ској
постељи, и дрхти; усне јој подрхтавају, док се тама све више скупља
око врата — прозебло, мало, од неког престрав -љено маче, што не сме
ни гласом да се ода.
Па је мислио, стојећи, да се нема чега бојати: јер ја те волим, маче
прозебло, и бранићу те од силеџија.
Мисли су му биле искидане. У ствари, он није ни мислио.
108 Миодраг Ђулатовић
Немиран, устрептао сав, подстакнут тамом на ћутање, он је дрхтао

и слушао је како дише, згрчена у постељи.
Није мислио ни кад јој је шапутао у браву: „Пусти ме да уђем, пусти
ме. Шта ти је? Што ме не пустиш? Ја сам, не бој се. Имам нешто да ти
кажем."
Међутим, варао се. Нити је лежала згрчена у постељи, нити је
дрхтала.
Већ је стајала, прислоњена уза зид, покрај врата, и слу -шала га
како шапуће у тамну шупљину браве. Ничега се није бојала тог
тренутка. Могла је само његовог гласа да се боји. И мислила је: лаже,
лаже и он, и сви лажу; дођу овде и свашта обећавају и брзо оду,
заборавивши о чему су го -ворили.
Замишљала га је како стоји уз врата, шапуће тобож истините речи,
а у себи се смеје и мисли само како да се обрете међу њеним коленима.
Желела је да се све сврши лепо: да се он нашапуће и да оде откуда је и
дошао.
Али он није тако хтео. Почео је бесно да лупа у врата, да шишти:
„Ту си. Чујем како дишеш. Отвори ми. Знаш ли шта си синоћ
обећала?"
Није било друге но да проговори:
„Нећу да те пустим."
„Зашто?" — прошапутао је.
„Зато што сам болесна", рекла је убедљиво.
„А од чега?" — престрављено је запитао. „Шта те боли? Могу ли
ти помоћи?"
„Ти то не разумеш", рекла је потмуло, такође искрено.
„Али ја хоћу да знам шта ти је", почео је уплашено. „Хоћу да ти
помогнем."
„Не треба ми ничија помоћ", рекла је.
„Па ни моја?" — подигао је обрву у таму.
„Ни твоја", рекла је овог пута мало неискрено.
Онда се сетио Црног, и почео бесно да бије песницама у даску
крај браве, у место где је малопре шапутао.
„Отвори, или ћу ти обити врата."
„Не љути ме", тихо је рекла с оне стране, из мрака.
„Мало моје", почео је плачно. „Мало моје, отвори врата."

Плакало му се, али се уздржавао више но она.
Њој су очи биле сузне. Смирено је рекла:
„Ћути, не лажи. Сви сте исти. Не могу више да вас гле -дам. Не,
ни тебе. Што се чудиш тамо?"
„Али ја хоћу само да те видим", рекао је једва чујно. „Ништа
више. Ја... не могу без тебе, не могу. Што нећеш у то да верујеш?"
Обузимао га је стид од речи које је изговарао.
Ноћ је постајала све гушћа док јој је шапутао:
„Ето, хоћу да будеш моја жена. Моја добра и једина же -ница. Све
ће бити добро. Све ћемо да заборавимо. Ја твоје, а ти моје грехове.
Отићи ћемо одавде . . . хоћеш ли?"
„Ти мислиш да сам луда. Нећу да се удам за тебе. Нећу никога. Не
треба ми срећа ни с твоје стране. Другу усрећи."
Сузе су јој се откидале с трепавица — нико јој још удају није
споменуо. Била је преморена, и хтела је да се скружа у постељи и
мирно заспи.
Рекао је клонуло, промукло:
„Не могу више без тебе. Да знаш. Никако не могу."
„Моћи ћеш", рекла је и стресла се од студени која ју је одједном
обузела. „Моћи ћеш, заборавићеш све брзо."
Онда је пошла преко собе, на прстима. И задрхтала је.
„Убићу те", рекао је, скоро не поверовавши своме гласу. „Убићу
те. Пази шта радиш ..."
А онда је отишао у ноћ, плачући као дете ком су праћ -ком убили
голуба .. .
Дошао је сутра увече, у исто време. Ноћ је била још смолавија, још
опипљивија. Дрхтао је дуго код њених врата, осећајући хладан зној иза
ушију. Чуо је како иде по соби, полако, опет на прстима. Хоће ли ме
ноћас пустити, запита се и покуца. Кад се нико не одазва, он понови.
Само се чуло њено дисање. Онда он опет покуца и тихо зацвиле: „Ја
сам, не бој се."
ч»Ч"«ч^т I
ЦО Миодраг Булатовић
„Шта тражиш у ово доба ноћи?" — запитала је прекорно.

„Тебе тражим."
„Не долази више", рекла је. „Не долази више."
„Пусти ме унутра", стидљиво је замолио. „Хоћу код тебе."
„Нећу да те пустим. Иди. И не долази више."
„Не могу без тебе да живим. Памет хоће да ме остави. Зар не
видиш?"
Онда се дуго ништа није чуло до страшног мачијег мау -кања и
њених лаких корака по соби.
„Волим те ... и глава ми бучи за тобом."
Још је нешто хтео да каже, али су га пресекле њене речи,
изговорене у саму шупљину браве:
„А ја не волим тебе, је ли ти јасно?"
Онако дуг, и гломазан скоро, хтео је да се претури у ноћ.
„Онда си говорила да ме волиш."
„Лагала сам те. И ти си мене лагао. Чинило ти се да ме волиш. И
сад ти се чини."
Левом руком држао се за кваку. Обузимао га је страх од речи које
су из њега излазиле:
„Знам ја шта ти волиш. Волиш оне који имају пара."
Иако увређена истином, није му одговорила. И он је, дршћући,
наставио:
„Донео сам ти сву своју уштеђевину . . . ево, пуни џе -пови.
Можеш много штошта купити. Има ту доста пара. Две године сам
штедео и гладовао. Узми их. Отвори врата и узми паре кад већ нећеш
без новаца. Ионако не могу више да их гледам. А знам да их ти волиш.
Узми, па их баци у ватру. Молим те као бога. Отвори. Пусти ме к себи.
Само да те видим. Никог тако нисам молио."
„Нећу. Не требају ми твоје паре. Нећу их. Дај их другој. Има још
једна као ја што сам."
Грцао је.
Глас јој је заиста дрхтао.
„Никад више ти нећу отворити врата. Да знаш. Можеш донети
пуну торбу новаца. Не вреди. Не могу од тебе да их узмем. А не волим
те да бих те пустила к себи без ичега Иди. Не могу да те слушам. Иди."
Мало сунце \\\
Окренуо се од врата и пошао поред црног дрвљаника.

Гледала га је с прозорчића.
Тетурао се преко дворишта, очајан као дете које никад није ни
имало голуба.
Гледала је и плакала за њим: корила је себе што му није отворила
врата.
Нисам га пустила к себи само зато што је поменуо паре,
помислила је, и препланула од стида. Како му онда нисам узела, тако
не бих ни сада. . . а баш је бољи од других.
Болећивост ју је брзо напустила.
Сетила се да је плакао и одмах ју је обузело гађење.
Гледала је у двориште, у оно место на ком га је послед -њи пут
видела. Сада је на том углу таме било много више.
И она је, та тама, била много опипљивија, и ледила јој је кожу
око колена.
Те ноћи отишао је у прву механу и почео да пије. Пили су с њим
и они што их је псовао, и они сасвим му непознати. Пили су сви
којима се пило, и којима није.
Паре, истресене из кесе, бљештале су на сточићу, и крч -мар је
прво узимао колико је коштало пиће, а затим је схва -тио да може
узимати и више, па се стално враћао с послу -жавником.
Људи су га с дивљењем гледали. Уживали су што је па -дао и што
је на гомили било све мање новаца.
Долазили су и људи с улице, и пили на његов рачун.
Прислоњен уза зид, гледао је пијане носаче, ситне и про
-фесионалне подвалаџије ужагрених очију, пробисвете и про -сјаке,
који су после треће љуте летели са својим завежљајима под сто, и
благо се смешио.
Уживао је у својој несрећи, за коју нико није знао, а коју је свак
видео.
Узбуђење му је расло до усијања при помисли да за који час неће
имати ни динара.
Ишао је од стола до стола, тагппао по рамену пијанце.
Већ пијане је гонио да још пију. А кад то нису хтели, узимао је
флашу, размицао им вилице и сипао право у ждре -ло ракију.
? Ггттч "П М»Т ' N
112 Миодраг Булдтовић
Друге је ударао одсечним и кратким ћушкама, обарао их на под, а

затам им и за врат сипао из боца.
Али га је брзо за њима обузимала жалост и седао би, и легао би
доле, на прљави под, и почињао да их моли да му опросте.
Превртао је столове, ломио чаше, претурао тек принете боце.
Летео је на гомилу столова, столица и људских леђа.
Гледали су га како зубима гризе даске столова, како вавољи ноге
столица, како такође зубима крца ракијске чаше и при том цвили, а
затим урла.
Људи су били несрећни што нису знали зашто то ради, па су га
стално запиткивали, иако пијани.
Ко год би га то запитао брзо би се нашао на поду, раз -бијеног
носа или разваљене вилице.
Али су људи, и крвави, понављали једно те исто питање и он није
могао стићи све да пообара.
Гласног одговора из њега није било.
Али они нису схватали да и тихо цвиљење с поломљеним стаклом
међу зубима може бити одговор.
Многи су се задовољавали и парама са стола: прилазили су
сточићу и, не кријући се више ни од крчмара, узимали сребрне
дводинарке.
Гледао их је презриво. Онда је летео према њима, крат -ким и
вештим ударцима обарао их на под, и пунио им уста папирним
новчаницама. Гурао их је, те новчанице, прстима, песницама и људи су
се, чинило му се, давили.
Летео је по малој крчми, падао и дизао се, и носио хрпу запаљених
хиљадарки.
Људи су га с пода, и из полутамних углова, гледали као свеца и
пузали за њим као за пророком: пламен од запаље -них пара био им је
чудан и скоро несхватљив.
Пијане главе ћушкале су се око његових ногу, и шиш -тале, и
плакале, и смејале се. Велике, носате, чупаве црногор -ске главурде.
Вукли су га за ногавице, за скутове, за руке. Морао је да их гази —
толико их је било. Мицали су се за њим и љубили му траг, ридајући.
Мало сунце ЦЗ
Хтео јс да умре и да јој, ако никако друкчије, докаже колико }е

воли. Од крчмара је отео ножину и подигао је високо изнад главе,
како би је, обневидео, С]урио себи међу ребра. Чинило му се да га
у том тренутку она гледа, да му се смеши, да му одобрава.
Падао је ничице, стрмоглављивао се, парајући комадима
стакла образе, чело, врат, и видео њу: плаче за њим, нагрђе -ним,
полуслепим, скоро и прекланим... њене гураве сузе не помажу и
њега ће за који час понети према гробљу.
Даље је, заваљен иза врата, на ђубришту, мислио у сли -кама:
мртвог га љуби, пипа свуда; затим га облачи и не да да га закопају с
гушавим варошанима на истом гробљу; но -сиљка полази у село,
према ћоравом, према крмељавом ку -ћерку у ком самује његова
мајка.
Отварао је очи, и читав тренутак гледао како му крч -мар сипа
у ждрело ракију.
Хоће да нас све помори, и што више да заради, поми -слио је.
Подлац, помислио је опет, устао и са столицом изнад главе
појурио за буљавим крчмаром који се вешто сакрио испод шанка.
Негде у свануће извукао се из мрачне крчмице и потра -жио
другу.
За њим је пошла читава булумента пијанапа, ошамуће -них

бескућника, просјака и јуродива.
Следили су га, покорни, иако бучни. Јер су знали да у његовим
недрима има још пара и да буљави крчмар није узео баш све.
Пио је целог тог јутра, нарогушен у гомили, нем, и глув за сва

питања која су му са свих страна долетала.
Прилазили су му људи и запиткивали га шта му се то десило.
Али нико није смео близу да му приђе.
Поднадуо, мамуран, крвавих очију и исеченог лица, гле -дао је
мрко око себе.
Рука му је подрхтавала док је подизао боцу и људи су се брзо
удаљавали, крстећи се, чудећи се.
8 Миодраг Булатовић НаЈвећа таЈна света
"^'ЧрјгчрчрЈррдатт»
Опкољавала га је чудна шарена гомила несрећника, из -губљено

пијане браће, спремне да пођу за њим ма куд кренуо.
Окружен њима, сломљен теревенком и тежак од пића, које је из
ногу ударало у главу, и из главе у ноге, сручио се у први јарак до
крчме. Загризао је земљу, топлу као меки собаричин трбух, избљувао
се на њу, изгубио власт над сво -јим памћењем и захркао.
Долазио је свет да га гледа, окруженог чудном гомилом заспалих.
Дошао је и газда, и прекрстио се. Довукли су и Цр -ног, који се
обрадовао и одјурио некуда.
А он је, онако изваљен, дуг и црн, хрбатом грејао јендек.
Они који су се будили нису хтели да га напусте. Дизали су се и
правили круг око њега. Знали су, осећали су то, да ће још бити
бекријања. Покрили су га својим шареним ри -тама: да не озебе.
Кад је устао, осетивши бол и тежину у глави, приметио је
мамурне људе како га задивљено гледају. И запитао их је:
„Откуд ви ту, браћо?"
„Чекамо тебе", замуцали су у један глас.
Затетурао се, без мисли, и продужио: „А шта ћу
вам, браћо?"
„Да лочемо и даље", осмелио се најдужи носоња засу -каног
врата. „Да пијемо и даље, најмилији."
Гледао је дуго штркљастог просјака, не схватајући где се налази и
ко га је ту довео.
„Да пијемо велите, а?" — забрундао је.
„Да пијемо, брате", рекао је крештаво дугоноги просјак пре свих.
„Да лочемо колико нам може у главу и под кожу."
Није могао да мисли. Мутила му се свест. Гледао је у немирну
јабучицу просјаковог грла, у рите које су се црве -неле у пенушавом
заласку сунца. Покушавао је да се ори -јентише, да схвати куд би
требало да пође с тог места.
Бунован, запитао је:
А куд ћемо сад, браћо?"
„У крчму", зацвилео је неко. „У крчму. Куд би другде? А ње —
ено! Оне синоћне."
Мало сунце Ц$
„У крчму, рекосте ли?" — покушавао је да се расани.

„Јесте", рекао је штркљасти просјак веселог лица.
И њему изађоше пред очи неке слике: буљаве крчмареве очи,
гомила новаца на столу, шарена браћа иза врата.
Мисао је стајала усправно у његовој глави; непокретна, тврда и
врела као боца ракије.
„Да пијемо, велите а?" — опет је поновио.
„Да пијемо", разговетно је изговорио црвеноноси де~ бељко.
Гледајући их, немирне и покорне, гладне и жељне раки -]е, и очију
упртих у њега, пошао је некуда, мумлајући:
„Е па, браћо, хајдемо да пијемо... кад велите..."
Намрштио се, нарогушио се.
И нико ништа није смео да га пита. Само су ишли за њим, следили
га слепо, упућујући га са стране пут крчме која је очекивала прве
вечерње госте.
Пијан увелико, гоњен успоменом на ону ноћ, проведену на ниском
креветићу, пошао је, спотичући се, к њој.
Лојанице и гашњаче гасиле су се по кућама, и ноћ је око његове
главе постајала све тамнија, све тврђа.
Освртао се иза себе, трудећи се да му на траг не стану они из
шарене, чудне и пијане гомиле од које је побегао.
Мучно је плео кораке путем, приближујући се простра -ном
дворишту, на чијем је једном крају светлео њен про зорчић.
Врата су била отворена и он ју је издалека видео како се
потављује и нешто избацује.
Могао је ући; нико га не би могао зауставити, али није могао од
стида, који га је плавио. Дрхтао је гледајући како јој се кецеља беласа у
мраку.
Уживао је у својој несрећи, у својој немоћи, и није му се мицало с
места. Хтео Је да дочека оно најгоре, оно нај срамотније.
И чекао је. А знао је шта чека и кога ће видети.
Убрзо су почели да долазе неки чудни људи. Погрбље -ни, гурави,
изгледа и кривоноги. Брзи, пословни, нервозни. Неки су носили ташне
— путници пролазници. Њих четво -рица или петорица.
II ТОИЦртр" I ЧЛ"™
116 Миодраг Булдтовић
Заваљен иза дрвљаника, гледао јс како један по један, у

краткилГразмацима, улазе и излазе.
Гледао је: људи су се сусретали, гуркали не сасвим слу -чајно, не
гледајући једни другима у лице.
Како је који излазио, просто израњао из худог светла лојанице,
излазила је за њим и она, и нешто бацала, про сипала.
Најдуже је памтио њену велику сенку која се ломила допирући чак
и до гомиле дрва иза које је лежао.
Плакало му се од неке чудне среће. Желео је да доживи још веће
понижење: да је види под неким, да га тај неки страшним ударцем
песнице сручи у бару, да га почне газити, и да му она проспе у лице
сву воду коју је држала у скри -веним судовима.
Његова несрећа није била потпуна: нико јој сем њега, хромог и
пијаног, није био сведок.
Хтео је и да устане, али није могао ни главу с гомиле дрва да
покрене.
Тако је само гледао како се људи ређају, ређају, ређају. Могао је
још само да плаче, да цвили, непокретан. Сузе су му летеле преко
великих образа.
Кад се однекуд појавио седми или осми гост, очевидно путник
ненамерник, и сељак с торбом шареницом, упрћеном високо на
плећима, он је, бришући сузе, осетио чудну љу -бав према њему.
И он је преварен исто као и ја, помислио је, и зато га волим као да
смо од једне мајке.
Сељак је одонуд изашао исто с торбом на плећима, али је био
уплашен, погружен и очевидно збуњен: стално је пи -пао џепове,
трљао бркове и пљувао. Гледао га је како про -лази поред њега, чешући
се у недоумици иза врата: као да је видео и чуо нешто без чега је
могао.
Али он је био пијан и бучало му је у глави. И није знао да је она,
гњечена, гажена, изваљена наузнак, с коленима близу зуба, док је
држала новац у шаци, мислила где је он, њен плачљиви и плахи
гргуравко, који јој је, као нико и никад, говорио о љубави, сеоским
брезама и пелину, слози и заједничкој кући.
Мешена, скоро растављана на делове, та жртвица, за -мишљала

је да је с њим: и тај неко што јој у утробу гура тупи бол, у ствари је
њен дечко што мирише на сено, на мокре откосе — то јој и помаже
да издржи грбавог натмурен -ка и оног сељака с торбом на плећима,
који неће да је пи -тају ни како јој је, ни је ли гладна.
Сузе су јој ударале на трепавице, али их је она вешто крила од
незнанаца. Шапутала је нешто по навици, и језа ју је подилазила.
Корила је себе што га прошле ноћи није пу-стила к себи: сада би био
ту, и причао би јој о високој папра -ти, о стоци, о јарићима који се
врзмају по стенама, о брезама белокоркама.
Овако није знала где је и дрхтала је, очекујући да сељак с
торбом на леђима устане на ноге и изађе напоље.
Да је знала где је, пошла би да га тражи. Увела би га у свој
собичак, дала му сву своју уштеђевину и не би га пу -штала с
кревета докле год би имали шта да једу и причају.
Отварајући врата осмом, и последњем те ноћи, изне -могла и
скрхана болом што јој се у утроби гнездио, гледала је у мрак, уверена
да ће га негде око дрвљаника спазити.
Али он је лежао на мокрој земљи и шкиљио у прљаву светлост
њеног прозора.
Кад је и осми човек отишао, бесно залупивши врата за собом, и
кад је она утрнула лојаницу, устао је и прошао по~ ред њених врата.
Није се мислио да ли да покуца или не. Разминуо је, пошао је у
таму, осећајући како се губи, чак и напит, у мору црног поноћног
стида.
Те ноћи су с југозапада у градић ујуриле нове италијан -ске
чете. И он је њихов долазак искористио као повод да се с дружином,
која се случајно састала, одметне у шуму, у планину.
Више, и да је хтео, није могао сићи у градић. Ниги ју је
икад више видео.
Г 1» ^^РИрНТЧр™
ДЕСЕТА ГЛАВА
— А с рањеником шта ћемо?

Дечко је чучао крај гомиле пушака. Ни он није имао времена да
боље разгледа оружје.
Осећао је да ће се нешто страшно догодити, да ће све што је око
себе видео брзо да се измени.
Рањеник га је највише забрињавао: њему се бојао исто као и оној
четворици што су, глава увучених у рамена, као да су на брисаном
простору с ону страну прозора, а не у кући где им меци нису могли
ништа.
Шћућурени крај прозора, лица упалих и запуштених, они су
шапутали, договарали се. И дечка је то бринуло, бу -нило: бојао се да
што против њега и баке не смишљају.
Уопште се нису освртали на рањеника, који је у бунилу помињао
вука и звоно.
Обигравао је око њих не би ли чуо о чему говоре. Само су
помињали бекство. Немирни, бледи, стуштени. Поцепани, боси, крвави
— бегунци целог света у њих се скупили. Сипи им земља из
брадускера. Дугачки, кракати, главати — како ће проћи кроз прозор.
Умиљавала им се мачка, предући им око голих чукљева. Псетанце је
вртело репом, њушкало и њих, и рањеникове руке.
Мали је видео старицу како седи на крајичку кревета, пригушеним
гласом умирује рањеника, и квасном крпом пре -лази му преко чела.
Рањеник се отима и велика глава, тешка на њеним ру -кама, клима
се, окреће час на једну, час на другу страну: бије ватра из слепоочница,
из вратних жила.
Она зна за његове свађе с Црним, за собарицу, и за ону ноћ када
су се, на изглед, свршили сви сукоба измећу њих двојице.
Али се не жести на рањеника, који можда и није морао да убије
Црног. Зна, добро зна, да је пуно разлога било за оно што је урадио; и
њен би син њега исто тако усмртио да је могао. Не криви велику и
врелу главу што јој лежи на ру -кама, на крилу; криви оне што су их
завадили и тутнули им у шаке ножеве и оружје.
I
Мало сунце Ц9
Утроба јој се преврће од жалости за Црним и чини јој се да га

никако неће моћи да прежали: ни праведна освета ни -шта не би
помогла.
Али се не љути на рањеника, који је свакако могао да му поклони
живот; не жести се колико би се свака друга мајка жестила. Само не
може да му гледа у очи, у велика, разваљена уста, у јаку коврџаву
косу.
Падне ли му глава на њено крило, заустави ли се ту, тешка и
топла, зна да ће је обузети гађење, чак и жеља зл повраћањем.
Она се те срамоте боји и пази како је држи. И труди сс да не
гледа у своје руке, пуне врелог, црног, прљавог плода.
Дечко је слушао рањеникове крике и плашио се. Ни псетанце што
је уза њ скакало није могло да га умири. Бри -нуо се и за оне друге
бегунце око плота и дуж јаруга на које су пуцали са свих страна.
Видео је како шиљоглави се -љак отвара прозор и протура главу
напоље.
— А с рањеником шта ћемо?
Сва четворица се окренуше према старици.
Дечку је било јасно што јој ниједан није одговорио.
Дуго су је гледали, покуњени, обешених носева, иско -лачених
очију.
Лице шиљоглавог сељака било је најочајније, најискриз -љеније.
Дечку се чинило да ће баш он да јој одговори.
Али се превари: сељак обори главу, засука врат улево — тако
подави реп пода се.
Њено лице било је згрчено, плачно.
Један од покуњених стидно призна:
— Оставићемо га теби, стара.
—Носите га са собом, људи, рече она строго и скрхано у исти
мах.
—Немамо га куд, стара, рече сељак искрено, отворено. Немамо
га куд.
—А шта ја с њим да урадим? — запита старица гневно и пође к
њима.
—Шта год хоћеш, стара, рече сељак. Спаси га ако мо -жеш. Ако
не можеш, пусти га нек умре.
— Нек умре на вашим рукама, рече слеђено старица.
« чгччпт1
I
— Умреће на твојим, рече други сељак
тврдо. Добро му је што ће умрети под кровом и
што ће имати ко свећу да му запали.
— Носите га одавде, кумим вас, зајеца старица.
Јер не
могу више ту да га гледам. Памет ће ме оставити не одву
1
чете ли га.
1
—Па нек те остави, рече први сељак. И нас
оставља. И њега оставља. Па ником ништа.
—Закопај га ако будеш могла, стара, поче
шиљоглави сељак. Закопај га. Дотури глас
његовима. И они ће га од -нети. То можеш.
Старица га с мржњом погледа. Више није било
лагања.
Није знала шта да му одговори. Никако
није хтела да им објасни зашто не може да
га гледа. Стидела се тога. Дрхтала је, и
желела да га што пре скину с кревета њеног
сина, њеног Црног.
| Сузе су јој капале с трепавица. Покушавала је да по
врати
глас, који јој се губио у тихом цвиљењу:
— Да знате како ми се ...
—А да ти знаш како је нама, рече сурово
сељак што је до тог тренутка ћутао. Гори нам под
ногама, а ти ту извоље -ваш. Да носимо човека
коме је ионако дошао крај. Да га вучемо и да тако
лакше изгинемо.
Дечко је гледао како се шиљоглави
сељак, онај голоши -јан, мота око кревета и
шапуће великој, лепој глави:
— Држи се. Не дај се, рођо .. .
Сељака одоздо гледају некакве очи. И
све схватају, чи -ни му се. Све разумеју.
Сељака обузе туга баш због тога: да није чуо
разговор.
Велике очи пратиле су тихи, лоповски сељаков ход.
Сељак је осећао убиствени поглед за
својим петама. И стезало му се срце.
Али се није освртао, јер је био сигуран да би
затецао.
Велике очи гледале су тужно дете, оног
малца, што се као куче умиљавао четворици.
Виделе су и како се бегунци окупљају,
последњи пут до -говарају крај њега и како
на плећа причвршћују шарене се -љачке
торбе. И пушке су им на раменима.
Сад ће и да оду — знају велике очи.

Дечко виде како се сељаци последњи пут, и најозбиљ -није,
скупише у групицу. Упрћени торбама, пушкама, редени -цима и
бомбама, које су им као крушке висиле на опасачима.
Један од њих, голошијан, процеди строго, полутихо:
— Мајчице, ми одосмо. Примиче нам се некаква војска. А ти ради
шта знаш: вољ га чувај, вољ га и живог закопај. Чини како ти је
најлакше. Јави његовима. Нека га однесу. Да га гавранови не кљуцају.
Учини то иако те злом задужио. И стисни срце, стара. Не плачи. Ниси
ти једина несрећна. Видиш, све изгоре ватра и уништи олово. Па
умукни, молим ти се као богородици. Умукни док одемо . . . не могу да
те гледам тако уплакану, мајчице .. . а после плачи, очи испла -чи и
извади ако хоћеш. Сад ћути, умукни. Гади ми се, ма^чице. И . .. не
испраћај нас сузама . . .
Сељака нешто мучи у душнику. Радо би и сам зајецао, и
помиловао њену седу, малу, збрчкану главу. Иде преко собе и шапуће
јој:
— Стара, добра моја стара. Оплачи и њега, као бога те молим.
Оплачи јадника. Види шта је од њега учинило оло -во и ватра. И
опрости му, мајчице моја. Ела. Опрости. Добар је био. Да ти га није
убио — убио би ти га неко други. И ко зна какав човек, ко зна каква
рђа. А овако, знаш да ти га је убило једно добро дете ... Не остаје се
живо на овом вре -мену. Не љути се на њега, сиромаха. Ни мрава није
згазио. Никакво зло није урадио, сем што је убио твог сина. Ето, то је
морао. Да га није он убио — убили би га други. А то није тако страшно,
други убијају много више, па још и ордење добијају . . . сви кољу, стара
моја, кољу и ваде једни другима очи . . . па и у њега зло ушло . . .
Сељаку дрхти брк. А испод брка светле речи:
— Њега оплачи, а мене немој. Јер он је анђео, а ја нај -гори
сељачки гад. А он је био тако добар да му из срца мора нићи неки фини
цвет, пелин или оно.. . како га зову, оно царево око. Или бреза, стара.
Хоће, душе ми моје покварене. Хоће, знам га — и рођаци смо. Растао
ми је на колену, не -срећник.
|>"«1||
Старрша га је гледала и сузе су јој квасиле образе.

Била је срећна што сваку његову реч нису чули остали, па
ни мали и хроми скакутан.
Сељак се приклони старици, пољуби јој малу
смежура -ну руку и опет је замоли да опрости младићу с
кревета. Затим прљавом и великом шаком обриса две
једнаке сузе са ја годица.
Подрхтавали су му обешени бркови. Црнео му се
дуги врат, док је као птица окретао главу показујући јој
рањеника.
Пошто јој рече своје име, сељак додаде:
— Стара моја, не љути се на нас. Нужда нас је утерала ј
у твоју кућу. Да није било овог рањеног, не бисмо ти ни
ула -| зили. Не смеш да се на нас жестиш —
нисмо ти кућу опљач кали.
И то само због ове пометње, да знаш. Све бисмо појели и
однели, и оставили вас сироте као црквене мишеве.
Дечко је видео како је са сељаковог лица брзо почео
да силази усиљени смешак. И сасвим се изгубио у
његовим бр -ковима кад је почео:
— Мајчице добра, и мене оплачи. Оплачи, остао жив

или не остао. Јер сам ти скроз пропао човек. Баксуз. А
мајке не -мам да ме ожали. Погинућу ти, стара, код оног
плота, као вуцибатина, као псина, као лопужа. И мојим
рођацима реци да сам до твоје кући жив био. Хоћеш ли,
стара?
Дечка растужише сељакове гураве, сељакове прљаве
су -зе, и старичине мале шаке, које је држала на лицу
скривз -јући очи.
Престаде да мисли о рањенику; о псетанцу што је
њуш -кало око кревета с пресамићеним и модрим
бегунчевим р^кама; о мачки што је, иако закратко, чучала
и прела на ра мену тедног од четворице.
Сва четворица се окупише око кревета.
И старица је гледала у рањеника.
Мали је стајао по страни.
Сатањали су се, звали га по имену и говорили му да
ће све добро бити, и да ће брзо оздравити, Тројица су с
преко -ром и с гађењем гледали голошијана, који је нешто
топло шапутао свом рођаку и намештао му поломљене
руке.
Видели су му мокре и црне јагодице и није им се плака -ло.

Толико су били уплашени пуцњавом што се све више примицала
кућерку.
Немирни, нису могли ни по целу реченицу да кажу свом
искасапљеном другару.
Гладни, осећали су како им немоћ улази у ноге, које би требало да
их живе извуку из пуцњаве и мора грешног олова.
Нису га гледали са жаљењем: било је то скоро гађење које
сељачке главе нису умеле, а ни хтеле да сакрију.
Дугом жаљењу није било места: јер су знали, јер су осе -ћали да
исто то и њих очекује. Чим изађу напоље, у њих ћс почети да сипају
ватру и олово. Направиће кланицу изме!)У плотова, дуж јаруге. Чекају
их.
Сељак голошијан наднесе се скоро до рањениковог ува и процеди
му очајно али топло:
— Умрећеш као човек, на кревету. А ја крај оног плота, добри мој,
као . ..
Не заврши. Подиже главу и довикну малом нежно:
— Мали, кад те за нас буду запитали, реци да смо по -гинули као
прави јунаци. Слажи их. Не реци им како су нас помлатили. Хоћеш ли?
Реци да смо јуришали и да смо се по неколико пута осветили.
И сељак се зацерека.
Дете обујми сву четворицу погледом, а затим и старииу и
рањеника, сети се малопређашњег покоља крај плота, и одједном
зацвиле, тихо и танко као штене.
Дете плаче у црвеном цвету.
ЈЕДАНАЕСТА ГЛАВА
Зашто ме није пустила к себи, гштао се одмичући од града и

познатих му села.
То питање га је мучило као глад која му је била нај -вернији
пратилац по шумама и планинама, као студен што му се у кости
увлачила док је предњачио у бежанијама.
Променио је од оног дана, од оног свитања управо, кад је побегао

са шверцерима у шуму, много места, још више чета и командира.
Трипут је с партизанима пропешачио Црну Гору, трипут с
четницима доспевао до Босне, неколико пута избијао с бе -гунцима на
врата мора, уверен да ће се наћи нека лађа која ће их однети што даље
од запаљене и закрвљене Црне Горе, којом није владао нико.
Вечито је на шајкачи носио два знака, петокраку зве -зду и
кокарду.
Дани и месеци су пролазили, и он је бежао од једних другима, од
других првима. И тако више пута.
И најзад, друге године ратовања, отерао је к врагу и јед -не и
друге, и придружио се сељачким бандама које нису при -знавале
ничију власт и које нису слушале чак ни своје вође.
Пљачкајући сироте домове, палећи и жарећи села који -ма ни име
није знао а камоли житеље, пунећи недра парама и сланином, сећао се
свог села и мајке за коју одавно ништа није знао.
Сећао се и коларске радионице, и ковачког меха, и Цр -ног, ком су
поодавно његови другови одрубили главу.
И ње, собарице, сећао се. Увела га је у један стид, у сра -моту, коју
није могао да понови ни с једном другом женом. Увела га, и одједном
га одгурнула. Закратко га пустила к себи и оставила му болест.
Јер, поодавно је осетио како му по кожи избијају црвене оспице.
Како му у препонама, испод пазуха и по стегнима, ничу црвенкасто
модри и тврди чирићи.
Болест се, пратио је, брзо ширила. Ватра и бол највише су
разапињали троугласту кожу испод пупка.
Једном му се учинило да му је почело ударати и у главу. Први пут
је то осетио оне ноћи кад је убио Црног. Учинило му се да се Црни,
већ с ножином међу ребрима, погрбљен и скоро мртав, диже и
покушава да га загрли. Па се обрадо -вао кад је зачуо пуцњаву свог
револвера који су прекратили дрхтање црног тела на земљи.
Страх му се те ноћи још једном појавио док је ишао за војницима
који су у торби носили чупаву и одрубљену главу.
Те ноћи сањао ]е нову и наЈкрвавију тучу с Црним, који је

покушавао да му одсече нос, извади очи из живе главе и одвали уши с
лобање као дршке са земљаног лонца.
доцнијс су му се, обично у бежанијама и пљачкама,
удвостручивале ствари и предмети који су га окруживали и које је
пљачкао.
Болест је, осећао је, спавала у крви као змија, и чекала најзгоднији
тренутак да замили свуда по кожи.
Крио је од својих другара, бегунаца, ране и чириће. За-мотавао је
крпама и завојима нагризена места. Знао је да та гадна зараза брзо
прелази на друге, па се туђио другова. И спавао је одвојено, отпадник.
Додиривао их је само кад је морао.
Мајчице моја, жалосна, шапутао је у себи, болестан сам ти много:
зараза ми је у крви, те не смем ни с ким људски да се помешам; бежим
од њих као губавац, као прокажен да сам.
Јер је после других и посуђе, кад год је могао, бацао у трње или
поточине: није хтео траг ружан и болестан за собом да остави.
Одвајао се од људи, бежао по шумама, самујући.
Тада је био срећан, јер је веровао да нико од њега неће добити
болест.
Из јазавичијих јама, са медвеђих лога, из трапова и на -пуштених
земуница, извлачио се кад би га савладала глад и жеља за људским
присуством.
Усукан, блед, запуштен и скоро згранут, вукао се сео -ским
путевима, иштући хлеба и млека. Онда их је налазио, своје друтове, и
настављао с њима бесмислено и лудо ра товање.
Кад би се напљачкали, најели и напили, бегунци би пе -вали,
силовали нејач, играли око срамотних гомила живог и у неразмрсиве
чворове завезаног меса.
А он би, обично у неком тамном и скровитом углу, тихо плакао,
цвилео танко као дете које зна да никад неће ни имати голуба.
Вукли су га у коло и он је устајао, скупљен, завијених руку у
недрима.
Тужна изгубљена браћа су га грлила и њему се ледила

крв у жилама.
Падао је усред кола на земљу, леден, згрчен, сав у су
-зама и молио их, и кумио их да га не додирују и да иду с
колом што даље од њега.
Понекад, удаљен од дружине што је харала као права
зараза и не желећи да улази у сиротињске црногорске до
-мове и да пљачка, призивао је к себи децу и искао од њих
хлеба и јабука.
Деца су трчала ка њему, желећи да баратају с пушком,
и он се удаљавао од њих, молећи их да му као псу баце оно
што су му носили.
Бежао је од удовичина, млађих и старијих, којима се
мрсила његова велика и црна коса.
Немо, без мисли у глави, пролазио је поред чобагошз
које су страдале од његових другара.
I Гледао је како их, свезане, разголићене, уста пуних па
прати
и траве, силују запуштене и дугоноге људине. И како се
оне, после свега, мучно вуку за стоком, утучене, рашчу
-пане, крваве.
Скупљале су се у групице и видећи га изгубљеног у па
-прати, самог и безопасног, звала га к себи, подижући
сукње до изнад пупка.
Али он је мислио на собарицу.
Болест га Је прогонила и у сну. Сањао је како се распа
-да. Како беже од њега и пси, и како људи стављају
марамице преко уста и носа док пролазе поред још живе
телесине, зава -љене уз плот. Он живи, пулсира у блату, и
гледа како око његових стопала и колена расте хајдучка
трава, горки пелин и цвет царево око. Отпада с његових
костију месо. Из црног теста расту болесне стабљичице
дивље зоби, бледи струкови папрати и слачице. Ни пчеле
неће на малокрвно цвеће које је израсло из његовог кужног
тела. Прилазе деца водећи јариће и бацају се на њ јабукама,
песком и земљом. И мрско им је да га гледају: говоре да је
губав, да има кугу и д«з му не треба помоћи — нека се и
даље распада кад је толико грешан.
Сањао је како га носе мртвог. Види себе, разједеног, у распадању.

Људи ћуте, вуку га по земљи на јововим грана -ма. Затрпавају леш без
сандука, и беже да би што пре, при -ближујући се својим кућама,
заборавили грешника, блудника и развратника.
Сахрањују га и у другом сну. Види како му сељаци по -бадају крај
главе храстов крст. И хоће име да запишу и пи -тају се како се звао.
Неко приђе и каже, и они урезују круп -на крива, ћирилска слова. Није
му жао што је тако завршио, али му је криво што су грешно његово име
у дрво урезали — вређају храстовину и свако поштено око које туда
буде про -лазило и зауставило се крај усамљене, ружне, отпадничке
хумке.
На њу, собарицу, није се љутио.
Није крива, шапутао је себи, није крива. Јер је прво била здрава, па
су јој други болест сасули у утробу. Да је знала како је болесна, не би
ме ни пуштала на се, мислио је и ве -ровао у то.
Скитао је по туђим селима, крио се по кокошарницима и
трњацима, и бојао се да су груби и неправедни према њој. Знао је какви
су људи кад долазе да нешто узму за шпаране паре: псују, туку,
показују снагу које немају, и кочопере се.
Је ли живо моје мало сироче, шапутао је често, будећи се или

утањајући у сан.
Је ли гладно моје мало сироче, срицао је, док му се бол као добош
окретао и разапињао ниско испод пупка.
Неваљалицом су те прогласили, у сну је мислио, а за -тим будан, и

заваљен у папрат, настављао: ниси крива што ме ниси пустила к себи
оне ноћи — сигурно си имала разлога.
По људима који су кријући улазили у градић поручивао јој је да

напусти хотел, и своју мрачну собу, и своју тешку службу, и да к њему
у брда побегне. Тамо ће, по селима, за -једно и кријући се од свих,
лечити гадну болест, и све ће затим бити добро.
Враћајући се из градића, људи су причали чуда о њој. О њој и о
још једној, оној крупној носатој девојчури.
Свађао се са својим другарима и доказивао им да она није рђава и

да су други криви што је почела да мисли на новац.
Једном, негде насред Црне Горе, док су бежали од не -какве војске
која их је гонила још од Санџака, зачела се у њему нова брига.
Најстарији бегунац, онај главати сељак, последњи је био у
његовом месту. Отуда се недавно вратио и причао ново -сти. Талијани
вешају људе, дижу кокошке и јаја, и страшно пију ракију, коју добијају
од сељака у замену за одећу, ору -жје и муницију. Терају грађане да
ломе језик и уче потпуно им несхватљиве речи. Пљачкају околна села и
пре мрака беже у жице. Свирају око мостова, грле гитаре поред реке и
гле -дају како се у даљини пуше мали домови, брда и планине.
Неки људи су, мештани изгледа, ухватили једну од јав -них
девојака и живу је растргли. Кужне комаде бацили су у реку, уверени да
ће вода однети и успомену на њу, и болест којом је многе унесрећила.
Па ће и рибе да се разболе ол њеног меса, завршио је гадљиво сељак и
погледао у њега.
Отада је прошла година, ако не и више, и њему још није успело да

сазна коју су од њих две растргли и бацили у реку.
Донели су га и у завичај, ђаво их је овуда нанео, донели га

искројеног на комаде, изрешетаног и осрамоћеног, и ту су данима већ,
и он још никако да сазна шта је с њом било.
Град је близу, видео га је с носила док су га малопре носили према
бакиној кући, град почиње од реке чији му шум бубња у ушима и
црвеној ружи, али никако вести о њој да се домогне.
Стално себе теши и кори: примири се, примири се, није она
настрадала, ону другу су живу растргли.
Али, ничега нема што би га уверило да је жива. ..
И док су се врзмали око кревета, псујући и кашљући, очевидно у
недоумици шта с њим да раде, у великој гомили израњављеног меса,
било је једно велико, једно гураво, једно тешко срце; било је за старицу
што је плакала на прагу,
Мало сунце Х29
обневидело зурећи у даљину и пусти пут; било је за малог ђавола, за

живахну и меку лоптицу, за сиротицу уста пуних греха, похоте,
стидних речи и загрцнутог плача за својом злом судбином ...
ДВАНАЕСТА ГЛАВА
Главе забачене уназад, и тешке, и буновне, видео је нал собом

четворицу. Не чује им сваку реч, али зна да о њему говоре. Познаје
неким чудом само оног што је дуго лежао на поду, голошијана, оног
што је у очима имао сузе док је говорио са старицом. Гледао је и даље
сељаке, и покушавао да одгонетне: што су му очи сузне, што му се
велике усне кри -ве и грче.
Али му се свест мутила и бол је надјачавао сваку мисао, свако
питање.
Било му је јасно да се опраштају с њим, да се спремају некуд да
оду и да остаје сам са старицом и дечком у полу-тмини и запари.
Видео је, или му се то чинило, да пружају руке некуда, к њему
можда, и успевало му је да се поведе за врелом миш -љу: браћо, не
дирајте ме, не прилазите ми, јер сам болестан, јер заразу за собом
остављам. Месо је моје затровано, крз ми је трула и водњикава. Капље
ми смрад с коже испод пупка, ту ми је болест највећа. . . зато што даље
од мене. Не дајте ни оном дечку да ми се примиче, њега би ми било
најжалије, ни оној старици* оној несрећници, којој сам на правди бога
убио сина.. .
Мали и хроми дечко стајао је насред собе, са штаком, и гледао га.
И плакао је за великим, поломљеним и преко кревета пресамићеним
рукама.
Рањеник га је мотрио читав тренутак. Видео му је суву и танку
ножицу, и штаку, и упале образе, и срце му је тужи -ло за њим. И
мислио је, питао се: зашто плаче.
Онда је видео како му се дечко примиче, помажући се штаком.
9 Миодраг Булатовић Највећа тајна света
] 30 Миодраг Булатовић
I
Уздрхта, препаде се, рече у себи: јадни мој мали, не
при -мичи ми се. Јер ја сам ти, болан био, много болестан
и лека ми више нема.
Дете је затим стајало крај кревета мирно, и пиљило у
њега.
А он је хтео да му каже: не плачи, не цмиздри, све ће
добро бити ... и зато није лепо што плачеш. Буди добар, па
ми опрости што ти на очи умирем. Заборави то брзо и ни
-ком не говори да си ме видео како крепавам.
Мали се освртао око себе, врпољио се опет. Видео је
старицу како се, утучена, црни у углу и плаче без
престанка. Мање ју је жалио од рањеника и изнова га је из
темеља обу -зимала жалост. Још да је знао зашто је
плакала, непокретна крај огњишта.
Љуљала се кућа од експлозија.
Дечко је видео како се тресе прозор и звечи стакло.
Рањеник се упињао да помери главу, да је некако са
-крије. Хтео је да каже и дечку, и узнемиреној четворици,
и старици коју није могао да види од њихових торби и
капута: не гледајте ме, не гледајте ми ружно лице;
пребаците ми преко очију какву мараму — стид ме, стид
ме. А ти, мали, што даље бежи: не ваља да гледаш кад
неко умире. Ти треба да се играш, да певаш за стоком и да
не слушаш како ови људи свашта зборе. Иди напоље,
играј се, ухвати се крави за реп .. .
Бегунце узнемири експлозија, најјача откад су унели
ра -њеника. Згледаше се.
— Време је за полазак, рече један.
—За какав полазак? — рече други и показа руком про
-зор што се дрмао од детонације.
— Похватаће нас живе, рече први сељак.
—Па нек похватају, рече трећи сељак. Боље и тако но I
да нас рафалом покосе. 1
—Кукавице, рече први и гадљиво искриви усне. Кука
-вице. Да нас ухвате. Не дамо то.
—Зашто не? — рече други. Ако им се предамо, можда ће
нам и опростити, а овако посигурно страдамо.
— Да, али нећемо страдати као кукавице, рече први.
— А зар ми нисмо кукавице и овако? — рече трећи.

— Него како? — пресече четврти трећег и погледа првог право
у очи.
— Као ... као јунаци, рече неубедљиво први. Као прави јунаци,
под оружјем.
— Као вуцибатине и овако и онако, рече други.
— Зато је боље бежати, рече први одлучно, тврдо. Мо -жда
ћемо им и умаћи. И нећемо сва четворица погинути, побогу. Важно је
да нам се лоза не претргне. И један ахо остане — добро је. Семе да нам
се не затре.
— Пишам ти се на семе, гневно рече трећи.
— Нећу да ме живог ухвате, рече потресно први сељак,
голошијан. Очи ће нам живима извадити. Осрамотиће нас.
Људи се очајнички згледаше.
Рањенику је нови бол ударио у слепоочнице.
Мислио је, гледајући их како се одмичу од његовог кревета: ви,
браћо, одосте, а ја остадох да скапавам као пас, као болесна и гладна
псина. Браћо, зауставите се за тренутак, хоћу још једном да вас видим.
Болови ме сатиру, изгубићу памет од њих. Прекратите ми муке, убијте
ме. Утуците ме. Боље да то урадите ви но они. Ко зна ко су они, и ко ће
ми нож принети грлу? А вас бар знам, браћа сте ми. Опалите два-три
пута. Само пазите како пуцате и где пуцате. Ниша -ните право у срце,
под леву сису. Или у чело, међу очи. То добро урадите, да сигурно на
месту липшем. Не дајте да ме осрамоте, браћо, да ме наруже. Уши ће
ми одвалити с главе, очи извадити, те ћу умрети као заражени слепац.. .
Буди храбар, рече себи. Буди храбар и сачекај. И не тражи од своје
браће да те убију. И не уваљуј их у грех — ионако су грешни до гуше.
Остави их на миру, јер им се више не убија. Буди храбар и издржи.
Нека оду. Остани xv и без стида погледај старици у очи. И реци јој,
признај, да си јој убио сина. Испричај како је то било, јер јој то нико
лепше неће моћи да исприча. Други ће лагати, увеличавати и испу
-стити најважније. Реци да си му одувек желео смрт. Важан је почетак,
све оне туче, оно прво понижење крај ковачког меха. Кажи да ти га је, и
поред свега, било жао кад си г? видео мртвог оне ноћи и да те језа
обузела кад си му од
рубљену главу спазио у сељачкој торби. Овако јој почни: добра, јадна,
убога мајчице, опрости што сам ти убио сина; да га нисам убио ја, убио
би га неко други; а добро је што сам га ја убио — мене је највише и
задужио; да нисам ја њега, он би мене кад-тад. Били смо људи и
људски смо се мрзели, отворено. Добар је био, и најжалије ми је било
ње -гове одсечене, осрамоћене главе. Знаш, стара, завадила нас је и она,
собарица. Али се на њу не љути. Она је, јадница, добра као јагње.
Добра је као трава коју без питања газимо.
Видео је како се људи удаљују од његовог кревета.
Искоса их је гледао, с пола вида.
Стрепео је, дрхтао је.
Чинило му се да ће умрети оног тренутка кад их не буде више
било у његовој врелој ружи.
Зато је желео, немоћан и непомичан, да их дозове и за -моли да
остану с њим још ксми тренутак.
Браћо, желео је да им каже, ви ћете тош да живите, а мене ће
ускоро јести црви и разне бубе. Браћо, ником не говорите да сам био
заражен и да ми је чак и душа била бо -лесна. Реците да ме граната
разнела, да је нисам ни чуо. Браћо, није она крива за моју болест. Није.
Крив сам ја што сам пошао к њој. А ни она није крива што ме пустила
на се, ни што је била болесна. Други су криви, то јој реците ако ]'е
сретнете. И кажите да се на њу нисам љутио, и да сам се распитивао
шта је с њом, и да сам стрепео хоће ли до мог повратка остати жива. А
мајци мојој реците да сам погинуо. Нека оде у град, нека њу нађе и
одведе је у село, кући. Нек њих две чувају козу и јаре. И нека се не
раздвајају . . .
Стојећи крај старице, дечко виде како бегунци пспурише
прозорчићу. У мислима их виде, поређане уз плот. Сети се оних првих,
који су плотунима приковани за земљу, и дође му да зацвили.
Старица утучено погледа рањеника чије се лице окрену према
прозору.
Велике и црне очи. Он прикупи сву снагу и превали преко усана:
— Браћо не дајте да се мучим ... убијте ме ...
И изговоривши то, муњевито се сети вука и звона.
Мало сунце 13?
ТРИНАЕСТА ГЛАВА
Био је мали, сасвим мали дечко, није био напунио ни девету, и

грејао се на августовском сунцу с дедом.
Дека је дремао, изваљен наузнак, растављених дугих ногу, а он је
седео крај њега и струком папрати бранио га од мува.
Ништа није хтео да га пита, иако су му уста била пуна сасвим му
нејасних питања. Јер му је било жао да буди умор -ног деку, који је
непрестано, склапајући очи, говорио како му се не спава и како би, кад
би хтео, могао истући и најја -чег четрдесетогодишњака.
Дечко је знао да су за деку говорили: „Нека спава: није се, сиромах,
имао кад наспавати", па се трудио да га не пробуди.
Невесео и потиштен, дечко је дуго чучао крај старца који је
потајно хркао, стално се трзајући.
Гледао је села по странчицама, кућице налик на трмке из
пчелињака њиховог суседа и велики, непрегледни и жути друм, којим
су се, откад је сазнао за себе, људе и њихове путеве, кретали просјаци,
јуродиви и несрећници свих врста. Обасјана сунцем, напуштена и некуд
упућена деца жагорила су на друму и све се више удаљавали од места
на ком је он мировао с уснулим деком.
Чуо је плач с друма, тихо и тужно цвиљење, и туга му се скупљала
у душнику.
Чезнуо је за шареном гомилом.
Плакало му се што не може да се упути за њима, и за вечита
времена напусти село, досадни живот, и кравин реп.
Махао је стручком папрати, сигуран да не дотиче деку* који би се
пробудио и гледао изгубљено за тајанственом го -милом, изнад које је
лебдео детињи плач, јасан и на запари.
Кад су замакли иза брега, управо кад их је нестало на оном месту
где су се и други губили, остављајући га прико -ваног за декин праг,
погледао је доле и видео: није деку бранио од мува, већ је богатим
струком папрати стално пре -лазио преко његовог лица.
Али је дека спавао, тежак као сноп ражи, и трзао се.

Видео је како стриц, као и његова мајка, носе снопове преко њиве.
Боси, полуголи, препланули од сунца и усукани од глади и претераног
рада на туђој земљи.
Снопови које су носили били су суседови, управо оног кратког
носоње што је на имању имао три пчелињака. Били су наполичари и
радили су ужурбаније.
Прошли су поред њега и зарежали, и мајка и стриц, што не иде за
њима да купи класје.
Очајан, увређен, и скоро расплакан, погледао је за њима. И очи су
му се зауставиле на новој гомили просјака, још шаренијих од оних
првих. И као никад пре зажелео је да се нађе међу њима, с малим
завежљајем на плећима.
Деку није могао пробудити ни гром, ни топ. Па чак ни сноп ражи
који је крај њих стриц бесно бацио.
Нагло се окренуо на вику што је кључала негде на имању.
Затим је видео како група сељака јури према конопљи -шту, где су
неколицина стојали у хладу и махањем руку пози -вали свет с њима.
Жене су бацале снопове с леђа и подбочене, са шакама изнад
очију, гледале доле.
Људи се нису мислили. Бацали су усукано пруће и озбиљ -но
ишли ка конопљишту.
Онда су и жене за њима одлазиле, остављајући колевкс и децу
усред руковеђа.
Њих двојица, дечко и дека, стигли су доле међу првима И видели
сељаке и вука. Правог правцатог вука, дивљег, оног из шуме. Али вука
са торбом на глави.
Тако завезан, и изваљен, ником ништа није могао, па ни оној
тројици што су га, свезаног као пса, вукли.
Преморен и рањав, вук т'е лежао, и дечку се чинило да неће дуго и
да ће га бацити псима.
Сељаци што су га држали на ланцу ликовали су, зади -хани.
Отирали су зној с лица и врата рукавом и причали окупљенима како су
га ухватили.
Дечко се држао деки за скут и уплашено пиљио у пре -млаћену и
непокретну телесину јагњокрадице.
Мало сунце Јз5
„А како га ухватисте, побогу браћо?" — зачудио се бу -новни дека

и затурио капу на затиљак.
„НиЈе то ништа", вајкао се погрбљен сељак, онај нерад -ник из
куће с друге стране реке. „Није то ништа."
„Како ништа, брате рођени!" — зачудио се дремљиви дека и
вратио капу чак до носине.
„Није то ништа", опет је почео сељак снебивљиво, при -дајући
тиме себи двоструку важност. „Ето, ухватисмо га ..."
„А како, брате, како?" — поновио је дека нервозно.
„Ето", претварао се сељак. „Потрчали за њим и ухва -тили га."
„А он подвио реп и чекао тебе?" — узбунио се сад већ сасвим
будни дека.
„Мене", рекао је сељак с поносом, и мало исправио леђа.
„Тебе чекао?" — насмејао се шкрбави дека и опет зату -рио капу.
„Тебе, ту џукелу и ништа човека?"
„Мене, мене", увређено је понављао сељак, и све више исправљао
леђа, и притезао ланац к себи.
Дека се грохотом насмејао, затресао се скоро, показао свим нижим
од себе велике шкрбине, занео се.
Онда је, жмирећи, циљао право у збуњеног ловца, ком је покварио
представу до које му је било много стало:
„Е, вуче мој, вуче мој! Шта си доживео, јуначино! Да те најгора
црногорска рђа држи на ланчићу као штене!"
Онда се окренуо осталима, који су се смејали његовој озбиљној
шали, и гледали га више но и вука и оног сељака, и поновио као за
себе:
„Не вреди, браћо, ни јунак бити! Ето, будеш вук, и до -паднеш у
руке једнот рђи, једном несоју! Једном скоту који те утуче и осрамоти!"
Чак озбиљан, с гримасом, пошто је пљунуо у стрњиште, дека се
удаљио од гомиле и отишао у први хлад да спава као сноп ражи, бачен
насред врелог гумна, да лежи скружан не -моћно као онај стари вук
међу окупљеним сељацима.
Дечко је гледао сељака што је држао вука на ланцу.
Несрећан што га је дека осрамотио, обрукао, човек је, муцајући,
причао како су га ухватили. Трипут је уметнуо у причу, трипут скоро
плачно:
„Браћо, истину вам говорим."

Нико му није сметао да говори и он је био задовољан,
„Ухватили смо га у тору. У мом. тору. Ускочио
унутра, поклао ми петнаест брава. Напио се крви и није
могао натраг. Погледамо ми јутрос, кад имаш шта
видети — гомила закла -них брава, а он бесно шета и
скаче уз лесе."
Погрбљени сељак био је узбуђен, и дечку се
чинило дз заиста говори истину.
Сељак је говорио полугласно, скоро шапатом и
чврсто држао ланац који је већ цимао изнемогли и
преморени вук.
Сељак је, гледајући око себе, испитујући свако
лице по -наособ, причао:
„Оборили смо га прво моткама. Тек онда смо му
натакли ову торбу на главу и свезали га."
„Не стоји му добро тај ланац", рекао је неко искрај
дечка.
„Шта ћеш", збунио се сељак и погрбио се. „Шта
ћеш, само ми је то било при руци. Пустио сам пса и
свезао ово -га ... овога зијанћера."
„Па сад парадираш, је ли?" — насмејала се
подругљиво мушкобањаста жена.
„Јесте", збуњено је одговорио сељак. „Јесте . .."
„И идеш из села у село, па се правиш јунаком?"
„Јесте", опет је снуждено лануо сељак и стуштио
се, уву -кавши ситну главу међу рамена. „Идем."
„А у колико си села био од јутрос?" — запитао је
неко испред дечка.
„У четири", одговорио је сељак гласом налик на
куку -рикање.
„А жито ти се просипа на њиви непожњевено",
додала | | је мушкобања.
„Просипа", застењао је сељак, прогутавши
срамоту.
„Дај да га утучемо, па иди и жањи", рекао је неки
ста -рац. „И не парадирај више. Знамо се."
Сељак је на то подигао густе, кратке обрве и,
набравши ниско чело, дуго их мотрио.
Вук је цимао везу, трзао се.
Сељак је покушавао да запамти сваку гримасу коју је ви -део на

лицима око себе. Био је несрећнији од вука. Очекивао је признање што
је ухватио штеточину, а они су почели да терају шегу с њим и да га
још, поврх свега, нападају. Па се одједном покајао што га је ухватио, и
посумња да би могао бити чак и кажњен за то. Сетио се гомиле меса у
свом тору и замислио се шта ће с њим. Зацвилео је, мали у запари и
најмањи у гомили:
„Браћо, хоћете ли развући оно месо? Свак нек узме по пола брава.
Не морате ми све платити у парама. Можете к у житу .. . ионако га
немам ..."
Дечко је затим дотрчао код деке, у хлад. Пробудио га је и рекао му
шта хоће да ураде с вуком.
Дека је скочио и протрљао очи и дуге бркове.
Дечко је испричао шта је видео.
А видео је како су сељаци, после дугог већања и пога -ђања,
однекуд донели парче гвожђа, шипку једну, таман за ђем.
И њом су рашчепили вуку уста. Зађемили су га. Ђем су жицом
причврстили за металну псећу огрлицу.
Вук је режао.
Онда су за огрлицу прикачили овчје звоно. Баш звоно оних оваца
које је поклао.
Тако заузданог повукли су га страном. Више су га тег -лили но што
је ишао сам.
Гледао је око себе закрвављеним очима.
Пси су на њ лајали, завијали као на кијамету, јуришали.
Али су га сељаци још бранили.
Чим је под грлом осетио звоно, вук је почео да скаче, да се
пропиње на задње ноте, да ужасно режи. И што је више трзао и
пропињао, звоно је било луђе и немирније, и зверку је остављала
памет.
Дека је позеленео и појурио, онако незграпан и кракат, преко
ливаде. Дошао је до на брег, с ког их је све видео под собом, као да с
дрвета гледа. И повикао је:
„Браћо, шта то радите?"
Није ни сачекао да му одговоре. Опкољен псима и де -цом
наставио је:
„Браћо, срамота! Пустите га! Што га мучите? Убијте га људски!

Што сте га зауздали? Скините му то звоно! Убијте га! То више доликује
људима! Не поганите руке тако, људи( Је ли вас оставила памет? Шта
вам је?!"
Дуго је говорио људима. Свашта им је викао. Псовао их је.
Нису га слушали, чинило се дечку, и он је био несрећан. Ишао је
по брегу и галамио:
„Пустите га, никоговићи! Пустите га, ништа људи!"
Онда му је глас био мало мекши, очајнији:
„Не срамотите се, људи! Не мучите га тако!"
И видео је како се вук трза и покушава да надјача се -љака, који га
је шибом тукао по глави.
Дечко је био доле, код гомиле, и видео је како крв лопти преко
вуковог језика, како му је и цела глава крвава, и ноге исечене, и хрбат
изгребан, и бокови огуљени.
Пси су стравично завијали на августовској врућини и гомила се
некуда кретала, кретала заиста без циља, милела преко ливаде као
поворка.
Уплашен, дечко је гледао горе, и видео дугачког деку како урла,
оцртавајући се на светлој и врелој позадини неба:
„Браћо, зар вас није стид? Браћо, вас би требало тако! Говновићи!
Женетине! Псине! Вас би требало, а не њега! Лако вам је сад!"
Али га ззиста нико није слушао, сем дечка.
Дечко је видео како су оних дваестак паса пустили на вука.
Вук је бежао, очевидно рамљући на предњу десну, спо -тицао се,
измицао им.
Хтео је у шуму — препречили су му пут.
Хтео је низбрдо — кобрљали су се и они, и увек се нала -зили
испред њега.
Покушавао је да их престигне узбрдо — једна половина увек ]'е
била бржа и, разјапљених чељусти, чекала га.
Људи су гледали како се мучи, зевајући, режећи.
Али онај ђем!
Ни скочити није могао много. Јер су свуда били, на сва -ком месту
где је желео да се обрете.
Звоно му је теже падало од њих свих, чинило се људима.

Није могао да се навикне на питому звоњаву под грлом.
Бес је у њему растао са страхом и он је био главом о земљу како
би се ослободио и ђема и звона.
Можда би и успео да није било паса, који су, искежени, насртали
на њ.
И дека је с брега видео срамну борбу и радовао се што је вук био
већи од сваког пса понаособ.
Раздражени мало, људи су се вратили на своје њиве.
Али нису могли мирно да раде. Окретали су се и оком тражили
вука и псе.
Понекад би се појавили — гомила. И брзо су нестајали у мору
траве, папрати и шуме.
Чобани и деца, коју ни батине нису могле отерати да купе класје
по њиви, трчали су за псима и вуком, и вриштећи гледали.
Избијајући из шуме, вук је очајнички, просто страхотно завијао. И
завијање му је било начето.
Ни дека није могао везати дечка за хладовину. И он је гледао како
пси бесно уједају вука. Кидали су од њега, раскр -вављеног, комаде
коже с длаком. Острвљени, пси су нава -љивали: и међу собом су се
клали.
Вук је сквичао као пас.
Крвав, оглодан, јурио је преко ливада и њива, са звоном које му је
теже падало од псећих уједа.
Људи су заклањали очи шакама и кајали се што су га зауздали.
Скинули би му и звоно да им је сад могло бити.
Целог дана гонили су га око сељачких кућа, по њивама и
ливадама, и људима се просто-напросто није радило.
Сасвим оглодан, изобличен, поружњао и крвав и поврх свега
срамотно зауздан, пао је крај декиног гумна.
Више није могао да се дигне. Ни звоно није више зво -нило и вук
је, чинило се дечку, био спокојнији.
Дечко је плачући гледао како су му, још живом, кидали кожу,
скубли месо и просипали црева.
Размакли су га брзо, срамотно, ужасно.
Људи су гледали све до ноћи како су се пси, њих триде -сетак,
облизивали око гумна, а онда завијали, острвљени.
п »ч»
^Ч™
На ледини, крај гумна, остало је звоно. И нико није хтео да га узме

...
Ноћ је брзо пала и људи су, уморни од рада на припеци, брзо
заборавили и вука, и псе.
Дани су пролазили и дечко никако није могао да сметне с ума ту
срамоту. У снове му се петљала велика гомила паса: пред њима бежи,
несрећни, зауздани, немоћни, и на ружну смрт осуђени вук. Пси
злослутно завијају, подвијају репове пода се, као да слуте глад и помор.
Он трчи и хтео би вуку звоно да скине, да му смакне металну и псећу
огрлицу, да му из вилица ишчупа ђем, како би се људски могао
бранити од паса.
Али се сан прекидао увек на истом месту: пси су побе -ђеном вуку
на његове очи скубли џигерице и вукли црева, и људска срамота из сна
у сан постајала је све већа и већа.
Ни у сну нико ниЈе хтео с ледине да узме звоно. Старији су га
заборавили. Чобани су знали да је висило о вуковом врату.
И оно је, то звоно, брзо зарасло у траву и заборав.
Чим је навалила јесен и школе се отвориле, дечко је оти -шао од
увек дремљивог и бесног деке, одневши у сећању једну тешку и
срамотну смрт.
И доцније, као одраслијег, дечка је мучила та смрт. Се -ћао се
августовске запаре кад је био најнесрећнији, нај уморнији.
И како су године долазиле и пролазиле, тако је у њего -вом сећању
вукова смрт постајала све страшнија, све ужас нија.
Кад год би спазио гробље, пратњу, или мртваца, запитао би се:
мајчице моја жалосна, како ли је умро; срамно или обично; мучен или
опкољен мноштвом родбинских паса; за -уздан, с ђемом преко језика,
са туђим звоном под брадом?
И правог одговора, срећом, никад није било.
Годину дана доцније, исто на припеци, баш поред гумн? и оног
шевара у ком се налазило вуково звоно, пронели су деку: мргодног,
бркатог, достојанственог. И дечко се тог тре -нутка живо и с ужасом
сетио вука и потере, и помислио како је дека умро срамно као вук:
гладан пре свега, јер је суша
Мало сунце \л±\
спржила и семе, бос и скоро го, вређан и понижаван не само од својих

укућана, иако је имао бар једну капу црногорских и других медаља за
храброст и чист образ, што такође није за потцењивање . . .
ЧЕТРНАЕСТА ГЛАВА
Дечко је био сигуран да нико сем њега није чуо кад је рањеник
сасвим тихо проговорио:
— Браћо, носите ме с овог кревета . . .
Ни старица то није чула, иако му је била ближа од бе -гунаца што
су се гурали око прозора.
Дечко је гледао како се велике рањеникове усне мичу, како му и
брада подрхтава, а очи сузно сјаје: ни шапата више нијс било и мали се
питао шта ли је то још хтео да припита рањеник.
Црна глава се померала по узглављу.
Рањеник је видео нејасну, управо мутну слику Црног на зиду, и
шапутао је у себи: браћо, носите ме с овог кревета. Хоћу да умрем на
другом месту. Свеједно где. Само не ту. Не ту. Носите ме. Што ћутите?
Што ме тако гледате? Што се не мичете? Носите ме .. . их, губали се
живи и тако ишли тто свету, и дочекали ово што је мене сад снашло. Не
могу више овде да лежим. Па ово је његов кревет. А ја сам га убио. И
сад га мрзим, и не замерите ми то. И сада, мртвог.. . мртвог га мрзим
као да је жив. И све што подсећа на њега. Сваку његову крпицу... желим
да пљунем на све што је његово. Зато имајте срца, браћо. Смилујте ми
се, тако вам бога — скините ме с његовог кревета. Ох, па ви одлазите, и
остављате ме самог. Самог? Да, самог. Са његовом мајком, и с оним
дететом. Верна дружина оставља свог настрадалог брата. Ох,
погледајте ме бар још ^едном, толико сам заслужио.
Бол га подухвати одоздо, од ногу, пређе преко слабина и стаде
негде у слепоочницама.
Заборави своју тиху молбу и виде пчелињак.
Тај пчелињак више није туђ. Његов је. И нема оног чо -века с
пушком. Човек што се испрсио на брежуљку његов
II
је отац. Он се смеје безазлено, и не брани просјацима, јуро -дивима и

сељацима да улазе у пчелињак и шаком захватају мед из кошница.
Ту ће, у очевој близини, окружен ројем пчела, да умре. Отац за то
неће ни знати и стално ће уводити невољнике и сирочад у пчелињак.
Светлости око кошница има доста, зе -мља је чиста, а трава мека као
женска кожа око пупка.
Више није обраћао пажњу на бегунце. За њих скоро није ни знао.
У ружи их није било.
Старица пође за њима. Нешто им је говорила, али дечко од
пуцњаве није чуо шта.
Дечко виде како почеше да искачу кроз прозор. Гледао је. Лете
увис торбе шаренице. Нестаје их као и плота поред кога су се мицале.
После експлозије до прозора стиже неколико комада људ -ске
одеће и нешто мрко, слузаво, крваво.
Дете се уплаши комађа људске коже и сместа заборави старицу
што је избезумљено и лудачки пиљила у рањеникове наопако окренуте
дланове.
Дечко се примаче прозору и спази како и друга двојица нестадоше
на месту где су они други, с изрованом земљом, полетели увис.
Дечку прсну срце: не могаде да заустави поплаву суза, најжешћу
откад су му неки такви људи, неки бегунци, од -вели јаре.
Рањеник отвори очи и кроз прозор виде пожар у даљини. Пламен
јача и обузима све што с кревета може да види. И туробну даљину; и
шуму с подељеном браћом; и оскудно и грешно небашце око прозора;
и саму земљу, на којој прос -јачки чучи сиротињска кућица; и слику
оног мрског му чо -века, што га и мртав прогања, смешећи се са зида; и
старицу с хромим дететом које се помаже штаком; и свеобухватну,
живу и греха препуну ружу.
Рањенику се чини да му чело стоји припијено уз њен трбух. Кожа
испод њеног пупка, разапета и осута црвеним оспицама, заклања му
цело лице и он ништа не види до њена мала, мека и топла бедра.
Глава му пропада у њену утробу.
Мало сунце ^43
Мало собаричино тело непокретно је — велика и црна глава

подигла је, надула је кожу трбуха.
Не мичу се ни она ни он.
Он не може, ране му не дају: она одозго просипа топле, сочне
речи, од којих га и последњи пут обузима стид.
Мисао се приводи крају, тањи, али још светли: у њеној је утроби,
и нема одатле мицања.
Затим види само љуспасте латице руже — кожу слатког трбуха.
Ништа више.
Зна да је и њој добро, и да већ не осећа бол од топле и тврде главе
у утроби.
И мало, чиграсто тело, и њена похотна кожа, осута цр -веним
звездицама, и чвор црне лобање, углављен у топло месо, као и први и
последњи пут, оне ноћи, претварају се у најчистију честацу подневне
светлости што обилато капље с разваљеног кревета и обасјава утучено
дете са штаком . . .
Његова глава висила је преко кревета.
Старица не зна ко га је пре, она или дечко, видео не помичног.
Обоје су, изгледа, у исти мах погледали и видели како глава виси.
Запуштена, рашчепљена, са сламом у коси. Очију отворених, утеклих у
страну. Очију замућених и скоро белих — печуркице на ледини, после
кише.
Бакица и дете су се гледали у правој недоумици.
Она је држала руке на грудима. Погнута, увела, мала.
Што ли су му вилице онако разјапљене.
Души његовој било је тесно грло па је зинуо да је некако пропусти.
Толико му је била велика душа.
Док му је прилазила, са зида ју је прекорно гледао Црни. Старица му
својом марамом стеже главу, састави вилице. Испод затиљка нарогуши
сламу, направи право узглавље.
Онда, на изглед мирна, завуче руку у недра, извади два метална
новчића, јутрос испрошена на просјачком друму, и стави му их на очне
капке, које претходно лагано и вешто склопи.
Не уради то да му очи не би утекле и искапале. Већ зато да, кад

буде пролазио, на оном свету, поред злих људа и оних што не знају за
праштање, жмури. Само зато.
Слеђена, старица изађе из собе. За њом зашепа дете.
Изађоше напоље да виде где је сунце.
ПЕТНАЕСТА ГЛАВА
Нема те више, ружо, с крвавим пламеном на латицама Сва си од

рана, пепела и ништавила . . .

04 Malo Sunce

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

04 Malo Sunce

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

МАЛО СУНЦЕ

Из великог мушког врата расту три дугачка струка ражи.

Крави се земља под гужвом меса, немогуће завезаном у знојав и

Искасапљен, изрешетан сав, као да је био мета а не не -какав

Рањава глава била је пуна барута, пушчаних зрна, дима и

Чути ништа није могла, а имала је шта. Чинило јој се да око

Тако задња двојица мрдају, климају носинама и гледају да поглед

Нису они од оних с кокардама од олова на шубарама, нити од оних

И доцније, као одрасли дечко, старији шегрт црних руку од

Жели да, издишући, види и црвеножуту ватру, која стоји као

— Куд ћемо сад, браћо?

Стојећи крај старице, на прагу, умазан и прљав, мали и хроми

подоста јарака, заклона и рупчага, које су малопре по свој прилици

лика глава са сламом у коси, па затим заузе чудан и скоро немогућ

Покушавајући да заборави младићеве покидане прсте, осматрао

Старииа је имала три сина. И сва три је изгубила брже но многе

на периферији црногорског градића, која је била више село но део

И кад год је за њим плакала, присећала се риђана, који је био врло

Онда јс приметио да људи с којима се упутио пут пла-нине носе

И њих петорица стрмоглавише се за њим.

кољем, мотикама, и вилама, ноћу, по карамучини, кад се ни прст пред

Јер он је, сећа се, не примећујући никог у ружи, па ни строги

Чинило му се да ће на месту пресвиснути. Не од болова, на које

обрео му се на прсима. И нож му је отео и забо му га крај ува, у под; и

Затим се сетио другара из туче, и прљавих и масних шака под

Младић није знао како да протумачи Црног. Чинило

проводио, с одвратношћу се сећајући мале и необично лепе собарице, и

Он, младић, није могао у то да верује, као ни многи други њихови

Мали и хроми дечко стајао је на прагу собе и бојао се да уђе

Али из јаруге није било излаза: пушчани и митраљески рафали се

Мали га је мотрио и било му га је жао. И већ је разми -шљао:

У сељаковим грудима нешто затрепери. Али му глас, иако

Старица га је гледала још значајније. И слушала га је пажљиво:

— Несоју, рече старица. Да што вредиш не би те ни гонили.

Он се затим придиже и би му јасно што се старица уз -будила.

Али, они то нису знали, нити су могли знати; нити су могли у

Сад је у ружи видео собарицу. Ту малу, ту округлашну чигрицу

постоји, и што је ту, у њеној близини; да иде само зато да би њему

Тако су стигли до кућерка у ком је становала.

Пољупци су и даље милели уз бедра и састајали се у препонама, и

мокра пијавица; и да то што се збива у некој соби нема ни -какве везе с

Чим би се њега сетио, почињао је да га обузима бес; очи

„Онда... онда.. . онда ћу се снаћи. Могу чак и украсти."

У мислима је извлачио руку испод њених плећа, сада тако топлих

ће ми бита дивно, најфиније, као теби. Где је твоја банкица? Покажи

Али је несрећа тек тада почела.

Немиран, устрептао сав, подстакнут тамом на ћутање, он је дрхтао

„Мало моје", почео је плачно. „Мало моје, отвори врата."

„Шта тражиш у ово доба ноћи?" — запитала је прекорно.

Окренуо се од врата и пошао поред црног дрвљаника.

Друге је ударао одсечним и кратким ћушкама, обарао их на под, а

Хтео јс да умре и да јој, ако никако друкчије, докаже колико }е

За њим је пошла читава булумента пијанапа, ошамуће -них

Пио је целог тог јутра, нарогушен у гомили, нем, и глув за сва

Опкољавала га је чудна шарена гомила несрећника, из -губљено

„У крчму, рекосте ли?" — покушавао је да се расани.

Заваљен иза дрвљаника, гледао јс како један по један, у

Мешена, скоро растављана на делове, та жртвица, за -мишљала

— А с рањеником шта ћемо?

Утроба јој се преврће од жалости за Црним и чини јој се да га

Сад ће и да оду — знају велике очи.

Старрша га је гледала и сузе су јој квасиле образе.

— Мајчице добра, и мене оплачи. Оплачи, остао жив