Андреј МИЛИН Миодраг МИЛИН Цветко МИХАЈЛОВ

СРБИ У РУМУНИЈИ ЗА ВРЕМЕ

КОМУНИЗМА

*
Andrei MILIN Miodrag MILIN Ţvetco MIHAILOV

SÂRBII DIN ROMÂNIA ÎN VREMEA

COMUNISMULUI
 ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА ОБРАЗОВАЊЕ ВАСПИТАЧА
„МИХАИЛО ПАЛОВ“ – ВРШАЦ

Библиотека: Истраживачке студије

Издавачи :

Висока школа струковних студија за образовање васпитача „Михаило Палов“ –

Вршац
Српска академија образовања – Београд

Редакција:

Рецензије:
Академик Данило Ж. Марковић
Академик Камил Мурешану
Др Мирча Маран

Лектори:

Графичка израда корица:

Светлана Шалиначки-Кречковић

Коректура и компјутерски слог:

ISBN

Штампа:

2
Андреј МИЛИН Миодраг МИЛИН Цветко МИХАЈЛОВ

СРБИ У РУМУНИЈИ
ЗА ВРЕМЕ
КОМУНИЗМА
Звучни архив и приручник о страдању
(Допуњено издање)

Andrei MILIN Miodrag MILIN Ţvetco MIHAILOV

SÂRBII DIN ROMÂNIA

ÎN VREMEA
COMUNISMULUI
Arhivă sonoră şi manualul pătimirii
(Ediţie revizuită şi adăugită)

Београд – Вршац
2012.

3
4
IN MEMORIAM

TEMIŠVARSKOM KONZULU
SLOBODANU KREČKOVIĆU,
VELIKOM PRIJATELJU OVOG PROJEKTA
I SRBA U RUMUNIJI

CONSULULUI TIMIŞOREAN
SLOBODAN CRECICOVICI,
MARE PRIETEN AL ACESTUI PROIECT
ŞI AL SÂRBILOR DIN ROMÂNIA

5
 Мото:

„НИСМО БИРАЛИ НИ ЗЕМЉУ ГДЕ

ЋЕМО СЕ РОДИТИ, НИ НАРОД У
КОЈЕМ ЋЕМО СЕ РОДИТИ, НИ ВРЕМЕ
У КОЈЕМ ЋЕМО СЕ РОДИТИ, АЛИ
БИРАМО ЈЕДИНО ДА ЛИ ЋЕМО БИТИ
ЉУДИ ИЛИ НЕЉУДИ...“

Његова Светост
Патријарх Cрпски ПАВЛЕ

Motto:

„NU AM ALES PĂMÂNTUL UNDE NE-AM

NĂSCUT, NICI POPORUL ÎN CARE NE-
AM NĂSCUT, NICI VREMEA CÂND NE-
AM NĂSCUT, PUTEM ALEGE ÎNSĂ DACĂ
SĂ FIM OAMENI SAU NEOAMENI...“

Sfinţia Sa
Patriarhul sârbilor PAVLE

6
 Садржај / Cuprins

- Увод...............................................................................................................................9
Introducere..................................................................................................................19

- Записи Божидара Станојевића о САФ-у и ССКДУР-у (Însemnările lui Bojidar

Stanoievici despre FAS şi UACDSR).........................................................................28

- Procesul „trădătorilor şi spionilor titoişti“................................................................55

- Oптужница у Процесу „групе шпијуна и издајника”.........................................102

- Политички затвореници: интервјуи, архивска грађа, записи, сведочанства и

cудбине (Deţinuţii politici: interviuri, documente de arhivă, însemnări, mărturii şi
destine)........................................................................................................................140

- Српска црква у Румунији под комунистичким терором (Biserica sârbă din

România sub teroarea comunistă)...........................................................................278

- Три интервјуа „са супротне стране“ (Trei interviuri „din tabăra

opusă”).......................................................................................................................296

- Vasile Şandru, Pretenţii teritoriale.............................................................................308

- Василе Шандру, Територијалне претензије.......................................................309

- Владимир Љ. Цветковић, Црвена армија на Дунаву и тежње Срба из Румуније

ка присаједињењу Југославији................................................................................312

- Vladimir Lj. Cvetković, Armata roşie la Dunăre şi tendinţele sârbilor din România
de reunire la Iugoslavia.............................................................................................320

- Фотографије бивших политичких затвореника Срба (Fotografii ale foştilor

deţinuţi politici sârbi)...............................................................................................331

- Политички затвореници, биографије (Deţinuţii politici, secvenţe

biografice)359

- Tabel nominal cu deţinuţii politici sârbi din România..........................................531

- Прилози (Anexe) .................................................................................................... 559

7
 Сарадници: Colaboratori:

Александра Богдановић Alexandra Bogdanovici

Светлана Шалиначки-Кречковић Svetlana Şalinacichi-Crecicovici

Драгомир – Драга Мирјанић Dragomir – Draga Mirianici

Србољуб Мишковић Srboliub Mişcovici

Горан Мракић Goran Mrachici

Љубинка Перинац - Станков Liubinca Perinaţ - Stancov

Славинка Стојанов Slavinca Stoianov

Владимир Цветковић Vladimir Ţvetcovici

Маријана Шакотић Miriana Şacotici

Јованка Шољмошан Iovanca Şolimoşan

8
 УВОД У РЕКВИЈЕМ БАНАТСКИМ СРБИМА

Започели смо ово тужно и најчешће трагично евоцирање прошлости Срба у

Румунији са посмртним записима Божидара Станојевића, једног од главних ликова
минулих догађаја.
Почео сам [Миодраг Милин] свој животни пут као наставник у Белобрешки,
седамдесетих година (већ) прошлог века. Био је тамо човек са анатомским диформитетом,
грбав, иначе фотограф по занимању, звао се Никола Радосављевић. Уживао је одређено
страхопоштовање, уз понешто тајанствено или неизречено, везано све за неке прошле
догађаје, из времена партизана и рата против (рецимо) Немаца. Распитивао сам се, међу
мештанима, о минулом времену али редовно су избегавали дискусију, скретали разговор на
друге теме. Изгледало је, као опште прихваћено, да је дотични био уплетен у
„ликвидирању“ локалног „кулака“ Стојковића, те да је тако некако и задовољена нека
правда; у смислу да је овај важио као главни кривац за убиство Жарка Деспотовића,
комунистичку ратну легенду читаве Клисуре.
О таквим, осетљивијим ратним и послератним проблемима сам, у неколико наврата,
покушавао телефонски да поразговарам са Божом Станојевићем. Сваки пут сам био, истина
учтиво али ипак жустро, одбијен. Сада ето, опет, игром прилика, пред нама су Записи
Божини, који у сасвим различитом светлу говоре о догађајима са Деспотовићем,
Стојковићем и осталима... Опет сам дошао у заблуду, уочавајући да нам се често догађаји
не показују као што су се у стварности и збили; а да чак ни најпредусретљивији
саговорник неће ти саопштити увек целу истину.

Да покушам да разјасним себе пред овај полазак на пут. Мојој генерацији а поготову
оној пре ње остали су у памћењу одређени догађаји симболичног значења. Некада, ипак не
толико давно на лестви временских збивања, када си доживљавао стање пуно тензија са
институцијама комунистичког система (фабрика, колектив, школа, факултет, војска, а да не
говоримо о милицији, безбедности или тамницама), био си стално под присмотром, у
најмању руку под сумњом „субверзивне“ мисли или записа. То су тешко подношљиве
истине о времену неправди и потчињених који су такво време одржавали (потхрањивали).
Прокопије из Цезареје у своје је време, као и други пре и још више њих после њега,
био званични, дворски историчар сјајног доба Византије цара Јустинијана. Са изузетком
неколицине ерудита мало је њих који су заинтересовани јавним писањем овог хронографа
византијске прошлости. Међутим скривени записи, за душу, такозвана његова „Тајна
историја“, једна је од најчитанијих дела о правом, истинитом животу, животу иза завеса
политике, људи као што су били Теодора и Јустинијан, са страстима, славољубивостима и
многим световним гресима...
Можда несвесно, ови наши, потчињени и „пси чувари“ комунистичке пројекције у
нас, гледали су да искорене управо тај једноставни живот, сведен по прописима
хришћанског и православног живљења у нашем случају. Прави живот, од којег су они били
принуђени да одустану (или пак душевно богаљи, те нису око себе живот ни уочили),
зарад императивних апстракција. „Апстракција“ које на момент могу да опчине и заведу;
али временом оне изазову и замор, а ако предуго трају, стварају апатију или чак засићеност.

9
 Оно што је њима било недоступно гледали су да, на сопствени рачун, забране и
осталима, који ипак нису пристали на „пакт са нечистим“. Створен је, дакако, и терен
флуктуантног сучељавања, тираније и слободе. Од вајкада је то тако, а у нашој новијој
историји поготову. Они што су имали разума за ову пролазну слабост страсти
славољубивости избавили су се или имају наде за то. А остали пак, заслепљени (или
затечени) гневним изазовом необузданог ангажовања, без праве мере или крајности, губе,
дезинтегришу се, заборављају за себе. Овакви су управо они пуни срџбе, гневни на
историјско памћење и на подсећања, бременити људским пропуштеним приликама и
тешким гресима.

Серији таквих нелагодних писања, намењених потоњем читаоцу, припадају и

Записи Божидара Станојевића.
Простим речима и јасним размишљањима Божа (родом из Дивића а школованом у
Темишвару, једва изашао из детињства за време рата) описује трновит пут, преоптерећен
лажним обећањима и надањима, његове генерације.
Да се узалудно и бескрајно више не заваравамо, реч је о генерацији Срба из
међуратног времена, стасалој и дубоко верујућој у српске, преко времена трајне
вредности. О генерацији претежно сеоског бића, скоро нетакнутој роварењима
политиканства и повлачењем нових националних граница; о генерацији са вероисповедним
школама, југословенским наставницима (по решењима Школске конвенције из 1933.
године), са идентитарним образовањем својственом православном живљу из Панонске
низије и са Дунава, са сновима о интелектуалном усавршавању и надаље у Матици. Дакле,
са животом у духу сопствене традиције, на који је премало утицала често непредвидива
румунска плуралистичка демократија тог времена. У ствари и уистину ово становништво
никада није било консултовано нити подучавано сходно извесним очекивањима у погледу
властите будућности у држави у којој се нашло и неславном игром судбине.
Дошли су и Немци, са својом ратном „педагогијом“, свирепо бомбардовање
Београда на дан православног Ускрса 1941. године (6. априла, масивно, са румунске
територије) и све грозоте и страдања за време окупације; регрутовања, некако безвољно и
на силу, у румунску војску, масовно дезертерство са Руског фронта, скривање од жандара,
бегством у партизане.
Тек сада долази и до првог момента стварне индоктринације, комунистичке,
систематске и активне, на антихитлеровском фронту у Србији и даље... укључив и код куће:
АФС1 за Северни Банат и други за Јужни Банат. Границе у рату нестају, а Банат, све Банат
остаје. А Срби антифашисти, махом паори, управо „преваспитавани“ у школи рата,
примењују знања што су им пружали југословенски комесари или потреба да се избаве и
спасу сопствену кожу од прогањања жандара и Румунског војног суда за дезертерство.
Они никако да схвате да је АФС за Банат у ствари АФС за Румунију; још и теже им
пада да сазнају да је АФС испунио свој задатак „као српски“ (и, имплицитно, политички)
те да следи будућа фаза активисања искључиво на културном пољу. Тешка срца и то
некако прихватају, под новим рухом, као ССКДУР.2 Али, да сасвим одбаце и чак изложе
јавној осуди свог идола у Београду (лета 1948.) за кога су ушли и у ватру, као Срби, први
пут са сопственим идентитетом и само потом као комунисти, било им је непојмљиво и
сувише. Солидарно негодовање, дизидентство [иако још нису имали представу значења те
речи], румунско партијско прогањање и... тишина.
Међутим, само за кратко. У међувремену је нови империјски диригент над
1
Антифашистички фронт Славена (?)
2
Савез словенских културних демократских удружења у Румунији

10
судбинама мозаика народа са евро-азијског Истока, непогрешиви геније и апсолутни ратни
победник, дорадио и једну нову румунску партитуру, у којој су Срби добили улогу
„увертире“: издајници земље и комунистичког система, агенти империјализма и ...(прошло
је већ прилично времена од свршетка рата али не и прибојавања од застрашујућих
речи)...“фашизма Титове клике“. Здрав разум, осећај за меру, модерација, плодови
вековног суживота на овим просторима, све ја преко ноћи нестало, као сасвим безначајна
ствар, на путу у неповрат.
Представа о једној поражавајућој мањинској судбини, као и другим сличним њој, на
унесрећеном Истоку последњег столећа историје.

Овом приликом доносимо вам и враћамо у колективно памћење гротескне и тужне

странице принудног колективног самобичевања и присилног самопонижења спроведеног
над Србима Банаћанима, баченим у комунистичке тамнице, у више сукцесивних „ешалона“
робијаша, почев од судбоносног августа 1950., због баналне кривице што нису пристали
да забораве оно што су некада били и нису пристали да одбаце свој идентитет.
Идентификовали смо на десетине тих „лотова“, сумирући више од 850 жртава. Ране
су се некако, проласком времена, и завидале, бол је и прошао; али је остало разочарење,
живо и чак све снажније, неостварењима што су уследела.
А Срби у Румунији, сваким новим даном, у све већем броју, прелазе, из ове наше
стварности у спомен гробова и памћење књига. Или, парафразирајући исто нашег Божу
Станојевића, међу два погубна „похода“ на Темишвар, четничког мајора Ристића (1942.
године) и југословенског генерала Масларића (1945. године) писан је историјски
реквијем банатским Србима.

Наш пројекат обрађује питање политичких затвореника међу Србима и спроводи

истрагу о друштвеним и правним димензијама антититоистичких одмазди над мањинским
живљем. Претпоставили смо на почетку да ћемо обрадити неколико стотита несрећних
случајева . Ускоро је цифра доспела до 600, а сада поприлично превазилази и бројку од 900.
То је огроман број људи, имајући у виду да српски живаљ у то доба није бројао пуно више
од 30.000 душа. Ово изненађујуће суочавање са стравичном стварношћу бројки указује да
су Срби недвосмислено били најпрогоњенија мањина у румунском комунизму, а све је то
захтевало проширење истрага и одлагање финализације пројекта.
Ево неколико епизода које би требало да илуструју ову проблематику из недалеке
прошлости Срба у Румунији:
Како је било могуће да југословенска тајна полиција организује прави лов на људе на
територији Румуније и почињује гангстерка убиства, без сведока и писаних доказа?
Како су се реактивисале у присуству Црвене Армије унионистичке жеље
пограничних Срба, разочараних статутом мањинаца у послератној Румунији?
Који су били најутицајнији и најефикаснији механизми репресивног система и
политичке контроле над мањинским живљем?
Којем је „специјалном“ третману била подвргнута Православна црква,
најконзервативнија мањинска установа, стављена под контролу и детаљну истрагу и – у
зависности од случаја – тешку репресију, са несагледивим последицама по живот
заједнице?
Које су биле разарачке последице овог негативног деловања и над „јаничарима
система“, у самој заједници?

11
 И, на крају, који је резултат ових компликованих реакција и злокобних мешања у
мањинској алхемији нове аутохтоне демократије?
Странице које следе пружају, на својствен начин, могућа објашњења на постављена
питања која су до данас остала без одговора, а тичу се проблематичне, кривудаве и на крају
растурене судбине наших мањинаца, суочених са аутохтоним комунистичким опитом и
посттоталитарним штетним последицама.
Мањинци који се као саставни део дестабилизованог румунског друштва нису
доказали довољно одрасли за један нов почетак, ослобођен авети прошлости, које их и
даље опходе, авети пробуђене у колективној подсвести наше проблематичне демократије.

Политички затвореници: симптоматичне судбине

Лаза Адамов припада првој генерацији српских „антифашиста“ и „демократа“ који

су наивно учествовали у процесу демократизације Румуније, следећи радикални пример
послератне Југославије. Један je од главних чланова српске делегације која се појавила у
Београду 27. марта 1945 да преговара о будућности Срба у новој Румунији. Ревносни
сарадник „Правде“, од самог почетка, од јесени 1944, и један од верних и гласних
обожавалаца Совјета и њихових ратоборних парола („Смрт фашизму!“, „Слобода народу!“
и друге тог типа). Такође, један од ревносних и активних противника „реакционарне“ цркве
(оне званичне, под канонском јурисдикцијом београдске Патријаршије) и поборник
национализације верских мањинских школа. Његов се полет није умањио ни после
политичког неуспеха ССКДУР-а у Банату. Био је у међувремену именован у финкцији
инспектора за српске школе од стране Министарства националне просвете владе Петруа
Грозе, као инструмент политичког притиска против конзервативне струје у Цркви и
верским школама.
Разочаран, или једноставно елиминисан од стране нових гласноговорника Савеза,
играће више фигуративну улогу по питању Резолуције о југословенском питању, лета
1948. Ипак, био је довољно чувен да падне под ударцем „цунамија“ који је прогонио Србе,
познатијим под именом који је уливао страх у кости - „Процес титоистичких,
фашистичких, империјалистичких идајника...“, започет у августу 1950.
Епизода „игре“ са Безбедношћу није тако страшна, имајући у виду да је „субјекат“
преживео, без значајних трауми. Страшно је када схватимо да је све то у ствари било
правило од којег није било одступања нити спаса, изузев ситуације када би „орган“ или
„апарат“ једноставно дигао руке од тебе. И тек када помислимо да су сви они који су
прошли кроз ову страхоту били друштвени људи, са пријатељима, породицама,
интимностима неписаних правила мањинског микрокосмоса, схватамо начин на који је
један читав мањински живаљ био стављен под магловити свод Безбедности, препун
необузданих или уздржаних страхова и траума.

Божидар Станојевић долази некако из друге линије српских активиста, који су

избили на површину после 28. јуна 1948. Био је један од најдрастичнијих противника
антититоистичке Резолуције и поборника југословенске ствари у опасној и
неуравнотеженој борби.
Морални је аутор такозване пројугословенске „Контрарезолуције“. Не знамо тачно
да ли је ова ризична опозиција успела да срочи и неки кохерентан текст, са политичком
тежином противљења, али чињеница је да је наш човек ширио међу српским живљем

12
тотално пројугословенско духовно стање (укључујући понекад и неколицину Немаца или
чак Румуна, пограничних Банаћана).
Најдинамичнији представник био је управо Божидар Станојевић 3, који је наговарао
и мотивисао своје саборце из руководства ССКДУР-а да не одступе са Титове линије,
позивајући се на немили, „привремени неспоразум“, и несхватање југословенског пута од
стране осталих источних актера.
Други је проблем какав су одјек имали овакви ставови (помало наивни) међу
осталим Србима; или то што су многи бивши партизани (преко 2000 њих пореклом из
Румуније) остали верни југословенском маршалу и након повратка у домовину; поново се
мора истаћи да се ради о чистој симпатији на националној основи код неких наиваца и
лаковерника, али и о правом политичком устројству и ангажману у редовима УДБ-е
„спремнијих“ и фанатизованих кадрова.
Један од таквих „тврдих ораха“ из Клисуре био је и Станојевић, вечити бунтовник
против стања ствари у Румунији, маштајући о хипотетичном „југословенском
комунистичком рају“, који никад неће видети, упркос касније искуству „азиланта“ у Новом
Саду.
За разлику од нашег предходника Лазе Адамова, човека из области просвете,
осећајног и оронулих илузија након трауматског искуства, Божидар Станојевић,
популарни Божа за своје ближње, био је оштар, несаломив човек. Њега је првог уловила
Безбедност, малтретирала га и мучила не би ли издао своју мрежу 4; али је он ковао лудачке
планове за бекство из притвора и затвора, проузроковао је и почетак рушења илузије о
поверењу међу сабраћом, ипак је остао усправан, са својом правом српском, левичарском,
пролетерском савешћу. Безбедност, која је имала и добар њух у том смислу, пратила га је и
шиканирала стално, до одлуке (врло лако одобрене, разуме се, само у његовом случају) о
напуштању државе.
Врбован у својству сарадника одмах након пуштања на слободу, био је један од
малобројних утицајних Срба који су успели да „разочарају“ безбедаше. Зато му је све
време био посвећен посебан третман и био је окружен читавом мрежом „достављача“
информација. Доносимо неколико инстант-слика из касне фазе његовог праћења, из `60-их
и `70-их година, пре одлуке о напуштању Румуније.

Друга прича, која приказује бесперспективност идентитарно свесних мањинаца у

затвору без зидова који је био комунистичка Румунија, везује се за Миладина Силина.
У затвору од 1950, због реалних или измишљених кривица чланова ССКДУР-а, типа
„велеиздаје“ или других сличних специфичних немилосрдном апарату класне борбе, био је
испитиван и „исцеђен“ информација...“које признаје, потврђује и потписује при чистој
свести и здравој памети“ у затврору у Ајуду.
Безбедност га је регрутовала након неочекиваног ослобођења (као и неочекиване
осуде). Био је прикључен мрежи која је држала под присмотром Божу Станојевића и
његове ближње, назване „децом тироистичке реакције“ или „српским националистима“, у
зависности од времена и „приоритета“ репресије. Конспиративна имена, (као на пример
ревносни и за све заинтересовани „Адам Јон“, затим „Димитриу Мирчеа“, „Брату Георге“,
„Неделку Михај“, „Јонеску Лучијан“, „Јон Виктор“ и други), типично румунска,
коришћена у циљу бољег прикривања јадних другара, као да су преузета из стравичних

3
Ово је мишљење изнео аутору и Стеван Лепојев, бивши Станојевићев саборац у руководству ССКДУР-а и
затим у затвору. Занимљив роман-хвалоспев о Станојевићевом усправном држању написао је Миленовић,
Чедомир, Пут жалосних јаблана (Мilenovici, Cedomir, Aleea plopilor trişti), Темишвар, 2001
4
Стојанов, Павле, Југословенска национална мањина у Румунији (Stojanov, Pavle, Minoritatea naţională
iugoslavă din România), Београд, 1953, p. 142 - 143

13
сценарија полицијских филмова или некадашњих „патриотсих“ филмова за децу; затим,
такође бедна састајалишта, тајна скровишта (бифе „Динамо“, вински ТАПЛ подрум), са
ликовима попут администратора продавнице поврћа или таксисте; а субјекти, на истој
разини апсурда, истргнути из морбидног саучесништва џелата и жртве: ситуација из Кине,
„љубав“ између Тита и Енвера из Албаније, Нехруа и „друга“ Хрушчова, Тибета и Далај-
Ламе. Саговорници су увек били „експерти из прве руке“, извори „непроцењиви“ – све за
„генијалне стратеге“ тужне судбине румунског комунизма.
На крају крајева, уцена против слободе; или, опраштање почињених незаконистости
(намонтираних или реалних, без обзира), као у случају винског подрума у замену за
праћење Станојевића или београдских туриста придошлих аутобусима у Темишвар у
својству излетника или ситних шверцера...Живот га је задавио прљавштином, да би му се
на крају почело и допадати то што ради, бркајући неславну предају пред судбином са
егзистенцијалним испуњењем. Доспевши у такво стање инерције размишљања и памети,
„органи“ су га на крају одбацили као исцеђен лимун.
Пошто имамо пред собом „класични модел“ идентитарне корупције, регрутовањем
на основи уцене од стране тајне полиције комунистичке државе, пружамо и детаљније
информације из архива, откривајући варљиву игру примамљивања посредством уцене и
одбацивања, као саставни део „уговора са ђаволом“. Последица свега тога је, на крају
крајева, промискуитетно шуровање жртве са сопственим џелатом.
*
Ово је, на сву срећу, само део представe лика Миладина Силина, у тумачењу Архива
Безбедности (CNSAS). Имамо, за нашу душу, и реверс овог лика (или управо истинито
људско представљање) , из пера ћерке му, Милице. Пре трагичних догађаја породица
Силин је важила за примерне у Дињашу, „као једна од најуваженијих и најугледнијих
домаћинских породица у селу“. Миладин, челни активиста ССКДУР-а, био је хапшен и
суђено му је заједно са осталима, лета 1950.
Уместо „превазилажења пролазних неспоразума“ следила је застрашујућа казна од
25 година тешке тамнице, са разарајућим последицама и по остале укућане. Три су ћерке
на сваки начин понижаване и искључене из школе, као деца „издајице“; одузете су им и
толико жељене пионирске мараме, на јавном скупу у школском дворишту, пред свим
ученицима. А мати, присиљена на развод брака да би добила једно бедно радно место
куварице, да сви некако преживе.
У затвору, батинање, незамислива понижења, малтретирања сваке врсте, рудник
олова у Баја Сприје...Настојања потом да се некако преживи, у привидној слободи, путем
нечасног пакта са џелатима. Уследила је прерана смрт, проузрокована тамничким
искушењима и болештинама те све теже подношљивијом грижом савести у „проклетој“
слободи.
Од једне челне и поштоване породице, за само неколико деценија постало је све
прах и пустош. Противни вихор судбине мањинаца растурио их је на све стране, у сенци
бледог животарења, оптерећеног фрустрацијама и неиспуњењима.

Интевјуи „са супротне стране“

Интелектуалац – активиста, између илузија и разочарања

Мирко Живковић. Активиста Радничке Партије Румуније на разини Темишвара
(Баната) у време „чистке“ из 1948. Унапређен је и упућен у Букурешт, где је био задужен да
надзире активност југословенских простаљинистичких емиграната (такође Срба), избеглих
у Румунију.
Његови су ставови критични на рачун Александра Курића (подређеног активисте),

14
којег је Радничка Партија Румуније задужила да реорганизује ССКДУР након протеривања
„титоистичких“ кадрова из руководства. Сматра да су Курићеви ригидни ставови према
сопственим земљацима последица лошег образовања, уочљивог код многих Клисураца, за
разлику од оних из Горњег Баната.
Из младости је познавао Виду Недић, добру пријатељицу његове жене. Она је
радила за Безбедност у Темишвару, али је на Живковићев предлог пребачена по партијској
линији у Букурешт. Била је „квалитетна“ особа. Међутим, Живковић није знао да је и УДБ-
а регрутовала Виду Недић, у време док је као добровољац радила на изградњи пруге
Шамац - Сарајево (лета 1947). У Букурешту су били блиски сарадници. У једном тренутку
било је ухапшено и осам младића из Фења (родног села професора Живковића); над њима
су вршени притисци у виду спремања суђења, у које би био укључен и сам Живковић. И
над Видом Недић (која се већ налазила у затвору) вршени су страховити притисци (држали
су је голу извесно време, зими, у ћелији), не би ли сарађивала као кључни сведок
тужилаштва. Она је све то одбила, издржавши до краја (било јој је жао дечака породице
Живковић, којег је јако заволела, да му не упропасти живот).
Сматра да главна кривица не припада Србима у Румунији (намамљеним од стране
УДБ-е), који су били доста наивни, политички незрели за један такав подухват; главни
кривци су југословенски агенти („удбаши“, то јест „безбедаши“), који су после рата дошли
са наменом у Румунију (и они такође Срби) и који се нису клонили ничега у постизању
циљева. Они су имали спискове са људима и задацима. Заправо, био је у току рат између
две службе. Неки су баш због тога завршили по затворима.
Радничка Партија Румуније била је врло пријатељски расположена према
југословенској емиграцији; примили су паре, станове...
Живковић је био члан Комунистичке партије Румуније из гимназијских дана, од
1941. Његов је отац био заробљеник у Русији 1917. и причао му је са великим надахнућем о
Русима. Тако се и приближио, као ђак, КПР. За кратко време је постао прволинијски кадар,
активиста са платом. Све што је долазило из Совјетског Савеза било је „свето“...“бар што
се мене тиче“. А партијска дисциплина је била као у војсци.
Истраге о Србима предводио је централни активиста Јосиф Богдан. Он је у ствари
био темишварски Јеврејин, по правом имену Саломон. Био је у директној вези са
регионалним првим секретаром (Станчуом?) и са министром унутрашњих послова
Теохаријем Ђорђескуом. Био је бруталан, јавно је ишамарао једног теренског активисту
који није добро обавио задужења. Хтео је да се истаткне пред Дежом, а мрзео је Србе.
По питању „деликатних“ проблема везаних за Србе Живковић је био „заобилажен“,
тако да није био никад позван на ниједан партијски састанак на којем се одлучивала
судбина активиста ССКДУР-а.

„Партијски солдат“, туп и оронуо

Александар Курић. Учитељ, а затим регионални партијски активиста. Као
активиста, отворио је Педагошки институт у Темишвару и истовремено постао студент
математике. У ССКДУР дошло је до „промене кадрова“, те је њега Партија послала да буде
главни секретар. Директиве је добијао од Партије, од Мирка Живковића, те их је
извршавао.
Но, признаје да је био „издвојен од осталог тела ССКДУР-а јер „његовој линији
делатности није одговарало оно што они раде“. Било је „лепо“, они су били млади и
солидарни... „непријатељ је био пред нама а ми смо морали да се боримо против њега“. „ –
Који непријатељ?“- „- Било је лепо, наређења смо примали ... од Мирка“. „Многи су били
подвргнути патњама, избацивани из школа...“ „ – Нисам имао везе са тиме... Суочила су се
два табора, јер је Југославија била ... много напреднија од Румуније... Овде је

15
реакционарност била прилично снажна... ипак је било и добро...“. Злокобно и толико.5

Југословенски емигрант (случајно) у Румунији

Милан Петровић. Србин из Београда, са војним студијама у СССР, осумњичен, при
повратку у Београд, као простаљинистички симпатизант. Пошто се осећао угроженим од
УДБ-е, уместо затвора је изабрао емигрирање. Хтео је за Москву, али му се на путу
испречило организовање пропагандистичког бироа Коминформа у Букурешту.
Тако, остао је у Румунији и на свој особени начин доживео контакт са српском
мањином. У Букурешту је интеркомуницирао са Мирком Живковићем, Видом Недић...
Уочава, у редовима овдашње српске мањине, присуство комплекса ниже вредности у
поређењу са „правим југословенским Србима“, интелектуалцима и револуционерима по
професији.
Емигранти су били они који су, на новим језичким и политичким темељима,
основали српску штампу у Румунији. Они су били први марксистичко-лењинистички
„учитељи“ банаћанским сељацима, а многи су од њих били и бивши партизани са
„опијумом“ титиозма, убачени од стране УДБ-е.
Овде је практично настала расподела Срба, симпатизаната и опозаната Тита.Они су
допринели да се оснују публикације као што су „Правда“, „Културни упутник“, „Под
заставом интернационализма“, радио „Слободна Југославија“... У ствари они су били
привилеговани система из времена Георгиу-Дежа. И, суровом игром судбине и можда без
њиховог хтења или антагонистичних убеђења, били су истоварени у табор оних који су
угрожавали идентитет домаћих мањинаца. Одавде и њихов, у одређеној мери, стид да
истакну своје „српство“.
На крају су некако остали укотвљени близу високих структура државне политике,
касније у „Штефан Георгиуу“, „Критериону“, „Радио Букурешту“... Нека врста тужних
привилегованих, без слободе и без своје праве домовине; клонили су се поистовећивања са
„јадним“ Србима са Границе али су истовремено жудно тражили брачне партнере
искључиво међу Српкињама из Баната.
Живели су у круговима у којима су се кретали Мирко Живковић, Гизела Ваш,
Силвју Брукан; затим около председника Илијескуа, Миоаре и Петре Романа, Мирче
Динескуа...
Били су нека врста Београђана са статутом „sine die”у Букурешту, и сами жртве
несрећног контекста Хладног рата у тадашњим превирањима са Балакна. Истовремено су
били и успешни људи, чак су се неки од њих сјајно снашли у магловитом и непредвидивом
миљеу дивљег капитализма, балканског типа, који је обухватио и нову букурешку елиту
љубитеља новца. „Пред мировину“ су дочекали своје национално откровење и истакли се
путем интегрисања у Савез Срба у Румунији (Букурешка подружница ССР).

Српска Црква „под лупом“

Наведени документи представљају само први и слабашан зрак светлости у мрачном

свету надзорника и спроводилаца репресије система, свету који је као приоритет имао
класну борбу, а овога пута се у центру репресије нашла овдашња Српска Црква.
Око Српске Православне Цркве развијала се читава мрежа уходника и надзиратеља,
почевши од првих дана настанка Безбедности нове народне републике; уништавање

5
Ипак, реч је о луксузном стану којим га је Партија „наградила“ за његове идеолошке услуге од
„непроцењиве вредности“ које се граниче са имбецилношћу (стварном или вештачком, нисам докучио). Наш
човек се данас претворио у врлог православног верника.

16
модела православног грађанина-мањинца, модела грађеног на основама српског
Православља, било је, парадоксално, једини потпуни консензус између две тајне службе
(румунске Безбедности и југословенске УДБ-е) које су се тек обреле у „Хладном рату“.
Одувек легитимна Црква, под надлежношћу Српске Патријаршије, од почетка је
била „трн у оку“ југословенској тајној служби. Тајни службеници су се ноншалантно
показивали пред званичницима Владе Петруа Грозе у улогама културних саветника,
секретара амбасаде, медијских изасланика, итд., тражећи именовање школских инспектора
за мањинске школе међу овдашњим присталицама комунистичке власти у Београду.
Премијер Гроза, веома луцидан и циничан, жељан да избегне „стресантне“ препоруке
препотентног Тита, прихвата било коју сугестију амбасаде у именовању српских кадрова.
Ускоро се збио непредвиђени преокрет: свештена лица постају исто толико
омражена колико и бивши активисти „антифашисти“, чији је „рок употребе“ скроз истекао
у познатим околностима из лета 1948. Свакога дана расту неповерење и сумња у
свештенство које је постало веома изложено у насталом конфликту двају система.
Један „тврдоглав“ свештеник, који се на Граници изјашњавао као активиста РРП и
као југословенски патриота истовремено, став који се косио са новим канонима
Информбироа, био је ухваћен са брошурама „компромитујућег“ садржаја по народну
безбедност, те је прилично скупо платио своју слободарску храброст: био је искључен из
РРП, жустро испитиван и осуђен на тамновање под оптужбом најтежих „политичких
грехова“ измишљених у Кривичном закону пролетерског правосуђа. Занимала ме је и
његова потоња судбина. Зачуђен сам сазнао да је након робовања живео добро, и лепо је у
миру изгурао своју старост. Касније сам дознао и која је била цена овог „доброг“ живота,
читајући његов кривични досије, који је важио и 1970. године.
Други врли посленик на пољу српске вере, који је у међуратном периоду
надљудским напорима основао приватни српски гимназијски течај, са акредитацијом и
смештајем (у Кетфељу, Тимишка жупанија) биће, када буде дошло време обрачуна, осуђен,
пред старост, на 25 година робије због „шпијунаже“ и изградње „југословенске шпијунске
мреже“ (реч је о његовим бившим ученицима). Срећа што је лудило, у свом незадрживом
развоју, окончано 1955. године; иначе, Безбедност је кренула папире (досијее) да у затвор
стрпа све попове ( а затим и вернике).
Почетак педесетих година доноси спискове свештеника „под присмотром“
информатора најсмешнијих шифрованих кодова и свештеника утамничених, ухапшених,
провераваних, спискове свих сумњивих елемената; практично, читавој Српској
Правосланој Цркви је претило заточеништво под оптужбом титоистичке шпијунаже,
непријатељства према новој републици и других грехова из истог политичког репертоара.
Ово је, као што већ напоменусмо, тек први и дискретан увид у бесконачни лавиринт
тајних архива. Ствари су толико апсурдне да се за сада не смемо упустити у изношење
закључака у сфери једне стварности која захтева друштвену и политичку коректност.

17
 INTRODUCERE LA RECVIEMUL SÂRBILOR BĂNĂŢENI

18
 Am fost, la începuturile mele, profesor în Belobreşca, în anii 70. Era acolo un cetăţean, cu
o diformitate anatomică, cocoşat, pe nume Nicola Radosavlievici, fotograf de meserie, cu o
anume faimă, încărcată şi de mister, despre activităţile sale din vremea partizanilor şi ale
războiului cu nemţii. La întrebările mele printre săteni, aceştia refuzau discuţia, schimbând
precauţi subiectul. Singura referinţă generală era însă că respectivul ar fi contribuit la
„eliminarea”misterioasă a chiaburului Stoicovici6, făcând, într-un fel, şi un (presupus) act de
dreptate; anume, acesta l-ar fi asasinat pe Jarco Despotovici, martirul comunist din război al
Clisurei. Despre problemele mai delicate din război şi de după, am încercat, în vreo două rânduri,
să discut telefonic şi cu Boja Stanojevici. M-a refuzat, politicos dar ferm. Acum, prin jocul ciudat
al întâmplării, iată-mă lecturând Însemnările lui Boja, unde apare, dar într-o cu totul altă lumină,
istorisirea întâmplărilor cu Despotovici, Stoicovici şi Radosavlievici...Încă o uimire, pentru mine,
că faptele adesea nu par a fi ceea ce au şi fost în realitate, iar nu cei mai binevoitori interlocutori
îţi vor spune şi tot adevărul.
*

Să încerc să mă şi explic la acest început de drum. Generaţiei mele şi mai ales celei
dinaintea mea le-au rămas bine întipărite unele fapte cu valoare de simbol. Cândva, totuşi recent
ca desfăşurare istorică, când aveai o relaţie mai „tensionată” cu instituţiile sistemului comunist
(fabrică, colectiv, şcoală, facultate, armată, să nu vorbim de miliţie, securitate, închisori...) erai
mereu bănuit de ceva, măcar de gânduri ori însemnări „subversive” , adevăruri „nedigerabile”
despre o lume cu nedreptăţile ei şi slujbaşii care o ţineauîn funcţie.
Procopiu din Cesareea a fost, ca mulţi alţii înainte şi mult mai mulţi încă după, un istoric
oficial, de curte, în vremea de strălucire a Bizanţului împăratului Iustinian. Cu excepţia erudiţilor
puţini sunt azi cei interesaţi de scrierile oficiale ale acestui cronograf al trecutului bizantin. În
schimb, însemnările sale de suflet, aşa-numita „Istorie secretă”, este una din cele mai citite
scrieri depre viaţa cea adevărată, privată, din spatele cortinei politice, a oamenilor Teodora şi
Iustinian, cu pasiuni, vanităţi şi păcate multe, din cele lumeşti...
Inconştient, poate, slujbaşii şi „câinii” de pază ai proiecţiei comuniste de la noi căutau şi
ei să ucidă viaţa simplă, rânduită după regulile bunului simţ creştin (şi ortodox) în cazul nostru.
Viaţa adevărată, la care ei înşişi au fost constrânşi să renunţe (sau au fost infirmi sufleteşte de nu
au perceput-o), în beneficiul unor imperative abstracte. „Abstracţiuni” care pe moment pot să
încânte chiar; dar în timp ele produc şi oboseală iar dacă durează peste vreme, aduc de-a dreptul
la apatie şi chiar lehamite de ele.
Ceea ce lor le era interzis căutau, la rându-le, să interzică şi ei celorlalţi, care însă nu
semnaseră „pactul cu diavolul”. Acesta a devenit curând şi terenul jocului, fluctuant, dintre tiranie
şi libertate; dintotdeanuna şi în istoria noastră recentă cu precădere. Cei care au înţeles această
slăbiciune trecătoare a vanităţilor umane s-au salvat sau, au speranţe să o facă. Iar ceilalţi, prinşi
orbeşte (ori pe nepregătite) de această furie a participărilor, dezlănţuită , fără dreaptă măsură ori
limite, pierd, se dezintegrează, se risipesc, uită de sine. Aceştia sunt şi cei mai furioşi, furioşi
împotriva memoriei istorice şi a aducerilor aminte, cu a lor încărcătură grea, de reproşuri şi
păcate.
*
6
Slavco Stoicovici a rămas - observăm cu dezamăgire şi tristeţe - şi peste vreme nedreptăţit de memoria colectivă a
locului. El este personificarea imaginii negative a „chiaburului contrarevoluţionar” în exprimarea „de lemn” a
antifasciştilor de paradă şi a moştenitorilor lor spirituali din Clisură. Aceasta, în pofida faptului (relatat cu detaliu în
Însemnările de faţă, din pana unui - frământat de nelinişti şi doritor de reparaţii postume - consătean) că el a fost
victima absolut tragică a unor vremuri nebune.

19
 Din categoria unor asemenea scrieri incomode, destinate cititorului de peste vreme, fac
parte şi Însemnările postume ale lui Bojidar Stanoieevici, cu care am hotărât să ne deschidem
povestea aceasta de acum.
În cuvinte simple şi fraze limpezi Boja (de la Divici, venit apoi la şcoală în Timişoara şi
abia ieşit din copilărie în vremea războiului) zugrăveşte drumul sinuos şi încărcat de false amăgiri
şi speranţe al generaţiei sale.
Ca să nu ne ascundem, din nou şi la nesfârşit, după deget, o generaţie a sârbilor dintre
războaie, ridicată şi încrezătoare în valorile sârbeşti dintotdeauna. De substanţă preponderent
rurală, prea puţin afectată de mersul politicului şi trasarea noilor frontiere naţionale. Şcoli
confesionale, învăţători iugoslavi (în baza Convenţiei şcolare din 1933), educaţie identitară
proprie omului pravoslavnic de la Pustă şi Dunăre, cu aspiraţii de desăvârşire interlectuală, totuşi,
în ţara mamă. Deci, o viaţă de tradiţie puţin (sau deloc) tulburată de convulsiile democraţiei
pluraliste româneşti. De fapt şi de-adevăratelea, această populaţie n-a fost nici consultată şi nici
îndrumată cu privire la oarecari aşteptări legitime de viitor, într-un stat în care a încăput şi prin
hazardul destinului.
Au venti germanii, cu „pedagogia” lor de război, bombardarea violentă a Belgradului de
Paştele pravoslavnic al anului 1941 (6 aprilie, şi aceasta, masiv, de pe pământ românesc) şi tot
şirul de orori ale ocupaţiei. Înrolări cam în silă, dezertări masive de pe frontul rusesc, refugiu
contra jandarmilor la partizani.
Abia acum urmează, de fapt, şi primul moment de îndoctrinare, comunistă, sistematică şi
activă, pe frontul antihitlerist din Serbia şi mai departe... inclusiv acasă: FAS 7 pentru Banatul de
Nord şi altul, pentru Banatul de Sud. Frontierele în război se volatilizează dar Banatul, tot Banat
rămâne. Şi antifasciştii sârbi, proaspăt „reciclaţi” în şcoala războiului, vin să aplice ceea ce i-au
învăţat comisarii iugoslavi ori nevoia resimţită, de a-şi salva propria piele, de prigonirile
jandarmilor şi ale Legii marţiale româneşti.
Ei greu înţeleg că FAS pentru Banat este de fapt FAS pentru România; şi mai greu le cade
să afle că FAS şi-a epuizat misiunea „de sârbi” (şi, implicit, pe cea politică) şi urmează în viitor să
activeze doar pe tărâm cultural. O fac şi pe aceasta, sub o nouă înfăţişare, cea de UACDSR. 8 Dar
să-şi renege şi condamne apoi idolul de la Belgrad (în 1948), pentru care au intrat în foc, ca
sârbi, întâia dată cu identitate deplină şi apoi comunişti, era prea mult. Refuz, dizidenţă,
prigonire românească de partid şi...acalmie.
Doar pe moment. Căci noul dirijor imperial al destinului mozaicului de popoare din Estul
euro-asiatic, geniul infailibil şi învingătorul absolut de război, a pus la punct şi o partitură
românească. În care sârbii jucau „uvertura”: trădători de ţară, de sistem comunist, agenţi ai
imperialismului şi ...(pentru că trecuse ceva vreme de la război, dar nu şi spaima de cuvinte
periculoase), ai „fascismului clicii lui Tito...”9. Raţiunea, bunul şimţ, moderaţia, rod al experienţei
de secole au fost, peste noapte, spulberate, ca lucruri fără de seamă, pe calea definitivă, a pierderii
7
Frontul Antifascist Slav, vezi pe larg în însemnările lui B. Stanojević şi Procesul... din 1950, publicate de faţă.
8
Uniunea asociaţiilor culturale democrate slave din România.
9
E necesar să semnalăm inconsecvenţa metodologică rezultată din abordarea în spiritul formal-juridic de
„correctness” a faptelor unui regim, criminal cu proprii săi cetăţeni. Conform logicii din studiul unui mai tânăr
confrate (M. Rusnac, Procesul intentat liderilor sârbi „titoişti”, 1950, şi implicaţiile sale, „Analele Banatului”,
Serie nouă, Arheologie-Istorie,V/1997, p. 383-395; la fel, într-o serie de reveniri, mai recente, asupra subiectului.)
dacă sârbii au greşit, înseamnă că regimul represiv comunist a făcut un mare bine României. Astfel se scapă din
vedere calificările din repertoriul propagandei de sistem, într-o lume sfâşiată în disputele îngheţate dar şi fierbinţi
(Coreea, Vietnam...) ale Războiului Rece. Aceste texte sunt, ca atare, adevărate „salve de baraj nimicitor” pe frontul
disputelor ideologice ireconciliabile. Or, dacă nu spui acest fapt, ori n-ai înţeles mare lucru din sensul desfăşurărilor
evenimenţiale postbelice din Est, ori faci un joc al minţii, cu subterfugii, dând apă la moară unei ipotetice înfruntări
cu substrat naţionalist: românesc (legionarii) – sârbesc (titoiştii); după, mai departe, formula populară cândva, a
ciudatei coabitări dintre legionari şi comunişti naţionali (precum pătlăgica, care prima dată e verde ca apoi să devină
roşie.).

20
de sine.
O poveste a unui eşec de destin minoritar, ca atâtea altele, în Estul oropsit al ultimului
veac de istorie.

Readucem în memoria colectivă şi paginile, groteşti şi tragice, ale silitei autoflagelări şi

umiliri colective a sârbilor bănăţeni, trimişi în temniţele comuniste, în eşaloane repetate, începând
cu fatidicul august 1950, pentru banala vină că nu au vrut să uite ce-au fost şi să-şi renege
identitatea.

Iar pentru a fi mai edificatori, vom reproduce şi în româneşte fragmente din mărturiile
lui Laza Şolimoşan, cel care a fost iniţial pregătit la Şcoala de contrainformaţii a Armatei
române (pentru spionaj în Serbia!), avându-l coleg de studiu pe celebrul „măcelar“ de mai târziu
de la Timişoara, generalul C-tin Nuţă. Fiind catalogat „de neîncredere“, Şolimoşan a fost în cele
din urmă arestat şi „preparat” pentru procesele ce se derulau, ca pe bandă, împotriva
„trădătorilor” sârbi. Deci,
„M-au dus la un anchetator , unul Vasile Burlacu, om fără de educaţie. De la început mi-a zis: De
aici n-a ieşit nimeni nevinovat. Îţi vom alcătui un dosar , ca să fii condamnat şi să mergi la închisoare.
Îmi cerea, mereu, să recunosc cum am trădat patria. Securitatea avea pregătită o soluţie, convenabilă pe
atunci pentru români: toţi sârbii să fie etichetaţi de militanţi pentru despărţirea Banatului şi unirea cu
Serbia. S-au străduit să impună această afirmaţie fiecăruia! Zile întregi erai chinuit pentru asta! Anchetele
erau, pur şi simplu, ... îngrozitoare! Omul nici nu-şi poate imagina! Niciodată nu mă gândeam că voi fi
obligat să nu dorm o săptămână întreagă. Trei anchetatori, în trei schimburi, câte opt ore fiecare. Dacă
cedam şi voiam să dorm, la masă, unde eram aşezat, el mă lovea cu un baston peste cap, ca să mă
trezească: - Ce-i cu tine? Ştii că nu ai voie să dormi?! Şi nu era numai aceasta; nu primeai nici de
mâncare. Chinurile acestea au durat opt luni de zile; mi s-a părut atât de lung acest timp încât, la urmă de
tot, am ajuns cu propria-mi mână să scriu că încă de la naştere, m-am gândit să trădez România. La proces
am spus că m-au chinuit şi bătut, ca să recunosc că am trădat România. Judecătorul a schiţat doar
atât: Nu trebuia să semnezi! Dacă ai semnat, eşti vinovat! M-au judecat, în continuare, în baza acelei
declaraţii... Acestea nu erau, de fapt, nişte procese adevărate!...“ (A fost arestat în august 1953; la primul
proces, din 14 ianuarie 1954, nu a recunoscut nimic; a doua oară, peste câteva luni, a fost condamnat la 16
ani de temniţă, pentru înaltă trădare. Pledoaria avocatului său, C-tin Paraschivescu-Bălăceanu, suna cam
aşa: „Eu am o sarcină foarte grea. Mi-e greu să apăr un tânăr de douăzeci de ani care, născut în
România, educat de noi, ajutat de noi să-şi termine şcoala, merge un an la Belgrad, la liceu, iar acel an
are o influenţă atât de mare asupra lui încât se arată capabil să trădeze România...“) 10

Au fost identificate de noi zeci de asemenea „loturi”, însumând mai bine de 870 de
victime. Rănile în timp s-au cicatrizat, durerea a mai tecut; dar decepţia a rămas, vie, chiar şi
sporită, de neâmplinirile ulterioare.
Iar sârbii din România, cu fiecare nouă zi, trec, tot mai mult, din realitate dincolo, în
amintirea cimitirelor şi memoria cărţilor. Sau, parafrazându-l pe acelaşi Boja Stanoievici, între
cele două misiuni păguboase la Timişoara, a maiorului cetnik Ristici (din 1942) şi a generalului
iugoslav Maslarici (în 1945), s-a scris recviemul istoric al sârbilor bănăţeni.

Deţinuţi politici: câteva destine simptomatice

Laza Adamov face parte din prima generaţie a „antifasciştilor” şi „democraţilor” sârbi,
a celor care s-au pus, naivi, în slujba democratizării României după exemplul radical al
10
Vezi întreaga evocare în sârbeşte, în cuprinsul lucrării de faţă.

21
Iugoslaviei din primii ani post-belici. Membru marcant al delegaţiei sârbilor, care s-a înfăţişat la
Belgrad în 27 martie 1945, în vederea discutării viitorului sârbilor într-o nouă Românie.
Colaborator zelos, de la începuturi, în toamna anului 1944, al periodicului timişorean „Pravda”,
semn indicativ al adulaţiei vocale entuziaste a sovieticilor şi a mesajelor lor de război („Moarte
fascismului!” , „Libertate poporului!” şi altele în genul acesta). La fel de zelos şi vocal pentru
condamnarea Bisericii „reacţionare” (adică a celei oficiale, de sub jurisdicţia canonică a
Patriarhiei belgrădene) şi pentru etatizarea şcolilor minoritare confesionale. Zelul său s-a mai
domolit după eşecul UACDSR de a se implica politic în Banat. Între timp numit inspector pentru
şcolile sârbeşti din partea Ministerului educaţiei naţionale al Guvernului Petru Groza, ca
instrument de presiune împotriva aripii conservatoare a Bisericii şi şcolilor confesionale.
Dezamăgit sau pur şi simplu dat de-o parte de noii „vocalişti” politici ai uniunii, va juca
un rol mai degrabă de figuraţie în noua afacere a Rezoluţiei privind chestiunea iugoslavă, din
vara lui 1948. Totuşi, îndeajuns de important să-l „înglobeze”şi în valul de „tsunami” al
prigonirii sârbilor, cunoscut prin genericul aducător de frisoane şi spaime „Procesul trădătorilor
titoişti, fascişti, imperialişti …”, demarat în august 1950.
Episodul „jocului” său cu Securitatea nu e atât de grav ca fapt particular căci
„subiectul” i-a supravieţuit, se pare fără traume majore. Grav e însă atunci când conştientizăm
că aceasta a fost, mai degrabă, o regulă de la care nu exista izbăvire decât atunci când te
abandona „organul” sau „aparatul”. Şi când ne gândim că toţi cei trecuţi prin cumplita
încercare erau oameni sociali, cu prieteni, cu familii, cu intimitatea regulii nescrise a
microcosmosului minoritar, abia atunci realizăm copleşitoarea dimensiune a înglobării întregii
vieţi minoritare sub conul ceţos, de angoase şi spaime, dezlănţuite ori temperate, după bunul
plac, al Securităţii.

Bojidar Stanoievici vine oarecum din eşalonul secund al militanţilor sârbi, al celor care
ies în prim plan după 28 iunie 1948, fiind probabil cel mai drastic contestatar al Rezoluţiei
antititoiste şi vehement aderent al cauzei iugoslave in periculoasa şi inegala dispută.
Este autorul moral al aşa-numitei „Contrarezoluţii” proiugoslave. Nu ştim exact dacă
această riscantă opoziţie a produs şi un text coerent, cu încărcătură politică ,,pe contra”, dar
avem certitudinea că o stare de spirit, vehement favorabilă iugoslavilor a proliferat în masa
minoritarilor sârbi (atingându-i, pe alocuri şi pe unii dintre germani şi chiar români, bănăţeni
din graniţă). Exponentul ei cel mai dinamic se pare că era tocmai Bojidar Stanoievici 11, care şi-a
motivat şi camarazii din conducerea UACDSR să persevereze pe linia lui Tito, invocând o
regretabilă „neânţelegere trecătoare”a căii iugoslave din partea celorlalţi actori estici.
Este o altă problemă în ce măsură asemenea opinii (cam naive!) au putut avea ecou la
conaţionali; sau, mai degrabă, faptul că mulţi dintre foştii partizani de război (peste 2000
originari din România) au rămas devotaţi mareşalului iugoslav şi după repatriere; din nou, e
vorba de pură simpatie conaţională la unii mai naivi ori creduli şi înregimentare în toată regula,
cu angajamente de serviciu la UDB-a la cei mai „dotaţi” sau chiar fanatizaţi.
O asemenea „nucă tare”din Clisură a fost Stanoievici, mereu un protestatar contra
stărilor de fapte din România şi iluzionându-se cu un ipotetic „paradis comunist iugoslav” pe
care nu-l va afla cu adevărat niciodată, în pofida experienţei tardive de „azilant” la Novi Sad.
Spre deosebire de predecesorul nostru Laza Adamov, om din sfera educaţiei, sensibil şi cu
iluzii prăbuşite după experienţa traumatizantă, Bojidar Stanoievici, popularul Boja printre cei
mai mulţi ai săi, era un dur, de neînconvoiat.
A fost primul pe care l-a înhăţat Securitatea, maltratat în fel şi chip să-şi divulge

11
Opinie împărtăşită autorului şi de Stevan Lepoiev, fost camarad al lui Stanoievici în conducerea UACDSR şi apoi
şi la închisoare. Un interesant roman – elogiu despre statuia verticală a lui Stanoievici, vezi la Миленовић,
Чедомир, Пут жалосних јаблана (Мilenović, Čedomir, Aleea plopilor trişti), Темишвар, 2001

22
reţeaua,12 a stârnit planuri nebuneşti de evadare din arest şi penitenciar, a cauzat începutul
prăbuşirii unei iluzii a încrederii între conaţionali, dar a rămas mereu vertical, o conştiinţă
adevărat proletară şi sârbească, de stânga. Securitatea, trebuie să admitem că avea şi fler, l-a
urmărit şi hărţuit mereu, neîncetat, până la decizia (aprobată cu o uşurare, probabil) a
expatrierii.
Racolat imediat la punerea în libertate ca informator, a fost unul dintre puţinii sârbi mai
de vază care a reuşit să-i „dezamăgească” pe securişti. De aceea se va bucura tot timpul de
atenţie specială, fiind înconjurat, mai tot timpul, de o adevărată reţea de turnători. Iată unele
instantanee din faza „mai târzie” a urmăririi sale, în anii 6o şi 7o, dinaintea deciziei de a părăsi
România.

O altă poveste, sugestivă pentru lipsa de speranţă, a minoritarilor cu identitatea asumată,

în penitenciarul fără ziduri numit România comunistă, este şi cea a lui Silin Miladin.
În temniţă din 1950, pentru vinovăţiile reale ori imaginare atribuite celor din UACDSR,
de „înaltă trădare” şi altele din acelaşi repertoriu dur al luptei de clasă, a fost anchetat şi
„stors” de informaţii ... „pe care le dau, susţin şi semnez nesilit de nimeni”... la închisoarea din
Aiud.
Recrutat de Securitate la eliberare, survenită tot pe neaşteptate precum şi condamnarea, a
fost înregimentat în reţeaua ţesută pentru a-l ţine sub permanentă supraveghere pe Boja
Stanoievici şi apropiaţii săi, etichetaţi drept „capii reacţiunii titoiste” şi apoi „naţionalişti
sârbi”, după cum erau vremurile şi „priorităţile” represive. Nume conspirative, (precum zelosul
şi în toate băgăreţul „Adam Ion”, apoi „Dimitriu Mircea”, „Bratu Gheorghe”, „Nedelcu
Mihai”, „Ionescu Lucian”, „Ion Victor” şi altele), neaoş româneşti, pentru a-i „camufla” mai
bine pe triştii turnătorii conaţionali, parcă decupate din scenarii de sinistre filme poliţiste şi
„patriotice” pentru copii; locuri de taină, la fel de jalnice (bufetul „Dinamo”, depozitul TAPL de
vinuri), cu personaje precum un gestionar de aprozar13 ori un şofer de taximetru; iar subiectele,
pe măsură de absurde, parcă dintr-o complicitate morbidă, a călăului cu victima: situaţia din
China, „iubirea” dintre Tito şi Enver al albanezilor, Nehru şi „tovarăşul” Hruşciov, Tibetul şi
Dalai-Lama şi altele, de aceeaşi categorie, în care interlocutorii, de bună seamă, erau „experţi
de mâna întâi”, surse „nepreţuite” pentru la fel de „genialii strategi” ai tristului destin comunist
românesc.
În ultimă instanţă, şantaj contra libertate; sau, trecerea cu vederea peste unele fraude
(regizate, ori reale, lucru fără de importanţă!), precum cu vinul de la depozit, în schimbul
urmăririi lui Stanoievici ori a turiştilor belgrădeni sosiţi cu autobuzele de excursionişti la
Timişoara, sau doar pentru banala „bişniţă”... Viaţa l-a sufocat cu mizerii, încât la urmă au
început să-i şi placă, resemnarea definitivă confundând-o cu o împlinire existenţială. Ajuns
finalmente într-o asemenea stare, de inerţie a gândului şi a minţii, a fost în cele din urmă
abandonat de „organe”, ca o lămâie stoarsă de sevă.
Deoarece avem în faţă un „model clasic” de corupere identitară, prin recrutatea pe bază
de şantaj din partea Poliţiei secrete a statului comunist, vom oferi în cele ce urmează informaţii
mai ample de arhivă, dezvăluind de fapt jocul sinuos al ademenirii prin şantaj şi al abandonării,
ca parte integrantă a regulii „contractului cu diavolul”. Iar rezultatul, în cele din urmă, o
cârdăşie promiscuă a victimei cu propriul călău.
12
Стојанов, Павле, Југословенска национална мањина у Румунији (Stojanov, Pavle, Minoritatea naţională
iugoslavă din România), Београд, 1953, p. 142 - 143
13
Acesta, Sava Bugarschi, figură sinistră, de gardian la Securitate şi spion la UDB-a (la un moment dat cu misiunea
de a-l otrăvi pe arestatul Bora Conici, spre a se împiedica astfel căderea „reţelei” titoiste); apoi, după „cuvenita”
închisoare, şef la un aprozar (perioadă în care a dat dovadă de adevărate performanţe în a-şi turna conaţionalii, în
informări ce însumează mii de pagini, legate în tomuri la CNSAS, comparabile ca dimensiune cu o ediţie populară
din „Război şi pace” al lui Tolstoi); şi, în cele din urmă, vajnic „dizident” proiugoslav, cu domiciliu şi pensie „de
merit” la Novi Sad. E de presupus, prin urmare, că şi pentru UDB-a a activat cel puţin la fel de sârguincios.

23
 *
Este doar o parte, furnizată de Securitate, a imaginii personajului Miladin Silin. Avem,
din fericire, şi reversul acesteia, mai cald, uman şi tragic, din pana fiicei sale Miliţa. La începutul
tristelor evenimente familia Silin era printre gospodarii de vază ai Diniaşului, adevărat
„exemplu de hărnicie şi cinste” printre săteni. Miladin, activist de seamă al UACDSR, a fost
arestat şi împrocesuat împreună cu ceilalţi, în vara anului 1950.
În locul depăşirii unor „neînţelegeri trecătoare” a urmat o cumplită sentinţă de 25 de ani
de temniţă grea, cu efecte la fel de devastatoare şi pentru cei de acasă. Cele trei fiice, izgonite de
la şcoală şi deposedate public, în careu, de râvnitele cravate de pionieri. Mama, constrânsă să
divorţeze, pentru a primi un serviciu jalnic, de bucătăreasă, ca să aibă cu ce-şi hrăni copiii.
În închisoare, bătăi, umilinţe, maltratări, mina de plumb de la Baia Spie... Supravieţuire
apoi, printr-o aparentă libertate doar, prin pactul cu diavolul. Şi o moarte prematură, cauzată de
bolile adunate la temniţă şi apăsătoarele mustrări de conştiinţă din blestemata „libertate”.
Dintr-o prosperă şi respectabilă familie iată, în câteva decenii s-a ales praful. Vântul
potrivnic al destinului de minoritar i-a risipit în cenuşiul unei existenţe de frustrări şi neîmpliniri.

Trei interviuri „din tabăra opusă“

Intelectualul – activist, între iluzii şi dezamăgiri

Mirco Jivcovici. Activist al PMR la nivelul regiunii Timişoara (Banat) în perioada
„epurărilor” din 1948. Promovat şi la Bucureşti, unde a supravegheat activitatea emigranţilor
prostalinişti iugoslavi (sârbi şi aceştia, de fapt) refugiaţi în România.
Opiniile sale sunt critice la adresa lui Alexandru Curici(activist în subordine)care a fost
delegat de PMR pentru a reorganiza UACDSR în urma îndepărtării membrilor „titoişti” din
conducere. Poziţia rigidă „pe linie”a lui Curici faţă de conaţionali ar fi fost cauzată şi de tare
educaţionale, de tipul celor ce se fac vizibile la unii originari din Clisură, în discrepanţă evidentă
cu cei din Banatul de nord.
O ştia din tinereţe pe Vida Nedici, bună prietenă a soţiei sale. Aceasta lucra la Securitate
la Timişoara când, la propunerea lui Jivcovici, a fost transferată „pe linie de partid” la
Bucureşti. Era o persoană „de calitate”. Jivcovici nu avea însă cunoştinţă despre recrutarea
Videi Nedici de către UDB-a, în vremea cât ea a participat, ca voluntară, la şantierul căii ferate
Šamac – Sarajevo( în vara anului 1947).
La Bucureşti au colaborat strâns. La un moment dat au fost arestaţi, printre alţii, şi opt
tineri din Foeni (satul natal al profesorului Jivcovici); asupra lor s-au făcut intense presiuni, în
vederea pregătirii unui proces în care urma să fie implicat însuşi Jivcovici. Chiar asupra Videi
Nedici (aflată deja în închisoara) s-au făcut teribile presiuni (printre altele, au ţinut-o goală o
vreme, pe timp de iarnă, în celulă), pentru a colabora, ca martor cheie al acuzării. Însă ea a
refuzat, rezistând până la capăt (îi părea rău de băieţelul familiei Jivcovici, pe care-l îndrăgise
mult, să nu-i nenorocească şi lui viaţa).
Consideră că vina principală în tot răul nu e a sârbilor din România (ademeniţi de UDB-
a), care erau destul de naivi, nepregătiţi politic pentru o asemenea încercare; vinovaţii adevăraţi
erau agenţii(„udbaşii”, adică „securiştii”) iugoslavi aflaţi după război în misiune şi prin
România (alţi sârbi, n. n.) care nu se dădeau în lături de la orice pentru a-şi atinge obiectivele.
Aceştia deţineau listele cu oameni şi cu misiuni. Еra, de fapt, în desfăşurare un adevărat război
între cele două servicii. Mulţi au ajuns tocmai aşa în închisoare.
PMR-ul a avut o poziţie deosebit de cordială faţă de emigraţia iugoslavă din acea vreme;
au primit bani, apartamente...
Jivcovici a fost membru al PCR încă din liceu, din 1941. Din totdeauna a avut simpatii
proruse; tatăl său a fost prizonier în Rusia în 1917 şi-i vorbea cu însufleţire despre ruşi. Aşa s-a
şi apropiat, elev încă, de PCR. Curând a devenit cadru „de linia întâi”, activist cu salariu. Iar tot

24
ce venea din Uniunea Sovietică, „era sfânt”... „pentru mine, cel puţin.” Iar disciplina în partid
era ca la armată.
Cercetările cu privire la sârbi le-a condus activistul de la Centru Iosif Bogdan. Acesta
era, de fapt, un timişorean evreu, Salomon pe nume. El lucra direct cu primul secretar regional
(Stanciu?) şi cu ministrul de interne Teoharie Georgrescu. Era brutal, l-a pălmuit în public pe
unul dintre activiştii de teren care nu şi-ar fi făcut bine treaba. Dornic de afirmare în faţa lui
Gheorghiu-Dej şi cu ură pentru sârbi.
În problemele „delicate” privindu-i pe sârbi Jivcovici era „ocolit”. Astfel, n-a fost
convocat la niciuna dintre întâlnirile de partid unde s-a decis soarta activiştilor din UACDSR.

„Ostaşul partidului”, obtuz şi decrepit

Alexandru Curici. Învăţător, devenit activist regional de partid. A deschis, ca activist,
Institutul pedagogic de la Timişoara devenind totdeodată şi student la matematică. S-au
„schimbat cadrele” la UADSR şi el a fost trimis de partid „să lucreze acolo” ca secretar şef.
„Directivele” le primea de la Partid, de la Mirco Jivcovici, iar el doar „le executa”. Recunoaşte
totuşi că „a fost separat de restul UACDSR-ului” dar „liniei sale nu-i corespundea ceea ce
făceau ei.” Era frumos, erau tineri, erau solidari... „duşmanul era în faţa noastră iar noi trebuia
să ne luptăm împotriva acelui duşman.” „ – Care duşman?” „ – A fost frumos, directivele le
primeam ... de la Mirco.” „Mulţi au pătimit, au fost alungaţi din şcoli...” „ – Nu am avut vreo
legătură cu aceasta... Erau două tabere care s-au confruntat, că Iugoslavia era... mult mai
avansată decât România... Aici reacţiunea era destul de puternică... totuşi a fost şi bine...”.
Sinistru şi atât.14

Emigrantul iugoslav (din întâmplare) în România

Milan Petrovici. Sârb belgrădean, cu studii militare în URSS, suspectat, la revenirea în
Iugoslavia, de simpatii prostaliniste. Simţindu-se încolţit de UDB-a, a preferat închisorii
emigrarea. Cu gând să ajungă la Moscova dar oprit din drum (şi din elan! N. n.) de organizarea
unui birou propagandistic al Cominformului la Bucureşti.
Astfel a rămas în România unde a luat, în felul său aparte, contact şi cu realitatea
minoritarilor sârbi. La Bucureşti a intercomunicat cu Mirco Jivcovici, Vida Nedici... Remarcă
prezenţa complexului de inferioritate din existenţa minorităţii, faţă de „adevăraţii sârbi
iugoslavi”, intelectuali şi revoluţionari de profesie.
Emigranţii au fost cei care au aşezat, pe noi temeiuri, lingvistice dar şi politice,
publicaţiile sârbeşti din România. Ei au fost şi primii „dascăli” marxist-leninişti ai ţăranilor
bănăţeni de la noi, mulţi dintre aceştia şi foşti partizani, înfiltraţi de UDB-a cu „opiumul”
titoismului.
Aici s-a născut, de fapt, ruptura dintre sârbi, simpatizanţi – respectiv opozanţi ai lui Tito.
Ei au făcut să prindă viaţă „Pravda”, „Kulturni uputnik”, „Pod zastavom Internacionalizma”,
Radio „Slobodna Jugoslavija”... În realitate privilegiaţi ai sistemului din vremea lui Gheorghiu-
Dej. Şi, prin jocul crud al sorţii, fără de voie ori convingeri antagonice, livraţi în tabăra celor ce-
i oprimau identitar pe minoritarii de-acasă. De aici a rămas o oarecare stânjeneală a lor, de a-şi
afişa „sârbismul”.
În cele din urmă au rămas, cumva ancoraţi, pe lângă structurile înalte ale politicii de stat,
mai târziu pe la „Ştefan Gheorghiu”, „Kriterion”, Radio „Bucureşti”... Un gen de privilegiaţi
trişti, fără libertate şi fără o ţară adevărată a lor; se fereau de identificarea cu „amărâţii” de
sârbi din Graniţă dar îşi căutau cu asiduitate consoarte de viaţă exclusiv dintre sârboaicele din
Banat.
14
Şi totuşi, cu o locuinţă luxoasă, cu care l-a „răsplătit” Partidul pentru inestimabilele servicii „ideologice” la limita
imbecilităţii (mimată sau ајunsă şi reală, nu mi-am putut da seama). Omul nostru ţine şi acum „aproape”,
metamorfozându-se într-un zelos credincios ortodox.

25
 Vieţuiau în anturajul lui Mirco Jivcovici, Gizela Vass, Silviu Brucan; apoi pe lângă
preşedintele Iliescu,Mioara şi Petre Roman, Mircea Dinescu...
Un fel de belgrădeni cu stagiu de detaşare „sine die” la Bucureşti. Victime şi ei, ai
contextului nefericit al Războiului rece şi al evenimentelor mai recente din Balcani. În aceeaşi
măsură şi oameni de succes, unii regăsindu-se de minune în mediul ceţos şi imprevizibil al
capitalismului sălbatic, de tip balcanic, ce-a copleşit şi noua elită bucureşteană a banului.
Redescoperiţi naţional „la pensie” şi valorizaţi, prin integrare, în Uniunea Sârbilor din România
(filiala Bucureşti a acesteia).

Biserica sârbă „sub lupă“

Documentele de mai jos sunt doar o primă şi discretă rază de lumină în lumea tenebroasă
a supraveghetorilor şi diriguitorilor represiunii de sistem, pusă în mişcare ca ,,obiectiv
prioritar” al luptei de clasă, în centrul represiunii de această dată profilându-se Biserica sârbă.
O întreagă reţea de urmărire (informativă) s-a ţesut în jurul Bisericii ortodoxe sârbe,
începând cu primele zile ale Securităţii noii republici populare; combaterea modelului
comunitar-minoritar pravoslavnic, clădit pe valorile Ortodoxiei sârbeşti, a fost, paradoxal,
singura temă a unui consens deplin între cele două servicii secrete (Securitatea şi UDBA)
intrate curând în starea ciudatei beligeranţe a ,,Războiului rece”.
Biserica dintotdeauna legitimă, de sub jurisdicţia Patriarhiei sârbe, a stat de la
începuturi ,,ca un spin în ochi” pentru serviciile secrete iugoslave. Acestea se afişau cu
nonşalanţă la oficialii guvernului Petru Groza, în calitate de consilieri culturali, secretari de
ambasadă, ataşaţi de presă, etc., cerând numirea inspectorilor pentru şcoli minoritare şi culte
dintre acoliţii puterii comuniste belgrădene. Premierul Groza, extrem de lucid şi cinic, doritor să
evite ,,stresantele” recomandări ale prepotentului Tito, accepta orice sugestie de la ambasadă
privind numirea cadrelor sârbeşti.
Curând lucrurile au luat o turnură neprevăzută: popii ,,pemerişti” ajung la fel de
indezirabili, deopotrivă cu foştii activişti ,,antifascişti”, a căror ,,valabilitate” s-a risipit de tot
în cunoscutele împrejurări din vara anului 1948. Acum încolţesc şi semnele, din zi în zi mai
persistente, de neâncredere şi suspiciune la adresa slujitorilor crucii, aflaţi într-o poziţie de tot
expusă în periculosul conflict de sisteme.
Un popă ,, îndărătnic”, care se manifesta în Graniţă ca activist PMR şi patriot iugoslav
totodată, lucru devenit incompatibil după noile canoane ale Biroului informativ: prins cu
broşuri ,,compromiţătoare” pentru siguranţa statului, va plăti cu vârf şi îndesat pentru
cutezanţele firii sale slobode: exclus din PMR, anchetat sever şi închis la temniţă grea, pentru
cele mai grave ,,păcate politice” născocite de Codul penal al justiţiei proletare. M-am interesat
de destinul său ulterior, la revenirea în libertate. Am aflat, cu uimire, că a dus-o bine, trăindu-şi
în tihnă bătrâneţile. Am aflat apoi şi preţul acestui ,,bine”, consultându-i dosarul de urmărire
penală, activ încă şi la 1970.
Alt slujitor de vază al credinţei sârbeşti, care în perioada interbelică a depus strădanii
supraomeneşti, spre a organiza un curs liceal particular sârbesc, cu acreditare şi internat (în
comuna Gelu, jud. Timiş), va fi, când a sosit şi vremea răfuielilor, împrocesuat şi condamnat în
anii senectuţii, la 25 de ani de temniţă grea pentru…,,spionaj” şi construirea unei reţele de
spioni iugoslavi (adică foştii săi elevi). Noroc că nebunia, în fază acutizată, a luat sfârşit în anul
1955; altfel, ,,vigilenta” securitate îi băga pe toţi preoţii (şi apoi pe enoriaşi, de bună seamă) la
închisoare.
Începutul anilor 50 vine cu asemenea tabele-fişe de preoţi ,,luaţi sub observaţie” prin
informatori cu cele mai hilare coduri, închişi, arestaţi, verificaţi, elemente suspecte (la cel mai
cruţător calificativ); practic întreaga Biserică ortodoxă sârbă era pe picior de ridicare spre
întemniţare, pentru spionaj titoist, ostilitate faţă de noua republică şi alte păcate din acelaşi
repertoriu cazuistic.

26
 Şi aceasta este, cum spuneam, doar o primă şi discretă privire în labirintul nesfârşit al
lumii arhivelor secrete. Lucrurile par atât de copleşitor-absurde încât, deocamdată, nu ne putem
hazarda să avansăm judecăţi spre conturarea concluziilor în sfera unei realităţi a bunului simţ
societar şi politic.

ЗАПИСИ БОЖИДАРА СТАНОЈЕВИЋА О САФ-У И О ССКДУР-У15

„.....
15
Захваљујемо млађем колеги, новинару Рајку Корњи, на племенитом гесту, да нам уступи овај вредан
текст-оставштину, драгоцен за коректно упознавање и тумачење наше блиске прошлости, од изузетног
значаја за сопствено стручно информисанје а и наших, поготову млађих, читалаца.

27
 Уласком Румуније у рат против савезничке антифашистичке Коалиције, напад
хитлеровске Немачке и Румунске војске на СССР, јуна 1941. године, у румунском делу
Баната стварају се илегалне антифашистичке организације.
Поред напора да се формира Румунски антифашистички фронт Баната [joш и данас
неразјашњено потпуно и некако остављено„у магли“ питање н. н.] и српски живаљ у делу
румунског Баната улаже огромне напоре за организовање илегалног антифашистичког
фронта. За Србе олакшица је била у томе што су у Темишвару и по нашим селима веш
постојала, лабаво повезана, илегална језгра. С друге стране пак, у погранишном делу
румунског Баната, антифашистичка руковођства са територије бивше Југославије, пружале
су подршку нашем живљу у његовом престројавању и организовању.
Деловале су две струје. У Темишвару 1942. године појавио се један виши официр
Југословенске војске [четнички мајор Душан Ристић н. н.] и у сарадњи са протом
Слободаном Костићем одржавају „четнички састанак“, на који присуствују, поред
наведених и следећи: свештеник и школски ревизор Рада Фенлачки, свештеник Рајчић,
учитељ Бошко Лацић, адвокат Др Милан Калиновић, Шандор Баља, Славко Стојковић и
други, свештеници, учитељи и познатије српске личности 16 На овом састанку донета су
решења око организовања отпора немачкој окупацији, по четничким схватањима.
Учесници овог скупа били су проваљени, похапшени и смештени у Темишварски војни
затвор, под контролом румунских власти. Колале су приче по Темишвару да је учеснике
овог скупа намеравао да похапси немачки „Гестапо“, али да су их Румуни предухитрили
ради заштите од Немаца. Ослобођени су 1943. године.
Почев од 1941. године у румунском делу Баната делују партијски комитети јужног и
северног Баната Југославије као и, касније, њихови партизански одреди.
На дан 15. маја 1943. године, у селу Дињаш, базиран је део северно-банатског
партизанског одреда, уз чију се помоћ организује Главни антифашистички [дакле, Српски-
Југославенски н. н.] одбор за Банат Румуније. Колико нам је остало у сећању, овај одбор је
организован по налогу мајора НОР-а17 Филипчев Милојка-Фиће. У саставу одбора
налазили су се: Жива Нецин, Тоза Сандић, Мита Петров, Миладин Силин, Матеја Везелић
и Павле Стојанов. Који су то потврдили својим потписима.
У књизи „Слободна Војводина“, на страни 409, писана су правила приступању у
Главни антифашистички одбор за Банат Румуније и текст... „кружни комитети у Банату
развили су политичку активност у пограничном делу румунског Баната насељеним
Србима. У лето 1944. године, у НОП18 било је преко двадесет села под руковођством
Антифашистичког одбора Срба у румунском Банату.“
Свом активношћу, Главни одбор основан у Дињашу развија активност и у суседним
селима, посебно у она места где је био велики број дезертера румунске Антонесковске
војске. Места у којима су настале прве антифашистичке организације била су: Ченеј,
Српски Семартон, Парац, Сока, Иванда, Фењ, Ђир, Дента, Темишвар, Мали Бечкерек,
Немет, Рудна, итд.
Треба истаћи да поред антифашистичких одбора у горе наведеним местима,
постојале су организације истог профила и у местима насељеним Србима у северном делу
румунског Баната и то: Велики Семпетар, Семиклуш, Чанад, Саравола, Кетфељ, Варјаш,
Нађфала, Арад, Арад-Гај, Печка, Торња, Надлак, Фенлак, Кнез и у другим местима.
Октобра 1944. године, српски учитељ Бошко Лацић окупља из Семпетра и околних
16
О „четничкој епизоди“ антифашистичких опредељења Срба у нас, види наше дело Sârbii din România. Date
şi fapte din istoria recentă (тренутно у штампи); Радивој Фенлачки,Живот кроз казивања, Приредио Стеван
Бугарски, Темишвар, 2010; Стеван Бугарски, Књижевни рад проте Слободана Костића, Темишвар, 2006;
Coriolan Băran, Reprivire asupra vieţii. Memorii, Ediţie de Vasile Popeangă, Arad, 2009. (Др Кориолан Баран је
на суду заступао српске „комплотисте“ и симпатизере четника и спасао их од најгорег.)
17
НОР, Народно ослободилачки рат (очигледно, Југославије а не Румуније)
18
НОП, Народно ослободилачки покрет (Југословена)

28
српских села око 250 омладинаца и грађана српског порекла и са њима долази у
Југославију, где се укључују у јединице Војвођанских бригада и учествују у ратним
операцијама, углавном на Батини и пробијању Сремског фронта 1945. године.
Под руковођством Жарка Деспотовића-Јакобинског, почев од 1941. године у
Банатској клисури и Пољадији организују се антифашистичке групе и у сарадњи са Јужно-
банатским партизанским одредом обезбеђују партизанске базе и склоништа за борце и
руководиоце Јужно-банатског одреда.
У јесен 1943. године у шумама околине села Карбунари, Штинапари и Радимне
водиле се врло жестоке борбе између партизана Јужно-банатског партизанског одреда и око
1200 румунских наоружаних војника Антонескове војске. У том неравноправном сукобу, од
око педесет бораца Јужно-банатског одреда, 9 је погинуло, заробљено 12 партизана, док су
остали успели да пробију непријатељски обруч и пребацили су се преко Кусића у
Делиблатску пешчару. Важну улогу у организовању НОП-а у овом делу румунског Баната,
т. ј. у места настањена српским живљем, Лесковица, Златица, Луговет, Соколовац, Базјаш,
Дивић, Белобрешка, Радимна, Пожежена, Мачевић, Стара Молдава, Љупкова, Свиница,
поред Жарка Деспотовића-Јакобинског имали су Зоран Вулетић из Соколовца, Милош
Шалетић југословенски учитељ у Дивићу и породица Радосављевић из Белобрешке, Ђорђе
Миленковић из Дивића и Триша Којчић из Соколовца.
Према подацима од Зорана Вулетића, у лето 1944. године, прелазе Дунав за
Банатску клисуру према Белобрешки југословенски илегалци НОБ-а Дејан Бранков и Анђа
Јовановић19, где их је дочекао Жарко Деспотовић на састанак, а циљ је био да се изврши
реорганизација база и склоништа, као и покушај успостављања чвршћих веза са
румунским антифашистичким организацијама, по готову са рударима Козле и Анине.
На путу ка селу наишли су на румунске граничаре, који су, након упозорења,
отворили ватру, ранили Анђу Јовановић и Дејана Бранкова, кога су дотукли граничари на
караули „Цолонт“. Жарко је успео да побегне. Заробљену рањену Анђу Јовановић
пребацују у Ново-молдавску болницу на лечење.
Жарко успева да успостави везу са болницом и са Анђом Јовановић. Постиже
договор са једном особом из болнице да се Анђа Јовановић ослободи „киднаповањем“ за
износ од 30000 леја.
Око обезбеђења суме од 30.000 леја Жарко Деспотовић позива на састанак и договор
крај села Белобрешка према селу Сушка (близу куће породице Радосављевић), Славка
Стојковића, имућног велетрговца из Белобрешке, који је новчано помагао покрете који се
борили против фашизма и сиромашне српске сељаке.
Славко Стојковић нуди 15 хиљада леја уз образложење да нема готовине у већем
износу и предлаже му да разлику обезбеди од других. Настаје свађа и Жарко напада
Стојковића. Ударцем револвером разбија Славку аркаду, настаје рвање, Славко физички
снажнији обара Жарка, дограби му револвер и испали му метак у трбух. Славко, обливен
крвљу, одлази у жандармеријску станицу и пријављује случај, да га је наводно напала
непозната особа.
Жарко Деспотовић је у међувремену запушио рану на трбуху, да не би оставио за
собом крвав траг, прескаче ограду Радосављевићевих и одлази у скониште које је имао у
њиховој кући. Уз образложење да Жарко није могао да издржи болове, као и да је он лично
тражио да га усмрте, Радосављевић Никола (звани „Грбоња“), испаљује му метак у
потиљак револвером који је Жарко имао код себе. Убијеног Жарка породица Радосављевић
баца у кречану, где остаје до ослобођења и после 23. августа буде званично сахрањен
испред Основне школе у Белобрешки. Напомињемо да над лешем Жарка није вршена
обдукција, нити је било дозвољено да било ко види леш покојника. У народу је тада била
19
Ови ратни и послератни епизоди су литерарно обрађени у књизи Чедомира Миленовића, Пут жалосних
јаблана,Темишвар, 2001

29
пронета вест да је Славко Стојковић убио Жарка.
После пријаве Жандармеријској станици у Белобрешки, органи Жандармерије су
изашли на лицу места сукоба, али нису нашли никакве трагове.
Касније, после 23. августа 1944. године Славко Стојковић је избегао из родног места
у Темишвар, затим у Лугож, где је 1946. године био ухапшен и спроведен у Државну
безбедност [Siguranţa н. н.] у Оравици 20. Ту је Славко ислеђиван и утврђена његова
невиност у вези убиства Жарка Деспотовића.
Међутим на захтев Радосављевић Николе и Вулетић Зорана, начелник службе
безбедности, Чеја Аурел, одводи службеним колима Славка Стојковића да би га приказали
по српским селима Клисуре народу као убицу Жарка Деспотовића, не дозвољавајући му да
ишта каже и говори.
По повратку између села Белобрешка и Сушка, Никола Радосављевић – Грбоња
„киднапује“ Славка и предаје [гa] организованој групи која га одводи у шуму и тамо на
свиреп начин убијају Славка. Бацају један велики камен преко њега да тамо труне и да се
не може наћи леш.
За то време да би избегао сваку сумњу на ово злодело, Никола Грбоња одлази у
Жандармеријску станицу Белобрешке где пријављује киднаповање Славка Стојковића од
стране четника из Југославије. Жандармерија се активирала на обали Дунава тражећи
четнике отмичаре.
Никола Радосављевић-Грбоња је касније пред румунским органима службе
унутрашњих послова 1950. године у Букурешту признао да је извршио оба злочина.
Анђа Јовановић није спашена, већ је била предата немачким окупационим органима
у Белој Цркви , где је била стрељана од окупатора пред само ослобођење.
У периоду између два светска, за време Другог светског рата и после његовог
завршетка, један од основних задатака антифашистичких ћелија, био је поред склањања
прогоњених напредних активиста и војних дезертера, прикупљање од становништва српске
народности румунског Баната добровољних прилога у новцу, храни, одећи и обући, која су
била коришћена у хуманитарне сврхе за наше борце, како у Румунији тако и у Југославији.
Други врло важан задатак, посебно у Другом светском рату, састојао се од
прикупљања оружја , муниције и експлозива за потребе борачких одреда. Као одговор на
вршење репресије по нашим селима, жандармеријске патроле биле су нападане и
разоружаване. У Дињашу одмах по капитулацији Антонескуове солдатеске ухапшен је шеф
жандармеријске станице, осуђен од мештана и стрељан. Разлог овакве одлуке било је
убиство једног војног бегунца скривеног у слами, иако је хтео да се преда, да би избегао
освету над њим.
У Семпетру на захтев бегунаца на чијем се челу налазио учитељ Бошко Лацић, да
им жандармеријска станица преда оружје из складишта, убијен је шеф жандармеријске
станице, јер није хтео да изда оружје.21
Још један важан задатак активиста користан за НОБ био је набавка делова за радио
емисионе апарате. Овај задатак изводио је с успехом Зоран Вулетић.
Једна од акција, која заслужује да буде поменута по обиму и по њеној важности
била је акција заузимања зграде и заробљавање целокупног особља Немачког консулата у
20
Треба претпоставити да је ислеђивање покренуто на захтев УДБ-е, са којом је тада (1946.) Румунска
безбедност веома присно сарађивала у хватању... „државних непријатеља и колаборациониста фашиста“,
једноставније речено особа неподобних по Титов комунистички режим. У том контексту нестају и други
виђенији Срби, у Букурешту Петар Пантовић и у Темишвару Немања Костић (овај последљи силом убачен у
црни ауто, дотеран такође из Оравице – по казивању професора Здравка Фенлачког). (Види опширније у
нашој књизи Sârbii din România în secolul XX , тренутно у штампи.)
21
Види опширан извештај Темишварске жандармерије, о овим и другим насиљима над органима власти,
које су по банатским селима починили Срби заједно са Совјетима , у М. Милин, А. Милин, Срби из Румуније
и румунско-југословенски односи 1944-1949, Темишвар, 2004, стр. 65-68

30
Темишвару. Ту акцију су извели врло храбро одважни момци, припадници
Антифашистичког фронта за Банат Румуније; заједно са четворо ослобођених
југословенских партизана из румунских затвора. Челници акције били су следеђи другови:
Новак Поповић, Сава Бугарски, Сава Драгић, Никола Јовановић, Лазар Марјанов и Стеван
Никшић. Овај задатак је извршен у тренутку када је град Темишвар био под опсадом
немачких трупа. Када је Црвена армија разбила обруч и продрла после неколико дана у
Темишвар, зграда и заробљеници ове немачке установе били су предати команданту
совјетске јединице.
После Црвено-армијског пробоја на румунском делу Источног фронта, код Подул-
Илоајеј и Таргу-Фрумос-а, што је условило безусловну капитулацију румунске
Антонесковске војске, 23. августа 1944. године, Црвена армија је у брзом налету стигла до
западних граница Румуније. За време пробоја краљ Михај I хапси Антонеска и његову
владу, а на власт поставља генерала Санатескуа, са ново формираном владом у којој су
ушли и политичари познатих историјских странака. Нова влада склапа уговор са
савезницима Антифашистичког блока, да се прикључи Црвеној армији у наставку борбе,
ослобађајући Мађарску и Чехословачку, до хитлеровске фашистичке капитулације.
Улазак првих јединица Црвене армије у Темишвар био је најсвечаније дочекан и
прослављен.
Ослобођењем Темишвара стварају се услови легалног рада илегалним
антифашистичким организацијама, Румуна, Мађара, Срба и других.
Код Срба био је то Славенски антифашистички фронт (САФ), на челу са првим
председником Радом Фенлачким22 и генералним секретаром адвокатом Поповић
Бориславом, а у одбору су још били прваци покрета: Обрад Команов, Влада Вујин, Стеван
Никшић, Ђура Ђуровић, Лазар Марјанов, Светозар Цоцин и други.
Поред тога ствара се и Антифашистички фронт жена (АФЖ), са председницом
Емилијом Томић, а секретар Љубица Марковић. У одбору су биле Нера Царан, Јелена
Марјанов, Марта Марекић, Горица Теодоровић, Јелена Шацин и друге.
АФЖ остварује врло добру сарадњу са Српском добротворном задругом жена, чији
је председник била Бела Стефановић а секретар Огњанка Марковић.
У овом периоду оснива се и омладинска организација у Темишвару. Њен задатак је
био да развија антифашистички дух код омладине, да негује традиције Народно
ослободилачког покрета и антифашистичке борбе. Активни чланови после 23. августа били
су: Слободан Фенлачки, Сава Бугарски, Љиљана Марекић, Новак Поповић, Никола
Јовановић, Сава Драгић, Бранко Ајваз, Мара Ајваз, Гордана Калиновић-Дода, Лазар Вемић,
Љубица Филипов, Божа Станојевић.
Почетком октобра 1944. године САФ Румуније издаје свој лист „Правда“, штампан у
Темишвару, чији је главни уредник Милан Теодоровић са сарадницима проф. Љубомир
Ајваз и учитељ Лазар Адамов.
Под патронатом САФ-а Антифашистички фронт жена у сарадњи са Омладинском
организацијом и Српском добротворном организацијом жена, сакупља помоћ у храни,
одећи обући, лековима за рањенике, за децу без родитеља. Основни задатак је био посета
рањеницима руских болница са приказивањем културно-уметничких програма и подела
поклона рањеницима. Наше жене и омладинке учествовале су у спремању болница, прању
рубља, веша и завоја. Чланови САФ-а, заједно са омладином, активно су учествовали на
митинзима и демонстрацијама у граду Темишвару, за уклањање ненародних режима 23 и
успостављање народне и демократске власти24, на челу са Др Петру Грозом.
Ослобођењем Темишвара и наших села у румунском делу Баната, после краће али
22
Радивој Фенлачки, Живот кроз казивања, Издање приредио и допунске текстове написао Стеван
Бугарски, Темишвар, 2010
23
Који ипак наше мањинце нису дирали (н. н.)

31
ефикасне активности25српских антифашистичких организација, знатан број људи и
поготову наших омладинаца прелази у Војводину и ступају добровољно у јединице
партизанских одреда и бригада, настављајући на територији земље матице да активно
учествују у борбу за ослобођење Србије и Југославије. По слободној процени из Румуније
у јединице НОБ-а Југославије учествовало је око 2000 бораца, 26 а само из Клисуре је било
око 800. Познати су примери подвига наших добровољаца у борбама код Батине,
Вировитице и пробој на Сремском фронту. Почетком 1945. године многи од тих бораца
положило је своје животе на олтар слободе земље матице, што ће остати доживотно у
нашим сећањима у знак признања и захвалности за несебичну пожртвованост.
На скупштини САФР-а одржаној 11. 01. 1945. године, на којој присуствују делегати
свих наших села (сем Чехо-Словака, јер су били заузети акцијом имигрирања у своју
матицу).27 После исцрпног реферата о активности централног руковођства, који подноси
генарални секретар адвокат Борислав Поповић, развила се жива дискусија о самом раду
организације, а поготову по питању новог руковођства. Постављано је питање поновног
избора за председника Раде Фенлачког или Обрада Комановог. Поред осталих запажену
дискусију је водио Др Милош Тодоров, који се на овом скупу појавио у војничкој
униформи румунске војске са чином водника, јер је био на одслужењу војног рока. Његова
дискусија и предлози привукли су пажњу присутних.
(По завршетку студија Медицинског факултета у Београду, Др Милош Тодоров
вратио се у родно место Дињаш. Није успео да нострифицира лекарску диплому за време
рата, па је боравио једно време у Дињашу и лечио на добровољној основи болеснике у
свом селу. По одслужењу војног рока прелази у Југославију и 2-3 месеца ради као лекар у
једној Велико-Бечкеречкој болници. Враћа се у Румунији исте године, априла месеца, и
активно учествује у раду САФР-а).
Скупштина поново бира за председника САФР-а Раду Фенлачког а за генералног
секретара адвоката Борислава Поповића. Чланови одбора углавном остају исти.
Скуп доноси одлуку о сазивању I. Конгреса Славена у Румунији. Конгрес је заказан
за 8. мај 1945. године, са циљем да се очува и ојача јединство славенског живља, како би
јединствено постигли сва демократска права, политичка, економска и културно-просветна.
После одржавања овог скупа, у Темишвару поред месне омладинске организације
основана је и централна организација омладине под називом Славенски антифашистички
фронт омладине у Румунији (САФОР). За председника изабран је Бора Петров, а за
секретара Љиљана Марекић. У овој организацији активно учествује и ради Павле Стојанов
из Дињаша. На његову иницијативу 1.04.1945. године почиње да излази лист „Омладинска
Правда“, уз пуну помоћ Светомира Ројкова (тада штампарског радника у штампарији
„Видер“ у Темишвару, који почев од друге половине 1948. године постаје писац и
књижевник, мења име и постаје Рајков Светомир. Умро је 1996. године).
Уз паролу „сви на конгрес, све за конгрес!“ овај лист се укључио у живу активност
пропагирања конгреса. Излазио је једампут недељно, али за кратко време, до маја месеца
1945. године.
Организација САФ-а је извршила све припремне радње за одржавање конгреса,

24
Која је, за узврат подршци и активном политичком залагању Срба, сатрла мањински живот и потом
напунила затворе Србима и Бараган депортирцима (н. н.)
25
Односно, освете против жандара по селима и пљачке (у садејству са совјетским војницима) преостале
немачке имовине и појединаца (н. н.)
26
Сматрамо да је ова бројка објективна, пошто смо у архивским пописима пронашли 912 бивших партизана
који су извршили, након рата, репатријацију у Румунији (М. Милин, А. Милин, Навед, дело, стр. 82 – 103).
Ако узмемо у обзир да је знатан њихов број страдао на ратиштима, поготову у финалним окршајима на
Сремском фронту и у Славонији, против усташа, те да је одређен број одлучио да промени животну
средину, бројка од укупно 2000 партизана Срба из Румуније постаје потпуно реална. (н. н.)
27
У Чешкој се ослободио знатан простор за имигранте, након протеривања Немаца-Судета.

32
прибављена је дозвола за његово одржавање, припремљени су и упућени позиви свим
чиниоцима који су требали на њему да учествују, као и гостима из иностранства.
Међутим 7. маја 1945. године следи забрана одржавања конгреса заказаног за 8. мај
1945. године. Забрана је упућена након што су Савезничка војна комисија на челу са
руским пуковником Пундиком и румунске власти биле лажно информисане, да ће се на
конгресу, наводно, покренути између осталог28 и питање припајања румунског дела Баната
Југославији, што не одговара истини.
Дошло је до непријатних сцена приликом пристизања делегата и гостију из
Југославије (Великог Бечкерека); стижу са речним бродићем 7. маја 1945. године, као гости
око 230 омладинаца и омладинки, на челу са Миланом Прибићем-Ђокица. Дочекани су у
Темишварској луци на Бегеју, од наоружаних војника Румунске краљевске војске.
Спроведени, носећи југословенску заставу, под бајонетима, темишварским улицама до
седишта САФ-а. Ту су преноћили, а сутрадан су истим путем којим су дошли, враћени у
Југославију.
Као гости конгреса у Темишвар су стигла и два југословенска генерала ЈНА 29, од
којих један је био Божидар Масларић, одсели у хотел „Банатул“.
Због ново настале ситуације , уследио је састанак у једној темишварској вили, у
коме учествују: руски пуковник Пундик, председник Савезне војне комисије, Леонтин
Силаги (касније мења име у Салажан), секретар обласног комитета КПР, Божидар
Масларић са његовим колегом, генерали ЈНА, Рада Фенлачки, Борислав Поповић, Љубица
Марковић и Др Милош Тодоров. Тема разговора на овом састанку односила се на
трансформацију САФ-а у културну организацију30, што је било и прихваћено.
Главну иницијативу око реорганизовања САФ-а преузима Др Милош Тодоров, а
нова организација прима назив „Славенско културно-демократско удружење“. Ова
трансформација је озваничена 19.08.1945. године, на скупу који је одржан у просторијама
САФ-а у Темишвару, улица Еманоил Унгуреану број 10. Изабрано је прво руковођство
темишварског СКДУР-а, у саставу: Добривој Јовановић, председник, Марта Марекић,
потпредседник, Мита Кируца, потпредседник, Милан Теодоровић, секретар. У управи
одбора изабрано је још 19 чланова.
Први задатак овог руковођства био је преузимање мера за обнављање школслог
интерната средњошколаца , јер се приближавао почетак школске године. Интернат је до
тада био у надлежности црквених органа.
Изабран је патронат за руковођење интерната, у саставу: Јоца Константиновић,
учитељ Петар Костић, Љубомир Голуб, Цветко Николичин и Велимир Павловић.
Касније за руководиоце интерната постављени су: за мушки интернат , професор
Коста Николић, а за женски интернат професорка Стојанка Влаховић.
Током августа и септембра месеца, извршена је реорганизација месних одбора
САФ-а, по нашим селима у одборе СКДУР-а.
У Темишвару 30.09.1945. године се одржава прва скупштина организација СКДУР-а
28
Рекао бих не „између осталог“ већ „пре осталог“; а за евентуално „припајање Баната Југославији“, иако
нема тако нешто изричито афирмисано, ипак дат контекст и догађаји у току дају наслућивати и такву
могуђност. Доста је само упоредити ову слику са „Тршћанском кризом“ па схватити да није реч о пукој
случајности. Овој деликатној ствари сугестивна је некако румунска изрека (Dacă eşti treaz iar doi martori
spun contrariul, e mai bine să pleci la culcare!). (Oпшипније М. Милин, А. Милин, Навед. дело; види и
меродаван прилог искусног румунског дипломате и историчара Василе Шандру, који репродукујемо у овом
делу; такође и прилог младог колеге из Београда Владимира Цветковића).
29
ЈНА, Југословенска народна армија
30
Претпостављамо да се на овом кључном састанку мање расправљало о будућој културној улози „Славена“
а више о окончању политичке улоге САФ-а и преласку целокупне левичарске активности у Румунији (па и
„Славена“) под утицај КПР. Вероватно је југословенским генералима (сумњамо у икакве њихове културне
надлежности) дато до знања да је крај прекограничним „фронтовима“, пошто су Савезници већ били
обећали (преко Совјета) територијални интегритет Румуније.

33
и оснива Савез СКДУР-а (ССКДУР), са седиштем у Темишвару, улица Виктор Влад-
Деламарина број 1, други спрат (Макрин дом). Том приликом целокупно чланство и
имовина која је постојала у САФ-у прелази у надлежност ССКДУР-а.
После трансформације, изабран је извршни одбор ССКДУР-а, у саставу: адвокат
Борислав Поповић, председник, Јан Бубањ, потпредседник (Чех), адвокат Антун Дупца,
потпредседник (Бугарин), Бошко Лацић, потпредседник, Др Милош Тодоров, први
секретар, Љубица Марковић, други секретар, Благоје (Влада) Илијин, благајник, чланови
извршног одбора: Обрад Команов, Јоца Сапунџин, Горица Теодоровић, Гена Петровић,
Ђура Поповић, Гојко Вукмировић, Миладин Силин, Добривој Јовановић, Лазар Адамов,
Анте Маршан, Златоје Капуц, Гаврило Шимоња, Зоран Вулетић, Илија Рајков, Санда
Јездић, Јан Моравски, Јарослав Брада, Рада Попов, Светомир Радосављевић, Божа
Станојевић.
„Правда“ постаје орган ССКДУР-а.
На скупштини је одобрен статут Савеза СКДУР-а.
Нова управа упућује проглас месним организацијама са директивама за даљи рад с
тиме што би у активности СКДУР-а укључили у културно-просветном раду наше учитеље
и свештенике. Упућен је позив нашим свештеницима на један скуп у Темишвару. Одазвало
се око 80%. На скупу претстављен им је програм рада СКДУР-а и указана потреба њиховог
учешћа у раду по месним организацијама, јер члан ССКДУР-а може постати сваки поштен
Србин и „Славен“ који се није огрешио о свој народ. Нисмо делили наше чланове на
вернике или невернике, припаднике ове или оне партије. Ако је реч о деоби, делимо се на
поштене и непоштене. Наши свештеници и учитељи су прихватили овакав став и позив за
заједнички рад у оквиру организација ССКДУР-а. Касније били су постигнути много бољи
рерзултати по нашим организацијама, окупљања у што већем броју чланства и учествовање
у акцијама културног живота и рада наше мањине.
Крајем 1945. године, на иницијативу Божидара Станојевића, организован је скуп
темишварске омладине, која се одазвала у импозантном броју од преко 100 омладинаца и
омладинки. Скуп је успешно завршен уписом нових чланова, израдом програма рада
темишварске омладине, око организовања културних приредби, спорта и певачке дружине.
Овом приликом је изабран одбор темишварске омладинске организације: Никола
Поповић, председник, Јоца Николин, секретар, Божа Станојевић, благајник, Гордана
Срданов, члан, Љубица Филипов, члан одбора.
Ради постизања што бољих резултата у домену културно-уметничке делатности у
ССКДУР-у је основан приређивачки одбор у саставу: Добривој Јовановић, Горица
Теодоровић, Љубомир Голуб, Љубица Филипов, Александар Шримпл и Божидар
Станојевић.
ССКДУР отвара свечано 31. марта 1946. године „Народни универзитет“, а
предавања одржавају професор Др Бранко Стефановић, професор Коста Николић, адвокат
Борислав Поповић и други наши интелектуалци из наставничког кадра.
Оснива се и хор ССКДУР-а. У почетку био је хоровођа професор Љубомир Ајваз,
затим Перица Ђорђевић а од 1947-1948. године, професор музике Јосип Калчић,
југословенски грађанин.
Августа месеца 1946. године ствара се у Румунији, у граду Брашову „Национална
федерација демократске омладине“ којој, поред свих омладинских организација Румуније,
присуствује и приступа и омладина ССКДУР-а. Делегат наше омладине на том скупу био је
Лазар Вемић, који постаје члан одбора те организације.
У току 1946. године, после обарања владе генерала Радескуа, а шестог марта 1945,
ступањем на власт владе Др Петра Грозе, почињу припреме око одржавања првих
слободних избора. Савез прихвата позив Партија демократског блока (BPD, Blocul
partidelor demoratice) да приступи том блоку и предложи своје кандидате за предстојеће

34
изборе. Кандидати из редова ССКДУР-а били су Др Милош Тодоров, као први кандидат, а
његов заменик прота Милан Николић. Други кандидат је био Обрад Команов, а његов
заменик Јоца Сапунџин. У овим изборима Др Милош Тодоров је изабран и постаје први
посланик Срба из Румуније, у Румунском парламенту.
Љубица Марковић престаје са радом на дужности секретара ССКДУР-а, у октобру
месецу 1946. године, због чега Извршни одбор Савеза доноси одлуку о преласку на активан
рад у оквиру савеза, у својству в. д. [вршиоца дужности] секретара Јоцу Сапунџина и Божу
Станојевића. Јоца Сапунџин се задужује да представља Савез у жупанијском комитету
Блока демократских партије, а Божа Станојевић, да обавља послове у секретаријату Савеза.
ССКДУР одржава 16. фебруара 1947. године своју годишњу скупштину, на којој
председава адвокат Борислав Поповић, председник Савеза, а Др Милош Тодоров подноси
извештај о раду Савеза и будуће задатке. Следе дискусије и предлози за избор будућег
руковођства организације. Изабрани су: адвокат Борислав Поповић, председник, прота
Милан Николић, потпредседник, Др Милош Тодоров, генерални секретар, Јоца Сапунџин,
секретар, Божа Станојевић, секретар, Благоје Илијин, секретар и још 26 одборника.
Овом приликом проширује се уређивачки одбор за „Правду“. Поред постојећих
придружују им се Добривој Јовановић и учитељ Панта Лукић.
Такође изабран је и одбор за интернат, у саставу: професор Коста Николић,
професор Јосип Калчић, професор Лидија Искрић, Бела Стефановић, Јоца Константиновић
и Љубомир Голуб.
После абдикације краља Михаја, децембра 1947. године, из редова Комунистичке
партије и огранка Социјал-демократске партије Војтек Штефана, формира се Румунска
радничка партија (РРП, односно PMR) која, са Земљорадничким фронтом Др Петра Грозе
оснива Фронт народне демократије (ФНД, односно FDP), спроводи изборе и проглашава
Румунију народном републиком. И на овим изборима Др Милош Тодоров је изабран и
остаје даље наш народни посланик.
На позив народне омладине Југославије, поред две румунске бригаде („Штефан
Плавац“ и „Хорја, Клошка и Кришан“) , српска омладина из Румуније учествује на
изградњи омладинске пруге „Шамац-Сарајево“ у лето 1947. године, у два наврата, са
сваком бригадом од по 200 омладинаца и омладинки.
Прва бригада под називом „Жарко Деспотовић-Јакобински“, радила је на прузи јуна
1947. године, постала је ударна бригада и одликована Орденом рада I-ог реда. Бригаду је
предводио Божа Станојевић31, који је такође одликован, „Орденом рада“ II-ог реда.
Друга бригада, припремана да крене на пругу августа 1947. годиине, под именом
„Предраг Удицки“, а предвођена од Лазара Вемића. Пред сам полазак, на интервенцију и
притисак органа РРП-а, мења назив и учествује на прузи под називом Румунска бригада
„Хорја, Клошка и Кришан“.
Предраг Удицки, по занимању новинар, пореклом из Темишвара, за време рата
(НОР-а), био је повезан са Комунистичком партијом Југославије. Као одличан познавалац
немачког језика, са знањем партије, радио је у немачкој телеграфској агенцији (ДНБ) у
Београду, на поверљивом немачком билтену. Преко њега се КП Југославије упознавала са
немачким поверљивим билтеном (рађеним у свега 7 примерака). Предраг Удицки је 1943.
године отишао у Космајски одред и убрзо је у селу Венчани (?) опкољен од стране четника,
извршио самоубиство, да не би био жив ухваћен.
По узору на југословенске радне акције,32 па и стеченог искуства на прузи „Шамац-
Сарајево“, у Румунији се отварају радилишта на изградњи пруге „Бумбешти-Ливезени“ и
пруге „Салва-Вишеу“. На овим радилиштима учествују и наши омладинци као бригадири.
31
Овом је приликом и врбован од стране УДБ-е, као један од најповерљивијих „сабораца“ из Румуније
32
Радне акције нису југословенски, већ совјетски „бренд“, из 30-их година, доба велике индустријске градње
на Уралима и у Сибиру.

35
У Темишвару изграђена је трамвајска пруга „Мехала-Ронац“ а командант радилишта је био
наш омладинац Јоца Николин, ударник са пруге „Шамац-Сарајево“. На овој прузи много
радних часова су пружили ђаци наше гимназије из Темишвара.
Године 1947, професор Коста Николић оснива ђачку културно-уметничку групу
„Јован Стерија-Поповић“ и приређује приредбе у Темишвару (у великој сали ССКДУР-а).
Основао је позоришну групу и ђачки хор, који су врло успешно деловали.
На интервенцију Извршног одбора ССКДУР-а отвара се у Темишвару 3. јануара
1948. године књижара „Југословенска књига“ и тиме је створена могућност нашим људима
и организацијама па и ђацима да лакше дођу до књига на матерњем језику и тако обогаћују
своја знања и библиотеке. Директор „Југословенске књиге“ у Темишвару је био Добривој
Јовановић. Али велике радости и задовољства је било кратко, само до јула 1948. године.
Излазак Резолуције ИБ [Информ бироа н. н.]-а, повод је тадашњим партијским и државним
органима власти да забране рад и постојање ове књижаре, уз образложење да би то могао
постати центар непријатељске пропаганде, а припадницима нашег живља у Румунији веза
са земљом матицом.
После изласка Резолуције ИБ-а, многе библиотеке, како у граду па и у нашим
селима, су биле уништене делимично или у целини, јер је Безбедност све протурила,
палила и конфисковала, тражећи књиге и написе, штетне по њихова схватања.
ССКДУР, у другој половини 1947. године, расписује Савезно тамичење наших
организација по селима, у следећим дисциплинама: спортска такмичења, организовање
месних радних акција (број учесника и радних сати), хорова, тамбурашких оркестара,
фолклорне групе, обогаћења библиотека, читалачких група.
На завршници такмичења, маја 1948. године, у Темишвару одржана је централна
прослава, где су сумирани резултати рада ССКДУР-а и резултати организованог тамичења.
Констатовано је да је савез успео да оснује своје организације у 56 места где су живели
Срби, 2 места са Хрватима, 4 организација Бугара, 7 места насељена Карашевцима, укупно
у 69 насеља. Сва ова места обухваћена су реорганизацијом ССКДУР-а у 3 среза, за
удружења која су се налазила у удаљенијим местима од Темишвара. Први срез је био
Семпетар са 18 организација. За овај срез био је задужен као секретар Стеван Малимарков.
Други срез била је Клисура и Пољадија са 12 организација, а за секретара именован Рада
Панић са седиштем у Соколовцу. Трећи одбор у Соки, обухватао је 11 организација, а
секретар је био Стеван Лепојев. Остале организације биле су повезане директно са
централним руковођством.
На централној прослави такмичења, утврђено је, да је у Савезу у прошлом периоду
деловало око 130 певачких друштава, 25 тамбурашких оркестара, 11 фолклорних група, око
50 спортских клубова. Библиотека је било у сваком месту, а за време такмичења сакупљено
је преко 2500 књига, формирано је 26 читалачких група, а у 18 насеља одржани су течајеви
алфабетизације, на којима је око 500 особа описмењено.
Појава наших организација на централној прослави у Темишвару, омладинаца и
омладинки у живописним народним ношњама, који су продефиловали од просторија
ССКДУР-а до центра града и просторије где је одржана централна приредба, задивила је
како учеснике прославе а још више пролазнике града Темишвара. На приредби су
учествовали хорови наших организација, фолклорне групе, тамбурашки оркестри.
Нарочито је одушевило све присутне извођење песама и игара Пионирског тамбурашког
оркестра из Српског Семартона, којим су руководили свештеник Светислав Сележановић и
учитељ Миливој Стојановић.
Прослава је завршена доделом награда и признања најзаслужнијим такмичарима
ССКДУР-а.
ССКДУР, од свог организовања, септембра 1945. године па све до изласка злогласне
резолуције ИБ (јуна 1948), успева да омасови и окупи у своје редове око 90% нашег живља,

36
постаје запажена културно-демократска организација, чврсто упориште Срба, Хрвата и
младе румунске демократије.33 Развија широку делатност на ширењу братства и добро-
суседних односа између румунског и југословенских народа.
Годишња скупштина ССКДУР-а (трећа), одржана је 25. априла 1948. године.
Скупштином је руководио Борислав Поповић, док су реферате поднели Др Милош
Тодоров, Јоца Сапунџин и Божа Станојевић. Извештаји су усвојени једногласно.
Скупштина усваја смернице за будући рад и доноси одлуку о проширењу [броја и
надлежности н. н.] чланова постојећег Извршног одбора, с тим да секретари среских
организација постану чланови Централне организације.
У вези листа „Правда“, постављен је за главног уредника учитељ Гојко Вукмировић,
а као запослени сарадници Миладин Силин и Бора Петров, а хонорарни рад остају и даље
да обављају Милан Теодоровић, професор Љубомир Ајваз и учитељ Лазар Адамов.
„Правда“ остаје орган ССКДУР-а, све до децембра 1952. године, када је Савез
распуштен. У периоду од 1953. године, па све до 1969. године, излази као орган „Фронта
социјалистичког једниства“, за српску мањину; а од 1969. године, мења назив у „Банатске
новине“, и постаје орган Жупанијског комитета партије и Жупанијског комитета народног
савета.
Дана 28. јуна 1948. године објављена је Резолуција ИБ комунистичких и радничких
партија, о стању у Комунистичкој партији Југославије.
Други дан по изласку резолуције ИБ, у Темишвару је допутовао министар
унутрашњих послова Румуније Теохари Ђеорђеску и позива на разговор, у седишту
Обласног комитета РРП-е Др Милоша Тодорова, Јоцу Сапунџиног и Божу Станојевића.
Води разговор са сваким појединачно, захтевајући и вршећи притисак да се призна
резолуција. Пошто није постигао сагласност, препушта им да о томе „добро размисле“ и
прихвате резолуцију.
Пошто је наш задатак и обавеза била да очувамо ССКДУР у постојећем саставу и
ставу, дошли смо де закључка да опстанак Савеза зависи једино од потписивања „фамозне
резолуције“. Закључак је био да се подпише а не пропагира. Форсиран је брз састанак
Извршног одбора Савеза ради прихватања резолуције. Било је покушаја приликом доласка
на састанак, на самом улазу у просторије савеза, њихово враћање кућама, како не би било
кворума. Неколицину сам успео да одвратим. Били су то прота Милан Николић, Горица
Теодоровић и још неколицина њих. Резолуција ИБ-а и поред тога што није било свих
истомишљеника, подписана је од чланова Извршног одбора присутних на седници 3. јула
1948. године.
Међутим, после подписивања, органи Партије наређују и намећу измене у
политичком деловању Савеза, што није било могуће прихватити. Суочени са ново
створеном ситуацијом, Божа Станојевић у договору са Др М. Тодоровим састављају 8. јула
1948. године „Проту-резолуцију“, којом се негира стање у Резолуцији ИБ, подписаном под
притиском, одбацујући је као неистиниту. Текст „Проту-резолуције“ прослеђују на
подписивање члановима Извршног одбора Савеза, али долази до провале. Овај докуменат,
прослеђен из Сараволе преко омладинца Јоце Мијатовог, стиже у руке Пере Тодорова из
Семиклуша, који га, у својству сарадника Партије, предаје Обласном комитету партије у
Темишвару 10. јула 1948. године.
Обласни комитет РРП одмах предузима мере и хапси 11 чланова Узвршног одбора
Савеза , који су усвојили другу резолуцију. У одвојеним просторијама Обласног комитета
задржавају и врше ислеђивање случаја, да би сутрадан ослободили седморицу, а задржали
Др Милоша Тодоровог, Јоцу Сапунџина, Божу Станојевића и Бору Петрова још 5 дана,
33
Да је САФ или ССКДУР сматран за могући симбол „младе румунске демократије“, то је била једна од
најболнијих заблуда, са трагичним последицама по само-истицану „демократску елиту“ наших Срба;
илузија којој је и дошао крај наглим „отрежњењем“тек у тамновању, у румунској „народној демократији“.

37
покушавајући да их принуде у погледу измене става. Пошто им то није пошло за руком,
доносе одлуку да се упуте својим кућама Јоца Сапунџин, Бора Петров и Божа Станојевић,
док Др Милоша Тодоровог шаљу на принудан боравак у Брашов, где бива запослен у једној
болници, све до његовог хапшења, почетком 1950. године.
На рад у ССКДУР Партија упућује 19. VII. 1948. године Курић Александра, као в.. д.
Генералног секретара а Божин Борислава за секретара и одговорног за културу,
искључујући из руковођства и чланства Савеза, као ненародне елементе, провокаторе и
бандите, све оне који нису прихватили Резолуцију ИБ-а.
После промена , које су настале после изласка Резолуције ИБ-а и измењених односа
према Југославији, КПЈ и њеног руковођства, румунски безбедносни органи стављају под
присмотром све њихове грађане, који су имали званичне контакте са југословенским
партијским и државним органима, који су долазили у Румунију. Хапсе, 9. октобра 1948.
године, бивше секретаре Савеза, Јоцу Сапунџина и Божу Станојевића и члана Извршног
одбора Савеза Бору Конића. У Темишварској безбедности боравили су годину дана,
ислеђивани, малтретирани и тучени. Суд је ослободио сваке одговорности оба бивша
секретара Савеза, а пуштени су на слободу тек 12. децембра 1949. године.
Следећи пример Мађарске, Бугарске, Чехословачке, Пољске и Албаније,
руковођство румунске Партије нашло је за потребно да и они (Румуни) организују сличан
процес. Тако почиње, крајем 1949. године и почетком 1950. године, масовно хапшење
припадника наше мањине, одводе већи број у Букурешт и тамо врше ислеђивања и
свакојаким малтретирањем, да би узнудили признања о повезаности са југословенсим
органима и представницима. Састављали су питања и одговоре које треба да говоре на
суду.
Први јавни процес био је одржан у Букурешту 1. августа 1950. године, са 12
оптужених и то:
1. инж. Баслер Ђуро, Југославен, осуђен на казну смрти, стрељан
2. Милутиновић Никола, Србин из Темишвара, осуђен на казну смрти [умро
на робији н. н.]
3. Недић Видоса, Српкиња из Малог Бечкерека, осуђена на смртну казну
[смртна казна није извршена, касније је помилована и сада живи у
Београду]34
4. Тодоров Др Милош, Србин из Дињаша, осуђен на казну доживотне робије,
са присилним радом
5. Станојевић Божидар, Србин из Темишвара, осуђен на казну доживотне
робије, са присилним радом
6. Лацић Бошко, Србин из Семпетра, осуђен на казну доживотне робије, са
присилним радом
7. Силин Миладин, Србин из Дињаша, осуђен на казну од 25 година
присилног рада
8. Пејовић Анђелко, Србин из Соколовца, осуђен на казну од 25 година
присилног рада
9. Адамов Милорад, Србин из Кикинде, осуђен на казну од 25 година
присилног реда
10. Петров Жива, Србин из Рудне, осуђен на казну од 15 година присилног рада
11. Радосављевић Светомир, Србин из Белобрешке, осуђен на казну од 12
година присилног рада
12. Медић Никола, Југославен, осуђен на казну од 3 година поправног затвора
На овом процесу коришћени су као сведоци лица ухапшена и под истрагом, који су
после тога по основу сопствених изјава били суђени на тешке године робије. У Букурешту,
34
Недавно преминула (2010.) [н.н.]

38
као треће оптужени на процесу 8. и 9. јануара 1951. године, осуђени су иза затворених
врата 6. Срба, бивши официри румунске државне Безбедности.
Такође у Букурешту су биле суђене и мање групице а и појединачно, велики број
хапшеника.
У Темишвару, били су суђени у првој групи преко 30 Срба ухапшених, а и у мањим
групама или појединачно.
Јоца Сапунџин се крио а ухапшен [је] 1953. године, када је осуђен у Темишвару на
доживотну робију, са присилним радом.
Извршавање казни вршене су по разним затворима Румуније и то: Жилава (турска
тврђава [у ствари, румунско утврђење н.н.] 7 метара испод земље), Ајуд, Герла, Фагарашка
тврђава, Мислеа, Окнеле Мари, Питешти, Канал „Дунав-Црно Море“ и други. Сем тога
одређен број издржавао је казну по рудницима олова: Баја Сприје, Валеа Ниструлуј и
Кавник. У овим рудницима неки од наших људи оболели су од силикозе и на кратко време
по изласку из затвора помрли (Сава Живојнов, Миладин Силин, Душан Мишковић...)
Крајем 1955. године, после успостављања нормалних међу-државних и партијских
односа између Југославије с једне стране, Совјетског Савеза и Румуније с друге стране,
румунска Велика народна скупштина (Парламент) донела је декрете о помиловању и
пуштању на слободу наших људи у етапама, враћање конфисковане имовине, да би у
данашњем режиму уживали права бивших политичких затвореника.“

39
40
41
Записи Боже Станојевића у рукопису (одломци)
Însemnările lui Bojidar Stanoievici despre FAS şi UACDSR35
35
Aducem pe această cale mulţumiri mai tânărului coleg, publicistul Raico Cornea, pentru gestul său elegant de a
ne pune la dispoziţie acest preţios text – moştenire, important pentru cunoaşterea şi înţelegerea corectă a trecutului
nostru recent, valoros în informarea proprie de specialitate precum şi cu deosebire a cititorilor noştri mai tineri.

42
 „...
Cu intrarea României în războiul împotriva Coaliţiei aliate antifasciste, atacarea URSS din
partea Germaniei hitleriste şi a Armatei române, în iunie 1941, în partea românească a Banatului
au luat fiinţă organizaţii (ilegale) antifasciste.
Pe lângă eforturile de formare a Frontului românesc antifascist din Banat (nici în ziua de
astăzi această problemă nu e în totalitate elucidată şi e lăsată cumva „în ceaţă“ – n. n.) şi
populaţia sârbă în partea românească a Banatului depune mari eforturi pentru organizarea ilegală
a Frontului antifascist. Pentru sârbi a fost mai uşor – dacă se poate spune aşa – datorită faptului că
în Timişoara şi în satele noastre (sârbeşti, n. n.) existau asemenea nuclee ilegale slab conectate
între ele. Pe de altă parte, în zona de graniţă a Banatului românesc conducerile antifasciste de pe
teritoriul fostei Iugoslavii sprijineau populaţia noastră să se transforme (adapteze) şi organizeze.
Acţionau două curente. În Timişoara şi-a făcut apariţia, în cursul anului 1942, un ofiţer
superior al Armatei iugoslave (maiorul cetnic Duşan Ristici n. n.) şi în colaborare cu protopopul
Slobodan Costici are loc aşa-zisa „întrunire a cetnicilor“ la care iau parte, pe lângă cei menţionaţi
şi următorii: preotul şi revizorul şcolar Rada Fenlacichi, preotul Raicici, învăţătorul Boşco Laţici,
avocatul dr. Milan Calinovici, Şandor Balia, Slavco Stoicovici şi alţii, preoţi, învăţători şi
personalităţi sârbeşti de vază.36 La această întrunire au fost aduse hotărâri cu privire la
organizarea rezistenţei faţă de ocupaţia germană, după convingerile cetnicilor. Participanţii la
acestă întrunire au fost trădaţi, arestaţi şi închişi în Penitenciarul militar din Timişoara, sub
controlul autorităţilor române. Circulau prin Timişoara poveşti că şi „Gestapoul“ german
intenţiona să-i arestezi pe participanţii la această întrunire, dar românii le-ar fi luat-o înainte, ca
să-i apere de nemţi. Au fost eliberaţi în 1943.
Începând cu anul 1941 în partea românească a Banatului acţionează comitetele de partid
ale Banatului iugoslav de nord şi de sud, ca şi, mai târziu, detaşamentele lor de partizani.
În ziua de 15 mai 1943 la Diniaş se stabileşte o parte a detaşamentului de partizani nord-
bănăţean, cu sprijinul căruia ia fiinţă Comitetul antifascist general [deci sârbesc – iugoslav, n. n.]
pentru Banatul românesc. Din câte îmi amintesc, acest comitet a fost organizat din dispoziţia
maiorului NOR37 Filipcev Miloico – Ficia. În componenţa acestui comitet se aflau (printre alţii):
Jiva Neţin, Toza Sandici, Mita Petrov, Miladin Silin, Mateia Vezelici şi Pavle Stoianov. Ei au
confirmat acest lucru şi prin propriile semnături.
În cartea „Voivodina liberă“, la pagina 409, sunt menţionale reglementările de acces în
Comitetul antifascist general pentru Banatul românesc precum şi următoarele... „comitetele
zonale din Banat au desfăşurat activitate politică în zona de graniţă a Banatului românesc locuită
de sârbi. În vara anului 1944, în NOP 38au fost peste douăzeci de sate, sub conducerea Comitetului
antifascist sârb în Banatul românesc.“
Comitetul general înfiinţat în Diniaş desfăşoară activitate şi în satele vecine, mai ales
acolo unde a fost semnalat un număr mare de dezertări din armata antonesciană. Localităţile în
care au apărut primele organizaţii antifasciste sunt: Cenei, Sânmartinul Sârbesc, Parţa, Soca,
Ivanda, Foeni, Giera, Denta, Timişoara, Becicherecul Mic, Rudna, etc.
Trebuie evidenţiat că, pe lângă comitetele antifasciste din localităţile amintite, au existat
organizaţii de acelaşi profil şi în localităţile cu populaţie sârbă din partea de nord a Banatului
36
Despre „episodul cetnic” al opţiunilor antifasciste ale sârbilor de la noi, vezi cartea noastră Sârbii din România în
secolul XX (sub tipar, în seria de monografii editată de Institutul de istorie „Gheorghe Bariţiu” al Academiei
Române, din Cluj-Napoca); Радивој Фенлачки, Живот кроз казивања (Radivoi Fenlacichi, Viaţa narată), Ediţie
Stevan Bugarschi, Timişoara, 2010; Стеван Бугарски, Књижевни рад проте Слободана Костића (Stevan
Bugarschi, Munca literară a protopopului Slobodan Costici), Timişoara, 2006; Coriolan Băran, Reprivire asupra
vieţii. Memorii, Ediţie de Vasile Popeangă, Arad, 2009. (Dr. Coriolan Băran i-a reprezentat în Instanţă pe
„complotiştii” şi simpatizanţii cetnicilor sârbi, izbăvindu-i pe aceştia de ce era să fie mai rău.)
37
NOR, Narodno oslobodilački rat (Războiul de eliberare naţională, evident a Iugoslaviei, nu a României n. n.)
38
NOP, Narodno oslobodilački pokret (Mişcarea de eliberare naţională – a Iugoslaviei, de bună seamă)

43
românesc: Sâmpetru Mare, Sânnicolau Mare, Cenad, Saravale, Gelu, Variaş, Satu Mare, Arad,
Arad-Gai, Pecica, Turnu, Nădlac, Felnac, Satchinez şi altele.
În octombrie 1944 învăţătorul sârb Boşco Laţici adună din Sâmpetru şi localităţile sârbeşti
învecinate în jur de 250 de tineri şi cetăţeni (adică maturi) de origine sârbă şi cu aceştia trece în
Iugoslavia, unde se înrolează în unităţile Brigăzilor voivodiniene şi iau parte la operaţiunile de
război, cu precădere la Batina şi la străpungerea Frontului din Srem, în anul1945.
Sub conducerea lui Jarco Despotovici – Iacobinschi, începând cu anul 1941, în Clisura
bănăţeană şi „Poliadia“ (Câmpia Nerei) se organizează grupări antifasciste; acestea, în colaborare
cu Detaşamentul de partizani al Banatului de sud, amenajează baze(de operaţiuni) pentru
partizani şi adăposturi pentru luptători şi conducători ai detaşamentului sud-bănăţean.
În toamna anului 1943, în pădurile din preajma satelor Cărbunari, Ştinăpari şi Radimna au
avut loc lupte crâncene între partizanii Detaşamentului Banatului de Sud şi circa 1200 de ostaşi
înarmaţi ai Armatei antonesciene. In această confruntare inegală, dintr-un efectiv de 50 au fost
ucişi 9 partizani, 12 capturaţi, ceilalţi reuşind să străpungă încercuirea duşmană şi să treacă, pe la
Cusici, în pustiul nisipos de la Deliblata. Un rol important în organizarea NOP în această parte a
Banatului românesc şi în satele cu populaţie sârbă, Lescoviţa, Zlatiţa, Câmpia, Socol, Baziaş,
Divici, Belobreşca, Moldova Veche, Liubcova, Sviniţa, pe lângă Jarco Despotovici – Iacobinschi
l-au avut şi Zoran Vuletici din Socol, Miloş Milencovici din Divici şi Trişa Coicici din Socol.
Conform datelor de la Zoran Vuletici, în vara lui 1944 trec Dunărea, spre Clisura
bănăţeană, înspre Belobreşca, ilegaliştii iugoslavi din NOP – Deian Brancov şi Angea
Iovanovici,39 întîmpinaţi de Jarco Despotovici, cu scopul reorganizării bazelor şi adăposturilor,
precum şi încercării stabilirii legăturilor mai strânse cu organizaţiile antifasciste române, mai ales
cu minerii din Cozla şi Anina.
În drum spre sat s-au confruntat cu grănicerii români, care, după somaţie, au deschis foc,
rănind-o pe Angea Iovanovici şi pe Deian Brancov, pe care apoi l-au ucis în bătaie, la pichetul
„Ţolont“. Jarco a reuşit să fugă. Pe captiva şi rănita Angea Iovanovici au transportat-o la Spitalul
din Moldova Nouă, pentru îngrijiri.
Jarco reuşeşte să ia legătura cu spitalul şi cu persoana rănită. Se înţelege cu o persoană din
spital ca pe Angea s-o elibereze prin „răpire“, pentru suma de 30.000 de lei.
Jarco apoi convoacă la o discuţie pe acest subiect, la marginea satului Belobreşca, dinspre
Şuşca (în apropierea casei familiei Radosavlievici), pe Slavco Stoicovici , un comerciant
angrosist bogat din Belobreşca, care sprijinea mişcarera antifascistă şi-i ajuta pe ţăranii sârbi mai
săraci.
Slavco Stoicovici oferă 15.000 de lei, explicând că nu are mai mulţi bani lichizi şi
sugerează ca diferenţa s-o acopere ceilalţi, în solidaritate. Discuţia se tensionează şi se ajunge la
ceartă iar Jarco îl atacă pe Stoicovici. Cu o lovitură de pistol îi sparge arcada şi continuă să se
lupte. Slavco, fizic mai puternic, îl doboară pe Jarco, îi smulge pistolul şi îl împuşcă în burtă. Plin
de sânge Slavco şe îndreaptă spre Postul de jandarmi şi anunţă cele întâmplate, pretextând că a
fost atacat de o persoană necunoscută.
Între timp Jarco şi-a bandajat cumva rana, pentru a nu lăsa urme de sânge, trece peste
gardul lui Radosavlievici şi se adăposteşte într-un refugiu din spatele casei. Explicând că Jarco n-
ar mai fi suportat durerile şi că singur ar fi cerut să fie împuşcat, Radosavlievici Nicola (poreclit
„gârbovul“, adică cocoşatul) îl împuşcă mortal în cap, cu pistolul ce-l avea Jarco asupra sa.
Familia Radosavlievici îl aruncă apoi, pe Jarco mort în groapa cu var. Aici a rămas până la
eliberare şi, după 23 august, e înmormântat ceremonios, în faţa Şcolii generale din Belobreşca.
Amintim că nu a fost efectuată autopsierea cadavrului, nu a fost permis nici măcar ca cineva să
vadă cadavrul. Iar printre oameni s-a răspândit zvonul că Slavco Stoicovici l-ar fi ucis pe Jarco.
În urma denunţului la Postul de jandarmi, organele Jandarmeriei au ieşit la faţa locului
39
Aceste episoade din război şi de după au fost evocate literar în cartea lui Cedomir Milenovici, Put žalosnih
jablana (Drumul plopilor trişti), Timişoara, 2001

44
conflictului dar nu au aflat nici o urmă.
Mai târziu, după 23 August 1944, Slavco Stoicovici a fugit din localitate, stabilindu-se la
Timişoara, apoi la Lugoj, de unde a fost şi arestat în 1946 şi închis, la Siguranţa din Oraviţa. 40
Aici Slavco a fost din nou anchetat, constatându-se nevinovăţia sa cu privire la uciderea lui Jarco
Despotovici.
Şi totuşi, la insistenţele lui Nicola Radosavlievici şi ale lui Zoran Vuletici, şeful
serviciului securităţii Ceia Aurel îl poartă cu maşina de serviciu pe Slavco Stoicovici, pentru a-l
prezenta prin satele sârbeşti (din Clisură) drept asasinul lui Jarco Despotovici, neacordându-i
prilejul să spună ceva sau să vorbească măcar.
La întoarcere între satele Belobreşca şi Şuşca, Nicola Radosavlievici-Gârbovul îl
„sustrage“ pe Slavco şi-l predă unui grup organizat care-l duce în pădure şi-l omoară cu
bestialitate. Prăvălesc o piatră mare peste el şi acolo putrezeşte, fără posibilitate de a-i fi găsit
cadavrul.
În timpul acesta, ca să evite orice bănuială asupra acestei fărădelegi, Nicola Gârbovul se
duce la Jandarmeria din Belobreşca şi anunţă despre capturarea lui Slavco de către cetnicii din
Iugoslavia. Iar jandarmii se activează, la malul Dunării, căutându-i (zadarnic) pe ipoteticii
răpitori.
Nicola Radosavlievic – Gârbovul a recunoscut, mai târziu, prin 1950, în faţa organelor
Serviciului de interne de la Bucureşti,41 că este autorul celor două crime.
Angea Iovanovici n-a mai fost salvată; a fost predată organelor germane de ocupaţie din
Bela Crkva (Biserica Albă), unde a fost împuşcată chiar înaintea eliberării.
În perioada interbelică, în timpul Celui de-al II-lea război mondial şi după, o sarcină
fundamentală a celulelor antifasciste a fost, alături de ocrotirea activiştilor progresişti prigoniţi ca
şi a dezertorilor militari, colectarea de la populaţia sârbească din Banatul românesc a donaţiilor în
bani, alimente, îmbrăcăminte şi încălţăminte, folosite în scopuri umanitare pentru combatanţii
noştri [sârbi – n. n.] atât în România, cât şi în Iugoslavia.
O altă sarcină foarte importantă, mai ales în Cel de al II-lea război mondial, consta din
adunarea armelor, muniţiei şi a explozibililor, pentru nevoile detaşamentelor combatante. Ca
urmare a exercitării represaliilor42 în satele noastre, patrulele de jandarmi erau atacate şi
dezarmate. La Dinaş, imediat după capitularea armatei antonesciene a fost capturat şeful Postului
de jandarmi, judecat de către săteni şi executat. Motivul acestei hotărâri era împuşcarea unui
dezertor din armată, ascuns în paiele din grădina casei, deşi acesta intenţiona să se predea, ca să-şi
cruţe viaţa.
La Sâmpetru Mare, la cererea dezertorilor în fruntea cărora se afla învăţătorul Boşco
Laţici, ca postul de jandarmi să le predea armamentul din dotare, a fost ucis şeful postului, pentru
că nu a vrut să le elibereze armamentul.43
Încă o îndatorire importantă a activiştilor, folositoare NOB44, a fost procurarea pieselor
pentru aparatele de radio-emiţătoare. De această îndatorire se achita cu succes Zoran Vuletici.
O altă acţiune ce trebuie menţionată, pentru amploarea şi importanţa ei, a fost ocuparea
clădirii şi capturarea în întregime a personalului Consulatului german din Timişoara. Această
40
Este de presupus că aceste anchete s-au pornit la solicitarea UDB-ei, cu care pe atunci (1946) Siguranţa română
(Securitatea în germene) colabora foarte strâns, pentru depistarea şi prinderea… ,,duşmanilor statului şi a
colaboraţioniştilor fascişti”, mai simplu spus, a persoanelor indezirabile regimului comunist al lui Tito. În acest
context dispar şi alţi sârbi mai de vază, la Bucureşti Petar Pantovici iar la Timişoara Nemania Costici (cel din urmă,
urcat cu de-a sila într-o maşină neagră, sosită tot de la Oraviţa – după spusele profesorului Zdravco Fenlacichi).
41
Ar fi interesant de aprofundat cercetarea asupra cazului, prin consultarea dosarului lui Nicolae Radosavlievici, de
la Arhiva CNSAS.
42
Adică, urmărirea violentă, sub semnul Legii marţiale, a dezertorilor de pe front.
43
Mai pe larg, vezi Raportul Legiunii de jandarmi Timişoara, despre aceste şi alte fărădelegi asupra organelor
statului român, ale căror făptaşi în satele bănăţene au fost sârbii alături de ostaşii sovietici, în M. Milin, A. Milin,
Sârbii din România şi relaţiile româno – iugoslave (1944 – 1949), Timişoara, 2004, pag. 65 – 68.
44
NOB, Narodno oslobodilačka borba (Lupta de eliberare naţională – a Iugoslaviei).

45
acţiune a fost cu mult curaj efectuată de către neînfricaţii tineri, aparţinând Frontului antifascist
(slav) din Banatul românesc, împreună cu patru partizani iugoslavi, eliberaţi din închisorile
româneşti. Fruntaşii acţiunii au fost următorii tovarăşi: Novac Popovici, Sava Bugarschi, Sava
Draghici, Nicola Iovanovici, Lazar Marianov şi Stevan Nicşici. Această sarcină a fost îndeplinită
în momentul când Timişoara se afla sub asediul trupelor germane. Când Armata roşie a străpuns
încercuirea şi în câteva zile a ajuns la Timişoara, clădirea şi deţinuţii acestei instituţii germane au
fost predaţi comandantului unităţii sovietice.
După pătrunderea Armatei roşii în partea română a Frontului estic, la Podul Ilioaiei şi la
Târgu Frumos, ceea ce a cauzat capitularea necondiţionată a armatei române antonesciene, la 23
August 1944 Armata roşie în asalt rapid a ajuns la graniţa vestică a României. În timpul
străpungerii regele Mihai îl arestează pe Antonescu şi guvernul său şi îl instalează la putere pe
generalul Sănătescu, cu un guvern nou în care au intrat şi politicienii partidelor istorice
cunoscute. Noul guvern semnează acordul cu Aliaţii Blocului antifascist, se aliază cu Armata
roşie în continuarea luptei, eliberând Ungaria şi Cehoslovacia, până la capitularea Germaniei
hitleriste.
Intrarea primelor unităţi ale Armatei roşii în Timişoara a fost întâmpinată şi sărbătorită în
modul cel mai festiv.
Prin eliberarea Timişoarei sunt create condiţii ale muncii legale pentru organizaţiile
ilegale ale românilor, maghiarilor, sârbilor şi ale altora.
La sârbi acesta a fost Frontul antifascist slav (FAS) în frunte cu primul său preşedinte,
Rada Fenlacichi45şi secretarul general avocatul Borislav Popovici; iar în comitet au mai fost
fruntaşii mişcării: Obrad Comanov, Vlada Vuin, Stevan Nicşici, Giura Giurcovici, Lazar
Marianov, Svetozar Ţoţin şi alţii.
Pe lângă aceasta, se creează şi Frontul antifascist al femeilor (slave) (FAF), cu Emilia
Tomici preşedinta şi Liubiţa Marcovici secretară. Din comitet făceau parte Nera Ţaran, Ielena
Marianov, Marta Marechici, Goriţa Teodorovici, Ielena Şaţin şi altele.
FAF realizează o foarte bună colaborare cu Asociaţia sârbă de caritate a femeilor, a cărei
preşedintă era Bela Stefanovici iar secretara Ognianca Marcovici.
În această perioadă în Timişoara ia fiinţă şi Organizaţia (sârbească) de tineret. Scopul ei
este să dezvolte spiritul antifascist în rândul tineretului, să cultive tradiţiile mişcării de eliberare
naţională şi ale luptei antifasciste. După 23 august membri activi au fost: Slobodan Fenlacichi,
Sava Bugarschi, Liliana Marechici, Novac Popovici, Nicola Iovanovici, Sava Draghici, Branco
Aivaz, Gordana Calinovici – Doda, Lazar Vemici, Liubiţa Filipov, Boja Stanoievici.
La începutul lunii octombrie (1944) FAS din România editează ziarul „Pravda“, tipărit
fiind la Timişoara, redactor-şef fiind Milan Teodorovici, cu colaboratorii săi - profesorul
Liubomir Aivaz şi învăţătorul Lazar Adamov.
Sub patronatul FAS, Frontul antifascist al femeilor în colaborare cu Organizaţia sârbă de
caritate a femeilor, colectează ajutoare în alimente, îmbrăcăminte, încălţăminte, pentru răniţi,
pentru copii fără părinţi. Îndatorirea esenţială era efectuarea vizitelor răniţilor din spitalele ruseşti,
prezentarea programelor cultural – artistice şi împărţirea de pachete celor răniţi. Femeile şi
tinerele noastre au luat parte la curăţirea spitalelor, la spălatul lenjeriei şi a faşelor. Membrii FAS,
împreună cu tineretul, au participat activ la mitinguri şi demonstraţii în Timişoara pentru
înlăturarea regimurilor antipopulare46şi instaurarea puterii democrat-populare,47în frunte cu Dr.
Petru Groza.
Prin eliberarea Timişoarei şi a satelor noastre (adică cu populaţie sârbească) în partea
45
Vezi detalii, mai nou, în Радивој Фенлачки, Живот кроз казивања (R. Fenlacichi, Viaţa narată), Ediţie de
Stevan Bugarschi, Timişoara, 2010.
46
Care i-au lăsat totuşi în pace pe minoritarii sărbi, spre deosebire de regimul „popular”, care-i va pedepsi crunt.
(Observ. M. M.)
47
Care, în schimb, pentru sprijinul şi eforturile politice active ale sârbilor, a nimicit viaţa liberă minoritară şi apoi a
umplut închisorile cu sârbi şi Bărăganul cu deportaţi. (Obs. M. M.)

46
românească a Banatului, după o activitate mai scurtă, dar eficace 48a organizaţiilor sârbe
antifasciste, un număr însemnat de oameni, mai ales din rândul celor tineri, trece în Voivodina şi
se înrolează ca voluntari în detaşamentele şi brigăzile de partizani, continuând pe teritoriul ţării-
mamă să participe activ în lupta pentru eliberarea Serbiei şi a Iugoslaviei. După calcule
aproximative, din România au participat în unităţile NOB iugoslave aproximativ 2000 de
luptători49 iar numai din Clisură au fost circa 800. Sunt bine cunoscute faptele eroice ale
voluntarilor noştri în luptele de la Batina, Virovitiţa şi la străpungerea Frontului din Srem. La
începutul anului 1945 mulţi dintre aceşti combatanţi şi-au jertfit viaţa pe altarul libertăţii ţării-
mamă, ceea ce va rămâne veşnic în memoria noastră, în semn de recunoştinţă şi mulţumire pentru
abnegaţia lor fără preget.
La adunarea FASR din 11. 01. 1945 la care participă toţi delegaţii din satele noastre (în
afară de cehi şi slovaci, ei fiind preocupaţi cu acţiunea de emigrare în patria-mamă) 50, după un
referat amănunţit cu privire la activitatea conducerii centrale, prezentat de secretarul general
Borislav Popovici, s-a desfăşurat o discuţie activă privitoare la însăşi munca organizaţiei, dar mai
ales a noii conduceri. S-a pus problema realegerii ca preşedinte a lui Rada Fenlacichi sau a lui
Obrad Comanov.51 Printre alţii o interesantă dezbatere a susţinut dr. Miloş Todorov care s-a
înfăţişat la adunare în uniforma militară a armatei române, în grad de sergent, fiind în timpul
satisfacerii stagiului militar. Discuţia lui şi propunerile făcute au suscitat interesul celor de faţă.
(După terminarea studiilor la Facultatea de medicină din Belgrad, Dr. Miloş Todorov s-a
întors în satul său natal, Diniaş.Nu a putut să-şi nostrifice diploma de medic în timpul războiului,
aşa că a locuit o vreme la Diniaş, tratându-i benevol pe bolnavii din sat. După satisfacerea
stagiului militar trece în Iugoslavia şi 2 – 3 luni lucrează într-un spital din Becicherecul Mare.
Revine în România în aprilie aceluiaşi an şi participă activ în munca FASR.)
Adunarea realege ca preşedinte al FAS pe Rada Fenlacichi iar ca secretar pe avocatul
Borislav Popovici. Şi membrii comitetului rămân aceiaşi.
Adunarea apoi hotăreşte convocarea Primului congres al slavilor din România. E stabilită
data de 8 mai 1945 pentru congres, cu scopul păstrării şi întăririi unităţii polulaţiei slave, aşa
încât, uniţi, să dobândească toate drepturile democratice – politice, economice şi cultural-
educative.
După această întrunire în Timişoara ia fiinţă, alături de organizaţia de tineret locală, şi
organizaţia centrală a tineretului, denumită Fronul antifascist slav al tineretului din România
(SAFOR, adică FASTR). Preşedinte al său a fost ales Bora Petrov, iar Liliana Marechici,
secretară.
În această organizaţie a tineretului sârbesc (slav) activează şi Pavle Stoianov. La
propunerea lui, la 1. 04. 1945 îşi începe apariţia „Omladinska Pravda“ („Dreptatea tineretului“),
cu sprijinul substanţial al lui Svetomir Roicov (pe atunci muncitor tipograf la tipografia „Wieder“
din Timişoara, care ulterior devine şi scriitor, sub numele de Svetomir Raicov. Decedat în 1996).
Sub lozinca „Toţi pentru congres, totul pentru congres!“, noua publicaţie s-a implicat activ
în propagarea vie a congresului. Avea o apariţie săptămânală, dar pentru o scurtă perioadă, până
în luna mai 1945.
Organizaţia FAS a făcut toate pregătirile pentru congres, a fost obţinută permisiunea de
ţinere a lui, au fost pregătite şi expediate invitaţiile tuturor factorilor care trebuiau să ia parte la
48
De fapt, răzbunări împotriva jandarmilor prin sate şi jefuirea împreună cu soldaţii sovietici a averilor şi a
persoanelor germane rămase.
49
Considerăm această cifră de 2000 ca fiind obiectivă. În evidenţele arhivelor româneşti am aflat ca repatriaţi 912
de foşti partizani. (M. Milin, A. Milin, Op. cit., pag. 82 – 103). Dacă luăm în considerare că un număr însemnat au
căzut pe câmpul de luptă, mai ales în violentele încleştări finale cu ustaşii croaţi, pe Frontul din Srem şi în Slavonia,
că un anumit număr dintre ei a decis apoi să-şi continue viaţa în alt mediu, cifra de cca. 2000 de partizani sârbi
din România devine întru totul reală. (n. n.)
50
După izgonirea germanilor – sudeţi din Cehia, s-a eliberat acolo un teritoriu important pentru imigranţi.
51
Acesta, cu origine proletară şi reputaţie de fost „camarad” în puşcărie al lui Gh. Gheorghiu-Dej.

47
congras, precum şi oaspeţilor din străinătate. Dar, la 7 mai 1945 este interzisă ţinerea congresului
convocat pentru 8 mai. Interdicţia a survenit după ce Comisia interaliată de control condusă de
colonelul rus Pundik52şi oficialităţile româneşti au fost greşit informate, că la congres va fi,
printre altele,53ridicată şi problema alipirii părţii româneşti a Banatului la Iugoslavia, ceea ce nu
corespunde adevărului.
S-au petrecut scene penibile cu prilejul sosirii delegaţilor şi a invitaţilor din Iugoslavia
(din Becicherecul Mare); pe 7 mai 1945 sosesc, cu vaporul fluvial de pe Bega, ca oaspeţi 230 de
tineri şi tinere, în frunte cu Milan Pribici-Giochiţa. Au fost întâmpinaţi la portul fluvial timişorean
de soldaţi înarmaţi ai Armatei regale române. Au fost escortaţi, purtând steagul Iugoslaviei, cu
baionetele la armă pe străzile timişorene, până la sediul FAS, unde au şi înnoptat; iar a doua zi, pe
acelaşi drum pe care au sosit, au fost trimişi înapoi, în Iugoslavia.
La Timişoara au ajuns ca oaspeţi şi doi generali JNA,54unul fiind Bojidar Maslarici;
aceştia au fost cazaţi la hotelul „Banatul” din oraş.
Din cauza situaţiei nou create întâlnirea s-a desfăşurat într-o vilă timişoreană. Au
participat colonelul sovietic Pundik, preşedintele (de fapt, delegatul, n. n.) Comisiei militare
aliate, Leontin Silaghi (devenit apoi Sălăjan), secretar al Comitetului regional PCR Banat,
generalul Bojidar Maslarici şi colegul său militar iugoslav, Rada Fenlacichi, Borislav Popovici,
Liubiţa Marcovici şi dr. Miloş Todorov. La această întâlnire tema discuţiilor a fost cea a
transformării FAS într-o organizaţie culturală,55ceea ce a şi fost acceptat.
Iniţiativa principală de reorganizare a FAS o preia Dr. Miloş Todorov, iar noua organizaţie
e denumită Asociaţia slavă cultural-democratică din România (SKDUR, adică ASCDR). Această
transformare e oficializată pe 19. 08. 1945, la adunarea ţinută în sediul FAS din Timişoara, str. E.
Ungureanu nr. 1056A fost aleasă prima conducere a ASCDR, în următoarea componenţă: Dobrivoi
Iovanovici, preşedinte, Marta Marechici, vicepreşedinte, Mita Chiruţa, vicepreşedinte, Milan
Teodorovici, secretar. În conducere au fost aleşi încă 19 membri.
Prima sarcină a acestei conduceri era luarea măsurilor de reparaţii la internatul liceenilor
(sârbi), pentru că se apropia deschiderea noului an şcolar. Internatul până atunci fusese în
competenţa instituţiilor bisericeşti. A fost ales patronatul de conducere a internatului, compus din:
Ioţa Constantinovici, învăţătorul Petar Costici, Liubomir Golub, Ţvetco Nicolicin şi Velimir
Pavlovici.
Mai târziu au fost numiţi ca responsabili: la internatul pentru băieţi profesorul Costa
Nicolici, iar la internatul de fete profesoara Stoianca Vlahovici.
În cursul lunilor august şi septembrie s-a efectuat reorganizarea comitetelor locale FAS
prin satele noastre, în comitete ASCDR.
La Timişoara se ţine, pe 30. 09. 1945, prima adunare a organizaţiilor ASCDR şi ia fiinţă
Uniunea ASCDR (UACDSR)57, cu sediul în Timişoara, str. Victor Vlad-Delamarina nr. 1, etajul II
(Casa Macri, mai cunoscută Casa cu atlanţi, n. n.). Cu această ocazie toţi membri şi toată averea
52
De fapt, acesta era doar reprezentant (delegat) al Comisiei la Timişoara
53
Aş zice nu „printre altele” ci „înaintea celorlalte”, despre eventuala „alipira a Banatului la Iugoslavia”, deşi aşa
ceva nu se afirmă explicit; deşi contextul dat şi evenimentele în curs lasă să se întrevadă şi o astfel de posibilitate.
Ajunge să compari aceste secvenţe cu cele numite „criza de la Trieste” şi să-ţi dai seama că nu e vorba doar de
simplul hazard. Acestei situaţii delicate i se potriveşte cumva proverbul românesc „Dacă eşti treaz iar doi martori
totuşi spun contrariul, e mai sănătos să te duci la culcare!” (Mai pe larg, M. Milin, A. Milin, Op. cit.;vezi şi opinia
avizată a experimentatului diplomat român, istoricul Vasile Şandru, reprodusă în cartea de faţă; la fel şi contribuţia
mai tânăruli coleg, istoricul belgrădean Vladimir Ţvetcovici)
54
JNA, Jugoslovenska narodna armija, Armata naţională iugoslavă
55
Presupunem că la această întâlnire crucială s-a discutat mai puţin despre viitoarea activitate culturală a “slavilor”şi
mai mult despre încetarea rolului politic al FAS şi trecerea întregii activităţi militante de stânga (chiar şi a
“slavilor”) sub conducerea PCR. Probabil că generalii iugoslavi (ne îndoim că aceştia ar fi putut avea atribuţii
culturale) au fost informaţi că s-a terminat cu ,,fronturile” peste graniţă, căci Aliaţii promiseseră deja (prin sovietici)
integritatea teritorială a României.
56
Actualul sediu al Şcolii populare de artă.

48
existentă a FAS trece în competenţa UACDSR.
După această transformare este ales şi comitetul executiv al UACDSR, în următoarea
componenţă: avocatul Borislav Popovici, preşedinte, Ian Bubani, vicepreşedinte (ceh), avocat
Antun Dupţa, vicepreşedinte (bulgar), Boşco Laţici, vicepreşedinte , dr. Miloş Todorov, primul
secretar, Liubiţa Marechici, secretar doi, Blagoie (Vlada) Ilijin, casier, ca membri ai comitetului
executiv: Obrad Comanov, Ioţa Sapungin, Goriţa Teodorovici, Ghena Petrovici, Giura Popovici,
Goico Vucmirovici, Miladin Silin, Dobrivoi Iovanovici, Lazar Adamov, Ante Marşan, Zlatoie
Capuţ, Gavrilo Şimonia, Zoran Vuletici, Ilia Raicov, Sanda Iezdici, Ian Moravschi, Iaroslav
Brada, Rada Popov, Svetomir Radosavlievici, Boja Stanoievici.
„Pravda” devine organul de presă al UACDSR.
La adunare a fost aprobat şi Statutul UACDSR.
Noua conducere emite o Proclamaţie către organizaţiile locale, cu directivele de urmat
pentru viitoarea activitate, pentru ca în munca cultural-educativă a UACDSR să fie incluşi
învăţătorii noştri şi preoţimea. A fost transmisă preoţimii noastre chemarea la o întâlnire, în
Timişoara. Au răspuns în jur de 80% dintre preoţi. Le-a fost prezentat Programul de activitate a
UACDSR şi evidenţiată nevoia de a se implica în munca organizaţiilor locale, pentru că membru
UACDSR putea deveni fiecare sârb şi slav cinstit, care nu a greşit faţă de poporul său. Membrii
noştri nu-i împărţim în credincioşi şi necredincioşi, ca aparţinând unui sau altui partid. Dacă e să
ne împărţim, putem fi cinstiţi şi necinstiţi. Învăţătorii şi preoţii noştri au acceptat această poziţie
ca şi chemarea la munca comună, în organizaţia UACDSR. Mai târziu s-au obţinut rezultate mult
mai bune în organizaţiile noastre, reunirea în număr tot mai mare a membrilor şi participarea lor
în activităţi, viaţa culturală şi în munca minorităţii noastre.
La sfârşitul lui 1945, la iniţiativa lui Bojidar Stanoievici a fost organizată adunarea
tineretului (sârb) timişorean, la care au răspuns, într-un număr impozant (pentru sârbi!) peste 100
de tineri şi tinere. Întrunirea s-a terminat cu succes, prin înscrierea de noi membri, alcătuirea
programului de activitate a tineretului timişorean, organizarea programelor culturale, sportive şi a
corului. Cu acest prilej a fost ales comitetul organizaţiei timişorene de tineret: Nicola Popovici,
preşedinte, Ioţa Nicolin, secretar, Boja Stanoievici, casier, Gordana Srdanov, membru, Liubiţa
Filipov, membru.
În vederea obţinerii uneor rezultate cât mai bune în domeniul activităţii cultural-artistice
în UACDSR a fost format şi un comitet organizatoric, în următoarea componenţă: Dobrivoi
Iovanovici, Goriţa Teodorovici, Liubomir Golub, Liubiţa Filipov, Alecsandar Şrimpl şi Bojidar
Stanoievici.
UACDSR deschide, festiv, în 31. 03. 1946, „Universitatea populară”, cu prelegeri ţinute
de dr. Branco Stefanovici, prof. Costa Nicolici, avocatul Borislav Popovici şi alţi intelectuali de-
ai noştri, din corpul profesoral.
Se înfiinţează şi corul UACDSR. La început dirijorul corului era prof. Liubomir Aivaz,
apoi Periţa Giorgevici, iar din 1947-1948, profesorul de muzică Iosip Calcici, cetăţean iugoslav.
În luna august 1946 se constituie în România, în oraşul Braşov, „Federaţia naţională a
tineretului democrat”, la care participă toate organizaţiile de tineret din România şi la care aderă
şi tineretul UACDSR. La această întrunire a participat, ca delegat, Lazar Vemici, care a devenit şi
membrual comitetului acestei organizaţii.
În decursul anului 1946, după căderea guvernului generalului Rădescu şi la 6 matrie
1945, prin venirea la putere a guvernului dr. Petru Groza, încep pregătirile pentru primele alegeri
libere. Uniunea acceptă chemarea partidelor Blocului democratic (BPD) să se alieze cu blocul şi
propune candidaţii proprii pentru alegerile care se apropie. Din rândul UACDSR candidaţi sunt
desemnaţi, pe prima poziţie dr. Miloş Todorov, iar pe poziţia următoare protopopul Milan
Nicolici. Au urmat Obrad Comanov şi Ioţa Sapungin. La aceste prime alegeri a fost ales dr. Miloş
57
Vezi pe larg, A. Milin, M. Milin, UACDSR sau Sârbii din România pe baricadele războiului rece, Timişoara,
2009, 311 pag.

49
Todorov, care astfel devine primul deputat la sârbilor din Parlamentul românesc.
Liubiţa Marechici îşi încetează activitatea în funcţia de secretar al UACDSR în octombrie
1946, şi din acestă cauză Comitetul executiv al Uniunii hotăreşte trecerea la muncă activă în
Uniune, ca locţiitor al secretarului, a lui Ioţa Sapungin şi a lui Bojidar Stanoievici. Lui Ioţa
Sapungin i se încredinţează reprezentarea Uniuniii în Comitetul judeţean al BPD, iar Bojidar
Stanoievici urmează să activeze în cadrul secretariatului Uniunii.
UACDSR în 16. 02. 1947 are adunarea anuală, la care prezidează avocatul Borislav
Popovici, preşedintele Uniunii, iar dr. Miloş Todorov prezintă Raportul de activitate al Uniunii şi
sarcinile pentru viitor.58 Urmează discuţii şi propuneri pentru alegerea viitoarei conduceri a
organizaţiei. Sunt aleşi avocatul Borislav Popovici ca preşedinte, protopopul Milan Nicolici,
vicepreşedinte, dr. Miloş Todorov, secretar general, Ioţa Sapungin, secretar, Boja Stanoievici,
secretar, Blagoie Ilijin, secretar şi 26 membri.
Cu această ocazie se lărgeşte comitetul redacţional al „Pravdei”. Celor existenţi li se
alătură Dobrivoi Iovanovici şi învăţătorul Panta Luchici.
A mai fost ales şi comitetul pentru internat, în următoarea componenţă: prof. Costa
Nicolici, prof. Iosip Calcici, prof. Lidia Iscrici, Bela Stefanovici, Ioţa Constantinovici şi Liubomir
Golub.
După abdicarea regelui Mihai, în decembrie 1947, din rândurile Partidulu comunist şi
aripei Partidului social-democrat Ştefan Voitec se formează Partidul muncitoresc român (PMR)
care, împreună cu Frontul plugarilor al lui dr. Petru Groza alcătuiesc Frontul democraţiei populare
(FDP), organizează alegeri şi proclamă România de republică populară. Şi la aceste alegeri dr.
Miloş Todorov e ales şi rămâne pe mai departe deputatul nostru.
La chemarea tineretului popular al Iugoslaviei, alături de două brigăzi româneşti („Ştefan
Plavăţ” şi „Horea, Cloşca şi Crişan”), tineretul sârb din România participă la construirea căii
ferate a tineretului „Şamaţ – Sarajevo”, în vara 1947, în două rânduri, fiecare brigadă având câte
200 de tineri şi tinere.
Prima brigadă, intitulată „Jarco Despotovici – Iacobinschi”, a lucrat la calea ferată în iunie
1947 şi a devenit fruntaşă, fiind decorată cu „Ordinul Muncii”, clasa I. Brigada a fost condusă de
Bojidar Stanoievici,59care a fost şi el, personal, decorat cu „Ordinul Muncii”, clasa a II-a.
Cealaltă brigadă era şi ea pregătită să plece la muncă, în august 1947, sub denumirea
„Predrag Udiţchi” şi condusă de Lazar Vemici. Chiar înaintea plecării, la intervenţia şi sub
presiunea organelor PMR, îşi schimbă denumirea şi lucrează pe şantier sub titulatura Brigada
românească „Horea, Cloşca şi Crişan”.
Predrag Udiţchi, de profesie gazetar, este de origine timişorean, în timpul războiului
(NOR) ţinea legătura cu Partidul comunist din Iugoslavia. Cunoscător desăvârşit al limbii
germane, cu acceptul Partidului iugoslav, a lucrat la Agenţia telegrafică germană din Belgrad
(DNB). Prin el Partidul comunist din Iugoslavia lua cunoştinţă de conţinutul buletinului
informativ confidenţial german (redactat în doar 7 exemplare). Predrag Udiţchi a plecat în 1943
în Detaşamentul de partizani „Kosmaj” şi curând s-a aflat prins în încercuirea cetnicilor (în satul
Venciani?); s-a sinucis, să nu fie capturat de viu.
După exemplul acţiunilor de muncă iugoslave şi experienţa acumulată la calea ferată
„Şamaţ – Sarajevo”, şi în România se deschid şantiere de construire a căilor ferate „Bumbeşti –
Livezeni”şi „Salva – Vişeu”. La aceste şantiere participă şi tinerii noştri, ca brigadieri. La
Timişoara a fost construită calea de tramvai „Mehala – Ronaţ” şi comandantul a fost tânărul Ioţa
Nicolin, fruntaş de la calea ferată „Şamaţ – Sarajevo”. La construcţia căii multe ore de muncă au
prestat şi elevii Liceului nostru (sârbesc) din Timişoara.
În 1947 profesorul Costa Nicolici înfiinţează trupa cultural-artistică a elevilor „Jovan
Sterija-Popovici” şi prezintă spectacole la Timişoara (în marea sală a UACDSR). A înfiinţat şi
58
Vezi, pe larg, documentele UACDSR reproduse în A. Milin, M. Milin, op. cit., passim
59
Cu această împrejurare a fost atras de către UDB-a, ca unul dintre cei mai siguri „combatanţi” din România.

50
trupa de teatru şi corul elevilor, care au activat cu mare succes.
La intervenţia Comitetului executival UACDSR este deschisă la Timişoara, pe 5 ianuarie
1948, librăria „Cartea iugoslavă” şi prin aceasta e creată posibilitatea ca toţi oamenii noştri,
organizaţiile, chiar şi elevii, să-şi procure mai uşor cărţi în limba maternă şi să-şi îmbogăţească
cunoştinţele şi bibliotecile. Directorul „Cărţii iugoslave” de la Timişoara a fost Dobrivoi
Iovanovici. Dar această mare bucurie şi mulţumire a fost de scurtă durată, numai până în iulie
1948. Apariţia Rezoluţiei BI (Biroului informativ al ţărilor comuniste est-europene, cu sediul la
Bucureşti, n. n.) este şi pretextul pentru organele puterii şi de Partid de atunci să interzică
activitatea şi existenţa acestei librării60, motivând că ea putea deveni centrul propagandei
duşmănoase, iar celor aparţinând populaţiei noastre în România – legătura cu ţara mamă.
După apariţia Rezoluţiei IB multe biblioteci, atât la oraş, cât şi în satele noastre au fost,
parţial sau în totalitate, devastate pentru că Securitatea răscolea totul, ardea şi confisca, căutând
cărţi şi însemnări „dăunătoare” concepţiilor lor.
În a doua jumătate a anului 1948 UACDSR organizează concurs între organizaţiile noastre
din sate, în următoarele discipline: întreceri sportive, acţiuni de muncă locale (numărul de acţiuni
şi orele prestate), coruri, orchestre de tamburaşi, grupuri folclorice, îmbogăţirea fondurilor de
carte din biblioteci, grupe de cititori.
La terminarea concursului, în mai 1948, la Timişoara s-a desfăşurat şi festivitatea centrală,
unde au fost trecute în evidenţă rezultatele muncii UACDSR şi ale concursului organizat. S-a
constatat că Uniunea a reuşit să-şi înfiinţeze organizaţii în 56 de localităţi cu populaţie sârbă, 2
localităţi cu croaţi, 4 cu bulgari, 7 localităţi cu caraşoveni, în total 69 de localităţi. Toate aceste
localităţi au fost cuprinse prin reorganizarea UACDSR în trei ocoale („raioane”), pentru
asociaţiile din localităţile mai îndepărtate de Timişoara. Primul ocol a fost la Sâmpetru, cu 18
organizaţii. De acesta răspundea ca secretar Stevan Malimarcov. Al doilea era în Clisură şi
Poliadia, cu 12 organizaţii, iar ca secretar a fost numit Rada Panici, cu sediul la Socol. Al treilea
ocol, la Soca, cuprindea 11 organizaţii, iar secretar a fost Stevan Lepoiev. Restul organizaţiilor au
fost direct legate de conducerea centrală de la Timişoara.
La sărbătorirea de bilanţ a concursului s-a concluzionat că în perioada precedentă în
cadrul Uniunii au activat 130 de grupuri corale, 25 de orchestre de tamburaşi, 11 grupuri
folclorice, cca 50 de asociaţii sportive. În fiecare localitate existau biblioteci, iar în timpul
concursului au fost adunate 2500 de cărţi, formate 26 de grupuri de citit, iar în 18 localităţi se
ţineau cursuri de alfabetizare, la care cca 500 de persoane au fost alfabetizate.
Apariţia organizaţiilor noastre la manifestările centrale din Timişoara, a tinerilor şi
tinerelor îmbrăcaţi în frumoase costume populare, care s-au deplasat de la sediul UACDSR până
la centrul oraşului, unde s-a desfăşurat spectacolul central, au încântat atât pe participanţi cât şi pe
trecătorii (respectiv privitorii) din oraşul Timişoara. La spectacol au luat parte corurile
organizaţiilor noastre, echipele folclorice, orchestrele de tamburaşi. Toţi au fost deosebit de
încântaţi de prezentarea cântecelor şi a dansurilor populare, de orchestra de tamburaşi a
pionierilor din Sânmartinul Sârbesc, condusă de către preotul Svetislav Selejanovici şi învăţătorul
Milivoi Stoianovici.
Manifestarea s-a încheiat cu decernarea premiilor şi a recompenselor celor mai buni
concurenţi ai UACDSR.
60
Vezi pe larg „şicanarea” personalului librăriei „Cartea iugoslavă” şi boicotarea instituţiei, prin lipirea de afişe
propagandistice româneşti pe latura externă a vitrinei, din partea unor grupuri de cetăţeni „indignaţi” de politica
„imperialistă” a lui Tito, în M. Milin, A. Milin, Sârbii din România şi relaţiile româno-iugoslave...,p. 205-207. Tot
la fel de adevărat este că întreaga agitaţie în jurul acestei librării timişorene, patronată neoficial de UDB-a prin
figura sinistră a maiorului Duşan Iovanovici, (care a coordonat îndoctrinarea politică iugoslavă a minoritarilor sârbi)
este doar o inter-faţă a devastatorului război dintre cele două servicii secrete, ai cărui perdanţi cu certitudine au fost
minoritarii sârbi. Acest maior Iovanovici, printre altele, are pe conştiinţă şi dispariţia (urmată de asasinarea)
misterioasă a tânărului Nemanja Costici, din toamna anului 1946. S-a „evaporat” de tot în mai 1948, sustrăgându-se
justiţiei româneşti, care-i va osândi, pe nedrept, doar pe cei care i-au căzut victime. (Obs. M. M.)

51
 UACDSR reuşeşte, de la înfiinţarea sa, în septembrie 1945 şi până la apariţia rău-
prevestitoarei Rezoluţii IB (28 iunie 1948), să dea caracter de masă şi să coaguleze în rândurile
sale cca. 90% din populaţia noastră, să devină o însemnată organizaţie culturală şi democratică, o
bază (identitară) solidă a sârbilor, croaţilor şi a tinerei democraţiei româneşti 61. Desfăşoară şi o
activitate largă în dezvoltarea frăţiei şi a bunei vecinătăţi dintre poporul român şi popoarele
iugoslave.
Adunarea anuală (cea de-a treia) a UACDSR s-a ţinut la 25 aprilie 1948. A fost condusă
de Borislav Popovici, iar dr. Miloş Todorov, Ioţa Sapungin şi Boja Stanoievici au prezentat
referate. Rapoartele au fost aprobate în unanimitate. Adunarea a adoptat şi direcţiile muncii
viitoare, hotărând lărgirea numărului şi a competenţelor membrilor comitetului executiv, încât şi
secretarii organizaţiilor din ocoale (raioane) să devină membri ai Conducerii centrale.
În legătură cu ziarul „Pravda” a fost desemnat ca redactor-şef învăţătorul Goico
Vucmirovici, iar colaboratori angajaţi devin Miladin Silin şi Bora Petrov, pe când munca cu plata
onorariului o vor efectua Milan Teodorovici, prof. Liubomir Aivaz şi învăţătorul Lazar Adamov.
„Pravda” rămâne în continuare organul UACDSR, până în decembrie 1952, când Uniunea
e desfiinţată. În perioada 1953 – 1969 e editată de Frontul unităţii socialiste (FUS) pentru
minoritatea sârbă; iar din 1969, îşi schimbă denumirea în „Banatske novine” („Jurnalul
bănăţean”) şi devine organ al Comitetului judeţean de partid şi al Consiliului popular judeţean
Timiş.
La 28 iunie 1948 e publicată Rezoluţia IB a Partidelor comuniste şi muncitoreşti,
privitoare la situaţia din Partidul comunist al Iugoslaviei.
A doua zi după publicarea rezoluţiei la Timişoara a venit ministrul de interne Teoharie
Georgescu şi i-a convocat la discuţii în sediul Comitetului regional Banat al PMR pe dr. Miloş
Todorov, Ioţa Sapungin şi Boja Stanoievici. Discută separat cu fiecare, cerând şi exercitând
presiuni ca Rezoluţia să fie acceptată. Pentru că nu s-a obţinut consensul, le-a fost dat răgazul „să
judece bine!” şi să accepte Rezoluţia (în sensul aderării la aceasta n. n.).
Sarcina şi datoria noastră fiind păstrarea UACDSR în componenţa şi funcţionarea
existentă, am ajuns la concluzia că menţinerea Uniunii depindea numai de semnarea „faimoasei”
rezoluţii. Concluzia noastră s-a rezumat la semnare dar nepropagare. S-a impus, în consecinţă,
convocarea de urgenţă a Comitetului executiv al Uniunii, pentru acceptarea Rezoluţiei. Au fost şi
încercări, cu prilejul sosirii la întâlnirea aceasta, la intrare, în birouri chiar, să fie oamenii trimişi
acasă, ca să nu fie quorum. Printre aceştia erau protopopul Milan Nicolici, Goriţa Teodorovici şi
alţi câţiva. Rezoluţia IB, deşi nu erau toţi de aceeaşi părere, a fost semnată de către membri
Comitetului executiv, la şedinţa din 3 iulie 1948.62
După semnare însă, organele de Partid hotărăsc şi impun schimbări în activitatea Uniunii,
ceea ce nu era de aşteptat. În faţa noii situaţii Boja Stanoievici în înţelegere cu dr. Miloş
Todorov formulează la 8 iulie 1948 o „Contra-rezoluţie” prin care e negată prezentarea
faptelor din Rezoluţia IB, apreciată ca fiind semnată sub presiune şi o resping, ca fiind
neadevărată. Textul „Conra-rezoluţiei” e trimis apoi spre semnare membrilor Comitetului
executiv al Uniunii, dar intervine trădarea.
Acest document, trimis din Saravale prin tânărul Ioţa Miatov, ajunge în mâinile lui Pera
Todorov din Sânnicolau Mare, care, în calitatea sa de colaborator al Partidului, îl predă la
61
Faptul de a se fi apreciat FAS şi apoi UACDSR ca un posibil model al „tinerei democraţii româneşti”, este una din
cele mai dureroase erori, cu urmări tragice asupra auto-definitei „elite democratice” a sârbilor noştri; iluzia acestei
auto-evaluări triumfaliste s-a risipit însă brusc, prin „redeşteptarea” abia în detenţie, în cadrul realităţii „democraţiei
populare” româneşti.
62
Vezi detalii şi în A. Milin, M. Milin, UACDSR sau Sârbii..., passim. Totuşi, documentele reproduse în această
carte trebuie privite cu oarecare rezervă, deoarece au fost „reconstituite” înainte de a fi predate la Securitate, în
sensul de a-l desculpa pe preşedintele Uniunii Bora Popovici şi a arunca povara întregii răspunderi pentru
„rebeliunea” sârbească anti-rezoluţie pe seama secretarilor Uniunii, Boja Stanoievici, Ioţa Sapungin şi, mai cu
seamă, dr. Miloş Todorov. (Obs. M. M.)

52
Comitetul regional PMR din Timişoara, pe 10 iulie 1948.
Comitetul regional PMR imediat ia măsuri de rigoare şi „sechestrează” 11 membri ai
Comitetului executiv al Uniunii, pe cei care au adoptat cea de-a doua Rezoluţie. În birouri
separate ale Comitetului regional îi reţin şi anchetează cazul, ca a doua zi să elibereze şapte
dintre ei63, reţinându-i în continuare, pentru încă cinci zile, pe dr. Miloş Todorov, Ioţa Sapungin,
Boja Stanoievici şi Bora Petrov, încercând să-i forţeze să-şi schimbe poziţia. Nereuşind, hotărăsc
să-i trimită acasă pe Ioţa Sapungin, Bora Petrov şi Boja Stanoievici, iar pe dr. Miloş Todorov îl
trimit de îndată, cu domiciliu forţat, la Braşov, unde e angajat la un spital, până la arestare
definitivă, la începutul anului 1950.
Partidul trimite apoi la UACDSR la muncă (politică n. n.) pe Curici Alexandru, ca secretar
general provizoriu, şi pe Bojin Borislav, ca secretar responsabil de cultură; sunt excluşi din
conducere şi din Uniune, drept elemente antiproletare, provocatori şi bandiţi, toţi cei care nu au
acceptat Rezoluţia IB (incriminatoare a Iugoslaviei).
După schimbările survenite în urma apariţiei Rezoluţiei IB şi a antagonizării relaţiilor cu
Iugoslavia, cu PCI şi Conducerea iugoslavă, organele de Securitate române pun sub urmărire pe
toţi cetăţenii care au avut contacte oficiale cu organele de Partid şi de Stat iugoslave, care veneau
în România.64
Pe 9 octombrie 1948 îi arestează pe foştii secretari ai Uniunii, Ioţa Sapungin şi Boja
Stanoievici şi pe membrul conducerii Uniunii Bora Conici. Au fost reţinuţi la Securitatea din
Timişoara un an de zile, anchetaţi, maltrataţi şi bătuţi. Prin sentinţă au fost apoi eliberaţi, ca
nevinovaţi, amândoi secretarii Uniunii, în 12 decembrie 1949.
Urmând exemplul (trist) al Ungariei, Bulgariei, Cehoslovaciei, Poloniei şi Albaniei,
conducerea PMR a găsit de cuviinţă ca şi ei (românii) să orchestreze procese similare. Aşa încep,
spre finele anului 1949, arestări masive din rândul minorităţii noastre ; mai multe persoane sunt
duse la Bucureşti şi acolo anchetate şi maltratate în fel şi chip, ca să-i silească să recunoască
legătura lor cu organele şi reprezentanţele iugoslave. Au fost ticluite întrebări şi răspunsuri, ce
trebuiau rostite la proces.
Primul proces public s-a ţinut la Bucureşti, cu începere la 1 august 1950, cu 12 înculpaţi,
după cum urmează:
1.Inginerul Bassler Giuro, cetăţean iugoslav, condamnat la moarte, executat.
2. Milutinovici Nicola, sârb din Timişoara [de fapt, Denta], condamnat la moarte [a murit
în detenţie, în urma bătăilor îndurate, n. n.]
3. Nedici Vidosa, sârboaică din Becicherecul Mic, condamnată la moarte (condamnarea
nu a fost executată), mai târziu ea a fost amnistiată şi astăzi trăieşte la Belgrad [a murit în anul
2010, n. n.]
4. Dr. Todorov Miloş, sârb din Diniaş, condamnat la detenţie, muncă silnică pe viaţă.
5. Stanoievici Bojidar, sârb din Timişoara [de fapt, Divici], condamnat la detenţie, muncă
silnică pe viaţă.
6. Laţici Boşco, sârb din Sâmpetru Mare, condamnat la detenţie, muncă silnică pe viaţă.
7. Silin Miladin, sârb din Diniaş, condamnat la 25 de ani muncă silnică.
8. Peiovici Angelco, sârb din Socol, condamnat la 25 de ani muncă silnică.
9. Adamov Milorad, cetăţean iugoslav, sârb din Kikinda, condamnat la 25 de ani muncă
silnică.
10. Petrov Jiva, sârb din Rudna, condamnat la 15 ani de muncă silnică.
11. Radosavlievici Svetomir, sârb din Belobreşca, condamnat la 12 ani de muncă silnică.
12. Medici Nicola, cetăţean iugoslav, condamnat la 3 ani de închisoare corecţională.
La acest proces ca martori au fost folosite persoane arestate şi anchetate care, mai târziu,
63
Anchetator fiind personajul de tristă amintire pentru sârbi, instructorul CC PMR Iosif Bogdan, tot un timişorean la
origine.
64
Cu alte cuvinte, direct spus, cei racolaţi (sau doar suspectaţi a fi) de către UDB-a.

53
au fost şi acestea condamnate [în procese ce au urmat n. n.] la ani grei de detenţie. În al treilea
rând, tot la Bucureşti, au fost condamnaţi, la procesul din 8 şi 9 ianuarie 1951, în spatele uşilor
închise, 6 sârbi, foşti ofiţeri ai Securitatăţii româneşti.
Tot la Bucureşti au fost judecate grupuleţe mai mici dar şi mulţi individual, arestaţi.
La Timişoara au fost judecaţi, în primul grup [de la Timişoara!, n. n.] peste 30 de sârbi
arestaţi [cu precădere de la Diniaş n. n.], dar şi alte grupuri [„loturi”, n. n.], mai mici, sau
individual.
Ioţa Sapungin s-a ascuns o vreme şi a fost arestat în 1953, când a fost condamnat, la
Timişoara, la muncă silnică pe viaţă.
Detenţia era executată în diferite închisori din România, şi anume: Jilava (cetate
turcească65, la 7 metri sub pământ, Aiud, Gherla, Cetatea Făgăraşului, Mislea, Ocnele Mari,
Piteşti, Canalul „Dunărea – Marea Neragră” şi altele. În afară de acestea, mulţi şi-au petrecut
detenţia în minele de plumb: Baia Sprie, Valea Nistrului şi Cavnic. În aceste mine unii dintre
oamenii noştri s-au îmbolnăvit de silicoză şi la scurt timp după eliberare din detenţie au murit.
(Sava Jivoinov, Miladin Silin, Duşan Mişcovici...)
La finele anului 1955, după stabilirea relaţiilor normale inter-statale şi de Partid, de o
parte dintre Iugoslavia şi Uniunea Sovietică şi România de altă parte, Marea adunare naţională
(Parlamentul) României a emis decrete de graţiere şi eliberare a oamenilor noştri, în diferite
etape, retrocedarea averilor confiscate, (noi) beneficiind în actualul regim de toate drepturile
foştilor deţinuţi politici.”

PROCESUL TRĂDĂTORILOR ŞI SPIONILOR TITOIŞTI.

TRĂDĂTORII ŞI SPIONII TITOIŞTI ÎN FAŢA JUDECĂŢII!66

Opinia publică urmăreşte cu un puternic interes procesul grupului de spioni şi trădători în

slujba serviciului de spionaj al clicii fasciste a lui Tito. Acuzaţii au organizat o reţea de spionaj şi
provocare la adăpostul Ambasadei iugoslave, au uneltit pentru anexarea imperială a Banatului
românesc la Iugoslavia, au pus la cale acte teroriste.
Fiecare om al muncii care a asistat la proces spune cu ură şi dispreţ: iată bestiile acestea
65
De fapt, fort (şi parte componentă – fortul nr. 13) din ansamblul de fortificaţii ridicate pe vremea regelui Carol I
pentru apărarea Bucureştiului.
66
Articol de fond publicat în Scânteia Nr. 1803 din 4 August 1950. Întregul proces a fost publicat în Culegere de
materiale privitoare la activitatea criminală a serviciilor de spionaj imperialiste pe teritoriul Republicii Populare
Române (Capitolul Procesul trădătorilor şi spionilor titoişti ), Editura MAI, [Bucureşti], 1951, p. 151 – 201.
Е necesar să semnalăm, din nou, o (uneori prezentă) inconsecvenţă metodologică rezultată din abordarera
în spiritul formal-juridic de „correctness” a faptelor unui regim criminal cu proprii săi cetăţeni, conform logicii din
studiul unui mai tânăr confrate (M. Rusnac, Procesul intentat liderilor sârbi „titoişti”, 1950, şi implicaţiile sale, în
„Analele Banatului”, Serie nouă, Arheologie-Istorie, V/1977, p. 383-395; la fel, într-o serie de reveniri ale sale, mai
recente, asupra subiectului). Dacă sârbii au greşit, înseamnă că – după logica ce ne-a fost propusă – regimul represiv
comunist de la noi a făcut un mare bine României. Astfel se pierde din vedere necesara distanţare metodologică
faţă de calificările din repertoriul propagandei de sistem.

54
laşe, cinice, fără scrupule, plătite pentru crimele lor murdare, aceştia sunt expresia regimului
călăilor titoişti, care au instaurat în Iugoslavia o dictatură fascistă teroristă şi au transformat-o
într-un paşalâc american. Prinşi asupra faptului ca nişte tâlhari de rând, neputând opune nimic
probelor zdrobitoare şi depoziţiilor martorilor, ei au recunoscut cu cinism crimele săvârşite.
Procesul a demascat odată mai mult complotul împotriva păcii, urzit de miliardari
americani cu complicitatea slugilor lor titoiste. După eşecul agenturilor lui Rajk, 67 Kostov,68 Koci
Dzodze,69 vigilenţa poporului nostru muncitor şi a organelor de stat au adus o nouă contribuţie la
cauza păcii, trimiţând în faţa judecăţii banda de trădători şi spioni titoişti, duşmani de moarte al
socialismului şi ai păcii. În faţa tuturor oamenilor cinstiţi au fost din nou demascate metodele
josnice ale călăilor fascişti de la Belgrad, au fost desvăluite şi spulberate planurile lor criminale. A
reieşit limpede că făţarnica propagandă titoistă despre „neexistenţa unui pericol de război” nu
urmărea decât să creeze confuzie în rândul popoarelor, să le abată atenţia de la pregătirile de
război ale imperialismului american şi de la provocările titoiste la graniţa ţărilor de democraţie
populară, de la transformarea Iugoslaviei într-o bază militară a imperialismului american, de la
acţiunea de spionaj şi diversiune dusă de bandiţii titoişti.
Încă în timpul când Armata Sovietică urmărea fiara hitleristă ce se retrăgea spre bârlogul
ei, Iuda-Tito a trecut la organizarea în spatele Armatei Sovietice a unei largi reţele de spionaj.
După prăbuşirea planurilor lui Churchill de a debarca trupe imperialiste anglo-americane în
Balcani pentru a prelua locul trupelor hitleriste, misiunea titoiştilor era de a ajuta imperialismul
anglo-american să frâneze dezvoltarea democratică a popoarelor din această parte a Europei, să
creeze condiţiile unei intervenţii anglo-americane în Balcani. Iată misiunea josnică pe care
bancherii americani au încredinţat-o lacheilor lor titoişti!
Ea s-a prăbuşit în mod ruşinos datorită vigilenţei partidelor comuniste şi în primul rând
datorită înaltei vigilenţe a tovarăşului Stalin.
Ambasada iugoslavă din Bucureşti a fost centrul spionajului titoist în România, ofiţerul
superior de U.D.B.70 Duşan Iovanovici strângând în mâinile sale de secretar al Ambasadei
principalele fire ale spionajului titoist. Metodele diplomaţiei hitleriste şi ulterior ale „diplomaţiei
totale” americane au fost folosite din plin de spionii titoişti care făcuseră din funcţiunile lor
diplomatice un camuflaj al adevăratelor activităţi: spionajul. Din declaraţiile acuzaţilor, în
deosebi ale funcţionarilor Ambasadei Iugoslave, Boşco Laţici şi Medici Nicola, ca şi din
depoziţiile martorilor, a reieşit limpede că aproape întreg personal Ambasadei Iugoslave folosea
imunitatea diplomatică în scopul desfăşurării acţiunii de spionaj, al recrutării de noi spioni şi
informatori precum şi al difuzării de material subversiv, conţinând calomnii josnice împotriva
Uniunii Sovietice şi a ţărilor de democraţie populară, material ce era împrăştiat noaptea – hoţeşte
– de către funcţionari ai Ambasadei, sau trimis prin poştă. Poporul nostru a aflat cu indignare
despre aceste practici odioase ale „diplomaţiei atomice” dezvăluite de altfel şi în procesul
spionilor camuflaţi în dosul Oficiilor de informaţii american şi englez ca şi în ultimul proces al
agenţilor spionajului turcesc şi al Nunciaturii Apostolice 71 – practici pe care e hotărât să nu le
îngădue.
Pentru atingerea scopurilor lor mârşave, agenţii Gestapoului iugoslav s-au servit nu numai
de delegaţia iugoslavă de navigaţie pe Bega şi de cea din Administraţia Porţilor de Fier, ci au
încercat să folosească deopotrivă Uniunea Asociaţiilor Culturale Democratice Slave (UACDSR)

67
Rajk Laszlo, comunist maghiar, cap de afiş al unui proces monstruos din toamna anului 1949, sfârşit prin trimitere
la spânzurătoare pentru crime fanteziste, născocite de toanele politice ale ţâfnosului Stalin. (Detalii la Joseph
Rothschild, Întoarcerea la diversitate. Istoria politică a Europei Centrale şi de Est după Al Doilea Război Mondial,
Ediţia a doua, [Bucureşti, 1997], p. 199 – 201)
68
Kostov Traicho, victimă stalinistă bulgară, spânzurat în decembrie 1949. (J. Rothschild, op. cit., p. 202 – 203)
69
Koci Dzodze, fruntaş albanez pro-titoist, executat „pentru trădare” în vara anului 1949. (Ibidem, p. 178 – 179)
70
UDB, UDB-a, Ured za državnu bezbednost, Oficiul securităţii de stat iugoslave.
71
Reprezentanţă externă aVaticanului („ambasadă pontificală”)

55
şi librăria „Cartea Iugoslavă”72. De o astfel de lipsă de scrupule numai nişte spioni ticăloşi şi
învechiţi în rele ca bandiţii titoişti pot fi capabili. Folosind faptul că regimul de democraţie
populară a acordat populaţiei sârbe din Banat ca şi tuturor celorlalte naţionalităţi conlocuitoare
cele mai depline posibilităţi de activitate politică, economică şi culturală – de care oamenii
muncii sunt cu desăvârşire lipsiţi în Iugoslavia marshallizată – spionii titoişti au creat cuiburi de
spionaj în rândul organizaţiilor slave şi au căutat să strecoare agenţii lor în diferite funcţii de
partid şi de Stat. Adevăraţi diversionişti şi agenţi contrarevoluţionari instruiţi la şcoala
Gestapoului!
Agenţii spionajului titoist urmăreau să obţină informaţii militare, politice şi economice, se
interesau de producţie, de situaţia diferitelor uzine, de starea de spirit a muncitorilor şi în deosebi
de industria petrolieră. Acuzaţii au arătat cu câtă insistenţă le cereau „diplomaţii” iugoslavi
informaţii despre conducătorii reacţionari, legionari, elemente hitleriste, chiaburi. Aceştia
constituiau doar „terenul” favorabil recrutării agenţilor lor!
Spionajul titoist este expresia fidelă a regimului ucigaşilor fascişti de la Belgrad, crescuţi
la şcoala Gestapoului. Ca nişte asasini sângeroşi, agenţii titoişti strecuraţi în rândurile Securităţii
din Timişoara au încercat să-l otrăvească pe spionul titoist Borislav Conici, pentru a-l împiedica
să desvălue autorităţilor legăturile sale de spionaj.
Dezbaterile procesului au arătat că unul din ţelurile principale ale fasciştilor dela Belgrad
era anexarea imperialistă a Banatului românesc, a cărui populaţie abia eliberată din lanţurile
imperialismului german urmăreau s-o târască sub jugul imperialiştilor americani, adevăraţii
stăpâni ai Iugoslaviei. O asemenea provocare mârşavă, o astfel de lovitură mişelească pe la spate
dată unui alt popor, seamănă ca două picături de apă cu comploturile hitleriste împotriva
popoarelor.
Însăşi populaţia sârbă din ţara noastră vede cum poporul iugoslav geme sub jugul
imperialismului american. Pe când poporul iugoslav înfruntă teroarea sălbatică a başibuzucilor
fascişti dela Belgrad, iar întreaga Iugoslavie a fost transformată într-o uriaşă temniţă şi într-un
lagăr de război american, în ţara noastră numeroşi muncitori de naţionalitate sârbă se află în
rândurile fruntaşilor în producţie, alţii sunt membri ai Comitetelor Provizorii, ai conducerilor de
cooperative, asesori populari. Sute de familii de ţărani muncitori sârbi au pornit să-şi făurească o
viaţă nouă, unindu-se cu ţărani muncitori români, maghiari şi germani în gospodării colective ca
cele din comunele Socol şi Belobreşca din jud. Caraş, sau Diniaş, Satu Mare şi Variaş din jud.
Timiş-Torontal. Pe drept cuvânt populaţia sârbă din ţara noastră priveşte cu ură la regimul terorist
chiaburesc din Iugoslavia.
O altă dovadă că spionii titoişti nu au scrupule stă în faptul că ei au trecut la depozitarea
de arme şi muniţii în clădirea Ambasadei Iugoslave, în vederea pregătirii unor acte teroriste.
Bandiţii din boxă să simtă pe pielea lor că poporul nostru e hotărât să nu tolereze asemenea
neruşinate provocări tipic hitleriste!
Dezvăluirile procesului au înfăţişat odată mai mult pe fasciştii dela Belgrad în toată
hidoşenia lor de agenţi ai imperialismului american, i-au arătat ca nişte turbaţi duşmani ai
poporului, ai păcii şi ai socialismului. Procesul a arătat că vigilenţa revoluţionară este azi datoria
sfântă a fiecărui om ce şi iubeşte Patria, familia, viitorul, pacea. El ne-a mai arătat că îndeosebi
azi, în împrejurările complotului imperialist împotriva păcii, naţionalismul devine mai mult ca
oricând o armă principală de diversiune, de adormire a vigilenţei popoarelor.
Fără cruţare – cer oamenii muncii – să fie pedepsiţi spionii şi trădătorii din boxă care au
încercat să submineze regimul nostru de democraţie populară, să împiedice munca noastră de
construire a socialismului!
De la un capăt la altul al ţării se aude strigătul plin da mânie al poporului nostru iubitor de
pace: să fie zdrobite năpârcile titoiste din boxă! Să primească cea mai aspră pedeapsă!
72
Librărie şi Oficiu propagandistic iugoslav, găzduit în localul actualului Restaurant „Mc Donald” din centrul
Timişoarei.

56
 ACTUL DE ACUZARE
în procesul grupului de spioni şi trădători în slujba serviciului de spionaj al clicii fasciste a lui
Tito
Actul de acuzare începe prin a enumera acuzaţii:
Todorov Miloş, fost medic la Vaslui;[din Diniaş; de fapt, „ostracizat“ la Vaslui n. n.]
Boşco Laţici, învăţător şi fost locţiitor al ataşatului de presă al Ambasadei iugoslave
din Bucureşti;
Medici Nicola, sublocotenent în U.D.B. şi radiotelegrafist la Ambasada iugoslavă
din Bucureşti;
Adamov Milorad, fost director al morilor de stat din Kikinda;
Basler Djuro, inginer, fost şef de serviciu la Centrala Petroliferă „Muntenia”;
Petrov Jiva, fost monteur de tractoare;
Peiovici Angelco, fost învăţător suplinitor;
Stanoievici Bojidar, fost ajustor mecanic, Timişoara;
Silin Miladin, fost învăţător;
Radosavlievici Svetomir, fost fierar;
Milutinovici Nicola, fost funcţionar la Cooperativa de Consum din Timişoara;
Nedici Vidosa, fostă funcţionară.
În continuare, actul de acuzare constată că încă din timpul celui de al doilea război
mondial, Tito şi banda lui de trădători, ascunzându-se în spatele declaraţiilor demagogice despre
construirea socialismului în Iugoslavia şi despre prietenia cu Uniunea Sovietică, au început
pregătirea trădării contrarevoluţionare, aducând din nou sub jugul imperialismului anglo-
american poporul iugoslav, popor care a pierdut zeci de mii de luptători pentru libertate.
Încă din anul 1944 titoiştii – trădători ai poporului iugoslav şi ai democraţiei au desfăşurat
o vastă activitate criminală împotriva Republicii Populare Române, creînd reţele de spionaj
împotriva intereselor poporului român şi ale regimului de democraţie populară din ţara noastră,
încercând să cotropească Banatul românesc cu ajutorul armelor.
Această acţiune criminală a agenturilor fasciste dela Belgrad face parte din complotul
urzit de imperialiştii americani şi englezi împotriva ţărilor de democraţie populară şi a Uniunii
Sovietice – împotriva păcii, independenţei şi libertăţii popoarelor.
Actul de acuzare subliniază că, în activitatea sa duşmănoasă clica lui Tito a folosit ca
instrumente ticăloase pe acuzaţii a căror activitate a fost dovedită de anchetă.
Ancheta a scos în evidenţă că acuzaţii corupţi şi urâţi de mase – se sprijineau pe elemente
reacţionate, declasate, exploatatoare.
Alături de întregul popor muncitor din R.P.R., populaţia sârbă munceşte pentru construirea
socialismului şi luptă pentru apărarea păcii, luând atitudine hotărâtă împotriva uneltirilor
aţâţătorilor la război americani şi a uneltelor lor, spionii fascişti Tito – Rankovici.73
Încă de îndată după eliberarea poporului român de sub jugul hitlerist, de către Armata
Sovietică, la 23 August 1944, atunci când alături de ea, forţele noastre armate luptau pentru
definitiva zdrobire a fascismului, Tito – prin agenţii săi – au păşit la mişeleasca acţiune de a
organiza în spatele frontului reţele de spionaj, dovedind astfel duşmănia lui împotriva forţelor
antihitleriste.
Acuzatul Radosavlievici Svetomir, interogat la 11 mai 1950, arată:
„Organele Securităţii de Stat Iugoslave (O.Z.N.)74 au început să facă spionaj în România,
în regiunea Banatului, începând din 1944, imediat după eliberarea României de către Armatele
Sovietice. Paulievici Slobodan, care făcea serviciul la O.Z.N.-a, m-a chemat pe mine şi pe Zoran

Publicat în Scânteia Nr. 1801 din 2 August 1950.
73
Aleksandar Rankovici, ministrul de interne iugoslav la acea vreme.
74
OZN-a, Odbor za zaštitu naroda (Consiliul siguranţei poporului), cronologic, predecesorul UDB-ei.

57
Vuletici din comuna Socol, jud. Caraş, în oraşul Biserica Albă – Iugoslavia, mi-a spus că vom
lucra împreună cu ... la formarea reţelei de spionaj, în următoarele centre: Timişoara, Oraviţa şi
Clisura. Astfel a luat fiinţă un birou la Biserica Albă, pe a cărui uşă era pusă firmă scrisă „Birou
Tehnic”. În realitate, acest birou centraliza informaţiile culese din Banat şi care erau trimise la
Centrul de informaţii din Novi Sad, care era condus de maiorul „Veliki”.
Acest fapt este în întregime confirmat de Paulievici Slobodan care arată:
„După eliberare, când au intrat trupele sovietice la Biserica Albă, eu am avut calitatea de
conducător ai reţelei de informaţii pentru plasa Biserica Albă...”
Pe la finele anului 1944, a venit la Biserica Albă un ofiţer din Zrenianin, necunoscut de
mine – îmi reamintesc că l-a chemat Mişa – a luat legătura cu mine prin Organizaţia de partid,
care a fost tocmai înfiinţată la Biserica Albă: el mi-a spus că trebuie să mă pregătesc pentru
munca în România şi a promis că ne va crea condiţiile materiale. A şi accentuat cu ocazia primei
convorbiri, că vor lucra mai mulţi oameni pe acest teren. El a spus că trebuie creată o reţea de
informaţii în Clisura, care pe urmă trebuia să cuprindă şi Oraviţa (mai târziu Reşiţa urmând ca
pentru aceasta să ne dea îndrumări speciale) şi în orice caz să ne sprijinim pe Timişoara.
Eu am avut legătură directă în munca de spionaj cu maiorul „Veliki” care se numea în
realitate Covacievici; el a lucrat la Novi Sad şi venea la Biserica Albă cu automobilul, noaptea, în
secret. De acest lucru nu a ştiut nici O.Z.N.-a din localitate.
Paulievici Slobodan, Vuletici Zoran şi Radosavlievici Svetomir, constituind nucleul de
organizare a reţelei de spionaj cu centrul la Biserica Albă, au semnat angajamentul pentru O.Z.N.-
a, atât la începutul activităţii lor criminale, cât şi în momentul în care la conducerea centrului de
spionaj din Novi Sad, de care erau legaţi, a venit maiorul Dragoliub Gvozdenaţ.
Paulievici Slobodan arată asupra acestui punct, în declaraţia sa din 14 Aprilie 1950:
„Vuletici şi Radosavlievici au semnat angajamente pentru O.Z.N.-a, atunci când am
semnat şi eu, pe la începutul muncii noastre; aceste angajamente au fost semnate individual.
Angajamentele au fost aduse de Mişa la Biserica Albă. Când şeful nostru, maiorul Veliki a fost
schimbat, în locul lui a venit maiorul Gvozdenaţ. Toţi trei am avut o întâlnire cu el la Pančevo la
O.Z.N.-a unde am semnat din nou angajamente”.
Toţi trei spionii O.Z.N.-ei, au trecut de îndată la îndeplinirea odioasei lor sarcini recrutând
la Timişoara, Oraviţa şi în Clisura o serie de agenţi pentru spionajul titoist.
Astfel, au fost recrutaţi de ei, la Timişoara, Bugarschi Sava şi Popov Novac; la Oraviţa:
Bego(e)v Margareta zisă Dundi, iar în Clisura, în comuna Liubcova: Nestorovici Vasa şi
Iancovici Ivan; în comuna Moldova Veche: Stoianovici Svetco şi Balea Alexandru; în comuna
Belobreşca: Unici Jarco şi Bojovici Jiva; în comuna Socol: Radoşevici Milan şi Giurovici
Radoslav.
Fiind rezidenţi, Vuletici Zoran şi Radosavlievici Svetomir primeau informaţii de la aceşti
agenţi şi le transmiteau spre centralizare lui Paulievici Slobodan care, însumându-le într’un raport
general, le trimitea centrului de spionaj din Novi Sad.
La rândul său şi Paulievici Slobodan se deplasa pe teren, în deosebi la Oraviţa şi
Timişoara, pentru culegerea directă a informaţiilor, după cum spionii Bugarschi Sava şi Popov
Novac se deplasau la Biserica Albă pentru a preda rapoartele lor informative.
La începutul anului 1945, Paulievici Slobodan este înlocuit de către Schneider Alois, care
de asemeni se deplasează frecvent în Banat, luând contact cu agenţii titoişti şi primind dela ei
informaţii.
Pentru întărirea muncii de spionaj, în februarie 1945, Şaletici Miloş comandant militar al
oraşului Biserica Albă, este trimis de O.Z.N-a la Timişoara. De la această dată, agentura titoistă
de spionaj din Timişoara se detaşează de centrul din Biserica Albă şi stabileşte legătura de spionaj
cu centrul din Zrenianin, condus de Ranco Luchici, cu numele conspirativ de „Ţârni Bata”.
În felul acesta s’a stabilit că, pe lângă centrul de spionaj titoist din Biserica Albă,
funcţiona în ianuarie 1945, un al doilea centru la Zrenianin, al cărui rezident era directorul

58
morilor de stat din Kikinda, acuzatul Adamov Milorad.
Conici Borislav, în această chestiune arată din declaraţia sa din 23 Mai 1950:
„În Ianuarie 1945 am fost trimis de către organizaţia slavă din Sânnicolaul Mare cu nişte
medicamente la Primăria Kikinda Mare (Iugoslavia). Am dormit la Miloş Gavranov, locuitor din
Kikinda prin care, în aceeaşi seară, l-am cunoscut pe Adamov Milorad.
Cu această ocazie Adamov Milorad mi-a cerut să-i fac caracterizări în scris despre
voluntarii plecaţi în armata iugoslavă din Sânnicolaul Mare, caracterizări pe care i le-am predat a
doua zi lui Adamov Milorad, care la rândul său le-a predat O.Z.N.-ei.
Tot în luna Ianuarie 1945, Adamov Milorad a venit din Iugoslavia în Sânnicolaul Mare,
luând contact cu mine... Cu această ocazie, Adamov Milorad mi-a dat ca sarcină să culeg
informaţii cu caracter de spionaj. Informaţiile culese de mine le-am predat lui Adamov Milorad,
care le preda la O.Z.N.-a, în Iugoslavia”.
Acest fapt este pe deplin confirmat de acuzatul Adamov Milorad, care arată că rapoartele
informative le transmitea direct lui Ranco Luchici, care lucra la O.Z.N.-a, din Zrenianin, cu
numele conspirativ „Ţârni Bata”.
În executarea sarcinilor date de organele O.Z.N.-ei, Adamov Milorad şi Gavranov Miloş
au organizat o reţea de spionaj recrutând pe Konici Borislav, pe Ianoşev Sima, pe Farcaş
Romulus, pe Acimov Ivan, pe Erdelean Sava, pe Stamoran Ivan şi pe un anume Steva.
Ei au cules în cursul anului 1945 diverse informaţii şi le transmiteau lui Ranko Luchici,
primind de la el instrucţiuni.
Anumite elemente reacţionare, fasciste din conducerea Frontului Antifascist Slav 75 din
România au fost folosite adeseori de agenţii titoişti pentru activitatea de spionaj în România, aşa
cum rezultă din declaraţia lui Radosavlievici Svetomir din 11 mai 1950:
„ În luna ianuarie, împreună cu Vuletici Zoran, m-am dus la Timişoara, unde am luat
legătura cu Fenlacichi(Fenlački) Rada, preşedintele Frontului Slav din România. La înapoierea
noastră în Clisură, eu, împreună cu Zoran, am organizat Frontul Antifascist Slav, care mi-a servit
pentru a mă mişca legal prin plasă, pentru ca să pot culege informaţii mai uşor”.
Cercetările au stabilit că agentura de spionaj se recruta nu numai din elementele
naţionaliste descompuse din conducerea Frontului Antifascist Slav, dar şi dintre aderenţii lui
Draja Mihailovici.76
În legătură cu aceasta, acelaşi acuzat arată la 9 mai 1950:
„În urma dispoziţiunilor primite dela O.Z.N.-a de a recruta informatori în Clisură, ne-am
folosit de oameni din Organizaţia Antifascistă Slavă şi de elemente care făcuseră parte din
organizaţiile lui Draja Mihailovici”.77
Toţi agenţii conduşi şi îndrumaţi de clica titoistă din Belgrad, erau instruiţi în amănunţime
pentru munca lor odioasă de spionaj, aşa cum arată acelaşi acuzat, Radosavlievici Svetomir:
„În şedinţa pe care am avut-o cu maiorul Gvozdenaţ la Novi Sad acesta ne-a instruit de
ceea ce trebue să facem în viitor, dându-ne câte un model scris de felul cum trebuie să redactăm
rapoartele”.
Acelaşi acuzat arată mai departe tabloul informaţiilor ce trebuiau transmise din domeniul
militar, politic şi administrativ.
Ceilalţi acuzaţi şi martori completează acest tablou grăitor de la sine, arătând că agenţii
recrutaţi au cules şi informaţii cu caracter economic despre existenţa şi starea uzinelor, producţia,
materiile prime, numărul şi starea de spirit a muncitorilor, ca şi date asupra conducătorilor
reacţionari, legionari şi elemente hitleriste.
75
FAS, predecesorul UACDSR.
76
Draža Mihajlović, colonel al Armatei regale iugoslave, conducătorul rezistenţei naţionale sârbeşti pro-monarhice,
capturat de OZN-a lui Rankovici şi executat după un simulacru de proces, în anul 1946.
77
A existat o tentativă de organizare a unui nucleu „drajinovist” la Timişoara, în vara anului 1942, înăbuşită însă în
faşă. (Vezi, mai nou, detalii la Радивој Фенлачки, Живот кроз казивања (Viaţa narată), Ediţie de Stevan
Bugarski, Timişoara, 2010, passim)

59
 Trebuie subliniat că prin culegerea informaţiilor cu caracter militar, titoiştii căutau să
aprecieze posibilitatea unei intervenţii armate căutând în acelaşi timp să identifice elementele
duşmănoase regimului de democraţie populară, elemente pe care ar fi putut conta în momentul
dezlănţuirii agresiunii.
Activitatea de spionaj a agenturii titoiste urmărea în primul rând pregătirea actului mârşav
de anexare imperialistă a Banatului românesc.
În momentul în care glorioasa Armată Sovietică şi unităţile armatei române luptau pentru
nimicirea definitivă a fiarei fasciste, Tito a căutat să dezlănţuie în Banatul românesc o activitate
criminală, ajutând rezistenţa hitleristă şi slăbind spatele trupelor sovietice şi române în scopul de
a împiedica consolidarea regimului democratic în ţara noastră şi de a aţâţa acţiunile duşmănoase
ale elementelor reacţionare şi şovine.[Cretinisme ale slugarnicei justiţii româneşti, obediente
până la ridicol stalinismului sovietic n. n.]
Organele O.Z.N.-ei au dat directive agenţilor lor, de a cultiva şovinismul în sânul
populaţiei iugoslave din România, lansând lozinca „Unirii Banatului cu Iugoslavia” şi punând la
cale o ticăloasă înscenare menită să dea impresia că aceasta ar fi dorinţa populaţiei din aceste
locuri.[Vezi instructivul text al lui Vasile Şandru, despre discuţiile moscovite ale fruntaşilor
iugoslavi pe această temă, reprodus în volum.]
Martorul Paulievici Slobodan arată în legătură cu aceasta:
„Nouă ne-a spus maiorul Covacievici şi maiorul Gvozdenaţ să ne folosim de această
lozincă, pentru a aţâţa şovinismul sârbilor din România. Maiorul Gvozdenaţ a spus că cererea de
anexare a Banatului trebuie să apară ca pornită din sânul poporului.[Astfel îi recomanda şi Stalin
fruntaşului iugoslav promoscovit Hebrang că trebuie să se procedeze în teritoriile vizate. Vezi la
Vasile Şandru...]. Eu, Zoran Vuletici şi fraţii Radosavlievici ca şi alţi agenţi ai O.Z.N.-ei am
difuzat această „lozincă”.
Iar martorul Rada Fenlacichi declară la 20 iunie 1950:
„Încă dela sfârşitul anului 1944, Tito, prin organele Siguranţei sale, a dus o acţiune de
anexare a Banatului românesc la Iugoslavia.
Astfel agenţii O.Z.N.-ei, Duşco Iovanovici, Miloş Şaletici, Ţârni Bata, Paia Stoianov,
Liubiţa Marcovici, Lazar Adamov şi Novac Popovici au dus în satele sârbeşti lozinca alipirii la
Iugoslavia, încercând să determine o mişcare de mase în populaţia sârbească, pentru a pregăti şi
uşura anexarea”.
Martorul Iancovici Jiva arată foarte clar această împletire a uneltirilor criminale titoiste, în
declaraţia sa din 24 mai 1950:
„În luna martie 1945, au venit de la Biserica Albă cu motocicleta Zoran Vuletici, Slobodan
Paulievici şi alţii dela O.Z.N.-a şi mi-au propus să dau informaţii despre toţi care se manifestau
contra Partidului Comunist Iugoslav şi contra lui Tito. Mi-au spus să colaborez cu ei, să fac
propagandă în rândurile populaţiei pentru alipirea Clisurei la Iugoslavia, iar lor să le dau note
informative scrise”.
Pentru ajungerea scopurilor lor criminale agenţii titoişti nu s-au mărginit numai la aţâţarea
şovinismului ci au pregătit şi rebeliunea armată împotriva României.
Acuzatul Radosavlievici Svetomir mărturiseşte, asupra acestora, următoarele în declaraţia
sa din 11 mai 1950:
„În urma instrucţiunilor primite dela O.Z.N.-a, profesorul Gavrilovici Nicolae organizase
o brigadă de oameni înarmaţi în Moldova Veche, ca să lupte contra autorităţilor române”.
Agenţii O.Z.N-ei s’au folosit în activitatea lor de metode fasciste: ameninţarea, răpirea şi
asasinatul.
Martorul Milan Mircov arată:
„Pe cei care nu vor urma sfaturile şi ordinele lui, Nica Gavrilovici i-a ameninţat cu răpirea
şi asasinarea”.
În decembrie 1944 soseşte, camuflat în reprezentant comercial al Iugoslaviei la Timişoara,

60
principalul spion titoist ofiţerul superior al O.Z.N.-ei Duşan Iovanovici (Duşco), care mai târziu a
fost numit secretar al Ambasadei iugoslave din Bucureşti.
În decurs de câţiva ani, până în mai 1948, el a dus o mârşavă şi multiplă activitate
criminală.[sublinierea noastră, M. M.]
În Aprilie 1945, bizuindu-se pe agentura sa din Banatul românesc, clica lui Tito voia să
convoace la Timişoara un Congres al Frontului Antifascist Slav, încercând să înfăţişeze, ca fiind a
maselor, dorinţa de anexare a Banatului românesc.
În timpul anchetei, acuzatul Miloş Todorov declară:
„Congresul a trebuit să fie convocat pentru a cere alipirea Banatului la Iugoslavia, potrivit
liniei date de guvernul Tito, de la Belgrad”.
Acuzatul Radosavlievici Svetomir, delegat al Clisurei la Congres, precizează:
„Scopul Congresului a fost alipirea Banatului de Iugoslavia. Acest Congres a fost pregătit
de organele O.Z.N.-ei.78
În ziua când a trebuit să se ţină Congresul a venit şi maiorul Gvozdenaţ, ofiţer al O.Z.N.-
ei din Novi Sad”.
Martorul Rada Fenlacichi declară:
„În Aprilie 1945, Duşco Iovanovici a cerut convocarea la Timişoara pentru ziua de 9 mai,
[de fapt, 8 mai n. n.] a unui congres al populaţiei slave. Şi pentru a obţine convocarea acestui
congres Duşco Iovanovici, Miloş Şaletici, Paia Stoianov, Liubiţa Marcovici şi Novac Popovici au
agitat satele sârbeşti, obţinând trimiterea de rezoluţii din aceste sate, prin care se arăta
neîncrederea în conducerea Frontului Antifascist Slav, dacă refuză convocarea congresului în care
populaţia iugoslavă din Banatul românesc să-şi exprime dorinţa [menţionată]. Rezoluţiile erau
rezoluţii tip şi arătau prin identitatea termenilor lor că textul era dinainte pregătit, iar dorinţa la
care se refereau era instigarea făcută de agenţii O.Z.N.-ei de anexare a Banatului”.79
Prin modul grosolan cum au lucrat, agenţii titoişti au stârnit bănueli, fiind în primejdie de
a se demasca.
Pentru a ascunde rolul lui Tito şi a agenţilor săi, în inspirarea convocării Congresului de
către F.A.S., O.Z.N.-a a fost nevoită să renunţe la acest plan, dând dispoziţii agenţilor săi de a
acţiona pentru disolvarea Frontului şi de a continua activitatea lor criminală în cadrul Uniunii
Culturale Democratice Slave.
În legătură cu aceasta, martorul Rada Fenlacichi declară:
„Înterzicerea Congresului a descoperit rolul jucat de guvernul iugoslav şi de organele
O.Z.N.-ei, în pregătirea şi convocarea Congresului. Pentru a acoperi acest rol, generalul iugoslav
Bojidar Maslarici,80 care venise la Timişoara pentru Congres, a cerut unora dintre conducătorii
Frontului Antifascist Slav ca Frontul să ia asupra lui întreaga vină, [subliniere M. M.]să se
comporte ca şi cum acţiunea pentru anexarea Banatului ar fi fost dusă de Front şi nu de guvernul
iugoslav şi de O.Z.N-a şi că sub niciun cuvânt să nu fie descoperit guvernul iugoslav...”81
Iar acuzatul Miloş Todorov, în declaraţia din 16 mai 1950, declară:
„La sosirea mea la Timişoara am luat contact cu Duşco Iovanovici, care locuia la Goriţa
Teodorovici. L-am întâlnit la sediul Frontului Antifascist Slav, unde domnea o gravă tulburare din
cauza faptului că Congresul, pe care Frontul Antifascist Slav îl convocase în aceeaşi zi la

78
Într-adevăr, afirmaţia se confirmă şi indirect, prin cariera ulterioară de ofiţer UDB a lui Paia (Pavle) Stoianov,
unul dintre principalii „agitatori” pentru congres, din partea tineretului sârbesc bănăţean.
79
Această radicalizare a revendicărilor sârbeşti la sate, prin „activizarea” foştilor partizani, sugerează, de asemenea,
metode de acţiune proprii OZN-ei. De fapt, nici nu era necesară implicarea OZNA, căci naţional întregul
microcosmos rural sârbesc se exprima pe atunci, aproape exclusiv, cu excepţii individualizate (învăţătorul Mirco
Jivcovici, activist PCR), în parametrii iugoslavismului.
80
Episodul confuz şi nedemn al prezenţei generalului Maslarici la Timişoara, în Însemnările lui Bojidar Stanoievici,
reproduse mai sus.
81
Între timp România, prin aducerea la putere a Guvernului pro-comunist dr. Petru Groza, a dobândit şi garanţiile
teritoriale promise, de la sovietici.

61
Timişoara, fusese interzis”.
Interzicerea Congresului şi dizolvarea Frontului Antifascist Slav din România încheie
astfel [o] fază a uneia dintre cele mai ticăloase activităţi a lui Tito şi banda lui: încercarea de a
cotropi Banatul românesc.
Aceste evenimente nu înseamnă însă abandonarea de către Tito a planurilor agresive, ci
numai amânarea lor.
Acuzatul Miloş Todorov declară în declaraţia sa din 14 iunie 1950:
„La consfătuirea care a avut loc la Timişoara, în mai 1945, în urma interzicerii
Congresului pregătit de Frontul Antifascist Slav din România, generalul iugoslav Bojidar
Maslarici a declarat că alipirea Banatului românesc la Iugoslavia nu poate avea loc în momentul
de faţă, fiindcă situaţia internaţională nu o permite.
Această alipire va putea fi realizată mai târziu, a spus el”.
Actul de acuzare arată mai departe că în ura lui turbată împotriva socialismului şi a
democraţiei, Tito şi clica lui de slugi ale imperialismului, executând dispoziţiunile stăpânilor lor,
a lărgit şi adâncit tot mai mult activitatea duşmănească împotriva ţării noastre, dându-i acestei
activităţi forme tot mai variate.
Organele Siguranţei titoiste, denumită la început O.Z.N.-a şi apoi U.D.B.-a, au încercat pe
toate căile să introducă agentura lor de spionaj în aparatul de stat al R.P.R., iar Ambasada
iugoslavă din Bucureşti, reprezentanţele iugoslave de orice fel şi unităţile culturale au fost
transformate în cuiburi de spionaj. Pentru a atinge planurile ei duşmănoase, banda lui Tito a trimis
în reprezentanţele ei, sub masca de diplomaţi, ofiţeri ai U.D.B.-ei.

Acuzatul Medici Nicola arată:

„În anul 1946, când am fost trimis în funcţia de radiotelegrafist, am avut gradul de
plutonier major şef de U.D.B.-a. În luna mai 1949 am fost avansat la gradul de sublocotenent.
La scurt timp după venirea mea la Ambasadă, într-o discuţie cu Ranco Zeţ, acesta mi-a
spus că el este maior de U.D.B.-a, la fel Duşco Iovanovici şi Voia Baldjici sunt ofiţeri ai U.D.B.-
ei.
În luna Aprilie 1948, Duşco Iovanovici a fost mutat la Belgrad, iar în locul lui a venit
Dobriţa Bogdanovici, tot funcţionar al U.D.B.-ei.
În Octombrie 1948, Ranco Zeţ a trebuit să părăsească R.P.R. În locul lui Ranco Zeţ,
U.D.B.-a l-a trimis pe Rafai Drago”.
În grupul de spioni titoişti, care funcţiona sub firma Ambasadei iugoslave din Bucureşti,
trebuesc adăugaţi Stoianov Pavle, corespondent al agenţiei titoiste „Tanjug” şi acuzatul Boşco
Laţici, învăţător la şcoala Ambasadei şi apoi locţiitor al ataşatului de presă.
Principala activitate a Ambasadei iugoslave din Bucureşti era spionajul, aşa cum se
dovedeşte cu prisosinţă cu probele de la dosar.
În legătură cu aceasta, acuzatul Medici Nicola declară:
„Deoarece o parte din funcţionarii Ambasadei sunt trimişi de U.D.B.-a, iar unii din ceilalţi
se ocupă cu culegerea informaţiilor, printre care în special Boşco Laţici, mi-am dat seama că
principala muncă a Ambasadei este spionajul şi că în general Ambasada iugoslavă este o agentură
de spionaj a Iugoslaviei în R.P.R.”.
Şi mai departe:
„După sosirea mea la Ambasadă, am văzut că pleacă în Banat Duşco Iovanovici, Ranco
Zeţ, Voia Baldjici, unde petreceau câteva zile, iar după întoarcerea lor, eu aveam mult de lucru, să
transmit telegrame pentru U.D.B.-a. Acest fapt a întărit în mine convingerea că principala lor
ocupaţie era spionajul”.
La Ambasada Iugoslavă din Bucureşti, încă din 1945 s-au centralizat firele tuturor
reţelelor spionajului titoist în România, rolul principal jucându-l Duşan Iovanovici, secretar al
Ambasadei.

62
 Acuzatul Miloş Todorov arată:
„Duşan Iovanovici este principalul agent al Siguranţei iugoslave pe teritoriul României,
între anii 1945-1948”.
Acuzaţii şi martorii confirmă pe de-a’ntregul rolul Ambasadei din Bucureşti, ca
organizatoare şi conducătoare a întregii reţele titoiste de spionaj în România.
Astfel, acuzatul Radosavlievici Svetomir declară:
„Zoran Vuletici a luat serviciu la Poliţia din Reşiţa, unde şi-a dus mai departe munca de
informator ţinând legătura cu Duşan Iovanovici. În acest scop, în anul 1946, Zoran Vuletici mi-a
propus să fac [adun] în Clisură informaţii pentru Ambasada iugoslavă”.
În legătură cu aceasta acuzatul Miloş Todorov arată:
„Activitatea mea de spionaj pentru organele de spionaj iugoslave a început în toamna
anului 1945, când am primit această sarcină de la Duşan Iovanovici, membru al Siguranţei
iugoslave.
La plecarea lui Duşan Iovanovici de la Timişoara la Bucureşti, la Ambasada iugoslavă,
pentru conspirativitatea activităţii mele de spionaj, mi-a fixat numele conspirativ „B.11”, pe care
mi l-a transmis prin Ioţa Camfer, funcţionar la Ambasada iugoslavă din Bucureşti. Cu acest nume
conspirativ am semnat rapoartele informative, pe care le-am transmis lui Duşan Iovanovici”.
Iar acuzatul Stanoievici Bojidar, fost secretar al Uniunii Asociaţiilor Democratice
Culturale Slave, vorbind despre rolul lui Duşan Iovanovici în organizarea reţelei de spionaj
condusă de el în ţara noastră, declară:
„În toamna anului 1946, m-am întâlnit cu Duşan Iovanovici la Organizaţia Slavă. Plecând
cu el în oraş, el mi-a vorbit despre munca informativă a U.D.B.-ei pe teritoriul R.P.R.
Duşan Iovanovici m’a însărcinat cu misiunea de a lua legătură cu doi agenţi ai U.D.B.-ei
care lucrau mai de mult pe linie informativă cu Conici Borislav de la Sânnicolaul Mare şi Silin
Miladin de la Diniaş”.
După directivele lui Duşan Iovanovici, Stanoievici Bojidar şi Silin Miladin au trecut la
rândul lor la recrutarea de spioni pentru U.D.B.-a.
Astfel, Stanoievici Bojidar, a recrutat pentru U.D.B.-a pe Milici Rada şi pe Danici Stoian:
„În toamna anului 1947, după reîntoarcerea mea de la [şantierul] linia ferată a tineretului
Şamaţ-Sarajevo, din Iugoslavia,82 Duşan Iovanovici m-a însărcinat ca să recrutez din tinerii care
s-au evidenţiat acolo, 2-3 oameni, care sunt devotaţi lui Tito, pentru a furniza informaţii U.D.B.-
ei. [sublin. M. M.]. Astfel, după un timp, eu am recrutat pentru această activitate pe Milici Rada,
tânăr din Saravale şi Danici Stoian din Sânpetrul Mare”.
Iar Silin Miladin arată şi el:
„Pe la sfârşitul lunei Iulie 1946, a venit la mine acasă Paia Stoianov şi mi-a propus să
semnez un angajament pentru O.Z.N.-a, prin care mă angajam să furnizez informaţii cu caracter
politic şi economic.
Am organizat un grup de informatori compus din Selin Velimir, Radanov Jiva, Mircov
Jiva, Mircov Djuro şi Iovin Mita”.
Duşan Iovanovici, personal, dicta textul angajamentelor, cum arată în legătură cu aceasta
unul din recrutaţi, acuzatul Stanoievici Bojidar:
„Duşan Iovanovici, după ce i-am expus originea socială şi ce fel de oameni sunt, a
acceptat şi mi-a spus să le iau angajamente scrise pentru a da informaţii U.D.B.-ei... Duşan
Iovanovici mi-a dictat textul angajamentelor”.
Acelaşi acuzat arată că spionii primeau nume conspirative pentru acoperirea activităţii lor:
Informatorii primeau nume conspirativ cu care semnau rapoartele pe care le trimiteau”.
Agenţii titoişti recrutau de asemenea pentru reţeaua de spionaj profesori şi învăţători
trimişi din Iugoslavia, care au fost folosiţi pentru culegerea de informaţii cu caracter de spionaj şi

Model pentru şantierele româneşti ale UTC-ului (inclusiv ca „pepinieră” de cadre) Bumbeşti-Livezeni şi Salva-
82

Vişeu.

63
pentru subminarea regimului nostru democratic.
Acuzatul Stanoievici Bojidar arată:
„Organele Securităţii de stat iugoslave, prin Duşan Iovanovici, secretar al Ambasadei
iugoslave din Bucureşti, au organizat în Banatul românesc o reţea de informaţii. Pentru crearea
acestei reţele au fost folosiţi învăţătorii şi profesorii iugoslavi, precum şi unii membri mai
importanţi ai Uniunii”.
Iar Lazar Adamov, învăţător iugoslav,83 declară:
„În 1947, fiind chemat în casa lui Milan T(e)odorovici de către Duşan Iovanovici, care
mi-a dat să iscălesc un angajament pentru U.D.B.-a Iugoslaviei, prin care mă obligam să furnizez
informaţii Iugoslaviei, mi-am dat seama că prin semnarea angajamentului m’am pus în serviciul
Iugoslaviei, fiind astfel spionul acestei ţări...Tot cu ocazia aceasta, Duşan Iovanovici mi-a dat
instrucţiuni, referitor la informaţiile ce trebue să le culeg şi să le transmit”.
Concentrarea rapoartelor informative se făcea la Timişoara, ele depunându-se, până la
sfârşitul anului 1947, la Goriţa T(e)odorovici, fosta funcţionară la librăria „Cartea Iugoslavă” şi
de aci înainte la învăţătorul iugoslav Panta Luchici. Transmiterea lor se făcea cel puţin odată pe
lună. Duşan Iovanovici deplasându-se la Timişoara pentru a le lua, sau primindu-le la Bucureşti
prin Panta Lukici şi Miloş Todorov.
Duşan Iovanovici deplasându-se în Banat se întâlnea cu principalii spioni, instruindu-i şi
primind de la ei rapoarte.
Principala casă conspirativă a reţelei spionajului titoist la Timişoara era locuinţa numitei
Goriţa T(e)odorovici, unde locuia Duşan Iovanovici când venea în acea localitate şi unde se
întâlnea cu agenţii săi.
În afară de crearea reţelei de spionaj din Banat, organele U.D.B.-ei şi-au infiltrat agentura
lor şi în alte regiuni ale ţării, ca şi în Bucureşti.
Astfel, acuzatul Bassler Djuro arată că el a fost recrutat de Vasa Jupanschi, funcţionarul
Ambasadei, în martie-aprilie 1946, primind numele conspirativ de „Stanco”.
Acuzatul Bassler Djuro arată de asemeni că din 1946 a avut legătură cu Duşan Iovanovici,
căruia i-a dat rapoartele informative până la plecarea acestuia din ţară, în aprilie-mai 1948. După
aceasta a primit ca legătură în munca de spionaj pe ofiţerul U.D.B. Dobriţa Bogdanovici, care
lucra la Bucureşti, camuflat în consul iugoslav.
După plecarea din ţară a lui Duşan Iovanovici, activitatea de spionaj a fost condusă de
maiorul U.D.B.-a, spionul Ranco Zeţ, secretarul Ambasadei iugoslave din Bucureşti, după cum
arată acuzatul Stanoievici Bojidar.
„După plecarea lui Duşan Iovanovici din această muncă, în primăvara lui 1948, locul lui a
fost luat de Ranco Zeţ, secretar la Ambasada Iugoslavă din Bucureşti”.
Pentru îndeplinirea intenţiunilor sale criminale, Tito a strecurat agenţi ai U.D.B.-ei în
organe şi instituţiuni care fuseseră create de Guvernul Român, pentru asigurarea unei vieţi
naţionale libere a populaţiei iugoslave din România.
Acuzatul Miloş Todorov mărturiseşte:
„În prima perioadă a activităţii sale, când stătea la Timişoara şi mergea de asemenea şi în
sate cu populaţia sârbă Duşan Iovanovici se amesteca deschis în treburile organizaţiilor din
România – Frontul Antifascist Slav şi mai târziu Uniunea Culturală Democratică Slavă – prin
care ducea linia politică trasată de siguranţa iugoslavă din care făcea parte. Sub camuflajul
acestor organizaţii şi-a creat o reţea conspirativă de spionaj, care activa tot pentru siguranţa
iugoslavă şi care era compusă din: Silin Miladin, Vuletici Zoran, Radosavlievici Svetomir şi
alţii”.
Acelaşi acuzat subliniază rolul unor elemente din conducerea Uniunii Asociaţiilor
Culturale Democratice Slave, în constituirea reţelei spionajului titoist:
83
De fapt, sârb, cetăţean român (timişorean, din Mehala) cu studii pedagogice în Iugoslavia. Vezi în prezenta lucrare
„autobiografia” lui.

64
 „Duşan Iovanovici ducea o vie activitate informativă şi a folosit, îndeosebi pentru crearea
reţelei sale de informaţii, anumite elemente din Uniunea Culturală Democratică Slavă din
România”.
Acest lucru este în întregime confirmat de acuzatul Stanoievici Bojidar:
„Ambasada Iugoslavă crease în Banatul românesc pentru U.D.B.-a o dublă reţea
informativă. Una complet ilegală în toate aspectele ei şi strict conspirativă, compusă în principal
din profesorii şi învăţătorii iugoslavi şi alte elemente fără legătură organizatorică legală şi a doua
creată în sânul Organizaţiei Slave care avea o activitate legală în ceea ce privea munca
organizatorică şi care, la adăpostul şi sub pretextul activităţii organizaţiei, ducea muncă ilegală şi
conspirativă de informaţii”.
De asemenea, spionajul titoist a folosit şi Librăria „Cartea Iugoslavă”, deschisă la
Timişoara prin grija Guvernului R.P.R. pentru a asigura desvoltarea culturii naţionale a populaţiei
iugoslave din România.
Goriţa T(e)odorovici, funcţionară la această librărie, este aceea care punea la dispoziţia
spionilor casa conspirativă şi tot ea primea rapoartele informative de la diferiţi spioni titoişti.
Bora Iacovlevici, directorul librăriei, avea propria lui reţea de spionaj, ca şi Zoran
Vuletici, directorul adjunct al librăriei.
Acelaşi rol de centru de spionaj l-a avut şi Comisia de Navigaţie Fluvială iugoslavă din
Timişoara, condusă de Mirco Petrovici, în realitate ofiţer al U.D.B.-ei.
De asemeni şi Delegaţia iugoslavă în Comisiunea dunăreană de la Orşova constituia un
centru al spionajului titoist.
Ing. Marcovici şi şoferul Duşco erau principalele persoane care strângeau rapoartele de la
informatori.
Cu spionajul în România se ocupa nu numai Ambasada iugoslavă, dar şi direct ofiţerii
U.D.B.-ei, din Iugoslavia, aşa de exemplu: în toamna anului 1947, maiorul U.D.B. Radivoi
Radovici de la direcţia de informaţii a recrutat ca agenţi pe Angelco Peiovici din comuna Socol,
jud. Caraş şi Stoicovici Gheorghe, comisar de Poliţie din Oraviţa, cu care ţinea legătura directă,
chemându-i la întâlnire la Biserica Albă, Iugoslavia, în casa conspirativă a lui Despotovici şi cu
alţi ofiţeri U.D.B., căpitanul Vasici, locotenentul Mircovici, sublocotenentul Radulovici.
De asemeni, Radivoi recrutează în 1946 şi pe Sava Bugarschi.
Pentru instruirea agenturii recrutate în sânul învăţătorilor iugoslavi din România, lt.
U.D.B. Mircovici a venit în Banat, în decembrie 1946 – ianuarie 1947, sub masca de inspector
şcolar.
În afară de aceasta el a recrutat, la şantierul Şamaţ-Sarajevo, o agentură care a trecut-o în
România.
Aşa cum a folosit unele elemente reacţionare din cadrul Frontului Antifascist Slav,
U.D.B.-a şi-a introdus oamenii la conducerea Uniunii Asociaţiilor Culturale Slave.
Despre aceasta acuzatul Miloş Todorov arată:
„Cu ocazia organizării Uniunii Culturale Democratice Slave, Duşan Iovanovici care se
asigurase de totala mea ascultare faţă de ei m-a împins cu ajutorul altor conducători ai Uniunii,
recrutaţi de el, la postul de secretar general al Uniunii Democratice Culturale din România”.
Clica lui Tito a încercat prin agentura ei în R.P.R. să defăimeze P.C.R. şi apoi P.M.R., în
scopul de a rupe populaţia iugoslavă din Banatul românesc de Partid şi de a o împinge la crime
împotriva regimului de democraţie populară din ţara noastră.
Acuzatul Miloş Todorov arată:
„Organele Siguranţei iugoslave, conform directivelor primite de la Tito şi guvernul său, în
activitatea lor de spionaj şi diversiune dusă pe teritoriul R.P.R., au acţionat şi în direcţia
defăimării şi punerii în umbră a Partidului Comunist Român, apoi a Partidului Muncitoresc
Român... Prin această linie se urmărea atragerea populaţiei sârbe din România spre politica
titoistă şi dirijarea ei în acţiunile de diversiune şi subminare a democraţiei populare din R.P.R.”.

65
 Acuzatul Silin Miladin, referindu-se la această problemă, arată:
„În primăvara anului 1948, Miloş Todorov venind acasă, adică în comuna Diniaş, m-a
chemat la el acasă unde m’a întrebat despre activitatea Partidului şi activitatea şi popularitatea
Organizaţiei Slave, întrebându-mă totodată care are mai multă autoritate, Partidul sau Organizaţia
Slavă. Eu am răspuns că Partidul. Răspunsul meu l-a supărat foarte mult pe Miloş Todorov,
spunându-mi că nu Partidul, ci Organizaţia Slavă trebue să fie aceea care să aibă mai multă
autoritate şi popularitate în comună şi în jurul căreia noi avem obligaţia de a mobiliza toate
elementele iugoslave din comună, deoarece, aceasta este singura linie justă pe care noi iugoslavii
trebue să o urmăm”.
Pentru a putea îndeplini cât mai eficace criminala acţiune de subminare a regimului nostru
democratic, U.D.B.-a a dat ordin de a face să pătrundă în aparatul de stat al R.P.R., şi în
organizaţii de partid, la posturi cât mai importante, agentura sa.
Acuzatul Stanoievici Bojidar declară:
„La începutul lunii ianuarie 1948, la consfătuirea avută cu Duşan Iovanovici la locuinţa
Goriţei T(e)odorovici, acesta mi-a spus... că în R.P.R. se iveşte o altă problemă, că se vor înfiinţa
organe de conducere cum sunt Comitetele Provizorii (?), cooperativele, etc. Aici trebuie să
căutăm noi, ca să intre oamenii noştri. Ce n-am da noi să avem şi un ministru. Astfel, când
Partidul va cere propuneri şi referinţe de la Organizaţia Slavă pentru diferite posturi de
conducere, noi trebue să avem oamenii noştri pregătiţi pe care să-i propunem”.
Iar acuzatul Miloş Todorov, arată concret cum a procedat U.D.B.-a cu el:
„Duşan Iovanovici, atunci când mi-a încredinţat sarcina de a activa pentru el pe linie de
spionaj, mi-a dat instrucţiuni ca, pentru a reuşi în această activitate, să caut să mă apropii cât mai
mult de persoanele cu care vin în contact în special din conducerea P.C.R. şi apoi P.M.R. şi în
general de conducătorii instituţiilor de stat, inclusiv Ministere, şi să caut să viu în contact cu ele
cât mai des, pentru ca în acest fel să pot acţiona pe linia trasată de el.
„Totodată, Duşan Iovanovici mi-a spus că pentru a putea satisface atât sarcina de spionaj,
cât şi sarcina trasată de Siguranţa iugoslavă prin el, voi fi împins de el la posturi de conducere şi
de răspundere politică. Aceasta o va face dealtfel şi cu alte elemente care vor fi necesare pentru
serviciul lor”.
În continuare actul de acuzare arată:
„Toată această multiplă şi criminală activitate a agenţilor călăului fascist Tito era menită
să servească interesele imperialiştilor americani şi englezi cărora Tito le-a vândut libertatea şi
independenţa poporului iugoslav şi în jurul cărora uneltea să tragă şi ţara noastră.“
În legătură cu scopurile mârşavelor acţiuni titoiste în Republica Populară Română,
acuzatul Miloş Todorov recunoaşte:
„Această activitate de spionaj şi diversiune, organizată şi desfăşurată de Ambasada
iugoslavă din Bucureşti, pe teritoriul Republicii Populare Române, prin funcţionarii săi, în
realitate ofiţeri ai U.D.B.-ei, sub directiva Guvernului iugoslav al lui Tito, a avut ca scop
împiedicarea construirii socialismului în R.P.R.”.
Demascarea lui Tito şi a bandei lui de trădători, prin Rezoluţia Biroului informativ, în
iunie 1948, a sporit vigilenţa tuturor forţelor progresiste a popoarelor iubitoare de pace şi libertate
împotriva uneltirilor bandei de spioni şi asasini în slujba imperialismului provocator de războaie.
De la naţionalism burghez clica titoistă a trecut la fascism, a trecut în întregime şi deschis
în lagărul imperialiştilor provocători de război. Ca şi împotriva celorlalte ţări de democraţie
populară, fasciştii lui Tito de la Belgrad şi-au intensificat cu furie criminală mişeleasca lor
activitate împotriva regimului de democraţie populară din ţara noastră. Pe lângă mijloacele de
acţiune folosite până atunci, pe lângă agenţii întrebuinţaţi până la Rezoluţie, Tito a pus în mişcare
noi forme de activitate banditească, a recrutat alţi ticăloşi, trădători ai poporului iugoslav, ai
socialismului şi ai democraţiei.
Primul loc în crimele puse la cale şi săvârşite de Tito prin agenţii lui din R.P.R. îl ocupă,

66
ca şi mai înainte, cuibul de spioni din Ambasada Iugoslavă din Bucureşti, unde acţiunea criminală
este condusă pe rând de Ranco Zeţ, Voia Baldjici, Dobriţa Bogdanovici şi Drago Rafai.
O formă nouă a activităţii criminale a Ambasadei Iugoslave din Bucureşti este difuzarea
clandestină de material subversiv, broşuri şi manifeste prin care se calomniază marea ţară a
socialismului victorios şi ţările de democraţie populară şi se aţâţă la ură împotriva partidelor
comuniste şi muncitoreşti din aceste ţări.
Materialul subversiv adus în cantităţi masive prin curieri diplomatici, care călcau astfel în
mod flagrant uzanţele internaţionale a fost difuzat, îndată după Rezoluţie, prin Librăria „Cartea
Iugoslavă”.
Ambasada iugoslavă a organizat de asemeni în Banatul românesc, trei centre de difuzare a
materialului subversiv conduse de agenţii spionajului titoist, învăţătorii Panta Luchici, Marşan
Ante şi Goico Vucmirovici.
În legătură cu aceasta acuzatul Boşco Laţici declară:
„Difuzarea materialului din Iugoslavia a început în Banat în luna august a anului 1948. La
început acest material venea prin Librăria „Cartea Iugoslavă” din Timişoara şi prin anumiţi
oameni necunoscuţi, care treceau graniţa, aduceau şi răspândeau material. În toamna anului 1948
în Banat s’au organizat trei centre de difuzare pe care le dirijau învăţătorii: Panta Luchici, Marşan
Ante şi Goico Vucmirovici. Materialul îl primeau fie din ambasadă, fie direct de peste graniţă.
Materialul din ambasadă era ridicat direct de unul din cei trei învăţători care s-au deplasat în acest
scop de mai multe ori la Bucureşti, iar materialul venea din Iugoslavia prin curieri diplomatici”.
Potrivit unui ordin expres al U.D.B.-ei, Ambasada iugoslavă, prin U.D.B.-iştii Baldjici şi
Bogdanovici, a pornit direct la difuzarea materialului subversiv prin poştă, după adresele
furnizate de spionii Stoianov Pavle şi prin echipe de funcţionari ai ambasadei, care strecurau
noaptea pe furiş, în curţile cetăţenilor, fiţuicile murdare ale clicii din Belgrad. Au fost identificaţi
ca făcând parte din aceste echipe de difuzare a materialului calomnios funcţionarii ambasadei
Dobriţa Bogdanovici, Petrina Zvonco, Vladimir Carisici, Voia Baldjici, Draga Belavici, Mira
Rafai, Duşco Iancovici, Boşco Laţici şi Medici Nicola.
Boşco Laţici şi Medici Nicola au fost de altfel surprinşi pe când răspândeau material
subversiv în noaptea de 16 iulie 1949 şi arestaţi.
Ambasada iugoslavă prin Boşco Laţici organiza şi direct difuzarea de material subversiv
în Banat şi a recrutat în acest scop pe Giurgev Pera şi Giurgev Bogdan din comuna Saravale.
Odată cu acţiunea de subminare a regimului nostru de democraţie populară prin difuzarea
de material subversiv, Ambasada iugoslavă a intensificat şi acţiunea de spionaj.
Voia Baldjici şi Dobriţa Bogdanovici se deplasează frecvent pentru primirea rapoartelor
informative din Banat şi de asemenea Boşco Laţici culege informaţii cu caracter militar.
Acuzatul Stanoievici Bojidar, Milutinovici Nicola, Nedici Vida şi martorii Nicolin Lazar,
Vemici Lazar, Nedomacichi Marinco şi Petrov Bora, arată în detaliu cum ofiţerii de U.D.B.-a
Voia Baldjici, Ranco Zeţ, Dobriţa Bogdanovici şi Drago Rafai, camuflaţi în diplomaţi iugoslavi la
Ambasada din Bucureşti, conduceau direct şi permanent activitatea de spionaj din Banat, primind
rapoarte informative şi dând instrucţiuni pentru culegerea informaţiilor în cele trei sectoare:
politic, economic şi militar.
Despre aceasta, martorul Nicolin Lazar declară:
„A venit la Timişoara în iarna anului 1948 la „Cartea Iugoslavă” un anume Bogdanovici
Dobriţa dela Ambasada iugoslavă din Bucureşti, care m-a dus la o parte şi mi-a spus: „Noroc
Avram” şi a spus că de acum încolo o să lucrez cu el. El atunci mi-a spus să mă informez de cele
trei probleme şi anume: politice, economice şi militare”.
Iar acuzatul Nicola Milutinovici recunoaşte:
„Funcţionarii Ambasadei iugoslave din Bucureşti, cu care am fost legat în acţiunea de
spionaj în favoarea O.Z.N.-ei şi apoi a U.D.B.-ei între 1946-1950 şi cărora le-am transmis
rapoarte informative şi pe o altă parte am primit de la aceştia instrucţiuni şi bani pentru munca

67
noastră de spionaj în favoarea Siguranţei iugoslave (O.Z.N.-a şi mai târziu U.D.B.-a) au fost:
Duşan Iovanovici care era secretar al Ambasadei iugoslave din Bucureşti.
Dobriţa Bogdanovici, consul.
Voia Baldjici.
Rafai Drago, secretar al Ambasadei iugoslave.
Toţi aceştia, sub acoperirea funcţiunilor informatice pe care le aveau, au condus direct
serviciul de spionaj titoist din România”.
Acuzaţii Milutinovici Nicola, Stanoievici Bojidar şi Nedici Vidosa ca şi martorii
Nedomacichi Marinco şi Nicolin Lazar recunosc că au primit, pentru ticăloasa lor activitate,
importante sume de bani.
În legătură cu aceasta Milutinovici Nicola recunoaşte:
„Pentru serviciile aduse O.Z.N-ei şi apoi U.D.B.-ei, am primit de la aceştia circa 150.000
lei. Banii pentru Vida Nedici personal şi pentru alimentele pe care le-am cumpărat lui Boja
Stanoievici cât timp a fost arestat, i-am pus separat”.
Toţi ofiţerii de U.D.B.-a, din Ambasada de la Bucureşti, s-au ocupat de pregătirea evadării
lui Boja Stanoievici din închisoarea Timişoara, ca şi cu pregătirea trecerii frauduloase a frontierei
de către acesta, Nicola Milutinovici şi Vida Nedici. În acest scop, ei au pregătit prin Isac Milutin
acte de identitate false, sustrase de către Isac Milutin, de la Primăria din Becicherecul Mic unde
era funcţionar şi au luat măsuri de înarmarea lui Milutinovici.
Boşco Laţici desfăşoară o foarte variată activitate de spionaj, recrutând agenţi pentru
spionajul titoist, pe Giurgev Pera, Giurgev Bogdan şi Jivanov Rada.
Ei organizează o casa conspirativă în comuna Cenad, la Jivanov Rada şi-l ajută pe Ghedos
Todorov Ravosie să fugă în străinătate şi să se sustragă urmăririi justiţiei.
Colonelul Radovici se deplasează frecvent în zona de frontieră, îndeosebi la Vârşeţ şi
Biserica Albă, de unde conduce direct recrutarea, instructajul şi trimiterea frauduloasă peste
frontieră a agenţilor şi spionilor titoişti.
În legătură cu aceasta, acuzatul Peiovici Angelco declară:
„Tot în cursul lunii iunie 1947 am fost chemat la Despotovici la care am cunoscut pe
maiorul de U.D.B.-a de la Belgrad, Radovici, şi pe căpitanul Vasici de la Vârşeţ. Scopul întâlnirii
a fost de a mă cunoaşte personal Radovici, pentru a mă recruta în reţeaua lor de spionaj”.
Şi mai departe:
„După Rezoluţia Biroului informativ am fost chemat de colonelul Radovici, însoţit de
Branco, lângă graniţă, într-o pădure de sălcii. Aici Radovici mi-a cerut informaţii...
Radovici mi-a spus că eu trebue să încep munca din nou şi mi-a dat şi un pachet de
manifeste pentru a le împrăştia în comuna Socol”.
Trădătorul şi duşmanul de moarte al socialismului şi al democraţiei, Tito, înăbuşind în
sânge dorinţa de libertate a poporului iugoslav, încearcă să realizeze şi acum, cu sprijinul
imperialiştilor, planul său de anexare a Banatului românesc la Iugoslavia.
U.D.B.-a, ca şi Ambasada Iugoslavă din Bucureşti, lasă să se întrezărească, într’ascuns,
planurile banditeşti ale lui Tito, ele proclamă iminenţa ocupării Banatului românesc de către clica
călăului de la Belgrad.
Martorul Valevici Jiva, relatând şedinţa de instructaj avută, după Rezoluţia Biroului
informativ, cu slt. de U.D.B.-a, Vişnici, de la Biserica Albă, declară:
„La despărţire, slt. Vişnici ne-a spus că în curând Banatul românesc va fi al Iugoslaviei”.
Planul criminal al lui Tito prevede însă, nu numai agresiunea din afară, ci şi rebeliunea
armată împotriva regimului democratic din ţara noastră.
Acuzatul Petrov Jiva mărturiseşte că ofiţerul de U.D.B.-a Iova Zeţ din Iaşa Tomici, care l-
a recrutat ca spion, i-a dat pe lângă sarcinile de spionaj şi difuzare de material subversiv, şi pe
aceea că:
„Să facă agitaţie prin populaţia sârbă pentru rebeliune”.

68
 În pregătirea unei rebeliuni armate, un rol important a continuat să-l aibă cuiburile de
spioni, camuflaţi sub denumirea de Ambasada iugoslavă din Bucureşti. Ofiţerii U.D.B.-ei
cuibăriţi ca reprezentanţi diplomatici la Bucureşti, abuzând de ospitalitatea acordată şi călcând în
picioare tratatele şi uzanţele internaţionale, au transformat clădirea Ambasadei în depozit de arme
şi muniţiuni.
Acuzatul Boşco Laţici arată că:
„La Ambasada iugoslavă din Bucureşti, unde făceam serviciul, se găseau în anul 1948
circa 60-70 arme militare „Mauser”, cca 7-10 pistoale automate „Schmeisser”, precum şi o ladă
de grenade defensive. Pe lângă acestea, se mai găseau: 2 lăzi mari de muniţie pentru arme, câteva
săculeţe pentru arme şi vreo 20 de cutii cu muniţie pentru pistoale automate. Tot în pivniţa
ambasadei se găseau circa 5 lăzi mari închise.
În legătură cu aceasta, acuzatul Medici Nicola declară şi el:
„În pivniţa clădirii Ambasadei iugoslave din Bucureşti, am văzut în anii 1947 şi 1948 un
depozit de armament şi muniţii. Erau depozitate următoarele arme şi muniţiuni: circa 70-100
carabine „Manlicher” şi „Mauser”, 4-5 lăzi cu grenade, 5-6 lăzi cu muniţie, 6-7 lăzi cu arme în
care erau circa 300 arme”.
În primăvara anului 1949, aşa cum arată acuzatul Medici Nicola, armamentul a fost
pregătit pentru întrebuinţare:
„Acest armament, în luna martie sau aprilie 1949, a fost curăţat şi uns de către Petrina
Zvonco şi Lučinić Alois, ambii funcţionari ai Ambasadei din Bucureşti”.
Iar în mai 1949, a fost transportat de la Ambasadă mai aproape de locurile fixate pentru
acţiune. Tot acuzatul Medici declară:
„Aceste arme şi muniţiuni au fost transportate de la Ambasadă, în luna mai 1949, din
ordinul U.D.B.-iştilor Rafai Drago şi Voia Baldjici cu cele două maşini ale Ambasadei, „Horch”
şi „Capitain”.
Acestea sunt câteva dintre crimele săvârşite de către grupul de spioni titoişti, agenţi ai
imperialiştilor americani şi englezi, duşmanii înverşunaţi ai progresului şi ai păcii.
Actul de acuzare stabileşte în încheiere culpabilitatea fiecăruia din acuzaţi, după care face
încadrarea juridică a crimelor comise de acuzaţi.

INTEROGATORIUL ACUZAŢILOR
(Publicat în Scânteia Nr. 1802 din 3 August 1950 şi Nr. 1803 din 4 August 1950)

Interogatoriul acuzatului Stanoievici Bojidar

PREŞEDINTELE: Ce cunoştinţe ai d-ta despre activitatea de spionaj dusă de Siguranţa
titoistă în R.P.R.?
ACUZATUL: Activitatea se spionaj a Siguranţei titoiste în România a început îndată după
eliberarea poporului român de către Armata Sovietică, adică în septembrie 1944, prin O.Z.N.-a şi
oamenii acesteia, Miloş Şaletici, Ţârni Bata, Duşan Iovanovici şi alţii, care îmi sunt cunoscuţi.
PREŞEDINTELE: Când ai fost recrutat în serviciul de spionaj?
ACUZATUL: În toamna anului 1946 am fost recrutat de Duşan Iovanovici, ofiţer superior
al Siguranţei titoiste. El mi-a spus că rapoartele pe care i le voi transmite să le semnez cu
indicativul conspirativ „B6“ pe care l-am menţinut până în Ianuarie 1948, când Duşan Iovanovici
mi-a schimbat numele conspirativ în „Mrgud“.
PREŞEDINTELE: Ce legături superioare ai avut pe această linie de spionaj şi cum
comunicai cu această legătură?
ACUZATUL: Prima legătură a mea a fost Duşan Iovanovici, care a fost secretar al
Ambasadei Iugoslave din Bucureşti şi ofiţer superiod de U.D.B.-a. Sub masca diplomaţiei, el a
condus toată activitatea de spionaj în România. Rapoartele le trimiteam acestuia până în vara
anului 1947 prin Goriţa T(e)odorovici şi mai departe prin Panta Lukici, învăţător iugoslav. După

69
plecarea lui Duşan Iovanovici din România, în aprilie 1948, acesta mi-a dat ca legătură superioară
pe Ranko Zeţ, tot secretar al Ambasadei Iugoslave şi ofiţer superior de U.D.B.-a. În lipsa lui
Duşan Iovanovici sau Ranko Zeţ am avut ca legătură superioară şi pe Panta Lukici cu care
rezolvam problemele care erau mai urgente.
PREŞEDINTELE: Ce misiuni ai primit d-ta din partea spionajului titoist în legătură cu
această activitate?
ACUZATUL: Culegerea de informaţii pentru U.D.B.-a despre munca tineretului în
România, despre munca Partidului, a activiştilor de Partid, relaţii despre persoane importante din
conducerea Partidului şi a instituţiilor de stat, cunoaşterea adepţilor lui Draja Mihailovici, a
elementelor legionaro-maniste. În afară de aceasta ni s-a spus că interesează situaţia uzinelor cu
capacităţi mari de producţie, care produc materii prime, ca de exemplu: Cugir, Reşiţa, sondele
petrolifere, etc.
Acuzatul a arătat apoi că a mai avut legătură cu Ioţa Camfer, Dobrivoi Stanoiko, Nicola
Milutinovici, Gioca Cnejevici, Liubiţa Marcovici, care aveau diferite calificative conspirative.
PREŞEDINTELE: În ce a constat misiunea de recrutare de agenţi pentru spionajul titoist
şi cum ai dus-o la îndeplinire?
ACUZATUL: Misiunea de recrutare a agenţilor pentru Siguranţa titoistă mi-a fost
ordonată de Duşan Iovanovici şi am dus-o la îndeplinire recrutând în toamna lui 1946 pe Nedici
Vidosa, care mi-a fost recomandată de Liubiţa Marcovici. Nedici Vidosa, a consimţit să furnizeze
informaţiile pentru U.D.B.-a şi ulterior a semnat un angajament dictat de Duşan Iovanovici şi a
primit numele conspirativ de „Lipa”. De altfel am mai recrutat şi pe alţii.
PREŞEDINTELE: La Bucureşti ai transmis direct rapoarte informative şi cui anume?
ACUZATUL: Am transmis rapoarte informative şi direct la Bucureşti în primăvara anului
1947. Duşan mi-a spus ca rapoartele informative să le duc eu personal la Bucureşti şi să le ducă şi
Lazăr Vemici. Acesta transmitea şi rapoartele mele. Din două în două săptămâni, ne deplasam la
Bucureşti, odată Vemici şi odată eu. Eu duceam rapoartele lui Vemici şi Conici. Vemici avea şi el
o reţea. Când mergeam eu la Bucureşti luam şi rapoartele lui. Afară de aceasta a mai fost folosită
şi Mila Adamovici din Sânnicolaul Mare.
PREŞEDINTELE: Cui ducea ea rapoartele informative?
ACUZATUL: Ea ducea rapoartele lui Ranko Zeţ, fiindcă Duşan Iovanovici era plecat din
Aprilie 1948 din România.
PREŞEDINTELE: Care dintre agenţii spionajului titoist aveau şi legătură directă cu
Duşan?
ACUZATUL: Au fost şi agenţi ai spionajului titoist care au avut legături directe cu Duşan
Iovanovici şi anume: Silin Miladin, Conici Borislav, Nicola Milutinovici, Nedici Vidosa şi
Marcovici Liubiţa.
PREŞEDINTELE: Ce efect a avut arestarea d-tale în 1948 asupra acestei reţele de
spionaj?
ACUZATUL: A produs o mare panică la Ambasada iugoslavă din Bucureşti şi printre
rezidenţii şi agenţii titoişti care aveau anterioare legături cu mine şi care credeau că prin
mărturiile pe care le-aş fi făcut cu ocazia arestării mele, s’ar fi descoperit întreaga activitate de
spionaj şi de subminare a Ambasadei iugoslave din Bucureşti.
PREŞEDINTELE: Cum a început activitatea de spionaj în România şi cum s’a dezvoltat
ea?
ACUZATUL: Activitatea de spionaj a Siguranţei titoiste în România a început prin
trimiterea de agenţi peste frontieră care recrutau, mai ales din sânul populaţiei sârbeşti, agenţi şi
rezidenţi. Agenţii veneau sub diferite pretexte, în calitate de reprezentanţi militari, comerciali;
unii veneau numai pentru această muncă, iar alţii mascaţi în funcţiuni legale, cum era aceea de şef
de „Navigaţie iugoslavă“ şi prin aceste mijloace, au început activitatea de spionaj în România.
PREŞEDINTELE: Ai putea să ne dai câteva nume din ofiţerii O.Z.N.-ei care au recrutat

70
personalul necesar spionajului?
ACUZATUL: Ioţa Camfer, Miloş Laţici, Ţârni Bata, Duşan Iovanovici.
PREŞEDINTELE: Cum îndeplinea Siguranţa titoistă sarcinile serviciului de spionaj?
ACUZATUL: Siguranţa titoistă îndeplinea sarcinile serviciului de spionaj, prin agenţi
trecuţi de peste frontieră. Unul dintre aceştia a fost Mirco Mircovici, ofiţer de U.D.B.-a, care în
toamna anului 1946 a venit sub pretext de inspector şcolar, fiind însoţit de Lazar Adamov, a
vizitat comunele sârbeşti şi localităţile ce-l înteresau. Însă nu aceasta a fost principala lui misiune,
ci el a avut misiunea specială de a culege informaţii de pe teren. Afară de acesta a fost Mirco
Petrovici, care a venit la Timişoara în decembrie 1947, în calitate de şef al Navigaţiei iugoslave
pe Canalul Bega. Acesta a venit pentru muncă de navigaţie, tocmai atunci iarna, când Agenţia nu
funcţiona şi când orice navigaţie pe Canalul Bega era sistată; când a venit primăvara, când trebuia
să înceapă navigaţia, el a părăsit Timişoara. Deci, el n’a venit cu misiunea de şef al Navigaţiei
iugoslave, ci a avut altă misiune. De ce spun aceasta? Pentru că ştiu încă un agent, pe Konici
Borislav, care a luat în ianuarie 1948 legătura cu acest ofiţer de U.D.B.-a, mascat ca şef al
Agenţiei de navigaţie iugoslavă. Iar soţia acestuia, Vera Petrovici, zicea că este corespondentă a
Tanjug-ului şi când a venit a spus că ştirile referitoare la România le va transmite prin telefon de
la Organizaţia Slavă. Însă atât timp cât am fost eu la Organizaţia Slavă [UACDSR] şi eram ca
secretar acolo, ea n-a venit niciodată să transmită ştiri pentru Tanjug, dar a avut altă activitate
conspirativă şi a făcut şi dânsa spionaj.
PREŞEDINTELE: Ce ştii în legătură cu acţiunea titoistă de anexare la Iugoslavia a
Banatului românesc?
ACUZATUL: Această acţiune de anexare a Banatului românesc la Iugoslavia a început
odată cu formarea reţelelor de spionaj.
Acuzatul a arătat mai departe că această acţiune a început în 1944, prin agenţii O.Z.N.-ei,
care instigau populaţia sârbă la naţionalism şovin.
Acuzatul a arătat în continuare că elemente reacţionare, fasciste, din Frontul Antifascist
Slav, ca: Rada Fenlacichi, Liubiţa Marcovici, Paia Stoianov, Lazar Adamov, au fost la Belgrad
unde, într-o întrevedere cu Generalul Velebit, ministru adjunct al Afacerilor Externe al
Iugoslaviei, au discutat chestiunile alipirii Banatului Românesc la Iugoslavia.84
PREŞEDINTELE: Cunoşti şi alte acţiuni duşmănoase ale lui Tito întreprinse împotriva
poporului român? Ştii ce sarcini a dat U.D.B.-a?
ACUZATUL: U.D.B.-a a dat sarcina ca persoane marcante, mai ales dintre cele care
aparţin minorităţii iugoslave, să fie recrutate şi introduse în aparatul de stat şi în Partid, pentru ca
să poată duce munca de subminare contra României.
Arătând apoi că în urma unei discuţii avute la Ambasada iugoslavă, cu Ranco Zeţ, şi-a
putut da seama de atitudinea membrilor Ambasadei faţă de apariţia Rezoluţiei Biroului informativ
cu privire la situaţia din Partidul Comunist din Iugoslavia, acuzatul a declarat:
„Ei erau hotărîţi să rămână pe această poziţie duşmănoasă faţă de lagărul socialist şi s-au
arătat de atunci dornici să meargă împreună cu lagărul imperialist”.

Interogatoriul acuzatului Radosavlievici Svetomir

PREŞEDINTELE: În ce an au început organele O.Z.N.-ei să înfiinţeze un serviciu de
informaţii în R.P.R.?
ACUZATUL: Organele Securităţii de stat iugoslave, O.Z.N.-a, au început cu munca de
informaţie în România, în regiunea Banatului, din toamna anului 1944, imediat după eliberarea

84
Despre primirea (primirile?) delegaţilor sârbi la ministrul Šubašić şi la adjunctul acestuia, generalul Velebit, vezi
şi în relatările alăturate, ale lui Bojidar Stanoievici şi ale istoricului Vasile Şandru. Vezi relatarea cu detaliile
intâlnirii la M. Milin, A. Milin, Sârbii din România şi relaţiile româno-iugoslave (1944-1949), Timişoara, 2004,
documentul nr. 7, p. 74 – 78 ( Circulara Ministerului de externe de la Belgrad, din 26 martie 1945, despre vizita
delegaţiei „iugoslavilor” din România la ministrul Ivan Šubašić).

71
României de către Armatele sovietice.
PREŞEDINTELE: Când şi cu cine ai început să formezi reţeaua de informaţii din Banat?
ACUZATUL: În Octombrie 1944, când ne-am dus în oraşul Biserica Albă, Paulievici
Slobodan ne-a spus că vom lucra împreună cu el la formarea reţelei de spionaj în regiunea
Banatului, în Timişoara, Oraviţa şi Clisura. Astfel a luat fiinţă un birou la Biserica Albă, pe a
cărui uşă era scris „Birou Tehnic”; în realitate în biroul acela se centralizau informaţiile culese din
Banat.
PREŞEDINTELE: Cine conducea centrul de informaţii din Iugoslavia pentru Banat?
ACUZATUL: Centrul de informaţii din Iugoslavia care era în Novi Sad era condus de
maiorul „Veliki” din Novi Sad.
PREŞEDINTELE: Ce cuprindeau informaţiile sau rapoartele primite de la informatorii
din Clisură?
ACUZATUL: Aceste rapoarte cuprindeau date despre starea de spirit a populaţiei,
informaţii politice, economice, militare şi alte informaţii care interesau O.Z.N.-a.
PREŞEDINTELE: Ce cunoştinţe ai în legătură cu campania duşmănoasă pentru lipirea
Banatului românesc la Iugoslavia şi cine erau organizatorii acestei campanii?
ACUZATUL: În timpul muncii noastre, în Decembrie, profesorul Nicola Gavrilovici, care
din naştere este din Moldova Veche, judeţul Caraş, şi care a trăit atunci în Iugoslavia, a primit
directive din partea O.Z.N.-ei să organizeze o brigadă de oameni înarmaţi în Clisură, pe care şi-au
organizat-o ei în Moldova Veche, cu scopul de a lupta împotriva autorităţilor româneşti. 85 Tot
atunci a organizat şi un comitet pentru alipirea Clisurei la Iugoslavia.

Interogatoriul acuzatei Nedici Vidosa86

PREŞEDINTELE: Când ai fost utilizată în serviciul de spionaj, unde şi de către cine?
ACUZATA: Am fost recrutată în toamna lui 1946, în Timişoara la locuinţa Liubiţei
Marcovici, care era activistă la Organizaţia Slavă. Am fost recrutată de Bojidar Stanoievici.
PREŞEDINTELE: Cu ocazia recrutării la acest serviciu ai stat de vorbă cu Duşan
Iovanovici?
ACUZATA: După ce am consimţit să furnizez informaţii pentru serviciul respectiv al
O.Z.N.-ei, Duşan Iovanovici mi-a vorbit de munca de spionaj.
PREŞEDINTELE: De unde furnizai informaţiile?
ACUZATA: Am fost funcţionară la Regionala Partidului Comunist Român din Timişoara.
PREŞEDINTELE: Şi de acolo luai aceste informaţii?
ACUZATA: Da, de acolo copiam repoartele pe care le dădeam.
PREŞEDINTELE: Cât ai fost în legătură cu Bojidar Stanoievici şi ce informaţii i-ai dat?
ACUZATA: În afară de copiile de pe rapoartele lunare ale Regionalei P.C.R. am mai dat
informaţiuni culese de la colegi. Informaţiunile le lua de la mine de acasă.
PREŞEDINTELE: După Stanoievici Bojidar cine ţi-a fost legătura pentru spionaj?
ACUZATA: A fost Nicola Milutinovici.
PREŞEDINTELE: Ce informaţiuni ai furnizat lui Milutinovici şi cui ai predat aceste
informaţiuni şi rapoarte?
ACUZATA: Deoarece în vara anului 1947 am fost mutată de la Partid la Direcţia
regională a Securităţii din Timişoara, am cules informaţiuni în toate secţiile în care lucram, le-am
cules de la colegi, şi totodată copii de pe toate rapoartele săptămânale dintr’o secţie unde am
lucrat. Acestea le-am scos pe indigo nou.
85
De fapt, erau „gărzi partiotice locale”, înfiripate după modelul PCR (şi cu aprobarea organizaţiei de Partid de la
Reşiţa), pentru menţinerea siguranţei şi a liniştii publice în satele sârbeşi din Clisură, în lunile vidului de autoritate,
din toamna-iarna 1944 – 1945. Vezi interviul cu profesorul Nikola Gavrilović, reputat istoric, pe această temă, în M.
Milin, A. Milin, op. cit., documentul nr. 5, p. 71 – 73.
86
Despre Vidosa(va) Nedici vezi date şi comentarii în lucrarea noastră, M. Milin (editor), Sârbii din România. Date
şi fapte din istoria recentă, sub tipar la Muzeul Banatului din Timişoara.

72
 PREŞEDINTELE: Unde le predai?
ACUZATA: Milutinovici venea la mine acasă.
PREŞEDINTELE: După Milutinovici cine ţi-a fost legătura superioară, unde l-ai cunoscut
şi cu ce consemn aţi luat legătura?
ACUZATA: Deoarece în acel timp veneam des în deplasare la Bucureşti, Milutinovici mi-
a spus că legătura mea superioară va fi cineva din Bucureşti. Mi-a spus că la 5 dimineaţa voi fi
aşteptată pe str. Vasile Lascăr Nr. 100. M-am dus pe acea stradă şi a venit Voia Baldjici,
consilierul Ambasadei iugoslave din Bucureşti, care mi-a fixat o întâlnire pe str. Armenească.
Acolo a venit el, m-a luat cu maşina şi m-a dus într-o locuinţă. Acolo am fost aşteptată de o
persoană al cărei nume nu-l cunosc, căreia i-am fost predată.
PREŞEDINTELE: Ce informaţii ai predat ambasadei iugoslave şi unde te întâlneai cu
acea persoană căreia îi predai informaţiile.
ACUZATĂ: Deoarece în acel timp am lucrat la Securitate, îi dădeam date pe care le
cunoşteam. Apoi am aflat că Bojidar Stanoievici, care a fost arestat la Timişoara, are numele
conspirativ „Mrgud“ şi Milutinovici numele conspirativ de „Costa“. Cu acea persoană al cărui
nume nu-l cunoşteam, m-am întâlnit tot timpul. Acolo în casă am văzut fotografia lui Tito. Cred
că era un funcţionar de la Ambasadă.
PREŞEDINTELE: După aceea, cine ţi-a fost legătura şi unde şi cum s-a produs
schimbarea legăturii?
ACUZATA: Deoarece acea persoană necunoscută, care ştiu că a venit provizoriu prin
Bulgaria, trebuia să plece şi Voia Baldjici urma să plece şi el, a venit Dobriţa Bogdanovici, tot de
la Ambasada iugoslavă, care m-a luat tot cu maşina şi m-a dus în locuinţa lui, situată în partea
dreaptă, pe la statuia Aviatorilor. El m-a predat lui Drago Rafai, secretar al Ambasadei iugoslave
din Bucureşti.
PREŞEDINTELE: Ce informaţii i-ai dat, unde vă întâlneaţi pentru predarea acestor
rapoarte şi prelucrarea informaţiilor?
ACUZATA: Şi lui Rafai Drago am continuat să-i dau date de la serviciul la care am lucrat.
Ne-am întâlnit într-o locuinţă a lui Dobriţa Bogdanovici, apoi pe străzi întunecoase cu maşina
Ambasadei. Bogdanovici conducea maşina, iar Rafai a primit informaţiile de la mine. Eu i le-am
dictat, iar el le-a scris în întuneric.
PREŞEDINTELE: Ce instrucţiuni ai primit de la Rafai privitor la mascarea d-tale de
spioană a U.D.B.-ei?
ACUZATA: Mi-a spus să citesc ziarul „Scânteia”, să citesc materiale de partid, mi-a spus
să scriu articole la ziarul de perete, să iau cuvântul la şedinţe prin care să demasc activitatea clicii
lui Tito.
PREŞEDINTELE: Când funcţionai la Direcţia generală a Securităţii şi când făceai
serviciul de translatoare, ai încurajat spionii arestaţi să nu dea declaraţii?
ACUZATA. Da, am fost ca translatoare la ancheta lui Medici Nicola şi Boşco Laţici. 87
Profitând de faptul că anchetatorii au lipsit, i-am spus lui Medici să nu vorbească despre
Ambasadă deoarece nici Boşco Laţici nu a vorbit nimic.88
PREŞEDINTELE. Ambasada ai ţinut-o la curent?
ACIZATA: Cât timp am fost translatoare şi am ştiut de mersul anchetei, am comunicat
regulat lui Rafai Drago.
PREŞEDINTELE: În calitate de ofiţer de Securitate ai pus la cale evadarea spionului
Stanoievici Bojidar la Timişoara?
ACUZATA: Da, am pus la cale evadarea [nematerializată, deci tentativă n. n.] lui Bojidar
Stanoievici.
PREŞEDINTELE: Mai ai să ne spui ceva din activitatea d-tale, în afară de întrebările ce s-
87
Cei doi au fost surprinşi, în noaptea de 16 iulie 1949, difuzând manifeste iugoslave prin Bucureşti.
88
Se pare că în acestă împrejurare s-a petrecut şi deconspirarea Videi Nedici.

73
au formulat?
ACUZATA: Da. Cu ocazia întâlnirilor pe care le-am avut în locuinţele funcţionarilor de la
Ambasada iugoslavă, am văzut că atât acela din Belgrad, cât şi Rafai Drago, aveau pistol. Afară
de aceasta, cu ocazia întâlnirilor pe care le-am avut în maşină, Rafai Drago mi-a dat legitimaţia
soţiei lui, ca în caz de control să am acoperire.
PREŞEDINTELE: Ai avut-o asupra d-tale?
ACUZATA: Da, legitimaţia a fost la mine.
PREŞEDINTELE: Ai restituit-o?
ACUZATA: După ce ne despărţeam, i-o dădeam înapoi întotdeauna.

Interogatoriul acuzatului Milutinovici Nicola

Acuzatul a declarat că a fost recrutat de serviciul de spionaj al U.D.B.-ei, încă din timpul
când era în armata iugoslavă şi că pentru îndeplinirea misiunilor ce i se încredinţaseră a luat
contact cu Stanoievici Bojidar, care i-a dat şi unele informaţii.
După ce a arătat legăturile pe care le-a avut cu alţi spioni titoişti, acuzatul recunoaşte că a
furnizat informaţii, în urma discuţiilor purtate cu Duşco Iovanovici, căruia îi dădea şi rapoartele
scrise.
În scopul stabilirii legăturilor, Milutinovici a arătat că a primit informaţii de la Mila
Adamovici despre adepţii lui Draja Mihailovici, despre Y.M.C.A.(?) şi Biblioteca engleză.
Acuzatul a arătat apoi metodele pe care le utiliza, în activitatea sa de spionaj. El a
recunoscut că a avut legătură cu Duşco Iovanovici, Dobriţa Bogdanovici şi Drago Rafai, toţi de la
Ambasada iugoslavă, care sub masca diplomatică au condus direct reţeaua de spionaj titoistă.

CUM A FOST ASASINAT DE BANDIŢII TITOIŞTI, GENERALUL-EROU ARSO

IOVANOVICI
Interogatoriul acuzatului Petrov Jiva
Acuzatul a recunoscut faptul că împreună cu spionul Tovladiaţ Liubomir a avut misiunea
să difuzeze material titoist de propagandă.
El a declarat instanţei că a făcut spionaj şi a recrutat agenţi pentru serviciul de spionaj
titoist.
Fiind întrebat de ceea ce ştie în legătură cu moartea generalului Arso Iovanovici, acuzatul
a declarat:
„În Iunie 1948, generalul Arso Iovanovici a fost chemat la vila lui Tito, unde era şi
Rancovici. S-a ţinut acolo o conferinţă, cu care generalul Arso Iovanovici nu a fost de acord şi de
aceea s-a întors la Belgrad.
La 14 August 1948 au venit la generalui Arso Iovanovici doi generali de la U.D.B.-a şi
invitându-l la o plimbare l-au împuşcat la Belgrad. În ziua de 16 August 1948 trupul generalului
Arso Iovanovici a fost aruncat la graniţa iugoslavo-română”.89
În şedinţa de miercuri dimineaţa au continuat interogatoriile acuzaţilor.

ACŢIUNEA DE SPIONAJ A TITOIŞTILOR ÎN INDUSTRIA PETROLIFERĂ

Interogatoriul acuzatului Bas(s)ler Djuro
89
Arso Jovanović, general, şeful Statului major al Armatei iugoslave, bănuit de legături cu sovieticii, ca fost student
la Academia militară „Voroşilov” din URSS. A fost asasinat de UDB-a şi apoi s-a îscenat o pretinsă încercare de
trecere frauduloasă a frontierei cu România. Faptul nu se justifică nici măcar logic, deoarece doar cu puţin timp în
urmă generalul s-a repatriat în Iugoslavia, refuzând alternativa emigraţiei în URSS. De altfel, a fost şi un critic
destul de vehement, inclusiv al stărilor de lucruri pe care le-a descoperit aflându-se la studiu în „Ţara sovietelor”.
(Vezi Miroslav Perišić, Од Стаљина ка Сартру. Формирање југословенске интелигенције на европским
универзитетима. 1945 – 1958 (De la Stalin spre Sartre. Formarea intelighenţiei iugoslave la universităţile
europene...), Београд, 2008, p. 235 – 237.). După asasinarea sa, chipul lui Arso Jovanović a fost obiectul unui
adevărat cult, al eroului autentic, de război, căzut victimă „călăilor” clicii Tito-Ranković.

74
 PREŞEDINTELE: Când, în ce împrejurări şi de către cine ai fost recrutat în serviciul de
informaţii iugoslav?
ACUZATUL: În toamna anului 1945, în calitatea mea de atunci de Director General al
Soc. Vacuum-Oil Company, am primit indicaţiuni din partea centralei concernului, de a face o
vizită la New York. Cu această ocazie am predat o cerere către Consulatul iugoslav din Bucureşti,
pentru eliberarea unui paşaport şi acordarea unei vize pentru plecarea în Statele Unite. În martie
sau aprilie 1946, am vizitat Consulatul Ambasadei, pentru a mă interesa de soarta cererii mele.
Am fost primit de funcţionarul Ambasadei, Vasa Jupanschi, care mi-a comunicat că aprobarea
cererii mele depinde de comportarea mea faţă de Guvernul lui Tito şi anume că Ambasada nu se
mulţumeşte cu activitatea mea în sânul coloniei iugoslave din Bucureşti, şi cere să mă oblig de a
da informaţiile de care va avea nevoie.
PREŞEDINTELE: Ai acceptat imediat, fără nicio rezervă propunerea lui Jupanschi, sau ai
avut vreo ameninţare din partea lui?
ACUZATUL: A insistat foarte mult, şi numai după ce m-a ameninţat că în cazul unui
refuz voi avea de suportat toate consecinţele, am acceptat propunerea lui Jupanschi, însă cu
rezerva că voi da informaţii numai în sectorul economic, mai bine zis în sectorul petrolifer.
PREŞEDINTELE: Care a fost persoana din serviciul de informaţii iugoslav, cu care ai luat
contact prima dată şi ce funcţie oficială avea?
ACUZATUL: Era Vasa Jupanschi, funcţionar consular în Ambasada iugoslavă din
Bucureşti.
PREŞEDINTELE: Când l-ai văzut pentru prima dată pe Vasa Jupanschi, după recrutare şi
ce informaţii i-ai dat cu această ocazie?
ACUZATUL: După recrutare l-am văzut pe Vasa Jupanschi aproximativ o săptămână mai
târziu. Cu această ocazie el s-a interesat de Soc. Vacuum Oil al cărei director general eram şi i-am
dat lămuririle de care avea nevoie.
PREŞEDINTELE: Când te-ai întâlnit cu el a doua oară şi ce instrucţiuni ţi-a dat cu această
ocazie?
ACUZATUL: M-am întâlnit din trei în trei săptămâni şi mi-a cerut în primul rând
informaţii asupra societăţilor petrolifere, anume să-i indic originea capitalului, producţia pe
ultimii ani, compunerea conducerii, capacitatea rafinăriilor, starea instalaţiilor, şi lucruri similare.
PREŞEDINTELE: Ce nume conspirativ ţi-a dat?
ACUZATUL: Numele conspirativ de Stanco.
PREŞEDINTELE: Cam de câte ori l-ai văzut pe Jupanschi şi ce material informativ i-ai
predat, ce conţinea acest material pe care i l-ai dat?
ACUZATUL: L-am văzut pe Vasa Jupanschi aproximativ de şase ori şi i-am dat treptat
informaţii despre societăţile petrolifere, anume despre Astra Română, Româno-Americană,
Steaua Română, Concordia, Prahova şi Creditul Minier. I-am indicat în aceste rapoarte originea
capitalului, compunerea consiliului de administraţie şi a direcţiei, producţia pe ultimii ani,
capacitatea de prelucrare, starea instalaţiilor după război, felul produselor şi chestiuni de această
natură. În afară de raportul despre societăţile petrolifere, am mai dat lui Vasa Jupanschi şi un
raport asupra producţiei de ţiţel şi derivatelor de petrol din România până la zi.
PREŞEDINTELE: După plecarea lui Jupanschi în Iugoslavia, cu cine te-a pus în legătură
pentru a-ţi urma această activitate de informaţii?
ACUZATUL: M-a pus în legătură cu Duşan Iovanovici, secretarul Ambasadei, căruia la
prima vizită i-am predat un raport despre întreprinderi petrolifere. În afară de aceasta, am discutat
cu dânsul cu această ocazie şi despre călătoria mea la New-York.
PREŞEDINTELE: Plecând de la el, ţi s-a fixat o nouă întâlnire şi pentru când?
ACUZATUL: Mi-a zis să mă duc la dânsul imediat ce voi veni de la New-York.
PREŞEDINTELE: După înapoierea de la New-York ai fost la el şi când?
ACUZATUL: M-am întors dela New-York la 6 Decembrie 1946 şi l-am vizitat imediat

75
după întoarcerea mea.
PREŞEDINTELE: Cum ai luat contact cu Bogdanovici de la Ambasada iugoslavă?
ACUZATUL: În februarie 1949, consulul Dobrivoi Bogdanovici mi-a atras atenţiunea că
sunt obligat, conform angajamentului vechi, de a furniza informaţiuni O.Z.N.-ei, atunci devenită
deja U.D.B.-a. A mai adăugat că cont(r)actul(?) îl voi avea numai cu dânsul. El s-a interesat ce
fac şi i-am explicat că sunt ocupat în momentul de faţă cu supravegherea montării unei
instalaţiuni de deparafinare cu benzol-acetonă la Rafinăria din Braşov.
A cerut explicaţiuni şi informaţiuni asupra principiilor de funcţionare a acestei
instalaţiuni. S-a mai interesat de organizarea industriei petrolifere după naţionalizare. În această
privinţă i-am dat unele explicaţiuni verbale. I-am mai dat şi un raport scris asupra instalaţiei de
deparafinare dela Braşov, un raport despre organizarea industriei petrolifere, după naţionalizare,
indicând societăţile care au intrat în întreprinderile de stat „Muntenia” şi „Moldova”, şi despre
alte societăţi. L-am informat despre producţia de ţiţei pe anul 1948. Dobrivoi Bogdanovici mi-a
vorbit şi explicat necesitatea formării unei reţele de informatori mai competenţi, care ar putea
livra ştiri mai variate şi mi-a recomandat să caut în sânul cunoştinţelor mele personale, în special
ingineri sau tehnicieni, care s-ar preta la acest lucru. Mai bine zis mi-a cerut să-i dau
caracteristicile unor astfel de persoane, rămănând ca dânsul să-mi indice cine dintre ei este bun
pentru acest lucru şi cu cine aş avea de luat contact.

AMBASADA IUGOSLAVĂ – CENTRU DE SPIONAJ ŞI DEPOZIT DE ARMAMENT

Interogatoriul acuzatului Boşco Laţici
PREŞEDINTELE: Ai difuzat împreună cu alţi funcţionari ai Ambasadei material
subversiv titoist în Capitală?
ACUZATUL: Da, am difuzat, începând din toamna anului 1948.
PREŞEDINTELE: Ai fost surprins în noaptea de 16 iulie difuzând asemenea material?
ACUZATUL: Da.
PREŞEDINTELE: Împreună cu cine mai erai în momentul când ai fost surprins?
ACUZATUL: În momentul când difuzam materialul am fost surprins împreună cu
funcţionarul Ambasadei, Medici Nicola.
PREŞEDINTELE: Asupra d-tale aveai vreo armă în momentul arestării şi ce fel de armă?
ACUZATUL: Aveam un pistol marca Walter, calibru 7/75 cu 7 cartuşe.
PREŞEDINTELE: Cine primea şi organiza în Ambasadă difuzarea materialului titoist?
ACUZATUL: Materialul subversiv titoist venea la Ambasadă prin curierii diplomatici, în
aşa zişii saci diplomatici. Materialul era primit de Baldjici, şeful consulatului, iar în lipsa lui de
Dobriţa Bogdanovici, care a preluat conducerea consulatului după plecarea lui Baldjici. Ei
amândoi organizau echipele de funcţionari ai Ambasadei care difuzau acest material şi fixau în
acelaşi timp cartierul unde fiecare echipă trebuia să difuzeze materialul.
PREŞEDINTELE: Cine dela Ambasadă mai difuza acest material?
ACUZATUL: Toţi afară de ambasador şi primul secretar.
PREŞEDINTELE: Cum se mai difuza acest material?
ACUZATUL: Acest material nu se difuza numai prin echipa formată din funcţionarii
Ambasadei ci şi prin poştă, prin adresele care veneau direct din Belgrad.
PREŞEDINTELE: În Banatul românesc cum a fost organizată difuzarea materialului
subversiv titoist?
ACUZATUL: Materialul venea prin librăria „Cartea Iugoslavă” şi prin anumiţi oameni
care treceau graniţa, aducând materialul cu ei. Asemenea procedee s’au folosit până în momentul
când în Banat s’au organizat trei centre de difuzarea materialului. Conducătorii acestor centre de
difuzare a materialului au fost învăţătorii iugoslavi care după convenţia româno-iugoslavă au fost
în serviciu în România: Panta Lukici, Vucmirovici Goico şi Marşan Ante.
PREŞEDINTELE: Cum era introdus acest material?

76
 ACUZATUL: Materialul a fost introdus în ţară prin curierul diplomatic care aducea
materialul direct la Ambasadă. De la Ambasadă, de la Baldjici sau Bogdanovici îl ridica unul din
cei trei învăţători. Materialul mai venea şi prin alţi oameni, cum era de exemplu Sapungin Jivco
din Cenadul Mare care aducea material pentru centrul de difuzare, dirijat de Vucmirovici Goico.
Şi ei, aducând materialul îl deplasau la alţi oameni, care la rândul lor îl distribuiau, ca de exemplu
Ghighici Ivan din Sânpetru Mare şi fraţii Giurgev din Saravale.
PREŞEDINTELE: Ai cunoştinţă de existenţa unui depozit de armament la Ambasada
iugoslavă?
ACUZATUL: Am cunoştinţă. Acest depozit conţinea circa 60-70 de arme Mauser, circa 7-
10 arme automate sovietice, circa 5 pistoale automate germane, Schmeisser. Natural că acolo au
fost şi muniţii pentru ele. Două lăzi mari de muniţii pentru arme, câteva săculeţe tot cu muniţii
pentru arme, vreo 20 cutii cu muniţii pentru pistoale automate şi o ladă de grenade. Au mai fost
acolo şi vreo cinci lăzi de arme, dar lăzile erau închise, aşa că nu am văzut ce era în lăzi, dar mi se
pare că erau arme pentru că erau lăzi de arme.
La întrebarea Preşedintelui dacă ştie unde a fost expediat acest armament, acuzatul arată
că el crede că armamentul a fost trimis pentru înarmarea unor bande teroriste.
PREŞEDINTELE: Mai ai ceva de adăugat?
ACUZATUL: Da. Eu am descris cum s’a difuzat materialul subversiv titoist în Bucureşti.
Nu numai în România s’a difuzat acest material din Bucureşti prin Ambasada iugoslavă. Acest
material subversiv titoist s’a difuzat şi în Polonia şi Ungaria tot de aici, dirijat de către Ambasada
iugoslavă.
Am arătat că la ambasadă a fost un depozit de armament. Armele acestea au fost trimise la
Orşova. Nu numai aceste lăzi care au fost depozitate la ambasadă au fost trimise la Orşova. Şi
înainte venea din Iugoslavia aşa zis „material de reprezentaţie” pentru reprezentanţii iugoslavi din
Administraţia Porţilor de Fier-Orşova. Materialul venea în aceste lăzi. Acolo nu era „material de
reprezentaţie”, ci era materialul care a fost şi în ultimele lăzi, adică erau arme. Eu personal am
văzut încă de două ori că s’a trimis la Orşova acest material, aşa numit „de reprezentaţie”.

Interogatoriul acuzatului Medici Nicola

Acuzatul este interogat prin interpret, care dă citire din actul de acuzare faptelor ce se pun
în sarcina acuzatului.
PREŞEDINTELE: Când şi de [către] cine a fost adus în ţară materialul de propagandă
subversiv titoist?
ACUZATUL: Materialul subversiv propagandistic titoist a fost introdus în ţară de curierii
diplomatici ai Ministerului de Externe al Iugoslaviei şi ai U.D.B.-ei, în vara anului 1948.
PREŞEDINTELE: Cine lua în primire acest material şi cine răspundea de difuzarea lui?
ACUZATUL: Acest material îl primea şi era răspunzător pentru repartizarea lui, Ranko
Zeţ, maior al U.D.B.-ei şi secretar al Ambasadei Iugoslave în România. După plecarea lui Ranco
Zeţ, locul lui l-a ocupat Voia Baldjici, maior al U.D.B.-ei şi ceilalţi U.D.B.-işti, Rafai Drago şi
Dobriţa Bogdanovici.
PREŞEDINTELE: Din cine se compuneau echipele de difuzare şi dacă în ele intrau şi
funcţionari ai Ambasadei?
ACUZATUL: Echipele pentru difuzarea materialului subversiv au fost formate din mine,
Boşco Laţici, Voia Baldjici, Dobriţa Bogdanovici, Duşan Iovanovici, Draga Belovici şi alţii.
Indivizii care au format aceste echipe au fost membri ai Ambasadei.
PREŞEDINTELE: Când ai avut cunoştinţă despre existenţa unui depozit de armament la
Ambasada Iugoslavă?
ACUZATUL: La sfârşitul anului 1947, sau la începutul lui 1948, personal am observat în
pivniţele clădirii Ambasadei Iugoslave un depozit de muniţii şi arme.
PREŞEDINTELE: Ştii din ce se compunea acest depozit de arme şi muniţii?

77
 ACUZATUL: Când am luat cunoştinţă despre acest depozit, într’un colţ al pivniţei erau
circa 70-100 bucăţi carabine Manlicher şi Mauser. Tot aşa, am văzut 4-5 lăzi cu grenade, 5-6 lăzi
cu muniţii, iar în 6-7 lăzi erau circa 300 arme şi un pistol automat Schmeisser.
PREŞEDINTELE: Ce s’a făcut cu acest armament în 1949?
ACUZATUL: În 1949, la sfârşitul lunii Martie sau începutul lui Aprilie, acest armament a
fost curăţat şi uns de Petrina Zvonco şi Lucinici Alois. După ce a fost curăţat acest material, l-am
transportat eu, Lucinici Alois şi Petrina Zvonco, din pivniţă sus la etajul I, unde a fost materialul
titoist. Camera aceasta purta numele de camera U.D.B.-iştilor, în care nu avea voie să intre
nimeni afară de U.D.B.-işti. Această cameră a fost pe lângă biroul lui Rafai Drago, secretarul
Ambasadei.
PREŞEDINTELE: Acest material, armament şi muniţii a fost transportat în afară de
Ambasadă şi din ordinul cui?
ACUZATUL: Acest armament a fost transportat din Ambasadă la Gara de Nord din Bucureşti, cu
2 maşini ale Ambasadei, Horch şi Capitain, după cum a ordonat Rafai Drago şi Voia Baldjici.
PREŞEDINTELE: Ce ofiţeri din U.D.B.-a făceau serviciu la Ambasada Iugoslavă?
ACUZATUL: Ofiţeri din U.D.B.-a la Ambasada Iugoslavă au fost: Ranco Zeţ, maior, Voia
Baldjici, căpitan, Rafai Drago, ofiţer, Dobriţa Bogdanovici, sublocotenent, şi eu, sublocotenent în
U.D.B.-a.
PREŞEDINTELE: Duşan Iovanovici nu era tot acolo?
ACUZATUL: Da, şi Duşan Iovanovici.
PREŞEDINTELE: Care era principala ocupaţie a acestor ofiţeri de U.D.B.-a?
ACUZATUL: Ocupaţia principală a acestor U.D.B.-işti la Ambasada Iugoslavă a fost
spionajul, culegerea de informaţii. Aceşti U.D.B.-işti plecau des în Banat, culegeau informaţii şi,
după reîntoarcerea lor la Ambasadă, eu am avut mult de lucrat pentru a transmite aceste
informaţii la U.D.B.-a în Belgrad.

Interogatoriul acuzatului Peiovici Angelco

Acuzatul arată că a furnizat date lui Paulievici Slobodan şi că a avut legături cu ofiţerii
U.D.B.-işti în vederea îndeplinirii misiunii lui de informator în R.P.R. El a declarat că a primit
instrucţiuni dela ofiţerii din Belgrad de felul cum trebuie să lucreze.
Peiovici Angelco a declarat apoi că a întreprins acţiuni şovine în mijlocul populaţiei sârbe
pentru alipirea Clisurei la Iugoslavia şi că a difuzat material subversic titoist.
Acuzatul a arătat că a primit din partea lui Radovici misiunea ca în momentul când
activiştii P.M.R. vor ţine conferinţe pentru a demasca clica trădătoare a lui Tito, el să organizeze
tulburări.

Interogatoriul acuzatului Silin Miladin

Acuzatul a recunoscut că a transmis rapoarte informative cu caracter politic lui Miloş
Todorov şi Paia Stoianov. Totodată, el a organizat şi un grup de informatori.
Fiind întrebat de convorbirea avută cu Miloş Todorov, acuzatul a răspuns:
„În primăvara anului 1948, a venit Miloş Todorov şi m’a întrebat ce părere am despre
Organizaţia Slavă şi despre Partid, adică cine are mai multă autoritate, Partidul sau Organizaţia
Slavă. Eu i-am răspuns că Partidul. Pe el acest lucru l-a supărat şi a spus că nu este just, deoarece
Organizaţia Slavă trebue să aibă mai mare autoritate.

AMBASADA IUGOSLAVĂ DIN BUCUREŞTI O AGENTURĂ DE SPIONAJ ŞI

PROVOCARE
Acuzatul Medici face un supliment de declaraţii
Înainte de începerea interogatoriului lor, primul grefier a raportat preşedintelui că acuzatul
Medici Nicola cere să fie reinterogat, pentru a face anumite precizări în legătură cu interogatoriul

78
lui.
Tribunalul admiţând reinterogarea, este introdus acuzatul Medici Nicola.
Reinterogarea s’a făcut prin interpret.
PREŞEDINTELE: Ce mai ai de adăugat şi ce precizări vrei să faci?
ACUZATUL: Vreau să spun mai întâi ceva în legătură cu delegatul dela U.D.B.-a care a
venit în R.P.R. în anul 1949, luna februarie.
PREŞEDINTELE: Declară tot ceea ce ai de spus în legătură cu această chestiune.
ACUZATUL: În anul 1949, în luna februarie, a venit acest delegat şi a stat la noi o lună de
zile. În fiecare zi era pe teren cu Voia Baldjici şi Dobriţa Bogdanovici, pentru culegerea de
informaţiuni. Dat fiind că acest delegat a stat o lună de zile în ţară, eu am avut ziua şi noaptea de
lucru cu transmiterea informaţiilor U.D.B.-ei.
PREŞEDINTELE: Altceva mai ai de declarat?
ACUZATUL: Da, în legătură cu pistoalele pe care le-au cumpărat funcţionarii Ambasadei.
În luna Iunie 1949, Vucmanovici(?) Constantin a adus într-o geantă patru-cinci revolvere
la Ambasadă. Aceste revolvere le-au cumpărat Vladimir Carişici, Alexandru Djurici, Duşco
Iovanovici şi alţii. Mi-a spus Rafai Drago că este bine ca toţi funcţionarii Ambasadei să aibă
revolvere.
Acuzatul a declarat mai departe:
Într’o noapte, în luna iulie 1949, s-au primit două telegrame urgente dela U.D.B.-a din
Belgrad. În prima telegramă se spunea ca imediat să se înceapă acţiunea de difuzare a
materialului titoist.
A doua telegramă a cerut să se ia contact imediat cu emigranţii politici din România şi să
se afle unde este locuinţa lui Golubovici.90 La fel, să se afle unde este redacţia ziarului
emigranţilor politici. La fel, ca funcţionarii Ambasadei Iugoslaviei să vină în contact cu
emigranţii politici şi să caute să-i îndepărtaze de la Rezoluţia Biroului informativ, adică să facă în
aşa fel ca emigranţii să nu fie de acord cu această rezoluţie.
Mai am ceva de precizat în legătură cu activitatea lui Boşco Laţici. Boşco Laţici deseori
mergea în Banat şi de acolo aducea informaţiuni referitoare la unităţile militare care se aflau în
Banat.
Boşco Laţici a adus informaţiuni în legătură cu situaţia populaţiei sârbe, spunând că
populaţia sârbă din Banat este terorizată de autorităţile române şi nu are aceleaşi drepturi.
Funcţionarii Ambasadei au discutat între ei şi ştiau că aceste informaţiuni erau mincinoase, dar au
trebuit să transmită la U.D.B.-a aceste informaţiuni mincinoase.
PREŞEDINTELE: Din ce cauză a trebuit să se transmită aceste informaţii mincinoase la
U.D.B.-a?
ACUZATUL: Ei au trebuit să transmită astfel de informaţiuni mincinoase la U.D.B.-a,
pentru ca clica trădătoare a lui Tito să le aibă în mână, pentru a duce campania de insulte şi
provocări la adresa R.P.R.
PREŞEDINTELE: Medici Nicola, mai ai ceva de adăugat?
ACUZATUL: Ofiţerii din U.D.B.-a care se aflau în Ambasada iugoslavă, îndeosebi se
ocupau cu spionajul şi culegerea informaţiunilor şi Ambasada iugoslavă nu era altceva decât o
agentură pur şi simplu de provocare.

Interogatoriul acuzatului Adamov Milorad

Acuzatul este interogat prin interpret, care dă citire părţii din actul de acuzare privitoare la
acuzat.
PREŞEDINTELE: Când, unde şi în ce împrejurări l-ai cunoscut pe Ţârni Bata?
ACUZATUL: În luna Ianuarie 1945, am fost chemat la Comitetul de plasă al Partidului

Radonja Golubović, ambasadorul în exerciţiu al Belgradului, care a defectat linia lui Tito, la 1 august 1948. (M.
90

Milin, A. Milin, op. cit., documentul 44, p. 213)

79
Comunist Iugoslav din Kikinda, de secretara Comitetului de plasă. Cu această ocazie, secretara
mi-a făcut cunoştinţă cu numitul Ţârni Bata. Tot cu această ocazie mi-a spus că nu voi mai avea
nicio altă sarcină de partid afară de acelea pe care le voi primi dela Ţârni Bata.
PREŞEDINTELE: Ce instrucţiuni ai primit dela acesta referitor la acţiunea de spionaj ce
trebuia să fie dusă pe teritoriul R.P.R.?
ACUZATUL: El a întrebat dacă am cunoscuţi în România sau dacă am rude. I-am răspuns
că n’am. Între timp a venit Gavranov Miloş de la Kikinda şi Ţârni Bata m’a întrebat dacă îl
cunosc pe acest individ. I-am răspuns că îl cunosc. Atunci Ţârni Bata mi-a spus că noi doi vom
pleca în România, vom face cunoştinţă cu alţi doi, trei şi va trebui să cer caracteristicile acelora
care au plecat din România ca partizani în Iugoslavia.
PREŞEDINTELE: În ce împrejurări ţi-a făcut cunoscut Ţârni Bata că toate informaţiile pe
care le adună sunt pentru O.Z.N.-a?
ACUZATUL: Odată când a trebuit să plec în România, Ţârni Bata mi-a spus: „dacă te va
întreba cineva dintre legăturile tale pentru cine sunt aceste informaţiuni, să le răspunzi că sunt
pentru O.Z.N.-a.“
PREŞEDINTELE: Când ai venit întâia oară în România, cu cine ai luat legătură şi ce
informaţii ai cules?
ACUZATUL: Întâia dată am venit în România pe la mijlocul lunii ianuarie 1945.
PREŞEDINTELE: Cu cine ai luat legătura?
ACUZATUL: Gavranov mi-a făcut cunoştinţă cu Farcaş Romulus de la Sânpetru, pe care
Gavranov l-a cunoscut dinainte. Din Sânpetru am plecat la Saravale, unde mi-a făcut cunoştinţă
Gavranov cu Ianoşev Sima, care era rudă cu Gavranov.
PREŞEDINTELE: Ce informaţii ai cules cu această ocazie?
ACUZATUL: Cu această ocazie, mi-a cerut să pregătesc datele despre cei care au fost
plecaţi în Iugoslavia ca partizani. Fiind întrebat ce sarcini a mai primit din partea lui Ţârni Bata,
acuzatul a arătat că trebuia să se informeze despre felul cum e privit de populaţie guvernul titoist
dela Belgrad, de felul cum e privită Armata Sovietică, ce vorbeşte reacţiunea despre regimul
titoist din Iugoslavia, ce discută contra Uniunii Sovietice, contra Armatei Sovietice şi contra
guvernului democrat din România.
PREŞEDINTELE: De la cine ai primit toate aceste informaţii şi cui le-ai predat?
ACUZATUL: Aceste informaţii le-am primit la Sânnicolau de la Conici Borislav, la
Saravale de la Ianoşev Sima şi la Sânpetru de la Romulus Farcaş. Toate aceste informaţii le-am
dus în Iugoslavia şi le-am predat lui Ţârni Bata.
PREŞEDINTELE: Ce alte sarcini ai mai primit cu privire la culegerea informaţiilor din
România?
ACUZATUL: Îmi aduc aminte că odată am primit instrucţiuni să mă interesez cum este
organizată Organizaţia Slavă din România, cât de mare este numărul membrilor, cine sunt
conducătorii şi cum sunt văzuţi conducătorii de populaţie. Cum este organizat Partidul Comunist,
cine sunt membrii Partidului, dacă există legionari în Partid; ce vorbesc contra Partidului şi contra
guvernului democrat dr. Petru Groza.
PREŞEDINTELE: De câte ori ai fost în România pentru a culege informaţii, şi ce caracter
aceau informaţiile pe care le culegeai?
ACUZATUL: În România am fost de 15, poate de 20 de ori. Informaţiile culese au fost
într’o măsură mai însemnată cu caracter politic şi economic.
Acuzatul a arătat apoi instanţei că a refuzat de două ori să se prezinte la U.D.B.-a pentru a
fi trimis în România şi că abia a treia oară s-a dus.
Acuzatul a arătat că de această dată el a fost ameninţat şi de frică a fost nevoit să plece în
România.

Interogatoriul acuzatului Miloş Todorov

80
 PREŞEDINTELE: Ai cunoştinţă de o acţiune de anexare a Banatului românesc la
Iugoslavia?
ACUZATUL: Da. Am cunoştinţă de acţiunea de anexare a Banatului românesc la
Iugoslavia.
PREŞEDINTELE: Şi care au fost elementele din România folosite în această acţiune?
ACUZATUL: În această acţiune au fost folosite elemente din conducerea Frontului
Antifascist al Slavilor din România, a Uniunii Culturale Democratice Slave din România, care
acceptau linia trasată de Duşco Iovanovici, care acceptau şi această acţiune.
PREŞEDINTELE: Cine erau aceste persoane?
ACUZATUL: Din conducerea Uniunii Culturale Democratice Slave eram eu, Stoianov
Paia, Sapungin Ioţa, Stanoievici Bojidar, Fenlacichi Rada. Din Frontul Antifascist Slav erau:
Fenlacichi Rada, Stoianov Paia şi Liubiţa Marcovici.
PREŞEDINTELE: În Martie 1945 a fost o delegaţie a Frontului Antifascist Slav la Novi-
Sad. În ce scop, de cine era condusă această delegaţie?
ACUZATUL: În martie 1945 o delegaţie a Frontului Antifascist Slav din România,
condusă de Duşco Iovanovici a mers la Novi-Sad cu scopul de a cere anexarea Banatului
românesc la Iugoslavia.
PREŞEDINTELE: Dar la Belgrad ce delegaţie a fost trimisă, în ce scop şi cu cine a luat
contact acolo?
ACUZATUL: În afară de delegaţia din 1945 spre sfârşitul anului 1946, o altă delegaţie
alcătuită de Duşan Iovanovici şi în care am intrat eu, Goriţa T(e)odorovici, Sapungin Ioţa, Laţici
Boşco şi protopopul [Milan] Nicolici, a fost trimisă la Belgrad, unde a fost primită la ministerul
de externe, de generalul Velebit, ministrul adjunct al acelui departament.91

ÎNRĂITUL AGENT AL INTELLIGENCE SERVICE-ULUI, VELEBIT, PUNE LA

CALE PROVOCAREA FASCISTĂ DE ANEXARE A BANATULUI LA IUGOSLAVIA
Cu generalul Velebit s-a discutat despre situaţia populaţiei iugoslave din România şi el ne-
a adus la cunoştinţă că în curând vor surveni anumite schimbări, şi anume: Clisura, porţiunea de
sud a judeţului Caraş limitrofă cu Dunărea, va fi anexată la Iugoslavia, iar iugoslavii din Banatul
de Nord vor fi transportaţi(?)92 în Iugoslavia.
Această schimbare, după cum spunea generalul Velebit, urma să survină nu peste prea
mult timp. După ce ne-am înapoiat în România, la 5-6 luni, Duşan Iovanovici mi-a dat mie perso-
al sarcina de a întocmi o statistică privitoare la situaţia populaţiei sârbe din România. Ştiu că era o
statistică, care prevedea numărul populaţiei pe sate, starea materială, vite, inventar, pământ arabil,
clădiri, etc. Apoi apartenenţa politică şi dacă au fost sau nu în armata iugoslavă ca voluntari.
Această statistică a fost executată de mine şi de colaboratorii cei mai apropiaţi din
conducerea Asociaţiilor Democratice Slave şi predată lui Duşco Iovanovici.
Duşco Iovanovici nu mi-a spus în ce scop se face această statistică, dar noi eram
încredinţaţi că ea se face pentru acea schimbare care era să survină în situaţia populaţiei sârbe din
România, după cum mi-a declarat Duşco Iovanovici.
Fiind întrebat ce scop avea Congresul Frontului Antifascist convocat la Timişoara, în
1945, acuzatul a arătat că, conform instrucţiunilor primite dela guvernul din Iugoslavia, scopul
era de a cere anexarea Banatului românesc, alipirea lui la Iugoslavia.
Acuzatul a arătat apoi că după dizolvarea Frontului Antifascist Slav, agenţii titoişti şi-au
continuat activitatea lor de spionaj în spatele Uniunii Asociaţiilor Culturale Democratice Slave şi

91
De reţinut ca au fost mai multe demersuri ale sârbilor din România către factorii de politică externă ai Belgradului,
în anii 1944 – 1946.
92
Problema schimbului de populaţie în zone limitrofe a fost o practică în anii interbelici, între România şi
Iugoslavia. Ea s-a pus şi în perioada războiului şi chiar în primii ani postbelici. (Interesante referiri la acest subiect la
Coriolan Băran, Reprivire asupra vieţii. Memorii, Ediţie de Vasile Popeangă, Arad, 2009).

81
că unele elemente – printre care era şi el – din conducerea acestei Uniuni, aveau ca sarcină de a
duce la îndeplinire linia politică trasată de U.D.B.-a, de Siguranţa iugoslavă, prin Duşan
Iovanovici, în vederea desfăşurării activităţii de spionaj.
PREŞEDINTELE: Ai fost recrutat în serviciul de spionaj al Siguranţei titoiste, când, de
cine şi în ce împrejurări?
ACUZATUL: Da, eu am fost recrutat în serviciul U.D.B.-ei, Siguranţa iugoslavă, în
toamna anului 1945, de către Duşco Iovanovici.
PREŞEDINTELE: Ce instrucţiuni ai primit pe linia spionajului care trebuia să le execuţi
în ţară?
ACUZATUL: Duşan Iovanovici mi-a spus că trebuie să iau contact cu conducătorii
Partidului Comunist Român şi mai târziu cu cei ai Partidului Muncitoresc Român, cu şefii
diferitelor instituţii de stat, să viu cu ei în contact cât mai strâns, pentru a putea desfăşura
activitatea mea.
PREŞEDINTELE: Ce informaţii ai cules, ce ai transmis şi cui?
ACUZATUL: Informaţiile le culegeam direct şi personal şi le transmiteam lui Duşan
Iovanovici prin Goriţa T(e)odorovici, câteodată în persoană sau în scris. În ce priveşte natura
informaţiilor, ele au fost în majoritatea cu caracter politic, ca de pildă: cum se prezintă lupta
politică din Parlament,93 care este atitudinea partidelor Liberal şi Social-Democrat, care este
atitudinea Partidului Comunist Român şi mai târziu a Partidului Muncitoresc Român faţă de
problemele pe care le ridicam în faţa lor la ordinul lui Duşan Iovanovici.
PREŞEDINTELE: Ce linie a trasat U.D.B.-a faţă de Partid şi ce scopuri urmărea U.D.B.-a
pe teritoriul R.P.R.?
ACUZATUL: Linia trasată de U.D.B.-a faţă de P.C.R. şi mai târziu faţă de P.M.R. era
următoarea: înainte de toate, se urmărea de a se pune Partidul în umbră, în spatele organizaţiei de
masă a sârbilor, de a slăbi prestigiul Partidului în sânul populaţiei sârbe din România. Ba mai
mult, unii dintre agenţii U.D.B.-ei în România, ca de pildă Duşco Iovanovici, mergea până la
defăimarea Partidului. Nu odată a luat această atitudine în faţa conducerii Uniunii Culturale
Democratice Slave.
Acuzatul a arătat apoi că U.D.B.-a a trasat sarcină agenţilor ei din conducerea Frontului
Antifascist Slav şi apoi a Uniunii Asociaţiilor Culturale Democratice Slave să sustragă masele
sârbeşti de la linia Partidului, cu scopul de a le putea întrebuinţa în diferite acţiuni diversioniste,
de a le putea utiliza chiar pentru activitatea de spionaj.
PREŞEDINTELE: Acuzarea are de pus vreo întrebare?
PROCURORUL: Vă rog să întrebaţi dacă U.D.B.-a a organizat trecerea acuzatului peste
frontieră?
ACUZATUL: În anul 1949, cam în luna martie, Voia Baldjici, despre care am spus că a
fost funcţionar la Ambasada Iugoslavă, a venit la Braşov la mine şi mi-a adus la cunoştinţă că
Ambasada iugoslavă din Bucureşti a organizat trecerea mea frauduloasă peste frontieră, în
Iugoslavia. Eu am interpretat aceasta ca dorinţa lui Voia Baldjici de a mă determina să plec în
Iugoslavia cu scopul de a se camufla toate cele ce le-am făcut în România dirijat de el şi de alţi
agenţi ai U.D.B.-ei.
PREŞEDINTELE: Acuzat Miloş Todorov, recunoşti că ţi-ai trădat ţara şi întregul nostru
popor, care munceşte cu avânt pentru construirea socialismului, pentru o stare mai bună a
întregului popor?
ACUZATUL: Da, domnule preşedinte, eu îmi recunosc vina. Eu recunosc că am trădat
Republica Populară Română, clasa muncitoare, Partidul ei şi întregul popor muncitor care luptă
pentru construirea socialismului în ţara noastră.

93
Dr Miloş Todorov a fost primul deputat parlamentar al minorităţii sârbe, în vremea Guvernului dr. Petru Groza.

82
 Audierea martorilor
(Publicat în Scânteia Nr. 1803 din 4 August 1950 şi Nr. 1804 din 5 August 1950.)În
şedinţa de joi dimineaţă a procesului grupului de spioni şi trădători în slujba serviciului de spionaj
titoist a început audierea martorilor. Primul a fost audiat martorul Conici Borislav care arăta că i-
a dat acuzatului Adamov Milorad diferite informaţii cu caracter politic. Martorul declară că a
ţinut apoi legătura cu acuzatul Bojidar Stanoievici, care i-a propus să culeagă informaţiuni.
Martorul a arătat că Duşan Iovanovici, secretarul Ambasadei iugoslave din Bucureşti, conducea
reţeaua titoistă de spionaj şi a recunoscut că el însuşi ducea o activitate de spionaj. Conici
Borislav a arătat apoi instanţei că a avut legături cu Petrovici Mirco reprezentant iugoslav din
Timişoara, căruia i-a dat informaţiuni.
Din depoziţia martorului a reieşit clar rolul jucat în această activitate de spionaj de librăria
„Cartea Iugoslavă” din Timişoara.
A fost apoi audiat martorul Petrov Bora, care a arătat că a fost recrutat de Vemici Lazar, în
serviciul de spionaj titoist. El a arătat activitatea pe care a dus-o în această direcţie.
Vorbind despre sarcinile pe care le-a avut în cadrul serviciului de spionaj, martorul a
declarat:
„În Iunie 1948, ca redactor responsabil al ziarului „Pravda” (din Timişoara), am primit
sarcina dela Stanoievici Bojidar, ca să popularizez cât mai mult pe Tito”.
Petrov Bora a recunoscut că a lucrat în serviciul U.D.B.-ei, care era condusă dela
Ambasada iugoslavă, prin persoana lui Ranco Zeţ.
Martorul Vemici Lazăr, în vârstă de 24 de ani, a arătat că a fost recrutat în reţeaua de
spionaj iugoslavă de Paia Stoianov. Mai târziu, a ţinut legătura cu acuzatul Stanoievici Bojidar.
Martorul recunoaşte că a recrutat informatori la indicaţiile lui Duşco Iovanovici.
Martorul Nedomacichi Marinco, de meserie frizer, a declarat că a fost recrutat în serviciul
de spionaj al U.D.B.-ei de Stanoievici Bojidar. El a arătat că avea ca sarcină să recruteze
informatori şi să ducă diverse scrisori informative ale lui Nicolin Lazăr către Dobriţa
Bogdanovici.
A fost apoi audiat martorul Stanoiev Dobrivoi, care a fost recrutat în serviciul de spionaj
de Paia Stoianov, de la care a primit însărcinarea să furnizeze informaţii de la organele de
Securitate, al cărei funcţionar a fost. Martorul a declarat că a lucrat după aceea cu Stanoievici
Bojidar, pe care îl recunoaşte în boxă, şi mai apoi cu Milutinovici, pe care de asemenea îl
recunoaşte. Acestuia din urmă i-a dat informaţii dela organele de Securitate.
Stanoiev Dobrivoi a arătat că a dus activitatea de spionaj pentru O.Z.N.-a şi U.D.B.-a din
Noembrie 1945 şi până la arestare.
În depoziţia sa, martorul Nicolin Lazăr, de meserie strungar în fier, a arătat că a fost
recrutat de serviciul de spionaj titoist, în luna septembrie 1946. Martorul a recunoscut că a dat
informaţii în legătură cu munca din fabrica în care lucra şi în legătură cu discuţiile ce se duceau în
şedinţe. Aceste informaţii le transmitea lui Paia Stoianov, Vemici Lazăr, Panta Lukici şi Dobriţa
Bogdanovici. Acesta din urmă i-a cerut să-i dea informaţii cu caracter politic, economic şi militar.
După Bogdanovici, el a ţinut legătura cu Drago Rafai.
A depus apoi ca informator Isac Milutin, vărul acuzatei Nedici Vidosa, fost funcţionar la
Comitetul Provizoriu din comuna Cenad.
Isac Milutin a arătat că a dus în repetate rânduri pachete şi scrisori pentru diferiţi agenţi
titoişti, prin intermediul lui Nedici Vidosa şi că a dat acuzatei 8 buletine de înscriere la Biroul
Populaţiei, 8 carnete de zonă, 8 certificate de naţionalitate şi 8 coale de hârtie ştampilate în alb.
Fiind întrebat în ce scop i-a cerut Nedici Vidosa aceste acte Isac Milutin a declarat:
„Nedici Vidosa mi-a spus că are nevoie pentru ea ca în caz că va fi urmărită de organele
de Securitate să poată pătrunde în zonă de frontieră. De asemenea mai are nevoie pentru Bojidar
Stanoievici, când va evada, ca să poată trece frontiera”.
Isac Milutin a arătat că a dat lui Bojidar Stanoievici două buletine ştampilate în alb,

83
precum şi două carnete de zonă, ştampilate tot în alb.
Tot ca informator a depus Radosavlievici Nicola, care a declarat că împreună cu Zoran
Vuletici s’a angajat faţă de Ambasada Iugoslavă să organizeze o reţea de informatori şi
propagandişti titoişti. El a arătat că Ambasada Iugoslavă a dat banii necesari pentru această
acţiune. Fiind întrebat ce informaţii a dat lui Zoran Vuletici, el a spus:
„Zoran Vuletici mi-a cerut să-i aduc un raport despre situaţia din Clisura, care să arate
starea de spirit a populaţiei sârbe faţă de Rezoluţia Biroului Informativ, atitudinea populaţiei şi a
autorităţilor române faţă de populaţia sârbă, pe cine se poate conta ca om al lui Tito şi care este
structura Comitetelor Provizorii”.
Radosavlievici Nicola a recunoscut că Zoran Vuletici, ca şi fratele său, Radosavlievici
Svetomir, au fost agenţi al O.Z.N.-ei, şi că în această calitate au dat informaţii cu caracter politic,
economic şi militar, El a arătat instanţei activitatea dusă de agenţii spionajului titoist pentru
anexarea Clisurei la Iugoslavia.
Fiind întrebat dacă Paulievici Slobodan i-a cerut informaţiuni, Radosavlievici Nicola a
declarat:
„Mi-a cerut să-i fac serviciul de informator şi anume să culeg informaţiuni despre situaţia
din regiunea noastră dela persoanele care veneau la Biserica Albă. Paulievici Slobodan mi-a cerut
să-i descriu mai pe larg situaţia din Clisură. Eu i-am dat o scurtă monografie, în care am arătat
între altele, atitudinea populaţiei faţă de Tito, ocupaţia pe care o au locuitorii acestei regiuni,
naţionalităţile conlocuitoare şi proporţia lor. Pentru a avea un tablou mai clar, am făcut şi o hartă
a Clisurei”.
A fost apoi audiat martorul Milan Mircov, care fiind întrebat ce ştie despre acţiunea de
anexare a Banatului românesc la Iugoslavia, a arătat că profesorul Nica Gavrilovici, din Biserica
Albă, Iugoslavia, propaga printre oameni că Clisura şi regiunea din jurul Timişoarei vor fi
anexate la Iugoslavia.
În depoziţia sa, martorul Iancovici Jiva, de profesiune comerciant, a arătat că o parte din
elementele din conducerea Frontului Antifascist Slav veneau în Clisură şi făceau propagandă
pentru anexarea regiunii la Iugoslavia.
Ianculovici Jiva a arătat că a primit instrucţiuni dela O.Z.N.-a pentru a face propagandă în
rândurile populaţiei pentru Tito. El a declarat apoi că a trimis O.Z.N.-ei 15-20 note informative
conform unei înţelegeri cu acuzatul Radosavlievici Svetomir.
Martorul a arătat apoi că a făcut un raport prin care se cerea anexarea Clisurei la
Iugoslavia, raport care a fost înaintat O.Z.N.-ei şi Ambasadei iugoslave din Bucureşti.
A fost audiat apoi martorul Panici Rada, care a arătat că a făcut un tabel cu toţi oamenii
din Moldova Nouă, care simpatizează cu titoiştii, tabel pe care l-a predat acuzatului Peiovici
Angelco. Martorul a declarat că a difuzat broşuri subversive titoiste aduse din Iugoslavia în
România.
În declaraţiile făcute în faţa instanţei în legătură cu acţiunea de anexare a Banatului
românesc la Iugoslavia, martorul Fenlacichi Rada a arătat că Tito, prin organele Siguranţei sale, a
dus o propagandă intensă în rândul populaţiei sârbeşti din Banat.
Fenlacichi(Fenlački) Rada a arătat că, cu prilejul vizitei la Belgrad a câtorva dintre
conducătorii Frontului Antifascist Slav, guvernul titoist a arătat că agreează şi încurajează
acţiunea de anexare a Banatului românesc la Iugoslavia.94

Continuarea audierii martorilor

94
Fals, neconfirmat de înregistrarea amintitei vizite la ministrul Šubašić, păstrată în Arhiva MAE al Serbiei de la
Belgrad. Vezi M. Milin, A. Milin, op. cit., nr. 7, p. 74 – 78. Această declaraţie (ca şi cea precedentă, a dr.-ului Miloş
Todorov, care-şi recunoştea, fără să clipească, toate păcatele ce i s-au pus în cârcă), arată că în anchetele ce au
premers procesului s-au aplicat metode represive dure asupra acuzaţilor („martorilor”) importanţi din sânul
minorităţii.

84
 În şedinţa de joi după amiază a procesului grupului de spioni şi trădători în slujba
serviciului de spionaj al lui Tito a continuat audierea martorilor.
Martorul Stoicovici Gheorghe după ce a arătat că a intrat în serviciul O.Z.N.-ei prin
maiorul de U.D.B.-a Radovici, a declarat că – după indicaţiile acestuia – a ţinut legătura la
venirea în România cu acuzatul Peiovici Angelco. Martorul îl recunoaşte pe Peiovici Angelco în
boxa acuzaţilor.
A depus apoi ca informator Despotovici Bogdan, de profesiune comerciant, rudă cu
acuzatul Peiovici Angelco. Despotovici a arătat că în casa lui au avut loc întâlniri între acuzat şi
ofiţeri de U.D.B.-a, misiunea informatorului fiind aceea de agent de legătură.
A fost audiat martorul Paulievici Slobodan, care a arătat că în 1944 ca ofiţer de U.D.B.-a,
a avut legături cu acuzatul Radosavlievici Svetomir şi cu Zoran Vuletici, recrutând şi organizând
primul grup de informatori pe teritoriul României sub conducerea acestor doi din urmă.
Paulievici Slobodan a declarat mai departe că, după Rezoluţia Biroului Informativ, el a
rupt legăturile cu clica titoistă şi organizaţia de spionaj şi a emigrat în România, dezvăluind şi
recunoscând faptele comise. De la această dată el a început să demaşte activitatea de criminali şi
spioni a clicii fasciste Tito-Rankovici.
În depoziţia sa, martorul Lazar Adamov a arătat că delegaţia care a fost la Belgrad,
delegaţie din care au făcut parte printre alţii atât acuzatul Miloş Todorov cât şi martorul, a
prezentat conform directivelor U.D.B.-ei, cu totul fals situaţia populaţiei sârbe din Banat la
întrevederea cu generalul Velebit şi ministrul Şubaşici.
Referitor la problema anexării Banatului românesc la Iugoslavia, care s-a discutat în
cadrul acestei întrevederi, iată ce declară martorul:
„Ministrul Şubaşici a aprobat în totul expunerea noastră cu privire la anexarea Banatului
românesc la Iugoslavia,95 încurajându-ne şi făcându-ne promisiunea ca într-un viitor apropiat, cu
ajutorul anglo-americanilor Banatul să fie alipit Iugoslaviei!”.
Martorul a arătat apoi activitatea de spionaj dusă de aşa-zişii inspectori şcolari ai şcolilor
sârbo-croate din Banat, numiţi de Ambasada iugoslavă prin Duşco Iovanovici.96
A depus apoi martorul Iovanov Arsa, care a arătat că a activat în organizaţia de spionaj
titoistă şi a primit instrucţiuni dela acuzatul Silin Miladin să urmărească pe acei oameni care se
manifestă contra lui Tito. Martorul a arătat că a recrutat informaţiuni pentru reţeaua de spionaj.
Martorul Tolvadiaţ Liubomir a declarat că a ţinut contact cu acuzatul Petrov Jiva şi că
acesta i-a dat dispoziţiuni să recruteze agenţi pentru răspândirea de broşuri titoiste. El a arătat
instanţei că la instrucţiunile lui Jiva a răspândit broşuri titoiste.
A fost apoi audiat martorul Vuevici Jiva, care a arătat că a avut legătură cu U.D.B.-a.
Misiunea sa era de a difuza în rândul populaţiei sârbe din regiunea Timişoara, Oraviţa şi Reşiţa
materialul de propagandă titoist. În legătură cu conţinutul acestui material, martorul declară:
„În broşurile subversive titoiste se puteau citi calomnii la adresa U.R.S.S. şi ţărilor de
democraţie populară şi la adresa Biroului informativ. De asemeni, se chema populaţia sârbă să se
poarte duşmănos faţă de P.M.R. şi guvern”...
Fiind întrebat care erau scopurile organizaţiei subversive, în care activa, martorul Vuevici
Jiva a declarat:
„Scopurile organizaţiei subversive titoiste erau să strângă informaţiuni necesare
serviciului de spionaj iugoslav, iar prin răspândirea materialului de propagandă a lui Tito-
95
Depoziţia nu prea are logică, întrucât mai înainte reieşea că guvernul de la Belgrad „încurajează“ anexarea
Banatului; iar acum ar rezulta că , dimpotrivă, delegaţii sârbilor din România puneau ei înşişi, în faţa ministrului de
la Belgrad „anexarea Banatului românesc la Iugoslavia.“ În virtutea cărui mandat dispuneau ei de teritoriul locuit, în
procent covârşitor, de o altă populaţie, majoritară, a statului român? Deci, ori voia Belgradul Banatul românesc, ori
veneau sârbii din România să-l ofere Belgradului. Ca să fie justiţia stalinistă concludentă, apare şi „condimentarea“
faptelor cu imperialiştii anglo-americani, care, pasămite, promiteau Banatul Iugoslaviei.
96
De fapt, de Ministerul de resort al Guvernului dr. Petru Groza care însă, în mod făţiş, dădea curs frecventelor
sugestii (la numiri ale minoritarilor) venite de la respectiva Ambasadă.

85
Rankovici în rândul populaţiei sârbe se urmărea slăbirea autorităţii şi influenţei Partidului
Muncitoresc Român asupra populaţiei sârbe din Banatul românesc şi slăbirea autorităţii
guvernului, urmând ca populaţia sârbă să fie atrasă pe linia fascistă a lui Tito-Rankovici”.
Martorul a recunoscut apoi că prin activitatea sa în organizaţia subversivă titoistă şi-a
trădat ţara.
Martorul Georgea Ioachim, fost notar, a arătat că a fost recrutat în serviciul U.D.B.-ei în
toamna anului 1948. El a primit misiunea să recruteze informatori din rândul persoanelor ostile
regimului de democraţie populară din România, în special dintre aderenţii manişti.
Martorul a declarat că a cules informaţiuni cu caracter militar, economic şi politic.
A depus apoi martorul Ostoici Mihai, care a declarat că a avut legături cu Boşco Laţici, pe
care-l recunoaşte în boxa acuzaţilor. Martorul declară că acuzatul Boşco Laţici i-a dat misiunea să
organizeze case conspirative.
În depoziţia sa, martorul Jivanov Rada a arătat că acelaşi acuzat, Boşco Laţici, de la
Ambasada iugoslavă, i-a dat misiunea să recruteze informatori.
A fost apoi audiat Danici Stoian, care a arătat că acuzatul Boşco Laţici a avut legături cu
chiaburii. Iată ce declară martorul:
„Când îl întrebam ce caută să bea cu chiaburii ţuică prin cârciumi, el îmi răspundea că este
membru de partid iugoslav şi nu membru de partid român”.97
Martorul a arătat apoi că acuzaţii Stanoievici Bojidar şi Boşco Laţici i-au dat să semneze
un angajament că va da informaţii U.D.B.-ei.
Martorul Giurgev Pera a arătat că a fost recrutat în serviciul de spionaj de acuzatul Boşco
Laţici.
Martorul a declarat apoi că acuzatul Boşco Laţici i-a dat material subversiv pentru
difuzare şi că i-a cerut să culeagă informaţii. Pentru a putea recruta pe alţii şi pentru a-şi procura
arme, martorul a arătat că a primit suma da 200-300 mii lei.
Giurgev Pera a arătat în depoziţia sa că în timp ce a fost pe front li se spunea că Tito va fi
după război şeful ţărilor balcanice.98 Iată ce declară martorul:
„În timpul războiului, am fost chemaţi într-o zi la o şedinţă de partid, numai noi oamenii
de încredere, unde s-a prelucrat că după terminarea războiului ţările balcanice vor fi stăpânite de
Tito”.

Pedeapsa maximă pentru spionii şi trădătorii titoişti

(Publicat în Scânteia No. 1804 din 5 August 1950.)

Rechizitoriul procurorului locotenent-colonel Constantin Niculae

Tovarăşe Prim-Preşedinte,
Tovarăşi Judecători,
De trei zile se desfăşoară în faţa Dvs. procesul acestui grup de spioni şi trădători, care a
săvârşit o serie de crime monstruoase împotriva poporului nostru, împotriva Patriei noastre,
Republica Populară Română.
Cu cinismul caracteristic spionilor plătiţi, acuzaţii din boxă au confirmat punct cu punct
gravele învinuiri conţinute în actul de acuzare. Martorii au întărit prin depoziţiile lor probele
zdrobitoare aflate la dosar şi au completat astfel tabloul odioasei activităţi a bandei din boxă.
Priviţi-i pe acuzaţi! Laşitatea şi neruşinarea se desprind din fiece cuvânt, din fiece privire,
din fiece mişcare a lor.

97
O excelentă mostră a conştiinţei de sine a foştilor partizani ai lui Tito, care nu admiteau lecţii de conduită
obedientă, din repertoriul sovietic al luptei de clasă (despre rolul nefast al „chiaburilor” ş. a.), precum o practicau, de
curând, cu zel sporit în supuşenia lor slugarnică, comuniştii români.
98
Confederaţia balcanică, sub tutelă iugoslavă, a fost un proiect cominternist, în viziunea Tito – Dimitrov,
abandonat definitiv abia în primăvara anului 1948, odată cu răcirea relaţiilor iugoslavo – sovietice.

86
 Fiecare pas al uneltitorilor din faţa Dvs. a fost pus la cale, organizat şi dirijat de Gestapoul
titoist dela Belgrad.
Da! Înfăţişarea laşă şi mârşavă, cinică şi neruşinată a acuzaţilor din boxă, a agentului
Miloş Todorov, a spionilor Boşco Laţici şi Nedici Vidosa şi a celorlalţi indivizi gata de orice
crimă, este înfăţişarea politico-morală a clicii de asasini şi spioni dela Belgrad care a târît
popoarele Iugoslaviei în ghiarele imperialismului american.
Acest proces constituie o nouă dovadă indiscutabilă a faptului că clica teroristă fascistă
Tito-Rancovici desfăşoară o activitate de spionaj şi provocaţie în ţările de democraţie populară.
Acest proces dezvăluie încă odată faptul că activitatea teroristă de spionaj, de aţâţare şovină şi
provocaţie politică a clicii fasciste titoiste este o parte a planurilor americane de pregătire a celui
de al treilea război mondial.
Toată lumea ştie astăzi că clica fascistă Tito-Rancovici este o sucursală a serviciului de
spionaj american, că ea are sarcina mârşavă de a aduna pe cei mai înverşunaţi şi neîmpăcaţi
duşmani ai Uniunii Sovietice, ai ţărilor de democraţie populară, ai mişcării comuniste
internaţionale, de a aduna elementele şovine naţionaliste şi tot ce este mai decăzut şi mai corupt,
toată drojdia societăţii, pentru a se servi de ea în scopul aţâţării isteriei războinice şi pregătirii
agresiunii.
Acesta a fost şi ţelul urmărit în ţara noastră de mizerabila bandă din boxă şi de gauleiterii
americani de la Belgrad, care au instruit-o şi condus-o la crimele ce le-a săvârşit.
Suferind înfrângere după înfrângere, primind o nouă lecţie usturătoare din partea eroicului
popor coreean care a pus pe fugă trupele cotropitoare americane, imperialiştii de la Washington
îşi intensifică activitatea complotistă şi teroristă în alte ţări. În această activitate rolul cel mai
abject îl îndeplineşte agentura americană de la Belgrad, clica Tito-Rancovici.
În timp ce popoarele lumii în frunte cu gloriosul popor sovietic îşi încordează forţele
pentru a apăra pacea, fasciştii titoişti se dedau, cu un desgustător exces de zel faţă de patronii lor
americani, la cele mai perfide provocaţii.
Procesul de astăzi constituie încă o demascare necruţătoare a metodelor şi ţelurilor clicii
fasciste de la Belgrad. După procesele de la Budapesta, Sofia şi Tirana, procesul de la Bucureşti
constituie o teribilă palmă pe obrajii neruşinaţi ai diversioniştilor, complotiştilor
contrarevoluţionari şi asasinilor sângeroşi de sub comanda lui Iuda-Tito. N-au decât să se înfurie
din nou, să turbeze de furie neputincioasă imperialiştii americani şi slugile lor fasciste de la
Belgrad. Planurile lor au fost date din nou peste cap. Metodele lor mărşave au fost din nou
demascate, ei au suferit o nouă înfrângere.
Prin vigilenţa poporului nostru muncitor şi a organelor sale de Stat a fost capturată şi
imobilizată această bandă de duşmani ai Patriei noastre, de duşmani ai păcii şi socialismului.
De la aţâţarea şovină la spionajul organizat, de la difuzarea unor fiţuici infame la folosirea
Ambasadei iugoslave ca centru de spionaj şi depozit de arme, toate metodele tipice hitleriste
folosite de agenţii Gestapoului iugoslav au fost demascate în faţa Dvs. Ne vom strădui să le
analizăm pe rând.

Cum a fost organizată reţeaua de spionaj titoist în România

Tovarăşe Prim-Preşedinte,
Tovarăşi Judecători,
Activitatea criminală desfăşurată de agenţii fasciştilor titoişti pe teritoriul Republicii
Populare Române constă mai ales în spionaj.
Din declaraţiile acuzaţilor şi depoziţiile martorilor a reieşit că încă din Septembrie 1944,
când glorioasa Armată sovietică dădea lovituri nimicitoare forţelor hitleriste pentru a desăvârşi
eliberarea poporului nostru şi a curăţi teritoriul ţării noastre de rămăşiţele hitleristo-hortyste, când
trupele române se alăturaseră Armatei sovietice în lupta împotriva fascismului, Tito pornise la
organizarea unei vaste reţele de spionaj, în imediata vecinătate a frontului, în spatele trupelor

87
sovietice victorioase.
Vi s-a arătat cum la acea dată, din Novi-Sad, prin ofiţerii superiori ai siguranţei titoiste,
denumită atunci O.Z.N.-a, au luat fiinţă două centre de spionaj, primul de la Biserica Albă şi,
ceva mai târziu, spre sfârşitul anului 1944, al doilea la Zrenianin.
Centrul din Biserica Albă, condus de Paulievici Slobodan, martorul audiat în istanţă, a
funcţionat sub conducerea succesivă a maiorilor de O.Z.N.-a Covacievici şi Dragoliub
Gvozdenaţ.
El se compunea, pe lângă Paulievici Slobodan, din Zoran Vuletici şi Svetomir
Radosavlievici.
Centrul din Zrenianin, condus de Ranco Lukici, cu numele conspirativ „Ţârni Bata”, era
de asemeni legat de Novi-Sad, de aceiaşi ofiţeri spioni, astfel că Novi-Sadul era nodul de legătură
al muncii de spionaj în acea perioadă.
Fiecare din cele două centre a pornit la constituirea de reţele, la recrutarea de spioni.
Astfel, Paulievici Slobodan, Zoran Vuletici şi Svetomir Radosavlievici, pe lângă că
strângeau personal informaţii cu caracter de spionaj, în desele lor deplasări în Banat au recrutat
numeroşi spioni, în Clisură, la Oraviţa şi la Timişoara, printre care pe Sava Bugarschi şi Novac
Popovici.
Rapoartele informative erau triate şi centralizate de Slobodan Paulievici care le transmitea
apoi şefilor săi, Covacievici şi apoi Gvozdenaţ.
Profitând de condiţiile războiului, această activitate a reţelei de spionaj organizată în
centrul din Biserica Albă, s’a desvoltat astfel, încât la începutul anului 1945 a fost nevoie ca ea să
fie întărită prin instalarea unui rezident la Timişoara, în persoana lui Miloş Şaletici, Comandantul
militar al oraşului Biserica Albă.
Centrul din Zrenianin a trecut şi el la constituirea propriilor reţele de spionaj. Acuzatul
Adamov Milorad, ca şi şeful său Ţârni Bata, colindă satele din Banatul de Nord şi recrutează
numeroşi spioni, printre care pe martorul Conici Borislav, audiat de Dvs. în instanţă.
Trebuie de asemeni semnalat în această perioadă apariţia în decembrie 1944 la Timişoara
a lui Duşan Iovanovici, zis Duşco, zis Debeli, ofiţer superior al O.Z.N.-ei, care de atunci şi până
la plecarea lui din ţară, în aprilie 1948, a fost principalul spion titoist în R.P.R., cel care a jucat un
rol de prim plan în toate uneltirile titoiste împotriva poporului nostru.
Trebuie stăruit asupra caracterului acestor informaţii, ţinând seama de momentul în care
erau culese, deoarece din aceasta apare clar pentru cine lucra Tito şi spionii lui.
Aţi văzut că acţiunea celor două centre de spionaj începe să se desfăşoare în plin război.
Se culegeau informaţii militare şi anume despre efectivele sovietice şi române ce se găseau în
regiune. Pentru cine culegea agentura lui Tito aceste informaţiuni, cui foloseau ele şi în ce scop?
Răspunsul este clar. Vă sunt cunoscute uneltirile din anii 1944-1945 ale imperialiştilor
anglo-americani în Balcani pentru a frâna desvoltarea democratică a popoarelor din această parte
a Europei. Ei bine, Tito furniza serviciului de spionaj englez, cu care lucra pe vremea aceea,
informaţiile necesare asupra unităţilor sovietice şi române din zonă, în scopul evident de a sprijini
planurile de intervenţie anglo-americane în Balcani.
Zdrobirea militară a fascismului prin vitejia glorioasei Armate sovietice, capitularea fără
condiţii a hitleriştilor, a dat peste cap odioasele planuri imperialiste.
În această situaţie, spionajul titoist şi-a reorganizat activitatea. Reţeaua de spionaj nu
numai că a fost păstrată, dar a fost amplificată. Numai că în loc să fie legată direct peste frontieră,
ea a fost legată de Ambasada iugoslavă din Bucureşti, care devine astfel un cuib veninos de
spionaj. Cercetările au dovedit că în 1946 firele reţelelor titoiste de spionaj se înodau la
Ambasadă, în mâinile lui Duşan Iovanovici, care îmbrăcase haină diplomatică, având funcţia de
secretar al Ambasadei iugoslave din Bucureşti.
Vă sunt încă proaspete în memorie declaraţiile acuzaţilor şi martorilor care au fost legaţi
de munca de spionaj a lui Duşan Iovanovici. Acest spion înveterat, lucrând sub masca şi la

88
adăpostul imunităţii diplomatice, a cutreerat ţara, a şantajat, a recrutat spioni, a dictat
angajamente, a dat nume conspirative, a primit rapoartele informative şi a îndrumat şi a dirijat în
permanenţă pe toţi nemernicii, care trădând poporul s’au înrolat în spionajul titoist.
Duşan Iovanovici nu era singurul U.D.B.-ist, singurul spion din Ambasadă. Întreaga Ambasadă
era plină de ofiţeri ai U.D.B.-ei camuflaţi în diplomaţi, a căror principală muncă era spionajul.
Este revelatoare declaraţia acuzatului Medici Nicola, el însuşi sublocotenent de U.D.B.-a,
camuflat în Ambasadă ca radiotelegrafist:
„La scurt timp după venirea mea la Ambasadă, într’o discuţie cu Ranco Zeţ, acesta mi-a
spus că el este maior de U.D.B.-a; la fel Duşco Iovanovici şi Voia Baldjici sunt ofiţeri ai U.D.B.-
ei.
În luna Aprilie 1948, Duşco Iovanovici a fost mutat la Belgrad, iar în locul lui a venit
Dobriţa Bogdanovici, tot funcţionar al U.D.B.-ei.
În Octombrie 1948, Ranco Zeţ a trebuit să părăsească R.P.R.; în locul lui Ranco Zeţ l-au
trimis pe Rafai Drago”.
Şi mai departe:
„Deoarece o parte din funcţionarii Ambasadei sunt trimişi de U.D.B.-a, iar alţii se ocupă
cu culegerea informaţiilor, printre care în special Boşco Laţici, mi-am dat seama că principala
muncă a Ambasadei este spionajul şi că în general Ambasada Iugoslavă este o agentură de spionaj
a Iugoslaviei în R.P.R.”.
Învăţând la şcoala diplomaţiei atomice a lui Acheson 99şi de la maeştrii hitlerişti ai lui von
Ribbentrop, diplomaţii titoişti nu sunt decât nişte spioni travestiţi. Spionii şi provocatorii titoişti
au călcat în picioare cu neruşinare uzanţele internaţionale şi ospitalitatea acordată de Republica
noastră populară. Activitatea lor inspiră un profund dezgust poporului nostru.

Spionajul titoist oglindeşte fidel regimul de ucigaşi şi terorişti fascişti dela Belgrad
Tovarăşe Prim-Preşedinte,
Tovarăşi Judecători,
După ce Duşan Iovanovici a plecat din ţară în aprilie 1948, Ambasada iugoslavă şi-a
păstrat rolul de conducere a întregii acţiuni de spionaj în R.P.R.
Lui Duşan Iovanovici i-a urmat la conducerea spionajului vechiul spion Ranco Zeţ. Acesta
a fost înlocuit de Dobriţa Bogdanovici, care a cedat locul lui Rafai Drago. Acesta plecând din
R.P.R. în aprilie 1950 a avut grijă să vestească, aşa cum a arătat acuzata Vidosa Nedici, că în locul
lui se va prezenta conducătorul spionajului titoist în R.P.R., învestit bineînţeles cu paşaport
diplomatic.
Dar nu numai Ambasada iugoslavă din Bucureşti a fost folosită de Tito ca oficină a
spionajului său.
Fasciştii iugoslavi, care nu ştiu ce este ruşinea, au încercat să folosească în scopuri de
spionaj instituţiunile şi organizaţiile iugoslave de pe teritoriul R.P.R.
Astfel, delegaţia iugoslavă de navigaţie pe Bega ca şi reprezentanţa iugoslavă în
administraţia Porţilor de Fier au servit drept camuflaj pentru spionii titoişti.
Spionii titoişti nu s’au dat în lături de a activa în chiar organizaţiile slave. Este ştiut că
Partidul şi Guvernul au acordat largi posibilităţi tuturor naţionalităţilor conlocuitoare, şi printre
ele şi populaţiei sârbe din R.P.R., să-şi desvolte cultura naţională. Cu sprijinul Partidului şi al
Guvernului au luat fiinţă Asociaţiile Culturale Democratice Slave, presa în limba sârbă şi Librăria
„Cartea Iugoslavă”. În aceste instituţiuni menite să ajute la ridicarea culturală a populaţiei
iugoslave, la sprijinirea ei în munca frăţească umăr la umăr cu poporul român şi toate
naţionalităţile conlocuitoare, pentru crearea unui viitor luminos, au uneltit spionii titoişti şi au
înjghebat cuiburi de spioni.
99
Dean Acheson, secretar de stat în perioada preşedinţiei Truman. A configurat doctrina Truman şi planul Marshall,
fiind etichetat de „vajnica” noastră justiţie proletară ca „naşul” imperialismului anglo-american.

89
 Fasciştii titoişti au dat de asemeni o educaţie şovină fascistă învăţătorilor trimişi de la
Belgrad, în scopul de a-i folosi ca spioni.
Spionii titoişti au fost în mod sistematic instruiţi în activitatea lor. Ei au cules informaţii
cu caracter militar, politic şi economic, manifestând un deosebit interes pentru conducătorii
reacţionari, legionari şi elemente hitleriste, socotindu-l ca un sprijin în realizarea planurilor
titoiste. De asemeni culegeau informaţii despre existenţa şi starea uzinelor, despre producţie şi în
special despre întreprinderile petrolifere, despre materii prime şi despre starea de spirit a
muncitorilor.
Dintre acuzaţii de faţă au făcut parte din reţelele de spionaj ale Ambasadei iugoslave din
Bucureşti: Bojidar Stanoievici, recrutat în 1946 de Duşan Iovanovici, cu indicativul conspirativ
„B.6” şi apoi cu numele conspirativ „Mrgud”, legat până în aprilie 1948 de Duşan Iovanovici,
apoi de Ranco Zeţ; Nicola Milutinovici, recrutat în 1945 de Ioţa Kampfer, cu indicativul
conspirativ „K 200” şi apoi cu numele conspirativ de „Costa”, legat succesiv de Ioţa Kampfer,
Bojidar Stanoievici, Duşan Iovanovici, Ranco Zeţ, Voia Bladjici, Dobriţa Bogdanovici şi Drago
Rafai; Vidosa Nedici, recrutată în 1946 de Bojidar Stanoievici şi Duşan Iovanovici, cu numele
conspirativ de „Lipa”, apoi „Zina”, legată de Bojidar Stanoievici, Duşan Iovanovici, Nicola
Milutinovici apoi direct cu Voia Baldjici, Dobriţa Bogdanovici şi Drago Rafai; Miloş Todorov,
recrutat în 1945 de Duşan Iovanovici, cu indicativul conspirativ „B.11”, legat de Duşan
Iovanovici şi apoi de Ranco Zeţ; Silin Miladin, recrutat în 1945 de Paia Stoianov şi Miloş
Todorov, cu numele conspirativ „Visoki”, legat de Duşan Iovanovici şi Bojidar Stanoievici;
Boşco Laţici, cu numele conspirativ „Zervas”, legat direct de Duşan Iovanovici şi, în fine, Djuro
Bassler, recrutat în 1946 de Vasa Jupanschi, cu numele conspirativ de „Stanco” şi legat succesiv
de Vasa Jupanschi, Duşan Iovanovici şi Dobriţa Bogdanovici.
Legaţi de Ambasada iugoslavă din Bucureşti, toţi aceşti agenţi erau în fapt legaţi de banda
fascistă de la Belgrad.
Începând cu toamna 1947, spionajul titoist îşi intensifică activitatea. Paralel cu înmulţirea
spionilor legaţi de Ambasada iugoslavă, U.D.B.-a prin lt.-col. Radivoi Radovici dela Belgrad,
recrutează pe Sava Bugarschi, sub numele conspirativ „Petrescu”, şi Gioca Stoicovici, cu numele
conspirativ „Giurgievca”, pe care îi trimit în ţară cu misiunea de a pătrunde în organele noastre de
Securitate, şi pe acuzatul Angelco Peiovici, cu numele conspirativ de „Kiki”. Acuzatul Petrov
Jiva este şi el recrutat în 1948 de organele Siguranţei titoiste.
Pentru misiuni speciale de spionaj, U.D.B.-a îşi trimite, sub diferite măşti, ofiţerii ei, care
odată misiunile îndeplinite, se înapoiază la Belgrad.
Astfel, în decembrie 1946 şi ianuarie 1947, cutreieră satele [sârbeşti] din Banatul
românesc ofiţerul de U.D.B.-a Mirko Mirkovici, camuflat în inspector şcolar, iar din decembrie
1947 până în februarie 1948 se instalează la Timişoara ca şef al „Navigaţiei iugoslave“ pe Bega
ofiţerul de U.D.B.-a Mirko Petrovici, trimis de Radovici.
Mijloacele folosite de U.D.B.-a pentru recrutarea spionilor sunt aceleaşi cu cele folosite
de spionajul anglo-american: specularea naţionalismului şovin, stârnirea unor nemulţumiri printre
oamenii muncii, şantajul şi corupţia.
Cercetările au dovedit că din arginţii trădării s’au înfruptat Nicola Milutinovici, Petrov
Jiva, Stanoievici Bojidar, Vidosa Nedici şi Angelco Peiovici.
Gestapoul iugoslav foloseşte în activitatea sa cele mai bestiale metode naziste. Arestarea
lui Bojidar Stanoievici în octombrie 1948, punea în primejdie numeroase fire ale reţelei de
spionaj titoiste, care ar fi fost descoperite, dacă Stanoievici ar fi mărturisit activitatea sa
criminală. Spionii U.D.B.-ei, strecuraţi în Securitatea de la Timişoara, au depus sforţări mari
pentru a-l determina pe Stanoievici să nu recunoască nimic din ticăloşiile comise. Or, odată cu
Stanoievici fusese arestat şi Borislav Conici, unul din spionii care lucraseră un timp cu
Stanoievici şi care la primele cercetări arătase că avusese legături pe linie de spionaj cu el. Pentru
a împiedica descoperirea reţelei sale de spionaj, U.D.B.-a a hotărît asasinarea în chiar localul

90
Securităţii a lui Borislav Conici, spionul Sava Bugarschi primind însărcinarea să otrăvească pe
Conici. Datorită unor serii de împrejurări bandiţii titoişti nu şi-au putut pune planul în aplicare.
Spionajul titoist oglindeşte fidel regimul fascist dela Belgrad, regim de ucigaşi şi terorişti
fascişti.

Clica fascistă Tito - Rancovici a organizat tentativa imperialistă de anexare a

Banatului românesc
Tovarăşe Prim-Preşedinte,
Tovarăşi Judecători,
Un alt aspect al activităţii criminale desfăşurate de agenţii fascişti ai lui Tito împotriva
poporului nostru constă în tentativa imperialistă de anexare a Banatului românesc la Iugoslavia.
Odată cu începerea acţiunii de spionaj, în toamna anului 1944, fasciştii iugoslavi au
hotărât să anexeze Banatul românesc. Clica lui Tito pregătea populaţiei din Banatul românesc
aceeaşi soartă cumplită pe care a hărăzit-o popoarelor Iugoslaviei, vândute pe dolari
imperialismului american şi târîte de bandiţii titoişti în ghiarele aţâţătorilor de război.
Cum pentru acest act tâlhăresc nu exista nicio justificare, Tito a hotărât să inventeze
minciuna grosolană şi provocatoare cum că acesta ar fi „dorinţa sârbilor din Banat”.100
Pentru a-şi atinge scopurile murdare, agenţii titoişti folosesc arma otrăvită, pe care
totdeauna a întrebuinţat-o burghezia spre a diviza masele muncitoare şi a le ţine sub jugul
exploatării: naţionalismul şovin.
Încă în toamna lui 1944, când poporul nostru muncitor alături de glorioasa Uniune
Sovietică ducea lupta pe front pentru zdrobirea fascismului, Tito asmute agenţii săi asupra
Banatului românesc. Slobodan Paulievici, Zoran Vuletici, Svetomir Radosavlievici, Ţârni Bata,
Miloş Şaletici şi însuşi Duşan Iovanovici colindă satele sârbeşti, răspândesc de la om la om ura
şovină, dictează moţiuni prin care pune la cale o odioasă provocare şi anume să determine
conducerea Frontului Antifascist Slav din România ca la congres să exprime ca fiind a sa dorinţa
lui Tito de anexare a Banatului. Duşan Iovanovici conduce la Belgrad o delegaţie a Frontului
Antifascist Slav, compusă în majoritate din spioni titoişti: Paia Stoianov, Liubiţa Marcovici, Lazăr
Adamov, care împreună cu Rada Fenlacichi primesc de la Ministerul Afacerilor Străine din
Belgrad indicaţiuni asupra dorinţei tâlhăreşti a lui Tito.
Congresul convocat pentru 8 mai 1945, la Timişoara, n-a mai avut însă loc, deoarece
substratul lui a fost demascat şi congresul a fost interzis.
Rolul direct jucat de guvernul titoist în această provocaţie fascistă şi scopurile anexioniste
ale bandei de la Belgrad au fost pe deplin dovedite.
Acuzatul Miloş Todorov arată:
„Congresul a trebuit să fie convocat pentru a cere alipirea Banatului la Iugoslavia, potrivit
liniei date de Guvernul Tito de la Belgrad”.
Iar martorul Rada Fenlacichi declară şi el:
„Interzicerea congresului a descoperit rolul jucat de guvernul iugoslav şi de organele
O.Z.N.-ei în pregătirea şi convocarea congresului. Pentru a acoperi acest rol, generalul iugoslav
Bojidar Maslarici, care venise la Timişoara pentru congres, a cerut unora din conducătorii
Frontului Antifascist Slav ca Frontul să ia asupra lui întreaga vină, să se comporte ca şi cum
acţiunea pentru anexarea Banatului ar fi fost dusă de Front şi nu de guvernul iugoslav şi de
O.Z.N.-a şi că sub nici un cuvânt să nu fie descoperit guvernul iugoslav”.
Încercarea clicii fasciste titoiste de a anexa Banatul românesc constitue una din cele mai
mişeleşti acţiuni îndreptate de agentura americană101 de la Belgrad împotriva poporului român. Ea

Deci, până la urmă, Tito e de vină şi pentru „anexarea Banatului românesc”.

100

101
Iată, din nou, că şi americanii voiau Banatul pentru iugoslavi! Ei se manifestau, de la Belgrad, împotriva
poporului român care însă era „ferm ocrotit” de Uniunea Sovietică.

91
a eşuat aşa cum eşuează în vremea noastră toate acţiunile imperialiste cotropitoare. Poporul
român, ca şi toate popoarele dornice de pace şi libertate, respinge cu indignare şi mânie această
uneltire titoistă menită să facă jocul imperialiştilor americani, incendiatori ai unui nou război.
Populaţia sârbă din Banatul românesc, care se bucură de toate drepturile democratice şi de largi
posibilităţi de afirmare culturală, priveşte cu indignare planurile războinice ale clicii lui Tito, care
a transformat Iugoslavia într-un iad pentru oamenii muncii şi într-un lagăr militar american. Din
sânul populaţiei muncitoare sârbeşti s-au ridicat numeroşi fruntaşi în producţie, care stau în
primele rânduri ale luptei pentru Plan, s-au ridicat numeroşi ţărani care păşesc în fruntea satului
în alcătuirea gospodăriilor colective. Cot la cot cu oamenii muncii români şi de toate
naţionalităţile, muncitorii şi ţăranii muncitori sârbi găsesc în Republica Populară Română
posibilităţi de dezvoltare economică şi politică cum n-au cunoscut, în timp ce în Iugoslavia
încăpută în mâinile călăilor titoişti domneşte cea mai sălbatică teroare antipopulară.
Tovarăşe Prim-Preşedinte,
Tovarăşi Judecători,
Activitatea criminală a agenţilor titoişti urmărea subminarea regimului nostru de
democraţie populară, urmărea împiedicarea construcţiei socialismului în ţara noastră.
Căutând să folosească conducerea organizaţiei slave, U.D.B.-a cauta să transmită în sânul
populaţiei sârbeşti directivele sale criminale şi strecura în aparatul de stat şi de partid agenţii ei.
Acuzaţii Miloş Todorov şi Stanoievici Bojidar au arătat preocuparea constantă a U.D.B.-ei
de a-şi avea spionii ei în posturile de conducere ale aparatului de stat şi ale Partidului, eforturile ei
de a face să pătrundă agenţii ei la conducerea Comitetelor provizorii(?), în Parlament şi chiar în
Guvern.
Principala acţiune pe această linie urmărea ruperea populaţiei sârbeşti de Partid, prin
defăimarea sistematică a Partidului şi a conducătorilor lui, pentru ca populaţia sârbă să fie atrasă
sub influenţa spionilor titoişti cuibăriţi în conducerea Uniunii Slave. Spionii urmăreau să
transforme această organizaţie într-un cuib de chiaburi, de elemente şovine şi exploatatoare, în
scopul jefuirii şi asupririi populaţiei sârbe şi a dezbinărilor naţionaliste.
Acuzatul Silin Miladin arată:
„În primăvara anului 1948, Miloş Todorov, venind acasă, adică în comuna Diniaş, m-a
chemat la el acasă, unde m-a întrebat despre activitatea Partidului şi activitatea şi popularitatea
organizaţiei slave, întrebându-mă totodată care are mai multă autoritate, Partidul sau organizaţia
slavă? Eu am răspuns că Partidul. Răspunsul meu l-a supărat foarte mult pe Miloş Todorov”.
Mărturisirile făcute în instanţă de acuzatul Stanoievici Bojidar au aruncat deplină lumină
asupra rolului ticălos pe care U.D.B.-a îl sortise Uniunii Asociaţiilor Culturale Democratice
Slave. El a relatat întrevederea pe care împreună cu Miloş Todorov a avut-o la Ambasada
iugoslavă cu Ranco Zeţ, care îl convocase de urgenţă înainte de apariţia Rezoluţiei Biroului
informativ şi în care Zeţ i-a vestit că Tito va începe o luptă îndelungată împotriva Uniunii
Sovietice, a ţărilor de democraţie populară şi partidelor comuniste, şi le-a ordonat ca Uniunea
Slavă să se declare alături de Tito, şi să agite masele în acelaşi sens. Tot atunci Ranco Zeţ a
declarat că, în vederea acestui scop U.D.B.-a a avut grijă să-şi asigure oamenii ei în conducerea
Uniunii Slave.
Caracterul şi scopurile întregii acestei activităţi sunt recunoscute de însuşi acuzatul Miloş
Todorov:
„Această activitate de spionaj şi diversiune, organizată şi desfăşurată de Ambasada
Iugoslavă din Bucureşti, pe teritoriul Republicii Populare Române prin funcţionarii săi, în
realitate ofiţeri ai U.D.B.-ei, sub directiva Guvernului Iugoslav al lui Tito, a avut ca scop
împiedicarea construirii socialismului în R.P.R., ruperea ei de lagărul democratic condus de
U.R.S.S. şi târîrea ei pe linia aservirii către imperialiştii anglo-americani, după cum a procedat
Tito cu Iugoslavia”.

92
 Difuzarea de material subversiv titoist la adăpostul imunităţii diplomatice
Tovarăşe Prim-Preşedinte,
Tovarăşi Judecători,
Rezoluţia Biroului informativ din iunie 1948 şi documentele ulterioare privitoare la
situaţia din P.C.I., au demascat cu o forţă extraordinară activitatea criminală a agentului
imperialist Tito şi a clicii lui fasciste. Procesele de la Budapesta, Sofia şi Tirana, au însemnat
lovituri nimicitoare aplicate ucigaşilor fascişti de la Belgrad.
Spumegând de furie, călăul Tito indică noi forme de activitate serviciului său de spionaj.
Astfel, clica titoistă porneşte la editarea de material calomnios, plin de venin, la adresa
Uniunii Sovietice şi a ţărilor de democraţie populară.
Pentru a servi cât mai zelos cauza aţâţătorilor la război, agenţii iugoslavi încearcă să
improaşte cu noroi lupta consecventă şi principială pentru pace a U.R.S.S. reazimul şi speranţa
omenirii doritoare de pace şi progres social.
În difuzarea materialului subversiv, un rol central i-a revenit desigur Ambasadei Iugoslave
din Bucureşti, cuibul spionajului titoist. Ambasada, prin spionii Voia Baldjici şi Dobriţa
Stoianovici trimite material subversiv titoist prin poştă la adrese furnizate de spionul Paia
Stoianov, şi în acelaşi timp organizează strecurarea noaptea, hoţeşte, a fiţuicilor otrăvite în curţile
cetăţenilor, prin echipe de funcţionari ai Ambasadei, printre care acuzaţii Boşco Laţici şi Nicola
Medici, care au fost surprinşi şi arestaţi în noaptea de 16 Iulie 1949, pe când se îndeletniceau cu
această mârşavă activitate.
Tot ambasada este aceea care organizează principale acţiuni de difuzare a materialului
subversiv titoist şi în Banatul românesc, prin reţelele de spioni, aflaţi pe teritoriu. Ea organizează
trei centre de difuzare, conduse de învăţătorii spioni Goico Vucmirovici, Marşal Ante şi Panta
Luchici. Tot ea trimite pe spionul Boşco Laţici, care prin recrutarea de spioni şi găsirea de case
conspirative, organizează şi difuzarea de material subversiv în comunele sârbeşti din Banat.
U.D.B.-a, prin reţelele ei conduse direct de peste frontieră, sprijină această muncă
ticăloasă, trimiţându-şi oamenii cu material subversiv, înarmaţi cu pistoale şi grenade, pregătiţi
pentru comiterea de asasinate.
Trebuie subliniat, ca o nouă încălcare a uzanţelor internaţionale din partea gangsterilor
fascişti de la Belgrad, faptul că majoritatea materialului subversiv era introdus în ţară prin curierii
diplomatici, la adăpostul imunităţii diplomatice.
Un ultim aspect, tot atât de dezgustător al activităţii criminale titoiste îndreptate împotriva
Republicii Populare Române, îl constituie pregătirea unor acte şi chiar rebeliuni teroriste.
S’a dovedit în instanţă cum Ambasada iugoslavă din Bucureşti a constituit în propria sa
clădire, la adăpostul exteritorialităţii, un adevărat depozit de arme şi muniţiuni. Sute de arme şi
pistoale automate, numeroase lăzi de grenade şi muniţii pentru arme, după ce au fost depozitate şi
pregătite pentru întrebuinţare, au fost transportate prin grija U.D.B.-iştilor Voia Baldjici şi Drago
Rafai pentru înarmarea unor bande teroriste.
Rostul acestui depozit apare limpede din mărturisirile acuzatului Petrov Jiva, care
recunoaşte că printre sarcinile care i-au fost trasate de U.D.B.-a era şi aceea de a face agitaţie în
sânul populaţiei pentru a provoca rebeliuni.

Să simtă agenţii clicii fasciste Tito - Rancovici mânia poporului nostru

Tovarăşe Prim-Preşedinte,
Tovarăşi Judecători,
Acestea sunt, pe scurt, crimele odioase săvârşite de acuzaţii din boxă, agenţi titoişti,
împotriva Republicii Populare Române.
Acest tablou, oricât de sumar, este suficient pentru a dovedi popoarelor iubitoare de pace
că fasciştii dela Belgrad desfăşoară o activitate de spionaj şi provocaţie în ţările de democraţie
populară, că ei sunt nişte agenţi plătiţi în slujba imperialiştilor anglo-americani, în slujba

93
aţâţătorilor la război.
Noi ştim că poporul iugoslav care geme sub teroarea sângeroasă a lui Iuda Tito, nu are
nimic comun cu această activitate criminală. Tot mai curajoşi şi mai hotărîţi se ridică muncitorii şi
ţăranii muncitori la luptă pentru doborîrea clicii fasciste titoiste, care sub pălăvrăgeala neruşinată
despre „construirea socialismului” restaurează capitalismul şi transformă Iugoslavia într-o colonie
americană. Mii şi mii de patrioţi iugoslavi sunt nevoiţi să ia calea emigraţiei, din cauza teroarei
sângeroase a călăilor Tito-Rancovici. Popoarele Iugoslaviei sunt şi rămân ataşate cauzei păcii şi
prieteniei cu popoarele sovietice care le-au eliberat şi cu popoarele din democraţiile populare. Nu
este departe ziua când popoarele Iugoslaviei vor cere călăilor fascişti dela Belgrad să dea
socoteală pentru crimele şi fărădelegile lor.
Criminalii din boxă, agenţi ai clicii fasciste Tito-Rancovici, trebuie să fie pedepsiţi fără
cruţare. Să simtă mânia poporului nostru, profund ataşat cauzei păcii şi socialismului, poporului
nostru care nutreşte o ură neîmpăcată faţă de duşmanii păcii şi socialismului, imperialiştii
americani şi agenţii lor de teapa lui Tito.
Astăzi, când imperialiştii americani au trecut de la pregătirea agresiunii la intervenţia
armată, procesul de faţă şi sentinţa ce o veţi da trebuie să constituie o lovitură dată agresivităţii
imperialiste şi o contribuţie de preţ la lupta pentru apărarea păcii.
Sentinţa Domniilor Voastre va fi o palmă răsunătoare pe obrajii aţâţătorilor la război, va fi
o dovadă puternică a ataşamentului poporului nostru la lupta pentru pace şi socialism, va fi o
dovadă că poporul nostru muncitor zdrobeşte fără milă orice încercare de a-l abate de la drumul
pe care şi l-a croit prin atâtea jertfe – drumul păcii, democraţiei şi socialismului.
În numele poporului muncitor, vă cer aplicarea pedepsei maxime pentru trădătorii şi
spionii din boxă!

Rechizitoriul procurorului maior magistrat Spulber Ion

În baza textelor de lege în care au fost încadrate faptele acuzaţilor şi în lumina
probatoriilor administrate de acuzare în cursul desfăşurării dezbaterilor procesului, tov. maior
magistrat Spulber Ion a arătat în faţa judecăţii poporului toată gama nelegiuirilor comise de
criminalii din boxă şi totodată temeiul de fapt şi de drept în baza căruia instanţa va pronunţa
verdictul împotriva acestor duşmani de moarte ai Patriei noastre şi ai regimului de democraţie
populară.
Procurorul Tribunalului militar arătat în rechizitoriul său că mărturisirile acuzaţiilor făcute
în faţa instanţei, în mod liber şi conştient, coroborate cu depoziţiile martorilor, care au avut
legătură cu aceşti criminali, ca şi întreaga înlănţuire logică a faptelor descrise de acuzaţii şi
confirmate de rezultatul percheziţiilor şi constatărilor personale făcute de organele anchetatoare,
dovedesc în faţa Tribunalului şi a întregului popor muncitor că aceşti acuzaţi sunt autorii odioşi ai
crimelor grave pentru care sunt trimişi în judecată.
Acuzaţii Miloş Todorov, Jiva Petrov, Peiovici Angelco, Stanoievici Bojidar,
Radosavlievici Svetomir, Silin Miladin, Nicola Milutinovici şi Nedici Vidosa sunt trimişi în faţa
judecăţii pentru crima de trădare de patrie, pedepsită de art. 184, 190 şi 191 c.p.
Altă crimă gravă pentru care sunt trimişi în judecată acuzaţii Boşco Laţici, Adamov
Milorad, Peiovici Angelco, Bojidar Stanoievici, Radosavlievici Svetomir, Silin Miladin şi
Milutinovici Nicola este instigarea la crima de înaltă trădare, prevăzută şi pedepsită de art. 120,
190 şi 191 c.p.
Acuzaţii Boşco Laţici, Adamov Milorad şi Basler Djuro mai sunt trimişi în faţa judecăţii
pentru crimă de spionaj, prevăzută şi pedepsită de art. 194, 190 şi 191 c.p.
Acuzaţii Peiovici Angelco şi Petrov Jiva mai sunt trimişi în judecată şi pentru crimă de
uneltire contra ordinei sociale prevăzută şi pedepsită de art. 209 punctul 3 c.p.
Acuzatul Boşco Laţici şi Medici Nicola mai sunt trimişi în judecată şi pentru delictul de
răspândire de publicaţiuni interzise, prevăzut şi pedepsit de art. 325 c.p.

94
 Acuzatul Boşco Laţici mai este trimis în judecată pentru instigare la delictul de trecere
frauduloasă a frontierei, prevăzut şi pedepsit de art. 120 şi 267 c.p. şi pentru delictul de deţinere
ilegală de armament prevăzut şi pedepsit de art. 32 şi 35 din legea 190/947.
O altă infracţiune pentru care sunt trimişi în judecată acuzaţii Stanoievici Bojidar,
Milutinovici Nicola şi Nedici Vidosa este aceea de acte preparatorii la trecerea frauduloasă a
frontierei, prevăzută şi pedepsită de art. 267 c.p.
Acuzatul Milutinovici Nicola mai este trimis în judecată şi pentru delictul de înlesnire a
infracţiunilor contra liniştei publice, prevăzut şi pedepsit de art. 35 c.p.
Faptele de trădare şi spionaj ale acuzaţilor Milutinovici Nicola, Nedici Vidosa şi Basler
Djuro sunt încriminate şi prin dispoziţiunile legii 16 din ianuarie 1949, deoarece aceşti acuzaţi au
continuat activitatea lor criminală şi după intrarea în vigoare a acestei legi, care apără cuceriri
democratice ale poporului muncitor din Patria noastră.
În conformitate cu această lege, trădarea de patrie şi spionajul se pedepsesc cu „pedeapsa
cu moartea”.
Tot în baza legii 16 mai este trimis în judecată şi acuzatul Stanoievici Bojidar, pentru
crima de „nedenunţare a înaltei trădări”, întrucât acest acuzat după intrarea în vigoare a acestei
legi nu a denunţat activitatea trădătoare a acuzaţilor Milutinovici Nicola şi Nedici Vidosa.
Dezvoltându-şi în continuare rechizitoriul, tov. magistrat Spulber Ion a spus:
„În baza probelor dezbătute în cursul acestui proces am arătat faptele grave comise de
acuzaţii din boxă şi textele de lege în care ele sunt încadrate.
Ţin să remarc că toate aceste crime mârşave comise de acuzaţi, trădători şi spioni, au avut
ca ţintă să lovească în suveranitatea şi integritatea Patriei noastre, să submineze unitatea politico-
morală a poporului nostru muncitor şi să restaureze exploatarea capitalistă, astfel cum a reuşit să
facă în Iugoslavia banda fascistă Tito-Rancovici, agenţii imperialismului american.
Descoperirea acestei bande de spioni şi trădători şi trimiterea ei în faţa justiţiei poporului
înseamnă un nou succes în lupta pentru apărarea regimului democraţiei populare din ţara noastră.
De aceea, conştient fiind că prin aceasta exprim voinţa de pace şi de muncă liniştită a
poporului muncitor din Patria noastră şi totodată ura lui fără margini faţă de trădători şi spioni; în
baza textelor de lege prin care sunt pedepsite crimele înfăptuite de acuzaţi, cer pedepsirea
maximă pentru aceştia, după cum urmează:
Acuz pe trădătorii de Patrie: Milutinovici Nicola şi Nedici Vidosa, că au săvârşit crima de
înaltă trădare şi celelalte infracţiuni pentru care au fost trimişi în judecată şi în baza legii 16 cer
pedepsirea lor cu moartea.
Acuz pe spionul Basler Djuro că a săvârşit crima de spionaj în favoarea unei puteri străine
şi, în baza legii 16, cer pedepsirea cu moartea.
Acuz pe trădătorii de Patrie: Radosavlievici Svetomir, Petrov Jiva, Peiovici Angelco,
Stanoievici Bojidar, Miloş Todorov şi Silin Miladin, că au săvârşit crima de înaltă trădare şi
celelalte infracţiuni comise de ei şi cer pedepsirea lor cu muncă silnică pe viaţă.
Acuz pe spionii Boşco Laţici şi Adamov Milorad pentru că au săvârşit crima de spionaj în
favoarea unei puteri străine şi instigare la crimă de înaltă trădare şi cer pedepsirea lor cu muncă
silnică pe viaţă.
Acuz pe Medici Nicola pentru că a comis delictul de răspândiri de ştiri false şi cer
pedepsirea lui cu aplicarea de cirumstanţe atenuante.
Sunt sigur că Tribunalul Militar va da ascultare cererii juste a poporului muncitor şi va
aplica sancţiunile cele mai severe prevăzute de lege, lovind fără cruţare în această bandă de
complotişti şi trădători de Patrie.
Astăzi, când forţele agresiunii au început să treacă la provocări directe, este de datoria
noastră să lichidăm toate uneltirile trădătorilor şi spionilor, coloana V-a 102 a imperialiştilor
102
Coloana a V-a, un clişeu verbal, din repertoriul cominternist, definind uneltitorii interni la anexarea hitleristă a
ţărilor europene. (Armata de ocupaţie mărşăluia în coloane, câte 4, cea de-a 5-a fiind cea oarecum nevăzută, a

95
americani în patria noastră.

colaboratorilor interni).

96
 Trebuie ca sentinţa pe care o veţi pronunţa să arate limpede oricărui spion imperialist,
oricărui trădător, ce soartă îl aşteaptă dacă îndrăzneşte să ridice mâna împotriva Patriei noastre,
Statul oamenilor muncii dela oraşe şi sate.
Sentinţa de condamnare a agenturii de spionaj imperialist trebuie să constituie, în acelaşi
timp, o contribuţie la lupta popoarelor pentru pace, împotriva aţâţătorilor la război”.

Cuvântul apărării
În cadrul şedinţei de vineri dimineaţa a procesului grupului de spioni şi trădători în slujba
serviciului de spionaj titoist, preşedintele Tribunalului militar a dat cuvântul apărării.
Av. C. Paraschivescu-Bălăceanu pledând pentru acuzatul Miloş Todorov a arătat că Miloş
Todorov a recunoscut de la început că a trădat.
Av. C. Paraschivescu-Bălăceanu a pledat în favoarea acuzatului demonstrând că vina
principală o poartă agentura fascistă de la Belgrad cu reprezentanţa ei la Bucureşti – viesparul de
spionaj de la Ambasada iugoslavă.
În continuarea pledoariei sale, apărătorul a arătat că dela apariţia Rezoluţiei Biroului
informativ cu privire la situaţia din Partidul Comunist din Iugoslavia, acuzatul şi-a încetat
activitatea lui de spion, activitate care este recunoscută şi care îi va aduce sancţiuni grave.
Apărătorul acuzatului Miloş Todorov a cerut instanţei să aibă în vedere aceste
concluziuni în sentinţa pe care o va pronunţa.
Pentru acuzatul Ba(s)sler Djuro, a pledat avocatul Barbu Solomon. Acesta a arătat că
activitatea de spionaj a acuzatului se explică prin faptul că a fost şantajat de funcţionarii
Ambasadei iugoslave, ceea ce arată faţa murdară a ofiţerilor de U.D.B.-a, mascaţi sub haina
diplomatică la Ambasada clicii lui Tito.
Av. Barbu Solomon a arătat că faptul că Djuro Basler a fost ameninţat şi determinat să
comită acte atât de grave de aşa zişii diplomaţi ai Ambasadei titoiste dela Bucureşti, reprezintă o
circumstanţă atenuantă în favoarea acuzatului.
Apărând pe acuzatul Bojidar Stanoievici, avocatul Doru Gherson a arătat că în favoarea
acuzatului stau accentele de dezaprobare a propriilor sale fapte şi a celorlalte fapte pe care el le-a
dezvăluit.
Apăratorul a arătat că, acuzatul, prin felul cum a răspuns organelor anchetatoare şi în faţa
instanţei, nu a căutat să-şi micşoreze vina.
Avocatul Gherson a tras concluzia că în acest proces acuzatul Bojidar Stanoievici n-a fost
decât o uneltă.
Acuzatul Radosavlievici Svetomir a fost apărat de avocatul Mircea Bobeş. Recunoscând
că infracţiunile ce se impută acuzatului prezintă gravitatea reală care a fost arătată în rechizitorii,
apărătorul a cerut instanţei să aibă în vedere că acuzatul şi-a recunoscut vina încă de la primele
cercetări şi că declaraţiile pe care le-a dat de atunci şi până în faţa instanţei au fost consecvente.
Av. Mircea Bobeş a căutat să explice actele de trădare şi spionaj, comise de acuzat prin
lipsa de discernământ a unuai om tânăr, infectat de naţionalism şovin, care a fost speculat de
agentura de spioni U.D.B.-işti de la Ambasada Iugoslaviei.
A pledat apoi avocatul Nicolae Hogaş pentru acuzatul Silin Miladin.
Necontestând elementele constitutive ale infracţiunii care sunt definite clar în actul de
acuzare, apărătorul a căutat să explice comiterea crimelor de trădare şi spionaj prin neiniţierea şi
confuzia politică a acuzatului, care l-au făcut să intre în reţeaua de spionaj titoistă.
În concluzie apărătorul a rugat instanţa să ţină seamă de aceste date la pronunţarea unei
sancţiuni juste.
Acuzatul Petrov Jiva a fost apărat de avocatul Vasile Gheciu care a arătat că acuzatul atât
la cercetări cât şi în faţa instanţei şi-a recunoscut faptele şi întreaga sa vinovăţie.
Apărătorul n’a contestat evidenţa şi gravitatea faptelor ce reies din probele de la dosar şi

97
nici încadrarea juridică a faptelor în textele de legi, dar a căutat să explice că acuzatul nu a fost în
această acţiune decât o uneltă şi nu un iniţiator sau conducător de organizaţie de spionaj.
Avocatul Vasile Gheciu a invocat în apărarea acuzatului proporţiile reduse în care el a
putut realiza în fapt intenţia criminală. De la data când a fost recrutat şi până la arestare n-a trecut
decât un timp foarte scurt. Apărătorul a arătat că felul cum acuzatul şi-a recunoscut faptele şi
vinovăţia poate constitui un element uşurător în favoarea acuzatului.
Avocatul Roman Manole a pledat pentru acuzatul Adamov Milorad. El a arătat că
activitatea acuzatului, care începe în 1945, nu este o activitate întâmplătoare, ci este tocmai
expresia fidelă a planurilor criminale ale bandei fasciste dela Belgrad. Apărătorul a arătat că
acuzatul Adamov Milorad nu este decât reflexul acestor uneltiri criminale ale bandei lui Tito-
Rankovici.
În apărarea acuzatului, apărătorul a subliniat faptul că acesta a acţionat sub presiunea
ameninţării cu moartea cu care spionajul titoist îşi terorizează agenţii.
Apărătorul a subliniat că şi modul în care acuzatul a mărturisit faptele sale în faţa
instanţei poate fi luat în seamă la pronunţarea sentinţei.
Acuzata Nedici Vidosa a fost apărată de avocatul Zaharia Nicolae care a căutat să dea ca
explicaţie crimelor săvârşite de acuzata din boxă faptul că şi-a primit educaţia într’un mediu
burghez, ceea ce a constituit un teren propice pentru înfiltrarea ideologiei fasciste titoiste.
Fasciştii dela Belgrad au folosit fanatismul naţionalist al acuzatei pentru a o determina să
lucreze pentru ei.
Pentru acuzatul Milutinovici Nicola a pledat avocatul Fred Lazarovici care a invocat ca
circumstanţe personale greutăţile materiale care au constituit pentru spionajul titoist un mijloc de
şantajare şi de înfrângere a unei eventuale opuneri a acuzatului. În aceste împrejurări, acuzatul a
dus o activitate conştientă până în momentul când a fost arestat.
În continuarea pledoariei sale, apărătorul a căutat să explice că acuzatul nu a fost decât un
executant al ordinelor transmise de clica fascisto-titoistă dela Belgrad, prin reprezentanţa sa
diplomatică de la Bucureşti.
Avocatul Guido Bondi l-a apărat pe acuzatul Peiovici Angelco.
Apărătorul a arătat că acuzatul n’a fost decât o unealtă servilă şi rolul jucat de el este mic
în comparaţie cu crimele săvârşite de stăpânii lui, agenţii fascişti dela Belgrad.
În concluziune, apărătorul a cerut indulgenţa instanţei la pronunţarea sentinţei.
Acuzatul Medici Nicola a fost apărat de avocatul Ion Lucaci care a arătat că şi Parchetul
în rechizitoriile pronunţate a cerut circumstanţe atenuante în favoarea acuzatului. Apărătorul a
arătat că acuzatul a comis faptele ce i se impută de teama de a-şi pierde postul şi mijloacele de
existenţă pentru el şi familia lui. Ceea ce vine ca un element de dozare la pronunţarea sentinţei
este şi faptul că acuzatul a ezitat atunci când i s’a ordonat de către conducerea Ambasadei
iugoslave să împrăştie publicaţiile interzise.
În apărarea acuzatului, avocatul Ion Lucaci a adus argumentul că Medici Nicola nu este
un om orientat politiceşte. Clica titoistă dela Belgrad l-a indus în eroare. Acuzatul – a spus
apărătorul – vede acum cu cine a avut de-a-face. Apărătorul a arătat mai departe că acuzatul a
dezvăluit totul. „Acestea sunt elemente pe care şi acuzarea le-a avut în vedere şi vă rog să le
aveţi şi Dvs. în vedere atunci când veţi doza pedeapsa”, a conchis apărătorul.
Avocatul Zaidman David l-a apărat pe acuzatul Boşco Laţici arătând cum acesta a ajuns
un desfigurat moral, superficial, înfumurat, un naţionalist şovin. În apărarea acuzatului, avocatul
a arătat că voinţa lui Boşco Laţici nu a fost complet deliberată, acţiunea lui nu a fost complet
conştientă, ci el a fost influenţat de presiunea pe care a exercitat-o agentura titoistă de la
Ambasada iugoslavă.
În concluziuni apărătorul a cerut ca recunoaşterile acuzatului să constituie o circumstanţă
atenuantă la pronunţarea sentinţei.
*

98
 Preşedintele Tribunalului Militar a dat apoi cuvântul acuzaţilor.

Ultimul cuvânt al acuzaţilor

Acuzatul Bojidar Stanoievici a spus următoarele:
„Domnule Preşedinte, onorat tribunal, cu ocazia audierii mele am căutat să arăt toate
greşelile pe care le-am făcut, să arăt că am greşit şi că merit să fiu pedepsit.
Nu vreau să mă apăr, ci vreau numai ca din faptele mele să înveţe şi alţii ceea ce nu trbuie
să facă, adică să nu-şi trădeze ţara”.
Acuzata Nedici Vidosa a spus, în ultimul ei cuvânt:
„N’am nimic nou de spus decât că sunt vinovată, doresc ca pedeapsa care-mi va fi dată să
servească drept exemplu. Am trădat ţara şi aştept pedeapsa bine meritată”.
Acuzatul Radosavlievici Svetomir a spus:
„Recunosc că am greşit culegând informaţii şi organizând reţeaua de informatori în
Banat. Nu mai am nimic de adăugat. Aştept cu încredere pronunţarea sentinţei”.
Acuzatul Silin Miladin a spus:
„Recunosc tot ce am făcut, vreau însă să adaug în plus că, după Rezoluţia Biroului
informativ şi după ce am rupt cu Belgradul, eu am ascuns, n-am vrut să mai cunoască nimeni
faptele murdare ce le-am făcut pentru gestapo-ul din Belgrad. Am fost laş, am fost mincinos, am
minţit întreaga clasă muncitoare din R.P.R. Am minţit şi poporul sovietic, care a trimis cei mai
buni fii ai săi să lupte contra hoardelor fasciste şi care în 12 August 1944 mi-au salvat viaţa.
Rog, domnule general şi onorat tribunal, să mi se dea pedeapsa ce o merit.
Dar să ştie banda troţchistă, banda fascistă din Belgrad, în frunte cu Iuda-Tito şi călăul
Rancovici care ne-au adus în boxă, că o să păţească de o sută de ori mai rău decât au păţit-o
Hitler şi Mussolini”.103
Acuzatul Petrov Jiva a spus:
„Îmi recunosc toată vina şi aştept sentinţa onoratului tribunal”.
Preşedintele Tribunalului Militar a dat apoi cuvântul acuzatului Boşco Laţici, care a spus:
„Domnule Preşedinte, onorată instanţă, actul de acuzare prin care sunt eu acuzat este
foarte blând. Vreau cu această ocazie nu să mă apăr, apărare pentru mine nu există. Vreau să arăt
atât muncitorimii de aci din România, proletariatului internaţional, dar în special poporului meu
iugoslav metodele şi mârşăvia conducătorilor de azi ai Iugoslaviei.
Ca un om devotat acestui regim al lui Tito, ca un om în care a avut încredere, eu am
devenit funcţionar al Ambasadei iugoslave. Am venit atunci când Ambasada iugoslavă a devenit
în plină amploare cuib de spionaj, cuib de trădare a proletariatului internaţional. Am venit în
timpul acela când se pregătea terenul pentru ca Iugoslavia să fie aruncată în ghiarele
capitaliştilor.
Nu mi-am putut da seama imediat, cum probabil nici azi nu pot alţii din Iugoslavia să-şi
dea seama, din cauză că clica de trădători ai lui Tito a lucrat după metode care au întrecut şi
metodele Gestapo-ului.
Partidul Comunist din Iugoslavia, al cărui membru sunt şi eu, a împotmolit lupta de clasă,
a început să scuipe pe jertfele celor căzuţi pentru cauza proletariatului. Naţionalismul şovin a
început să crească mult.
După Rezoluţia Biroului Informativ, conducerea Partidului Comunist din Iugoslavia – cu
o mască bine executată – a început să ne ducă cu cuvintele că neînţelegerea dintre Partidul
Comunist din Iugoslavia şi celelalte Partide Comuniste este numai de ordin provizoriu.

103
Cam ciudată această auto-acuzare, fără limite, din partea „vinovaţilor”. Presupunem că au evaluat întreaga
procedură drept o pedagogie pugnitivă antiminoritară a sistemului politic românesc de atunci. Desigur, îşi
puneau toate speranţele în izbăvirea lor printr-o intervenţie externă, iugoslavă. E posibil să fi fost şi consiliaţi
în acest sens, pentru a fi cruţaţi de alte suferinţe fizice.

99
 Acest lucru a mers până când Moşe Pijade 104 a început să vină în articolele lui, în special
din ziarul „Borba“105, cu calomnii deschise împotriva Uniunii Sovietice şi a ţărilor de democraţie
populară.
Ambasada Iugoslavă era un centru de spionaj. Vă spun că Ambasada Iugoslavă a fost din
cap până în picioare compusă din funcţionarii U.D.B.-ei, care au avut anumite misiuni aci în
România.
În Ambasada Iugoslavă în loc de spirit tovărăşesc între membrii de partid, între
funcţionarii de ambasadă, a domnit un militarism fascist, care a întrecut şi militarismul german şi
cel japonez şi cel italian.
Nu pot uita cuvintele unui şef al spionajului de aci din România, cu numele Dobriţa
Bogdanovici, care mi-a spus, referitor la fostul ambasador Radonia Golubovici 106: ”... a avut
noroc că nu am fost acolo, altfel acesta se găsea azi în pivniţa Ambasadei Iugoslaviei”.
Când eram chemat la vreunul din aceşti conducători ai spionajului de aci, totdeauna mă
întrebam cu ce am greşit? Şi totdeauna m’am gândit la soarta lui Milan Bogoevici şi a şoferului
lui, care au fost duşi în Iugoslavia şi despre care nu s’a mai auzit nimic.
În aceste condiţiuni am lucrat noi la Ambasada Iugoslaviei. Noi – şi mai ales eu, ca ajutor
al ataşatului de presă – am avut posibilitatea să vedem care este situaţia justă. Totuşi am rămas
alături de ei din cauză că am fost foarte bine supravegheat şi am fost terorizat, nu numai eu dar şi
toţi ceilalţi funcţionari ai Ambasadei.
Domnule Preşedinte şi onoraţi judecători, sper că declaraţia mea va contribui ca poporul
iugoslav să vadă care e situaţia reală şi vă rog să luaţi în considerare că am mărturisit tot, am
mărturisit neforţat de nimeni. Nu ne apărăm, dar acuzăm pe cei care ne-au împins la această
mârşavă acţiune”.
Acuzatul Adamov Milorad a spus:
„Domnule Preşedinte, domnilor judecători, îmi este greu că mă găsesc astăzi în faţa
Tribunalului în Republica Populară Română. Îmi este greu pentru aceea că am călcat sângele şi
mormintele eroilor din Iugoslavia, fiindcă am fost înşelat, fiindcă am fost îndrumat în slujba
spionajului clicii lui Tito. Nu cer apărare. Cer pedeapsă. Pedeapsa pe care o voi primi eu să fie un
exemplu. Să vadă clasa muncitoare din Iugoslavia, tineretul iugoslav, clasa muncitoare din lumea
întreagă de ce metode s’au servit Tito şi clica lui”.
Acuzatul Milutinovici Nicola a spus:
„Domnule Preşedinte, înaltă instanţă, îmi recunosc vina pe care o am faţă de clasa
muncitoare din România şi faţă de poporul iugoslav şi aştept din partea Tribunalului pedeapsa
bine meritată pentru crimele pe care le-am făcut contra R.P.R., contra clasei muncitoare din
România şi clasei muncitoare din lumea întreagă.
Regret un lucru: că aceşti spioni, conducători ai noştri, ai acuzaţilor din boxă, care sub
masca diplomaţiei ne-au condus şi ne-au împins la crimele pe care le-am făcut, nu se găsesc şi ei
aici în boxă, ca să răspundă pentru crimele făcute de ei şi pe care ne-au împins să le facem şi noi.
Dar sper şi am credinţa că poporul iugoslav nu va uita lucrul acesta şi că clica lui Tito şi a
călăului Rancovici va primi la timpul său, care cred că va fi în curând, pedeapsa bine meritată
pentru tot ce a făcut”.
Acuzatul Medici Nicola a spus:
„Domnule Preşedinte, greşelile pe care le-am făcut le recunosc. Cer ca Tribunalul Militar
să mă judece după lege. Rog ca după ce voi executa pedeapsa pe care o merit să mi se permită să
lupt contra trădătorilor fascişti, contra trădătorilor clasei muncitoare din Iugoslavia, contra
trădătorilor clasei muncitoare din lumea întreagă, contra trădătorilor internaţionalismului
proletar, contra clicii fasciste a lui Tito”.
104
Prim-ministrul iugoslav în exerciţiu
105
„Borba”, organul de presă de orientare comunistă de la Belgrad. Un fel de „Scânteia” iugoslavă.
106
Cel care a defectat linia lui Tito,

100
 Acuzatul Bas(s)ler Djuro a spus:
„Domnule Preşedinte, onorată instanţă, îmi recunosc greşeala şi-mi dau seama de
gravitatea faptului. Am deplină încredere în justiţia Republicii Populare Române şi rog onorata
instanţă să ţină seamă de circumstanţele atenuante”.107
Acuzatul Peiovici Angelco a spus:
„Domnule Preşedinte, onorată instanţă, recunosc că prin activitatea mea, desfăşurată pe
teritoriul Republicii noastre Populare, am dus o activitate împotriva poporului muncitor. Aştept
pedeapsa pe care o merit”.
Acuzatul Miloş Todorov a spus:
„Domnule Preşedinte, domnilor judecători, mi se dă pentru ultima dată în acest proces
cuvântul şi nu pot decât să repet ceea ce am spus în decursul interogatoriului. Am trădat Patria,
am trădat poporul muncitor. Îmi recunosc pe deplin această vină şi n’am niciun singur cuvânt de
apărare sau de justificare. Influenţat de clica titoistă, la rândul meu i-am influenţat pe ceilalţi,
făcând în felul acesta multă pagubă Patriei mele”.
Dezbaterile procesului încheindu-se, Tribunalul Militar din Bucureşti a amânat
pronunţarea sentinţei pentru luni 7 august, orele 12.

TRĂDĂTORII ŞI SPIONII TITOIŞTI ŞI-AU PRIMIT PEDEAPSA!

Sentinţa în procesul grupului de spioni şi trădători în slujba serviciului de spionaj al
clicii fasciste a lui Tito
(Publicat în Scânteia 1806 din 8 August 1950.)
Luni la amiază, Tribunalul militar Bucureşti a pronunţat sentinţa în procesul grupului de
spioni şi trădători în slujba serviciului de spionaj titoist.
Deliberând în secret, Tribunalul a declarat cu unanimitate de voturi că nu sunt
circumstanţe atenuante în favoarea acuzaţilor, în afară de acuzatul Medici Nicola, şi a condamnat
pe acuzaţii:
Bas(s)ler Djuro, la moarte şi confiscarea averii;
Milutinovici Nicola, la moarte, confiscarea averii şi 20.000 lei amendă corecţională;
Nedici Vidosa, la moarte şi confiscarea averii;
Miloş Todorov, la muncă silnică pe viaţă, 10 ani degradare civică şi confiscarea averii;
Boşco Laţici, la muncă silnică pe viaţă, 10 ani degradare civică şi confiscarea averii;
Stanoievici Bojidar, la muncă silnică pe viaţă, 10 ani degradare civică şi confiscarea
averii;
Adamov Milorad, la 25 ani muncă silnică, 10 ani degradare civică şi confiscarea averii;
Silin Miladin, la 25 ani muncă silnică, 10 ani degradare civică şi confiscarea averii;
Peiovici Angelco, la 25 ani muncă silnică, 10 ani degradare civică şi confiscarea averii;
Petrov Jiva, la 15 ani muncă silnică, 10 ani degradare civică, confiscarea averii şi 30.000
lei amendă corecţională;
Radosavlievici Svetomir, la 12 ani muncă silnică, 10 ani degradare civică şi confiscarea
averii;
Medici Nicola, la 3 ani închisoare corecţională.
Fiecare acuzat a fost condamnat la 20.000 lei cheltuieli de judecată.
Oamenii muncii care se aflau în sala Tribunalului au aplaudat puternic sentinţa dreaptă a
justiţiei populare.

ОПТУЖНИЦА У ПРОЦЕСУ ГРУПЕ ШПИЈУНА И ИЗДАЈНИКА

107
Sărmanul inginer Bassler, un tehnician al profesiei pierdut printre fiarele politicii; dintre puţinii care au vorbit
decent şi raţional, sperând într-o justiţie umană. Încrederea sperată în justiţia română i-a fost arătată după spiritul
vremii de neoameni: A fost şi singurul executat.

101
 У СЛУЖБИ ШПИЈУНАЖЕ ТИТОВЕ ФАШИСТИЧКЕ КЛИКЕ108

1 августа 1950. године отпочео је пред војним судом у Букурешту процес групе
шпијуна и издајника у служби шпијунаже београдске фашистичке клике.
Суд под председништвом генерал-мајора судије Александра Петреска састављен је
од пуковника судије Георге Ставрика, пуковника Тојеску Луја, потпуковника Завеску Јона,
потпуковника Попеску Погриона.
Оптужбу подржавају потпуковник Николаје Константинеску и мајор судија Јон
Спулбер.
Суђењу присуствују претставници румунске и стране штампе и велики број радних
људи.
После прозива оптужених и сведока оптужбе прочитана је оптужница.
Оптужница почиње набрајањем оптужених:
1. Милош Тодоров, бивши лекар;
2. Бошко Лацић, учитељ и бивши заменик аташеја за штампу југословенске
амбасаде у Букурешту;
3. Никола Медић, потпоручник УДБ-е и бивши радиотелеграфиста
југословенске амбасаде у Букурешту;
4. Милорад Адамов, бивши директор државних млинова у Кикинди;
5. Ђуро Баслер, инжењер, бивши шеф службе Централе Петролифере
„Мунтенија“;
6. Жива Петров, бивши тракторски монтер;
7. Анђелко Пејовић, бивши учитељски приправник;
8. Божидар Станојевић, бивши финомеханичар, Темишвар;
9. Миладин Силин, бивши учитељ;
10. Светомир Радосављевић, бивши ковач;
11. Никола Милутиновић, бивши чиновник потрошачке задруге у Темишвару;
12. Видосава Недић, бивша чиновница.
У наставку, оптужница констатује да су још за време другог светског рата, Тито и
његова банда издајника, прикривајући се демагошким изјавама о изградњи социјализма у
Југославији и у пријатељству са Совјетским Савезом почели припремање
контрареволуционарне издаје, доводећи поново под јарам англо-америчког империјализма
југословенски народ, народ који је изгубио десетине хиљада бораца за слободу.
Још године 1944. титовци – издајници југословенског народа и демократије – су
развили опсежну злочиначку делатност против Народне Републике Румуније, стварајући
шпијунске мреже против интереса румунског народа и режима народне демократије у
нашој земљи, покушавајући да помоћу оружја заузму румунски Банат.
Ова злочиначка акција београдске фашистичке агенције је део завере коване од
америчких и енглеских империјалиста против земаља народне демократије и Совјетског
Савеза – против мира, независности, и слободе народа.
Оптужница подвлачи да се у својој непријатељској делатности Титова клика
користила као подлим оруђем, оптуженима чија је делатност доказана истрагом.
Истрага је изнела на видело да су се оптуженици – отцепљени и омрзнути од маса,
ослањали на реакционарне, декласиране, експлоататорске елементе.
Поред целог радног народа НРР, српско становништво ради за изградњу
социјализма и бори се за одбрану мира, заузимајући одлучан став против роварења
америчких потпаљивача рата и њихових оруђа, фашистичких шпијума Тита – Ранковића.
După „Правда“ („Pravda”), VII, Timişoara, 565, joi, 3 august 1950; 567, sâmbătă, 5 august 1950; 568,
108

duminică, 6 august 1950; 569, luni, 7 august 1950; 570, marţi, 8 august 1950

102
 Још одмах после ослобођења румунског народа испод хитлеровског јарма од стране
Совјетске армије, 23. августа 1944. када су се уз њу наше оружане снаге бориле за коначно
уништење фашизма, Тито – путем својих агената – отпочео је подлу акцију организовања
шпијунске мреже у позадини фронта, доказујући на тај начин своје непријатељство против
антихитлеровских снага.
Оптужени Светомир Радосављевић, саслушан 11 маја 1950. показује:
„Органи југословенске државне безбедности (ОЗНА) почели су да врше шпијунажу
у Румунији у области Баната, почев од 1944. одмах после ослобођења Румуније од стране
Совјетске армије. Слободан Пауљевић, који је вршио службу у ОЗН-и, позвао је мене и
Зорана Вулетића из Соколовца, карашка жупанија у град Белу Цркву – Југославија, и рекао
ми је да ћемо заједно са њима радити на стварању шпијунске мреже у следећим центрима:
Темишвар, Оравица и Клисура. На тај начин створен је биро у Белој Цркви, на чијим
вратима је била стављена фирма „Технички биро“. У ствари, овај биро је централизовао
сакупљене информације из Баната које су биле слате у центар за информације у Новом
Саду, којим је руковдио мајор „Велики“.
Ову чињеницу је у потпуности потврдио Слободан Пауљевић, који показује:
„После ослобођења, када су совјетске трупе ушле у Белу Цркву, био сам
руководилац мреже за информације за срез Бела Црква...“
На крају 1944. године дошао је у Белу Цркву неки официр из Зрењанина, мени
непознат – сећам се да се звао Миша, - ступио је са мном у везу путем партиске
организације која је управо тада основана у Белој Цркви; он ми је рекао да треба да се
припремим за рад у Румунији и обећао је да ће нам створити материјалне услове.
Приликом првог говора он је и подвукао, да ће на овом пољу радити више људи. Он
је рекао да треба створити мрежу за информације у Клисури, која затим треба да обухвата
и Оравицу (касније Решицу, када ће нам за ово дати специјална упуства) и да се у сваком
случају ослањамо на Темишвар.
Ја сам имао непосредну везу у шпијунском раду са мајором „Велики“, који се
уствари звао Ковачевић; он је радио у Новом Саду и долазио аутомобилом тајно, ноћу, у
Белу Цркву.
О тој ствари није знала ни ОЗН-а у месту.
Слободан Пауљевић, Зоран Вулетић и Светомир Радосављевић, представљајући
језгро организовања шпијунске мреже са седиштем у Белој Цркви, потписали су обавезу за
[ОЗН-у] како у почетку своје злочиначке делатности тако и у тренутку када је руководство
шпијунског центра у Новом Саду за који су били повезани преузео мајор Драгољуб
Гвозденац.
У својој изјави од 14 априла 1950. Слободан Пауљевић у вези са овом тачком каже:
„Вулетић и Радосављевић потписали су обавезу за ОЗН-у онда када сам и ја
потписао почетком нашег рада; ове обавезе потписане су индивидуално. Обавезе је донео
Миша у Белу Цркву. Када је наш шеф, мајор „Велики“ био смењен, на његово место дошао
је мајор Гвозденац. Сва тројица састали смо се са њима у Панчеву у ОЗН-и, где смо
поново потписали обавезе.“
Сва тројица шпијуни ОЗН-е, прешли су одмах на извршење свог гнусног задатка,
рекрутујући у Темишвару, Оравици и у Клисури низ агената за титовску шпијунажу.
Тако су они рекрутовали у Темишвару: Саву Бугарског и Новака Поповића; у
Оравици: Маргарету Бегов звану Дунди, а у Клисури у селу Љупкови: Васу Несторовића и
Ивана Јанковића; у Старој Молдави: Цветка Стојановића и Александра Баљу; у
Белобрешци: Жарка Унића и Живу Божовића; у Соколовцу: Милана Радошевића и
Радослава Ђуровића.
Као руководиоци, Зоран Вулетић и Светомир Радосављевић примали су
информације од ових агената и преносили у циљу централизовања Слободану Пауљевућу

103
који их је укључио у општи извештај и слао у шпијунски центар у Новом Саду.
И сам Слободан Пауљевић одлазио је на терен, нарочито у Оравицу и Темишвар, за
непосредно сакупљање информација, а и шпијуни Сава Бугарски и Новак Попов одлазили
су у Белу Цркву да би предали своје информативне извештаје.
Почетком 1945 године, Слободана Пауљевића заменио је Алојс Шнајдер, који
такође често одлази у Банат, ступајући у везу са титовским агентима и примајући од њих
информације.
За учвршћење шпијунског рада ОЗНА је фебруара 1945 послала Милоша
Шалетића, војног команданта града Беле Цркве у Темишвар. Од овог датума титивска
шпијунска агенција у Темишвару премешта се из центра у Белој Цркви и успоставља
шпијунску везу са центром у Зрењанину, којим је руководио Ранко Лукић, са
конспиративним именим „Црни Бата“.
На тај начин се установило да је поред титовског шпијунског центра у Белој Цркви
функционисао јануара 1945 други центар у Зрењанину, чији је руководилац био директор
државних млинова у Кикинди, оптужени Милорад Адамов.
Борислав Конић по овом питању каже у својој изјави од 23 маја 1950:
„Јануара 1945. био сам послат од стране словенске организације из Сенмиклуша са
неким лековима у градоначелство у Велику Кикинду (Југославија). Спавао сам код
Милоша Гавранова, становника Кикинде, путем којег сам се исте вечери упознао са
Милорадом Адамовим.
Овом приликом Милорад Адамов тражио је од мене писмене карактеристике о
добровољцима који су из Семиклуша пошли у југословенску армију, карактеристике које
сам другог дана предао Милораду Адамову, који их је са своје стране предао ОЗН-и.
Исто месеца јануара 1945. Милорад Адамов дошао је из Југославије у Сенмиклуш,
ступајући са мном у везу... Овом приликом Милорад Адамов ми је поверио задатак да
сакупљам информације шпијунског карактера. Информације које сам сакупио предао сам
Милораду Адамову, који их је предавао ОЗН-и у Југославији“.
Ову чињеницу потпуно је потврдио оптужени Милорад Адамов који показује да је
информативне извештаје непосредно слао Ранку Лукићу који је радио у ОЗН-и у
Зрењанину под конспиративним именом „Црни Бата“.
За извршење задатака које су поставили органи ОЗН-е, Милорад Адамов и Милош
Гавранов организовали су шпијунску мрежу рекрутујући Борислава Конића, Симу Јаноше-
ва, Ромулуса Фаркаша, Ивана Аћимова, Саву Ердељана, Ивана Стаморана и неког Стеву.
Они су сакупили у току 1945. године разне информације и предали их Ранку
Лукићу, примајући од њега упутства.
Извесне реакционарне, фашистичке елементе из руководства Словенског
антифашистичког фронта у Румунији, титовски агенти често су употребљавали за
шпијунску делатност у Румунији, као што произилази из изјаве Светомира Радосављевића
од 11 маја 1950:
„Јануара месеца отишао сам заједно са Зораном Вулетићем у Темишвар, где сам
ступио у везу са Радом Фенлачким, претседником Словенског фронта у Румунији. После
нашег повратка у Клисуру, заједно са Зораном организовали смо Словенски
антифашистички фронт који ми је служио да би се легално кретао по срезу, да бих лакше
могао сакупити информације“.
Истраге су утврдиле да је шпијунска агентура рекрутована не само од трулих
националистичких елемената из руководства Словенског антифашистичкох фронта, већ и
од присталица Драже Михајловића.
У вези с тим, исти оптужени 9 маја 1950. каже:
„Услед упуства примљених од ОЗН-е да рекрутујемо информаторе у Клисури,
користили смо се људима из Словенске антифашистичке органитације и елементима који

104
су били чланови организација Драже Михајловића“.
Сви агенти руковођени и упућивани од београдске титовске клике, били су
подробно припремљени за њихов гнусни шпијунски рад, како то показује исти оптужени
Светозар Радосављевић:
„На седници који смо имали са мајором Гвозденцем у Новом Саду, овај нас је
поучио о томе шта треба у будуће да радимо, дајући нам писмен образац o начину како
треба да саставимо извештаје“.
Исти оптужени исказује даље списак информација војног, политичког и
административног карактера које је требало слати.
Остали оптужени и сведоци допуњују овај списак који говори сам по себни,
показујући да су РЕКРУТОВАНИ САКУПЉАЛИ ИНФОРМАЦИЈЕ ПРИВРЕДНОГ
КАРАКТЕРА О ПОСТОЈАЊУ И СТАЊУ ТВОРНИЦА. О ПРОИЗВОДЊИ СИРОВИНА,
БРОЈУ И РАСПОЛОЖЕЊУ РАДНИКА, КАО И ПОДАТКЕ О РЕАКЦИОНАРНИМ,
ЛЕГИОНАРСКИМ РУКОВОДИОЦИМА И ХИТЛЕРОВСКИМ ЕЛЕМЕНТИМА.
Треба подвући да су сакупљањем информација војног карактера, титовци хтели да
оцене могућност војне интервенције желећи у исто време да идентификују непријатељске
елементе режиму народне демократије, елементе са којима би могли рачунати у тренутку
почетка агресије.
Шпијунска делатност титовске агенције тежила је у првом реду припремању подлог
акта ИМПЕРИЈАЛИСТИЧКЕ АНЕКСИЈЕ РУМУНСКОГ БАНАТА.
У тренутку када су се славна Совјетска армија и јединице Румунске армије бориле
за коначно уништење фашистичке звери, Тито је желео да развије у румунском Банату
злочиначку делатност, помажући хитлеровски отпор и слабећи полеђину совјетских и
румунских трупа у циљу да спречи учвршћење демократског режима у нашој земљи и да
распирује непријатељске акције реакционарних и шовинистичких елемената.
Органи ОЗН-е су дали упутства својим агентима да гаје шовинизам у средини
југословенског становништва у Румунији, под паролом „присаједињења Баната
Југославији“ и припремајући подло инсценирање намењено да створи утисак, да је ово
тобоже жеља становништва ових крајева.
Сведок Слободан Пауљевић, у вези с тим показује:
„Нама је рекао мајор Ковачевић и мајор Гвозденац, да користимо ову паролу да
распирујемо шовинизам Срба у Румунији. Мајор Гвозденац је ракао да молба за
присаједињење Баната треба да изгледа као да полази из средине народа.
Ја, Зоран Вулетић и браћа Радосављевић, као и други агенти ОЗН-е ширили смо ову
паролу“.
А сведок Рада Фенлачки изјављује 20 јуна 1950:
„Још крајем 1944. године Тито је путем својих органа безбедности водио акцију
присаједињења румунског Баната Југославији.
Тако су агенти ОЗН-е Душко Јовановић, Милош Шалетић, Црни Бата, Паја
Стојанов, Љубица Марковић, Лазар Адамов и Новак Поповић ширили у српским селима
паролу присаједињења Југославији, покушавајући да проузрукују масовни покрет међу
српским становништвом, да би припремили и олакшали присаједињење“.
Сведок Жива Јанковић показује веома јасно ову повезаност титовских злочиначких
сплеткарења, у својој изјави од 24. маја 1950:
„Месеца марта 1945. дошли су мотоциклом из Беле Цркве Зоран Вулетић, Слободан
Пауљевић и други из ОЗН-е и предложили су ми да дајем информације и о свима који су се
манифестовали против Комунистичке партије Југославије и против Тита. Рекли су ми да
сарађујем са њима, да вршим пропаганду у редовима становништва за присаједињење
Клисуре Југославији, а њима да дајем писмене информативне ноте“.
ЗА ПОСТИЗАЊЕ ЊИХОВИХ ЗЛОЧИНАЧКИХ ЦИЉЕВА ТИТОВСКИ АГЕНТИ

105
НИСУ СЕ ОГРАНИЧИЛИ САМО НА РАСПИРИВАЊЕ ШОВИНИЗМА, ВЕЋ СУ
ПРИПРЕМАЛИ И ОРУЖАНУ ПОБУНУ ПРИТИВ РУМУНИЈЕ.
Оптужени Светомир Радосављевић изјављује о томе следеће у својој изјави од 11
маја 1950:
„Услед ових упутстава примљених од ОЗН-е професор Никола Гавриловић
организовао је бригаду наоружаних људи у Старој Молдави, да би се борили против
румунских власти“.
Агенти ОЗН-е користили су се у својој делатности фашистичким методима:
претњом, отмицом и убиством.
Сведок Милан Мирков каже:
„Онима који неће следити његове савете и заповести, Ника Гавриловић претио је
отмицом и убиством“.
Децембра 1944 долази камуфлирано један трговачки представник Југославије у
Темишвар, главни титовски шпијун, виши официр ОЗН-е Душан Јовановић (Душко), који
је касније именован за секретара југословенске амбасаде у Букурешту.
У току од неколико година до маја 1948. он је водио подлу и многострану
злочиначку делатност.
Априла 1945. ослањајући се на своју агентуру у румунском Банату, Титова клика је
хтела да сазове у Темишвару конгрес Словенског антифашистичког фронта, покушавајући
да представи као да је присаједињење румунског Баната тобоже жеља маса.
За време истраге, оптужени Милош Тодоров изјављује:
„Конгрес је требао бити сазван да би се тражило присаједињење Баната
Југославији, сходно указаној линији од београдске Титове владе“.
Оптужени Светомир Радосављевић делегат Клисуре на конгресу прецизира:
„Циљ конгреса био је присаједињење Баната Југославији. Овај конгрес био је
прирпемљен од органа ОЗН-е.
Дана када је требао да се одржи конгрес дошао је и мајор Гвозденац, официр ОЗН-е
из Новог Сада“.
Сведок Рада Фенлачки изјављује:
„Априла 1945 је Душко Јовановић тражио сазивање једног конгреса словенског
становништва 9 маја у Темишвару и да би постигао сазивање овог конгреса, Душко
Јовановић, Милош Шалетић, Паја Стојанов, Љубица Марковић и Новак Поповић
агитовали су у српским селима постижући слање резолуција из ових села путем којих се
показивало неповерење према руководству Словенског антифашистичког фронта ако
одбија сазивање конгреса на коме југословенско становништво у румунском Банату треба
да изрази своју жељу. ТО СУ БИЛЕ ТИПИЗИРАНЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ И ПОКАЗАЛЕ СУ
ИСТОВЕТНОШЋУ СВОЈИХ ИЗРАЗА ДА ЈЕ ТЕКСТ УНАПРЕД БИО ПРИПРЕМЉЕН, а
жеља на коју су се односиле биле је потстрекивање агената ОЗН-е за присаједињење
Баната“.
Грубим начином којим су радили титовски агенти изазвали су сумњу, а били у
опасности да се демаскирају.
Да би прикрили улогу Тита и његових агената у инспирисању сазивања конгреса од
стране САФ-а, ОЗНА је била присиљена да се одрекне овог плана, дајући наредбе својим
агентима да раде на распуштању фронта и да наставе своју злочиначку делатност у оквиру
Савеза Словенских Културно-Демократских Удружења.
У вези са тим сведок Рада Фенлачки изјављује:
„Забрањивање конгреса изнело је на видело улогу коју је играла југословенска
влада и органи ОЗН-е у припремању и сазивању конгреса. Да би прикрили ову улогу,
југословенски генерал Божидар Масларић, који је дошао у Темишвар на конгрес, тражио је
од неких руководилаца Словенског Антифашистичког фронта да Фронт преузме на себе

106
целу кривицу, да се понаша тако као да је акцију за анексију Баната водио Фронт а не
југословенска влада и ОЗНА и да се ни по коју цени не открије југословенска влада“.
А оптужени Милош Тодоров у изјави од 16 маја 1950 изјављује:
„По мом доласку у Темишвар ступио сам у везу са Душком Јовановићем, који је
становао код Горице Тодоровић. Срео сам га у седишту Словенског Антифашистичког
Фронта, где је владало велико узбуђење услед чињенице што је конгрес који је Словенски
Антифашистички Фронт био сазвао у Темишвару тога дана, био забрањен“.
Забрањивање Конгреса и распуштање Словенског Антифашистичког Фронта у
Румунији окончава на тај начин прву фазу једне од најподлијих делатности Тита и његове
банде: покушај да пороби румунски Банат.
Ови догађаји међутим не значе напуштање агресивних планова од стране Тита, већ
само њихово одлагање.
Оптужени Милош Тодоров каже у својој изјави од 14 јуна 1950:
„На саветовању одржаном у Темишвару, у мају 1945, услед забрањивања Конгреса
који је прирпемио Словенски Антифашистички Фронт у Румунији, југословенски генерал
Божидар Масларић изјавио је да присаједињење румунског Баната Југославији не може
уследити тога момента, јер међународна ситуација то не дозвољава.
Ово ће се присаједињење моћи остварити касније“, рекао је он.
У оптужници се даље указује на то да су у својој бесној мржњи против социјализма
и демократије, Тито и њехова клика, империјалистичке слуге, извршујући наредбе својих
господара, проширивали и све више продубљивали непријатељску делатност против наше
земље, дајући овој активности све различитије облике.
Органи титовске безбедности названи у почетку ОЗНА а затим УДБ-а, покушавали
су на све начине да увуку своју шпијунску агентуру у државни апарат НРР, а југословенска
амбасада у Букурешту, југословенска представништва сваке врсте и културне јединце биле
су претворене у шпијунска гнезда . Да би остварила своје непријатељске планове, Титова
банда је у своја представништва под маском дипломата слала официре УДБ-е.
Оптужени Никола Медић, каже:
„Године 1946. када сам био послат у својству радиотелеграфисте, имао сам чин
наредника-водника шефа УДБ-е. У мају 1949 унапређен сам у чин потпоручника.
Кратко време после мог доласка у Амбасаду, у једном разговору са Ранком Зецом,
овај ми је рекао да је он мајор УДБ-е, а исто тако су Душко Јовановић и Воја Балџић
официри УДБ-е.
У априлу 1948, Душко Јовановић је премештен у Београд, а на његово је место
дошао Добрица Богдановић, исто функционер УДБ-е.
Октобра 1948. Ранко Зец требао је да напусти НРР. На место Ранка Зеца УДБ-а је
послала Драга Рафаја“.
Групи титовских шпијуна која је радила под фирмом југословенске амбасаде у
Букурешту треба додати Павла Стојановог, дописника титовске агенције „Танјуг“ и
оптуженог Бошка Лацића учитеља у школи амбасаде а затим помоћник аташеа за штампу.
Главна делатност југословенске амбасаде у Букурешту била је шпијунажа, као што
то јасно произилази из доказног материјала.
У вези с тим оптужени Никола Медић изјављује:
„Пошто је један део функционера амбасаде послат од УДБ-е, а неки од осталих баве
се сакупљањем информација, од којих нарочито Бошко Лацић, ја сам схватио да је главни
рад амбасаде шпијунажа и да је углавном југословенска амбасада шпијунска агентура
Југославије у НРР.“
И даље каже:
„После мог доласка у амбасаду видео сам да су одлазили у Банат Душко Јовановић,
Ранко Зец, Воја Балџић где су проводили неколико дана а после њиховог повратка, ја сам

107
имао много посла да шаљем телеграме УДБ-и. Ова чињеница поткрепила ми је убеђење да
је њихово главно занимање шпијунажа“.
У југословенској амбасади у Букурешту још 1945 године централизоване су жице
свих титовских шпијунских мрежа у Румунији а главну улогу имао је Душан Јовановић,
секретар амбасаде.
Оптужени Милош Тодоров указује:
„Душан Јовановић је главни агент безбедности југослвовенске на територији
Румуније између 1945. до 1948. године“.
Оптужени и сведоци у потпуности потврђују улогу амбасаде у Букурешту, као
организатора и руководиоца целе титовске шпијунске мреже у Румунији.
Тако оптужени Светомир Радосављевић изјављује:
„Зоран Вулетић преузео је дужност у полицији у Решици, где је и даље вршио рад
обавештајца одржавајући везу са Душаном Јовановићем. У ту сврху ми је Зоран Вулетић
године 1946. предложио да у Клисури сакупљам информације за југословенску амбасаду“.
У вези с тим Милош Тодоров каже: „Моја шпијунска делатност за органе
југословенске шпијунаже почела је у јесен 1945. године када сам ову дужност примио од
Душана Јовановића, члана југословенске безбедности.
По одласку Душана Јовановића из Темишвара у Букурешт у југословенску
амбасаду ради тајности шпијунске активности одредио ми је конспиративно име „Б11“,
које ми је пренео Јоца Камфер, чиновник југословенске амбасаде у Букурешту. Под овим
конспиративним именом потписивао сам информативне извештаје које сам слао Душану
Јовановићу“.
А оптужени Божидар Станојевић, бивши секретар Савеза Словенских Културно-
Демократских Удружења, говорећи о улози Душана Јовановића у организовању шпијунске
мреже којом је он руководио у нашој земљи, изјављује:
„У јесен 1946. године састао сам се са Душаном Јовановиће у Словенском
удружењу. Полазећи са њим у град, он ми је говорио о информативном раду УДБ-е на
територији НРР.
„Душан Јовановић ме је задужио да ступим у везу са два агента УДБ-е који су већ
раније радили на информативној линији, са Бириславом Конићем из Сенмиклуша и
Миладином Силином из Дињаша“.
По директивама Душана Јовановића, Божидар Станојевић и Миладин Силин
отпочели су и сами врбовање шпијуна за УДБ-у.
Тако је Божидар Станојевић врбовао за УДБ-у Милића и Стојана Данића:
У јесен 1947. године, после мога повратка са омладинске железничке пруге Шамац-
Сарајево из Југославије Душан Јовановић ме је задужио да од омладинаца који су се тамо
истакли рекрутујем 2-3 човека који су одани Титу, да би слали информације за УДБ-у. Тако
сам ја после извесног времена рекрутовао за ову делатност Раду Милића, омладинца из
Саравиле и Стојана Данића из Великог Сенпетра“.
А Миладин Силин такође показује:
„Крајем месеца јула 1946, дошао је код мене кући Паја Стојанов и предложио ми је
да потпишем обавезу за ОЗН-у којом се обавезујем да шаљем информације политичког и
економског карактера.
Организовао сма групу обавештајаца састављену од Велимира Селина, Живе
Радановог, Живе Мирковог, Ђуре Мирковог и Мите Јовиног.
Душан Јовановић је лично диктирао текст обавеза као што у вези с тим показује
један од рекрутованих: оптужени Божидар Станојевић.
Пошто сам изнео друштвено порекло и какви су они људи, Душан Јовановић се
сагласио и рекао ми је да од њих тражим писмене обавезе за слање информација УДБ-и, ...
Душан Јованович ми је диктирао текст обавеза“.

108
 Исти оптужени каже да су шпијуни добијали конспиративна имена да би сакрили
њихову делатност:
„Обавештајци су примали конспиративна имена под којима су потписивали
извештаје које су слали“.
Титовски агенти су такође рекрутовали за шпијунску мрежу, професоре и учитеље
послате из Југославије који су били употребљени за сакупљање информација шпијунског
карактера и за поткопавање нашег демократског режима.
Оптужени Божидар Станојевић каже:
„Органи југословенске државне безбедности, путем Душана Јовановића, секретара
југословенске амбасаде у Букурешту организовали су у румунском Банату мрежу за
информације. За стварање ове мреже употребљени су југословенски учитељи и професори
и неки од главнијих чланова Савеза“.
А југословенски учитељ Лазар Адамов изјављује:
„1947. године, пошто сам био позват у кући Милана Тодоровића од стране Душана
Јовановића, који ми је дао да потпишем обавезу за југослвоенску УДБ-у, којом сам се
оабвезао да ћу у Југославију слати информације, увидео сам да сам се потписивањем ове
обавезе ставио у службу Југославије и постао на тај начин шпијун ове земље...
„Исто овом приликом Душан Јовановић ми је дао инструкције у погледу
инфирмација које треба да сакупљам и да их шаљем“.
Централитовање информативних извештаја вршило се у Темишвару, подносећи их
до краја 1947. године Горици Тодоровић, бившој чиновници у књижари „Југословенска
књига“ а одавде југословенском учитељу Панти Лукићу. Њихово подношење вршило се
бар једанпут месечно, а Душан Јовановић долазио је у Темишвар да их преузима или их је
примао у Букурешту путем Панте Лукића и Милоша Тодоровог.
Долазећи у Банат Душан Јовановић се састајао са главним шпијунима обучавајући
их и примајући извештаје од њих.
Главна конспиративна кућа титовске шпијунске мреже у Темишвару био је стан
Горице Тодоровић где је становао Душан Јовановић када је долазио у ово место и где се
састајао са својим агентима.
Осим стварања шпијунске мреже у Банату, органи УДБ-е увукли су своју агентуру и
у друге области земље као и у Букурешту.
Тако оптужени Ђуро Баслер каже да је био рекрутован од стране Васе Жупунског,
чиновника амбасаде, у марту – априлу 1946. године и добио је конспиративно име
„Станко“.
Оптужени Ђуро Баслер каже да је од 1946. године имао везу са Душаном
Јовановићем, којем је давао информативне извештаје до одласка овога из земље, априла
маја 1948. год. После овога добио је као везу за шпијунски рад официра УДБ-е Добрицу
Богдановића, који је радио у Букурешту, камуфлиран као југословенски конзул.
После одласка Душана Јовановића из земље, шпијунском делатношћу руководио је
мајор УДБ-е, шпијун Ранко Зец, секретар југословенске амбасаде у Букурешту, као што то
указује оптужени Божидар Станојевић.
„После одласка Душана Јовановића са овог рада, у пролеће 1948, његово је место
заузео Ранко Зец, секретар југословенске амбасаде у Букурешту“.
За испуњење својих злочиначких намера Тито је увукао агенте УДБ-е у органе и
установе које је створила румунска влада, за осигурање слободног националног живота
југословенског становништва Румуније.
Оптужени Милош Тодоров изјављује:
„У првом периоду своје делатности када је био у Темишвару и такође одлазио у
села са српским становништвом, Душан Јовановић се отворено мешао у послове
организација у Румунији – Словенски Антифашистички Фронт а касније Савез

109
Словенских Културно-Демократских Удружења – путем којих је водио политичку линију
коју је давала југословенска безбедност чији је он био члан. Под камуфлажом ових
организација он је створио шпијунско конспиразивну мрежу која је исто радила за
југословенску безбедност и која је била састављена од Миладина Силина, Зорана
Вулетића, Светомира Радосављевића и других“.
Исти оптужени подвлачи улогу неких елемената из руководства Савеза Словенских
Културно-Демократских Удружења у стварању титовске шпијунске мреже:
„Душан Јовановић водио је живу информативну делатност и употребљавао је за
стварање своје информативне мреже извесне елементе Словенског Културно-Демократског
Удружења у Румунији“.
Ову је ствар у целости признао оптужени Божидар Станојевић:
„Југословенска амбасада је у румунском Банату за УДБ-у створила двоструку
информативну мрежу. Једну сасвим илегалну у свим погледима и строго конспиративну,
састављену у главном од југословенских професора и учитеља и других елемената без
легалне организаторске везе и другу састављену у оквиру Словенског Удружења која је
имала легалну активност што се тиче организаторског рада и која је под заштитом и под
изговором рада организације спроводила илегалну и конспиративну делатност
информисања“.
Титовска шпијунажа се такође служила и књижаром „Југословенска Књига“, која је
у Темишвару отворена бригом владе НРР да се националној култури југословенског
становништва у Румунији обезбеди развој.
Горица Тодоровић, чиновница у овој књижари, била је та која је шпијунима
стављала на расположење конспиративну кућу и исто је она примала информативне
извештаје од разних титовских шпијуна.
Бора Јаковљевић, директор књижаре имао је своју сопствену шпијунску мрежу, као
и Зоран Вулетић, помоћник директора књижаре.
Исту улогу центра за шпијунажу имала је комисија југословенске речне пловидбе у
Темишвару којом је руководио Мирко Петровић, у ствари официр УДБ-е.
Исто је тако и југословебска делегација Дунавске Комисије у Оршави претстављала
центар титовске шпијунаже.
Инж. Марковић и шофер Душко били су главне личности које су сакупљале
извештаје од обавештајаца.
Шпијунажом у Румунији није се бавила смао југословенска амбасада већ
непосредно и официри УДБ-е из Југославије, тако на пример: у јесен године 1947, мајор
УДБ-е Радивој Радовић из I дирекције за информације рекрутовао је као агенте Анђелка
Пејовића из села Соколовца, округ Караш и Ђорђа Стојковића, полицијског комесара у
Оравици са којима је одржавао директну везу, позивајући их на састанаке у Белу Цркву,
Југославија у конспиративној кући Деспотовића са још другим официрима УДБ-е: капетан
Васић, поручник Мирковић и потпоручник Радуловић.
Године 1946. Радивој такође рекрутује и Саву Бугарског.
За обучавање рекрутоване агентуре у оквиру југословенских учитеља у Румунији,
поручник УДБ-е Мирковић дошао је у Банат између децембра 1946 – јануара 1947. под
маском школског инспектора.
Осим тога он је на радилишту Шамац – Сарајево рекрутовао агентуру коју је пренео
у Румунију“.
Као што је користила неке реакционарне елементе из оквира Словенског
Антифашистичког Фронта, УДБ-а је увукла своје људе и у руководство Савеза Словенских
Културних Удружења.
У вези с тим Милош Тодоров каже:
„Приликом организовања Савеза Словенских Културно-Демократских Удружења,

110
Душан Јовановић који је себи обезбедио сву моју послушност према њему гурнуо ме
помоћу других руководилаца Савеза, које је он рекрутовао на положај генералног
секретара Савеза Културно-демократских Удружења у Румунији“.
Титова клика је путем своје агентуре у НРР покушавала да клевета РКП, а затим
РРП са циљем да отцепи југословенско становништво румунског Баната од Партије и да је
гурне на злочине противу народно-демократског режима наше земље.
Оптужени Милош Тодоров каже:
„Органи југословенске безбедности, сходно директивама примљених од Тита и
његове владе, у њиховој шпијунској и диверзантској делатности коју су водили на
територији НРР, радили су и у правцу клеветања и омаловажавања Румунске
Коминистичке Партије а затим Румунске Радничке Партије. Овом се линијом тежило
привлачењу српског становништва Румуније ка титовској политици и његовом усмеравању
ка диверзантским акцијама поткопавања народне демократије у НРР“.
У вези с тим проблемом оптужени Миладин Силин каже:
„У пролеће 1948. године дошавши кући, то јест у село Дињаш, Милош Тодоров ме
је позвао код себе кући и запитао ме је о делатности Партије и о делатности и
популарности Словенског Удружења, постављајући ми у исто време питање ко ужива већи
ауторитет, Партија или Словенско Удружење.
Ја сам одговорио да Партија. Мој је одговор веома разљутио Милоша Тодорова,
који је рекао да не Партија, већ Словенско Удружење треба да буде оно које да ужива већи
ауторитет и популарност у селу и око којег ми треба да мобилишемо све југословенаске
елементе села, јер, ово је једини исправни пут којим ми југословени треба да идемо“.
Да би могао што ефикасније извршити злочиначку делатност поткопавања нашег
демократског режима, УДБ-а је дала наређење да се омогући продирање њене агентуре у
државни апарат НРР и у партијске организације, на што важније положаје.
Оптужени Божидар Станојевић изјављује:
„Почетком месеца јануара 1948, на саветовању одржаном са Душаном Јовановићем
у стану Горице Тодоровић, исти ми је рекао... да се у НРР појављује други проблем, да ће
се основати органи за руководство као што су привремени комитети, задруге и тако даље.
Овде треба да се трудимо, да уђу наши људи. Шта ми не бисмо дали да имамо и једног
министра. На тај начин, када ће Партија тражити предлоге и препоруке од Словенског
Удружења за разне руководеће положаје, ми треба да имамо унапред спремљене наше
људе да их предложимо“.
А оптужени Милош Тодоров, показује конкретно како је УДБ-а поступила с њим:
„Када ми је Душан Јовановић поверио задатак да активишем за њега на линији
шпијунаже, дао ми је упутства да, би успео у овој делатности, гледам да се што више
приближим личностима са којима долазим у додир, нарочито из руководства РКП и затим
РРП, и уопште са руководиоцима државних установа, укључив министарства и да се
трудим да дођем са њима што чешће у додир, да би на овај начин могао активисати на
линији коју ми је он одредио.
„Истовремено ми је Душан Јовановић рекао, да ће ме он у циљу извршавања како
шпијунског задатка, тако и задатка постављеног од југословенске безбедности путем њега
прогурати на руководеће положаје политичке одговорности.
Ово ће учинити и са осталим елементима који ће бити потребни за њихову службу“.
У наставку оптужница показује:
Сва ова многострана злочиначка делатност агената фашистичког џелата Тита имала
је за циљ да служи интересима америчких и енглеских империјалиста којима је Тито
продао слободу и независност југословенског народа и у чији јарам се трудио да увуче и
нашу земљу.
У вези са подлим циљевима титовских акција у Народној Републици Румунији,

111
оптужени Милош Тодоров признаје:
„Ова шпијунска и диверзионистичка делатност коју је организовала и развила
југословенска амбасада у Букурешту на територији Народне Републике Румуније, путем
својих чиновника, уствари официра УДБ-е, по директивама југословенске Титове владе,
имала је за циљ спречавање изградње социјализма у НРР.“
Демаскирање Тита и његове банде издајника Резолуцијом Информационог бироа у
јуну 1948, повећало је будност свих напредних снага мирољубивих и слободољубивих
народа против сплеткарења банде шпијуна и убица у служби ратноизазивачког
империјализма.
Од буржуаског национализма титовска клика прешла је на фашизам, прешла је у
целости и отворено у табор империјалистичких изазивача рата. Као и против осталих
земаља народне демократије, Титови београдски фашисти злочиначким бесом појачали су
своју подлу злочиначку делатност против режима народне демократије у нашој земљи.
Поред средстава за акцију употребљених до тада, поред агената употребљених до
Резолуције, Тито је покренуо нове облике бандитске делатности, рекрутовао је друге
подлаце, издајнике југословенског народа, социјализма и демократије.
Прво место у злочинима покренутим и извршеним од Тита путем својих агената у
НРР заузима, као и раније гнездо шпијуна у југословенској амбасади у Букурешту, где су
злочиначком делатношћу руководе редом Ранко Зец, Воја Балџић, Добрица Богдановић и
Драго Рафај.
НОВ ОБЛИК ЗЛОЧИНАЧКЕ ДЕЛАТНОСТИ ЈУГОСЛОВЕБСКЕ АМБАСАДЕ У
БУКУРЕШТУ ЈЕСТЕ ТАЈНО РАСТУРАЊЕ СУБВЕРЗИВНОГ МАТЕРИЈАЛА, БРОШУРА
И МАНИФЕСТА, ПУТЕМ КОЈИХ СЕ КЛЕВЕТА ВЕЛИКА ЗЕМЉА ПОБЕДОНОСНОГ
СОЦИЈАЛИЗМА И ЗЕМЉЕ НАРОДНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ И ПОТПИРУЈЕ СЕ МРЖЊА
ПРОТИВ КОМУНИСТИЧКИХ И РАДНИЧКИХ ПАРТИЈА ОВИХ ЗЕМАЉА.
Субверзивни материјал донесен у великим количинама путем дипломатских
курира, који су на тај начин грубо нарушавали међународна правила, био је растуран
одмах после Резолуције, путем књижаре „Југослвоенска Књига“.
Југословенска амбасада организовала је такође у румунском Банату три центра за
растурање субверзивног материјала, које су центре предводили агенције титовске
шпијунаже, учитељи Панта Лукић, Маршан Анте и Гојко Вукмировић.
У вези с тим оптужени Бошко Лацић изјављује:
„Растурање материјала из Југославије почело је у Банату августа месеца 1948.
године. У почетку овај материјал долазио је путем књижаре „Југословенска Књига“ у
Темишвару и путем појединих непознатих људи који су прелазили границу, доносили и
растурали материјал. У јесен 1948. године, у Банату су организована три центра за
растурање којим су руководили учитељи: Панта Лукић, Маршал Анте и Гојко Вукмировић.
Материјал су примали било из амбасаде, било непосредно преко границе. Материјал из
амбасаде непосредно је подизао један од ова три учитеља, који су у овом циљу чешће
одлазили у Букурешт, а материјал је долазио из Југославије путем дипломатских курира.“
Сходно једном хитном наређењу УДБ-е југословенска амбасада, путем удбоваца
Балџића и Богдановића, отпочела је непосредно растурање субверзивног материјала
поштом, на адресе које су достављали шпијуни Стојанов Павле и групе чиновника
амбасаде који су, прикривено ноћу, бацали у двориште грађана прљаве летке београдске
клике. Идентификовани су као учесници ове групе за растурање клеветничког материјала,
чиновници амбасаде Добрица Богдановић, Петрина Звонко, Владимир Каришић, Воја
Балџић, Драга Белавић, Мира Рафај, Душко Јанковић, Бошко Лацић и Медић Никола.
Бошко Лацић и Медић Никола били су изненада ухваћени када су растурали
субверзиван материјал у ноћи 16 јула 1949. и ухапшени.
Југословенска амбасада путем Бошка Лацића организовала је и непосредно

112
растурање субверзивног материјала у Банату и рекрувовала у овом циљу Ђурђев Перу и
Ђурђев Богдана из Сараволе.
Истовремено са акцијом за поткопавање нашег режима народне демократије путем
растурања субверзивног материјала, југословенбска амбасада појачала је шпијунску
делатност.
Воја Балџић и Добрица Богдановић одлазили су често за примање обавештајних
извештаја из Баната, а и Бошко Лацић непосредно прикупља информације војног
карактера.
Оптужени Станојевић Божидар, Милутиновић Никола, Недић Вида и сведоци
Николин Лазар, Вемић Лазар, Недомачки Маринко и Петров Бора, показују подробно како
су официри УДБ-е Воја Балџић, Ранко Зец, Добрица Богдановић и Драго Рафај,
камуфлирани као југословенски дипломати амбасаде у Букурешту непосредно и стално
управљали шпијунском делатношћу у Банату, примајући информативне извештаје и дајући
упутства за прикупљање информација у ова три сектора: политички, економски и војни.
О овим, сведок Лазар Николин изјављује: „Дошао је у Темишвар у зиму 1948.
године у „Југословенску Књигу“ неки Добрица Богдановић из југословенске амбасаде у
Букурешту, одвео ме на страну и рекао: „Здраво Авраме“ и рекао је да ћу одсад радити са
њиме. Он ми је тада рекао да се информишем за ова три питања: политичко, економско и
војно“.
А оптужени Никола Милутиновић признаје: „Чиновници југословенске амбасаде у
Букурешту са којима сам био повезан у акцији за шпијунажу у корист ОЗН-е и затим УДБ-
е између 1946-1950. и којима сам предао информативне извештаје, и с друге стране примао
од ових упутства и новац за наш шпијунски рад у корист југословенске безбедности (ОЗН-
а и касније УДБ-а) били су:
1. Душан Јовановић који је био секретар југословенске амбасаде у Букурешту.
2. Добрица Богдановић, конзул.
3. Воја Балџић.
4. Рафај Драго, секретар југословенске амбасаде.
Сви ови под маском дипломатских функција које су имали, непосредно су
руководили титовском шпијунском службом у Румунији“.
Оптужени Никола Милутиновић, Божидар Станојевић и Видосава Недић као и
сведоци Маринко Недомачки и Лазар Николин признају да су примили за своју подлу
делатност знатне своте новца.
У вези с тим, Никола Милутиновић признаје:
„За учињене услиге ОЗН-и, а затим УДБ-и, примио сам од ових око 150 хиљада
леја. Новац за Виду Недић лично и за намирнице које сам купио Божи Станојевићу док је
био ухапшен, остављао сам засебно“.
Сви официри УДБ-е из амбасаде у Букурешту, бавили су се припремањем бекства
Боже Станојевића из Темишварског затвора као и са припремљеног тајног прелаза границе
овог, Николе Милутиновића и Виде Недић. У овом циљу припремали су путем Милутина
Исака лажне личне исправе, које је Милутин Исак украо из општине у Малом Бечкереку
где је био чиновник, и предузели су мере за наоружање Милутиновића.
Бошко Лацић развија веома разнолику шпијунску делатност, рекрутујући агенте за
титовску шпијунажу Перу Ђурђева, Богдана Ђурђева и Раду Живановог.
Они организују једну конспиративну кућу у општуни Чанад, код Раде Живановог и
помажу Гедошу Тодоровом Равосији да побегне у иностранство и да избегне да одговара
пред судским властима.
Пуковник Радовић често одлази у пограничну зону, нарочито у Вршац и Белу
Цркву, одакле непосредно руководи рекрутовањем, инструктажом и тајним слањем преко
границе титовских агената и шпијуна.

113
 У вези с тим, оптужени Анђелко Пејовић изјављује:
„Исто у току месеца јуна 1947, позвао ме је Деспотовић, код којег сам се упознао са
мајором УДБ-е, из Београда Радовићем, и капетаном Васићем из Вршца. Циљ састанка био
је да се лично упознам са Радовићем, да би ме рекрутовао за њихову мрежу шпијунаже“.
И даље: „После резолуције Информационог Бироа позвао ме пуковник Радовић у
пратњи Бранка, пред границе, у једну шуму са врбама. Овде је Радовић од мене тражио
информације...
Радовић ми је рекао да треба да изнова почнем рад и дао ми пакет летака да их
растурим у Соколовцу“.
Тито, издајник и смртни непријатељ социјализма и демократије, гушећи у крви
жељу југословенског народа за слободу, покушава да оствари и сада помоћу
империјалиста свој план присаједињења румунског Баната Југославији.
УДБА, као и југословенска амбасада у Букурешту, омогућује да се прозру Титови
бандитски планови, они проглашују неизбежност заузимања румунског Баната од стране
клике београдског џелата.
Сведок Жива Валевић, говорећи о седници за инструктажу одржаној после
Резолуције Информационог Бироа, са потпоручником УДБ-е Вишњићем из Беле Цркве,
изјављује: „НА РАСТАНКУ ПОТПОРУЧНИК ВИШЊИЋ НАМ ЈЕ РЕКАО ДА ЋЕ
УСКОРО РУМУНСКИ БАНАТ ПРИПАСТИ ЈУГОСЛАВИЈИ“.
Злочиначки план Тита предвиђа међутим не само агресију с поља, већ и оружану
побуну против демократског режима у нашој земљи.
Оптужени Жива Петров признаје да му је официр УДБ-е Јова Зец из Јаше Томића,
који га је рекрутовао као шпијуна, поред задатака шпијунаже и растурања субверзивног
материјала дао и овај:
„Да агитује за побуну међу српским становништвом“.
У припреми наоружане побуне важну улогу имала су и надаље шпијунска гнезда,
камуфлирана под називом југословенска амбасада у Букурешту. Официри УДБ-е угнездени
као дипломатски претставници у Букурешту, злоупотребљавајући указано гостопримство и
газећи уговоре и међународна правила, претворили су зграду амбасаде у слагалиште
оружја и муниције.
Оптужени Бошко Лацић каже да је:
„У Југословенској амбасади у Букурешту, где сам вршио дужност, било 1948.
године око 60-70 војних пушака „Маузер“ неких 7-10 аутоматских пиштоља „Шмајсе“ као
и сандук са дефанзивним гранатама. Сем тога налазило се: 2 велика сандука муниције за
пушке, неколико џакуљица за пушке и око (?) кутија муниције за пиштоље. Такође се у
подруму Амбасаде налазило отприлике 5 великих затворених сандука.
У вези са тим Никола Медић изјављује: „У подруму зграде југословенске Амбасаде
у Букурешту видео сам 1947 и 1948. године слагалиште оружја и муниција одприлике 70-
100 карабина „Манлихер“ и „Маузер“, 4-5 сандука гранате 5-6 сандука муниције, 6-7
сандука пушака у којима је било отприлике 300 пушака“.
У пролеће 1949. године као што износи оптужени Медић Никола, оружје је било
припремљено за употребу:
„Ово су оружје у месецу марту или априлу 1949. чистили и мазали Петрина Звонко,
Личник Алојз, оба чиновника амбасаде у Букурешту“.
А маја 1949, било је пренешено из Амбасаде ближе местима одређеним за акцију.
Исто оптужени Медић изјављује: „Ове пушке и муниције биле су превезене из амбасаде, у
месецу мају 1949, по наређењу УДБ-аша Рафај Драгоја и Воје Балџића са два аутомобила
амбасаде „ХОРХ“ „Капитен“.
Ово су неколико од злочина које је починила група титовских шпијуна агенти
америчког и енглеског имеријализма окорели непријатељи напретка и мира.

114
 Оптужница установљава у закључку кривицу свакога од оптужених, после чега
врши правно уврштавање злочина које су оптужени извршили.
(Ађерпрес)
ПРОЦЕС ГРУПЕ ШПИЈУНА И ИЗДАЈНИКА У СЛУЖБИ ШПИЈУНАЖЕ
ТИТОВЕ ФАШИСТИЧКЕ КЛИКЕ
Наставак саслушања оптужених
Утисци из судске сале
На седници саслушан је оптужени Милош Тодоров из групе титовских шпијуна са
оптуженичке клупе. Овај шпијун који је имао низ одговорних функција потврдио је у
целости, као и остали оптужени чињенице констатоване у току истрага и које су
обухваћене у оптужници. Његово саслушање је поново снажно доказало сплеткарења
југословенске владе у циљу империјалистичког присаједињења румунског Баната
Југославији. Из изјава шпијуна Милоша Тодорова, поново је произашла подла тактика
рада Титових агената који су желели свим средствима да компромитују партијске органе,
да им руше престиж, да им смање уплив. И све ово свакако не случајно, већ из разлога што
Партија око себе окупља радне масе и води у борбу за социјализам.
Обухваћен паником, шпијун Никола Медић, покушава да смањи своју тешку
кривицу, тражећи на крају саслушања да допуни своје претходне изјаве. Оно што каже,
открива још више баруштину у коју су загазили „дипломати“ југословенске амбасаде. Он
показује како су се ови наоружали са пиштољима у њиховом делу „тоталне дипломатије“
као Ачесон.109
У четвртак су почели да се пред судом ређају сведоци. Од јутра до мрака 24
сведока, саучесници и оруђа шпијуна са оптуженичке клупе, нису учинули ништа друго до
да потврде у својим исказима све што се сазнало у току истраге и саслушања.
Неки од сведока додали су још извесне појединости, које још јасније показују
наказност планова клике београдских убица и шпијуна и везе титоваца са англо-
америчким империјалистима.
Скоро сваки сведок је споменуо чланове југословенске амбасаде са којима је имао
везе. Лазар Вемић имао је везе са Душаном Јовановићем и Ранком Зецом, Маринко
Недомачки и Лазар Николин са Добрицом Богдановићем и са Рафајем итд. Југословенски
„дипломати“ нису „радили“ из канцеларије. Ишли су на терен.
Шпијуни су били у сталној вези са југословенском УДБ-ом. Прелазили су границу
помоћу лажних акта. Сведок Милутин Исак, чиновник Привременог комитета у Чанаду,
признаје да је он био један од оних који су набављали непопуњена уверења, булетине и
легитимације које су шпијуни попунили са дотичним именима. Никола Радосављевић,
брат оптуженог Светомира Радосављевића и Милан Мирков изнели су појединости о
припремама које су се вршиле у погледу присаједињења Клисуре Југославији. Милан
Мирков је пред судом показао низ титовских елемената који су користили у шпијунским
циљевима југословенско претставништво у администрацији Гвоздених Капија [Ђердапа].
Рада Фенлачки, школски инспектор из Букурешта, потврђује појединости о везама
са југословенским министром Велебитом, познатим енглеским шпијуном и покушаје
југословенске владе да под разним маскама сакрије своју играну улогу у организовању
акције присаједињења у Банату.
*
Саслушање сведока у процесу групе шпијуна и издајника у служби Титове
фашистичке клике је завршено. Као оптужница и саслушање сведока показали је јавном
мњењу да је банда џелата Тита на заповест америчких империјалиста сплеткарила да би
поткопала режим народне демократије у нашој земљи, тежила је претварању наше земље у
ратно поприште и мостобран против Совјетског Савеза. Исто пак као у Мађарској у
109
Dean Acheson, државни секретар у Трумановој администрацији

115
Бугарској и Албанији агресивни маневри титовске банде и њених америчких господара
били су изиграни.
На седници процеса групе шпијуна и издајника у шпијунској служби Тита
саслушани су оптужени Милорад Адамов и Милош Тодоров.
Југословенска амбасада у Букурешту агентура шпијунаже и провокације
Оптужени Медић допуњује своје изјаве
Пре почетка њиховог саслушања, први записничар је известио председника да
оптужени Никола Медић жели да буде поново саслушан, да би дао извесна разјашњења у
вези са својим саслушањем.
Пошто је суд одобрио поновио саслушање, уведен је оптужени Никола Медић.
Поново саслушање вршено је путем тумача.
ПРЕДСЕДНИК: Шта имате још да додате и каква прецизирања желите да учините?
ОПТУЖЕНИ: Желим да кажем прво нешто у вези са делегатом УДБ-е, који је
дошао у НРР 1949. године фебруара месеца.
ПРЕДСЕДНИК: Изјавите све шта имате да кажете у вези са овим питањем?
ОПТУЖЕНИ: 1949. године месеца фебруара дошао је овај делегат и остао је код
нас месец дана. Сваког дана био је на терену са Војом Балџићем и Добрицом
Богдановићем ради сакупљања информација. Пошто је овај делегат остао месец дана у
земљи, имао сам посла дан и ноћ да пренашам информације УДБ-и.
ПРЕДСЕДНИК:Да ли још имате нешто да изјавите?
ОПТУЖЕНИ: Да, у вези са пиштољима које су купили чинивници амбасаде.
Јуна 1949. Константин Оуминовић донео је у торби 4-5 револвера у амбасаду. Ове
пиштоље купили су Владимир Каришић, Александар Дурић, Душко Јовановић и други.
Драго Рафај ми је рекао да је добро да сви чиновници амбасаде имају револвере.
Оптужени је даље изјавио:
Једне ноћи јула 1949. примљена су два хитна телеграма од УДБ-е из Београда. У
првом телеграму тражило се да одмах отпочне акција растурања титовског материјала.
У другом телеграму тражило се да одмах ступи у везу са политичким емигрантима
у Румунији и да се дозна где се налази стан Голубовића. Такође да се дозна где се налази
редакција листа политичких емиграната. Исто, да чиновници југословенске амбасаде
ступе у додир са политичким емигрантима да теже да их одстране од резолуције
Информационог бироа, дакле да учине тако да се емигранти не сагласе са овом
резолуцијом.
Још имам да прецизира нешто у вези са делатношћу Бошка Лацића. Бошко Лацић
често је путовао у Банат и оданде је доносио информације у вези са војним јединицама
које су се налазиле у Банату.
Бошко Лацић је донео информације у везу са стањем српског становништва, и
рекао је да је српско становништво из Баната терорисано од румунских власти и не ужива
равноправност. Чиновници амбасаде су међу собом дискутовали и знали да су ове
информације биле лажне, али су морали да предају УДБ-и ове лажне информације.
ПРЕДСЕДНИК: Из каквог разлога је требало слати ове лажне информације УДБ-и?
ОПТУЖЕНИ: Они су морали да пошаљу овакве лажне информације УДБ-и да би
их издајничка Титова клика имала у руци, да би водила кампању увреда и провокација на
адресу НРР.
ПРЕДСЕДНИК: Никола Медић, имате ли још нешто да додате?
ОПТУЖЕНИ: Официри УДБ-е који су се налазили у југословенској амбасади
нарочито су се бавили шпијунажом и сакупљањем информација и ЈУГОСЛОВЕНСКА
АМБАСАДА НИЈЕ БИЛА ДРУГО ДО ЈЕДНОСТАВНА АГЕНТУРА ЗА ПРОВОКАЦИЈЕ.
Саслушање оптуженог Милорада Адамова
Оптужени је саслушан путем тумача, који је прочитао део оптуженице у погледу

116
оптуженог.
ПРЕДСЕДНИК: Када, где и под каквим околностима сте се упознали са Црним
Батом?
ОПТУЖЕНИ: Јануара 1945. био сам позват у срески комитет Комунистичке партије
Југославије у Кикинди од стране секретарице среског комитета. Овом приликом
секретарица ме је упознала са Црним Батом. Исто овом приликом рекла ми је да нећу
имати никакву другу партијску дужност сем оних које ћу примити од Црног Бате.
ПРЕДСЕДНИК: Каква упутства сте примили од овога у погледу шпијунске акције
коју сте требали вршити на тириторији НРР?
ОПТУЖЕНИ: Он ме је питао да ли имам познанике у Румунији, или да ли имам
родбину. Одговорио сам му да немам. У међувремену дошао је Милош Гавранов из
Кикинде и Црни Бата ме је питао да ли познајем ову особу. Одговорио сам му да га
познајем. Онда ми је Црни Бата рекао да ћемо нас двоје поћи у Румунију, упознаћемо се са
другом двојицом, тројицом и мораћу да тражим карактеристике оних који су отишли из
Румуније као партизани у Југославију:
ПРЕДСЕДНИК: Под каквим околностима вам је рекао Црни Бата да су све
информације које сакупља за ОЗН-у?
ОПТУЖЕНИ: Једном када сам морао ићи у Румунију, Црни Бата ми је рекао: ако ће
те неко од твојих веза упитати за кога су ове информације одговори им да су за ОЗН-у.
ПРЕДСЕДНИК: Када сте дошли први пут у Румунију, са киме сте ступили у везу и
какве сте информације сакупили?
ОПТУЖЕНИ: Први пут сам дошао у Румунију половним јануара 1945.
ПРЕТСЕДНИК: Са ким сте ступили у везу?
ОПТУЖЕНИК: Гавранов ме је упознао са Ромулусом Фаркашом из Сенпетра, кога
је Гавранов познавао од пре. Из Сенпетра сам пошао у Сараволу, где ме је Гавранов
упознао са Симом Јаношевим, који је био рођак Гавранова.
ПРЕДСЕДНИК: Какве сте информације сакупили том приликом?
ОПТУЖЕНИ: Овом приликом, тражио је од мене да припремим податке о онима
који су се налазили у Југославији као партизани. Упитан какве је још дужности примио од
Црног Бате, оптужени је показао да је морао да се информише о начину како види
становништво београдску титовску владу, о начину како је Совјетска армија виђена, шта
говори реакција о југослвоенском титовском режиму, шта говори против Совјетског
Савеза, против Совјетске армије и против демократске владе у Румунији.
ПРЕДСЕДНИК: Од кога сте добили све ове информације и коме сте их предали?
ОПТУЖЕНИ: Ове информације примио сам у Сенмиклушу од Борислава Коњића, у
Сараволи од Симе Јаношева, и у Сенпетру од Ромулуса Фаркаша. Све ове информације
однео сам у Југославију и предао сам их Црном Бати.
ПРЕДСЕДНИК: Какве сте још друге задатке примили у погледу сакупљања
информација из Румуније?
ОПТУЖЕНИ: Сећам се да сам једном добио упутства да се интересујем како је
организовано Словенско удружење у Румунији, колики је број чланова, који су
руководиоци и како су руководиоци виђени од становништва. Како је организована
Комунистичка партија, који су чланови Партије, ако постоје легионари у Партији, шта
говоре против Партије и против демократске владе др Петра Грозе.
ПРЕДСЕДНИК: Колико пута сте били у Румунији за сакупљање информација и
каквог су карактера биле информације које сте сакупљали?
ОПТУЖЕНИ: У Румунији сам био 15 пута, можда 20 пута. Сакупљене
информације биле су већином политичког и привредног карактера.
Оптужени је затим показао суду да је два пута одбио да се пријави УДБ-и да би био
послат у Румунију и да је так трећи пут отишао.

117
 Оптужени је показао да му се овог пута претило и од страха је био присиљен да оде
у Румунију.
Саслушање оптуженог Милоша Тодорова
ПРЕДСЕДНИК: Да ли вам је позната акција присаједињења румунског Баната
Југославији?
ОПТУЖЕНИ: Да, позната ми је акција присаједињења румунског Баната
Југославији.
ПРЕДСЕДНИК: Који су елементи из Румуније били употребљени и овој акцији?
ОПТУЖЕНИ: У овој акцији били су употребљени елементи из руководства
Словенског антифашистичког фронта из Румуније, Савеза Словенског културно-
демократског удружења из Румуније, који су одобрили линију указану од стране Душка
Јовановића , који су одобрили и ову акцију.
ПРЕДСЕДНИК: Које су биле ове особе?
ОПТУЖЕНИ: Из руководства Савеза словенских културно-демократских удружења
био сам ја, Паја Стојанов, Јоца Сапунџин, Божидар Станојевић, Рада Фенлачки. Из
Словенског антифашистичког фронта били су: Рада Фенчалки, Паја Стојанов и Љубица
Марковић.
ПРЕДСЕДНИК: Марта 1945. била је једна делегација Словенског антифашистичког
фронта у Новом Саду. У каквом циљу, ко је преводио ову делегацију?
ОПТУЖЕНИ: Марта 1945. једна делегација Словенског антифашистичког фронта
из Румуније, предвођена од Душка Јовановића отпутовала је за Нови Сад са циљем да
тражи присаједињење румунског Баната Југославији.
ПРЕДСЕДНИК: А у Београд каква је делегација била послата, у каквом циљу и с
киме је ступила тамо у везу?
ОПТУЖЕНИ: Сем делегације из 1945, крајем 1946. године друга делегација која се
састојала од Душана Јовановића и у којој сам био и ја, Горица Тодоровић, Јоца Сапунџин,
Бошко Лацић и прота Николић, била је послата у Београд, где је била примљена у
Министарсву спољних послове од стране генерала Велебита, помоћника министра овог
департмана.
Окорели агент Интелиџенс Сервиса Велебит спремао је фашистичку провокацију
присаједињења Баната Југославији.
Са генералом Велебитом дускутовало се о стању југословенског становништва у
Румунији и он нам је саопштио да ће ускоро доћи до извесних промена и то: Клисура,
јужни део карашког округа који се граничи Дунавом, биће присаједињен Југославији, а
Југословени северног Баната биће присељени у Југославију.
Према речима генерала Велебита ова промена требала је да се ускоро догоди. После
нашег повратка у Румунију, након 5-6 месеци, Душан Јовановић ми је лично дао задатак да
саставим статистику о стању српског становништва у Румунији. Знам да је то била
статистика, која је предвиђала[износила н. н.] број сеоског становништва, материјално
стање, стоку, инвентар, ораћу земљу, зграде итд. Затим политичку припадност и ако су
били или не у југословенској армији као добровољци.
Ову сам статистику саставио ја и најближи сарадници из руководства Словенског
Демократског Удружења и она је предата Душку Јовановићу.
Душко Јовановић ми је рекао зашто се ова статистика прави, али смо ми били
уверени да се она саставља за ону примену која би имала да се спроведе у погледу стања
српског становништва у Румунији, као што ми је рекао Душко Јовановић.
Упитан, какав је циљ имао Конгрес Антифашистичког Фронта сазван у Темишвару
1945, оптужени је показао да је према примљеним упутствима од југословенске владе, циљ
био да се тражи анексија румунског Баната, његово присаједињење Југославији.
Оптужени је затим указао на то да су после распуштања Словенског

118
Антифашистичког Фронта титовски агенти наставили своју шпијунску делатност иза леђа
Савеза Словенских Културно-Демократских Удружења и да су неки елементи – међу
којима је био и он – из руководства Савеза, имали задатак да спроведу у дело политичку
линију коју је дала УДБ-а, југословенска безбедност, путем Душана Јовановића у погледу
развијања шпијунске делатности.
ПРЕДСЕДНИК: Да ли сте били рекрутовани у шпијунску службу титовске
безбедности када, од стране кога и под којим околностима?
ОПТУЖЕНИ: Јесте, био сам рекрутован у службу УДБ-е, југословенске
безбедности, у јесен године 1945. од Душка Јовановића.
ПРЕДСЕДНИК: Каква сте упутства примали на шпијунској линији, која сте
требали да извршите у земљи?
ОПТУЖЕНИ: Душан Јовановић ми је рекао да треба да ступим у додир са
руководиоцима Румунске Комунистичке Партије, са шефовима разних државних установа,
да са њима ступим у што присније везе да бих могао развити своју делатност.
ПРЕДСЕДНИК: Какве сте информације сакупљали, шта сте послали и коме?
ОПТУЖЕНИ: Информације сам сакупљао непосредно и лично их предавао Душку
Јовановићу путем Горице Тодоровић, лично или писмено. Што се тиче карактера
информација, оне су у већини случајева имале политички значај као на пример: како се
развија политичка борба у парламенту, који је став либералнбе и социјал-демократске
партије, који је став Румунске Комунистичке Партије и касније Румунске Радничке
Партије у вези са проблемима које смо им постављали по наредби Душана Јовановића.
ПРЕДСЕДНИК: Какву је линију одредила УДБ-а у погледу Партије и какве је
намере имала УДБ-а на територији НРР?
ОПТУЖЕНИ: Линија коју је одредила УДБ-а према РКП и касније према РРП била
је следећа: пре свега била је да се Партија пред српском масовном организацијом стави у
сенку, да се ослаби углед Партије у редовима српског становништва у Румунији.
Штавише, неки од агената УДБ-е у Румунији, као на пример Душко Јовановић, чак су и
клеветали Партију. Он није само једном заузео такав став пред руководством Савеза
Словенских Културно-Демократских Удружења.
Оптужени је затим показао да је УДБ-а поставила задатак својим агентима у
руководству Словенског Антифашистичког Фронта, а затим и Савезу Словенских
Културно-Демократских Удружења да одврате српске масе са линије Партије, са циљем да
их могу употребити у разним диверзионистичким акцијама, да би их могли употребити
чак и за шпијунску делатност.
ПРЕДСЕДНИК: Да ли има оптужба да стави какво питање?
ТУЖИЛАЦ: Молим вас да запитате, да ли је УДБ-а организовала прелаз оптуженог
преко границе?
ОПТУЖЕНИ: Године 1949. отприлике месеца марта Воја Балџић, о коме сма казао
да је био чиновник југословенске амбасаде, дошао је к мени у Брашов и саопштио ми да је
југословенска амбасада у Букурешту организовала мој тајни прелаз преко границе у
Југославију. Ја сам то тумачио као жељу Воје Балџића да ме наведе да пођем у Југославију
са циљем да се камуфлира све оно што сам у Румунији по његовом упутству и по упутству
других агената УДБ-е извршио.
ПРЕДСЕДНИК: Оптужени Милоше Тодорове, признајете ли да сте издали земљу и
цео наш народ, који са полетом ради на изградњи социјализма, за благостање целог народа?
ОПТУЖЕНИ: Јесте, господине председниче, признајем своју кривицу. Признајем
да сам издао Народну Републику Румунију, радничку класу, њену Партију и цео радни
народ који се бори за изградњу социјализма у нашој земљи.

119
 Седница је затим прекинута на пола сата.
При поновном отварању, пошто су оптужени доведени на оптуженичку клупу,
прочитани су искази оптужених на саслушању.
(Ађерпрес)
Саслушање сведока
На седници процеса групе шпијуна и издајника у служби титовске службе,
отпочело је саслушање сведока. Први је саслушан сведок Борислав Коњић, који каже да је
оптуженом Милораду Адамову давао разне информације да је затим одржавао везу са
оптуженим Божидаром Станојевићем, који му је предложио да сакупља информације.
Сведок је показао да је Душан Јовановић, секретар југословенске амбасаде у
Букурешту руководио титовску шпијунску мрежу о признао да је и он лично водио
шпијунску делатност.
Борислав Конић је затим изнео пред судом да је имао везе са Мирком Петровићем,
југословенским представником у Темишвару, којем је давао информације. Из исказа
сведока јасно је произишла улога коју је у овој шпијунској делатности играла
„Југословенска књига“ у Темишвару.
Саслушан је затим сведок Бора Петров који је показао да га је рекрутовао у
титовску шпијунску службу Лазар Вемић. Он је указао на делатност коју је водио у овом
правцу.
Говорећи о задацима које је имао у оквиру шпијунске службе, сведок је изјавио:
„У јуну 1948, као одговорни уредник „Правде“ (у Темишвару), примио сам задатак
од Божидара Станојевића да што више популаришем Тита“.
Бора Петров је признао да је радио у служби УДБ-е којом је руководила
југословенска амбасада путем Ранка Зеца.
Сведок Лазар Вемић, стар 24 године, исказује да га је у мрежу југослвоенске
шпијунаже рекрутовао Паја Стојанов. Касније је одржавао везу са оптуженим Божидаром
Станојевићем. Сведок признаје да је рекрутовао обавештајце по упутствима Душка
Јовановића.
Сведок Маринко Недомачки, по занимању берберин, изјавио је да га је у шпијунску
службу УДБ-е рекрутовао Божидар Станојевић.
Он је показао да је имао за задатак да рекрутује обавештајце и да носи разна
информативна писма Лазара Николина, Добрици Богдановићу.
Саслушан је затим сведок Добривој Станојев, који је био рекрутован у шпијунску
службу од Паје Стојановог од којег је добио задатак за давање информација од органа
Безбедности чији је чиновник био. Сведок је изјавио да је затим радио са Божидаром
Станојевићем којег препознаје на оптуженичкој клупи, а затим са Милутиновићем којег
такође препознаје. Последњем давао је информације из органа Безбедности.
Добривој Станојев је показао да је вршио шпијунску делатност за ОЗН-у и УДБ-у
од новембра 1945. до свог хапшења.
У своме исказу сведок Лазар Николин, по занимању стругар, каже да је био
рекрутован у титовску шпијунску службу месеца септембра 1946. Сведок је признао да је
давао информације у погледу рада у фабрици у којој је радио у вези са дискусијама које су
вођене на седницама. Ове је информације давао Паји Стојановом, Лазару Вемићу, Панти
Лукићу и Добрици Богдановићу. Последњи је од њега тражио да му да информације
политчког, економског и војног карактера.
После Богдановића он је одржавао везу са Драгом Рафајом.
Дао је исказ као обавештајац Милутин Исак, братић оптужене Видосаве Недић,
бивши чиновник привременог комитета у Чанаду.
Милутин Исак је казао да је у неколико махова носио пакете и писма за разне
титовске агенте, посредовањем Видосаве Недић и да је оптуженој дао 8 личних

120
легитимација, 8 књижица за зону, 8 акта држављанства и 8 табака чисте хартије са
печатом.
Запитан у коју сврху му је Видосава Недић тражила ова акта Милутин Исак
изјављује:
„Видосава Недић ми је рекла да су јој потребни да у случају да ће за њом трагати
органи Безбедности може доћи до пограничне зоне. Да су јој такође потребна за Божидара
Станојевића када ће побећи, да може прећи границу“.
Исак Милутин је изјавио да је Божидару Станојевићу дао две личне исправе са
печатом као и све неиспуњене књижице за зону са печатом.
Исто као обавештајац дао је исказ Никола Радосаљевић, који је изјавио да се
заједно са Зораном Вулетићем обавезао југословенској амбасади да организује мрежу
титовских обавештајаца и пропагандиста. ОН ЈЕ ИЗЈАВИО ДА ЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСКА
АМБАСАДА ДАВАЛА ПОТРЕБАН НОВАЦ ЗА ОВУ АКЦИЈУ. Упитан какве је
информације давао Зорану Вулетићу, он је рекао:
„Зоран Вулетић је од мене тражио да му поднесем извештај о стању у Клисури, из
којег да произилази расположење српског становништва према Резолуцији Информацио-
ног Бироа, став румунског становништва и власти према српском становништву, са ким се
може рачунати као титовцем и какав је састав привремених комитета.“
Никола Радосављевић је признао да су Зоран Вулетић као и његов брат Светозар
Радосављевић, били агенти ОЗН-е и да су у овом својству давали информације политичког,
економског и војног карактера. Он је суду приказао делатност коју су водили агенти
титовске шпијунаже за присаједињење Клисуре Југославији.
Упитан да ли је Слободан Пауљевић од њега тражио информације, Никола
Радосављевић је изјавио:
„Тражио је од мене да му послужим као обавештајац и то да му од особа које су
долазиле у Белу Цркву сакупљам информације о стању у нашој области. Слободан
Пауљевић тражио је да му опширније опишем стање у Клисури. Ја сам му дао краћу
монографију у којој сам међу осталим приказао став становништва према Титу, занимање
становника ове области, сународности и њихову сразмеру. Да би имао што јаснију слику,
саставио сам и једну мапу Клисуре“.
Саслушан је затим сведок Милан Марков, који је, запитан шта зна о акцији
присаједињења румунског Баната Југославији, казао да је професор Ника Гавриловић из
Беле Цркве, Југославија, пропагирао међу људима да ће Клисура и област око Темишвара
бити присаједињени Југославији.
У своме исказу сведок Жива Јанковић, по занимању трговац, показао је да је један
део елемента из руководства Словенског Антифашистичког Фронта долазио у Клисуру и
вршио пропаганду за присаједињење области Југославији.
Жива Јанковић је рекао да је примао упутства од ОЗН-е да у редовима
становништва врши пропаганду за Тита. Он је затим изјавио да је ОЗН-и послао 15-20
информативних нота према споразуму са оптуженим Светомиром Радосављевићем.
Сведок је затим рекао да је поднео један извештај којим се тражило присаједињење
Клисуре Југославији, који је извештај упућен ОЗН-и и југословенској амбасади у
Букурешту.
Саслушан је затим сведок Рада Панић који је изјавио да је саставио списак свих
људи Нове Молдаве који симпатишу са титовцима, списак који је предао оптуженом
Анђелку Пејовићу. Сведок је изјавио да је ширио титовске субверзивне брошуре донесене
из Југославије у Румунију.
У изјавама учињеним пред судом у вези са акцијом присаједињења румунског
Баната Југославији, сведок Рада фенлачки је приказао да је Тито путем својих органа
безбедности водио снажну пропаганду у редовима српског становништва у Банату.

121
 Рада Фенлачки је исказао да је приликом београдске посете неких руководилаца
Словенског Антифашистичког Фронта, титовска влада показала да се слаже и да
потстрекава акцију присаједињења румунског Баната Југославији.
У поподневној седници настављени су искази сведока.
(Ађерпрес)
Радно становништво српске народности тражи најтежу казну за ове изроде!
Вест о процесу групе шпијуна и издајника Титове фашистичке клике, који је
отпочео у Букурешту брзо се проширила по банатским селима са становништвом српске
народности.
Ова вест примљена је са задовољством од стране радних људи, који су се још
једном уверили да су они који се налазе у шпијунској служби београдске фашистичке
клике једино експлотатори села, кулаци или њихови синови, који су увек живели на грбачи
сиромаха.
На збору сазваном од стране комитета борбе за мир у Дињашу, друг Јовин Сава
председник Привременог комитета показао је сељацима ко су ови шпијуни. Али ко не
познаје ове када су они сисали живот радних сељака из Дињаша? Ко не познаје Милоша
Тодорова који је постао лекар само зато што је његов отац био трговац и зеленаш и давао
новац сиромашним сељацима на камате, бринући се да постави такве услове, да сељаци не
могу вратити новац да би их упропастио, као што је то учинио са Драгим Веселинов или
са Марком Љупковим којима је узео по два јутра земље. И Миладин Силин је такође
кулачки син, и он не би постао учитељ, да није живео са грбаче сиромаха, а да би са више
дохотка обрадио земљу држао је две слуге, Саву Сокоњева и Цветка Јовина.
Али оно се ниси задовољили тиме, већ су путем лажи и разних сплеткарења желели
да међу радним сељаштвом распирују најопаснији шовинизам. Казивали су сваком
приликом да не треба да се свађамо са кулацима већ да су наши непријатељи Мађари,
Немци, Румуни. „Као да и данас чујем речи шпијуна Тодорова, када нам је рекао – море
браћо, шта се мразите ви са кулацима, зар ми нисмо сви Срби“, - показао је друг Сава
Јовин.
Ови шпијуни употребили су Словенско удружење из места за њихове интересе
шпијунаже, уписујући све кулаке у ово Удружење да би оно руководило политичким
животом села, дакле кулаци.
Ови шпијуни желели би поново да радни сељаци који су се помоћу Партије и Владе
уписали у Колективно пољопривредно газдинство, постану њихови робови.
Радни сељаци из Дињаша тражили су смртну казну за ове изроде.
У фабрици „И.Р.П.“ као и у фабрици „Штефан Плавац“, „Технометал“ и „КАМ“
радници и сељаци у оквиру митинга одржаних јуче, тражили су најтежу казну за ове звери
са човечијим ликом који су угрожавали живот деце радних људи, стављајући се у службу
империјалиста, изазивача нових ратова.
У фабрици „Тимиш“ у оквиру седнице узео је реч инж. Раду Гуцуј и показао је да се
ови нису задовољили са немилосрндом експлоатацијом којој је подвргнут југослвоенски
народ, већ су желели да помогну поробљавање и других територија које припадају
земљама народне демократије.
Српско радно становништво наше земље бори се поред нас за изградњу
социјализма и демаскира ова империјалистичка сплеткарења, док се радно становништво
Југославије прикључује борби мирољубивих народа.
На крају митинга су радници путем телеграма упућеном војном суду у Букурешту
тражили најоштрију казну за титовске шпијуне.
У „ИРП“ мајстор Ђорђе Маринков који је присуствовао првог дана на процесу
говорио је радницима који су великим делом Срби, о развитку процеса, показајући им ове
издајнике у правој светлости, који су желели да од масовних организација српског

122
становништва из Баната створе легло раздора, гајећи помирљивост према класном
непријатељу и мржњу према свему што није српско, да би на тај начин скренули радне
људе српске народности са срећног пута којим су пошли, и да би ух бацили у руке
империјалиста.
„Ми радници српске народности – рекао је на крају друг Маринков – свесни смо
подлости које су учинили ови издајници и тражимо најоштрију казну. Нека дрхте сви ови
изроди и нека осете срџбу народа, који је одлучан да одбрани своје тековине газећи на
свом путу ка социјализму све издајнике кова Тита и његових слуга“.
Ц. Станимировић
Настављање саслушања сведока

На седници од четвртка по подне процеса групе шпијуна и издајника у Титовој

шпијунској служби наставило се салушање сведока.

Сведок Ђорђе Стојковић након што је показао да се ставио у службу ОЗН-е путем
мајора УДБ-е Радовића изјавио је да је – по упутствима овога – одржавао везу после
доласка у Румунију са оптуженим Анђелком Пејовићем. Сведок препознаје Анђелка
Пејовића на оптуженичкој клупи.Затим је као известилац исказао Богдан Деспотовић, по
занимању трговац, рођак оптуженог Анђелка Пејовића. Деспотовић је показао да су се у
његовој кући састајали оптужени и официри УДБ-е, мисија известиоца била је мисија
агента за везу.

Затим је био саслушан сведок Слободан Пауљевић, који је показао да је 1944 као
официр УДБ-е имао везе са оптуженим Светозаром Радосављевићем и Зораном
Вулетићем, рекрутујући и организујући прву групу информатора на територији Румуније
под руководством ове последње двојице.
Слободан Пауљевић је даље изјавио да је он после Резолуције Информационог
Бироа прекинуо везе са титовском кликом и шпијунском организацијом и да је избегао у
Румунију, откривајући и признајући почињена дела. Од овог датума он је почео да
демаскира злочиначку и шпијунску делатност Тита-Ранковића.
У свом исказу сведок Лазар Адамов је показао да је делегација која је била у
Београду, делегација коју су сачињавали међу осталима као оптужени Милош Тодоров
тако и сведок, поднела сходно упутствима УДБ-е потпуно лажно стање српског
становништва у Банату на састанку са генералом Велебитом и министром Субашићем.
У погледу питања присаједињења румунског Баната Југославији, које се
дискутовало у оквиру овог састанка, ево шта најављује сведок:
„Министар Субашић [Шубашић ?] је у потпуности одобрио наше излагање у
погледу присаједињења румунског Баната Југославији подржавајући нас и дајући нам
обећање да ће у скорој будућности помоћу англо-американаца Банат бити присаједињен
Југославији.“
Сведок је затим показао шпијунску делатност вођену од такозваних школских
инспектора српскохрватских школа у Банату, именованих од југослвовенске амбасаде
путем Душка Јовановића.
Затим је сведок Арса Иванов исказао, који показује да је активисао у титовској
шпијунској организацији и да је примао упутства од оптуженог Миладина Силина да
прати оне људе који се манифестују против Тита. Сведок је показао да је рекрутовао
обавештајце за шпијунску мрежу.
Сведок Љубомир Товладијац је изјавио да је одржавао везу са оптуженим Живом
Петровим и да му је овај дао упутства да рекрутује агенте за ширење титовских брошура.

123
Он је показао суду да је по упутствима Живе растурао титовске брошуре.
Затим је био саслушан сведок Жива Вујовић, који је показао да је имао везу са УДБ-
ом. Његова мисија је била да растура у редовима српског становништва у области
Темишвара, Оравице и Решице, титовски пропагандистички материјал. У вези са
садржајем овог материјала сведок изјављује:
„У титовским субверзивним брошурама могле су се читати клевете на адресу СССР
и земаља народне демократије и на рачун Информационог Бироа.
Позивало се такође српско становништво да се понаша непријатељски према РРП и
Влади“...
Упитан који су били циљеви субверзивне организације у којој је активисао, сведок
Жива Вујевић је изјавио:
„Циљеви титовске субверзивне организације били су да се сакупе потребне
информације југословенској шпијунској служби, а растурањем пропагандистичког
материјала Тита-Ранковића у редовима српског становништва, тежило се слабљењу
ауторитета и уплива Румунске Радничке Партије на српско становништво у румунском
Банату и слабљењу ауторитета владе, следећи да српско становништво буде привучено на
фашистичку линију Тита-Ранковића.
Сведок је затим признао да је путем своје активности у титовској субверзивној
организацији издао своју земљу.
Сведок Јоаким Ђођеа, бивши бележник је показао да је био рекрутован у службу
УДБ-е у јесен 1948. године. Он је примио мисију да рекрутују обавештајце из редова особа
непријатељски расположених према режиму народне демократије у Румунији, нарочито од
присталица маниста.[Iuliu Maniu н. н.]
Сведок је изјавио да је сакупио информације војног, привредног и политичког
карактера.
Затим је исказао сведок Михајло Остојић, који је изјавио да је имао везе са Бошком
Лацићем, којег препознаје на оптуженичкој клупи. Сведок изјављује да му је Бошко Лацић
поверио мисију да организује конспиративне куће.
У свом исказу сведок Рада Живанов је показао да му је исти оптужени Бошко
Лацић из југословенске амбасаде поверио мисију да рекрутује обавештајце.
Затим је био саслушан Стојан Данић, који је показао да је оптужени Бошко Лацић
имао везе са кулацима. Ево шта изјављује сведок:
„Када би га упитао зашто је пио ракију са кулацима по крчмама, он би ми
одговорио да је члан југословенске партије а не члан румунске партије“.
Сведок је затим показао да су му оптужени Божидар Станковић и Бошко Лацић
дали да потпише обавезу да ће УДБ-и давати информације.
Сведок Пера Ђурђев је показао да га је рекрутовао у шпијунску службу оптужени
Бошко Лацић.
Сведок је затим изјавио да му је оптужени Бошко Лацић предао субверзивни
материјал за растурање и да је тражио од њега са сакупи информације. Да би могао
рекрутовати друге и да би могао себи набавити оружје, сведок је показао да је примио
своту од 200-300 хиљада леја.
Пера Ђурђев је показао у свом исказу да им се док су били на фронту казивало да
ће Тито после рата бити шеф балканских земаља. Ево шта изјављује сведок:
„За време рата једног дана били смо позвани на партијску седницу само ми
поверљиви људи, на којој се прерадило да ће после завршетка рата балканским државама
владати Тито.
Седница је у 20.30 часова завршена.
(Ађерпрес)
На седници од петка изјутра тужиоци војног суда у Букурешту изнели су оптужбе

124
 НАЈТЕЖА КАЗНА ЗА ТИТОВСКЕ ШПИЈУНЕ И ИЗДАЈНИКЕ
Оптужба тужиоца потпуковника Никулаја Константинеска
Друже први председниче!
Другови судије!
Од три дана развија се пред вама процес ове групе шпијуна и издајника, која је
извршила низ грозних злочина против нашег народа, притив наше отаџбине, Народне
Републике Румуније.
Са цинизмом карактеристичним плаћеним шпијунима, оптужени са оптуженичке
клупе су потврдили тачку по тачку тешке кривице које садржи оптужница. Сведоци су
потвдили својим исказима поражавајуће доказе који се налазе у досару и допунили су на
тај начин слику гнусне делатности банде са оптуженичке клупе.
Посматрајте оптужене! Кукавичлук и бестидност произилазе из сваке речи, из
сваког погледа, из сваког њиховог покрета.
Сваки корак сплеткача који се налазе пред вама, био је упућен, организован и
диригован од београдског титовског гестапоа.
Да! Кукавички и подли, цинични и бестидни изглед оптужених са оптуженичке
клупе, агента Милоша Тодорова, шпијуна Бошка Лацића и Видосаве Недић и осталих
типова спремних за сваки злочин, јесте политичко-морални изглед клике београдских
убица и шпијуна, која је увукла југословенске народе у канџе америчког империјализма.
Овај процес претставља нов непоречан доказ на чињенице да терористичка
фашистичка клика Тита-Ранковића развија шпијунску и провокаторску делатност у
земљама народне демократије. Овај процес открива још једном чињеницу да је
терористичка шпијунска делатност, шовинистичког хушкања и политичке провокације
титовске фашистичке клике део америчких планова припремања трећег светског рата.
Целом свету је данас познато, да је фашистичка клика Тита-Ранковића филијала
америчке шпијунске службе, да она има подли задатак да сакупља најокорелије и
најнепомирљивије непријатеље Совјетског Савеза, земаља народне демократије,
међународног комунистичког покрета, да сакупља националистичке шовинистичке
елементе и све оно што је најниже и најкорумптивније, сав олош друштва, да би се
служила са њима у циљу потстрекивања ратне хистерије и припремања агресије.
Ово је био и циљ коме су тежили у нашој земљи бедна банда са оптуженичке клупе
и амерички гаулајтери из Београда, који су је инструисали и руководили у злочинима које
је починила.
Трпећи пораз за поразом, примајући нову тешку лекцију од херојског корејског
народа, који је натерао на бекство америчке завојевачке трупе, империјалисти из
Вашингтона појачавају своју завереничку и терористичку делатност у другим земљама. У
овој делатности најподлију улогу извршава америчка агентура из Београда, клика Тита-
Ранковића.
Док народи света на челу са славним Совјетским народом напрежу своје снаге у
одбрани мира, титовски фашисти врше са одвратном претераном ревношћу према својим
америчким господарима најподлије провокације.
Данашњи процес претставља још једно немилосрдно демаскирање метода и циљева
београдске фашистичке клике. После процеса у Будимпешти, Софији и Тирани, процес у
Букурешту претставља страховит шамар на бестидне образе диверзиониста, завереника
контрареволуционара и крвавих убица под командом Јуде-Тита. Не преостаје им друго
него да поново бесне, да немоћно бесне амерички империјалисти и њихове београдске
фашистичке слуге. Њихови планови били су поново порушени, њихови подли методи били
су поново демаскирани, они су претрпели нов пораз.
Будношћу нашег радног народа и његових државних органа, била је ухваћена и

125
осујећена ова банда непријатеља наше отаџбине, непријатеља мира и социјализма!
Од шовинистичког хушкања до организоване шпијунаже, од растурања неких
подлих листића до коришћења југословенске амбасаде као шпијунског центра и складишта
оружја сви типично хитлеристички методи употребљени од агената југословенског
гестапоа били су демаскирани пред вама. Трудићемо се да их редом анализирамо.
Како је била организована титовска шпијунска мрежа у Румунији
Друже први председниче!
Другови судије!
Злочиначка делатност развијена од агената титовских фашиста на територији
Народне Републике Румуније састоји се нарочито од шпијунаже.
Из изјава оптужених и исказа сведока произишло је да још септембра 1944 када је
славна Совјетска армија давала поражавајуће ударне хитлеровским снагама да би
докончала ослобођење нашег народа и очистила територију наше земље од хитлеристичко-
хортистичких остатака, када су се румунске трупе прикључиле Совјетској армији у борби
против фашизма, Тито је отпочео организовање широке шпијунске мреже у непосредном
суседству фронта, у позадини победоносних совјетских трупа.
Показало вам се како су у оно време из Новог Сада, путем виших официра титовске
безбедности, назване тада ОЗНА, основана два шпијунска центра, први у Белој Цркви и
нешто касније, крајем 1944 године други у Зрењанину.
Центар у Белој Цркви руковођен од Слободана Пауљевића сведока саслушаног пред
судом радио је под узастопним руководством мајора ОЗН-е Ковачевића и Драгољуба
Гвозденца.
Он се састојао поред Слободана Пауљевића од Зорана Вулетића и Светомира
Радосављевића.
Центар у Зрењанину руковођен од Ранка Лукића, под конспиративним именом
„Црни Бата“ био је такође везан за Нови Сад за исте официре шпијуне, тако да је Нови Сад
био чвор за везу шпијунског рада у овом периоду.
Сваки од ова два центра приступио је стварању мрежа за рекрутовање шпијуна.
Тако су Слободан Пауљевић, Зоран Вулетић и Светомир Радосављевић поред тога
да су лично сакупљали информације шпијунског карактера у њиховим честим путовањима
по Банату и рекрутовали многобројне шпијуне, у Клисури, Оравици и Темишвару, међу
којима Саву Бугарског и Новака Поповића.
Информативни извештаји били су прегледани и централизовани од Слободана
Пауљевића, који их је затим предавао својим шефовима Ковачевићу и касније Гвозденцу.
Користећи се условима рата, ова делатност шпијунске мреже организована у центру
у Белој Цркви развила се тако, да је почетком 1945 године било потребно да буде
учвршћена постављењем једног руководиоца у Темишвару, у особи Милоша Шалетића,
војног команданта града Беле Цркве. Центар из Зрењанина је такође прешао на оснивање
сопствених шпијунских мрежа. Оптужени Милорад Адамов, као и његов шеф Црни Бата
обилазе села Северног Баната у рекрутују многобројне шпијуне међу којима сведоке
Борислава Конића, саслушаног од вас пред судом.
Треба такође назначити у овом периоду појављивање Душана Јовановића, званог
Душко, званог Дебели, вишег официра ОЗН-е децембра 1944 у Темишвару, који је од тада
и до свог напуштања земље априла 1948 био главни титовски шпијун у НРР, онај који је
играо прворазредну улогу у свим титовским сплеткарењима против нашег народа.
Треба настојавати на карактеру ових информација, водећи рачуна о моменту у коме
су биле прикупљене, јер из овога произилази јасно за кога је радио Тито и његови
шпијуни.
Видели сте да акција два шпијунска центра почиње да је развија у јеку рата.
Сакупљале су се војне информације и наиме о броју совјетских и румунских војника који

126
су се налазили у области. За кога је Титова агентура сакупљала ове информације, коме су
ове користиле и у каквом циљу?
Одговор је јасан. Позната су вам сплеткарења из 1944-1945. године англо-
америчких империјалиста на Балкану, да би кочили демократски развитак народа у овом
делу Европе. Е добро. Тито је испоручио енглеској шпијунској служби са којом је у оно
време сарађивао потребне информације о совјетским и румунским јединицама у зони, у
видном циљу потпомагања планова англо-америчке интервенције на Балкану.
Војно уништење фашизма храброшћу славне Совјетске армије, безусловна
капитулација хитлериста, уништило је гнусне империјалистичке планове.
У овој ситуацији титовска шпијунажа је реорганизовала своју делатност.
Шпијунска делатност не само да је била очувана, већ је била повећана. Само уместо да
буде непосредно повезана преко границе она је била повезана са југослвовенском
амбасадом у Букурешту, која постаје на тај начин отровно гнездо шпијунаже. Истраге су
доказале да су се 1946 нити титовских шпијунских мрежа везивале у амабасади у рукама
Душана Јовановића, који је обукао дипломатско одело, заузимајући функцију секретара
југословенске амбасаде у Букурешту.
Још су вам свеже у сећању изјаве оптужених и сведока, које су биле повезане за
шпијунски рад Душана Јовановића. Овај окорели шпијун, радећи под маском и под
заштитом дипломатског имунитета, пропутовао је земљу, уцењивао је, рекрутовао је
шпијуне, диктирао је обавезе, давао конспиративна имена, примао је информативне
извештаје и упућивао и дириговао је стално све подлаце, који су се издајући народ
уврстили у титовску шпијунажу.
Душан Јовановић није био једини удбаш, једини шпијун у амбасади. Цела амбасада
је била пуна официра УДБ-е прерушених у дипломате чији је главни рад била шпијунажа.
Откривајућа је изјава оптуженог Николе Медића, он сам потпоручник УДБ-е,
камуфлиран у амбасади као радиотелеграфиста:
„Кратко после мог доласка у амабасаду у једном разговору са Ранком Зецом, овај ми
је рекао да је мајор УДБ-е; као што су и Душко Јовановић и Воја Балџић, официри УДБ-е.
Априла 1948, Душко Јовановић био је премештен у Београд, а на његово место је
дошао Добрица Богдановић, исто чиновник УДБ-е.
Октобра 1948 Ранко Зец је морао напустити НРР а на место Ранка Зеца послали су
Драга Рафаја“.
И даље:
„Пошто је један део чиновника амбасаде послат од УДБ-е а други се бави
сакупљањем информација, међу којима нарочито Бошко Лацић, било ми је јасно да је
главни рад амбасаде шпијунажа и да је уопште југословенска амбасада агентура
шпијунаже Југославије у НРР“.
Учећи у школи атомске дипломатије Ачесона и од хитлеристичких мајстора фон
Рибентропа, титовски дипломати нису друго сем прерушени шпијуни. Титовски шпијуни и
провокатори бестидно су погазили међународне обичаје и указано гостопримство од наше
Народне Републике. Њихова делатност проузрокује дубоку одвратност код нашег народа.
Титовска шпијунажа огледа верно режим београдских фашистичких убица и
терориста
Друже први председниче!
Другови судије!
После одласка Душана Јовановића априла 1948 из земље, југословенска амбасада је
задржала своју улогу руководиоца читаве шпијунске акције у НРР.
После Душана Јовановића следио је на руководство шпијунаже стари шпијун Ранко
Зец. Овај је био замењен са Добрицом Богдановићем који је уступио место Драгом Рафају.
Овај одлазећи из НРР априла 1950 имао је бригу да обавести као што је то показала

127
оптужена Видосава Недић, да ће на његово место доћи руководиоц титовске шпијунаже у
НРР, снабдевен разуме се дипломатским пасошом.
Али није само југословенска амбасада у Букурешту била коришћена од Тита као
биро своје шпијунаже.
Југословенски фашисти, који нису знали за стид, покушавали су да користе у
шпијунске циљеве југословенске установе и организације на територији НРР.
Тако су југословенска делегација за пловидбу на Бегеју као и југословенско
представништво у администрацији Гвоздених Капија [Ђердапа] служили као камуфлажа за
титовске шпијуне.
Титовски шпијуни нису презали од тога да раде у самим словенским
организацијама. Познато је да су Партија и Влада дали широке могућности свим
сународностима и међу њима и српском становништву у НРР, да развијају своју
националну културу. Потпором Партије и Владе основане су Словенска културна
демократска удружења, штампа на српском језику и књижара „Југословенска књига“. У
овим установама намењеним да помажу културно подизање југословенског становништва,
његовом потпомагању у братском раду раме уз раме са румунским народом и са свим
сународностима, за стварање сјајне будућности, роварили су титовски шпијуни и створили
шпијунска гнезда.
Титовски фашисти дали су такође шовинистичко фашистичко васпитање
учитељима послатим из Београда, да би се њима користили као шпијунима.
Титовски шпијуну били су на систематски начин инструисани у њиховој
делатности.Они су сакупљали информације војног, политичког и привредног карактера
показујући нарочит интерес за реакционарне, легионарске руководиоце и хитлеровске
елементе, сматрајући их као потпору у остварењу титовских планова.
Такође су сакупили информације о постојању и стању творница, о производњи и
нарочито о петролејским предузећима, о сировинама и о расположењу радника.
Међу присутним оптуженима били су чланови шпијунских мрежа југословенске
амбасаде у Букурешту: Божидар Станојевић, рекрутован 1946. од Душана Јовановића, под
конспиративним називом „Б.6“ и затим под конспиративним именом „Мргуд“, повезан до
априла 1948. са Душаном Јовановићем, затим са Ранком Зецом; Никола Милутиновић,
рекрутован 1945 од Јове Кампфера, са конспиративним назначењем „К.200“ и затим са
конспиративним именом „Коста“, узастопце повезан са Јоцом Кампфером, Божидаром
Станојевићем, Душаном Јовановићем, Ранком Зецом, Војом Балџићем, Добрицом
Богдановићем и Драгом Рафајем; Видосава Недић, рекрутована 1946 од Божидара
Станојевића и Душана Јовановића, са конспиративним именом „Липа“ затим „Зина“,
повезана са Божидаром Станојевићем, Душаном Јовановићем, Николом Милутиновићем,
затим непосредно са Војом Балџићем, Добрицом Богдановићем и Драгом Рафајем; Милош
Тодоров, рекрутован 1945 од Душана Јовановића са конспиоративним називом „Б.11“,
повезан са Душаном Јовановићем и затим са Ранком Зецом; Миладин Силин, рекрутован
1945 од Паје Стојановог и Милоша Тодоровог са конспиративним именом „Високи“
повезан са Душаном Јовановићем и Божидаром Станојевићем; Бошко Лацић, са
конспиративним именом „Зервас“ непосредно повезан са Душаном Јовановићем, и на
крају Ђуро Баслер, рекрутован 1946 од Васе Жупанског, са конспиративним именом
„Станко“ и узастопце повезан са Васом Жупанским, Душаном Јовановићем и Добрицом
Богдановићем.
Повезани за југословенску амбасаду у Букурешту, сви ови агенти били су стварно
повезани за београдску фашистичку банду.
Почев од јесени 1947, титовска шпијунажа појачава своју делатност. Упоредо са
повећањем шпијуна везаних за југословенску амбасаду, УДБ-а, путем потпуконика
Радивоја Радовића из Београда, рекрутује Саву Бугарског под конспиративним именом

128
„Петреску“ и Ђоку Стојановића, са конспиративним именом „Ђурђевка“, које шаљу у
земљу са мисијом да продру у наше органе безбедности и оптуженог Анђелка Пејовића са
конспиративним именом „Кики“. Оптужени Жива Петров је такође рекрутован 1948 од
органа титовске безбедности.
За специјале шпијунске мисије, УДБА шаље своје официре под разним маскама
који се после завршених мисија враћају у Београд.
Тако је децембра 1946 и јануара 1947 обилази села румунског Баната официр УДБ-е
Мирко Мирковић камуфлиран као школски инспектор, а од децембра 1947 до фебруара
1948 поставља се у Темишвару као шеф југословенске пловидбе на Бегеју официр УДБ-е
Мирко Петровић послат од Радовића.
Средства употребљена од УДБ-е за рекрутовање шпијуна истоветна су са онима
које употребљава англо-америчка шпијунажа: шпекулисање шовинистичког национализма,
изазивање неког незадовољства међу радним људима, уцена и корупција.
Истраге су доказале да су се од сребреника издаје користили Никола Милутиновић,
Жива Петров, Божидар Станојевић, Видосава Недић и Анђелко Пејовић.
Југословенски гестапо је користио у својој делатности најзверскије нацистичке
методе.
Хапшење Божидара Станојевића октобра 1948. ставило је у опасност многобројне
нити титовске шпијунске мреже које би биле откривене ако би Станојевић признао своју
злочиначку делатност. Шпијуни УДБ-е увучени у безбедност из Темишвара, уложили су
велике напоре да би навели Станојевића да не призна ништа о учињеним подлостима. Али
заједно са Станојевићем био је ухапшен и Борислав Конић, један од шпијуна који је једно
време радио са Станојевићем и који је код првих истрага показао да је имао везе на линији
шпијунаже са њима. Да би осујетила откривање њене шпијунске мреже УДБ-а је одлучила
убијање Боре Конића у самом локалу безбедности, шпијун Сава Бугарски примајући
задатак да отрује Конића. Захваљујући низу околности титовски бандити нису могли да
примене свој план.
Титовска шпијунажа огледа верно фашистички београдски режим, режим
фашистичких убица и терориста.

ФАШИСТИЧКА КЛИКА ТИТА-РАНКОВИЋА ОРГАНИЗОВАЛА ЈЕ

ИМПЕРИЈАЛИСТИЧКЕ ПОКУШАЈЕ ПРИСАЈЕДИЊЕЊА РУМУНСКОГ БАНАТА
Друже први претседниче“
Другови судије!
Друга појава у злочиначкој делатности коју су Титови фашистички агенти развили
противу нашег народа састоји се у покушају империјалиста да присаједине румунски
Банат Југославији.
Истовремено са почетком шпијунске акције, у јесен 1944, југословенски фашисти
су решили да присаједињене румунски Банат. Титова клика припремала је становништву
румунског Баната исту ону страшну судбину коју је наметнула народима Југославије, коју
је за доларе продала америчком империјализму и коју су титовски бандити угурали у
канџе ратних потпаљивача.
Пошто за овај бандитски акт није постојало никакво оправдање, Тито је решио да
измисли грубу и подлу лаж да је то тобоже „жеља Срба“ из Баната.
Да би постигли своје подле циљеве, титовски агенти служе се отровним оружјем,
којим се увек служила буржоазија да би разцепила радничке масе и да би их одржала под
јармом експлоатације: шовинистички нациоанализам.
Још у јесен 1944, када је наш радни народ упоредо са славним Совјетским Савезом
водио борбу на фронту за уништење фашизма, Тито је хушкао своје агенте на румунски
Банат. Слободан Пауљевић, Зоран Вулетић, Светомир Радосављевић, Црни Бата, Милош

129
Шалетић и сам Душан Јовановић иду по српским селима, распирују шовинистичку мржњу
од човека до човека, диктирају захтеве путем којих припремају мрску провокацију, то јест
да натерају руководство Словенског антифашистичког фронта у Румунији да на конгресу
као своју изрази жељу Тита за присаједињење Баната. Душан Јовановић предводи у
Београд делегацију Словенског антифашистичког фронта, састављену углавном од
титовских шпијуна: Паје Стојановог, Љубице Марковић, Лазара Адамовог, који заједно са
Радом Фенлачким примају из министарства спољних послова у Београду упутства о
бандитској жељи Тита.
Конгрес сазван за 8 мај 1945. у Темишвару није се међутим одржао, јер је
демаскирана његова суштина и конгрес је био забрањен.
Непосредна улога коју је у овој фашистичкој провокацији одиграла титовска влада
и анексиони циљеви београдске банде у потпуности су доказани.
Оптужени Милош Тодоров каже:
„Конгрес је имао да се сазове да би се тражило присаједињење Баната Југославији,
према линији коју је дала Титова влада из Београда“.
А сведок Рада Фенлачки исто изјављује: „Забрана конгреса разобличила је улогу
коју је играла југословенска влада и органи ОЗН-е у припремању и сазивању конгреса. Да
би се ова улога прикрила, југословенски генерал Божидар Масларић, који је дошао у
Темишвар за конгрес, тражио је од неких руководилаца Словенског антифашистичког
фронта да фронт прими на себе сву кривицу, да се понаша као да је акција за
присаједињење Баната вођена од стране Фронта а не од стрене југословенске владе и
ОЗН-е и да се ниједном речи не разоткрије југослвеонска влада“.
Покушај Титове фашистичке клике да присаједини румунски Банат, представља
једну од најподлијих акција коју је америчка агентура у Београду уперила против
румунског народа. Он је пропао исто као што пропада у нашим временима свака
империјалистичка завојевачка акција. Румунски народ, као и сви мирољубиви и
слободољубиви народи са гнушањем и мржњом одбацају ово титовско сплеткарење,
намењено да служи америчким империјалистима, потпаљивачима новог рата. Српско
становништво румунског Баната, које ужива сва демократска права и има широке
могућности да се културно испољава, са гнушењем прати ратне планове Титове клике, која
је Југославију претворила у пакао радних људи и у амерички војни логор. Из редова
српског радног становништва истакли су се многобројни прваци у производњи, који се
налазе у првим редовима борбе за план, истакли су се многобројни сељаци који корачају
на челу села у оснивању колективних газдинстава. Раме уз раме са румунским радним
људима и свим сународницима српски радници и радни сељаци налазе у Народној
Републици Румунији могућности за економски и политички развој каквог још нису имали,
док у Југославији која је допала у руке титовских џелата, влада најдивљи протународни
терор.
Друже први претседниче!
Другови судије!
Злочиначка делатност титовских агената имала је за циљ поткопавање нашег
народно-демократског режима, имала је за циљ спречавање изградње социјализма у нашој
земљи.
Трудећи се да употреби руководство Словенске организације, УДБ-а настојава да у
редове српског становништва пренесе своје злочиначке директиве и да у државни апарат и
у партију увуче њене агенте.
Оптужени Милош Тодоров и Божидар Станојевић приказали су сталну бригу УДБ-е
да има своје шпијуне на руководећим положајима државног апарата и Партије, покушаје
да се њени агенти увуку у руководство привремених комитета, у парламенат, па чак и у
владу.

130
 Главна акција на овој линији имала је за циљ отцепљење српског становништва од
Партије, путем систематског клеветања Партије и њених руководилаца, да би српско
становништво било привучено под уплив титовских шпијуна угњездених у руководство
Словенског удружења. Шпијуни су хтели да ову организацију претворе у гњездо кулака,
шовинистичких и експлоататорских елемената са циљем да пљачкају и угњетавају српско
становништво као и за националистички раздор.
Оптужени Миладин Силин каже:
„У пролеће године 1948, Милош Тодоров, долазећи кући то јест у село Дињаш,
позвао ме је к себи где ме је питао о активностима Партије и активности и популарности
Словенске организације, питајући ме у исто време, која од ових ужива већи углед, Партија
или Словенско удружење? Ја сам одговорио да Партија. Мој је одговор веома расрдио
Милоша Тодорова“.
Признања Божидара Станојевића пред судом потпуно су осветлила подлу улогу
који је УДБ-а наменила Савезу Словенских културно-демократских удружења. Он је
говорио о састанку који је заједно са Милошем Тодоровим имао у југословенској амбасади
са Ранком Зецом, који га је пре објављивања Резолуцује Информационог Бироа хитно
позвао и којом му је приликом Зец причао да ће Тито отпочети дуготрајну борбу против
Совјетског Савеза, земаља народне демократије и комунистичких партија, и наредио да се
Словенско удружење изјасни да је уз Тита и да у истом смислу агитује масе. Исто је онда
Ранко Зец изјавио, да се у ову сврху УДБ-а побринула да себи обезбеди у руководству
Словенског удружења своје људе.
Карактер и циљеве целе ове делатности признао је сам оптужени Милош Тодоров.
„Ова шпијунска и диверзантска делатност коју је организовала и развила
југословенска амбасада у Букурешту на територији Народне Републике Румуније путем
својих чиновника, стварно официра УДБ-е по директивама Титове Југословенске владе,
имала је за циљ спречавање изградње социјализма у НРР, њено отцепљење од
демократског табора којим руководи СССР и њено гурање на линију потчињавања англо-
америчким империјалистима као што је то урадио Тито са Југославијом“.
Растурање титовског субверзивног материјала под заштитом дипломатског
имунитета
Друже први претседниче!
Другови судије!
Резолуција Информационог Бироа од јуна 1948 и каснији документи о стању у КПЈ
раскринкали су изванредном снагом злочиначку делатност империјалистичког агента Тита
и његове фашистичке клике. Процеси у Будимпешти, Софији и Тирани, значили су
поражавајуће ударце задате фашистичким убицама у Београду. Пенушећи од беса џелат
Тито одређује нове облике делатности своје шпијунске службе.
Тако титовска клика почиње да издаје клеветнички материјал пун отрова против
Совјетског Савеза и земаља народне демократије.
Да би што оданије служили ствари потпаљивача рата, југословенски агенти
покушавају да каљају блатом доследну и принципијелну борбу за мир коју води СССР,
ослонац и нада човечанства које жели мир и друштвени напредак.
У растурању субверзивног материјала, главна улога припала је наравно
југословенској амбасади у Букурешту, гнезду титовске шпијунаже. Путем шпијуна Воје
Балџића и Добрице Богдановића, амбасада шаље субверзивни титовски материјал поштом
на адресе које је давао шпијун Паја Стојанов и у исто време организује ноћно, лоповско
увлачење отровних летака у дворишта грађана, помоћу група чиновника амбасаде, као што
су оптужени Бошко Лацић и Никола Медић који су ухваћени и ухапшени у ноћи 16 јула
1949 када су обављали ову подлу делатност.
Исто је амбасада она која организује главне акције растурања титовског

131
субверзивнох материјала и у румунском Банату, путем мреже шпијуна која се налазила на
територији. Она организује центре за растурање, којима руководе шпијуни Гојко
Вукмировић, Маршан Анте и Панто Лукић. Исто она шаље шпијуна Бошка Лацића, који
рекрутовањем шпијуна и проналажењем конспиративних кућа, организује и растурање
субверзивног материјала српским селима Баната.
УДБ-а, путем својих мрежа управљаних непосредно из иностранства, потпомаже
овај подли рад, шаљући своје људе са субверзивним материјалом, наоружани пиштољима
и гранатама, припремљени за извршење убистава.
Као ново кршење међународних правила од стране београдских фашистичких
гангстера, треба подвући чињеницу да је већина субверзивног материјала унесена у земљу
путем дипломатских курира, под заштиту дипломатског имунитета.
Последњи, исто тако одвратан облик титовске злочиначке делатности уперене
против Народне Републике Румуније, претставља припремање неких дела, па чак и
терористичких преврата.
Доказано је на суду да је југословенска амбасада у Букурешту под заштитом
екстериторијалности у властитој згради створила право слагалиште оружја и муниције.
Стотине пушака и аутоматских пиштоља, многобројни сандуци са гранатама и муницијом
за пушке, пошто су биле наслагане и припремљене за употребу, отпремљене су бригом
удбаша Воје Балџића и Драгог Рафаја у сврху наоружања неких терористичких банди.
Циљ овог слагалишта јасно произилази из изјава оптуженог Живе Петрова, који
признаје да је међу задацима које му је постављала УДБ-а био и тај, да у редовима
становништва врши агитацију за изазивање преврата.
Нека осете агенти фашистичке клике Тита-Ранковића гњев нашег народа
Друже први претседниче!
Другови судије!
Ово су укратко мрски злочини који су оптужени са оптуженичке клупе, титовски
агенти извршили против Народне Републике Румуније.
Ова слика, ма колико непотпуна, довољна је да докаже мирољубивим народима да
београдски фашисти развијају шпијунску и провокаторску делатност у земљама народне
демократије, да су они плаћени агенти у служби англо-америчких империјалиста, у
служби потпаљивача рата.
Ми знамо да југословенски народ који стење под крвавим терором Јуде-Тита, нема
ничег заједничког са овом зликовачком делатношћу. Радници и радни сељаци све смелије и
одлучније се дижу у борбу за уништење Титове фашистичке клике, која бестидним
брбљањем о „изградњи социјализма“ успоставља капитализам и претвара Југослваију у
америчку колонију. Хиљаде и хиљаде југословенских патриота приморани су да пођу
путем емиграције услед крвавог терора џелата Тита-Ранковића. Народи Југославије јесу и
остају повезани за ствар мира и пријатељства са Совјетским народима који су их
ослободили и са народима народне демократије. Није далеко дан када ће народи
Југославије тражити од фашистичких џелата у Београду, да поднесу рачун за њухове
злочине и недела.
Злочинце са оптуженичке клупе, агенте фашистичке клике Тита-Ранковића, треба
немилосрдно казнити. Да осете гњев нашег народа који је дубоко одан ствари мира и
социјализма, нашег народа који гаји непомирљиву мржњу против непријатеља мира и
социјализма, америчких империјалиста и њихових агената Титовог кова.
Данас, када су амерички империјалисти од припремања агресије прешли на
оружану интервенцију, овај процес и пресуда коју ћете дати, треба да претставља ударац
задат империјалистичкој агресивности и скупоцен допринос борби за одбрану мира.
Ваша пресуда треба да буде одјекујући шамар на лице ратних потпаљивача, то ће
бити снажан доказ оданости нашег народа борби за мир и социјализам, биће доказ да наш

132
радни народ немилосрдно уништава сваки покушај скретања са пута који је себи жртвама
прокрчио – са пута мира, демократије и социјализма.
У име радног народа тражим најстрожију казну за издајнике и шпијуне са
оптуженичке клупе!
Оптужба тужиоца мајора-судије Јона Спулбера
На основу законских предвиђања у која су уврштена дела оптужених и у светлу
доказа прикупљених од стране тужилаштва у току развијања процеса, друг мајор-судија
Јон Спулбер изнео је пред народним судом цео низ безакоња које су извршили злочинци са
оптуженичке клупе и исто тако стварни и правни темељ на основу којег ће суд изрећи
пресуду против ових смртнух непријатеља наше отаџбине и народно-демокразског
режима.
Тужилац војног суда износи у својој оптужби да су признања оптужених пред
судом, слободно и свесно, у складу са исказима сведока, који су били у вези са овим
злочинцима, као и целокупна логична повезаност чињеница изнесених од стране
оптужених и потврђених резултатом истрага и личних констатација које су извршили
истражни органи, доказују пред судом и пред целим радним народом да су ови оптужени
мрски извршиоци тешких злочина, за које су предати суду.
Оптужени Милош Тодоров, Жива Петров, Анђелко Пејовић, Божидар Станојевић,
Светомир Радосављевић, Миладин Силин, Никола Милутиновић и Видосава Недић
предати су суду за злочин издајства отажбине који се кажњава по чл. 184, 190 и 191 к.з.
Други тежак злочин за који су предати суду оптужени Бошко Лацић, Милорад
Адамов, Анђелко Пејовић, Божидар Станојевић, Светомир Радосављевић, Миладин Силин
и Никола Милутиновић јесте постицање на злочин велеиздаје који се кажњава
предвиђањима под чл. 120, 190 и 191 к-у.
Оптужени Бошко Лацић, Милорад Адамов и Ђуро Баслер предати су суду за злочин
шпијунаже који се кажњава предвиђањима под чл. 194, 190 и 191 к.з.
Оптужени Анђелко Пејовић и Жива Петров предати су суду и за злочин роварења
против друштвеног уређења који се кажњава предвиђањима под чл. 209 тачка 3 к.з.
Оптужени Бошко Лацић и Никола Медић предати су суду за преступ растурања
забрањених публикација, који се кажњава предвиђањима под чл. 325 к. з.
Оптужени Бошко Лацић предат је суду још и за навођење на преступ тајног прелаза
границе који се кажњава предвиђањима под чл. 120 и 267 к. з. и за преступ илегалног
ношења оружја који се кажњава предвиђањима чл. 32 и 35 из закона бр. 190/947.
Други преступ за који су предати суду оптужени Божидар Станојевић, Никола
Милутиновић и Видосава Недић јесте припремање акта тајног прелаза границе који се
кажњава предвиђањима под чл. 267 к. з.
Оптужени Никола Милутиновић предат је суду и за преступ омогућења преступа
против јавног мира који се кажњава предвиђањима под чл. 35 к. з.
Издајничка и шпијунска дела Николе Милутиновића, Видосаве Недић и Ђуре
Баслера укључена су и одредбама закона бр. 16 од јануара 1949 јер су и ови оптужени
наставили својом злочиначком делатношћу и после ступања на снагу овог закона који
брани демократске тековине радног народа у нашој Отаџбини.
По овом закону издајство отаџбине и шпијунажа кажњавају се „смртном казном“.
Исто је на основу закона бр. 16 предат суду и оптужени Божидар Станојевић за
злочин „непозказивања велеиздаје“ пошто овај оптужени после ступања на снагу овог
закона није потказао издајничку делатност оптужених Николе Милутиновића и Видосаве
Недић.
Развијајући у наставку своју оптужбу, друг судија Јон Спулбер је рекао:
„На основу претреса током овог процеса приказао сам тешка дела која су починили
оптуженици са оптуженичке клупе и текст закона у које су ова уврштена.

133
 Хоћу да истакнем да су сви ови подли злочини које су починили оптужени
издајници и шпијуни, имали за циљ да ударе у независност и интегритет наше Отаџбине,
да поткопају морално-политичко јединство нашег радног народа и да обнове
капиталистичку експлоатацију као што је то успела да учини у Југослваији фашистичка
банда Тита-Ранковића агенти америчког империјализма.
Откривање ове банде шпијуна и издајника и њена предаја народном суду значи нов
успех у борби за одбрану народно-демократског режима наше земље.
Због тога свестан да тиме изражава жељу за мир и миран рад радног народа наше
Отаџнине, а истовремено и његову безграничну мржњу према издајницима и шпијунима,
на основу текста закона којима се кажњавају злочини који су извршили ови оптужени,
тражим најстрожију казну за ове, као што следи:
Оптужујем издајнике отаџбине: Николу Милутиновића и Видосаву Недић за злочин
велеиздаје и остале преступе за које су послати пред суд и на основу закона 16 тражим
смртну казну.
Оптужујем шпијуна Ђуру Баслера за злочин шпијунаже за једну страну силу, и на
основу закона 16 тражим смртну казну.
Оптужујем издајнике отаџбине: Светомира Радосављевића, Живу Петрова, Анђелка
Пејовића, Божу Станојевића, Милоша Тодоровог и Миладина Силина за злочин
велеиздаје и остале преступе које су извршили и тражим њихово кажњавање доживотним
присилним радом.
Оптужујем шпијуне Бошка Лацића и Милорада Адамова за злочин шпијунаже у
корист једне стране силе и потстрекавање на злочин велеиздаје и тражим њихово
кажњавање доживотним присилним радом.
Оптужујем Николу Медића за преступ ширења лажних вести и тражим његово
кажњавање са олакшавајућим околностима.
Уверен сам да ће војни суд саслушати оправдане захтеве радног народа и да ће
одредити најстрожије казне предвиђене законом, ударајући немилосрдно ову банду
завереника и издајника отаџбине.
Данас када су снаге агресије почеле да прелазе на директне провокације, наша је
дужност да уништимо сва сплеткарења издајника и шпијуна, пету колону америчких
империјалиста у нашој Отаџбини.
Пресуда коју ћете ви изрећи треба јасно да покаже сваком империјалистичком
шпијуну, сваком издајнику, каква судбина очекује оног који се усуђује подићи руку против
наше Отаџбине, против државе трудбеника града и села.
Пресуда империјалистичкој шпијунској агентури треба да претставља у исто време
дипринос борби народа за мир, против потпаљивача рата“.
На седници у петак пре подне отпочела је одбрана оптужених.
(Ађерпрес)

ПРОЦЕС ГРУПЕ ШПИЈУНА И ИЗДАЈНИКА У СЛУЖБИ ШПИЈУНАЖЕ

ТИТОВЕ ФАШИСТИЧКЕ КЛИКЕ
Реч одбране
У оквиру седнице од петка изјутра процеса групе шпијуна и издајника у титовској
шпијунској служби, претседник војног суда је дао реч одбрани.
Адвокат К. Параскивеску-Балачеану пледирајући за оптуженог Милоша Тодорова
показао је да је Милош Тодоров одмах у почетку признао издају.
Адвокат К. Параскивеску-Балачеану пледирао је у корист оптуженог, показајући да
главну кривицу сноси београдска фашистичка агентура са њеним представништвом у
Букурешту – шпијунским гнездом у југослвоенској амбасади.
У наставку свог говора, браниоц је показао да је оптужени од објављивања

134
Резолуције Информационог бироа у погледу стања у комунистичкој партији Југославије
прекинуо своју шпијунску делатност, делатност коју је признао и која ће му донети тешку
казну.
Браниоц оптуженог Милоша Тодорова тражио је од суда да има у виду ове
околности у пресуди коју ће изрећи.
Оптуженог Ђуру Баслера бранио је одвокат Барбу Соломон. Овај је показао да се
шпијунска делатност оптуженог тумачи чињеницом да је био уцењен од стране чиновника
југословенске амбасаде, што доказује прљаво лице официра УДБ-е прерушених у
дипломатско одело у амбасади Титове клике.
Адвокат Барбу Соломон је показао да чињеница да се Ђури Баслеру претило и да је
био наведен да изврши тако тешка дела од такозваних дипломата титовске амбасаде у
Букурешту, претставља олакшавајућу околност у корист оптуженог.
Бранећи оптуженог Божидара Станојевића, адвокат Дору Герсон је показао да у
корист оптуженог стоје изрази неодобравања сопствених дела и осталог дела које је он
откиро.
Браниоц је показао да оптужени начином како је одговорио органима истраге и
пред судом није покушао да смањи своју кривицу.
Адвокат Герсон је извукао закључак да је у овом процесу оптужени Божидар
Станојевић био само оруђе.
Оптуженог Светомира Радосављевића бранио је адвокат Мирча Бобеш. Признајући
да прекршаји којима се терети оптужени претстављају реалну тежину на коју се указало у
оптужби, браниоц је тражио од суда да има у виду да је оптужени признао своју кривицу
још при првој истрази и да су изјаве које је дао тада и пред судом биле доследне.
Адвокат Мирча Бобеш трудио се да тумачи дела издаје и шпијунаже извршене од
оптуженог недостатком расуђивања младог човека, затрованог шовинистичким
национализмом којим је шпекулисала агентура удбаша у југословенској амбасади.
Пледирао је затим адвокат Николаје Хогаш за оптуженог Миладина Силина. Не
оспоравајући саставне елемнете прекршаја који су јасно одређени у оптужници, браниоц је
желео да тумачи извршење злочина издаје и шпијунаже због неупућености и политичке
конфузије оптуженог, које су га нагнале да уђе у титовску шпијунску мрежу.
У закључку браниоц је молио суд да води рачуна о овим подацима у изрицању
правилне казне.
Оптуженог Живу Петровог бранио је адвокат Василе Гечу који је показао да је
оптужени како за време истраге тако и пред судом признао своја дела и целу своју кривицу.
Браниоц није оспоравао јасност и тежину дела која произилазе из доказа у досару
нити правно уврштавање чињеница у текстове закона, али је желео да тумачи да је
оптужени у овим акцијама био само оруђе а не иницијатор или руководилац шпијунске
организације.
Адвокат Василе Гечу изнео је у одбрану оптуженог мале сразмере у којима је могао
спровести у дело злочиначку намеру. Од датума када је рекрутован па све до хапшења
прошло је само кратко време. Браниоц је показао да начин на који је оптужени признао
своја дела и кривицу може претстављати олакшавајући елеменат у корист оптуженог.
Адвокат Роман Маноле бранио је оптуженог Милорада Адамова. Он је показао да
делатност оптуженог која почиње 1945 није случајна делатност, већ баш веран израз
злочиначких планова београдске фашистичке банде. Браниоц је показао да је оптужени
Милорад Адамов само рефлекс ових злочиначких роварења банде Тита-Ранковића.
У одбрану оптуженог, браниоц је подвукао чињеницу да је овај радио под
притиском претње смрћу са којом титовска шпијунажа терорише своје агенте.
Браниоц је подвукао да и начин на који је оптужени признао своја дела пред судом
може бити узет у обзир при изрицању пресуде.

135
 Оптужену Видосаву Недић бранио је адвокат Николаје Захарија који је желео дати
тумачење извршних злочина од стране оптужене са оптуженичке клупе, чињеницу што је
била васпитана у буржоаској средини, што је претстављало погодан терен за продирање
титовске фашистичке идеологије.
Београдски фашисти користили су националистички фанатизам оптужене да би је
навели да ради за њих.
За оптуженог Николу Милутиновића пледирао је адвокат Фред Лазаровић, који је
навео као личне околности материјалне тешкоће које су претстављале за титовску
шпијунажу средство за уцену и угушивање евентуалног отпора оптуженог. Под овим
околностима, оптужени је водио свесну делатност до момента свог хапшења.
У наставку овог говора, браниоц се трудио да тумачи да је оптужени био само
једноставан извршилац наредби послатих од београдске фашистичке титовске клике путем
свог дипломатског представништва у Букурешту.
Адвокат Гуидо Бонди бранио је оптуженог Анђелка Пејовића.
Браниоц је показао да је оптужени био само послушно оруђе и да је улога коју је он
одиграо мала у поређењу са извршним злочинима његових господара, београдских
фашистичких агената.
У закључку, браниоц је тражио благост суда у изрицању пресуде.
Оптуженог Николу Медића бранио је адвокат Јон Лукач који је показао да је и
тужилаштво у изреченим оптужбама тражило олакшавајуће околности у корист оптуженог.
Браниоц је показао да је оптужени извршио дела којима се окривљује из бојазни да изгуби
своје место и средства за живот за њега и његову породицу. Што долази у обзир као
елеменат дозирања у изрицању пресуде јесте чињеница, да је оптужени оклевао онда када
му се наредило од стране руководства југословенске амбасаде да шири забрањене
публикације.
У одбрану оптуженог, адвокат Јон Лукач изнео је аргуменат да Никола Медић није
политчки орјентисан човек. Београдска титовска клика довела га је у заблуду. Оптужени –
рекао је браниоц – види сада с ким је имао посла. Браниоц је даље показао да је оптужени
открио све. „Ова су елементи које је имала и оптужба у виду и молим вас да их имате у
виду онда када ћете дозирати казну“, закључио је браниоц.
Адвокат Давид Зајдман бранио је оптуженог Бошка Лацића показујући како је овај
постао морално растројен, површан, уображен, шовинистички националиста. У одбрану
оптуженог адвокат је показао да воља Бошла Лацића није била потпуно слободна, његова
акција није била потпуно свесна, већ је он био упливисан претњом притиска коју је
вршила титовска агентура у југословенској амбасади.
У закључку браниоц је тражио да признање оптуженог претставља олакшавајућу
околност у изрицању пресуде.
*
Претседник војног суда дао је затим реч оптуженима.

ПОСЛЕДЊА РЕЧ ОПТУЖЕНИХ

Оптужени Божидар Станојевић рекао је следеће:
Господине претседниче, славни суде, приликом мога саслушања трудио сам се да
покажен све грешке које сам починио, да покажем да сам погрешио и да заслужујем да
будем кажњен.
Ја нећу да се браним, већ да из мојих дела уче и други шта не треба да раде, то јест
да не издају своју земљу“.
Оптужена Видосава Недић рекла је у својој последњој речи следеће:
„Немам ничега новог да кажем сем да сам крива, желим да казна која ће ми се
одредити служи као пример. Издала сам земљу и очекујем заслужену казну“.

136
 Оптужени Светомир Радосављевић је рекао:
„Признајем да сам погрешио што сам сакупљао информације и организовао мрежу
обавештајаца у Банату. Ја немам више ништа да додам. Са поверењем очекујем изрицање
пресуде“.
Оптужени Миладин Силин је рекао:
„Признајем све што сам урадио, хоћу међутим још да додам да после Резолуције
Информационог бироа и након што сам прекинуо са Београдом, ја сам прикривао, нисам
хтео да још неко сазна за прљава дела која сам извршавао за београдски гестапо. Био сам
кукавица, био сам лажљивац, лагао сам целу радничку класу НРР. Лагао сам и совјетски
народ, који је послао своје најбоље синове да се боре против фашистичких хорди и који су
ми 12 августа 1944 године спасли живот.
Молим вас, господине генерале и славни суде, да будем кажњем по заслузи.
Али нека зна троцкистичка банда, банда београдских фашиста на челу са Јудом
Титом и џелатом Ранковићем, која нас је довела до оптуженичке клупе, да ће страдати
сто пута горе од Хитлера и Мусолинија“.
Оптужени Жива Петров је рекао:
„Признаје, сву своју кривицу и очекујем пресуду славног суда“.
Председник војног суда дао је затим реч оптуженом Бошку Лацићу који је рекао:
„Господине Председниче, славни суде, оптужница која ме оптужује врло је блага.
Нећу овом приликом да се браним за мене нема одбране. Хоћу да и радништву одавде у
Румунији, као и међународном пролетаријату, а нарочито моме југословенском народу
прикажем методе и подлост данашњих руководилаца Југославије.
Као човек одан Титовом режиму, као човек у којега сам имао поверење, ја сам
постао чиновник југословенске амбасаде.
Дошао сам онда када је југословенска амбасада у пуној мери постала шпијунско
гнездо издаје међународног пролетаријата. Дошао сам у оно време када се припремао
терен да Југославија буде бачена у канџе капиталиста.
Ја то нисам одмах могао схватити, како по свој прилици ни данас други у
Југославији не могу схватити, јер је Титова издајничка клика радила по методима
гестапоа.
Комунистичка Партија Југославије чији сам и ја члан, осујећивала је класну борбу,
почела је да пљује на жртве оних који су пали за ствар пролетаријата. Шовинистички
национализам почео је у великој мери да расте.
После Резолуције Информационог Бироа, руководство Копунистичке партије
Југославије – са добро удешеном маском – почела је да нас обмањује речима да је
неспоразум између Комунистичке партије Југославије и осталих комунистичких партија
само привременог карактера.
Ова је ствар ишла све док Моша Пијаде није отпочео у својим чланцима, а нарочито
у листу „Борба“ да отворено клевета Совјетски Савез и земље народне демократије.
Југословенска амбасада била је шпијунски центар. Кажем вам да је Југослвоенска
амбасада од главе до пете била састављена од чиновника УДБ-е, који су овде у Румунији
имали разне мисије.
У југословенској амбасади уместо другарског духа међу члановима партије, владао
је међу функционерима амбасаде фашистички милитаризам, који је надмашио немачки,
јапански и италијански милитаризам.
Не могу заборавити речи једног шефа шпијунаже у Румунији, по имену Добрица
Богдановић, који ми је у вези са бившим амбасадором Радоњом Голубовићем рекао: „имао
је срећу што ја нисам био тамо, јер би се иначе данас налазио у подруму југословенске
амбасаде“.
Када ме је позвао неки од ових руководилаца шпијунаже, увек сам се запитао, шта

137
сам погрешио? И увек сам размишљао о судбини Милана Богојевића и његовог шофера,
који су били одведени у Југославију и о којима се више ништа није чуло.
Под оваквим условима радили смо ми у југословенској амбасади. Ми – а нарочито
ја као помоћник аташеа за штампу – имали смо могућност да видимо која је стварна
ситуација. Ипак сам остао уз њих зато што су ме строго надгледавали и био сам терорисан,
не смо ја, већ и сви остали чиновници амбасаде.
Господине претседниче и поштоване судије, ја се надам да ће моја изјава допринети
томе да југословенски народ види које је стварно стање и молим вас да узмете у обзир да
сам признао све. Признао сам да ме нико није на то приморао. Ми се не бранимо, али
оптужујемо оне који су нас угурали у ову подлу акцију“.
Оптужени Милорад Адамов је рекао:
„Господине претседниче, господо судије, тешко ми је што се налазим данас пред
судом у Народној Републици Румунији. Тешко ми је зато што сам погазио крв и гробове
хероја из Југославије, јер сам био преварен, јер сам био упућен у службу шпијунаже
Титове клике. Нећу да се браним. Тражим казну. Казна коју ћу примити нека служи за
пример. Нека радничка класа Југославије, југословенска омладина, радничка класа целог
света види каквим су се методима служили Тито и његова клика“.
Оптужени Никола Милутиновић је рекао:
„Господине претседниче, високи суде, признајем кривицу коју сам починио према
радничкој класи у Румунији и према југословнеском народу и очекујем од суда заслужену
казну за злочине које сам починио против НРР, против радничке класе Румуније и
радничке класе целога света.
Жалим једну ствар: да се ови шпијуни, руководиоци нас који се налазио на
оптуженичкој клупи, који су нас под маском дипломатије руководили и угурали у злочине
које смо починили, не налазе исто овде на оптуженичкој клупи, да одговарају за злочине
које су починили и на које су нас навели. Али се надам и уверен сам да југословенски
народ то неће заборавити и да ће клика Тита и џелата Ранковића у своје време примити, а
надам се да ће то бити ускоро, заслужену казну за све оно што су починили“.
Оптужени Никола Медић је рекао:
„Господине претседниче, признајем грешке које сам починио. Тражим да ме војни
суд осуди по закону. Молим вас да ми се после извршења казне коју заслужујем дозволи да
се борим против фашистичких издајника, против издајника радничке класе Југославије,
против издајника радничке класе целога света, против издајника пролетерског
интернационализма, против Титове фашистичке клике“.
Оптужени Ђуро Баслер је рекао:
„Господине претседниче, славни суде, признајем своју грешку и свестан сам њене
тежине. Имам пуно поверење у правосуђе Народне Републике Румуније и молим славни
суд да има у виду олакшавајуће околности“.
Оптужени Анђелко Пејовић је рекао:
„Господине претседниче, славни суде, признајем да сам својом делатношћу коју сам
развио на територији наше Народне Републике, радио против радног народа. Очекујем
заслужену казну“.
Оптужени Милош Тодоров је рекао:
„Господине претседниче, господо судије, даје ми се последњи пут реч на овом
процесу и ја могу само да поновим оно што сам рекао током саслушања. Издао сам
Отаџбину, издао сам радни народ. Ја у потпуности признајем ову кривицу и немам ни
једну реч за одбрану или за оправдање. Упливисан од стране Титове клике, ја сам са своје
стране упливисао на остале, наневши тиме велике штете мојој Отаџбини“,
Пошто је рад процеса завршен, војни суд у Букурешту одложио је изрицање
пресуде за понедељак 7 августа у 12 часова.

138
 (Ађерпрес)

ПРЕСУДА У ПРОЦЕСУ ГРУПЕ ШПИЈУНА И ИЗДАЈНИКА У СЛУЖБИ

ШПИЈУНАЖЕ ТИТОВЕ ФАШИСТИЧКЕ КЛИКЕ
Војни суд у Букурешту изрекао је у понедељак у подне пресуду у процесу групе
шпијуна и издајника у титовској шпијунској служби. Већајући тајно војни суд је
једногласно изјавио да не постоје олакшавајуће околности у корист оптужених сем за
оптуженог Николу Медића и осудио је оптужене:
Ђуру Баслера, на смрт и конфисковање имовине.
Николу Милутиновића, на смрт и конфисковање имовине и 20.000 леја поправне
казне.
Видосаву Недић, на смрт и конфисковање имовине.
Милоша Тодорова, на доживотни присилни рад, 10 година лишења грађанских
права и конфисковање имовине.
Бошка Лацића, на доживотни присилни рад, 10 година лишења грађанских права и
конфисковање имовине.
Божидара Станојевића, на доживотни присилни рад, 10 година лишења
грађанских права и конфисковање имовине.
Милорада Адамова, на 25 година присилног рада, 14 година лишења грађанских
права и конфисквање имовине.
Миладина Силина, на 25 година присилног рада, 10 година лишења грађанских
права и конфисковање имовине.
Анђелка Пејовића, на 25 година присилног рада, 10 година лишења грађанских
права и конфисковање имовине.
Живу Петрова, на 15 година присилног рада, 10 година лишења грађанских права,
конфисквоање имовине и 30.000 леја поправне казне.
Светомира Радосављевића, на 12 година присилног рада, 10 година лишења
грађанских права и конфисковање имовине.
Николу Медића, на 3 године поправног затвора.
Сваки од оптужених осуђен је на плаћање по 20.000 леја судских трошкова.
Радни људи који су се налазили у судској дворани снажно су аплаудирали поводом
спроведене пресуде народног правосуђа.

ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИЦИ:
ИНТЕРВЈУИ, АРХИВСКА ГРАЂА, ЗАПИСИ, СВЕДОЧАНСТВА И
СУДБИНЕ

139
 Лаза Адамов

Lazar Adamov

Лаза Адамов припада првој генерацији српских „антифашиста“ и „демократа“

који су наивно учествовали у процесу демократизације Румуније, следећи радикални
пример послератне Југославије. Један од главних чланова српске делегације која се
појавила у Београду 27. марта 1945 да преговара о будућности Срба у новој Румунији.
Ревносни сарадник „Правде“, од самог почетка, од јесени 1944, и један од верних и гласних
обожавалаца Совјета и њихових ратоборних парола („Смрт фашизму“, „Слобода
народу!“ и друге тог типа). Такође, један од ревносних и активних противника
„реакционарне“ цркве (оне званичне, под канонском јурисдикцијом београдске
Патријаршије) и поборник национализације верских мањинских школа. Његов се полет
није умањио ни после политичког неуспеха ССКДУР-а у Банату. Био је у међувремену
именован у финкцији инспектора за српске школе од стране Министарства националне
просвете владе Петруа Грозе, као инструмент политичког притиска против
конзервативне струје у Цркви и верским школама.
Разочаран, или једноставно елиминисан од стране нових гласноговорника Савеза,
играће више фигуративну улогу по питању Резолуције о југословенском питању, лета
1948. Ипак, био је довољно чувен да падне под ударцем „цунамија“ који је прогонио Србе,
познатијим под именом који је уливао страх у кости - „Процес титоистичких,
фашистичких, империјалистичких идајника...“, започет у августу 1950.
Епизода „игре“ са Безбедношћу није тако страшна, имајући у виду да је
„субјекат“ преживео, без значајних траума. Страшно је када схватимо да је све то у
ствари било правило од којег није било одступања нити спаса, изузев ситуације када би
„орган“ или „апарат“ једноставно дигао руке од тебе. И тек када помислимо да су сви
они који су прошли кроз ову страхоту били друштвени људи, са пријатељима,
породицама, интимностима неписаних правила мањинског микрокосмоса, схватамо
начин на који је један читав мањински живаљ био стављен под магловит свод
Безбедности, препун разуларених или уздржаних страхова и траума.

Грађа/ Documente

1.
„Raport (a), 10 octombrie 1952
În cadrul Biroului de cercetări care se ocupă cu cercetarea cazurilor de evaziune [?],
munca se desfăşoară cu destulă greutate , din lipsa materialului informativ, care în cazul
trecerilor peste frontieră lipseşte completamente. În această stare de lucruri anchetele pe care le
desăvârşim nu conţin niciun fel de material de verificare asupra individului care a recut fraudulos
frontiera.
Cele mai frecvente şi mai greu de desăvârşit sunt cazurile de trecere peste frontieră din
Iugoslavia în RPR,110 de unde în ultimul timp s-a constatat că trec în ţară la noi elemente
recrutate de UDB-a111şi transmise cu misiune de spionaj.
Pentru a putea totuşi controla într-o oarecare măsură sinceritatea şi adevărul în legătură
cu motivele pentru care unii indivizi au trecut frontiera din Iugoslavia în RPR, propunem a se
110
Republica Populară Română
111
Ured za državnu bezbednost, (Oficiul pentru securitatea statului), Securitatea iugoslavă

140
aduce de la Penitenciarul Aiud trei condamnaţi care să fie recrutaţi şi folosiţi ca agentură de
cameră în problema trecerilor de frontieră din Iugoslavia în RPR şi anume:
[nume şterse, unul însă trebuie să fie Laza Adamov n. n.]
Facem această propunere bazaţi pe comportarea pe care au avut-o aceştia în timpul
cercetărilor preliminare în anul 1950 – 1951, când din verificările făcute s-a dovedit a fi avut o
comportare cinstită arătând fără insistenţe faptele comise de el.
De asemenea în cadrul cercetărilor preliminare aceştia au declarat fără rezerve tot ceea ce
a(u) cunoscut în legătură cu activitatea altora.
În timpul de când se află în penitenciar aceştia nu au fost semnalaţi să fi avut manifestări
duşmănoase împotriva RPR.
În afară de acestea, cei de mai sus cunosc limba sârbă şi română, putând să fie utilizaţi în
problemele pentru care se face propunerea.
Pentru a putea fi recrutaţi am prevăzut aducerea susnumiţilor din Penitenciarul Aiud la
DGSS Bucureşti, unde să fie recrutaţi.
Metoda recrutării va fi bazată pe convingere, pentru că nu există alt material în legătură
cu ei.
L(ocotenent) maj(or) de Securitate I. Târnoveanu (m. p.)”

(Arhiva CNSAS112, Bucureşti, Fond documentar, Nr. R 19424, f. 1 – 2)

2.
„Raport (b) , 10 octombrie 1952
Având în vedere aprobarea superioară de a aduce şi recruta ca colaborator în munca de
anchetă a condamnatului [Lazar Adamov n. n.] am trecut la aducerea sa la DGSS 113Bucureşti.
Adus la Bucureşti, s-a stat de vorbă cu el arătându-i faptele comise de el şi s-a(u) discutat
cu el condiţiunile în care îşi execută pedeapsa.
Faţă de starea în care îşi desfăşoară executarea pedepsei, i s-a arătat că în timpul
executării pedepsei regimul său poate fi mai sever sau mai liber; însă că toate acestea sunt
condiţionate de comportarea şi atitudinea sa faţă de organele aparatului de stat.
Arătând că (sic!) condiţiunile în care-şi satisface pedeapsa, i s-a făcut propunerea
îmbunătăţirii condiţionate a situaţiei sale în timpul executării pedepsei.
Fiind de acord cu crearea condiţiilor mai (sic!) optime în decursul executării pedepsei, i
s-a arătat care sunt condiţiile legate de îmbunătăţirea situaţiei sale, spunându-i-se că nu va avea
altceva de făcut decât de a sesiza unele manifestări ale diferiţilor indivizi cu care va fi în celulă,
atât din punct de vedere al motivelor pentru care a fost arestat, precum şi a mersului cercetărilor,
faptele recunoscute şi nerecunoscute de el în timpul cercetărilor.
Fiind de acord cu propunerile făcute s-a trecut la recrutarea sa. Faţă de care el a consimţit
şi luîndu-şi angajamentul în consecinţă, sub semnătură.
De asemenea cu acestă ocazie i s-a arătat că în cadrul celulei unde va sta, numele său va
fi inversat, adică Lazarov Adam în loc de [Laza Adamov n. n.] şi i s-a creat legenda [?!].
În primul moment de la venirea sa i s-a(u) pregătit condiţiuni optime, ca hrană, ţigări,
îngrijire medicală şi cazare mai bună.
L(ocotenent) maj(or) de Securitate I. Târnoveanu (m. p.)”

(Arhiva CNSAS…, f. 3)

3.

112
Consiliul naţional pentru studierea arhivelor securităţii
113
Direcţia generală a securităţii statului

141
 „Autobiografie 114[fără dată, se pare tot din anul 1952 n. n.]
Subsemnatul [şters, n. n.] născut la [şters] în comuna [şters] jud. [şters] din părinţi Ştefan
şi Maria, ţărani săraci cu 2 hectare pământ şi o casă în comuna Variaş, Timiş-Tor.(ontal). Am un
frate mai mare născut în 1900 şi plecat în Canada în anul 1922 şi până astăzi în Canada. Tatăl a
murit pe front în primele zile ale războiului din 1914, iar mama a murit în 1936.
Şcoala primară, 6 clase, am urmat în comuna Variaş, iar din 1922 – 1926 şcoala medie
din Sânnicolau Mare, jud. Timiş-Tor.(ontal). În acest timp mama ca servitoare la preotul român
Popovici Ion din Sânnicolau.
De la 1926 – 1931, trimis de Episcopia ort.(odoxă) sârbă din Timişoara, am învăţat
Şcoala normală mixtă de învăţători din Vârşeţ, Iugoslavia.
Din septembrie 1931 şi mai 1933 am satisfăcut serviciul militar activ la Regimentul 18
inf.(anterie) dorobanţi Târgu-Jiu, eliberându-mă ca fruntaş. Termenul redus nu l-am avut, n-am
nostrificat diploma, neavând timp. În septembrie 1933 am nostrificat diploma de învăţător la
Şcoala normală din Timişoara.
La l septembrie 1933 am fost numit ca învăţător la Şcoala primară confesională ort.
(odoxă) sârbă din comuna Sânmartinul sârbesc, Timiş-Tor.(ontal), până la 1 octombrie 1934. Aici
am funcţionat cu învăţătorii Stoianovici Milivoi şi Raţici Smilia. Ca activitate extraşcolară aici,
jucam în echipa sportivă locală, secretar al corului şi bibliotecii săteşti. Aici mă cunoaşte tot satul
iar Steva Iovanovici ca preşedinte al Societăţii culturale locale.
De la 1 octombrie 1934 şi până la 1 noiembrie 1939 am funcţionat ca învăţător la Şcoala
primară confesională sârbă din comuna Foieni, Timiş-Tor.(ontal), singur la 7 clase. La Foieni, la
fel, pe lângă activitate şcolară, activam la sport, cor, etc. Mă ştiau toţi sătenii, iar Braţa Jivcovici
ca şi conducător de cor, Mila Vuici ca şi preşedinte al Comunei bisericeşti, învăţătorii români:
Nediu Ion, Nediu Alexandru, Nediu Lucia, atât populaţia sârbă cât şi cea română.
În 1936, septembrie, m-am căsătorit în comuna Foieni, cu Ecaterina Gavrilov, fată din
părinţi ţărani, care după moartea părinţilor trebuia să primească 3 hectare de pământ. Din
această căsătorie am un băiat Alexandru, elev de liceu.
De la 1 noiembrie 1939 şi până la 8 iunie 1950 am funcţionat la Şcoala primară
confesională sârbă din Timişoara-Mehala, cu unele întreruperi – numiri în alte posturi.
În timpul războiului [din] 1941 – 1944 n-am fost pe front deloc, dar am fost concentrat
peste 700 de zile în diferite detaşamente de lucru ca Moldova, Basarabia. În acest timp mă ştiu
bine: Ion Gighici, funcţionar la Fabrica de lichior Timişoara şi Ştefan Doboşan, frizer în
Timişoara-Mehala, cu care eram timp mai îndelungat împreună.
N-am fost înscris nici n-am făcut parte din nici un partid politic. Ca învăţător şi toţi
învăţătorii confesionali sârbi nu primeam salarii de învăţător cu luni şi ani de zile. Am luptat
contra Episcopiei sârbe Timişoara , pentru statificarea şcolilor sârbe. În 1946 de la l aprilie am
reuşit şi personal am prezentat 36 [de] comune care au cerut ca şcolile confesionale sârbe să fie
primite de stat ca şcoli de stat sârbe.
La 6 iulie 1946 am fost numit de către Preşedenţia Consiliului de Miniştri [din] Bucureşti
ca inspector şcolar pentru şcolile sârbo – croate din Banat, până la 1 octombrie 1948. Pentru
activitatea pe tărâmul şcolar mi s-au dat mulţumiri publice în 1948 din partea Ministerului
învăţământului public.
În anul 1944 luna septembrie, cu avocatul Popovici Borislav, Rada Fenlacichi şi alţii am
înfiinţat Uniunea asociaţiilor culturale democrate slave din România. Iar la 15 octombrie 1944,
împreună cu Rada Fenlacichi am scos primul număr al ziarului sârb „Pravda” la Timişoara, unde
am colaborat, până în 1950, cu diferite articole traduse din „Graiul nou”, „Scânteia”, „Luptătorul
bănăţean”, etc., majoritatea articolelor din realizările şi viaţa oamenilor din URSS, la fel diferite
articole în „Calendarul Pravda”, 1945 – 1949.
114
Biografie oarecum exemplară, de lider de stânga al comunităţii sârbe şi viitor puşcăriaş, deţinut politic în
închisorile patriei comuniste.

142
 În 1945, la 27 martie, am fost cu o delegaţie a Asociaţiei culturale slave din Timişoara [de
fapt, atunci se intitula FAS115 n. n.] la Belgrad, unde am adus ajutorul bănesc pentru populaţia
suferindă din Bosnia.
În 1947, luna iulie, am fost 30 de zile la construirea liniei ferate Šamac – Sarajevo cu
brigăzile române „Ştefan Plăvăţ” şi „Jarco Despotovici”116 .
În septembrie 1947 am cerut înscrierea şi am fost primit în PCR. La 1 octombrie 1948 pe
lângă direcţia Şcolii primare din Timişoara-Mehala am fost numit [şi] ca profesor la Liceul
sârbesc din Timişoara, unde am predat limba sârbă, matematica şi istoria. Pe lângă direcţia Şcolii
primare din Mehala, la liceu 26 [de] ore săptămânal, scriam în „Pravda” articole, membru în
Comit.(etul?) pedagogic [al] jud.(eţului) Timiş-Torontal, membru în Com.(itetul) filialei
ARLUS117 – Timiş, membru în comitetul executiv al UACDSR.
Fiind trimis de Jud.(eţeana) PMR118 şi Org.(anizaţia) slavă, am avut peste 30 de ieşiri pe
teren în judeţ, cu muncă de lămurire în diferite probleme trasate de PMR (ca muncă voluntară).
Am ţinut mai multe conferinţe în 1948, 1949 la Şcoala de cadre a PMR (în limba sârbă);
mai multe conferinţe la Librăria „Naša knjiga“ 119. Am luat parte în Cercul de studiu al cursului
scurt al istoriei Partidului comunist bolşevic şi am ajuns [cu studiul] la Capit.(olul) VIII.120
Despre activitatea şcolară ca director [la] şcoala primară şi la liceu, sunt materialele din
procesele – verbale ale organelor superioare.
În anul 1947 am iscălit pentru OZNA121- UDBA un angajament.
Ca avere am 1,5 ha. pământ, fără casă.
În 1948 am terminat – frecventat cursul de îndrumare ICD 122 iar în 1949 am urmat acelaşi
curs voluntar timp de 30 [de] zile. În 1949 am ţinut timp de 30 [de] zile lecţii la cursul
învăţătorilor sârbi la Timişoara în mod voluntar, organizat fiind de Ministerul înv.(ăţământului)
public. Am organizat şi trimis învăţători sârbi pentru colectivul de traducere a manualelor în
limba sârbă la minister [la] Bucureşti. Iar singur am tradus matematici pentru cursul inferior, cl.
(asele) VI-VII (Ciclul II), organizate [de fapt, editate n. n.] de Minist.(erul) înv.(ăţământului)
public Bucureşti.
La 8 iulie 1948 la apariţia Rezoluţiei biroului informativ 123am luat atitudinea alături de
rezoluţie şi prelucrându-o în diferite comune sârbe, trimis de Jud.(eţeana) PMR.
La 8 iunie 1950 am fost arestat; iar la 3 august 1950 am apărut ca martor în Procesul
titoist judecat la Bucureşti; iar în decembrie 1950 am fost judecat şi condamnat la muncă silnică
pe viaţă de către Tribunalul militar Bucureşti, fiind vinovat de iscălirea angajamentului pentru
UDBA în anul 1947, dare de informaţii.
De la apariţia Rezoluţiei bir.(oului) informativ n-am avut niciun contact cu banadele
titoiste.
Semnatura (şters)”
(Arhiva CNSAS…, f. 5 – 7)

4.
„Referat privind abandonarea agentului Adamov Lazar
21 mai 1956

115
Frontul antifascist slav din România
116
Partizan comunist din Clisura Dunării (Belobreşca), asasinat de consăteni de-ai săi, anticomunişti („chiaburi”).
117
Asociaţia română de legături cu Uniunea Sovietică
118
Partidul muncitoresc român, fost PCR (până în februarie 1948).
119
„Cartea noastră”, în localul „Mc Donald” în Piaţa Operei din Timişoara
120
De bună seamă, studiu întrerupt la puşcărie
121
Odbor zaštite naroda (Consiliul apărării poporului), predecesor al UDBA, Securitatea iugoslavă.
122
Îndrumător cadre didactice (?)
123
Rezoluţie adusă la Bucureşti, în 28 iunie 1948, de condamnare a Iugoslaviei lui Tito de către Uniunea Sovietică
şi sateliţii ei din Blocul estic.

143
 Susnumitul a fost arestat la data de 8 iunie 1950, pentru trecere frauduloasă a frontierei.
[Şters, evident este Adamov Lazar n. n.] este născut la [şters] în com.(una) [şters]
regiunea Timişoara, fiul lui [şters] de cetăţenie sârbă, studii şcoala normală, de profesie învăţător.
În urma cercetărilor efectuate asupra susnumitului a fost condamnat la muncă silnică pe
viaţă.
La data de 30 septembrie 1952 susnumitul a început să lucreze pentru organele noastre,
până la data de 18 mai 1953, când a fost abandonat, fiind trimis la penitenciar pentru executarea
pedepsei în continuare.
Propunem predarea dosarului la arhiva Serviciului „C”, fără următoarele documente ce
lipsesc de la dosar:
materiale ce au servit la recrutare
lista rudelor şi cunoştinţelor
angajament de încetare.

Locotenent Draghicevici D. (m. p.) Se aprobă, Cpt. Dinuleanu (m. p.)”

(Arhiva CNSAS… f. 17)
(M. Milin, A. Bogdanovici, A. Milin, 2010.)

Жарко Албу
Jarco Albu

„...То је за мене била велика ствар, велика пријатељска рука. Да човеку даш да једе
када је гладан, не када је сит. Онда ће он пакет што му дају у задушницу да баци у сандук
за смеће, а када је гладан онда ће да поје`... Многи се наши Срби, у оно време, који су били
на положајима, нису хтели да говоре српски. И таквих је било, на жалост. Или кад је
било реч да помогне Србина, онда, се бојао да му не пребаце због тога што помаже
Србина, зато што је и он Србин. Али то су била „смешна времена“. Није за осуђивање...
Човек је морао да чува своју кожу... Да не ураде, како сам ја урадио: да не одам њега, него
он мене, после, одао, јел? Да није, било би паметније, са моје стране, да сам ја њега
откуцао... да сам, одвећ, каз`о: „Саво ....Бугарски...“

Разговарамо са ...дајте име ваше!

Жарко Албу!
Албуљ или Албу?
Албу...Румуни су ме уписали, у оно време кад сам се ја родио, нотароши је тад
било..., уместо да напише Жарко, написали су Жарку. У крштеницу написали Жарку...
Претпостављам да сте из Соке?
Да, рођен 1929, 23 фебруара…
А живите у Темишвару?
У Темишвару живим од јула 43. Дошао сам у штампарији као шегрт, као шегрт у
српској штампарији. У оно време смо штампали „Темишварски Весник“, до 1944, када је
после 23 августа, основана „Правда“ , Антифашистичког Фронта Словена из Румуније.
Какав је био однос између „Весника“ и „Правде“?
„Весник“ је, ваљда, изашао још до 1947 године...
Није био никакав однос међу њима?
Није, какви однос да буде? „Весник“ је био сматран као, знам ја..., нека
буржоарска..., неко буржоарско порекло, док је Савез Антифашистичког Фронта Словена
из Румуиније, то је било нешто прогресивно, напредно.
Тако је сматрано?

144
 Да, да, тако је било ... Дуго време није био Редактор шеф (Redactor şef), су радили
професори, они су писали бесплатно, у самом почетку, није било пара...
Док је кренуло пара... А ко је издавао „Весник“ ?
Фамилија Манојловић, Милутин Манојловић и Загорка Манојловић. Негде ваљда
`43 су били похапшени. У оно време, била нека струја, попови, нека наша интелигенција,
нешто против Шваба, у оно време рата, Милутин Манојловић је био ухапшен. Тада је
госпођа Манојловић сама редактирала двапут недељно, писала за „Темишварски Весник“.
То је била једна врло способна жена, интелигентна, велика Српкиња... писала и копирала у
оно време из „Бируинца Даћиа“ („Biruinţa Dacia“)....Углавном је сама то радила у
штампарији, то смо је ми видели..., писала је чланке и ми смо то слагали; да се то одмах и
штампа, да изађе двапут недељно „Темишварски Весник“.
Мање-више то је била иницијатива породице Манојловић, „Весник“?
То је било тамо испред рата основано, не сећам се тачно...
Тридесетих...
Негде око 10,11 година испред „Правде“. То је иначе једини српски лист у граду, у
то време. У оно време је долазила штампа из Београда. „Политику“ је мој стари (отац)
набављао. У то време су постојали односи румунско-југословенски, што се тиче културе,
наставе... иначе ја сам учио абецеду од учитеља из Југославије. Ми смо га звали чика
Стојић, Геџа, је био Србијанац, Србијанцима су казивали Геџе...
У Соки сте имали исто Србина учитеља, по тој конвенцији?
Други учитељ није био, само Србин, мислим ни други ђаци нису били, само Срби.
Из Србије ми је био учитељ. А кад су леђионари дошли на снагу, зашто се ми зовемо Албу,
су чинили притисак на мога оца, ми смо троје били, ја сам имао сестру и брата старије од
мене... Су основали румунску школу у Соки иако није уопште било Румуна... коминар,
говедар, свињар, овчар, козар, кнез... све су обавезали да њихову децу дају у румунску
школу, да оснују румунску школу. То је тај, како да назовем..., шовинистичко време,
национализам је једно а шовинизам је друго. Ја признајем националисте, који поштују
своје, а не мрзе друге; они су ме...по сваку цену да ме прекрсте, да ме уче румунски кад
сам ја Србин. Ја се молим српски, идем у српску Цркву, а ти хоћеш да ме прекрстиш у
Румуна. Само то је било кратког века... Ја сам тамо завршио основну школу, после сам
дошао ту, постојала је шегртска школа, „Шкоала де Арте Графиће“(„Şcoala de Arte
Grafice”). У оно време је било око 30 и неколико штампарија у Темишвару, где је било око
једно, двоје, троје [шегрта]... ми смо били око 15-оро. Ова штампарија је била једног
Јеврејина, Видер Леополд се звао, он је имао четворо деце и емигрирао је..., а се
прекрстила када су Чиути били прогањани и чиутско имање било национализовано. По
свим тим „блоковима“ у Центру (то је била чиутска дедовина) је писало велико (C.N.R.) са
црним словима (Casa Naţionalizată Română). Штампарија, да је не национализују, се
комбиновала са неким официром, капетан... не могу се сетити имена... На његово име се
водила штампарија, (овде где се слагао „Весник“ за време рата) и називала се
„Типографија Дојна“(„Tipografia Doina”).
Тако је преживела?
Да, тако је преживела, да му [je] не национализују. Капетан Поп, тако нешто....то је
било до 1944, 23 августа, када то више није важило. Онда „Темишварски Весник“ се
преселио на месту које се сад зове Бастион. Ту су биле две штампарије, једна се звала „
Романеаска“ (Româneasca) тамо се штампала ... и „ Даћија“(Dacia), тамо се штампала ...
„ Даћија“(Dacia), то је био највећи Темишварски локални лист. У једној од тих је прешао
„Темишварски ...“ . Тамо су била потребна српска слова, јер српска слова није имао нико,
само овај, српска и руска. Кад су дошли Руси, ми смо пуно радили за Русе, углавном за
„Санитарњије Управиљењије Фронта“. Онда је био Фронт у Мађарској, било је
хиљадама руских рањеника. Све су ...[школе?] биле претворене у болнице, те `44 док се

145
није завршио рат, пуно је било рањених Руса. У оно време је постојала нека „Комисија
алијата де контрол”(„Comisia aliată de control”), то је било тамо иза „Поште“, ја сам
више пута ишао са актама тамо, они су финансирали то, вероватно је био уговор међу
њима.... Савезничка војска....Ту је био неки Eнглез, Aмериканац...
Али главни је био Рус...
А, у главном је за Русе, мислим војска је била ту...
У једном моменту дошао је сукоб између „Весника“ и ...
Није баш сукоб, пошто није се слагао Манојловић са газдом, са Чиутином, са
газдом штампарије, јер он је некако био наклоњен ка „црвеној страни“ , јер је и он био
прогањан исто као и ми. Држао је са „Правдом“, јер је тада и „Правда“ просперирала и
постала...
„Гласник новог времена“...
„Гласник новог времена“, и онда се „Темишварски Весник“ преместио тамо, и
ваљда је `47 био суспендован и забрањен и онда је остала само „Правда“. Ја сам `49...
Наставили сте да радите за „Правду“?
Да, после 1944, 23 августа, је постојала само „Правда“, није био више
„Темишварски Весник“, онда ту сам радио код Видера, и `49 ...
И ту код овог Видера је штампана и „Правда“, после?
Па код њега је била штампарија, после неког времена када је то било са Титом,
штампарија је прешла у Букурешт. Тамо су били Ројков, Жива Стојанов, Радо Бејђанов(?),
ови млађи, итд.
Ја сам видео да је уз „Правду“ штампан и овај „Културни упутник“, 1948 је
почело, у Темишвару је било, улица Љермонтов, где је то било?... Негде у Пијаца Унири
(Piaţa Unirii),..., добро... то је била адреса уредништва?
Да није у .... Мерци (Merci)?
Можда је то, прекрстили су Мерци у Љермонтова...
Мерци, број 2 или 4. Горе на спрат, тамо је била и „Правда“ после. У почетку људи
су радили добровољно, углавном професори српске Гимназије. Онда је ту био чика
Љубомир Ајваз који је био из Југославије, Панта Лукић, Мировић Гојко, сви који су
долазили и писали у оно време. Био је и онај, који је био одговоран са речном пловидбом,
Марикић и он је сарађивао...
То су све Југословени били?
Да, то је све 48 када је изашла Резолуција онда су они отишли, повукли се у
Југославији ...
Да вас питам, где је била „ Југословенка књига“?
„Југословенска Књига“, где је сад Мек Доналд. Основана је од оне Загорке ....не,
Горица Теодоровић...
То све из Југославије су били?
Књиге су биле донешене из Југославије...
Био је и неки Душан Јовановић...,
Душко Јовановић, то је био „Црни“ мајор Душко...Они су били нешто повезани, она
Горица Теодоровић...
У оквиру те „Југословенске књиге“ ?
У оквиру те „Југословенске књиге“...То је био и назив. То је било велико
пријатељство послератно ...
Кад је дошло до сукоба, после?
Кад је дошло до сукоба између Тита и Стаљина, онда су променули назив те
књижаре, звала се после „Наша књига“ , није више била југословенска и онда су нас
распрштали...Онда смо се сви распрштали, поништили, у такозване „Организации де

146
маса“ („Organizaţii de masă“). Онај Антифашистички Фронт Жена 124, после рата више није
био Фронт ..., него Савез Културних Удружења Словена. Ту су били тада, организовани и
Карашовани у овај савез. Памтим да сам био преко брега у Решици и носио неке
Календаре...
Како је дошло до тих несугласица, проблема, неприлика? Како сте стигли у
„деликатну ситуацију“?
Тамо где сам становао, у стану, наишао је неки који је био тражен од Безбедности.
Ја сам му чинио неке услуге и ...
Један ваш друг...
Не, не, није мој друг. Тамо, како смо ми становали, биле су четири собе у једном
апартману. То је било преко пута штампарије. Сад је Еуђен де Савоја као што је и ондак
било, број 13. Тамо је становао и газда штампарије Видер. Тамо је овај наишао, неки
инжењер из Хацега, старији, посвађан са овим новим уређењем. Он ми је испричао и
учинио је глупост, по мени, што је мени испричао ко је. Да није испричао, не бих знао и
сада не би..., ја бих му исте те услуге учинио. Ја сам био „лоше“ васпитан, како да издам
човека, како да учиним зло. Сам некако знао ону... још из детињства сам знао оно наше
„чини добро, не кај`се, чиниш зло, надај се“, то је наша српска стара пословица. Он је имао
неку сестру у Фрателији,..., онда се градила „Клиничиле Ној“ („Clinicile Noi”), ту је била
војна Гимназија, у оно време, Официрска школа. Ту је неки његов пријатељ, исто инжењер
конструктор, радио и ја сам му носио неку везу, писма...
Поруке неке?
Углавном да је он био ухапшен и осуђен доживотно. Тако се дознало да,... ја и још
неки који су га знали...
Он је био са леђионарима или како?
Можда је био, ја то не знам. Ја то не бих могао да прихватим, леђионаре. Иако сам
ја тад био клинац, 18 година...
Нисте били упућени...
Али, из принципа, чини добро, знаш... Сам погрешио! Сад не бих тo урадио.
Румуни то кажу: „Dacât să-mi plângă mama, mai bine să plângă mă-sa”, не звучи лепо али је
објективно. Да сам ја отишао, сам имао толике познате које су радили у Безбедност... Да
сам га онда потказао Сави Бугарском, на пример, кога сам знао, познавао сам му целу
фамилију, онда... „Саво! Дођи тамо.....“, ја бих био тад велики херој. Овако ја нисам знао,
како да издам човека....
Како се овај звао?
Карађа Лазар, се звао. Инжењер конструктор, колко сам ја знао. Негде око Хацега,
је био он. Да сам га пријавио, било коме од ових, не би одседео ни по године затвора. Ја,
сад тако кажем, не бих урадио то...не бих урадио!
Разумем.
Зашто да учиним неком [добро], ..., а себи учиним зло. Ја тога нисам био
свестан, ..., него ће да оде и ником ништа, нека иде с`милим Богом. Нисам био наклоњен
његовим принципима, ..., кажем ти 18 година сам имао, ... неискусан сам био, ће да оде
и ..., није испало тако... То је било глупо ...., наивно ...
18 година, 18 година...
После сам одседео три и по године у затвору .... „Delict de uneltire împotriva
orânduirii sociale, articolul 209, partea a IV-a din Codul Penal”
Видим да пратите целог живота, ... те папире (?)...
Сам тражио јер, господин Мирков Златоје адвокат, кад су ми узели сина у војску,
зато што му је ћале, 10 година пре него се он родио, био ухапшен и осуђиван, њега су
послали у Кривину да разбија камење и онда ми Нада, моја жена каже: „Иди, зашто да
124
У ствари, АФС, Антифашистички фронт Славена и АФ Ж, Антифашистички фронт жена

147
дете пати због тебе!“, да направим реабилитаре (reabilitare). Ја нисам хтео. ..., онда сам
отишао код Злате...
За вашег сина?...
Да, за мога сина; и онда каже да треба ми „Ћертификат де елибераре“ (Certificat
de eliberare), копија од „Сентинце“ (Sentinţă) и је требало да му однесем једно
„Карактеризаре“ (Caracterizare) из предузећа. Онај, ни не знам да ли још живи, што је
био „Шеф Персоналулуј“ (Şef Personalului), „Кадре“ (Cadre), ме описао како сам ја ..., да
није могло боље... и много није лагао јер, сам ја радио ...Онда, сам однео Злати и то
Карактеризаре, а он оде одмах горе у „Трибунал“ (Tribunal), да платим таксу, јер рекох, да
нема више мој син последице... Нико није мислио да ће `89 да буде ово...
Јасно...
Па рекох: „Злато, шта треба још да радим?“, он каже: „Ништа, ја ћу да ти јавим...“.
Дошло је ово ослобођење, више ми није рекао... „Злато! Потребан ми је овај акт,
Цертификат де елибераре (Certificat de eliberare) и Сентинца (Sentinţă)“, да могу да
докажем, да добијем за пензију...Пази, ... изгубио је, ... није више нашао... онда сам ја
тражио у Министарству и они су ми послали то... тако сам стигао да добијем ту
повластицу, права као „децинут политик“ (deţinut politic).
Дакле, нису вас прогањали као Србина?
Не, не, јер, овај је био тешкаш, који је био осуђен на доживотну робију. Је био у
Ајуду, сам чуо од других,...
А нисте га ни видели, после?
Никад више, вероватно да је..., онда је био човек око педесет година, у оно време
`49.
Ви сте били на робији заједно са другим Србима? Дајте неке детаље, ако...
Шетали су ме, негде од јула...52,...Безбедност, Попа Шапка125, узели су ми
декларације, тамо-овамо,...У Попа Шапка беше, једна велика соба, били смо негде око 50.
Па смо сви тако спавали около, поред зида, на рогожини (rogojină). До онда` нисам видео
то. Су били они (?) који су продавали јабуке и имали су то са тим што су покривали
шаторе, једно ћебе доле и са једним ћебетом по двоје смо се покривали, није било кревета
у оно време... Онда су ме,... о Св. Сави, 53. године, 27. јануара, сам био на Суд. Онда, су ме
осудили на три године и 6 месеци ... Шта правиш ти? Копију?...
Да, и ово је за вас... Ако хоћете ви, можда ћемо и да вам објавимо то у књизи, ако
хоћете ... ако не, нећемо ...
Објавите шта вам одговара,...
Треба и ви да знате, да будете и ви сагласни, мислим, нећемо овако...
Добро је да буде књига, да се зна да смо постојали и ми Срби.
Тако је... Дајте ми још, ако хоћете, неке детаље ... У затвору како сте били? ...
Били сте у Темишвару ...
...Ту је са`мном био, једно време, из Немета, Јованов Драгутин, онда из Семартона
је био...
И то политички прогоњени?
Да, политички,...
Да није Јованов Драгутин, из Темишвара, Ронац...[Цветко Михајлов, н. н.]
Да, тамо станује, он је рођењем из Немета. Онда... су били Перинац, Јоца, Пера,...
тројица су били, оног су га звали Бели, Милан Бели. Онда, је био Васа Вујанов, он има
два сина и ћерку, колко ја знам... („ Вујанов Живко, Вујанов Даница...“) Овај је из
Семартона... Васа, му казивали Пицољ. То је било из Семартона. Онда је био..., како се
звао... Жарко из Малог Бечкерека? Су два брата Жарко и Ђура? Како им је презиме?.... Овај
је био шофер у Кооперацију (Cooperativa),....Ђура, ја га састајем ....а Жарко је умро.
125
Име Темишварског затвора (н. н.)

148
Жарко....., имам лапсус сада...То је било ту, онда, `52 године су ухапсили, како ми је он
причао, при повратку, неког ...
Ко вам је причао? Овај Жарко?
Не, не, не ..., неко ко је донео ту неки шпијунски материјал, био је из Зрењанина, из
У.Д.Б.-е, рођењем из Конака, био осуђен на смрт, до краја, за шпијунажу. („Ђуро
Баслер?“), не, не, овај је био осуђен 53; Ђуро Баслер је био у групи са Милутиновићем и
Видом Недић..., то је друга група, то су били пре... Да се сетим имена,... као да га видим
сад ... Имам неког рођака који је радио у У.Д.Б.-и, у С.У.П., у Зрењанин , који га је знао.....
Рекао сам да је рођењем био из Конака а је радио у УДБ-и у Зрењанину ...
Како је он доспео овде?
Дошао је са шпијунским материјалом, који је предао некоме с`кога се састао (кога
није знао по пароли) негде у Лугож, на станици и при повратку су га ухватили. Имао је
лажну легитимацију да је из Думбравице, румунско име...
И стигао у затвор са вама?
Он је био ту са мном. После знам да је покушавао да бежи, ... и су их ухватили...
али, дознао сам од других, који су накнадно дошли у Жилави, зато што кад су му судили,
после групом су нас послали у Жилави, оданде су нас делили по категоријама како су
имали они своја... одредишта по тежини казне: за Ајуд, за Питешти, за ... Мене су послали
на рад у Борзешти. Онда је почело тамо Борзешти-Онешти, ...
А, да, тамо у Молдови...
Оно што су ови сад покуповали,
Jа хоћу да кажем покрали...
...Није се слободним оком, ону целу долину Тротуша, колико се простире тај
Комбинат петрокимик РАФО-Онешти (Combinatul Petrochimic RAFO-Oneşti), могло
обухватити. Било нас је у Онешти око 4 и по хиљаде политичких затвореника....
И ви сте на градилишту, тамо радили?
Тамо, да, и негде око хиљаду и по „дрепт комун“ (drept comun). Значи око 6 и по
хиљада затвореника, лопова и политичких... И плус, радили су и цивили...можете да
замислите колко је то огромно градилиште...Тамо су били, заједно самном, ови из
Семартона, и Драгутин, из Семпетра био је Иван Црни, Иван Фоагић (?) му казивали, сви
су га знали Иван Црни а имао је шпиц Форшкић.
Иван му је било мало име?...
Иван,...
Нема везе,..., и још сте били у Молдови, даље?
После су ме `54 пребацили, не само мене, у....(хект?). Једно 6 месеци сам био тамо у
ћелији, где сам био заједно са оним Васом Вујановим, Васа Пицољ из Семартона, Србин,
заједно са`мном у ћелији...после су ме пребацили у фабрику. Ајуд је имао своју фабрику.
Тамо сам радио са оним Дињашанима: Жива, Мирко,..., Добра, што је био у Безбедност,...,
има сина ... Онда је био Сава Бугарски, па је био Маринко Недомачки,... па је био учитељ,
што је умро, из Денте рођењем ....био учитељ у Дињашу тамо ... Из Чанада беше неки чика
Рада, ако није био Живанов, који је био кувар у Ајуду ... А... је био неки плутоњер из
Семпетра, рођењем, који је био тамо гардиан. Кад је изашао неки Декрет у „Скантеји“
(„Scînteia“), он нам је донео мени и Милутину да прочитамо. Тако да сам ја утекао два
месеца пре тог Милутина, Луте из Семпетра, он нам је донео новину, то је била `55 негде
септембра, октобра...
Кад је изашао Декрет?
Кад је изашао тај „Декрет де грациере“ (Decret de graţiere). Тај Лута, свака му част!
Ја га више никад нисам срео, пошто сам се ослободио... Онда, је био из Семпетра Јова
Аднађ, чика Никола Лазаревић, пекар из Старе Молдаве ...имао је пекару у Стару Молдаву,
умро је у Канади код сина...,..., Страјњиев се звао онај шпијун, ...

149
 Онај из Конака?
То му је презиме, Страјњиев, („ми га имамо Штрајнер“, Ц. Михајлов н. н.),
Страјњев, сигурно. Са`мном је био у соби у... на први спрат у Пенитенчар (Penitenciar) у
Темишвар... Рођењем из Конака а је радио у УДБ-и у Зрењанин... А Бранислав се звао тај
учитељ из Денте,... Он је нешто старији од мене био ...Бранислав....
Нема везе. Ми ћемо попунити, ако треба, још...
После ћу ја да се сетим, ... даћу вам ја телефон..., ... Витомир Страјњев, се звао ... а
овај је Бранислав Нешић, учитељ из Дињаша, рођењем из Денте...
Добро, запиши га!... [Миодраг, Цветку н. н.]
Полако ми се избистрила памет...
Кад се то све завршило?
Па, `55 године кад је изашо тај Декрет, ...помиловање до пет година. Ту сам и ја
припао. Тако сам се ја ослободио, негде октобра, септембра, тако нешто... `55-те.
Имали сте, после, проблема за запослење?
Где год сам ишао да радим даље, преко Формациунеа (Formaţiunea) 0685 Ајуд...
„Veniţi peste trei zile...”. Онда су ми акта остала у Жилави. Тамо сам имао личну карту,
возачку дозволу... У штампарији више нисам могао да идем. Онај, Радован ме је помогао.
Свака му част! Је био велики човек према мени и велики Србин. Он је помагао Србе. Он је
био директор штампарије Полиграфије. Николин Радован је био директор штампарије.
Заједно смо учили занат. Он је нешто после мене дошао, `43 године. Остао ми је и даље
веран пријатељ... Онда, сам те године радио код неког приватног, на Такси (Taxi). Знао сам
му сина и тако сам те зиме `55, `56, до фебруара, радио код тог приватног, без контракта...,
за опстанак. `56, 8 марта су ставили у функцију Градски транспорт, 10 државних таксија, и
онда сам ја апеловао на Радована Николина, рекох: „ шта да радим?“, каже: „Жарко, ти
поднеси молбу и не треба ништа друго да пишеш, него, осим личних података и да радиш
код приватног. Имаш дуплу предност зато што, једанпут, радиш у тој бранши и, с друге
стране, си експлоатисан од приватника. А док се они увате, укапирају, да си ти био
осуђиван политички, ће да се угреше“. Код њих сам се и пенсионисао, 1989 године, 1 јула,
као таксиста. Добро,... други је посао било као словослагач у штампарији, а други посао је
било овде али овде се много боље зарађивало него као словослагач. Ту ме је помогао
Радован да се ангажујем. Друга, ми је његова, велика пријатељска рука била пружена када
ми је син навршио три године. Тада је требао из Креше(Creşă) да иде у Камин (Cămin).
Код Клинићиле Ној (Clinicile Noi) је била само креша, камин није. Онда сам отишао код
њих, у Полиграфију, где је била стара штампарија, у Таке Јонеску, имали Камин...од три
године... .Отиш`о сам код њега у канцеларији, где беше један мој стари колега штампар и
он је био тамо неки шеф, Мунка ши салари (Munca şi salarii). Његова жена беше
директорка овога Камина. Он назове жену и каже: „Ево наш пријатељ,..., бивши колега,
треба сина да донесе у Камин“. Она одговори: „Нема места“. Тада ушао сам код другог
директора у канцеларију. Није то било његово наређење него директорова... Дошла је
после и појави се на врата и каже: „Добар дан...“ , директор каже: „Tovarăşa ..., tovarăşul
Jarcu îşi aduce mâine băiatul la noi la Cămin, îi faceţi un loc.”, она: „Bine tovarăşе director”.
То је за мене била велика ствар, велика пријатељска рука. Да човеку даш да једе када је
гладан, не када је сит. Онда ће он пакет што му дају у задушницу да баци у сандук за
смеће, а када је гладан он ће да поје`. И још једанпут ми је (Николин помогао), кад је онај
Циганин, што је био локотенент колонел у саобраћају, милиционер, без да будем крив,
одузео возачку дозволу. Опет сам апеловао код њега и онда, ми је вратио (дозволу) али ми,
ипак, наплатио зато што сам пребрзо возио.... Када сам апеловао на њега (директор
Радован), увек ми је помогао и колико ја знам и многе друге. Штета што се разболео, имао
је проблема...вршио је дијализе,... Многи наши Срби, у оно време, који су били на
положајима, нису хтели да говоре српски. И таквих је било, на жалост. Или кад је било реч

150
да помогне Србина, онда, се бојао да му не пребаце због тога што помаже Србина, зато
што је и он Србин. Али то су била „смешна времена“. Није за осуђивање... Човек је морао
да чува своју кожу... Да не уради, како сам ја урадио: да не одам њега, него он мене, после,
одао, јел? Да није, било би паметније, са моје стране, да сам ја њега откуцао... да сам тек
каз`о: „Саво ....Бугарски...“
Одакле сте ви могли знати каква времена долазе?
Али ја сам мислио: „како да тужим човека?“. Такви код мене у Соку, су били
последњи људи који су се тужакали. То је био тај сељачки менталитет, разумеш? Ја сам у
такву породицу био одраштен... Да не лажем и да не крадем... А учитељ, нећу никад да
заборавим, каже: „није срамота да ти хаљина буде закрпњена или панталоне, а је срамота
да буде прљава и подерана. Многи причају свашта, било је свакојако... Нису цветале руже
и на Бадњи дан. Има коме су увек цветале руже али, Бога ми, било је коме никад нису
цветале руже... Ја сам имао пуно прилика... разумеш? Било је ондак сиромашлука, хвала
Богу, доста. Није сваки, поготово обичан човек, становао у неком стану са купатилом, са
предвиђеним купатилом по конструкцији апартмана. Мој газда, ми смо петнаесторо
радили код њега, онај Чиутин имао четворо деце, имао трособан стан, а у кујни иза врата
импровизовао је једну каду, купатило да има. Није стан био предвиђен...биле су врло
велике кирије. Није обичан радан човек могао себи да дозволи да плати такву кирију и да
има такав комфор...
(M. Милин , Ц. Михајлов, Г. Мракић, А. Милин, 2009.)

Светомир Богданов
Svetomir Bogdanov
„...На једној седници Омладинске организације био сам искључен, назван бандитом
и човеком Милоша Тодорова. О томе постоји чланак у „Правди“. То се десило 1949.
године. Ја сам гајио симпатије према комунизму у то време, сматрао сам да је то нов
покрет и да ће се нешто на боље променити у друштву, али био сам шокиран оним што
ми се десило. Замислите како се може осећати један ученик деветог разреда када га
избаце из редова Омладинске организације и пред целом школом назову „Титовим
бандитом и шпијуном“...
...Испитивао ме је извесни капетан Шнелбax. Не могу да се пожалим на његово
понашање, био је цивилизован човек. Једино што ми се није свидело, а то сам накнадно
сазнао, је да ми је изменио исказ. Оставио је само да смо писали „Живео Тито“, не и
„Живео Стаљин“. У оптужници је писало да смо били субверзивна група у селу Дињашу,
која је радила на рушењу уставног поретка Народне Републике Румуније. У оно време био
сам један од најмлађих политичких затвореника међу Србима у Румунији. Дочекао сам у
затвору свој 18. рођендан, јер су ме са 17 осудили...
...Вратио сам се у Дињаш, где је била нека јако чудна атмосфера, не бих желео да
се то икад понови. Пола села је било депортовано у Бараган, страшно...
... Ја сам од младости имао разне идеје, покушао сам да пишем и објавим понешто,
али су ме брзо сасекли. Сарађивао сам повремено са српским гласилима, али када сам
видео која је ситуација, одустао сам. Главно је да сам извукао живу главу...“
Када сте рођени господине Светомире?
Рођен сам 11. фебруара 1933. године у Дињашу.
Кажете да су ваши проблеми настали још у време када сте били дете...
Стварно је тако, шта да вам кажем...Када сам био осуђен за оно што сам учинио
имао сам око 15 година.

151
 Шта се десило?
После Резолуције Информбироа, у оквиру српског живља, биле су организоване
разне манифестације, био је организован ССКДУР, и тако...чуо сам да су се појавиле и
неке књиге на ту тему. Људи су били доста збуњени, владала је велика еуфорија, била је
основана у Темишвару „Југословенска књига“, омладина је почела да се окупља, да се
дружи након тешких ратних година. У току рата нагледали смо се свега – енглеских
авиона, немачких бомбардера, немачких трупа у Темишвару које су имале свој Штаб на
Тргу Уједињења, тако да су људи после рата били доста узбуђени. Многе породице су
изгубиле у рату своје чланове, неки су наши били у партизанима, да би након тога дошла
такозвана слобода. Бар смо тако мислили онда. Био сам у то време ученик српског оделења
четвртог разреда гимназије „Константин Дијаконовић Лога“ у Темишвару. Резолуција је
дошла као хладан туш, јер људи који су веровали у слободу нису више знали шта да мисле.
Југославија је била критикована, а ми смо волели Југославију, тако да смо се нашли у
дилеми...
Како сте ви као петнаестогодишњак све то доживели?
Мене је као младог човека све то врло погодило, јер сам и ја био поборник слободе.
Много се тада причало о комунизму, чак и у школи. Било ми је криво што нисам могао ићи
на изградњу пруге Шамац-Сарајево, где је већина омладине ишла. Био сам врло млад тада,
па нисам могао да пођем, мада сам то хтео. Но, као компензацију нашао сам нешто друго,
овде у Темишвару. Градила се пруга код булевара Хашдеу, где се данас раздвајају трамваји
4 и 5, од булевара Четаци према Ронцу. Ту су радили неки грчки комунисти, партизани,
сећам се да су певали на грчком, а из наше школе била је оформљена бригада добровољаца
која је учествовала у томе. Носили смо камење, копали и радили све што је требало, јер у
то време, 1946-47. није постојала механизација као данас. То се све дешавало пре
Резолуције Информбироа.
Где вас је затекла Резолуција?
Био сам на селу, на распусту. Тамо сам помагао родитељима у пољопривредним
радњама, косио, копао кукуруз и тако. Омладина се окупљала на фудбалском терену, где се
играо фудбал, а увече се седело испред Дома културе, преко пута Цркве, где се разговарало
о свему и свачему. Ја сам био клинац и често сам слушао шта старији причају о политици,
њихова мишљења и тако. Било ми је жао што је настао конфликт са Југославијом, јер сам
се бојао да може нестати „Југословенска књига“, наш извор „блаженства“ да тако кажем, а
ми у школи смо били јако лоше снабдевени уџбеницима и књигама. Једино је професор
Коста Николић издао неку граматику српског језика, али оскудевали смо што се тиче
књижевности. Мислим да је по среди била и саботажа југословенске државе, јер су сви
професори које су они овде послали до Резолуције били Хрвати, ниједан није био Србин!
Многе речи које су они користили нисмо разумели и видели смо да их пуно тога не занима
што се нас тиче. Односим се на раздобље између 1945- 1948. Једини Србин је био
професор француског Гавриловић, пореклом из Старе Молдаве. Но, сви ови наставници су
напустили Румунију након Резолуције Информбироа 1948.
Да се вратим Дињашу. Једне вечери, неки омладинци, Љуба Стојанов, паорски
момак, једно 7-8 година старији од мене, и Паја Марков, ученик, рекли су ми да пођем са
њима. Ја нисам имао појма о чему се ради и где идемо. Након преваљених 200 метара они
су стали и видео сам да су извадили неку четку и теглицу. Написали су на зиду куће
„Живео Тито! Живео Стаљин!“. Ја сам се нашао помало у чуду, јер нисам био ни за ни
против тога. Био сам једино изненађен. На повратном путу они су стали да оперу четке на
неком сеоском бунару, преко пута млекаре. Имајући у виду да је било касно, млекар је
изашао да види ко пумпа воду и затекао нас. Видео је шта њих двојица раде. Касније се
испоставило да нас је он издао, јер је био члан партије. Но, то се некако стишало, имајући
у виду да су се такве ствари у то време често радиле.

152
 Ја сам почетком педесетих година уписао гимназију „Лога“, где сам положио
такозвану „малу матуру“. У међувремену био сам искључен из Удружења комунистичке
омладине (UTC), зато што је бивши народни посланик Милош Тодоров био мој брат од
тетке. Ја сам се као младић дописивао са њим, али нисам писао ништа о политици. Он је
од мене био старији 20 година и волео ме је као рођака, није са мном могао да разговара о
политичким темама. Но, 1949/50. у нашој школи је почела класна борба. Многи Срби су
били ухапшени 1. августа 1950, због политилке активности. Милош Тодоров је неко време
седео код нас, спавао је са мном у соби, а њега су ухапсили нешто пре тог датума. Рекао ми
је да га је позвала Ана Паукер, која је у то време била министар Спољних послова, и
затражила му да у својству народног посланика од стране словенског живља у Румунији
потпише Резолуцију Информбироа. Он није пристао на то. Нисам га упитао из којих
разлога, али знам да је гајио своја убеђења, имајући у виду да је студирао медицину у
Београду, био пријатељ Бранка Ћопића и тако. Био је убеђени комуниста, али истовремено
и идеалиста.
Безбедност је у међувремену све сазнала о мени, иако ја нисам ништа урадио. Љубу
Стојанова су ухапсили пре мене и Паје Маркова. Оптужили су нас да смо саботирали
државу и тадашњи поредак, што није било тачно. Истина је да су се млади људи окупљали
и разговарали, али су то чинили самоиницијативно, нико их није дириговао. Све што сам
радио било је из личних побуда и осећања, нико није стајао иза мене.
Како је било са класном борбом у школи?
Ђаци из истог оделења били су подељени по клупама – деца кулака у једном реду, а
деца сељака и радника у другом. За свако кулачко дете био је одговоран један од осталих,
који га је пратио. На једној седници Омладинске организације био сам искључен, назван
бандитом и човеком Милоша Тодорова. О томе постоји чланак у „Правди“. То се десило
1949. године. Ја сам гајио симпатије према комунизму у то време, сматрао сам да је то нов
покрет и да ће се нешто на боље променити у друштву, али био сам шокиран оним што ми
се десило. Замислите како се може осећати један ученик деветог разреда када га избаце из
редова Омладинске организације и пред целом школом назову „Титовим бандитом и
шпијуном“.
Кога сматрате одговорним за оно што вам се догодило?
Безбедност је сигурно регрутовала људе из редова старијих ђака. То је мени касније
постало јасно. Један од таквих је сигурно био Захарије Влашчић, за ког верујем да је био
доушник Безбедности. Мене су избацили и из интерната, што ме је исто погодило. Волео
сам живот у интернату, јер смо имали времена да учимо, читамо, студирамо, није морало
да штедимо струју, као у слушају приватног смештаја, и тако. Образовање које смо
стицали у школи било је равно нули, јер нисмо имали одакле да учимо, али смо то
надокнађивали читајући допунски. Након што су ме избацили из интерната преместио сам
се код газде. На дан 24. октобра, између 3 и 4 јутри, чуо сам да неко лупа на врата. Мислио
сам да је мој отац који је дошао у град, на пијац. Кад оно, били су људи из Безбедности
који су дошли да ме подигну. Са њима је био и мој отац, њега су подигли из Дињаша да им
покаже где живим, да не би губили време. Њега су после два дана пустили, а мене
задржали.
Испитивао ме је извесни капетан Шнелбax. Не могу да се пожалим на његово
понашање, био је цивилизован човек. Једино што ми се није свидело, а то сам накнадно
сазнао, је да ми је изменио исказ. Оставио је само да смо писали „Живео Тито“, не и
„Живео Стаљин“. У оптужници је писало да смо били субверзивна група у селу Дињашу,
која је радила на рушењу уставног поретка Народне Републике Румуније. У оно време био
сам један од најмлађих политичких затвореника међу Србима у Румунији. Дочекао сам у
затвору свој 18. рођендан, јер су ме са 17 осудили.
Како су се према вама Србима понашали, да ли су вас одвојили од осталих?

153
 Нису нас одвојили, били смо заједно. Са мном је био један пуковник, Захареску,
Румун, и неки свештеник, али то се стално мењало. Нисам приметио да су се ови из
Безбедности понашали другачије према Србима него према другим затвореницима. Мене
нису посебно малтретирали или тукли, једино су се понекад пијани чувари иживљавали
над затвореницима. Улазили су у ћелије и шамарали нас без разлога, вређајући нас и
псујући „маму бандистску“. Нису нас делили по етничкој припадности, то су свима
радили.
Седиште Безбедности је било преко пута гимназије „Лога“. Нису имали више од 9-
10 ћелија, био је мали простор, али можда су људе затварали и на друга места, не знам.
Суђење се одржало у Војном трибуналу, где су нас водили директно из затвора. Ту је било
више Срба: прота Милан Николић из Кетфеља, неки доктор из Фења, свештеник Паја
Марковић, зет проте Милана Николића, Стева Лепојев, Стеван Ранковић, Мила Силашки,
Витомир Келић и други. Спавали смо на поду, било нас је око 40 Срба.
Суђење је било у фебруару месецу, а у сали су дозволили и публику. Приметили
смо и присуство руских војника уз румунске, што нам је створило одређену нелагодност.
Предпостављам да је све то било изрежирано и да су Руси били иза целе приче. Ми смо
били једна „екипа“ да тако кажем, и не верујем да су се Руси случајно нашли тамо.
Ко су били предводници ваше „екипе“?
Било је ту више њих: Љубинка Нецин, Радмила Марков, Љуба Стојанов, Маринко
Недомачки, Паја Марков.
На колико сте година били осуђени?
Мене су осудили на две године затвора.
Да ли је то била најмања казна?
Не, Драга Лазић је добио годину дана, а неки још и мање. Но, мени је и две године
било много, имајући у виду да нисам ништа урадио.
После што су нас осудили ошишали су нас и дали робијашка, пругаста одела. За
кратко време су спремили да нас пребаце у други затвор. Водили су нас неким затворским
камионом у којем смо се гушили, сећам се да је Воја Павловић, старији ученик, стално
викао и лупао, није имао ваздуха. Прво су нас одвели у Букурешт, где смо провели
неколико часова чекајући другу везу, да би нас оданде преузели и одвели у Жилаву. То је
био прави затвор, са подземним ћелијама. Ту није било нимало пријатно. Зидови су били
прљави, могле су се видети старе локве крви на њима. Неки су говорили да су ту стрељали
легионаре и да се од онда није више кречило.
Били су са нама у затвору и познати људи тог времена, који су имали везе са
претходним режимима: бивша војна лица, политичари, министри, њихова родбина...био је
у затвору са нама један од Братијанових, који се није бавио политиком, али је био богат
човек, имао је фабрику прераде дрва.
Услови су били врло тешки. Нисмо имали довољно ваздуха, смрад је био страшан
због чучавца у свакој ћелији, спавали смо на рогозним лежајима...У току дана и ноћи чули
би се јауци, запомагања, крикови. Било је ту и доста старих, болесних људи.
Колико сте времена провели у Жилави?
Око два месеца. Након тога су нас пребацили на Канал, у Поарта Алба. Ту су нас
сместили у бараке, организовали бригаде, и терали да радимо. Радило се на првом каналу,
који је касније био напуштен, а они који су то пројектовали били су оптужени за саботажу
и стрељани. Највише сам времена провео као затвореник радећи на Каналу. Неколико
месеца пре ослобођења пребацили су ме у Коаста Галеш, то је исто радно место.
Поарта Алба је било огромно радилиште, са хиљаде и хиљаде људи. Највећи
проблем је била лоша храна, али и исцрпљујући рад. Прва два месеца су била право
мучење за мене, искрено вам признајем да сам у неким тренуцима пожелео смрт, јер сам
мислио да нећу моћи да издржим сав тај напор. Сваком бригадом је управљао један

154
бригадир, али је и он имао као неке подбригадире, који су били обични затвореници, не
политички осуђеници. Наши директни надлежни нису били ови са власти, већ обични
криминалци, који су имали привилегије – друго одело, дупле порције хране, корбаче, итд.
Понашали су се врло грубо. За мене је најгоре било док ми је чувар био неки
Букурештанац, Јордан, врло зао човек, поготово према старијим људима. Пут од бараке до
радног места био је врло нераван, јер се стално радило, износила се земља руским
машинама, хиљаде кубних метара земље...Овај је био немилосрдан према сваком ко би
посрнуо или клонуо. Ако би се неко разболео не би примао никакав лек, чак ни аспирин.
Вршила се природна селекција, они слаби и болесни би брзо умирали. Имао сам срећу да
издржим. Такође, мучила нас је и жеђ. Понекад би нам доносили воду из Дунава, али смо
јутри цедили росу са биљака или пили воду из барица након кише. Ко би нешто погрешио
био је подвргнут казнама, као у војсци. Сем глади, жеђи, лоше хране и исцрпног рада неки
су добијали и допунске батине. Били су са нама у бригади неки нововерци који нису хтели
да раде после заласка сунца. Овај Јордан их је толико тукао док му није пресело...Мој
Дињашанин Паја Марков, који је био у другој бригади, причао ми је да је клонуо од
изнемоглости када је изашао из радилишта Поарта Алба.
Храна је била јако лоша. Давали су нам жив грашак, неистребљен, пун свега и
свачега, црни лук са водом, без капи уља или масти...Једино нас је црни хлеб који смо
примали држао на ногама. Неки су ишли на ђубриште и тражили животињске кости,
кравље лобање и слично, на којима је било и помало меса. Месо које је стизало јели су
бригадири, то нисмо добијали ми, робијаши. Ја никад нисам ишао да тражим по ђубришту,
ма колико сам гладан био, али неки су ишли, не би ли преживели. То неко ко није доживео
не може да cхвати, глад је невероватна ствар. Радили смо без престанка, и по сунцу, и по
киши, али и по највећим мећавама.
Да ли вас је Стаљинова смрт затекла у Затвору?
Не, ја сам се ослободио у фебруару, а он је умро непосредно после тога. Из затвора
ме нису пустили на време, одробијао сам неколико месеци више, не знам како су они то
рачунали.
Шта сте радили када сте се вратили из затвора?
Вратио сам се у Дињаш, где је била нека јако чудна атмосфера, не бих желео да се
то икад понови. Пола села је било депортовано у Бараган, страшно...
Причајте мало о томе...
То што се десило у тим годинама је срамота и за државу, и за људе и за неке наше
сељане који су били на положајима и који су били против нас. То данашњи млади треба да
знају да се тако нешто никад не понови. Неки су се људи јако ружно понашали, нису
имали обзира према ничему. Штитили су своје привилегије и положаје.
Каква сте искуства имали са новим властима?
Темишвар је био затворен град, нисам могао да добијем ни личну карту у
Темишвару, само у Дињашу. Покушао сам да наставим школовање, чак и без похађања,
како је било у оно време. Отишао сам код тадашњег директора, Душана Сабљића, рекао му
ко сам и шта сам, шта сам пострадао и додао да не сматрам да сам ишта лоше урадио. Он
ми је одговорио да напишем молбу министарству да ме приме. Од министраства је стигао
одговор да локалне власти треба да ми одобре наставак школовања. У Темишвару нисам
могао да се запослим јер нисам имао градску личну карту, школу нисам могао да
наставим, тако да сам отишао у Дињаш где сам радио као физикалац у оквиру
пољопривредне бригаде.
У то време се спроводила колективизација пољопривреде. То се радило постепено,
јер је за сељаке земља била све. Отац ми је причао с којим је мукама успео да купи 20
ланаца земље, позајмивши паре од државе и стрепећи од временских непогода да на време
врати дуг. Власт се бојала побуне, револуције, знало се да многи сељаци неће добро да

155
реагују. Онда су почели да људима мењају земљу, узимали су добру и давали лошу. Мом
оцу су дали неку слатину, па је касније морао да ступи колективу. Таква је била тактика.
Обичан сељак, ако би наставио да ради лошу земљу, не би био у могућности да исплати
све порезе држави и преда квоту у производима. У таквим ситуацијама многи су улазили у
колектив.
Док сам био на селу све време сам покушавао да се негде запослим. Пријавио сам
се на конкурс за референта у општини, имао сам леп рукопис и ишао у гимназију, али су
они запослили једног са четири разреда. Таква су била времена, сва су врата била
затворена. Био сам и у Букурешт, код господина Мирка Живковића, који ми није нешто
изашао у сусрет, пославши ме назад да средим ствари код куће. На сву срећу ту се нашао и
мој бивши наставник историје, Ђура Петровић, из Великог Семиклуша. Његова жена
[госпођа Вида н. н.] је била блиска са мојима, јер смо и ја и она, згодом природе, рођени
после седам месеци. Он ми је рекао да напишем молбу, па су ме тако коначно примили у
школу, без похађања. Овог пута се могло, за разлику од првог. Ја разумем људе који ме
нису одмах примили, бојали су се, била су тешка времена.
Након гимназије уписао сам славистику у Темишвару, где сам био колега са
Живком Милиним. Одсек славистике је 1958/59. био отворен у Темишвару, а после тога
пребачен у Букурешт. Но, то нисам завршио, ко зна где бих као професор добио место.
Како сте постали Темишварац?
То је било нешто касније. Имао сам једног пријатеља, брата Матије Везелића, који
је исто био у Безбедности. Славољуб Везелић је радио у одсеку „кадрови“ у оквиру
грађевинарског труста. Ја сам у међувремену радио као књиговођа и био друштвено
рехабилитован, али ми то није било од посебне користи. У Орадеи сам завршио неки течај
који је важио као две године школе, нешто везано за књиговодство. Запослили су ме у
Рудни, у кооперативи, као главног књиговођу, а супруга је радила у забавишту. Но, ми смо
мислили како да стигнемо у Темишвар. Посредством господина Попова, који је био шеф
кооперативе, ступио сам у контакт са Везелићем. Он ме је одмах послао на испит и од
идућег дана запослио у централи, где сам постао шеф бироа за књиговодство. Но, неком
законском одредбом из шездесетих година био сам смењен с тог места, јер сходно закону
није могао да буде на руководећем положају неко ко није члан партије. То је била разлика
од 2000 леја у плати. Изгубио сам силне паре због тога. Људи из мог предузећа хтели су да
ми помогну да постанем члан партије, али су одбили они из среза, оптуживши ме да хоћу
да се убацим у њихове структуре као бивши политички затвореник.
Да ли сте сарађивали са српским гласилима?
Ја сам од младости имао разне идеје, покушао сам да пишем и објавим понешто,
али су ме брзо сасекли. Сарађивао сам повремено са српским гласилима, али када сам
видео која је ситуација, одустао сам. Главно је да сам извукао живу главу.
(М. Милин , Ц. Михајлов, А. Милин, 2010.)

Светомир Богданов

ОТВОРИМО ПРОЗОРЕ ДУШЕ СВОЈЕ

На свету овом – по сваком мору

По неку лађу буре гоне...
Човеку с просјајем сунца у оку
Никада лађа не потоне!

... Још памтим нека зла времена:

156
 Слали су људе у прогоне...
..................................................
... Ал човек у срцу са ватром сунца
Никада духом неће да клоне!

... Срео сам и у затвору неком

(Где су ми била сломљена крила)
Крадом по неки осмех чувара
Ко мелем кад ти поклони вила.

Ако се некад ипак вратиш,

С ратишта неког из далека,
На прагу куће, огњишта старог,
Топли те загрљај мајке чека.

У ПРОЛАЗУ ПОРЕД ДОЛИНА ПЛАЧА

... „Дал можда сањам или мој сан све ово сања?“...
......................................................................................
... Преда мном пут живота – нераван, нестваран,
Дуг неколико робијашких година...
... Падам... Устајем... Падам...
Не разумем животна стања изврнута наопачке!
Гони ме невидљиви гонич – шиба ме хиљаду невидљивих бичева
Ругају ми се: „Гони те судбина!“
Можда сам рођен у (по)грешно време
Или долазим из празнине што у нигдину води?
О, ГОСПОДЕ! Тешке ли људске пресуде!
А ја заборављен у овој проклетој робијашкој јами,
Окружен Долином Плача,
Никако не могу разумети животна стања изврнута наопачке.

Јер више нисам нормално људско биће

Постао сам кривични предмет под робијашким бројем тим и тим
Па зашто онда имам облик човека?
Могао сам бити цвет, песма, осмех нечијем осмеху
Могао сам бити птица, река или шарена дуга,
Могао сам бити радост нечијој радости
... Али, ГОСПОДЕ! – Свуда око мене бледе воштане сенке
Погледа ко мутна река
Копрцање жовота по смрдљивом робијашком муљу...
... Затварам очи да не гледам ову срамну животну стварност
Изврнуту наопачке!
Чак и са друге стране свести
Плаши ме стравична препирка злих и добрих анђела:
... КРИВ ЈЕ!... НИЈЕ КРИВ!... КРИВ ЈЕ!...
Док ја о даље у овој смрдљивој јами
... ЖИВИМ... УМИРЕМ... ЖИВИМ...

157
 („ДОЛИНА ПЛАЧА“ саставни су део злогласног затвора Жилаве. У њима су извршаване
пресуде. У Жилави, као транзитном затвору за канал „Дунав-Црно море“ провео сам 1951.
године око два месеца.)

ВЕДРИ И СУМОРНИ ДАНИ

(Мемоарски записи)

Дошао сам на свет некако изненадно, неочекивано, још у седмом месецу. А десило
се то неког давног фебруарског дана 1933. Земља је већ била скинула са себе хладан
огртач. Дрвеће је почело да пупи, расцветаше се већ висибабе. А и онај дан је био леп.
- Штета је да се пропусти овако лепо време – говорио је отац и пожурио на њиву да
посеје рани јечам.
Е, корача он тако по црној ораници док из његових крупних сељачких шака лети
зрневље јечма на растреситу земљу. За оцем, коњ вуче велику гвоздену грабуљу; покрива
се бачено семе. Мати држи чврсто коњску уздицу, тетура се за коњем, ноге јој упадају у
меку ораницу. Изненадно коњ, као да га је нешто уплашило, потрча. Мати не пушта
уздицу, трчи и она за њим, клеца, пада. Сада је већ целим телом на земљи. На срећу, отац
брзо дотрчи и примири коња. Мати већ осећа страшне болове. Отац је брзо на рукама
пренесе до кола, упрегне коња и – право у село, бабици. Тако сам ја дошао на овај свет.
*
У то време моје родно село као да је било изгубљено у пространству мирне
банатске равнице. Личило је на неко острвце оружено ритовима и барама обраслим
трском, рогозом, ситом и другим барским растињем. Тачно средином села текла је речица.
Њене обеле красило је зеленило лиснатих врба. Ту сам ја растао, растао.
…И дође време поласка у основну школу. Сећам се и сад првих школских дана.
Срце као да ми је сишло у пете. Учитељ шета разредом, озбиљан, строг. У руци му прут,
дуг, еластичан. Он га савија у благом луку. Понекад замахне њиме да се, лепо, чује фијук.
Под учитељевим корацима под, подмазан моторином, повија се, цврчи. А учитељ, изврстан
педагог, држи некакав говор – све сами савети како да поступамо у разним приликама. Не
схватамо у потпуности поруку нити смисао свих речи, једва чекамо за звонце означи
одмор. А на одмору – цика, вриска; пуно школско двориште децом. Играмо се и…полако
ослобађамо емоција, стичемо нова пријатељства. И све тако, дан за даном, ми сада већ као
неки мали борци освајамо слово по слово велике (за нас) азбуке.
*
А негде далеко од нашег села беснео је Други светски рат. Проливала се невина крв
недужних људи – и на једној и на другој страни. Ми још не разумемо ништа, немамо појма
зашто се воде ратови и зашто гину људи. Пролазећи улицама, из понеког дворишта чују се
врисак, плач, запевање. То је био суров, жалостив знак да је у тој кући погинуо муж, син,
брат, девер или стриц… И црквена звона сада се чешће чују…Иако је рат за сада био још
далеко од нашег села, страх и узнемиреност били су присутни ту негде поред нас, у нама.
Изнад наших глава застрашујући звуци авиона уносили су међу нас пометњу и немир.
Лупа селом бубањ, преносе се наређања власти да се обавезно увече камуфлирају прозори,
да свако домаћинство – опет обавезно – негде у башти ван куће има спремно склониште…
Па, ипак, сећам се и ведријих тернутака у тим суморним данима. Учитељи би нас
понекад изводили на краће излете изван села, па и до Бегеја. То су за нас били велики
догађаји, велике радости. Дечија енергија троши се у игри, трчању, смеху…Запева се и
понека песма, а њени звуци као да нас уздижу и носе као неким крилима… Под хитрим
ногама било нам је шаренило земље, изнад нас – пространо сјајно небо, а испред нас – цео
тај велики и луди свет.
У таквој атмосфери пролазило је рано детињство моје генерације… А онда једнога

158
дана дође крај рату. Бацају се капе увис, одјекују пуцњи, чују се звуци хармоника и
тамбура. Велико народно весеље. Говори се да ће се изградити сасвим ново, праведније
друштво у којем ће сви уживати у некој прелепој срећи.
*
…А ја сам полако прелазио у дечаштво. Долазиле су године питања, јављала су се
до тада непозната осећања… Ускоро се појављује и прва љубав. Али не нека права, реална,
већ – онако скривена, платонска. Љубав само једне половине…И било ми је тада 13 до 14
година. Похађао сам већ трећи или четврти разред гимназије, а у току летњих ферија
помагао сам родитељима у пољу… Негде пред јесен, када је већ грожђе почело да руди, а
ближио се и почетак школске године, родитељи су ме задуживали да обилазим виноград, а
често бих тамо проводио читаве дане.
Тај наш виноград био је први до села. Да се уђе у винограде требало је проћи кроз
велику дрвену капију, која се затварала да не би тамо ушле гуске или ко зна које домаће
животиње… Тим путем пролазила је бициклом и моја разредна колегиница, рецимо јој
Бранка. И она је обилазила и чувала виноград, који је био мало даље од нашег.Више сам јој
пута помагао при отварању и затварању капије… А њене очи, црне; заслепљује ме њихов
сјај па избегавам дужи сусрет са њима, не усуђујем се да их сагледам до дна. Дуги густи
сплетови њихали су се до витког стаса. Усне – румене, сочне као зреле трешње – привлаче
ме као магнет. А ја стојим пред њом као да је живот некуд излетео из мене. Пољубио бих
је, али мислим покварићу све, изгубићу све.
- Шта читаш? – пита ме. Могу ти позајмити књигу “Исландски рибар”.
- Могу и ја теби позајмити “Чича Томину колибу” - рекох са олакшањем, као да сам
изашао из неке тешке трансе…
Љубав јој нисам изјавио, ни тада, а ни у каснијим школским данима. Учинио сам то
много, много касније.
*
Негде до 1948. у школу улази неки нови дух, разбија се дотадања монотонија, а ми,
ђаци, бивамо важнији, уображенији. Почеше добровољне радне акције. Оснива се и у
нашој школи у Темишвару Омладинска радна бригада. Додељено нам је радилиште за
изградњу нове трамвајске линије Ронац – Град. Били смо занесени и пресрећни што смо
учесници у изградњи земље. На радилиштима, засуканих рукава, грабимо да дохватимо
што већи камен (тежак и до 10 килограма) преносећи га голим рукама до темеља где га
квалификовани радници слажу. Не осећамо ни глад ни умор. По повратку с рада (као и при
доласку) формира се строј – свако је тачни знао своје место у бригади. Враћамо се у
интернат, корачамо широком улицом, чује се глас бригадира – “јен – два!” Онда у строју
неко запева:
Америка и Енглеска
Биће земља пролетерска!
А ми сви у хору прихватамо песму и она бива громка, бучна… Неки пролазници
заустављају и љубопитљиво нас посматрају, неки нам чак и тапшу. Једино би старије жене
окретале од нас главе крстећи се. А ми, ношени крилима песме, желимо да што брже
изградимо бољи и праведнији свет.
*
А онда дође и та 1948. година, која изазива велику пометњу и несугласице и у
самим политичким врховима изласком Резолуције Информбироа.
И ми, ученици, иако још нисмо били дорасли да се бавимо политиком, некако смо
збуњени, изненађени. Једино мерило према ондашњој ситуацији била су наша лична
осећања. А осећали смо да многе ствари нису више као пре. Био је то почетак најжешће
класне борбе која је обухватила све слојеве друштва. Појављују се неке нове речи: кулаци,
фракционаши, непријатељи радничке класе, па чак и бандити.

159
 У разреду, међу нама, почела је нека чудна подела: деца такозваних кулака седела су
у специјалним редовима и на другој страни учионице а под сталном присмотром
специјално одређених ученика (својих колега) да нам пажљиво прате сваки покрет,
слушају сваку реч. А да би несрећа била још и већа, у нашем разреду догоди се немио
случај. Прва жртва била је једна наша колегиница, да кажемо да се звала Јелена. 126 А
десило се то овако.
Те године на часу српског језика и књижевности изучавали смо дуго времена
Стаљинову биографују. Можда и због монотоније, тој нашој колегиници, која је – иначе –
била врло добра ученица, нарочито из математике и физике - досади то. Једног часа, из
неког разлога, професор није дошао. Зна се каква је атмосфера у разреду приликом таквих
ситуација: дешавају се мали ђачки несташлуци, прича се гласно, бучно, свако жели што
пре да искаже своју мисао. Дечаци се препиру око фудбалских љубимаца, колегинице
бацају једне другима згужване папириће на којима су претходно нешто написале. Обично
би то биле измишљене приче о имагинарним симпатијама колега и колегиница, више шале
ради. Један папирчић доспе у руке нашем колеги – рецимо да се звао Милан. 127 Када он
прочита шта на њему пише, пожури директорској канцеларији. Јелена нема појма шта
пише на папиру – пред собом има још неколико хартијица са свакојаким шаљивим
порукама. Али, за неколико минута њу позивају у директорову канцеларију. Већ сутрадан
забрањен јој је приступ разреду. Долазила је још неколико дана, али само до школске кан-
целарије где су је саслушавали и неки странци. На крају – пресуда: избацује се из свих
школа у Народној Републици Румунији.
На том залуталом изгужваном папиру писало је: “Живео Стаљин – Црко Стаљин!”
А ми смо се дуго после тога питали због чега Милан, наш и њен колега а уз то и
њен сељанин и даљи рођак, није одмах поцепао то парченце папира пошто је он био први
који је прочитао шта је на њему писало.
*
Неки сурови терор захватио је и наша села. Спремала се колективизација. Власти су
знале да сељаци неће лако и то добровољно предати своју земљу. Смислили су мере које да
учине да сељаци својевољно одустану од земље. И дешавало се то.
Увели су тако оне чувене квоте у пољопривредним производима, које је требало да
сељаци предају држави.У почетку су оне биле у мањим количинама, а затим постајале све
веће и веће. И порези су се повећавали, и то у току једног тромесечја.
Најгоре су прошли они сељаци који нису били у стању да намире квоту и наплате
порезе. За то су им пред судом биле одређиване затворске казне. Онда, и власти ваљда
видеше да не могу велику масу сељака затворити, те измисле да људима мењају земљу.
Узимали ону на старој локацији и давали другу. А та друга земља била им је додељивана
на најгорим и непродуктивним парцелама које није имало смисла обрађивати. Тако, један
по један почеше да се уписују ипак “доровољно” - како је писало на званичној моби за
пријем у колектив.
*
Сећам се да су у исто време сеоске партијске организације на политичким
основама проверавале своје чланове. Те провере биле су јавне, а у нашем селу одржавале
су се у Дому културе…
Пошто сам био на распусту а проверавања јавна – једне вечери присуствовао сам
једном таквом проверавању. У Дому културе жмирка пламен петролејке. Сала дупке пуна.
Испред те масе људи некако са стране – дуг сто прекривен црвеним платном. За столом:
испитивачка комисија од 5-6 чланова. Онда председник комисије и секретар партијске
организације устаде тражећи од присутних тишину. У тој тишини секретар партије,
126
Катица Ердељан (н. н.)
127
Лекар...

160
држећи у руци лист хартије, поче да прозива оне које је те вечери требало проверити.
Пошто се већина од њих одазва, председавајући рече:
- Добро, другови, онда можемо почети. Нека изволи доћи друг Марко Илић.
Марко, стојећи пред комисијом, поче премештати свој сламни шешир из руке у
руку, гледајући час у комисију, која се о нечему дошаптавала, час у публику, која се
претворила у око и ухо.
- Друже Марко, видим из ове ситуације да ниси већ одавно присутвовао седницама.
Можеш ми рећи зашто?
Марко, сад некако ослобођен првих емоција…, мало се усправи и испрси и
погледавши у секретара, рече:
- Друже секретару, ти врло добро знаш наш паорски програм. Радимо од јутра до
сутра, па ипак не успевамо да посвршавамо све.
Онда се Марку обрати неко други из комисије:
- Па добро, друже, како онда успевеш да сваке вечери проведеш и по неколико сати
на дивану испред Љубине куће?
Не успе човек ни да одговори, и поново чу глас из комисије:
- Чујемо да си тамо добар говорник, почео си да оговараш нашу нову демократску
власт.
- Па добро, људи, то су само сокачка размишљања…
- Зашто одувраћаш људе да приступе пољопривредној заједници?
И тако даље и даље, све нека нова питања, која се већ претварају у оптужбе.
-Зашто још чуваш слику краља Петра?
-Зашто ти је брат био у четничкој банди Драже Михајловића?
- Зашто се дописујеш са стрицем у Америци?
Марко мисли у себи:”Боже како то да знају тако моного о мени…”
Онда пресуди глас секретара:
- Ето, због свих ових разлога не заслужујеш да будеш у нашим редовима.
Од овог тренутка одузимамо ти чланску књижицу, искључујемо из наше
организације. Можеш да напустиш салу.
Онда загрми нечији глас: Напоље непријатељи радничке класе!
Нешто касније, 1950. године, одлежао је Марко неколико месеци у затвору, где сам
га лично срео.
*
А десио се и овакав случај.
Веци тога дана беше слава или светац, како се то у селу казивало. Спреми се човек
за цркву, обуче свечано одело и пође. Црква је била преко пута општине. Сеоски посланик
– једна жена – виде кроз прозор Вецу, отвори канцеларијска врата те нареди плајашу да
потрчи и доведе Вецу у канцеларију. Трчи, дакле, плајаш и виче:
- Вецо, хајд пожири до општине зове те наш посланик!
Веца застаде, погледа зачуђено плајаша, оде у општину. Пред том другарицом стоји
као на туђој територији… А она ће:
- Вецо, видим да за цркву имаш времена, а Велика ливада ти је неизорана!
- Изораћу ја и то, моја је земља, моја брига – оте му се.
- Е, сада, Вецо, то више није само твоја брига – рече повишеним тоном.
Сад је то наша брига – још каже, па нареди плајашу да затвори Вецу у општински
подрум.
И додаје:
- И закључај за њим врата и држи га тамо док не прође служба!

161
 Душан Дабић
Duşan Dabici
„Сви су се збунили јер, сви смо били наклоњени Русима. Тад би одобравали Русе а и
Југословене зато што су Југословени и Тито, ондак, били исто... Наши људи су били
партизани у борби и ми смо то исто. Кад је дошла Резолуција, 28. јуна, `48 године, сви
смо били...: ех!, шта је? Да манемо Стаљина, да идемо с`Титом... а ми смо одобравали и
сви смо били наклоњени Титу, његовој политици. Углавном, да, кад је било то, Резолуција
изашла, већ почели да се организују наши људи за Југославију, за Тита. И се појавиле
брошуре против Резолуције, Информбироа, `48 године...
...Мене кад су хапсили, ту у Темишвар, колонел Мојиш, онда је био командант
Секуритате, он ме је анкетирао... Кад ми је казао за брошуре..., шта сам имао да радим?
Кад ми казао да`л познајем Божу Станојевића и Бору Петрова и за брошуре..., рекох:
готово је сад... а знао сам да је био хапшен Бора, а хапшен је и Божа и цела афера са
Милошем Тодоровим; знао је те ствари... и морао сам да признам...“

Налазимо се у Cрпском Семартону, у дому...

Душана Дабића...
Рођени сте ...?
1929, 12 октобра ...
Били сте учитељ у родном селу?
Да.
И како је све почело? Гoворили сте ми нешто о вашим симпатијама...
Ја сам био ђак српске Гимназије и ту су били многи пријатељи... Тада је већ била
таква ситуација наклоњена социјализму... Био сам на пругу `47 године у Југославији...
Ви сте били наклоњени комунистичким идејама?
Да.
Комунизам је већ почео код нас, али, то је било у току неких догађаја након рата,
те симпатије, или то је било и за време рата?
И за време рата...
У ком смислу? Ви сте познавали стварност из Русије, Совјетску стварност са
Колективима и те ствари... она ваша наклоност је била наклоност за Русе...
За Русе, зато што ми смо били угњетавани од Немаца. Уја Стева дезертер...
Стева Мишковић,...
Ту је, код мене је седео, код мог оца и матере. Имао сам већ 14, 15 година и био сам
наклоњен тим идејама и ја сам некако прихватио, па како и не бих кад сви Срби су
прихватили тај талас...
.Кажете да је тај дух био и у српској гимназији?
Да, и `47. сам био учитељ, `48, кад је дошла Резолуција, 28. јуна, смо сви били
узбуркани...
Хајде, причајте ми мало о тој Резолуцији. Како је било у Семартону? Знам да је
била и прича са оном...,са „проту- Резолуцијом“. Шта се десило?
Сви су се збунили јер, сви смо били наклоњени Русима. Тад би одобравали Русе а и
Југословене зато што су Југословени и Тито, ондак, били исто... Наши људи су били
партизани у борби и ми смо то исто. Кад је дошла Резолуција, 28. јуна, `48. године, сви смо
били...: ех!, шта је? Да манемо Стаљина, да идемо с`Титом... а ми смо одобравали и сви
смо били наклоњени Титу, његовој политици. Углавном, да, кад је било то, Резолуција
изашла, већ почели да се организују наши људи за Југославију, за Тита. И се појавиле
брошуре против Резолуције, Информбироа, `48. године...
Те брошуре су у Србији иштампане?...
Брошуре смо добили, то је било изјашњење V-ог Конгреса Комунистичке партије

162
Југославије, која је дала одговор Информбироу и Стаљину.
Ко је растурао те брошуре? Како су стигле у ваш крај, овде?
Овде, у наш крај, ја, заједно са нашим зетом...
Дајте му име, да знамо...
...Стеван Бранков. Нас двоје, после једног бала, добили смо те брошуре,....и после
смо бацали по Семартону. У брошуру, то је била одлука Комунистичке партије Југославије
на V-ти Конгрес. Ми смо то растурали. Одмах после тога, Кетфељчани су били овде, после
фотбала. Бора Шерет, Петров Бора, је био колега са`мном у гимназију и оде код мене,
после бала, док не пође на воз. У 4 сата, њих 11, ту су код мене били и ја шта ћу? Дужност,
турим и њему брошуре. Е..., и то је било почетак,...другу активност, субверзивну или
против уређења...
У Семартону знам да су били неки скупови, за, оно, што се разјашњења тиче: за
Информбиро, против Информбироа. Причајте ми о томе, мало... Ко је био делегат од
стране СККДУР-а? Јел, су дошли овде?
Кад је изашла Резолуција, одржали су се скупови по свим селима, нарочито по
српским селима...
Било је активиста у оквиру румунске партије,РРП( P.М.R.), а било је активиста и
у оквиру ССКДУР-а. Радили су паралелно? Ја знам, из тих извештаја које сам ја читао,
да је било састанака у оквиру партије и у оквиру ССКДУР-а.
Јесте, тачно је...
То су исти људи били?
Не, не...
Рецимо, Професор Живковић... И он ми је причао да је у оквиру PMR-а радио и није
толико у ССКДУР.
Није. Зашто? Јер он је био члан У.Т.Ч. (U.T.C.) и Партије. Он није сарађивао са
ССКДУР-ом, а, у ССКДУР je био онда Тодоров Милош. Он је био главни, затим, Др
адвокат Поповић Бора...
Који је био, после, на челу ССКДУР-а...
A главни актер, који је организовао ССКДУР, био је Божидар (Божа)
Станојевић, он је био секретар. Знам да кад се држао овде један скуп у Семартону, био је
овде, тад се прерадила Резолуција. Не кажем да се он изјашњавао против...се прерадило...
Он је имао одговорност за догађаје у селу...
Да, Станоје (Станојевић), са њим сам био добар друг у гимназију. Он је био тај који
је организовао све у ССКДУР,... али све у оквиру наклоности партији...
Румунске партије?
Да. Он је објаснио Резолуцију, шта је ...
Како је добио упуство из његове управе, из Темишвара...али су били и приватни
разговори, заједно са тим тумачењем...
Са тим тумачењем, ондак није нико смео да говори друге ствари, осим секретно...
Како сте слушали Радио Београд и читали брошуре...
Познавали смо неке ствари, али нико није смео о томе да говори...
На ту линију, како сте дошли до неких закључака, подршке?
Као пријатељи, између нас, смо причали, нико није то веровао, да је то истинито,
и на крају се доказало то...
Само, није било јавних иступа подршке, по тој линији, у селу?
Не, не, ...нико није смео...
А како је ипак дошло до тог става, „дизиденције“?
Још `45-`46, ја нисам био још укључен али, у Дињашу, тамо се организовала нека
политичка школа; ту је био Силин Миладин шеф. Су узимали из сваког села...тамо се
одржало нека врста курса политичког...

163
 Кол`ко ја знам, ти течајеви од 30 дана, то су били након Информбиро-а, `48...
Не, било је и пре...`46 године, `47...
То је још био П.Ћ.Р. (P.C.R.) онда, није још био П.М.Р. (P.M.R.)...
Тамо у том оквиру, су били врбовани неки који су потписали обавезу за УДБ-у...
То је било пре...
То је било и јавно јер, ја се сећам да у Макрин Дом, ту је био један мајор
Југословен и званично од Секуритате128, да сарађивају због избеглица из Југославије,
четника,...
То је било `46?
Да. У Темишвару су били послати, заправо су били добровољци: Матеја Везалић,
Сава Бугарски, Добрин Јоца...ти су били сви у Партизане и су ...(?) официри у Зрењанину у
УДБ-и.
Рекрутовани били?
Да, а, они су били послати, са знањем Секуритате румунске, да дођу у Темишвару и
да сарађају са тим официром, за ове, који су избеглице одавде...
То је било званично? Који су радили против званичне Југославије...
Да, јер то су били криминалци који су учествовали у рату и бегали...
Али, нису били они четници?
Како да не, ако знате ту аферу са Костићевим сином,...
Да, на то сам и мислио...
Избегао оданде да би учествовао...
Чекајте, једно име, Душан Јовановић, вам каже нешто?
Јесте, Душан Јовановић, кол`ко ја знам, кад се отворила „Српска Књига“, ту где је
сад Лакто-бар...
Где је Мек-Доналд сад...
Ту је била „Југословенска Књига“. Знам да је он основао ту књижару, он је отворио,
он је донесивао и књиге. Ту је и Курићева жена, Невенка..., Невена радила. Ја сам је
познавао. Ишао сам тамо и куповао књиге `45 године. Знам да је тај био тамо, висок,
крецаву косу... овако лично нисам га познавао али сам чуо за њега и сам га видео.
Како кажете, онда, да су врбовали од `46 године?
`45-`46, то су они, ондак, ту потписали обавезе, да би у Семартон то
поништили...Били затим затворени, и онај мој зет Стеван, на основу тога је био осуђен,
на обавезу... И давали су неке податке тамо, кол`ко крава имају и оваца... Полицијске
није било, али су биле војне (обавезе)... За те обавезе су их судили.
То је било још пре Резолуције...
Да.
И, онда, када је било за време Резолуције, су се активирали, рецимо, ови људи?
Не знам, то није знао нико... На Суду, велики процес када је био...
Знам да је било неколико процеса, од `49 почев...
Не, `49 је почело хапшење. Први који су пали, који су били хапшени, су били из
Дињаша, група од њих 4-5...
Није била управа ССКДУР-а?
Не. Били су из села, прво хапшени. Прво су хапшени: Др Милош Тодоров, јер он је
био парламентарац, и му навели „domiciliu obligatoriu”, негде око Брашове, ...
Он је био хапшен због тога што је био против Резолуције...
Да. Он као преценик [у ствари, као посланик у Румунском парламенту н. н.]. Био је
још неки груп...
Божа, још је био, и Јоца Сапунџин...
...Који су потписали, али хапшени нису били одмах. Тек после `49 године, у јесен,
128
У ствари, „Сигуранца“; Секуритате постаје од 1948. године

164
су били хапшени Миладин Силин, Стојанов ... звани Зец, Селин Велимир, Жива Даћа и
више њих који су били први хапшени. Ондак је било `49, у јесен, Сиротанов Драгутин из
Семартона, заједно са њим био Ђура Пупак (тако сам га ја знао). Друга група је почело
`50, мај – јуни, ја сам био 9 јуна `50 хапшен...
Како сте били хапшени?Овде у селу?
Не. `48 године ја сам био регрутиран од стране партије и сам био као учитељ, тамо
ме пребацили, у Ђулвез...
Дакле сте упали у PMR?
Да, у PMR, као активиста партије у Бироу Ђулвез...
У оквиру „комуне“?
Да, и касније био сам премештен у Жудец (Judeţ), у омладини сам радио...
Касније са Живковићем?
Не, он је већ отиш`о у Букурешт, није више био ту... Тамо сам радио заједно са`с
Добром (Добрином) Лалом... и тамо ме хапсили у седишту жудеца U.T.C. у Темишвару.
Они су у ствари хапсили управу,... који су били на неком положају..., списку...
Не, они на кога су сумњали мало..., али мене су имали на уму, су знали од Боже
Станојев(ића), јер он је био хапшен пре, тамо негде око априла – маја...
Божа јесте одавде?
Не, он је из Темишвара, он је дао листу. Кад смо изашли из затвора, онда`к ми је он
објаснио, кад сам био у Темишвару, и каже: „Душко, сам морао да те дам и све на
списку“. Они су већ имали, Секуритатеа је имала списак од Југословена, од оних који
су пребегали тамо, углавном да су они већ знали.
Која је ваша кривица била? Разумем да сте били у управи у Пласи(?)..., даље од
тога?
Ја сам био као административац...
Сте потписали неки документ...неке обавезе? Само што су разговарали са вама?
Ја сам био осуђен само за брошуре...
Само зато што сте растурали те брошуре...
Једино толико... а ови други који су потписали, њима су дали 10, 15, 20, 25,...
доживотно, како ко је радио... Има неки који су после Резолуције, почели да раде са УДБ-
ом, давали су информације...
После, процес где је био, у Букурешту? То је било `50...
Почетком августа, почео је Велики процес ..., ја сам био хапшен 9 јуна, био сам
хапшен у Темишвару, 5 дана сам седео у Секуритате и одмах сам однесен у Министарство
унутрашњих послова. Тамо ме анкетирали и спремали ме за Велики процес...,али ја нисам
имао активност...и нисам био... , али сам био осуђен 17. децембра у Букурешт, на тај
други процес, велики, 19 нас је било...
Исто `50...
Да, `50 у децембар. Тамо нас судили, заједно са`с Радом Николиним, са`с Јоцом
Николиним, Добрин Борислав, са`с Вемићом, Олгом Недић [Mартинов], сестрицом Виде
Недић, нека Гордана ... Ми смо били друга серија, онда после тога, су били неки који су у
Темишвару били суђени, ови са`с мањим казнама, 2-3,5 године који нису активисти и они
што су потписали...
Дакле било је неколико...
Серија...
Они најзначајнији, после све тако...
Да, а најзначајнији је био Никола из Денте, ... Милутиновић, њега су осудили на
смрт, Вида Недић, Силин Миладин..., пуно њих, тад су били доста..., велик процес..., били
су 20. Ми смо били други процес, у децембру, у Букурешт.
Како је било онда кад су вас испитивали?

165
 Мене кад су хапсили, ту у Темишвар, колонел Мојиш, онда је био командант
Секуритате, он ме је анкетирао... Кад ми је казао за брошуре..., шта сам имао да радим?
Кад ми казао да`л познајем Божу Станојевића и Бору Петрова и за брошуре..., рекох:
„готово је сад“... а знао сам да је био хапшен Бора, а хапшен је и Божа и цела афера са
Милошем Тодоровим; знао је те ствари... и морао сам да признам... Не могу да кажем да...
Јасно...
Да није ме тамо ишопо... и на крају задобио сам, ево ја сам био оперисан ..., овде ми
се правило чвор велики и (?) од ударца. Да`л је од њега, да`л је од ...
То накнадно?
Онда у анкети...
То у Темишвару?
У Темишвару...
Су вас тукли?
Кол`ко сам седео 5 дани...
А у Букурешту?
Не могу да кажем да у Букурешт су ме тукли, јер они су на основу досара...
Да, све је било јасно...
Јасно..., јер нисам учествовао у тај процес. Тад су ме однели у јуни месец и тамо су
се спремали за Велики Процес. Ја нисам имао активност у тај процес, тамо су судили само
оне који су били против Резолуције и који су имали активности. После `48 године... ето то
је било моје...
Кол`ко су вас...?
Десет година...
Кол`ко сте одлежали?
5 година и 7 месеци до `55, 17. децембар сам био ослобођен из Баја Сприје (Baia
Sprie).
Тамо сте били...
Био сам и на Каналу 3 и по године и у Баја Сприје...
Били сте са нашима, са Србима?
Био сам и са Србима...
Са којима, отприлике?
Са Александром Михајловим, Цветков отац, онда био сам са чика Лазом
Марјановим, отац садашњем скулптору, затим био сам са неким чика Симом из Клисуре и
Љуба Стојанов из Дињаша ...
То је неки рођак са Пајом?
Да, Паја Стојанов, неки братићи су само...
Он је утек`о на време, што се каже... „осетио је...“
Стигао код Тита да га прати, у централној У.Д.Б.-и....
Он још живи?
Кол`ко знам је умро, ал` не одавно...
Написао је неку књигу... јако је оцрнио неке људе и мало га претерао ... онда сам у
ствари установио да је ту била борба, сукоб између румунске Секуритате и У.Д.Б.-е, у
ствари о линији У.Д.Б.-е, против-пропаганду, описао је више него што је било потребно...
оцрнио је и кога треба и кога не треба... да промовише Титову линију...
Друго није могао да ради...
Видите, ја сам то осетио... након што сам, исто направио више снимака и читао
сам грађу и тако... проблем је био што, у ствари, људи нису били сасвим независни.
Упали су у тај систем, под контролом...
Под контролом... и постојао је ентузијазам... за ту линију комунистичку-
социјалистичку...

166
 А како да су се одвојиле две линије? Једни за, једни против. Ентузијазам је био и на
једној и на другој страни; и на румунској страни је био само интерес...
Тај ентузијазам је упливисао на старије људе, добро, тад сам био млад... Касније
`50 су узимали Србе из Румуније као активисте партије, младе људе, који нису били
упливисани јер нису имали интерес. Онда активисти су имали плате, у Секуритате...
Ти људи су се већ „охладили“ тог почетног ....
Не, али они нису имали везе...
Разумем, то је друга генерација...
А расцеп није био одмах, те `48, `49, `50 године, а после није нико смео више ни да...
Чекајте, хајде да идемо даље... Било је и са Бараганом... Да, ту је било проблема,
јер ти спискови су састављани у српскум селима, не? Мање више то су Срби урадили,
једни против других...
Јесте... истина је то...
Видите, били смо у Клисури, то су српска села, ако знате, уз Дунав. Има једно
румунско село, Сушка. Из Сушке није нико...
Тачно...
Зашто нису дали спискове? Кажу: „La noi n-au fost colaboratori...”, нису били оно
друго...и оставили су их на миру...а Срби... сви...
Тачно, ја говорим само за Семартон. Овде у Семартон принцип је била борба.
Борба је била велика јер овде политичка активност људи који су учествовали је била
велика... кад је дошла та афера класне борбе `49, код нас је то било здраво заоштрено...
и онда су се поделили, који су били ...(?), а било пуно људи који нису били, али били су
начитани и некако малко су се разјашњавали... Ти су били метути на списак. Нико није
знао да ће бити Бараган, али оцрњени, су били расподељени и нарочито они који су били
већ „кјабури“ звани ...
А нису били стављени они који су били пре у партизанима и тако?
Овде код нас, на тој линији нису ишли...
Било је више на социјалној основи?
На социјалној основи и политичкој. Има, на пример, људи који су били сиромаси и
били су подигнути.
Који нису били активни, је ли?
Не, али су били мало „реакционари“... нису хтели да се упишу у „Колектив“,...
некако су били приватни ... и ако нису имали земљу... На пример, мој ујак Стева, секретар
партије, и Жива Мишковић...
То је отац Србољубов?
Да, кад се ишло у Бараган и њих су узели, а зашто? ... „Реакционари“...
Нису хтели да се упишу у Колектив?
Не само то, већ, су били противу Кнеза. Тај мој уја Стева, био је такви „политичар“
који је разрађивао све и он је говорио.... није било то: „ је`л ти, теби се свиђа?“, био је узет
тако и он и овај. Пази! Чланови партије, онда је био и Кнез и сви одани, и однели су их у
Бараган. Срећом, моја тетка Јулка, Стеве Мишковића сестра, она отишла тамо у Улбеч да
их прати... И дошао Могјорош секретар, [Alexandru Moghioroş н. н.] право код њега и
објаснио је све.... Могјорош је само дао наредбу и вратили их кући, тако да централне
власти нису се мешале у листе, али који су били на листи у Секуритате, и су били некако
оцрњени, ти су били метути у листи. Главна листа је била сеоска, локална. Ту Кнез, кога
је имао на око.... Ко су имали више богатства, ти су остали...
Дакле, реч је о симпатијама на локалном нивоу, је л?... Хајде, рекли сте да сте били
на „Каналу“, како је тамо било?
Не бих волео нико да иде.... радили смо од зајтра до увече. Зајтра у шест смо били
на Поарти и залазили напоље....

167
 Како се звала та колонија где сте били?
Прво смо били у Поарта Алби, мало, једно два-три месеца, затим сам премешћен у
Пенинсули. Тамо сам седео три и по године.
Где је та Пенинсула?
Пенинсула је надомак Констанце... Пенинсула је била одмах поред села, још је
остао затвор тамо доле... То је била велика колонија, осам хиљада смо били... Ту смо
радили на копању канала и смо правили дигове велике, терасамент за пругу и ту су
долазили велики вагони, руски, куланти, 16 кубика и су сурваљивали и ми смо стално
ширили, јер ту су биле велике долине. Што се износило из Канала ту се ...
И та пруга је била за пристаниште?
Не, није... за вагоне које излазе из...или ескаваторе које су радили, су копали те
канале, руски ескаватори, су метнули у вагоне и те вагоне смо их ми бацали. Ту сам био и
са Александром Михајловим... Ту смо копали... Кад је седам сати, смо почели да копамо и
смо гурали на даски и до шест метара горе, колица...
А то је било градилиште за Канал?
Да, да. Ту смо радили здраво тешко, ту сам радио са чика Лазом, Александром
Михајловим и са другим Србима тамо који смо били. Ту је било здраво тешко, једно шест
месеци, не могу да говорим шта је било... ил` је била киша, ил` је било на Поарти, кавани
сви, мокри....
Које године је било то?
`51, у фебруару, сам отиш`о на Канал, д`онде сам био у Жилави и онда транспорт
тамо, `51 од фебруара до `53. у јули, три и по скоро... Кад је умро Стаљин, после тога кад
се зауставио Канал, онда ме латили за мину јер ја сам имао десет година... ту су остали они
са`с мањим казнама. После једно време, годину дана сам ја тако радио, онда су створили
централни ...(?), механички, исто ту у Пенинсула, поред Овидиу хидроцентрале, ту је био
главни центар, ту је био одмах и Канал. Ту су узели и Цветков ...(?) Михајла, узели га за
ескаваторе а ја пошто сам био млад, имао сам гимназију, латили и метнули ме на струг.
Сам учио и сам добио и калификаре на крају... ту сам остао још две године док нисам био
послат у Баја Сприје. Ту сам имао среће...
У Баја Сприји сте радили под земљом?
Да, у мину...
Кол`ко сте радили тамо?
Од петог октобра `53. до седамнаестог децембра `55, а целу једну годину и шест-
седам месеци у мину Дор. Ту је био опет посао, да вам не кажем... мина... а још мина
олова. Пет стотина и нешто метара је доле испод земље, а ходници су били по два
километара...
(М. Милин, Ц. Михајлов, А. Милин, 2009.)
Борислав-Лала Добрин

Borislav-Lala Dobrin

Ово се не може и не сме заборавити!

ОД ЖИЛАВЕ ДО ПИТЕШТА
(виа Ајуд)
Пише: Борислав Лала Добрин

Још од 1946. године почела је све видљивија нетрпељивост између „Брке“

(Стаљина) и „Старог“ (Тита) и та нетрпељивост унутар комунистичког лагера разбуктала
се из дана у дан све до оног тренутка када се Стаљин, „озбиљно“ наљутио на свог

168
дотадашњег савезника и сарадника Тита, због девијација од заједничких и истоветних
идеја о изградњи социјализма и комунизма у својим земљама. Стаљин је био навикао да
му сви руководиоци „братских“ партија и земаља без поговора повинују, а Тита је као
непослушног „дечака“ желео примерно да казни. У Букурешту су 1948. позвани сви
генерални секретари комунистичких и радничких партија источне Европе и једногласно је
издата злогласна Резолуција ИНФОРМБИРОА у којој су Тито и његова партија осуђени за
„Издају ствари социјализма“.
Ко је тада слутио какве ће све последице имати ова Резолуција не толико у
обрачуну сада две непријатељске стране, на челу са Стаљином, односно Титом, већ колико
за српски живаљ у Румунији?
У том раздобљу у Румунији је већ неколико година деловао ССКДУР (Савез
словенских културно-демократских друштава у Румунији) који је окупљао и велики број
Срба. Руководство овог Савеза је одбило да потпише Резолуцију. А то је у оно време било
као потписати сам себи смртну пресуду. Председник Савеза био је тада др Милош
Тодоров, а извршни секретар Божидар Станојевић.
Следеће 1949. године Божа Станојевић је ухапшен и злостављан у седишту
„Секуритатее“ (Безбедности) у Темишвару. Због недостатка чињеница о некаквој кривици
Божа је пуштен на слободу. Како је само издржао мучења и ислеђивања док је био у
притвору, само он зна.
Чак ни овај случај није дао наговестити шта ће све уследити следећих година. Била
је то привидна тишина пред буру. Већ почетком 1950. почињу масовна хапшења Срба, и не
само Срба, без обзира у ком су домену радили, или активисали. Једина и свеопшта осуда је
била да су ти људи радили за Југославију, а називали их „титоистима“. Очигледно се
радило о политичким хапшењима. Ништа мање страдања није било ни са оне стране
жичане завесе (границе). У Југославији се Тито жестоко обрачунао са свима онима који
нису дословце слушали његове заповести. Научио је и применио методе свог
дојучерашњег учитеља Стаљина. Голи Оток је постао на тај начин симбол политичких
страдања недужних људи, од којих је мало њих остало у животу, у који су махом били
Срби или Црногорци. Хрвата, Словенаца, муслимана било је врло мало.
Што се нас Срба у Румунији тиче прескочићу сама хапшења и ислеђивања у
седиштима безбедности јер се о томе могу написати читаве књиге. Можда ће неко
покушати и да о томе напише за „Нашу реч“.
Ухапшен сам јуна 1950. године.
Када ми је иследник саопштио да је ислеђивање завршено и да ће ме пребацити у
затвор Жилава крај Букурешта, где ћу остати до суђења, а да ћу након суђења бити
пребачен у други затвор на издржавању казне, појма нисам имао шта све значи Жилава, о
којој никада до тада нисам чуо.
И тако 1. августа 1950. стрпаше нас неколицину у „марицу“ и правац Жилава. У
аутомобилу-самици било је толико мрачно да ни прст пред собом нисам видео. Разлог је
био једноставан: да не видимо куда нас воде.
Стигавши у Жилаву извукоше нас из „марице“ и стрпаше нас у неку просторију тог
бившег турског утврђења, које је вероватно и у оно доба служила за исте намене. Ту су нас
преузели у своје власништво чувари затвора на челу са својим злогласним командантом
капетаном. Име му је било Мaромет и мислим да нико не сме икада заборавити ово име.
По нaродности је био Турчин.
Његова „добродошлица“ је звучала овако: -Маму вам бандитску, хтели сте да
постанете министри. Показаћу ја вама. Сви ћете ви са ногама напред изаћи из затвора.
И „товариш“ Маромет нас је почео „лемати“ батином од које се никада није одвајао.
После „темељно“ обављеног посла повуче се и остави нас у милост и немилост својих
верника чувара. А чувари беху уствари деведесет посто Цигани, полуписмени људи,

169
аналфабете, мајмуни, сметењаковићи, олош. Ови Цигани-чувари док су нас батињали без
икаквог повода стално су узвикивали паролу коју им је добро усадио у глави њихов
командант.
Маму вам бандитску. Хтели сте да постанете министри. Ха, ха, ха сад ћете видети
свог Бога.
Тако их је у духу „нове демократије“ васпитао њихов капетан Маромет, кога смо
прозвали „Барометар“.
Један од затвореника, иначе Србин из ових крајева и поред свих батина и
малтретирања сачувао је дух и успео чак да се нашали, рекавши:
- Еј, браћо Срби опет смо доживели да нам Турчин кроји кожу.
А Турчин беше нико други до командант затвора Маромет.
Такав је то био човек, ако се човеком може назвати, у тој проклетој Жилави.
Након пружене „лекције“ уследио је претрес и то не било какав већ до голе коже.
Наређење је гласило:
Скидајте се голи како вас је мајка родила.
Извршили смо наређење.
Отварај уста, исплази језик, наређивали су нам наши „добротвори“. Претраживали
су нам уши, уста, нос, косу, полне органе, анус... сва „места“ где се нешто могло сакрити.
Онај наш Србин се поново нашали:
Е, што ми је криво кад већ ме гледају у гузицу да то бар чини овај Турчин...
Када се и претрес завршио стрпаше нас у такозване ћелије бивше турске тврђаве. У
једној од ћелија, у коју сам био размештен, налазило се око четрдесет затвореника. Међу
њима је био и бивши секретар Социјал-демократске партије Румуније Адријан Думитриу,
те предратни министар финансија Петре Логади као и један Југословен Живојин Бугарчић,
родом из Мокрина. Кроз неколико дана у ћелију убацише и Словенца Станка Сојера и
једног гимназијалца из Темишвара по имени Оарга.

Група политичких затвореника из Румуније, након изласка из затвора, педесетих година.

Седе, с лева на десно: Божидар Станојевић, Лазар Марјанов, прота Милан Николић, Добривој

170
Станојев, Сава Бугарски и Лазар Вемић.
Други ред, стоје, с лева на десно: Олга Мартинов, Александра Којић, Љубинка Нецин, Видосава
Недић, Савета Савић, Борислав Лала Добрин, Гордана Срданов и Витомир Добрић.
Трећи ред, с лева на десно: Анђелко Пејовић, (Младић није био затвореник), Лазар Николић, Ђура
Стојанов и Јосиф Јоца Николин.

Жилава је била, у ствари, нека врста „резервата“ за Секуритатеу. Ту су се налазили

затвореници над којима је окончана истрага, а који су очекивали суђење.
Тек након изречене казне бивали су премештени у друге затворе, на издржавању
казне.
У самом затвору примењиван је и спровођен врло строг унутрашњи ред, односно
режим. Чувари – Цигани имали су неограничено „право“ над затвореницима. Могли су их
тући и злостављати до миле воље кад год би им се прохтело да то чине.
Ћелије су биле опремљене са два реда „причева“ на спрату. Ту су биле обичне даске
које су служиле као лежајеви. На тим „причевима“ налазио се по један ред плетених асура,
без ћебади. У таквој ћелији 5х5 метара смештено је редовно по четрдесетак и педесетак
затвореника. Ћелија је имала само један мали прозорчић за проветравање.
Августа, септембра, па чак и октобра 1950. године било је врло топло време, а у тој
проклетој ћелији било је изузетно загушљиво, јер просто нисмо имали ваздуха. Највећа
казна по нас затворенике бивала би оног тренутка када су чувари-Цигани, прави џелати,
затварали то проклето прозорче. За њих је било изузетно задовољство да нас посматрају
како се једноставно гушимо због недостатка ваздуха. Тако је било у Жилави.
Када су ме ухапсили 13. јуна 1950. године тежио сам 96 килограма. Након свега
седам месеци проведених у паклу Жилаве смршaо сам на 59 килограма. Тако је то у
Жилави.
Интересантно је навести какав је био јеловник у „мензи“ Жилаве:
Око 8 часова ујутру добијали смо такозвану „црну кафу“ односно 150 грама
„офарбане воде“ у којој је скувано нешто мало „цигуре“. Око 11 часова стизао је хлеб (250
грама мање-више). То је била порција хлеба за цео дан. Између 13 и 15 часова било је
време за ручак, ако се тако нешто може рећи. Тај ручак се састојао од празилук-чорбе,
наравно без грама масноће. Покадкад би се у тањиру нашло и по које зрно ољуштеног
јечма (такозвани арпакаш или гершла). Исту ту чорбуљину добијали смо и за вечеру. Није
онда ни чудно што сам у поменутом року смршавио целих 37 килограма. И не само ја.
Једном сам упитао мог собног колегу, док смо лежали на „причи“ како се зове ово
јело од празилука, а он ми рече да се то јело зове „клин-чорба“. Када су нам једном (мора
да је била грешка) послужили чорбу у којој смо пронашли нешто купуса, краставаца,
мирођије и још понеки остатак неког поврћа, мој се колега нашали и прекрсти то јело
новим именом: Аскалабундус! Насмејали смо се иако нам само до смеха није било. И то је
била Жилава.
Док сам још био партизан, односно у НОВЈ, након окончања рата, негде августа
1945. године, имао сам прилику да разговарам са људима који су били по фашистичким
концентрационим логорима или затворима. Након 3-4 године проведених у тим логорима
они су се вратили кући. Причали су нам о страхотама и доживљајима по логорима смрти, а
ја сам их једном упитао како то да су преживели поред свих тих мучења, терора и слично.
Е, мој побратиме, рече ми један бивши логораш. Човек може издржати више од ма
које животиње, наравно ако је жељан живота и ако је та жеља јача од смрти!
У току тих 6-7 месеци проведених у паклу званом Жилава, небројано пута сам се
сетио речи бившег логораша који је преживео логоре смрти у фашистичкој Немачкој и
схватио, овога пута на својој кожи да је био у праву када је рекао да човек може издржати
више од било које животиње. И то је била Жилава.
Пресуда – доживотна робија

171
 Сећам се свега као да је јуче било. Новембра 1950. у такозвану ћелију уђоше
двојица јавних војних тужиоца (прокурора, рум.) у пратњи „Барометра“ и чувара – Цигана.
Извадише неке папире и прочиташе нам одлуку Војног суда бр. 1 из Букурешта. То је била
пресуда, у групи у којој сам и ја био суђен, било нас је 16 осуђеника, сви Срби. Тројица су
били осуђени на доживотну робију, а међу њума сам био и ја. Поред те казне ја сам био
осуђен још два пута са по пет година затвора. Запањен таквом одлуком упитах, тек реда
ради, најближег поред мене Добривоја Добру Станојева, којег сам звао Кум:
Је ли Куме, јесу ли ови пошашавили те ми и након смрти доделише још десет
година робије?
Да напоменем и то да су нас након процеса, односно суђења, преместили у другу
ћелију величине 5х15 метара, са два реда „причева“ на спрату, у којој се налазило око 200
патника. Пресуда нам је прочитана у ћелији и у присуству свих затвореника. Након овог
„свечаног“ чина, то јест читања пресуде, повукли смо се у доњи део „приче“ и у тишини
запевали „Тихо ноћи...“. У таквим околностима вероватно нисмо друго ни могли урадити.
Док смо ми певушили своју песму, остали затвореници су се чудили и крстили, гласно се
питајући:
Па, каквог ли су кова ови људи, након таквих пресуда још и певају. Алал им вера!
Да, тачно, они су се крстили и чудили, а ми смо певали све док...
Након пола сата од читања пресуде у ћелију упада Маромет (звани Барометар),
командант затвора, у пратњи својих чувара-Цигана и поче прозивати оне који су оптужени
на доживотну робију: Лаза Адамов, Лаза Николин и Борислав Лала Добрин.
Наређење је гласило:
Напоље!
У ланцима.
Одведоше нас у једно од одељења затвора које је личило на ковачницу. Ту су нас
преузели џелати-Цигани и уз велику буку и хуку ставише нам ланце на ногама. Ја сам
поново имао ту „срећу“ да ми ставе ЛАНАЦ од свега четити карике, тако да сам ходао као
нека, у кучини, саплетена патка! Након месец-два дана у ланце су ставили и оне са казнама
од 15 до 25 година тешког затвора. Када су нас тројицу вратили у ћелију, тако оковане,
међу затвореницима је завладала гробна тишина. Тек тада смо схватили сву озбиљност и
тежину пресуде. Схватили смо да то није никаква шала.
У ланцима су нас држали 82 дана, односно све до одласка из Жилаве.
Да подвучем још и то да је једна од казни током лета 1950. затварањем прозорчета
сматрана од нас „крађом ваздуха“. То је у ствари и било. И то је Жилава.
Као што рекох на почетку из Жилаве је било врло тешко, скоро немогуће, побећи.
Било би тешко и птици побећи, а камоли човеку. Па, ипак...
Обрадовићу, да „кидамо“!
Оно што никоме до тада није успело, успело је једном од двојице Србијанаца.
Наиме, о чему се радило. Свакога дана чувари-Цигани изводили би из једне ћелије по
четворицу затвореника (који су сматрани мање опасним) са којима су разносили храну из
кухиње по затвору. Они су носили велике „чаброве“ од ћелије до ћелије. За такав посао
пријавили су се неки Обрадовић и његов друг чијег се имена не сећам. Када је требало
чистити двориште и обављати неке друге административне послове Обрадовић и његов
друг поново су се нудили као добровољци. Тако данас, тако сутра и чувари стекоше какво-
такво поверење у њих двојицу. Све до једног дана када је требало почистити двориште. У
тренутку када је ослабила будност чувара двојица Србијанаца су пронашли неку даску, око
три метара дужине, и склонили је поред ограде затвора. Намера им је била јасна.
Једне вечери, када се већ ноћ била спустила, кренуше њих двојица са „Чабарима“ по
храну за вечеру. И поново, када је будност чувара попустила, они одбацише „чаброве“ и
трк по даску коју су били склонили. Прислонили су је на ограду, а Обрадовићев друг се

172
попе на њу и... већ је био са оне стране зида. Када је и Обрадовић покушао да му се
придружи, на његову несрећу, даска се сломи. Чувари су одмах били ту у ухватили га.
Млади Обрадовић је много пропатио због тог покушаја бекства. Тукли су га до
бесвести. Затим су га стрпали у такозвану „црну ћелију“ или „ћелију смрти“. А будући да
се то догодило када је већ наступила зима, њега су голог, као од мајке рођеног, стрпали у ту
ћелију, без прозора, али са каменим подом и влажним зидовима. У ћелији је било увек
мрачно тако да Обрадовић није више знао када је дан, а када ноћ. С обзиром да му је било
врло хладно стално се кретао по ћелији. Ни сам не зна колико је времена провео у тој
ћелији.
Када су га вратили у нашу ћелију Обрадовића смо једва препознали. Поред свих
недаћа и патњи Обрадовић је имао срећу да се у истој ћелији налазио и један лекар-
робијаш који је уз помоћ осталих затвореника упорном и сталном масажом успео да
Обрадовића поврати у живот. Ипак, Бог помаже храбрима.
И поред свих батина и грозота Обрадовић је успео да остане жив. Сумњам да би
неко други, осим овог Србина, издржао таква мучења и батињања.
Обрадовићев друг успео је да се пребаци у Југославију и да након кратког времена
исприча на Радио Београду, преко радио-таласа, сва недела и страхоте виђена и
преживљена у Румунији, у току ислеђивања као и у самом паклу који се звао Жилава.
Незна са каквим је последицама остао Обрадовић по изласку уз затвора. Свакако да
их је било.
А можете само замислити каква се афера подигла након овог случаја бекства једног
затвореника, и још Југословена. Од последњег чувара-Циганина, преко официра,
команданта затвора Марометеа, до припадника Секуритатее и Министарства унутрашњих
послова полудеше од једа. Чак је и „Барометар“ толико побеснео да је и своје чуваре-
Цигане тукао и псовао. Дуго време се причало о овом подвигу двојице Срба, тако да смо
сви остали Срби у затвору били сматрани као врло опасни. И само чувари-Цигани су се
питали како је могуће да „Србул“ побегне из затвора за који се сматало да је најсигурнији
у земљи. За њих је то било нешто непојмљиво, па и неизводљиво. Стално су псовали Србе,
а поготово Обрадовића и оног одбеглог Србина. Јер, побећи из Жилаве било је право чудо!
Тек тада су циганске будале увиделе да је то ипак могуће за једног храброг и одважног
Србина, што није важило за такве мајмуне и аналфабете као што су они били.
Брате Обрадовићу, не знам где си сада и да ли си у животу. Не знам ништа ни за
твог друга. Ако икада прочитате ове редове још једном вам честитам на вашем подвигу, на
вашем херојству што чини дику целом нашем народу.
Тако је то било у Жилави.
Покрет
Децембра 1950. године окупише нас око стотину затвореника Жилаве (међу којима
и повећи број Срба), којима већ беху изречене казне и пресуде, да би нас пребацили у
друге затворе и робијашнице широм Румуније ради издржавања казне. Покрет, покрет, али
куда? На ово питање нико од нас није знао одговор.
Најпре нас стрпаше све скупа у „чекаоницу“, одосно неку повећу просторију, у
којој није био никакав намештај, једино бетонски под. После неколико сати чекања
„покрет“ беше, из непознатих нама разлога, одложен. До када, нико није знао. Међутим,
ми остадосмо у тој просторији још десетак дана и ноћи. На голом бетону! А онда нас
вратише у ћелије где остадосмо до 17. фебруара 1951. Тада је заиста кренула и прва
„пошиљка“ у непознатом правцу. Претходно су чувари проверили да ли сви
„доживотњаци“ имају ланце на ногама, јер рекоше нам да по пропису сви осуђеници на
доживотну робију морају имати, приликом „селидбе“, ланце на ногама. И тако смо се тог
17. фебруара 1951. године дефинитивно растали од далеко чувене и злогласне Жилаве.
А шта је била уствари та Жилава? Био је то затвор за истребљење, затвор геноцида

173
у коме су многи поштени људи оставили своје кости и своје младе животе.
Таква је била Жилава. Ко је не зна не дао му Бог да је икада упозна.
Пут у непознато
Била је ноћ. Локомотива је повукла композицију. Зачуо се онај познати одјек додира
точкова и шина. Када је воз почео полако да напушта железничку станицу Ђулешт у
Букурешту неко од наших Срба узвикнуо:
„Збогом Жилаво, Бог те убио. Не видео те никад више!“
Дочек у Ајуду
Када су нас искрцали из воза тек тада смо увидели где се налазимо. Уједно смо
себи поставили и питање: Каква ли нас овде „Голгота“ очекује, јер доброме се свакако
нисмо могли надати.
На самом перону железничке станице чекали су нас други чувари-џелати. Но, на
наше изненађење, бар при првом контакту, увидели смо да се ови некако другачије
понашају него они у Жилави. Примера ради један од чувара нам се обратио у више
наврата сталоженим гласом:
Полако момци, има међу вама и људи у ланцима који не могу да журе...
То је било прво изненађење. Друго смо доживали приликом „пријема“ у затвору
Ајуда. Био је другачији него онај у Жилави. Као треће стрпали су нас у такозвани
„карантин“,односно изолацију. Изненадили смо се и када су нама осуђеницима на
доживотну робију скинули ланце, а затим смо добили и ручак, што значи да су нас
очекивали у заказано време. За ручак смо истина имали само чорбу, али бољу и укуснију
него у Жилави.
Расподелили су нас по ћелијама. Ја сам поново имао ту „срећу“, да допаднем у
најгоре и најопасније одељење затвора званом „Зорка“- То име је носила посебна зграда
затвора намењена најопаснијим робијашима. У ћелијама није било причева, као у Жилави,
већ су асуре биле постављене директно на под. Међутим имали смо ћебад, истина доста
офуцана и дотрајала али, ипак, ћебад. Закључио сам да и мене сматрају опасним
робијашем кад ме стрпаше у ово одељење.
Након обавезног „карантина“, који је трајао око месец дана, изведоше нас у
двориште фабрике како би нас расподелили на радна места. А фабрука је имала неколико
одељења и погона као, на пример, столарницу, металостругару, ливницу, ковачницу,
лимарско одељење, секцију за израду играчака од дрвета, одељење за прераду дрвета итд.
Постројили су нас испред начелника тих одељења који су били цивили. Тим
цивилима помагао је по један предрадник из редова затвореника. Тада поче уобичајено
испитивање: шта је свако по занимању, како би нам доделили одговарајући посао или бар
нешто приближно нашој струци и занимању. Када мене упиташе шта сам по занимању,
одговорих да сам трговац (а коме је, до ђавола, у затвору требао трговац?!). Онај који ми је
поставио питање, касније сам сазнао, беше најопаснији мајстор у затвору, бивши директор
затвора по имену Мареш. Када ме угледа таквог „жгољавог“ (имао сам свега 59 кг) обрати
се једном предраднику-затворенику:
Кожокару, узми овог „глинџу“ код тебе! Кожокару беше по занимању официр
(капетан), осуђен као ратни злочинац, по румунском специјалном закону, а у затвору је
одговарао за одељење за израду играчака од дрвета.
Хајде Србине, обрати ми се једноставно, и не води бригу. Биће ти добро. А онда се
обратио као за себе. Хвала Богу те добих и ја једног младића за своје одељење.
Тек када сам ушао у одељење схватио сам због чега се Кожокару обрадовао када
сам му био додељен. Нисам поверовао својим очима. Овде су били само старији робијаши
од којих су 80 одсто били инвалиди.

174
 САМИЦА

Уклета собо, таме и хлада,

Опет сам у ТЕ, окован сам,
Остаћу овде пун бола и јада,
Док казна траје, то добро знам.

Кроз шпијунку стражар будно гледа,

Да ли са чела капља ми зној.
Привезан с пањом, оков ми не да
да тело мрднем и положај свој.

Хладница влажна капља са свода,

И мери време ко какав сат.
Седим на пању, нема ми хода
Ланци ме држе прикован бат.

Кроз моје тело топлина тече

Она ме чува и блажи свог.
Истрајан бићу док казна траје
У то ме храбре ВЕРА и БОГ.

Небојша Д. Бугарски, у Темишвару, децембра 1959. године.

(Песма се односи на период проведен у букурешком затвору Вакарешт, августа

1951. године).
(Из збирке песама у рукопису „Вез од миља и слободе“).

Кожокару ме на почетку задужи да све ове, назови, раднике снабдевам потребним

репроматеријалом и сировинама за рад. А било их је око шесдесетак радника. Након
извесног времена, пошто сам се добро уклопио у посао и упознао се са целокупном
технологијом као и са производима. Кожокару ми повери још један задатак. То јест да
поред снабдевача обављам и посао контролора свих готовиих производа да не би којим
случајем из наше радионице „процурио“ и по који шкрат. Тада сам помислио „Ето мене у
улози стручњака за израду дечијих играчака!“
Међутим, у затвору нема сталног, сигурног и „врућег“ места на раду. Увек те
постављају тамо где си им најпотребнији, а не где би сам желео да радиш. Тако сам и ја у
једном тренутку био премештен на ново радно место. То радно место је захтевало да
радим на машини „абрихт“. Такву машину до тада никад нисам видео, а камоли да сам
њоме управљао. На тој машини мој посао је био да равнам сандуке за муницију, дакле да
обрађујем даске за поклопац тих сандука. Машина је била модерна и савремена али и врло
опасно јер само тренутак ненажње и могао си остати без прстију или целе шаке. Ипак
срећа ме је послужила и док сам на њој радио није се догодио нити један инцидент. А
радио сам некилико месеци.

175
 Морам нагласити да је за све то време Кожокару био врло фер према мени и стално
је вребао прилику да ме спасе од ове „опасне“ машине.
Учини Кожокару шта учини и спасе ме ове „беде“. премести ме да радим на стругу
за израду шаховских фигура од дрвета. Рекао сам му предходно да ја у животу нисам
радио на стругу, али ми он рече:
- Ако, не мари, научићеш. Мање је опасно него на „абрихту“.
И, био је у праву. За релативно кратко време завладао сам и овим послом. Научио
сам да радим на стругу, а то је било најважније. Чак сам и постао прави стручњак за
израду шаховских фигура од дрвета.
Након неког времена осетио сам да ми се Кожокару све више приближио као
човеку и да ме сматрао чак својим млађим братом. Стално ми је говорио.
- Само ти ради како ти ја кажем, па ће бити све у реду. Ја сам стари „лисац“
овде у затвору.
И што нисам стигао, као многи други моји сапатници, у руднику олова у Баја
Сприје, то опет њему морам да захвалим. Он је успео да убеди самог команданта затвора,
у фабрици, него ли у руднику, будући да сам овде већ постао прави „стручњак“ за израду
шаховских фигура.
И сада после толико година користим ову прилику да се поново захвалим свом
покровитељу Кожокаруу.
Колико је нас Срба било у затвору? Много!
На ово питање ни тада нико није знао да да тачан одговор. Када су нас расподелили
на рад у фабрици приметили смо да нас Срба има подоста у затвору. Односно, само у
Ајуду! А где су тек заточени остали Срби? Знали смо да их има у Герли, Питешту,
Жилави, Вакарешту, Темишвару, другим местима. Били су у радним логорима, у
рудницима, на градилиштима широм Румуније. Било их је подоста и на каналу Дунав-
Црно море. У Ајуду је било Срба из скоро свих наших насеља у Румунији. Осим нас Срба
из Горњег Баната било је и Срба из Дунавске клисуре и Пољадије. А било нас је прилично
много имајући у обзир укупан број Срба у Румунији! У самом затвору дошло је до
изражаја оно наше право другарство, искрено и честито. У тако тешким условима
помагали смо једни друге, храбрили и тешили у критичним моментима. Били смо као
браћа. А то се у тешким условима страхоте и грозоте и те како осетило.
О самој исхрани у Ајуду много вам не могу рећи. Храна као у затовору. Два пута
недељно уместо хлеба добијали смо такозвани „туртој“, који је био сличан земички, али
од кукуружњег брашна. Нека врста проје. Све остало је било „чорбуљина“. У пекари, где
се прави тај „туртој“ радио је Богдан Ђурђев из Сараволе. Он је нама Србима, кад год би
се указала прилика, пружио по који комад „туртоја“. Истина, то је било ретко јер за тако
нешто казна је била велика. У кухињи је радио, као кувар, покојни чика Рада Живанов из
Чанада. И он се трудио да нам помогне кашиком чорбе више. Колико је могао, а да га не
примете. У складишту обуће и одеће (старудије, да тако кажем) радили су Злата и Вела из
Дињаша (не сећам им се презимена). Други Срби су радили у осталим одељењима и сви
смо једни друге, колико смо и чиме могли, помагали.
Рећи ћу, истини за вољу, да је у тим чорбуљинама понекад било о парченце меса,
махом од биволских глава. Питали смо се и чудили од куда толико бивола у Румунији јер
у нашим крајевима тих животиња није било. А било је то у периоду велике суше у

176
Румунији (1952-1953). Тада је и много оваца поклано, да не би угинуле од глади, тако да
смо понекад имали и овчетину за ручак.
Што се тиче рада у затворској фабрици у Ајуду важила је само једна крилатица:
Снађи се како знаш! Најтежа је била ноћна смена. А радило се у две смене од по 12 сати.
И ноћу и дању. Тако су одлучили челници затвора јер је наређење од виших власти
гласило: „Бандити не смеју имати слободног времена, да мисле и размишљају о
којекаквим „глупостима“, „Они морају бити стално запослени на неком послу“!
Снег и макароне са сиром
Сећам се као да је данас било: на сам дан 27. маја 1953. (управо на мој рођендан) у
Ајуду је вејао снег. Није то било нека страшна вејавица, али ипак забелело се. За нас,
Банаћане, било је то нешто посебно, нешто што се ретко виђа у то доба године, односно
при крају маја. Истина, снег се за непуна два-три сата истопио, али га је ипак било. Истога
дана поред уобичајене чорбуљине дадоше нам за ручак и макароне са сиром. Не, нису то
биле макароне као из „бакине кухиње“, већ оне од црног брашна, док је сира било тек
толико да му се осети укус. И код куће, када бих за ручак јео макароне, било са сиром,
орасима или маком, већ након сат-два осећао бих глад, док овде већ након пола сата
осећао сам у стомаку велику празнину, као да и нисам ништа појео. Ето тако су се
појавили снег и макароне са сиром у исто време и на истом месту. Шта ти је природа и
затвор? Мало снега, а мало и макарона, као и мало сира. Само толико. То прође, а глад
остаје.
Три брата Мајера, три џелата, три џукеле
Међу чуварима затвора у Ајуду била су и три брата по имену Мајер. чувени по
силеџијству, садизму, а који су уживали да бију и малтретирају затворенике. Као најгоре и
најопасније био је онај најстарији са фигуром и ликом правог мајмуна, орунгутана. Лик
човека није имао. Међутим у псовкама и тучи био је прави „мајстор“. Он би, као и остали
Мајери, увек проналазио разлог како би испољио свој садизам. Био је ту у затвору и један
Мареш, цивилни радник, бивши командант затвора, који није био у сродству са тројицом
брата али је и он уживао у садизму. Без икаквог разлога тукао је затворенике када год би
му се прохтело. Садиста је садиста.
Командант затвора, као што поменух раније, био је капетан Доробанцу. Што се
мене тиче са њиме много контаката нисам имао и то највише захваљујући Кожокаруу, мом
шефу одељења, такође затвореник. Он ме је увек хвалио пред командантом затвора,
истицао ме као доброг радника. Једна од добрих страна, да тако кажем, Доробанцуа била
је та што није дозвољавао чуварима да бију добре раднике-затворенике. Истина, дешавало
се да добијеш по који шамар без да то сазна командант, али коме да се жалиш. Јер ако би
неко покушавао да се жали због једног шамара, рецимо, касније би извукао дебљи крај. Од
два зла бирали смо увек мање зло.
Од 1951. године у Ајуду су остали једино политички затвореници. Остале робијаше
– лопове, разбојнике, криминалце – преместили су и друге робијашнице.
Поново морам да нагласим: Човек који није провео бар извесно време у тадашњим
затворима, под оним тешким условима када ти је живот стално висио о концу, не може
много да наслути, да помисли, а камоли да поверује, да је ипак могуће преживети такву
„Голготу“. У том суровом терору учествовали су и три брата Мајера – џукеле, силеџије,
криминалци као и мајстор Мареш.

177
 Преминуле затворенике, који нису могли издржати тај терор, а камоли преживети
га, ноћу би износили из затвора и покопавали би их по ко зна каквим гудурама тако да им
се ни дан данас не зна гроб.
Према затвореницима примењиване су разне казне: казна глађу, казна изолације на
дуже време, казна батином уз „свесрдно“ учешће браће Мајер биле су најтеже. Било је,
истина, и чувара „мекшег“ срца, али врло ретко. Такви нису имали шта да траже као
чувари.
Када вест „процури“ или шаренило Ајуда
У Ајуду најстарији затвореници по стажу били су „Легионари“ или
„Гвозденогардејци“. Они су се налазили у затвору још од давне 1941. године, када их је
маршал Антонеску тамо стрпао након неуспелог државног удара. Комунисти су им само
продужили... мандат и обезбедили им даљи „боравак“. Као други по стажу били су ратни
злочинци, они осуђени по специјалном румунском закону о ратним злочинцима. Они су се
овде налазили од 1945. и 1946. А било их је подоста – од подофицира до генерала. За
њима су следили „царанисти“, па „либерали“, па онда такозвани „титоисти“, затим
„фронтијеристи“ (оно који су покушавали да илегално пређу румунску државну границу),
те разне групације и групице којима се ни број није знао. Тако су се овде нашли и
припадници групе „црни гуњеви“ и слични.
Свака од тих партија или група имали су свој извор информација о новости. Када
бисмо чули по коју вест, која је ко зна како „процурила“ унутар затвора, ми бисмо већ
знали са које стране долази. Тако су „царанисти“ у „либерали“ стално понављали једну те
исту вест како су Американци близу, да ће нас ускоро ослободити, а Американаца никад
на видику. „Гвозденогардејци“ [легионари] су стално сањали и протуривали вест о
некаквој општој амнестији, јер у ствари они нису ништа друго ни могли очекивати. Након
толико година проведених у затвору једино им је амнестија била спас. Наравно, свака је
информација „пролазила кроз наш филтер“. У једном датом моменту сви су се понајвише
ослањали на наше информације сматрајући их као најпоузданијим.
Ми, Срби, смо били свесни тога да је за нас једина шанса, и то реална, да се
спасемо затвора, била измирење, односно сређивање политичких и државних односа
између Југославије и Румуније, односно између Југославије и земаља потписница
декларације ИБ-а. И то само након Стаљинове смрти. И нисмо се преварили. Тако се и
догодило.
И сада, када човек хладнoкрвно размишља о свему томе, долази до закључка да су
баш те „процурљиве“ вести бројне робијаше одржавале у животу, подгрејавале им наду о
СЛОБОДИ. Јер, у ствари шта смо друго и могли очекивати осим да се надамо СЛОБОДИ.
У Ајуду сам долазио у контакт са многим људима, на хиљаде чак, са људима, од
обичног сељака или радника до професора, инжењера, свештеника, официра, генерала,
научника... Неко време имао сам за „цимер-колегу“ бившег амбасадора Румуније у Риму,
г. Лугошјануа. Високообразован човек, који нам је причао пуно тога о Италији. Такође,
неко време сам за „цимер-колегу“ имао лекара из Букурешта, који је неколико година
провео на специјализацији у Паризу, а много је и путовао по Европи. Боравио је и у
Италији, посетио је легендарни град Помпеј. Као што рекох друштво у затвору, у Ајуду,
било је „много шарено“, људи разних схватања и погледа на свет, разних политичких
опредељења.

178
 И тако је време текло у затвору, у сталном очекивању да се нешто ново догоди, јер
у затвору нема ништа узбудљивијег него чути новости и вести из вана. Радили смо по 12
сати у фабрици, имали смо неколико часова одмора, када смо ћаскали о свему и свачему,
препричавали свако своје догодовштине, доживљаје, процесе... Док је време у фабрици
брже пролазило, заокупљени радом, седећи у ћелији време као да је стајало у месту. Био је
то психички притисак који се могао тешко издржати. Тада смо највише размишљали о
својим најмилијима, о кући, о друговима који су на слободи. Такође, седећи у ћелији
долазиле су нам на ум и црне мисли: шта ће се догодити наредног сата, шта ће бити сутра?
Једноставно, боравак у ћелији био је убитачан јер се никада ниси могао добром надати.
У затвору стомак ти је „певао“ увек једну те исту песму. А та песма звала се ГЛАД.
Када би неко са стране посматрао те затворенике у Ајуду стекао би утисак да се то
крећу неке сенке, а не људи! Сви су ти затвореници имали бледа лица, несигуран ход,
изгледали су као малаксале животиње, као мрцине, што би се рекло. И није ни чудо да је
тако било. Након дванаесточасовног рада, ноћу или дању, добијао си храну са најмање
могућих калорија, тек толико да се буквално не умре од глади, а уз то и непрестано
шиканирање, претње, батине... Према томе људи су морали изгледати онако како већ
рекох.
У затвору сам неко време био „цимер-колега“ и са Лутом из Српског Сенпетра.
Будући да је Лута био занимљива личност испричаћу вам нешти и о њему. Ја сам га звао
Лута Сенпетарац.
Доживљаји Луте Сенпетарца
Лута Сенпетарац био је сељак. Скоро неписмен, али довољно лукав. И тај „мој“
Лута Сенпетарац исприча ми своје занимљиве доживљаје. А причао је као да чита из неке
књиге.
Тако, на пример, прича „мој“ Лута да је за време Другог светског рата, као и многи
други, био бегунац (дезертер). Преко три године крио се Лута од жандарма. Живео је где
је могао и где је стигао. Како рече најлакше му је било у кукурузишту. Живели су бегунци
по групама, у истом атару. „Мој“ се Лута одлучио на дезертерство само да не би ишао у
рат против, како рече, „браће Руса“. Тако се Лута за цело време рата крио по атару и по,
само њему знаним и незнаним земуницама. Као сиромашни сељак био је Лута приморан
да понекад „згепи“ по нешто за јело, јер је глад тражила своје.
И поче „мој“ Лута свију приччу...
- Једне ноћи, негде августа месеца седимо ја и моје друштво, наравно сви бегунци,
у кукурузишту и расправљамо о томе како ћемо се сутрадан прехранити. Сетимо се тада
једног богатог Швабе у Варјашу који је имао пуно двориште кокошака и перади. Те „коке“
су сваку ноћ проводиле на дрвету, покрај баште. Рекох својим пајташима: Одох ја до
Швабе да „позајмим“ једног петла.
Речено, учињено. Кренем ја по кукурузишту (наравно ноћу), те преко излаза,
будући да се Швабина кућа налазила поред излаза, а врх баште је „ударао“ баш на излаз.
Полако се дошуњам до баште, узмем залет и... преко ограде. Дођем до дрвета на ком су
лежале коке, полако се попнем и шчепам најлепшег и највећег петла. Стрпам га у џак и
„под ветар ујо“, што би се рекло. Испричам ја својим пајташима да имам у џаку великог
петла и да једва чекам да га очерупамо, закољемо и спремимо за печење. Скоро целу ноћ
ока нисам склопио мислећи на печеног петла, јер глад је бивала све јача.

179
 Када је почело свањивати један од пајташа ми рече:
- Хајде Луто, вади тог петла из џака да се прихватимо посла и да се мало омрсимо.
Доста смо постили...
Извадим ја мог петла из џака, кад оно није петао већ паун. Прави-правцати паун.
Почеше ме сви зафркавати, а ја да пукнем од једа. А знај мој брат Лало да ми бегунци
нисмо били лопови. Крали смо из нужде, а мислио сам до тада да ако Швабе могу да руше
моју матичну земљу, и не само да је руше већ и пљачкају, зашто ми не бисмо могли да
украдемо једног петла, на пример.
И ту „мој“ Лута стане са причом и оста забезекнут као да је овде у затвору угледао
оног огромног пауна.
Ја га упитах:
- Па, јесте ли испекли тог великог пауна?
- Откуд, брат-Лало, (тако ми се он стално обраћао), грехота је од Бога појести
невиног пауна. Однео сам га и пустио у близини села нека оде свом газди Шваби, матер
му швапску!
За све време колико смо провели у истој ћелији Луту је морила једна те иста брига:
Наиме, како да побегне из затвора? Џабе сам покушавао да га убедим да је то немогуће у
оваквим условима, он је терао своје и то да побегне из затвора. Наравно, ништа од тога
није било. Сан је остао само пуста жеља и ништа више.
Једног дана исприча ми Лута како је доспео затвора:
- Знај брат-Лало и ја сам био добровољац у партизанима, као и ти и многи други,
као бројна наша браћа Срби из Румунијие. По завршетку рата настанио сам се у Кикинди
и запослио се у једној фабрици, у ливници. Решио сам да се више не враћам у Семпетар.
Тамо сам био сељак сиромах, беземљаш. Када су се Тито и Стаљин побркали, а тек када је
изашла Резолуција ИБ-а, након неколико седмица, пошаљу ме браћа „Југовићи“ у
Румунију са оним брошурама, знаш добро шта је у њима писало, да их растурам. Добро
знаш брат-Лало шта је све писало против те „шашаве“ резолуције, а ја појма нисам имао.
Пребаце ме они преко границе и хајд у Сенпетар. И ту ја, у току ноћи, брошуру по
брошуру бацам преко капије и ограде у свако домаћинство, да људи читају, ако их већ не
разумеју. Е, ту сам брат-Лало јако погрешио и због непажње дозволио да ме румунски
милицајци „упецају“ баш на делу. Ни дан-данас не знам како сам себи дозволио да ме
ухвате и то још на делу. Због тога сам много љут на самог себе, јер за време целог рата
био сам војни бегунац „дезертер“ румунске војске, али ме румунски жандарми нису
успели ухватити. А сада ме ухватише ови голобради милицајци. Ухапсише ме и одведоше
у Темившар у безбедност (секуритатеу), а одатле у Букурешт. Ту су ме брат-Лало почели
„чачкати“ да им одам сараднике. Џабе сам им говорио и објашњавао да није било
никаквих сарадника, да сам целу „операцију“ сам обавио, али они нису хтели да поверују.
А да би ме принудули да одам „сараднике“ тукли су ме сваког дана. Један ме остави,
други ме прихвати. Када више нисам могао издржати реших да им слажем нешто како би
ме оставили на миру. И кажем ја њима да ћу им одати имена „сарадника“. Они бележе и
бележе. Дао сам и десетак имена само да ме оставе на миру и да ме више не туку.
- Питали су ме и у чија сам дворишта убацивао брошуре, рекох им да је била ноћ и
да не знам чија је која кућа. Тада ме оставише на миру и кренуше да похапсе моје, назови,
сараднике. кад тамо имали су шта да виде. Сви моји „сарадници“ беху већ преминули! Е,
онда поче нова фрка, поново батине и псовке:
- Матер ти бандитску, па ти нас шаљеш да хапсимо мртваце. Зар се ти зајебаваш с
нама...?
И поново удри и удри, а ја им, ни пет ни шест, добацим:

180
 - Ви сте ме натерали на то. Ви сте ме приморали да лажем. Ја вам лепо говорим да
немам никаквих сарадника, а ви ме бијете. Желели сте моје сараднике и ја вам их дадох.
И поново сам извукао дебљи крај. једино су ухапсили бившег кнеза, оног што је за
време рата, заједно са жандарима, јурио „дезертере“. Ухапсише њега и његовог сина зато
што нису предали брошуре које сам им убацио у авлију. И тако Нова бивши кнез, и његов
син постадоше моји једини „сарадници“. А опет мислим брат Лало да ми покушамо да
„киднемо“ одавде. Мислим, кад је могао онај Србијанац да побегне из Жилаве зашто не
бисмо могли и ми из Ајуда...
Тако је „мој“ Лута Сенпетарац читаву годину дана сањарио о бекству из затвора.
Џабе сам му говорио:
- Море, Луто, остави се ћорава посла. Видиш и сам да је то немогуће.
За инат он је терао своје. Сањарио је о слободи и сањарећи је слободу и дочекао.
А о слободи није сањарио само Лута. Сви смо ми у затвору сањали о слободи.
Свако на свој начин. Није било затвореника који није сваког дана размишљао о слободи.
Многи су помишљали на бегство, јер другог начина тада нису видели, али су то
размишљање задржавали за себе. Једино је Лута о свему томе говорио на сва уста. А шта
је човек? Стално размишља и сања о нечем немогућем, док је живот пун непредвидивих
ситуација и пун изненађења. Али о томе касније.
Када је „мој“ Лута завршио своју причу о личним доживљајима, обрати ми се са
следећим речима:
- Е, брат Лало, а сада испричај ти мени како си доспео затвора?
- Видиш Луто, ја сам три пута био добровољац!
- Како то, три пута добровољац брат Лало?
- Па, три пута био сам добровољац. Први пут од јесени 1944. до јуна 1946. у
Народно-ослободилачкој војсци у партизане. Ту сам остао, као што ти рекох, све до јуна
1946. године. Тада сам на свој захтев (камо среће да нисам) био отпуштен из НОВЈ. А
какво је било моје понашање у војсци говори и сама чињеница да сам напустио војску као
официр, са чином заставника.
Када сам пошао из Југославије један ми је пуковник из Савезничке комисије за
репатријацију у Београду рекао да би могао имати неприлика при повратку у Румунију.
Упитах га о каквим је неприликама реч, јер ја сам румунски грађанин. Он ми рече да због
тога што се сувише касно враћам кући јер рат је окончан већ више од годину дана, а да су
се моји сународници-добровољци вратили још 1945. својим кућама.
Пуковник је био у праву, јер, када сам стигао у Темишвар, са свим уредним
документима, стрпали су ме у затвор. У затвору у Темишвару била је и група Сенпетараца
међу којима Бошко Лацић, Равосија, Север и још неки. Њих су хтели да оптуже за убиство
некон жандарма у Сенпетру за време рата. Међутим, захваљујући мојој тетки Јованки из
Темишвара, која је добро познавала неког мајора, након петнаестак дана пустише ме кући,
али под условом да се 16. августа пријавим пред Војни суд у Темишвару.
Када сам изашао из затвора одем до Савеза (ССКДУР) те поразговарам са
тадашњим председником Савеза, правником др Бориславом Поповићем и објасним му о
чему се ради. Он ми рече да не бринем јер ће ме он бранити на суду. Оптужница је била да
сам приликом одласка у партизане тобож пребегао илегално границу, која тада није
практично ни постојала, а ти то добро знаш. То му дође као да сам од некога требао да
затражим пасош за одлазак у партизане као добровољац.

181
 Када је почело суђење, мене ставише на клупу за оптужене док је чика Бора (тако
смо га сви звали) стао пред столом за браниоце. И тада поче то циркус-суђење. Прво ме је
јавни тужилац (прокурор) оптужио за илегалан прелазак државне границе у јесен 1944.
године. Након тога узе реч мој бранилац др Борислав Поповић. Својим умећем чика Бора
је тужиоца „утерао у ћорсокак“ назвавши га незналицом, односно да појма нема о
законима који постоје у држави и то након завршетка рата.
У ту расправу између јавног тужиоца и мог браниоца умеша се и председавајући
судског већа, но чика Бора и њега „утера у ћорсокак“ и заврши своје излагање следећим
речима:
- Господине председниче и поштовани суде. Оно што се чини са овим младићем је
брука и срамота за целу нашу државу, јер уместо да га одликујемо за учешће у борби
против фашизма ви хоћете да га осудите. Захтевам и тражим да прекинете овај назови
циркус-процес и одмах пустите младића на слободу.
Седим ја и слушам ову препирку и свађу мог адвоката и суда и мислим у себи:
„Они се свађају, а ја ћу извући дебљи крај“.
Након расправе суд се повуче ради доношења одлуке, а одлука је гласила да сам
НЕВИН и да будем одмах пуштен на слободу.
Чика Бора ми рече:
- Јеси ли видео „бандите“ због чега су хтели да те осуде. Мајмуни једни!
Ово моје хапшење и суђење назвао сам „увертиром“ за оно што ће уследити и које
беше „право“ хапшење.
Други пут сам био добровољац 1947. године када сам отишао на изградњу
омладинске пруге Шамац-Сарајево, као члан Бригаде српске омладине из Румуније. И
тамо сам се истакао у раду и постао ударник, а био сам и културно-просветни референт у
штабу Бригаде.
Трећи пут сам био добровољац када је изашла та, како је назвасмо, „шашава“
Резолуција ИБ-а. Овога пута стао сам добровољац уз матичну земљу, тадашњу
Југославију, јер нисам могао да поднесем све те лажи и клевете уперене против матичне
земље.
Е, мој“ Луто, ово ме „добровољство“ исувише много и скупо стајало!
Ето видиш, ја сам због својих „добровољстава“ доспео у затвор и то осуђен, као
што знаш, на тешку доживотну робију. Али када је реч о свом народу и о матичној земљи,
онда ништа није много. Други су дали за свој народ и земљу много више. Дали су чак
своје животе!
А да није „Брка“ (Стаљин) „цркао“ овде би нам кости иструниле. Ја мислим да,
сада, после „Бркине“ смрти имамо неке шансе да се спасемо ове „Голготе“ и страхоте,
односно затвора. Ја не верујем да ће се у Совјетском Савезу наћи још један диктатор-
убица, као што је „Брка“ био, и који би наставио његова недела.
Као што сам ти рекао мислим да ће нам „Бркин“ нестанак са политичке сцене
помоћи да се живи вратимо својим кућама.
Невероватно, па ипак истинито
У лето 1952. године, у Ајуд доведоше једног младића из Кнеза. Овај нам младић
исприча један невероватан али истинит случај који се догодио у његовом селу. Он нам је
испричао због чега је доспео затвора:

182
 - Једне недеље поподне наши фудбалери из села одиграли су пријатељску
фудбалслу утакмицу са младићима из суседног села. Пошто смо као домаћини победили, а
желели смо да ту победу и прославимо, одосмо сви скупа у „каламандру“, (кафану) на
„чашицу“ пића. И тако фићок по фићок, чашицу по чашицу, ко ракију, ко пиво, ко вино и
добро смо се „загрејали“ а онда настаде песма и весеље. У тој буци неко се нађе да
наздрави:
„Живео Стаљин“, а остали прихватише са „Живео“.
Нађе се неко још паметнији, а то сам био управо ја, да узвикне:
„Ако да живи Стаљин, онда нек живи и Тито!“.
Наравно, сви су прихватили са „Живео!“.
Нађе се, као и увек, неко „добронамеран“ да нас „откуца“ тамо где треба, односно
тамо где не би требало, у безбедност (секуритатеу). И дођоше безбедаши те нас стрпаше у
једну „марицу“, где смо стајали као сарме у лонцу, и пут за Темишвар. Ту поче
испитивање, ислеђивање шта и како је било, шта је ко рекао и... све тако редом. Онда
упита један од иследника:
- Ко је викао живео Тито?
- Ја, рекох му.
- Ко је стајао иза те пароле? уследи следеће питање.
- Нико. Сви су седели за столом, одговорих.
- Ма, не изигравај будалу већ ми реци ко те је натерао да шириш лажну пропаганду
и да се дереш са живео Тито?
- Нико ме није натерао, рекох ја праву истину. Натерала ме ракија. Јер, да нисам
попио колико сам попио вероватно не бих викао то што сам викао.
Да не дужим, било како било, осудише ме на пет година затвора због „ширења
лажне пропаганде“, како стоји у пресуди. Остали моји другови беху осуђени на по три
године затвора због „учешћа у ширењу лажне пропаганде“.
Није нам дошло да верујемо да се и тако нешто може догодити. Али ако се добро
размисли онда све постаје јасно. Наиме, тада је почела изградња канала Дунав-Црно Море
и била је потребна јефтина радна снага, то јест бесплатна. Ево, и на овај начин.
Овај младић из Кнеза је прво стигао у затвор у Ајуду, а само после неколико дана
послат је на Канал.
То је тај невероватан али истинит догађај.
На Каналу је било доста наших Срба затвореника. Највише их је било који су
осуђени до десет година робије. Услови на Каналу били су изузетно тешки. То вам могу
причати они који су тамо радили, ако их још има у животу.
Од горег на још горе
Један део, односно већи број затвореника, међу којима и доста Срба, одведени су
на присилни рад у руднике олова у Баја Сприје и у Кавник. И овде су, као на Каналу,
услови за рад били изузетно тешки и нељудски. Радило се на дубини од неколико стотина
метара у утроби земље, тамо где се налази руда олова. Тако, на тој дубини температура је
била и до 40 степени преко нуле, није било довољно ваздуха али је за узврат било доста
отровних гасова! Рад у овим рудницима био је врло тежак. У сваком тренутку претила је
опасност да се неки делови рудокопа сруше, а последице у таквим ситуацијама су познате.
Након пуштања из затвора сви смо били ослабљени и исцрпљени. Међу првим који
су преминули након неколико година проведених на слободи, од последица рада у

183
руднику, били су управо робијаши који су тамо радили. Међу њима су били Душан
Мишковић Гига, Миладин Силин, Равосије Сенпетарац, Јова Лазић из Иванде, Лаза
Недељков из Темишвара, али родом из Немета, и многи други којих се не сећам.
Осим ових, горенаведених преминулих робијаша, који су радили у рудницима
олова, многи други бивши политички затвореници већ су одавно напустили овоземањски
свет и преселили се у вечност.
Нека их Бог прими у своје наручје.
Вечна им слава и лака црна земља.
Нови покрет
Нека будала, затвореник, негде новембра-децембра 1954. године запалио је део
фабрике, део који се налазио у бараци. Нисам сигуран ни данас да ли је то учинио на
сопствену иницијативу или по налогу Администрације затвора. Било како било, фабрику
затворише, а на послу остаде само незнатан број затвореника.
Укратко, ово је била епизода из злогласног затвора у Ајуду. Ни својим највећим
душманима не бих пожелео да у њему „одлеже“ ни један дан, а камоли године.
Као што рекох након пожара у фабрици, погони беху затворени и нас већину
отпремише у други затвор, у Питешту. Овде није било никаквих радионица, тако да смо
цело време проводили у ћелијама. А те ћелије беху доста велике и простране. У свакој од
тих ћелија било нас је око 50-60 затвореника. Распоред по ћелијама се вршио, као и у
другим затворима, у зависности од висине казне. У „мојој“ ћелији било нас је око десетак
Срба. Да би нам време брже пролазило одржавали смо такозване „конференције“, зависно
од спреме предавача. Учили смо стране језике иако нисмо имали папир, ни оловке. Ако би
неко у затвору пронашао парче папира или комадић оловке то би био велики злочин и
уследила би строга казна. Ја сам учио шпански језик, а професор ми беше један врло
образован Грк, по народности, по имену Кљанте Георгијос. Поред шпанског он је још
говорио врло течно румунски и грчки, а посебно француски. Једном речју прави
интелектуалац, високо образован и врло пријатан човек. И у Питешту је „друштво“ било
врло „шарено“, једино што овде није било „легионара“, гвоздено-гардијаца. Њих су
задржали у Ајуду. Разлог ми није познат.
Командант затвора у Питешту био је капетан Мандреш, низак растом али дебео као
„мангулица“. Личио је на буре! Био је веома строг и према затвореницима као и према
својим потчињенима, односно чуварима. Био је строг исто као што је био и „режим“ у
самом затвору под његовом влашћу. И он, као и остали шефови затвора, имао је своју
опсесију односно био је убеђен да смо сви ми у затвору „бандити“ и да те бандите треба
држати под строгом контролом, под строгим надзором и под терором. И овде смо
гладовали још и више него у Ајуду. Чорбуљина, па чорбуљина, као да тај чабар нема дна!
У лето 1955. године, у једној ћелији на првом спрату, у којој се налазио и Сава
Бугарски, затвореници су решили да ступе у штрајк глађу. И ступише. Капетан Мандреш,
командант затвора, покушао је на све начине да их „убеди“ да се оставе ћорава посла и да
престану са штрајком глађу. Претио им је разним казнама. А када виде да нема резултата
и да затвореници не одустају од своје намере, стрпао их је у подрум. Штрајк глађу трајао
је око недељу дана, све док нису дошли два јавна тужиоца на лице места, да извиде и
испитају цео случај. Ступили су у везу са штрајкачима да би утврдили узроке штрајка. А
узрок је био један-једини: Слаба, врло слаба, исхрана.

184
 На крају истраге и закључака јавних тужилаца установило се да су велики део
наших следовања, оно најбоље, покрали сами чувари! Они су „сакупљали“ маст, а нама је
остајала посна чорбуљина, што би наш народ рекао. Било је доста фрке око тога, али се
храна врло мало побољшала. У оно време ступити у штрајк глађу било је нешто
недопустиво и незамисливо. Али, и то се догодило.
И у Питешту, као и у осталим затворима, „процурила“ би по која вест. Било је и
чувара који су били „говорљивији“ од других и понешто би нам саопштили шта се вани
догађа. Међутим, све те „вести“ ваљало је проверити. Ја сам у својој ћелији био главни
„морсиста“. Куцао сам Морсеовом азбуком као од шале. Наша се ћелија налазила у
приземљу те сам путем „морсе“ ступао у везу са онима на партеру и спратовима. Куцали
смо у радијаторе, у грејне цеви. Најчешће сам ступао у „разговор“ са једним
Југословеном по имену Алексић, родом из Вршца.
Као прва добра вест у затвору била је она у мају 1955. Наиме, један наш собни
колега мајор авијације Чобану одведен је у Букурешт на ислеђивање, иако је већ одавно
био осуђен на 25 година тешке робије. Тада је било уобичајено да те после пресуде
испитивају о бог зна каквим стварима или ко зна о којим особама. Након неколико дана
Чобану се вратио у ћелију. Прве речи које је изговорио биле су:
- Па, зар сте ви Срби још увек ту?
И тада нам бивши мајор авијације Чобану поче причати оно што је чуо на
железничкој станици у Букурешту док су чекали воз за Питешт. Наиме, преко звучника на
станици одговорни људи су позивали грађане Букурешта да се одазову позиву како би
приредили дочек Хрушчову и Булгањину, који се враћају из Београда где су потписали
Уговор о помирењу између Совјетског Савеза и Југославије. Након два-три дана исту смо
вест проверили преко наредника Добреа, једног од поштенијих чувара затвора, а који нам
је потврдио чињеницу да је вест потпуно тачна. Он нас је још замолио да не чинимо
никакву „фрку“ због тога јер би могао имати неприлика због „шуровања“ са
затвореницима.
Но, лако је рећи али тешко учинити. Нисмо могли бити мирни и спокојни након те
охрабрујуће вести, Лично сам се одмах прихватио „телеграфисања“ и за тили час
обавестио затворенике из осталих ћелија. Сви Срби затвореници су се много обрадовали
те их је све скупа захватила „грозница слободе“, те много очекиване слободе. Овога пута
куцао сам наше унутрашње „морсе“ зване АФЛР. И опет први који је „ухватио“ мој сигнал
био је Алексић, Вршчанин. За неколико сати вест је стигла до свих затвореника.
И тек тада долази до велике збрке. Сви смо постали нестрпљиви. Добро, помирење,
помирење али зашто нас не пуштају из затвора? Међутим, то чекање слободе потрајало је
доста дуго. Од маја 1955. до децембра исте године.
Све до Светог Николе.
Тих близу осам месеци чинили су нам се дужи од пет проведених година по
румунским затворима. Никако нисмо могли схватити због чега одуговлаче наше
ослобођење када је већ потписан договор, када су се стране измириле, јер смо ми били
жртве те... политичке свађе унутар социјалистичког система.
У том нестрпљењу стигао је и ДАН СЛОБОДЕ – 19. децембар 1955. године. Тог
дана је био Свети Никола, крсна слава моје мајке. Каква случајност.
И тада сам у себи помислио: Свети Никола ослободиоче, велика ти хвала!

185
 Наш духовни отац, „чика“ прота Милан Николић
Неколико сам година провео у затвору у Ајуду, заједно са нашим духовним оцем
протом Миланом Николићем из Кетфеља, кога смо још звали и чика Милан.
Да. Тачно тако смо га сви звали. Наравно, они млађи Срби. Обраћали смо му се са
чика прото! Он се на то није љутио, а волео нас је све редом као своју духовну децу.
Говорио је: „Ако ми се обраћате са чика прото ја сам на то особито срећан јер значи да сам
вам близак...“.
То је било тачно. Наш духовно отац чика Милан Николић био је и више од
духовног оца. Он нас је стално бодрио и храбрио, говорио нам је да морамо издржати све
те патње и понижења, све злочине које су над нама чинили. Често би говорио: „Браћо и
децо моја, надајте се. Издржите стојички све патње, јер дан слободе мора доћи. Бог ће вам
помоћи. Бог види сву неправду која нам се чини.
Видећете браћо и децо моја, Бог ће нам помоћи да се вратимо својим кућама и
својима најближима“.
Прота Милан Николић нам је на тај начин уливао самопоуздање, уливао нам веру и
наду да ће доћи бољи дани.
На моју лични молбу чика прота Милан ми је, још у Ајуду, обећао да ће оног дана,
када се будем женио, он обавити венчање у цркви. Говорио ми је:
- Лало, не води бригу, дан слободе се ближи и буди уверен да ћу те ја венчати.
Свима нама је било врло тешко да поднесемо све те патње, да издржимо Голготу
која нас је задесила. А сви смо ми, тадашњи робијаши, били пуно млађи од проте
Николића. Он је тада већ био превалио шездесету. Сада можемо замислити како је тек
њему било. Па, ипак смогао је снаге, а био је и физички исцрпљен, да нас младе стално
бодри и храбри да истрајемо, јер ће доћи боље сутра.
Били смо пуштени из затвора истога дана, као и многа друга наша српска браћа. И
то, како рекох, на дан Светог Николе. Од Питешта до Темишвара путовали смо у истом
купеу. Поштовао сма га и волео као свог рођеног оца иако ми је он био једино духовни
отац.
Након шест месеци слободе решио сам да се женим. Позвао сам проту Николића из
Кетфеља да ме венча. И чика прота је врло радо прихватио позив и венчао ме са тада
мојом будућом супругом (сада покојном) Стојаном-Стојанком Бакин из Српског
Семартона. Само венчање је обављено у Српској православној цркви у Семартону. Након
венчања прота Милан Николић рече:
- Ето, видиш Лало да се догодило оно што сам ти у затвору у Ајуду говорио – да ће
доћи бољи дани, да ће доћи и слобода и да ћу те ја венчати. Жеља нам се испунила. И
твоја и моја.
Прота Милан Николић рођен је 1888. године. Завршио је Вишу комерцијалну
школу у Темишвару, која је касније постала Комерцијални лицеј. По завршетку школе
одлази у Југославију где студира Богословију. По завршетку Богословије постављен је за
пароха Српске православне цркве у Кнезу, а након кратког времена бива постављен за
пароха Кетфеља. Године 1921. оснива своју приватну нижу гимназију. Све предмете је
лично предавао, поред осталог и француски језик. Ова гимназија је радила до 1934. године
када се у Темишвару оснива српска секција при Гимназији „К.Ђ. Лога“.
Поред многих других гимназију у Кетфељу похађао је и др Милош Тодоров.

186
 Од 1944. до 1948. године, до изласка резолуције ИБ-а, прота Милан Николић је био
потпредседник ССКДУР-а, једне од најмасовнијих организација српске мањине у
Румунији у оно време. Предсеник ССКДУР-а је тада био правник др Борислав Поповић,
један од највиђенијих адвоката у Темишвару, генерални секретар је био др Милош
Тодоров, а секретар је био Божидар Станојевић. У то време и лично сам био врло активан
у Савезу.
Руку на срце могу слободно рећи да је прота Милан Николић био врло образован
човек, а то се дало приметити чим бисте са њим разменили неколико речи.
Прота Милан Николић учествовао је и на изградњи пруге Шамац-Сарајево као члан
бригаде српске омладине из Румуније (1947. године), Бригада је носила име „Жарко
Деспотовић“, а радно место бригаде било је на деоници ниже Добоја. Након месец дана
рада бригада је била проглашена ударном, а као награду чланови бригаде су провели
десетак дана на приморју, у Дубровнику. Са њима је био и наш духовни отац прота Милан
Николић.
Како сам већ рекао прота Милан Николић ме је венчао у Семартону. Пре венчања
неки од тадашњих „другова“ се зачудише што сам одлучио да се венчам у цркви.
- А зашто да не? говорио сам им. Моји су се родитељи венчали у цркви и то у
Српској православној цркву у Стилтону (САД) која је носила име Светог Николе и то још
давне 1917. године. Ја сам крштен у Српској православној цркви у Иванди, па зашто се не
бих и ја венчао у нашем српском храму, ма да је била 1956. година!
Због овог свог „геста“ постао сам „назадан“ човек који не иде укорак са временом.
Овоме морам још нешто додати: Године 1972, провео сам годишњи одмор у
Мамаји, на обали Црног мора. Ту сам случајно упознао две породице из Југославије, са
кјојима се налазио и покојни проф. Маринко Тодоров из Сенпетра. С обзиром да смо
имали доста слободног времена причали смо о свему и свачему. Један од двојице браће
био је официр и испричао ми један врло занимљив догађај из свог живота. Ево те приче:
„Док сам био у официрској школи посећивали смо групно музеје и историјске
споменике заједно са нашим старешинама. Приликом посете једном манастиру, који се
налазио у дивном крајолику неке планине, на изласку из манастира, по обичају, сваки од
нас би ставио који динар у кутију која се тамо налазила. Тај новац се користио за
одржавање манастира. Један мој колега, будући официр рече ми да он као члан партије не
може дати новац за манастир јер се то коси са идеологијом партије. Случајно је те његове
речи чуо и један 90. годишњи калуђер и замолио нас је да пођемо за њим у једно одељење
манастира, да нам нешто покаже. Уведе нас у једну одају, из неког ормана извади фиоку,
стави је на сто и поче на показивати своја одликовања, говорећи:
- Нисам желео да се хвалим својим заслугама према свом народу, али вам ово
морам показати. Ово су одликовања из Балканског рата, ово су одликовања из Првог
светског рата, а ово су одликовања из Другог светског рата, међу којима је и „Споменица
1941“. А онда се обратио младом питомцу: Видиш младићу многим сам младим
партизанима спасао живот и то баш у овом манастиру, а новац који ви и други посетиоци
дајете, употребљава се за издржавање и оправку манастира, којег зуб времена нагриза.
Овај манастир, као и многи други, припадају нашој вековној историји, нашем вековном
битисању на овим просторима. А све то морамо сачувати за будућа поколења. Ово се не

187
сме оставити на милост и немилост времена. То сам желео да вам кажем и покажем, а ви
сада радите како вам савест и душа налажу.
Након ове непредвиђене лекције и правог часа патриотизма и љубави према свом
народу и својој историји онај младић, будући официр, оставио је највећу своту у кутији на
улазу у манастир.
Ето, браћо због чега морамо и ми помагати наше цркве, наше задужбине, ценити и
поштовати нашу историју под овим поднебљем. Ето, због чега морамо оставити записано
у новинама и књигама делић наше историје и прошлости, раније или скорије, како би
наша поколења, наш млади нараштај наше српске заједнице у Румунији знао да смо и у
најтежим тренуцима били уз нашу веру, наш род, уз Православље и Светосавље. То нам
нико није могао одузети као што су нам одузели године слободе, имања, добра и остало.
Прошле године, односно 26. децембра 1995. посетио ме Пера Ђурђев из Сараволе,
бивши политички затвореник, који је провео неколико година и у руднику олова у Баја
Сприје. Од њега сам сазнао и неке тужне вести, то јест да су скоро сви политички
затвореници из Великог Сенпетра преминули, сем једног, а то је Живадин, син бившег
кнеза села Нове, који је, такође, био у затвору. Скоро су преминули Коста Пејић из
Варјаша и Богдан Ђурђев из Сараволе.
Слава им!
И док пишем ове редове ко зна колико је од бивших политичких затвореника у
међуверему отишло на вечан пут. Ко зна, такође, колико је њих минулих година могло да
допринесе писању историје српских политичких затвореника из периода ИБ-а и
политичких педесетих, али и шездесетих година, али нису дочекали ово време.
*
С обзиром да је наш лист објављивао списак српских добровољаца у НОБ-у (а то
ћемо учинити и убудуће кад нам спискови из осталих села буду пристигли), вољни смо да
објављујемо и спискове политичких затвореника из наших села, ако је могуће и са
годинама робије и место робовања! Ко ће први „разбити лед?“
(Редакција „Наша реч“)
(„Наша реч“, у фељтону: 305/08.12.1995, 306/15.12.1995, 307-308/22.12.1995,
310/12.01.1996, 311/19.01.1996, 313/02.02.1996, 314/09.02.1996, 315/16.02.1996,
316/23.02.1996, 317/05.03.1996, 318/19.03.1996, 319.26.03.1996, 320/03.04.1996.)
Ето, ми смо „разбили тај лед“ и тако смо се одужили нашим затвореницима!
(Цветко Михајлов)

Зораида Драгинов(Богосав)

Zoraida Draghinov(Bogosav)

Zoraida Draghinov... sau despre sârboaica -victimă şi risipirea comunităţii

Într-o viaţă comunitară tradiţională, ancorată pe valori polarizate, de tip Biserică – Partid,
fluctuaţiile erau, cumva, cumva, tolerate, între extremele unui cod existenţial întruchipat, totuşi, de
bărbaţi. Când politicul, în paranoia dimensiunii represive, atinge şi femeia, atunci însă se năruie totul.

188
 Un nou (şi mai întârziat cronologic) val al „ascuţirii luptei de clasă” de tip stalinist face victime
la începutul anilor 60.
Scenariul se repetă, parcă la indigou. În 1945 sârbii au vrut ceva; ceva pentru care au plătit
foarte scump şi abia după 1948, ca „trădători de patrie...”
În 1955 lumea largă (ONU) află, prin intervenţia de protest a Iugoslaviei, de existenţa lagărelor
politice şi a deportărilor forţate, practicate cu sârg de un proaspăt nou membru al comunităţii naţiunilor
lumii (România lui Dej). În felul său şi nefericit, vinovată fără de vină, în acest joc de dimensiunile
politicii la nivel planetar, s-a găsit prinsă şi Zoraida. Şi a plătit amarnic, cu o întârziere de aproape şase
ani; şi ca absurdul să fie deplin, pentru o faptă de mult timp deja amnistiată (condamnarea „titoistă” şi
forma ei mai „blândă”, deportarea în Bărăgan).
Zoraida a fost casieriţă la librăria „Naša knjiga”[ciudată – sau doar întâmplătoare - , asocierea
prin continuitate cu „Naša reč”, periodicul de – acum al USR n. n.], oficiul de distribuire a
„capodoperelor“ limbii de lemn sârbe de pe vremea lui Gheorgiu-Dej. Şefă de serviciu i-a fost Neva
Curici, soţia activistului „de fier“ Alexandru Curici. Când a observat-o la librărie activistul de vocaţie a
şi etichetat-o de „fiică de exploatator, chiabur...” S-a speriat „că va zbura” din serviciu. Paradoxal şi
„spre nenorocirea mea” n-a fost aşa şi a rămas.
Lucrurile cu Iugoslavia au pornit spre o cale mai bună, au fost amnistiaţi şi eliberaţi cei din
închisori, s-a reluat viaţa Ambasadei de la Bucureşti. Într-o zi a sosit un domn de la ambasadă,
interesându-se de cei deportaţi (încă) în Bărăgan. Casieriţa comunicativă i-a oferit relaţii despre cei
ridicaţi de prin satele din jurul Timişorii. A cerut apoi liste. A primit şi liste cu cei ridicaţi iar un prieten
s-a şi deplasat până în Bărăgan (regimul se mai relaxase între timp) făcând acolo nişte poze. Pozele şi
listele au ajuns la ambasadă, apoi la ONU.
Pe neaşteptate, după o vreme, a apărut la librărie una din persoanele menţionate a fi în
Bărăgan, prietenă de-a Zoraidei. Poveşti despre cele petrecute... După vreo 5 - 6 ani, a fost ridicată (de
la gară) şi băgată cu sila într-o maşină...drept la Securitate. Anchete peste anchete, ochelari negri,
coridoare întunecate, Tribunal militar, proces pentru „trădare de patrie”. Vina, acele tabele, despre o
situaţie demult trecută şi amnistiată...a fost condamnată ca „şef de lot”, organizator, la 7 ani de temniţă.
Ceilalţi, de mult acasă, întorşi din Bărăgan; iar ea îşi începe calvarul, fără de vină. Lupta de clasă „se
ascute” din timp în timp şi „toacă” pe cine apucă.
După ce şi-a ispăşit cumplita sentinţă, prin 63, de ajunul Crăciunului sârbesc, a fost liberă. Abia
ajunsă acasă, aceeaşi prietenă, năvală după noutăţi. „- La ce-ţi trebuie să ştii?” „- Doamne, păi tu nu ai
încredere în mine?!” Soţul respectivei, la fel de curios, vrea neapărat să-i vadă „foaia de ieşire”. Şi din
nou, „- Nu ai încredere în mine?” Nenorociţii, trimişi de Securitate...
Iar despre avocatul...Tatăl său era din Becicherecul Mic. Avocatul a fost apoi la Sânicolaul
Mare, apoi la Moldova Nouă. De aici a fugit, spectaculos, cu o cameră de motocicletă, peste Dunăre, în
Iugoslavia. Mai departe, în America. „Pe atunci nici în vis nu puteai să-ţi imaginezi America; iar el, deşi
urmărit politic, a fugit, şi mama lui a reuşit să meargă la el în vizită...cum aşa?” M. Milin: „-
Întortochiate sunt căile Domnului!” Zoraida Draghinov: „-Foarte întortochiate!”
„Mult mi-a mai trebuit ca să mă dezmeticesc atunci, în cursul anchetei... cine îndrăznea pe
atunci să vină din Bărăgan? Şi de unde ştia ea, exact, că cineva urma să vină, de la ambasadă?... eu am
fost urmărită...”
*

Налазимо се у стану госпође?

Драгинов Зораиде...
Драгинов Зораида, рођена... које године?
1929...
`29. године. Почели смо разговор и нешто сте ме питали о Бараганцима...

189
 Да...
И рекли сте да сте имали неких проблема у вези са њима... Хајде, да видимо!
У вези са њима, кад су се ове две земље помириле, Румунија и Југославија, били су
пуштени затвореници... онда у Букурешту се установила амбасада...
А била и пре тога... За неко време су били прекинути односи...
Био је амбасадор, господин Видић, а главни секретар Милутин Поповић...
То је средина `50-тих година, `54 - `55, ту негде...
Када су били у Бараган... Бараганци подигнути...
Ви сте у Букурешту живели?
Не, овде у Темишвар и радила сам као благајница у „Нашу књигу.“..
Хајде причајте ми мало о „Нашој књизи“...
Онда је била пословођа Нева Курић...
То је супруга професора...
Леце(?) Курића...
Александар Курић?...
Александар Курић. Кад ме је Александар Курић видео у књижари, каже: „Шта ова
тражи ту? Па, њен је отац експлоататор а, овај...“
Одакле вам је породица?
Из Семартона... И кијабури..., експлоататори и кијабури... и тако рекох: „Зораидо,
сад ће да летиш“... Остала сам, на моју несрећу... Онда је Милутин Поповић, секретар
амбасаде, дошао у књижари и купио, тобож, неку књигу и ступио самном у разговор и ме
пита: „Да ли ја имам своје депортоване у Бараган?“, рекох: „Немам своје...имам пријатеље
чији су родитељи депортовани и они су овде...“
У Барагану су били?
Да, родитељи њихови и каже: „Да ли би ја могла са њима да говорим да ми они
дају списак... да колико из сваког села, из којег су они и из разних српских села... тачно
име, презиме и број који су они желели... хоће Југославија да интервенише да те људе
пусте пре кући, Србе“... и тако је и било.
Када је тај разговор био, педесет и...
Кад су се ослободили из затвора...
Аха, то је `55, вероватно...
Да, да `55...
У јесен?
Кандар, у лето...
Добро, у лето...
И тако ја кажем покојном Бата Пери, имао је родитеље из Гада, његова супруга ми
је била комшиница и њена сестра, као сестре смо живеле... покојна Деса, умрла... њени
родитељи из Семартона... и онда сам казала и Томишки из Дињаша... Томишка умро је... и
покојни Миша Марић из Варјаша и Софра Драгић (...) Ја сам са Софром јако добро живела
(...) ... Говорила ја са њима, Нева је приметила, Курићева, да ја нешто дуже се догунђавам
са Милутином и ме тужи у Партији... а ја то нисам знала... Љубица Лазић, ако је знате ...
Љубица Лазић, једанпут се спомене, из Барагана дошла и стоји у крај излога... рекох:
„Љубице! Дођи брзо да те сакријем, ако те виде ћеш да пострадаш... не смеш из Барагана
да долазиш...“, а она каже: „Чула сам да долази Милутин, да долази неко из амбасаде и
хтела бих, ако би се могло, да интервенише да нас пусте“, а ја радосна: „Немој ништа да
бринеш...“, ја не знам да она дошла мене да куша... она радила за Безбедност...
Ауу! Боже! - Она је била у Барагану?
Била у Бараган али, радила за њих, била послата од њих... Рекох: „Немој Љубице да
се бринеш, ја сам већ говорила, све сам средила и дала сам и списак...“ и све лепо ја њој
кажем, а ја сва сретна... Бог да ми верује... ја сам мислила да правим добро... Нећу ни да

190
кажем ником... Бог зна... да сам оним ближњима нешто помогла... И тако ме Љубица мене
издала... и онда ме пратио Тима Огњановић, он је радио за Секуритатеа и био је и плаћен
од њих... Он ме је пратио и Бог зна ко ме је још пратио... Ја то нисам знала, тек у затвор
сам се освестила, кад су ме хапсили...
И ја дам списак секретару амбасаде... дошао је колима... ми смо имали нашу кућу
на Шаџански Пут... `77. су нас срушили и дали нам овај стан... и ја му предам Семартон и
Гад… сад, ја, не знам, да ли је Томишка Соври дао да преда или, коме је дао? ... Не знам.
Миша, крадом је отишао у Бараган и насликовао оне земунице…
Који Миша?
Миша Марић из ....(?), и тамо је била и Делија у Бараган, Поповић, покојног
Небојше Поповића... Делија му је дала списак из Иванде и онда се Миша вратио за
Темишвар кроз Букурешт и отишао у амбасади и предао спискове. То је било `55. `61 нас
ухапсили...
Тако касно?
Да.
И ништа у међувремену?
Ништа... Тишина, мирно све. `61... ох, Боже благи!..., су ме хапсили.... Прво су мене
хапсили и ја сам била као организатор ...(?), и тако смо били осуђени као издајници
државе...
За те спискове?
Да, да... За те спискове... Trădători de patrie...
Где су вас дигли? Овде у Темишвару?
Овде у Темишвару...
Истрага вам је овде била?
Како је било... Као благајница што сам радила у књижари... дође из Персонала...,
сада сам заборавила...
То је мрежа књижара и њихов Персонал... преко њих?
Није преко њих било, него, ја сам била запошљена и онда ме позвао директор код
себе и ... била су тамо нека два господина, ја их нисам познала и каже: „да ја сутрадан
треба да идем за Арад да правим инвентар брошура на српском језику...“ А ја, какве везе
имам са брошурама, ја радим на благајни... нека иде чика Драги, онда је он био тамо...и
рекох онда: „Мати моја је оперисана од рака, други месец је био, болесна...“, каже: „Знамо
ми то све, ал` ви морате да идете...“. Тако ја зај`тра... ми смо имали ту кућу, имали смо
живине и пилиће, ја сам рано устајала да све то средим... и журим, трчим на станици, ред
велик, рекох: „Јао! Боже, шта ћу да радим ако не успем да извадим карту?“ Једанпут дођу
два господина код мене...
У станици?
Да, у станици... ја стојим на ред за карту да идем за Арад и каже: „Да изађем из реда
јер, имају нешто са`мном...“, ја њих не познајем... ја кажем: „Извините, ја вас не
познајем... ја сам од стране предузећа послата... ја морам да идем за Арад...“ „ Знамо ми то
али ви морате да изађете... директор хоће нешто да вам каже“, ја нећу, па почели да ме
вуку... после мислим Боже, се скупио свет, ће мислити да ко зна шта сам украла... изађем ја
из реда и они мене стрпају у кола... ја нисам знала ко је то, шта је то.. . каже: „ Да`л знам ја
у каква сам кола...“ и они мене право у Безбедност... „ Да`л знам где сам?“... „Не знам...“, и
мене, лепо, у хапс...Боже... грозно... И после мене су почели да хапсе и Томишку, мислим,
прво су Бата Перу, па Томишку, па Мишу и Совру... све су нас ухапсили... осам месеци је
трајала истрага... после ишли на анкете... то је грозно било... те анкете... да не да Бог
никоме..., дође са оним црним наочарима, па ти их стави на очи, да не знаш где идеш... и
нас одведе и онда нас држи и испитива нас, испитива... и тако... Суд је био 17-ог марта...
`62?

191
 Да, `62. је било...
Овде у Темишвару?
Овде у Темишвару...
Колико вас је било суђено?
Нас петоро...
Дајте имена свих...
Ја сам била као организатор лота...
Дајте ми породично име...
Онда сам била Богосав Зораида, тако се и звао Лотул Богосав Зораида, онда је био
Стојанов Томислав, Милошев Пера...
Одакле су они били?
Стојанов Томислав из Дињаша, Милошев Пера из Гада, Драгић Совра – Саравола и
Миша Марић из Варјаша...
Из различитих места... и ви из Темишвара...
И ја из Темишвара... Мислим да Совра је дао из Семпетра Великог, списак... много
је покупио спискова...
И сви су то радили?
Сви... табеле и због тих спискова са именима и то што смо дали... Судио нас је
Војни Суд из Клужа...
Овде у Темишвару? Одговарали су вероватно ови из Клужа за овај западни део...
њихова надлежност сигурно је била...
Може бити... Суд је био затворен, само ко је био позват, родитељи Мирчета су били
на суду и Зарко Влашчић је био и... не знам ко је још био... Мени су дали 7 година...
Највише... они су сви добили и по три и по четири...
Због чега су Вас више теретили?
Зато што сам ја била Лотул Богосав Зораида, ја сам организатор... Они су то били
моји школски другови, ми смо ишли заједно у гимназији...
Али, ту су они долазили, у књижару?
Они се и овако знали добро, били смо пријатељи... са Томишкином сестром сам
била као сестра рођена, са Мишом сам ишла у исти разред, а има родитеље тамо... па, хај`
да правим добро... да спасим њихове родитеље... ја у здуп.
Они су враћени из Барагана?
Они су враћени из Барагана, а ми робијамо због тога... и кад је Делија радила и
она, је већ била удата за Небојшу, имала сина Драгана... и кад је Драган испунио девет
месеци, Делију подигне Секуритате из школе, за тај списак... и коме је дала?... и како је
било?, испитивали су је за Мишу... Миша је крадом отишао у Бараган, сликовао је и све
то... и на крају крајева њу неће да задрже зато што је она већ одседала пет година у
Бараган... ће да је пусте... било је доста... и ето тако је било с`нама...
Докле сте одседели?
5 година и пет месеци... ја сам последња била пуштена, прва хапшена, последња
пуштена...
Кад је била та амнестија, онда су вас пустили? У лето `64, претпостављам, не?
Не, не, нас су пре пустили... Ја сам била пуштена `63, јануара, баш на Бадњи дан...
Изречена амнестија, или тако...
После смо добили, онда још нисмо имали право гласа, ни никаква права... све нам
је било одузето... и стигнем... и ја кажем: „Ја не смем ноћу да путујем и стигнем зај`тра у 4
сата у Темишвару...“
Одакле? Из Букурешта?
Из Орадее... тамо сам била... Ја кажем: „Ја не смем, шта ћу ја да радим?...“, каже:
„Да се не бојим, Милиција ће да ме прати до куће“... и тако се скинем ја са воза, ја с`једне

192
стране, они са друге стране, поред гробља ми било тако страх.... ја идем поред гробља, они
са друге стране... и тако стигнем кући... Мати моја, покојна, није умрла, остала у животу и
деда мој, после годину дана је умро... И ко ми дође зајутра још у 6 сати? Љубица... па:
„Јао! Сам видела лампу, па сам дошла да те питам ди си била?“, па рекох: „Ти не знаш да
сам била у затвор?“, а они ми строго забранили да не кажем ником где сам била и шта је
било и како је било или да покажем неком Фоаје де јешире (Foaie de ieşire).... „Па знам,
знаш, да ми кажеш који затвор си била...у Ајуд, у Абруд? Ди си била?“, „Какве везе има то
за тебе... зашто хоћеш то да знаш?“, „Па, јух! Боже! Немаш ти поверења у мене?!“... знала
сам одмах ко је и нисам јој казала... после ми послала...
Кад сте дознали?
У затвор сам се ја освестила ко је мене... до онда, нисам могла ни да помислим да
Љубица..., па Љубицини родитељи су седели поред мог деде у Дињаш... добри пријатељи...
она је и становала код нас... Ужасне судбине! А они су и били први пуштени... Љубицу су
прву пустили...
Из Барагана? (Из Барагана су били пуштени по азбучном реду... ја се сећам, ја сам
био у Бараган...)
Она је Мартинов... она је прва, они су дошли... а не у Дињаш... у Рекаш, у... не знам
где су их послали... тамо су били... И после ми пошаље Драгу, њеног мужа... а ми смо
ишли у исти разред.... Боже! Смо били као браћа... и каже: „Дај ми да видим како изгледа
та Фоаје де јешире“, рекох: „Драго, молим те да ми не иштеш... како изгледа, тако изгледа
и немој да настојаваш, нећу да ти покажем...“, „Боже! Па, немаш поверења у мене?“,
„Имам, немам, немој молим те да настојаваш...“
Зашто га је то интересовало?
Па, да иде да ме каже да сам казала... То је Безбедност их послала, нису они то
сами за себе дошли... да виду да`л ћу ја да кажем, шта ћу њима да говорим, како ћу да
говорим... ал` ја сам већ знала да то не смем... и ето тако су нас лепо хапсили...
Имали сте после проблема са запошљавањем?
Мало сам ја имала проблема али запослили ме у ..., неко предузеће, неку
Кооперативу сам радила, као на фактуре...
Исто књиговодство, што сте радили и пре...
Да, исто... ..... Е, сад ћу да вам кажем о (адвокату)...То је моје мишљење, можда ја и
грешим, незнам. Ја са (адвокатом) нисам уопште говорила за то време... ја сам била као
организатор, а ја благе везе са њиме нисам имала...
Мислите на тог што је снимио у Барагану?
Не, него М... који је... познавао Совру, они су били добри другови...
Ја нисам упућен..., знате...
Он ми дао његове....? Он је био адвокат у Нову Молдаву...
Име адвоката?
[...] Да, он је из Малог Бечкерека...Отац му је био у Малом Бечкереку...
(Адвокатова) мама је долазила код мене, она ми је овако казала да је М... био у Велики
Семиклош ангажован као адвокат. Пре годину дана, него да нас хапсе, он је дозн`о...(Неко
му је каз`о... кад ће бити хапшење... да се припрема то...)
Да се то припрема... неко му је каз`о и он је средио да га преместе из Семиклоша у
Нову Молдаву... и једно вече...то је било испред нашег хапшења, он је скупио полицију...
граничаре и ставио велику своту новца (они су играли покер) испред њих и он их је опио,
а он је остао трезан а њих је опио... Ви сте историчар... молим да ме слушате шта ја
кажем...
Пратим вас пажљиво!
Он је за то време инсинуирао да га боли глава јако и треба да изађе мало на ваздух...
и већ му био спреман мотоцикл и он је демонтирао гуму и препливао Дунав. Како је он

193
имао времена толико?... Па, он није био праћен? Он је био праћен као и ми... и он је био
кривац, не?... Он је имао времена и да демонтира и да преплива и онда се ови освестили да
(адвоката) нема...
Он је пребегао, не?... Да вас питам... из Амбасаде су сазнали вашу судбину? Имали
сте неки знак, после... да су... некако, бринули о вама?
Бринули су, јесте ... бринули су... хееех! Ја не знам, да ли ви познајете Владу
Бугарског, он је у Вршац био, као професор филозофије и ожењен... Ми смо са њима били
као рођаци, још боље, и Влада то ништа није знао, нит` су његову жену послали... ја сам
била онда у затвор... и не знам шта је моја мати дала о мени у суд и она је однела...
У Амбасади?
Преко, у Вршцу... ал` то ми никад Нена није казала, ни ја Нену нисам питала...
ништа... то се ћутало, као да ја и нисам знала о томе...
И било без последица, у ствари, по вас?
Да,... и сад М... је лепо отишао у Америку... ал` то мене, јако чуди... сад, не могу да
вам кажем тачно... ми смо `77. били рушени, да`л смо ми, већ, били овде, или смо још били
кући,... не могу да се сетим... кад је (адвокатова) мама добила авиз да иде код њега у
Америку... онда ниси смео за време Чаушеска... кад смо ми дошли, онда баш је умро
Деж...
`65?
Да,... и онда су они метнули Чаушеска, онда ниси ни смео да сањаш Америку... а он
побег`о, кривац политички... и његова мама успела да иде код њега у посети... и како то?...
Румуни кажу: „Întortocheate sunt căile Domnului“,...
Foarte întortocheate! Сад, молим вас, да ме не оптужујете, ал` ја мислим да је М...
био ухваћен...
Ал` он је сарађивао са вама? [ н. н.]
Са мном уопште није...
Он је познавао Совру...[ н. н.]
Да, ал` Совра ми није ништа о (адвокату) казао...
Да вас питам... у току истраге и суђења... ви сте уочили некако, одакле имају они
информације? Какву врсту информација имају о вама? По питањима која су вам
постављали итд.
Кад сам се ја освестила, за време анкете.... ко је смео да дође из Барагана!? И откуд
је она знала, баш, да неко долази из Амбасаде... ја сам била праћена...
Највероватније није она једина била...
Сигурно!... А тета Рајка је била код (адвоката) у посету и седела месец дана...
Које године, `77. сте рекли?
М... је присан пријатељ са З. М.
Са ...(?) адвокатом... исто су по струци, па вероватно су били заједно на
студијама и тако...
А, ја знам да З. М. ради за Безбедност...
То је било некад, сад је пензионер...
Онда је то било... а Злата и Драга Љубицин су од два брата деца. Златин отац и
Драгина мати су браћа рођена... из Немета је била покојна мати-бака... ја сад знам...
Љубица, Злата... шта је ту било ... само Бог зна...
(М. Милин , Ц. Михајлов, Г. Мракић, А. Милин, 2009.)

Арса Иванов

Arsa Ivanov

194
 „... Били смо 5-6 месеци у Темишвар и одвели су нас у Министарство узнутрашних
послова где су нас водили на анкети са црним наочарима... онда анкетатор иде око нас,
прави емоције и тако су нас мучили ту, без-везе... и на основу тога што су дали те изјаве,
без да сам ја знао, на основу тога су нас судили. Без адвоката, без одбране... У Жилави
смо живели у ћелији где је било око стотину људи... ту смо били скоро голи, ту смо јели,
ту смо радили нужду. Када је требало да нас броји, нису могли да нас броје, јер смо били
толико један уз другог, смо спавали овако ...(?) када је требало да се окрене, цели ред
требало... Кад нас наброје и не мож` да нас наброје, су морали да нас истер`у напоље...,
онда`к, један гардиан на једну страну, један на другу... и кад смо излазили напоље, сваки је
требао да доби` по један штап... Када смо се враћали натраг, онда`к нас је бројао... Ја
сам метнуо тако... руку... помислио сам да ме не удари на плећави (?)... Тако су се
понашали... примитивно... као у робовласничко друштво. Ту није било осећања човечности
ил` хуманости...“

Налазимо се у кући...
Иванов Арсе...
У Дињашу. Рођени сте?
`19. године, имам 90 година.
Како почиње ваше искуство са затвором?
Хапсили ме 9 октобра `49, а ме пустили `55- децембра месеца, за висока издајства
„înaltă trădare“. Осудили ме на једно 15 година затвора...
И где је било суђење?
У Темишвару сам седео под истрагом 5 месеци, после у Министарство унутрашњих
послова у Букурешт, опет 5 месеци... под истрагом сам био годину дана скоро, и то ми је
било теже него целих 5 година затвора, заш` су нас мучили, разне методе су
употребљавали да нам праву емоције...
Чиме су вас теретили?
Они су нас теретили да смо правили шпијунажу за Југославију.
А ви сте у Дињашу живели?
Да.
Какву сте шијунажу правили? Били сте у партизанима, пре тога?
Нисмо били ту нешто нарочито ...
Па онда?
Ми смо били чланови Партије...
Због Информбироа?
Већ су то нам метнули... оно што се правило у Мађарској са Ласлом Рајк, то су
правили у Румунији...
Били сте активни у оквиру ССКДУР-а? Или, зашто? Словенска организација што
је била... Како да сте стигли да имате проблема са њима? Били сте на неком положају?
Имали сте неке обавезе? Због чега?
Судили нас због тога што су сумњали да смо радили шпијунажу...
Били сте заједно са више њих?
Водили су нас: Мирков Ђура, Мирков Жива, Селин Велимир, Добра Станојев и
Матеја Везелић; одвели и Шнелбах и неки...
А ви сте били и чланови Партије?
Да... У ћелији нису нас метнули заједно... Били смо 5-6 месеци у Темишвар и
одвели су нас у Министарство унутрашних послова где су нас водили на анкети са црним
наочарима... онда анкетатор иде око нас, прави емоције и тако су нас мучили ту, без-
везе... и на основу тога што су дали те изјаве, без да сам ја знао, на основу тога су нас
судили. Без адвоката, без одбране... У Жилави смо живели у ћелији где је било око стотину

195
људи... ту смо били скоро голи, ту смо јели, ту смо радили нужду. Када је требало да нас
броји, нису могли да нас броје, јер смо били толико један уз другог, смо спавали овако ...(?)
када је требало да се окрене, цели ред требало... Кад нас наброје и не мож` да нас наброје,
су морали да нас истеру напоље..., онда`к, један гардиан на једну страну, један на другу... и
кад смо излазили напоље, сваки је требао да доби` по један штап... Када смо се враћали
натраг, онда`к нас је бројао... Ја сам метнуо тако... руку... помислио сам да ме не удари на
плећави (?)... Тако су се понашали... примитивно... као у робовласничко друштво. Ту није
било осећања човечности ил` хуманости... то је све било тако наметнуто...
И какве су биле анкете? Рекли сте ми да су вам нешто сипали у храну?
Да, ставили су лекове у јело и ме водили на истрагу и он је диктирао, ја сам писао,
без да знам шта... и отигнем натраг у ћелију. Сутри-дан ме доведе натраг и ми покаже:
„Гледај!“, каже: „Нећеш да признаш усмено, а писмено си дао изјаву“, гледам..., не сећам
се кад сам ја то дао..., мој потпис, мој рукопис, а не знам кад сам дао... Отигнем ја у ћелију
и се потужим тамо, неком... Био је један из министарства, опет хапшен, и он каже: „ То су
ти они метнули лекове у јело и ти ниси знао о чему се ради и си дао изјаву...“ . На основу
те изјаве ме судили... да је то била лажна, непоштена...
Одробијали сте цео период на колико су вас осудили или сте пуштени пре времена?
Колико су вам дали?
15 година... „Muncă silnică pentru înaltă trădare” ... имао сам девојчицу од десет
месеци... кад сам се вратио натраг, било јој шест година... није ме ни познавала... Удала се
у Холандију..., долази с` времена на време..., био сам и ја код ње... Безбедност није хтела да
ми даје пасош...
А били сте заједно, ви, осуђени на исту казну?
Осуђени смо били више нас, на пример овај Ђура Мирков, он је био седам година,
седам година на горе, седам година, десет година, дванаест, петнаест и тако...
И све су вас пустили одједном?
Ослободили нас 20 децембра, све тако...
`56?
Да, три дана разлика...
Како знате да су вас ослободили, тада, због чега?
На основу Декрета...
То значи да су се помирили с Титом... Да ли сте после имали проблема?
Нисмо имали проблема... смо радили...
Сте имали нормалан живот после, да?
Долазили су с`времена на време из Партије, да будемо наново чланови партије, а
нисам хтео да признам да будем члан партије намерно зато да би призн`о ту радни стаж...
ми смо радили од `41, још, за време илегалства, тако да ми нисмо хтели да признамо и
нисмо хтели да пристанемо...
(М. Милин, Ц. Михајлов, А. Милин, 2010.)

Живко Илин

Jivco Ilin

„...Сећам се из темишварског затвора - звао се Рошу Корнел, бивши главни уредник

часописа „Универсул“... Рошу нас је узео под своје будући да смо били млади, имао је око
педесет година тада, били смо му као деца. Сваке је вечери држао кратке течајеве

196
историје, новинарства, међународних политичких проблема. Био је тотално одан
легионарском покрету, врло добар теоретичар покрета. Имао је и убеђење,
самопожртвовање и фанатичност. Био је у стању да кошуљу с леђа скине за ближњег
или да гладноме уступи своје парче хлеба...
... Имали смо сат времена шетње, и сваког дана нам је долазио васпитач. Звао се
Лунгу, капетан милиције, и предавао нам социјализам. Фанатик, посвећен режиму, није
хтео, могао или смео да успостави приснији контакт. Тако је био програмиран, подесан
за ту дужност. Стално је сумњао у мене. Због њега сам имао великих проблема када сам
био ослобођен, јер по закону био дужан да нам направи опис у формулару за
карактеристике. За мене је написао: непоуздан и неприлагодљив. То сам као камен вукао
за собом читавог живота...“

Крајем јуна 1961. Војни обласни суд из Клужа осудио ме је на 6 година затвора и 5
година губљења свих грађанских права, са конфисковањем имовине. Имао сам 16 година и
два месеца. Као имовину, узели су ми један ручни рат, налив перо са златним пером и
једно одело, костим. Након два дана суђења изрекли су ми пресуду. Одлежао сам два
месеца у Темишвару, у казниони на улици Попа Шапка. Затим су нас одвели у Букурешт, у
Жилаву, мене и мог друга, јер било нас је троје – и једна девојка, не знам шта је било с
њом, изгубио сам јој сваки траг.
Ко је био ваш друг?
Бивши арадски посланик либералне странке, Титус Гјоргов, родом из Кетфеља. Био
је осуђен на 4 године и 3 године губљења грађанских права. Заједно смо издржали казну
од првог до последњег дана.
Је ли Жилава био затвор за малолетнике?
Не, ту су били на једном месту сви могући преступници. На првом месту су били
легионари, затим бивши руководиоци такозваних партизанских група из брда и планина
Румуније, и неколико млађих људи који су покушавали да пребегну преко границе.
Сећате ли се неких изузетних личности?
Сећам се из темишварског затвора - звао се Рошу Корнел, бивши главни уредник
чаописа „Универсул“. Дошао је у Темишвар на поновно суђење неког свог бившег
сарадника кога су „намирисали“ да је био легионар. У истрази, Рошу је „испустио“ његово
име, кога су осудили још 1952 – 1953. године као државног непријатеља, и тада му је
одређено тачно двадесет година робијања. Рошу нас је узео под своје будући да смо били
млади, имао је око педесет година тада, били смо му као деца. Сваке је вечери држао
кратке течајеве историје, новинарства, међународних политичких проблема. Био је
тотално одан легионарском покрету, врло добар теоретичар покрета. Имао је и убеђење,
самопожртвовање и фанатичност. Био је у стању да кошуљу с леђа скине за ближњег или
да гладноме уступи своје парче хлеба. Затим, ту је био и Јон Јоанид, познат по својим
мемоарима у 6 тома.
Јесте ли поново успоставили везу с њим?
Нисам, јер кад сам ја напустио Темишвар, он је отишао на другу страну. Чуо сам да
је умро. А нисам хтео да дирам старе ране. Слушао сам га на радију „Слободна Европа“.
Од њега смо добили прве лекције о свим румунским затворима. Он је био осуђен 1948.
године, с једном малом паузом од 3 месеца, када је побегао из мине олова из Кавника,
поред Баја Маре. Ухапсили су га опет у Букурешту, у једној трамвајској станици. Јоанид
потиче из врло угледне породице, отац му је био убеђени присталица сељачке странке,
подсекретар у Министарству унутрашњих послова за време владе Гоге, која није трајала
много [крај тридесетих година н. н.]. Јоанид нас је обавестио о свим румунским затворима,
и чак нам је предсказао пут, како и где ћемо стићи.
Да се вратимо у затвор у Жилави...

197
 У једној скромној просторији били нас је око 80 особа, са креветима на три реда.
Режим је био врло строг – 10 минута дневно шетња, и толико, само ћутање. Нисмо имали
права чак ни да међусобно разговарамо у соби. Затвор је био строг, али за нас није био
извршни затвор, него само транзитни. На другом крилу тврђаве, било је посебно оделење
осуђеника на смрт који су чекали извршење пресуде. Пролазили су истим ходником,
стално би их чули како корачају уз звук тешких ланаца и кугле која им је била закачена за
ноге. У једном тренутку, подигли су мене и Гјоргова и укрцали су нас у специјални
аутомобил. Након вожње од два – три сата, стигли смо у један мало лакши затвор, који је
био и радна колонија, али за неполитичке преступе, у „Хајманале“, у Марђинењу, поред
Трговишта, на реци Басков.
Је ли то случајно био неки манастир?
Бивши манастир који су комунисти проширили и доградили му нов павиљон, јер
није могао да прими колико је „кандидата“ било. У оквиру тог затвора препуног обичних
преступника – лопова, убица и свакојаког олоша – у једној соби нас је било 16
малолетника, осуђени због политичког преступа. Били смо одвојени од осталих и уживали
смо и посебан третман, строжији од осталих, али боље него у Жилави. Имали смо сат
времена шетње, и сваког дана нам је долазио васпитач. Звао се Лунгу, капетан милиције, и
предавао нам социјализам.
Какав је био као човек?
Фанатик, посвећен режиму, није хтео, могао или смео да успостави приснији
контакт. Тако је био програмиран, подесан за ту дужност. Стално је сумњао у мене. Због
њега сам имао великих проблема када сам био ослобођен, јер је по закону био дужан да
нам направи опис у формулару за карактеристике. За мене је написао: непоуздан и
неприлагодљив. То сам као камен вукао за собом читавог живота. Лично никад нисам имао
са њиме каквих судара или противуречности. По његовом појимању, тако је он тумачио
ствари. Видео сам шта је написао мом колеги, Гјоргову: могући сарадник. Мени је дао
најтежу оцену, горе није било.
Како сте проводили слободно време?
Причајући једни са другима, два месеца. Затим је руководиоц службе за производе
овог затвора (који је био радна колонија) дошао да изабере људе за рад. Бирао је оне јаче,
здравије, ја сам био међу њима. Радовао сам се што ћу имати посла, јер ће време брже
проћи, нећу више толико мислити на ствари које ме пеку у души. Након недељу-две дана
течајева из столарства, почели смо да радимо у фабрици намештаја, а једно њено одељење
је радило за извоз. Тамо сам се спријатељио с једним дечком мојих година из Сибиуа, из
традиционалне породице чобана. За шта је био осуђен: пре одласка у војску, на пијанки је
опалио друга с неким дрветом и убио га на месту. Добио је 15 година затвора. Он ме је
увео у унутрашњу атмосферу фабрике. То је ишло до самог мог ослобођења децембра
1963., иако је ослобађање затвореника почело још јуна месеца. Ни данас не могу објаснити
заштио су нас, младе људе, оставили на послетку. Нисмо имали права да примамо ни пакет
ни писма од куће.
Ни посете?
Ни говора, нипошто! Наши нису знали ништа о нама. Али, будући да сам био
пријатељ са чобанином, Пањом Трајаном – сад ћу рећи нешто што би ме ко зна колико
стајало у оно време. (Кад сам изашао, био сам му у посету. Установио сам да је Пања
праунук једног од главних вођа легионарског покрета за округ Сибиу. Били су у
родбинским везама, али нису се знали ближе.) Његови родитељи нису били у могућности
да му пошаљу месечно пакет. Имао је на то право, пошто је био општи преступник, а не
политички. Имао је право и на дописну карту и на пакет од 5 кг намирница месечно и
право на један разговор, на свака три месеца. Убедио сам га да ми уступи једну карту и да
ће на његово име доћи пакет. Написао сам кући писмо, на адресу мога деде, не на очеву.

198
Наравно, отац ми је препознао рукопис и послали су ми пакет, који сам поделио с
чобанином. Од тог тренутка, моји су знали о мени. Тако је ишло око годину дана. Добијао
сам цигарете и намирнице. Ја нисам пушио у свом животу, чак ни тада. Али у логорима и
затворима, цигара ће увек уживати статус валуте. Захваљујући њима сам ухватио везу у
затворској кухињи. Поред мене су живели боље њих четворо-петоро. То је трајало све док
није ступио на снагу децембра месеца 1963. декрет о помиловању за политичке осуђенике.
У Марђињењу сам имао контакта са двојицом чувених кадрова румунског
затворског система, који су своје прве кораке као калфе изучили на каналу Дунав – Црно
Море, тамо су усавршили науку и вештину управљања затвором.
Ко су били ти људи?
Први је био командант затвора у Марђињењу, Тимофте Георге, потпуковник
румунске Милиције. Након великих недела које је починио као поручник на каналу, прави
геноцид, догурао је до чина потпуковника. Након мог ослобађања, схватио сам,
разговарајући са другима, да га је радио „Слободна Европа“ назвало надимком „Црни пас“.
Имао је SS изглед, висок, црн, са качкетом на очи, ћутљив. Изговарао је само кратке
наредбе, никад није био у стању за дужи разговор. Други је био контраобавештајни
официр затвора из Марђињења, са чином капетана у румунској Безбедности, а свој је занат
испекао у Питешту, када је Цуркан и екипа учинила оно велико преваспитавање, нарочито
у масама младих. Звао се Марина. Он нас је стално држао под присмотром и на десетак
дана нас је звао на индивидуалне разговоре, око пола сата. О главним приликама у затвору,
о нашим намерама, о нашим политичким променама и погледима на главну ситуацију у
земљу, о проценту или мери у којој смо били прилагођени преваспитавању. Добијали смо
редовно „Скантеју“.
Само сте то читали?
Имали смо и клуб који је руководио неки бивши директор позоришта из Ботошања
или Сучаве, Румун осуђен због проневере. Имали смо чак и библиотеку. Наравно, биле су
и агитационе бригаде које су величале ставове партије и тековине револуције. Под
надзором, имали смо и једног васпитача. Поред ове културне активности, у оквиру
колоније смо у библиотеци имали писце као Садовјану, „Узорану ледину“ Шолохова и „На
тихом Дону“, па, онако испод стола „Рат и мир“ Толстоја, који сам прочитао два пута, а
„Идиота“ Достојевског барем пет пута. Сећам се да сам тражио неког свештеника да ми
објасни неке ствари, с којима ни Достојевски није био начисто. Затим је био у књигама
Марин Преда, Титус Поповић, Михај Бењук. Највећи број књига односио се на политичке
теме, дебате, документе не знам којег конгреса Георгиу-Дежа.
Ана Паукер?
Не, она је већ била опала, као и сви стаљинисти. Сећам се Дежове књиге, у лепим
корицама, и књиге Силвјуа Брукана. Била је читана и похабана, Порекло америчке
политике. Имала је повез од вештачке коже, лукс издање. Он је излагао историју америчке
дипломатије с дијалектичког становишта. Двапут сам је прочитао. После Револуције 1989.
хтео сам да му напишем писмо и да га питам који је у ствари проблем. Имали смо и
Мајаковског, Чехова. Руских писаца је било, а када би разговарали са контраобавештајним
официром Марином, увек би нас питао шта читамо. Био је Тарас Булба, о црвеном
октобру, књижевност специфична епохи.
Чули смо о атентату на Кенедија, 1963. у новембру. Сви смо зинули и били смо
сигурни да ће нас тада ослободити. Јок. Напротив, стигла је наредба из Букурешта да се
режим пооштри и да се још више настојава на испирању нашег мозга. Почели су да стижу
политруци и да нам соле памет одабраним темама о благодетима социјализма и програму
преображаја румунског друштва, о колективизацији и индустријализацији. Ту ствар је
разбуктао један негативан чинилац, пуковник Константинеску из Букурешта, који је
студирао у СССР, где је научио методе о преваспитавању и прању мозга. Јер су јасно

199
увидели да ћемо ми, млад свет, ако нас не буду мождано испрали преокренути, једном
изаћи и бићемо потенцијална жаришта за убудуће. Јер нико у оно време није могао ни да
сања 1989. годину. И старији су тврдили да ове нико неће бити у стању да смени, будући
да су имали све: војску, тајну полицију, економију, политички апарат – све су друштвене
полуге биле у њиховим рукама, избора није било. Могу да потврдим, пошто сам сазнао
после ослобођења, да је дотични декрет потписао Деж, пре смрти. Није декрет издао
Чаушеску, јер се он устоличио 1965. зато сам се увек сматрао неким „поклоником“ Дежа.
Шта је било после ослобођења?
Одмах након тога ме је у Араду примио исти командант Безбедности који ме је и
отпремио. Недавно сам прочитао да има већ 16 година од када је умро и чуди ме да у својој
каријери није напредовао у рангу. Ја сам га оставио у чину мајора, а он је до краја био
само потпуковник, звао се Дамша Трајан, био је Циганин. Мали, подкултуран, али човек
који се добро уклопио у систем. Оном систему су требали такви људи.
Није имао никакво сажаљење према вама, што вам је упропастио живот?
Никад. Или, можда је једног тренутка имао неки трзај савести. Стићи ћу и до тога.
Имали смо обавезу да се у року од 15 дана од ослобођења запослимо негде. Нико није хтео
да мене и Гјоргова прими. Неки секретар Партије из фабрике вагона нам је лепо рекао да
неће себи да ствара проблеме. Отишли смо натраг, код Дамше, у Безбедност, са нашим
проблемом. Дамша је окренуо телефон, позвао управо неког ко нас је пре тога одбио. У 8
сати изјутра да сте код њега, рече нам. Запослили су нас у кооперацији, не у државној
фабрици, јер je код нас у документа јасно писалo: најнижи послови. Добро је, били смо
радосни јер ћемо имати плату и ствари ће тећи нормално. Тако је и било. Гјоргов је радио
20 година, а ја 26 година тамо где нас је послао Дамша. Оданде сам чак и изашао у
мировину. Али – цело време сам важио за сумњив елеменат, и стално су ме држали под
присмотром, ствар коју ми је после Револуције признао секретар Партије. Ја сам то и сам
осетио, није ни требало да ми он то потврди. На свака три месеца морали смо да идемо код
официра милиције који је био задужен за наше проматрање, код мајора Кожокаруа. Срећна
околност је била да је он био старијег кова и увек се према нама очински опходио, иако је
то била његова тактика, боља од оне од лупања песницом о сто. Увек су нас питали о
другима. Моја срећа је била што се нисам вртео у кругу познатих људи, који би били
занимљиви за Безбедност. Уочи великих догађаја, посете Чаушеска, увек сам био дежуран
на телефону, у централи. Знали су да сам тамо, под контролом. Стално су нам проверавали
активност. И ја сам закључио да ове нико неће покренути с места, што се и не би десило,
да не би ствар неко покренуо споља. Јер је машинерија била подмазана и функционисала
као сат. Дизиденти, мање групице људи, нису могли ништа да ураде.
Нашем ослобођењу је присуствовао и контраобавештајни официр Марина. Питао
нас је шта намеравамо даље. Рекли смо му - да се запослимо, да оснујемо породицу, и
тако. „Не, не“, рекао је „то мене не занима. Предлажем вам нешто. Ја могу да вам
обезбедим пасош за Канаду“. Ми нисмо хтели, рекли смо да ту су нам очеви, браћа, итд.
„Добро, ја сам вам понудио, ал` немојте после да жалите што сте одбили“, рече Марина.
Више сам пута помилсио да ли је он тада глумио или не. Информисао сам се – било је и
оних који су отишли за Канаду, истом понудом. Схватио сам да је режим хтео да се
ослободи тог друштвено-политичког талога, то му је било најјефтиније. Имали су
развијену политику неутралисања противника режима, имали су и шећер и бич. Јон Јоанид
је изабрао Немачку. После Револуције учланио сам се у организацију бивших политичких
затвореника. Нови људи старог режима су на овај начин намеравали да се ослободе својих
соптвених грешака или грешака које су починили њихови преци. Ствар коју су нам
урадили нико неће моћи да надокнади. Чим су нас спутали кад смо били млади и пуни
ентузијазма и енергије, осакатили су нас заувек. Те ране пеку и данас, и још увек се питам
да ли вреди борити се свим срцем за неке идеале.

200
 Сећам се толико људи које сам познавао кроз дотичне затворе, маштовите људе са
идеалима, очекивањима. Сећам се бившег пилота ратног ваздухопловства из Темишвара,
причао ми је о нападу румунске војске на Одесу. То је био доста богат град са много
Јевреја, већина њих трговци. Румунска војска је ушла у град после тешких борби,
сакупила је већину Јевреја у једну узану, затворену улицу, и бомбардовала их одозго. То ми
је причао Новак, који је учествовао у томе, био је легионар. Много је легионара било из
Добруџе – јаки фанатици, страшни. Немају висок степен културе, али су привржени
идеалу и циљу. У Темишвару сам такође упознао бившег професора историје, Вереша,
који је доспео у затвор као члан једне организације коју су сачињавали Немци, која је
величала хитлеризам. Он је понекад држао предавања у углу собе, часове о неонацизму.
Био је стручњак за модерну историју, а добио је 18 година затвора.
Јесте ли успоставили везу са некима од њих након ослобођења?
Не, нисам ни смео. Нисам ни хтео да се враћам у то време, и то не само што сам се
разочарао. Баш ми је мати рекла: „шта је било – било је, шта сте успели, шта нисте, свет је
такав какав је, нема смисла да се забављаш неким стварима које су против режима“.
Прочитао сам вашу књигу и желим да вам кажем да сам неке из руководства ССКДУР-а
познавао, Стевана Никшића и Виту Кељића из Варјаша. Добар човек, увек нам је причао о
партизанима и Титу. Будући да је варјашки интернат био близу његове радионице, увек сам
ишао да му помогнем и да му слушам приче.
Били сте у варјашком интернату?
Јесам, други циклус школовања. То је била стара варјашка школа, сад је тамо
породилиште и нека женска клиника. Због те школе, једном у животу, ценим Иву Мунћана.
Кад су варјашке власти одлучиле да поруше школу, Мунћан је у „Банатским новинама“
написао један чланак као што попа узима последњи опроштај од покојника, под насловом
„Нема више старе школе“, чланак који ме је стрефио у срце. Стеву Никшића сам упознао
као дете, кад је долазио у Наћфалу са ансамблом из Темишвара. Увек је ноћио код нас. Мој
тата није имао политичка опредељења. Све што ми је рекао је било не ваља пос`о, не
ваљаду ни они црни, ни ови црвени, разликују се само по бојама, то јест да се фашизам и
комунизам готово и не разликују. Никшић је увече, запаливши цигарету, увек покушавао
да убеди мога оца о добробитима социјализма и о великом људском идеалу који је
промовисао СССР. То ме увек сети на време док смо у седмом разреду на часовима
госпође Лине Росић изучавали одломак из Србија на истоку Светозара Марковића. Таква
су била времена. После рата је било неко надахнуће, и ако некоме причаш о овоме, некоме
ко није наших година, мислиће да сања.
(М. Милин, Г. Мракић, А. Милин, 2010.)

Витомир Келић (1)

Vitomir Chelici

Налазимо се у кући чика Витомира Келића, 3. новембра 2009 год. Чика Витомир
ће нам изнети неке податке о политичким затвореницима Ђури Баслеру и Николи
Милутиновићу, који су били осуђени на смрт...Изволите...
Стигли смо из Темишвара у Жилаву, 6 сати зај`тра је било, чика Милан Бојковић из
Дињаша каже: „Децо моја, сада је код нас Ђурђевдан...“, са једне стране полиција, са друге
стране полиција са штаповима, и све нас тукли, све по леђима, нас смо били двоје и двоје.
Када смо да уђемо у ту собу, Стева ... , који је био напред, а било је ондак... једну каду, и ту
каду .... и нисмо имали да пијемо воду, а целим путем нисмо пили, три дана воде...

201
 Ђуро Баслер је био, `51. још, у Жилаву. Два Србина су побегли, две недеље пре
него што смо ми стигли. Једног су ухватили после три дана, а једног су нашли на
бодљикаву жицу, на граници Југославије - Румуније...
Они су били из Југославије Срби?
Да, они су били послати да спасу Баслера из затвора, да побегну заједно. Како су,
име, шта су радили и где се сакрили..., су наплатили да тај гардијан их пусти. Кад их
пустио, ту ноћ, кад су отишли да отвору врата, тамо где је био Баслер, Баслер је био
премештен у другу ћелију... и тако да они су морали да побегну...
Нису успели?
Су побегли...
Шта знате о Ђури Баслеру, одакле је он?
Ђуро Баслер је био из Југославије а одакле..., не знам...
Сада овде можемо још да ми правимо правду... Божа оптужује да Милош и (?)... су
издајице биле...
Добро..., то је био приморан да каже...
..(?) није био приморан, а (?)...он изаш`о из затвора, се попео на воз, и наш`о
Милоша Тодорова у воз..., није истина,... Милош Тодоров је изаш`о из Питешта,... Ту ноћ...
Које године? `55?
`55, 16 децембра...
Када сте се ослободили...
Узео је збогом од мене,... ја сам остао и многи...Божу су само пустили из затвора.
Ти што су били у Букурешт, сви су били први пуштени... Ниђа,(?) Божа, Милош Тодоров,
Миладин Силин, из Питешта. Милош Тодоров ми држи говор кроз цеви од калорифера и
каже: „Вито, немој да правиш штрајк глађу, ћете ићи и ви кући, сви, и сви ћете бити у
Београд виђени и признати да сте били за Србе...“. Кад је било готово, су узели сви збогом,
су ми отпевали: „јесење лишће већ отпало је, .....“, а Божа... није било истина... они су били
убачени у тај... у Жилаву.
Шта знате о Николи Милутиновићу? Ми знамо врло мало података о њему..., био
је осуђен на смрт али нису га стрељали и била је казна преиначена на доживотну робију...
Прво могу да вам кажем да није био крив за ништа. Ја сам га добро познавао, био је
интендант у школу нашу, српску, у кујну. Он је то радио и био близу у удружење...
Ту је био секретар...,да...Он је био фин момак, поштен, леп и, како да ти кажем, није
ништа ...(?), тешко урадио. Њега су тукли, мучили и тако је ...(?), се разболео и умро у
Жилаву.
А зашто кажете да су га осудили на смрт?
Па су му наредили то све!...
Наметнули му?
Наредили су му то све... , шта су они тражили, они су ...(?) на тај процес да виду да
смо ми баш били криви...
Знате кад је умро, у Жилави?
Само пре,..., `51... већ је био умро...
`51?
Да, да...
Болестан од чега? Био болестан од тифуса?
То не знам..., се разболео.......(?) само знам да није био крив...
Па сви нису, сви су били недужни кривци....
Има још у Варјаш који га познаје, доктор Акица [др Радислав Ердељан, зову га
Акица н. н.] познаје Николу, он је иш`о онда у школу ту и сви су познавали Николу и
доктора...
(Ц. Михајлов, Св. Кречковић, А. Милин 2010.)

202
 Витомир Келић (2)

Vitomir Chelici

Налазимо се у Варјашу и разговарамо, са киме?

Ја сам Витомир Кељић...
Рођен, које године?
1924...
Причали сте ми о вашем брату, који је био за време рата... и у ствари проблеми
су почели још тада..., причали сте ми да је био на фронту... и како је било?
Зато што сам хтео да носим торбу са хаљинама и шунком, из Варјаша смо кренули
нас троје...
То је било зими `45?
Март месец `45... и ту смо отишли до Ловрин, смо спавали... и са једним Pусом нас
је одвео у Сегедин... из Сегедина смо дошли возом до Сомбора... у Сомборској станици
смо хтели да кренемо у Вировитице...нису нам дозволили, јер је почела Офензива у мај...
Сремски Фронт...
Отишли смо натраг, у Стари Бечеј са возом... (?)пришли смо `с чамцем на К...
прешли до Новог... Од Новог Бечеја до Кикинде смо дошли пешке... У Кикинду смо имали
родбину, смо спавали и кренемо кроз Лунгу, Наково, да приђемо... да идемо кући... Кад
смо стигли у Наково, да приђемо границу... Cрби нас не ману да приђемо... узме нас један
солдат и нас врати натраг и нас тури у затвор...
У Србији?
Да... и то је трајало бар сат времена, док нису проверили ко смо и шта смо...
пешке... и каже: „не, нисте криви ништа, хајде да опет идемо натраг...пешке... стигнемо код
Pумуна... Pумуни нас салутирали... и приђемо границу и дођемо у Комлош... од Комлоша
до Варјаша опет пешке, овим старим друмом...до куће ... За то, `50 када су ме судили, сам
добио 7 година робије зато што сам прешао границу.... Саде долази отац...
Како се звао отац?
Отац се звао Љубомир Келић, он је правио војску у Арад, у Аустро-Угарску и
одавде је био послат у Вердун... изведу на једну ноћ... Французи су напали и заробу их... и
отац у Француску се јави да хоће да дође добровољац на Солунски фронт... Са лађом су их
донели до Солуна... од Марсеља до Солуна... Кад је почео прогон `18, преко Албаније [у
ствари, Бугарске, н. н.], пешке, су се борили и ослободили Чачак... Отац дош`о кући, имао
је Уверење, знао је да чита, писало је да је био Добровољац на Солунски фронт... за Србе,
потписао је Краљ Петар... Мама, када је била ту, сад после Резолуције, поскупила све и
изгорела... Ви можете да нађете... има архива, ту у Југославији, око Београда, можете да
нађете име мог оца и да га донесемо и да покажемо свима... Још има у Варјашу сведоци ко
мож` да вам каже шта је приповедао отац за Вердун када је био као борац... Сад, ја, у то
време, пошто ми је брат био у Југословенској армији, пошто ми смо били Срби, ја сам био
председник Омладине у Варјаш, у оно време...
То `45?
`45... и био сам у Савез... Комитет Варјаша... ту сам упознао два брата...Јоцу и Лазу
Николин.... Ви који сте из Темишвара... сте изгубили много... нисте били код Јоце...умро
је... тај`, много радио... и се упознам с`њиме... Вемић који још живи... Миладин Силин,
Милош Тодоров, Бора Поповић адвокат, онда`к Божа Станојевић секретар...
Он још живи...

203
 Сапунџин из Чанада... Сима се звао... Нико, никад на никакву седницу није казао
да ми тражимо Банат, ни Темишвар...Не! Нису они оданде тражили, нисмо ми за то
говорили... Ово је права истина што ја кажем.... Док нису дошли Руси, смо били
највиђенији, ми Срби,... Славко Милин...
То ми је стриц...
Сад да слушате: он је имао чету партизана, заједно је дош`о с` Русима... овде је био
Фронт... он је био `46 заменик у Комитет Жудецеан...[заменик префекта н. н.] он, тако је
био признат... врло способан... Славко Милин, он и ја знамо се из затвора...
И ја се сећам тих прича...
После те Резолуције, нас, поделили Србе на три стране... ми у затвору... ове Србе у
Бараган и ови што су остали кући... Ти што су остали кући, њима се писало оно што је
тражио режим... турали су им у глави... свашта... Мени су тражили смртну казну...
Ко?
Из Варјаша!
Ваши Срби?
Срби!
... због чега?
Шта могу да вам кажем? Те три групе су се омрзиле, ту је ушла мржња међу
нама..., ћете видети када сам дош`о кући, како сам био примљен... и после Резолуције ми
пошаљемо на Игман(?)... дизање пруге, у Сарајеву `47... били смо виђени... носили смо име
Жарка Деспотовића... тамо сам био ударник... толико сам радио да сам био ударник... тамо,
када си имао ударничку значку, када си ушао у дућан ниси требао да чекаш реда... Тек
после Резолуције, `50, другог аугуста, у Букурешт је почело суђење, а нас и из Темишвара
све нас похватали... Славка, мене, Стеву Лепојева..., Перу Ђурђева,... , био је неки из
Сараволе... умро је у Герлу... чика Влада... он је умро у Герлу, био је стар човек..., шта да
вам кажем?... И Добривоје Јовановић, он је био, „Југословенске књиге“ директор... и Коста
Пејић из Варјаша, онда чика Неда..., два брата... и онда неки Драган, ожењен опет..., су
били два брата од стрица,... Сава Ердељан, Коста Пејић...
То су са вама били ?
То из Варјаша... другог августа...`50... Та је Секуритатеа од Логе преко пута, тако се
сећам... Од августа другог до тридест првог октобра, нису имали шта да нас суду и зашта...
31 октобра, у 10 сати увече, ми мету црне наочаре и ме одведу горе на спрат... и ништа...
вежу ми овако руке... турили штап, ту..., метнули на столице и нас носу горе са`с ногама,
а`с главом доле... Са штапом тако ме тукли!... да када сам изаш`о напоље, сам постао
онесвешћен. Тако онесвешћен су ми метнули хартију и они са`с њиховом руком сам
потписао..., само нисам знао зашто..., нисмо ни видели ништа..., то ће сви наши
интелектуалци да дозну... и када смо дошли на Суд у Темишвар, ми викaли да сам био
издајица, да сам био тај који су тражили Банат, да сам био тај који се борио против
Резолуције и против Стаљина... а ја ништа, невин сам... За то сам добио 10 година, „Muncă
grea, temniţă grea“... 10 година!... `50 , ту смо били, у Попа Шапка у Темишвар... `51, петог
маја, нас метну у један вагон... толико многи, да смо стајали, ниси имао места да седнеш...
за јело су нам дали неку сланину слану и леба, а воде немамо... Па кренули, три дана смо
ишли до Букурешта... три дана док је стигла та наша композиција у Букурешт. Путом, кад
би стао, ишао је тај војник да донесе воде... ех! ако си стигао на ред да добиш да пијеш,
ако не... ниси пио воде ... нисмо јели ништа јер нисмо имали воде... 6 сати зајтра стижемо у
Букурешт...
После три дана?
Шестог маја, каже Данило Ројков из Дињаша: „Сад је код нас Ђурђевдан“...
Стижемо у Жилаву... а прво смо стигли у аутобус који нас чек`о да нас вози у Жилаву... У
тај аутобус, толико смо били пуни да није било луфта, да се угушиш... Кад смо стигли, да

204
уђемо у Жилаву, са једне и друге стране је била Полиција... сви са штаповима... а ми, двоје
и двоје су нас метнули тако да идемо, заједно... и све тукли тако по реду, је`л си крив или
ниси, све тукли... зашто?... Два Jугословена су побегли, пре две недеље, из Жилаве. Ко је
био то... и зашто? То нема нигди, нико није пис`о... Они су били послати да извуку Ђуру...
Југословен је тај шта је био осуђен на смртну казну (Баслер), и Никола Милутиновић...
наш Никола Милутиновић, за тог Николу нико није писао ништа... Ја га познам добро...
Био један човек висок, млад, радио у интернат наше српске школе, ту где је Савез... њему
нису извршили казну јер је умро... тако га тукли много да је од болести умро... То нико
није пис`о... а тог Југословена су хтели обадвоја да извуку и да побегну.... Ту ноћ, кад су
ишли да пусте овог... баш су преместили тог Ђуру,[Ђуро Баслер н. н.] а ови двоје нема
шта, да побегну... су побегли из Жилаве. Кроз три дана једног су ухватили, а једног су
нашли на југословенску-румунску границу, на бодликаву жицу, мртав... и због тога су
тукли нас. Стева Лепојев из Семиклоша, он је био напред, како смо ишли, а у ту собу где
треба да уђемо, била је каца с`водом, а ми како гурнемо, Стеву гурнемо и ту кацу изврне
с`водом... а ми сви жедни... до осам сати... се затвара... не дају у затвор ништа. Смо легли...
рогожина, даска, рогожина и на главу смо метнули ципеле.... У осам се отворило и донесе
нам воде, ноге су нам биле све отечене од стајања из Темишвара... Ту нас премести,
сутридан, у другу собу, толики смо били многи... било је кревета једно прико другог... све
пуно... и имало је места и испод кревета, тако си могао да уђеш..., и тако си морао да
идеш..., не да се окренеш..., натрашке... Имали смо киблу у соби... ту киблу кад се напуни,
кад се доле све мрви, морали смо све то да скупимо, зај`тра, са`с рукама и да се то прави
шишке, та кибла. Ту смо седели две недеље, ту у Жилаву... од те Жилаве смо отишли у
Герлу. Ту нас дочека директор затвора, на станици и држи нам говор... како смо ми
бандити... ово, ово... а Стева Лепојев каже: „Нисмо ми бандити“... Месец дана је био
затворен у „Црну собу“ и једарет је добио да је`, чорбу... он је још жив, у Букурешту...
најбољи смо пријатељи, ја и он, држимо се као браћа, једни на другом... У Герлу, шта смо
радили?... неке су послали даље, на Мине...ту нас раставили... ја сам остао у Герлу. Ту смо
прво дугмаде сортирали, шили и после је почео тишлерај... смо радили... Тај мајстор, био
неки Мађар, Бенедић(?) се звао, он је водио цилир(?), он је водио радњу и како се радило...
њему фали седам кубика даске... а он, видио у мене да, ја шта сам радио, сам начинио како
треба... Каже он на мене да идем ја да узмем материјал и да донесем код машине, да се
сече, то седам кубика... ја камем: „Хоћу“,... ми дао по једну гамелу јела... и за месец дана ја
сам то попунио, то седам кубика. Човек, када сам му причао зашта сам осуђен, тако је
плак`о... као мало дете... Нико није могао да нам помогне, ништа... Ту смо седели три
године у Герлу... Једног дана нешто се покварило... све нас казне... мене метнули у
карчеру(?)... та карчера је била 40 центи на 40 центи... два сата времена у карчеру да
стојимо... сам стојао како се могло... када сам изаш`о напоље... ја сам пао... нисам имао
циркулацију у ноге... ме однели до собе наше... ту смо били најмање 30 у једну собу...
прич...? и рогожина и једно ћебе с`ким си се покрио, а боканге су ти били као јастук... Све
то је истина...
Да, да, јасно...
После три године ме донесу у Питешти, то је било `54, ту су почели све Србе да
скупе у Питешти... нешто се дешавало напоље...
Па, умро је Стаљин...
Они се спремали већ..., како паднем ја баш у ту собу..., ја и Стева Лепојев..., ми смо
били на партер... Коста Пејић, Тодоров Перица из Семартона, они су били горе на спрату...
а Коста, он је пушио... био ми је најбољи пријатељ... правио је факултет, две године и по, у
Београд ... дао је кошуљу за цигаре... ја сам имао неке новце, 60 леја, за оно што сам радио
у тишлерај и то су ми метнули на ЧЕК (CEC). Кад сам дошао ту у Питешти сам могао да
купим за 25 леја нешто јела и то вадили су ми из ЧЕК-а... а ја шта да радим... за 12 леја сам

205
узео цигаре, да дам нашима да имају цигаре, а за 13 леја су ми купили сланине и леба...
Кад сам то добио, свима сам дао да једу... нисам ја јео сам!... све смо поделили, сви
заједно... Било је национал-цараниста, попови су били... не знам зашто су били, у оно
време!.... ми, Румуни, Мађари, свакојаке нације, сви смо били тамо... И једног дана, иду
они горе... сваки други дан смо имали шетњу у гувну(?), а на плот, стоји једна сантинела и
са ким, из те собе, који иде на шетњу, стоје милицајци..., ја и Стева правимо тако... једно
40, вежемо и скупимо се на места и чекамо моменат да бацимо Кости, да има да пуши... и
за само један секунд, тај шта је стајао, полицајац, само се осврне, нешто дерне... и Стево
баци... ко добије?...Перица Тодоров... он је био посредник... он узме и одмах даје зареди
другима, тако да цигаре стигле чек` напред... Кад да се крену горе они нам захвалили што
смо то урадили. ... Ту смо седели до `56... ...
Слушајте!... тај Савез Срба, написан, нити је довршен, нити је писан како
треба... четрдесет и прва страна, ако читате, тамо пише како сви наши челници из
Темишвара су били суђени, како Секуритатеа, све што нам је казала и зашта су криви, они
сви су признали и су били суђени... Нико није признао! Сви су били тучени, сви су били
мучени и сви се потписали шта су они тражили... Тако треба тај писац... А, `55. пише како
изашао закон и смо изашли из затвора и Барагана... Није истина! Пола`к само су дошли
`55, пре Св. Николе... Долазе ту прокурори и читају... то је било 19 јуни `56..., смо имали те
калорифере... на те кад само лупамо, онда`к отворимо, онда`к оданде тај говори... и каже:
“Voi toţi. Sârbii, mergeţi acasă...“, 19 јуна `56... Пола`к само су дошли кући `55 и пола`к смо
остали до `56... И чекамо сада да дођу, у ...(?), да нам отворе врата, да нам кажу да идемо
кући... једва, једаред, неко то да уради... дођу два прокурора... чит`у како ми смо слободни
и мож` да идемо у гонг... смо ишли у гонг и тамо пуно Србадија је била... а официри из
Букурешта, са велики ранг били, и само са рукама на леђа иду, па се смију... ми не знамо
шта је... један нас шиша, један нас брије, један ми донео сат, један донео хаљине... то је
ишло као кад пишеш роман... и кад смо били готови око два сата после подне, треба да
идемо на станици... дош`о директор и каже: „Не идете пешке! Ја вас носим са`с
камионом...“. Какву част нам дали сада! Ни пешке да не идемо... и с` камионом су нас
довели... на станици нас је донео, нас пустио доле и све... Јао! А Славко за мене: „Хеј,
Вито! Ја идем само с`тобом!“... он је уз мене, сиромах... врло добар, човек од душе, и то је
то ретко... Славко...
Ће да чује то и његов син, Радован...[Нажалост, неће више стићи; преминуо је и
он, превремено. н. н.]
Радован ми био! Обишао ме је овде, да му причам за оца... ... Слушајте сад даље... и
прође једна женска(?), а ја, без да сам хтео, јој изражавам: „Doamnă, lăsaţi-mă să vă pup...“,
каже она, како то?: „Nu ţi-e ruşine!“, каже, да тражим тако нешто...., а ја `ћу да јој
објасним: „...сад су ме донели из затвора и нисам видео жену 6 година, нисам чуо глас
женски, па када сте ви прошли... ви сте били тако лепа!... “, Она каже: „Може, извол`те!“...
Је пољубим једаред, дваред... она дигне главу... ја кажем: „Доамна, ми смо погрешили!...“,
она: „Шта?“, код нас Србе три`пут се пољуби... ...(?) почела да плаче... почела да иде и да
ми прави с`руком... и ја сам плак`о и ја правим са`с руком. Славко каже: „Хеј! Хај да
купимо једну новину, да видимо, заш` идемо кући? Ваљда пише у новинама...“. Кад смо
купили новину, а пише: „Mâine soseşte Tito de la Moscova la Bucureşti“. Ех, па, брате, зато
су нас пустили! И ту смо чекали воз, да дођемо у Темишвар из Питештија. Кад смо дошли
у Темишвар, на станици, сирома` Славко, он чује да његова жена се удала... ту на станици
је дошла, па плаче (његова мајка)... Ја сам нашао некога из Варјаша, питам: „Како је код
мене?“... ја сам имао још неке новце, сам хтео да идем тамо где се купа, па да дођем чист
код куће... и тај мали...Вита, се родио... то сам знао... имао је три године... да купим, тим,
нешто..., да не носим кући те новце... Био је неки из Варјаша, Мема, и каже да су били у
Бараган... па каже да му умро брат... ја кажем: „Па шта можемо, кад је тако било...“, ја

206
блажим њега, а он каже: „Хеј! И код тебе је било нешто!“, „Шта?“, каже: „Ти умро
отац!...“, „Па каде?“, „Пре три године!“..., Замислите, то кад чујеш... Пре три године... Па,
сам почео да плачем... ја кажем онда`к: „Не идем кући!... Ја се враћам натраг... Идем... где
ћу ићи, али кући више, не!... Кога имам кући? “, каже: „Имаш матер, снају и једно дете од 3
године, и једно сад се родио...“, ја кажем: „Ја, онда, не идем кући, идем натраг... па где ћу
стићи, стићи!...“. Су дошли из Варјаша, њих једно десет: „Хајде кући! Хајде кући!“, ми
извукли они и карту и све... Тај воз шта долази, мотор, око 9..., киша, тај дан, је ишла... сви
су сишли с`ове стране, где се силази... а ја сам сишо с`оне стране.... сам отиш`о на
гробље... кад сам видео Кељић Љуба, Кељић Млађан, сам плако... сам легао на гробове...
нисам више знао ни ко сам, ни шта сам... Комшија, неки Стева Милутиновић, су чули да
сам дош`о, су чули да сам отиш`о на гробље..., дошао и: „Хајде Вито кући!, Хајде Вито
кући!... Сам дош`о... кад да уђем у кућу, мати изашла на сокак... смо плакали, смо се
изљубили... кад сам ушао у собу, мали, тај шта се родио, Сару нађем и малог Виту, који
носи моје име. Три дана сам иш`о по гувну, нађем тишлере... мој отац је био дрводељац...
увече сам легао на кревет, нисам могао да спавам... било мекано, љуштике и перина, нисам
могао да спавам, ја сам научен био на тврдом... и саде… мати ми прича шта је било све
овде... отац се разболео, заладнио, умро `53... Брат је отиш`о, био Божић, румунски, на
игранку и сео на клупу... војска је била онда, румунска, су правили те траншеје... уђе
с`пушком унутра у салу и тај да пушку да држи други... тај други сигра с`пушком... пукне
и једноме прође кроз ногу а мом брату прође овде и ту изиђе, и одмах је био мртав... тако
се свршило с`мојим братом, борац који је био... Саде, треба да се ради, да се живи... сам
изашо после 3,4 дана... Коста ме је звао на криглу пива… кад смо изашли, сви бежу од
нас... они су држали да смо ми ти најгори, сви су бежали од нас... како смо се ми осећали,
мож` замислити!... После месец дана, био неки преценик Тика(?), Румун, човек добар,
дође код мене и каже: „Вито! Ти треба да радиш, да мож` да живите...“, ја кажем: „Па шта
ћу да радим?“, каже: „Гле..., шта можеш ти, то ја теби дам... Мож` да начиниш једну
кућицу(?), где да се продаје парадајз и паприка?“, рекох: „Могу...“. И тако је било, сам
начинио ту кућицу... сам продавао парадајз и паприку док сам добио снаге... Кад сам
завршио то, сад каже: „Сад могу да идем у тишлерај...“. Било је њих четири који су радили
у тишлерај..., ту сам почео да радим и да правим норме. За то време, снајка каже, она би да
иде код оца и код матере и узима тог малог, а Вита..., моја мама каже да остане, да ми га
растимо... Ја сам пристао на то, али дошло је време и треба да се женим... сам имао 26
година... Госпа` Лина Росић ... на мене: „Вито! Треба да се жениш!.. Треба да нађемо
девојку једну...“, а ја шта ћу?... Сам почео од Варјаша, био сам у Чанад, у Сараволу, у
Семпетар, у Нађвалу, у Семиклош, у Дињаш... кад сам био у Нађвалу, госпа Лина ми
нашла... била је нека девојка, Милица се звала..., каже: „Да идемо кући!“ каже Коста, ја и
он смо били бициклом: „Немој да ме водиш... кажи нам право... ми смо дошли, ако си
озбиљна, да се удаш и Вита би да се жени!?...“, „Не! Да идем кући...“, рекох: „Добро“...
Три месеца ме држала... каже после три месеца: „Како да се удам за тебе? Си био у затвор,
ћеш бити болестан... “, мени сузе теку... нисам очекивао, сам казао: „Хвала ти! Шта ми
ниси казала пре?“. Госпа Лина и Даница, Акицина доктора, била је учитељица у Чанад,
каже: „Вито! Хајде тамо у Чанад, сам нашла једну девојку...“. Кад сам отишо тамо, а
Мракић је био секретар у Сфат-у, и онда`к, оданде из Варјаша ниси могао да идеш
с`возом, само у Перјамош, за Комлош је била нека...(?). Кад сам дош`о, сам требао да
тражим одобрење да могу да идем у Чанад... каже он: „Вито, шта теби треба?“, ја кажем:
„Ја идем да се женим!“, „Теби, први дам!“... Сам отиш`о у Чанад... послеподне на
игранку... ја играм... кад смо стали, су дошли, ти шта смо били заједно, каже: „Вито! Где си
наш`о ту..., то је најгора у Чанад“, ја кажем: „Шта да радим? Да се оженим, па ћу је ја
васпитати“. И та ме је држала три месеца... Каже неки Мића, био у Чанад..., тај Мића каже:
„Вито! Да је манеш, та има једног и плаши тог с`тобом...“. Тако да више нисам отиш`о.

207
Сам ишао у Калачу са Костом да се купамо..., тамо је Елза била..., је радила и служила..., ја
кажем њему: „Она тако брзо сервира и иде..., та!, би требала да је моја жена..“ Била је нека
Зорка из Нађвале и кажем: „Зорка! Хај учини, да се упознам са том Елзом!“, „Иди к`врагу!
Та неће `тети за тебе!“. Сутридан идемо у шетњу... она пере,... па метнула прстен доле, а
гледим и узмем тај прстен и отигнем. И уђем у собу, толико сам га трејао да је дошао као
златан... и чекамо саде да једемо... да дође... и кажем: „Шта тражиш?“, она каже: „Прстен“,
не може да нађе прстен... Ја сам увек ишао тамо где је сервирала Елза... и шта се десило, у
три сата, када да иде кући, у њену собу, ја је дочекам и питам: „Си нашла прстен?“,
„Није...“, ја кажем: „А шта ћеш, ако ти неко да прстен?“, каже: „Десет пута га пољубим...“,
онда ја кажем: „Ја сам тај! Кад да ти донесем прстен?“, каже она: „Кад хоћеш!“, ја кажем:
„Не! Довече, када си слободна!“... А никад да смркне... Кад сам отиш`о, увече, тамо су
биле и куварице и друге... седнем и причам како сам био у затвор и то све... и кажем да
имам малог Виту којег треба да растим..., каже она: „Она ће бити најсрећнија да га
расте...“, мени коса тако отишла горе..., а зашто? Зато што и она је била код туђина..., су је
одрасли кад је била мала, тетка је узела... отац је био још у војску...није дош`о..., деда је
умро..., брат, старији, и они су остали... и дошла једна тетка, узела њу и једна тетка је узела
брата... Она, где је била, од малена је морала да ради..., да су је тукли и мучили..., ту смо се
нашли..., и ја и Елза се упознамо тамо... Дошла је њена мама и упознала ме је са њом, али
ја нисам хтео да пристанем, да дође прво кући да види ко сам и шта сам... с`каруцама сам
је донео од станице до куће... и отидне она, и саде је остало да родитељи... да идемо, да је
иштемо и родитељи да виде где дође... Елза је била та која је поново оживела моју кућу
и мене... ... Када се родио наш син питали смо се како да му дајемо име а ја сам се сетио
да, када сам био у Питешти у затвору и кад сам изашо у шетњи, био је један Саша, син
амбасадора из Букурешта који је био затворен... тако је био леп, као лутка... и рекао сам да,
ако будем имао сина, ћу га назвати Саша...
Колико дуго сте били у затвору?
6 година... у Питешти, Жилава, Герлу... ... 1990. изађе закон 118(?), да нисмо ништа
криви, да нам уђу године у стаж, у пензију... за сваку годину си добио годину и по и да нам
дају отштету... Сам стиго да имам 2 милијона за сваку годину шта сам био. 12 милијона
имам пензију, зато што сам био у затвор... То није писао... то треба турити у Савез Срба...
одмах се расрдио кад је чуо да сам каз`о, то није пис`о (Љуба) , то треба, тај свршетак да
напише...
Написаћемо...
То је био свршетак наш, којих смо били у затвор.... Могу да вам још причам за
Косту Пејића, за Николу Милутиновића, Ђуру Баслера, тај шта је био осуђен на смрт... и
могу да вам причам за Јоцу и брата његовог Лазу..., они су казали да: „Не идемо..., нећемо
Резолуцију...“ . А, Лаза, када је дош`о натраг из затвора, отиш`о у Југославију..., седам
разреда је имао..., и су га метнули директор једне велике фабрике... тако је био способан...
А Јоца, он је био стругар у „Електромотор“... Он је био командант, је правио пругу од
Мехале до Ронаца (трамвајску пругу)... Кажу да је био врло способан... Он је био заменик
команданта омладине, у оно време... Штета, што није више жив..., он би имао много да вам
прича...
(М. Милин, Ц. Михајлов, Св. Кречковић, А. Милин, 2010.)

Стеван Лепојев

Stevan Lepoiev

208
 Stevan Lepojev, sau despre eliberarea prin suferinţă. Ca şi majoritatea conaţionalilor
tineri a fost şi el cuprins de valul ,,antifascismului” şi a activat în cadrul UACDSR. A fost
membru al conducerii Uniunii, cu responsabilităţi în cercul Soca, în aria satelor şi cătunelor ce
gravitau în jurul localităţilor Deta, Gătaia şi Ciacova. A fost implicat în ,,Procesul titoiştilor” 129
demarat, de fapt, încă la 1 august 1950, prin arestarea a peste 120 de activişti sârbi la
Timişoara. Explica, foarte sugestiv (şi pentru istorici precum Mircea Rusnac, sperăm) ce
însemna pe atunci să fi etichetat de ,,titoist”: ,,a fi titoist însemna chiar (şi faptul) să nu te
pronunţi, dacă stăteai de-o parte şi evitai să adopţi o atitudine, respectiv, la ordin să-l huleşti pe
Tito, era suficient ca să fi catalogat titoist.”130
Aşa ceva s-a şi întâmplat în cadrul UACDSR. Din partea conducerii regionale a PMR li
s-a cerut nu numai o detaşare de linia lui Tito ci chiar să adopte o poziţie vulgar-contrară
liderului iugoslav, să-l eticheteze de ,,bandit” şi să proslăvească ,,linia justă a PMR”.
,,Drapelul roşu”, organul PMR de la Timişoara s-a şi grăbit să încropească un asemenea
manifest, de desolidarizare colectivă a celor din UACDSR cu Tito. Un asemenea gest i-a
surprins (evident, cu totul neplăcut!) pe cei din conducerea Uniunii. Într-o şedinţă (din 3 iulie
1948) s-au decis să dezavueze respectiva ştire de presă, pe considerentul că Uniunea lor nici nu
putea să facă asemenea declaraţii politice, fiind, conform statutului său, doar o organizaţie cu
conţinut cultural şi nicidecum politică.
Aceasta a şi fost ,,greşeala fatală” pentru membrii de atunci ai uniunii. Au fost anchetaţi
într-o dură şedinţă-interogatoriu (în noaptea de 12 spre 13 iulie) la Partid; iar după o
săptămână, excluşi într-o şedinţă plenară, cu tot arsenalul de epitete şi invective prevestitoare de
vremuri rele.131
A urmat ridicarea la 1 august 1950 şi Procesul de la Bucureşti (februarie 1951).
Cea mai cumplită, după spusele domnului Lepojev, a fost această aşteptare de 6 luni în
beciurile Securităţii din Timişoara. Hrăniţi cu terci la gamelă, fără apă de spălat, aceeaşi
gamelă folosită şi pentru clătirea cârpei cu utilizuare repetată, pentru nevoile fiziologice. 120 de
oameni, claie peste grămadă, diaree, fecale şi urină peste tot, inundând betonul pardoselei şi
cuprinzându-i, noaptea, pe nenorociţii ce dormeau pe jos… Momente cumplite, când vezi omul
cum arată, ,,dezgolit până la os” de convenienţele civilizaţiei, în adevărata sa înfăţişare.
În asemenea împrejurări, cu totul extreme, s-a remodelat şi personalitatea de
supravieţuitor a lui Stevan Lepojev, unul dintre puţinii martori încă vii despre acel îngrozitor
calvar: ,,Am ajuns la concluzia că ura acumulată în atâtea umilinţe suferite îmi face rău doar
mie. Niciodată nu e bine să exagerezi. Mi se întâmplă şi astăzi să asist la câte un conflict…
privesc însă ceea ce se petrece cu totală detaşare, cu zâmbet chiar şi seninătate. După
închisoare, mie niciodată nu îmi este foame, am pierdut acest sentiment. Nu mă mai implic
emoţional. Fiecare din noi e liber să decidă ce povară să poarte.”132

*
129
Vezi pe larg, în Culegere de materiale privitoare la activitatea criminală a serviciilor de spionaj imperialiste pe
teritoriul Republicii Populare Române, Editura Direcţiei generale politice a MAI, [Bucureşti], 1951 (Capitolul
Procesul trădătorilor şi spionilor titoişti), p. 151 – 181. O abordare istoriografică a problemei, suferind însă încă de
prejudecăţile inoculate de defunctul regim, în genul ,,o minciună repetată la nesfârşit se metamorfozează şi în
adevăr!”, la mai tânărul confrate Mircea Rusnac, Procesul intentat liderilor sârbi ,,titoişti”(1950) şi implicaţiile
sale, în ,,Analele Banatului”, Serie nouă, Arheologie-Istorie, V, Timişoara, 1997, p. 383 - 395
130
Ljubinka Perinac-Stankov, Године када је смрт била близу. Стева Лепојев затворен педесетих година под
оптужбом „велеиздаје“(Anii când moartea era pe-aproape. Steva Lepojev întemniţat în anii cincizeci sub
acuzaţia de „înaltă trădare”), interviu în „Наша реч” (Naša reč, Cuvântul nostru), nr. 1003, [Timişoara], 8 mai
2009, p. 6 – 9.
131
Vezi pe larg aceste episoade, evident într-o răstălmăcire oficială, a proceselor verbale din sedinţele UACDSR, în
Andrei Milin, Miodrag Milin, UACDSR sau sârbii din România pe baricadele Războiului rece …, documentele 1 –
6, p. 79 – 155, passim.
132
Ljubinka Perinac-Stankov, Interviul citat.

209
 [Стеван Лепојев, интервју]133... Били сте присутни на оној седници, трећег јула
1948. године, када је усвојена Резолуција од стране Извршног комитета ССКДУР-а...
како је онда било?
Ја нисам био на тој седници, ја сам био у Соки, сам био на терену, ја нисам био
присутан кад је...
Трећег јула нисте били?
Нисам...
Кад је оно усвојено, нисте били?
Не, не, не...
Ја, да вам кажем, у овом записнику, са те седнице стоји и ваше име... каже:
„Prezenţi...“ ... можда је онај записник и префабрикован, састављен, разумете?
Вероватно, пошто ја сам био секретар савеза, рајона Дете, Чакове итд.... и онда
аутоматски, вероватно ме ставили као присутног...
Да, да...Онда, што се вас тиче, тамо је то усвојено, на тој седници, трећег... али
како је дошло до „Против – резолуције“(„проту-Резолуције“)?
Па, до „Против – резолуције“, кад је била објављена...став...
У „Правди“...
Да, у „Правди“ ..., да Извршни Комитет или ССКДУР је заузео став против Тита
итд...., онда ми смо се изненадили, поготово ја који нисам био ни присутан и онда смо се
договорили да направимо једну другу резолуцију, да ми нисмо Партија, да смо ми
културно демократско удружење и да ми не можемо да заузмемо став...
Да, добро... Ко је био са иницијативом?
Божа Станојевић и Јоца Сапунџин...
Њих двојица?
Они су били са иницијативом... ја сам исто то потписао и онда`к је то кренуло у
разним селима... Јоца Мијатов, ако се добро сећам, из Сараволе, он је носио у северни
део Баната, они који нису могли да дођу...
У северни део, то значи око Чанада, Семиклоша тамо?
Да, да, Варијаш, Семпетер, Саравола и мислим да баш у Сараволи су га... хај да
кажемо... ухватили. Партија је покренула то, вероватно и Безбедност... ко је то све урадио
и наравно... знам да је Пера Тодоров отиш`о и узео ту Резолуцију и донео у Партији...
Од овога... чије сте поменули име...
Од Мијатова...Да.
У Сараволи се то десило?
Да, тако се сећам ја...
И онда сте ви дошли кад је следећа седница била, десетог јула, кад сте дали
извештај са терена, да није било проблема итд., да се људи чудили око те резолуције и ...
отприлике то... то је ваш извештај са терена... то је десетог јула било.... Тада сте већ
били саставили ту „Против-резолуцију“?
Треба да се сетим... У сваком случају, то знам тачно, да на Петровдан, дванаестог
јула, окружни комитет партије, жупаније Тимиш, они су већ то знали, су пронашли и
послали кола за Јоцу Сапунџиног у Чанаду, по мене у Семиклушу, јер ми смо отишли
мало кући после тога,... и су нас довели... била је она Цако(Czako) Јелена, која је била исто
неки секретар, активиста, функционер окружног комитета...
Она је дошла, па нас довели у Темишвар и у Партију су нас однели, тамо је било

133
Interviul ce urmează a fost realizat de editor prin logistica de la ,,Radio Timişoara”, în vara anului 2009. Ţinem
să mulţumim şi pe această cale domnului director al postului de radio Mihai Anghel şi domnului Miomir
Todorov, şeful de secţie de limba sârbă, pentru sprijinul acordat, ca acestă conlucrare pe relaţia Timişoara –
Bucureşti să poată fi dusă la bun sfârşit.

210
тако-звано саслушање, сваки појединачно... Били смо изоловани, свако у једној соби, да
се тобоже не договоримо, итд.... и то је трајало до увече, до касно... и онда тамо... су
хтели... су нас убедили, некако, да смо ми на погрешном путу и да треба прихватити
линију партије итд....134
А, то је био тај Богдан, је ли?
Тако... Мирко знам да је био... вероватно Богдан је био, ако се добро сећам...
Био је и Живковић?
Да, да... То је било у Партији, Живковић 135 је тада био као секретар у „Biroul“
Обласног комитета партије, један од четири секретара...он је био... и после тога је он
дошао, вероватно, у Букурешт.
Добро...
То је углавном било..., после су мене и још неке позвали у партијску школу, нас
убацили и...
Хајде да вас питам... оне које су избацили... та, тројица, четворица који су били:
Милош Тодоров, Јоца Сапунџин, Божа Станојевић, Бора Петров итд... то је било на
седници осамнаестог јула,136 то је било недељу дана пошто су вас...?
После те седнице... и после је дошао Курић као Генерални секретар...
Тако, да... Мирко Живковић је био на тој седници, кад су их избацили?
Никад он није био у Савезу...
Али никад није ни учествовао у раду Савеза?
Није, он је био партијски функционер, на линији партије, он као бивши илегалац...
тако да он није учествовао, него је... знам да је Курић дошао и преузео руководство, пошто
Божу и Јоцу су избацили...
Али Живковић није вас надгледао, рецимо, да је био од стране Партије, преко вас?
Није, није... Он је само, чисто, у Партији, он је водио такозвану линију партије и
после тога, знам да је он, валда, за месец, два дана, дошао у Букурешт и на његово место
дошао Гере... Михај Гере… Он је дошао као један од тих четири секретара…
Разумем… а Мирко је отишао за Букурешт…
Он је дошао у Букурешт и `50. године је основао српску редакцију…
Да вас питам друго… кад сте били у оним школама, партијиским, што су
покренуте, ја мислим да је Курић био надлежан за то, је ли?
Не, не, не… то је чисто Партијска школа у оквиру Партијског комитета…
Разумем… Обласног… или како је било?...
То је била она Партијиска школа од три месеца, ако се добро сећам…
То је организовано специјално за Србе или били су и други?
Не, не… било је за сељаке… ту су били, валда, на месец дана и Срби, али, то је
било за будуће чиновнике, активисте…
Разумем… Ви сте, тада,исто били искључени осамнаестог или после тога?
Да… Из Извршног комитета ...
Остали сте у овом другом?...
Не… ја нисам више остао тамо, дошло... други Извршни комитет…… као сви који
смо тако „погрешили“…
Какви су ти избори били? Онај Комитет je био измењен,… те листе су биле из
134
А. Милин, М. Милин, ССКДУР или Срби из Румуније на барикадама Хладног рата (UACDSR sau sârbii
din România pe baricadele Războiului rece), Timişoara, 2009, nr. 3, p. 105 – 108 (Relatare despre şedinţa din
noaptea de 12/ 13 iulie 1948).
135
Profesorul Мirco Jivcovici neagă orice implicare în chestiunea rezoluţiei, afirmând (interviul său, mai jos) că cei
din conducerea regională de la Timişoara a PМR l-au evitat, mereu, când era vorba de luarea unor hotărâri în
problemele cu sârbii. [Obs. M. Milin]
136
A. Milin, M. Milin, op. cit., nr. 4, p. 108 – 125 (Procesul verbal al şedinţei din 18 iulie 1948, de excludere din
UACDSR a membrilor potrivnici rezoluţiei anti-iugoslave).

211
Партије? Или како је то ишло?
Вероватно… Ја нисам био на тим… седницама, више, је`л после тих… Контра
резолуције и свега тога… мене су позвали да идем на тај курс… ја сам постао тамо ђак…
курсант… и нисам више имао никакве везе са Савезом… и знам да је дошао нови
Извршни комитет и на челу са Курићем… и мислим, Бора Поповић је остао…
Бора Поповић је остао… да, да…
Мислим да је остао... а Курић је био као Генерални секретар,... он је био као главна
веза Партије...
Ови нови који су дошли у тај Извршни комитет, 20 или колко их је било, кад су вас
сменули, на којој основи су они били предложени?
Партијиски комитет је то...
Исто из партије?
Исто ...
Разумем...
Проверени....
Цео ваш кадар био је послат од стране Партије, проверен… Када су почели ти
процеси… прво је суђење било у Темишвару, тако сам разумео...
Не… први процес, велики, био је првог августа 1950… у Букурешту…
Пре… `49 је било у Темишвару…
Био је Бора Конић, Ђурица Конић из Семиклоша, то су сви појединачни, али главни
процес је почео првог августа 1950 у Букурешту. Тамо је Божа Станојев(ић), Милош
Тодоров… један… двојица из амбасаде…
Лацић…
…Милутиновић, Вида Недић… двоје су били осуђени на смрт итд… и првог тог
августа су нас похапсили… Кад је почео процес…
Похапсили су вас из Темишвара?
У Темишвару су ме ухапсили…
Подигли су вас све, онда?…
Све… Безбедност је дошла код сваког и…
То је било пре августа `50…
Првог августа `50… и тек фебруара тринаестог је било наше суђење…
Фебруара `51?
`51… Прво су нас држили у Безбедност до другог фебруара… нас убацили, тога
дана су нас ставили на рол, онај, за суђење и кроз две недеље, тринаестог, четрнаестог
фебруара били суђени… држали су нас тако групе… нисмо се ни познавали… су стварали
лотове, тако…
Где је било то суђење?
У Темишвару, у Војном Суду… Војни Суд нас је судио…
Дакле, почело је у Букурешту и настављено у Темишвару?
У Темишвару… онда је било неколико после нас… ми смо били први суђени, нас
једно дванаесторица, професор Голуб, најтеже је био неки Ђока Кнежев… он је био као
шеф лота кога сам онда тек упознао… професор Голуб, ја, Добривоје Јовановић,
Малимарков, Славко Милин из Дете…
Да… то је мој стриц, знате?
Врло добро… Ја познајем… његову фамилију… Пре десет година кад сам био, био
сам код Гиге… он ме пребацио колима… после једног дана, код Јованке… био сам код
Јоце, тако у посети…
Добро, чика Стево… , дакле, тако је било у ствари, суђење је почело у Букурешту а
настављено после и у Темишвару?
Да… као одмах, главни кривци смо ми били почели у Темишвару и онда су

212
неколико процеса били одржани… и тад нису нам дали пресуду једно пет недеља… како и
кол`ко ће да нас казне… и 22-ог марта је дошла пресуда и после 6-ог маја отишли смо… ја
сам отишао, нас један добар део у Жилаву итд…
Дакле, све је то било `51?
Да, да…
Имали сте још везу са овима из управе који су били… са Тодоровим и осталима?
Нисте уопште?
Не… нисмо ни били заједно, једино смо били, само неки, у Питешту, ал` то после
једно четири године…
На робији?
На робију…
Да вас питам… Вида Недић и Милутиновић имали су везе са Савезом?
Не… Милутиновића ја нисам ни познавао… Јер је он био у амбасади или није…
југословенској?
Ја сам разумео да је он био неки домар у Дому ученика, или тако нешто, у
Темишвару…
Да, тако нешто је био, ал` ја га нисам познавао… знам да су они троје били
осуђени на смрт…
Двоје, двоје… он и Вида…
…И онај Баслер Ђура из амбасаде, неки инжињер, Баслер…
Баслер Ђура.
А Лацић је био са овима из управе Савеза?
Бошко Лацић? Да, он је био на доживотно...
Заједно са Сапунџиним и са осталима, са Божом Станојевићем, не?
Вероватно да је био...
Добро, хвала чика Стево... ето, попричали смо и ствари сам мало разјаснио, за
себе а, надам се, и за наше млађе читаоце...
(М. Милин, Г. Мракић, А. Милин, 2009.)

СТЕВА ЛЕПОЈЕВ: ГОДИНЕ КАДА ЈЕ СМРТ БИЛА БЛИЗУ

Вама човек може да позавиди на тонусу. У 84. години живота Ви баш као
младић, путујете по свету са богатим пртљагом искуства, али и са неколико
избачених речи из речника. Тачније, за вас не постоје речи: „нема“, „нећу“, „не
могу“, „ово ми је тешко“. Јесте ли баш одувек непоправљиви оптимиста?
Знате, целокупан мој живот зависи од периода пре и после затвора. Као да је
ухапшен један Стева Лепојев, а из затвора изашао други Стева Лепојев. Ја као човек, моји
погледи на свет, резоновање, чак и самосвест, све се променило, јер је тај мој начин
позитивног гледања на свет око себе био једини могући начин опстанка.
Када сте ухапшени и због чега?
Ухапшен сам 1. августа 1950. године, када је почео „процес титоиста“ у Букурешту.
Те ноћи су ухапсили и већину нас Срба у Темишвару, осумњичене „титоисте“.
Колико је Срба тада ухапшено?
Негде око стотину из Темишвара и окружења.
Шта је конкретно, тих година значило бити „титоиста“?
По вама добро познатом принципу «ако ниси са мном, сигурно си против мене»,
бити титоиста значило је чак и не изјаснити се. Ако си се усудио да останеш по страни и

213
ниси заузео став и ниси по наређењу пљувао Тита, био си проглашен за „титоисту“. Када
сам ја у питању, сматрам да сам ухапшен и због једног другог преседана. Био сам
командир чете на прузи Шамац-Сарајево. То је била српска бригада „Жарко Деспотовић“,
и ту су биле три чете. Ја сам био командир друге чете са 30 добровољаца, међу којима су
били и прота Милан Николић и Лаза Адамов. На прузи смо 1947. били неколико месеци, а
после смо наставили шетњу по Југославији, Сарајеву, Мостару, Дубровнику итд, што је
касније румунским властима вероватно било сумњиво.
Уједно сте били и члан руководства СКДУР-а.
СКДУР је основан 1944. у јесен, а први председник је био свештеник Фенлачки,
касније адвокат Бора Поповић. Била су два секретара Извршног одбора: Божа Станојев и
Јоца Сапунџин. После реорганизације постојала су четири среза СКДУР-а, а у срезу са
седиштем у Соки, који је објединио три румунска среза: Гатају, Дету и Чаково, ја сам био
функционер све до Резолуције Информбироа, до 1948. Тада је Окружни тимишки комитет
Партије захтевао и од нас, као и од других, заузимање става: да раскринкамо Тита, да од
њега направимо бандита. А до јуче смо га дизали у небеса.
Јесте ли прихватили захтев Окружног комитета партије?
Покушали смо да некако останемо неутрални и навели да СКДУР није политичка
организација, него културно удружење. Окружни комитет није то прихватио и наговорио
је неколико наших чланова да се изјасне против Тита, уз Комунистичку партију Румуније.
Тадашњи лист „Drapelul roşu” објавио је тим поводом као став целокупног руководства
СКДУР-а наше групно противљење Титу. Већина нас из извршног комитета били смо
затечени таквом вешћу и услед састанка Извршног одбора где је решено да реагујемо,
објавили смо наш став, односно објашњење, да нисмо потписници редова објављених у
штампи, да чак ми и нисмо политички опредељени. То је била фатална грешка, јер смо
ухапшени и одведени у Безбедност, као највећи криминалци.
Колико је суђење поштовало међународна судска правила. Јесте ли бар имали
адвоката браниоца?
Нисмо, двојица су имали адвоката, а нама су групно судили. У нашој групи су биле
и две девојке: Љубинка Нецин и Радмила Марков из Дињаша. По подацима Безбедности
онај који је из наше групе био највише крив Ђока Кнежев, ког ја одраније и нисам знао,
био је нека врста шефа те наше групе, и добио је највећу пресуду са 15 година
присилиног рада и губљење свих грађанских права. Други на списку био је професор
Љубомир Голуб који је добио 12 година присилног рада, а трећи сам био ја са 8 година.
Славко Милин је добио 7 година затвора, Стева Малимарков 5 година, па Добривој
Јовановић 9 година. Све су нас оптужили за велеиздају.
Колико сте од тих 8 година одробијали и у ком затвору?
Пет и по. Из Темишвара су нас почетком маја спаковали и стрпали у вагон за
затворенике. Било нас је 120 у једном вагону.
Какав је био тај вагон за затворенике?
Ужас. До Букурешта смо путовали два дана и две ноћи, јер су нас намерно шетали,
да нас муче. Имали смо порцију хране за један дан - 100 гр сланине, на којој је било 2 до 3
милиметра соли и четвртина хлеба. Све то без воде. За 120 људи дали су нам свега две
кофе. И то нам нису одмах дали, него када смо стигли у Турн Северин. Па су нас мучили и
у Тргу Жиуу, где су нас повукли на споредну железничку линију и оставили тако читаву
ноћ. Топло је било, а ми голи, као сарделе... нас 120 „политичких“. Када су оне две кофе
воде стигле до оних близу врата који су били исто тако жедни као и сви ми, они су се
полакомили и отпили колико им је требало. За нас остале воде ни капи, а они који су је
пили, добијали су пролив. Услови ужасни, а били смо се упутили за нешто још горе.
Крајни циљ овог путовања био је злогласни румунски затвор: Жилава. Када смо стигли у
Букурешт, да нас до краја понизе, попели се два стражара да нас они скидају из вагона,

214
уствари бацали су нас као џакове из вагона. А, Иван Аћимов, старији човек, тада у
шездесетим годинама, болестан и ћопав, када су га тако тресли као џак, он је кратко
зајечао и тамо остао. Ја сам био иза њега. Био сам млад, 26 година, био сам спортиста, и
када су хтели да ме ухвате, ја се повучем, те успем некако да сам скочим, и тако избегнем
бацање.
Шта се десило са Иваном Аћимовим?
Покупили су га оданде и стрпали у марицу. А, пошто су и нас у марице стрпали,
два стражара стану код врата па се упру коленима не би ли нас сабили што више. Пред
зору смо стигли у Жилаву, некадашњу одбрамбену тврђаву саграђену у време када је
требало одбранити Букурешт од Турака. Још пре рата је та 13. тврђава претворена у зат-
вор, а после 1945. Жилава је била прави пакао за политичке затворенике, више официре,
који су се борили против Совјетског Савеза, за царанисте, либерале, легионаре. А од 1949.
ту су прво затварани Срби. До тада су легионари били најгоре виђени. Када смо ми дошли
као „титоисти“ били смо под најоштријим казнама, нарочито првих година док није умро
Стаљин. Намерно су нас ту затворили, прво јер је требало да осетимо да је овај најтежи
затвор. У Жилави немаш дворане, просторије. То су само сводови као на ћуприји, и убаце
нас неколико стотина у такав засвођени простор са једним малим прозором, са даскама
укуцаним, уместо стакла. Иначе, то су подземни ходници неких 10 до 12 метара испод
земље. И пошто је то била 13. тврђава, и одбрамбена позиција, било је и шанчева са водом.
Те прве ноћи кад су нас увели у такозвани „карантин“, где је стојао један чабар пун воде,
како су они нас шибали и гурали, ја се спотакнем и преврнем чабар, вода се проспе, живци
попусте, па је наш генерални утисак био да ће све нас да потопе. Мислили смо да је то
крај. Оданде смо стигли у ону засвођену просторију. Стражару је речено да више нема
места и за нас из Темишвара, јер су сва места у тој просторији попуњена. Међутим, на то
стиже одговор: „Bagă-i la şerparie!”, тј. „стрпај их у змијарник“.
Шта је то значило?
То је био посебан специјалитет Жилаве. Негде на 80 цм од пода, у тој засвођеној
просторији биле су даске, уместо кревета, привилегија за такозване „староседеоце“. Испод
тога, на влажном бетону у условима подрума јер то је било десетак метара испод земље,
провели смо наредне три седмице у Жилави. Нисмо имали ни најосновније људске услове.
За физиолошке потребе имали смо киблу која је стојала поред врата. Двојица су држали
ћебе и тако смо некако успевали да се снађемо без тоалета. Основни услови хигијене
свели су се на гамелу, лимену посуду и кашику. У тој гамели сипали су нам неку врсту
бистре каше од кукурузног брашна, такозвану „terci”. То нам је била главна храна. У истој
гамели, ако смо ишли да вршимо нужду, имали смо парче крпе коју смо прали, јер је
хигијенски папир био строго забрањен. Ако би нашли парче било ког папира, које је могло
и од стражара да буде, независно да ли је окрајак новине, салвет или нешто друго, све су
нас до голе коже свлачили и терорисали да признамо чији је папир.
Зар сте у истој гамели где сте добијали храну прали ону крпу која је замењивала
тоалет папир?
Да, у истој гамели, јер су то били услови, мада није то било најгоре. Најгоре је
било у Темишвару, у Безбедности где смо задржани до 13. фебруара када је било суђење.
У затвору Попа Шапка чекало се на пресуду и по 5 недеља. Ту је тешкоћа била следећа:
пошто је та кукурузна каша била 50% разводњена давали су додатак за оне који су желели.
Ни ја ни прота Николић, нисмо узимали додатак, јер смо знали шта следи. Ови који су
појели додатак те каше, обично су преко ноћи имали потребу да иду у тоалет, тј. киблу. И
ту смо као и у Жилави спавали на поду. Увече у 6.00 сати, после пребројавања закључа-
вали су врата, а кибла се до зоре није празнила. Већ око 1.00 сат после поноћи била је
вршна и почела да цури по рубовима и да се слива на под. Они који су били најновији
затвореници у просторији, спавали су поред кибле, па су сироти, стављали влажну

215
марамицу, не само због мириса, него и због прскања. После поноћи ту већ нико није
спавао, јер смо морали један другог да будимо и подижемо, пошто су се мокраћа и
фекалије разливале по поду. Негде око 3.00 сата по поноћи је мокраћа већ била до пола
просторије разливена по поду.
То су незамисливи услови, не само понижавајући, већ геноцидни јер је у таквој
ситуацији болест честа, а смрт близу. Људи су сва та понижења некако поднели,
превазишли, опстали, ојачали, а тада склопљена пријатељства остала су доживот-
на. Шта човек провери у себи у таквим условима?
То је управо тако, јер је човек тада огољен до коске. Тада видиш ко је ко, и какав је
ко. И не само да видиш оног до тебе, него је то прилика и самог себе да преиспиташ.
Имаш времена више него било ко на слободи да себи поставиш она значајна питања, и
стижеш до закључка да си сам себи ослонац и да је прави луксуз очекивати од другог да
ти помогне. Истина је да човек ојача у тим екстремним условима и провери прво себе, а
уједно и права пријатељства. Јер су стражари имали технику да нас нахушкају један
против другог. Када су нас изводили да се у дворишту двоје по двоје шетамо, нисмо смели
међу собом да разговарамо. Тукли су нас ако би само посумњали да су нам се усне мрдле.
Стражари су имали дршке од метле. Њима су нас ударали ако би било шта проговорили и
ако бисмо, иако су нас они гурали, прешли зацртану белу траку која је ограничавала
простор од метар, метар и по, по ком су нас терали да ходамо. Ако ти случајно није било
добро и ниси физички био у стању да изађеш у шетњу, долазио је фелчер неки, јер лекар
није био, који је изјављивао да је тај и тај лењ, није му ништа, само неће да изађе. То је
било довољно да човека док се облачи да изађе, претуку. А за прекорачену белу траку,
исто због њиховог гурања, њих петнаестак стражара су те макљали без милости. Када смо
већ достигли неки стаж у Жилави знали смо да се треба држати средине, ту су шансе биле
мање да те дотакну штаповима.
Сем Жилаве, где сте још били затворени?
У Герли, где сам замало изгубио живот. Разболео сам се. Замерио сам се био
једном официру. Наравно да нисам смео да му се супротставим или било шта урадим, али
сам се усудио, док нас је називао «бандитима» да подигнем главу и погледам га. Због тога
сам био одведен у самицу, такозвану «Neagru», или «црну собу».
Шта је била та «црна соба»?
То је била самица без кревета, толико уска да не можеш ни ноге да испружиш. Два
месеца нисам имао права да видим ни оног који ми је доносио јело. Ту сам се разболео,
нисам могао да једем. Када су ме после два месеца вратили са нашима, био сам блед као
креч. Био сам ослабио неких 16 килограма. Ја после затвора нисам никад више имао осећај
глади, чак иако је супруга закаснила са ручком, нисам имао тај осећај, али сам тамо био
гладан без престанка. Нас десеторо из Баната преместили су у Марђинењ, а пошто смо
били «издајници отаџбине» нисмо имали право на рад. Они који су ишли на рад добијали
су још четврт хлеба и парче мармеладе. Било нас је четрдесеторо у соби, а ја сам био са
стомачном инфекцијом. У свој тој несрећи имао сам мало и среће. Главни кувар је био
служио војску у Великом Семиклушу, па кад је чуо да сам ја из Великог Семиклуша
спријатељили смо се. Један лекар, који је исто био заробљеник, јер политички заро-
бљеници нису имали права на лекара, саветовао ми је да заиштем од кувара да ми испржи
хлеб и два три кромпира на жару. Догегам се ја до кујне и слажем стражара да ми је
главни кувар брат од тетке, па се некако снађем. За три недеље сам се без лекова
опоравио.
Јесте ли и из Марђинења премештени?
Последњих годину и по дана провео сам у Питешту, срећом не у периоду када су ту
преваспитавали легионаре, него смо ту стигли после Стаљинове смрти, па су услови били
мало лежернији. Сви смо имали свој кревет. Ту смо били шесторо у соби и имали смо

216
тоалет, али само шест минута на располагању. Ако ниси онда могао да вршиш нужду,
морао си да се снађеш у соби. И још нешто. Ако су се отворила врата, сви смо морали да
скочимо из кревета, руке према зиду да не видимо ко улази. Ако те нешто пита,
одговориш, али не смеш да се окренеш.
Шта је било кад се сав тај јад завршио?
Вратио сам се у Семиклуш, само је још мама била жива, отац је био умро. Мислио
сам да ћу се лако запослити, јер сам имао бројне познанике у Темишвару, али нажалост,
мој досије је била неизбрисива флека и после три месеца како ме нико није примио нигде
да радим, срео сам се са професором Мирком Живковићем. Он ми је предложио да се у
Букурешту придружим српској редакцији издавања књига. Био је то мој спас. Данас, да
Мирку Живковићу подигнем споменик, не бих му се довољно одужио. Пружио ми је
животну шансу и до неба сам му захвалан.
Кажете да сте имали времена за интроспекцију у затвору, а сигурна сам да сте до
закључака стизали и касније. И у Вашем животу било је одистински много
ружног, али сигурно и нечег лепог. После свега, шта је у једном људском животу
најважније?
Моја животна филозофија је пре свега мој однос према људима. Ја никог не мрзим,
иако бих, можда, имао разлога. Мржња је разарајућа, а ми и нисмо свесни да она не разара
оног кога мрзиш, већ управо тебе. Ако неког мрзиш, ти ћеш тражити да му се осветиш,
значи снабдеваш себе том ужасном енергијом мржње, која те разара.
Јесте ли и у затвору били у стању да примените ову помирљиву теорију?
Нисам. И ја сам као и сви људи био подложан свим врстама осећања. Али сам по-
сле доста година, мислим да је требало да прођу десетак, стигао до закључка да та моја
мржња штету чини једино мени. Зар вреди да патим, да зарадим чир у стомаку, због 10
најлошијих речи које ћу тој особи бацити у лице?! Шта сам тиме добио? Вероватно чир.
Нема смисла, видите и сами. То што ја данас никог не мрзим, сигурно сам једно 5
килограма лакши од оних који се још нису ослободили тог терета мржње. Овако, ослобо-
ђен, проживео сам ове године сам са својом супругом у љубави, и још важније у
поштовању, јер је поштовање чак важније од љубави, која дође и прође. Поштовање је
важно, као и мера у свему. У ничему, ама баш у ничему, не треба претеривати. Данас се
деси да присуствујем или да неко започне неку кавгу. Ја то пратим са благим осмехом на
лицу. Не преузимам то. Знате, свако одлучује које ће и какво бреме да носи.
(Забележила Љубинка Перинац-Станков, „Наша реч“, 1003, 08.05.2009)

Лаза Марјанов
Бунт сина робијаша преточен у судбину врстног уметника

Lazar Marianov

„...у петом разреду сам био, то беше неки час математике, она оде до прозора и
одједном окрене се и пита: “Ко је Марјанов Миодраг?“, као да ме није знала..., ја се
подигнем и кажем: „Ја сам“, она каже: „ Где је твој отац?“, кажем: „У затвору...“,
она: „Зашто је у затвору?“, ја кажем: „Ја не знам зашто је у затвору“, она: „Да ти
кажем ја зашто, твој отац је душманин овога народа, због тога је у затвору и од сутра
немаш шта да тражиш ти овде међу осталом децом , ако хоћеш, данас остани“, а ја
одмах, некако, почеле су сузе да ми теку, али некако сам задржио сузе, одмах сам почео да
пакујем своју торбу, она каже: „ Остани, остани...“, ја: „Нећу да останем...“, изашао

217
сам из разреда, не знам да ли сам залупио врата или нисам, можда сам то само хтео да
то урадим, али знам да сам почео да плачем и да су ми сузе кренуле кад сам већ био на
ходнику... онда су ме избацили из те српске школе...(-видиш ти, Гвозденовићу, ти си
завршио српску школу, а ја... мене нису хтели... Гвозденовић: - Ја нисам био кјабур... )“

Разговарамо са господином Батом Марјановим

Да, рођен сам у Темишвару 23.04.1944 године, завршио сам гимназију у Темишвару
1961, Ликовну академију Николае Григореску 1970. и од онда сам у ушао у Удружењу
ликовних уметника, радио сам до 1984. у Темишвару и Букурешту, после сам емигрирао,
отишао сам у екзил и живео сам и још живим у Немачкој, у Франкфурту, а живео сам и на
Југу Француске, обилазио сам те европске државе. Поново сам се вратио...
Коренима...
Да, одлучио сам да је то најбоље, пошто, мислим, да кад искусиш све и разна
осећања и ситуације, дођеш до закључка да некако си стран свугде, тражиш нешто своје,
премда за нас сада, ни сами не знамо где смо, то сам и млађим људима причао да сам ја,
сем жена и родитеља, имао две велике, велике љубави, то беше модерна уметност и
Југославија, сада су обе покојне. Ја се сматрам сада као неко сироче.
Господине Маријанов јако занимљива животна прича, али повод нашем разговору
је једна тужна прича, сећање на тешке године са краја четрдесетих година, када је
почело прогањање Срба. Ја сам разумео да је и ваш отац искусио та времена...
Претпостављам да сте ипак били у тим година када вам је нешто остало у сећању...Ако
можете нешто од тога, очима детета како је то било; раговарао сам са људима који су
кроз то прошли, мање-више сличне су приче...
Судбине су сличне...
Да, али перцепције су сигурно другачије. Како је све почело?
Почело је од мог детињства па до те године педесете када су мог оца затворили,
беше све складно и лепо. Отац ми је из Варјаша и живео је у Темишвару где је завршио
занат, тамо је упознао маму, она је из Петровог Села, тамо су се населили мој деда са
стране мајке, они су Личани , они су дошли из Лике, пошто мајка ми је рођена тамо у
Лици и то је било уочи Првог светског рата и онда су они се населили. Брат мога деде је
био учитељ, то је била иста држава, тако-рећи, онда он пише деди брату „Хај продај ти
тамо све у Лици, хај дођи овамо, добра земља“, (тако су они тад причали). Тако да дође
деда са децом ( имао је шесторо), са мамине стране и населио се ту у Петровом Селу где
му је брат био учитељ.
Како се звала породица?
Богуновић. Интересантно је да они су од некуд око Книна, био сам тамо, сад су их
растерали Хрвати...
Добро... у ствари и није...
И онда је моја мајка одрастила овде у Темишвару, изучила је занат овде, ту се
упознали отац и мајка, узели се и тако сам се ја родио у Темишвару.
И како је ваш отац стигао до тих неприлика?
Па, мој отац је стигао до тих неприлика, Бог зна камо- како, довољно је било да
онда ниси сагласан са Стаљином и са режимом и то је било доста да те ставе у затвор.
Био је функционер у...
Не, био је радник, имао је своју радњу, био је као слободни занатлија и тако да, онда
је приспео у затвору, вероватно због тога што није био сагласан са тим Информбироом из...
Био је, некако, уз Србе који су одбацивали те оптужбе против Тита и Југославије...
И то је било онда довољан разлог...
Активирао је у ССКДУР?
Шта је то?

218
 То је Савез словенских културних демократских удружења у Румунији...
Не бих могао да кажем, ја не памтим да је он био ...
Да, то је био...
Па сви су они били у савезу некако...
Дакле били су они укључени у те организације исто као сва омладина. И како се
онда то...?
Једне су ноћи те педесете, у јуну, дошли аутомобилима, са марицама, разбили
врата, пробудили су цео кварт, да не би имао шансе да побегнеш некуд...
Где сте живели?
У Фабрику, тамо смо становали ...(?) поред Турбине, и једноставно су га узели,
однели те ноћи и онда нисмо знали, месецима нисмо ништа знали, чак и онда су стално
долазили, мајку су узимали на испитивања, понекад су је држали и по два-три дана ...
У Секуритате?
Да у Секуритате , Безбедност, и мене би ме пазили два агента, то сам писао и у овој
књизи, и онда шта си могао друго? Него, као дете, то за мене је био тоталан шок, пошто
нисам знао да ли ће се вратити мама, да ли ћу остати сам, немам оца, немам мајку, немам
никога...
За седам година, то је било страшно!
Да, и онда док су шест месеци док су то истраживали, ми смо имали као притвор,
кућни притвор, нико није смео да нам дође, да нам приђе, па чак су писали на зидовима, да
смо у карантини, нека страховита болест, да неко не дође до нас...страшно!
И ви сте већ кренули у школу?
Ја сам кренуо у српску школу у Фабрику. Био сам у првом разреду и то некако је
прошло док су тату осудили,…пошто та мала школа није била толико важна, ја сам био
једини тамо који је то проживео...
И још таквих непријатности у породици...
...У четири разреда, колико смо тамо били, нисам знао да је неко још био у тој
ситуацији. Али, проблем је почео кад сам завршио четврти разред и смо се скупили у
српској Гимназији, пошто је тамо било пети, шести разред ... а овде смо били сви у једној
просторији, први разред, други , итд., ...мало, свега 17, 18 ђака у Фабрику... И онда за коју
недељу - две дана, хајде да нас праве „пионире“.
То је било у време када вам је отац био у затвору?
Да, отац је био у затвору..., тобож` значке, велика парада, уђу у разреду професори
са тим барјацима и краватама, почели су да прозивају, сваки ђак иде тамо па добива ту
кравату и значку, прозивају те по имену, азбучним редом, када су стигли на слово М, сви
добили кравате, мене прескочили..., због тога носим ову мараму тако..., то ме страховито
погодило пошто ја сам се заљубио у једну плавојку..., у пети разред тад сам био, а она била
лепа и ја сам рачунао да се та кравата измислила због њене лепоте. Она је давала савете
како се кравата носи и везује, а ја сам се сакрио у задњим клупама јер сви имају кравате а
ја немам. Некако сам се са тим помирио, али, једнога дана, не прођоше ни недељу дана,
улази разредна старешина у разреду ...
У српској школи?
Да, у петом разреду сам био, то беше неки час математике, она оде до прозора и
одједном окрене се и пита: “Ко је Марјанов Миодраг?“, као да ме није знала..., ја се
подигнем и кажем: „Ја сам“, она каже: „ Где је твој отац?“, кажем: „У затвору...“, она:
„Зашто је у затвору?“, ја кажем: „Ја не знам зашто је у затвору“, она: „Да ти кажем ја
зашто, твој отац је душманин овога народа, због тога је у затвору и од сутра немаш шта да
тражиш ти овде међу осталом децом , ако хоћеш, данас остани“, а ја одмах, некако, почеле
су сузе да ми теку, али некако сам задржио сузе, одмах сам почео да пакујем своју торбу,
она каже: „ Остани, остани...“, ја: „Нећу да останем...“, изашао сам из разреда, не знам да

219
ли сам залупио врата или нисам, можда сам само хтео да то урадим, али знам да сам
почео да плачем и да су ми сузе кренуле кад сам већ био на ходнику. После тога сам дознао
шта су то они намеравали... то беше онај час разредног..., пошто се осећало у школи да се
почело ту да се мењају часови и да су се ставили сви ти разредни часови у заједно..., да у
великој паузи сви буду спремни, организовали неки шпалир..., сви професори, ћаци,
пионири, сви су тамо били, сви ови били осуђени, да прођемо кроз тог шпалира, они су
викали, пљујући на ту децу, а било их је пуно у Гимназији српској, нисам ја једини био, ја
сам био једини у том петом разреду, али били су по двоје троје у другим,..., ја сам то
измакао, пошто нисам хтео да тамо останем, онда су ме избацили из те школе српске...
Које је године то било?
То је било 1955-56, не то је било 54-те, после Сталина, после његове смрти, ..., и
онда нисам ишао у школу те године. Мама ми је купила уџбенике и књиге да би некако сам
тамо..., али некако сам се снашао, сви у школу, а ја на пецању на Бегеј... ми је годило то,
као распуст. Следеће године, тај закон се укинуо, да деца тих политичких затвореника, да
не смеју имати... (?), и онда мама није више хтела да ме да у српску Гимназију и дала ме у
румунску школу тамо у кварту, у Фабрици. Затим помирио сам се са тиме да су ме
избацили из српскога раја..., тако да.... (-„Видиш ти Гвозденовићу! ти си завршио српску
школу, а ја нисам, мене нису хтели....“ Гвозденовић: - „Ја нисам био Кјабур“) ...
У то време тата је био у затвору. Када је он дошао из затвора?
Изашао је 56-те из затвора...
Вам је причао о томе?
Да, нам је причао пуно о томе. Из почетка није хтео, пошто је хтео да нас, некако,
штити од тога, али вратио се са здрављем потпуно оронулим и годину дана чак није могао
да ради. Затим се поново запослио, некако је почео... Проблем је био тај, да кад су они их
пустили из затвора, није било ништа званично,... и она љага је на њих остала. То није
био неки акт између Румуније и Југославије,...,неком грешком стигли у затвор. Не да им
се извини али барем нека права...чак кад је отац стигао до пензије, пошто је тад био неки
закон да ако имаш прекид у рад од више од пет година, то што си радио пре тих пет година
се брише. Он, пошто је био у затвору шест година, све се брисало за стаж.
Имали сте проблема у школи после тога? У румунској школи?
У румунској школи, после тога, нисам имао проблема,....., проблем сам био ја
сам себи,..., пошто кад нису ме тад правили пиониром, ја нисам хтео бити ни Утечист, а
кад нисам био то, нисам хтео да будем ни члан Партије.
Могли сте бити изван тога?
Да, био сам некако и горд према својој судбини .... Ја сам посебан човек. Ја сам
самоук. Ја све што сам научио, чак и у школама и на факултету, сáм сам прогурао...
Вероватно да и мој психички профил имао је последице од тога. Једно дете, од седам
година, када га шутнеш, и он не зна зашто га шутнеш, ..., не схвати зашто је он другачији
од других, ..., тако постајеш одбојан, постајеш малтене бунтовник. Ја, вероватно, да
нисам наш`о свој пут као уметник, да могу себе да изразим, ја бих био неки бунтовник,
био бих неки криминалац или тако нешто...
(М. Милин, Ц. Михајлов, Св. Кречковић, А. Милин, 2010.)

Душан Матејевић

Duşan Mateievici

„...Ја сам се јавио за реч и рекао судији да има у виду да смо ми сви млади, да
немамо никакво политичко искуство и да нисмо ништа лоше урадили. Ми нисмо имали ни

220
најмању намеру да поткопавамо државу. Такође сам их питао шта има лоше у томе што
смо читали југословенске новине? Они су нам одговорили да смо као млади „утечисти“
морали да одбацимо то, да не читамо. То су ствари које те деморалишу. Знали су да те
доведу у такву ситуацију да им кажеш било шта само да те оставе на миру...
...Узео сам уверење и отишао на факултет, одакле су ме послали у Безбедност, да
проверим да ли су они затим. Ја сам оставио папир тамо и вратио се кући. Никад се више
нисам ни распитивао, јер ми је било јасно како ствари стоје...“

Разговарамо са Душаном Матејевићем, родом из Варјаша, рођеном 1938. године...

Потичем из занатске породице, отац ми је био зидар, а мати домаћица. Основну сам
школу, од седам разреда, завршио у Варјашу, да бих после уписао Српску гимназију, три
године, како је онда било. После што сам завршио гимназију 1955, остао сам кући годину
дана, јер мој отац није хтео да ја наставим школовање, већ да пронађем неки занат,
имајући у виду да сам био јединац из занатлијске породице. Наговарао сам своју матер,
која је била утицајна особа у кући, и тако уписао Филолошки факултет у Букурешту, одсек
славистике. У оквиру Универзитета Пархон биле су разне секције. Наш одсек се звао
„одсек славистике“. Ја сам био од самог почетка повучена особа, нисам се петљао тамо где
ми није било место. На том одсеку су са мном студирали и Живко Велимировић, Мима
Керпенишан и наш покојни Борица Крстић. Ми смо били као група која је касније
страдала. Прво су почели да нас избацују са факултета, а после све остало...
Како је и зашто почело све?
Све је то био утицај мађарске револуције из 1956. године. Била су дешавања и у
Темишвару. То је био разлог и страхота тадашње власти. Ми смо, као и сви студенти у то
доба, разговарали о тим догађајима. Наша несрећа је била што је у улици Дојна, у центру
Букурешта, постојао киоск где су се продавале југословенске новине, „Борба“, „Политика“
и још неке. Ми смо то куповали, читали, и после часова у соби разговарали о томе шта је
тамо писало. Нама није било доста што смо међусобно дебатисали о томе, него смо дошли
и наставили разговоре и на факултету. Наравно, то је допрело и до ушију оних који то није
требало да чују. Ја тада нисам знао, али сам касније дочуо, да је међу нама био и један
велики непријатељ, Иван Антин, који је био доушник државне безбедности. Он је био
асистент на нашем факултету. Често је разговарао са нама, говорећи нам „оканите се тога,
маните се тога“. Мислим да је то радио под утицајем професора Живковића, који нас је
једном окупио и рекао нам „памет у главу, престаните са тим глупостима“. Но, ми смо
тада имали 18-19 година, луде године, били смо млади, неискусни. Ја нисам испунио 20
година када су ме први пут привели. У почетку нисам ни знао шта желе од мене. Стварно
не знам када су почели да нас прате. Ствар се уозбиљила у студентској години 1957/58,
тада сам ја био у другој години факултета. Неке смо испите успели да пријавимо и
положимо, неке не. Био сам избачен са универзитета са забраном да се упишем на било
који други факултет у Букурешту. Шта сам могао у тој ситуацији него да дођем кући. Није
ми било јасно шта се дешава. Родитељи су ме питали шта сам урадио, ја кажем ништа.
Шта ћу даље, ја бих да наставим студије... Дошао сам код моје Варјашанке, Анђелке
Лукин, која је познавала моју мајку, и објаснио јој ситуацију. Она је рекла да ће видети да
ли може да ми помогне да се упишем на филолошки факултет у Темишвару, где познаје
декана Стојку, старијег човека у то време. Примили су ме тако на филологији, одсек
румунско-руски језик. Много сам погрешио што нисао отишао у учитељску школу. Да сам
то завршио ја бих био кући.
Наставио сам тако школовање у Темишвару, на филолошком факултету, где сам
провео око 9 месеци и положио неколико испита. Међутим, једног дана, у априлу месецу,
дошли су код мене два човека који су ми рекли да пођем са њима, јер би волели да им
објасним неке ствари о мојим пријатељима. Становао сам у то време код мог ујака. У то

221
време, док су са мном разговарали, све су ми претурили по соби и све узели, књиге, свеске,
новине, све што сам имао. Одвели су ме у улицу Викторијеј, поред Пољопривредне банке,
тамо је некад било седиште Безбедности. Не сећам се свих детаља јер сам био врло
узбуђен, памтим само оно што ме је изненадило у тим тренуцима. Одвели су ме у један
мрачан и прљав подрум, где сам провео неколико сати, након чега су ми донели неко јело
налик на пасуљ, али црн пасуљ. Ја сам пробао само неколико залогаја и приложио, на шта
је онај што је донео храну рекао „господине, не свиђа ти се, а?“, и залупио врата. Сутрадан
су ме одвели у канцеларију и рекли да ће ту доћи још један младић с којим не смем да
проговорим ни реч, не смемо чак ни да се погледамо. Ја нисам знао шта се дешава, нашао
сам се у чуду. Увели су ме у један ауто, где сам препознао мог бившег колегу Борицу
Крстића. Нисам смео да кажем ниједну реч, јер је наоружани војник био све време уз нас.
Тим аутом су нас одвели до Букурешта. Сазнао сам накнадно да су политичке затворенике
транспортовали искључиво колима, никад возом. Раздвојили су нас и до суда нисам више
видео ниједног од њих. Сам сам закључио да су ту и Мима и Живко...можда још и
неко...Прво су ме вече убацили у неку ћелију, где сам био сам. Ја сам их само молио да јаве
мојима да знају где сам, али су ми они рекли: „ћути бандиту, седи миран тамо где си“.
Онда сам видео да нема смисла да се одупирем и ућутао сам. Провео сам три дана сам у
ћелији, да би ме после пребацили у другу ћелију са неким Чивом, како сам касније сазнао.
Ћелија је била мала, са два бетонска лежаја, две истрошене сламарице и два ћебета. И док
смо вршили нужду у нужнику гледали су нас стражари шта радимо, страшно! Онда је
почео најгори део – испитивања. Ниси знао када ће доћи по тебе. Само звук повучене
гвоздене резе на вратима ледио нам је крв у жилама. Мене је испитивао неки старији
човек, који можда није био толико груб колико је морао. Током истраге су нас стално
испитивали и нису се оканили док нам нису напунили досијее, а шта су све тамо ставили,
ја стварно не знам. Било је оно „читај и потпиши“... Ако ниси хтео да потпишеш, или ако
си виђао понешто написано што ниси урадио или изјавио, говорили су да је то други
посведочио о теби. Ја сам све то веровао јер сам се плашио, а можда нико то о мени није
рекао. Они од мене нису могли пуно тога да сазнају, па су се овезали око питања шта сам
ја тражио у југословенској амбасади. Моје колеге Живко и Тома су ишли у амбасаду, и
једном сам био и ја са њима, чисто да видим где се она налази. Ја нисам ни био унутра,
чекао сам их у дворишту, нисам ни знао шта они тамо раде. Они су ме стално питали
зашто сам тамо ишао и шта сам радио. Скоро пола године су нас тако испитивали, до
септембра 1959. године. Тада су нас извели пред војни суд. У подруму је била нека
чекаоница, да стигнеш на ред. Тамо су довели и Тому, због Живка, јер су заједно ишли у
југословенску амбасаду. Били смо на растојању један од другог, нисмо смели да међусобно
разговарамо. Четири су нас војника одвела у судницу, где сам кроз прозор видео моју
матер. У судници се окупила наша родбина, родитељи, али су све истерали напоље,
рекавши да немају права да присуствују суђењу.
Ко вас је бранио на суду?
Доделили су нам неке адвокате, али они се нису пуно залагали. Ја сам се јавио за
реч и рекао судији да има у виду да смо ми сви млади, да немамо никакво политичко
искуство и да нисмо ништа лоше урадили. Ми нисмо имали ни најмању намеру да
поткопавамо државу. Такође сам их питао шта има лоше у томе што смо читали
југословенске новине? Они су нам одговорили да смо као млади „утечисти“ морали да
одбацимо то, да не читамо. То су ствари које те деморалишу. Знали су да те доведу у такву
ситуацију да им кажеш било шта само да те оставе на миру. После мог краћег говора
гледали су ме зачуђено, пошто се то није редовно дешавало. Наравно, мој говор није
утицао на њихову пресуду. Страховао сам да нећу више видети родитеље, као што мој
колега Керпенишан није више видео своју матер, која је умрла док је он био у затвору.
Био сам осуђен на четири године затвора због деловања против режима. Накнадно

222
сам сазнао да сам ја најблаже прошао, Живко је био осуђен на 7 година затвора, а за остале
не знам тачно.
Био сам одведен у затвор Герла, близу Клужа. Сместили су ме у ћелију са десет
кревета, у којој су сем мене били само Румуни. Било је и старијих и млађих људи, сви
политички затвореници. Живели смо под сталним стресом, нису се либили да нас ударају
песницама и ногама, да нас називају стално бандитима и тако то.
Шта сте радили у собама?
Није било дозвољено да се прича гласно, само тихо. Ако би затвореник нешто
згрешио не би га пустили да седне на кревет, него би морао цео дан да шета по ћелији. Ја
се нисам могао помирити са храном. У истражном затвору, који је био један од горих, како
сам сазнао, добијали смо колико-толико нормалну храну, али у затвору је било знатно горе.
Кад преслано, кад непосољено, кад црн пасуљ, тако да се дешавало да нисам увек успевао
да поједем своју порцију. Због тога су урлали на мене:„Шта, није ти добро? Не одговара ти
шта ти држава даје због тога што си је нападао?“ Морао сам тако да одстојим по цео дан
јер нисам појео порцију. Они који су се противречили са њима пролазили су још горе.
Одводили су их у самице, без кревета, где су их хранили мамаљугом и водом по два дана,
и то кад се сете. Два пута недељно допуштали су нам да излазимо да се прошетамо по
дворишту, двојица, не више. Чуо сам да Герла и није била тако лош затвор попут Ајуда и
Жилаве, где су били тежи затвореници. Такође, каже се да се ситуација поправила након
што је Хрушчов посетио Сједињене Америчке Државе.
У августу 1961. био је издан декрет 343, по којем смо били помиловани, ми, лакши
затвореници. Провео сам у затвору две године, шест месеци и десет дана. Из затвора су
нас одвели у Клуж где су нам рекли да смо слободни и да можемо ићи кући. Имао сам
мало пара, шта су ми они вратили, тако да сам одмах отишао у Темишвар, одакле ме је ујак
пребацио у Варјаш. Мировао сам два-три месеца, након чега сам пожелео да наставим
студије. Отишао сам у Темишвар код декана да га питам да ли је могуће да ме приме на
факултет. Он ми је рекао да морам имати стаж физичког радника од око годину дана, јер у
супротном ко зна да ли ће Безбедност бити задовољна. Отишао сам код оца и почео да
радим са њим као зидар. Градили смо штале и слично. Од покојног Душана Влашчића
добио сам уверење да сам добро радио и да сам имао изванредно понашање. Узео сам
уверење и отишао на факултет, одакле су ме послали у Безбедност, да проверим да ли су
они затим. Ја сам оставио папир тамо и вратио се кући. Никад се више нисам ни
распитивао, јер ми је било јасно како ствари стоје. Провео сам тако кући још шест месеци,
након чега сам се запослио у Великом Семиклушу у предузећу за откуп воћа и поврћа.
Тамо сам радио док се нису укинули рајони, да би након тога отишао у Варјаш, где се
отворио један сличан центар. Ту сам живео 3-4 године, а после тога сам се коначно
преселио у Темишвар. Радио сам у Агрокооп, одакле сам и изашао у пензију.
Све ове године коштале су ме здравља. Изгубио сам један бубрег, све зубе, добио
сам чир на стомаку, приврмено сам изгубио слух, и тако то.
(М. Милин , Ц. Михајлов, Г. Мракић, А. Милин, 2010.)

Славко Милин
Горко животно искуство сина нашег робијаша

Slavco Milin

„...Највећи лопов, издајник и бандит је био Душан Сабљић, џабе су га неки после
хвалили и бранили. Кад су почели да хапсе титовце одмах ме је избацио из школе. Био сам
тада ђак шестог разреда. Преко пута је био интернат, где сам седео, али сам и оданде

223
био избачен. Вратио сам се у Соку, кад је дошао по мене извесни Јоцика Каплар, који је
исто био активиста и радио у АРЛУС-у. Знао је да нема ко да брине о мени, па ме је
уписао у занатлијску школу у Темишвару, али нисам добио никаква документа. Кад је
отишао у Српску школу по папире, Сабљић му је рекао: „Шта имаш ти да браниш
титовску децу?“ Овај се поплашио, па се повукао...
...Господин Томашевић је био професор и мом оцу у Соки, тако да ме је познавао.
Отишао је и он у Темишвар да покуша да добије моје папире из Српске гимназије, где га је
исти Сабљић..., који је глумио великог комунисту, упитао да ли намерава да ради и даље у
настави? Повукао се уплашен и овај човек, тако да нисам више наставио школу јер нисам
имао како. Било нам је врло тешко, није имао ко да нам кува, живели смо врло тешко...“

Налазимо се у дому Радована Милина, сина Славка Милина.

Када сте рођени?
Рођен сам у Соки, 1940, од оца Славка и матере Наталије.
Како је ваш отац утекао са руског фронта?
Добио је право на одсуство од више дана јер му је било јављено да ми је мајка
болесна. После тога се више није вратио на фронт. То је било 1942. године. Додуше,
вратио се, али су баш тада Руси разбили фронт на Криму, где је био његов штаб. Он је
постао дезертер, и неко се време крио у Соки. Направили су у штали дупли зид и тамо се
сакривао. После тога је побегао у Шенђурац, код родбине, али га је неки из Банлока
ухватио и одвео назад у Предеал. Тамо му је командир, повратник са совјетског фронта,
рекао: „Србине, ми се сада последњи пут виђамо. Ја знам да ћеш ти чим стигнеш кући
побећи код Тита, у партизане. Али ако те живог будем видео, убићу те пиштољем“. Отац
ми је рекао да му је тај командир „прочитао мисли“, што би се рекло, јер је он управо то
намеравао да уради. Док је био затворен дошао је код њега господин Јуначки из Соке, који
је потплатио жандара и тако га ослободио.
Уз помоћ неких пријатеља побегао је у партизане, у Југославију, у Барању, где се
борио на Сремском фронту.
Шта је било после рата?
Многи наши људи, поготово из Соке, који нису имали земље, остали су тамо после
рата. Добили су немачке куће. Мој отац је добио и неки чин у партизанима, али не знам
тачно који. Он није баш волео да ради земљу, тако да га то није занимало. Био је
организован у то време Антифашистички фронт Словена у Банату, где су били скоро сви
бивши партизани који су ратовали. Центар нашег краја био је у Соки, а ту су припадали
Толвадија, Дента, Шенђурац...Чика Стева Лепојев је привукао и мог оца, они су били као
браћа. Прво је добио неко радно место близу Денте, на некој фарми. Тамо се родио и мој
брат, Жива, а матер ми је умрла. Отац се оженио другом женом из Малог Гаја. Био је тежак
живот на фарми, брат ми је исто умро као дете. Касније су оцу доделили стан у Дети, где је
данас књижара. Ја сам касније живео код деде у Соки, где сам чуо једног дана да Славка
воде у Темишвар, у жупанијски савет. Добили смо стан у згради префектуре, на трећем
спрату. Мој отац је постао заменик префекта Которе, а имао је функцију и у руководству
ССКДУР-а.
Ја сам школу започео у Соки, а наставио у Темишвару, где ми је наставница била
госпођа Фенлачки.
Када је био ухапшен ваш отац?
На крају школске године 1950, а суђење је било 1951. Ја сам у то време био на селу,
на распусту, као ђак Српске гимназије. Сећам се да смо те године спремали неку
представу, а ја сам играо улогу брице. Након тога ме у школи више нико није звао Радован,
већ „мајстор брица“. Тако ме је звао и професор историје и географије Ђура Петровић.
Највећи лопов, издајник и бандит је био Душан Сабљић, џабе су га неки после хвалили и

224
бранили. Кад су почели да хапсе титовце одмах ме је избацио из школе. Био сам тада ђак
шестог разреда. Преко пута је био интернат, где сам седео, али сам и оданде био избачен.
Вратио сам се у Соку, кад је дошао по мене извесни Јоцика Каплар, који је исто био
активиста и радио у Арлусу137. Знао је да нема ко да брине о мени, па ме је уписао у
занатлијску школу у Темишвару, али нисам добио никаква документа. Кад је отишао у
Српску школу по папире, Сабљић му је рекао: „Шта имаш ти да браниш титовску децу?“
Овај се поплашио, па се повукао. У међувремену моја је тетка чула шта се десило, дошла
је и ме одвела у Рудну. Ту су били професори господин Томашевић и Анђелка звана Ђека.
Господин Томашевић је био професор и мом оцу у Соки, тако да ме је познавао. Отишао је
и он у Темишвар да покуша да добије моје папире из Српске гимназије, где га је исти
Сабљић, из кулачке породице из Сенпетра, који је глумио великог комунисту, упитао да ли
намерава да ради и даље у настави? Повукао се уплашен и овај човек, тако да нисам више
наставио школу јер нисам имао како. Било нам је врло тешко, није имао ко да нам кува,
живели смо врло тешко. Сва срећа што је деда имао свиње. Такође, имао сам среће што је
после тога по мене дошао Јоца Милин, који ме је одвео у Дету и упитао шта волим да
радим. Ја сам одабрао тишлерај, јер сам знао да намештам и куцкам, па сам тако 1. априла
1955. отишао у Дету код господина Секереша, то нећу никада да заборавим. Био сам
„ђаволско“ дете, доста проблематично. Радио сам са неким Нођом. Код њега су стално
долазиле муштерије, па је он излазио са њима напољу. Ја сам једном сео и почео да сечем
нешто, али ми је у тренутку непажње склизнула шака и – оде прст! Мађар да ме поједе!
Срећа што је болница била близу, па су ме брзо одвели. Упркос свим глупостима које сам
радио Секереш ме је заволео, постао сам његов најбољи човек. Убрзо сам постао и шеф
преко осталих вршњака.
Године 1959. се основала и код нас омладинска организација Комунистичке партије
(УТЧ). Ми смо били у то време део такозване „кооперације“. У почетку сам седео по
страни, нисам се мешао, али сам касније чуо да ће примити и мене у УТЧ. Био сам врло
срећан – коначно и мене негде да приме! За кратко време сам постао командант.
Организовао сам разне акције, вадили смо песак и слично. Године 1964. основала се и код
нас партијска организација, тако да сам и ја ушао у партију. Добошан је био први секретар,
а његови људи Золер, Мишков, Унгуреану...Додуше, у то време се теже постајало чланом
партије. Имао сам велику трему када сам ишао на пријемну седницу. Да није било чика
Мише Мишкова не знам ни да ли би ме примили, јер сам почео да се збуњујем. Касније су
силом учлањивали људе у партију, али у почетку није било тако.
Није прошло много времена, три-четири недеље можда, када су дошли да ме питају
да ли желим да будем секретар партије, јер су претходног избацили. За мање од 20 дана
постао сам од кандидата секретар! Ту сам функцију обављао 16 година, док ме није
сменила моја прија.
Како је било кад је ваш отац дошао из затвора?
Било је то 1956. Ја сам радио у тишлерају. У току једне паузе ушао је у радионицу
чика Гига и рече: „Радоване, хајде да видиш ко је дошао“. Ја изађем, кад оно – Славко.
Једва да сам га препознао. Било је велико весеље, отишли смо одмах у Соку, а он ми је
поклонио ручни сат „Докса“, којим сам се много поносио. Одвели су га после тога у Арад,
на такозвану рехабилитацију, где је провео 2-3 недеље, да би се после тога поново вратио у
Дету. Ту се запослио исто код Секереша, јер је у затвору радио као тишлер. На том је месту
провео пуно година, а касније је, са Јоцом Милиним, радио као магационер на силозу
близу железничке станице.
Био је дакле добро примљен, није имао проблема...
Није имао проблема након изласка из затвора, био је добро примљен. Ја сам био три
137
ARLUS, Asociaţia română de legături cu Uniunea Sovietică. Similar a fost ARIUG, Asociaţia vizând legăturile
cu Iugoslavia.

225
месеца у партијску школу, у улици Песталоци у Темишвару. То је била 1980. година, кад је
умро Секереш. Њега су многи поштовали и ценили, јер је био праведан човек, имам пуно
успомена о том човеку. Ишао сам да крадем јабуке и грожђе у комшилуку, у дворишту „7
Новембра“[локално предузеће н. н.], што је он строго забранио, Једна ме је баба ухватила
на делу, али ме није препознала. Но, Секереш је то ипак сазнао и испитивао поводом тога,
након што је неке шегрте ишамарао пре мене. На питање да ли сам ишао да крадем воће у
„7 Новембру“ ја сам одговорио да сам био у „8 Новембру“. Сви се почели да се смеју, и
тако сам остао некажњен.
(М. Милин, Св. Кречковић, А. Милин, 2010.)

Вида Недић

Vida Nedici. Contribuţie la un posibil portret istoric

„Romania. A fanatical Communist in Prison

Source Paris: A French citizen who spent several years in the prisons of RPR and who
herself met Nedici in the prison of Mislea. Source is believed to be completely reliable.
Date of Observation: Until beginning of August 1955
English Summary: This is the sad story of a young Communmist woman, imprisoned for
life in Mislea. She allegedly used to spy for Tito at the Bucharest Ministery of Interior. When
she was caught, she was sentenced to death; her verdict was commuted to perpetual har labour.
Although she has been in prison for several years, Nedici still declares herself to be a fanatical
Communist.
Evaluation Comment: This is probably one of the cases of Yugoslavs still detained in
Romanian prisons about which the Yugoslav press recently complained. The amnesty for foreign
citizens sentenced or detained in the RPR was issued on September 25 1955.

Cazul comunistei Vida Nedici

Născută în localitatea Becicherecul Mic de lângă Timişoara, Vida Nedici a fost
câştigată, încă din frageda sa tinereţe, de către propaganda comunistă. La intrarea ruşilor în
ţară, când avea aproape 17 ani, ea a intrat în poliţia din Timişoara; pe urmă în serviciul
Securităţii din acelaşi oraş unde s-a făcut recunoscută drept o comunistă fanatică şi avea o
reputaţie de zbir în cadrul anchetelor ce la ducea ştiindu-se că ea bate teribil.
Pentru toate aceste merite, având şi 4 clase de liceu sau comerciale, [originară dintr-o
familie înstărită, tatăl ucis de ruşi iar mama şi sora mai mică peste ani crunt persecutate,
deportate în Bărăgan şi deposedate de bunuri, supuse la un trai de umilinţe şi lipsuri. observ.
M. Milin], Vida Nedici a fost mutată la Bucureşti în Ministerul de Interne. In anul 1948 ea avea
gradul de locotenent la acest minister şi se ocupă de chestiunile iugoslave anchetând pe
cetăţenii de origine sârbă ce erau acuzaţi de spionaj sau de a fi ostili regimului.
Odată înfăptuită ruptura dintre Tito şi blocul comunist , Vida Nedici a devenit titoistă,
fără ca autorităţile române să fi bănuit acest lucru. Ea a continuat să lucreze la Minister până
în anul 1950 în luna iulie când a fost arestată sub acuzaţia de trădare şi spionaj. In tot acest
timp, îi mergea vestea de „teribilă anchetatoare” mai ales pentru bătăile şi metodele de tortură
ce le aplica acelora ce intrau pe mâna ei.

226
 In realitate, când bătea şi maltrata pe cei ce-i ancheta, ea îi învăţa ce trebuie sau nu să
declare pentru a li se uşura soarta şi a nu permite descoperirea altor persoane din reţeaua de
spionaj sârbă.
Dar într-una din zile un sârb a fost interogat de un alt ofiţer anchetator şi, acest sârb
neştiind cine îl protejează, a vorbit prea mult şi în felul acesta, Vida Nedici a fost demascată;
aceasta, deoarece sârbul declarase că organizaţia lor are pe cineva la Ministerul de Interne
care-i apără.
Din acel moment Vida Nedici a fost pusă sub observaţie şi într-o zi i s-a încredinţat spre
anchetă un nou sârb prins în organizaţia lui Tito. In timpul anchetei însă, un nou anchetator a
asistat la interogatoriu, el cunoscând limba sârbă, fapt ignorat de dânsa. El a auzit astfel cum,
printre palmele ce le aplica Vida Nedici, ea dădea sfaturi prizonierului despre ce trebuia sau nu
să spună. Imediat ea a fost chemată într-un alt birou şi arestată pe loc; astfel că, din
anchetatoare a devenit anchetată.
Peste câteva zile a fost arestată şi o verişoară a ei numită Olga Martinov care era
funcţionară la Securitatea din Timişoara. Aceasta făcea mereu cursa Timişoara – Bucureşti şi
Vida Nedici transmitea prin intermediul ei tot felul de dispoziţii şi informaţii.
După terminarea anchetei Vida Nedici a fost judecată de un complet prezidat de către
generalul Petrescu şi condamnată la moarte dar pedeapsa i-a fost, ulterior, comutată în muncă
siulnică pe viaţă. Olga Martinov a fost condamnată numai la 20 de ani temniţă grea pentru
motivul că nu avea decât 18 ani.
După proces Vida Nedici a fost ţinută la Ministerul de Interne unde a fost întâlnită de
către sursa noastră şi numai în anul 1954 ea a fost trimisă la închisoarea de la Mislea unde se
găsea în cursul lunii august 1955.
In închisoare ea avea tot timpul o atitudine foarte demnă fiind admirată de către
celelalte deţinute pentru aceasta deşi aveau frică de ea fiind socotită drept o informatoare. Faţă
de conducerea închisorii ea avea o atitudine extrem de dârză. Era o comunistă fanatică şi a
declarat că va rămâne întotdeauna o comunistă.
Lua adesea partea deţinutelor contra diferitelor măsuri luate de direcţia închisorii şi
pentru această ţinută era chiar pedepsită cu închiderea în carceră sau ‘gherlă‘.”

227
 Faximil

[Open Society Archives, Budapest, Fond Romanian Collection (Radio “Europa

Liberă”), Box 87, no. 2906, 28 noiembrie 1955, f. 1 – 3]

Случај комунисткиње Виде Недић

Рођена у Малом Бечкереку крај Темишвара, Вида Недић је још у раној младости
била привучена комунистичком пропагандом. По уласку Руса у земљу, sа непуних 17
година, ступа у полицију Темишвара, затим у службу Безбедности града, где слови као
фанатична комунисткиња, била је и чувена као жбир, приликом ислеђивања, наводно
жестоко је тукла.
Захваљујући свему томе, Вида Недић која је имала довршена четири разреда
гимназије или трговачке школе, [потиче из имућне породице, оца јој убијају Руси, а мајка
и млађа сестра потом доживљавају страховита понижења, депортоване су у Бараган,
одузета им је имовина и живе у беди и немаштини – прим. М. М.], одлази у Букурешт у
Министарство унутрашњих послова. Године 1948. већ је била поручник у том
министарству и бавила се југословенским питањима, саслушавајући грађане српског
порекла оптужене због шпијунаже или неслагања са новим режимом.
Раскидом Тита са комунистичким блоком, који је уследио, Вида Недић постаје
титовац, а да то румунске власти нису докучиле. Она је и даље радила у Министарству
све до 1950. јула месеца, кад је ухапшена и оптужена за издају и шпијунажу. Све то
време словила је као „стравични иследник“, поготову због батинања и примењених
метода мучења страдалника који би ушли у њене шаке.

228
 У стварности, кад би тукла и злостављала испитанике, она би их учила шта
треба или не треба да кажу да би лакше прошли и да не би открили друге особе из
српске шпијунске мреже.
Једнога дана неког Србина је испитивао други иследник и поменути Србин, не
знајући ко га штити, казао је више но што треба и на тај начин је Вида Недић
откривена; Србин је признао да њихова организација има некога у Министарству
унутрашњих послова ко их штити.
Од тога тренутка Вида Недић је била под присмотром и једнога дана јој је
поверено анкетирање новог ухапшеног Србина из титовске организације. На испитивању
је присуствовао и други иследник, који је знао српски, а то њој није било познато. Тако је
он открио да је Вида, међу шамарима, саветовала затвореника шта треба, а шта не
треба да каже. Одмах је позвана у другу просторију и ухапшена, па је од испитивача
постала испитаник.
После неколико дана ухапшена је и њена сестрица Олга Мартинов, чиновница у
темишварској Безбедности. Она је стално путовала на релацији Темишвар – Букурешт и
Вида је по њој слала сваковрсне налоге и обавештења.
По завршетку анкете Види Недић је судило веће којим је председавао генерал
Петреску и осуђена је на смрт, али казна јој је касније преименована на доживотни
присилни рад. Олга Мартинов је осуђена на „само“ 20 година тешке робије из разлога
што јој је било само 18 година.
После суђења Вида Недић ја задржана у Министарству унутрашњих послова где
ју је састао и наш извор података и тек 1954. године одведена је у затвор Мислеа, где се
нашла и 1955. године.
У затвору је све време имала став вредан поштовања и остале затворенице су јој
се дивиле мада су је се и плашиле, сматрајући је цинкарошем. Веома се дрско понашала
према руководству затвора. Била је фанатична комунисткиња и изјавила је да ће увек
остати комунисткиња.
Често је била на страни осуђеница кад би руководство затвора предузимало
какве мере, па је због тога чак и кажњавана заточењем у самици или „герли“.

[Open Society Archives, Navedena signatura…]

(М. Милин, А. Милин, 1996.)
Љубинка Нецин Ифрим

Liubinka Neţin Ifrim

Ljubinka Neţin Ifrim, prietena din copilărie a Videi Nedici, din Becicherecul Mic. A
pătimit, elevă de liceu, tot calvarul închisorilor comuniste cu privaţiunile lor, una obsesivă
pentru toată viaţa: imaginea mamei smulsă de lângă ea şi azvârlită în noroiul drumului de ţară,
apoi şi moartea timpurie a mamei sale, căreia i-au răpit unicul copil. Când scriu aceste rânduri,
aflu că s-a sfârşit şi ea, lovită iremediabil de moartea, în suferinţă şi nedreptate, a prietenei
Vida. O evocare despre Pavle Stojanov, Vida Nedici şi prăbuşirea definitivă a unei lumi, a
iluziilor sârbeşti şi iugoslave la noi.
Paja (Pavle) Stojanov a urmat Liceul Piarist din Timişoara. S-a distins printre ceilalţi,
spirit întreprinzător, energic şi activ, adevărat lider al tineretului sârbesc. Strâns legat, de la
început, de cei de la Ambasada din Bucureşti. S-a manifestat, deschis, împotriva Rezoluţiei
antiiugoslave. În pericol de a fi arestat, s-a refugiat în clădirea ambasadei. Cu identitate falsă, e
scos din clădire şi cu un tren special trimis la Belgrad. Conversează cu Ljubinka: „- Ştii cum a
fost? Nimeni nu ne-a judecat, de fapt! Ci noi, între noi, Tu! Tu! Tu!...Tu afară! Tu înăuntru!” Nu
are nici copii, soţia sa e o bosniacă. A murit de vreun an, de altzheimer. Soţia i s-a îmbolnăvit,

229
fractură de şold... s-au umplut de viermi, de furnici... I-au înmormântat vecinii, pentru
apartament. S-a dezamăgit de Tito: „Tito a încetat să mai fie un comunist adevărat. Nici faraonii
nu trăiau aşa cum trăia el!” La senectute singurele clipe de bucurie erau când vorbea cu
românii: „Mergea să-i caute pe românii care veneau cu autobusul, vorbeşte, vorbeşte şi e atât de
fericit!”, mărturisea soţia lui.
Vida Nedici s-a pătat pe un drum uscat. Ceea ce a făcut Vida n-a fost în stare nici Paja
[Pavle Stojanov n. n.] ori altcineva. Spunea: „Am ridicat o întreagă categorie de oameni la
rangul de generali!”... Şeful ei la Bucureşti era un evreu(?). Acela i-a şi salvat viaţa: „Te-am
salvat motivând că mai avem nevoie de tine, din cauza emigranţilor!”... „ Ce povestesc românii,
că ea a bătut, aşa... Sunt născociri de-ale legionarilor şi de aceea s-au şi extins repede.”...
„Când au preluat-o în Iugoslavia s-a decepţionat de tot, deoarece nu s-au purtat cu ea cum se
cuvenea... la început a stat în chirie... cu chiu cu vai a primit o locuinţă mică... şi pensia i-au
micşorat-o... Organele i-au jefuit apartamentul, era la piaţă, i-au luat toate actele doveditoare
pentru o categorie superioară de pensie... Acum este complet oarbă... [A murit, de câteva luni,
n. n.]”... „Aşa, era extrem de dezamăgită, din această cauză nu a vrut să vă spună nimic. Zice:
Nu mai cred în nimeni şi nimic... se poate întâmpla orice!”... „Acum, că a avut măcar puţină
dreptate! A avut însă din plin!”... „Şi eu am avut de gând să las totul şi să plec... Pe mine însă
nu m-au primit!”...
Şi-a depus dosarul de compensaţii pentru suferinţele îndurate. Nu a apucat să mai vadă
vreun ban. A murit, strivită de boli şi nedreptate, veghiată în zilele ei din urmă de prieteni,
urmaşii din familia altor prigoniţi în comunism, preoţii Milan Nicolici şi Milorad Ilici.

„Паја [Стојанов] је завршио Пијаристичку гимназију...

Пијаристичку, то је била једна од најбољих?
Да, једна од најбољих... и ту је Паја завршио и онда су дошла мало бурнија
времена, онда је он радио у Савез, овде код нас, Срба...
Да, он је био јако активан...
Паметан, ... Врло проницљив, онда...
45. су се организовали ... или... је некако био на челу омладине...
Јесте...
То су били најрадикалнији за југословенску ствар...
И ови из амбасаде су стално долазили у контакт с`њим... онда је он то причао о
Банату и ту смо наљутили Румуне и тако... а то није било истина...
Има свашта, има документа о томе...у Београду.
О том? Па сад, у сваком случају, Паја је био паметан и видео је, можда је први
осетио и казао: „Стоп!“. Не могу сада да се сетим име оном ко је био у Југословенској
амбасади који је њега оценио...
Oн је био њихов чиновник?
Југословен... и тај је вероватно одговарао за ...
За безбедност и те ствари... Зец је био...
Да, Зец, Зец, код њега је био... и Зец ал`, још један... онда је он потписао против
Информбироа. Паја је имао шефа Негруловића, који је требао да потпише да је затим или
није...
Да је био за Стаљина...
Стаљин је распустио амбасаду и оду... ондак доведу Пају и... сад проблем... код Румуна
чеку да га ухапсе, Пају... пошто он још није био сређен са држављанством…
Они су га запослили у амбасади?
Да, Југословени... Југословени га запослили у амбасади... и онда он је напустио све
овде... Он је био тамо неки шеф... и онда, Југословени га тражили тамо... он је отиш`о тамо и

230
радио у амбасади... и сад, како да га извуку, шта да раду? Ал`, не сме ни да изађе, ће да га
хапсе...
Он је био у амбасади?
Да... и сад, метну му бркове и га обуку у неко војничко одело, као неки аташе или тако
нешто... и тако га прошверцују и га извуку из амбасаде...
Из зграде?...
Из зграде и га пошаљу за неки специјалан воз, шта је било, да га пребацу за
Југославију. То је отприлике... али кажем, он је у тој амбасади... ја сам, онда, била једном у
посету, тако, он ми изгледо најпаметнији и изгледо ми да је он имао ту највећу функцију.
Имате право...
Да, имам право...
И мени је тако изгледао...
Ја тако мислим иако сам ја тад била млада... а то одмах видиш како неког цене, како му
се опходе... проницљив..
Човек од акција...
Врло интелигентан... И сад шта се дешава?... он се враћа сад у Југославији и ту ... јел,
питам ја: „Шта радиш ти у Безбедност у Министарству унутрашњих послова?“
То разговарате ви са њиме? Где?
У Београду...
Још се могло ићи у посету?
Не, не, то је после много година, много касније... умрла му мати, па отац, па је он
тражио да дође.... јер на крају, ма`н шта да је радио, шта је... опет до помирења је дошло...
знате они су се помирили... оно што није могао да заборави никад и каже: „Ау! мајку`му, па то
је најгори...“.... Ја питам: „Пајо, како, шта је било?“, ....па каже: „Знаш како је било?... Нико
ни` нас је судио, него, ми међу собом... Ти! Ти! Ти!... Ти напоље!, Ти унутра!“... Тако ми
показо... Ја кажем: „Како то, бре? Шта је то?“, он каже: „Јесте, тако, тако је било...“ , и између
њима, мало њих је остало... и никад није хтео да говори, него његова жена Драгица, ми каже:
„Хеј! Само један је већи од њега...“... Али се он разочарао....
Он има децу?
Нема... Жена му је Босанка... Да вам кажем какву је смрт имао... недавно је како је
умро, нема ни годину дана... Алцхајмер и она се разболе, скрје ногу, кук... скоро напунили се
црви, мрави... нешто неописиво... Он и више није био нормалан... И онда, шта је радила
Драгица... је звала станаре испод ње и направила на брзаку неки акт да их ови сахрану...
Комшије?
Комшије да их са`рану... нешто страшно... а, те комшије, тако се сету, па им добацу
тако нешто јело, нешто страшно... Рада Панић је комшија његов... кућа до куће су били... и
Рада је добио тако исти стан као што је и Паја... то је било Министарство унутрашњих
послова, на Новом Београду... а он тамо имао је једну сестру и та сестра имала је кћерку... он
је мени слао редовно Илустровану Политику, годинама, кад нико није имао...
Писао је и о Румунима?
Да, да... био је јако сретан, уживао је, волео је да говори, његова жена каже: „Јао! Иде
па тражи Румуне који долазе аутобусом, па говори, па тако је сретан... носталгија. Он је
био на крају разочаран као и сви...
И с`разлогом?
С`разлогом, што ништа није било истина... Све своје најбоље је уложио у нешто што,
можда, није вредело..., знате? Да.... После се разочарао и у Тита, па онда каже: „Па,
мајку`му... па, шта је то сад?“. То је на неправди Бога... Ранковића су избацили, није био крив
ништа.... И после, Тито више није ни био комуниста... Фараони нису живели тако као што је
он живео... И ту се он разочарао и тако... али, у последње време кад је долазио, мало, мени ни`
се допало како он, једно исто понавља некол`ко пути: „Пајо, си ми читао ту буквицу“ кажем,
„...три пута“. То је Алцхајмер...

231
 Али, толико је био везан, у последње време да... један – два, ево га... доста често
долазио, код мене је долазио највише...
Једном сам га видео код госпође Виде...
Да, моја другарица... није хтела да вам да ништа... знате... уплашена...
То је била средина деведесетих година, `94, `95, ту негде...
Господине Милин, знате шта се још десило? Вида је тако накаљала на сув пут... Шта
је Вида урадила... Ни Паја, ни нико... шта је Вида урадила. Како је Вида њима дала... „једну
категорију сам дигла на ранг генерала, свих...“, јер кад су они дошли са таквим
информацијама одавде... ал` од кога? Вида је била главни секретар шефа Безбедности у
Букурешту. Шта причају ту Румуни, како је она тукла, како... Она личила да туче? То су
леђионари измислили, ту причу и тако брзо је то ишло...
Да је компромитују...
То, њу, јако заболело. Она је тамо била главна, а шеф је био један Јеврејин, а видиш...
тај Јеврејин јој је спасио живот...
У Букурешту?
Да... Он је био шеф Безбедности... 5, 6 година, 7, кол`ко је она седела у затвор... била је
осуђена на смрт... када се отвараду врату... мисли... сад ће да је...
Убију...
Да... Она је срела њега, сад ту, од кад су слободни и му захвалила.. она је питала: „Како
је он њу спас`о?“ и онда је он казао: „Спасао сам тако што сам мотивисао да ти си потребна
ту, због емиграната“... јер, емигранти су долазили, па је Вида превађала... Она, када су је
пребацили у Југославији, се разочарала пуно је`л, нису се понашали као што треба... нису јој
дали све... прво је седела у кирији... па једва су јој дали малог стана... па и пензију јој дали
мању... и ту се она с`њима посвађа. Онда, две године, она није добила ни један Леј (Динар).
Нису јој дали...
Срби?
Срби. Онда`к је издавала собу Арапима, само да преживи....
Тако су утукли мањину... најурили их на све стране...
Тако смо настрадали, горе него Јевреји... Да, да, да... Сирота Вида... две године није
имала шта да једе и страшно је... тако се разочарала... Онда`к, шта су радили? Су јој разбили
стан и покупили све акте... Безбедност... Она је отишла на пијаце, они је пратили и разбили,
отворили су и узели све њене акте што је имала, личне... не знам где су требали да је уврсте и
шта да јој дају... и тако она је тако разочарана, зато није ни хтела да вам да ништа. Каже:
„Више не верујем ником и ништа... све је могуће...“. Сад је слепа комплет.... и неки Косовци
са Косова који немају стан, глед`у је за тај стан... и тако... ни не знам ко су у ствари ти...
[Рада]Панић каже: „Отвори! Доносим ти од твоје другарице Љубинке, поздрави и све...“, она
каже: „Где је Љубинка?“, каже: „Ће да дође...“. Шта да идем? Шта сад да видим? Покор,
трагедију? ... Нема никог она сада тамо, сама, нигде никога... тек, не да` ти Бог... страшно!
Чујем то, како један прича како га тукла... а где је била Безбедност? Па каже: „Безбедност је
била у Нептун...“, кад је била у Нептун Безбедност? Да, глупости... па, како је она тукла... како
је њега тукла, а она каже: „Јел`, тебе сам тукла?“, „Не, мени каз`о онај..., онда, онај други
каз`о...“. Толико је патила због тога... и тако да све то се скупило и у никог нема поверења.
Сад, да је имала право мало, је имала пуно... Ја сам отишла... Ја сам хтела све да манем и да
одем... Мене нису примили...
За Југославију?
За Југославију... У Букурешт сам чекала… Арса Милатовић је дошао и каже: „Не...
oдбија ти се...“
Арса, ко је био?
Амбасадор. Ја сам онда била са мужем, мојим. Он је био Румун, ал` је био фер и волео
Србе... кад је био онај попис... а, он Србин... Ту смо ми отишли... и сад све ће да манемо и ће
да идемо...
Кад је то било, `60-тих?

232
 Отприлике тако, да... и ће да идемо тамо... ми волимо то... ја сам то желела и волим
Југославију... Кад смо отишли, смо чекали... пљушти нека киша, у амбасади... Румуни нас
контролишу на улаз и нас јуре на улици, у Липскани: „Vă rog buletinele d-voastre...!”, кажем:
„N-am făcut nimica...“, „N-aţi făcut nimica, numa daţi-mi”. Сигурно, те прате... ја одмах кажем
то... и то..., идем легално, онда је требало да дају Румуни прво отпуст из државе... И то сам
добила од Румуна... У двориште, у амбасаду, чекамо и амбасадор, господин Милатовић каже:
„Знате шта? Идите кући... и будите лојалан грађанин Румуније, је`л сте чули? Има нас
доста... Доста ми је вас...“, и се окренуо... и збогом. Знате шта је, г-дине Милин? За мене се
окренуо свет... ти затвори, та Жилава и где сам све пролазила, ни` ми били тако тешки као
ово..., мож` да мислите, ...(?) оде. Више не знам... кад смо долазили авионом кући, нисам
ваљала за ништа... и онда сам се тако разочарала, ваљда најстрашније у животу. Цео свој
живот посветиш... не знам, шта сам била у стању за Југославију... да сам гледала свој
посао... ја сам била сеоско дете..., да сам гледала свој посао и да сам завршила школу...
Ови, данашњи, не разумеју то... и како се тада доживљавало то...
И како смо ми волели ту Југославију...
Како сте се ангажовали за то... и како се патило због тога...
И каже онда, он, мени: „Будите лојалан грађанин и идите кући“. Ту, мени се
окренуо свет...

(М. Милин, Ц. Михалјов, Г. Мракић, А. Милин, 2010.)

Рада Панић

Rada Panici

Разговарамо са?
Чика Радoм Панићем
Рођени сте?
1925... у Белобрешки... Тамо сам провео 50 година... Кад су почели да ме гњаве... да
ме газе на врат... да нисам могао више да дишем... онда`к је дошао неки Крстић Цветко...,
он је ишао са`с... она је била учитељица... Ана... и некога Жарка Милојића жена,
учитељица била... после су се они раставили... Дошли код мене и каже, Цветко: „Знаш шта,
чика Раде? Ако хоћеш да ти буде лакше и боље, упиши се да си Румун...ето, гледај мене у
булетин...“, он се звао Флоријан Крстић... „... ја сам се уписао као Румун...“, рекох: „ Ја
сам дао реч, ја сам био партизан овамо, дао сам реч њима и оно што сам њима говорио, ја
не могу да погазим, па макар да ме земља поједе одмах...“ и сам одбио.
Када је то било? Седамдесет и неке?...То, што он каже...
То је било шесдесетих година...
Причали сте ми да вам је отац био шумар...
Јесте! Он ме је повезао са партизанским одредима... Кажем вам да су долазили код
нас кући... ми смо им набавили хране...и онда дођу два момка и ја сњима ишли преко, да
не би ишли путем и долазили... ту су били жандари, поред нашег села... и да не би
приметили... идемо до шуме...
Иза куће, горе?
Горе, иза куће и преко пута шуме су пролазили... у Радимску шуму су живели
партизански одреди...
Из Југославије су били, партизани? Срби су били?
Да, да, Срби су били...
Можете, мало, да ми дате неке податке? Ко су их организовали... чете, командир

233
је био?
Био је ...
Не сећате се више?... Када је то било? `43, `44? Или још и раније?
Раније..., је било `42, `43... Када су они дошли у окупирану Југославију, нису могли
да се задрже тамо па су прешли овде...
Како је румунска власт...на то поступила?
Па, и они су Румуни помагали...
Да нису затворили очи, не би то могло да буде...
Јест`... помагали, али нису толико... кад су морали онда`к су ударили на
партизански одред... онда су морали да се повуку.
Ишли су у наш Банат, да кажем тако, преко Дунава, са ове стране... ишли су још и
у друге крајеве или, само ту у Локву?
Ту се скривали, у Радимску шуму и у Локву...
Ал` нису даље, тамо... према Алмажу и у Локву?
Нису никакве акције предузимали, партизана према Румуна...
Више су се склањали ?...
Јесте...
И онда, како сте ви стигли са њима?
`43, кад је одред већ имао снаге, у Ковину, у Великом Гају, тамо према Вршцу, ту су
они почели да се организују... и каже: „Сада ћеш да будеш наш...“, а ја...
Једва сте чекали...имали сте 17, 18 година!...
Да, измећу 17 и 18 година... мого` сам да носим пушку без бриге... и све тако је
било све до.... смо били у борбу за Вршац..., онда око Панчева... ондак кад је било на
Београд, ми нисмо били... ми смо се вукли више овде, према Војводини... у Зрењанину, у
те крајеве... и кад су дошли Руси ондак смо се заједно с њима, ујединили... Онда смо
имали снаге, добили смо више оружја... и тако смо ишли даље... на Сремски фронт... Тамо
је било... покољ... само, шта да радиш?... ми млади, али... били су и старији људи од нас...
Тамо су четворо, из мојега села, погинули на Сремски фронт... Сећам се једанпут, морали
смо [да се] се сакријемо у једно село, а Немци су дошли преко нас,... онда, смо сишли у
један подрум... тамо је било пуно вина, доле... Они нису смели да сиђу, пошто је било пуно
вина доле, на земљу, просуто. Разбили [смо]бураде да не би могли да сиђу доле... и онда су
се они повукли...(?) Али, народ, цео... последње парче леба... (давао је партизанима...) Јако
су држали на нас... Ондак су биле јаке борбе на Сремски фронт... били су у Барању... ту
смо свуда ишли... кад се завршило, све је било добро... Кад је био крај рата, ондак наша
бригада се повукла у Осијек...
Која бригада је била?
Дванаеста... Војвођанска... смо се повукли у Осијек... тамо има Горњи и Доњи Град,
у Осијек... а на среди, су касарне... тамо смо били ми... и кад смо ми стигли тамо, Руси су
одмах послали њихове политруке, ученике, који нас проверавају... и док су нас они
извежбали, изваде 12 нас из бригаде... каже: „Хоћеш ти да будеш Србин?“, рекох: „Како да
не! Шта ме ти још питаш!?“, каже овако: „Ако хоћете да Србија постане нешто...
Југославија... ви морате да будете у првим редовима и не можеш да кажеш никад „Нећу!“,
а, ја ти не постављам питања (задатке?) која ти не можеш да извршиш...“, рекох: „Хоћу! Ја
сам зато и дош`о...“
Тамо вас спремали Руси?
Руси... ал`, заједно с нашима... јер, су они с почетка са српским...
Рат је већ био готов?
Био готов...
То је било у јесен `45?
Јесте...`45... И онда, су нас спремали...

234
 Ако се не варам, ја знам да су се августа вратили бивши партизани, кућама...
неки...
Па да...
Ви сте остали?
Ми смо остали... ко је хтео да се врати, могао је да се врати...Нас, младе, су хтели
они да подигну, да праве нешто од нас,... и тако смо ми ишли у школу ... у Београд и у
Кијев...
Каква је школа била, политичка?
Политичка школа... за кадрове... Све то ми каже један: „Знаш шта? Гледај у мене!“,
ја гледам, „...ти можеш да кажеш добро вече или добро јутро, ал` да не кажеш ако си
издајник...“... Па, ја и данас моја реч је светиња!... Ја сам одавно научио, ја не могу да
погазим то... макар да мене нема!... и ондак, то је све ишло... био неки поред мене, неки
Ђока Стојиљковић... мени су дали овај део: Панчево, Вршац, Бела Црква... а њему су дали
Пожаревац, Велико Градиште и Голубац... и све је то добро ишло, док једног дана он каже:
„Знаш шта? Ја сам се оженио са једном девојком, па ћу да видим да`л ћу да останем овде,
ил` нећу...“ и није ми се свиђало... Прешао Дунав, преко села Кусић, и вратио се у
Румунију... и онда је ушао у румунску Безбедност...
То је била Сигуранца, после Секуритатеа...
Ја нисам могао, моји су родитељи остарили и били болесни и казали: „Дођи, да нас
сахраниш, после, како ти хоћеш...“ и тако сам дош`о... они су за шест месеци умрли... и
отац и мајка...
Кад сте се вратили?
То је било `47, `48...
Тако, 2, 3 године сте били тамо?
Јест`...
И били сте активни у оквиру њихове Безбедности?
Да, у Државној Безбедности...
Је`л то била УДБА?
Да, УДБА...
Радили сте, у ствари, у Србији?
Да... кажу: „Није то све једно, бити Југословен у Југославију или у Румунију...“
Левани (?) тако су им казали Румуни... рекох: „Ја сам дао реч, ви не водите бригу, то ће
тако да буде...“, и оно, шта год им је требало, ја нисам могао да кажем: „ Не!, Не може или
нећу...!“. Тако да, ови су све обележили... Све је било добро из почетка... `47...
Били су јако присни с Југословенима... и Румуни и Руси...
И онда`к се основало Културно Словенско Удружење...
Тај ССКДУР? Ви сте се прикључили када сте дошли?
Касније... Дошли су они код мене код куће и каже: „Ти, мораш да будеш овде
секретар за Клисуру...“
Где сте имали седиште?
У Соколовац... тамо је био председник чика Триша Којчић...
Из фамилије тога што је био професор музике? Миодрага Којчића...
Да, јесте... он је имао и кћерку... била је и она у затвор, Александра... И рекох:
„...ако ви кажете да треба, онда, мораш ти...“ И тако ....(?) док није се завршило... до
Резолуције...
До јуна `48.
Кад је била Резолуција, онда су Румуни дошли и рекли да немају више потребе
за мене, немају поверења... И све је то било добро до `50, петог фебруара, кад ме
хапсили...
Ал` што баш тада?

235
 Заборавио сам да вам кажем... док сам био у Савез, у Извршни одбор, био сам
секретар, ту је био Милош Тодоров, чика Бора, он је био председник... Поповић, Милош...,
онда је био Јоца Сапунџин и Божа (Станојевић)... они су били секретари... онда је био
Миладин (Силин), чика прота Николић (Милан), у Одбор... и ја из Клисуре... а секретар,
доле у Соку... био је онај Милић..., како се зваше? Онај, Милић...
У Соку?
За Доњи Банат...
Милић Драгомир, учитељ...
И ми смо били у Одбор... и шта је требало... смо држали седницу и све је по нашем
то ишло до Резолуције... код мене у Клисури су били добри Срби, нисам имао никад
проблема... од Лесковице до Свињице... чика Раде је имао тај терен..... У Свињицу је
најбоље било... то су људи који су живели у шуму, (држали салаше) стоку... и онда је
дошао један бригадир... ђубре! Неки Румун... каже: „Ако хоћете да будете Румуни, да уђете
с`нама, да вам дајемо сва права... ако не, ће да вас избацим!...“. Они, једва чекали када сам
дошао ја... онда сам, лепо, узео секретара и отиднемо у Оршаву и кажем: „...Ви нисте били
на терен да видите како ти људи живе!...“, и одмах га сменили… Каже: „Дођите чешће код
нас!...“, а шта више, били су учитељи из Југославије..., тамо..., остали су тамо... Ја им
кажем: „...ви што спавате?!...“, они кажу: „ми смо дошли тек, као просветни радници,
нисмо дошли то, да чинимо...“, рекох: „Од сад напред, ево, мој број телефона, јавите кад
треба, ја ћу до јесени, има мало...[док] пођем, али ћу да дођем да помогнем том народу... У
Лесковицу, тако исто, омладина овако се диже... каже: „Друг... пиши мени..., ја ћу да
помогнем!...“. Био је неки свештеник, родом из Златице, Иванко, (Јанковић) он је помагао
доста... онда, је био...
Није Јанковић, свештеник? У Златици је био један учитељ из Сараволе, Миодраг
Јовановић...
Можда... био је неки учитељ... он се оженио Клисурком, тамо... тако да смо ми
сарађивали... он је морао да ради то... хоћеш, нећеш, мораш... Сад ме је јако жао... сад,
Свињица некако, се одржаје..., али, Лесковица, су попустили... Зашто су, Најдаш, општина
румунска?!
Порумунили су се...
И онда исто, им дали некаква права... морали су да се порумуне..., онда, сви су,
кући, морали да говоре румунски...
Јасно... тако је..., а се држали Срби...
...Имали су и српска имена...
Ал`, нису више говорили...
После... неко време... био је неки Пејовић Анђелко из Соколовца, учитељ у ... он,
што у Чакову је умро...
Он, је умро, сад, скоро...
Он каже: „Пази овако! Ја, док сам овде, не води бриге!... Ова младеж..., то је
наша!...“
Дајте ми, за тог попа из Златице...
Иванко...Јанковић... тако се звао, некако... и онда, је био неки учитељ из Ланговета...
они су заједно сарађивали, одржавали Савез... у Златицу и у Ланговет... учитељ, тај, се
оженио тамо... у Клисуру, опет..., како се зваше? ... не знам...
Добро..., да вас питам: Кад је било са Информбироом..., шта се десило? Око тог
опредељења... за руску ствар, или за Тита...
Кад је дош`о Информбиро, дошао је Теохари, [Ђеорђеску, министар Унутрашњих
послова] у Темишвар...онда су имали информације, Румуни... „...ово је језгро...ово треба да
срушите!...“
...Биле су свакојаке седнице... ви сте ишли у Темишвар, на те седнице?

236
 Сигурно! Ишао сам на седнице, да говоримо, шта ћемо да радимо..., каже: „Ми
морамо, како се каже: да буде и коза сита и сено непоједено...“[„Купус цео и коза сита!“]
Ко је то рекао?
Милош...
Доктор?
Да...а, чика Прота, так`ји био јунак...
Николић?
Да..., па каже: „Зар ће, да наш образ тако поцрни, овде, због ових? Па они нас
гњавили пре... стално су нас гњавили... и сад да легнемо њима! Ал` знаш шта? Па да
потпишемо... и ми ћемо да правимо сутра другу Резолуцију... против те“...
Ко је с тим био? Ко је то предложио?
Милош и ти који су разговарали... Чика Бора је био председник... Знате га?
Знам га по... актама... нисам га лично познавао ...
Он је био председник ал` није био толико чврст..., никад није каз`о
„Нећу!“,...оно што смо ми заједно утврдили, он је то био први потписао, тамо... онда смо
потписали, он некако задовољан...138 Теохари...и онда ми правимо другу и пош`љемо... све
њему...
Теохарију?
Јесте!... Ми смо се договорили да, пошто, ми живимо ту... ми смо Срби... то је
наша крв... ми не можемо да пљујемо на нашу крв и на нас... ми смо се договорили да
одбијемо тај његов предлог и потпишемо, сви, Протурезолуцију ...
И ви сте потписали ...?
Јесте!
Ја знам да је дошао неки инспектор из Ц. К., из Партије, неки Богдан..., причајте
ми, мало...
Богдан је дошао као активиста... обичан човек... увек је гледао да, нас младе,
привуче према њему... и да оно што он каже, по његовој директиви, радимо... Каже: „Пази
ти! Кад идеш у Клисуру... а било је дошло толико активиста, Румуна... нарочито у
Белобрешку... да покажу Резолуцију, да покажу како Тито не ваља, како је тај народ
заведен... неспособан...
Ал`, одакле су дошли? Из Оравице?
Из Букурешта... Познавао сам многе... и тако да, рекох: „Знаш шта? Ако ти се не
свиђам, оно што сам ја каз`о, тако то..., ја нећу да погазим..., ето! Ја, више, онда, не могу да
будем секретар! Бирај други... и тај други, ће да те служи!...
То сте рекли...?
Тим, Богдану... и ондак, Богдан је дошао тамо и извео неког другог... Иван Стојчић,
уместо мене, секретар је био...
То је исто из села, вашег?
Из нашег села..., а секретар, уместо Милоша Тодорова, је био онај Курић из
Свињице...
Александар...
Он је био секретар уместо Милоша...
У Савезу?
У Савезу... После, касније, све се растурило...
У ствари, тај Курић је био активиста Партије... румунске Партије...
Јест`, као и његов отац...
Онај, који је био професор, после, у Букурешту... Живковић.. какву улогу је он имао
у томе? Он је, једно време, био у Темишвару, у управи румунске Партије, ако се не варам,
138
Prin urmare, iniţiativa primă, de aderare (cel puţin formal) la Rezoluţia anti-iugoslavă, a venit din partea
avocatului Borislav Popovici, preşedinte al UACDSR.

237
Комитетул Ређионал или Банат...или тако нешто...
Јесте... то су ти људи двојници..., данас сам овако, сутра сам онако... То није
лепо!... Они ти руше углед... Ми нисмо сарађивали са с`њима...
А Бора? Ваш председник... Поповић..., шта је радио?
Повуко се и више није радио ни занат... није био више ни против нас, ни против
Румуније... повуко се, ко старији човек и: „Извините! Нађите другога...“, али други
није био председник... је био овај Курић...
И онда, кажете, дошао је 5. фебруар `50...
Када је била дошла Резолуција, да не би потписали, месец дана сам био у
Секуритате, у затвор... не само ја... и Божа и Милош и Јоца..., све су нас стрпали у
затвор...
У то летње време, тада, одмах, `48?
Одмах када је изашла Резолуција...
Пошто су вас притисли на тим седницама, па, ви нисте хтели...
Ми хоћемо, нећемо... и онда да би присилили нас да хоћемо, нас узели у
Секуритате... тамо нас држали у подрум месец дана... Ми смо челници били, ми нисмо
били нико и ништа и зато... и ондак сам... добијао неке пацике...
Било је боја?
Само... ни ме тукли, да ме носу... али, онако, толико колико да извучу из мене...
Ко су вас тукли, Румуни или Срби?
Румуни... био је један Србин... Жива Живојин, Живојиновић Сава...
Није Бугарски ?
Бугарски је био и он у Секуритате али касније... само..., Сава је знао шта хоће...
Овај Бугарски?
Што је умро... Били смо другови одлични... Ја не могу против њега да кажем ни
једну реч, прљаву... а овај, Живојиновић Сава... сад, не знам из којег је села..., он је
радио у Секуритате као поручник... и туко Србе!... и на послетку... и он у затвор!...
Стигао међу вама!...
Са мном није имао за посла... или је избегавао... Ови други из Клисуре, неки чика
Жива Јанковић, онда, неки Жика из Лесковице... их је тукао..., сироте...
Сава Живојиновић?
Да..., када су стигли сви заједно у затвор: „Саво! Колико је сати?“, а, он, усран,
уплашен до стида... У исту ћелију смо били, то се десило у Жилаву, тамо су биле велике
ћелије... тако да, на послетку, је стигао и он у затвор...
Кажете да су вас затворили... у Секуритате сте били...
После месец дана су нас пустили кући... ја сам мислио: сад сам миран, гледам
моја посла..., био сам мање од маковог зрна... нисам хтео да се мешам, нигде, да би
могао да се одржим... али, џабе... 5. фебруара, су дошли, увече... из Букурешта је дошао
један... каже: „Знаш шта? Видимо да ти си, некако се смирио, си добар... хајде с`нама у
Партијску школу... ћеш да будеш нешто, тамо...“, рекох: „Хајде да изаберем ја, од два
горијег, једног мало болијег“..., па, рекох: „Знате шта? Ја, ни не знам добро румунски...“,
каже: „Не води бригу, имамо ми професоре који знају српски...“... Када сам стигао до
станице, одмах сам сишао доле и у дубу...
А, у Букурешту?
У Букурешт... знали су како да нас привуку... мислио сам да идем у Вишу школу...
„Cine-i ca mine!“... Када сам видео дубу, знао сам колико има сати... каже: „Aicea sunt toţi ai
noştri...“, каже: „Сви су наши..., не води бриге! Све ће бити у реду...“... Једну ноћ и један
дан... сутрадан, већ, ме узели код иследника и каже: „Ко си ти?“, рекох: „Имате папире, ту,
ко сам...!“... „Ти си издајник! Ти си Титов човек! Ти, одавде нећеш да изиђеш!“, рекох:
„Добро! Ако не, ја све морам да умрем негде..., или овде или било где...“ и увек сам гледао

238
да будем миран да не правим неке карамболе... и ту сам морао да дам једну изјаву: како
нисам био у Савез Бораца, како смо потписали ту Контрарезолуцију... и рекох: „К`о сви
Срби и Југославија, држала на нас, да нас помагала... а сад, сте дужни ви да нас
помажете... ако нас не помажете, биће зло...опет ће ови наши из крајева, ће да држе
излаз(?) за Југославију“. Ми смо ту... и како је Дунав, Белобрешка, Дивић, Базјаш, онда
Соколовац, па Нера, па Луговет, па Златица, па Лесковица..., ми смо на ћошку били... они
сваки дан пролазили овамо...
(М. Милин , Ц. Михајлов, Св. Кречковић, 2009.)

Миладин Силин

Miladin Silin

Друга прича, која приказује бесперспективност идентитарно свесних мањинаца у

затвору без зидова који је био комунистичка Румунија, везује се за Миладина Силина.
У затвору од 1950, због реалних или измишљених кривица чланова ССКДУР-а, типа
„велеиздаје“ или других сличних специфичних немилосрдном апарату класне борбе, био је
испитиван и „исцеђен“ информација...“које признаје, потврђује и потписује при чистој
свести и здравој памети“ у затврору у Ајуду.
Безбедност га је регрутовала након неочекиваног ослобођења (као и неочекиване
осуде). Био је прикључен мрежи која је држала под присмотром Божу Станојевића и
његове ближње, названи „децом титоистичке реакције“ или „српским националистима“,
у зависности од времена и „приоритета“ репресије. Конспиративна имена, (као на
пример ревносни и за све заинтересовани „Адам Јон“, затим „Димитриу Мирчеа“,
„Брату Георге“, „Неделку Михај“, „Јонеску Лучијан“, „Јон Виктор“ и други), типично
румунска, коришћена у циљу бољег прикривања јадних другара, као да су преузета из
стравичних сценарија полицијских филмова или некадашњих „патриотских“ филмова за
децу; затим, такође бедна састајалишта, тајна скровишта (бифе „Динамо“, вински
ТАПЛ подрум), са ликовима попут администратора продавнице поврћа или таксисте; а
субјекти, на истој разини апсурда, истргнути из морбидног саучесништва џелата и
жртве: ситуација из Кине, „љубав“ између Тита и Енвера из Албаније, Нехруа и „друга“
Хрушчова, Тибета и Далај-Ламе. Саговорници су увек били „експерти из прве руке“,
извори „непроцењиви“ – све за „генијалне стратеге“ тужне судбине румунског
комунизма.
На крају крајева, уцена против слободе; или, опраштање почињених
незаконистости (намонтираних или реалних, без обзира), као у случају винског подрума у
замену за праћење Станојевића или београдских туриста придошлих аутобусима у
Темишвар у својству излетника или ситних шверцера...Живот га је задавио
прљавштином, да би му се на крају почело и допадати то што ради, бркајући неславну
предају пред судбином са егзистенцијалним испуњењем. Доспевши у такво стање инерције
размишљања и памети, „органи“ су га на крају одбацили као исцеђеног лимуна.
Пошто имамо пред собом „класични модел“ идентитарне корупције,
регрутовањем на основу уцене од стране тајне полиције комунистичке државе, пружамо
и детаљније информације из архива, откривајући варљиву игру примамљивања
посредством уцене и одбацивања, као саставног дела „уговора са ђаволом“. Последица
свега тога је, на крају крајева, промискуитетно шуровање жртве са сопственим
џелатом.

239
 *

Еste doar o parte, furnizată de Securitate, a imaginii personajului Miladin Silin. Avem
din fericire şi reversul acesteia, mai cald, uman şi tragic, din pana fiicei sale Miliţa.
La începutul tristelor evenimente familia Silin era printre gospodarii de vază ai
Diniaşului, adevărat „exemplu de hărnicie şi cinste” printre săteni. Miladin, activist de seamă al
UACDSR, a fost arestat şi împrocesuat împreună cu ceilalţi, în vara anului 1950.
În locul depăşirii unor „neînţelegeri trecătoare” a urmat o cumplită sentinţă de 25 de
ani de temniţă grea, cu efecte la fel de devastatoare şi pentru cei de acasă. Cele trei fiice izgonite
de la şcoală şi deposedate public, în careu, de râvnitele cravate de pionieri. Mama, constrânsă
să divorţeze, pentru a primi un serviciu jalnic, de bucătăreasă, ca să aibă cu ce-şi hrăni copiii.
În închisoare bătăi, umilinţe, maltratări, mina de plumb de la Baia Sprie...
Supravieţuire apoi, într-o aparentă libertate doar, prin pactul cu diavolul. Şi o moarte
prematură, cauzată de bolile adunate la temniţă şi apăsătoarele mustrări de conştiinţă din
blestemata „libertate”.
Dintr-o prosperă şi respectabilă familie iată, în câteva decenii s-a ales praful, vântul
potrivnic al destinului de minoritar risipindu-i în cenuşiul unei existenţe de frustrări şi
neîmpliniri.

Грађа/ Documente

1.

„Declaraţie
27 octombrie 1950. Dată în faţa noastră plt. de Securitate [fără nume n. n.]
Subsemnatul Silin Miladin, născut în anul 1921, luna martie, ziua 24, în comuna Diniaş,
jud. Timiş-Torontal, fiul lui Silin Mişa şi al Daniţei, de naţionalitate sârbă, cetăţenia română, am
5 clase de liceu, cunosc limba sârbă şi limba română, de profesie învăţător suplinitor, căsătorit cu
trei copii, cu ultimul domiciliu în Timişoara, strada..., prin prezenta declar următoarele:
Pe numitul [...] îl cunosc din copilărie fiind din comună cu mine iar în toamna anului
1947 l-am recrutat pe [acelaşi, n. n.] ca informator pentru OZNa pentru care fapt mi-a semnat un
angajament în scris prin care se obliga să-mi furnizeze material informativ.
Instrucţiunile care le-am dat lui [...] au fost să vadă care este starea de spirit din comună a
populaţiei, să urmărească fracţioniştii din sânul partidului şi partizanii lui Draja Mihailovici.
Despre acestea am primit pe urmă de la [...] informaţii verbale de circa 4 sau 5 ori pe care mi le-a
dat în şcoala din Diniaş. Aceste informaţii au fost de natură politică şi socială. Ştiu că [acelaşi n.
n.] a lucrat pentru OZN-a, având legătura şi cu [altul n. n.], înainte de a avea eu legătura cu el.
Cu [precedentul n. n.] am ţinut legătura şi mi-a dat informaţii pentru OZN-a din decembrie 1947
până în luna martie 1948.
Aceasta-mi este declaraţia pe care o dau, susţin şi semnez propriu, nesilit de nimeni.
Aiud, 27 octombrie 1950 (semnatura) Silin Miladin”
(Arhiva Consiliului Naţional pentru Studierea Arhivelor Securităţii - CNSAS, Fond
documentar, f. 120)

2.

„Dosar Personal Silin Miladin, (dosar de reţea). Nume conspirativ „Dimitriu Mircea”
Nume: Silin
Prenume: Miladin
Data naşterii: 24.03.1921

240
 Naţionalitate: sârbă
Cetatenie: română
Localitatea:
Studii: 5 clase de liceu
Profesie: funcţionar, în calitate de gestionar la depozitul de vinuri I.C.R.M
Domiciliul actual: str...., Timisoara
Istorie: Sus-numitul a fost recrutat ca agent de catre organele de Securitate in
cursul lunii iulie 1958, primind numele conspirativ „Bratu Gheorghe”.
In cursul lunii decembrie a aceluiaşi an a fost abandonat pentru faptul ca s-a desconspirat
faţă de agentul „Adam Ioan”. Astfel, imediat dupa recrutare, i-a spus agentului ca a fost dus la
Securitate unde i s-a luat un angajament, solicitându-i-se să dea informaţii despre elementele de
naţionalitate sârbă.
In tot timpul colaborarii lui cu organele de Securitate, i-a vorbi agentului despre faptul ca
se întâlneşte cu ofiţeri de securitate şi unde anume se întalneşte cu ei.
Dupa abandonare, numitul Silin Miladin, a continuat sa întreţină legături cu elementele
urmarite de noi în acţiune informativă de grup ca: Stanoevici Bojidar si Nocolin Iosif şi alţii, pe
lângă care fusese, de fapt, recrutat. De menţionat că nu s-a stabilit ca cel în cauză să se fi
desconspirat şi fata de elemenetele aratate mai sus sau faţă de alte persoane, în afară de agentul
nostru „Adam Ion”.
Faţă de această situaţie am luat masuri de a strânge material compromiţător asupra
numitului Silin Miladin în scopul reanchetării acestuia.
Astfel, am luat legatura cu organele de miliţie, carora le-am dat unele materiale din care a
rezultat aspectul de afaceri ale sus-numitului. Pentru a gasi material compromiţător în vederea
reanchetării.
În urma acestui fapt, organele miliţiei economice au organizat un inventar la gestiunea
numitului Silin Mildin si au gasit o fraudă de peste 4.000 de lei, pentru care cel în cauză poate fi
predat justiţiei şi condamnat.
Având în vedere cele de mai sus, propunem ca organele de miliţie să treacă la reţinerea
sus-numitului Silin Miladin, dupa care sa fie reanchetat de către noi, în scopul reactivarii lui.
Dacă în procesul anchetei vom stabili că sus-numitul nu va putea fi reactivat, va fi dat justiţiei.
Şeful biroului II Lt.maj.(or) de sec.(uritate)
Maior de securitate Ioti Ioan
Simlovici Alex.
De acord,
Şeful serviciului III
Maior de Securitate
Stanescu Paul”
(Arh. CNSAS...., Nr. R-302885, f. 15 – 16)

3.

„Angajament
Subsemnatul Silin Miladin, domiciliat în Timişoara, str..., am comis anumite
acţiuni-infracţiuni în dauna avutului obştesc pentrucare mi s-a pornit un proces penal din partea
organelor de miliţie, urmand a fi tras la răspundere pentru faptele comise. In acest timp am făcut
în faţa organelor Securităţii statului anumite declaraţii privind activitatea si atitudinea anumitor
persoane cunoscute de mine.
Fata de situaţia în care mă aflu, rog organele Securităţii statului să intervină
pentru a nu fi trimis în Justitie de catre Procuratură şi organele Miliţiei iar pentru aceasta mă
angajez în continuare în faţa organelor Securităţii statului să demasc în continuare elementele de

241
naţionalitate sârbă cu care voi intra în relaţii de prietenie.
Această activitate a mea o voi ţine strict secret şi nu o voi divulga nici familiei
mele, nici prietenilor celor mai apropiaţi şi nici unei alte persoane. Informaţiile ce le voi furniza
le voi semna cu numele de Dimitriu Mircea, în loc de numele adevarat.
Timisoara 21.12.1960”
(Arh. CNSAS..., f. 17 – 18)

4.

„Angajament
Subsemnatul Silin Miladin domiciliat in Timisoara, str..., declar că voi păstra în
cel mai strict secret problemele pe care le-am declarat organelor Securităţii statului cu privire la
activitatea mea potrivnic(ă) regimului democrat popular din ţara noastră precum şi despre
activitatea altor elemente de naţionalitate sârbă cu care am intrat in contact.
De asemenea, declar ca voi păstra în cel mai strict secret problema colaborării
mele cu organele Securităţii statului.
Timişoara, 27.07.1958”
(Arh. CNSAS,..., f. 30)

5.

„Hotărâre privind excluderea din reţeaua agenţilor a numitului Silin Miladin

Silin Miladin este născut la 24.03.1921 în comuna Diniaş, regiunea Timişoara,
fiul lui Mişa şi Dani(ţ)a, cetăţean român, de naţionalitate sârbă, de profesie funcţionar, azi
gestionar la O.G.L.Alimentara din Timşoara. Ca studii are şcoala normală, serviciul militar
satisfăcut, căsătorit, are doi copii minori şi domiciliază în Timişoara, str...
Susnumitul a fost recrutat la 24.07.1958 pe baza materialelor compromiţătoare,
cât şi a lămuririi lui. A fost condamnat pentru crimă de trădare de patrie, datorită comentariilor
referitoare la clica lui Tito.
Cu agentul a mentinut legatura Lt.major Crăculeac M., în afara casei de întâlnire
în locuri prielnice, deoarece nu exista o bază pentru a fi introdus în casă.
De la început a făcut semnalări care prezentau oarecare bază operativă privind
elemente ca Neţin Liubinca, Toţin Sfetozar şi Stanoevici Bojidar, însă în mod treptat importanţa
materialelor informative scădea.
La 1.08.1958 agentul „Adam Ioan” ne semnalează că discutând cu Silin Miladin,
acesta i-a răspuns că în urmă cu câteva zile a fost luat de securitate şi anchetat şi ca i s-a cerut un
angajament de colaborare. Silin intreaba pe agent cine ar fi denunţătorul problemelor în legatură
cu care a fost anchetat.
La 3.10.1958 s-a stabilit o întâlnire, la care a participat tov.Bota, în scopul
determinarii acestuia să arate cum s-a desconspirat şi faţă de cine. La această întrebare a arătat
ca nu s-a desconspirat. Însă mergând la Diniaş, după ce a fost recrutat, s-a întâlnit cu Silin
Velimir (şi acesta agent al raionului de Securitate Timişoara), recrutat in iulie 1958, pe care l-a
prevenit sa aibe grijă ce vorbeşte, că Securitatea îl urmăreşte. Nu a spus ce a discutat cu „Adam
Ioan”.
Materialele de verificare sus-menţionate dovedesc faptul ca Silin Miladin este un
element duşmănos, rău intenţionat, care pe lângă faptul ca a desconspirat, a prevenit şi alte
elemente. In concluzie, menţinerea legăturii nu mai are nici un temei. În acest sens propun
abandonarea lui din reţeaua agenţilor, în mod treptat, fără a i se lua un angajament şi derutat
pentru a nu desconspira pe agentul „Adam Ioan”.
De acord: Seful Serviciului, Maior Securitate

242
 Crăculescu Mircea”
(Arh. CNSAS,..., f. 31 – 32)

6.

„Notă informativă
Pivniţa de vinuri din str. Neculuţă nr. 4 şi gestionată de Silin Miladin şi
facturierista Munteanu Maria. Pivniţa este vizitată de diferite persoane care nu au nimic în
comun cu ICRA.
Am comunicat cele constatate verbal la Secţia dvs., unde am atras atenţia [cu
privire la] „focarul” pivniţei de vin. Direcţiunea nu a luat nici o măsură, deşi Silin a fost prins in
timpul zilei transportând mobila acasă unui consatean de-al lui, dar a fost lasat să-şi continue
activitatea.
A vândut şi vinde în continuare băuturi scumpe cu etichete ieftine.[Logica
fraudării ar fi tocmai invers! n. n.]. Miliţia a cercetat, dar cazul lui nu a putut fi identificat, vinul
fiind deja consumat. Toate acestea le face pentru a putea menţine legaturile pe care le intensifica,
în acest loc.
Cei mai frecvenţi vizitatori sunt: ofiţerul de miliţie Blagoev, care în momentul în
care mă vede îşi schimba direcţia şi intra la Cooperativa Avântul, care se află în incinta străzii
Neculuţă, nr. 7. De asemenea şi tov. Mixici de la Regionala de partid care nu intra deoarece i s-a
atras atenţia ca este suspectat.
Musafiri obişnuiţi sunt şi aceia cu care Silin Miladin a fost în închisoare. Printre
ei se numară fostul director al Artei plastice, Radivoi sau Milovoi şi încă doi al caror nume nu-l
cunsoc.
Persoane dubioase sunt aceia care vin din alte părţi ale regiunii, dar vorbind
sârbeşte nu înţeleg; iar peste câteva minute Silin dispare cu respectivele persoane. Aceste vizite
sunt zilnice, incepând de la 4 - 8 persoane.
Intregul personal este atasat de Silin pentru că le donează multe.
Strausman”
(Arh. CNSAS,..., f. 34)

7.

„Notă informativă
Sursa vă informează că în ziua de 7.09.1960 s-a intalnit cu Silin Miladin cu care a
discutat despre problema chineză. Acesta spunea ca Ambasada chineză a tipărit cateva mii de
exemplare, broşuri pe care le-a imparţit la studenţii chinezi şi la populaţie.Aceste broşuri aveau
un conţinut referitor la partidele comuniste şi muncitoreşti. Numitul Silin era ingrijorat de ceea s-
a întâmplat între Uniunea Sovietică şi China.
Numitul s-a bucurat de faptul ca relaţiile între Bulgaria si Iugoslavia sunt mai
bune şi aşteaptă ca şi cu Romania relaţiile să se îmbunătăţească şi odată cu aceasta se va
îmbunătăţi şi situaţia celor care au fost condamnaţi în problema iugoslavă.
Sursa l-a mai întâlnit şi pe Stanoiev Dobra. Printre altele am ajuns şi la actuala
problemă ONU. Conducatorii iugoslavi vor ridica probleme acute pe care le vor susţine şi cei
neutri, cum ar fi: dezarmarea, Germania, Congo, Algeria şi altele. La fel vor face şi sovieticii
care sunt în favoarea lor. Tito este acela care dă tonul celor neutri: Tito, Nasser, Nehru şi alţii.
„Adam Ioan”.
Observatii:
Agentul a furnizat nota în urma sarcinilor avute în acest sens. De menţionat că

243
întâlnirea propriu-zisă a avut loc în ziua de 21.09. în acest an, ocazie cu care nu a adus materialul
scris; şi astfel i-am fixat o nouă întâlnire numai pentru a preda materialul. Întâlnirea a avut loc pe
stradă, în ploaie, astfel încat nu l-am putut citi. Numitul Silin Miladin este studiat in vederea
reanchetarii.
Sarcini:
Întrucât din motive obiective ale agentului nu a putut îndeplini sarcinile ce le-a
avut, a ramas ca să îndeplinească sarcinile trasate la întâlnirea anterioară de tov. maior Simlovici
Alex.”
(Arh. CNSAS,..., f. 36)

8.

„Notă informativă
În ziua de 1.08.1960 sursa a vizitat la domiciliu pe Silin Miladin, pe care l-am
întrebat cum stă cu serviciul la ICRA. Numitul mi-a răspuns că vrea să predea gestiunea pe care
o are, deoarece în ultimul timp este persecutat de către directorul Damian şi de catre merceologul
Strausman, spunându-i că sunt prea mulţi straini care vin să-i guste vinul.
Sursa l-a întrebat dacă s-a prelucrat legea cu privire la comerţul de stat, unde
prevede cine poate fi gestionar. Numitul a răspuns ca nu. Dar el totuşi va preda gestiunea.
Silin mai spunea că are greutăţi cu angajarea soţiei lui, pe care dorea să o
angajeze la Arta Textilă din judetul Timiş, prin intervenţia lui Stanoevici Boja. Dar se pare că
Boja nu mai are influenţă la director, ci doar se laudă că poate şi el ceva. Stanoevici Boja i-a
promis lui Silin mai demult că va interveni pentru soţia lui Silin.
Spunea printre altele ca merceologul Strausman are pretenţie să i se ducă vin cu
damigeana acasă la domiciliu. Acesta l-a refuzat şi tocmai din acest motiv a fost persecutat.
„Adam Ion”.
Observaţii:
Numitul Silin Miladin si Stanoevici Bojidar sunt urmariţi în acţiune informativă.
Instrucţiuni:
A fost instruit să mai ia legatura cu Silin Miladin si să stabilească, cu cine mai
lucrează la depozitul de vinuri, dacă are ceva lipsuri în gestiune, întrucât urmează a se face
studii pentru recrutarea lui Silin Miladin.
De asemenea, a fost instruit sa ia legatura cu Stanoevici Bojidar şi să discute cu el
probelmele angajarii lui Silin. Aceasta pentru a stabili caracterul legaturilor dintre Silin si
Stanoevici Bojidar.
Mr.Simlovici Alex.”
(Arh. CNSAS, ..., f. 38)

9.

„Notă infromativă
Sursa vă informează că în ultima perioadă de timp o problemă care a reţinut mai
mult atenţia celor ce au fost condamnaţi pentru crimă de trădare de patrie a fost şi presupusa
întalnire dintre Tov. Hruşciov si Tito, cu ocazia vizitei sale în RPR, din luna octombrie 1959.
Astfel, în urmă cu două săptămâni sursa a fost vizitată de Nicolin Ioţa la
domiciliu. Acesta era împreună cu soţia care era profesoară de matematică, undeva în raionul
Moldova Nouă. Cu această ocazie, Ioţa a intrebat pe sursă dacă a auzit că Hruşciov s-a întâlnit în
RPR cu Tito şi care a fost semnificaţia acestei întâlniri. Sursa a răspuns că a auzit despre această

244
vizită, de la un comunicat care a fost transmis la Radio, dar nu ca l-ar fi intalnit pe Tito. Nicolin
Ioţa a subliniat că aceste întâlniri vor duce la noi destinderi, în special în ceea ce priveste situaţia
noilor condamnaţi.
Sursa nu l-a contrazis.
Intre timp a intervenit o a treia persoană, Stanoiev, iar discuţia nu a mai putut fi
continuată.
Sursa „Adam Ioan”.
Observaţii:
Nota a fost dată de agent ca urmare a instrucţiunilor date anterior în legatură cu
numiţii Stanoevici Bojidar, Stanoiev Dobrivoi, Nicolin Ioţa, Vemici Lazar, care sunt lucraţi în
acţiune informativă de grup. Din conţinut se observă ca toate elementele de sus mentionate nu au
mai discutat în mod naţionalist problemele privind relaţiile cu Iugoslavia, în ceea ce priveşte
vizita din Romania a tov.Hruşciov. Aceştia au lansat ştirea că s-ar fi întâlnit cu Tito, de unde s-ar
putea sa fie o viaţă mai bună pentru ei.
Instrucţiuni:
Agentul a fost instruit ca sa creeze condiţii de a discuta şi cu Vemici, la fel cu
Bugarschi. La fel şi cu Stanoevici Bojidar. Să-i întrebe despre veridicitatea faptului că în urma
acestei întalniri o sa se creeze o situaţie mai bună pentru foştii deţinuţi.
În cadrul discuţiilor cu cei de mai sus va căuta să se stabilească unde este cartea
intitulată Biografia lui Tito, pe care Vemici a pus-o în circuit.
Cpt.Crăculeac Mircea.”
(Arh. CNSAS,..., f. 40)

10.

„Notă informativă
În ziua de 26.09.1959 sursa a facut o vizită lui Silin Miladin. În ceea ce priveşte
problemele cu caracter politic, Silin Miladin a vorbit despre discursul lui Tito în legatură cu
relaţiile dintre Iugoslavia si Albania şi a înjurat pe Enver Hodja, pentru faptul că numai el este
cel care tulbură situaţia politică atunci când între URSS şi Iugoslavia relaţiile se îmbunătăţesc.
Sursa: „Adam Ioan”.
Observaţii:
Nota a fost dată de agent ca urmare a instrucţiunilor date agentului anterior, în
problema numitului Silin Miladin, care a fost agent nesincer.
Instrucţiuni:
În legatură cu nota, agentului i-au fost date instrucţiuni de a fi mai puţin ofensiv,
în sensul că folosindu-şi abilitatea, să-l determine pe Silin să-şi arate opiniile lui în legatură cu
alte probleme politice litigioase. Ar trebui să reia discuţia cu Silviu şi să întrebe care este
problema Tibetului, care pare sa fie clară, dupa cum scriu ziarele.
La întâlnire a participat tov.Sterescu, şeful Serviciului, care au facut o analiză a
muncii agentului stabilindu-se ca în ultima perioadă, datorită anumitor frământari de ordin
profesional, agentul nu a muncit suficient de mult.
Agentul a fost instruit în mod temeinic cum ar trebui sa se comporte pe lângă alte
elemente cum sunt Vemici si Nicolin, pentru a stabili activitatea lor prezentă.
Cpt.Crăculeac Mircea.”
(Arh. CNSAS,..., f. 42)

11.

„Notă

245
 In ziua de 5.07.1959, sursa s-a intalnit cu Stanoevici Bojidar. In urma discuţiei
avute cu sursa, reiese că cel de sus este îngrijorat cu privire la situaţia ţăranilor care [carect ar fi:
asupra cărora se] fac presiuni să intre în colectiv.
Din conţinut rezultă atitudinea duşmănoasă a acestuia faţă de măsurile luate de
Partid, în scopul transformarii socialiste a agriculturii şi nemulţumirile ţăranilor de naţionalitate
sârbă de a intra în colective.
Din conţinut reiese faptul că se afla într-o foarte bună relaţie cu Silin Miladin, la
fel un element duşmănos, recrutat şi apoi abandonat datorită unei ‘activităţi nesincere’.
Instrucţiuni:
Agentul ar trebui să se întâlnească mai des cu Stanoevici, vor îndrepta discuţia
spre transformarea socialistă a agriculturii, va arata faptul ca nu crede sa se împotrivească
deoarece în sat majoritatea au intrat în colectiv şi va discuta despre eventualele metode de
conducere care nu sunt bine văzute de mase. Acesta pentru a determina pe Stanoevici să arate
dacă la baza nemulţumirilor ţăranilor faţă de măsurile de colectivizare sunt probleme politice sau
este vorba despre nemulţumiri create de unele organe locale.
Agentul va mai discuta cu Stanoevici despre Vemici, Nicolin, Bugarschi, Silin,
pentru a stabili care este caracterul relaţiilor lor prezente.
Tov.Crăculeac:
Trebuie sa fim atenţi la instructajul care li se face agenţilor, deoarece din
instructajul acestui agent rezulta ca îşi manifestă laşitatea fata de regim astfel încât l-ar putea pe
Stanoevici să-l facă să se îndepărteze de el. Ar trebui sa ne apropiem de el.”
(Arh. CNSAS;...,f. 43)

12.

„Notă
Observaţii:
Din Notă se poate vedea atitudinea duşmanoasă a lui Silin Miladin faţă de
acţiunea contrarevoluţionară a imperialiştilor din Tibet, satisfacţia lui faţă de aceste evenimente,
ceea ce este în concordanţă cu atitudinea manifestată la recrutare şi în procesul colaborarii.
Instrucţiuni:
Elementele de naţionalitate sârbă trebuie atent supravegheaţi informativ deoarece
rezultă ca anumite evenimente politice petrecute în ultima perioadă îi incurajează în activitatea
lor.
Maior de Securitate
Sterescu Paul.”
(Arh. CNSAS,..., f. 46 – 47)

13.

„Notă
Din conţinutul notei rezultă că după congresul UCI‚ elementele de naţionalitate
sârbă evită să discute problemele aşa cum le discuta(u) anterior. Se dispune anchetarea lui Silin
Miladin.
Maior de Securitate
Sterescu Paul”
(Arh. CNSAS,..., f. 48 – 49)

14.

246
 „Notă
Sursa s-a intalnit din nou cu Silin Miladin. Acesta din urmă s-a plans din nou în
privinţa lipsei de drepturi a nationalităţii sârbe din Romania, Albania şi Bulgaria.
Maior de Securitate
Sterescu Paul”
(Arh. CNSAS,..., f. 50 – 51)

15.

„Referat
În data de 10.10.1958 a avut loc întâlnirea dintre Silin Miladin cu agentul
„Nedelcu Mihai”. Cu această ocazie a relatat faptul că a discutat cu Stanoevici Bojidar probleme
fară importanţă, a mai discutat cu Stanoev Dobrivoi care i-a spus ca a primit Buletinul Informativ
al Ambasadei Iugoslave şi că l-a refuzat şi le-a trimis înapoi.
Silin Miladin era de părere ca la Congresul al-XXI-lea al PCUS 139 se va lua
atitudine serioasă faţă de problema iugoslavă. În continuare am vorbit despre faptul cum vorbesc
anumite elemente că el a fost arestat de Securitate. El s-a aratat surprins de acest fapt si a negat
faptul ca ar fi vorbit cu cineva despre aşa ceva.
Lt.maj.(or) de securitate
Crăculeac Mircea”
(Arh, CNSAS,..., f. 57)

16.

„Notă informativă
Sursa vă informează că în data de 14.02.1966 a stat de vorba cu Silin Miladin,
angajat la TAPL. În discuţiile purtate despre servici si chestiuni familiare am mai discutat şi
despre problema paşapoartelor pentru vizita în Iugoslavia. Întrucât acesta intenţionează de mai
mult timp să viziteze pe sora sa în Iugoslavia, spunând că nu a vazut-o de mult şi are nepoţi care
ocupă poziţii serioase, una din nepoate este artistă, are maşină proprie şi dacă ar obţine paşaport
intenţionează să viziteze şi litoralul iugoslav.
Mi s-a spus ca nu a făcut formele pentru pasaport, dar în scurt timp va depune
actele la miliţie. În continuare a mai spus ca în anul 1965 a făcut acte pentru vizita împreună cu
fiica sa, dar lui [nu] i s-a raspuns şi fica-sa a primit şi a fost în vizită. El crede ca i s-au respins
actele de pasaport, că nu prezintă destulă încredere, pentru că a fost închis în problema iugoslavă
din 1950.
În continuare acesta a spus sursei că este foarte mulţumit de situaţia familiară şi
servici, spunând ca îi merge bine şi a dat sfaturi sursei, spunând: „Sa-ţi vezi de treabă că nouă ne
merge bine, nu se leagă nimeni de noi şi să nu cădem iarăşi într-o greşeală.”
Nu cunosc ca acesta sa fi fost vizitat de turişti iugoslavi, afara de varul lui din
Iugoslavia, care a fost in vizită la el în 1965.
15.02.1966
Sursa: Sretenovici.
Observaţii:
Nota a fost dată conform sarcinii trasate. Numitul Silin Miladin a fost luat în
evidenţă la cap.II.
Instrucţiuni:
Agentul a fost instruit ca în discuţiile ce le va purta cu susnumitul să stabilesc care
sunt rudele lui din Iugoslavia, care ocupă poziţii serioase. Va stabili când vine fratele său din
139
Partidul Comunist din Uniunea Sovietică

247
Iugoslavia, cu care va sta de vorbă stabilind cu cine ia acesta legatura pe timpul şederii lui în
ţară, cât şi comportarea şi manifestările acestuia.
Lt.Maj.Dănciulescu G.”
(Arh. CNSAS,..., Nr. I-237424/ II, f. 18-19)

17.

„Notă informativă
In ziua de 23.12.1965, sursa a intalnit pe Silin Miladin in piata Iosefin.Discutia a
inceput cu abonamentele la presa iugoslavă. Silin a spus că el s-a abonat la mai multe ziare si
reviste si că ar fi cheltuit peste 300 de lei.
La acesta sursa a spus ca a făcut un abonament la ziarul „Politica” şi a continuat
că Bugarschi, cât ştie sursa, nu face abonamente la presa iugoslavă, foarte rar cumpără câte un
exemplar „Borba”, la fel are televizor, în schimb nu are antenă şi nici nu vizionează emisiunile
iugoslave.
Auzind aceasta Silin a fost foarte supărat spunand: Nu îi este ruşine lui Bugarschi
şi el mai face şi pe grozavul dacă nu este în stare măcar să se aboneze sau să citească un ziar
iugoslav.
Sursa din nou a intervenit cu vorba, spunând lui Silin că Bugarschi [se] plânge că
nu-i ajung banii de la salariu, că are datorii şi că nu mai ştie ce să facă. Iar atunci când sursa i-a
spus sa ia în primire o gestiune cum au facut şi ceilalţi, exemplul Silin, Bugarschi a spus sursei
ca să nu-l compare pe el cu Silin, că el nu poate face ceea ce face Silin.
Cand a auzit acest lucru, Silin s-a supărat, spunând: dar cine este Bugarschi?
Sursa afirmă că s-ar zice că el are poziţia lui si calea lui, pe care nu o poate lăsa. Dar ce cale şi
care este poziţia lui cea grozavă, să ne spună şi nouă nebunul de el, sigur nu ştie ce vrea şi sigur
nici nu va şti. Este prea tare la cap şi prost-îngâmfat. Să mai aplece puţin urechea şi să asculte ce
părere au oamenii despre el, că râd de el şi de prostia lui.
Dar ce crede Bugarschi că numai el este deştept? Vinde casa, mănâncă banii şi
apoi mai are şi drepturi şi locuinţă de la stat. Ar trebui sa se lase de prostii. Ar trebui să facă
treabă mai multă şi să încerce să se gospodărească mai bine, fără prea multă teorie. Astfel
a încheiat discuţia cu Silin care a intrat în frizerie.
Ss.Ionescu Lucian
Observaţii:
Nota este dată potrivit sarcinilor trasate. Dosarul lui Silin Miladin a fost inchis
prin luarea elementului în evidenţă ca suspect.
Instrucţiuni:
Agentul a fost instruit ca în discuţiile cu Silin [să] nu-i mai spună ce a spus
Bugarschi de la el, decât numai ceea ce nu-l poate supara cu nimic. În acest sens va trebui ca la
prima întâlnire să-i amintească că Sava (Bugarschi) s-a referit la faptul că el nu se pricepe la
negustorie.
În ceea ce-l priveste pe Bugarschi, va rezolva sarcinile trasate la 15.12.1965. Nu-i
va spune nimic din cele afirmate de Silin.
Măsuri:
Nota se va exploata la dosarul individual Bugarschi Sava şi dosarul de problemă 1455
pentru Silin.
Mr.Timircan Gh.”
(Arh. CNSAS,..., f. 21)

18.

248
 „Notă informativă
Sursa vă informază că după cum a primit sarcina, ca în zilele de 24-25.10.1964 a
mers la hotel pentru a stabili cine este acolo să vorbească cu turiştii iugoslavi.
Cu aceasta ocazie, sursa a stabilit urmatoarele: In ziua de 24.10.1964 sambata, a
luat legatura cu turisti iugoslavi: Silin Miladin, despre care sursa ştie că a fost acolo. Acesta a
discutat despre preţurile din Iugoslavia, la diferite articole, despre avionul sovietic care a cazut in
Iugoslavia140 şi despre faptul că la noi nu se aplică încă dispoziţiile acordului în privinţa
călătoriei, şi în RSFI se merge tot cu paşaport, a afirmat Silin.
Cel cu care a discutat i-a spus că şi la ei sunt primii care au plecat dupa noi
dispoziţii, aratând că în acest scop a făcut o cerere şi 2 fotografii şi a primit un carnet valabil
timp de un an, pe care se punea viza de intrare şi ieşire.
Silin s-a interesat despre emigranţii sârbi care se întorc în Iugoslavia. I s-a spus că
nu li se intamplă nimic şi că sunt bine primiţi, arătând spre exemplu că un fost emigrant politic,
Buici Bogdan, care e la Vârşeţ, a primit serviciu bun, câstigă 100.000 de dinari pe lună şi pleacă
în alte ţări. Uite ce incredere avem în ei.
Stanoevici Bojidar (a fost şi el condamnat), a stat de vorbă, retars la un colţ, dar
numai cu o singură persoană din grup.
Observaţii:
Agentul a furnizat materialul în urma dirijării sale de pe lângă grupul de turişti
iugoslavi. Numiţii Stanoevici Bojidar şi Mircov Zlatoie sunt lucraţi în acţiune iar Silin Miladin si
Serdanov Gordana, sunt luaţi în evidenţă ca suspecţi.
Sarcini:
Agentul a fost instruit sa discute cu Golub, despre faptul că a întâlnit pe av.
(ocatul) Mircov la hotel, unde a fost şi el şi a vorbit cu excursioniştii iugoslavi.
Măsuri:
Nota se va exploata la elementele semnalate, luându-se măsuri pentru dirijarea
agenţilor folosiţi pentru supravegherea lor.
Mr.Timircan Gh.”
(Arh. CNSAS, ..., f. 23-24)

19.

„Notă informativă
Sursa vă informează că în ziua de 16.11.1964 a discutat cu Silin Miladin,
responsabil la bufetul „Dinamo”, care a venit la locul de muncă al sursei. Printre alte discuţii
purtate cu sus-numitul, a povestit că în urmă cu o zi s-a întâlnit cu mai mulţi turişti iugoslavi care
au venit la Timişoara. Printre aceştia s-a întâlnit şi cu un verişor de-al lui care a fost, după
spusele lui, conducatorul grupului de turişti.
Referitor la relaţiile dintre ţara noastră si Iugoslavia, Silin a spus ca sârbii din
Iugoslavia sunt surprinşi de faptul că românii nici până în prezent nu au dat drumul pentru turism
în Iugoslavia.
Sursa l-a intrebat ce funcţie are verişorul lui în Iugoslavia, la care a răspuns că
lucrează la o instituţie cum ar fi la noi ONT.141
Sursa urmează să mai discute cu sus-numitul în momentul când vor veni turiştii.
Ss.Stanoevici Nicola.

Observaţii:
140
În apropierea Belgradului s-a prăbuşit un avion sovietic în care erau mareşalul Biriuzov, generali şi demnitari
sovietici, ce urmau să ia parte la festivităţile cu prilejul a 20 de ani de la eliberarea capitalei iugoslave (20.10.1944)
141
Oficiul naţional de turism

249
 Nota a fost dată conform sarcinii trasate. Numitul sârb Miladin este luat în
evidenţă ca suspect, întrucât apare că a fost condamnat.
Instrucţiuni date:
Agentul a fost instruit să discute cu Sârbu Miladin 142 şi să-şi exprime faţă de el
intenţia de a merge ca turist. Se va discuta apoi despre ruda care a venit în calitate de conducator
al unui grup de turişti.
Agentul va întreba ce părere au avut turiştii iugoslavi despre cele văzute la noi.
Masuri luate:
Un exemplar al notei va fi predat tov.Timircan, iar alt exemplar la lucrarea cu
turiştii.”
(Arh. CNSAS, ..., f. 25)

20.

„Hotarare
pentru inchiderea dosarului de verificare nr.4129 privind[u-l pe] numitul Silin Miladin,
din 28.12.1965.
Dosarul s-a deschis la data de 17.03.1965 şi verificarea a durat până la data de
17.12.1965, adică 9 luni.
Ca mijloace s-au folosit agenţii „Ionescu Lucian”, „Traian Liubomir”, „Ion
Victor” şi controlul secret al corespondenţei.
I. Date de identificare
Numitul Silin Miladin este nascut în 24.03.1921 în comuna Diniaş, raionul
Timişoara, regiunea Banat, fiul lui Mişa si Daniţa, de naţionalitate sârbă şi cetăţenie română,
domiciliat în Timişoara, str...., are ca studii liceul, este de profesie funcţionar şi lucrează în
prezent la TAPL Timisoara în calitate de gestionar. În trecut nu a fost încadrat politic, fiind în
prezent exclus din PCR în urma condamnării sale în 1950 la 25 de ani muncă silnică, pentru
tradare de patrie în favoarea Iugoslaviei.
In octombrie 1955 a fost pus în libertate, fiind graţiat.
Originea socială: parinţii au posedat ca avere 70 jugăre de pământ, atelaje şi o
casă, fiind catalogaţi chiaburi.
Situaţia socială: Este căsătorit şi are 3 copii.
Alte date: In toamna anului 1944 a trecut în Iugoslavia şi s-a încadrat în armata
iugoslavă, întorcându-se în ţară în august 1945. În anul 1946 a semnat un anagajament pentru
OZN-a, prin numitul Stoianov Paia [Pavle], pentru a da informaţii.
Are două surori plecate în Iugoslavia, cu care întreţine relaţii. La 24 iulie 1958 a
fost recrutat ca agent de catre Serviciul III, dar a refuzat să dea angajament .În martie 1959 a fost
abandonat, deoarece s-a desconspirat faţă de alt agent. In 1960 a fost reactivat, la 21.12 iar la
23.03.1962 a fost scos pentru nesinceritate şi rea voinţă, cât şi faptul ca din nou s-a desconspirat.
De asemenea, a refuzat să dea informaţii asupra elementelor care interesau operativ organele
noastre.
II.Conţinutul materialelor compromiţătoare
1. Temeiul deschiderii dosarului de verificare.
În anul 1950 a fost condamnat la 25 de ani de muncă silnică pentru trădare de patrie în
favoarea Iugoslaviei. In 1946 a fost recrutat de Stoianov Paia să culeagă informaţii despre ţara
noastră.
După punerea în libertate, în octombrie 1955, în luna septembrie 1957 a fost vizitat la
serviciu de ofiţerul UDB-ei Stoianov Paia, fără a se cunaoşte scopul acestei vizite. În anul 1962 a

Reiese şi nivelul rudimentar al discernământului ofiţerului securist: confundă etnonimul (sârb) drept nume de
142

familie (Sârbu)

250
fost vizitat de mai multe rude de ale sale venite din Iugoslavia, iar în anul 1963 a luat legatura cu
un lot de sportivi iugoslavi veniţi la Timişoara şi cu turista Vida Nedici (Nedici Vidosa) cu care
el a fost condamnat, fara a se cunoaşte scopul pentru care sus-numitul a luat legatura cu aceaste
persoane.
De asemeni, în toamna anului 1964 a luat legatura în două rânduri cu lotul de turişti
iugoslavi veniţi de la Varşeţ, ocazie cu care a relatat că la noi nu se aplica convenţiile în ceea ce
priveşte vizitele în Iugoslavia şi a luat ziare aduse din Iugoslavia pentru citit, pe care le-a dat
altor foşti condamnaţi să le citească. Mai este semnalat că intreţine legături cu fostul condamnat
Stanoevici Bojidar care are legaturi cu ambsadorul iugoslav, cât şi faptul că are unele manifestări
naţionaliste în diferite situaţii.
2. Ce trebuie sa stabileasca verificarea
- Scopul pentru care Silin Miladin a luat legatura cu persoanele venite din Iugoslavia ca
turişti, sportivi, etc, printre care si ofiterul UDB-ei Stoianov Paia. Dacă legaturile sale cu astfel
de persoane au sau nu un caracter duşmănos.
- Dacă în prezent se menţine pe poziţie naţionalistă şi în acest scop întreţine legături cu
foştii condamnaţi.
3. Ce s-a stabilit si ce dovezi sunt
În urma supravegherii informative a numitului Silin Miladin a rezultat că deşi numita
Nedici Vidosa a venit în vizită la Timişoara, el nu a luat legatura cu aceasta, întâlnirea cu ea din
1963 fiind cu totul întâmplătoare.
De asemeni, din anul 1957 numitul Stoianov Paia nu a mai venit in RSR până în iulie
1965, când a venit doar pentru cinci zile, în comuna Diniaş, la părinţi.
Cu aceasta ocazie, din materialele informative obţinute rezultă urmatoarele:
În nota din 3.08.1965, agentul „Ion Victor” arată că în discuţiile cu Silin Miladin acesta i-
a spus că Stanoiev Paia a venit în vizită la parinţi, dar că nu poate omul să se apropie de el, evita
orice întâlnire. Că unii din cei care au fost condamnaţi l-ar fi întrebat care este situaţia cu ei, la
care Stanoiev Paia le-a spus scurt: acestea sunt probleme de ordin superior şi se vor rezolva pe
parcurs.
Agentul „Lucian”, în nota din 04.08.1965, arată că în discuţiile cu Silin Miladin despre
vizita lui Stanoiev Paia a relatat: Stanoiev Paia este foarte bine, are gradul de colonel in UDBA şi
este bine văzut în Iugoslavia. El a ajuns bine, iar noi am stat la închisoare.
În nota din 18.08.1965, agentul „Radu Popa” arată că într-o discuţie despre vizita lui
Stoianov Paia în comuna Diniaş, Silin Miladin a afirmat ca nu a avut o comportare dorita de ei şi
s-a purtat foarte rece şi oarecum încrezut, fapt care a facut să displacă celor care îl cunosc. El a
fugit în Iugoslavia şi cu asta a scăpat de închisoare, iar cât ei nu au stat închişi, lui Stoianov Paia
i-a mers bine acolo.
Agentul „Ţăranu Liubomir” în nota din 04.10.1965, aratând că discutând cu Silin Miladin
i-a spus ca l-a întâlnit pe Stoianov Paia, dar are o parere foarte negativă despre el şi că Stoianov
Paia a ajuns colonel în UDB-a din greşeală, deoarece nu este un comunist revoluţionar, ci un
instigant şi un afacerist. De asemeni, agentul mai arată că în discuţiile cu Silin Miladin acesta i-a
spus că a vorbit cu un inginer Boris din Iugoslavia, care este bine vazut acolo şi dacă acesta nu
spune numai 50% din ceea ce i-a spus el celor din Iugoslavia, aceia s-ar prinde de păr.
Silin Miladin l-a rugat pe ing.Boris să transmită conducătorilor iugoslavi să aibă
încredere în poporul sârb din România şi ca cei dizlocaţi în Bărăgan şi foştii condamnaţi au
suferit pe nedrept, dar că nimeni nu ia nicio măsură de a reglementa „nelegiurile” făcute în
timpul stalinismului.
Acelaşi agent, în nota din 03.11.1965, arată că referindu-se la Iugoslavia, numitul Silin
Miladin a învinuit conducatorii români afirmând că numai statul român a rămas cu problema
stalinistă nerezolvată. Fiind întrebat de agent daca i-a dat ceva în scris, Silin Miladin a afirmat:
nu are nevoie să-i dea ceva în scris şi că ing.Boris are un frate care e ministru.

251
 Din lucrarea informativă a numitului Silin Miladin nu s-a stabilit că desfasoară o
activitate duşmănoas naţionalistă şi nici că întreţine legături cu caracter duşmănos cu alţi foşti
condamnaţi.
Astfel, din materialele informative furnizate de agenţii „Ionescu Lucian”, „Traian
Liubomir”, „Ion Victor” si Sretenovici Nicola, a rezultat faptul ca Silin Miladin este foarte
nemulţumit de faptul ca nu i s-a aprobat paşaport pentru a merge în Iugoslavia, cu toate că i-a
murit o soră şi a prezentat actele ce i s-au cerut. Cu această ocazie a afirmat că nu este uman din
partea autorităţilor române acest lucru.
De asemeni, s-a stabilit că este nemulţumit şi pentru faptul ca nu a primit reabilitarea
intenţionând sa scrie un memoriu conducerii de partid. Dar a renunţat afirmand ca el este
optimist în această privinţă, deoarece politica statului nostru este caracterizată spre îmbunataţirea
şi mai stransă(?) a relaţiilor cu Iugoslavia. Lui nu-i place sa forţeze lucrurile. Mai bine aşteaptă
decât să facă încercări fara rost. Ce a rezolvat Bugarschi Sava cu memoriile lui? Nimic. El îşi dă
seama că a fost vinovat, dar în tinereţe a luptat pentru comunism, fiind condamnat ca bolşevic
pentru dezertare şi doreşte sa-şi reprimeasca calitatea de membru PCR.
În legatură cu reabilitarea rezultă că Silin Miladin a discutat cu fostul ambasador
Milatovici şi aceasta l-a asigurat că toate problemele vor fi rezolvate, sfătuindu-l ca să pună pe
hârtie tot ce are pe suflet şi să trimită organelor competente, deoarece azi nu trebuie să vorbim cu
teamă.
La cele spuse de ambasador, Silin Miladin i-a replicat de ce nu a vorbit aşa şi acum 2-3
ani, la care ambasadorul i-a spus că atunci încă nu era timpul şi nu exista înţelegerea de acum.
Asupra numitului Silin Miladin s-a mai stabilit că în multe discuţii acesta face aprecieri
pozitive în legatură cu politica partidului nostru, afirmand ca el o duce bine, este retribuit
corespunzător, ambele fiice s-au căsătorit şi sunt în producţie, astfel că s-a împăcat cu soarta lui
şi îşi vede de treabă.
4. Motivele inchiderii dosarului
Din lucrarea informativă a lui Silin Miladin nu s-au obţinut date mai importante din care
să rezulte activitatea dusmănoasă prezentă pentru a fi lucrat in continuare pe bază de acţiune.
5. Propuneri
Deoarece materilale sunt de mică importanţă, propunem închiderea dosarului de
verificare şi luarea elementului în evidenţă pe problemă, dosar nr.1456, pentru a fi lucrat în
continuare ca suspect, în categoria activi.
Hotararea s-a redactat in două exemplare, azi 28.12.1965 la Timisoara.
Seful biroului IV Ofiter informativ
Maior Cioroianu Şerban Maior Timircan Gheorghe
De acord
Şeful serviciului. Maior Kecskemety Ştefan”
(Arh. CNSAS, ..., f. 27-32)

21.

,,Биографија господина Миладина Силина

Потписана Милица Марков, рођена Силин, у својству ћерке Миладина Силина, мог
покојног оца, наводим следеће:
Породица мога оца припада једној од најпрестижнијих породица из места Дињаш,
породице која је увек била на челу наше сеоске заједнице, а то престижно место је
породица Силин задобила захваљујући својој вредноћи и поштењу. Наша породица je
важила као једна од најуваженијих и најугледнијих домаћинских породица у селу.
Михајла /Мишу/ Силина, мог деду, су сматрали кулаком због тога што је његово
домаћинство било богато: 70 јутара земље уз сву тада потребну опрему за пољопривредне

252
радове (плугове за све неопходне радове за свако годишње доба, два расна коња, говеда),
са свим што је било потребно, животиње у кућном домаћинству, итд., па су њега и баку
сматрали примером вредноће и части за читаво село.
Због тога је деда годинама био председник Парохијског одбора села.
Мој отац Миладин Силин се родио 24. марта 1921. године у имућној и честитој
сеоској породици у Дињашу од оца Михајла и мајке Данице, домаћице.
Основну школу је похађао у родном селу, након чега се даље школује у Темишвару.
1938. године враћа се у родно село где је постављен за учитеља. Захваљујући свом
образовању а и кућном васпитању мој отац наставља рад у корист црквене заједнице и
духовног живота мештана. Такође је у својству учитеља и лидера сеоске заједнице
подржавао школу, наставнике и учитеље за добро одвијање наставе у нашем селу.
Организовао је бројне културне вечери, уметничке активности, фолклорне
представе укључујући школу и остале чланове заједнице. Као жртва погрома и невиђених
мучења над Србима после проглашавања Резолуције Информбироа 1948. године, чије
одлуке није прихватио, заједно са бројним нашим уваженим интелектуалцима и
патриотама, такозваним политичким затвореницима, тата, који је тада имао 28 година,
доживео је велики шок, који му је живот претворио у пакао. Из тог пакла се многи нису
вратили. Мој отац Миладин Силин је смогао снаге да се врати и да свој живот подигне на
виши ниво људскости и достојанства.
Био је ухапшен 9. новембра 1949. године као члан „ Савеза словенских културно-
демократских удружења у Румунији”.
Tata је пошао на посао и није се више вратио. Спустила се ноћ а моје две сестре,
старија Даница Силин од 8 година и близнакиња Анћица Силин од 7 година, и ја биле смо
уплашене што се тата не враћа, схватиле смо да се нешто догодило али нисмо знале шта је
то. Након што смо сазнале да се он више неће вратити, доживеле смо шок, а тај животни
ударац никада нисмо заборавиле нити превазишле.
Када се тата вратио из затвора испричао нам је да су га тог дана када је изашао из
стана сусреле две особе и запитале га о некој улици, привели га и одвели у кола без
прозора тадашњих снага унутрашњих послова. Светло дана и небо више није видео јер су
га из кола директно пребацили у затвор.
Али је ово само увертира голготе која ће следити. Наставак је био паклен ...
унакрсна испитивања, шамарања, ударци, оцрњавање.
Следи затим намештено суђење и коначно у августу 1950. године пресуда о
припадности субверзивној тајној титоистичкој организацији – као што је написано у
диспозитиву, и тата је осуђен на двадесет и пет година затвора, присилног рада,
конфисковања добара и 10 година лишавања грађанских права и исплате 20.000 леја за
судске трошкове. Сви су били приморани да признају своју “кривицу”.
Истина јесте да је волео свој српски род и матичну земљу Србију али ... зашто
толико лажи и измишљотина о наводној субверзивној активности ? Следи затим затвор
Жилава, један од најтежих румунских затвора. Ћелије у затвору су биле испод земље као и
зидови и патос и кревети. Затим је премештен у Герлу и на крају у рудник олова из места
Баја Сприје.
Радио је најтеже послове, био је тучен и злостављан. Није смео да пише
својима у селу нити да прима писма од породице.
Када смо једном са баком ишле да га видимо, сестре и ја смо га викнуле “Тата,
тата“ али он није смео да се окрене ка нама, мало је само померио главу и сузе су му
потекле, али су га наоружани одмах опоменули ударцем оружја да се не окреће. Не знам
како смо ми деца тада све то издржале ?! Такве се сцене виђају једино у најтрагичнијим
филмовима.
Тежак третман, никаква храна, нељудски и бедни услови оштетили су му физичко

253
здравље и психичку и емоционалну равнотежу. Само Господ Бог зна како је успео да се
жив извуче из тог јада.
Након што је тата био приведен, моја мајка Силин Вукосава, сестре Силин Даница,
Силин Анћица и ја смо биле избачене из стана где смо до тада живеле у Темишвару, на
улици В. Влад Деламарина 1, и вратиле смо се код баке Силин Данице у село Дињаш.
Наша је породица била прогањана, биле смо шиканиране, исмејане, предмет подсмеха у
селу. Узели су нам све из куће. Похађале смо прве разреде основне школе али нам није
било лако. Биле смо понижаване, одстрањене из свих активности које су се организовале
пошто смо биле ћерке “издајице”. У школском дворишту је организован скуп свих
ученика да би нам пред свима биле одузете пионирске мараме и да би свој деци забранили
да се играју са нама и ван школе.
Маму су избацили са посла и веома смо тешко живеле. Нико није хтео да је
запосли говорећи јој да је могу запослити једино ако се разведе од тате. Године 1952. мама
је морала да се разведе и тада је успела да се запосли у Темишвару у једној мензи. Ноћима
је пешачила преко 30 км од града до села, кријући се, да би нам пред бакиним вратима
остављала остатке хране из мензе које смо ми налазиле ујутру када смо се будиле.
Месецима је нисмо виделе али смо знале да је мама ту била ...
Када је завршила четврти разред моју старију сестру Силин Даницу нису примили
у пети разред. Са само 10 година морала је да ради са баком на пољима пиринча.
Следеће године смо сестра близнакиња Анћица и ја биле уписане у пети разред у
школу из Темишвара. Из ове школе смо три пута биле избациване. Након много маминих
молби и преклињања примили су нас поново у школу.
Када смо апсолвирале основну школу полагале смо испит за упис у гимназију али
нисмо биле примљене, иако смо испит положиле, због „неподобног порекла”. Било је то
још једно у низу разочарења.
Мој отац се вратио кући крајем 1955. године, када су и остали политички
затвореници били ослобођени. Године затвора су нашој породици оставиле тешко бреме а
ми смо сада покушавали да поново спојимо делиће некадашње целине. Нажалост, неки
делови су заувек изгубљени. Вратили смо се у Темишвар где се наставља борба за
опстанак, проблеми са запошљавањем, окретање глава, понижавања. Али се тата није
предао. Наставио је животну борбу, хватајући се за сламку и почео све изнова. Успео је да
се запосли у трговинској делатности а касније је завршио и гимназију.
Мој отац је био поштен, правичан и вредан човек који никада ником није учинио
ништа нажао. Потиче из породице вредних, поштених и имућних домаћина. Све што је у
животу остварио, дело је његовог мукотрпног рада, чврсте воље и јаке упорности.
Нажалост, тај тежак период велике физичке и душевне патње оставио је последице
по здравље мога оца у виду болести која га је кроз читав живот пратила и која је била
разлог његовог прераног одласка са само 62 године. Тата је већ био тешко болестан када
нам је резимирајући своју трагичну судбину рекао да га највише боли што није провео уз
нас године нашег детињства и што смо тада ми, његове три ћерке, мама и бака остале
незбринуте и што смо живеле у беди.
Његова највећа жеља је била да и ми, његове ћерке, задобијемо право
образовање. Нажалост, околности татиног лишавања слободе су нас спречиле да завршимо
одговарајуће школе, а то нас је обележило заувек.
Понижавања, неморалност чина тадашњих политичких структура и несрећа наше
породице тешко је и заувек погодило живот нас три сестре и мојих родитеља који су били
пример поштења, човечности и одмерености.
Сматрам да су патње и трауме које су моји родитељи тада доживели биле узрок
прераног напуштања њиховог мирног овоземаљског живота. Несрећа коју смо ми, њихове
ћерке, доживеле променила је ток наших живота и оставила нам непопуњиву празнину у

254
души, заувек.
Tемишвар, 22.06.2010. године”

Traducere:
Biografia domnului Miladin Silin
Subsemnata Marcov Miliţa, născută Silin, în calitate de fiică a defunctului meu tată,
Miladin Silin, relatez următoarele:
Familia tatălui meu se trage dintre cele mai prestigioase familii din localitatea Diniaş,
membri de frunte ai comunităţii locale, fiind consideraţi la vremea respectivă printre cei mai
cinstiţi, harnici, gospodari şi oameni de vază ai satului.
Bunicul a fost considerat chiabur, pentru că dispunea de o gospodărie avută: 70 de iugăre
de pământ, inventar agricol complet pentru toate muncile câmpului (pluguri pentru toate muncile
necesare pentru fiecare sezon, doi cai valoroşi, vite), cu toate cele necesare, animale de casă, el şi
bunica erau consideraţi un exemplu de hărnicie şi cinste pentru întreg satul.
Pentru acestea, timp de mai mulţi ani,bunicul meu era nu numai un cinstit şi harnic
cetăţean al satului, ci şi preşedintele Consiliului Parohial din localitate.
Tatăl meu s-a născut la 24 martie în anul 1921 într-o familie înstărită şi cinstită de la ţară
în localitatea Diniaş. Tatăl său, Mişa, a fost mulţi ani la rând preşedintele Consiliului Parohial,
iar mama Daniţa casnică.
Clasele primare le-a urmat în satul natal, iar apoi se înscrie la şcoala normală la
Timişoara până în 1938, după aceea revenind la sat ca învăţător. La rândul său, şi tatăl meu fiind
astfel educat a avut grijă ca viaţa duhovnicească a comunităţii locale să se desfăşoare cât mai
bine.
Ba mai mult, tatăl meu, învăţător fiind, în calitate de lider al comunităţii, a sprijinit şcoala
din localitate, oferind dascălilor şi învăţătorilor sprijinul şi cele necesare pentru ca învăţământul
din satul nostru să se desfăşoare în condiţii optime.
A organizat numeroase seri culturale, activităţi artistice, spectacole folclorice cu şcoala
din localitate şi cu comunitatea pe plan local. Fiind victima pogromului asupra sârbilor în urma
acelei rău famate Rezoluţii a Informbiroului din anul 1948, ale cărei hotărâri nu le-a acceptat, şi
când, în chinuri de nesuportat au pătimit cei mai de seamă intelectuali şi patrioţi ai noştri, aşa
zişii deţinuţi politici,tata fiind de douăzeci şi opt de ani a suferit un adevărat şoc care se va
transforma într-un infern din care, cel mai adesea, mulţi nu se mai întorc. El a găsit forţa de a se
întoarce şi de a ridica, aproape în aceleaşi condiţii grele, viaţa sa la culmile umanităţii şi ale
demnităţii.
A fost arestat în 9 noiembrie 1949 cu „Organizaţia slavă din Banat”.
Tata a plecat de acasă la servici şi nu s-a mai întors. Făcându-se noapte eu şi surorile
mele : Silin Daniţa cea mare de 7 ani şi sora geamănă Silin Anciţa de şase ani , eram disperate de
ce nu mai vine tata , ne-am dat seama ca s-a întâmplat ceva, dar nu am ştiut ce. După ce am aflat
că tata nu va mai veni, şocul psihic şi lovitura au fost puternice, nu vom uita niciodată acele
clipe groaznice.
După ce a venit din închisoare, tata ne-a povestit că în acea cumplită zi a fost aşteptat,
după ce a ieşit din apartament, de două persoane, care l-au întrebat de o oarecare stradă din oraş,
l-au luat şi l-au dus într-o dubă fără geamuri, de unde s-a trezit direct în penitenciar.
Imaginaţi-vă că aceasta a fost doar o uvertură din golgota care va urma. Ceea ce va fi mai
rău abia urma să vină. Interogări încrucişate, pălmuiri, bătăi, denigrări.
Apoi judecata aranjată şi, în sfârşit, în august 1950 sentinţa pentru apartenenţa la
organizaţia subversivă secretă titoistă – aşa cum era menţionat în rechizitoriu, este condamnat
pentru crimă de înaltă trădare a patriei la douăzeci şi cinci ani de temniţă grea, muncă silnică,
confiscarea bunurilor şi privarea de drepturi civile zece ani şi plata a 20.000 lei cheltuieli
judecătoreşti. Toţi au fost determinaţi să-şi recunoască vina. Într-adevăr, a iubit neamul său

255
sârbec şi ţara de origine Serbia, dar de unde activitatea subversivă, atâtea minciuni, născociri. A
urmat apoi închisoarea Jilava, unul dintre cele mai rele penitenciare din România. Totul a fost
sub pământ şi din pământ, şi zidurile şi podeaua şi paturile. După aceea este mutat la Gherla şi
apoi la minele de plumb din Baia Sprie .
A fost pus să presteze munci grele, fiind bătut şi maltratat. Nu a avut voie să trimită şi să
primească corespondenţa de la cei din familie.
Când am fost împreună cu bunica la audieri sa-l vedem, surorile mele şi eu l-am strigat
dar el nu a avut voie să se întoarcă spre noi, doar puţin şi-a întors capul şi i-au dat lacrimile; cei
înarmaţi l-au lovit cu tocul armelor şi nu l-au mai lăsat sa se întoarcă. Nu ştiu cum de-am rezistat
atunci,copii fiind, văzând acea privelişte?! Asemenea scene nu se pot vedea nici în cele mai
tragice filme.
Regimul aspru, hrana de mizerie, condiţiile inumane şi mizerabile i-au afectat sănatatea
corporală, echilibrul psihic şi emoţional. Doar bunul Dumnezeu ştie cum a ieşit viu de acolo.
După ce a fost ridicat tatăl, mama Silin Vucosava , surorile mele Silin Daniţa şi Silin
Anciţa şi eu am fost date afară din apartamentul unde locuiam la Timişoara, pe V.Vlad
Delamarina 1, ne-am întors la bunica Silin Daniţa la sat, la Diniaş, familia noastră a fost
persecutată, am fost şicanaţi şi batjocoriţi în satul nostru, ne-au luat tot din casă de la sat. Am
urmat şcoala primară la sat, dar nu ne-a fost uşor. Ne-au persecutat, excluzându-ne din
activităţile organizate fiind copii de tradator, a fost organizat careu în curtea şcolii unde ne-au
fost luate cravatele şi le-a fost interzis copiilor din sat să se joace cu noi.
Pe lângă acestea, am suferit şi pentru faptul că mama a fost dată afară de la serviciu, ne-
am descurcat foarte greu, în casa la sat fiind doar bunica, mama şi noi. Nimeni nu a vrut să o
angajeze, iar pe unde mergea trebuia să promită că va divorţa de tata, fapt ce s-a şi întâmplat în
1952. După ce s-a angajat mama la cantină la Timişoara ne aducea resturile rămase, să avem ce
mânca, ca sa putem supravieţui în acele vremuri grele.
După ce a terminat clasa a IV-a , sora cea mare Daniţa, nu a fost primită în clasa a V-a şi
astfel a fost nevoită la doar 10 ani să muncească din greu cu bunica la câmpurile de orez.
În anul următor sora mea Anciţa şi eu am fost înscrise în clasa a V-a la Timişoara, de
unde am fost exmatriculate de trei ori. După multe insistenţe şi rugăminţi ale mamei noastre ne-
au reprimit la şcoală.
După absolvirea şcolii generale ne-am înscris la admiterea în liceu, unde din păcate am
fost admise dar fără loc şi fără drept de a frecventa scoala fiind de „origine nesanatoasa”, deci,
altă deceptie.
La finele anului 1955 când au fost eliberaţi toţi deţinuţii indiferent de pedeapsa avută, s-
a întors şi tata acasă. Apoi s-a încercat din greu reabilitarea unei familii distruse. Ne-am întors la
Timişoara, unde au urmat aceleaşi umblături dint-o parte în alta, problemele cu angajarea,
evitările şi întoarcerea capului ca şi când am fi leproşi. Dar el nu s-a predat. Se prindea de fiecare
fir de pai şi începea toate de la capăt, astfel că a reuşit să se angajeze în comerţ , terminând apoi
şi liceul. Tatăl meu era considerat un bărbat cinstit, harnic, care nu a pricinuit nimănui nici o
neplăcere provenind dintr-o familie de oameni cinstiţi, gospodari şi harnici.
Tot ce a realizat în viaţă a fost cu muncă preţioasă şi sudoare, dovedind sieşi şi celorlalţi
forţa unei voinţe şi stăruinţe de fier.
Dar din păcate urmare acelei perioade grele, tatăl meu s-a ales cu boli hepatice care l-au
urmărit pe durata întregii vieţi şi care au constituit motivul stingerii sale din viaţă la numai 62
ani. Bolnav fiind, rezumând viaţa sa, precum şi soarta sa tragică, tata a spus că cel mai mult îl
doare faptul că a lipsit de lângă noi în cei mai frumoşi ani ai copilăriei noastre, că noi, cele trei
fiice rămase acasă cu bunica şi mama am dus un trai greu şi că el nu ne putea ajuta cu nimic.
Cea mai mare dorinţă a lui a fost ca noi sa ne bucuram de o educaţie adevărată şi să
însuşim cunoştinţe cât mai ample, dar din păcate detenţia lui ne-a împiedicat sa avem acces la
educare şi pregătirea profesională dorită, fapt care ne.-a marcat pentru totdeauna .

256
 Demoralizarea, umilirea şi nenorocirea familiei noastre a constituit o lovitură imensă şi
de netrecut a părinţilor mei, care erau exemplu de cinste şi purtare la vremea respectivă, .
Pentru cele relatate, consider că suferinţa părinţilor mei şi traumele pricinuite, au pus
prematur capăt vieţii lor liniştite şi cinstite iar noi am rămas cu un gust amar şi cu un gol în
suflet toată viaţa.
Timişoara, 22.06.2010
(М. Милин, Ц. Михајлов, А. Богдановић, А. Милин, 2010.)

Божидар Станојевић

Bojidar Stano(i)evici

Божидар Станојевић долази некако из друге линије српских активиста, који су

избили на површину после 28. јуна 1948. Био је један од најдрастичнијих противника
антититоистичке Резолуције и поборник југословенске ствари у опасној и
неуравнотеженој борби.
Морални је аутор такозване пројугословенске „Контрарезолуције“. Не знамо
тачно да ли је ова ризична опозиција успела да срочи и неки кохерентан текст, са
политичком тежином противљења, али чињеница је да је наш човек ширио међу српским
живљем тотално пројугословенско духовно стање (укључујући понекад и неколицину
Немаца или чак Румуна, пограничних Банаћана).
Најдинамичнији представник био је управо Божидар Станојевић 143, који је
наговарао и мотивисао своје саборце из руководства ССКДУР-а да не одступе са Титове
линије, позивајући се на немили, „привремени неспоразум“, и несхватање југословенског
пута од стране осталих источних актера.
Други је проблем какав су одјек имали овакви ставови (помало наивни) међу
осталим Србима; или то што су многи бивши партизани (преко 2000 њих пореклом из
Румуније) остали верни југословенском маршалу и након повратка у домовину; поново се
мора истаћи да се ради о чистој симпатији на националној основи код неких наиваца и
лаковерника, али и о правом политичком устројству и ангажману у редовима УДБ-е
„спремнијих“ и фанатизованих кадрова.
Један од таквих „тврдих ораха“ из Клисуре био је и Станојевић, вечити
бунтовник против стања ствари у Румунији, маштајући о хипотетичном
„југословенском комунистичком рају“, који никад неће доживети, упркос каснијем
искуству „азиланта“ у Новом Саду.
За разлику од нашег претходника Лазе Адамова, човека из области просвете,
осећајног и пропалих илузија након трауматског искуства, Божидар Станојевић,
популарни Божа за своје ближње, био је оштар, несаломив човек. Њега је првог уловила
Безбедност, малтретирала га и мучила не би ли издао своју мрежу 144; али је он ковао
лудачке планове за бекство из притвора и затвора, проузроковао је и почетак рушења
илузије о поверењу међу сабраћом, ипак је остао усправан, са својом правом српском,
левичарском, пролетерском савешћу. Безбедност, која је имала и добар њух у том смислу,
пратила га је и шиканирала стално, до одлуке (врло лако одобрене, разуме се, само у
143
Ово је мишљење изнео аутору [M. Mилину] и Стеван Лепојев, бивши Станојевићев саборац у
руководству ССКДУР-а и затим у затвору. Занимљив роман-хвалоспев о Станојевићевом усправном
држању написао је Миленовић, Чедомир, Пут жалосних јаблана (Мilenović, Čedomir, Aleea plopilor trişti),
Темишвар, 2001
144
Стојанов, Павле, Југословенска национална мањина у Румунији (Stojanov, Pavle, Minoritatea naţională
iugoslavă din România), Београд, 1953, p. 142 - 143

257
његовом случају) о напуштању државе.
Врбован у својству сарадника одмах након пуштања на слободу, био је један од
малобројних утицајних Срба који су успели да „разочарају“ безбедаше. Зато му је све
време био посвећен посебан третман и био је окружен читавом мрежом „достављача“
информација. Доносимо неколико инстант-слика из касне фазе његовог праћења, из `60-их
и `70-их година, пре одлуке о напуштању Румуније.

Anexe/ Грађа

1.
„Nota informativă
Biroul de contrainformaţii
Informator ,Marius’
11.0I. 1969, ora 19
Locul de muncă
Pr.(imit?) cpt. Hrincescu Constantin

Sursa vă informează că cunoaşte pe numitul Stanoievici Bojidar din Divici care în

prezent este angajat la Arta textilă Timişoara, care a fost condamnat pe viaţă în 1950 în cadrul
Procesului din Clisura Dunării145 iar în anul 1955 a fost pus în libertate.
După aceasta el s-a căsătorit, fiindcă a fost logodit cu Vida Nedici 146, ce a fost
condamnată la moarte dar a reuşit pe baza unui paşaport să plece în Iugoslavia, iar de acolo în
Franţa unde a studiat.147
După 1958 de mai multe ori cel de sus a discutat cu sursa, cu care ocazie i-a spus că el
împreună cu Vemici Lazar din Timişoara, strada…, vrea să fugă ilegal în Iugoslavia, în care sens
a solicitat ca să-i ajute sursa, căutând totodată ca să lămurească pe aceasta ca să fugă cu ei,
primul spunând că fiind maior în armata iugoslavă(?) are relaţii cu diferite persoane şi va sprijini
sursa ca să intre la o facultate.
Sursa le-a spus că ea niciodată nu va fugi în străinătate 148. Văzând această poziţie a sursei,
au apelat la fratele sursei care, datorită funcţiei sale avea posibilitatea să meargă în toată zona de
frontieră149 şi astfel să le indice zona de trecere , lucru cu care nu a fost de acord acesta.
Prima neâncredere le-a dovedit-o sursa cu ocazia căsătoriei sale, în 1 iunie 1959, când
susnumitul şi Vemici Lazar s-au invitat la nunta mea, căutând ca sub această mască să fugă în
Iugoslavia prin localitatea Divici înot; însă în timp ce trecea prin grădina numitei Jivanovici
Zora, au fost surprinşi de aceasta, care s-a rugat de aceştia să nu-i facă rău, fiind neamuri au
renunţat.
După aceasta în anul 1960 susnumitul fiind în permanentă legătură cu Panici Rada din
Belobreşca au organizat ca să treacă pe la Câmpia unde au avut ca sprijin pe un oarecare pădurar
al cărui nume sursa nu-l cunoaşte. Şi fiind veniţi spre Belobreşca ca să nu fie controlaţi de organe

145
În Clisura Dunării n-au fost procese politice. Stanoievici a fost judecat la Bucureşti, în procesul de pomină, din
august 1950..
146
Fals, mulţi au pretins că au fost apropiaţi de Vida Nedici, care devenise, în felul ei, o „legendă” în lumea
Securităţii. Referiri la subiect şi în textul de faţă, inclusiv în anexe.
147
Minciuni, frizând ridicolul.
148
Cam aşa se dobândea etalonul de ,,turnător-patriot” ceauşist.
149
Într-adevăr, zona de frontieră era în acea vreme inaccesibilă celor străini de regiune sau cu probleme „de dosar”.

258
au coborât la Moldova Nouă la sursă şi de acolo au luat-o pe drumul scurt Măceşti – Belobreşca.
Cu această ocazie iar a cerut sprijinul sursei ca să-i conducă fără ca să fie găsiţi de
organele de grăniceri. Ei au motivat prezenţa prin aceea că au venit ca să cumpere vin deoarece
se căsătoreşte Vemici Lazar, lucru pe care l-a făcut pentru a-l masca.
Cei doi îşi menţin intenţia de evaziune150 în care sens întreţin relaţii apropiate cu Panici
Rada, pe care l-au ajutat, pe fiul său, ca să-şi termine liceul.
Panici Rada pentru a-şi atinge scopul de fugă s-a căsătorit cu o femeie din Zlatiţa, pe
unde să-şi găsească loc de fugă în Iugoslavia.
Stanoievici Bojidar a întreţinut relaţii apropiate cu Lazar (mic), celălalt nume sursa nu-l
ştie. Care, după ce a ieşit de la închisoare, a mers cu paşaport în Iugoslavia şi nu a mai venit înapoi.
Alte date sursa nu mai cunoaşte.
11.0I. 1969 (semnat) ‚Marius’
Observaţii
Nota a fost luată de la informator deoarece Stanoievici B. este cunoscut cu intenţie de
evaziune iar despre informator s-a cunoscut că şi el ar avea [ar fi avut n. n.] aceeaşi intenţie în
1960, fapt pentru care a fost lucrat în ML [Miliţia locală ?] neconfirmându-se intenţia.
Sarcini
Se va organiza marşrutizarea (?) informatorului la Vemici L. şi Stanoievici B.,
pentru a stabili dacă îşi mai menţin intenţia de evaziune din ţară, când, pe unde, cu cine, dacă a
făcut ceva pregătiri în acest sens.
Măsuri
Se va înainta o copie la Biroul CI (Contrainformaţii) Timişoara iar originalul
materialului se va folosi la dos.(arul) pers.(onal) al inf.(ormatorului ?) ca material de verificare.
(semnat) Cpt. Hrincescu C-tin”

(Arhiva CNSAS…Nr. I 257166, f. 39 – 40)

2.

„MAI Dir.(ecţia) reg.(ională) Timişoara

Strict secret
Fişă personală
Stanoievici Bojidar este născut la 8. X. 1922 în satul Divici, raionul Moldova
Nouă, fiul lui Dragutin şi Desanca, este de profesie strungar, azi angajat ca muncitor la fabrica
Arta textilă din Timişoara, ca studiu are 8 clase de liceu şi bacalaureatul. Este căsătorit legitim
însă nu trăieşte cu soţia din motive de neînţelegeri familiare, domiciliază la părinţi în Timişoara,
strada…
Originea socială ţăran sărac, poziţie socială muncitorească.
Susnumitul a locuit la părinţi în satul Divici până la vârsta de 7 ani, cănd s-a mutat
împreună cu aceştia la Timişoara, respectiv în anul 1929.
Din 1929 până în 1933 urmează 4 clase primare la Şcoala ortodoxă sârbă din Timişoara.
Din 1933 până în 1937 urmează 4 clase la Gimnaziul industrial din Timişoara iar în
continuare urmează cursurile Liceului industrial pe care îl absolveşte în anul 1942.
La 1 noiembrie 1942 este încorporat pentru satisfacerea stagiului militar la Flotila 1
vânătoare Bucureşti. A mai funcţionat şi în cadrul altor unităţi de aviaţie din Mediaş şi Popeşti-
Leordeni, s-a reangajat şi în 1945 (în) februarie a fost eliberat cu gradul de sergent-major.
În februarie 1945 s-a angajat ca strungar la Atelierele CFR din Timişoara, secţia VI
sculărie şi lucrează până în februarie 1947 când este scos din producţie de Jud.(eţeana) PCR şi
numit secretar al UACDSR din Timişoara.
150
Termenul evaziune este folosit într-o accepţiune oarecum forţată, de sustragere din realitatea ceauşistă.

259
 În timp ce era angajat la Atelierele CFR s-a încadrat în UTC şi PCR.
În 1947 Stanoievici Bojidar a mers în Iugoslavia la construcţia căii ferate Šamac –
Sarajevo, voluntar în fruntea Brigăzii a II-a, comandant; şi pentru activitatea intensă desfăşurată
în brigadă, a fost decorat cu Ordinul muncii clasa a II-a.
În decembrie 1947, la trecerea lui I. B. Tito în vizită oficială în Bucureşti, la staţionarea
trenului în gara Timişoara Stanoievici Bojidar a fost din nou decorat de I. B. Tito cu ordinul
Drapelul iugoslav clasa a IV-a, pentru munca depusă în calitate de secretar al UACDSR în Banat.
A activat în UACDSR până în iulie 1948 când s-a manifestat împotriva Rezoluţiei
Biroului informativ al Partidelor comuniste şi muncitoreşti cu privire la situaţia Partidului
comunist din Iugoslavia, fapt pentru care în iulie 1948 a fost exclus din PMR.
La 9. X. 1948 este arestat de către organele de Securitate pentru manifestări naţionaliste
şi răspândire de broşuri interzise şi a fost ţinut arestat preventiv până în septembrie 1949 când, în
urma judecării procesului a fost achitat.
Cu ocazia punerii lui în libertate, în octombrie 1949, a fost recrutat de către organele
noastre ca informator, dându-i-se numele conspirativ ‚Boja’. O perioadă de timp s-a ţinut
legătura cu el dar a semnalat probleme fără importanţă.
Din octombrie 1949 până în februarie 1950 nu a lucrat în nici o întreprindere, rămânând
fără ocupaţie.
La 1. III. 1950 s-a angajat din nou la Atelierele CFR Timişoara secţia VI, unde a lucrat
până în 27. III., când a fost arestat din nou, de astă dată pentru activitate de spionaj în favoarea
RPF Iugoslavia.
La 1 august 1950 a fost judecat şi condamnat la muncă silnică pe viaţă.
În urma procesului de destindere a politicii internaţionale, a reluării relaţiilor de bună
vecinătate cu RPF Iugoslavia, prin Decretul nr. 535/ 1955, el împreună cu alte elemente ce au
desfăşurat activitate de spionaj a fost graţiat de restul de pedeapsă şi s-a stabilit cu domiciliul în
Timişoara, adresa susmenţionată.
După eliberarea din închisoare (11 decembrie 1955) continuă să menţină legăturile cu
elementele naţionaliste ce au desfăşurat activitate de spionaj. În ianuarie 1956 la iniţiativa lui şi a
protopopului ortodox sârb din comuna Gelu [Milan Nicolici n. n.] s-au adunat mai mulţi foşti
condamnaţi în casa numitei Neţin Liubinca din Timişoara strada..., unde au făcut o fotografie
comună, pe care au multiplicat-o, ea aflându-se la fiecare participant la această reuniune.
Sunt cunoscuţi că au participat la această reuniune Stanoievici Bojidar, Stanoiev
Dobrivoi, Nicolici Milan, Neţin Liubinca, Serdanov Gordana şi alţi foşti deţinuţi.
Stanoievici a continuat să se manifeste ostil regimului de democraţie populară din RPR,
manifestând în acelaşi timp simpatie faţă de RPF Iugoslavia şi conducătorii ei.
Faţă de organele puterii de stat din RPR manifesta tendinţa de răzbunare pentru faptul că
a fost arestat şi condamnat şi cerând anumite ‚revendicări’ (sic!) cum ar fi drepturi politice şi
profesionale avute înainte de arestare. În perioada 1956 – 1957 ne-a fost semnalat de
agentul ,Negru Ioan’ că are manifestări duşmănoase orânduirii de stat democrat-populare din
ţara noastră şi că în martie 1957 a luat parte la o consfătuire a naţionaliştilor sârbi în casa numitei
Neţin Liubinca şi Milosav Alexandra din Timişoara strada…, unde au discutat directive cu
privire la activitatea lor, aduse de Nicolin Ioţa la întoarcerea din RPF Iugoslavia, unde a fost în
vizită.
La 19. VII. 1957 a fost deschisă acţiune informativă de grup susnumitului şi altor
elemente cum sunt: Stanoiev Dobrivoi, Nicolin Ioţa, Bugarschi Sava, Dobrin Borislav şi Vemici
Lazar.
Ulterior prin dirijarea agentului ,Adam Ioan’ am stabilit că Stanoievici Bojidar se
manifestă duşmănos orânduirii de stat din ţara noastră, că menţine legătura cu aceste elemente,
că primeşte lunar de la Ambasada iugoslavă din Bucureşti ,Buletinul informativ al Ambasadei
Iugoslaviei’.

260
 În timpul Congresului UCI151 Stanoievici Bojidar şi-a manifestat simpatia faţă de
Programul reformist al UCI; însă mai târziu, în urma criticilor aduse prin presă, şi-a manifestat
frica de a nu se lua măsuri împotriva foştilor condamnaţi politic naţionalişti de către organelle
puterii de stat din RPR.
Este lucrat informativ-operativ în continuare în cadrul acţiunii.
Lt. maj.(or) de Securitate Crăculeac Mircea”
( Arhiva CNSAS,…, Nr. …, f. 60 – 63)

3.

,,Direcţia de paşapoarte, evidenţa străinilor şi controlul trecerii frontierei

Nr. 215-0868592-271482 din 9 mai 1974
Secret
Stanoievici Bojidar
Exclus din PCR în 1948.
Născut la 8 octombrie 1922 în Divici-Pojejena, jud. Caraş-Severin, fiul lui
Dragutin (decedat) şi al lui Desanca
Cetăţenia: română
Naţionalitatea: sârbă
Starea civilă: căsătorit, nu are copii
Studii: liceul industrial
Ocupaţia: tehnician la Arta textilă
Domiciliul: Timişoara…
Solicită aprobarea vizei de ieşire din ţară pentru a se stabili în RSF Iugoslavia la
rude, împreună cu: Stanoievici Daniţa, soţie, născută Nicolici la 19 august 1931 în Timişoara,
fiica lui Gheorghe şi Paula, naţionalitatea sârbă, cetăţenia română, studii liceul teoretic, din anul
1954 este contabilă la fabrica Victoria Timişoara, neîncadrată politic.
Doresc să renunţe la cetăţenia română.
Din 1945 până în 1948 a lucrat ca adjustor la Atelierele CFR şi activist la
UACDSR Timişoara iar din 1956 s-a angajat la actualul loc de muncă.
În ţară are pe: mama sa, pensionară, văduvă şi pe părinţii soţiei, pensioner şi
casnică.
În străinătate: are doi unchi, plecaţi din ţară în 1919, domiciliaţi în RSF
Iugoslavia. Tot în această ţară mai are doi veri şi două verişoare.
În evidenţa organelor de Securitate şi Miliţie este cunoscut că în 1950 a fost
condamnat la muncă silnică pe viaţă şi confiscarea averii pentru crimă de înaltă trădare şi
tentativă de trecere frauduloasă a frontierei din RS România în RSF Iugoslavia. La 19 decembrie
1955 a fost pus în libertate.
Inspectoratul judeţean Timiş al Ministerului de interne nu are obiecţiuni.
[Rezoluţie pe cotor: 09. 01. 1975. Tabelul nr. 15/ 1974, poz. 59. Serviciul paşapoarte jud.
Timiş le-a predat paşapoartele pentru a pleca în RSFI la rude. Plt. Adj. Diaconu]”
(Arhiva CNSAS,…, f. 65)
(М. Милин, А. Богдановић, А. Милин, 2010.)

Мирчета Стојић

Мirceta Stoici
151
Uniunea comuniştilor din Iugoslavia

261
 ИСПОВЕСТИ: МОРАО САМ ДА БЕЖИМ ИЗ РУМУНИЈЕ
Преда мном је човек у годинама. Први пут га видим у животу. Говори течно српски,
али често користи афирмацију ,,ја'' што потврђује да годинама живи у поднебљу где се
говори енглески. Навика је једно, а одвика друго, каже наш народ. Представља се
једноставно ,, Мирчета Стојић из Америке''. Дали је то све?
Пре три седмице навратио је у нашу редакцију. Знао је да постоји лист на српском
језику ,,Наша реч'' у Темишвару и није могао да не наврати у наш малени колектив.
Наравно новинар искористи сваку прилику која му се укаже за неки интересантан разговор
или интервју.
Ја сам Мирчета Стојић, рођен 1933 године у Моноштуру, али пошто је отац био
свештеник, детињство сам провео у Дежану, Великом Семпетру и Малом Бечкереку. По
струци сам правник, али сам се у Америци бавио компјутерима и другим ,,бизнисом''.Сада
сам у пензији и живим у Флориди. Дошао сам у Румунију да обиђем мајку, браћу, родбину
и пријатеље. Завичај, једном речију.
То би било укратко. Но занимљив је и интересантан животни пут Миpчете Стојића,
да би се на овоме остало. Дакле прво питање:
Када сте напустили Румунију?
У јесен 1960, тачније 21 септембра. Тада сам препливао Дунав код Старе Молдаве.
Имали сте тада 27 година. Шта је било до тог датума?
Свима су добро познате послератне године и она тешка времена у Румунији,
посебно за српски живаљ. У породици нас је било тројице браће. Први сам као најстарији
пошао у школу односно гимназију 1943. године. После завршетка 6 разреда српске
гимназије 1949. године, будући да сам био одличан спортиста и као такав био сам и члан
Румунске јуниорске државне репрезентације лаке атлетике, преместио сам се у Спортску
гимназију. Радо сам напустио Српску гимназију (где се водила најоштрија класна борба)
против свих нас ,,неповољнијих''!!!. У то време бити син свештеника није било пријатно,
јер си био изложен свакојаким притисцима.
У Румунској спортској гимназији као и касније на Правном факултету таквих
проблема је било мало. Захваљујем спорту што сам, најзад, успео да се упишем 1953. на
Правном факултету у Клужу.
Тада су се догађала бројна политичка хапшења, а највише ме је погодило насилно
одвођење наших људи у Бараган.
Ипак насилно депортовање наших људи у Бараган био је велики удар како за мене
тако и за неколико српских колега , те смо решили и сакупили имена српских породица
ради достављања Југословенској Амбасади у Букурешту.
Шта сте радили по звршетку студија?
Добио сам намештење у Великом Семиклушу. Материјалних проблема није било,
али сам зато имао богат досије у полицији и безбедности. То сам касније сазнао. Због моје
активности око састављења списка са протераним српским ,,Бараганцима'' и других
такозваних политичких активности, сазнао сам у поверењу да се налазим на црној
листи и да ће и на мене стићи ред.
И тада сте донели одлуку о бегству из земље?
Још раније сам претпостављао да сам властима сумњив и решио да напустим
Румунију, али се није могло. Границе су страховито добро биле чуване и тешко је било
побећи. Онда сам одлучио да препливам Дунав. Као што сам рекао био сам добар
спортиста па и добар пливач. Желео сам да то учиним код Старе Молдаве. Но до Клисуре
се није могло обичном грађанину лако стићи. У лето 1960. затражио сам премештај у Нову
Молдаву.
Како сте образложили овај свој захтев, када би сваки пре одабрао Велики

262
Семиклуш, него овај градић крај Дунава?
Рекао сам да тамо живи доста Срба и да ћу као адвокат имати доста посла. Да ли су
поверовали или нису не знам. Можда је неком годило да у Великом Семиклушу остане
упражњено место...
Нисте успели да много контактирате са Српским живљем из Клисуре, јер сте
убрзо напустили земљу?
Нисам више могао одлагати бекство. Ближили су се хладни дани и мој подухват би
пропао. Тако је дошла и ноћ између 21 и 22 септембра 1960 године.
Дакле да наставимо наш разговор господине Мирчета Стојићу, дошао је дан
одлуке што би се рекло.
Припремао сам се за тај подухват. Била је хладана ноћ, ромињала је киша. Добро
сам заштитио своја документа од воде и крај Старе Молдаве запливао сам у ону велику
реку. Назад се више није могло, кренуо сам на све или ништа.
Колико је времена било потрбно да препливате Дунав?
- Изгубио сам сваки контакт с временом. Страшно је када се у мркој ноћи нађете
сами у таласима, а да уз то постоји бојазан да вас примете. Патролни чамци су
осветљавали површину реке рефлекторима. Ноћ је била густа, а ја бих заронио. Мислио
сам да се домогнем обале. Најзад сам се домогао југословенске обале. Био сам
слободан(?).
Како су вас прихватиле југословенске власти?
Моја је намера била да останем у Југославији. Међутим примити политички азил
било је немогуће (?). То сам убрзо схватио приликом ислеђивања. Преко два месеца сам
провео у истражном затвору у Београду.Румунске власти захтевале су моје изручење. На
моју срећу до тога није дошло. Пребацили су ме у логор у Горском Котару, док не реше
моју ситуацију. Логор је био пун албанских избеглица. Тада ми је било јасно да у
Југославији нећу добити политички азил и да међу овим двема државама, Румуније и
Југославије, много политичких разлика нема!!! Право да вам кажем био сам страшно
разочаран и тада сам се коначно решио да идем на запад, чим ми се укаже прилика. То што
сам Србин у Југославији није много помогло, напротив касније сам дознао да су већина
иследника били све али не Срби. Како сам познавао једино француски језик, одлучио сам
да бежим у Француску. Марта месеца 1961. прешао сам илегално југословенско-
италијанску границу и обрео се у Трсту. У овом граду и у Латини, где је био логор за
избеглице, радио сам скоро годину дана као трговачки помоћник и друге послове. Ту сам
брзо научио италијански. Мислио сам затражити азил у Француску, али сам се у
међувремену предомислио.
Нисте дакле мислили да се настаните у Европу?
Да су услови били повољни не бих отишао за Америку.
Какав је био сусрет са Америком?
Моја сазнања о животу у Америци била су скромна. Тек сам се на лицу места
уверио у амерички начин рада и живота који је потпуно супротан нашем европском
(румунском). У Америци све је могуће. Није важно порекло ко си и одакле си већ колико
знаш и умеш. Прве две године радио сам у фабрици клавира у Чикагу и у исто време учио
добро енглески и остало потребно за побољшање живота. Без овог познавања енглеског
језика теже је наћи одговарајући посао.
Шта је било са вашом дипломом правника?
Није имала никакву вредност, могао сам уписати правни факултет, али зато је
требало пуно новаца и одлично познавање енглеског језика, без тога је адвокатска пракса
незамислива.
Одлучио сам да се на књиговодство и компјутере. Добро што сам тако поступио.
Да ли је било тешко наћи одговарајући посао?

263
 Добар посао није увек лако наћи, али ако вам се укаже прилика да покажете шта
знате и умете све, иде затим нормалним током. У Америци се цени рад. Ја сам, рецимо, до
пензионисања био у руководству фирме, без обзира што сам био избеглица из Румуније!
Били сте далеко од родног краја. Овде су вам остали родитељи, браћа,
родбина, пријатељи... Како сте контактирали са њима?
То ме је много мучило.Није ми било лако. Касније смо се дописивали, а задњих
година телефонски разговарали. Године 1967 постао сам амерички грађанин, те сам
почетком 1980 године добио од Румунске Амбасаде улазну визу за Румунију. На моје
запрепашћење румунске граничарске власти (Министарство унутрашњих послова) нису
допустиле да уђем у Румунију! Морао сам се вратити у Америку. Назвао сам одмах мог
конгресмена, а он је известио Конгрес. Тада ме је румунски члан Амбасаде ,, Charge d`
affaires’’ назвао телефоном и рекао да је била грешка граничарског официра. Добио сам
писмено извињење и дозволу из амбасаде, те сам овога пута дошао без икаквих сметњи.
Сада сте поново у Румунији и то после револуције. Какав је ваш утисак?
Морам Вам рећи да сам са сузама у очима пратио на телевзији децембарске
догађаје у Румунији и био срећан да сте најзад слободни људи. Но морам додати да
слобода и демократија без економског развитка много не значе. Приметио сам да се људи
тешко прихватају посла и креативног рада. Као да сви хоће да се преко ноћи обогате на ма
који начин. То никуда не води. Тешко иде са приватизацијом. Морал је на ниским гранама,
чуо сам да цвета шверц, криминал, лоповлук, нигде у цивилизованом свету се тако нешто
не толерише... Закон је закон за свакога.
Но верујем да ћете успети. Убеђен сам да ћу идући пут видети и више лепих
ствари. ТО СТЕ И ЗАСЛУЖИЛИ !!!

(Интервју, Србољуб Мишковић, ,,Наша реч'', 39/ 27.09.1990. и 40/ 05.10.1990.)

Лаза Шољмошан

Lazar Şolimoşan

Ухапшен сам 8. августа 1953. године, на следећи начин: Изашао сам из стана, који
је био у улици Бајкулуј број 13 у Букурешту, са намером да идем у град. У летњем оделу и
сандалама. Испод ораха у дворишту изашла су двојица и упитала ме јесам ли то ја
Шољмошан Лаза. Рекли су ми да ме воде у штаб артиљерије да им дам нека објашњења за
пуцање топом противтенковске борбе. Ја сам пристао и ушао у кола. Везали су ми очи и
тад су ми казали да сам ухапшен. Одвели су ме у улицу Св. војвода бр 24. То је био затвор
контраобавештајне службе румунске војске другог војног округа. Извршили су ми претрес
и одвели ме у подрум, где сам срео неког Бојанџиуа из Слатине, водника у румунској
војсци, који је био ухапшен бар месец дана пре мене. И тамо сам седео, у помрчини. На
анкету су ме водили везаних очију, тако да не знам куда сам све пролазио, знам само да
сам ишао на неки спрат. Тамо сам наишао на једног анкетера, неког Бурлаку Василеа, који
је био човек без икаквог образовања. На самом почетку ми је рекао: „Одавде нико није
невин изашао. Ту ћемо ти створити досије да будеш осуђен и да мораш да идеш у затвор.
Ми хапсимо само криве људе, који на суду више не могу да буду пуштени на слободу.“ Он
је од мене стално тражио да кажем како сам издао отаџбину. Безбедност је била ухватила
шта пали код Румуна: то да све Србе прогласе борцима за отцепљење Баната и
присаједињење са Србијом. Трудили су се да то сваком наметну. Данима су те за то
мучили! А биле су неке анкете... грозне! То човек не може да замисли! Никад не бих

264
поверовао да ја могу недељу дана да не спавам. Тројица анкетера, у три смене, по осам
сати сваки. Ако попустим, па хоћу да заспим, тамо за столом где сам седео, он ме штапом
удари по глави и некако ме пробуди. „Шта је? Знаш да не смеш да спаваш!“ А не само то,
ниси добијао ни да једеш. Муке су трајале осам месеци, толико дуго да сам, на крају
крајева, стигао својеручно да напишем чак и то да сам од самог рођења смишљао како да
издам Румунију. На процесу сам казао да су ме мучили и тукли како бих признао да сам
издао Румунију. Навео сам тај пример. Судија ми је толико добацио: „Није требало да
потпишеш. Ако си потписао, крив си.“ На основу тога су ми даље судили, сматрајући да
сам крив. То нису били процеси, у ствари!
- Колико сте година имали?
- Двадесет и једну годину. Они су мене посебно усредсређивали с намером да
постанем њихов шпијун у Србији. Био сам, онда, на факултету руског, у Максиму Горком,
у Букурешту. Добијем позив на регрутацију и мене узму у војску. Пошаљу ме у Дивизијску
школу противтенковске артиљерије, у Каракал. Били смо тридесет и два ученика и
завршили смо као резервни официри. Убеђивали су ме да останем и запослим се у војсци.
Ја сам одбијао, јер сам хтео да се вратим на факултет. „Немој бити луд, ми ћемо те послати
у Совјетски Савез на школовање.“ На крају крајева, убедили су ме. Послали су ме као
поручника у центар за артиљеријску обуку Михај Браву. Сместили ме у исту собу са
Нуцом Константином, у оно време и он поручник, касније генерал, који је за време
револуције био послат у Темишвар од Елене Чаушеску са циљем да угуши револуцију.
Њему је Теодореску, официр контраобавештајне јединице, рекао отворено: “Пази, овај је
Србин. Спаваћеш са њим у соби. Повлачи га за језик. Овај је сигурно против нас.” И он ми
је на основу тога фабриковао разне лажи. Између осталог, кад је Стаљин умро, разговарали
смо о насталој ситуацији и о томе ко ће га заменити. Рекох своје мишљење: „Без обзира ко
ће доћи, нешто политике ће променити. Неће више бити таква диктатура ко до сада.“ Због
тога сам касније био оптужен за агитацију у маси. Тражено је да ми се за то дају десет
година затвора.
Ја сам маја 1953. године дошао кући. За 1. мај смо имали три слободна дана. Нуца
ме тад замолио да му нађем једну девојку да се ожени у Темишвару, а кад је нађем, да му
пошаљем телеграм и он ће одмах доћи да је упозна. Ја му телеграм пошаљем. Није дошао,
али је тај телеграм искористио да састави извештај безбедности у којем пише да смо се ми
споразумели да ја припремим наше бекство у Србију и, кад је све сређено, да му само
пошаљем телеграм, а он да одмах дође, па да побегнемо. То ми је била једна од главних
оптужница. Као официр, нисам могао то да имам.
- Зашто су Вас осудили и на колико година?
- Мене су, рекох, ухапсили 8. августа, а октобра месеца преместили су нас из
подрума у „нове“ ћелије. Тамо сам био до 29. априла 1954. године, дакле осам месеци.
Имао сам два процеса. Први је био 14. јануара 1954, на којем нисам ништа хтео да
признам. Други је био 29. априла исте године. Довели су ми адвоката Константина
Параскивеску-Балачеануа, председника Удружења адвоката Румуније, који ме је, уместо да
ме брани, нападао: „Ја имам јако тежак задатак. Тешко је да одбраниш младића од
двадесет година, који, рођен у Румунији, васпитан од нас, помогнут од нас да заврши
школу, оде годину дана у Београд у гимназију и та година толико утиче на њега, да је он
сад у стању да изда Румунију. Не могу да тражим помиловање или неку милост према
њему.“ Био сам осуђен за велеиздају на шеснаест година затвора, одузимање личне
имовине, лишавање чина – ја сам био поручник у војсци и изгубио сам чин – и десет
година нисам имао грађанска права.
- Какo је било у затвору, у Питешту на пример?
- У Питешту је владао један од најопаснијих затворских режима. У првом реду,
командант затвора био је неки Цига, капетан Мандреш. Кад је тај долазио у контролу, сви

265
смо морали да уђемо под кревете. Ако то неко није успео да учини, бивао је гажен. А
пошто смо на двоспратним војним гвозденим креветима спавали у пару свега четворица,
тешко нам је било да се сви завучемо испод кревета. А он је стизао и газио... То је било
једно.
Друго: за било шта, одмах би те одвео неколико дана у такозвану црну казнену собу,
која је била метар и по на метар и по. Ниси у њој могао ни да се пружиш да се одмориш.
Ниси имао кревет, ниси имао ништа, чак ни прозор у њој, већ само једну малу јамицу кроз
коју су гледали да ли си тамо и шта радиш. Доле је био бетон. Значи, ако си тамо провео
више времена, сигурно си се разболео. И он је лако давао три-четири дана да тамо
одседиш. А његов помоћник био је неки Ковач из Арада, по чину старији поручник. Тај је
хтео да докаже да је строжи од Мандреша, који је на крају крајева, кад су се странци који
су били у том затвору тужили, осуђен за злочин против хуманости и добио је двадесет
година затвора. Био сам позван на његово суђење као сведок, али нисам отишао.
И онда, шта је било најгоре: било је пуно доушника, који су живот у затвору
учинили још тежим. Они су били такозвана трупа политичког официра, који је био, у
ствари, контраобавештајна служба. Он је тим људима обећавао разне повластице -
дописивање са породицом, примање пакета - па их је тако наговарао да пишу. А
исписивали су лажи: да си говорио тако и овако, да хоћеш да организујеш штрајк глађу
против овог и оног. Тако су стизале казне. Ниси ни знао зашто, доста да треба да одеш два-
три дана у црну собу. Тамо се јело добијало једном на два дана, вода се није давала, а кад
си хтео да се олакшаш, иживљавали би се над тобом. Било је страшно мучење!
Међу нама је било и болесних људи, но лекара нисмо имали. Лекари, који су са
нама били у затвору, нису смели да практикују медицину. У случају болести, морао си да
идеш код неког водника. Он ти је, без обзира на здравствени проблем, давао по три-
четири, можда највише пет-шест разнобојних поливитамина, уз објашњење да узимаш по
једну, две или три на дан да ти буде боље. Ако си случајно морао зуб да извадиш, он ти га
је вадио без ињекције, без ичега, обично, као што су то некада радили бербери по нашим
селима.
Имали смо среће што је међу чуварима било и душевних људи, који су нам
понешто и помагали и обавештавали нас. Ја сам успео чак да имам једног човека који ми је
доносио трећу и четврту страницу Скантеје, па сам знао шта се дешава у свету, у
Румунији и тако то. Било је разних људи. Ето, рецимо, један други чувар, такозвани
Николица, 18. јуна, оног дана кад сам био пуштен, пришао је вратима собе у којој сам био
изолован, упитао за име и годину рођења, да би се за десетак минута вратио и добацио ми:
„Бре, имаш среће! Идеш кући. На списку си.“ И, стварно. Тако је и било. За око сат
времена, дошли су да ме ослободе.
А гадно је било што нисам имао шта да обучем кад је требало да ме ослободе. Имао
сам само неке гаћице, које сам шио у затвору од чаршава. Командант затвора ми рече:
„Бре, па ти нећеш ићи кући ако је тако.“ „Да останем онда овде...“ и упутих се назад.
„Чекај, бре, не можеш. Готово је сад.“ „Онда ми дај нешто да обучем.“- рекох. Чујем како
тражи да ми донесу одећу неког мртваца. Рекох: „Не, донеси ми нове хаљине. Ја сам у
затвор ушао у новим хаљинама.“ Купили су ми шегртско одело. Дали су ми три броја веће
ципеле, стварно, од неког умрлог. Тако сам се некако обукао и дошао кући.
- Новац вам нису дали?
- Не, откуд! Кад је прота Николић дошао кући, замолио сам га да каже матери да ми
месечно пошаље по 50 леја, јер сам могао тамо да купујем цигарете и јело. Она ми је
послала, али ја паре никада нисам добио. Нисам добио ни за једну дописницу да се јавим
кући. Док чика прота није дошао кући и рекао матери да сам ја био са њиме у соби или тај
Стева Петров, који је спавао са мном у кревету, она није ништа знала о мени.
- Када су Вас ослободили?

266
 - Ослобођен сам Декретом 318, 18. јуна 1956. године. У Жилави сам био од 29.
априла, када сам осуђен, до 9. или 10. маја 1954. године. Отуд су ме директно преместили
у Питешт, у оно време затвор за шпијуне и издајнике отаџбине, где сам остао до
ослобођења. Тамо су ‘54-‘55. године били доведени и остали Срби осуђени за велеиздају.
Неки су се ослободили децембра ‘55, а неки смо се ослободили јуна ‘56.
- Да ли сте били рехабилитовани? Право су Вам одмах дали?
- Не. Нисам добио право. Било је тешко! И знаш, нашли су се неки одмах да се
упитају: “Како си ти стигао да будеш главни рачуновођа, а да ниси члан партије?“ Рекох
им: Ја сам имао неке људе у животу који су мене ценили: Ђелка, инж. Рациу, који је био
директор у Араду, Ђерпазов, директор Пољопривредне банке, Порумбел Георге који ми је
био директан шеф, а у Рекашу - Хербеј у КУАСК-у и Рошка Јон, директор ЈАС-а, који је
1951. године био са мном у војсци у Каракалу.
- Шта бисте рекли за крај разговора? Ваш закључак o тим нашим
страдањима?
- Сва та страдања и све то, и према ономе што сам чуо од колега који су били са
мном у затвору, све је то било фабриковано у то време. Није било ништа истина, све се
базирало на лажи. То је била политика!
(Разговор водила и прибележила Јованка Шољмошан, 2010.)

Пера Ђурђев

Pera Giurgev

,,СВАКИ ДАН ЈЕ БИО ДУГ КАО ВЕЧНОСТ''

Каже Пера Ђурђев из Сараволе који је као политички осуђеник провео у

најзлогласнијим румунским затворима 5 година, 8 месеци и 21 дан.
Крајем прошле године(1993 гог.) објавили смо напис о Пери Ђурђеву из Сараволе, о
његовом учешћу у Народно-ослободилачкој борби Југославије и наговестили објављивање
разговора са овим дивним човеком о његовим патњама у злогласним затворима Румуније
као политички затвореник у првим годинама комунистичке диктатуре.
Пера Ђурђев је навратио прошлих дана у нашу редакцију. Све ово што ћемо
данас објавити је само кап воде у мору од свега онога што је овај Сараволац, као и
стотине других наших Срба окривљених за оно што нису починили, доживео за близу
шест година робијашког живота. А како је све почело?
- Јуна 1948. године објављена је Резолуција Информбироа у Букурешту. Нисмо у
први мах размишљаљи да ће бити толико црна и погубна за нас Србе. Као борац НОБ у
Југославији заједно са мојим братом Богданом и пријатељем Александром Михајловим
нисам хтео да се изјасним за ову Резолуцију. Рекли смо ,,НЕ'' и то нам је била пресуда. Од
тада су за нас почели црни дани све до хапшења. Пратили су нас агенти Безбедности,
распитивали се о нама, а ми смо чекали само дан када ће нас ухапсити. И то се догодило
за мене 28. марта 1950. године. Дошли су око поноћи, подигли ме из кревета и стрпали у
црну ,,марицу'' (аутомобил без прозора), везаних руку, као најгорег криминалца. Стигли
смо у седиште Безбедности у Темишвару. Ту смо, сви ухапшени тих дана, провели само
један дан, а онда су нас везане одвели за Букурешт. У Букурешту нас је на железничкој
станици чекала иста таква ,, марица'' и онако везане и са црним наочарима на очима
спровели у Министарство унутрашњих послова. Одмах су нас распоредили по ћелијама, у
свакој по један, тако да међусобно нисмо могли да комуницирамо.

267
 - Да ли сте размишљали да је то почетак једног дугог робијања од близу шест
година?
- Знао сам да нисам крив, да нисам ништа учинио против ове државе, али, ипак,
знајући како се тада судило нисам се могао надати ничем добром.
- Како је било у ћелијама Безбедности?
- Ја сам додељен у ћелију бр. 41 међу непознатим људима. Међутим исте невоље
су нас брзо зближиле. У ћелији је стално горела сијалица, није било проветравања, нисмо
знали када је ноћ а када дан. Најтеже је било за време ислеђивања, јер се то радило у
главном ноћу. Дежурни отвори врата и позове број тај и тај да се обуче и крене са њим.
Одмах му ставе црне наочари и одведу до иследника. Тако су и са мном радили. Тих пет
месеци ислеђивања били су најтежи. Само онај који није прошао кроз пакао не зна шта је
патња, шта су муке. Ја сам у том периоду толико ослабио да сам се једва држао на ногама.
Нисам имао шта да признам, а они су тражили да им одам ствари о којима нисам имао
појма. После пет месеци проведених у ћелијама Безбедности премештен сам у највећи
затвор крај Букурешта – Жилаву. То је подземни затвор, где је стално влага тако да су ми
и ципеле пубуђавиле, храна је била врло лоша, а тукли су нас сваког дана. По два пута на
дан су нас пребројавали па када нешто не штимује броје нас и по трећи пут. Батинали нас
као стоку. Ту сам био заједно са Јоцом Николиним и чика Јоцом Пелићем из Рекаша. И
само толико да сам провео у затвору било би превише.
- Када вам је суђено?
- Суђење је било 6 новембра 1950. године у Војном суду у Букурешту. Осудили су
ме на 15 година тешке тамнице и конфисковање целе имовине. Мој брат Богдан осуђен је
на 10 година а Александар Михајлов на 8 година поправног затвора. Суђење није било
јавно. Јавни тужилац нас је назвао шпијунима, агентима фашистичке и империјалистичке
Југославије. Шта нам све нису натоварили на врат.
- О затвору Жилава много се причало. Реците и ви неки посебан детаљ о тој
тамници.
- У току боравка у Жилави само једном су нас извели на ваздух и то 15 минута.
Када смо после шест месеци први пут видели сунце почели смо да падамо као покошени.
Деловали смо као пијана братија. А ни снаге нисмо имали.
- Шта је било даље?
- Из Жилаве су нас фебруара 1951. године пребацили у још злогласнији затвор у
Ајуду. И овде је било врло тешко. Тукли су нас, мучили и кињили на све могуће начине.
Тешко ми је и сада да о томе причам. Храна је била изузетно лоша. На пример, примали
смо дневно шољу бистрог ,,терча'' (каша од кукуружњег брашна) и тањирић чорбе са 4 – 5
ситних кромпирића са љуском, као за свиње. Чудим се како нисмо помрли од глади ! На
сву срећу, ако се тако може рећи, марта месеца су нас преместили у рудник Баја Сприје,
док су Богдан и Александар још остали у Ајуду.
- У Баја Сприје сте као затвореник додељени на рад у руднику.
- Да, то је био рудник олова и бакра. Када сам први дан ушао у рудник на дубини
од 400 метара, на 12. хоризонтали, одмах ме је заболела глава од ваздуха и вероватно
отровних гасова. Тако ме је глава болела више од пола године, непрестано. Рад је био
врло тежак, норма изузетно велика. Ја сам годину дана радио само у ноћној смени. У
једном ,,шуту'' морали смо да ископамо две хиљаде вагона, а сваки вагон је тежио једну
тону. Да бисмо испунили норму радили смо и по десет, дванест часова. И овде је храна
била лоша и недовољна за овако тежак и напоран посао. Добијали смо дневно 1 кг.
јечменог хлеба, 100 грама мармеладе, ретко сланине, чорбе без меса и слично. Једног дана
смо затражили од управника затвора (био је то нека врста бунта), да нам се храна
побољша, јер нисмо имали снаге да испуњавамо норму. Овај, и сада се сећам његовог

268
имена – Золтан Сабо, нам је одговорио да ми нисмо овде послати да би се одавде вратили
кући, него да овде будемо истребљени, уништени.
- Овакве речи, овакав третман сломио би и најјачег човека.
- Тако изгледа, али и поред свих тешкоћа морал нам је био на висини. Никада
нисмо духом клонули. Посебно, ми Срби. Било нас је из Дињаша, Миладин Силин, из
Сенмартона Душко Мишковић, Мита Пасуљски, Стева Перинац, из Рудне Ђока
Кићескул, Лута из Гада, Анђелко Пејовић из Соколовца, Светомир Радосављевић из
Белобрешке, Стоја и Равосије из Сенпетра и многи други. Услови за рад су билим тешки
као у сваком руднику, али овде се уопште није бринуло о нашим животима. Ако ниси
добро проверио радно место лако си могао погинути када се обруши земља у громаде и
до 2 – 3 тоне. Било је таквих случајева.
- Како је било здравствено стање робијаша?
- Ко је за то марио. Они који су тешко били оболели и нису уопште могли да сиђу
у јаму, однесени су и о њима се никада ништа није чуло. На њихова места довођени су
други робијаши. У руднику Баја Сприје и нешто у Кавнику провео сам три године и десет
месеци. На нашу срећу, опет морам тако да кажем, све нас који смо били осуђени на више
од десет година пребацили су у затвор у Питешту. То је било децембра 1954. године и ту
сам остао до 19. децембра 1955. године када сам пуштен кући.
- Вероватно се добро сећате и затвора у Питешту?
- Како да не. Оно чега се сећам јесте први дан када сам ушао у ћелију и легао на
кревет. Изнад мене је била греда од бетона, на плафону. Тек тада сам осећао неку
сигурност, јер за разлику од дрвених греда у руднику,ова није могла пасти. Храна је била
нешто боља него у свим осталим затворима. ,,Терч'' је био нешто гушћи, арпакаш је имао
и по неколико повећих кромпира, шетали су нас сваког другог дана. И овде нас је у
ћелији било доста Срба: чика прота Николић, Стева Петров, Лаза Шољмошан, Коста
Пејић, Сава Петрика и други.
- Из разговора са другим нашим људима који су били као и ви осуђени знам да су
информације врло тешко споља доспевале у затворске ћелије.
- Нисмо знали скоро ништа шта се напољу догађа. Сећам се да су једног дана
довели неког новог осуђеника у нашу ћелију. Био је из Букурешта. Он нам је ракао да је
Хрушчов био у Београду и да се састао са Титом. Та вест нас је много обрадовала, јер смо
знали да за нас Србе ,,титоисте'' слобода није далеко.
- Како сте дочекали вест о изласку из затвора?
- Ја вам то не могу описати. Сећам се 8. новембра 1955. године. Отворе се врата и
у ћелију уђе бележник са хрпом досјеа и поче да проверава сваког затвореника, знате оно:
име и презиме, датум рођења, место, због чега си и на колико осуђен... То је за нас био
добар знак, међутим дани су тешко пролазили. У ноћи између 16. и 17. децембра, тога се
одлично сећам, сањао сам како сам стигао кући и затекао једну стару Циганку, како се
греје код пећи, и сањао сам квочку са пилићима, али са врло много пилића. Најпре сам
свој сан испричао чика проти Николићу, а он ми рече: ,,Перо, сине то је добар знак јер
сањати Циганку је добро, а мали пилићи значе радост''. И није прошло ни два сата а оно
авион надлеће затвор. То се никада није догодило. Три пута је начинио круг, а онда
нестао. Сви смо се питали шта то значи? Тумачења су била различита али су слутила на
добро. И није прошао пун сат од надлетања авиона врата се отворе и уђе управник
затвора са још двојицом тужилаца из Букурешта...
- Онда сте већ знали да је слобода близу.
- Да, надали смо се да је дошао и тај час. Рекоше нам да будемо пажљиви и да они
који буду чули своје име покупе своје ствари и изађу у ходник. Тешко нам је било када
смо се растајали од наших другова чија имена нису изговорена. Иако нам ништа није
речено о пуштању на слободу сви смо то знали. У ходнику нас је било око стотину Срба,

269
грлили смо се и љубили, скоро сви смо плакали од среће. Какав призор! Постројише нас
и одведоше у једну повећу салу, ћелију, одакле су по десеторицу изводили пред комисију.
Ту нам рекоше да смо од тог часа слободни по Одлуци (Декрету) бр. 535- 1955, Велике
народне скупштине. Још нам рекоше да ће нам бити враћено све што је конфисковано од
наше имовине. Од тог дана по 30 – 40 људи је свакодневно одлазило на слободу. Ја сам
имао тај малер да сам изашао са последњом групом.
- Сећате се тог дана?
- Одвели су нас на железничку станицу камионом, јер је била далеко од затвора.
Био је 19. децембар 1955, баш на Светог Николу. На станицу смо стигли само десетак
минута пре поласка воза. Чика прота Николић је имао код себе нешто пара па ми
предложи да попијемо у станичком бифеу по једну љуту. Нисам желео алкохол већ сам
отишао да купим бомбоне. Уопште нисам знао цене, тако да сам младој продавачици
пружио новчаницу од 5 леја и затражио да ми за све да бомбоне. Одмах је знала да сам
пуштен из затвора и не знам који је био разлог (можда је и сама имала некога у затвору)
тек ми врати новчаницу а са њом повећу кесу пуну бомбона. У очима је имала сузе. А воз
је таквом брзином ушао у станицу да сам помислио да никада неће стати. На сву срећу
повратка у затвор није било. Стигао сам најзад у Сараволу, код својих најмилијих, али су
још моја супруга и кћерка били у Барагану. Сазнао сам у којем су месту и после два-три
дана отишао код њих. Одонуд смо се сви скупа вратили кући. Али то је друга прича.

(Прибележио Србољуб Мишковић, ,,Наша Реч'', бр. 212, 18. фебруар 1994)
ЗА ДЕСЕТ ЧОВЕКОВИХ ЖИВОТА

Често се питам, слушајући исповести, приче, животне муке и патње бројних

наших сународника Срба, којима је судбина одредила да на својим плећима понесу тугу ,
бол и терет већи од оног који је Сизиф носио, како су успели да преживе, како им није
срце препукло на парампарчад, каква их је то воља водила и подстицала да истрају, да
издрже, да се надају и верују. Има таквих људи, као што је чика Пера Ђурђев из
Сараволе, који су пропатили више тога у животу него за десет људских живота
заједно.
И опет чика Пера је данас крепак и виталан човек, диван саговорник, духовит и
разборит као да његов животни пут није био испрекидан таквим тешкоћама и
патњама од којих се кожа јежи и глава заболи.
Можда су такви људи јачи од других, можда их је љубав према својим ближњима
одржавала да не подигну руку на себе, да сами себи не прекрате муке и патње пре него
што то учине они који су им такву судбу приредили и припремили. Или можда што су у
тој својој трагедији наилазили на речи охрабрења и подршке од пријатеља, другова,
људи добре воље. Ко ће све то знати? Чињеница је да пред таквим људима сва наша
свакодневна незадовољства изгледају бедно и смешно.
Године 1950. те бива хапшен и осуђен на тешку робију. Дакле , политички
робијаш у најтежем затворском режиму, који је људски ум измислио. Пет година, осам
месеци и двадесет и један дан је чика Пера сањао о слободи, о својим најмилијима, о
својој Сараволи, о житним пољима и хладној води са сеоског бунара, о свом псу и
шљивама у башти, о Божићној чесници и тамбурашима, о ... О чему све не сања и
машта човек који је невино осуђен и не зна да ли ће икада загрлити своје дете, супругу,
родитеље. Може ли неко све испричати и написати шта се у глави врзмало човеку који
је иза решетака провео 2082 дана ?
Пера Ђурђев нам је оставио два писма која је из затвора, из рудника послао
својима крадом преко једног мајстора, иначе посланика у Великој народној скупштини

270
Румуније тога времена. Тог човека племените душе Пера ће памтити док је жив.
Поручио је својима да писма поцепају, али они то нису учинили. А и како су могли
поцепати и изгорети једну вест о сину после четири године? И добро су урадили, јер је
то данас потресно сведочанство о тим тешким и тмурним временима.
Ми доносимо садржај оба писма, уз образложење да смо преписали онако како је
написано, са изузетком пар речи које нисмо могли разабрати, јер је, ипак, прошло
четрдесет година од када је написано...

Писмо прво
Драги и вољени мој баца и мати моја. Примите, после четири и по године, радосну
вест од мене Пере. Налазим се у животу, жив и здрав. Исто и бата мој (Богдан) и
Александар су живи и здрави, само што нисмо заједно, пре три године смо се растали.
Ипак, пре три месеца имао сам прилике да чујем о њима да су здрави и на миру. Даље,
драги моји, чуо сам прошле године од Радоја Лукиног из Чанада да су ми моја Јелена и
моја Деја исељене у Бараган са њеним татом и велик ми је терет био када сам то чуо.
Молим те , баца , одмах им пиши о мени и поздрави моју Јелену и дете моје, да чују да
сам жив, и молим моју Деју нека слуша и чува њену маму, а ваше савете нека их савесно
прими. Даље, баца, ово писмо шаљем вам крадом, преко руке, и то преко једног доброг
човека. Не шири никоме да се чује да сам вам писао. Прочитај добро и издери писмо, а
коверту изгори, само адресу добро чувај да можеш одмах да ми отпишеш.
И пази, често не можеш да ми пишеш, већ само ми отпиши када од мене добијеш
писмо.
Овде, баца, нас има доста Срба и то из Чанади. Зато одмах поручи Станку у Чанад
да дође са чика Боре Живића њиним комшијом, са ћерком или сином до вас и реци им да
је и њин отац са мном. Овде су још Бора Ж.., Цветко Д., Младен Ј., Јоца С., Ава, Радоје
Л., Марко Зарић. Ја сам и чика Бориној ћерки писао, али не знам да ли су писмо примили
и зато нека ти одмах напише и она, Ђурђевка, једно писмо и да све обавести да су њихови
сви здрави и на миру.
Писмо, баца пошаљи на адресу која је на твојој коверти и то одмах. Не могу, овде,
да вам сад пишем где сам. У главном добро нам је. Не водите нашу бригу, верујемо да је
крај близу. Пакет од вас примио сам у мају 1950. године. Сад завршавам и много вас
поздравља и љуби ваш Пера.

23.IX.1954.

Писмо друго
Драги и добри баца мој и мати моја. Са великом радошћу примио сам ваше писмо.
Читајући га учинило ми се као да сам причао са тобом, баца.
Много ми је мило што си ми и ти, мати моја мила, писала, а још више када сам
читао писмо моје рођене и слатке Дејанке. У твојих мати неколико редака разумео сам да
ти је велика туга и да ти је тешко кад метнеш ручак на сто и то на благе дане, па се онда
сетиш мене. Знај, мати да многе и многе мајке исти терет снашају. А ја верујем да ће вам
сада бити много лакше. Питате ме, драги баца и мати, где радим? Од фебруара 1951
године.
Стално у рудницима где се вади олово. Прва година била је много тешка, али је
сада много лакше. Хлеба имамо довољно, преко једног килограма. Мерио сам се ових
дана и имам 78 килограма. Са здрављем не стојим баш најбоље али то не треба да вас
плаши. Кад се будем избавио брзо ћу се дотерати. Са оделом добро стојим. Они нам дају
одело и веш а ја сам од моје зараде купио пет пари кошуља, пет пари гаћа, пет пари
танких и пет пари вунених чарапа и један пар боконџи, а за остале паре куповао сам за

271
јело када је било. Наши овдашњи руководиоци одобрили нам једну карту месечно да
пишемо, а такође да једном месечно да примимо пакет од пет килограма. Ја сам вам писао
15 октобра ове године, али верујем да нису послали карту, јер нико није примио ни пак ни
одговор на писмо. Ми очекујемо, тојест говори се, да ће се рад овде прекинути и нас ће
преместити на друго место. Зато ја не знам да ли ћу моћи да вам још пишем. Ви ми још
отпишите на последњо писмо и пошалите ми слику моје рођене и слатке Деје. Ако у
случају одем одавде овај мој човек ће вам одговорити путем писма да нисам више овде, а
слику Дејину рекао сам да задржи док нам не дође у госте код нас, када будем дошао
кући. Тако сам уредио са њиме.
Не знам баца због чега из Чанада нису писали. Зар нисам доста јасно писао и њима
и теби да напише чика Борина Ђурђевка једно писмо и да о свима које сам навео да су
овде са мном напише да ли су њихови код куће живи и здрави, и то укратко. Писмо нам
пошаљи, ти, баца јер њима нисам послао адресу мог човека. Даље, баца мој пренеси ове
речи или пошали писмо мојој драгој и сиротој Јелени и мојој Деји да их из свег срца
поздрављам, јако ми је за њих тешко када сам чуо прошле године где су, поболео сам се
од терета. А сада ми је много лакше када примим писмо.
Јелена моја да ми се чува колико год може, а моја мала и слатка ћерка да учи и да
ми буде прва, исто и да слуша маму и да јој помаже, и да буде паметна. Поздрави тату,
Лазу и тетку, и моли и њих да имају бригу и негу.
Драги моји родитељи, кака се будем вратио кући онда ћу ја имати бригу вашу и
поштоваћу вас до века јер сте ми ви, под старост вашу, водили бригу моју, моје сироте
Јелене и Деје. Молим те баца пишими о Милици и Јелици батиној. Жао ми је и за њих,
знам да питају и оне за њиховог бацу.
Мило ми што сте ми послали два пакета. Био сам две године и са Стојом Данићем
из Сенпетра заједно на рад. Био ми је врло добар друг. Много се каје што је онда бату
збацио са кнежства.
Ваше је писмо стигло за осам дана али нисам имао прилике да вам пошаљем
одговор. Баца, пошаљи коверат из Чанада и ваш из Сараволе без адресе. Пошаљи их
заједно из Чанада преко поште из Семиклуша.
Сад вас све поздравља и љуби ваш Пера. Поздравите сву осталу родбину.

13. новембар 1954. године.

( Прибележио: Србољуб Мишковић, „Наша реч“, бр. 204, 17. децембар 1993. год.)

Соколовчани

КРИВИ БЕЗ КРИВИЦЕ

Често и једна обична фотографија, отргнута од зуба времена, може више да каже
него сијасет речи и реченица. Тако је то и са овом, коју нам је проследио Анђелко
Пејовић, частан Србин и верни читалац нашег листа родом из Соколовца, а који сада
живи у Доситејевом Чакову. Фотографија потиче из периода тзв ,,социјалис-тичког
преoбражаја пољопривреде'', кад је након Резолуције ЦК РКП од 3-5. марта 1949. године
на наше сељаштво отпочео до тада невиђени притисак да се одрекну своје имовине и свог
сиромаштва и приступе колективизацији. Фотографија представља групу угледних

272
Соколовчана, који су само зато што су својим мукотрпним радом и знојем стекли себи и
својој породици људске услове живота били проглашени за ,,кулаке'', ухапшени и
злостављани као злогласни народни непријатељи, без икаквих доказа и судских одлука и
то током десетак месеци, од 14. јануара до 3. новембра 1950. године.
Пошто су након тога били ослобођени, представници власти су им цинично
изјавили: ,,Нисте ви ништа криви, мештани су вас пријавили као окореле противнике
режима и колективизације''.

„Народни непријатељи“ из Соколовца

273
 Након тог вишемесечног ,,хода по мукама'' они су прославили свој повратак кући
уз чашу вина и овековечили га следећом фотографијом. На слици су: Јоца Бурмаз, Жива
Ђуричић, Обрен Вулетић, Сима Новаковић, Мита Миленковић, Рада Ђуричић, Рајко
Радосављевић, Иван Пејовић, Мирко Којчић, Мирослав Вулетић, Влада Рајковић, Сава
Вулетић, Мирко Драшковић и Мита Стефановић.
Не знам зашто али гледајући ову њихову фотографију у мислима ми долази оно
чувено платно великог руског сликара Репина ,,Запорошки Козаци пишу писмо турском
Султану''. Толико је у њима неке одважности, непомирљивости, истрајности и ведрине.
Загледани у њихове шубаре и њихов српски понос и пркос, у себи се питамо ко је,
ипак, крив за украдену годину живота и подижу ли чашу вина говорећи: ,,Ми смо се ипак
вратили на своје да опростимо али не и заборавимо''.
Иначе и доносиоц ове фотографије г. Анђелко Пејовић, доживео је тешку трауму
будући и сам жртва тог злобног терора над нашим живљем. Наиме након Резолуције
Информбироа, био је ухапшен и 7 августа 1950 године осуђен на 25 година присилног
рада и 10 година лишења грађанских права и конфисковање имовине. (Господин Пејовић
је око 6 година одлежао у злокобним затворима Румуније.)
Објављујући ову фотографију-документ још једном им изражавамо своје
поштовање. Одважним Соколовчанима и њиховим шубарама као и свим другим нашим
суграђанима који су на својим плећима осетили сву грубост једног безумног тоталитарног
режима.
( Драгомир Мирјанић, ,,Наша Реч'', бр. 192/ 24. септембар 1993 год.)

Др Милош Тодоров

Dr. Miloş Todorov

Писмо Др МИЛОША ТОДОРОВА

ДЕМОКРАТСКОМ САВЕЗУ СРБА У ТЕМИШВАРУ

Драги земљаци,
Захваљујем вам на пријему у почасно чланство Ваше организације и, сматрам да
тиме указујете почаст бившем Савезу словенских културно-демократских удружења у
Румунији, његовом чланству и руководству.
Основан непосредно после другог светског рата, бивши савез је замишљен као
облик организовања словенских мањина у Румунији, са циљем да их уједини у једну
демократску организацију. Међутим, прилике и услови су били такви да се његова
активност ограничавала на српску и хрватску мањину, којој су се прикључили и Русини.
Назив „Савез словенских удружења“ задржан је у нади да ће можда касније окупити и
остале словенске мањине.
Своју вишеструку активност Савез је развијао „у духу демократских стремљења“
(како је било записано у његовом статуту), сарађујући са демократским организацијама
већинског румунског народа и са сличним организацијама других мањина у Румунији.
Резултати његовог рада били су охрабрујућу. И управо када је активност Савеза била у
пуном замаху, дошло је до познатих поремећаја у односима међу социјалистичким

274
земљама, до напада на Југославију.
Од бившег Савеза је захтевано да се прикључи кампањи против своје матичне
земље. Кад то није успело, смењено је његово руководство, а касније је и сам Савез
укинут.
Наша мањина била је изложена репресалијама до тада невиђеним у
југословенским-румунским односима. Прорадили су судови и затвори, а велик део мањине
депортован је у Бараган, чак и без судске пресуде.
У затворима и у депортацији – који су годинама трајали – наши су људи живели у
највећој беди, а многи су на тим стратиштима окончали своје животе, не дочекавши
слободу и повратак својим домовима.
Данас се пред човечанством налазе крупни проблеми. Велик је прираштај
становништва и стопа његовог раста је све већа. Све се више продубљује јаз између
богатих и сиромашних. Гладних уста која треба нахранити већ је данас превише. С
индустријализацијом и нерационалним коришћењем природних ресурса загадили смо
планету до те мере да већ доводимо у питање опстанак живота на земљи. Ратна техника је
толико усавршена да би нов рат значио крај човечанства.
То су крупни проблеми које треба да решава данашњи човек, све државе света
заједно. Надајмо се да ће упркос конзервативним снагама и групама, упркос
националистичким ексцесима и верском фанатизму – којих нажалост има – ипак морати да
превлада разум; да ће људи живети у миру, јер је то једина могућност опстанка
човечанства.
Са том надом живимо и ми данас. Налазимо се на ветрометини и географској, и
историјској. Несугласица које смо наследили још има, али их морамо разумно и
демократским путем решавати.
Мањине, које је историја измешала и од њих створила мозаик, у демократском
друштву нису табу тема. Њима треба дати слободу да негују и развијају своју националну
културу у школама, средствима јавног информисања, у оквиру својих културних
удружења, на пример као што је то решено у Југославији.
Не треба спречавати комуникације мањина са њиховим матичним народима, јер ако
се одвијају у демократском духу, оне нити значе издају земље у којој дотичне мањине
живе, нити непријатељство према већинском народу. Уосталом, ту треба да постоји
реципроцитет, и он никоме не може да смета. Националне културе не искључују једна
другу, него се међусобно прожимају и обогаћују. Оне зближавају народе. Мањине постају
истински мостови који спајају народе и државе у миру, слози и свеопштем напретку.
Бивши Савез словенских културно-демократских удружења у Румунији, својом
појавом и радом – онолико колико га је могао развијати у ондашњим условима –
представља једно поглавље у покушајима окупљања наше мањине. Данас су пред њом
лепе перспективе, а пред Демократским савезом Срба у Румунији могућност да развија
плодоносан рад.
Са жељом да успешним резултатима далеко превазиђете бивши ССКДУР ја Вас
најсрдачније поздрављам и још једном вам захваљујем на великој почасти коју сте ми
указали.
ВАШ ЗЕМЉАК [Др Милош Тодоров]
(1990.)

Scrisoarea Dr.-ului MILOŞ TODOROV

CĂTRE UNIUNEA DEMOCRATICĂ A SÂRBILOR DIN TIMIŞOARA

Dragi concetăţeni,

275
 Vă mulţumesc pentru că m-aţi investit ca membru de onoare al organizaţiei voastre şi
consider că prin aceasta conferiţi cinstire fostei Uniuni a asociaţiilor culturale democratice slave
din România, atât membrilor cât şi conducerii acesteia.
Înfiinţată imediat după Cel de-al II-lea război mondial, fosta Uniune a fost concepută ca o
formă de organizare a minorităţilor slave din România, cu scopul de a le reuni într-o organizaţie
democratică. Dar, condiţiile au fost de aşa natură că activitatea ei cuprindea numai minorităţile
sârbă şi croată, cărora li s-au alăturat şi ucrainienii (rutenii). Denumirea de „Uniunea asociaţiilor
slave...”s-a păstrat în speranţa că, poate mai târziu, i se vor alătura şi celelalte minorităţi.
Uniunea a desfăşurat o activitate rodnică, „în spiritul aspiraţiilor democratice” (cum s-a
stipulat şi în statutul ei), colaborând cu organizaţiile democratice ale poporului român majoritar
şi cu organizaţiile similare ale altor minorităţi din România. Rezultatele muncii ei au fost
încurajatoare. Şi tocmai când activitatea Uniunii s-a aflat în plin avânt, au apărut cunoscutele
perturbaţii între ţările de democraţie populară, soldate cu atacurile împotriva Iugoslaviei.
S-a cerut ca fosta Uniune să se alăture campaniei împotriva ţării – mamă. Pentru că nu s-a
reuşit aceasta, conducerea ei a fost schimbată, iar apoi a fost chiar desfiinţată Uniunea.
Minoritatea noastră a fost supusă unor represalii până atunci nemaivăzute în relaţiile
iugoslavo – române. S-au deschis procese şi închisori, iar o mare parte a minorităţii a fost
deportată în Bărăgan, chiar şi fără o sentinţă judecătorească.
În închisori şi în deportare – ani de zile – oamenii noştri au trăit în cea mai deplină
mizerie, mulţi şi-au pierdut viaţa în aceste locuri de exterminare, nemaiapucând libertatea şi
reântoarcerea acasă.
Astăzi stau mari probleme în faţa omenirii. Natalitatea şi rata creşterii populaţiei sunt tot
mai ridicate. Tot mai mult se adânceşte şi prăpastia dintre cei bogaţi şi cei săraci. De pe acum
sunt prea multe guri flămânde care trebuie hrănite. Cu industrializarea şi folosirea iraţională a
resurselor naturale am poluat planeta într-o asemenea măsură că se pune de pe acum problema
supravieţuirii pe pământ. Tehnologiile militare s-au perfecţionat într-atât că un nou război ar
putea însemna şi sfârşitul omenirii.
Acestea sunt problemele majore pe care trebuie să le rezolve omul contemporan şi toate
ţările lumii împreună. În pofida tuturor exceselor naţionaliste şi a fanatismului religios – care se
fac simţite, cu toată părerea de rău – să sperăm că raţiunea va triumfa; că oamenii vor trăi în
pace, deoarece aceasta e unica posibilitate de supravieţuire a umanităţii.
Cu această speranţă trăim astăzi şi noi. Ne aflăm la răscruce de vânturi, geografic şi
istoric. Neînţelegerile moştenite încă mai persistă, dar suntem datori să le rezolvăm raţional şi pe
cale democratică.
Minorităţile, pe care istoria le-a amestecat şi a creat din ele un mozaic, nu sunt ele o temă
– tabu în societăţile democratice. Trebuie să li se ofere libertatea de a-şi afirma şi dezvolta
cultura naţională prin şcoli, mijloace de informare publică, în cadrul propriilor asociaţii culturale,
cum este rezolvat acest lucru, spre exemplu, în Iugoslavia.152
Nu trebuie împiedicată comunicarea minorităţior cu popoarele lor mamă, deoarece, dacă
ea se desfăşoară în spirit democratic, nu înseamnă nici trădare de ţară în care minorităţile trăiesc,
nici duşmănie faţă de poporul majoritar. De altfel, şi aici trebuie să existe reiprocitate, încât să nu
poată fi nimeni cu adevărat stânjenit. Culturile naţionale nu se exclud, ci se întrepătrund şi
îmbogăţesc reciproc. Ele de fapt şi apropie popoarele. Minorităţile se constituie în adevărate
punţi de legătură în pace pentru ţări şi popoare, pentru înţelegerea şi progresul în general.
Fosta Uniune a asociaţiilor culturale democratice slave din România prin apariţia şi
acrivitatea ei – atât cât s-a putut ea desfăşura în condiţiile de atunci – reprezintă un capitol pentru
strădaniile de a asigura coeziunea minorităţii noastre. În faţa ei stau astăzi perspective frumoase,
iar în faţa Uniunii democratice a sârbilor din România posibilitatea desfăşurării unei munci
rodnice.
152
Din păcate, la acea dată (1990) cam nefericit exemplu.

276
 Cu dorinţa ca prin munca desfăşurată să întreceţi înfăptuirile fostei UACDSR, eu vă salut
cordial şi vă mulţumesc încă o dată pentru marea cinstire (recunoaştere) ce mi-aţi acordat-o.

CONCETĂŢEANUL VOSTRU [Dr. Miloş Todorov]

(1990)

BISERICA SÂRBĂ SUB TEROAREA COMUNISTĂ

СРПСКА ЦРКВА ПОД КОМУНИСТИЧКИМ ТЕРОРОМ

Documentele de mai jos sunt doar o primă şi discretă rază de lumină în lumea
tenebroasă a supraveghetorilor şi diriguitorilor represiunii de sistem, pusă în mişcare
ca ,,obiectiv prioritar” al luptei de clasă, în centrul represiunii de această dată profilându-se
Biserica sârbă.
O întreagă reţea de urmărire (informativă) s-a ţesut în jurul Bisericii ortodoxe sârbe,
începând cu primele zile ale Securităţii noii republici populare; combaterea modelului
comunitar-minoritar pravoslavnic, clădit pe valorile Ortodoxiei sârbeşti, a fost, paradoxal,
singura temă a unui consens deplin între cele două servicii secrete intrate curând în starea
ciudatei beligeranţe a ,,Războiului rece”.
Biserica dintotdeauna legitimă, de sub jurisdicţia Patriarhiei sârbe, a stat de la
începuturi ,,ca un spin în ochi” pentru serviciile secrete iugoslave. Acestea se afişau cu
nonşalanţă la oficialii guvernului Petru Groza, în calitate de consilieri culturali, secretari de
ambasadă, ataşaţi de presă, etc., cerând numirea inspectorilor pentru şcoli minoritare şi culte
dintre acoliţii puterii comuniste belgrădene. Premierul Groza, extrem de lucid şi cinic, doritor
să evite ,,stresantele” recomandări ale prepotentului Tito, accepta orice sugestie de la
ambasadă privind numirea cadrelor sârbeşti.153

M. Milin, A. Milin, Sârbii din România şi relaţiile româno – iugoslave. Studiu şi documente (1944 – 1949),
153

Timişoara, 2004, doc. 14, p. 110. (Bucureşti, 12 iulie 1946. Telegramă, Ambasadorul Iugoslaviei la Bucureşti,
Dane Medaković, către Cancelaria de la Belgrad. Dr. Petru Groza a fost informat despre candidatura lui Miloš

277
 Curând lucrurile au luat o turnură neprevăzută: popii ,,pemerişti” ajung la fel de
indezirabili, deopotrivă cu foştii activişti ,,antifascişti”, a căror ,,valabilitate” s-a risipit de tot
în cunoscutele împrejurări din vara anului 1948. Acum încolţesc şi semnele, din zi în zi mai
persistente, de neîncredere şi suspiciune la adresa slujitorilor crucii, aflaţi într-o poziţie de tot
expusă în periculosul conflict de sisteme.
Un popă ,, îndărătnic” (Iancovici Ivanco), care se manifesta în Graniţă ca activist PMR
şi patriot iugoslav totodată, lucru devenit incompatibil după noile canoane ale Biroului
informativ: prins cu broşuri ,,compromiţătoare” pentru siguranţa statului, va plăti cu vârf şi
îndesat pentru cutezanţele firii sale slobode: exclus din PMR, anchetat sever şi închis la temniţă
grea, pentru cele mai grave ,,păcate politice” născocite de Codul penal al justiţiei proletare. M-
am interesat de destinul său ulterior, la revenirea în libertate. Am aflat, cu uimire, că a dus-o
bine, trăindu-şi în tihnă bătrâneţile. Am aflat apoi şi preţul acestui ,,bine”, consultându-i dosarul
de urmărire penală, activ încă şi la 1970.
Alt slujitor de vază al credinţei sârbeşti (Milan Nicolici), care în perioada interbelică a
depus strădanii supraomeneşti, spre a organiza un curs liceal particular sârbesc, cu acreditare şi
internat (în comuna Gelu, jud. Timiş), va fi, când a sosit şi vremea răfuielilor, împrocesuat şi
condamnat în anii senectuţii, la 25 de ani de temniţă grea pentru…,,spionaj” şi construirea unei
reţele de spioni iugoslavi (adică foştii săi elevi). Noroc că nebunia, în fază acutizată, a luat
sfârşit în anul 1955; altfel, ,,vigilenta” securitate îi băga pe toţi preoţii (şi apoi pe enoriaşi, de
bună seamă) la închisoare.
Începutul anilor 50 vine cu asemenea tabele-fişe de preoţi ,,luaţi sub observaţie” prin
informatori cu cele mai hilare coduri, închişi, arestaţi, verificaţi, elemente suspecte (la cel mai
cruţător calificativ); practic întreaga Biserică ortodoxă sârbă154 era pe picior de ridicare spre
întemniţare, pentru trădare de patrie, spionaj titoist, ostilitate faţă de noua republică şi alte
păcate din acelaşi repertoriu cazuistic.
Şi aceasta este, cum spuneam, doar o primă şi discretă privire în labirintul nesfârşit al
lumii arhivelor secrete. Lucrurile par atât de copleşitor-absurde încât, deocamdată, nu ne putem
hazarda să avansăm judecăţi spre conturarea concluziilor în sfera unei realităţi a bunului simţ
societar şi politic.

1.
Secţiunea I-a, Biroul 2 nr. 9021 S.
Dosar nr. 041541/ 11.IX.1948

,,DIRECŢIUNEA REGIONALĂ A SECURITĂŢII POPORULUI TIMIŞOARA

[rezoluţie de mână: Cercetările vor fi făcute cu toată seriozitatea. Din anchetă trebuie să rezulte
clar nu numai cine a răspândit materialul ci şi cu ce rost a fost plănuit. Cei în cauză, cu actele
dresate vor fi înaintaţi instanţelor judecătoreşti. Vor fi ţinuţi la arest în cursul cercetărilor.
Semnătură, 17.09.1948]

Către

Todorov pentru alegeri. Groza a fost de acord ca Lazar Adamov să fie instalat inspector pentru şcolile sârbeşti. A
precizat că nu va lucra decât cu oameni devotaţi politicii lui Tito. A promis să facă demersurile ca protopopul
Slobodan Kostić, administratorul eparhial în funcţie, aservit Patriarhiei belgrădene, anticomuniste, să fie înlocuit de
protopopul Milan Nikolić)
154
La trasarea definitivă a frontierei româno – iugoslave din Banat (în anul 1924) , în România au rămas să dăinuie
58 de biserici ortodoxe sârbe. (Vezi Stevan Bugarski, Ljubomir Stepanov,Bisericile şi mănăstirile sârbilor din
România, Timişoara, 2010).

278
 DIRECŢIUNEA GENERALĂ A SECURITĂŢII POPORULUI

Direcţia I-a BUCUREŞTI

Urmare a raportului nostru Nr. 6147 S/ 1948 şi la ordinul Dvs. Nr.111/ 35262 referitor la
broşurile ce au fost găsite asupra unui grup de indivizi în frunte cu Iancovici Ivan, avem onoare a
Vă raporta că Serviciul de securitate Oraviţa în urma cercetărilor efectuate a stabilit că broşurile
găsite în comuna Zlatiţa au fost împrăştiate de unii membri din Biroul politic al Organizaţiei de
bază din comuna Zlatiţa care s-au strâns în noaptea de 26/ 27 iulie a. c. în casa preotului
IANCOVICI IVANCO membru în Comitetul de plasă a PMR-ului din Moldova Nouă, cu
scopul de a descoperi pe eventualii indivizi ce ar încerca difuzarea unui asemenea material.
Faptele s-au întâmplat după cum urmează:
În ziua de 24 iulie a. c. s-au descoperit de către organele noastre din Baziaş broşuri ce
conţineau răspunsul PCI [Partidul communist iugoslav] la Rezoluţia celor 9 partide comuniste,
prin comunele Socol şi Suşca. Şeful Biroului de securitate sesizat de acest fapt s-a deplasat în
comunele Cârpa [de fapt, Câmpia] şi Zlatiţa, pentru a lua măsuri preventive împreună cu
jandarmii şi grănicerii, pentru a organiza patrule în cursul nopţii şi pentru a face pânde, spre a
prinde pe cei ce ar încerca să împrăştie acest material.
Bănuielile s-au îndreptat împotriva preotului IANCOVICI IVANCO din Zlatiţa,
cunoscut ca un element duşmănos regimului, deşi făţiş activează în fruntea organizaţiei PMR din
comuna Zlatiţa şi plasa Moldova Nouă.
Patrulele s-au organizat de către jandarmi începând de la orele 21 noaptea împreună cu
grănicerii care depă patrulările efectuate în comună până la 1 noaptea nu au observat nici un
individ şi n-au găsit nici un fel de broşuri.
La fel au organizat un post de pândă în faţa casei preotului IANCOVICI IVANCO. La
orele 1 noaptea din locuinţa susnumitului au ieşit un număr de 12 persoane care se îndreptau cu
direcţia spre primărie, întâlnind patrula de jandarmi în drum aceştia au afirmat că au găsit un
număr de 8 broşuri pe care le-a(u) şi predat şefului patrulei. Jandarmii, intrigaţi de faptul că ei au
controlat tot satul şi nu au găsit nimic, au chemat pe cei prezenţi să controleze restul satului.
Din controlul efectuat nu s-a găsit nici o altă broşură(;) iar jandarmii după control
sesizându-se de acest fapt au legitimat pe cei prezenţi spunându-le(:) cum se poate că ei, în toată
patrularea efectuată nu au putut găsi broşuri, în schimb d-lor care au ieşit din casa preotului
IANCOVICI IVANCO au găsit broşuri, iar în restul satului nu s-a găsit nimic. Din această cauză
s-au ivit o serie de discuţii între jandarmi şi preotul Iancovici Ivanco, în urma cărui fapt s-au
despărţit certaţi.
IANCOVICI IVANCO împreună cu toţi ceilalţi s-au întors din nou la locuinţa sa unde au
stat până la orele 5 dimineaţa când au plecat din nou acasă. Întâlnindu-se cu patrula de jandarmi
din nou le-a comunicat că au găsit încă 5 bruşuri tot pe drumul pe care au găsit cele 8 broşuri.
Din declaraţiile patrulelor rezultă că în întreg satul a fost linişte şi nu a fost observată nici
o persoană străină, iar în urma controlului efectuat nu s-a găsit nici un fel de broşură.
Broşurile găsite de cei în cauză au fost găsite la orele 1 noaptea pe o distanţă numai de
100 de metri deşi în acea noapte era întuneric şi broşurile aveau culoarea pământului, astfel că cu
greu s-ar putea distinge pământul de material.
Declaraţiile celor vizaţi se contrazic şi în ceea ce priveşte locul unde s-a găsit, precum şi
persoanele care le-au găsit la locurile indicatre. De asemeni IANCOVICI IVANCO mai declară
împreună cu ceilalţi că tot pe acelaşi loc unde au găsit primele 8 broşuri la un al doilea control
efectuat între orele 1 – 2 noaptea au mai găsit încă 5 broşuri tot pe aceeaşi distanţă (100 – 200
metri). La fel este suspectă şedinţa care s-a ţinut prima oară între orele 21 – 01 noaptea în casa
preotului şi a doua între orele 2 – 5 dimineaţa tot în casa acestuia, mai ales că în urma predării
celor 8 broşuri de către IANCOVICI IVANCO jandarmilor s-au ivit o serie de discuţii în
legătură cu posibilităţile găsirii acestor broşuri pe terenul indicat de către cei de mai sus.

279
 Se bănuieşte că reîntoarcerea în casa preotului IANCOVICI IVANCO şi prelungirea
şedinţei până la orele 5 dimineaţa a fost făcută în scopul de a se consfătui şi a lua măsuri pentru
contrabalansarea afirmaţiilor făcute de către jandarmi că ei ar fi împrăştiat materialul.
IANCOVICI IVANCO susţine că a făcut a doua şedinţă care a ţinut până la orele 5 dimineaţa cu
scopul de a întocmi raportul către organizaţia de plasă , cărora le-a înaintat celelalte 5 broşuri
găsite ulterior.
La percheziţia făcută după cca. 15 – 20 de zile de la întâmplarea faptelor de mai sus
preotului Iancovici Ivanco s-a găsit la acesta un tablou al maraşalului Tito precum şi un ziar
sârbesc ce conţine Rezoluţia Biroului informativ.
Concluziile cercetărilor făcute de către Biroul de securitate Baziaş sunt că IANCOVICI
IVANCO şi SECULICI BRANCA (Branco?) care au făcut parte din grupul celor de mai sus au
fost aceia care au împrăştiat materialele şi la care concluzii s-a ajuns în urma cercetărilor făcute.
Susnumiţii se găsaesc reţinuţi la Serviciul de securitate Oraviţa.
Faţă de cele de mai sus rugăm să binevoiţi a dispune.
Director regional, Şef serviciu de secţie
Lt. colonel Ambruş Coloman (m. p.) Maior, Moiş Aurel (m. p.)

LS”

(Arhiva CNSAS, Fond urmărire penală P 013927, Dosar 58107, f. 47 – 51)

2. TABEL

De[spre] informatorii care lucrează în problema „Ortodoxă - Sârbă”

Numele conspirativ Calificat sau necalificat Mediul de unde furnizează material

1. „Traian” Necalificat Vicariatul din Timişoara – Tomici
Stefan
2. „Talia” Necalificat Vicariatul din Timişoara – Tomici
Stefan
3. „Gheorghe” Necalificat Vicariatul din Timişoara – Tomici
Stefan
4. „Ştefan” Necalificat Vicariatul din Timişoara – Tomici
Stefan
5. „Deta” Calificat Raionul Deta - Timişoara
6. „Florian” ? Raionul Deta - Timişoara
7. „Niţu” Calificat Preoţii sârbi din oraşul Arad şi regiune
8. „Buricul” Necalificat Comuna Satu Mare şi Mănăstirea
Bezdin
9. „Crişul” Necalificat Mănăstirea Bezdin
10. „S. M.” Necalificat Comuna Pecica şi Mănăstirea Bezdin
11. „Măr” Necalificat Comuna Liupcova, raionul Moldova
Nouă, reg. Timişoara, pr. Suici Jiva
Ilarion

280
 12. „Privighetoarea” Necalificat Baziaş raionul Moldova Nouă, reg .
Timişoara, pr.Suici Jiva Ilarion
13. „30. C.” Necalificat Câmpia raionul Moldova Nouă, reg .
Timişoara, Ivanov Dimitrie
14. „Corb” Necalificat Moldova Veche, raionul Moldova Nouă
Timişoara, Pasculovici Voia
15. „Nelu” Necalificat Sviniţa, raionul Mehadia, reg.
Timişoara, Stancov Stefan

(Arhiva CNSAS, Fond „Problema ortodoxă sârbă”, f. 80)

3.
„TABEL [manuscris] de preoţi ort.(odocşi) sârbi care au fost verificaţi prin dos.(are) de
verificare
- Marcovici Pavel, Arad, aprilie 1951. Inf.(ormativ) de luat legătura cu el; este un element
suspect
- Filipov Liubomir, Timişoara, august 1951
- Jurcovici Liubomir
- Selijanovici Sfetislav, comuna Cenadul Mare, Timişoara, august 1951
- Ilici Milorad, comuna Arad-Gai, decembrie 1951
- Hranisavlievici Gheorghe, comuna Gad – Deta, septembrie 1952
- Cacic Milivoi, comuna Rudna – Deta, septembrie 1952
- Nenadov Radivoi, comuna Parţa, Timişoara, septembrie 1952
- Stoianovici Mihai, comuna Checia, Timişoara, septembrie 1952
- Ghighici Arsenie, comuna Diniaş, Timişoara, mai 1952
- Coici Cristofor, comuna Munar”
(Arhiva CNSAS..., f. 83)

4.
„SITUAŢIE despre preoţii ortodocşi sârbi arestaţi din regiunea Timişoara

Nr. 340/ 12351/ 6 iulie 1953

1. Nicolici Milan.
Născut la data de 2 noiembrie 1878 în comuna Satchinez, raionul Timişoara, fiul lui
Vlada şi Terezia, de naţionalitate sârbă, cetăţean român, căsătorit având copii, de profesiune
preot – fost protopop, ca studii are Teologia, cu ultimul domiciliu în comuna Gelu, raionul
Timişoara.
Susnumitul a fost arestat la 1 august 1950, fiind implicat în grupul de spioni titoişti,
găzduindu-l pe spionul Adamov Milorad. Este condamnat la 15 ani temniţă grea.
La data de 15.VII.1951 a fost transferat la Penitenciarul Aiud.

2. Iancovici Ivan.

281
 Născut la data de 24 ianuarie 1905 în comuna Zlatiţa, raionul Moldova Nouă, fiul lui
Toma şi Miliţa, căsătorit având copii, de naţionalitate sârbă, cetăţean român, de profesiune preot
ortodox sârb, ca studii are Teologia, cu ultimul domiciliu în comuna Zlatiţa nr. 120.
Susnumitul a fost reţinut la 1 august 1950, pentru activitate de spionaj, organizată de
OZN-a pe teritoriul RPR.
Menţionăm că din evidenţele noastre nu rezultă în ce loc este în prezent arestat.

3. Fenlacichi Rada.
Născut la data de 25 aprilie 1896 în comuna Fenlac, căsătorit, cu copii, de naţionalitate
sârbă, cetăţenia română, de profesiune preot ortodox sârb, ca studii are Facultatea Teologică,
serviciul militar satisfăcut, fost confesor militar, cu ultimul domiciliu în Timişoara, Piaţa Unirii
nr. 5.
Susnumitul a fost reţinut în luna august 1950, fiind implicat în grupul de spionaj titoist,
condus de Duşco Iovanovici.
Susnumitul ar fi în prezent la Canalul Dunăre – Marea Neagră.”
(Arhiva CNSAS..., f. 84)

5.
„TABEL – FIŞE despre preoţii ortodocşi sârbi, suspecţi din raza regiunii Arad

1. Ilici Milorad, preot născut la 15.IV. 1911, în comuna Moldova Veche, regiunea Caraş, fiul
lui Ioţa şi Stana, căsătorit, domiciliat în Arad-Gai. Susnumitul a fost reţinut în anul 1950 – 1951,
fiind bănuit că ar face parte dintr-o organizaţie subversivă, nefiind probe suficiente a fost pus în
libertate. Ne este semnalat că a întreţinut legături cu elemente titoiste, care au fost condamnate
pentru activitate de spionaj.
2. Coici Cristofor, preot născut la 16.IV.1886, în Cenadul Unguresc, fiul lui Alexandru şi
Persida, cetăţenie română, naţionalitate sârbă, văduv, are 3 copii, domiciliat în comuna Turnu,
raionul Arad. Susnumitul are 2 copii în Iugoslavia iar unul cu domiciliu obligatoriu pentru
activitate de spionaj în favoarea Iugoslaviei, este esmnalat că întreţine legături cu elemente
suspecte, discută ştirile auzite la posturile de radio imperialiste, se manifestă duşmănos în cercuri
restrânse faţă de măsurile luate de Partid şi Guvern.
3. Papin Ioan, preot născut la 17 decembrie 1897, în comuna Denta – Timişoara, căsătorit,
fără copii, domiciliat în comuna Nădlac. Este cunoscut ca un element duşmănos regimului,
chiabur, este rudă cu trădătorul titoist Milutinovici Nicolae, condamnat la moarte, a fost membru
în PNL – Brătianu iar soţia sa a fost preşedinta organizaţiei fasciste din comună „Polarski sestre”
(?!), se manifestă duşmănos contra regimului şi nutreşte în rândul populaţiei ură şi şovinism.
Sursă „Talia”.
4. Unipan Veljko, preot născut la 27.VI.1912, în comuna Checia – Timişoara, fiul lui
Svetozar şi Draghina, căsătorit, are 2 copii, domiciliat în comuna Fenlac, nr. 236, Arad. El a
înfiinţat organizaţia democrată slavă [UACDSR] în comuna Fenlac, pe care a condus-o până la
un timp, în prezent nu mai activează, a fost exclus pentru că a colaborat cu chiaburii. Făţiş nu se
manifestă, dar nutreşte spiritul naţional şovin sârb. Întreţine legături cu elemente chiabure şi
duşmănoase. Sursă: Cărăbaş, Arsa.
5. Petcov Velovi Vichente, preot, născut la 22.II.1897, în Satu Mare, fiul lui Radivoi şi
Daniţa, necăsătorit, cu domiciliul în comuna Mănăştur, regiunea Arad. Şi-a terminat studiile în
Iugoslavia iar după 23 august 1944 a venit în România, până în prezent nu ne-a fost semnalat cu
manifestări duşmănoase făţişe, dar nutreşte spiritul naţional şovin sârb. Este de origine chiabur.
Sursă: Vasa Popov.

282
6. Doşen Petru, stareţ, născut la 1.VII.1875, în comuna Pocetelj – Iugoslavia, fiul lui Iosif şi
Boiana, stareţ la Mănăstirea Bezdin, sat Munar, necăsătorit, domiciliază în satul Munar. Este
semnalat de informatorul „Artă” ca un element naţionalist sârb. Are strânsa legături cu vicarul
Tomici Stefan din Timişoara.
7. Bugarin Liubomir, preot născut la 16.XI. 1909 în Timişoara, fiul lui Milan şi Sofia,
căsătorit, are 1 copil, domiciliat în comuna Satu Mare, nr. 26, Arad. Susnumitul a fost preot în
comuna Rudna - Timişoara, unde din informaţiile primite de la colectivistul Stamoran Isa
rezultă că acesta a fost mutat de acolo ca fiind mare naţionalist şovin sârb. În Satu Mare este
văzut cu elemente chiabure.
8. Popovici Stefan, născut la 7.IV.1903 în comuna Dejan, preot, domiciliat în comuna Variaş,
regiunea Arad. A sabotat însămânţările, a atras în casa lui soldaţi şi ofiţeri de la care a cules
informaţii.
9. Belenţan Milivoi, preot născut la 9.VII. 1881, în Sânnicolau Mare, fiul lui Vasile şi Maria,
domiciliat în comuna Sânnicolau Mare, regiunea Arad. Este cunoscut ca un element cu trecut
dubios, care şi în prezent se manifestă contra regimului. Ginerele şi fiica lui sunt dizlocaţi.
Evidenţa Sânnicolau Mare.
10. Iovanov Liubomir, preot născut la 30.IV.1911, în comuna Saravale, fiul lui Rada şi
Jivca, domiciliat în comuna Sânpetru Mare, regiunea Arad. Susnumitul este cunoscut ca un
element duşmănos, întreţine legături de prietenie cu elemente chiabureşti, ascultă posturi de radio
imperialiste, lansează zvonuri alarmiste în comună. Evidenţa raionului Sânnicolau Mare.
11. Naidan Sfetozar, preot născut la 4.X.1912, în comuna Liubcova, regiunea Severin, fiul lui
Ioţa şi Miliţa, domiciliat în comuna Gelu, regiunea Arad. Înainte de 23 august 1944 a fost
membru în PNŢ, în prezent lansează zvonuri alarmiste în comună, este cunoscut ca un element
dubios regimului. Evidenţa raionului Sânnicolau Mare.
12. Selejanovici Svetozar, preot născut la 19.VII.1908, în comuna Fenlac, fiul lui Sava şi
Eudochia, domiciliat în comuna Cenad, regiunea Arad. Este cunoscut ca un element duşmănos,
are manifestări duşmănoase contra regimului de democraţie populară. Evidenţa raionului
Sânnicolau Mare.
Şeful biroului IV, Lt. Ficzek Valtin

TABEL – FIŞE de preoţi sârbi suspecţi din regiunea Severin

13. Dobrosavlievici Bora, născut la data de 28.III.1925 în comuna Moldova Veche, fiul lui
Marta şi Mileva, cu domiciliul în comuna Moldova Veche nr. 203, studii are Academia
Teologică cu gradul de preot hirotonit la 1 mai 1949, căsătorit, are un copil. Deşi domiciliază în
comuna Moldova Veche, face slujbele religioase la biserica din satul Măceşti şi este cunoscut ca
un element titoist, fiind prieten cu Zoran Vuletici, fugit în Iugoslavia şi cu fraţii
Radosavlievici Sfetozar şi Nicola in Belobreşca, ambii arestaţi şi condamnaţi pentru spionaj
titoist. A domiciliat în Iugoslavia în 1945 – 1946 după care a [re]venit în ţară. Este căsătorit cu
fiica chiaburului Balia Alexandru din acea comună care posedă 5 ha. vie altoită şi 6 ha. pământ
arabil; socrul este arestat pentru spionaj. În timpul când susnumitul a fost în Iugoslavia în 1946
era în foarte bune relaţii cu Zoran Vuletici. Manifestări ostile făţişe regimului până în prezent nu
s-a[u] observat din partea acestuia.[Adăugat de mână: Are un frate ce a fost condamnat pentru
călăuză de trecere a frontierei.]
14. Naidan Sfetozar, născut la data de 4.X.1912 în satul Liubcova, fiul lui Ioţa şi Miliţa, cu
domiciliul în comuna Belobreşca, studii are liceul şi Institutul Teologic cu gradul clerical de
preot, hirotonit la 1 martie 1938, căsătorit, fără copii, nu posedă avere, este salariat de stat, este
cunoscut ca un element titoist, naţionalist şovin. În trecut a fost un aderent al PNŢ- Maniu iar în

283
1946 a dus o vastă propagandă contra BPD155, căutând a agita populaţia ca toţi să voteze cu PNŢ-
Maniu. Este bănuit că are cunoştinţă de[spre] elementele titoiste care în anul 1949 au răspândit
broşuri interzise; totodată a fost în bune relaţii cu Radosavlievici Nicola(e) din Belobreşca,
actualmente arestat şi condamnat pentru spionaj titoist. A mai avut legături şi cu numiţii
Milencovici Ilie fostul preşedinte al comitetului provizoriu al plasei Moldova Nouă, actualmente
arestat pentru spionaj titoist, unde în unire cu acesta în 1950 (înainte de a fi arestat Milencovici)
au dus o acţiune în comună pentru a strânge semnături de la colectivişti ca biserica să fie
desfiinţată (?), acţiune pusă la cale de elementele titoiste şi care erau în favoarea spionajului
titoist. La 12 aprilie 1950 a lansat zvonul că a ascultat postul de radio în limba sârbă şi s-a
anunţat că cei care sunt încadraţi în Miliţie au să fie omorâţi, iar cei din Securitate au să fie
spânzuraţi. A mai spus că el are un frate încadrat în Miliţie şi l-a anunţat despre ce se vorbeşte la
radio în limba sârbă ca să ia măsuri din vreme. De sărbătoarea Paştelui 1950 acest preot s-a
exprimat către un grup de 10 pionieri că nu au ce căuta în biserică cu cravate roşii. Susnumitul
duce o propagandă naţionalistă şovină în rândurile populaţiei sârbe din acea comună lansând şi
diferite zvonuri alarmiste şi duşmănoase regimului de democraţie populară. În prezent este
propus a fi mutat în alt raion.[Sânnicolau Mare, n. n.]
15. Perişici Miodrag, născut la 7 septembrie 1924 în comuna Moldova Veche, fiul lui
Milorad şi Mariţi, cu domiciliul în satul Radimna, ca studii are 6 clase de liceu şi Teologia,
gradul clerical de preot, convertit la 14 octombrie 1948, căsătorit, fără copii, avere are 2,5 ha.
pământ, salariat de stat, serviciul militar satisfăcut. Din 1940 – 1941 a urmat Тeologia în
Iugoslavia, în localitatea Prizren. Susnumitul nu este semnalat cu manifestări ostile, împotriva
regimului. În anul 1949 a demascat în biserică clica de trădători a lui Tito – Rancovici.
16. Ivanov Dimitrie, născut la 17 aprilie 1914 în comuna Satchinez regiunea Timişoara, fiul
lui Simion şi Persida, cu domiciliul în satul Câmpia nr. 236, studii are 4 clase de liceu şi 6 ani de
Teologie, cu gradul de preot convertit la 1 octombrie 1937, căsătorit, cu 2 copii, fără avere, este
salariat de stat. A urmat [între anii] 1931 – 1937 Teologia la Sarajevo, Iugoslavia. Este cunoscut
ca un element reacţionar, oportun [mai degrabă, potrivnic, n. n.] măsurilor luate de guvern,
căutând a se sustrage de la predarea cotelor de cereale, în care sens în 1949 nu a predat cota de
porumb de 1365 kg. cu care a fost impus. Este un element [şters] căutând să se înfiltreze în
rândul tovilor (sic!) din aparatul de stat, fiind şi un element materialist. Făţiş nu se manifestă ostil
regimului însă are atitudine duşmănoasă prin legăturile de prietenie ce le are cu elementele
chiabure din comună. În prezent este propus de către Consistoriul sârbesc din Timişoara de a fi
numit pentru protopopiatul din Socol. În perioada 1942 – 1943 a colaborat cu elementele
iugoslave care se găseau ca partizani în pădurile din jurul satului Radimna.
17. Stoianovici Mladen zis Iovan, născut la 9.III.1912 în satul Măceşti, raionul Moldova
Nouă, fiul lui Sfetozar şi Anghelina, cu domiciliul în satul Lescoviţa nr. 20, are ca studii 2 clase
comerţ, 4 clase de gimnaziu, cu gradul de ieromonah, călugărit la 9 octombrie 1933, necăsătorit,
nu posedă avere, nu este salariat de stat, fiind susţinut de credincioşi, armata nesatisfăcută fiind
reformat, în prezent este preot în satul Lescoviţa. Din anul 1933 – 1938 a fost în Iugoslavia la
diferte mânăstiri prin Macedonia, fiind călugăr şi la mânăstirea Sf. Arhanghel (?) din Macedonia.
Nu a fost semnalat cu manifestări ostile regimului.
18. Suici Jiva zis Ilarion, născut la 21 noiembrie 1896 în comuna Cralovăţ, regiunea
Timişoara, fiul lui Gheorghe şi Maria, cu domiciliul în satul Liubcova nr. 382, are ca studii 6
clase primare şi 8 ani Seminar, cu gradul clerical de ieromonah, călugărit la 25 septembrie 1919,
convertit la 1 ianuarie 1920, necăsătorit, este salariat de stat, fiind completat la salariu şi de
credincioşi, armata satisfăcută la Regimentul 7 infanterie, contingentul 1918 cu gradul de elev-
plutonier în armata austro-ungară, face slujbele religioase în comuna Liubcova. Nu are

155
Blocul partidelor democratice, o alianţă electorală orchestrată de PCR, pentru a elimina partidele istorice de pe
scena politică românească.

284
manifestări duşmănoase regimului fiind o fire rezervată şi nu este văzut în anturajul elementelor
suspecte.
19. Seculici Jivoin zis Chiril, născut la 1.IV.1881 în comuna Rudna, regiunea Timişoara,
fiul lui Raşa şi Raveca, cu domiciliul în comuna Socol, satul Baziaş, nr. 414, are ca studii 4 clase
primare şi 2 Teologie, cu gradul de călugăr stareţ la mânăstire, călugărit la 26 decembrie 1905,
necăsătorit, fără avere, este susţinut de credincioşii din comuna Socol şi satul Baziaş, armata
nesatisfăcută, a fost la mâmăstirea Zlatiţa. Din 1896 – 1922 a fost în Iugoslavia unde a urmat şi
Teologia, după care s-a reântors în ţară în comuna Sânnicolaul Mare. Nu are manifestări ostile
regimului însă are legături cu elemente chiabure.
20. Stancov Stefan, născut la 28. VIII.1876 în comuna Saravale, regiunea Timişoara, fiul lui
Milutin şi Similina, cu domiciliul în comuna Sviniţa, raionul Mehadia, are ca studii şcoala
normală, este preot-călugăr, necăsătorit, fără avere, fiind susţinut de credincioşi, armata
nesatisfăcută. Nu are manifestări ostile regimului stând retras, se bucură de simpatie în sânul
populaţiei sârbe.
21. La parohia din comuna Socol a funcţionat preotul Bebici Nicolae care este plecat din
1950 în comuna Sânmartinul Sârbesc, regiunea Timişoara. Cât timp a domiciliat în comună a
fost cunoscut ca un element ostil, fiind exclus din partid unde a provenit din PSD. 156 A avut
strânse legături cu elemente duşmănoase care au refuzat să se înscrie în GAC 157precum şi cu
anumiţi chiaburi [şters]. Înainte de a pleca în 1950 a semnat în mod formal Apelul pentru pace.
Nu se manifestă duşmănos însă lucra din umbră prin anturajul ce-l avea cu elementele suspecte.
22. La parohia din comuna Zlatiţa a fost preotul Iancovici Ivan care în prezent este arestat
pentru spionaj titoist. A fost un mare naţionalist şovin, a fost membru chiar în PMR, în biroul de
plasă, a fost omul de încredere al lui Zoran Vuletici din Socol, organizatorul reţelei de spionaj. A
căutat să înlocuiască elementele române cu elemente sârbe care aveau diferite funcţii în PMR.

PREOŢII SÂRBI din regiunea Timişoara

23. Popovici Stefan, născut la 6.IV.1903 în comuna Dejan, regiunea Timişoara, căsătorit, are
un copil, ca studii, absolvent al Teologiei, serviciul militar nesatisfăcut, de profesie preot
ortodox sârb, de naţionalitate sârbă; de la 1927 – 1929 a fost diacon în Timişoara, din 1929 –
1940 a fost în comuna Cenad, iar din comuna Cenad s-a mutat şi în prezent funcţionaeză ca
preot în comuna Variaş, regiunea Timişoara.
24. Hranisavlievici Gheorghe, născut la 17.VIII.1921 în comuna Câmpia, regiunea Severin,
fiul lui Pavel şi Leposava, originea socială mic burghez, căsătorit, fără copii, ca studii are 6 ani
Seminarul teologic, preot ortodox sârb; serviciul militar satisfăcut la Regimentul 3 Dorobanţi
contingent 1942, cu gradul de soldat; din 1946 funcţionează ca preot în comuna Gad.
25. Nenadov Radivoi, născut la 23.II.1911 în comuna Fenlac , regiunea Arad, fiul lui
Liubomir şi Paulina, căsătorit, are un copil, ca studii are Academia teologică, de profesie preot
ortodox sârb, ca avere posedă 20 jugăre pământ arabil, de origine socială ţăran mijlocaş; din
1935 – 1949 a funcţionat ca preot în comuna Petrovaselo, raionul Lugoj iar din 1949
funcţionaeză ca preot în comuna Diniaş, regiunea Timişoara.
26. Jurcovici Liubomir, născut la 7 septembrie 1921 în comuna Mânăstire, regiunea
Timişoara, fiul lui Branco şi Daniţa, căsătorit, are un copil, ca studii absolvent al Teologiei din
Iugoslavia, de profesie preot ortodox sârb, origine socială mic burghez, serviciul militar
satisfăcut la Regimentul 5 Vânători contingent 1947, cu gradul de soldat; din 1947 – 1949 a fost

156
E vorba de PMR, Partidul muncitoresc român, care a apărut în urma fuzionării PCR cu PSD, în primăvara lui
1948. Social-democraţii astfel „absorbiţi” au fost mereu priviţi cu suspiciune de comuniştii marxişti.
157
Gospodăria agricolă colectivă, CAP-ul de mai târziu.

285
preot la parohia comunei Dejan, după care a fost reţinut. Parohia din comuna Dejan în prezent
este servită de călugărul Dimitrie Popovici de la mânăstirea Sfântu Gheorghe.
27. Naidan Sfetozar, născut la 4 .X. 1914 în comuna Liubcova, regiunea Severin, de origine
socială ţăran sărac; din 1938 – 1950 a funcţionat ca preot în comuna Belobreşca – Severin, de la
1950 a fost în comuna Denta, regiunea Timişoara iar în prezent este transferat la Radimna –
Severin.
28. Cirici Pantelimon, născut la 1.VIII.1921 în comuna Dejan, regiunea Timişoara, fiul lui
Vasile şi Anghelina, necăsătorit, ca studii are 7 clase primare şi stagiul de călugăr, de profesie
preot-călugăr ortodox sârb, origine socială ţăran sărac, serviciul militar satisfăcut la [Regimentul]
85 Inginerie Ineu contingent 1941, cu gradul de soldat; de la 1949 – 1950 a funcţionat ca preot în
comuna Turnu, regiunea Arad; după care dată funcţionează în comuna Giera, regiunea
Timişoara.
29. Raicici Teodor, născut la 28.X.1896 în comuna Sânnicolau Mare, fiul lui Radivoi şi
Sofia, căsătorit, are 3 copii, fără avere, studii Academia teologică, de profesie preot ortodox sârb,
serviciuil militar nesatisfăcut, originea socială mic burghez; de la 1915 – 1923 a funcţionat ca
învăţător la Surduliţa, Iugoslavia, din 1923 – 1927 a fost notar în comuna Padej, Iugoslavia, din
1928 – 1930 a fost în comuna Soca, regiunea Timişoara, de la 1929 – 1934 a fost în comuna
Sănmartinul Sărbesc, regiunea Timişoara, după care până în prezent funcţionează ca preot în
comuna Ivanda, regiunea Timişoara.
30. Stoianovici Mihailo, născut la 24.IX.1900 în comuna Sânpetru Mare, regiunea
Timişoara, fiul lui Dina şi Miliţa, căsătorit, are doi copii, starea materială are 25 de jugăre
pământ arabil, ca studii are Academia teologică, de origine socială ţăran mijlocaş, serviciul
militar satisfăcut, fost confesor militar, de profesie preot ortodox sârb; din 1925 – 1929 a fost în
comuna Nădlac, Arad, de la 1929 până în prezent funcţionează ca preot în comuna Checia,
regiunea Timişoara. La 15 noiembrie 1950 a primit înştiinţarea din partea Vicariatului ortodox
sârb din Timişoara că este transferat în comuna Pecica, Arad, însă nici până în prezent nu s-a
mutat. Susnumitul este desemnat ca profesor la o şcoală de cântăreţi din partea Vicariatului
ortodox sârb, care este proiectată la mânăstirea Sf. Gheorghe din regiunea Timişoara, care până
în prezent nu s-a înfiinţat.
31. Nicolici Milan, născut la 19 noiembrie 1888 în comuna Satchinez, regiunea Timişoara,
fiul lui Vlad şi Persida, văduv, are 2 copii, fără avere, ca studii este licenţiat în Teologie, de
profesiune preot ortodox sârb, de origine socială ţăran mijlocaş, serviciul militar nesatisfăcut, de
la 1 august 1950 este arestat.
32. Popovici Alexandru, născut la 12 aprilie 1908 în comuna Ciacova, regiunea Timişoara,
căsătorit, are un copil, studii absolvent al Teologiei, de profesiune preot ortodox sârb, origine
socială mic – burghez, fără avere, serviciul militar nesatisfăcut; din 1929 – 1932 a funcţionat ca
preot în comuna Rudna, regiunea Timişoara, de la 1932 până în prezent funcţionează ca preot în
comuna Satchinez, regiunea Timişoara.
33. Stoin Dobromir, născut la 21 decembrie 1909 în comuna Gelu, de naţionalitate sârbă,
origin(e)a socială ţăran sărac; din 1931 – 1935 a funcţionat în comuna Mănăştur, de la 1935 –
1940 a fost în comuna Dejan, regiunea Timişoara, de la 1940 – 1948 a funcţionat în comuna
Sâmpetru Mare de la care dată până în prezent funcţionează ca preot în comuna Becicherecul
Mic, regiunea Timişoara.
34. Perici Hristofor, născut la 18 mai 1914 în comuna Sânicolau Mare regiunea Timişoara,
căsătorit, are un copil, fără avere, ca studii are facultatea de Teologie, de profesie preot ortodox
sârb, originea socială mic burghez, serviciul militar nesatisfăcut fiind scutit; de la 1935 – 1939 a
fost în comuna Turnu – Arad, de la 1939 până în prezent funcţionează ca preot în comuna
Beregsăul Mic, regiunea Timişoara.
35. Ostoici Slavco, născut la 17 februarie 1903 în comuna Pecica, regiunea Arad, fiul lui
Vladimir şi Olga, căsătorit fără copii, ca studii are Teologie, de profesie preot ortodox sârb, fără

286
avere, origine socială mic burgheză, serviciul militar nesatisfăcut; de la 15 iunie 1950 până la 15
noiembrie 1950 a fost în comuna Nădlac – Arad, după care a fost preot în comuna Parţa,
regiunea Timişoara, până în present.
36. Draghici Gheorghe, născut la 3 noiembrie 1881 în comuna Saravale, regiunea
Timişoara, fiul lui Novac şi Mila, necăsătorit, studii absolvent al Academiei teologice, de
profesie preot ortodox sârb, origine socială ţăran mijlocaş, fost preot militar în rezervă la
Regimentul 3 Roşiori; de la 1904 – 1923 a fost la mânăstirea Bezdin, de la 1923 – 1928 a fost în
comuna Parţa, de la 1928 – 1939 a fost la mânăstirea Baziaş, de la 1939 – 1946 a fost la
mânăstirea Zlatiţa, de la 1946 – 1948 a fost în comuna Radimna, din 1948 – 1950 în comuna
Liubcova, după care până în prezent funcţionează în comuna Petrovaselo, regiunea Timişoara.
Tot el deserveşte şi parohia din comuna Cralovăţ, raionul Lugoj, regiunea Timişoara.
37. Cacic Milivoi, născut la 2 decembrie 1920 în comuna Satu Mare, regiunea Arad, fiul lui
Velimir şi Darinca, căsătorit are un copil, ca studii are Teologia, de profesie preot ortodox sârb,
cetăţean român, serviciul militar satisfăcut; de la 1947 – 1949 a fost în comuna Turnu – Arad, de
la 1949 – 1950 la Satu Mare, regiunea Arad. După care a funcţionat ca preot în comuna Rudna,
regiunea Timişoara.
38. Petcov Ivan, născut la 9 aprilie 1912 în comuna Satu Mare, regiunea Arad, fiul lui Lazar
şi Omerca, căsătorit, are 2 copii, ca studii are Academia teologică din Iugoslavia, de profesie
preot ortodox, posedă 1,5 jugăre pământ, de origine socială ţăran mijlocaş, serviciul militar
satisfăcut, fost confesor militar cu gradul de căpitan, contingentul 1934; de la 1939 – 1945 a
funcţionat la Cralovăţ, de la 1945 – 1948 în comuna Giera, de la 1948 şi până în prezent
funcţionează ca preot în comuna Saravale – Timişoara.
39. Coici Hristofor, născut la 16 aprilie 1886 în comuna Cenad, Ungaria, fiul lui Alexandru
şi Persida, văduv, are 3 copii, are facultatea de Teologie, de profesie preot ortodox sârb, originea
socială ţăran mijlocaş, serviciul militar satisfăcut fiind confesor militar; de la 1906 – 1924 a fost
învăţător în Arad-Gai, iar din 1924 până în prezent este preot în comuna Cenei, regiunea
Timişoara.
40. Ghighici Arsene, născut la 26 septembrie 1901 în comuna Modoş, Iugoslavia,
necăsătorit, absolvent al şcolii monahale (?), de profesie preot ortodox sârb, originea socială
ţăran sărac, serviciul militar satisfăcut la Regimentul 1 Roşiori Bârlad, fiind confesor cu gradul
de locotenent; de la 1924 – 1926 funcţionează la Arad, din 1926 – 1928 în comuna Lescoviţa, de
la 1928 – 1940 este în comuna Lucareţ, de la 1940 până la 1947 în comuna Pojejena din 1947 –
1948 în comuna Socol şi de la 1948 şi până acum în comuna Soca, regiunea Timişoara.
41. Bebici Nicolae, născut la 28 iulie 1910 în Timişoara, fiul lui Emilian şi Emilia, căsătorit,
cu un copil, fără avere, studii absolvent al Teologiei, de profesiune preot ortodox sârb, originea
socială muncitor, serviciul militar nesatisfăcut; de la 1930 – 1932 funcţionează în comuna Gad,
de la 1932 până în 1950 în comuna Giera, iar de la 1950 până în prezent în comuna Sânmartinul
Sârbesc, regiunea Timişoara.
42. Belenţan Milivoi, născut la 30 iunie 1910 în comuna Sânicolaul Mare, regiunea
Timişoara, fiul lui Milivoi şi Fema, căsătorit, fără copii, soţia posedă 15 jugăre pământ arabil, ca
studii este absolvent al Academiei teologice, de profesiune preot ortodox sârb, origine socială
mic burghez, serviciul militar nesatisfăcut, fiind scutit; de la 1937 şi până în prezent funcţionează
ca preot în comuna Sânicolaul Mare, regiunea Timişoara.
43. Ivanov Liubomir, născut la 30 aprilie 1911 în comuna Saravale, regiunea Timişoara,
căsătorit, fără avere, absolvent al Teologiei, de profesie preot ortodox sârb, originea socială ţăran
mijlocaş; de la 1933 funcţionează în comuna Foeni, din 1933 până în 1940 în Sâmpetru Mare, de
la 1940 – 1941 a fost profesor de Teologie la Sremski Karlovci, Iugoslavia, de la 1941 – 1942 a
fost în comuna Saravale, de la 1942 – 1946 a fost în comuna Nădlac – Arad, de la 1946 – 1948 a
fost în comuna Munar, de la 1948 şi până în prezent funcţionează ca preot în comuna Sâmpetru
Mare, regiunea Timişoara.

287
44. Selejanovici Svetislav, născut la 19 iulie 1908 în comuna Fenlac, fiul lui Sava şi
Evdochia, căsătorit, cu un copil, posedă 5 ha. pământ arabil, studii Teologia, de profesie preot
ortodox sârb, originea socială ţăran mijlocaş, serviciul militar nesatisfăcut fiind scutit; de la 1929
până în 1938 funcţionează ca diacon în Timişoara, în 1938 – 1950 în comuna Sânmartinul
Sârbesc, iar de la 1950 până acum funcţionează în comuna Cenad, regiunea Timişoara.
45. Milivoievici Vasile, născut la 23 aprilie 1905 în comuna Stanciova, regiunea Timişoara,
originea socială ţăran sărac, de la 1922 – 1932 a funcţionat ca diacon la mânăstirea Bezdin, iar
din 1942 până în prezent funcţionează ca preot ortodox sârb în comuna Stanciova, deservind şi
parohia Lucareţ, regiunea Timişoara.
46. Marcovici Pavel (Paia), născut la 10 iunie 1910 în comuna Gelu, regiunea Timişoara,
căsătorit, fără copii, absolvent al Teologiei, preot ortodox sârb, originea socială ţăran mijlocaş,
de la 1934 – 1938 funcţionează în comuna Sânmartinul Sârbesc, de la 1938 – 1950 în Timişoara,
după care a fost reţinut.
47. Filipov Liubomir, născut la 21 decembrie 1900 în comuna Beregsăul Mic, regiunea
Timişoara, căsătorit, studii Teologia, de profesie preot ortodox sârb, originea socială ţăran
mijlocaş, serviciul militar satisfăcut, fost confesor militar; de la 1927 – 1928 a funcţionat la
Arad-Gai, de la 1928 – 1930 a funcţionat capelan la Timişoara, iar de la această dată până în
prezent este preot ortodox sârb la Timişoara. Susnumitul face dese vizite la Vicariat158unde stă de
vorbă cu Tomici Ştefan, în birou, cu uşa închisă.
48. Tomici Gheorghe, născut la 27 august 1913 în comuna Sânpetru Mare, regiunea
Timişoara, căsătorit, are doi copii, posedă 5 ha. Pământ arabil, absolvent al Teologiei din
Iugoslavia, de profesie preot ortodox sârb, originea socială ţăran mijlocaş, serviciul militar
satisfăcut, cu gradul de locotenent în rezervă; de la 1935 şi până în prezent funcţionează ca preot
în comuna Foeni, regiunea Timişoara.
49. Terzici Gheorghe, născut la 24 martie 1896 în comuna Sânnicolaul Mare, regiunea
Timişoara, fiul lui Petru şi Ecaterina, căsătorit, are un copil, posedă cca. 40 jugăre pământ şi
conac, originea socială burghez, absolvent al Şcolii nornale sârbe şi bacalaureat, de profesie
preot ortodox sârb, serviciul militar nesatisfăcut; de la 1920 până în 1923 funcţionează ca
învăţător în comuna Sânicolaul Mare, de la 1924 până în prezent funcţionează ca preot în
comuna Ciacova, regiunea Timişoara.
50. Gaier Ioan, născut la 19 mai 1911 în Timişoara, căsătorit, de profesie preot ortodox sârb,
serviciul militar satisfăcut, fost confesor militar, în prezent este funcţionar la Vicariatul sârb din
Timişoara şi domiciliază în str. Dr. Sagovici nr. 15.
51. Bugarin Liubomir, născut la 16 noiembrie 1909 în Timişoara, fiul lui Milan şi Sofia,
căsătorit, are un copil, posedă 36 jugăre pământ, originea socială chiabur, absolvent al Teologiei,
de profesie protopop ortodox sârb, serviciul militar dispensat; de la 1950 a fost transferat de la
parohia Rudna, regiunea Timişoara la parohia Satu Mare, regiunea Arad.
52. Tomici Stefan, născut la 24 noiembrie 1902 în comuna Deliblata, Iugoslavia, căsătorit,
are un copil, cetăţean român, de profesie preot vicar ortodox sârb, serviciul militar fost confesor
militar, în rezervă, în present domiciliat în Timişoara, Str. Negruzzi nr. 5, deserveşte parohia
ortodoxă sârbă din Timişoara. Este vizitat de mai multe ori de protopopul Filipov Liubomir din
Timişoara.
(Arhiva CNSAS,…, f. 84 – 137, passim)

158
Vicariatul ortodox sârb de la Timişoara, instanţa administrativă superioară a Bisericii sârbe din România.

288
6. TABEL

De elementele suspecte din problemă ortodoxă sârbă [în manuscris]

faximil

289
 Nr. Numele şi Caracterizarea individului Funcţia şi locul unde
Crt prenumele funcţionează
1. Belenţan Element duşmănos regimului; după 23 august 1944 Preot în Sânicolau Mare,
Milivoi fost PNŢ-Maniu, judecat pentru deţinere de reg. Arad
material regalist-fascist. Înainte de apariţia
Rezoluţiei a fost împotriva lui Tito, iar după aceea
a devenit un adept al acestuia, în legături cu
chiaburi.
2. Bugarin Înainte de apariţia Rezoluţiei Inf. a fost adversar Preot în comuna Satu
Liubomir lui Tito iar după aceea a devenit un adept al Mare, reg. Timişoara
acestuia. Element duşmănos, atât el cât şi soţia sa.
3. Draghici Poartă corespondenţă cu un oarecare Gh. Draghici Preot în Petrovaselo
Gheorghe din New-York. Acesta, rudă a sa, ponegreşte prin reg. Timişoara
scrisori regimul din RPR. Element ascuns, nu
priveşte cu ochi buni regimul din RPR.
4 Filipov Element ostil regimului, aderent înfocat al lui Tito. Preot în Timişoara
Liubomir Cu ocazia arestării unor elemente duşmănoase
ostile sârbe, a îndemnat familiile acestora să fugă
în Iugoslavia.
5. Gaer Ioan Este un naţionalist înfocat. A fost membru PMR, Preot în Timişoara
unde a depus activitate până la apariţia Rezoluţiei
iar după aceea a trecut în tabăra titoiştilor.
6. Ghighici Arsene Element suspect, semnalat în 1950 că ar transmite Preot în comuna Diniaş,
corespondenţa clandestină a Vicariatului sârb din reg. Timişoara
Timişoara în Iugoslavia şi invers.
7. Hranisavlievici Naţionalist sârb, la apariţia Rezoluţiei informative Preot în comuna Gad,
Gheorghe a făcut declaraţie în favoarea lui Tito. Nu se reg. Timişoara
manifestă făţiş.
8. Ilici Milorad Element naţionalist şovin, are legături cu elemente Preot în comuna Arad-
titoiste, nu se manifestă făţiş, însă este cunoscut ca Gai, reg. Arad
un element [de fapt, critic] înverşunat al regimului
nostru.
9. Ivanov Dumitru A refuzat predarea cotei de cereale cu care a fost Preot în comuna
impus. Element linguşitor, caută să se introducă pe Câmpia, reg. Timişoara
lângă organele locale. În ianuarie 1953 a primit o
scrisoare de la Crâstici Toma, să întocmească o
situaţie cu cetăţenii sârbi din comună.
10. Jurcovici Naţionalist înfocat, aderent al lui Tito. În august Preot în comuna Soca,
Liubomir 1949 a fost reţinut pentru acţiuni de spionaj, reg. Timişoara
implicat în complotul titoiştilor. În 1951 a fost pus
în libertate.
11. Costici Naţionalist, în 1937 a adunat documente şi date cu Protopop sârb
Slobodan „drepturi” ale sârbilor asupra Banatului românesc. În Timişoara
Aderent înfocat al lui Tito, caută să mărească
tabăra de aderenţi.
12. Marcovici Pavel Reţinut în cadrul complotului de spioni titoişti în Preot în Timişoara
1949. În martie 1952 a fost pus în libertate.
13. Naidan Svetozar Naţionalist înfocat, lansator de zvonuri alarmiste, Preot în comuna Gelu,
ascultă emisiunile posturilor de radio străine. reg. Timişoara
14. Nenadov A refuzat semnarea „Apelului pentru pace”, Preot în comuna Parţa,
Radivoi element duşmănos întreţine legături cu chiaburi reg. Timişoara
sârbi.

290
15. Nicolici Milan La 1 august 1950 a fost reţinut fiind implicat în Preot în comuna Gelu,
afaceri de spionaj. reg. Timişoara
16. Popin Iovan Întreţine legături cu elemente chiabure titoiste, atât Preot în comuna Nădlac,
el cât şi soţia lui sunt cunoscuţi ca duşmani reg. Arad
înverşunaţi ai Republicii. Este rudă cu trădătorul
titoist Milutinovici Nicolae.
17. Pasculovici Lansator de zvonuri diversioniste în legătură cu Preot în comuna Arad-
Voin elemente chiabure. sârbe. Aşteaptă venirea lui Gai, reg. Arad
Tito.
18. Popovici Stefan Element chiabur, a sabotat planul de însămânţări, Preot în comuna Variaş,
are relaţii cu rude ale tăinuitorilor spionilor titoişti. reg. Arad
A cules relaţii de la o unitate de muncă militară.
19. Raici Teodor În calitate de casier la Primăria Ivanda a divulgat Preot în comuna Ivanda,
chiaburilor o serie de secrete. Conducător spiritual reg. Timişoara
al mişcării naţionaliste slave din Ivanda. Din
oportunism manifestă simpatie pentru RPR.
20. Selejanovici În timpul dictaturii [lui] Antonescu ca judecător în Preot în comuna Cenad,
Svetislav cauză a maltratat şi denunţat pe cei care refuzau să reg. Arad
lupte împotriva URSS. A întreţinut legături cu
Iugoslavia după Rezoluţie.
21. Stoin Dobromir A fost membru PCR pâmă la Rezoluţie când a Preot în comuna
încetat de a mai activa. În 1947 a pus un grup de Becicherecul Mic, reg.
tineri să devasteze tablourile conducătorilor PCR şi Timişoara
al lui Stalin.
22. Stoin Milivoi Lansator de zvonuri alarmiste, capabil de acte de Preot în comuna Pecica,
dezordine, întreţine legături cu chiaburi din reg. Arad
comună.
23. Suici Ilarion Lansator de zvonuri alarmiste împotriva RPR. Preot în comuna Liub-
cova, reg. Timişoara
24. Terzici Chiabur, exclus din Organizaţia democrată slavă, Preot în comuna
Gheorghe întreţine legături cu elemente chiabure sârbe. Ciacova, reg. Timişoara
25. Trailovici Element suspect, întreţine legături cu o serie de Preot în comuna
Octavian elemente cu trecut duşmănos, face dese deplasări Iablaniţa, reg. Timişoara
suspecte.
26. Unipan Vel(j)co Element titoist. Îndeamnă populaţia sârbă la ură Preot în comuna Fenlac,
împotriva populaţiei române. Are strânse legături reg. Arad
cu elemente chiabure din comună. Instigă
împotriva RPR.

291
 faximil
(Arhiva CNSAS,..., f. 81 – 82)

7.
MINISTERUL AFACERILOR INTERNE 18. iulie 1960. Se aprobă,
Direcţia regională Timişoara Şeful Direcţiei regionale
Serviciul 3, Birou 2. Lt. Colonel de securitate Steskai Wiliam

REFERAT
privind studierea acţiunii informative deschise asupra numitului NICOLICI MILAN din comuna
Gelu
La data de 23 septembrie 1957 a fost deschisă acţiune informativă individuală asupra
numitului NICOLICI MILAN, preot ortodox în comuna Gelu, raionul Sânicolaul Mare.
Susnumitul este născut la 20 noiembrie 1888 în comuna Satchinez, fiul lui Vlada si Persida, de
naţionalitate sârbă, de profesie preot, în prezent paroh la parohia comuna Gelu.
Acţiunea informativă asupra susnumitului a fost deschisă pe baza materialelor din care
rezultă că în trecut a fost membru în organizaţia slavă din Banat. Dupa 1948 a facut parte dintr-o
organizaţie de spionaj in favoarea Iugoslaviei, fapt pentru care în 1951 a fost arestat şi
condamnat la 25 de ani de muncă silnică. În anul 1955 a fost pus în libertate stabilindu-se în
comuna Gelu.
Dupa eliberarea sa din închisoare, a început din nou să grupeze în jurul său o serie de
elemente naţionaliste, să aibă manifestări naţionaliste şi duşmănoase şi totodată să continue să
întreţină legaturi cu elementele foste condamnate împreună cu el pentru activitate de spionaj.
De la data deschiderii acţiunii şi până în prezent, s-au obţinut unele materiale, mai ales în 1958 şi
1959 care se referă la legăturile obiectivului.
La acţiune se află o serie intreagă de materiale vechi, din anii 1953 - 1955, chiar şi anexa
agentului „Fieraru”, abandonat, materiale din care majoritatea se referă la alte persoane sau la
unele elemente ce au avut legături în trecut cu NICOLICI MILAN şi care în prezent nu-şi
justifică prezenţa în acţiune.
Referitor la activitatea numitului NICOLICI MILAN, nu s-au obţinut decât câteva note
de suprafaţă, note care tratează unele probleme generale referitoare la legaturile obiectivului.
În prezent acţiunea informativă nu este încadrată informativ. În 1959 a fost dirijat
agentul „Erberhardt Zoblovschi”, însă acesta nelucrând în această problemă şi neavând
posibilităţi de informare, nu a reuşit ca să dea decât 2-3 note despre legăturile obictivului.
Agentul de mai sus a semnalat un zvon duşmănos şi naţionalist ce circulă între sârbii din
Gelu, insa nu a reuşit să stabilească cine a lansat acest zvon.
Planul de măsuri de la acţiune a fost întocmit în semestrul I al anului 1959, iar sarcinile
prevăzute au expirat în august - septembrie 1959, fără a fi îndeplinite, şi fără a se întreprinde vre-
o măsură de îndeplinire a lor. Cel puţin aşa rezultă din materialele existente la acţiune.
Nici nu se poate face o analiză mai profundă a acţunii tocmai datorită faptului că
materialele de la ea sunt în dezordine, sarcinile prevăzute sunt neândeplinite, neputându-se da
seama de situaţia operativă concretă.
(Arhiva CNSAS,..., f. 92)

8.
292
MINISTERUL AFACERILOR INTERNE Strict secret
Secţia raională Sânicolaul Mare
Nr. 27/ 151142 din 15.09.1959 [rezoluţie de mână]: se va
deplasa un tov. în
Către MAI, Direcţia regională Timişoara comună unde va
consemna în pr. v. de
interogatoriu declaraţiile
acestor 2 elemente
induse şi felul cum sunt
cunoscute aceste
elemente în comună...iar
după aceasta mi se
va prezenta întregul material
inclusiv
acţiunea preotului Nicolici Milan.
21.IX.1959.
Semnătura

Urmare raportului nostru Nr.de mai sus, din 14.09.1959, în legătură cu activitatea
duşmănoasă desfăşurată de un grup de naţionalişti sârbi în frunte cu preotul NICOLICI MILAN
din comuna Gelu, raportăm:
La 13 septembrie 1957 Secţia raională Sânicolaul Mare a deschis acţiune informativă
asupra preotului NICOLICI MILAN din comuna Gelu, raion Sânicolau Mare, regiunea
Timişoara. La baza deschiderii acţiunii informative au stat informaţii din care rezultă că preotul
NICOLICI MILAN în perioada anilor 1945-1949 a desfăşurat activitate de spionaj pe teritoriul
ţării noastre în favoarea Iugoslaviei având strânse legături cu spionii ADAMOV MILORAD si
MILOŞ GAVRANOV. Preotul NICOLICI MILAN din însarcinarea celor de mai sus au
organizat în comuna Gelu un grup de 13 persoane instruindu-i pe aceştia de fel[ul] cum trebuie
să culeagă informaţii ce-l interesa.
Pentru activitatea lor din anul 1949 preotul NICOLICI MILAN a fost arestat împreună cu
PETROV STEVA şi PETROV BORA toţi din comuna Gelu.
Din aceleaşi materiale mai rezultă căci(sic!) conducătorul celor 13 a fost OSTOIN
ANDREI originar din comuna Gelu, care nu a fost arestat.
În anul 1955 conform Decretului Prezidiului Marii Adunări Naţionale Nr.535 preotul
NICOLICI MILAN şi ceilalţi naţionalişti care au fost arestati, au fost puşi în libertate.
Imediat după punerea lor în libertate, în primăvara anului 1956, preotul NICOLICI
MILAN a plecat in Iugoslavia pentru a-şi vizita fiul. După ce se intoarce din Iugoslavia continuă
să se menţină în legături strânse cu foştii condamnaţi cât şi cu ceilalţi naţionalişti sârbi din
comuna Gelu.
Din materialele informative furnizate de agentul „EBERHARDT ZABLOVSCHI”
rezultă că preotul NICOLICI MILAN se întâlneşte des cu PETROV STEVA si PETROV BORA
ambii foşti condamnaţi.
Din procesul verbal de interogatoriu luat de la numitul MIŞCOVICI DUŞAN, la
14.08.1957, din Timişoara, rezultă că din iniţiativa preotului NICOLICI MILAN în luna şi locul
amintit mai sus condamnaţii s-au adunat la numita NEŢIN LIUBIŢA, din Str.3 August Nr.21,
unde au facut o fotografie colectivă. Această fotografie a fost trimisă şi în Iugoslavia.

293
(Arhiva CNSAS,..., f. 210)

9.
MINISTERUL AFACERILOR INTERNE Strict secret
Direcţia regională Arad
Nr. 212/ 28091 din 10.VIII.1954
Către Serviciul raional MAI Sânicolaul Mare

Alăturat vă trimitem un proces verbal de interogatoriu obţinut din ancheta numitului IANCOV
DOBROMIR care a făcut parte din organizaţia de spionaj condusă de preotul NICOLICI
MILAN,159 din comuna Gelu, regiunea Arad.
Din anchetarea susnumitului a reieşit ca preotul NICOLICI MILAN a organizat o organizaţie de
spionaj, din care făceau parte numiţii:
OSTOIN ANDREI
SIMIONOV MILAN
STOICOV DUŞAN
IORGOVAN SFETOZAR
ŞOLIMOŞAN LAZAR
IORGOVAN BISERCA
PRODAN ZORCA
LAZICI DOBROMIR
VASILIEVICI ILIE
PETROV BORA
PETROV ŞTEFAN
IOVANOV RODIVOI
JICHICI GHEORGHE
DOSICI [DOSIN ?] STEVA
JICHICI ALEXANDRU
TOMAŞEVICI MIROSLAV
Toti cu domiciliul în comuna Gelu, regiunea Arad.
Faţă de cele de mai sus veţi trece la efectuarea de investigaţii asupra susnumiţilor şi întocmirea
de fişe personale.
Menţionăm că de către noi s-a deschis dosar de verificare asupra acestui grup, fiind legat de alte
elemente din raionul Arad, oraşul Arad şi regiunea Timişoara.
Dvs.in această lucrare nu veţi lua alte măsuri decât cele ordonate de noi.
Dupa întocmirea fişelor, un exemplar va fi înaintat regiunii.
Raportaţi de executarea acestui ordin cât mai urgent posibil.

Şeful Direcţiei regionale, Şeful serviciului,

Maior Paul Nicolae Căpitan Bacs Ştefan
(Arhiva CNSAS,..., f.381)

(М.Милин, А. Богдановић, Ц. Михајлов, А. Милин, 2010.)

159
Protopopul Milan Nicolici se afla în acel moment la închişoare. Dacă nu intervenea o trecătoare relaxare a
tensiunii anti-iugoslave (prin Decretul nr. 535/ 1955, de graţiera a deţinuţilor politici) prigonirea risca să scape de
sub control şi întreaga comunitate minoritară sârbă să ajungă după gratii, ca organizaţie şi reţea de spionaj în
favoarea Iugoslaviei.

294
 ТРИ ИНТЕРВЈУА „СА СУПРОТНЕ СТРАНЕ“

TREI INTERVIURI „DE PARTEA OPUSĂ”

Intelectualul – activist, între iluzii şi dezamăgiri

Mirco Jivcovici. Activist al PMR la nivelul regiunii Timişoara (Banat) în perioada

„epurărilor” din 1948. Promovat şi la Bucureşti, unde a supravegheat activitatea emigranţilor
prostalinişti iugoslavi (sârbi şi aceştia, de fapt) refugiaţi în România.
Opiniile sale sunt critice la adresa lui Alexandru Curici(activist în subordine)care a fost
delegat de PMR pentru a reorganiza UACDSR în urma îndepărtării membrilor „titoişti” din
conducere. Poziţia rigidă „pe linie”a lui Curici faţă de conaţionali ar fi fost cauzată şi de tare
educaţionale, de tipul celor ce se fac vizibile la unii originari din Clisură, în discrepanţă
evidentă cu cei din Banatul de nord.
O ştia din tinereţe pe Vida Nedici, bună prietenă a soţiei sale. Aceasta lucra la Securitate
la Timişoara când, la propunerea lui Jivcovici, a fost transferată „pe linie de partid” la
Bucureşti. Era o persoană „de calitate”. Jivcovici nu avea însă cunoştinţă despre recrutarea
Videi Nedici de către UDBA, în vremea cât ea a participat, ca voluntară, la şantierul căii ferate
Šamac – Sarajevo( în vara anului 1947).
La Bucureşti au colaborat strâns. La un moment dat au fost arestaţi, printre alţii, şi opt
tineri din Foeni (satul natal al profesorului Jivcovici); asupra lor s-au făcut intense presiuni, în
vederea pregătirii unui proces în care urma să fie implicat însuşi Jivcovici. Chiar asupra Videi
Nedici (aflată deja în închisoara) s-au făcut teribile presiuni (printre altele, au ţinut-o goală o
vreme, pe timp de iarnă, în celulă), pentru a colabora, ca martor cheie al acuzării. Însă ea a
refuzat, rezistând până la capăt (îi părea rău de băieţelul familiei Jivcovici, pe care-l îndrăgise
mult, să nu-i nenorocească şi lui viaţa).
Consideră că vina principală în tot răul nu e a sârbilor din România (ademeniţi de
UDBA), care erau destul de naivi, nepregătiţi politic pentru o asemenea încercare; vinovaţii
adevăraţi erau agenţii(„udbaşii”, adică „securiştii”) iugoslavi aflaţi după război în misiune şi

295
prin România (alţi sârbi, n. n.) care nu se dădeau în lături de la orice pentru a-şi atinge
obiectivele. Aceştia deţineau listele cu oameni şi cu misiuni. Еra, de fapt, în desfăşurare un
adevărat război între cele două servicii. Mulţi au ajuns tocmai aşa în închisoare.
PMR-ul a avut o poziţie deosebit de cordială faţă de emigraţia iugoslavă din acea vreme;
au primit bani, apartamente...
Jivcovici a fost membru al PCR încă din liceu, din 1941. Din totdeauna a avut simpatii
proruse; tatăl său a fost prizonier în Rusia în 1917 şi-i vorbea cu însufleţire despre ruşi. Aşa s-a
şi apropiat, elev încă, de PCR. Curând a devenit cadru „de linia întâi”, activist cu salariu. Iar
tot ce venea din Uniunea Sovietică, „era sfânt”... „pentru mine, cel puţin.” Iar disciplina în
partid era ca la armată.
Cercetările cu privire la sârbi le-a condus activistul de la Centru Iosif Bogdan. Acesta
era, de fapt, un timişorean evreu, Salomon pe nume. El lucra direct cu primul secretar regional
(Stanciu?) şi cu ministrul de interne Teoharie Georgrescu. Era brutal, l-a pălmuit în public pe
unul dintre activiştii de teren care nu şi-ar fi făcut bine treaba. Dornic de afirmare în faţa lui
Gheorghiu-Dej şi cu ură pentru sârbi.
În problemele „delicate” privindu-i pe sârbi Jivcovici era „ocolit”. Astfel, n-a fost
convocat la niciuna dintre întâlnirile de partid unde s-a decis soarta activiştilor din UACDSR.

Налазимо се у Букурешту, у стану професора Мирка Живковића, рођеном 21.

маја 1921. године...
Хтео сам само да додам на оно што си рекао да се губимо...ја сам био учитељ
годину дана...
То је оно што Румуни кажу „пепинијера“ свих нас, или учитељ или поп...?
Ја сам имао 78 ученика док сам био наставник у селу...
Сада нема толико Срба...
...Исто тако код нас у Фењу, увек је било око 70 ђака, а сад нестају, тешко је
објаснити све то. Многи су напустили село, склопили су се мешовити бракови... А данас
има и мање деце. Мој отац је имао 7 брата, а он је имао само мене и сестру, а ја имам сина.
Мој син има само једну ћерку.
Професоре, било је на хиљаде младих, орних, пуних елана, који су веровали у
то, разумете? За кратко време они су стигли у робију, а то је страховито разочарење.
То може да вам каже чика Стева (Лепојев), који је био врло збуњен, није знао за себе
кад је изашао. Није знао шта да мисли о себи. Урадио сам интервју и са једним
вашим студентом, који је напоменуо да сте им рекли да се смире, да се клоне
политике, јер то не ваља...да је опасно шта раде, читају и говоре глупости, да могу
настрадати...
Нећу сада да испада да се хвалим, али покушао сам у тој тешкој ситуацији сваког
обучити да чини добро. То је било васпитање из породице.
То је и човек који има ону људскост у себи...
Било је ситуација када су многи млади људи урадили погрешне ствари...један је
човек дошао код мене, клекао и рекао „Мирко, спаси ме“...многи су били млади, склони
грешкама.
`То је била судбина...Многим мањинцима је био уношен осећај кривице...да су
криви само зато што су Срби..Тито, у руци са секиром из које цури крв... ,,Ви сте
Срби, криминалци, гори од најгорих, гори од легионара”, у одређеном моменту...Када
је Стаљин издао наређење неки су већ били спремни, пошто знамо менталитет наших
сународника. Ви сте били једна важна, можда чак кључна личност. Из Темишвара
сте били премештени у Букурешт, причајте ми мало о томе...Причао сам и са Видом
Недић, она је била збуњена, нисам пуно сазнао од ње, али сам у архивама Слободне
Европе нашао страшан материјал...И ви сте били инструментализована личност, ајде

296
причајте мало о томе, шта је било са Видом Недић, да ли сте заједно дошли у
Букурешт?
Вида је била врло добра пријатељица моје супруге, ми смо становали у истој кући у
Темишвару. Ја и суприга смо се тада били узели и често смо посећивали њену породицу,
мајку и оца јој у Малом Бечкереку. Њен отац је био добростојећи, држао је биртију у селу.
Она је завршила гимназију у Темишвару у време када сам ја већ био учитељ. Ја сам са њом
стално био у вези, као уосталом и са свим пријатељима и познаницима из младости, чак и
када сам био на руководећем положају. То вам може посведочити Маријус Мунтеан, који је
био секретар омладинске сељачке (царанистичке) организације, јер сам ја све време са
њим био у контакту. То је ствар образовања које сам стекао у породици.
Урадио сам разговор са једним вашим бившим сарадником, Курићем, који је
рекао да је он све радио следећи наређења партије. „Мени је то рекао Живковић, и то
је то”... Курић је прогањао наше људе у име партије, долазио је у школу, претио
ученицима. Професор Ива Мирков ми је причао како му је Курић претио говорећи
му да је кулачко дете...Многи млади то данас не знају и не разумеју, помозите им да
схвате...
Он је био млађи од мене и сећам се да је био добар ученик, али је био настран. И ми
у партији смо знали да он претерује. Више пута сам му рекао да не ради тако, али он би
одговарао: „шта, мајку му, сад ћу ја њему...“ Ја сам и тад говорио, можда нисам био у
праву, да је његово понашање и део васпитања из родне му Клисуре...
Можда ћемо овим наљутити неке људе који су пореклом оданде...
Није ми намера никог да наљутим, али то је био утисак, нас, из Горњег Баната.
Имао сам и друге сараднике из тих крајева, који су били нормални, али овај је
претеривао. Био је настран, не знам како другачије да кажем...био је ожењен Невом, која
је била страшан, како да кажем...шпекулант. Она је била врло прагматична, купила је кућу,
и тако...
Што се тиче Виде Недић...она је радила за Безбедност у Темишвару, а онда је по
партијској линији била пребачена у Букурешт. Морам вам рећи неке врло деликатне
ствари. Била је врло квалитетна особа, одана, и тако. Нисам знао да је она потписала
ангажман да ради за Удбу, у време кад је била на прузи Шамац-Сарајево. Били смо и ми
тамо, али смо радили у другој групи. У Букурешту смо били врло блиски. Она се састајала
у „Примавери“ са представником амбасаде којем је давала материјале. Њена служба је
била намештаљка, јер је све време одржавала контакт са њима. Ми смо радили у оделењу
за спољне односе Централног комитета („Departamentul de relaţii externe”). На једној
седници је било речено да треба да нађемо неког ко зна српски. Ја сам био једини
Србин...добро, ту су били и Пера (Тодоров), који није био директо повезан и Олга Дајч
(Deutsch), која је још знала помало српски...
Видео сам да је Олга потписивала неке записнике...
...Обратили су се мени за помоћ, пошто сам био из Баната, а ја сам предложио Виду,
пошто сам њу најбоље познавао. Они су се погледали међусобно, јер ја нисам био упознат
чиме се она бави. Имао сам и ја проблема због тога, претпоставили су да сам и ја укључен.
У међувремену она је била избачена из партије, а ја сам сазнао да су осам омладинаца из
Фења, мог родног села, била ухапшена у Темишвару. Један од њих, Стева, рекао ми је
„Мирко брате, макар да ме убију, морам да ти кажем...звали су нас да дајемо изјаве о
теби...ми нисмо знали шта, али су страшно навалили на нас да дамо изјаве о теби”. Вида је
отишла у затвор, тамо се понашала како се понашала, али шта је најважније, што сам ја
дознао касније а шта ми је она потврдила: да су јој тражили да буде главни сведок на
суђењу које се спремао и мени. Њу су у затвору припремали да сведочи на том суђењу...
Ми то сад не разумемо, али тад је таква психоза била, стално нека суђења...
...Касније ми је рекла да су је држали саму и голу у ћелији само да би пристала да

297
сведочи то што су јој тражили. Рекла је да није хтела да ми упропасти сина, јер га је
волела, и да би пристала да ради шта су од ње тражили да нас није волела и ценила. Све
ми је рекла, а ја јој верујем на реч.
Ја сматрам да нису криви ови наши који су радили за Удбу, већ Југословени који су
дошли после рата у Румунију. Мени је Јовановић (Добривој?) причао како су га врбовали.
Имали су своје методе, зову те на разговор, ставе револвер на сто и прете. Била је у питању
борба између двеју служби. Ја у првом реду осуђујем Југословене јер су искористили неке
наше људе да би постигли своје циљеве.
Осећала се одбојност ваша према њима и њихова према вама...
Они су имали спискове, своје људе, знали су ко шта ради...Многи су заглавили у
затворе и тако...
Многи који су били у партизанима били су њихови људи...
Још у време кад смо били гимназијалци долазили су свакојаки, што би рекли...и
образовани, и мање образовани људи. Многи су били послани са специјалним задатком.
Од стране Информбироа је у то време био ту неки Латошев, Рус, познавалац
српског језика, који је неко време живео у Југославији. Русија је давала велики значај
емиграцији. Једног дана, кад је био Стаљинов рођендан, неко ми је у редакцији („Pod
zastavom Internacionalizma” н. н.) предложио да објавимо писмо, које је као наводно
анонимно дошло оданде, из Србије. Ја сам причао са Латошевим, и он ми је рекао не,
нешто типа „шта није, није“. Ја сада не искључујем могућност да је стварно било послато.
Румунска комунистичка партија се понашала врло лепо према Југословенима из
емиграције. Добили су станове, новац...
Како сте се укључили у пропагандну машину „Културног упутника“ када је
настао раскол између Тита и Стаљина? Да ли сте били у партизанима?
Нисам био у партизанима, него у румунској војсци. Марта месеца 1944. побегао сам
из војске. Живео сам у то време у Темишвару, а још тада сам био члан Комунистичке
партије. Виша веза одговарала је за технику партије, која је била у Фрателији. Постао сам
члан Партије још 1941. године. Мој отац је био заробљеник у Русији у доба Првог светског
рата и он је тамо много заволео Русе, па је мени све време причао о њима. Практично,
може се рећи да смо ми волели све што је било руско и све што је долазило из Русије.
Док сам био ученик у Темишвару ступио сам у контакт са Владимиром Јаковљевим из
Дињаша, који је био старији колега. Он ме је заврбовао и постао сам члан Румунске
комунистичке партије 1941. године. Били смо чланови комунистичке омладине, а касније
смо постали кадрови који су наступали у првој линији.
После извесног времена сам у оквиру Партије уживао велико поверење. Говорим
сада о 1948. години. Радио сам као учитељ годину дана у Гаду, да бих касније прешао у
Темишвар где сам примао плату као плаћени активиста. Био сам неко време секретар за
пропаганду у оквиру комитета, то је био велики положај. Био сам најистакнутији
активиста српског порекла. У октобру 1947. наши су организовали лов у Банлоку, у шуми.
Дошло је читаво руководство, Паукер, Деж, чак и Петру Гроза. Из Југославије су дошли
Тито, Кардељ, читава свита. Тада су наши још били интимни са Титом, били су у добрим
односима. Мене су позвали у својству преводиоца, али тамо се говорило руски, тако да
нисам баш знао...Више сам времена провео са Петруом Грозом, и тако. Они су тада
последњи пут покушали да придобију Тита, да одступи мало од своје политике, али очито
то није било могуће.
Пропаганда се у то време водила против свега што није било марксистичко-
лењинистичко. Ми смо тада били везани за Совјетски Савез, бар сам ја био јако везан, и
то је за нас била светиња.
Постојао је у то време и такозвани „Îndrumătorul cultural”. Да ли је то исто
што и „Културни упутник“?

298
 Не, само је име исто, садржај је био другачији. Српски је био много ударнији и
оштрији.
Било је то време општег неповерења, страха...како је било извршавати
наређења Партије?
Шта је Партија [односно „људи Москве“ н. н.] говорила Централном комитету то је
било свето. Дисциплина је била као у војсци. Отац је био тај који је први покушао да ме
убеди у неке ствари, поготово што је био искуснији. Долазио је сваке зиме у град и
доносио ми свињетине. Питао ме је зашто се лаже по питању квалитета и квантитета
стоке, јер су наши из Партије говорили да је стање боље него 1938, што није било тачно.
Онда сам ја отишао и разговарао са неким човеком из Министарства пољопривреде којег
сам познавао, а тај ми је рекао: „има права и твој отац, али и друг Деж кад каже оно што
каже“. На попису из 1938. сељаци нису баш увек говорили истину, тако да ни тај увид у
чињенично стање није био баш најпоузданији.
Друга ствар која ме је такође тиштила била је везана за мој родни Фењ. Живела су
тамо два брата, Светислав и Влада. Светислав је после Првог светског рата добио дванаест
ланаца земље, а Влада, који је из одређеених разлога закаснио, није добио. У међуратном
периоду Влада је купио 20 ланаца земље, а Светислав је продао све што је имао. Када смо
ми дошли на власт Светислав је испао као добар и постао секретар...То је био један од
првих удараца које сам доживео и почео сам да постављам нека питања.
Када се отварало пољопривредно газдинство била је задужена за пропаганду нека
Мађарица, Цако се звала. Отац је тада дошао код мене и рекао: „Сине, то што ради она
овде нема нигде...Она хоће да постави Јову Колара за председника колектива, а он није
добар ни у свом занату, то сви знају“. Било је неприхватљиво од стране сељака да их води
неко ко није способан и ко није у животу држао мотику у руке. То је друга ствар која ме је
уздрмала. Имао сам у животу таквих недоумица.
Реците ми шта знате о Јосифу Богдану, који је присуствовао седници ССКДУР-
а кад се разговарало о Резолуцији и где је присутне убеђивао да се приклоне
званичном ставу Партије? Исти човек је разговарао са другом Теохаријем питајући
га да ли да ухапси или не присутне, да не би побегли ако их не ухапси. Ко је он био?
Његово право име је био Шаломон, Јеврејин из Темишвара. Он је радио у
Букурешту, у оделењу за спољну политику, где сам и ја био. Он је добио задатак да се
позабави питањем Информбироа у Темишвару. Никад се у канцеларији није водио никакав
разговор. Само он и први секретар су причали, остало се крило од нас. Он је доносио
одлуке и предузимао све могуће мере, а исто је он одговарао и за друга Теохарија, који је
био задужен за пропаганду. Био је јако глуп човек. Ишамарао је једном приликом
неког Србина из Фења што није добро обавио задатак који му је он зацртао, да пренесе
преко границе неке новине. Организовао је читаву мрежу шпијуна и сарадника у Банату.
У том нашем оделењу радили су овај Богдан и Олга Дајч, такође Јеврејка. Једном су
њих двоје остали у канцеларији до касно. Ја сам их питао шта то имају да раде насамо, без
знања осталих. Она ми је саопштила да је друг Богдан дошао са предлогом да набавимо
списак са свима који су били у Југославији, који тамо имају родбину, јер се ситуација
заоштрава. Он је био жељан славе, хтео је да се докаже у партији, пред Дежом, да би га
промовисали. Ја сам му рекао да је Фењ на само 2 километара од границе и да би у том
случају морао да ухапси скоро цело село. Многи сељаци су имали земљу у Србији,
родбину, и тако даље. Рекао сам му да не може да тако безглаво хапси људе.
Хтео бих да вас питам и о оном конгресу који је био планиран да се организује
8. маја 1945, али који више није био одржан, о границама Баната, о територијалним
захтевима...
У том раздобљу ја нисам био на ниједној седници Савеза Срба и нисам никог из
Савеза звао код себе, тако да нисам био обавештен по том питању.

299
 Како је било после Информбироа? Да ли сте ви послали Курића, да ли сте ви
„изрежирали” да испадне како треба?
То је било наређење одозго. Тако је морало да буде. Све је ишло преко Богдана, а он
је био затворен човек, није причао много, само кад је њему нешто требало. Деликатни
проблеми су ме заобишли. Многе сам ствари сазнао тек након што су се догодиле. Ја сам
био задужен за пропаганду а имао сам под своје и одговорног за новине. Тај човек се звао
Чиом, такође Јеврејин...он није никад позвао на разговор новинаре из „Правде“, која није
била гласило Партије, већ ССКДУР-а. Нико од њих није био позван на наше седнице.
(M. Milin, G. Mrachici, А. Мilin, iulie 2010)

„Ostaşul partidului”, obtuz şi mai apoi cam decrepit

Alexandru Curici. Învăţător, devenit activist regional de partid. A deschis, ca activist,
Institutul pedagogic de la Timişoara devenind totdeodată şi student la matematică. S-au
„schimbat cadrele” la UADSR şi el a fost trimis de partid „să lucreze acolo” ca secretar şef.
„Directivele” le primea de la Partid, de la Mirco Jivcovici, iar el doar „le executa”. Recunoaşte
totuşi că „a fost separat de restul UACDSR-ului” dar „liniei sale nu-i corespundea ceea ce
făceau ei.” Era frumos, erau tineri, erau solidari... „duşmanul era în faţa noastră iar noi
trebuia să ne luptăm împotriva acelui duşman.” „ – Care duşman?” „– A fost frumos, directivele
le primeam ... de la Mirco.” „Mulţi au pătimit, au fost alungaţi din şcoli...” „ – Nu am avut vreo
legătură cu aceasta... Erau două tabere care s-au confruntat, că Iugoslavia era... mult mai
avansată decât România... Aici reacţiunea era destul de puternică... totuşi a fost şi bine...”.
Sinistru şi atât.160

Налазимо се у дому проф. Александра Курића...Кад сте рођени?

А, 21. фебруара, 21.
Професоре, има података да сте имали одређено учешће у активности
ССКДУР-a, у почецима ССКДУР-a!?
А, па то је било давно
Да, да, да...добро, ви нисте у почеку били у ССКДУР-у, ви сте били у оквиру
обласног комитета Партије:
Ја сам био активиста
Како је било, како је почело са партијом...
У оно време...
Срби су углавном били, како да кажем, доста загрејани за то
Још како...
Причајте ми мало, ко вас је примио?
У оно време у партији је био Мирко Живковић.
Добро. Ви сте студије завршили...
Учитељксу школу?
Учитељску школу, све у Темишвару!?
Да овде, у Темишвару!...и онда сам наставио, нисам радио као учитељ, наставио
сам школу даље и завршио сам факултет...
А то већ онда?
Математику, `одма...

160
Şi totuşi, cu o locuinţă luxoasă, cu care l-a „răsplătit” Partidul pentru inestimabilele servicii „ideologice” la
limita imbecilităţii (mimată sau ајunsă şi reală, nu mi-am putut da seama). Omul nostru ţine şi acum „aproape”,
metamorfozându-se într-un zelos credincios ortodox.

300
 Одма’ након, разумем... овде у Темишвару сте били на институту...
Педагошком институту, шта је то било!?
То је врло инересантно, ја сам отворио од стране партије, као делагат, институт
математике, ја сам био делом новинар... био сам, да, на отварању!
Имали сте задатак да отворите, по партијској линији!
И онда сам постао студент...
И тако сте почели, разумем! А у партију кад сте ушли?
У партију сам ушао 1945!
Значи 1945,
У оно време су били јако ...
И мој отац је био у партији и сви, само знате ови су потекли махом од бивших
партизана...али ви нисте били у партизанима...не, нисте били, ви сте били на
школовању овде у Темишвару!
Ја сам завршио учитељксу школу овде и онда нисам радио као учитељ, нисам
радио, јер сам постао активиста.
Од почетка, од 1945...
Од почетка, и тако сам наставио!
И ту сте сарађивали са проф. Живковићем!
Да, он је био секретар у обласном комитету.
Знам да су се у почетку овде организовали неки течајеви за активисте? То је
1948. било, кад је настао проблем са ССКДУР-ом...
Е Богами, не сећам се како је било...
Јер знам да је проф. Живковић у то био укључен, ангажован, он је имао
обавезу неку...
Он је био секретар овде
Да, да, знам, ал је одржавао та предавања...
У обласном комитету.
Али држао је и предавања оним активистима са села који су се активисали
против Титове линије!
Ја сам био активиста, ал сам радио као асистент у почетку у партијској школи. Тако
је било, и онда је он, Мирко, радио као секретар, а ја сам радио једино у школи.
Где је била та школа?
Наполеон 2.
Која је то улица?
Почекај, зграда, ја не знам шта је сад, то је код парка, а не, Експрес је на ћошку!
То је Политехника сад!
Наша Политехника...Ја сам тамо радио, само тамо сам радио, и године су прошле...
Добро, били сте активиста, радили сте у оквиру обласног комитета
партије...ви сте имали као задужење само Србе!
Да.
Али у једном моменту сте били ближе Србима, како је дошло до
приближавања ССКДУР-у?
А са ССКДУР-ом, неке промене...
Е тако, да, дајте ми то. Како је то било?
У оно се време појавила резолуција Инфомрбироа...и онда су се кадрови мењали и
мене су послали у ССКДУР од стране партије... и тамо сам радио!
Добро, имали сте неко звање у оквиру ССКДУР-а...
Био сам главни секретар.
Главни секретар, не председник?
Председник је био Бора Поповић, адвокат.

301
 Колико сте дуго активисали у ССКДУР-у? Дајте ми неке детаље из тог
периода... и који су проблеми били са Информбироом?
У оно време су Срби били јако активни, и онда је њих требало да неко руководи, да
их гура напред... И тако тамо ја сам радио у Савезу, у ССКДУР неколико година.
У једном моменту дошло је до оног раздвајања кад је та резолуција била
донета... Била је чувена седница 12 или 13 јула...1948... дошло је до чистки, да кажем
тако, и ту је поменуто име проф. Живковића и ваше, да сте дошли у ССКДУР...
Живковић је био секретар у обласном комитету
Али конкретно, шта сте ви радили у ССКДУР-у као главни секретар? Ко вам
је помагао, ако можете да ми кажете...или на кога сте се ослањали, јел се
реорганизовао ССКДУР тада?
Мирко је био у партији, као секретар...прошло је толико година...
Да ли одређени поступци имају неку мотивацију? Јер ја знам да тада, 1948,
нисте могли да предвидите какве страшне ствари ће се догодити...
Ја сам радио у Савезу, али истовремено сам био и члан Обласног
комитета...Директива су долазиле од Мирка, и тако да сам ја испуњавао све задатке које
сам добијао од партије! Савез је имао своје руководство. Кад се појавила Резолуција
информбироа били су смењени сви они који су били против.
Како је то било, то смењивање, да ли се то десило на седници, како, по
директиви паритије, они су се окупили, како су се реорганизовали?
Они су били против резолуције Инфомрбироа, и онда су ови из партије одмах
сазнали. Мирко, он је био тамо главни шеф, и одмах су их сменули...била је сазвана
седница... Бора Поповић је био као председник, ал онда није било као данас...он је био као
адвокат...а ја сам био главни секретар – тако је било, у Савезу...све директиве сам добијао
од стране партије и ја сам извршаво!
Ови који су били за Тита су се некако одвојили од других и следили друге
директиве... Какав је био однос ових који су били за румунску партију и ових који су
били за Тита? Пре него што је стигло до затвора?
Нисмо имали никакву везу, они с почетка су...Тодор, или како се зове....
Милош Тодоров
Милош, они су били, добијали су директиве из Југославије, и то није било добро,
ту су погрешили.
Ви сте били свесни да су директиве биле из Београда, јесте ли знали то?
Од самог почетка ...ја сам био одвојен од стране ССКДУР-а, ја сам био активиста...
Јасно
Мојој линији није одговарало шта су они радили...како сам ја знао...ја кажем да они
нису радили добро у оно време, они се окренули сувише много и брзо према Југославији,
е, али код нас су били други услови...сасвим други услови...
Да вас питам, од стране партије, ко је бринуо за српско питање, за
југословенски проблем?
Из обласног комитета је био Мирко, то је истина, а у Савезу сам био ја.
А министар унутрашњих послова Ђеорђеску?
У оно време да...: нисмо имали ми такву везу са Букурештом
Нисте имали?
Нисмо, нисмо. Ми смо били сасвим одвојени од њих, и независни, да, како смо
радили тако је било добро...
Разумем, да...
У оно време Мирко је био секретар у обласном комитету, у савезу сам био ја, све
што сам радио било је по директиви од стране Партије, а био сам и члан обласног
комитета.

302
 А и активиста...
Активиста, да.
Та вам је служба била свакодневна
Иако сам завршио учитељкску школу, ја нисам радио ни један дан , ни један час да
кажем, тако је било...Ипак сам радио једно време, у оно време се увео у настави
марксизам...и то сам предавао у школи, мало, ја нисам учествовао активно...и тада сам био
активиста
С друге стране имали сте у надлежност школе на српком језику...и тако, што
се тиче те политичке стране школе, ви сте некако политички одговарали за све што
се радило у школама
Тако је било...Темишвар. Не само Темишвар, него и цео Банат!
И у Клисури сте били...
Тако је било...руководство је било у Темишвару, обласно, и онда ако је требало
нешто ми смо ишли у Клисуру. Прошле многе године...било је лепо, били смо млади, и
постојао је онај ентузијазам... и солидарност, ми смо радили, ми смо волели, ми смо
имали, како да кажем, непријатељ је био испред нас и ми смо морали да се боримо против
тог непријатеља!...
Којег непријатеља!?
Било је лепо, свака борба је имала и свој крај, јер 1948. године ја сам радио тамо у
Савезу, и онда сам директиве добијао од стране обласног комитета, од Мирка!
Кад је био укинут Савез?
Савез, ја не знам кад се укинуо...ја сам радио у Савезу и био сам члан обласног
комитета и директиве сам добијао од стране обласног комитета, од Мирка! Е шта смо ми
радили, тако је било ...
Ви сте сарађивали са директором Сабљићем на тој линији, ко је подобан, ко
није подобан, ко треба да буде у школи, ко не...
Не, не, нисам се ја мешао у те послове никад, тако да Сабљић је радио то.
И боље што се нисте мешали...
Сад можете да кажете да је било добро
Многи су страдали, били су избачени из школа...После сте имали сарадњу са
овима коју су дошли са робије, тамо 1955-56...
Не нисам имао никакве везе са њима. Биле су две стране које су се сукобиле, јер
Југославија је у том погледу била много напреднија од Румуније...овде је реакција била
доста јака, тако да они који су се окренули сасвим према Југославији нису поступили
добро!
То кажете за стару управу ССКДУР-а...
Да, да.
А нисте имали никаквих веза са овима који су били повезани са Југославијом
Не, нисам имао, нисам имао, а ипак је било и добро, Југославија је у оно време била
много напреднија него Румунија...Јер је реакција овде у Румунији била доста јака. А у
Југославији... Било другачије – друга политика – слобода – се отворили према свету, други
блок је био!!!
(М. Милин, Ц. Михајлов, Г. Мракић, А. Милин, 2010.)

Emigrantul iugoslav (din întâmplare) în România.

Milan Petrovici. Sârb belgrădean, cu studii militare în URSS, suspectat, la revenirea în

Iugoslavia, de simpatii prostaliniste. Simţindu-se încolţit de UDB-a, a preferat închisorii

303
emigrarea. Cu gând să ajungă la Moscova dar oprit din drum (şi din elan! N. n.) de organizarea
unui birou propagandistic al Cominformului la Bucureşti.
Astfel a rămas în România unde a luat, în felul său aparte, contact şi cu realitatea
minoritarilor sârbi. La Bucureşti a intercomunicat cu Mirco Jivcovici, Vida Nedici... Remarcă
prezenţa complexului de inferioritate din existenţa minorităţii, faţă de „adevăraţii sârbi
iugoslavi”, intelectuali şi revoluţionari de profesie.
Emigranţii au fost cei care au aşezat, pe noi temeiuri, lingvistice dar şi politice,
publicaţiile sârbeşti din România. Ei au fost şi primii „dascăli” marxist-leninişti ai ţăranilor
bănăţeni de la noi, mulţi dintre aceştia şi foşti partizani, înfiltraţi de UDB-a cu „opiumul”
titoismului.
Aici s-a născut, de fapt, ruptura dintre sârbi, simpatizanţi – respectiv opozanţi ai lui Tito.
Ei au făcut să prindă viaţă „Pravda”, „Kulturni uputnik”, „Pod zastavom Internacionalizma”,
Radio „Slobodna Jugoslavija”... În realitate privilegiaţi ai sistemului din vremea lui Gheorghiu-
Dej. Şi, prin jocul crud al sorţii, fără de voie ori convingeri antagonice, livraţi în tabăra celor
ce-i oprimau identitar pe minoritarii de-acasă. De aici a rămas o oarecare stânjeneală a lor, de
a-şi afişa „sârbismul”.
În cele din urmă au rămas, cumva ancoraţi, pe lângă structurile înalte ale politicii de
stat, mai târziu pe la „Ştefan Gheorghiu”, „Kriterion”, Radio „Bucureşti”... Un gen de
privilegiaţi trişti, fără libertate şi fără o ţară adevărată a lor; se fereau de identificarea cu
„amărâţii” de sârbi din Graniţă dar îşi căutau cu asiduitate consoarte de viaţă exclusiv dintre
sârboaicele din Banat.
Vieţuiau în anturajul lui Mirco Jivcovici, Gizela Vass, Silviu Brucan; apoi pe lângă
preşedintele Iliescu, Mioara şi Petre Roman, Mircea Dinescu...
Un fel de belgrădeni cu stagiu de detaşare „sine die” la Bucureşti. Victime şi ei, ai
contextului nefericit al Războiului rece şi al evenimentelor mai recente din Balcani. În aceeaşi
măsură şi oameni de succes, unii regăsindu-se de minune în mediul ceţos şi imprevizibil al
capitalismului sălbatic, de tip balcanic, ce-a copleşit şi noua elită bucureşteană a banului.
Redescoperiţi naţional „la pensie” şi valorizaţi, prin integrare, în Uniunea Sârbilor din
România (filiala Bucureşti a acesteia).

Госодине Петровићу, где сте и када рођени?

У Београду, маја 1925. године.
Рано сте упознали господина Живковића у Букурешту...
Да, упознао сам га, он је био активиста, радио је за Централни комитет и одговарао
је за нас Србе...
У ком је смислу одговарао?
Пошто је знао српски, био је као неки наш инструктор.
Ви сте припадник такозване емиграције, која је дошла овде и пронашла нову
судбину...Ви сте дошли из Србије и ступили сте у контакт са овдашњим Србима...
како се то одвијало, пошто су то ипак две различите категорије Срба...
Ја сам неколико пута писао у „Политици“ управо о томе, јер су се често бркали
појмови, „мањина“ и „дијаспора“. Та се разлика знала и познат је мој став по том питању.
Упознали сте Мирка Живковића, он је Србин из Румуније, па ме занима како
је он бринуо о вама и какви су били односи између Срба из Југославије који с у
дошли овде и староседелаца?
Ми смо се сасвим случајно нашли у супротним таборима. Између нас самих
емиграната постојало је неповерење, па чак и одбојност. Та је одбојност имала корене у
разним смеровима. Један од њих је везан за језик, јер смо ми из Србије ипак познавали
боље српски језик од осталих Срба из окружења. Главни уредник „Правде“ је био
Слободан Ковачевић, емигрант.

304
 Постојао је комплекс ниже вредности према нама, јер смо ми дошли ипак
школовани овде, о томе је писао и Десимир Јефтић у својој књизи. Ми смо у то време
били чак мало надмени према другима, тако да је то само продубило њихово неповерење.
Ја сам био први који сам се оженио овде и за то сам добио посебну дозволу из ЦК.
Срби који су се женили овде нису хтели да се жене Румункама, већ су ишли
специјално да траже Српкиње по Банату. Тек сада се изједначавамо и схватамо да смо
Срби и једни и други и да нема суштинских разлика између дијаспоре и мањинаца.
Да ли је Безбедност „бринула“ о вама?
Све време смо били под лупом. Није нас било много, званично 182, али смо сви
били под присмотром. Скоро су сви емигранти били врбовани да раде за Безбедност. Ја
сам радио за „Слободну Југославију“, радио којио је био под контролом Руса, а Румуни су
само извршавали наређења, пошто је центар Информбироа био у Букурешту.
У то време је било право такмичење безбедаша ко ће више да заврбује, и томе
слично. Дошла је код мене Лидија Лазареску, инструктор ЦК, која је одговарала директно
за радио станицу и каже: „Пази Милане, ови наши раде свашта. Немој ништа да
потписујеш, ма шта се догодило. Она је мене на тај начин спасла, јер сам почео да схватам
шта се дешава. Ја сам зато остао независтан и могу данас да причам отворено о свему, што
други сигурно не могу.
Лако је данас неком да дође и каже „еј, шта сте ви комунисти све радили“, али да
видим ја оног ко би се боље снашао четрдесетих година. Било је то лудо време, када се све
прислушкивало, хапсило, приводило, итд. Мене је упозорила жена која је имала искуство
емиграције и тако сам се на неки начин спасао. Мене су касније заволели, јер сам био млад
и искрен човек.
Могу вам сада рећи, тестаментарно, ја сам се са Гизелом Ваш, која је баба Богдана
Олтеануа, виђао до пре 4-5 година, када је умрла. Она је Мађарица јеврејског порекла, која
је знала руски језик, јер смо ми на руском причали. Она је била задивљена када је чула да
сам ја дописник „Политике“ и говорила „Милане, ти си наш производ, ми смо те
направили новинарем“.
Ја сам био сиров материјал, био сам као усисивач, све сам упијао, а они су ме
обликовали. У емиграцији је било свачега...да могу да бирам ја више никад не бих хтео
да будем политички емигрант.
Срби су у то време морали да се додворавају Румунима да би доказали да су они
антититовци, зато је мени јасно ко су били Мирко Живковић, Пера Тодоров и други.
Да ли сте знали шта се спрема Србима у Румунији?
Да, знали смо, били смо обавештени о свему. Неки су били за, неки против тих
мера, типа депортација и слично. Знали смо да се спрема Бараган. Једини јавни говор који
сам одржао био је у селу Белобрешки, и сећам се да су неке жене плакале.
Моје мишљење је да су ови наши Срби били кориштени од стране двеју
служби и да су они свакако губили...
Донекле јесте тако. Ја сам као омладинац био против Тита јер су се у то време у
Југославији дешавале страшне ствари. Они су за две године похапсили, затворили или
ликвидирали преко 200.000 људи. Само ко зна шта је Голи Оток може да говори о том
периоду. И у Румунији су се хасили и прогонили људи, али је овде било 5 пута мање него
у Југославији.
Стелиан Танасе је написао једну занимљиву књигу, „Румунска авангарда и
Секуритатеа“. Они су имали везе са надреалистима на светском нивоу, путовали су
по свету, објављивали у париским новинама...Та елита је била утучена, она је
нестала у комунизму.
У Румунији се другачије гледало на тај проблем. Баш сам пре неки дан прочитао да
се обележило три деценије од Титове смрти. Њега Европа данас не може да прогута.

305
 У Југославији је комунизам прешао од градских елита на сељаштво, добио је
народни легитимитет...
Комунизам садржи у себи ту идеју слободољубља, а то је одговарало нашим
националним генима. Ја сам се једном приликом нашао са песником Мирчом Динескуом
извесно време после 1989. код неких људи у стану, кад је он рекао: „Људи, до јуче било
толико комуниста у Румунији, сада више нема ниједног“. Ја сам га тада пријатељски
опсовао и рекао „Како нема, па ја сам комуниста!“. Камелеонизам ми је код људи највише
сметао, то је најгора појава.
За нас емигранте Безбедност је имала школоване људе, који су одговарали за нас.
Седамдесетих-осамдесетих година за нас је одговарао неки Петреску, пуковник, који је
студирао српски језик. Он је покушао да упозори Владу Дапчевића да не долази овде,
сигурно се сећате тога, јер се планирало његово киднаповање. У то је био умешан и
Пачепа, који је касније покушао да се опере у књизи „Црвени хоризонти“. „Романиа
либера“ је 1994-95 објавила чланак у којем пише да је пуковник Петреску упозоравао
емигранте да не ураде то, да не кљуну на замку која им се спрема. Ја сам њега лично
познавао, он нам је говорио да не излазимо на булевар када је Тито долазио у посету да не
би било проблема. Ја сам о томе објавио чланак у „Политици“. У улици Викторија, где је
становао и Мирча Динеску, живео је један безбедаш, који је знао ко сам али који ми се
никад није јављао. Ја сам га средином деведесетих случајно срео и рекао му да сам
написао чланак у „Политици“, где сам у повољном контексту поменуо Петрескуа, и да
желим да се нађем са њим. Он ми је одговорио да се Петреску склонио, отишао је у
Темишвар, где му је студирала ћерка. Он о мени зна ствари које ја сигурно не знам и
могао би доста тога да објасни. Ја сам набавио његов број телефона преко поменутог
безбедаша, назвао га, он се врло изненадио, и за неколико месеци ме је потражио у
Букурешту. Дошао је до мене, купио је флашу вина и тако смо се ми два сата испричали.
Објаснио ми је неке ствари, након чега сам га ја испратио. Био је пријатан човек, без
трунке грубости у себи. После извесног времена поново је дошао код мене и поново смо
причали о свему и свачему, а кад је изашао њега је неко два сата чекао у колима. Он ми је
тог човека представио и рекао да се дотични пуно интересује о ратним дешавањима са
простора бивше Југославије. Он је почео сваког дана да ме зивка, неколико месеци.
Покушао је да ме приведе ка себи, но ја сам то осетио и најискреније прекратио. С тим се
на неки начин и завршио мој емигрантски живот.
Срби су на неки начин ипак били поштовани, јер су били прави антифашисти, и
пре и после рата, па су се на тај начин истакли. Ратни ветерани, који су махом били у
партизанима, могли би да ми пољубе руку, јер сам се ја изборио за право да они добију
пензије. Да вам испричам једну причу. Дође мој пријатељ Слободан Ковачевић,
првоборац, носилац споменице, са жељом да му се призна статус ветерана, пошто је на то
имао право. Он није хтео да иде у Београд. Ја сам тамо отишао, набавио му сва документа,
донео у Букурешт и превео. Он је поднео молбу румунским властима, али ови нису знали
шта је то споменица. Ја сам био у добрим односима са особљем југословенске амбасаде,
јер сам био у сталном контакту са њима, имајући у виду да сам извештавао за „Политику“.
У разговору са Десимиром Јефтићем дошли смо до закључка да ће румунске власти
признати сваки документ за који амбасада одлучи да је важећи. На основу ове одлуке
пристали су да признају документа. Десимир Јефтић је схватио да тиме Југославија не
губи ништа ако тих преосталих 300 бораца добију статус ветерана.
Када је почело бомбардовање, мој пријатељ Никоара, из Црвеног крста, долази код
мене и каже ми: „Милане, сад сам дошао из Беча. Председник Црвеног крста Самаруга
хоће да пошаље Београду хитну милионску доларску помоћ, а Милошевић неће да прими.
Иди молим те уради нешто“. Ја сам отишао код Јефтића са Никоаром. Он је опсовао

306
Милошевића преко телефона и упитао га „Шта радите?“ За 24 сата на вестима су јавили
да је Милошевић примио Самаругу.
Ви сте у неку руку били одвојени од нас... Да ли сте били свесни да ваше
деловање може да штети српској заједници?
Био сам одвојен, то је тачно, али нисам био свестан да неком могу да наудим. Ја
сам често пута био у Темишвару, имајући у виду да сам новинар, и често сам сарађивао са
вашим људима. Кад је Радио Букурешт одлучио да пушта српску музику ја сам
организовао снимање Наде Дабић, Лазе Кнежевића, Лазе Поморишца и других у
Темишвару. Ту сам музику донео на Радио Букурешт. Познавао сам скоро све српске
новинаре који су радили у Темишвару и могу рећи да сам сарађивао са њима. По том
питању, новинарске сарадње, нисам био одвојен од српске заједнице у Румунији.
(M. Milin, G. Mrachici, A. Milin, iulie 2010)

VASILE ŞANDRU:

PRETENŢII TERITORIALE161

Un episod semnificativ în evoluţia raporturilor Stalin-Tito este legat de aspiraţiile

teritoriale ale noii Iugoslavii, prezentate lui Stalin încă înainte de terminarea războiului şi de
Conferinţa de la Ialta. La 9 ianuarie 1945, o delegaţie a Comitetului naţional de eliberare
(guvernul provizoriu) al Iugoslaviei, condusă de Andrija Hebrang162, secretar al CC al PC din
Iugoslavia, a fost primită de Stalin şi de Molotov. După discutarea unor probleme legate de
ajutorul militar sovietic, la propunerea lui Stalin s-a trecut la problemele politice. Cum această
parte a discuţiei este deosebit de semnificativă pentru poziţiile celor două părţi, redăm în
traducere părţi din însemnările stenografice „strict secrete”, publicate mai recent în Rusia.163

„Hebrang a început cu expunerea pretenţiilor iugoslave faţă de Ungaria. A spus că pentru

economia Iugoslaviei este extraordinar de important să aibă cărbunele aflat în regiunea ungară
limitrofă cu Iugoslavia, cu centrul în oraşul Pecs.164 În această regiune populaţia este în principal
maghiară, dar este şi un anumit număr de croaţi. Această regiune, cu minele de la Pecs, ar trebui
alipită la Iugoslavia. Afară de aceasta, pretenţiile teritoriale iugoslave faţă de Ungaria mai includ
şi alipirea aşa-numitului triunghi Baja, regiunea ungară cu centrul în oraşul Baja. În această
161
Fragment din articolul Conflictul dintre generalissimul I. V. Stalin şi mareşalul I. B. Tito, în „Dosarele
istoriei”, nr. 3 (19), Bucureşti, 1998, p. 22 – 24. Alese mulţumiri domnului Romulus Rusan, directorul Fundaţiei
naţionale „Academia Civică”, pentru utilele semnalări privind tematica de faţă, inclusiv acest interesant articol al
diplomatului şi istoricului Vasile Şandru; din care reproducem fragmentul ce urmează, pentru risipirea unor
confuzii despre natura relaţiilor româno – iugoslave, în anul 1945.
162
Andrija Hebrang, fruntaş comunist iugoslav (croat), reprezentant al aripii pro-staliniste din conducerea politică
iugoslavă (gruparea Hebrang – Žujović).
163
Vostocinaia Evropa v dokumentah rossijskih arhivov (Europa de est în documente ale arhivelor Rusiei), vol. I,
1944-1948, Moskva-Novosibirsk, 1997, p. 126-128
164
La o întâlnire colocvială din vara anului 2011, istoricul sloven Renato Podberšič îmi relata despre circulaţia în
acea vreme (care a anticipat şi criza iugoslavo – italiană legată de oraşul Triest), a unui slogan printre partizanii
iugoslavi: Od Pečuja do Soluna, Od Trsta do Temišvara, Biće zemlja proletara! ( De la Pecs la Salonic, De la
Triest la Timişoara, Fi-va ţarа proletară!)

307
regiune, care reprezintă o parte a provinciei istorice Barania, mai există multă populaţie slavă.
To. Stalin aruncă replica: ‘Dar ungurii sunt de acord?’
Hebrang a răspuns că ungurii, desigur, nu vor fi de acord, dar pentru Iugoslavia este
extraordinar de important să aibă aceste regiuni şi poate va fi posibil să le ocupe.
Tov. Stalin a răspuns că iugoslavii au întârziat niţel cu ocuparea lor, şi că lui nu-i pare rău
de Ungaria, dar americanii şi englezii vor obiecta puternic acestui lucru. La soluţionarea
problemelor teritoriale ei se conduc, în principal, după principiul etnic. Potrivit cuvintelor tov.
Stalin, iugoslavii care locuiesc în aceste regiuni trebuie să pună ei singuri problema alipirii
la Iugoslavia, trebuie să emită hotărâri, să facă gălăgie. Pentru alipire trebuie să te zbaţi
(...)[sublinierea noastră, MM]
Hebrang a trecut la expunerea pretenţiilor iugoslave faţă de Austria şi Italia. Iugoslavii
pun problema alipirii la Iugoslavia a unei părţi a regiunii Karinthia, populată de sloveni. După
Primul război mondial acestă regiune a aparţinut Iugoslaviei, dar după plebiscitul realizat acolo
a trecut la Austria.
Hebrang a spus că la Iugoslavia trebuie alipită şi Istria, care aparţine acum Italiei, cu
porturile Triest, Pola şi Fiume (Rijeka). Istria este populată de croaţi şi sloveni şi numai în
oraşele portuare există un anumit procent de italieni. Hebrang a arătat harta etnografică a acestor
raioane, cu indicarea graniţei pe care o revendică iugoslavii.
Tov. Stalin a spus că este necesar ca aceste regiuni să revendice ele însele alipirea lor la
Iugoslavia.
Hebrang a informat că, anul trecut (1944 n. n.), Vecele antifasciste din Croaţia şi
Slovenia, venind în întâmpinarea cererilor populaţiei acestor regiuni privind alipirea la
Iugoslavia, au adoptat hotărârile corespunzătoare privind alipirea. Aceste hotărâri au fost ulterior
confirmate de Vecea antifascistă a eliberării naţionale a Iugoslaviei (AVNOJ n. n.)
Hebrang a spus apoi că, din primele zile ale războiului şi până în prezent, în aceste
regiuni există o amplă mişcare desfăşurată de partizani iugoslavi.
Generalul [Arso] Iovanovici (şeful Statului major al Armatei iugoslave) a adăugat că în
teritoriul acestor regiuni acţionează acum două corpuri iugoslave, o divizie şi câteva detaşamente
de partizani. Aceste regiuni se află în întregime în mîinile iugoslavilor.
Continuând, Hebrang a spus că la Triest şi la Rijeka (Fiume) există numai nişte grupe
puţin numeroase de autonomişti, care cer acordarea autonomiei pentru aceste regiuni sub
protectoratul Angliei.
Tov. Stalin a întrebat cât de numeroase sunt aceste grupe şi, când s-a clarificat că sunt
extrem de nesemnificative, a propus, pe jumătate glumind, să fie înecate. După aceea, tov. Stalin
şi tov. Molotov au amintit convorbirea neoficială cu Churchill, în care acesta a propus ca Istria să
devină regiune autonomă , care să permită viitoarei Austrii ieşirea la Marea Adriatică.
Hebrang, trecând la problema României, a expus pretenţiile teritoriale iugoslave faţă de
ea, constând din alipirea teritoriului românesc din raionul Timişoarei, inclusiv oraşul
Timişoara. Hebrang a fundamentat aceasta prin faptul că în acest raion există un judeţ populat
în exclusivitate de sârbi. Iar oraşul Timişoara a fost locuit precumpănitor de germani şi acum
poate fi, de asemenea, transferat Iugoslaviei.
Tov. Stalin a întrebat dacă a apărut ceva despre aceasta în presă şi, după ce a primit un
răspuns negativ, a menţionat că trebuie ca însăşi populaţia acestui raion, sârbii, să pună
problema alipirii la Iugoslavia. În general, însă, aceasta e o problemă a viitoarei Conferinţe de
Pace, dar pentru a o pune acolo trebuie să ai anumite argumente.
Hebrang a rugat, de asemenea, să fie schimbată graniţa cu România în raionul oraşului
Reşiţa, deoarece în acest oraş, situat în teritoriul României la 20 km de graniţa iugoslavă, 165
există uzinele siderurgice extraordinar de necesare Iugoslaviei. Dacă alipirea Reşiţei la
165
Inexact, ca şi „aburelile” despre un judeţ locuit, exclusiv, de sârbi; distanţa reală până la frontieră e de vreo
patru ori mai mare.

308
Iugoslavia nu e posibilă, ar fi extraordinar de important pentru iugoslavi să i se asigure obţinerea
pe vreo altă cale a oţelului de la aceste uzine. Apoi, Hebrang a spus că ar vrea să-l informeze pe
tov. Stalin despre relaţiile cu Bulgaria...”

ВАСИЛЕ ШАНДРУ:

ТЕРИТОРИЈАЛНЕ ПРЕТЕНЗИЈЕ
Значајна епизода развоја односа између Стаљина и Тита везана је за
територијалне аспирације нове Југославије, представљене Стаљину још пре завршетка
рата и Конференције на Јалти. Стаљин и Молотов су 9. јануара 1945. примили
делегацију Народно-ослободилачког већа (привремене владе), којом је руководио Андрија
Хебранг, секретар ЦК КП Југославије. После разговора о неким питањима совјетске
војне помоћи, на Стаљинов предлог, прешло се на политичка питања. Како је овај део
разговора веома значајан за ставове обеју страна, у преводу доносимо делове „строго
поверљивих“ стенографских бележака објављених у Русији (види фусноте текста на
румунском језику).
Хебранг је почео да излаже југословенске претензије према Мађарској. Рекао је да
би за привреду Југославије било веома значајно да има угља који се налази у мађарској
области у пограничној зони са Југославијом, са центром у граду Печују. У овој области
становништво је поглавито мађарско, али има и известан број Хрвата. Ову област, са
рудницима у Печују, требало би припојити Југославији. Сем тога територијалне
југословенске претензије према Мађарској укључују и припајање такозваног троугла Баје,
мађарске области са центром у граду Баја. У овој области, која је део историјске покрајине
Барања, има много словенског живља.
Друг Стаљин упада: „А Мађари су сагласни с тим?“
Хебранг је одговорио да се Мађари свакако, не би сложили с тим, али је за
Југославију особото важно да има те области и можда би било могуће да их освоји.
Друг Стаљин је одговорио да су Југословени мало задоцнили са својим освајањем и
да њему није жао Мађарске, али би се Американци и Енглези снажно одупрели томе. У
решавању територијалних питања они се, углавном, руководе етничким приципом. Према
речима друга Стаљина, Југословени који живе у овим областима сами треба да поставе
питање присаједињења са Југославијом, треба да изнесу одлуку, да се буне. За
присаједињење треба да се избориш...
Хебранг је прешао на изношење југословенских претензија према Аустрији и
Италији. Југословени постављају питање припајања Југославији дела области Корушке,
насељене Словенцима. После Првог светског рата та је област припадала Југославији, али
је након плебисцита прeшла Аустрији.
Хебранг је рекао да би Југославији требало припојити и Истру, која је сада у
саставу Италије, са пристаништима Трст, Пула и Ријека. Истра је насељена Хрватима и
Словенцима и само у пристанишним градовима има извесног процента Италијана.
Хебранг је показао етнографску карту ових области, назначив досег припадности
Југославији.
Друг Стаљин је рекао да је потребно да поменуте области саме траже
присаједињење са Југославијом.
Хебранг је обавестио да су прошле године (1944 н. н.) Антифашистичка већа
Хрватске и Словеније, изилазећи у сусрет захтевима житеља ових области да се припоје

309
Југославији, донела одлуку о присаједињењу. Те одлуке је потврдило Антифашистичко
веће националног ослобођења (АВНОЈ).
Хебранг је рекао да од првог дана рата па до сад у овим областима постоји широк
покрет југословенских партизана.
Генерал Арсо Јовановић (начелник Генералштаба југословенске војске ) додао је да
се у овим областима сада налазе два југословенска Корпуса, једна дивизија и неколико
партизанских одреда. Те се области у потпуности налазе у југословенским рукама.
Настављајући, Хебранг је рекао да у Трсту и Ријеци постоје само неке малобројне
аутономашке групице, које захтевају аутономију ових области под заштитом Енглеске.
Друг Стаљин је запитао колико су велике ове групе, а, кад се разјаснило колико су
незнатне, шалећи се, предложио је њихово потапање у море. После тога друг Стаљин и
друг Молотов поменули су незванични разговор са Черчилом , у којем је он предложио да
Истра постане аутономна област , која би омогућила Аустрији излазак на Јадранско море.
Хебранг је, прелазећи на питање Румуније, изнео југословенске територијалне
захтеве у односу на њу, тражећи присаједињење румунске територије из области
Темишвара, укључно град Темишвар. Хебранг је то образложио чињеницом да у овом
делу постоји жупанија насељена искључиво Србима. А град Темишвар био је превасходно
настањен Немцима те сад може, такође, бити придодат Југославији.
Друг Стаљин је упитао да ли се понешто о томе појавило у штампи и, пошто је
добио негативан одговор, подвукао је да је потребно да само становништво овог подручја,
Срби треба да подигну проблем припајања Југославији. Међутим, то је, углавном, питање
будуће Мировне конференције, а да би га тамо подигао, треба да имаш извесне аргументе.
Хебранг је, такође замолио да се измени граница са Румунијом у рејону града
Решице, пошто у овом граду, који се налази на територији Румуније на свега 20 км. од
југословенске границе, постоје сидеруршке творнице изузетно потребне Југославији.
Уколико припаjање Решице Југославији не би било могуће, било би веома значајно за
Југословене да им се на други начин обезбеди да дођу до челика из ових творница. Затим
је Хебранг рекао да жели да обавести друга Стаљина о односима са Бугарском...

310
 ВЛАДИМИР Љ. ЦВЕТКОВИЋ:

ЦРВЕНА АРМИЈА НА ДУНАВУ И ТЕЖЊЕ СРБА ИЗ РУМУНИЈЕ КА

ПРИСАЈЕДИЊЕЊУ ЈУГОСЛАВИЈИ 1944 – 1945
Појава Црвене армије на Дунаву и у крајевима Румуније у којима је живела српска
национална мањина, усталасала је духове међу мањинцима који су деценијама подносили
неравноправност и презир због свог словенског порекла. Црвеноармејци су, као
персонификација њихове словенске постојбине, па макар и комунистичке, пролазећи кроз
српска села изазивали лавину емоција и тамошње Србе, уз утицаје из њихове матичне
земље која се налазила веома близу, увели у стање које колега Миодраг Милин тачно
описује као „необуздани занос“.166 Такво стање српске мањине трајало је неколико месеци,
до лета 1945. године, и било је обележено низом догађаја и манифестација које су
узнемиравале румунске власти и изазивале сумњу у стварне намере мањинског српског
становништва у румунском делу Баната и Банатској клисури.
Сам долазак Цревене армије у ове крајеве Румуније показао је битно другачији
однос Срба према совјетској војсци у односу на већинско становништво. Док су
Црвеноармејце ( и уопште преврат од 23. августа ) Румуни дочекали хладно а локални
Немци непријатељски, Срби су по својим селима и у Темишвару одржавали масовне
зборове и пружали помоћ совјетској војсци прикупљајући храну за њене војнике и
рањенике.167 Иако званично ослободилачка, Црвена армија је за Румуне и Немце
представљала окупациону војску док је код Срба она била драгоцена подршка у њиховим
намерама да изборе бољи положај за себе и равноправност са већинским румунским
становништвом.
Охрабрени присуством Црвене армије, Срби су у својим селима и општинама убрзо
после 23. августа почели да преузимају политичку власт од „антонескуових“ одбора који
су до тада вршили власт у селима и да самостално „кажњавају“ припаднике омрзнутог
режима због њихових поступака према мањинцима у току рата. До тада илегалне
антифашистичке организације у селима почињу да делују јавно те се убрзо формира
Словенски антифашистички фронт ( САФ ) као кровна организација не само српске (мада
166
Миодраг Милин, „Бараган Срба у Румунији 1951 – 1956. Корени једне трагедије“, Европа и Срби,
зборник радова, Београд – Нови Сад, 1996, стр. 511.
167
П. Стојанов, нав. дело, стр. 72. АСЦГ, ЦК СКЈ, XVIII – к. 12/57, Елаборат „Југословенска национална
мањина у Румунији“, стр. 43.

311
најбројније) већ и других словенских мањина у Румунији. САФ убрзо, већ октобра 1944.
године, почиње да издаје и лист Правда као своје званично гласило.168 Многи војни
бегунци или дезертери из румунске армије почињу да излазе из својих скровишта а велики
број њих прелази у Југославију и придружује се Титовим партизанима у борбама против
Немаца.
Са преласком Црвене армије преко Дунава и њеним наступањем ка Београду
покрет за приступање Срба мањинаца из Румуније Титовој војсци је нагло јачао да би
борбе за Београд и његово ослобођење изазвале најмасовнију мобилизацију оних који су
желели да се у њеним редовима боре против фашизма. Прва пребацивања добровољаца из
Румуније почела су септембра 1944. године али је највећа група која је бројала преко 200
бораца, прешла у Југославију управо у октобру. 169 Према подацима из југословенских
извора, у јесен 1944. године је да би се борило у Југославији из Румуније прешло 2096
бораца, од тога само из Банатске клисуре 1107, махом војних бегунаца и омладинаца. Њих
93 погинуло је у борбама на сремском фронту и западним деловима Југославије а њих 400
је било рањено.170 Румунски извори, међутим, говоре о знатно мањем броју бораца. Према
подацима којима је располагала румунска служба безбедности, Секуритате, документован
је њихов број од тачно 970 који су били уредно пописани, са именима и најосновнијим
подацима.171 Без обзира да ли је југословенска или румунска бројка тачна, чињеница је да
је велики број Срба из Румуније ратовао у Народноослободилачкој војсци Југославије
одакле је понео комунистичке идеје које је потом, на краткотрајним одморима или по
коначном повратку кући, пласирао међу сународницима у Румунији. На тај начин, за
разлику од већинског румунског становништва, комунистичка идеологија је била
присутнија код Срба који су је, због присуства Црвеноармејаца, повезивали и мешали са
осећањима патриотизма, антифашизма, панславизма и „словенске узајамности“. Срби
комунисти у Румунији су у Банату стога представљали један од најјачих ослонаца
Комунистичке партије Румуније у њеним настојањима да се, уз помоћ руских тенкова,
докопа власти.172 Друга страна, оличена у легалним државним органима Краљевине
Румуније, није била одушевљена оваквим развојем ситуације међу Србима мањинцима и
трудила се да сузбије покушаје дезавуисања румунске државне управе на простору Баната
и Банатске клисуре.
Сви сукоби између мањинских Срба и државних власти Румуније у виду, пре свега,
жандармеријских јединица, произилазили су из, током рата, формираног
поједностављеног схватања српског становништва да тадашњи легални румунски државни
органи представљају оличење фашизма против кога се, уз помоћ „руске браће“ треба
борити. Та појава је имала своје дубље корене и то у неравноправном положају српске
националне мањине пре Другог светског рата а још и више у околностима које је донео
сам рат. Са избијањем рата, Немци су поразили и раскомадали њихову постојбину а
Румуни су их присиљавали да иду на Источни фронт и тамо се боре против Руса са којима
су делили порекло и веру а за рачун Румуније са чијим циљевима у том рату нису никако
могли да се идентификују. 173 Резултат тога били су бројни бегунци од војне обавезе и
дезертери који су пребегли у Југославију да би се крајем рата враћали у Румунију и тамо и

168
АСЦГ, ЦК СКЈ, XVIII – к. 12/57, Елаборат „Југословенска национална мањина у Румунији“, стр. 43.
169
Исто, стр. 39 – 40.
170
Исто.
171
М. Милин, Бараган Срба у Румунији..., стр. 511; Миодраг Милин, Андреј Милин, Срби из Румуније и
румунско-југословенски односи. Прилог и грађа (1944 – 1948), Виша школа за образовање васпитача –
Вршац, Униветзитет „Банатулуи“ Темишвар, Вршац – Темишвар, 2004, док. 11, стр. 87 – 97 и док. 12, стр.
98 – 109.
172
М. Милин, Бараган Срба у Румунији..., стр. 511; П. Стојанов, нав. дело, стр. 73.
173
М. Милин, А. Милин, Срби из Румуније и румунско-југословенски односи. Прилог и грађа (1944 – 1948),
уводна студија „Титоизам на румунско-југословенској граници“, стр. 23 и 25 – 26.

312
даље, као представнике румунске државе, затицали исте оне жандармеријске официре који
су их прогањали и за време рата. У први мах, наступио је период осветничких акција
током којег је неколико жандарма и убијено.174
У извештају Инспектората жандармерије у Темишвару, о стању у жупанијама
Тимиш – Торонтал и Караш, наведен је читав низ убистава и других недела које су
починили „српски партизани“, најчешће уз помоћ совјетских војника. Првог октобра 1944.
године српски партизани су уз помоћ совјетских војника ухватили и стрељали шефа
жендармеријске постаје у Ђулвезу Александра Матејчука и потом побегли преко границе,
у Југославију.175 Истог месеца ови партизани су убили и шефа жандармеријске постаје у
Великом Семпетру (Српски Св. Петар), Андреја Костакеа, јер је био активан у хватању
војних бегунаца из румунске војске. У истом месту, 8. децембра, од стране српских
партизана и совјетских војника, убијен је и водник Јон Флоре који је потом и опљачкан а
починиоци су нестали.176 Поред убистава дешавали су се и напади на жандармеријске
постаје, разоружавање жандарма а ове партизане и поједине совјетске војнике румунске
власти су оптуживале и за бројне пљачке, уништавања имовине, насиље над Румунима,
Немцима и Мађарима, силовања и ширење гласина о припајању дела румунског Баната
Југославији.
И у области Банатске клисуре, у исто време, била је примећена активност ових
„српских партизана“. Тамо се, нарочито после ослобођења Београда, од новембра месеца
1944. године појавио већи број добро наоружаних Срба који су прве акције почели у
Старој Молдави, Белобрешки, Соколовцу, Луговету и Златици, местима са компактном
српском већином. У тим местима су ови српски партизани, махом дезертери из румунске
војске који су пристигли са југословенске стране границе, почели да тероришу Румуне,
Немце и Србе који их нису подржавали као и локалне представнике румунских власти.
Штавише, румунске жандармеријске власти су тврдиле да су ови српски партизани, уз
помоћ локалног српског становништва и интелектуалаца били почели да организују
администрацију, полицију и друге службе према прописима добијеним из Беле Цркве те
су сва поменута места добила српске називе а у службеној употреби је био само српски
језик.177 Овакво стање у српским селима трајало је свега неколико дана пошто су румунска
жандармерија, војска и граничари успели да део ових снага разоружају а део да протерају
преко границе, у Југославију. Међутим, у јануару 1945. године, српски партизани су се у
приличном броју поново појавили на територији Старе Молдаве и још неких српских
места у Банатској клисури.
Чињеница да су наоружане групе и одреди у Румунију долазили из Југославије као
и гласине о тежњама румунских Срба за присаједињење Југославији изазивали су код
румунских власти у Букурешту већу пажњу и забринутост него убиства жандарма и
напади на њихове постаје. Румунска служба безбедности је, у информацији за државне
органе у Букурешту, тврдила да се идеја о присвајању румунског дела Баната од стране
Југославије широко популаризује у Југославији, на свим службеним нивоима. Срби су,
према истом извору из фебруара 1945. године, већ били почели да Темишвар називају
„Титовград“ а размишљало се и о томе да тај град постане главни град српске
Војводине.178 Иста служба је поседовала и информацију о гласинама у круговима блиским
174
Исто.
175
М. Милин, А. Милин, Срби из Румуније..., стр. 72, док. 1, Извештај Инспектората жандармерије
Темишвар Генералном инспекторату жандармерије, фебруар 1945. године, пуковник Александру Балеану,
копија, (Arhivele Naţionale Timiş, Timişoara, fond Inspectoratul Teritorial de Jandarmi Timişoara, 49/1945, ф. 40
– 41)
176
Исто.
177
Исто, стр. 71 – 72.
178
М. Милин, А. Милин, Срби из Румуније..., стр. 74, док. 2, Информативни извештај Румунске безбедности
о Југославији и Србима из румунског Баната, фебруар 1945. године ( Аrhiva МАЕ, fond 70, Iugoslavia, vol. 1

313
југословенском дипломатском представништву у Букурешту да ће Југославија на
предсојећој мировној конференцији имати територијалне захтеве према Румунији. Према
тој информацији, Југославија би се позвала на чињеницу да је Румунија дозволила
немачким трупама прелаз преко своје територије до Бугарске одакле је потом нападнута
Југославија, као и на чињеницу да је немачка авијација имала базе у Румунији одакле је
правцем Темишвар – Дета – Стамора-Моравица бомбардовала Београд и друге циљеве у
Југославији. Територија на коју је наводно претендовала Југославија обухватала је град
Темишвар и област Решице.179 Колико су румунске власти биле опрезне и забринуте у вези
са гласинама о наводним тежњама за присаједињење дела Баната Југославији, говори и
податак да је и вест о оснивању Свесловенског комитета у Београду привукла пажњу
Букурешта, нарочито због податка да је тај комитет уживао пуну подршку Тита и
Стаљина.180
У истом смислу, румунске власти је бринула и пропагандна акција коју су по
српским селима спроводили емисари из Југославије који су позивали на непослушност
према румунским властима које су оцењивали као „фашистичке“. Најеклатантнији пример
представљала је делатност једног југословенског потпуковника који је одржао низ зборова
у селима Банатске клисуре. У Старој Молдави, 24. јануара 1945. године, на збору који су
сазвале локалне власти и коме је присуствовало готово цело село, говорио је тамошњи
учитељ о националном угњетавању које су Срби у тим крајевима подносили последњих
деценија. После њега реч је узео поменути потпуковник који је говорио о рату у
Југославији, о победи извојеваној заслугом Тита и тражио од тамошњих Срба да на сваком
кораку помогну „Русима“ који су такође пропатили од Немаца и њихових савезника
Румуна којима то не заборављају те стога на њих не гледају благонаклоно. 181 После
обиласка још неколицине српских места, исти пуковник је сутрадан, 25. јануара 1945.
одржао збор и у Белобрешки где је потом испитивао команданта постаје румунске
жандармерије о ухапшеним Србима који су желели да пређу у Југославију и придруже се
Титовим борцима. Пошто се овај правдао наређењима, југословенски потпуковник му је
саветовао да више не прима наређења од претпостављених јер су они „агенти маршала
Антонескуа“ а окупљеним Србима се обратио речима да ће „за кратко време они доћи и
вршити службу у Клисури“.182 После свега, он је неометано аутомобилом отишао за
Југославију.
Овај догађај веома брзо је испровоцирао бруталну акцију румунске жандармерије
против „месне страже“ у Старој Молдави, у ноћи између 27. и 28. јануара 1945. године.
Жандарми су банули на светосавску забаву у сеоском дому и отворили ватру из
аутоматског оружја ранивши троје људи. Потом су батинали присутне и рафалима
изрешетали Титову слику, поцепали петокраке које су представљале декорацију и
опљачкали имовину сеоског дома.183 Након тога, упадали су у куће и ухапсили и
малтретирали 18 припадника месне страже које су разоружали а малтретирању није
избегао ни стари сеоски свештеник. 184 После овог догађаја, агитација у Банатској клисури
је знатно смањена али не и у околини Темишвара која је такође била на удару агитације за

(1945)).
179
Исто, стр. 75, док. 3, Нота Управе безбедности Министарству иностраних послова, 8. фебруар 1945.
године (Arhiva МАЕ, Bucureşti, fond 71, Iugoslavia, vol. 3, 1945).
180
Исто, стр. 76, док. 4, Извештаји из штампе, Агенција РАДОР, 12. фебруар 1945 (Arhiva МАЕ, fond 71,
Iugoslavia, nepaginat).
181
М. Милин, А. Милин, Срби из Румуније и румунско-југословенски односи. Прилог и грађа (1944 – 1948),
уводна студија „Титоизам на румунско-југословенској граници“, стр. 31 – 32.
182
Исто, стр. 32.
183
АСЦГ, ЦК СКЈ, XVIII – к. 12/57, Елаборат „Југословенска национална мањина у Румунији“, стр. 57.
184
Исто; М. Милин, А. Милин, Срби из Румуније Румуније и румунско-југословенски односи. Прилог и грађа
(1944 – 1948), уводна студија „Титоизам на румунско-југословенској граници“, стр. 34.

314
присаједињење Југославији и то из центра у Вршцу одакле су, према румунским
сазнањима, агитаторске групе често биле упућиване ка местима Дента и Дета.185
Из румунске преспективе, догађај у Старој Молдави био је сукоб војске са
наоружаном српском милицијом која је имала подршку југословенских партизана и
совјетске Црвене армије. Румунски извори говоре о делатности совјетских официра и
српских партизана који су дошли у Стару Молдаву отворено агитујући за присаједињење
Југославији. Нарочито се истиче улога једног совјетског капетана који је држао говор у
смислу припајања румунског Баната од стране Југославије. Најзад, „ради помоћи
Србима“,у луци Старе Молдаве смештен је мањи совјетски гарнизон.186
Да је агитација међу Србима у Румунији наилазила на плодно тло, сведочи и
чињеница да је идеја о присаједињењу Југославији била веома жива код добровољаца који
су прелазили у Југославију. Тако је децембра 1944. године, приликом оснивања „Одбора
добровољаца Срба из Банатске клисуре у Југославији“ у Белој Цркви на чијем је челу био
Богдан Деспотовић, брат погинулог Жарка Деспотовића, јасно изражена намера одбора
„да ће настојати да се наша Клисура припоји Демократској Федеративној Југославији“. 187
Иста идеја појавила се и приликом разговора југословенског министра иностраних
послова Шубашића и делегације Словенског антифашистичког фронта, 26. марта 1945.
године у Београду. Делегација САФ-а на челу са Радом Фенлачким обавестила је
Шубашића о лошем односу румунских власти према мањини и потом објаснила који су
циљеви САФ-а. Напомињући да су циљеви словенских антифашистичких органа у
Румунији „идеолошки исти као и циљеви Народно-ослободилачког покрета“, делегација
из Темишвара је изнела и да покрет у Румунији има и „својих циљева и тенденција“ а то је
„уједињење са Југославијом свих покрајина у којима живи словенско становништво и,
уколико ово не би могло бити, пресељење овог становништва у Југославију“. 188 Шубашић,
и нарочито његов помоћник и Титов генерал Владимир Велебит у начелу су се слагали са
овим жељама румунских Срба а Велебит им је чак наговестио да „у тој борби они неће
бити сами, већ ће иза њих стајати цела нова народно-ослободилачка Југославија“. 189 На
захтев делегације, дате су јој и директиве за даљи рад: наставити рад свим средствима али
се и чувати компликација са Румунима, не наносити штету румунској демократији, нигде
не иступати отворено о проблемима присаједињења, чувати словенску заједницу и „бити
готов на друге акције у повољном моменту“. 190 Делегација је током разговора инсистирала
да је уједињење „главна тачка њеног програма“ мада се сложила да би у том тренутку
таква парола угрозила румунске демократске елементе и дала адуте непријатељски
расположеним румунским фашистима и легионарима. На крају јој је саветовано да се
клони ма каквих компликација које би могле да штете „нашој ствари“ и да свој рад у том
правцу спроводи „каналима и начинима који нису доступни румунској јавности, а
нарочито румунским властима“.191
Врхунац неразумевања и подозрења румунских власти према српској националној
мањини изазвала је намера САФ-а да одржи свој конгрес у Темишвару, почетком маја
1945. године. Идеја је првобитно потекла од омладинске организације САФ-а и њеног
185
Исто, стр. 24.
186
М. Милин, А. Милин, Срби из Румуније..., стр. 75, док. 2, Информативни извештај Румунске безбедности
о Југославији и Србима из румунског Баната, фебруар 1945. године ( Arhiva МАЕ, fond 70, Iugoslavia, vol. 1
(1945)).
187
Архив Србије, фонд Ђ – 125, Одбор Словена добровољаца Банатске клисуре 1945 – 1946, Записник I
редовне седнице Срба добровољаца из Банатске клисуре у Југославији, 11. децембар 1944. године, стр. 1.
188
М. Милин, А. Милин, Срби из Румуније..., стр. 82, док. 7, Обавештење, Министарство спољних послова
Југославије,копија, заменик министра. Посета делегације „Југословена“ из Румуније код министра Ивана
Шубашића ( Архив ССИП-а у Београду, Политичка архива, 1945, ф. 27/20, 0183).
189
Исто, стр. 83.
190
Исто.
191
Исто.

315
гласила Омладинска правда који су намеравали да одрже конгрес српске антифашистичке
омладине. Убрзо, иницијатива је почела да се шири по српским селима, потпомогнута и
југословенским партизанима који су се слободно кретали по Темишвару и околини, и
нарасла до идеје о одржавању општег конгреса свих месних а не само омладинских
организација САФ-а.192 Глави организатори конгреса били су Павле Стојанов, преседник
омладинске организације САФ-а и члан делегације која је крајем марта у Београду
разговарала са Иваном Шубашићем и Борислав Поповић, адвокат из Темишвара.
Према сведочењу самог Стојанова које је изнео у својој књизи о српској
националној мањини у Румунији издатој још 1953. године, конгрес је био заказан за 8. мај
1945. године и са његовим сазивањем и дневним редом сагласили су се Окружни и
Покрајински комитет КП Румуније.193 Конгрес је требало да се одржи у касарни
„Трансилванија“ у којој су били смештени рањени совјетски војници, значи Црвена
армија, са чиме је била сагласна и Градска команда Црвене армије у Темишвару. План да
се конгрес одржи у касарни под окриљем Црвене армије Стојанов је објаснио потребом да
се предупреде „изгреди“ које би могле да почине војне и полицијске власти Краљевине
Румуније „у којима је предоминирао фашистички елеменат“. 194 Дневни ред конгреса је
обухватао следеће тачке: 1) Реферат о народноослободилачком покрету и учешћу Словена
из Румуније у њему, 2) О националном питању Словена у Румунији, 3) Извештај о раду
САФ-а у Румунији, 4) Дискусија о рефератима и 5) Избор централне управе и контролног
одбора.195 Према дневном реду конгреса, његов циљ је био недвосмислен: борба за
национална права и равноправност Срба и свих Словена у демократској Румунији. Прва
окружница о сазивању конгреса од 9. априла 1945. године као његов циљ наводи
испољавање „братства и јединства наше омладине у заједничкој борби за жеље и права
наших народа“.196 Други образац позивнице за конгрес говорио је о „модалитетима што
присније и што ефективније сарадње наших народа са румунском демократијом, са циљем
демократизације земље, као и о нашим националним проблемима у оквиру демократских
захтева“.197 Часопис Правда је у свом уводнику од 29. априла наводио да је предстојећи
конгрес требало да буде „израз жеља свеколиког словенског живља у Румунији и да
оствари чврсто и искрено братство са свим напредним и демократским снагама у
Румунији“.198
Извештај о предстојећем конгресу САФ-а у Румунији, упућен Централном
комитету КПЈ 21. априла 1945. године из пера Милета Јанкова, говорио је такође о
његовим циљевима апострофирајући постављање „питања националних права Словена у
Румунији“ као главни разлог његовог сазивања. 199 Исти извештај је опширније образлагао
другу тачку дневног реда која је требало да обухвати национално питање и живот Словена
у Румунији, да истакне слободу националности у вези са демократизацијом земље, док
под овом тачком дневног реда никако не би били обухваћени „захтјеви отцјепљења или
присаједињења“.200 Већ 22. априла аутору извештаја је, преко Министарства одбране, тј.
Одељења за заштиту народа (ОЗНА), упућен одговор и дата упутства. У одговору,
југословенске власти задужене за безбедност земље на чијем челу је стајао ондашњи

192
М. Милин, А. Милин, Срби из Румуније и румунско-југословенски односи. Прилог и грађа (1944 – 1948),
уводна студија „Титоизам на румунско-југословенској граници“, стр. 36.
193
П. Стојанов, нав. дело, стр. 76.
194
Исто.
195
Исто, стр. 77; Б. Петрановић, нав. дело, стр. 114 – 115.
196
М. Милин, А. Милин, Срби из Румуније и румунско-југословенски односи. Прилог и грађа (1944 – 1948),
уводна студија „Титоизам на румунско-југословенској граници“, стр. 37.
197
Исто.
198
АСЦГ, ЦК СКЈ, XVIII – к. 12/57, Елаборат „Југословенска национална мањина у Румунији“, стр. 47.
199
Б. Петрановић, нав. дело, стр. 114.
200
Исто, стр. 115.

316
„човек број 2“ у Југославији, Александар Ранковић, изразиле су мишљење да се ради
о озбиљној ствари јер, према њиховим обавештењима, већина словенског живља у
западној Румунији жели присаједињење Југославији те да ће тај живаљ, очигледно,
од предстојећег конгреса тражити јасан одговор на то питање. Мишљење овог
југословенског органа је било да би требало проценити „да ли је у данашњој
ситуацији уопште потребно и правилно да се сазива Конгрес и да се ово питање
поставља на дневни ред“.201 Уколико се процени да је конгрес ипак непожељан,
саветовано је да се он одложи или претвори у нешто друго а уколико се остане при одлуци
о организовању конгреса, онда руководству треба „дати пуну помоћ у правилном
политичком ставу, како се наши односи са Румунијом не би беспотребно кварили“. 202 На
маргини самог документа, рукописом Александра Ранковића (по процени проф. Бранка
Петрановића, прим. аутора), дописано је, ипак, „Конгрес треба одржати...“. Овакав став
био је потпуно супротан ономе што је мањинска делегација из Румуније чула месец дана
раније од министра Шубашића и генерала Велебита. Промена става југословенских власти
о тежњама Срба из Румуније ка уједињењу са матицом могла је бити, нејвероватније,
последица Титовог боравка у Москви од 5. до 17. априла 1945. године, управо у време
припрема конгреса САФ-а. Током те посете Тито је вероватно упознат са променом
совјетског става о том питању која је највероватније стајала у вези са формирањем владе
др Петру Грозе 5. марта 1945. године којој је СССР гарантоваo територијални интегритет
и у којој су одлучујући утицај имали комунисти.
Најзад, и истраживања колеге Миодрага Милина указују да ниједан званичан спис
о организацији конгреса, ни једном речју, не помиње проблем Баната или промене
граница у било ком смислу већ искључиво процес демократизације Румуније и потребу
активног учешћа мањина у њему.203 Међутим, већ заказани конгрес САФ-а у Темишвару,
забрањен је одлуком Савезничке контролне комисије у Темишвару, тј. одлуком њеног
шефа [oдносно претставника комисије у Темишвару М. М.] совјетског мајора
[пуковника?] Пундика. Забрани конгреса САФ-а, по свему судећи, претходила је
драматична акција румунских власти уплашених гласинама да конгрес има скривени циљ,
изгласавање резолуције о присаједињењу румунског дела Баната Југославији, иако ни
дневни ред нити било који други званични документ у вези његове припреме није
наговештавао ништа слично.
Према тврдњама Павла Стојанова, извор тих гласина је био нико други до Рада
Фенлачки, председник САФ-а и, такође, члан делегације која је путовала за Београд
крајем марта 1945. године. Њега је Стојанов оптуживао да је уз помоћ тадашњег секретара
ЦК КП Румуније за Темишвар Илије Драгана, за кога је тврдио да је био предратни члан
Гвоздене гарде, и Мирка Живковића, за кога је тврдио да је за време рата био симпатизер
и помагач покрета Драже Михаиловића (узгред, исто је тврдио и за самог Фенлачког),
успео да румунске власти убеди да се конгрес одржава ради изгласавања резолуције којом
ће се тражити прикључење Баната Југославији као и да сам конгрес организују
„шовинистички елементи“ и „дражиновци“. 204 Званично, мајор Пундик је забрану, која је
донета 4. маја а објављена тек 7. увече, образложио чињеницом да САФ није регистрован
као политичка организација и што сам конгрес није пријављен, што је било тачно. 205
Незванично, аргумент за забрану конгреса налазио се у чињеници да је Молотов
гарантовао интегритет Румуније.206

201
Исто.
202
Исто.
203
М. Милин, А. Милин, Срби из Румуније и румунско-југословенски односи. Прилог и грађа (1944 – 1948),
уводна студија „Титоизам на румунско-југословенској граници“, стр. 37.
204
П. Стојанов, нав. дело, стр. 77 – 78.
205
Исто.

317
 Захваљујући сачуваној позивници за конгрес упућеној градоначелнику Темишвара,
Трајану Новаку, можемо знати и какве гласине су стигле до румунских валсти пред
забрану конгреса. На полеђини позивнице, Новак је забележио да је на време сазнао да је
предвиђено да из Југославије на конгрес дођу наоружани делегати који би заузели
Темишвар и остали румунски Банат.207 Из истог извора сазнајемо и шта је даље предузео:
од председника владе Петру Грозе захтевао је телефоном да хитно контактира „Руско
заповедништво“ у Букурешту и тражи забрану конгреса. Убрзо, Гроза му је јавио да је
успео да ту забрану и издејствује.208 Мајор Пундик је, према томе, представљао само
извршиоца одлуке која је донета на вишем нивоу.
Забрану конгреса САФ-а од стране Савезничке контролне комисије у Темишвару,
односно Совјета који су водили главну реч у Румунији у то време, подржала је и
Комунистичка партија Румуније која ни до тада, а нарочито после тога, није имала
благонаклон однос према српској мањинској заједници у Банату. У редовима „братске“
југословенске партије сматрали су да је то последица политичке незрелости руководилаца
КП Румуније на терену који „још нису упознали идеологију своје партије, него носе још са
собом схватања из свог ранијег политичког живота“ услед чега су у „правилном
националном, политичком и културном oживљавању“ српске мањине видели опасност „по
Румунију, по границе Румуније и сл.“.209 Као својеврсна потврда овакве оцене стања
унутар КПР, може послужити и чињеница да је готово истовремено са забраном конгреса,
по директиви КПР, наређена реорганизација САФ-а и тиме фактички прекинуто њено
постојање као политичке организације. 210 У наредним месецима, САФ је прерастао у Савез
словенских културно-демократских удружења, организацију без политичких обележја.
Став о потреби распуштањa САФ-а „као политичке организације“ и оснивању нове
„културно-просветне“ организације заступали су и Совјети: на састанку југословенског
представника у Букурешту, Груловића, делегације САФ-а која је допутовала из
Темишвара и саветника совјетске амбасаде у Букурешту, Корша, то је јасно стављено до
знања.211 На тај начин, престала је да постоји политичка организација румунских Срба
који су упућени на ангажман у румунским демократским странкама, чиме им је
дефинитивно дато до знања да остају у границама Румуније.
Појава Црвене армије на румунској страни Дунава где су Срби живели у
компактним заједницама оживела је идеју о присаједињењу тих крајева Југославији.
Учешће појединих совјетских официра и војника у осветничким акцијама Срба и њиховом
крњењу ауторитета румунских власти, иако је могуће да је била реч само о изолованим
случајевима, доприносило је да се код једног броја мањинаца створи уверење да за тако
нешто постоји подршка Совјета као нових господара ситуације у Румунији. Ослобођење
Београда и успостављање нових југословенских власти означило је почетак пропагандне
акције у којој су учешће узимали и поједини Црвеноармејци, а која је најзад
испровоцирала и оружану акцију румунских власти. Међутим, покушај организовања
конгреса Антифашистичког фронта Словена (САФ) почетком маја 1945. године показао је
да је у међувремену дошло до промене става и југословенских власти и Совјета
206
М. Милин, А. Милин, Срби из Румуније и румунско-југословенски односи. Прилог и грађа (1944 – 1948),
уводна студија „Титоизам на румунско-југословенској граници“, стр. 37.
207
М. Милин, А. Милин, Срби из Румуније..., стр. 84, док. 8, Обавештење – позивница. Антифашистички
фронт Словена у Румунији градоначелнику муниципија Темишвара, 3. мај 1945. године (Arhiva familiei
Traian Novac din Timişoara).
208
Исто.
209
АСЦГ, ЦК СКЈ, Међународна комисија ( IX ), 107/II – 22, Извештај о КП Румуније, стр. 16.
210
М. Милин, А. Милин, Срби из Румуније и румунско-југословенски односи. Прилог и грађа (1944 – 1948),
уводна студија „Титоизам на румунско-југословенској граници“, стр. 38.
211
М. Милин, А. Милин, Срби из Румуније..., стр. 86, док. 9, Извештај Савезног Министарства иностраних
послова Председништву министарског савета Демократске Федеративне Републике Југославије, 27. јун
1945, ( Архив ССИП, 1945, ф. 27/20, 1623 ).

318
највероватније током посете Јосипа Броза Тита Москви од 5. до 17. априла, односно у вези
са формирањем владе др Петру Грозе у Румунији 5. марта, којој је СССР гарантовао
територијални интегритет. Иако нема доказа да је конгрес требало да покрене било какву
акцију у вези са присаједињењем дела румунског Баната Југославији, коначну цену
поигравања том идејом платили су Срби у Румунији који су у периоду сукоба са
Информбироом, као својеврсну освету румунских власти, доживели масовну депортацију
у пустиње Барагана.
(Фрагменти из прилога, под истим називом, објављеном у нашем зборнику Sârbii din
România în secolul XX, у штампи)

VLADIMIR LJ. CVETKOVIĆ:

ARMATA ROŞIE LA DUNĂRE, ELIBERAREA BELGRADULUI ŞI

TENDINŢELE DE REUNIRE LA IUGOSLAVIA ALE SÂRBILOR DIN
ROMÂNIA ÎNTRE 1944 – 1945.

Lucrarea reprezintă încercarea de cercetare a relaţiilor dintre populaţia de etnie

sârbă din România cu ţara în care trăiau şi cu ţara mamă, pe baza izvoarelor iugoslave
disponibile şi a materialelor româneşti publicate, în condiţiile create de venirea Armatei Roşii pe
teritoriul României şi după eliberarea Belgradului, condiţii care au stârnit dorinţa de afirmare
naţională a sârbilor din Banat, dar şi bănuiala autorităţilor române că sârbii nutresc dorinţe
ascunse de a se uni cu Iugoslavia.

Odată cu încheierea Primului război mondial şi formarea regatului Sârbilor,

Croaţilor şi Slovenilor, dar şi cu mărirea teritorială a regatului României, în Banat a fost trasată o
graniţă care nu a existat până atunci.
În urma trasării acestei graniţe, în jur de 40.000 de sârbi, care până atunci
împărţiseră destinul conaţionalilor lor din Austro-Ungaria, au devenit minoritate naţională în
România. Sârbii trăiau în comunităţi compacte în zonele de graniţă, o parte în Banatul de sus, în
zona Timişoarei, iar altă parte în Clisura Banatului, pe malul stâng al Dunării. Având în vedere că
Banatul este o zonă de câmpie, graniţa nou trasată a fost inevitabil una nenaturală şi apărută nu în
urma unui acord direct dintre Belgrad şi Bucureşti, ci în urma unei înţelegeri dintre guvernele
român şi sârb cu reprezentanţii marilor puteri la Conferinţa de pace de la Paris din 1919,
oficializată prin semnarea tratatului de pace de la Sevre, pe 10 august 1920.
Făcând apel la componenţa etnică a populaţiei, la motive strategice şi de apărare
şi la argumente de natură cultural-istorică, guvernul sârb a cerut mult mai mult decât ceea ce s-a
definitivat în urma trasării noii graniţe. Şeful guvernului sârb, Nikola Pašić, susţinea încă din
1914 că viitoarea graniţă a Serbiei ar trebui să cuprindă partea Banatului cu Orşova la Dunăre,
Timişoara cu teritoriile până la Mureş şi vărsarea acestuia în Tisa, României urmând să-i rămână
Lipova, Lugojul şi Aradul.212 După înfrângerea militară a Austro-Ungariei în 1918, o parte din
Branko Petranović, Pitanje granica Jugoslavije prema Mađarskoj i Rumuniji i jugoslavenskih manjina u
212

Mađarskoj i Rumuniji posle Prvog i Drugog svetskog rata (Istorijska paralela) (Problema graniţelor Iugoslaviei cu
Ungaria şi România şi minorităţile iugoslave din Ungaria şi România după Primul şi cel de-al Doilea război

319
teritoriile râvnite de guvernul Serbiei (Timişoara, Aradul, Jimbolia, Caransebeşul şi Clisura
Banatului) au fost ocupate de armata sârbă, populaţia locală de etnie sârbă crezând că va rămâne
în componenţa noii ţări alături de conaţionalii lor. 213 Dar, armata sârbă se retrage destul de repede
(în iulie 1919), atrăgând după sine şi 5000 de sârbi care doreau cu orice preţ să trăiască în
nouformatul Regat al Sârbilor, Croaţilor şi Slovenilor, iar teritoriile pe care le părăsiseră urmând
să rămână României, în conformitate cu tratatul din 1920.214 De atunci datează şi speranţa (se va
dovedi mai târziu – iluzia), uneori puternică, alteori mai slabă, a acelor sârbi rămaşi în România
că ar putea totuşi să se unească cu restul poporului lor.
Situaţia minorităţii sârbe din România între cele două războaie mondiale nu a fost
una tocmai favorabilă. În locul presiunilor de odinioară de germanizare şi maghiarizare, au
apărut noi tendinţe de românizare. Chiar dacă România a permis încă din 1919 sârbilor să-şi
păstreze drepturile deja existente din domeniul învăţământului, Convenţia despre colaborarea
culturală şi educaţională dintre Iugoslavia şi România care reglementa aceste probleme a fost
încheiată abia în 1933 şi aplicată începând din anul 1935.215
În conformitate cu această convenţie, sârbii din Banat au primit dreptul de a-şi deschide
un liceu mixt, în timp ce învăţătorii lor au primit dreptul de a studia la şcoala locală pentru
învăţători. Autorităţile române au reuşit însă să oprească mulţi minoritari să nu se mai înscrie la
această şcoală, iar asupra celora care se înscriau era exercitată o mare presiune în scopul
românizării lor.
Presiunile asupra minorităţii sârbe în România au fost sporite mai ales după
1939216, când a ajuns la putere organizaţia de sorginte fascistă Garda de fier a generalului, apoi
mareşalului Antonescu. Garda de fier avea aproape o atitudine făţişă împotriva minorităţilor din
România, implicit şi asupra sârbilor din Banat, ceea ce i-a determinat pe aceştia să adopte
atitudini antifasciste după aderarea României la Pactul Tripartit şi ocuparea Iugoslaviei de către
Germania hitleristă în aprilie 1941.
După ce Germania a atacat URRS-ul, în război a intrat şi România, pe 22 iunie
1941. Acest lucru a dus la înrăutăţirea situaţiei sârbilor din Banat şi expunerea lor la o presiune
mai mare din partea autorităţilor române. Pentru completarea unităţilor de pe front tinerii sârbi
erau chemaţi în armata română, iar cei mai tineri de 18 ani erau îndrumaţi către diverse
organizaţii semimilitare, pentru a putea fi trimişi pe front imediat ce deveneau majori. Acest
lucru a dus la apariţia multiplelor forme de protest şi rezistenţă, mai ales în satele curat sârbeşti,
apărând astfel mulţi dezertori care nu se prezntau la recrutare sau fugeau înainte de a fi trimişi pe
frontul de est.
Dezertorii au început să apară încă din 1941, dar odată cu trecerea timpului
numărul lor a sporit, astfel încât în anul 1944, în sate sârbeşti ca Diniaş, Sânpetru Mare şi
Sânmartinu Sârbesc, erau peste 100. Ei se ascundeau în aşezări sub pământ, în păduri şi câmpii,
fiind supuşi unei continue progoane din partea jandarmilor români, care, ajutaţi de formaţiunile
locale de volksdeutsch-eri, organizau blocade ale satelor sârbeşti, reuşind uneori să-i prindă,
mondial – Paralelă istorică), ,, Istorijski zapisi“, Beograd, Anul XXXIX (LIX), 1986/3, pag. 108.
213
Arhiv Srbije i Crne Gore (ASCG) (Arhiva Serbiei şi a Muntenegrului), Fond Centralni komitet Saveza
komunista Jugoslavije(507,CK SKJ), Komisija za nacionalne manjine(XVIII) (Fond Comitetul central al Uniunii
comuniştilor din Iugoslavia...Comisia pentru minorităţi naţionale...), caseta 12, dosar 57, Elaboratul
„Југославенска национална мањина у Румунији“(Minoritatea naţională iugoslavă din România), 1957, p. 32.
214
Pavle Stojanov, Југословенска национална мањина у Румунији,(Minoritatea naţională iugoslavă din
România), Београд, 1953, p. 22; ASCG, CK SKJ, XVIII, c. 12/57, Еlaboratul „Југословенска национална мањина
у Румунији“, p. 32.
215
P. Stojanov, op. cit., p. 28 şi 48 – 49; Zoran Janjetović, Деца царева, пасторчад краљева. Националне
мањине у Југославији 1918 – 1941(Copiii împăraţilor, orfanii regilor. Minorităţile naţionale din Iugoslavia...) ,
Београд, 2005, p. 425 – 427.
216
Autorul se gândeşte la faptul că din acel an România a intrat în orbita politicii expansive a Germaniei, deşi Garda
de fier, într-o ciudată şi caspricioasă coabitare cu regimul de mână forte al generalului Antonescu va ajunge în
fruntea statului român de-abia în toamna anului 1940. [Obs. M. Milin]

320
aceştia fiind pedepsiţi foarte aspru, cu închisoarea până la 25 de ani sau chiar pe viaţă.217
Adunându-se în grupe mai mari şi mai tărziu detaşamente, dezertorii din Banat şi
Clisura Banatului au reprezentat începutul rezistenţei organizate a sârbilor împotriva regimului
mareşalului Antonescu. În timpul războiului au fost semnalate şi unele conflicte armate cu
jandarmii români, care încercau să distrugă aceste grupuri. În primăvara anului 1943 a avut loc
primul contact dintre dezertori şi partizanii lui Tito, atunci când un grup dintre aceştia, din partea
de nord a Banatului iugoslav, fugind de germani şi-au găsit refugiu în bazele dezertorilor din
satele Diniaş şi Cenei.218
Puţin timp după aceea la Diniaş a fost constituit „Comitetul antifascist al sârbilor pentru
Banatul României“, care a activat mai târziu la Timişoara şi în alte sate sârbeşti unde se
strângeau arme, se tipăreau manifeste şi se acordau ajutoare partizanilor fugiţi din Iugoslavia.
Începând cu anul 1943, în România, sau mai exact în Clisura Banatului, au fost
deplasate părţi ale detaşamentului sudbănăţean de partizani din Iugoslavia, ai cărui membri au
intrat rapid în contact cu rezistenţii minorităţii sârbe, care activau încă din 1941. Acest
detaşament localnic a fost înfiinţat de un student belgrădean originar din Belobreşca, Žarko
Despotović – Jakobinski, membru al Partidului comunist iugoslav. Cu ajutorul altor minoritari el
a adunat arme, a tipărit manifeste şi a pregătit baze pentru ascunderea partizanilor din Iugoslavia.
În urma joncţiunii cu părţi ale detaşamentului sudbănăţean, au avut loc unele incidente cu forţele
române, dintre care cele mai semnificative s-a produs la Radimna şi Sasca - Cărbunari, în urma
cărora unii membri ai detaşamentului şi-au pierdut şi viaţa. Cu preţul unor pierderi mai mari, în
ianuarie 1944 a fost spart cordonul armatei române, partizanii refugiindu-se în peştera de la
Dubovac şi Kusić în Iugoslavia, pentru ca în primăvara următoare tot detaşamentul să revină în
Clisură, pentru a acţiona împotriva forţelor armate române şi jandarmeriei române.219
Într-o asemenea stare de „rebeliune“ a întâmpinat minoritatea sârbă ziua de 23
august 1944, când România a capitulat în faţa Uniunii Sovietice, după prăbuşirea de la Iaşi.
Armata roşie a ocupat România şi a format condiţii cu totul noi prin care ţara se va transforma
într-o „democraţie populară“ în următorii ani, cu un singur partid la conducere, cel comunist.
Întoarcerea armelor de către România pe 23 august 1944, sau mai exact lovitura
de stat a regelui Mihai, a reprezentat lipsa altei modalităţi [cu alte cuvinte, singura alternativă,
obs. M. M.] a României de a părăsi alianţa cu Germania, alianţă care în mod evident o ducea spre
dezastru. Încă din februarie 1944 o delegaţie a României, confruntată cu apropierea Armatei
roşii de graniţele ţării, a fost în cel mai mare secret la Cairo, pentru a ajunge la un acord cu aliaţii
occidentali, dar eforturile au rămas fără succes.220
Primele unităţi sovietice au ajuns pe teritoriul României în aprilie, pentru ca după
spargerea frontului lung dintre Carpaţi şi Marea Neagră pe 20 august ocupaţia sovietică să devină
iminentă. Mareşalul Antonescu a refuzat ordinele regelui de a cere armistiţiu, acesta din urmă
organizând căderea guvernului şi începerea tratativelor cu sovieticii. Noul guvern a fost format
de generalul Constantin Sănătescu, iar dictatul sovietic s-a făcut simţit încă de la formarea
acestuia: în componenţa lui, ca unul dintre doar cei opt miniştri, a intrat şi un reprezentat al
Partidului Comunist Român, cu toate că acesta avea la acea dată doar 844 de membri. 221 Noul
guvern a semnat, la 12 septembrie 1944, un armistiţiu cu Moscova, în baza căruia URSS şi-a
atribuit dreptul să se amestece în treburile interne ale României, Armata roşie ocupând întregul
teritoriu al ţării şi ieşind la Dunăre.
217
P. Stojanov, op. cit., p. 60; ASCG, CK SKJ, XVIII – c. 12/57, Еlaboratul „Југословенска национална мањина
у Румунији“, p. 35 – 36.
218
Ibidem, p. 61.
219
ASCG, CK SKJ, XVIII – c. 12/57, Еlaboratul „Југословенска национална мањина у Румунији“, p. 36 – 37; P.
Stojanov, op. cit, p. 66 – 68.
220
Richard G. Crampton, Балкан после Другог светског рата,(Balcanii după al Doilea război mondial),
Београд, 2003, p. 106.
221
Ibidem, p. 108 – 111.

321
 Apariţia Armatei roşii la Dunăre şi în ţinuturile unde trăia şi minoritatea naţională
sârbă, a agitat spiritele printre minoritari, care de decenii suportau discriminări din cauza originii
lor slave. Soldaţii Armatei roşii, ca personificare vie a spaţiului originar slav (măcar şi comunist),
trecând prin satele sârbeşti au provocat adevărate avalanşe de emoţii iar pe sârbii autohtoni,
copleşiţi de evenimentele din ţara mamă, aflată în nemijlocită apropiere, i-au adus într-o stare pe
care colegul M. Milin o descrie ca „euforie dezlănţuită“.222 O asemenea stare a minorităţii sârbe
a durat câteva luni, până în vara lui 1945, fiind marcată de o serie de evenimente şi manifestaţii
de natură să neliniştească autorităţile române şi au suscitat bănuieli cu privire la intenţiile reale
ale populaţiei minoritare sârbeşti din părţile Banatului românesc şi din Clisura bănăţeană [a
Dunării, n. n.]
Însăşi ivirea Armatei roşii în aceste ţinuturi ale României a pus în evidenţă un
raport cu totul diferit al sârbilor faţă de ostaşii sovietici în comparaţie cu majoritatea populaţiei.
În timp ce prezenţa Armatei roşii (şi implicit, răsturnarea de la 23 august) au fost percepute de
români cu răceală iar de către germanii localnici cu duşmănie, sârbii, prin satele lor şi la
Timişoara, au salutat noile evenimente cu adunări publice, de masă, şi oferte de sprijin pentru
ostaşii sovietici, sub forma colectelor de alimente pentru soldaţi şi răniţi. 223 Deşi oficial
eliberatoare, de fapt Armata roşie a reprezent, pentru români şi nemţi, armata de ocupaţie în timp
ce pentru sârbi ea a fost un preţios sprijin al strădaniilor lor de a dobândi un statut mai favorabil
şi o egalitate reală cu populaţia română majoritară.
Încurajaţi de prezenţa Armatei roşii, curând după 23 august sârbii s-au pornit să
preia autoritatea publică din mâinile consiliilor „antonesciene” în satele şi comunele lor şi să-şi
facă singuri dreptate, împotriva reprezentanţilor regimului urât, din pricina activităţilor acestora
faţă de minoritari în cursul războiului. Organizaţiile antifasciste de prin sate, până atunci ilegale,
s-au pornit acum să acţioneze public, luând astfel fiinţă Frontul Antifascist Slav (FAS), ca
organizaţie umbrelă nu doar a sârbilor (deşi ei erau cei mai numeroşi) ci şi a altor minorităţi slave
din România. Curând, deja în octombrie 1944, FAS a pornit să editeze ziarul „Pravda”, ca
organul său oficial de presă.224 Mulţi transfugi sau dezertori militari din Armata română încep să
se arate din ascunzătorile lor şi un mare număr a trecut în Iugoslavia, alăturându-se partizanilor
lui Tito în luptele împotriva germanilor.
Odată cu trecerea Armatei roşii peste Dunăre şi avansarea ei înspre Belgrad
mişcarea de înrolare a minoritarilor sârbi din România în armata lui Tito s-a intensificat mult, iar
în cursul luptelor pentru Belgrad şi eliberarea acestuia s-a declanşat şi cea mai masivă mobilizare
a celor care doreau să lupte împotriva fascismului. Primele trimiteri ale voluntarilor din România
s-au pornit în septembrie 1944, însă cel mai numeros detaşament al lor, numărând peste 200 de
luptători, a trecut în Iugoslavia în octombrie.225 Din izvoare iugoslave aflăm că în toamna anului
1944 au trecut din România pentru luptă în Iugoslavia 2096 de luptători (voluntari); iar dintre
aceştia 1107 erau din Clisura bănăţeană, cu precădere transfugi militari şi tineri. 93 din ei au
murit în luptele de pe frontul din Srem şi în regiunile de vest ale Iugoslaviei [Slavonia-Croaţia n.
n.] iar alţi 400 au fost răniţi.226 Sursele româneşti vorbesc însă de un număr mult mai mic de
voluntari. După datele avute la dispoziţie de serviciul Siguranţei statului [de fapt, Jandarmeria
naţională, n. n.] au fost evidenţiaţi un număr de 970, cu numele şi datele esenţiale personale. 227

222
Miodrag Milin, Baragan Srba u Rumuniji 1951 – 1956. Koreni jedne tragedije (Bărăganul sârbilor din
România. Rădăcinile unei tragedii...), în Evropa i Srbi (Europa şi sârbii), Zbornik radova (Culegere de studii),
Beograd – Novi Sad, 1996, p. 511
223
P. Stojanov, op. cit., p. 72; ASCG, CK SKJ, XVIII, c. 12/ 57, Elaboratul „Jugoslovenska nacionalna manjina u
Rumuniji”, p. 43
224
ASCG, CK SKJ, XVIII, c. 12/ 57, Elaboratul „Jugoslovenska nacionalna manjina u Rumuniji”, p. 43
225
Ibidem, p. 39 - 40
226
Ibidem.
227
M. Milin, Baragan Srba u Rumuniji..., p. 511; Miodrag Milin, Andrei Milin, Srbi iz Rumunije i rumunsko –
jugoslovenski odnosi. Prilog i građa (1944-1949)(Sârbii din România şi relaţiile româno – iugoslave . Studiu şi

322
Indiferent de faptul dacă cifrele iugoslave sau cele româneşti sunt exacte, fapt este că un număr
semnificativ dintre sârbii din România au purtat război înrolaţi în Armata populară de eliberare a
Iugoslaviei, de unde s-au pătruns şi de ideile comuniste pe care apoi, în scurtele permisii sau cu
ocazia repatrierii acasă, le-au răspândit şi printre conaţionalii din România. [De fapt, ambele
cifre sunt relativ exacte: iniţial în jur de 2000, iar după război, în jur de 1000 repatriaţi. Dacă
considerăm că au pierit, morţi, răniţi, dispăruţi, vreo 500, iar alţii şi-au aflat un nou destin în ţara
mamă, prin căsătorie, carieră militară, plecaţi spre noi zări, etc., e real şi numărul celor repatriaţi.
n. n.]. În acest fel, spre deosebire de majoritatea populaţiei româneşti, la sârbi ideologia
comunistă a fost mult mai prezentă; iar aceştia, prin prezenţa Armatei roşii, au legat-o şi au
asociat-o cu sentimentele de patriotism, antifascism, panslavism şi „reciprocitate slavă”.
Tocmai de aceea sârbii comunişti din România au reprezentat, în Banat, unul din
suporturile cele mai solide ale Partidului comunist român, în strădaniile comuniştilor, susţinute
de tancurile ruseşti, de a acapara puterea. 228 Cealaltă parte, personificată de organele legale de
stat ale Regatului României, nu era prea încântată de evoluţia noii stări printre sârbii minoritari
şi se străduia să stârpească încercările de dezavuare a instituţiilor statului român pe întinsul
Banatului şi al Clisurii bănăţene (Dunării).
Toate conflictele iscate între minoritari sârbi şi autorităţile de stat ale României,
stricto sensu, subunităţile Jandarmeriei, au apărut dintr-o proiecţie simplificată în cursul
războiului, când populaţia sârbească i-a perceput pe reprezentanţii statului român ca întruchipare
a fascismului şi pe care, alături de „fraţii ruşi”, trebuia să-l combată. O asemenea psihoză a avut
rădăcini mai adânci; şi anume, poziţia discriminată a minorităţii naţionale sârbe din anii dinaintea
războiului şi chiar agravată prin desfăşurările din anii de război. Odată cu declanşarea războiului
germanii le-au sfârtecat ţara mamă iar românii i-au trimis cu de-a sila pe Frontul de est, să se
lupte împotriva ruşilor cu care împărtăşeau şi originea şi credinţa; şi acest sacrificiu de sine spre
folosul României, cu ale cărei obiective din acel război nu au putut nicicum să se identifice. 229 Ca
rezultat au apărut numeroşi transfugi sustrăgându-se de la serviciul militar şi dezertori de război,
care s-au refugiat în Iugoslavia; iar la sfârşit, odată reveniţi acasă, să-i afle, ca slujbaşi ai statului
român, pe aceiaşi jandarmi şi ofiţeri care i-au prigonit atât de crunt în cursul războiului. În prima
perioadă s-a iscat un moment al actelor de răzbunare, soldate cu câţiva ucişi dintre jandarmi.230
În rapoartele Inspectoratului de jandarmi de la Timişoara, referitoare la situaţia
din judeţele Timiş-Torontal şi Caraş, apar menţionate o serie de crime şi alte fărădelegi care sunt
puse pe seama „partizanilor sârbi”, cel mai frecvent şi prin concursul ostaşilor sovietici . La 1
octombrie 1944 partizanii cu sprijinul militarilor sovietici l-au reţinut şi apoi împuşcat pe şeful
postului de jandarmi din comuna Giulvăz Alexandru Mateiciuc iar apoi s-au refugiat peste
graniţă, în Iugoslavia.231 În aceeaşi lună şi tot partizanii sârbi l-au ucis pe şeful postului din
Sâmpetru Mare Andrei Costache, întrucât acesta se dovedise excesiv de zelos în prinderea şi
reprimarea dezertorilor din Armata română pe vremea războiului anti-sovietic. În aceeaşi
localitate a fost ucis la 8 decembrie de către partizani sârbi şi ostaşi sovietici sergentul de
jandarmi Ion Flore(a); făptaşii l-au şi prădat, dispărând apoi fără urmă. 232 În afară de asemenea
crime s-a produs şi atacuri împotriva posturilor de jandarmi, dezarmarea jandarmilor.
Autorităţile române i-au învinuit pe partizani şi pe unii militari sovietici şi de numeroase jafuri,
distrugerea bunurilor, fapte de violenţă săvârşite asupra românilor, germanilor şi maghiarilor,
violuri şi răspândirea de zvonuri privind alipirea părţilor din Banatul românesc la Iugoslavia.
Şi în părţile Clisurii bănăţene (Dunării) tot în aceeaşi vreme a fost observată o
activitate susţinută a acestor „partizani sârbi”. Mai ales după ce a fost eliberat Belgradul [la 20
documente...), Vršac – Timişoara, 2004, nr. 11, p. 87 – 97; nr.12, p. 98 – 109.
228
M. Milin, Baragan Srba u Rumuniji..., p. 511; P. Stojanov, op. cit., p. 73
229
M. Milin, A. Milin, op. cit., Studiul introductiv Titoismul la graniţa româno – iugoslavă, p. 23 - 26
230
Ibidem.
231
Ibidem, , nr. 1, p. 72.
232
Ibidem.

323
octombrie 1944 n. n.], începând din noiembrie şi-a făcut apariţia un număr mai mare de sârbi
bine înarmaţi [de fapt, erau localnici, care s-au constituit într-o gardă de apărare, cu însemne
sârbeşti n. n.] care şi-au desfăşurat acţiunile la Moldova Veche, Belobreşca, Socol, Câmpia şi
Zlatiţa, localităţi cu o populaţie compactă şi majoritar sârbească. Prin aceste sate aşa-zişii
partizani , cu precădere dezertori din Armata română, reveniţi în ţară de peste graniţă, s-au pornit
să-i terorizeze pe români, nemţi, sârbii care nu li s-au alărturat precum şi pe reprezentanţii locali
ai puterii de stat. Organele Jandarmeriei române susţineau că acesti „partizani sârbi”, beneficiind
şi de concursul populaţiei locale sârbeşti, au început să-şi organizeze o administraţie, o poliţie şi
alte servicii, conform indicaţiilor primite de la Biserica Albă; respectivele localităţi au luat
denumiri sârbeşti iar în raporturile oficiale se utiliza doar limba sârbă. 233 O asemenea situaţie a
durat în satele sârbeşti doar câteva zile întrucât Jandarmeria română, armata şi grănicerii au
reuşit să dezarmeze o parte a acestor forţe, iar restul să-i alunge peste graniţă, în Iugoslavia. Şi
totuşi, în ianuarie 1945, partizanii sârbi, în număr însemnat, şi-au făcut din nou apariţia pe
teritoriul localităţii Moldova Veche cât şi într-o serie de alte sate sârbeşti din clisură.
Fapt este că grupele şi cetele respective au pătruns în România din Iugoslavia
precum şi constatarea zvonurilor despre tendinţele sârbilor din România de alipire la Iugoslavia,
au provocat la Autorităţile de la Bucureşti o mai mare atenţie şi îngrijorare decât uciderea
jandarmilor şi agresarea posturilor. Organele Siguranţei naţionale române atrăgeau atenţia de la
Bucureşti că ideea despre însuşirea unei părţi din Banatul românesc de către Iugoslavia era larg
popularizată în Iugoslavia, la toate nivelele oficialităţilor. Conform aceleiaşi surse, din februarie
1945, deja s-au gândit să dea Timişoarei numele de „Titovgrad” iar aceiaşi cugetau mai depatre
la ideea ca oraşul să devină reşedinţa Voivodinei sârbeşti. 234 Acelaşi Serviciu central deţinea
informaţii despre zvonuri care circulau în cercuri apropiate Reprezentanţei diplomatice iugoslave
de la Bucureşti, privind intenţiile Iugoslaviei la viitoarea conferinţă de pace, de a afişa pretenţii
teritoriale în dauna României. Conform aceleiaşi surse Jugoslavia intenţiona să-şi sprijine
aserţiunea pe faptul că România a dat liber de trecere trupelor germane peste teritoriul său, până
în Bulgaria, de unde a fosat apoi atacată Iugoslavia; precum şi pe faptul că Aviaţia germană
deţinea baze în România, de unde, pe traseul Timişoara – Deta – Stamora-Moraviţa au fost
bombardate Belgradul şi alte obiective din Iugoslavia. În consecinţă, teritoriul asupra căruia se
presupunea că ar emite pretenţii Iugoslavia cuprindea oraşul Timişoara şi zona Reşiţei 235 Cât de
vigilente şi îngrijorate s-au arătat autorităţile române faţă de aceste prezumtive zvonuri despre
intenţiile de reunire ale Banatului la Iugoslavia, vorbeşte şi faptul că Bucureştiul s-a dovedit
interesat şi de ştirea cu privire la constituirea Comitetului panslav de la Belgrad, cu atât mai mult
cu cât acest organism era pe atunci în deplin acord cu vederile lui Tito şi ale lui Stalin.236
În acelaşi sens erau preocupate autorităţile române şi de acţiunea propagandistică
pe care o desfăşurau prin satele sârbeşti emisari din Iugoslavia, care îndemnau la nesupunere faţă
de autorităţi, calificate drept „fasciste”. Cel mai elocvent exemplu a fost activitatea unui
locotenent-colonel iugoslav, care a ţinut o serie de discursuri prin catele din Clisura bănăţeană.
La Moldova Veche, în 24 ianuarie 1945, la o adunare convocată de autorităţile locale şi unde a
fost prezent aproape întregul sat, a vorbit învăţătorul localnic despre oprimarea naţională pe care
au suportat-o sârbii din acele ţinuturi în deceniile din urmă. După acesta cuvântul a fost luat de
amintitul ofiţer iugoslav, care a vorbit despre războiul din Iugoslavia, despre victoria dobândită
prin meritele lui Tito şi a cerut apoi din partea sârbilor ca la tot pasul să-i sprijine pe „ruşi”, care
au suferit destule de la nemţi şi aliaţii lor români, cărora nu le vor uita faptele şi din care cauză
nu vor avea nici bunăvoinţă faţă de ei.237 După ce a traversat mai câteva sate sârbeşti, a doua zi
233
Ibidem, p. 71 - 72
234
Ibidem, nr. 2, p. 74. (Raport informativ de la Bucureşti, despre Iugoslavia şi sârbii din Banatul românesc,
februarie 1945)
235
Ibidem, nr. 3, p. 75.
236
Ibidem, nr. 4, p. 76.
237
Ibidem, p. 31 - 32

324
acelaşi ofiţer a convocat o adunare şi la Belobreşca, unde s-a răstit la şeful postului de jandarmi,
chestionându-l despre sârbii arestaţi, atunci când au intenţionat să treacă în Iugoslavia, pentru a
se alătura partizanilor lui Tito. Întrucât respectivul s-a justificat prin ordinele primite, colonelul
lui Tito l-a povăţuit să nu mai asculte de ordinele superiorilor săi, toţi „agenţi de-ai mareşalului
Antonescu” iar sârbilor adunaţi le-a promis că „în scurt timp vor veni ei şi vor face serviciul pe
clisură”.238 Apoi, nestingherit, şi-a continuat drumul, cu maşina, în Iugoslavia.
Acest eveniment va provoca, foarte rapid, o acţiune brutală din partea
Jandarmeriei române împotriva „strajei locale” de la Moldova Veche, în noaptea din 27/ 28
ianuarie 1945. Jandarmii au năvălit în mijlocul festivităţii de Sf. Sava în Casa naţională, şi au
deschis focul din arme automate, rănind trei localnici. Apoi i-au la bătaie pe cei de faţă, au ciuruit
cu rafale portretul lui Tito, au sfâşiat decorurile festive şi au jefuit bunurile Casei comunale. 239 În
continuare s-au repezit prin case, au arestat şi maltratat 18 membri ai strajei locale, care au şi fost
dezarmaţi, maltratându-l inclusiv pe bătrânul preot al locului. 240 După această întâmplare agitaţia
din Clisura bănăţeană s-a potolit vizibil; nu însă şi în împrejurimile Timişoarei, unde la fel a fost
resimţită presiunea agitaţiei pentru alipire la Iugoslavia; aceasta dezvoltată din centrul de la
Vârşeţ, de unde, după sursele româneşti, grupele de agitatori adesea erau direcţionate înspre
localităţile Denta şi Deta.241
Din perspectivă românească evenimentul de la Moldova Veche era tălmăcit ca o
confruntare militară a forţelor române cu miliţia sârbească înarmată care era susţinută de
partizani şi de Armata roşie. Sursele româneşti vorbesc despre activităţile ofiţerilor sovietici şi
ale partizanilor sârbi, care s-au arătat la Moldova Veche agitând deschis în favoarea reunirii la
Iugoslavia. Este evidenţiată în mod special implicarea unui căpitan sovietic, care a ţinut un
discurs în sensul integrării Banatului românesc la Iugoslavia. În cele din urmă, „pentru sprijinul
sârbilor”, în portul Moldova Veche a fost instalată o mică garnizoană sovietică.242
Că agitaţia printre sârbii din România a fost desfăşurată pe un teren prielnic stă
mărturie şi faptul că ideea de unire la Iugoslavia era foarte vie la voluntarii care au trecut într-
acolo graniţa. Aşa se face că în decembrie 1944, cu ocazia constituirii „Consiliului voluntarilor
sârbi din Clisura bănăţeană şi Iugoslavia” de la Biserica Albă, în frunte cu Bogdan Despotovici
( fratele decedatului partizan Jarko Despotovici), a fost deschis exprimată dorinţa
consiliului...,,care va milita pentru alipirea clisurei noastre la Iugoslavia democrată şi
federativă.”243 Aceeaşi idee a apărut şi în cursul discuţiilor ministrului iugoslav de afaceri externe
Ivan Šubašić cu delegaţia FAS din România, la 26 martie 1945, la Belgrad. Delegaţia FAS în
frunte cu Rada Fenlacichi (Fenlački) l-a înştiinţat pe Šubašić despre tratamentul negativ al
autorităţilor române faţă de minoritari şi apoi a făcut cunoscute şi obiectivele FAS. Remarcând că
obiectivele organului antifascist slav din România „din punct de vedere ideologic identice cu
obiectivele Mişcării populare [iugoslave n. n.] de eliberare“, delegaţia timişoreană a evidenţiat şi
faptul că mişcarea din România îşi are „obiectivele şi tendinţele sale“ iar acestea sunt „unirea cu
Iugoslavia a tuturor regiunilor în care trăieşte populaţia de origine slavă iar dacă acest lucru nu
va fi posibil, mutarea acestei populaţii în Iugoslavia.“ 244 Šubašić şi mai cu seamă locţiitorul de
ministru, generalul comunist Vladimir Velebit, s-au arătat principial de acord cu aceste dorinţe

238
Ibidem.
239
ASCG, CK SKJ, XVIII, c. 12/ 57, Elaboratul... p. 57
240?
Ibidem. Vezi şi M. Milin, A. Milin, op. cit., p. 34
241
Ibidem, p. 24
242
Ibidem, nr. 2, p. 75
243
Arhiv Srbije, Beograd, Fond DJ – 125, Odbor Slovena dobrovoljaca Banatske klisure 1945 – 1946 (Consiliul
slavilor voluntari din clisura bănăţeană...), Procesul verbal al primei şedinţe a Consiliului sârbilor voluntari din
clisura bănăţeană în Iugoslavia, 11 decembrie 1944, p. 1
244
M. Milin, A. Milin, op. cit., nr. 7, p. 82; Arhiv SSIP(Savezni sekretarijat za nostrane poslove – Secretariatul
federal pentru afaceri externe), Beograd, Fond „Politička arhiva“, 1945, f. 27/ 20, cota 0183. Înştiinţare, Vizita
delegaţiei „iugoslavilor” din România la ministrul Ivan Šubašić (copie)

325
ale sârbilor din România iar Velebit i-a şi asigurat că „în această luptă ei nu vor fi singuri căci
alături de le va sta intreaga nouă Iugoslavie, naţional-eliberatoare.” 245La solicitarea delegaţiei i-
au fost transmise şi directive, de continuare a muncii sale: să persevereze, mai departe, cu toate
mijloacele, dar în acelaşi timp să se şi ferească de „complicaţii cu românii”, să nu acţioneze în
detrimentul noii democraţii din România, niciunde să nu se manifeste deschis despre problemele
unirii, să aibă grijă de comunitatea slavă şi „să fie pregătiţi pentru orice alte acţiuni la momentul
favorabil.”246 În cursul amintitelor discuţii delegaţia a insistat asupra faptului că unirea „era
punctul principal al programului ei”, deşi admitea faptul că, în acel moment, o asemenea lozincă
ar fi de natură să pericliteze elementele democratice româneşti şi să dea „apa la
moară” ...”fasciştilor” români şi legionarilor şi atitudinii lor duşmănoase. La urmă, au fost
povăţuiţi să stea deoparte de orice complicaţii de natură să dăuneze „cauzei noastre” iar munca
desfăşurată în această privinţă să fie prin „canale şi modalităţi care sunt inaccesibile opiniei
româneşti şi cu precădere autorităţilor române.”247
Culminaţia nereceptivităţii şi a suspiciunilor autorităţilor române faţă de
minoritatea naţională sârbă a fost declanşată prin intenţia FAS de a-şi ţine congresul său la
Timişoara, în debutul lui mai 1945. Ideea a încolţit de la organizaţia de tineret a FAS şi
publicaţia acesteia „Omladinska pravda” („Dreptatea tineretului”), care aveau de gând să
întrunească un congres al tineretului atnifascist sârb. Iniţiativa a prins curând viaţă şi prin satele
sârbeşti, cu sprijin deschis şi din partea partizanilor iugoslavi care se plimbau în voie prin
Timişoara şi împrejurimi, şi a sporit până la gândul ţinerii unui congres general, al tuturor
reprezentanţelor FAS.248 [În acel moment reunea cam 12000 de membri n. n.]. Principalii
iniţiatori au fost Pavle Stojanov, preşedintele organizaţiei de tineret (şi membru al delegaţiei FAS
care fusese la Belgrad în martie) şi Borislav Popovici, avocat din Timişoara.
După consemnările lui Stojanov249 congresul urma să se desfăşoare în incinta
cazarmei „Transilvania” din centrul Timişorii (Cetate), unde erau adăpostiţi soldaţi sovietici
răniţi; prin urmare, un teritoriu al Armatei roşii. Se obţinuse inclusiv acordul Comenduirii
armatei roşii de la Timişoara. Planul, de a se ţine congresul în cazarmă şi sub patronajul Armatei
roşii, Stojanov l-a explicat prin nevoia resimţită de a fi preîntâmpinate „excesele” pe care le
puteau înfăptui organele militare şi poliţieneşti ale Regatului României „în care predomina încă
elementul fascist.”250 Ordinea de zi a congresului prevedea următoarele puncte: 1. Referatul
despre mişcarea de eliberare naţională şi participarea slavilor din România, 2. Despre problema
naţională la slavii din România, 3. Raport despre activitatea FAS din România, 4. Discuţii şi 5.
Alegerea Conducerii centrale şi a comisiei de control. 251 Conform ordinii de zi a congresului
avansate se profila, indubitabil, şi scopul acestuia: lupta pentru drepturile naţionale şi deplina
egalitate a sârbilor şi a celorlalţi slavi, într-o Românie democratică. O primă circulară, din 9
aprilie, aminteşte ca scop manifestarea frăţiei şi unităţii tinerilor „în lupta comună pentru
dorinţele şi drepturile popoarelor noastre.”252 Circulara cea de-a doua vorbeşte despre
„modalităţile pentru o cât mai strânsă şi cât mai efectivă colaborare a popoarelor noastre cu
democraţia română în scopul democratizării ţării...”253 Oficiosul „Pravda”, în editorialul său din
29 aprilie menţiona că viitorul congres trebuia să fie „expresia dorinţelor întregii comunităţi
slave din România şi să înfăptuiască o puternică şi sinceră fraternitate cu toate forţele progresiste

245
M. Milin, A. Milin, op. cit., p. 83
246
Ibidem.
247
Ibidem.
248
Ibidem, p. 36
249
P. Stojanov, op. cit., p. 76
250
Ibidem.
251
Ibidem, p. 77; B. Petranović, op. cit., p. 114 - 115
252
M. Milin, A. Milin, op. cit., p. 37
253
Ibidem.

326
şi democratice din România.”254
Înştiinţarea despre viitorul congres al FAS din România, adresată (sub semnătura
lui Mile Jankov) Comitetului central al Partidului comunist iugoslav, din 21 aprilie, vorbea
despre ţelurile acestuia, subestimând însă „problema drepturilor naţionale ale slavilor din
România” ca principală motivaţie a convocării lui.255 Acelaşi text argumenta însă mult mai larg
cel de-al doilea punct al ordinii de zi, care trebuia să abordeze problema naţională şi viaţa
slavilor în România, să evidenţieze libertatea naţionalităţilor în corelaţie cu democratizarea ţării,
nefiind de fel loc „pentru revendicări de separare sau reunire.” 256 Deja la 22 aprilie autorului i s-a
şi răspuns, dându-i-se şi instrucţiuni de urmat, prin Ministerul apărării, respectiv prin OZN-a. În
răspunsul oficialităţii iugoslave cu atribuţii de securitate, în fruntea căreia stătea, pe
atunci „ omul nr. 2” din Iugoslavia Aleksandar Ranković, se acreditează părerea că este în
discuţie o problemă importantă (serioasă) căci, după cunoştinţa organelor, majoritatea
populaţiei slave din vestul României era dornică de reunire cu Iugoslavia şi acea lume va
solicita de la aşteptatul congres un răspuns limpede la această problemă. Opinia organului
iugoslav era că trebuia evaluat „dacă în situaţia de astăzi ar fi cu adevărat necesar şi drept să se
convoace congresul şi ca această problemă să fie aşezată pe ordinea de zi.” 257 Dacă se ajunge la
concluzia că este neoportun congresul, sfatul era ca să fie ori amânat ori transformat în
altceva; dacă se evaluează că trebuie totuşi să se ţină, atunci „trebuia acordat întregul sprijin în
sensul unei direcţii politice corecte, încât relaţiile noastre cu România să nu se deterioreze fără de
nevoie.”258 Pe marginea documentului este adăugat, cu mâna lui Ranković, „totuşi,
congresul trebuie ţinut...”. O asemenea poziţie este în totală contradicţie cu ceea ce a auzit
delegaţia minoritară din România cu o lună înainte din partea ministrului Šubašić şi a generalului
Velebit. Schimbarea poziţiei autorităţilor iugoslave faţă de aspiraţiile unioniste cu ţara mamă ale
sârbilor din România ar fi putut fi o consecinţă a şederii lui Tito la Moscova, între 5 şi 217 aprilie
1945, tocmai în vremea pregătirilor pentru congresul FAS. În cursul acelei vizite Tito a fost,
probabil, înştiinţat despre schimbarea poziţiei sovietice în această problemă, foate probabil în
legătură şi cu formarea Guvernului dr. Petru Groza din 5 martie 1945, unde rolul hotărâtor l-au
avut comuniştii şi căruia URSS i-a garantat integritatea teritorială.
Şi cercetările colegului Miodrag Milin, până la urmă, indică asupra faptului că în
niciun document oficial legat de pregătirea congresului, cu niciun cuvânt, nu se pomeneşte
problema Banatului ori schimbarea în vreun fel a graniţei ci, exclusiv, este voprba de procesul
democratizării României şi necesitatea resimţită ca minorităţile să ia parte activă la acesta. 259
Totuşi, congresul FAS de la Timişoara, deja convocat, va fi oprit, urmare a deciziei Comisiei
interaliate de control de la Timişoara [de fapt, de la Bucureşti, n. n.], respectiv prin decizia
şefului ei [de fapt, emisarul comisiei la Timişoara], maiorul Pundik. Aceastei interdicţii pentru
congresul FAS după toate aparenţele i-a precedat o acţiune dramatică a autorităţilor române,
speriate de zvonurile despre existenţa unui scop ascuns al congresului, adică votarea unei
rezoluţii privind alipirea Banatului românesc la Iugoslavia, cu toate că nici ordinea de zi şi nici
orice alt document oficial legat de pregătirea evenimentului nu prevesteau nimic de această
natură.
După părerea lui Pavle Stojanov sursa acelor zvonuri era chiar Rada Fenlački,
preşedintele FAS şi, de asemenea, membru al delegaţiei care a călătorit la Belgrad la finele lunii
martie 1945. Acesta a fost acuzat de Stojanov că, susţinut de şeful PCR pentru Timişoara Ilie
Drăgan, despre care afirma că fusese membru antebelic al Gărzii de fier, şi de Mirko Jivcovici,
despre care iarăşi susţinea că a fost în cursul războiului simpatizant şi susţinător al mişcării
254
ASCG, CK SKJ, XVIII, c. 12/ 57, Elaboratul…, p. 47
255
B. Petranović, op. cit., p. 114
256
Ibidem, p. 115
257
Ibidem.
258
Ibidem.
259
M. Milin, A. Milin, op. cit., p. 37

327
monarhiste a lui Draža Mihajlović (fie vorba, acelaşi lucru l-a susţinut şi despre Fenlački însuşi),
ar fi reuşit să convingă şi autorităţile române că ţinera congresului ar avea drept scop, de fapt,
votarea rezoluţiei prin care se cerea alipirea Banatului la Iugoslavia şi că însuşi congresul ar fi
organizat de „elemente şoviniste” şi „oamenii lui Draža”.260 Oficial, funcţionarul de la Timişoara
al Comisiei interaliate maiorul Pundik a justificat interdicţia, decisă în 4 mai dar anunţată abia în
seara de zilei de 7, prin faptul că FAS nu era înregistrat ca o organizaţie politică iar nici
congresul ca atare n-ar fi fost anunţat corespunzător, ceea ce era adevărat. 261 În mod neoficial, ca
argument pentru stoparea congresului vine şi faptul că şeful diplomaţiei de la Moscova Molotov
a garantat integritatea României.262
Mulţumită invitaţiei la congres, adresate primarului Timişoarei Traian Novac,
păstrată, putem şti şi ce fel de zvonuri au ajuns până la autorităţile române în preajma interzicerii
acestuia. Pe reversul invitaţiei Novac a consemnat că la timp fusese înştiinţat despre faptul că
fusese prevăzut ca din Iugoslavia la congres să sosească delegaţi înarmaţi care să ocupe
Timişoara şi tot Banatul românesc.263 Din aceeaşi sursă aflăm şi ce măsuri a luat în continuare:
din partea preşedintelui guvernului Petru Groza a solicitat, prin telefon, să fie de urgenţă
contactată Comenduirea rusească [impropriu; de fapt este vorba de contactarea generalului
Vinogradov, reprezentantul sovietic al Comisiei interaliate în România şi, într-un fel, autoritatea
supremă pe atunci în ţară la noi. Obs. M. M.] de la Bucureşti şi să ceară interzicerea congresului.
Groza l-a şi înştiinţat, curând, despre reuşita de a obţine interzicerea. 264 Maiorul Pundik a fost,
prin urmare, doar executantul hotărârii aduse la un nivel mai înalt.
Interzicerea congresului de către Comisia interaliată de control de la Timişoara,
respectiv de către sovietici, care în acea vreme aveau un cuvânt hotărâtor în România, a
beneficiat şi de susţinerea PCR care, nici atunci şi cu atât mai puţin mai târziu, nu a avut o
poziţie binevoitoare faţă de comunitatea minoritară sârbă din Banat. În rândurile partidului
„frăţesc“ iugoslav se aprecia că o asemenea stare de lucruri era consecinţa lipsei de maturitate
politică în munca de teren din partea conducătorilor PCR , care „nu şi-au însuşit încă
corespunzător ideologia de partid ci sunt şi în continuare purtători ai convingerilor din viaţa lor
politică anterioară“ şi doar aşa au putut vedea în „conduita naţională, politică şi culturală
corectă“ a minorităţii sârbe un pericol „la adresa României, a graniţelor României ş. a.“. 265 O
confirmare a unei asemenea evaluări a stării dinăuntrul PCR ne poate aduce şi constatarea că,
aproape simultan cu interzicerea congresului, în baza directivelor PCR s-a dispus reorganizarea
FAS şi cu aceasta, în fapt, a luat sfârşit şi viaţa acestuia ca organizaţie politică. 266 În lunile ce-au
urmat, FAS s-a dezvoltat în Uniunea asociaţiilor culturale democrate slave din România
(UACDSR), organizaţie văduvită de amprente politice. Poziţia cu privire la necesitatea
260
P. Stojanov, op. cit., p. 77 – 78. [Cartea lui Stojanov, scrisă de omul supărat pe toată lumea, cu multă fiere însă
fără discernământ pe măsură, e şi o imagine indirectă a insatisfacţiei personale, pentru modul cum au evoluat
lucrurile cu minoritarii săi de acasă dar şi cu destinul său propriu, de refugiat politic. Obs. M. Milin]
261
Ibidem.
262
M. Milin, A. Milin, op. cit., p. 37
263
Ibidem, nr. 8, p. 84. [Pentru cititorul român facem precizarea că autorul a utilizat ediţia publicată în Serbia a
sursei citate. În ediţia românească, documentul la care se face referire se află reprodus pe paginile 78 – 79. Spre
deplină edificare şi a elimina posibilele confuzii interpretative, reproducem de faţă şi amintitele adnotări ale lui
Traian Novac: „Cu ocazia acestui congres a fost programată şi intrarea “delegaţilor”din Banatul iugoslav,
înarmaţi p.(entru) a ocupa oraşul Timişoara şi restul Banatului românesc; am aflat la timp această mârşăvie şi cu
concursul dr.-ului Petru Groza, căruia i-am cerut telephonic să intervie de urgenţă pe lângă Comandamentul
rusesc din Bucureşti, ca acest congres să fie interzis, mi s-a comunicat apoi tot de (către) dr. Groza, în calitate de
preşedinte al Consiliului, că i-a reuşit să obţină interzicerea; aşa şi cu trimiterea la frontieră a armatei şi
jandarmeriei noastre am salvat Banatul de agresiunea contemplată de sârbi!...”. Folosim prilejul de a mulţumi,
încă odată, colegului conf. dr. Vasile Rămneanţu pentru gestul său amabil şi de mare preţ, de a ne pune la dispoziţie
spre publicare acest important document. M. Milin]
264
Ibidem.
265
ASCG, CK SKJ, Comisia de relaţii internaţionale (IX), nr. 107/ II, Raport despre activitatea PCR, p. 16
266
M. Milin, A. Milin, op. cit., p. 38

328
dezintegrării FAS „ca şi organizaţie politică“ şi înfiinţarea pe temeiul acesteia a unei noi
organizaţii „cultural-educative“ a fost împărtăşită şi de sovietici: la întâlnirea reprezentantului
iugoslav la Bucureşti Grulović, a delegaţilor FAS care au venit de la Timişoara, cu un consilier al
Ambasadei sovietice la Bucureşti (Korş), s-a adus cu tărie la cunoştinţă asupra acestui fapt. 267 În
acest fel a încetat să mai existe organizaţia politică a sârbilor din România, care au fost în
continuare îndrumaţi spre un angajament în partidele democratice româneşti, în felul acesta şi
dându-li-se de înţeles că rămân în hotarele României.
Sosirea Armatei roşii pe malul românesc al Dunării unde sârbii trăiau în
comunităţi compacte a renăscut ideea alipirii acelor ţinuturi la Iugoslavia. Implicarea sporadică a
ofiţerilor şi soldaţilor sovietici în acţiunile răzbunătoare ale sârbilor şi în ştirbirea din partea lor a
autorităţii instituţiilor de stat româneşti, deşi probabil aceasta s-a redus la unele cazuri izolate, a
contribuit la acreditarea în rândul unei părţi a minoritarilor a convingerii că în acest sens există şi
un suport din partea sovieticilor, a noilor stăpâni asupra situaţiei din România. Eliberararea
Belgradului şi instaurarea noilor autorităţi iugoslave a marcat în acelaşi timp şi începutul unei
acţiuni propagandistice (de care nu au fost străini nici unii aparţinători de Armata roşie) care, în
cele din urmă a declanşat şi acţiunea armată din autorităţilor române. Iar încercarea de a se
organiza congresul Frontului antifascist slav la începutul lunii mai 1945 a arătat doar că între
timp s-a ajuns la o schimbare a poziţiilor din partea autorităţilor iugoslave şi a sovieticilor, foarte
probabil în cursul vizitei la Moscova a lui Josip Broz Tito (5 – 17 aprilie) şi în corelaţie cu
formarea guvernului dr. Petru Groza în România (la 5 martie), căruia USRR i-a garantat
integritatea teritorială. Deşi nu avem dovezi că acest congres urma să iniţieze vreo acţiune vizând
reunirea vreunei părţi din Banatul românesc la Iugoslavia, preţul final al „jocului” cu ideea
aceasta l-au plătit sârbii din România care, în perioada ce a urmat, a confruntărilor cu Biroul
informativ şi ca o revanşă (răzbunare) sui-generis a autorităţilor române, au suferit deportarea
masivă în pustiurile Bărăganului [şi la fel de masiva prigoană politică, n. n.].
(A. Milin, M. Milin, 2010)

ФОТОГРАФИЈЕ

БИВШИХ ПОЛИТИЧКИХ ЗАТВОРЕНИКА СРБА

267
Ibidem, nr. 9, p. 86

329
 FOTOGRAFII

ALE FOŞTILOR DEŢINUŢI POLITICI SÂRBI

330
 Laza Adamov Radivoi Fenlacichi

Лаза Адамов Радивој Фенлачки

Jarco Albu

Жарко Албу

Svetomir Bogdanov Jarco Borici

331
 Светомир Богданов Жарко Борић

Vasa Braşovan Neboişa Bugarschi

Васа Брашован Небојша Бугарски

Stevan Bugarschi Sovra Draghici

332
Стеван Бугарски Совра Драгић

Svetozar Florin Pera Giurgev

Светозар Флорин Петар Ђурђев

333
 Jivco Ilin Liubomir Golub
Живко Илин Љубомир Голуб

Dobrivoi Iovanovici Nicola Iovanovici

Добривој Јовановић Никола Јовановић

Vitomir Chelici Protоpopul Milan Nicolici

Витомир Келић Прота Милан Николић

334
Mateia Chicescul Jivota Costici

Матеја Кићескул Живота Костић

Borislav Cârstici Vladimir Crstin

Борислав Крстић Владимир Крстин

335
 Steva Lepoiev Boşco Laţici

Стева Лепојев Бошко Лацић

Draga Lazici Iova Lazici

Драга Лазић Јова Лазић

336
 Jiva Popovici Mihailo - Mişa Marin

Жива Поповић Михајло – Миша Марин

Milutin Manoilovici Duşan Mateievici

Милутин Манојловић Душан Матејевић

337
 Alexandru Mihailov, la eliberare Alexandru şi fiul, Ţvetco Mihailov

Александар Михајлов, након робије Александар Михајлов и син му, Цветко, касније

Slavco Milin Pera Miloşev

Славко Милин Пера Милошев

338
 Jiva Mircov Zoraida Draghinov (Bogosav)

Жива Мирков Зорајида Драгинов (Богосав)

Duşan Mişcovici Jiva Mişcovici

Душан Мишковић Жива Мишковић

339
 Liubinca Neţin - Ifrim Angelco Peiovici

Љубинка Нецин – Ифрим Анђелко Пејовић

Lazar Nicolin Milutin Nicolin

Лазар Николин Милутин Николин

340
Stevan Nicolin Velimir Nicolin

Стеван Николин Велимир Николин

Stevan Panin Jiva Paşici

Стеван Панин Жива Пашић

341
 Borivoi Popovici

Боривој Поповић

Toşa Rosici Miloş Todorov

Тоша Росић Милош Тодоров

342
 Miladin Silin Ivan Stoianov

Миладин Силин Иван Стојанов

Liuba Stoianov Tomislav Stoianov

Љуба Стојанов Томислав Стојанов

343
 Gheorghe Stoianovici Milivoi Stoianovici

Ђорђе Стојановић Миливој Стојановић

Periţa Todorov Bogoliub Pisarov

Перица Тодоров Богољуб Писаров

344
 Slavoliub Todorov Goico Vucmirovici

Славољуб Тодоров Гојко Вукмировић

Vidosava Nedici Radosav Panici

Видосава Недић Радосав Панић

345
 Nicola Radosavlievici Svetomir Radosavlievici

Никола Радосављевић Светомир Радосављевић

Iovan Petrov Milivoi-Mila Roikov

Јован Петров Миливој – Мила Ројков

346
 Aleksandra Coicici Emilia Cradigacea

Александра Којичић Емилија Крадигаћа

Ivan Vasiliev Toma Stoişici

347
 Иван Васиљев Тома Стојишић

Bojidar Stanoievici cu soţia Svetozar Bojin

Божидар Станојевић са супругом Светозар Божин

Radoje Lukin Şolmoşan Laza

Радоје Лукин Лаза Шољмошан

348
 Milorad Ilici Pera Perinaţ

Милорад Илић Пера Перинац

Protopop Milorad Ilici cu soţia Gordana Duşan Dabici

(fiica protopopului Milan Nikolici) Душан Дабић
Прота Милорад Илић са супругом Горданом
(ћерком проте Милана Николића)

349
Ioţa Perinaţ Milan Perinaţ (Beli) Pera Perinaţ şi Steva Perinaţ
Јоца Перинац Милан Перинац (Бели) Пера Перинац и
Стева Перинац

Paznici de la închisoarea Cavnic (în mijloc sus Pera Stoişin, care i-a ajutat pe sătenii săi din
Saravale în transmiterea de ştiri către familii)
Чувари затвора у Кавнику (на среди стоји Пера Стојишин који је помогао својим
сељанима из Сараволе да пренесу вести породицама)

350
Crucea comemorativă înălţată pe locul unde au fost executaţi militanţii cei mai de seamă ai
Rezistenţei anticomuniste din Banat (1949) Timişoara – Pădurea Verde. Printre cei
executaţi: sârbul Gheorghe Popovici.

Место где је био стрељан и Ђура Поповић. Зeлена шума - Темишвар

351
 Gheorghe Popovici, militant anticomunist, condamnat la muncă silnică pe viaţă.

Ђура Поповић, осуђен на доживотни присилан рад.

352
 Diploma de cetăţean de onoare al Municipiului Timişoara

Почасна повеља додељења посмртно антикомунистичком страдалнику

353
 Închisoarea Jilava - intrare

Затвор Жилава - улаз

Jilava – curtea interioară

Жилава – унутрашње двориште

354
 Închisoarea muzeu Sighet (Sighetul Marmaţiei)

Затвор – музеј Сигет (Sighetul Marmaţiei)

Curtea interioară a închisorii Sighet. Grup statuar comemorativ

Вајарско спомен-обележије

355
 Interiorul închisorii cu celule Zeghe şi lanţuri de închisoare

Затворски ентеријер са ћелијама Робијашко одело и ланци

Închisoarea Cavnic

Затвор Кавник

356
 Închisori, lagăre de muncă forţată, şantiere-închisori în România

Затвори, логори присилног рада, затворска градилишта у Румунији

357
 ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИЦИ: БИОГРАФИЈЕ

DEŢINUŢII POLITICI SÂRBI: SECVENŢE BIOGRAFICE

Oсновни извор података: Fişe matricole penale (www.crimelecomunismului.ro/fise

detinuti_politici, site-ul Institutului de Investigare a Crimelor Comunismului şi Memoria
Exilului Românesc - IICCMER)

АДАМОВ ЛАЗАР, рођен 17. јануара 1909. год. у месту Кетфељ општина
Варјаш, жупанија Тимиш. Основну школу завршава у Великом Сенмиклушу, а
Учитељску школу у Вршцу, 1931. године. Учитељевао у Великом Сенпетру (1932/33),
Српском Сенмартону (1933/34), Фењу (1934/39) и Темишвару – Мехали (1938-1948).
Мобилисан је 1940. год.
После другог светског рата афирмисао се као заговорник преображаја српских
вероисповедних школа у државне школе. Почев с априлом месецом 1946. постаје учитељ
у државној школи, а исте године наименован за инспектора школа са српским наставним
језиком. Био је члан Румунске радничке партије.
Активисао је у Савезу словенских културно-демократских удружења; учествовао
је, као члан омладинских бригада, у изградњи железничке пруге Шамац-Сарајево. Године
1947. изабран је за члана Руководећег савета листа ,,Правда'''. У периоду 1948 – 1950.
предавао је српски језик у Српској гимназији у Темишвару.
Осуђен је као титоиста за велеиздају на доживотни присилан рад (потписао је
уговор са УДБ-ом да им доставља информације). Почетак издржавања казне: 08.06.1950. а
ослобођен је 19.12.1955, према Декрету 535/ 1955, када је помилован. Био је у затворима у
Темишвару, Жилави, Ајуду, Питершту и у другима. По ослобоћењу из затвора живео је у
Темишвару (Мехали), где је и умро 21.03.1981. (Извор података: Стеван Бугарски и
Љубомир Степанов, Срби у Темишвару - Мехала, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2008,
и горе наведена сигнатура).

АДАМОВ МИЛОРАД, рођен је 08.12.1918. у Кикинди, Југославоја, југословенски

држављанин, по занимању млинар.
Био је осуђен на 25 година затвора присилног рада, као титоиста – илегалан прелаз
преко границе са Југославојом – и шпијунажу, према члану 267 Кривичног закона.
Почетак издржавања казне 29.09.1948. а ослобођен је 26.10. 1955. према Декрету
421/1955. када је помилован. Прошао је кроз затворе Марђињењ, Колонија Нистру, Ајуд,
Питешт.

АДАМОВИЋ МИЛА, рођена је 1923. године у Великом Семиклушу.

Основну школу, прва четири разреда завршава у родном месту, исто ту наставља нижу
гимназију још четири разреда, затим вишу гимназију, а матуру полаже у Темишвару.
Уписује Факултет Медицине у Темишвару. По занимању – лекар. Осуђена као
титоисткиња , после Резолуције Информбироа , изгнана је из Румуније, пошто је њен отац
био југословенски држављанин.
(Извор података: Лепојев Стеван, родом из В. Сенмиклша, бивши политички
затвореник, који живи у Букурешту.)

АДНАЂ ЈЕЗДИМИР (син Аднађ Новака), рођен 31.05.1929. у Великом Сенпетру,

358
са истим сталним боравком. По занимању био је ратар. Осуђен је од Војног Суда у
Букурешту на 5 година поправног затвора, (сумња се да је растурао титоистичке
брошуре). Почетак казне 09.03.1950. а ослобођен је 07.03.1955. по истеку рочишта.
Одлежао је у затворима у Жилави, Ајуду, Поарта Алба.

АДНАЂ МИША, рођен је 09.04.1899. у Великом Сенпетру, рејон Велики

Семиклуш. Супруга Графина исто је из Великог Сенпетра. Имали су три ћерке: Евицу,
Драгицу и Милицу. Био је политички затворен и осуђен у Араду. Разлог је био тај што је
делио пропагандни материјал - летке (то после Резолуције Информбироа јула 1948. и
ухапшен вероватно у току 1950. године - п.а.).
После изласка из затвора породица му је била однешена у Бараган, придружио се
њима. Тамо је радио као ветеринар познавао је добро посао ветеринара. Када су дошли
назад из Барагана живели су у властитој кући све до смрти. Миша Аднађ умро је 09.
јануара 1985. године у Сенпетру где је и сахрањен.
Податке принела унука му Даница Пелајић, забавиља у В. Сенпетру, Миличина
ћерка.

АДНАЂ НОВАК (НОВА), рођен 16.10.1903. у Великом Сенпетру, са истим

сталним боравком. По занимању био је ратар. Осуђен је од Војног суда у Букурешту на 10
година поправног затвора на основу члана 325 Кривичног закона и Декрета – закона
856/1938. пошто је ширио титоистичку пропаганду. Почетак казне 09.03.1950. и
ослобођен је 16.12.1955. на основу Декрета 535/1955 Президјума Велике народне
скупштине, када је помилован. Одлежао је у затворима у Ајуду, Поарта Алба, Жилави.

АЋИМОВ ИВАН, рођен 05.06.1894. у Чанаду, тимишка жупанија, са сталним

боравком у кући број 278. Занимање: ратар. Био је члан Румунске радничке партије.
Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 8 година тешког затвора, за злочин велеиздаје
(године 1949. имао је везе са неким особама из Југославије). Почетак издржавања казне:
01.08.1950. и ослобођен је 17.12.1955. на основу Декрета 535/1955, када је био помилован.
Одлежао је у затворима у Темишвару, Жилави, Герли, Питешту.

АЛБУ ЖАРКО, рођен 23.02.1929. у Соки, рајон Дета, са сталним боравком у

Темишвару ул. Карл Маркс бр. 8. Занимање: возач. Када је био ухапшен био је члан
Комунистичке партије Румуније, после Радничке партије Румуније и члан Удружења
радничке омладине. Притворен је потерницом бр. 118/30.07.1952. издатом од Војног
тужилаштва у Темишвару због роварења против друштвеног уређења према члану 209
Кривичног закона (знао је за једног бегунца који је био праћен и није га пријавио).
Осуђен је од Војног суда у Темишвару на 3 године и 6 месеци затвора због роварења.
Датум почетка издржавања казне 31.07.1952. и ослобођен је 07.10.1955. када је био
помилован на основу Декрета 421/1955 Президјума Велике народне скупштине. Одлежао
је у затворима у Темишвару, Радна формација 0680, Онешту, Ајуду.
(И види у књизи разговор са њим)

АЛЕКСИЋ МИЛАН, рођен је 18.12.1927. у месту Руска из Југославије, са

сталним боравком у Вршцу, југословенски држављанин. По занимању – чиновник.
Интерниран је по налогу Војног тужилаштва из Букурешта, са потерницом бр. 75/1952.
због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.з. (Прешао је границу из
Југославије у Румунију да би шпијунирао). Осуђен је од Обласног војног суда из
Букурешта на доживотну робију присилног рада. Започео казну 1951. године и ослобођен

359
је 18.10.1955. на основу Декрета 421/1955. Заточеништво провео у затворима у Питешту и
Марђињењу

АМИЖИЋ ВАСА, рођен је 18.08.1903. у Рудни, жупанија Тимиш, са истим

сталним боравком. По занимању – радник у пољопривредном газдинству. Заточен од
стране јединице У.М. 0232 из Темишвара 15.10.1957. и осуђен од Војног суда из
Темишвара на 5 година поправног затвора због хушкања, према члану 209 Кривичног
закона. Започео је казну 14.10.1959. и ослобођен је 04.10.1962. на основу Декрета
772/1962 Државног савета, када је помилован. Провео је заточеништво у затворима у
Темишвару, Араду, Жилави , Герли.
Други лични подаци:
- Из Рудне на други дан Духова 18. јуна 1851. депортован је са супругом и сином
у Бараган, као и многи други његови сељани.
Враћа се 1955. године из Барагана, али не у своје родно село, као остали сељани,
него даље, на принудни боравак за годину дана у Темишвару. Тек после годину дана
враћа се својој кући. Ступа ,,добровољно'' у пољопривредно газдинство села.
Драма овог човека наставља се 1959. године 11. септембра, када је ухапшен.
Осуђен је на 5 година затвора, потом је ослобођен, након завршетка колективизације
пољопривреде у нашој земљи, према Декрету 295/1962. Умро је 1984. године.
( Податке прикупио Бакић Славољуб, учитељ у пензији из Рудне од сина
Амижић Бране)
Друге податке износи његов унук:
- Мој деда, пре него што су га одвели у затвор је радио као пољопривредник у
колективу у селу Рудна. Мој отац и мати исто су радили у колективу. Деда је имао сина
Амижић Бранислава и кћерку Амижић Екатерину. Није водио никакву политику; није био
члан партије; ни пре хапшења, ни после; војно је служио у инфантерији као обични
војник.
Васа Амижић, његов отац је дошао из села Боке (Србија) у Рудну, имао је целу
родбину у Србији и у оно време се дописивао са братићем из села Боке, по имену Жива
Попов, у ствари писао је како живи добро, има своју земљу у Боки; имао је све
пољопривредне машине, исто и стоку ... У то време руководство из села Рудне,
комунисти, председник, секретар и други заједно са полицијом из села су почели да га
прате.
Све комунисти су послали три особе – информаторе увече око 19 часова, две
особе су ушле код Васе Амижића у кућу, то јест да га питају за Југославију да им прича,
један а тај трећи је све слушао напољу поред прозора. То се понављало неколико пута,
три месеца. А мој деда, Васа Амижић, је осетио да га прате. И у јесен дошао је са поља
уморан од посла, легао је у спаваћу собу и ја као мали дечак сам спавао у истој соби. То
је било 15.октобра 1959. око 20 часова, аутомобил Секуритатее је стао поред наше
куће, две особе су ушле у кућу и у собу где је спавао мој деда и секурист је дошао код
деде, код кревета, упалио своју сијалицу, наоружан, метнуо је пиштољ деди на главу и
рекао је да је ухапшен, да устане. Ја, као мало дете, почео сам да плачем од страха.
Претресо му је хаљине и затим целу собу два секуриста су тражили писмо из
Југославије из Боке и затим су рекли деди да иде са њима јер је ухапшен. Рекли су да
понесе суву храну. Ставили су му овчија сира и хлеба у белу торбу. А ми из куће смо
плакали, смо га испратили на улицу али секуристи, две особе, увели су га у ауто, нису нас
манули да га пољубимо, нас су отерали унутра у кућу.
Прво га одвели у Чаково на анкету, сваки дан су га тукли и газили ногама и
затим су га преместили у Темишвар. Шест месеци сваки дан га испитивали, тукли,
газили са ногама, рекли му да призна .

360
 На суду, у Војном суду у Темишвару осудили га на 5 година затвора, од
15.10.1959. до 11.10.1964.
Ослобођен је 04.10.1962. на основу Декрета 772/1962. када је помилован.
Робовао у затворима у Темишвару, Жилави, Герли.
(Доживљајe описао унук Васа Амижић из Темишвара, децембар 2010. године)

АНДРЕЈИЋ ГЕОРГИЈЕ, рођен 15.06.1886. у Петровом Селу, тимишка жупанија.

Друштвено порекло: кулак. Осуђен је на 5 година, због јавног хушкања, јавно се изразио
да овај режим није за сељаке. Заточен је 20.10.1954. и пуштен на слободу 19.09.1955.
Робовао је у затворима у Жилави и Тргу Окна.
Додатни подаци:
Ово вам пишем неколико речи о мом деди,Ђорђу Андреjићу. То је било јако одавно.
Прогласили су га за кулака због његових 14 хектара земље. Догодило се једаред, док је
чувао лубенице, да стане на диван са човеком који је ту радио на трактору и да тако у
причи каже како овај комунизам није за сељака. А тај човек није био обичан тракторист
већ безбедаш. Деду су нам подигли право са њиве и дуго нисмо знали где је. Чуло се као да
је у Темишвар одведен и ништа више. Није се јављао никако, па смо мислили да је умро. И
жалили смо га као покојника. После је дошао дома, само није смео да каже ништа како
је било. Није нам после тога дуго живио.
Унука Невенка Андрејић, Петрово Село бр. 219

АНДРЕЈИЋ ЈОЦА, рођен је 25.04.1889. у Петровом Селу. По занимању био је

ратар. Осуђен је на 7 година поправног затвора због роварења против друштвеног
уређења. Затворен: 10.06.1958. Пуштен је на слободу 14.03.1960, по одредбама Декрета
бр. 79/1960. ВНС и Уредби МС 3051/1960.

АНДРИЋ МИЛЕНКО, рођен 15.08.1929. у насељу Граница у Југославији. По

занимању био је ратар. У моменту хапшења био је активно војно лице. Осуђен је
14.03.1953. на 4 године због илегалног преласка границе и пуштен на слободу 27.11.1955.
Био је затворен у Карансебешу, Жилави и Баја Сприје.

AНДРИЋ ЖИВАН, рођен је 15.04.1925. у насељу Десић у Југославији. По

занимању био је чиновник, а имао је место боравка у општини Михајешт, рејон Рамникул
Влча. Осуђен 27.07.1951. на 8 година поправног затвора због илегалног преласка границе
са НР Румунијом, а пуштен је из затвора 08.09.1955. Одлежао у затворима у Жилави,
Питешту и Марђињењу.

АРСИЋ ВЕЛЕМИР, рођен је 12.12.1922. у насељу Остров у Југославији. По

занимању – ратар. Осуђен је 08.07.1959. на 9 година , због илегалног преласка државне
границе, помилован на основу Декрета 236/1962. и ослобођен 26.05.1963. Одлежао у
затворима у Темишвару, Араду, Герли, Жилави и Питешту.

АНТИЋ ДРАГАН, рођен је 01.08.1934. у Југославији, са сталним боравком

Калник – Решица. Осуђен је због илегалног преласка државне границе према члану 267
Кривичног закона. Започео је казну 27.02.1957. (Други подаци не постоје у његовој
фиши)

АРДЕЉАН МАРКО, из Фења, био је политички затвореник 6 месеци...

Податке пренео: Мирков Жива из Темишвара иначе зет горенаведеног.

361
 АВРАМОВИЋ ЕМИЛ, рођен је 15.05.1909, са сталним боравком у селу Бијанак
бр. 105. По занимању учитељ, а после хапшења - књиговођа. Осуђен је на 12 година
затвора, због хушкања против друштвеног уређења члан 209 Кривичног закона. Почетак
затвора: 06.09.1959. и био ослобођен 31.07.1964. према Декрету 411/1964. када је
помилован, стално место боравка - Забрањ, поред Липове. Одлежао је у затворима у
Араду, Темишвару, Ајуду.

АВРАМОВИЋ НИКОЛА, рођен је 09.06.1903. у Свињици рејон Мехадија. По

занимању-ратар. Био је осуђен на 1 годину поправног затвора, због поседовања оружја и
муниције, а према Декрету 163/1950. Почетак издржавања казне: 12.11.1952. и ослобођен
је 10.10.1953. према одлуци бр. 7012/1953. Суда из Карансебеша.

БАБИЋ ПАНТА, рођен је 1907. године у Банатском Аранђеловцу у Југославији,

југословенски држављанин. По занимању – ратар. Осуђен је због илегалног преласка
државне границе 1948. године. Одлежао је у затворима у Жилави и Герли.

БАБИЋ ТОМА, рођен 07.10.1894. у насељу Тавија де Сус, рејон Шомкуца Маре
(Баја Маре). По занимању – ратар. Осуђен је 22. маја 1956 . због јавног агитовања, на 5
година затвора. Пуштен је на слободу 20. маја 1961. пошто је издржао казну. Био је
заточен у Жилави и Герли.

БАБИЋ НЕДЕЉКО, Југословен... Досје бр. 828/1949. (Нема других података)

(Извор података: Списак затвореника из архивa Питешт У.М. 02405 – Доставио Лацић
Бата Данило из Темишвара)

БАЧВАНСКИ ВЕЉКО, рођен је 17. септембра 1914. у Ченеју, са сталним

боравком у Српскoj Црњи округ Зрењанин – Југославија. Југословенски грађанин. По
занимању – механичар. Осуђен од Војног суда из Букурешта други одсек, на 15 година
затвора присилног рада због шпијунаже и илегалног преласка државне границе (Прешао
је границу да провери да ли су постављене совјетске трупе на југословенској граници).
Почетак казне 19.08.1950. и ослобођен је 26.10.1955. када је био помилован према
Декрету 421/1955. Заточен је у затворима у Жилави, Герли, Марђињењу Питешту.

БAЧИЋ ГЕОРГИЈЕ, рођен 14.10.1907. у Оршави. По занимању – берберин.

Осуђен је 9. јула 1949. на 3 године затвора због илегалног преласка државне границе и
пуштен на слободу 18.12. 1953. Био је заточен у Герли, Галешу и Поарта Алба

БАКИЋ БОГОЉУБ (ДОБРА), рођен је 19.05.1900. у Рудни жупанија Тимиш. По

занимању – ратар. Осуђен је 3. септембра 1959. на 6 година затвора због роварења против
друштвеног уређења , а пуштен на слободу 25. априла 1962. помиловањем према Декрету
бр. 295/1962. Био је заточен у Араду, Ајуду, Темишвару и Острову.
Подробнији подаци:
- Отац шесторо деце, обрађује са супругом 6 ха. земље. Троје деце постају
занатлије, двоје просветни радници и један завршава гимназију.
Као ,,награду'' – 11. септембра 1959. године, је ухапшен и у својој 60. години
живота осуђен је 07.10.1959 на 10 година присилног рада, оптужен за злочин хушкања
против друштвеног уређења, на основу члана 209, тачка 2, слово а, Кривичног закона,
(лишавање грађанских права, конфисковање имовине и плаћање судских трошкова).
По завршетку колективизације пољопривреде Декретом 295/21.04.1962.
Државног савета Народне Републике Румуније, био је помилован.

362
 Затваран је у Ајуду, Острову (Делта Дунава) на рад са трском. У затвору у
Острову живи у истој ћелији са оцем бившег префекта Тимишке жупаније Чокарлије
Хорија (2001 – 2004)
(Ове податке припремио син му – Бакић Славољуб из Рудне, учитељ у пензији.)

БАЏИЋ ДИМИТРИЈЕ, рођен 12.12.1912. у Великој Врбици – Југославија, стално

место боравка. Југословенски држављанин. По занимању – ратар. Осуђен је 23. јуна 1957.
због илегалног преласка државне границе на 5 година затвора, а ослобођен 21. јуна 1962.
Био је затворен у Питешту и Араду.

БАЛЏИЋ ВОЈА, Југословен, осуђен 1949. године са групом титоиста... Официр

УДБ-е у југословенској Амбасади у Букурешту...
Био је заточен у Темишвару, Жилави, Герли.
(Извор података: Cartea de aur a rezitenţei anticomuniste din România de Cicerone
Ioniţoiu...)

БАРКИЋ СТЕВА, рођен 27. јула 1929. у Сенти – Југославија, југословенски

грађанин. По занимању – ратар. Осуђен је (био је дезертер из југословенске војске) 14.
јануара 1952. на 10 година затвора због илегалног преласка државне границе и помилован
на основу Декрета 544/1954. Био затворен у Питешту.

БАРБУЛ МАРИЈА, била је анкетирана у Министарству унутрашњих послова и

заточена у затвору Мислеа...
(Извор података: Cicerone Ionoţoiu, Navedeno delo ...)

БАРБУЗАН ЖИВА, рођен је 16.04.1920. у Пожежени, жупанија Караш

Северин, са сталним боравком у Горњој Пожежени. По занимању – земљорадник. Био је
ухапшен 1949. године и осуђен од Војног суда из Букурешта, први одсек судском
пресудом бр. 1680/07.12.1950. на 10 година поправног затвора због растурања
забрањених публикација, према члану 325/с К.З. и Декрета – закона 856/1938.
(Извор података: Извод из судске пресуде бр. 1680/07.12.1950. )

БАСКИ НИКОЛА, рођен је 15.11.1898. у Србији, са сталним боравком у

Темишвару, ул. Хоник бр. 5. По занимању – пензионер, а пре тога финансијски чиновник.
Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 5 година поправног затвора због завере, према
члану 209 К.З. (помагао је легионаре). Започео казну 07.10.1948. а од 05.10.1953. прешао
је из категорије осуђених у категорију интернираних по налогу Генералне дирекције
државне безбедности на 12 месеци на основу одлуке бр. 669/1953. и ослобођен је
18.06.1954. према допису Министарства унутрашњих послова бр. 0053217/1954. Био је у
затворима у Колонији Валеа Неагра, Ајуду, Формација 0622 Ајуд.

БАСЛЕР ЂУРО, Југословен, радио је као инжењер и директор у Петролејској

централи Мунтенија. Био је осуђен на смртну казну због шпијунаже у корист Југославије
и стрељан у затвору Жилава 1951. године...
(Извор података: ,, Cartea de aur a rezistenţei anticomuniste din România” de
Cicerone Ionoţoiu)

БАРБУ ВЛАДА, из Лесковице, умро у затвору...

(Податак дао Панић Радослав из Белобрешке)
БАСА МАРТИН, партизан из Соке, жупанија Тимиш, рођен 1928. Био је

363
стрељан у Питешту 18.маја 1950. године.
(Извор података: ,,Victimele terorii comuniste” Dicţionar A-B, de Cicerone Ioniţoiu,
Editura Maşina de scris, Bucureşti, 2000, pag.130.)

БАТАЊАЦ ЉУБИЦА, рођена је 27.07.1928. у Великом Сенпетру, рејон Велики

Семиклуш, са сталним боравком у кући бр. 507. По занимању – домаћица. Интернирана је
од Генералне дирекције државне безбедности из Арада по налогу бр. 8987/1952. од
01.11.1952. За кратко време је била ослобођена. Била је затворена у Араду.

БЕБИЋ СТЕВАН, рођен 18. јуна 1912. у Темишвару. По занимању – књиговођа

и сликар. Ухапшен је oд стране Генералне дирекције за државну безбедност из
Темишвара, интерниран 15.08.1952. због припадности једној политчкој партији
(P.S.D.I.)268а ослобођен 28. априла 1954. пo одлуци Министарства унутрашњих послова
бр. 48696/1954. Био је затворен у Валеа Неагра и Борзешту.

БЕЛЕНЦАН МИЛОШ, рођен је 15. јула 1906.у Великом Сенпетру, са истим

сталним боравком. По занимању – ратар. Био је осуђен на 2 године поправног затвора
због растурања забрањених публикација, почев од 3. августа 1950. и ослобођен по истеку
казне 29. децембра 1952. Одлежао је у затворима: Темишвар, Жилава, Поарта Алба,
Галеш.
У прилогу објављујемо сведочење његове кћерке Попов Миланке из Темишвара:
Ја сам Миланка Беленцан Попов, Мој отац Милош Беленцан бијо је затворен
политички у затвору Поарта Алба и три пута су га водили на саслушање и тако га
тукли да није мого да оде до собе у којој је спаво, носили су га на носилима и осудили га
на три године затвора. Када су подизали у Бараган и мене су подигли пошто сам носила
његово презиме, али он мене није одрастио, само деда и мајка су ме одрастили и ја сам
имала 22 године, сви су били са фамилијом, само ја сам била сама. Када су ми показали
кочић и рекли да ми је то нумера од куће, тако сам плакала, како ја сама могу да правим
кућу? И тако један мој Семпетарац ме узо да му помогнем да прави кућу и ми је дао кујну
да седим. А на другу годину сам се удала за момка из Немета, и родила дете. Било ми
здраво тешко јер мужа су ми узели у војску и ја сам остала сама. Нисам могла да идем да
радим и срећа моја, мој деда и баба колико су могли слали су ми пакете, те сам могла да
се издржавам. Кад ми је дете било од године и осам месеци су нас пустили кући. А муж
(Милан Попов п.а.) ми је још остао у војсци, јер је требало да седи три године. Било је
здраво тешко да не може да се опише.

БЕЛАНОВ МИЛИВОЈ, из Денте... Досје бр. 235/1950... (Податак преузет из

Списка политичких затвореника архива у Питешту У.М.02405...)

БЕЛОВИЋ ДРАГА, осуђен са групом титоиста... . (Нема других података)

(Податак из Cicerone Ioniţoiu, Naved. delo...)

БЕГОЈЕВ МАРГАРЕТА, из Баната. Била је ухапшена 1948. године као титоиста

и провела заточеништво у затворима у Темишвару, Жилави и Мислеа.

(Извор података:Cicerone Ioniţoiu, Victimele terorii comuniste, Bucureşti, Ed. Maşina

de scris, 2000 – Dicţionar A-B, страна 171)

БОГДАНОВ СВЕТОМИР, рођен је 11.02.1933. у Дињашу рејон Темишвар, са

268
PSDI, Partidul social-democrat Independent

364
истим сталним боравком. По занимању када је ухапшен – ученик. Осуђен је од Војног
Суда у Темишвару на 2 године поправног затвора због јавног хушкања. Започео је казну
21.10.1950. и ослобођен је 19.02.1953. према наредби тужилачке комисије са налогом бр.
Ж.19100/1953. Заточеништво провео у затворима у Темишвару, Жилави, Поарта Алба,
Галешу.

(Види у књизи интeрвју.)

БОГОСАВ ЗОРАИДА (ДРАГИНОВ ЗОРАИДА), рођена је 30.07.1929. у Српском

Семартону жупанија Тимиш, са сталним боравком у Темишвару ул. Калеа Шагулуј бр. 30.
По занимању – чиновница. Ухапшена је од јединице безбедности У.М. 0232 из Темишвара
31.07.1961. и осуђена од Војног суда војне oбласти Клуж на 7 година поправног затвора
због издаје отаџбине према члану 194/3 Кривичног закона. Започела је казну 31.07.1961. и
ослобођена је 24.12.1964. на основу Декрета 767/1963. када је помилована. Заточеништво
провела у затворима у Темишвару, Орадеји.

(Види у књизи интервју.)

БОРКА МАРТА /рођена РАДАН/, рођена је 27.10.1911. у Карашеву, рејон

Решица, са сталним боравком у кући бр. 356. По занимању – домаћица. Ухапшена је по
налогу Обласног војног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 344/1955. због
фаворизовања терористичких поступака, према Декрету закона 199/1950., члан 6
(нахранила је троје бегунаца). Осуђена је од Обласног војног суда из Темишвара на 8
година затвора - присилног рада. Започела је казну 30.11.1954. и ослобођена је 27.11.1962.
по истеку казне. Била је заточена у затворима у Темишвару, Жилави, Мислеа, Мијеркуреа
Ћук. Упокојила се 18.06.1977. и сахрањена је у Карашеву. Податке прикупио Миља
Словенски и прерадио професор др Миља Н. Радан.

БОРКА НЕДЕЛКУ /НЕДЕЉКА/ (супруг горенаведене), рођен је 31.12.1911. у

Карашеву, рејон Решица, са истим сталним боравком. По занимању – земљорадник.
Ухапшен је по налогу Обласног војног тужилаштва из Темишвара са Потерницом бр.
343/1954. због фаворизовања терористичких поступака, према Декрету закон 199/1950.
(пружио је помоћ неким бегунцима које је срео у шуми). Осуђен је од Обласног војног
суда из Темишвара на 10 година затвора присилног рада. Започео казну 30.11.1954. и
ослобођен је 29.01.1963. на основу Декрета 5/1963. Државног савета када је и помилован.
Заточеништво провео у затворима у Темишвару, Баја Сприје, Герли, Периправи, Салчији.
Упокојио се 18.06.1984. и сахрањен је у Карашеву. Податке прикупили М. Словенски и М.
Н. Радан.

БОРСИЋ МИЛАНОВИЋ БИСЕРКА, рођена је 08.03.1916. у месту Избиште у

Југославији, са истим сталним боравком, југословенски држављанин. По занимању
домаћица. Осуђена на 3 године поправног затвора због илегалног преласка државне
границе. Почетак казне 11.01.1954. и ослобођена 06.10.1955. према Декрету 421/1955 када
је помилована. Била је заточена у затвору Мислеа.

БОШКОВИЋ ДРАГА, рођен је 19.09.1933. у Југославији, југословенски

држављанин. По занимању – тракториста. Осуђен на 9 година поправног затвора због
илегалног преласка државне границе. Отпочео казну 01.12.1958. и ослобођен је14.01.1964
када је био помилован Декретом 767/1963. Заточеништво провео у затворима у
Темишвару, Питешту.

365
 БОШЊАК АЛЕКСАНДАР, рођен је 07.02.1927. у месту Кусић, округ Бела
Црква – Југославија. Стални боравак у месту Шушка округ Ресавски Базен, са
југословенским држављанством. По занимању – штампар. Осуђен на 6 година поправног
затвора због илегалног преласка државне границе, члан 267 Кривичног Закона (Био је
праћен од Титових агената и пребегао у Румунију). Почетак казне 27.02.1958. и ослобођен
је 14.01.1964. помилован према Декрету 767/1963., са сталним боравком у Југославији.
Прошао је кроз затворе: Питешт, Марђињењ.

БОШЊАК ЈОАН, рођен је 02.04.1929. у Жупалнику рејон Мехадија. По

занимању – возач. Осуђен је на 4 године тешке робије члан 209 Кривичног Закона, због
подривања друштвеног уређења (знао је за постојање једне субверзивне организације).
Почетак казне 04.05.1954. и ослобођен је 28.06.1955. према одредби Министарства
унутрашњих послова. Одлежао казну у затвору у Темишвару.

БОШЊАК МИЛАН, рођен је 24.07.1919. у месту Меленци – Југославија. По

занимању – официр. Осуђен је на 10 година поправног затвора због илегалног преласка
државне границе (био је праћен од УДБ-е и пребегао је у Румунију). Почетак казне
07.07.1951., вероватно ослобођен као и остали политички затвореници (у матичној фиши
није наведен датум ослобођења). Провео је заточеништво у затворима: Питешт,
Марђињењ. Жилава.

БРАДВАРЕВИЋ СТАНКО, рођен је 25.08.1911. у месту Кусић, округ Бела

Црква – Југославија. По занимању – чиновник, са сталним боравком у месту Шид. Осуђен
је на 5 година поправног затвора због илегалног преласка државне границе (пребегао у
Румунију због Титовог терора). Почетак казне 12.06.1952. и ослобођен вероватно заједно
са осталим политичким затвореницима 1955. (У матичној фиши није назначен датум
ослобођења). Заточеништво провео у затвору Питешт, Марђињењ.

БРАНКОВИЋ ХРИСТАКЕ, рођен је 29.03.1914. у Турн Северину, са сталним

боравком у Темишвару. По занимању- књиговођа. Осуђен је на 4 године поправног
затвора због хушкања против друштвеног уређења члан 209 Кривичног Закона, од
07.03.1958 и ослобођен 05.03.1962 по истеку казне без икаквих рестрикција. Провео
заточеништво у Темишвару, Орадеји, Герли.

БРАНКОВИЋ МИХАЈЛО, рођен је 07.12.1899. у Браили, са сталним боравком

у Букурешту. По занимању- лекар. Осуђен на 15 година присилног рада због преступа
велеиздаје члан 191 К.З ( Примио на конак једног легионара), од 17.03.1949. и ослобођен
је 13.03.1963 по истеку казне, са обавезним присилним боравком у месту Рубла из
Барагана. Провео заточеништво у затвору Ајуд.

БРАНКОВИЋ ЖИВА, један је од крвника Безбедности из Темишвара. Био је

ухапшен 1949. и осуђен 1950 године.
(Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Victimele terorii comuniste..., str. 255.)

БРАУДИНОВИЋ ПАЈА, рођен је 25.09.1926. у Бошиновски – Југославија, са

југословенским држављанством. По занимању – инжењер. Ухапшен је 20.01.1951. и остао
на располагању Војног суда из Букурешта (Не постоје други подаци у његовој матичној
фиши), прошао је кроз затвор Жилава као политички затвореник.

БРЕБАНОВ ЗЛАТОМИР, рођен је 27.01.1922. у Дињашу, жупанија Тимиш, са

366
сталним боравком у месту Книћанин – Југославија, југословенски грађанин. По занимању
– чиновник. Осуђен на 7 година тешке робије због злочина велеиздаје, прешао је државну
границу из Југославије у Н.Р. Румунију да би се бавио шпијунажом. Почетак казне 21 06
1951. и ослобођен је 18.05.1956. према Декрету 318/1956. када је помилован.
Заточеништво провео у затворима: Питешт, Ајуд.
Други подаци:
Бребанов Златомир, по основној школи у родном месту свршио је Српску секцију
ниже гимназије у Темишвару 1938. и уписао се у Српску секцију Учитељске школе, али је
после године дана одустао. Даље је живео у Дињашу, бавио се домаћинством, а
шездесетих година се иселио у Србију и живот окончао у Зрењанину.
Подаци преузети из књиге Стевана Бугарског, Завичајна књижевност Срба из
Румуније 1918-1947., у издању Савеза Срба у Румунији, Темишвар, 2007, стр.411.

БРАНКОВ ЈОЦА, из Краљевца жупанија Тимиш... Досје 733/1950.

(Податак преузет из: Списка политичких затвореника архива у Питешту, У.М.

0245...)

БРАШОВАН ЈОАН, војник... Досје 829/1949. (Податак преузет из Списка

политичких затвореника архива у Питешту, У.М. 0245...)

БРАШОВАН ВАСА, рођен је 12.04.1925. у Малом Бечкереку, рејон Темишвар,

са сталним боравком у кући бр. 34. По занимању – земљорадник. Интерниран је од стране
Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара са налогом 5781/1952. Ухапшен је
према одлуци Обласног војног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 4941/1952.
због шпијунаже према члану 191 К.З. (разговарао је са једним инжењером који је био веза
са шпијунима). Осуђен је од Обласног војног суда из Темишвара на 5 година затвора
присилног рада због хушкања, према члану 209 К.З. и саучешништва у злочину
велеиздаје. Започео казну 12.02.1952. и ослобођен је 18.06.1956. на основу Декрета
318/1956. када је и помилован. Био је заточен у затворима у Темишвару, Жилави,
Питешту.

БРЗАК ЈОАН (назван и Младен), рођен је 25.08.1929. у Чанаду, син Танасија и

Јелице, са истим сталним боравком. По занимању – ратар. Интерниран 25.08.1952. од
стране Војног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 4941/1952. због хушкања
против друштвеног уређења према члану 209 Кривичног закона. Осуђен је од Војног суда
из Темишвара на 15 година затвора присилног рада због фаворизовања преступника
(његова кућа била је конспиративно место састанка за оне који су били осуђени као
титоисти) према Декрету 199/1950. Започео је казну 23.05.1952. и ослобођен је 16.04.1964.
на основу Декрета 176/1964. Државног савета када је помилован, са истим сталним
боравком од пре хапшења. Провео заточеништво у затворима у Темишвару, Жилави,
Ајуду, Окнеле Мари, Баја Сприје, Питешту.

БУДИМИР ЂОРЂЕ, рођен је 01.03.1921. у Дивићу жупанија Караш Северин, са

сталним боравком у кући бр. 36. По занимању – ковач. Осуђен је од Војног суда из
Темишвара на 6 година затвора због хушкања против друштвеног уређења према члану
209 Кривичног закона. Почетак казне 06.09.1959. и ослобођен је 04.03.1962. када је
помилован према Декрету 772/1962.
Провео заточеништво у затворима у Темишвару, Араду, Герли.

367
 Изјава његове унуке Живанке:
- Мој деда звао се Будимир Ђорђе, живео је у селу Дивић, општина Пожежена,
рејон Нова Молдава. По занимању био је ковач, занат који је практиковао од ране
младости. Пословно је напредовао доста добро. Ковачија (ковачница) се налазила у
његовој кући, имао је пуно шегрта у то време, све док није почео процес колективизације,
почетком педесетих година.
Под притиском локалних комунистичких власти уписао се у колектив из села
Дивић. Том приликом био је приморан да преда највеће имање што је имао - три алата
за ковачију и пуно других ствари, међу осталом и марву. У то време својим алатом је
радио не више за себе, него за колектив а и остали ковачи су радили са његовим алатом и
то му је много сметало.
Због те ситуације и других неправди, мој деда се одлучио да напише молбу за
излазак из колектива. То је много наљутило домаће комунистичко руководство па су га
пратили на сваком кораку, шта је говорио и шта је радио и сакупили су све податке о
њему што се тиче колектива, јер он је из почетка био против колективизације.
Са подацима домаћих, сеоских издајника, као што су били Станковић Божидар
и Панић Станко, на челу са неким великим комунистом премештеног из Српског
Семартона по имену Грубачки. Једне ноћи у септембру месецу 1959. године,
Секуритатеа је дошла црним аутом, подигли мога деду са поља где је чувао кукуруз од
дивљих свиња. Дошли су и кући и све претресли шта их интересовало и под сликама у
рамовима су тражили, али ништа нису нашли, и одвезли га у непознатом правцу. Сва
срећа што кућа је била на мојега оца, да није била би нас истерали да живимо на сокаку.
Свих тих година, близу 3 године, нисмо знали за мога деду, дали је жив или
мртав, нити где се налази. Нисмо смели да узмемо адвоката да га брани.
После тога су мој отац и цела породица били испоцењивани и лоше виђени, чак
ја и моја сестра као унуке смо биле малтретиране у школи због мога деде. Свуда, у свим
школама су нам се врата затварала.
Мој деда се вратио из затвора Герла у пролеће 1962. године. Сећам се као дете,
је био уплашен, изгубљен, болестан и погођен тешким животом у затвору.
После неког времена је био зват у културни дом у Дивићу испред препуне сале
људи, био је малтретиран, критикован, као да је био убица, од бивших комуниста.
Стајао је сагнуте главе, било му је срамота да дигне главу, од његових неких сељана.
Умро је 1972 године од болести које је навукао у затвору Герла.
(Унука Живанка Живановић-Негру, у Темишвару.)

БУГАРСКИ САВА, рођен је 22.12.1922. у Српском Семартону жупанија Тимиш,

са сталним боравком у Темишвару ул. Клошка бр. 64. По занимању – чиновник, пре тога
био је берберин, после је постао официр у Државне безбедности са чином мајора 1948.
године, радио је у Темишвару. Осуђен на 20 година присилног рада због злочина
велеиздаје. Почетак казне 27.03.1950. и ослобођен је 07.01.1955, са радним местом у
Питешту, почев од 24.05.1955. Заточеништво провео у затворима у Жилави, Ајуду,
Фагарашу, Окнеле Мари, Питешту.

БУГАРЧИЋ ЖИВА, рођен је 21.11.1906. у Мокрину округ Кикинда – Југославија,

југословенски држављанин. По занимању – ратар. Осуђен је на 7 година поправног
затвора због илегалног преласка државне границе према члану 267 Кривичног закона.
Почетак казне 05.06.1949. и ослобођен је 12.10.1955. према Декрету 421/1955. када је
помилован. Прошао је кроз затворе: Питешт, Марђињењ, Герла.

БУГАРИН АТАНАСИЈЕ, рођен је 17.01.1922. у месту Грла Маре рејон Турн

368
Северин, са сталним боравком у Град Стаљина (Брашов). По занимању – металостругар.
Осуђен је на 2 године поправног затвора због хушкања против друштвеног уређења на
основу члана 209 Кривичног закона. Почетак казне 20.09.1948. умро у затвору18.01.1951.

БУГАРИН АУРЕЛ, рођен је 14.04.1915. у Ечки – Југославија, са сталним

боравком у Фењу жупанија Тимиш. По занимању – касапин. Осуђен је на 3 године
поправног затвора због илегалног преласка државне границе на основу члана 267
Кривичног закона. Почетак казне 12.05.1948. и успео да пребегне 03.07.1948. године.
Прошао је кроз затвор Карансебеш.

БУГАРСКИ НЕБОЈША, рођен је 12.07.1929. у Ченеју жупанија Тимиш, са

сталним боравком у Темишвару ул. Клошка бр. 64. Занимање када је био ухапшен –
ученик. Осуђен је на 1 годину и 6 месеци затвора због поседовања забрањених
публикација на основу члана 325 Кривичног закона (,,Неки рођак донео је у наш дом
забрањене манифесте''). Почетак казне 22.08.1950. и ослобођен је 30.02.1952.
Заточеништво провео у затворима: Темишвар, Вакарешт, Поарта Алба, Галеш.

Додатни подаци:
Године 1948. када је основана Српска мешовита гимназија из родољубивих побуда
прелази у ову нашу репрезентативну наставну установу. Али није дочекао да се радује
матури и матурском балу. Једног дана 1950. године за време великог одмора ухапшен је и
приведен у седиште безбедности у Темишвару. Ту је одмах био подвргнут свакојаким
физичким и психичким притисцима, шиканирањима и мучењима, како би признао оно што
у ствари, није радио – да је разносио и делио летке са натписом ,,Ми смо Титови, Тито је
наш!''. Иначе, њему је један Србин – безбедаш дотурио пакет са поменутим лецима, са
циљем да га искуша и види како ће да реагује, али је млади Небојша, сумњајући да је
праћен пошиљку бацио у ватру. Када су видели да у погледу летака немају доказа тада су
му наметнули оптужбу да је тобоже пренео писмо Видосави Недић, која је такође била
оптужена за велеиздају и титоизам. Ни дугоочекивана слобода неће бити слобода у
правом смислу те речи јер ће печат ,,неподобног лица'' носити све до децембарске
револуције 1989. године. Сваког дана требало је да се пријављује надлежним органима
безбедности, а имао је потешкоћа и при запошљавању и школовању. У Српској гимназији
за њега није било места, па чак ни у Српску богословску школу тадашњи викар Стеван
Томић, није хтео да га прими. Ипак успева да заврши гимназију у колеџу ,, К. Ђ. Лога''
1961. године и да се запосли најпре као службеник а затим као књиговођа.

Године 2006. Савез Срба у Румунији објавио је део песама Небојше Бугарског, збирку ,,Вез
од миља''.

Изводи из књиге Драге Мирјанића, Људи и судбине, у издању Савеза Срба у

Румунији, Темишвар 2007. стр. 166 – 167.

БУГАРСКИ СТЕВАН, рођен је 25.09.1939. у Српском Семартону жупанија

Тимиш. Занимање када је био ухапшен – студент. Осуђен је на 6 година поправног затвора
због хушкања против друштвеног уређења на основу члана 209 Кривичног закона.
Почетак казне 19.11.1958. и ослобођен је 04.10.1962. на основу Декрета 772/1962
Државног савета, када је помилован. Заточеништво провео у затворима у Жилави,
Салчији, Перипрви.

369
 Уместо исповести из затворских дана, ево одломка из једне од његових књига, о
свом једном суграђанину и великом претходнику на трновитом путу животних искушења:

„...када се и занемари све што је субјективно, лично, или под сумњом потоњих
измена, напис као целина остаје сведочанство о људском страдању, о људској доброти и
злоћи, о томе да има бола од болести и да боли када бију, о ризику који људи прихватају
када је опасност велика и неминовна, о правом и преносном губљењу главе, о страховању
које се увуче у биће и задржи још дуго у костима чак и по изласку из затвора, о
двостраној користи од подмитљивости (једни стичу богатство, други издејствују какву
повољност), о храбрости, о слабости и тврдоћи карактера, о дволичности, о
превртљивости, о много-чему што долази до изражаја тек и само у затвору, када
престане положај, када нестану спољне повластице, када се нема подршке ниоткуда,
када те сви гледају као кривца и чувају те се као окуженога, о ситницама које у затвору
много значе и од којих се човек понекад заборави па заигра казачок, али подједнако лако
бризне у плач, прасне у смех, затвори се у себе, запева или поремети памећу.“( Радивој
Фенлачки, Живот кроз казивања, Издање Стеван Бугарски, Темишвар, 2010, стр. 21-22.)

БУРКИЋ МЛАДЕНКО, рођен је 15.02.1931. у месту Луговет рејон Нова

Молдава, са истим сталним боравком. По занимању – ливничар челика, пре хапшења био
је механичар. Војно тужилаштво из Јаша издало је потерницу бр. 429/17.06.1952. због
јавне агитације на основу члана 327 Кривичног закона (изјавио је јавно да Тито може
градити социјализам и без помоћи Совјетског Савеза). Осуђен је од Војног суда из Бакауа
на 8 година поправног затвора због јавне агитације. Започео казну 17.06.1952. и ослобођен
је 12.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је помилован. Заточенишво провео у
затворима у Јашу, Жилави, Капул Мидија, Ајуд, Баја Сприје.

БУШАТОВИЋ УРОШ, рођен је 21. 07.1895. у месту Кампина област Плојешт,

са присилним сталним боравком када је ухапшен у Фетешту. Био је депортован у Бараган.
Осуђен је на 2 године затвора због тога што је требало да сагради себи кућу, у месту
присилног боравка и он то није учинио, према Декрету 539/1952. Интерниран је
04.07.1952 . и умро у заточеништву 13.05.1953.

БУТКОВИЋ ЈОН, рођен је 17.01.1905. у Баја Маре, од оца Едмунда и мајке

Мерке, са сталним боравком у Баја Маре ул Хореа бр. 85. По занимању – чиновник.
Интерниран је од Генералне дирекције државне безбедности из Баја Маре, 12 месеци због
непријатељског манифестовања према режиму и новчаној реформи, од 17.03.1952. до
13.03.1953., када је отпуштен према наредби бр. 020941/1953.Тужилачке комисије.

БИРГИЋ СТЕВА, рођен је 26.07. 1929.у Сенти , Југославија. По занимању- био је

радник, имао је југословенско држављанство. Ухапшен 20.09.1960. и осуђен на 5 година
затвора због илегалног преласка државне границе. Ослобођен је 14.01.1964. према Декрету
767/1964. када је помилован, са сталним боравком у Југославији. Одлежао казну по
затворима: Крајова, Жилава, Питешт.

БЛАГОЈЕВИЋ ЗАВИША, рођен је 08.04.1933. у месту Корбову-Југославија,

имао је југословенско држављанство. По занимању био је механичар на броду. Осуђен на
7 година затвора због покушаја убиства и шпијунаже (прешао је државну границу у
Румунију са намером да пређе у СССР). Почетак казне 08.10.1954. и ослобођен 11.10.1955.
када је био помилован Декретом 421, 1955. године. Био је затворен у Питешту.

370
 БОГДАНОВИЋ ДОБРИЦА. Чиновник из Темишвара. Био је осуђен 1949. године
са групом титоиста... (Извор података: Cicerone Ioniţoiu,Cartea de aur a rezistenţei
anticomuniste...)

БОГИЧЕВИЋ МАРИНА, рођена је 30.07.1936. у Соколовцу жупанија Караш

Северин. По занимању била је учитељица. Осуђена на 3 године поправног затвора према
члану 228 Кривичног закона. Започела казну 23.06.1960. и била је ослобођена 22-06.1963.
по истеку казне. Провела је заточеништво у затворима Жилава, Арад , Орадеа. Живи у
Великом Семиклушу.

БОГИЋ КОНСТАНЦА, рођена је 21.02.1926. у Букурешту. Када је ухапсили била

је студент у Букурешту. Била је осуђена на 7 година тешке робије због припадности једној
легионарној организацији. Започела је казну 15.05. 1948. године и била је ослобођена је
12.05.1956. по истеку казне. Провела је заточеништво у затворима: Кулмеа, Жилава,
Мислеа, Ботошањ. Била је поново ухапшена и осуђена на 2 године затвора од 12.09.1958. и
ослобођена 12.09.1960. Казну одлежала по затворима: Жилава, Мислеа, Вакарешт.

БОГИЋ КОНСТАНТИН, рођен је 24.04. 1907. у месту Качулата, област Букурешт.

По занимању адвокат, доктор права. Осуђен је на 5 година поправног затвора због
хушкања против друштвеног уређења. Казну је започео 13.07.1959. и ослобођен је 10.07.
1964. године по истеку казне. Провео заточеништво по затворима: Питешт, Вакарешт,
Жилава, Ајуд.

БОГИЋ ЈОАНА, рођена је 02.05.1925. у Темишвару. По занимању била је радница

мађарске националности. Осуђена на 5 година поправног затвора због хушкања против
друштвеног уређења. Започела је казну 30.12.1961. године и ослобођена 23.06,1964.
године према Декрету 310-1964. године када је била помилована. Провела је по затворима:
Арад, Орадеа.

БОГИЋ ВИКТОР, рођен је 08.02.1922. у Сатул Лунг рејон Брашов. По занимању

био је стругар, осуђен је на 2 године поправног затвора због хушкања против друштвеног
уређења( врбовао је агенте). Започео је казну 12.02.1954. и ослобођен је 11.02.1956. по
истеку казне. Провео је заточеништво по затворима: Кодлеа, Жилава.

БОЖИДАР МИЛАН, војник, досје 573/1950... (Извор података: Списак

политичких затвореника из архива Питешт У.М. 02405)

БОЈИЋ ЈОАН(ЈОВАН), рођен је 14.08.1919. у Бузаду, рејон Липова. По занимању

био је ратар. Осуђен је на годину дана затвора због јавних испада, почев од 18.12.1953. и
ослобођен 17.12.1954. при истеку казне.

БOЖИЋ ЖИВА, рођен је 20.10.1912. у Белобрешки, жупанија Караш Северин.По

занимању ратар. Осуђен је на 2 године поправног затвора, почев од 01.08.1950 и
ослобођен 30.07.1952. године при истеку казне. Прошао је кроз затворе Поарта Алба,
Галеш, Жилава.

БОЖИН ЈОАН, рођен је 15.01.1952. у Селеушу, Југославија. Имао је стални

боравак у Араду. По занимању шумарски техничар. Био је осуђен на годину дана и шест
месеци поправног затвора због хушкања против друштвеног уређења према члану 209
Кривичног закона. Започео је казну 15.09.1951. и ослобођен је 18.07.1953. по истеку казне.
Провео је по затворима у Темишвару, Поарта Алба, Жилави, Вакарешту- болници.

371
 БОЖИН СВЕТОЗАР, рођен је 26.04.1923. у Фењу, жупанија Тимиш, по занимању -
чиновник. Осуђен је на 6 година затвора због велеиздаје и шпијунаже (имао је разговоре
са шпијуном Душком Јовановићем из југословенске амбасаде 1946.године када је пренео
информације политичко-економског карактера). Започео је казну 15.01.1954. и ослобођен
је 15.02.1955. Био је заточен у Темишвару.

Додатни подаци:
Божин Светозар из Фења, потиче из угледне и имућне породице. Отац мог оца,
тојест деда Јова и бака Даница (рођена Лазић) имали су у поседу на десетине хектара
земље и све што је било потребно за обрађивање те земље.
Деда мог оца, који се исто звао Светозар, био је кнез у Фењу пре другог светског
рата од 1920. до 1935. године.
Иако је био јединац, бака Даница му је рекла да као Србин треба да се бори за
Србију. Приступио је партизанским одредима још из почетка, када је тек испунио 20
година. Тамо је био до пред крај рата, када је био тешко рањен (бранд му је повредио
ноге). У тој логорској болници која је била бомбардована, мало је остало живих, а за њега
су сумњали да је мртав. Мој деда Јова отишао је са коњима и колима по њега и затекао
га је још живог и довео у Фењ. Затим га је одвео на лечење у Темишвар.
Кад се опоравио био је постављен за кнеза у Фењу године 1947/1948.
Док је био у партизанима уписао се у Комунистичку партију Југославије.
Пошто је био способан и имао завршену гимназију, био је регрутован као шеф
полиције Области Банат у Темишвару 1950. године (био је секретар Комунистичке
партије за област Банат у милицији п.а.). Заједно са њиме у Темишвар смо се
преместили ја и моја мати Бисерка, добили смо стан састављен од једне собе и кухиње у
улици Георге Асаки бр. 7.
Отац је био прожет комунистичким идејама, одбио је већи стан поред Парка
Ружа, одбио је све купоне за храну и одело што се давало у оно време, рачунавши да је сав
други свет сиромашан и да он не може бити другачији.
У зиму 1954. године, када сам ја похађао основну школу у кварту Фабрик (Пијаца
Трајан), имали смо часове пре подне, а кад сам се враћао кући видео сам ауто ГАЗ пред
кућом, испред врата која су улазила у двориште, где је живело око двадесет породица.
Војник који је стајао ту, запитао ме кога тражим? Оца су подигли још из службе, а
дошли су у стан на претрес. Мати ме је упутила код породице Ранков, а кад може, ће
касније доћи по мене. И мати је била одвезена на 7 дана на истраживање, у то време ја
сам био код наших познаника. После тога мати је дошла по мене, одвела ме кући и рекла
ми је да отац је политички затворен, да су нам мале шансе да преживимо, да не могу да
идем даље у школу јер су ме избацили и мора да ме одведе у Фењ код деде и код бабе. Било
је тешко чак да ме одведе до Фења, јер она је морала да остане на располагање
Безбедности за даљу истрагу.
Завршио сам четврти разред у Фењу, завршне испите дао у Рудни. Мати се
запослила, после дужег времена у трговини. Сећам се из тог периода у Фењу, јер мој деда
Јова је био принуђен да прода краву, и све што му је остало од читавог имања, да плаћа
адвоката који је бранио оца (адв. Олару). Тај адвокат, причао је касније отац, више је
наговарао оца да све призна шта су му тражили. На пример: Питали га зашто се 1942.
године уписао у Комунистичку партију Југославије? И не у Румунску комунистичку
партију? Зашто је 1942. године отишао у партизане и није се борио против Немаца у
Румунији? Наметнули су му измишљене оптужбе. Мог оца, сећам се, испитивао је један
Јеврејин по имену Дајтел.
Марта 1955. мој отац је био ослобођен из затвора.
Кад се вратио кући био је јако разочаран свим што му се десило, јер је веровао у

372
правду (у комунизам), и од једног перспективног младог човека, стигао је да гуши бол и
тугу пићем и умро је у 55. години живота.
После 1960. године југословенске власти су одредиле да дају месечну пензију (у
валути) припадницима партизана који су учествовали у борби против фашизма и били
рањени. Селекцију су вршиле румунске власти. Мој отац који је био у партизанима
тешко рањен, није био прихваћен од румунских власти да поднесе досје. Примили су те
пензије највише они који су сведочили на суђењима и давали разне информације о тим
људима органима безбедности (за оне који су били затварани).
Последице свега тога оставиле су видљиве трагове на живот мога оца, матере
и мене . То је жив пример да правда не побеђује увек и да за њу треба да се бориш.
(Божин Србобран (Бата) инвалидни пензионер из Темишвара.)

БОЛДОВИЋ НИКОЛА, рођен 14.11.1931. у месту Чанад жупанија Тимиш. По

занимању био је радник (заваривач). Био је члан Националне сељачке партије, осуђен на
8 година тешког затвора због хушкања - према члану 209 Кривичног закона( деловао је у
легионарским организацијама „Браћа по крсту“). Започео је казну 06.04.1949. до
04.09.1956. када је био ослобођен према Декрету 72 /1950. Провео је по затворима у
Темишвару, Поарта Алба, Орадеји, Кавнику.

БОРАКОВИЋ ДУШАН, рођен је 03.03.1919. у Сипу. Имао је стални боравак у

Турн Северину. По занимању био је штампар. Био је осуђен на 25 година присилног рада
због ратног злочина (понудио се за стрељачки строј ради стрељања 30 совјетскох ратних
заробљеника). Казну је започео 09.05.1950. па све до 02.05.1975.када је при истеку казне
био ослобођен.

БОРЧОВИЋ ЈАНКО, рођен је 13.12.1898. у Малом Семиклушу, жупанија Арад.

По занимању био је пекар. Био је осуђен на 7 година поправног затвора због јавне
агитације. Започео је казну 10.07.1957. и ослобођен је 16.11.1960. према Декрету 406/1960
Президијума Велике народне скупштине када је био помилован. Провео по затворима у
Темишвару, Герли, Вакарешту, Жилави.

БОРИЋ ЖАРКО, рођен је 23.05.1923. у Малом Бечкереку, жупанија Тимиш, по

занимању ратар. Био је осуђен на 2 године за велеиздају (пренео је информације титовској
шпијунажи и угостио шпијуна званог Црни Бата). Започео је казну 05.04.1952. и био
ослобођен 19.02.1954. Робовао је у Темишвару, Радној колонија Борзешт.
,,Рођен: 29.маја 1923. год. у Малом Бечкереку;
Место и година хапшења: Темишвар, мај 1952. год., где је похађао политичку
школу;
Затвори у којима је био: Темишвар, Букурешт и Биказ. Провео је 3 године у
затвору, а разлог заточеништва био је сарадња са Црним Батом- којег и није познавао, а
проглашен је и титоистом.
Породица је патила пошто је била истерана из колектива, нисмо имали никакве
приходе, а ја Борић Даница, супруга Борић Жарка, била сам ухапшена и остала 2 месеца у
затвору, пошто нисам хтела да преузмем земљу која нам је била враћена из колектива,
јер нисам имала чиме и са ким да је обрађујем, имала сам онда да бринем о кћери
Зоранки, којој је било 6 година.
Жарко је радио веома тешко у Биказу, на изградњи позоришта и после на
највишој коти на изградњи хидроцентрале у Биказу. Била је јака зима носили су камење на
леђима и пењали на велику висину. Јако много затвореника је умрло тамо. Биле смо тамо
ја и кћерка, али нису нам дозволили да га видимо. Гледали смо из далека како ради. Али

373
нисмо могли ништа да му дамо. Последње дане провео је у затвору у Темишвару, одакле је
био ослобођен 1955. године, а пресуда је била - невин - грешком је био у затвору.
(Супруга Борић Даница и кћи Николин Зоранка, из Малог Бечкерека)

ВАКА ЕКАТЕРИНА /КАТА/, рођена је 03.03.1912. у Карашеву, рејон Решица, са

сталнин боравком у кући бр. 497. Била је осуђена 1955. на 8 година затвора и ослобођена
је 1963. године по истеку казне. Упокојила се 08.09.1995.

ВАКА НИКОЛАЈЕ /МИКОЛА/ (супруг горенаведене), рођен је 19.12.1910. у

Карашеву, рејон Решица, са сталним боравком у кући бр. 497. Осуђен је 1955. на 10
година затвора, умро је у затвору Герла 1959. године.

ВАКА ГЕОРГЕ /ЂУРЕЂ/, рођен је 04.03.1909. у Карашеву, рејон Решица, са

сталним боравком у кући бр. 671. Осуђен је 1955. на 8 година затвора, ослобођен је по
истеку казне. Упокојио се 08.09.1992. године.

ВАКА МАРТИН, рођен је 15.08.1885. у Карашеву, рејон Решица, са сталним

боравком у кући бр. 76. По занимању – земљорадник. Осуђен је 1955. на 12 година
затвора, умро је у затвору 05.08.1958. године.

Податке o горенаведеним осуђеницима из Карашева прикупио: Миља Словенски

(рођен у Карашеву, 1956. године) и приредио Миља Н. Радан (рођен у Карашеву, 1954.
године).

ВАЉЕВИЋ ЖИВА, био је ухапшен 1949. године, осуђен заједно са

групом ,,титоиста'' из Баната и ослобођен из затвора 1956. године...

(Извор Cicerone Ioniţoiu, Cartea de aur a rezistenţei...)

ВАСИЉЕВ ИВАН (звани Кокошка), рођен је 23.12.1926. у Српском Семартону,

рејон Дета, са истим сталним боравком. По занимању био је трговац а после радио је као
књиговођа у С. Семартону.
Дружио се са неким људима из рејона Дете, који су га стално испитивали, били су
то људи из Безбедности. Једнога дана, недеља је била, отишао у Дету где је био позван и
није се више вратио, било је то 1952. године. Према свим изгледима, вероватно је био
врбован од стране Безбедности и послат је у Југославију ради шпијунаже.
Претпоставља се да је био убијен, не зна се од које стране. Јер од кад је отишао, губи му
се сваки траг.
После извесног времена његов отац је тражио код надлежних власти да испитају
његов нестанак, али је стално добијао одговор да га више не тражи, јер је он побегао у
Југославију и се не зна за њега.
После његовог нестанка, његов брат Лаза Васиљев био је смењен са дужности
активисте партије и добио је друго радно место, као администратор.
(Податке доставила синовица му Милена-Сеја Весић, рођена Васиљев у Српском
Семартону, која живи у Темишвару).

ВАСИЛОВИЋ ЉУБОМИР, рођен је 11.08.1915. у Немету, рејон Темишвар, са

сталним боравком у кући бр. 68. По занимању – земљорадник. Интерниран је од Обласне
дирекције државне безбедности из Темишвара по налогу бр.5781/28.11.1952. Ухапшен је

374
по одредби Војног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 419/20.02.1953. због
непотказивања и фаворизовања злочина шпијунаже (угостио је једног шпијуна из
Југославије). Осуђен је од Обласног војног суда из Темишвара на 5 година поправног
затвора, после чека му је смањена казна на 1 годину поправног затвора. Започео је казну
12.03.1952. и ослобођен је 21.04.1954. према допису 65-486 Дирекције затвора и казнених
завода (Direcţia Închisorilor şi Penitenciarelor). Био је у затворима у Темишвару, Жилави,
Колонија Галешу, Валеа Неагра, Поарта Алба.
ВЕЛИМИРОВИЋ ЖИВКО, рођен је 13.07.1936. у Луговету, рејон Нова Молдава,
са истим сталним боравком. По занимању – студент Филолошког факултета из Букурешта.
Ухапшен је 25.03.1959. по налогу Војног тужилаштва из Букурешта. Осуђен је од Војног
суда друге војне области из Букурешта на 6 година поправног затвора због издаје, према
члану 194/2 К.З. Започео је казну 24.03.1959. и ослобођен је 19.12.1963. када је и
помилован на основу Декрета 767/1963. Био је заточен у затворима у Вакарешту, Жилави,
Дежу, Герли.
- Сада је свештеник у Српској Православној Цркви у Темишвару- Мехала .
,,Пре хапшења (ухапшен 24.03.1959.) био сам студент друге године Филолошког
факултета – одељења за славистику – Букурешт.
Ослобођен сам 19. децембра 1963. на дан Светог Николе – моје крсне славе.
И ово је било, као уосталом и све у свету, по промислу Божијем и са
допуштењем Божијим. ,,Кад Бог гради, човек да не разграђује''!
Богу, слава и хвала на свему!''
(Протонамесник Живко Велимировић)
ВЕЉКОВИЋ РАДА, рођен је 1925. године у Белобрешки, жупанија Караш
Северин. По занимању – радник. Осуђен је на 3 године поправног затвора због растурања
забрањених публикација. Ослобођен је 1955. године, као и сви остали у његовој ситуацији.
Живео је у Белобрешки, има сина и кћерку у Пожежени и Белобрешки.
Податак доставио Панић Радислав и он бивши политички затвореник, који живи у
Темишвару и у Београду, марта 2011. године.
ВЕМИЋ ЛАЗАР
Место рођења: Темишвар, датум рођења: 06.04.1926 год. Занимање: главни
референт извоза , ,,ПОБЕДА'' Нови Сад.
Место боравка (када је био затворен): Турда;
У којим је затворима био: Жилава, Ајуд, Герла, Питешт, Валеа Ниструлуј –
Рудник олова.
Кратки лични подаци:
Одмах после 23 августа 1944 год. приступио сам Словенском антифашистиском
фронту у Румунији, где сам извесно време био председник омладине за Темишвар.
Године 1946. постајем члан Комунистичке партије румуније, настављајући да

375
активишем у нашој организацији. Исте године 1946. послат сам од стране наше
организације у Брашов на конгрес формирања F.N.T.D – R (Federaţia Naţionala a
Tineretului Democrat din România), као представник наше дивне омладине, где сам изабран
у руководство, као представник српске омладине из Румуније. Пре почетка била је алузија
да ја, пошто сам ђак и знам румунски да говорим. Речено ми је да представници неких
мањина не знају румунски па ће говорити на матерњем. Мој одговор је био: што нису
научили, а ако ме присиљавајују да говорим румунски, ја напуштам Конгрес. Неки
либералац је изгладио проблем и то, ја ћу говорити српски а неко ће превести. То је био
мој први сукоб са бољшевизмом. Говорио сам о нашим добровољцима у Н.О.Б.-у, о томе
да наша омладина у Темишвару добровољно иде по руским болницама спрема, чисти и др.
једном речју да је од свих мањина највише допринела борби против фашизма. Онда још
нисмо имали радне бригаде на прузи Шамац – Сарајево.
Године 1947. био сам изабран за члана извршног већа С.С.К.Д.У.Р.-а, исте године
именован сам за команданта радне бригаде Срба из Румуније (Хорија, Клошка, Кришан) и
послат на изградњу пруге Шамац – Сарајево.
После повратка, по договору, радио сам у Жупанијском комитету У.Т.М.-а, у
ресору обнове, те отишао у помесечну школу Ц.К.- У.Т.М.-а, где сам по завршетку
задржан при главном штабу радних бригада, пошто имам искуства као командант
бригаде са пруге Шамац – Сарајево.
У главном штабу радних бригада Ц.К.- У.Т.М.- а дочекао сам Резолуцију И.Б.- а.
Прошетао у парку ,,Чишминџиу'' и управо у нашу амбасаду, ако ме сећање служи
у улици ,,Доробанцилор''. Братски смо се загрлили. Они су били пријатно изненађењи, али
забринути због мене.
У име наше омладине, као представник српске омладине, изразио сам
солидарност са Југославијом, а у име члана Извршног Већа нашег живља у Румунији.
Братски смо се растали, а ја као Темишварац и то Фабричанин, избегао сам пратњу.
Знао сам кроз какве драме пролазе моји другови у Темишвару, то ми је дало снаге.
После извесног времена, када је у Темишвару стигао позив за армију напустио сам Ц.К. -
У.Т.М.-а и отишао у војску, где сам у Турди ухапшен.
Мој политички пут је познат у нашој вољеној матици.
Извршно Веће Скупштине С.А.П. Војводине на седници 7. јуна 1978. год. донело
је одлуку о додељивању изузетне пензије и стана.
Када је моја, безгранично вољена супруга и сапатница (за време И.Б.- а била је на
робији) преминула, преселио сам се у Геронтолошки центар у Суботици, где очекујем дан
да будем поред ње у нади да смо све што смо могли учинили за добробит нашег живља у
Румунији и безгранчну вољену матицу, а пошто сам живот посветио добру народа било
које вере, постао сам донатор (завешталац) својих органа када куцне час.
Гвозденовићу желим пуно успеха у функцији председника наше светске дијаспоре
и да не заборави да је наш живаљ највише дао вољеној матици и највише страдао, па би и
вољена матица више могла да пружи нашем живљу.
Са другарским поздравом, Лазар Вемић

376
 ВЕСИЋ ЛАЗАР, из Југославије. Године 1946 био је врбован од стране УДБ-е,
био је курир Југословенске мбасаде у Букурешту. Осуђен је на 25 година затвора
присилног рада, према члану 191 К.З. због злочина велеиздаје. Ослобођен је јуна месеца
1956. године на основу Декрета 318/1956.
(Извор података: Образложење генералног тужилаштва бр. 268/15.06.1956. за
доношење Декрета 318/16.06.1956., документи послати од Института за истраживање
злочина комунизма..., марта 2011. године)
ВЕСИЋ МЛАДЕН, рођен је 11.07.1929. у Соки, рејон Дета, са сталним
боравком у кући бр. 46. По занимању – конобар, а пре тога чобанин. Био је члан У.Т.М-а.
Интерниран је од Обласне дирекције државне безбедности по налогу бр. 5781/1951. од
02.04.1951. и ослобођен је 14.05.1951. по диспозицији исте из Темишвара. Био је затворен
у Темшвару.
ВЛАДОВИЋ (?)... пуковник, био је осуђен 1951. године, са једном групом,
инсценирањем од стране Безбедности да би се компромитовала Француска Легација...
(Извор података Cicerone Ioniţoiu, Cartea de aur a rezistenţei...)
ВУКМИРОВИЋ ГОЈКО, рођен је 26.03.1906. у Мекињару ( Хрватска). У
Румунији је имао статус југословенског учитеља, а радио је у нашим школама на
основу ,,Школске конвенције''(где су била укључена 103 учитеља из Југославије ), и то
сразмерно дуго: од 1936, до 1947. године. Био је у школама у Дежану (1936/37),
Темишвару и Варјашу (1937- 1948), где се и оженио године 1938. После рата био је
упадљиво активан у оквиру Савеза словенских културно-демократских удружења у
Румунији (из којег ће бити искључен 1948, након Резолуције информбироа о стању у
Комунистичкој партији Југославије). По одласку из Румуније живео је у Новом Саду.
(Извор података Стеван Бугарски, Завичајна књижевност Срба из Румуније 1918-
1947. , у издању Савеза Срба у Румунији, Темишвар, 2007, стр. 46.)
Вукмировић Гојко, учитељ из Баната, био је осуђен 1949 године у групи
титоиста...
(Извор података Cicerone Ioniţoiu, Cartea de aur...)
ВУКОВАН ЧЕДА, (звани Пошта), рођен је 12.01.1901. у Српском Семартону,
рејон Дета, са сталним боравком у кући бр. 209. По занимању – земљорадник.
Интерниран је од Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара по налогу бр.
26958/1950. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 5 година затвора тешке робије због
злочина велеиздаје (давао је информације титовским шпијунима). Започео је казну
02.08.1950. и ослобођен је 31.07.1955. Затворен је у Жилави, Герли, Питешту.
ВУКСА МИЛКА (звана Сека), рођена је 27.09.1921. у месту Добросело из
Југославије, са сталним боравком у Ходошу, рејон Лугож. По занимању – домаћица. Била
је члан У.Ф.Д.Р-а (Удружење Демократских Жена из Румуније). Интернирана је од
Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара по налогу бр. 5781/1952. од
11.01.1952 због тога што је прешла илегално у Југославију и натраг у Румунију. Била је
заточена у затвору у Темишвару. (нема датума када је ослобођена).
ВУЈАДИНОВИЋ МИОДРАГ, рођен је 12.12.1936. у месту Подгорица –Црна Гора
– Југославија, са сталним боравком у Београду, југословенски држављанин. По занимању

377
– металобравар, у Фабрици мотора Раковица. Ухапшен је од У.М. 0232 из Темишвара од
16.04.1961. и Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 6 година поправног затвора због
илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. Започео је казну 16.04.1961. и
ослобођен је 26.05.1963. када је и помилован на основу Декрета 236/1963. Био је у
затворима у Темишвару, Питешту.
ВУЈАНИЋ МАРКО, рођен је 06.04.1920. у месту Путинци, округ Рума из
Југославије, са сталним боравком у Михајешти, рејон Рамнику Валчеа, југословенски
држављанин. По занимању – земљорадник. Интерниран је од Генералне дирекције
државне безбедности из Рамнику Валчеа по налогу бр. 52403/03.08.1952. Ухапшен је по
диспозицији Војног тужилаштва из Букурешта са потерницом бр. 524/25.10.1952. због
илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. (био гоњен од титовских
органа власти и пребегао је у Румунију). Осуђен је од Обласног војног суда из Букурешта
на 10 година поправног затвора. Започео казну 08.09.1951. и ослобођен је 11.10.1955. када
је и помилован на основу Декрета 421/1955. Био је у затворима у Рамнику Валчеа,
Питешту, Марђињењу.
ВУЈЧИЋ СТЕВАН, из Решице, био је осуђен и одлежао казну између 1957 –
1960. године. После мучења од стране Безбедности из Темишвара, заточеништво провео у
затворима у Жилави и Герли.
(Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Cartea de aur...)
ВУЈЕВИЋ ЖИВА (звани Зајка), рођен је 06.05.1903. у Лесковици, рејон Нова
Молдава, са истим сталним боравком. По занимању – земљорадник. Осуђен је од Војног
суда из Букурешта први одсек на 25 година затвора присилног рада због велеиздаје (био је
вођа једне субверзивне организације, доносио и делио титовске брошуре). Започео је
казну 28.12.1949. и ослобођен је 19.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је и
помилован. Био је заточен у затворима у Жилави, Ајуду, Питешту.
ВУЈИЋ СВЕТОЗАР, рођен је 08.11.1919. у Фењу, жупанија Тимиш. По
занимању – земљорадник. Био је политички осуђеник...(Нема других података)
(Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Cartea de aur...)
ВУЛЕТА ЖИВОЈИН, рођен је 07.08.1938. у месту Косић (или Кусић?) из
Југославије, са сталним боравком у Лугожу, југословенски дражављанин. По занимању –
чиновник, а пре тога студент. Био је члан Савеза комуниста Југославије. Ухапшен је од
У.М. 0239 из Сучаве од 28.06.1961. Осуђен је од Војног суда из Јаша на 3 године
поправног затвора због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З.
(покушао је прећи границу из Народне Републике Румуније у Совјетски Савез). Започео
заточеништво 28.06.1961. и ослобођен је 14.01.1964. када је и помилован на основу
Декрета 767/1963. Био је у затворима у Ботошању, Жилави, Питешту.

ГАКОВИЋ СТЕВАН, рођен је 31.03.1934. у Банатскoм Карађорђеву из

Југославије, са истим сталним боравком и са југословенским држављанством. По
занимању – ратар. Осуђен је на 7 година поправног затвора због илегалног преласка
државне границе према члану 267 Кривичног закона. Започео казну 07.04.1959. и
ослобођен је 26.05.1963. на основу Декрета 236/1963 Дражавног савета, када је
помилован. Заточен је био у затворима у Темишвару, Араду, Питешту, Вакарешту.

ГАВРИЛОВИЋ АЛЕКСАНДАР, рођен је 17.03.1880. у Београду – Југославија, са

сталним боравком у Букурешту ул. Калеа Гривицеј бр. 119. и са југословенским

378
држављанством. По занимању – филмски предузетник. Осуђен је на 15 година тешке
робије због шпијунаже према члану 194 Кривичног закона – шпијунирао је у корист
Југославије. Започео казну 27.09.1949. и упокојио се 15.05.1954 године.

ГАВРИЛОВИЋ ЉУБОМИР, рођен је 28.11.1902. у Београду – Југославија, са

сталним боравком у Букурешту ул. Др. Драгићеску бр. 24. По занимању – чиновник.
Осуђен је од Војног суда из Букурешта на 2 године затвора због непотказивања на основу
члана 228 Кривичног закона . Започео казну 22.09.1949, до 20.09.1951. и поново му се
продужила затворска казна са још 24 месеци почев од 21.09.1951. и ослобођен је
29.06.1954. Заточеништво провео у затворима у Жилави, Капул Мидија, Поарта Алба,
Марђинењ.

ГАВРИЛОВИЋ НИКОЛА, професор из Старе Молдаве, био је осуђен као

титоиста и провео заточеништво по затворима у Жилави, Питешту.

(Извор података Cicerone Ioniţoiu, Cartea de aur...)

ГАЛУЦ ЕМИЛ, рођен је 08.01.1924 у Плевишевици, рејон Мехадија, са сталним

боравком у Оршави, ул. Лазар Чернеску бр. 17. По занимању – државни управник. Осуђен
је од Обласног војног суда из Букурешта на 10 година присилног рада због фаворизовања
преступника ( није потказао шпијуна Голеа Јоана, спуштеног из авиона падобраном у
Народну Републику Румунију од стране америчке службе за шпијунажу). Започео је казну
26.09.1953 и ослобођен на рочиште 23.09.1963. са сталним боравком у Свињици.
Заточеништво провео у затворима у Темишвару, Лугожу, Жилави, Ајуду, Карансебешу,
Салчији, Герли, Питешту.

ГАЛУЦ НИКОЛА (брат горенаведеног), рођен је 18.08.1929 у Плевишевици,

рејон Мехадија, са сталним боравком у Свињици. По занимању – активно војно лице, пре
хапшења био је ратар. Интерниран је 30.09.1953 од Обласног војног тужилаштва из
Букурешта на основу потернице бр. 6423/1953 због фаворизовање на злочин велеиздаје на
основу члана 192 Кривичног закона ( знао је да се налази у земљи шпијун Галеа Јоан и
није га потказао). Осуђен је од Обласног војног суда из Букурешта на 10 година присилног
рада због фаворизовања преступника на основу Закона 199/1950. Казну започео
27.09.1953. и ослобођен је на рочиште 24.09.1963, са сталним боравком у Свињици.
Заточеништво провео у затворима у Жилави, Питешту, Ајуду, Баја Сприје, Герли, Дежу.

ГЕДОШ ТЕОДОР РАВОСИЈА, рођен је 13.04.1923. у Великом Сенпетру жупанија

Тимиш, са истим сталним боравком. По занимању- ратар. Био је још осуђен 1946 године
на 7 година поправног затвора због саучесништва у злочину. Осуђен је од Војног суда из
Букурешта први одсек према пресуди бр. 1575/06.11.1950 на 20 година присилног рада
због злочина велеиздаје према члану 186 Кривичног закона; 325 и 267 Кривичног закона и
Закона – Декрета 856/1938. Започео казну 25.06.1949. и ослобођен је 19.12.1955. према
Декрету 535/1955 када је помилован. Провео заточеништво у затворима у Жилави, Ајуду,
Баја Сприје, Питешту.

ГЕНАНОВИЋ ДЕЈАН, рођен је 16.05.1933. у месту Бела Црква из Југославије, са

сталним боравком у Гудурици округ Вршац и са југословенским држављанством. По
занимању – радник. Осуђен је на 7 година поправног затвора због илегалног преласка
државне границе према члану 267 Кривичног закона. Започео казну 16.05.1959 и
ослобођен је 26.05.1963. када је помилован на основу Декрета 236/1963 Државног Савета.
Затошеништво провео у затворима у Темишвару, Араду, Питешту, Вакарешту.

379
 ГЕНАНОВИЋ ФЕРИД, рођен је 07.07.1932. у Сарајеву – Југославија,
југословенски држављанин. По занимању- баштован. Осуђен је на 3 године поправног
затвора због илегалног преласка државне границе према члану 267 Кривичног закона.
Започео казну 16.11.1955 и ослобођен је 12.09.1956. Заточеништво провео у затворима у
Темишвару, Питешту.

ГЕРДАНОВИЋ СТЕВАН, рођен је 08.06.1919. у Темишвару, са сталним боравком

у Деви ул. Штефан чел Маре бр.4. По занимању – књиговођа. Интерниран је стране
Обласне подружнице Министарства унутрашњих послова из Деве са потерницом бр.
376/1958. и осуђен је Војног суда Града Стаљина (Брашов) на 8 година поправног затвора
због злочина завере против социјалног уређења, према члану 209 Кривичног закона.
Започео казну 18.11.1958. и ослобођен је 14.01.1963. на основу Декрета 5/1963. Дражавног
савета када је помилован, са истим сталним боравком. Заточеништво провео у затворима у
Деви, Жилави, Галацу, Салчији, Ђурђењу, Периправи, Герли.

ГЕРЋОВ МАТЕЈ, рођен је 29.05.1922. у месту Конак – Југославија, са сталним

боравком у Пјатра Њамцу, ул. Лењина бр. 35, југословенски држављанин. По занимању –
радник, пре тога био је фризер. Осуђен је од Војног суда из Букурешта – одсек први, на 8
година поправног затвора због покушаја илегалног преласка државне границе према члану
267 К.З. (прешао је границу зато што се није слагао са супругом). Започео казну
26.04.1951. и ослобођен је 12.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је помилован.
Заточен је у затворима у Питешту, Марђинењу, Жилави.

ГИГИЋ МИЛОРАД, рођен је 26.04.1910. у Жомбољу, са сталним боравком у

Рекашу, кућа бр. 12. По занимању – земљорадник. Осуђен је од Војног Суда из Темишвара
на 2 године и 5 месеци поправног затвора због покушаја илегалног преласка државне
границе према члану 267 К.З. Започео казну 04.11.1961. и ослобођен је 01.10.1962. на
основу Декрета 710/1962. са истим сталним боравком. Заточен је био по затворима у
Темишвару, Пенинсули.

ГИГИЋ НЕБОЈША (звани Бошко), рођен је 03.06.1920. у Иванди, рејон

Темишвар, са сталним боравком у Темишвару, ул. Серђент Даминеску бр. 38. Интерниран
у Темишвару од стране Обласне дирекције државне безбедности према одлуци бр.
5781/01.06.1952. и ухапшен према наредби Војног тужилаштва из Темишвара са
потерницом бр. 183/20.02.1953. због злочина саботаже националне привреде (помагао је
више бегунаца који су дошли из Југославије). Ослобођен је 18.03.1953. према допису бр.
31/1953. Војног суда из Темишвара.

ГЛАВАН СТОЈАН, рођен је 10.10.1921. у Шенђурцу, рејон Темишвар, са истим

сталним боравком. По занимању – чиновник, пре хапшења био је радник. Интерниран од
стране Обласне дирекције државне безбедности под налогом бр. 50581/1952 и стављен на
располагање Војног суда из Букурешта где је осуђен на 8 година поправног затвора због
илегалног преласка државне границе, 09.04.1951. и ослобођен је 05.10.1955. на основу
Декрета 421/1955. Заточеништво провео у затворима у Жилави, Марђинењу, Баја Сприје,
Герли, Карансебешу, Питешту.

ГЛОГОВЧАН СТАНОМИР,из Темишвара, досије 654/1950...

(Извор података: Списак политичких затвореника из архиве У.М.02405 из

Питешта)

380
 ГЛОГОВИЋ ЗАВИША, рођен је 16.01.1902. у Југославији, са сталним боравком
у Београду, југословенски држављанин. По занимању – трговац. Осуђен је на 10 година
поправног затвора због илегалног преласка државне границе према члану 267 Кривичног
закона (прешао је из Југославије пошто се бојао УДБ-е). Започео казну 23.01.1950. и
ослобођен је 12.10.1955 на основу Декрета 421/955 када је помилован. Заточеништво
провео у затворима у Питешту, Марђинењу, Пенинсули.

ГЛУМАЦ ВЛАДИМИР, рођен је 21.12.1928. у Чачку – Југославија, са сталним

боравком у Београду, југословенски држављанин. По занимању – металостругар. Осуђен
је на 15 година затвора присилног рада због илегалног преласка државне границе на
основу члана 267 Кривичног закона ( прешао је у Народну Републику Румунију да би
шпијунирао). Започео је казну 13.05.1949. и ослобођен је 29.02.1956 када је помилован и
прогнан. Заточеништво провео у затворима у Темишвару, Ајуду, Марђинењу, Питешту.

ГРИГОРОВИЋ ЦВЕТКО, досије 1198/1950...

(Извор података: Списак.... из архиве У.М. 02405 из Питешта)

ГОЈКОВ ДУШАН, рођен је 30.03.1937 у месту Велики Гај из Југославије,

југословенски држављанин и сталним боравком у Београду. По занимању – стругар.
Ухапшен 26.09.1960. осуђен је на 4 године поправног затвора због илегалног преласка
државне границе на основу члана 267 Кривичног закона. Ослобођен је 14.01.1964. на
основу Декрета 767/1963 када је помилован и протеран у Југославију. Заточеништво
провео у затворима у Темишвару, Жилави, Питешту.

ГОЛУБ ЉУБОМИР, рођен је 05.09.1903. у Темишвару. По занимању – чиновник.

Осуђен је на 12 година тешке робије због злочина велеиздаје према члану 191 Кривичног
Закона (био је члан једне субверзивне организације). Започео казну 01.08.1950. и
ослобођен је 10.07.1956. на основу налога бр. 14464/1956 Главног војног тужилаштва и
Декрета 758/1956 Президјума Велике Народне Скупштине. Са сталним боравком у
Темишвару, ул. Преотул Неагу бр. 33. Заточеништво провео у затворима у Темишвару,
Ајуду, Питешту.

ГОЛУБОВИЋ МИЛУТИН (ФУКСИ), рођен је 03.08.1899. у Дивићу, рејон Нова

Молдава, са истим сталним боравком у кући бр.79. По занимању – ратар. Ухапшен је
19.03.1952. због покушаја убиства према члану 96 Кривичног закона. Ослобођен је
22.03.1952 са налогом бр. 335/1952 Суда Карашке жупаније. Заточен је у Оравици.

ГОРОНОВИЋ ГЕОРГИЈЕ, рођен је 18.06.1909. у Великом Сенмиклушу, са

сталним боравком у Араду. По занимању – столар. Осуђен је на 8 година поправног затора
због хушкања против социјалног уређења ( био је члан једне субверзивне организације).
Започео је казну 22.06.1951. и ослобођен је 07.10.1955. на основу Декрета 421/1955 када је
помилован. Заточеништво провео у затворима у Темишвару, Жилави, Герли, Кавнику,
Сату Маре, Араду.

ГОЛИЋ МАРИЈА из Карансебеша, досије 32/1950...

(Извор података: Списак политичких затвореника, из архиве У.М. 02405

Питешт)

ГОЛИЋ НИКОЛАЈЕ, рођен 16.09.1911. у Турну Северину, са сталним боравком у

381
Лугожу ул. Плајул Пескарилор бр. 4. По занимању – чиновник, пре хапшења полицијски
агент. Интерниран од Тужилаштва суда из Клужа са потерницом бр. 594/47 од 25.03.1952
као ратни злочинац према Закону 291/1947, (у својству полицијског агента у Пилицији из
Лугожа године 1944 је малтратирао и кињао више антифашистичких бораца). Био је
искључен из Румунске радничке партије. Осуђен је од Врховног суда на 3 године тешке
робије према Закону 291/1947 члан 3 слово ц. Започео казну 02.04.1952. и ослобођен је
03.06.1955 по истеку казне. Заточеништво провео у затворима у Клужу, Жилави,
Фагарашу.

ГРЕК СВЕТОЗАР, рођен је 25.09.1927 у Павлишу округ Панчево из Југославије,

са сталним боравком у Београду, југословенски држављанин. По занимању – машински
инжењер. Осуђен је на 7 година поправног затвора због илегалног преласка државне
границе према члану 267 Кривичног закона. Започео казну 24.08.1960. и ослобођен је
26.05.1963. на основу Декрета 236/1963 Државног савета када је помилован. Био у
затворима Жилава, Герла, Питешт.

ГРУБАЧКИ ДРАГА (звани Јорга), рођен је 01.01.1908. у Српском Семартону

жупанија Тимиш, са истим сталним боравком. По занимању- обућар. Осуђен је на 3
године поправног затвора због злочина велеиздаје. Започео казну 02.08.1950. и ослобођен
је 22.08.1953 по истеку казне. Био у затворима Темишвар, Поарта Алба, Валеа Неагра,
Галеш.

ГРУЈИЋ СВЕТОЗАР, рођен је 06.10.1921. у месту Иланча из Југославије, са

сталним боравком у Букурешту, Булевар 1848 бр. 13, југословенски држављанин.
Ухапшен је 14.04.1954. због илегалног преласка државне границе према члану 267
Кривичног закона. Као југословенски емигрант у Народној Републици Румунији хтео је
прећи границу у Југославију. Осуђен је на 5 година поправног затвора почев од
20.05.1953. и ослобођен је као и остали политички затвореници 11.10.1955 на основу
Декрета 421/1955 када је помилован. Заточеништво провео у затворима Радна формација
0715 И.Л.Караџале, Питешт.

ГУЈДРИЋ ЛАЗАР, кулак из жупаније Тимиш, осуђен као политички заточеник,

казну провео у затворима: Ајуд, Герла...

(Извор података Cicerone Ioniţoiu, Cartea de aur...)

ГУРАН АЛЕКСАНДАР, рођен је 06.07.1921. у Новoj Молдави, са сталним

боравком у Решици, ул. Павлов бр.32. По занимаљу – књиговођа. Ухапшен од Обласне
Дирекције државне безбедности из Решице, интерниран 19.07.1952. због тога што је био
легионар и ослобођен је 15.01.1954. Заточен је у Темишвару.

ДАБИЋ ДУШАН, рођен 12. октобра 1929. године у Српском Семартону, по

занимању чиновник, стални боравак Српски Семартон. Био је лишен слободе 9. јуна 1950.
год. у Темишвару и осуђен на 10 година поправног затвора, одлуком бр. 1644/25.11.1950.
Војног суда из Букурешта, због растурања забрањених публикација. У затвору је провео 5
година, 6 месеци и 8 дана. Био је у затворима: Жилава (20.07.1950. – 5.02.1951.), Ајуд
(5.02.1951 – 15.03.1951), Рудник олова и злата Нистру, Поарта Алба, Колонија Пенинсула,
Канал Дунав – Црно Море (15.03.1951 – 26.07.1954), Рудник олова и злата Баја Сприје
(26.07.1954 – 17.12.1955).

382
 После ослобођења због добијених повреда у затвору остао са можданим
повредама, а хируршка операција извршена 1964. год.
Податке припремила кћи: Наталија Дабић – Бранков чиновница у Српској
Гимназији ,, Доситеј Обрадовић '' из Темишвара. Види у књизи и разговор са њим.
ДАБИЋ СЛОБОДАН, рођен 22. августа 1933. год. у Београду – Југославија, са
сталним боравком у Београду, по занимању гајтанџија, југословенски држављанин. Био је
осуђен на 5 година поправног затвора због илегалног преласка државне границе, према
члану 267 Кривичног закона (Према изјави, хтео је прећи у СССР где има брата у
заробљеништву). Почетни датум казне 26.јула 1949. год. и ослобођен 29.јула 1954. год.
када је истекао рок и био је изгнан. Прошао је кроз затворе Герла, Марђињењ и др.
ДАСКОВИЋ ПЕТАР, рођен 15. јуна 1915. год. у Ретову, округ Лодона из
Југославије, по занимању ћурчија, југословенски држављанин. Био је осуђен на 10 година
поправног затвора, за прекршај илегалног преласка државне границе према члану 267
кривичног закона. Почетак казне 20. јули 1952. год. и био ослобођен 11. октобра 1955. год.
према Декрету 421/1955 када је помилован. Прошао је кроз затворе Питешт, Марђињењ и
др.
ДАВИДОВИЋ ВЛАДИМИР, рођен 10. септембра 1930. год. у Чакову. Када је био
лишен слободе био је на одслужењу војног рока, а пре тога радио је као механичар. Био је
осуђен на 4 године поправног затвора, због хушкања. Почетни датум казне 14 јануар 1954
год. и био ослобођен 11. октобра 1955. год. према Декрету 42/1955. када је помилован.
Прошао је затворе из Сибиуа, Галеша, Валеа Неагра, Поарта Алба, Жилаве, Ајуда.
ДАНИЛОВ ЦВЕТКО, рођен је 22. септембра 1913. у Чанаду, рејон Велики
Семиклуш, са истим сталним боравком, по занимању је био земљорадник. Био је осуђен
на 18 година затвора присилног рада (Дао је разне информације неким југословенским
грађанима). Почетак казне је 26.09.1951., а ослобођен је 17.12.1955., према Декрету
535/1955 када је био помилован.
Прошао је кроз затворе: Темишвар, Рудници олова и злата Кавник, Питешт и др.
ДАНИЛОВ ГЕОРГИЈЕ, официр, умро је у Жилави 1959. год. (Нема других
података) (Извор Cicerone Ioniţoiu, Cartea de aur...)
ДАНИЋ СТОЈАН, рођен је 09.08.1919. у Великом Сенпетру жупанија Тимиш. По
занимању – чиновник (пре тога ратар). Осуђен је од Војног суда из Букурешта на 20
година затвора присилног рада због злочина велеиздаје, према члану 186 Кривичног
закона, почевши од 01.08.1950. и ослобођен је 19.12.1955. према Декрету 535/1955 када је
помилован. Заточеништво провео у затворима Жилава, Ајуд, Баја Сприје, Питешт.
Упокојио се 29.04.1980. године у Великом Сенпетру.
ДАНИЛОВИЋ КОНСТАНТИН, рођен је 01.01.1919. у граду Галац, oд оца Јанка и
матере Параскеве, са сталним боравком у Турн-Северину. По занимању – полицијски
агент.Осуђен је на 4 године затвора за злочин против човечности, пошто је злостављао и
кињио раднике ухапшене од стране органа тајне полиције у Турн-Северину. Почетак
казне 09.04.1951. и ослобођен је 16.03.1955. на основу одлуке Војног суда бр. 1313/1955.
Казне одлежао у затворима Жилава, Фагараш.
ДЕМЕТРОВИЋ МИХАЈ, рођен је 25.01.1918. у месту Сибиу, са сталним
боравком у Темишвару ул. 3 Август 1919 бр. 11. По занимању - адвокат. Осуђен је на 10

383
година поправног затвора због хушкања против друштвеног уређења према члану 209
Кривичног закона. Почетак казне 22.04.1959. и ослобођен је 30.07.1964. на основу Декрета
411/1964 када је помилован, са ранијим сталним боравком.
ДИМИТРОВИЋ МИЛАН, рођен је 17.03.1907. у Радимни, рејон Нова Молдава.
По занимању – ратар. Осуђен је на 2 године поправног затвора због злочина велеиздаје.
Почетак казне 01.08.1951. и ослобођен је 23.04.1953. од стране комисије Тужилаштва.
Заточеништво провео у затворима у Темишвару, Поарта Алба, Галешу.
ДЕСПОТОВИЋ БОГДАН, рођен је 04.08.1910. у Белобрешки, рејон Нова
Молдава, са сталним боравком у Белој Цркви – Југославија. По занимању – чиновник.
Осуђен је на 12 година присилног рада због завере на злочин велеиздаје. Почетак казне
23.01.1950. и ослобођен је 19.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је помилован.
Провео је заточеништво по затворима у Жилави, Ајуду, Поарта Алба, Нистру, Питешту.
ДЕВЧИЋ ДРАГО, рођен је 15.08.1943. у месту Нова Рача (Хрватска) – Југославија.
По занимању - морепловац на броду ,,Бети'''. Осуђен је на 8 месеци поправног затвора
због илегалног преласка државне границе на основу члана 267 Кривичног закона. Почетак
казне 29.05.1968. и ослобођен је 08.09.1968. на основу Декрета 720/1956. Са сталним
боравком у Трсту – Италија.
ДИМЧЕВИЋ ТОМА, рођен је 10.04.1895. у месту Стјуча (Македонија) –
Југославија, са сталним боравком у Букурешту. По занимању – трговац. Осуђен је на 15
година затвора присилног рада због велеиздаје према члану 290 Кривичног закона (био је
осумњичен да се бавио шпијунажом у корист Југославије). Започео је казну 02.01.1950. и
вероватно је био ослобођен као и остали титоисти крајем 1955. године, (У његовој
матичној фиши тај податак не постоји). Провео заточеништво по затворима у Жилави,
Ајуду, Марђинењу, Питешту.
ДИМИТРОВИЋ ЖИВА, рођен је 27.02.1914. у Новој Молдави, са сталним
боравком у Темишвару ул. Клошка бр. 80. По занимању – радник. Осуђен је на 15 година
затвора присилног рада због фаворизовања преступника, (будући у служби Безбедности
дао је храну и пиће заробљеном Божидару Стојановићу). Започео казну 26.06.1950. и
ослобођен је 19.12.1955. према Декрету 535/1955. када је помилован. Издржао је казну у
затворима у Ајуду и у другим злогласним затворима Румуније.
ДИМИТРОВИЋ ТОМА, рођен је 01.10.1935. у Пожежени, рејон Нова Молдава.
По занимању – кројач. Осуђен је на 5 година поправног затвора због илегалног преласка
државне границе, према члану 267 Кривичног закона. Започео казну 12.01.1962. и
ослобођен је 20.12.1963. на основу Декрета 767/1963. Заточеништво провео у затворима у
Темишвару, Жилави.
ДИМИТРИЈЕВИЋ ДИМИТРИЈЕ, рођен је 11.03.1909. у Наћфали, жупанија Арад,
са истим сталним боравком. По занимању – ратар. Интерниран је од стране Министарства
Државне Безбедности са одлуком бр. 224/1952. на 12 месеци због испољавања
непријатељских ставова против режима. Започео казну 07.03.1952. и ослобођен је
07.03.1953. од специалне комисије истог министарства са дописом бр. 23289/1953.
Заточеништво провео у Радној колонији бр. 5 из Биказа.
ДИМИТРИЈЕВИЋ ЖИВОЈИН, из Клисуре. Био је осуђен на 15 година тешке
робије. Умро је у Темишвару.
ДИШИЋ БОГОЉУБ, рођен је 22.02.1908. у Чанаду, жупанија Тимиш, са истим

384
сталним боравком. По занимању – ратар. Осуђен је на 15 година затвора присилног рада
због злочина велеиздаје према члану 190 Кривичног Закона, (бавио се шпијунажом у
корист Југославије). Започео казну 27.09.1951. и ослобођен је 17.12.1955. према Декрету
535/1955 када је помилован. Заточеништво провео у затворима у Питешту и другима.
После ослобођења 1956. године тражио је политички азил у Југославији и када га је
примио, настанио се са своја три сина у Новом Кнежевцу. Четврти син, Стојан Дишић,
остао је у Румунији са својом породицом.
ДИШИЋ МИЛИВОЈ, рођен је 22.01.1914. у Чанаду, жупанија Тимиш, са истим
сталним боравком. По занимању – чиновник. Осуђен је на 1 годину и 10 месеци због
поседовања оружја. Започео казну 10.09.1951. и ослобођен је 24.09.1953. по истеку казне.
Заточен је у Темишвару.
Син му Славко Дишић из Темишвара, додаје:
,,Дишић Миливој, био је добровољац на југословенском ратишту, као партизан у
16-тој Војвођанској дивизији, 2. Бригада, група команде бригаде. Године 1945. вратио се у
свој родни крај, Чанад - Румунија.
Године 1984. после његове смрти 15. јуна, добио је Повељу и медаљу у знак
захвалности од председника Југославије Велемира Ђурановића, коју је примила породица
преко Југословенског генералног конзулата из Темишвара.
Године 1951. наш деда, Угљешин Језда и мајка Круна, били су подигнути и у
марвенским вагонима депортовани у Бараган, у насеље Вадењ.
Те исте године Секуритатеа је подигла и нашег оца и званично затворила на
годину и десет месеци, а истински био је издржо две године и 3 месеца (оних 5 месеци
пре суђења нису му урачунали). У то време био је тучен и батинан да би признао да је
поседовао оружје, које су му они подметнули и као да је био против државног уређења.
За то време док је био притворен нико није смео да нам помаже намирницама, да не би
страдали и они. Утерали су страх у комшије, родбину, сви су стрепели.
Те 1951. године много пута смо легли гладни јер нисмо имали ничега после очевог
хапшења. Хтели су и нас да депортују у Бараган и кад су нас одвели на станицу да нас
утерају у вагоне дошла наредба да нећемо поћи и да нас врате кући. У то време наше
комшије су нас покрале и кад смо се вратили кући ничег више није било.
Пошто је наша мати била супруга ,,народног бандита'' који је био против
државног поретка и ми, деца његова били смо ,,пилићи бандита''. Она није имала право
да ради нигде и онда је радила на црно да би нас некако прехранила. А радила је од јутра
до мрака и то на фарми Икар. А у подне добјала је по пола килограма црног хлеба и тај
хлеб нам је доносила да би нас некако прехранила. Ми смо свако вече, када је требала да
дође кући са радње, трчали на крај села испред ње да би добили тај хлеб који би нам
делила и који смо једва дочекали. Као дете још памтим да смо јели једанпут дневно и то
увече, а било је и тога да смо легли гладни.
Па онда би се смиловале неке комшије и дотурале би нам по нешто хране. Било
је врло тешко, родбина није нам смела прићи.
Наш деда уја и наша баба, очева мати, долазили су ноћу и протурали кроз ограду
по литру млека, кукурузног брашна и недељом кад мати није радила на фарми, правила би
нам проју, коју смо јели нерадо, али морало се, није било куд. Увек смо је питали зашто
друга деца имају да једу а ми не. Наша баба нам је казивала да се молимо Богу свако вече
пре спавања па ће нам Бог помоћи и биће и за нас.
За то време стално нам је долазила Секуритатеа. Кога су тражили и шта су
тражили не знам, а доста су утеривали страх у нас, чак и ноћу су долазили. То тачно не
знам колико је трајало, мати је дочула да ће бити суђење у Темишвару и да ће бити
приведени пешице у судницу и да би била прилика да га видимо.

385
 Пошли смо са мајком у Темишвар. Ту нас је дочеко неки деда код којег смо се
сместили до сутрадан. Сутрадан нас је одвео до суднице и чекали смо да се појави
колона затвореника. Чекали смо дуго и онда се појавила колона. Били су везани ланцима,
на ногама и рукама. Били су изнемогли, нисмо могли тог момента да препознамо оца док
нас он није спазио и довикнуо мајци и онда смо га спазили. Почели смо да плачемо, нешто
нам је довикнуо али нисмо могли да чујемо због галаме, што је по страни било много
људи и сваки је довикивао, тражио свог рођеног. Жалосно је било, плакало се, сваком је
било тешко. Било је пуно довикивања, тражења оних који нису били приведени. Ти
тренуци су ми остали дубоко у сећању иако сам у то време имао само пет и по година.
Кад су их извели после суђења, исто у колони, сећам се, мати ми даде три пакле
цигарета да однесем оцу пошто сам ја дете и могуће ће ми допустити да стигнем до
оца. Кад сам стиго близу оца један војник ме је одгурнуо у раме кундаком пушке, ја сам
пао и пустио цигаре и почео да плачем и да вичем свог оца. То ми је остало дубоко у
сећању да и дан данас кад помислим сузе ми навру.
После више нисмо чули о њему ништа све док није био ослобођен из затвора
1953. године. Довезли су га на бициклима, јер није могао сам да иде . Годину дана је лежао
у кревету и након тога се почео опорављати.
Толико о судбини наше породице, страдања наша и не само наша већ и других
који су исто тако страдали а можда и горе, само то никад не смемо заборавити и не
можемо заборавити, то је дубоко у нама.”

ДОБРИЋ ГЕОРГИЈЕ, рођен је 12.12.1928. у месту Душановац – Југославија, са

истим сталним боравком, југословенски држављанин. По занимању – ратар. Осуђен је на
15 година затвора присилног рада због шпијунаже и илегалног преласка државне границе
према члану 190, 191, 194 и 267 Кривичног zакона, (био је послат од УДБ-e да шпијунира
у Н.Р.Румунији). Започео казну 16.08.1953. и ослобођен је 23.01.1956. са одлуком бр.
1388/1956 и Декретом 421/1955. Заточеништво провео у затвору у Питешту, И.Л.Караџале.
ДОБРИЋ ВИТОМИР, рођен је 15.10.1920. у Великом Сенмиклушу, са сталним
боравком у Рекашу. По занимању – запослен у Безбедности као старији водник. Пре
хапшења био је тракториста. Осуђен је на 15 година затвора присилног рада због
фаворизовања политичког злочинца. Започео казну 15.06.1950. и ослобођен је 17.12.1955.
према Декрету 535/1955. Заточеништво провео у затворима у Жилави, Ајуду, Марђињењу,
Герли, Кавнику, Баја Сприје, Нистру. Други подаци:
ДОБРИЋ ВИТОМИР (ВИТУШКА), рођен је 1920. у Великом Сенмиклушу.
Место боравка када је био ухапшен имао је у Темишвару. По занимању био је радник,
после 1950. године бива милиционер. Осуђен је од Војног суда из Букурешта као
титоиста од 1950. до 1955. када је ослобођен, као и многи други у истој ситуацији, на
основу Декрета 535/1955. када је помилован. Заточеништво провео у затворима у
Жилави,Ајуду, Марђињењу, Питешту и др. Живео је са породицом у Перјамошу, жупанија
Тимиш, до краја свог живота, 2006. године. (Лепојев Стева родом из В. Семиклуша, иначе
бивши политички затвореник, који живи у Букурешту).
ДОБРИН БОРИСЛАВ, рођен је 27.05.1925. у месту Иванда, жупанија Тимиш.
По занимању – чиновник. Осуђен је на доживотну робију присилног рада због велеиздаје
(предао је информације једној особи да би биле пренесене у Југославију). Започео казну
13.06.1950. и ослобођен је 19.12.1955. према Декрету 535/1955 када је помилован.
Заточеништво провео у затворима у Жилави, Ајуду, Питешту.

386
 Своје затворске доживљаје описао за недељник ,,Наша реч'', види и у књизи (Од
Жилаве до Питешта, вија Ајуд)
ДОБРОСАВЉЕВИЋ САВА, рођен је 29.08.1929. у Старој Молдави жупанија
Караш Северин. Са присилним боравком у Фетешту, пошто је био депорован у Бараган.
По занимању – дрводељац. Осуђен је на 60 месеци затвора због непријатељских ставова,
ширио је гласине да ће доћи до новог рата. Започео казну 28.02.1953. и ослобођен је
01.06.1954. према одлуци бр. 0054129/1954 Министарства унутрашњих послова. Задржан
је у радним логорима у Констанци формација 0841, Пенинсули, Борзешту.
ДОМАЊАНЦ АЛЕКСАНДАР /ШАНДОР/, рођен је 26.09.1914. у Карашеву,
рејон Решица, са сталним боравком у кући бр. 434. По занимању – земљорадник. Ухапшен
је по налогу Обласног војног тужилаштва из Темишвара са Потерницом бр. 338/1954. због
подстицања на терористичке поступке, према Декрету закона 199/1950. (помагао је једну
„банду терориста“ које није потказао). Осуђен је од Обласног војног суда из Темишвара на
8 година затвора присилног рада. Започео казну 30.11.1954. и ослобођен је 27.11.1962. по
истеку рока, са истим сталним боравком. Био је заточен у затворима у Темишвару,
Жилави, Дежу, Герли. Упокојио се 18.12.1992. у Карашеву.
Податке прикупио Миља Словенски и приредио Миља Н. Радан
ДОПИНСКИ ВЛАДИМИР, рођен је 04.10.1929. у Новом Саду – Југославија, са
истим сталним боравком, ул. Пап Павла бр.39, југословенски држављанин. По занимању –
металостругар. Осуђен је на 10 година поправног затвора према члану 267 Кривичног
закона збoг илегалног преласка државне границе (прешао је из Југославије у Румунију са
циљем да пређе у Мађарску). Започео казну 07.08.1952. и ослобођен је 11.10.1955. на
основу Декрета 421/1955 када је помилован. Заточеништво провео у затворима у
Марђињењу, Питешту.
ДРАГИЋ РАДА, рођен је у Сараволи, са сталним боравком у Сараволи, рејон
Велики Семиклуш. По занимању – пољопривредни механичар. Осуђен је од Суда Тимиш
– Торонталске жупаније, одсек за кривична дела, на 1 месец затвора и новчану казну од
10.000 леја, конфисковање главних оруђа (трактора, плуга и круњаче кукуруза) због
економских прекршаја према Декрету – закону 183/1949. члан 2/а (био је сматран као
економски саботер).
Податке доставила унука му Драгић Славица, забавиља у Темишвару – Мехали.
Јесен 2010. године.
ДРАГИЋ СОВРА, рођен 01.септембра 1931. год. у месту Саравола, жупанија
Тимиш, по занимању био је чиновник. Место боравка када је лишен слободе - Темишвар.
Окружни војни суд из Клужа осудио га на 8 година поправног затвора, на основу члана
194 Кривичног закона, за издају отаџбине. Почетни датум казне 19.08.1961. год., а
ослобођен је 19.12.1963., када је био помилован Декретом 767/1963. Прошао је кроз
затворе у Темишвару, Орадеји, Герли.
Драгић Совра био је студент треће године Медицинског Факултета у
Термишвару . Онда је ступио у групу људи који су спремали документацију за Југославију,
у вези са депортованим Србима у Бараган. То је било у лето 1954. године.
Пошто је био откривен од стране Безбедности (Секуритатее), био је
притворен у Темишвару 6 месеци и избачен са факултета. Наставио је студије на
Медицинском факултету у Клужу, одакле је после кратког времена искључен са
факултета. Присилно је одведен у Фетешт, да ради у једном државном пољопривредном

387
газдинству, као чиновник. Тамо је остао 2-3 године. Из Фетешта су га поново ухапсили и
осуђен је на 8 година. Добио је највећу казну, пошто је био шеф групе.
Као студент био је одличан, чак други у својој години студија. У затвору је био
мучен, пребивен и изашао оданде нарушеног здравља (био је већ нервно болестан).
Засновао је породицу у Фетешту, имао сина и кћер.
Умро је у 41. години живота 15. августа 1971. и сахрањен у Сараволи.
Податке припремила сестра од ујака Ћирилов Мара из Темишвара, која сада
живи у Немачкој.
ДРАГИЋ ТОМА, рођен је 19.01.1906. у Великом Тополовцу жупанија Тимиш.
По занимању – радник. Осуђен је на 18 месеци затвора . Почетак казне 04.08.1952. и
ослобођен је 14.08.1953. Провео је заточеништво у радној колонији бр. 5 Кулмеа.
ДРАГУЦ МИЛАН, ученик, младић од 16 година. Ухапшен. Осуђен је 1949.
године, умро у затвору Герла... (Извор Cicerone Ioniţoiu,Cartea de aur...)
ДУШАН САВA, из Моноштора, жупанија Арад, досје 1056/1950... (Извор
података: Списак политичких затвореника из архива Питешт У.М. 02405)

ЂУКИЋ ИВАН, рођен је 16.05.1921 у Великом Сенпетру жупанија Тимиш. По

занимању – ратар. Био је члан Комунистичке партије Румуније, након хапшења био је
искључен. Осуђен је на 24 месеци затвора према Одлуци бр.14/1951. Заточеништво
започео 17.01.1951, касније му је преиначена казна на 36 месеци према Одлуци 525/1953.
Ослобођен је 11.07.1954. године. Заточеништво провео у радним логорима, у Радној
колонији бр.4 Кастелу, Галешу, Онешту.

ЂУКИЋ ИСА, рођен је 24.12.1911. у Великом Семиклушу, са сталним боравком

у Араду. По занимању – радник. Осуђен је на 10 година тешке робије због злочина
велеиздаје (године 1945. предао информације титовским шпијунима). Затворен је
14.08.1950. и ослобођен 18.06.1956. на основу Декрета 318/1956. када је помилован. Казну
одлежао у затворима у Темишвару, Жилави, Герли, Питешту.

ЂУКИЋ ДУШАН, рођен је 31.08.1897. у Рекашу, жупанија Тимиш, са истим

сталним боравком. По занимању – крзнар. (У фиши није наведен разлог хапшења). Био је
ослобођен 25.04.1953. на основу извештаја комисије бр. 2663/1953. Заточеништво провео
у затвору Капул Мидија.

ЂУКИЋ ЛАЗАР, рођен је 10.06.19... у Херњакови, жупанија Тимиш. По

занимању – ратар. Интерниран је од Обласне дирекције државне безбедности из
Темишвара са одлуком бр. 5781/05.08.1952. и ослобођен је 18.10.1952.

ЂУКИЋ ГЕОРГИЈЕ, рођен је 05.11.1924. у Мошницу жупанија Тимиш, са

сталним боравком у Темишвар ул. М. Когалничану бр. 9. По занимању – радник. Био је
осуђен на 5 година затвора присилног рада због злочина економске саботаже и илегалног
преласка државне границе према члану 75 – 288 Кривичног закона. Затворен је 21.07.1949.
а ослобођен је 19.07.1954. по истеку казне. Био је по затворима у Темишвару, Жилави,
Радној колонији Валеа Неагра.

ЂУКИЋ ГЕОРГИЈЕ, рођен је 17.10.1897. у Брестовцу, рејон Лугож, са истим

сталним боравком. По занимању – земљорадник. Интерниран је од Обласне дирекције
државне безбедности из Темишвара по налогу 5781/19.08.1952. и ослобођен је 16.02.1953.
од исте по налогу бр. 1000/1953. Био је затворен у Темишвару.

388
 ЂУЛУЛОВИЋ РОМАДАН (РАДОМАН?), рођен је 1929 године у месту
Парлевница у Југославији, са сталним боравком у Пјатра Њамцу ул. Лењин бр. 95. По
занимању – радник. Осуђен је од Војног суда из Букурешта на 10 година поправног
затвора због илегалног преласка државне границе према члану 267 Кривичног закона
(пребегао из Југославије у Н.Р. Румунију, пошто се није слагао са тамошњим режимом).
Умањена му је казна на 5 година. Заточен је 07.04.1952. и ослобођен 12.10.1955. на
основу Декрета 421/1955. Заточен је у затворима: Марђињењ, Питешт.

ЂУРКИЦА МИХАЈ /МИЉА/ (са надимком Комесар), из Карашева, по занимању -

земљорадник. Ухапшен је по налогу Обласног војног тужилаштва из Темишвара са
потерницом бр. 348/1954 због фаворизовања терористичких поступака, према Декрету-
закону 199/1950. (помагао је неке терористе и није их потказао). Осуђен је од Обласног
војног суда из Темишвара на 7 година затвора присилног рада. Започео заточеништво
30.11.1954., а ослобођен 27.11.1961. по истеку казне. Одлежао је по затворима у
Темишвару, Баја Сприје, Ајуду, Герли, Периправи, Салчији, Ђурђењу.

ЂУРКИЦА МИЉА, рођен је 24.08.1911. у Карашеву, рејон Решица, са сталним

боравком у кући бр. 492. Осуђен је на 7 година затвора присилног рада, уз конфисковање
целе имовине и куће, под оптужбом да је био против режима народне демократије.
Затворен је 1954. године и ослобођен на основу декрета из 1961. године. Кућа му је
враћена након десет година, то јест, 1972. године, а остала имовина враћена му је тек
после револуционарног преврата из 1989. године. Упокојио се 02.04. 2000. године у
Карашеву.

Податке прикупио Миља Словенски и прерадио Миља Н. Радан.

ЂУРКОВИЋ ИЛИЈА, рођен је 22.07.1922. у Белобрешки, рејон Нова Молдава, са

сталним боравком у Белој Цркви, ул Бранка Радичевића бр.27, Југославија, југословенски
дршављанин. По занимању – радник. Осуђен је од Војног суда из Букурешта други одсек
на 10 година поправног затвора због илегалног преласка државне границе, према члану
267 К.З. (Године 1944. дезертирао је из румунске војске и прешао границу у Југославију,
затим је прешао из Југославије у Румунију). Затворен је 20.09.1950. и ослобођен
12.10.1955. када је и помилован на основу Декрета 421/1955. Био је заточен по затворима
у Жилави, Герли, Кавнику, Баја Сприје, Марђињењу, Питешту.

ЂУРЂЕВ КУЗМАН, рођен је 28.09.1910. у Шенђурцу, жупанија Тимиш, са истим

сталним боравком. По занимању – ратар. Осуђен је на 4 године поправног затвора због
хушкања против друштвеног уређења према члану 209 Кривичног закона. Затворен је
20.03.1949. и ослобођен 27.04.1953. по истеку казне. Заточен је по затворима у Поарта
Алба, Галеш.

ЂУРЂЕВ ФРИДРИХ ( надимак МИЛОСАВ), рођен је 07.01.1909.у Шенђурцу, са

истим сталним боравком. По занимању – возач. Заточен је 19.05.1961. од стране У.М. 0232
Банат и осуђен је на 3 године поправног затвора према члану 267 Кривичног закона због
покушаја илегалног преласка државне границе. Ослобођен је 15.01.1963. према Декрету
5/1963 Државног савета. Заточеништво је провео у затворима у Темишвару, Жилави.

ЂУРЂЕВ ПЕРА, рођен је 22.09.1922. у Сараволи, жупанија Тимиш. По занимању

– чиновник . Када је заточен био је члан Комунистичке партије Румуније. Осуђен је од
Војног суда из Букурешта на 15 година присилног рада због велеиздаје према члану 86 –
325 Кривичног закона. Затворен је 27.03.1950. и ослобођен 19.12.1955. према Декрету

389
535/1955. када је помилован. Заточен је био по затворима у Жилави, Ајуду, Баја Сприје,
Питешту.

ЂУРИЋ АДАМ, рођен је 18.11.1933. у Иванди, жупанија Тимиш. По занимању –

радник. Заточен је 19.12.1964. од стране У.М. 0232 из Темишвара и осуђен је на 3 године и
4 месеца због илегалног прласка државне границе. А ослобођен је 29.07.1967. према
Декрету 720/1956. Провео заточеништво у затворима у Темишвару, Ајуду.

ЂУРИЋ ДУШАН, из Шенђурца, жупанија Тимиш. Досје 425/1950... (Извор

података: Списак политичких затвореника из архиве у Питешт, У.М. 02405)

ЂУРИЋ ЉУБОМИР, рођен је 13.03.1935. у месту Савски из Југославије, са

сталним боравком у Тителу – Југославија. По занимању – ратар. Заточен је 16.07.1955. од
Обласног војног тужилаштва из Темишвара због илегалног преласка границе из
Југославије у Народну Републику Румунију према члану 267 Кривичног закона.
Ослобођен је 20.10.1955 према Декрету 421/1955 када је помилован.

ЂУРИЋ СТАНИСЛАВ, рођен је 22.10.1932. у селу Бока из Југославије, са истим

сталним боравком, југословенски држављанин. По занимању – лимар. Осуђен је на 9
година поправног затвора због илегалног преласка државне границе према члану 267
Кривичног закона. Започео казну 24.07.1951. и ослобођен је 12.10.1955. према Декрету
421/1955. када је помилован. Заточеништво провео у затворима Жилава, Питешт и
другима.

ЂУРИЋ ВАСИЛЕ (ВАСА),војник. Досје 542/1950... (Извор података: Списак

архиве у Питешту У.М.02405)

ЂУРИЋ ВЕЛЕМИР, рођен је .... 1930. у Великом Сенпетру жупанија Тимиш.

Заточен је 31.10.1964. и осуђен је на 4 године поправног затвора због илегалног преласка
државне границе, према члану 267 Кривичног закона. Ослобођен је 30.11.1967. према
Декрету 720/1956. са истим сталним боравком. Заточеништво је провео у затворима У.М.
0232 из Темишвара, Орадје, Ајуда.

ЂУРИЋ ЗЛАТКО, рођен је 21.07.1921. у Апатину – Југославија, са сталним

боравком у Београду, југословенски држављанин. По занимању – фотограф. Заточен и
осуђен 25.10.1952. због илегалног преласка државне границе на 10 година поправног
затвора на основу члана 267 Кривичног закона. Започео казну 11.07.1952. и ослобођен је
11.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је помилован. Заточеништво провео у
затворима Питешт, Марђињењ.

ЂУРКОВИЋ РАДОСАВ, рођен је 15.10.1906. у Соколовцу, рејон Нова

Молдава, са истим сталним боравком. По занимању – ратар. Осуђен је на 5 година
поправног затвора због злочина велеиздаје. Започео казну 02.08.1950. и умро у Герли
02.10.1953.

ЂУРЂЕВ БОГДАН (брат Ђурђев Пере), рођен је 05.01.1915. у Сараволи,

жупанија Тимиш, са истим сталним боравком. По занимању – земљорадник. Био је лишен
слободе 27.03.1950. године и осуђен од Војног суда из Букурешта први oдсек на 10 година
поправног затвора због растурања забрањених публикација, према члану 325 К.З. и
Декрету – закону 856/1938. Ослобођен је 16.12.1955. на основу Декрета 535/1955. Провео
је 5 година и 8 месеци у затворима Жилава, Ајуд, Поарта Алба.

390
 (Извор података: синовица Белин Дејанка, учитељица у пензији из Темишвара)

ЂУРЂЕВ ЖИВА, из Бирде жупанија Тимиш. Досје 214/1950... (Извор података:

Списак политичких затвореника из архиве у Питешт У.М. 02405)

ЂИНЂИЋ НЕБОЈША (звани Бошко), рођен је 03.06.1920. у Иванди жупанија

Тимиш, са сталним боравком у Темишвару, ул. Серђент Даминеску, бр. 38. По занимању
радник. Интерниран је од Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара по
налогу бр. 5781/01.06.1952. Ухапшен је према диспозицији Војног тужилаштва из
Темишвара са потерницом бр. 183/20.02.1953. због злочина саботирања националне
економије (помагао је више бегунаца који су дошли из Југославије). Одлежао је казну
између 01.06.1952. до 18.04.1953. када је ослобођен према допису бр. 31/1953. Војног суда
из Темишвара.

ЂИНЂИЋ ЈОВАН, из Великог Сенпетра жупанија Тимиш, био осуђен 1949.

године са групом титоиста … (Извор података Cicerone Ioniţoiu,Cartea de aur...)

ЂИНЂИЋ МИЛОРАД, рођен је 26.04.1910. у Жомбољу, жупанија Тимиш, са

сталним боравком у Рекашу, рејон Темишвар, кућа бр. 12. По занимању – земљорадник.
Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 2 године и 5 месеци поправног затвора због
покушаја илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. Започео казну
04.11.1961. и ослобођен је 01.10.1962. на основу Декрета 710/1962. са истим сталним
боравком. Био је у затворима у Темишвару, Пенинсули.

ЂОЂА ЈОАН ЈОАКИМ, рођен је 20.01.1920. у Најдашу, рејон Оравица, са

сталним боравком у месту Саска Монтана, рејон Оравица. По занимању – чиновник.
Осуђен је од Војног суда из Букурешта први одсек, на 22 године затвора присилног рада
због велеиздаје, према члану 191 К.З.; Декрету- закону 856/1938; члан 325 К.З. (године
1948. био је члан завере која је прикупљаља информације намењене иностранству и
растурао је титовске манифесте). Започео казну 17.01.1949. и ослобођен је 19.12.1955. на
основу Декрета 535/1955. када је помилован. Заточеништво провео у затворима у Баја
Сприје, Герли, Ајуду, Питешту.

ЂОРЂЕВИЋ НИКОЛА, рођен је 06.04.1905. у месту Иктар општина Велики

Тополовац, рејон Лугож, са истим сталним боравком. По занимању – земљорадник.
Интерниран је од стране Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара са
налогом бр. 5781/1952 (рекао је да на новим новчаницама нема потписа). Затворен је за 12
месеци одлуком Министарства државне безбедности бр. 251/1952., почевши од 05.03.1952.
и ослобођен је 07.03.1953. од Специјалне комисије, адресом Ј25289/1953. Био је заточен у
затворима у Темишвару, У.М. Букурешту, Радној колонији бр. 5 Биказ.

ЂОРЂОВ ДАМЈАН, рођен је 13.09.1900. у месту Конак округ Панчево из

Југославије, југословенски држављанин, са сталним боравком у Регину, област Муреш. По
занимању – ратар. Ухапшен на основу потернице бр. 529/28.07.1952 издате од Војног
тужилаштва из Клужа због илегалног преласка државне границе на основу члана 267
Кривичног закона (прешао је границу из Југославије у Народну Републику Румунију).
Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 5 година поправног затвора. Започео је казну
16.07.1952. (није означен датум ослобођења), вероватно је био ослобођен као и остали
заточеници, крајем 1955. године. Провео заточеништво у затворима у Клужу, Темишвару
Жилави, Марђињењу, Питешту.

391
 ЕРДЕЉАН ДРАГОМИР, рођен је 13.10.1895. у Варјашу, рејон Велики Семиклуш
са сталним боравком у кући број 273. По занимању био је ратар. Неписмен. Интерниран је
од стране Генералне дирекције државне безбедности из Темишвара. Одлуком 5781-
25.02.1951., осуђен је од стране Војног суда из Темишвара на 10 година поправног затвора
као саучасник при илегалном преласку државне границе. Започео је казну 18.12.1951. и
ослобођен је 05.10.1955. према Декрету 421/1955. када је помилован. Заточеништво је
провео по затворима: Темишвар, Жилава, Поарта Алба, Валеа Неагра, Ајуд, Баја Сприје,
Герла, Карансебеш.

ЕРДЕЉАН МИЛАН (МИЛА), из Великог Сенпетра. Пре Другог светског рата

радио је као агент у служби краљевске безбедности (Сигуранца). После рата био је
затворен због његове припадности у горенаведеним органима, такође је депортован у
Бараган са супругом Зорком, као и многи други Срби из В. Сенпетра. Тамо је причао
неком свом сељанину шта је радио као агент, (да је пратио једног човека две године да би
га могао ухапсити и послати у затвор). Није имао порода и изгубио му се траг. Податак
пренео Милован Аднађ, чиновник у општини Велики Сенпетар. Пренето априла 2011.
године

ЕРДЕЉАН ЖИВА, родио се 14.01.1934. у Великом Сенпетру, рејон Велики

Семиклуш, са сталним боравком у кући број 642. По занимању био је ратар. Интерниран
од Министарства унутрашњих послова, Темишвар са потерницом број 66995/1958. Због
хушкања, према члану 209 број 1 Кривичног закона. Осуђен је од стране Војног суда из
Темишвара на 2 године поправног затвора због хушкања против друштвеног уређења.
Затворен је 30.10.1958. и ослобођен 29.08.1959. према Декрету 322/1959. Био је заточен у
затворима Орадеа, Герла.

ЕРДЕЉАН САВА, рођен је 05.01.1901. године у Варјашу, рејон Велики Семиклуш,

са истим сталним боравком. По занимању - ратар. Био је члан Румунске радничке партије.
Интерниран од стране Обласне дирекције народне безбедности из Темишвара. Одлуком
5781/1950. био је осуђен од стране Војног суда из Темишвара на 10 година тешке робије
због злочина велеиздаје( 1949. одао је информације Титу). Започео је казну 01.08.1950. и
био је ослобођен 19.12. 1955. Према Декрету 535/1955. када је био помилован.
Заточеништво је провео по затворима у Темивару, Жилави, Герли, Питешту.

ЕРДЕЉАН СТАНКО, рођен је 18.08.1919. у Сараволи, рејон Велики Семиклуш, са

сталним боравком у кући број 812. По занимању био је пољопривредни агент, а у
прошлости ратар. Ухапшен на основу потернице број 146/ 28.07.1955. од стране Војног
тужилашта из Темишвара, због активности против радничке класе, на основу члана 193
Кривичног закона. Био је осуђен од Војног суда из Букурешта на 6 година тешке робије
због злочина, активности против радничке класе према члану 193/1 Кривичног
закона.Казну је започео 20.07.1955. и био је ослобођен 17.07.1961. по истеку казне.
Заточеништо је провео по затворима: Арад, Темишвар, Жилава, Фагараш., Герла.
Додатни подаци:
За време Другог светског рата био је у румунску војску као падобранац (то су биле
елитне јединице војске п.а.). Извршавао је разне војне задатке на фронту у Русији. Тамо
је био у јединицама које су убијале Јевреје. Када је изишао из затвора 1961. био је
пронађен од стране НКВД (совјетске политичке полиције), за своја недела по Русији и
депортован у Бараган. Након 10 година вратио се у Сараволу.
Податке пренео Стојшин Пера, пензионер који живи у Сараволи, добар познавалац
разних догађаја из свог места.

392
 ЕРГИЋ НЕДА, рођен је 15.03.1928. у месту Драгшина, жупанија Тимиш. Умро је
19.12.1951. у једном од логора са Канала... (Извор података Cicerone Ioniţoiu, Victimele
terorii comuniste – arestaţi, torturaţi, întemniţaţi, ucişi, Dicţionar E...)

ЕНАКОВИЋ ВЛАДИМИР, студент, убијен за време преваспитавања у затвору

Питешт 1950. године... (Извор података Cicerone Ioniţoiu, Cartea de aur a rezistenţei...)

ЖИВА ТОДОР, рођен је 15.07.1932. у Дивићу, рејон Нова Молдава, са сталним

боравком у кући 49. По занимању – ученик тракториста. Интерниран је од Службе
безбедности из Оравице са налогом бр. 6618/12.10.1950. и ослобођен је 28.01.1952. Био је
затворен у Оравици.

ЖИВАН ДУМИТРУ, рођен је 25.11.1928. у месту Раднa, рејон Липова, са сталним

боравком у Араду, ул. Викторијеј бр. 38. По занимању- металостругар. Интерниран је од
Генералне дирекције државне безбедности из Арада са налогом Д/8987/1952., са
потерницом бр. 464/1952. Осуђен је на 4 године поправног затвора због тога што је
покушао да пређе илегално границу у Југославију. Започео казну 14.10.1952. и ослобођен
је 06.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је и помилован.

ЖИВАНИЋ САВА, рођен је 24.04.1920. у месту Максени из Југославије,

југословенски држављанин. По занимању – чиновник. Ухапшен је 18.09.1952. са
потерницом бр. 155/1952. издатoм од Обласног војног тужилаштва из Букурешта због
илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. (пребегао у Народну
Републику Румунију пошто је био прогањан од титовске владе). Осуђен је на 10 година
поправног затвора од 28.06.1951. и ослобођен је 06.08.1955. на основу Декрета 421/1955.
када је и помилован. Био је заточен у затворима у Жилави, Тргу Окна, Марђињењу,
Питешту.

ЖИВАНОВ РАДА, рођен је 31.10.1906. у Чанаду, рејон Велики Семиклуш, са

истим сталним боравком. По занимању – земљорадник. Био је члан Румунске радничке
партије. Социјално порекло – кулак са 30 хектара земље. Осуђен је од Војног суда из
Букурешта на 15 година затвора присилног рада због велеиздаје, према члану 186 К.З.
(изјавио у истрази: Неко ми је рекао ,,ако ти дође неки са титовским брошурама ти да их
растураш''). Започео је казну 09.03.1950. и ослобођен је 16.12.1955. на основу Декрета
535/1955. када је и помилован. Био је у затворима у Жилави, Ајуду и другим.

ЖИВАНОВ РУДОЛФ, из Решице, досије 302/1950... (Извор података: Списак

Српских политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

ЖИВАНОВИЋ ИВАН, рођен је 1892. године у месту Гај из Југославије, са сталним

боравком у Раковици, рејон Жомбољ, румунски држављанин. По занимању –
земљорадник. Интерниран је од Обласне дирекције државне безбедности из Караш -
Северина по налогу бр. 4152/04.07.1951. и ослобођен је 12.07.1951. Био је заточен у
Карансебешу.

ЖИВАНОВИЋ ЈОН (ЈОВАН), рођен је 1898. године у месту Раковица, рејон

Лугож, са истим сталним боравком. По занимању – земљорадник. Интерниран је од
Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара по налогу бр. 5781/1951. Осуђен је
од Војног суда из Темишвара на 3 године поправног затвора због покушаја илегалног
преласка државне границе. Започео је казну 23.06.1951. и ослобођен је 21.06.1954. по
истеку казне. Био је у затворима у Темишвару, Жилави, Герли.

393
 ЖИВАНОВ ВАСА, рођен је 22.08.1927. у Чанаду, рејон Велики Семиклуш, са
сталним боравком у кући бр. 547. По занимању – тракториста. Интерниран је од Обласне
дирекције државне безбедности из Темишвара по налогу 5781/07.01.1952. по одредби
Војног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 4941/25.07.1952. због завере против
друштвеног уређења (писао је лозинке године 1948. следећег садржаја: Живео маршал
Тито, Живело румунско-југословенско пријатељство, и то када је био на одслужењу војног
рока). Осуђен је на 5 година поправног затвора, према члану 209 К.З. Започео казну
13.11.1951. и ослобођен је 25.10.1955. на основу Декрета 776/1955. Био је заточен у
затворима у Темишвару, Жилави, Баја Сприје, Кавнику, Питешту.

ЖИВКОВ ... бивши официр безбедности у Темишвару, осуђен због удруживања са

титоистима... ...(Извор података Cicerone Ioniţoiu,Cartea de aur a rezistenţei...)

ЖИВКОВИЋ КОСТА, рођен је 10.10.1897. у Фењу, рејон Дета, са истим сталним

боравком. По занимању – земљорадник. Интерниран је 22.04.1954. по налогу Обласног
војног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 239/1954 због саучесништва у
злочину велеиздаје, према члану 121 191 К.З. ( помагао је шпијуна Буза Рада). Осуђен је
на 8 година затвора присилног рада, почев од 02.03.1954. и ослобођен је 18.06.1956. на
основу Декрета 318/1956. када је и помилован. Био је у затворима у Темишвару, Питешту.

ЖИВКОВИЋ ДРАГОМИР (звани Браца), рођен је 19.09.1899. у Фењу, рејон Дета,

са истим сталним боравком. По занимању – шеф пољопривредног сектора (земљорадник)
у Државном пољопривредном газдинству из Ујпеча. Интерниран је 17.05.1954. са
потерницом бр. 317/1954. због издаје отаџбине, према члану 194 К.З. (дао је информације
шпијунског садржаја једном титовском шпијуну). Осуђен је на 10 година затвора
присилног рада. Започео казну 17.05.1954. и ослобођен је 18.06.1956. на основу Декрета
318/1956. када је и помилован. Робовао је у Темишвару, Питешту.

ЖИВКОВИЋ ВЛАДИМИР РАДА, рођен је 28.03.1926. у Фењу, рејон Дета, са

истим сталним боравком. По занимању – тракториста. Осуђен је 1951. године и одлежао у
затвору годину дана. Упокојио се 19.10.2009. године.

Податке принео један његов сељанин, марта 2011. године.

ЖИВКОВИЋ ВЛАДИСЛАВ (син горепоменутог Косте), рођен је 28.03.1926. у

Фењу, рејон Дета, са истим сталним боравком. По занимању –земљорадник. Био је члан
Румунске радничке партије. Интерниран од Обласне дирекције народне безбедности из
Темишвара по налогу бр. 5781/1951. Осуђен је на 11 месеци поправног затвора због
растурања забрањених публикација. Започео казну 11.01.1951. и ослобођен је по истеку
казне 12.12.1951. Био је у затвору у Темишвару.

ЖИВИЋ АЗИЉКА, рођена је 20.01.1902. у Чанаду, рејон Велики Семиклуш, са

истим сталним боравком. По занимању – домаћица (удовица). Интернирана је 25.07.1952.
по налогу Војног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 4941/1952. због завере
против друштвеног уређења. Осуђена је на 10 година затвора присилног рада због
фаворизовања преступника. Започела је казну 03.10.1951. и ослобођена је 18.12.1955. на
основу Декрета 535/1955. када је и помилована. Била је заточена у затворима у
Темишвару, Мислеа.

ЖИВИЋ БОРИСЛАВ, рођен је 01.03.1904. у Чанаду, рејон Велики Семиклуш, са

сталним боравком у кући бр.532. По занимању – земљорадник. Интерниран 25.07.1952. по

394
налогу Војног тужилаштва из Темишвара са потерницом 4941/1952. због завере, према
члану 209 К.З. Осуђен је на 20 година затвора присилног рада због фаворизовања
преступника. Започео казну 22.09.1951. и ослобођен је 16.03.1956. на основу Декрета
318/1956. Био је у затворима у Темшвару, Жилави, Сату Маре, Кавнику, Питешту.

ЖИВИЋ БРАНИСЛАВ, рођен је 13.02.1934. у месту Ћуријана – Југославија, са

сталним боравком у Великом Градишту, ул. Коче Поповића бр. 3, југословенски
држављанин. По занимању – фарбар. Ухапшен је 23.04.1955. по налогу Обласног војног
тужилаштва из Букурешта са потерницом 619/1955 због илегалног преласка државне
границе. Осуђен је од Обласног војног суда из Темишвара на 3 године поправног затвора.
Започео казну 22.04.1955. и ослобођен је 26.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је и
помилован. Био је затворен у затворима у Темишвару, Жилави.

ЖИВИЋ НИКА, рођен је 01.01.1928. у Чанаду, рејон Велики Семиклуш, са

сталним боравком у Кикинди – Југославија, југословенски држављанин. По занимању –
чиновник. Интерниран је 02.03.1954. по налогу Обласног војног тужилаштва из
Темишвара са потерницом бр. 163/1954. због шпијунаже, према члану 96, 100, 267 К.З.
(прешао је границу у Н.Р.Румунију да би шпијунирао). Осуђен је на 15 година затвора
присилног рада. Започео казну 18.07.1953. и ослобођен је18.06.1956. када је и помилован
на основу Декрета 318/1956. Био је у затворима у Темишвару, Жилави, Питешту.

ЖИВОЈИН ПРЕДОЈЕ, рођен је 22.07.1923. у месту Боговина из Југославије, са

сталним боравком у Клужу, ул. Виктор Бабеш бр.13. По занимању – студент,
југословенски држављанин. Интерниран је од Народне безбедности из Клужа по налогу
23487. Био је болестан од плућног ТБЦ. Осуђен је на 5 година затвора тешке робије због
злочина завере против друштвеног уређења, према члану 209 К.З. (био је члан
организације фашистичког типа). Започео је казну 05.11.1949. и ослобођен је 28.11.1954.
по истеку казне. Био је у притвору у Клужу, Тргу Окна.

ЖИВОЈИНОВ САВА, рођен је 19.08.1918. у Соки, рејон Дета, са сталним

боравком у Темшвару, ул. Дијаконовић Лога бр. 36. По занимању – потпоручник, пре тога
земљорадник. Био је члан Румунске радничке партије. Осуђен је по налогу Војног
тужилаштва из Букурешта на 15 година затвора присилног рада због фаворизовања
преступника, према члану 284 К.З. (наговарао је Станојевића Божидара да у случају
хапшења не изда своје саучеснике). Започео је казну 26.06.1950. и ослобођен је
17.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је и помилован. Био је у затворима у
Жилави, Ајуду, Нистру, Герли, Окнеле Мари, Вакарешту, Питешту.

ЖУРКОВИЋ ЉУБОМИР, рођен је 07.09.1921. у месту Манастир, рејон Дета, са

сталним боравком у Шенђурцу, кућа бр. 3. По занимању – свештеник. Интерниран је од
Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара по налогу 5781/1950.од 06.01.1950.
и ослобођен је о4.06.1951. према решењу бр. 14302/1951. Био је затворен у Темишвару.

ЖУРЖ БОСИЉКА, рођена је 08.03.1926. у Љупкови, рејон Нова Молдава, са

истим сталним боравком. По занимању – домаћица. Интернирана је од Обласне дирекције
државне безбедности из Темишвара по налогу бр. 5781/26.06.1952. ради истраге и
ослобођена је 29.07.1952. са одредбом бр. ЈН 24305/1952. Била је заточена у затвору у
Темишвару.

ЗАРИЋ МАРКО, рођен је месеца септембра 1899. у Чанаду, рејон Велики

Семиклуш, са сталним боравком у кући бр. 402. По занимању – земљорадник. Интерниран

395
је од Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара по налогу 5781/18.12.1951. и
ослобођен је 10.03.1952. од исте. Ухапшен је по диспозицији Војног тужилаштва из
Темишвара са потерницом бр. 4941/28.08.1952. због завере против друштвеног уређења,
према члану 209 К.З. осуђен је од Обласног војног суда из Темишвара на 25 година
затвора присилног рада због злочина фаворизовања преступника. Започео је казну
29.10.1951 и ослобођен је 16.06.1956. када је и помилован на основу Декрета 318/1956.
П.В.Н.С. Био је у затворима у Темишвару, Жилави, Дежу, Кавнику, Алба Јулији, Герли,
Питешту.

ЗОМБОРАЦ МИЛОРАД, рођен је 27.11.1923. у Чанаду, рејон Велики Семиклуш,

са сталним боравком у Букурешту, ул. Григоре Мора, бр. 16. рејон Ј.В.Стаљин. По
занимању – чиновник, а пре тога радник. Био је члан Румунске радничке партије.
Интерниран је од Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара по налогу бр.
5781/21.07.1952. и ухапшен по диспозицији Војног тужилаштва из Темишвара са
потерницом бр. 4941/14.08.1952. због завере, према члану 209 К.З. Осуђен је од Обласног
војног суда из Темишвара на 25 година затвора присилног рада због злочина издаје.
Започео је казну 24.11.1951. и ослобођен је 18.06.1956. на основу Декрета 318/1956. када је
и помилован. Био је заточен у затворима у Темишвару, Жилави, Питешту.

ИГЊАТОВИЋ ЖИВКО, рођен је 15.10.1935. у местом Звечани (Косово) -

Југославија, са сталним боравком у Београду ул. Цара Душана бр. 144, југословенски
грађанин. По занимању – калуђер. Ухапшен је од У.М.0113 из Крајове и осуђен на 8
година поправног затвора због илегалног преласка државне границе према члану 267
Кривичног закона. Започео казну 16.12.1960. и ослобођен је 26.05.1963. на основу Декрета
236/1963. када је помилован. Заточеништво провео у затворима у Крајови, Питешту.
ИЛИН МЛАДЕН, из Великог Сенпетра...
У прилогу подаци које је доставила његова унука:
,,Зовем се Даница Михајлов, рођена сам у Кетфељу, ћерка Зорке (рођене Илин из
Српског Сенпетра) и Добромира Михајлова (из Кетфеља).Сећам се, још из раног
детињства, приче о суровој судбини мога деде Младена Илина, а такође и бабе и тетке
из Сенпетра.
Мој деда Младен Илин (рођен 1891. године), баш на највећој српској слави, Светог
Саву, 27. јануара 1951. био је ухапшен и одведен у затвор у Араду. Следећег дана, 28.
јануара 1951. претучен је до смрти, умро је у затвору.
Мама и тетке (ћерке мог покојног деде Младена), причале су да је био оптужен од
ондашњих чланова комунистичке партије из села, памтим само једно име: Иван Ћирић
(који га је јако мрзео).
Деда Младен био је угледни домаћин Сенпетра, био и општински кнез. У млађим
годинама путовао је по Америци, Мађарској, Србији, Био је чак и на погребу српског
краља Александра.
Моју баба - Зорку и тетка - Мику, која је тада имала само 9 година, одвели су у
Бараган 17. јуна 1951., (оне су биле депортоване у ново основано насеље Бумбакари, где су
биле смештене у диспанзеру, заједно са другим угроженим породицама п.а.), и ништа
нису сазнале о судбини деда - Младена.
У периоду када су мајка и тетка биле у Барагану (не знамо тачно које године и
датума), на врата стана моје тетке Љубице у Темишвару (средња ћерка деда Младена),
зазвонио је један човек средњих година који се није представио именом, рекао је само да је

396
Србин из Парца и хтео би да јој каже шта зна о њеном оцу. Причао је да је срео деда
Младена у ходнику затвора, испред собе где су редом улазили на истраживање и мучење,
пошто је и он сам био затворен.
За двадесетак минута колико су причали, деда Младен му је рекао да има три
кћерке и дао му је тетка Љубичину адресу из Темишвара и замолио га је да им јави, ако
буде могао, о свему шта се буде догодило. Причао је тетка - Љубици да је деда Младен у
оним моментима деловао храбро; са осмехом на лицу ушао је у собу где су га
истраживали, не слутећи шта га заиста очекује. Када су га вратили у ћелију, видело се
да је смртно претучен, пун крви, без свести, само му је грудни кош јако пулсирао и после
тога је преминуо. ,,Србин из Парца“ замолио је тетку да ником не прича о том
састанку, опростио се и рекао да он хоће да пређе границу у Србију, јер тамо има деду и
бабу и он не жели више да живи у Румунију.
Ово је све што знамо данас. Не знамо ни где је гроб нашег покојника, али га са
поносом чувамо у најлепшим успоменама. Сећање на начин којим му је одузет живот
оставио нам је дубоку рану и бол и мржњу према криминалцима онога доба.
Желим да у књизи о несретним судбинама толиких Срба, коју сте почели да
пишете, буде и неколико речи о нашем покојнику Младену Илину, и да се никад не понове
дани оваквих сурових догађаја. Много хвала! ''
У име ћерке Миланке (Мике), унуке Милке, унука Младена. Унука Даница.
ИЛИН ЖИВКО, рођен је 10.02.1945. у Наћфали, жупанија Арад, са сталним
боравком, када је био ухапшен, у Печки, у интернату . По занимању – ученик гимназије.
Заточен је 17.04.1961. и осуђен од Војног суда из Клужа на 6 година поправног затвора
због хушкања против друштвеног уређења, према члану 209 Кривичног закона. Ослобођен
је 19.12.1963. на основу Декрета 767/1963. када је помилован, са одређеним сталним
боравком у Наћфали, жупанија Арад. Заточеништво провео у затворима у У.М. 0232 из
Темишвара, Жилави, Марђињењу.
Види и његов интервју приложен за нашу књигу.
ИЛИН МИХАЈ, рођен је 06.02.1930. у Великом Семиклушу са истим сталним
боравком. По занимању обућар. Био је осуђен на 3 године поправног затвора због
хушкања против друштвеног уређења. Ухапшен је по налогу Генеране дирекције државне
безбедности број 79/163/1952. Казну је започео 14.07.1949. и био је ослобођен 25.11.1952.
по истеку казне. Заточенеништво је провео по затворима: Жилава, Валеа Неагра, Поарта
Алба, Герла
ИЛИН СЕРГЕЈ, рођен је 21.06.1923. у Ченеју, жупанија Тимиш са сталним
боравком у кући број 111. По занимању - ратар. Био је члан Румунске радничке
партије.Био је ухапшен од Обласне дирекције државне безбености- Темишвар по налогу
број 5781/1952. Ослобођен је 15.08.1953. Био је затворен у Темишвару.
ИЛИН ВАСА, рођен је 12.03.1929. Великом Семиклушу, са истим сталним
боравком. По занимању касапин. Био је осуђен на 7 година тешке робије због хушкања
против друштвеног уређења. Затворен је 04.03.1949. и био је ослобођен 01.04.1956. по
истеку казне.Био је заточен по затворима: Жилава, Валеа Неагра, Баја Сприје, Герла.
ИЛИЋ МИЛОРАД, рођен је 15.04.1911.у Старој Молдави рејон Нова Молдава са
сталним боравком у кући број 159. По занимњу - свештеник. Интерниран је од стране
Народне безбедности Темишвар, 04.11.1950. и био је ослобођен 04.03.1951. Био је заточен
у Темишвару.

397
 Други подаци:
После овог заточеништва био је прогнан, као и многи други, у Бараган. Ево како су
се одвијали ти немили догађаји у породици свештеника Милорада Илића:
На други дан Духова 18.06.1951. мати ми Илић Гордана сматрана главним
носиоцем листе породице, отац ми Илић Милорад, са сином од 9 месеци Илић Зораном
Драганом, деда Илић Јован (Јоца) и бака Илић Стана били смо приморани да напустимо
наш дом и депоровани смо из Старе Молдаве у Бараган, односно у новоосновано место
Валеа Вијилор поред Фетешта. Када смо присилно одведени, у Старој Молдави
оставили смо велики иметак, састављен од – породичне куће са 7 намештених соба са
свим потребним споредним просторијама, као и 22 хектара ораће земље и 2 хектара
винограда са свим потребним алатима и оруђем за обрађивање земље.
Услови живота у новонастањеном месту, као за све житеље прогнаних у
Бараган, били су изузетно тешки. Болести од беде, умирања и свакојаке невоље нису
поштедели ни породицу Илић. Моја мати када је депортована имала је 33 године.
Разболела се од тешког реуматичног полиартритиса, отац протонамесник разболео се
од хроничног бронхитиса, деда се упокојио у Барагану, бака патила је од ТБЦ-а , а
малолетни Зоран Драган тешко се разболео од срца и других обољења.
Године 1954. били смо ослобођени из Барагана, под условом на присилни боравак у
местима Саравола жупанија Тимиш и Арад – Гај жупанија Арад, где је мој отац обављао
дужност српског православног свештеника. Тек после 14 година било нам је дозвољено
да се вратимо у наш дом у Стару Молдаву.
Ту смо затекли праву пустош: кућа, као и цело домаћинство претрпели су
страшна разарања, пошто тамо је била настањена војска и граничарски одреди, који су
све уништили, последице разарања могу се видети и данас.
Осетили смо погубне последице због наше ,,кривице'', од прошлог комунистичког
режима и на друштвеном и на професионалном плану, сви чланови наше породице.''
(Зоран Драган Илић, професор филологије у Гимназији Нова Молдава).
ИЛИЋ ЈОАН (ЈОВАН), рођен је 16.04.1912. у Обрежи, рејон Карансебеш, где је
имао стални боравак. По занимању - ратар. Био је интерниран од стране Генералне
безбедности Северин по налогу 8978/ 06.11.1951. у Карансебешу и био је ослобођен
04.12.1951.
ИЛИЋ ЛАЗАР, рођен је 17.12.1923. у Свињици, рејон Мехадија са истим сталним
боравком. По занимању - администратор. Био је ухапшен 09.01.1954. због шпијунаже, дао
је информације титовим агентима због чега је био осуђен на 8 година поправног затвора
као издајник отаџбине, члан 194 Кривичног закона и ослобођен је 17.12.1955. на основу
Декрета 535/1955. када је помилован. Био је затворен у Темишвару
ИЛИЋ ПЕТАР, рођен је 15.05.1926. у Себерови, округ Узили- Југославија, имао је
исти стални боравак и југословенско држављанство. По занимању - чиновник. Био је
осуђен на 7 година поправног затвора због илегалног преласка државне границе према
члану 267 Кривичног закона (давао је политичке информације из Баната). Казну је започео
28.08.1950. и био је ослобођен 12.10.1955. на оснву Декрета 421/1955. када је био
помилован.
Заточеништво је провео по затворима: Жилава, Питешт, Герла, Марђинењ.
ИЛИЈА МИЛОШ, рођен је 19.10.1918. у Лесковици, рејон Нова Молдава, са истим
сталним боравком. По занимању – земљорадник, а пре тога каплар у жандармерији.
Осуђен је од Војног суда из Букурешта, први одсек, на 7 година затвора присилног рада
збпг велеиздаје, према члану 191 К.з. (давао је информације југословенским шпијунима;

398
примио је и растурао забрањене публикације). Започео казну 28.12.1949. и ослобођен је
18.06.1956. на основу Декрета 318/1956. када је и помилован. Заточеништво провео у
затворима у Жилави, Ајуду, Питешту.
ИЛИЈА ВЕЛИМИР, рођен је 23.06.1914. у Лесковици, жупанија Караш Северин са
сталним боравком у Темишвару улица Енеас број 99.По занимању - обућар. Био је осуђен
од Војног суда из Букурешта први одсек, судском пресудом 1445/1950. на 7 година
затвора присилног рада због велеиздаје и растурања забрањених публикација.Казну је
започео 18.12.1949. и био је ослобођен 18.06.1956. на основу Декрета 318/1956.
Заточеништво је провео по затворима: Радна Колонија, Валеа Неагра, Герла, Питешт.
ИСАК МИЛУТИН, рођен је 27.07.1919. у Малом Бечкереку, рејон Темишвар, са
сталним боравком у Чанаду. По занимању - ратар. Био је члан Румунске радничке партије.
Осуђен је на 25 година затвора присилног рада због злочина велеиздаје према члановима
191, 184, 267 Кривичног закона (издао је политичке и еконимске информације Божидару
Станојевићу).Казну је започео 17.06.1950 и умро је у затвору 23.10.1955., боловао је од
атрофије јетре.
ИСАКОВ ВЛАДА, рођен је 14.01.1896. у Чанаду, рејон Велики Сенмиклуш, са
сталним боравком у кући број 377. По занимању - ратар. Био је интерниран од Народне
безбедности Темишвара, под налогом број 5781/1950. Ослобођен је 15.02.1951. од стране
Обласне дирекције државне безбедности Темишвара. Био је затворен у Темишвру.
ИШВАНОВ БОГДАН, рођен је 28.03.1855. у Ченеју, са сталним боравком у
Немету, рејон Темишвар, кућа број 52. По занимању - ратар. Интерниран је од старне
Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара по налогу број 5781/951. Био је
ослобођен 26.01.1951. према допису број 10959/1951. Казну је одлежао у Темишвару.
ИВАНОВ АРСА, рођен је 15.05.1919. у Дињашу, жупанија Тимиш са истим
сталним боравком. По занимању - ратар. Био је осуђен на 12 година затвора присилног
рада због велеиздаје, према члану 191 Кривичног закона (угостио је југословенског
шпијуна који му је донео титовске брошуре, које је растурао својим сељанима ). Казну је
започео 09.11.1949. и био је ослобођен 19.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је
помилован. Заточеништво је провео у Ајуду, Питешту и другим затворима.
ИТИЊАНЦУ ПАЈА, рођен је 28.11.1907. (од оца Гаврила и матере Паулине) у
Ченеју, рејон Темишвар, са сталним боравком у Жомбољу, ул. Републичи бр. 55. По
занимању – набављач, а пре тога био је крчмар. Осуђен је од Обласног војног суда из
Темишвара на 8 година затвора присилног рада због злочина велеиздаје, према члану
190/3 К.З. и Декрету-закону 199/1950 (бавио се шпијунажом у корист Југославије).
Започео казну 27.03.1953. и ослобођен је 17.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је и
помилован. Заточеништво је провео у затворима у Темишвару, Питешту.
ИВАНОВ ПЕТАР, војник, досје 733/1950... (Извор података: Списак политичких
затвореника из архиве, У.М. 02405 Питешт...)
ИВАНОВ РАДА, рођен је 16.09.1916. у Великом Семпетру, рејон Велики
Семиклуш, са сталним боравком у кући број 247. По занимању - ратар. Интерниран је од
стране Народне безбедности Темишвара са налогом 5781/1950. Био је ослобођен
01.06.1951. од стране Обласне дирекције државне безбедности Темишвара са дописом број
14802/1951. Био је затворен у Темишвару.
ИВАНОВ ВУКАШИН, рођен је 29.09.1934. у Бенолачији, округ Вршац, Југославија

399
са сталним боравком у Панчеву. Имао је југословенско држављанство. По занимању је
ученик. Био је осуђен на 5 година поправног затвора због илегалног преласка државне
границе, према члану 267 Кривинчног закона. Казну је започео 19.11.1949. и био је
ослобођен 14.12.1954. и приморан на присилан стални боравак у месту Пеликани, рејон
Калараш (место где су били депортирани људи из Баната у Бараган). Био је затворен у
Питешту и другим затворима.
ИВАНОВИЋ ДРАГУТИН ДРАГА, рођен је 14.03.1931. у Златици, рејон Нова
Молдава, без сталног боравка. По занимању био је морнар. Био је осуђен од Обласног
војног суда из Букурешта на 10 година затвора због злочина велеиздаје, према члану
191/267 Кривичног закона и Закону - Декрету број 256 (156)/1938. (будући да је био
морнар дао је информације о Народној Републици Румунија другим капиталистичким
државама, док је био у служби југословенских власти). Био је интерниран 01.12.1950. и
вероватно ослобођен као и остали политички затвореници (нема података о томе). Био је
заточен по затворима Жилава, Питешт, Герла, Баја Сприје.
ИВАНОВИЋ ГЕОРГИЈЕ, поручник 18-те Пешадијске Дивизије, досје 1023/1950...
(извор података: Списак политичких затвореника из архиве Питешт У.М. 02405)

ИВАНОВИЋ ИВАН, из Букурешта са чином поручника, досје 173/1950... (Извор

података: Списак политичких затвореника из архиве Питешт У.М. 02405)
ИВАНОВИЋ ИЛИЈА рођен је 20.06.1899. у Прилепу - Македонија са сталним
боравком у Скела Кладовеј, рејон Турну Северин. По занимању - радник. Ухапшен од
стране У.М. 0113 Крајова. 02.07.1959. и био је осуђен на 24 месеци према налогу
Министарства унутрашњих послова 10052/1959. и ослобођен 13.09.1960, без ограничења
кретања на основу налога број Ј 39869/1960. Заточеништво је провео по затворима :
Крајова, Салчија, Периправа.
ИВАНОВИЋ МЛАДИН, из жупаније Тимиш. Осуђен је од Обласног војног суда из
Темишвара судском пресудом бр. 274/1953. на 25 година затвора присилног рада, према
члану 190, 191 К.з. и Декрету-закону 199/1950. због злочина издаје отаџбине, због
растурања забрањених публикација, фаворизовања преступника.
(Извор података: Образложење Генералног Тужилаштва бр. 268/15.06.1956. за
доношења Декрета 318/16.06.1956., документа послата од Института за истраживање
злочина комунизма..., марта 2011. године)
ЈАКШИЋ ГЕОРГИЈЕ (ЂУРА), рођен је 01.05.1941. у Торњи, жупанија Арад, са
сталним боравком у месту Алуниш бр.203, рејон Арад. По занимању – железничар.
Осуђен је на 1 годину и 6 месеци поправног затвора због илегалног преласка државне
границе на основу члана 267 Кривичног закона. Казну започео 06.06.1964. и ослобођен
је29.08.1965. на основу Декрета 720/1956, са обавезним сталним боравком у Араду ул.
Хореа бр.3. Заточеништво провео у затворима у Темишвару У.М.0232, Орадеји, Ајуду.
ЈАКШИЋ ЈОАН (ЈОВАН), рођен је 17.11.1925 у Торњи жупанија Арад, са истим
сталним боравком. По занимању – радник. Интерниран 04.10.1954. од Обласног војног
тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 226/1954 због покушаја илегалног преласка
државне границе (хтео је прећи илегално у Народну Републику Мађарску да би стигао у
Аустрију, где су му били родитељи). Осуђен је од Обласног војног суда из Темишвара на 3
године поправног затвора, на основу члана 267 Кривичног закона. Започео је казну
09.09.1954. и ослобођен је 04.04.1955. на основу решења истог суда бр. 4730/1955. Био је

400
затворен у Темишвару.
ЈАКШИН СТЕВАН, рођен је 02.01.1915. у Иванди жупанија Тимиш, са сталним
боравком у Темишвару ул. Кишодеј бр.108. По занимању – касапин. Осуђен је на годину
дана поправног затвора због крађе и продужена му казна 6 месеци поправног затвора због
илегалног преласка државне границе на основу члана 267 Кривичног закона. Започео
казну 17.10.1964. и ослобођен је 05.07.1968. на основу Декрета 720/1956, са истим
сталним боравком. Заточеништво провео у затворима у Темишвару, Ајуду.
ЈАНЧИЋ ЖИВА, трговац из Старе Молдаве, био је осуђен као титоиста 1949.
године... (Извор података Cicerone Ioniţoiu, Cartea de aur...)
ЈАНКОВИЋ АЛЕКСАНДАР, рођен је децембра 1921. године у Подгорици -
Југославија, са сталним боравком у Југославији, југословенски држављанин. По занимању
– радник. Осуђен је на 6 година поправног затвора због илегалног преласка државне
границе. Започео казну 23.09.1949. и успео да побегне из затвора Жилава 05.05.1950.
године.
ЈАНКОВИЋ БОРА, рођен је у Соколовцу, (други лични подаци нису наведени у
његовој фиши). Био је осуђен од Војног суда из Темишвара са одлуком бр. 560/1951. на 3
године поправног затвора због растурања забрањених публикација. Започео је казну
01.08.1950. и ослобођен је 07.08.1953. по истеку рока.
ЈАНКОВИЋ ИВАН, рођен је 24.01.1915. у Златици рејон Нова Молдава, са истим
сталним боравком. По занимању – свештеник. Осуђен је за субверзивну активност на 15
година тешке робије због злочина велеиздаје (дао је рушилачке информације Зорану
Вулетићу). Започео је казну 01.08.1950. и ослобођен је 10.07.1956. на основу налога бр.
014464/1956. Главног војног тужилаштва. Заточеништво провео у затворима у Темишвару,
Жилави, Ајуду, Марђињењу, Вакарешту, Питешту. (Види и опширнији прилог, уз
архивску грађу).
ЈАНКОВИЋ ЖИВА, рођен је 20.12.1893. у Соколовцу, рејон Оравица, са истим
сталним боравком. По занимању – трговац. Осуђен је на 15 година присилног рада због
велеиздаје на основу члана 190- 194 Кривичног закона (дао је информације једном
југословенском шпијуну о економији и војсци). Започео казну 21.08.1949. и ослобођен је
19.12.1955. према Декрету 535/1955 када је помилован. Прошао је кроз затворе Жилава,
Ајуд, Питешт.
ЈАНКОВИЋ РАДОМИР, рођен је 29.07.1915. у Црвеној Цркви - Југославија, са
сталним боравком у Рекашу ул. Николаје Балческу бр. 163, југословенски држављанин. По
занимању- подинжењер. Интерниран од стране Обласне дирекције државне безбедности
са налогом бр. 5781/05.06.1952 и ослобођен је 17.04.1953. од исте са налогом бр.
1600/1953. Био је затворен у Темишвару
ЈАНКОВИЋ СЛОБОДАН, рођен је 09.01.1911. у месту Дивићу, рејон Решица, са
сталним боравком у Темишвару ул. Калеа Арадулуи бр. 51. По занимању – ратар.
Интерниран је од стране Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара према
налогу бр. 5781/1951. због помагања илегалног преласка државне границе. Ослобођен је
25.08.1951, на основу налога бр. 640/1951. Војног тужилаштва из Темишвара.
ЈАНКУЛОВ ЈОАН (Јован ), рођен је 14.05.1926. у Рекашу, жупанија Тимиш, са
истим сталним боравком. По занимању – металостругар. Осуђен је на 3 месеца поправног
затвора због илегалног ношења оружја (нашли су му један пиштољ са мецима). Започео

401
казну 01.06.1953. и ослобођен је 29.08.1953. по истеку казне.
ЈАНКУЛОВИЋ ТОДОР, рођен је 15.08.1903. у Љупкови, рејон Нова Молдава, са
истим сталним боравком. По занимању – ратар. Осуђен је на 12 месеци затвора јер се
противио новчаној реформи. Започео казну 03.03.1952. и ослобођен је 05.03.1953. по
истеку казне.
ЈАНКУЛОВИЋ ЖИВА из Соколовца жупанија Караш Северин... ( Информацију
дао Панић Радослав родом из Белобрешке)
ЈАНИЋ БРАНКО, рођен је 02.11.1926. у Пожежени, рејон Нова Молдава, са истим
сталним боравком. По занимању – ратар. Осуђен је на 3 године поправног затвора због
илегалног преласка државне границе, према члану 267 Кривичног закона (хтео је пребећи
у Југославију). Започео казну 18.06.1956. и ослобођен је 06.12.1958. превремено према
налогу бр. 46193/1958 (D.G.P.C.M.). Казну издржао по затворима у Темишвару, Жилави,
Ајуду, Герли.
ЈОАНОВИЋ АНТОН (надимак ТОНИ), рођен је 15.03.1928. у месту Валкањ, рејон
Велики Сенмиклуш, са сталним боравком у Рудни у кући бр. 252, рејон Дета. По
занимању- баштован. Осуђен је од Војног суда из Букурешта на 10 година поправног
затвора због илегалног преласка државне границе, према члану 267 Кривичног закона.
Започео казну 09.01.1949. и ослобођен је 06.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је
помилован. Заточеништво провео у затворима у Поарта Алба, Валеа Неагра, Нистру,
Герла.
Други подаци: После изласка из затвора његови родитељи се венчају и он се
презива МАЈЛИНГЕР АНТОН, мати му је Српкиња а отац Немац. Радио је као стругар у
Фабрици намештаја из Ујпеча. Умро је 2007. године у Рудни где је и сахрањен.
Податке прикупио Славољуб Бакић, учитељ у пензији, из Рудне.
ЈАНОШЕВ СЕРДИЈА, рођен је, 13.02.1902. у месту Ченеј, рејон Темишвар, са
истим сталним боравком. По занимању – радник. Осуђен је на 5 година поправног затвора
због хушкања против режима, према члану 209 Кривичног закона. Започео је казну
12.10.1959. и ослобођен је 06.08.1960. на основу налога бр. 615/1960. Обласног суда из
Клужа. Заточен је био у затворима у Темишвару, Орадеји, Клужу.
ЈАНОШЕВ СИМА, место рођења, Саравола, жупанија Тимиш. По занимању –
ратар. Заточен је 1950. године под оптужбом да је титовац.
Други подаци:
,,Чика Симу, када су га затворили, након пола године пустили су кући. Била је
јесен, узорао је земљу, посејао жито, после су га поново затворили. У затвору, у Герли су
га претукли и тамо је од боја и умро.
Код њега је долазио неки ,,Браташ'' из Кикинде и доносиво неке брошуре. И њега
су ухватили и био је и он у Герли затворен. Када су чика Симу по други пут затворили
довели су тог ,,Браташа'' и иследник, који је испитиво чика Симу, упоредио је њихове
исказе. А чика Сима никако није признао да је примио те брошуре. И од боја је умро 1953.
године у затвору Герла.
Те податке ми је испричао један Румун из Бебе, који је био са чика-Симом у истој
ћелији.
А 1970. године сам био у Кикинди, тамо сам имо очеву сестру, смо се случајно, са
мојим братићем Радицом, састали са тим ,,Браташом''. Он ми је испричао како чика
Сима није ни за живу главу хтео да призна, а тај ,,Браташ'' је долазио код Ђуре
Кнежевића (у Сараволу), и када су затворили Симу и чика Ђура је од страха умро.''

402
 (Испричао Стојшин Пера, седамдесетогодишњи пензионер из Сараволе, 2010.
године.)
ЈАНОШЕВ ЖИВКО (ЖИВА), рођен у Сараволи, жупанија Тимиш. По занимању –
земљорадник.
Други подаци:
,,Када су затворили његовог сина Симу Јаношева (горенаведеног), за кратко време
подигли су и Живка, али је остао кратко време у затвору и пустили су га кући. Године
1951. су га однели у Бараган и његову бабу Даринку, снају Вукосу и унуку Загорку. И за
кратко време је умро у Барагану од туге и жалости.''
(Испричао - Стојшин Пера).
ЈАНОШЕВ ВЛАДИСЛАВ, рођен је 19.06.1923. у Ченеју, рејон Темишвар, са истим
сталним боравком. По занимаљу – ратар. Био је интерниран на основу потернице бр.
1084/1953. због везе са једним шпијуном који је дошао из Југославије, а којег није
потказао. Ослобођен је 02.07.1953. према одредби бр. 824/1953. Војног суда из
Темишвара. Био је заточен у Темишвару.
ЈАНОШЕВИЋ ПЕТАР, рођен је, 04.07.1914. у Дивићу, рејон Нова Молдава, са
сталним боравком у Темишвару ул. Ромулус бр. 41. По занимању – ратар. Осуђен је на 5
година поправног затвора због јавног агитовања. Започео је казну 26.03.1957. и ослобођен
је 24.06.1962. од стране Дирекције за кривичне истраге под бројем Ј.84738/1962, са истим
сталним боравком. Заточен је био у затворима у Темишвару, Жилави, Герли, Салчији,
Периправи, Ђурђењу.
ЈАШИН ЈОВАН, рођен је, 21.09.1898. у Гаду, рејон Дета, са истим сталним
боравком. По занимању – ратар. Осуђен је на 15 година тешке робије због злочина
велеиздаје, према члану 191 Кривичног закона (давао је информације југословенским
шпијунима). Започео је казну 12.03.1951. и ослобођен је 17.12.1955. на основу Декрета
535/1955. када је помилован. Заточеништво провео у затворима у Темишвару, Ајуду,
Питешту.
ЈАШИН МИЛУТИН, рођен је, 22.08.1924. у Гаду, рејон Дета, са истим сталним
боравком. По занимању – ратар. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 10 година
тешке робије због злочина велеиздаје, према члану 190 Кривичног закона. Започео казну
12.03.1951. и ослобођен је 17.12.1955. према Декрету 535/1955. када је помилован. Заточен
је био у затворима у Баја Сприје, Кавнику, Питешту.
Други подаци: Канурски Јован је сачинио документацију за хапшење мог оца. И он
је био доживотно осуђен као титоиста. (Види његову биографију, на слово К )
(Податке принела кћи Петров Веселинка из Соке).
ЈАЗИЋ ВИКТОР, рођен је 14.04.1930. у месту Косовска Митровица из Југославије,
са сталним боравком, када је био ухапшен, на Ферми Сакотењ рејон Бузау, југословенски
држављанин. По занимању – радник. Осуђен је на 10 година поправног затвора због
илегалног преласка државне границе, према члану 267 Кривичног закона (пребегао је из
Југославије у Народну Републику Румунију пошто није трпео тамошњи државни режим).
Започео казну 12.07.1951. и ослобођен је 06.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је
помилован. Заточен је био у затворима у Бузау, Жилави, Тргу Окна.
ЈЕФТИЋ БЛАГОЈЕ, рођен је 16.11.1911. у Букурешту. По занимању био је радник.
Осуђен је на 3 године поправног затвора због илегалног преласка државне границе. Казну
је започео 06.12.1948. и био је ослобођен 11.05.1951. по истеку казне. Прошао је кроз

403
затвор Поарта Алба.
ЈЕРЕМИЋ ДАВИД, из Великог Сенпетра, досје 38 и 72/1949... (Извор података:
Списак политичких затвореника из архиве У.М. 02405 Питешт...)

ЈЕЗДИМИР МИЛАН, рођен је 07.06.1925. у Дињашу, жупанија Тимиш. По

занимању – аутофарбар. Био је осуђен на 6 година тешке робије због злочина велеиздаје,
према члану 191 Кривичног закона (године 1945-1946. издао је информације политичког
карактера Титовим шпијунима.) Казну је започео 01.08.1950. и био је ослобођен
10.03.1956. по истеку казне. Заточеништво је провео по затворима: Темишвар, Герла,
Питешт.
ЈОАНОВИЋ ЈУЛИЈУ, рођен је 22.10.1906. у Великом Семиклушу, са сталним
боравком у Темишвару ул. Олга Банчик бр.13. По занимању – чиновник. Осуђен је на 4
године поправног затвора због хушкања, према члану 209 Кривичног закона. Започео
казну 24.09.1959. и ослобођен је 04.10.1962. на основу Декрета 772/1962 Државниг савета,
када је помилован, са истим сталним боравком.Заточен је био у затворима у Темишвару,
Араду, Орадеји, Герли, Периправи.
ЈОНИЈЕВ МИЛОШ, рођен је 25.08.1921. у Ченеју, рејон Жомбољ, са сталним
боравком у Жомбољу. По занимању – земљорадник. Осуђен је на 4 године поправног
затвора због илегалног преласка државне границе. Започео је казну од 18.10.1957. и
ослобођен је 16.10.1961. по истеку казне. Био је затворен у Темишвару, Герли, Периправи,
Салчији.
ЈОРГИЋ МИЛАН, досје 21/1950... (Извор података: Списак политичких
затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта)
ЈОВАНОВ ДРАГУТИН, рођен је 28.07.1929. у Великом Берексову, рејон
Темишвар, са истим сталним боравком. По занимању –књиговођа. Осуђен је на 5 година
поправног затвора због јавног хушкања (говорио је јавно да ће почети рат између два
војна блока). Започео казну 18.12.1952. и ослобођен је 08.10.1955 према Декрету 421/1955.
Био је затворен у Темишвару, Жилави, Борзешту, Поарта Алба.
ЈОВАНОВИЋ ДОБРИВОЈ, рођен је 16.03.1907. у Темишвару, са истим сталним
боравком. По занимању – чиновник. Био је осуђен на 9 година тешке робије због злочина
велеиздаје ( потписао је један документ за подржавање титовске политике). Започео казну
01.08.1950. и ослобођен је 17.12.1955. према Декрету 535/1955. Президијума велике
народне скупштине, када је помилован. Затворен у Темишвару, Жилави, Ајуду,
Марђињењу, Питешту.
Други подаци:
Јовановић Добривој био је уредник листа ,,Правда'', који је био орган Савеза
словенских културно-демократских удружења у Румунији. Он је радио у листу одмах
после његовог оснивања почев од 1944. године, био је уводничар и у привременом
управном одбору. После 16. фебруара 1947. био је стални члан у том одбору.
Стеван Бугарски, Завичајна књижевност Срба из Румуније 1918 – 1947., издање
Савеза Срба у Румунији, Темишвар, 2007, стр. 388-389.
ЈОВАНОВИЋ ФЛОРИЈАН, рођен је 20.03.1934. у Старој Молдави, са сталним
боравком у кући бр. 429. По занимању – земљорадник. Ухапшен је од стране У.М. 0232 из
Темишвара 23.10.1962. и осуђен на 5 година поправног затвора због илегалног преласка
државне границе према члану 267 Кривичног закона. Ослобођен је 21.12.1963. према

404
Декрету 767/1963 када је помилован. Заточеништво провео у Темишвару, Жилави, Галцу,
Острову.
ЈОВАНОВИЋ ГАВРИЛО, рођен је 23.05.1925. у месту Двориште из Југославије, са
сталним боравком у месту Остров - Југославија. По занимању – чиновник. Ухапшен је
26.10.1955. по налогу Обласног војног тужилаштва из Темишвара због илегалног
преласка границе из Југославије у Румунију, према члану 267 Кривичног Закона.
Ослобођен је 01.11.1955. на основу Декрета 421/1955. кaда је помилован. Одлежао
неколико дана у затвору у Темишвару.
ЈОВАНОВИЋ ИЛИЈА, рођен је 22.07.1922. у Мачевићу, рејон Нова Моладава, са
сталним боравком у Белoj Цркви из Југославије. По занимању – трговац, југословенски
држављанин. Заточен је 02.07.1959. и осуђен је на 6 година поправног затвора због
илегалног преласка државне границе, према члану 267/ Кривичног закона. Ослобођен је
26.05.1963. на основу Декрета 236/1963 када је помилован. Заточеништво провео у
Темишвару У.М.0232, Араду, Герли, Жилави, Питешту.
ЈОВАНОВИЋ ЈОАН, рођен је 04.10.1908. у месту Бокша Монтана, рејон Решица,
са сталним боравком у ул. Јон Виду бр. 44. По занимању – радник (металобравар).
Ухапшен је по налогу Обласног војног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр.
796/1953 због јавног хушкања. (У његовој фиши није назначено на колико времена је био
осуђен и када је био ослобођен). Затворен је у Темишвару, Карансебешу.
ЈОВАНОВИЋ МЛАДЕН, рођен је 13.12.1912. у Чанаду рејон Велики Семиклуш,
са сталним боравком у кући бр. 196. По занимању – земљорадник. Био је члан Румунске
радничке партије. Ухапшен је по налогу Војног тужилаштва из Темишвара, са потерницом
бр. 4523/1952. због злочина завере против друштвеног уређења, према члану 209
Кривичног закона, (дао је информације Титовим агентима). Осуђен је од Војног суда из
Темишвара на 25 година затвора присилног рада због злочина издаје. Започео је казну
26.09.1951. и ослобођен је 17.12.1955. на основу Декрета 535/1955. Президјума велике
народне скупштине, када је помилован. Заточеништво провео у затворима у Темишвару,
Жилави, Колонија Кавник, Питешту.
Други подаци:
,,Јовановић Младен, рођен је 06.12.1912. од родитеља Николе и Данице. Школу је
изучио (7 разреда) у Чанаду. Имао је две сестре, Ружицу и Јованку. Мати му је умрла
када је имао 12 година, па није било могућности да настави школовање.
1936. године оженио је Данилов Црнку и имао две ћерке Даницу и Драгицу. За
време рата био је мобилисан у румунску војску, а 1945. године отишао је у партизане.
Када се вратио запослио се као акизиционар, а 1949. године уписао се у
колектив ,,Штефан Плавац'''и био је благајник. Исте године, у новембру месецу одведен је
,,марицом'' у затвор. Нисмо знали много времена где је. У то време ја сам била ученица
Српске педагошке Гимназије у Темишвару. Била сам срећна што ћу постати учитељица.
Али, са друге године сам избачена као ,,Титоистичко куче''.
Уследиле су несреће за несрећом. Мати је била подигнута а моју сестру од 7
година оставила је у комшилуку. Мати је била заточена неколико месеци.
ЈОВАНОВИЋ ЦРНКА, рођена је 28.12.1916, супруга горенаведеног Јовановић
Младена. ,,Сва права су нам била одузета. После хапшења оца, када су га осудили на 25
година, изгубили смо сву наду да ћемо га видети. Имала сам 19 година када је био пуштен
на слободу, 5 година је провео у затвору. А на Светог Николу 19. децембра 1955. чекала
сам га на станици, отац ме није познао. Био је болестан од жутице, мршав, у похабаним
хаљинама.

405
 Испочетка није смео причати како је било, доцније нам је казао да су добијали
сваки дан боја да кажу и оно шта нису урадили. Када су били осуђени сви су били у једној
ћелији; тамо на бетону су спавали, тамо су јели, тамо су вршили нужду у једном шавољу.
Када је тај шавољ био пун и раван су га износили и ако су просули морали су да полижу.
Затворен је у самици у Жилави, где није могао ни да седи, стојећки је спавао а доле је
текла вода.
Био је млад и све је издржао, јер се радовао слободи и фамилији. Био је појац у
цркви од своје 15. године па до 80. када је умро.
Волео је да пише песме, па зато ћу написати:
Године су многе прошле
Дан за даном ниже се
А ја јадан у тамници
У затвору се налазим
Није мени зато жао
Нит ме мори туга, јад
Јер за правду и слободу
У тамници лежим сад
Руке су ми оковане
Звекет ланца пара глас
Ту ни сунце не допире
Свуд је тама свуд је мрак
Са истока сунце сија
И чује се громки глас
Партизани светског мира
Слободе ће доћи час.
(Податке припремила и послала ћерка Стефановић (рођена Јовановић) Даница из
Чанада).
ЈОВАНОВИЋ МЛАДЕН, рођен је 15.03.1928. у Старој Молдави, рејон Нова
Молдава, са сталним боравком у Букурешту, Калеа Мошилор бр. 95. По занимању –
касапин и функционер М.У.П.-а. Осуђен је на 3 године затвора због непријатељских
ставова, прекршио војну заклетву. Интерниран 13.08.1953. и ослобођен 13.10.1953. према
налогу бр. 226/1954. из затвора Питешт.
ЈОВАНОВИЋ НИКОЛАЈЕ ( надимак БЛИДАРУ), рођен је 20.01.1903. у месту
Петрошница, рејон Карансебеш, са сталним боравком у кући бр.154. По занимању –
земљорадник. Ухапшен је 24.03.1954. по налогу Обласног војног тужилаштва из
Темишвара због фаворизовања непријатеља (примио на конак бегунца Кристој Николаја).
Према члану 269 Кривичног закона, осуђен је на једну годину и 6 месеци поправног
затвора и ослобођен је 10.06.1955. по истеку казне. Казну је одлежао у Темишвару.
ЈОВАНОВИЋ САВА, рођен је 21.05.1923. у месту Душаново-Југославија, са
сталним боравком у Белој Цркви, југословенски држављанин. По занимању - старији
поручник у Првој тенковској дивизији. Претходно је био осуђен у Југославији и издржао
казну 23 месеца због саботаже и пошто је имао код себе фотографије са Стаљином. Био је
интерниран по налогу Обласног војног тужилаштва из Букурешта 08.10.1954. и осуђен од
Обласног војног Суда из Букурешта због покушаја извршења злочина шпијунаже према
члану 96, 194 Кривичног закона (да би избегао поновно хапшење у Југославији, био је
приморан да пребегне у Народну Републику Румунију). Осуђен је на 10 година поправног
затвора због илегалног преласка државне границе. Започео казну 09.03.1954. и ослобођен
је 11.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је помилован. Био је затворен у Питешту.

406
 ЈОВАНОВИЋ САВА, рођен је 14.02.1922. у Соколовцу, рејон Нова Молдава, са
сталним боравком у Темишвару. По занимању – касапин. Био је осуђен на 10 година
затвора присилног рада због велеиздаје према члану 284 Кривичног закона (дао је
информације о политичком режиму Н.Р.Р., титовим шпијунима). Започео казну
18.03.1954. и ослобођен је 17.12.1955 према Декрету 535/1955 када је помилован. Казну
издржавао у Темишвару, Питешту.
ЈОВАНОВИЋ СТЕВАН (звани Полдош), из Српског Семартона, рејон Темишвар.
Обесио се кући 1951. године јер га је приморала Безбедност да сарађује са њима против
Југославије. (Податак дао Душан Дабић из Српског Семартона, бивши политички
затвореник.)
ЈОВАНОВИЋ СОФИЈА, рођена је 13.07.1914. у Љупкови, рејон Нова Молдава, са
истим сталним боравком. По занимању – домаћица. Интернирана од стране Генералне
дирекције државне безбедности из Темишвара са налогом бр. 5781/26.06.1952. и
ослобођена је 29.07.1952. Била је затворена у Темишвару.
ЈОВАНОВИЋ ТИБЕРИЈУ, рођен је 26.03.1915. у Темишвару, са сталним боравком
у месту Бокша Монтана. По занимању – државни чиновник. Социјално порекло-
буржујско. Осуђен је на 2 године поправног затвора због завере против друштвеног
уређења, према члану 209 Кривичног закона. Започео казну 30.12.1948. и ослобођен је
10.11.1951. по истеку казне. Затворен је у месту Поарта Алба, Ајуд.
ЈОВАНОВИЋ ЗОРАН, рођен је 01.01.1930. у место Крушчица -Југославија, са
сталним боравком у месту Кусић, округ Вршац, југословенски држављанин. По занимању
– радник. Ухапшен је од стране јединице У.М.0232 из Темишвара 31.08.1959. због
хушкања против друштвеног уређења. Осуђен је на 3 године поправног затвора, према
члану 209 Кривичног закона. Започео казну 06.07.1959. и ослобођен је 04.07.1962. по
истеку казне. Затворен је у Темишвару, Араду, Питешту.
ЈОВИЧЕВИЋ БОЖО, рођен је 31.12.1928. на Цетињу – Црна Гора – Југославија, са
сталним боравком у Крушевцу. По занимању – правник. Био је осуђен на 3 године
поправног затвора због илегалног преласка државне границе, према члану 267 Кривичног
закона. Започео казну 11.08.1961. и ослобођен је 14.01.1964. на основу Декрета 767/1963,
када је помилован, са сталним боравком у Југославији. Био је заточен у У.М.0113 Крајова,
и Питешту.
ЈОВИЋ ВУКАШИН, рођен је 16.02.1911. у Темерину - Југославија, са сталним
боравком у Обреновацу, југословенски држављанин. По занимању – зидар. Био је осуђен
на 7 година поправног затвора због илегалног преласка државне границе. Започео казну
08.06.1951. и ослобођен је 12.10.1955. према Декрету 421/1955. када је помилован.
Заточеништво провео у затворима у Питешту, Марђињењу, Жилави.
ЈОВИЧИН ДОБРА, рођен је 30.06.1941. у Решици, са сталним боравком у Решици
ул. Василе Лукач бр. 10. По занимању, ( када је ухапшен), био је шегрт (ученик).
Интерниран је од Безбедности 07.03.1959. са потерницом бр. 35211/1959. због покушаја
илегалног преласка државне границе према члану 267 Кривичног закона. Осуђен је на 4
године поправног затвора. Започео казну 22.02.1959. и ослобођен је 20.02.1963. по истеку
казне, са истим сталним боравком.
ЈОВИН МИТА, (са надимком Пушкаш), рођен је 30.11.1920. у Дињашу, рејон
Темишвар, са истим сталним боравком. По занимању – земљорадник. Осуђен је на 7

407
година тешке робије због злочина велеиздаје, према члану 197 Кривичног закона (године
1946. давао је информације титовим шпијунима). Започео казну 02.08.1950. и ослобођен је
17.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је помилован. Казну издржао у затворима у
Темишвару, Герли, Питешту.
ЈОВИН ЈОАН, рођен је 08.01.1899. у месту Фенек (Фенлак?), рејон Темишвар, са
сталним боравком у Букурешту. По занимању – лекар радиолог, бивши унверзитетски
професор. Био је осуђен на 24 месеци затвора, са специјалном евиденцијом. Интерниран је
14.08.1952 према Декрету 702/1952. и ослобођен је 25.06.1954. Био је заточен у затворима
у Капул Мидија, Галеш, Поарта Алба.
ЈОВИН ЛАЗАР, рођен је 15.02.1891. у Малом Сенмиклушу, рејон Арад, са сталним
боравком у Фирићазу. По занимаљу – земљорадник. Ухапшен је 22.10.1953. по налогу
Обласног војног тужилаштва из Темишвара, са потерницом бр. 1633/1953. због јавног
хушкања (рекао је да су у Мађарској укинута Колективна пољопривредна газдинства).
Осуђен је на 2 месеца поправног затвора, због ширења лажних вести и ослобођен је
20.12.1953. Одлежао казну у Темишвару. После тога послат је на присилан рад, према
одлуци Војног суда, у радним јединицама Министарства унутрашњих послова.
ЈОВИН МИХАЈ, рођен је 06.12.1925. у Араду, са сталним боравком у Араду ул.
Делтеј бр. 37. По занимању – чиновник. Био је ухапшен 18.12.1959. од стране У.М. 0232 из
Темишвара због завере према члану 209 Кривичног закона. Осуђен је првобитно на 20
година затвора присилног рада, након тога смењена му је казна, на основу одлуке бр.
225/1962. Врховног суда, на 6 година поправног затвора. Ослобођен је 30.07.1964.
помилован према Декрету 411/1964. Затворен је у Темишвару, Герли, Салчији, Ђурђењу,
Острову, Периправи, Жилави.
ЈОВИН ПЕТАР, рођен је 20.12.1928, син Јовин Лазара, у месту Фирићаз, рејон
Арад. По занимању – земљорадник. Ухапшен је 17.11.1953. од стране Обласног војног
тужилаштва из Темишвара, са потерницом бр. 2044/1953. због саучесништва у издаји
отаџбине (купио је Толан Јону, неке ствари којим би се служио у шпијунажи). Осуђен је
на 6 година затвора присилног рада, због издаје отаџбине. Ослобођен је 01.10.1959. по
истеку казне. Заточеништво провео у Темишвару, Жилави, Тргу Окна, Фагарашу,
Питешту.
ЈОВИН СЛАВОЉУБ, рођен је 17.11.1910. у Иванди, рејон Дета, са истим сталним
боравком. По занимању – земљорадник. Ухапшен је од стране Обласног војног
тужилаштва из Темишвара 03.07.1954. због растурања забрањених публикација (ширио је
антидемократске публикације). Према члану 326 Кривичног закона, осуђен је на 2 године
поправног затвора и ослобођен је 09.12.1954. дописом бр. 9510/1954. Војног суда из
Темишвара.
ЈУНАЋКОВ ДУШАН, рођен је 20.07.1934. у Великом Гају - Југославија, округ
Вршац, са истим сталним боравком. По занимању – земљорадник. Ухапшен је 15.09.1955.
по налогу Обласног војног тужилаштва из Темишвара због илегалног преласка државне
границе према члану 267 Кривичног закона (прешао је границу из Југославије у Народну
Републику Румунију). Ослобођен је 26.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је
помилован. Казну одлежао у Темишвару.
ЈУТКИН ТИМОТЕЈ (ТИМА), рођен је 29.04.1926. од оца Кирила и матере
Екатерине, у Кнезу. Имали су један млин у месту, а године 1949. отац Кирило био је
осуђен на 6 месеци затвора због непредате коте, у намирницама, држави. Године 1951.

408
цела породица присилно је прогнана у Бараган...
Податке пренео: Стевин Силвестру из Кнеза, професор историје, пензионер у
Темишвару.
КАНУРСКИ ЈОВАН, рођен је 12.08.1925 у Гаду, рејон Темишвар, са сталним
боравком у Црњи - Југославија, југословенски држављанин. По занимању – трговац.
Ухапшен је по налогу Војног тужилаштва из Темишвара потерницом бр. 1803/20.04.1951.
због титовске шпијунаже. Осуђен је од стране Војног суда из Темишвара на доживотну
робију присилног рада због злочина велеиздаје, према члану 190-191 Кривичног закона,
(прешао је илегално државну границу из Југославије у Румунију да би шпијунирао).
Започео казну 12.03.1951. и ослобођен је 18.06.1956. према Декрету 318/1956. када је
помилован. Био је по затворима у Темишвару, Питешту, Марђињењу, Жилави, Ајуду и
протеран је у Југославију.
КАРАЊАЦ ЧЕДА, рођен је 09.11.1922. у месту Конак - Југослаија, са истим
сталним боравком, југословенски грађанин. По занимању – земљорадник. Интерниран је
од Војног тужилаштва из Букурешта са потерницом бр. 500/02.10.1951. због илегалног
преласка државне границе према члану 267 Кривичног закона, (био је гоњен од
југословенских власти и пребегао у Народну Републику Румунију). Осуђен је на 8 година
поправног затвора, започео казну 30.07.1951. и ослобођен је 11.10.1955. према Декрету
421/1955. када је помилован. Заточеништво провео по затворима у Питешту, Марђињењу.
КАРАЊАЦ ПЕРО, рођен је 12.12.1924. у Кикинди – Југославија, са истим сталним
боравком, југословенски држављанин. По занимању – земљорадник. Интерниран је од
стране Војног тужилаштва из Букурешта са потерницом бр. 400/25.10.1952. због илегалног
преласка државне границе, према члану 276 Кривичног закона (завадио се са оцем и
пребегао у Народну Републику Румунију). Осуђен је на 6 година поправног затвора, почев
од 23.04.1955. и ослобођен је 11.10.1955. према Декрету 421/1955. када је помилован.
Заточеништво провео у затворима у Питешту. Марђињењу.
KAСОВЈЕК ЈОВАН, рођен је 28.04.1927.(од оца Андреја и Олге) у Турди, са
сталним боравком на Тргу Републике бр. 21. По занимању – поднаредник, пре хапшења
био је чиновник. Интерниран је од стране Војног тужилаштва из Букутешта са
потерницом бр. 8549/1951 због јавног хушкања, према члану 327 Кривичног закона.
Осуђен је на једну годину поправног затвора, почев од 24.08.1951. и ослобођен је
03.09.1952. према допису Обласне дирекције државне безбедности бр. 29084/1952
КАЗАН АЛЕКСАНДАР, рођен је 28.08.1919. у Модошу – Југославија, са сталним
боравком у Јаши Томићу (бивши Модош), југословенски држављанин. По занимању –
земљорадник. Интерниран је од Војног тужилаштва из Темишвара 26.12.1953. због
илегалног преласка државне границе, према члану 267 Кривичног закона (био је послат од
стране УДБ да шпијунира). Осуђен је на 10 година затвора присилног рада због
шпијунаже, према члану 194 Кривичног закона. Започео казну 29.10.1953. и ослобођен је
23.01.1956. према Декрету 421/1955. када је помилован.
КЕЛИЋ ВИТОМИР, рођен је 10.03.1924. у Варјашу, рејон Велики Семиклуш, са
истим сталним боравком. По занимању- земљорадник. Интерниран је од стране Дирекције
народне безбедности са налогом бр. 5781/23.11.1950. Осуђен је на 10 година тешке робије
због злочина велеиздаје (давао је информације југословенским официрима). Започео казну
02.08.1950. и ослобођен је 18.06.1956 према Декрету 318/1956. када је помилован. Био је у
затворима у Темишвару, Жилави, Герли, Питешту.

409
 Подробнији подаци у интервјуима у овој књизи...
КЕЦИЋ МИЛОШ, рођен је 20.04.1924. у Мокрину – Југославија, са истим сталним
боравком, југословенски држављанин. По занимању –земљорадник. Ухапшен је
25.01.1956. на основу потернице бр. 28/1956. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 3
године поправног затвора због илегалног преласка државне границе, према члану 267
Кривичног закона. Није назначен датум његовог ослобођења. Казну је одлежао по
затворима у Темишвару, Питешту.
КЕЦМАН СТЕВАН, рођен је 28.10.1931. у Ченеју, рејон Жомбољ, са сталним
боравком у кући бр. 59. По занимању – земљорадник. Био је члан УТМ-а. Ухапшен је од
У.М. 0232 из Темишвара, са потерницом бр. 40772/22.07.1958. због илегалног преласка
државне границе, према члану 267 К.З. Осуђен је од Обласног војног суда из Темишвара
на 10 година поправног затвора. Започео казну 21.07.1958. и ослобођен је 14.04.1964. на
основу Декрета 176/1964. Државног савета, када је помилован. Био је затвораен у
Темишвару, Герли, Периправи, Салчији, Ђурђењу, Жилави.
Додатни подаци:
,,Године 1956., када су се, некако, нормализовали односи између Румуније и
Југославије, поднео сам молбу за добијање пасоша, желећи да посетим и упознам своју
родбину у Србији, тај пасош никад нисам добио. Тако да сам 14.04.1957. заједно са једним
пријатељем, прешао илегално границу у Југославију. Ноћу када смо прешли предали смо
се југословенским граничарима. После више испитивања у разним местима, најзад сам
добио уточиште у Панчеву у логору као емигрант.
Тражио сам политички азил у Југославији, изневши све разлоге који су ме навели
за такав подухват. После два месеца добио сам стални боравак у месту Ечка, округ
Зрењанин. Нисам добио одмах запослење, било је врло тешко, радио сам више
привремено.
После повлачења совјетске војске из Румуније 1958., решио сам да се вратим
кући, мислећи да ће бити боље. Добио сам одобрење да се вратим са свим потребним
документима, како од југословенских власти, тако и од Румунске амбасаде из Београда.
По преласку државне границе био сам одмах ухапшен од румунских власти. Од
27.07.1958. био сам испитиван стално два месеца. У октобру исте године изведен сам на
суд и осуђен на 10 година поправног затвора, са конфисковањем имовине. Фамилија није
знала ништа о мени, они нису присуствовали суђењу. Тек када су претраживали моје
ствари у родитељској кући у Ченеју, дознали су да сам негде у затвору. Тек 1962. године
могао сам да напишем прво писмо из затвора. До тада није се могло, то јест од
мађарске револуције 1956. до 1962. године није било дозвољено да се комуницира са
фамилијом.
Нас петоро је било затворено, а судио нам је Војни суд из Клужа, одсек у
Темишвару. На суду сва моја званична документа, на основу којих сам могао да се
вратим у Румунију, нису била у мом досијеу, него су их послали кући у Ченеј, она се и сада
налазе у мом власништву.
Када сам био ослобођен тражио сам рехабилитацију, а добио је тек после 9
година, то јест 1973. без икакве одштете.''
Кецман Стева, пензионер у Ченеју, Јануара 2011. године.
КЕРПЕНИШАН МИОДРАГ (МИМА), рођен је 12.08.1936. у Великом Семиклушу,
са сталним боравком у Белобрешки, рејон Нова Молдава. По занимању – студент треће
године Филолошког факултета из Букурешта. Ухапшен је од стране М.А.И.
(Министарство унутрашњих послова) 24.04.1959. Осуђен је од Војног суда из Букурешта
одсек други, на 4 године поправног затвора због завере против друштвеног уређења према

410
члану 209 К.З. Ослобођен је 17.01.1963. према Декрету 5/1963 Државног савета, када је
помилован са истим сталним боравком. Заточеништво провео по затворима у М.А.И.,
Жилава, Герла, Салчија, Ђурђењ, Остров.
Његов син Миле Керпенишан, познати телевизијски новинар, ратни извештач, који
је преминуо марта 2010. године, добио је прву награду за есеј ,,Живот иза решетака'',
инспирисан животом свога оца, бившег политичког затвореника. Рад је добио награду
1993. године на међународном такмичењу ,,Млади књижевник – Доњи Милановац'' и
објављен је у Србији.
Извор података: ,,Нови темишварски весник'' бр. 71/30.март 2010.

КИРИЋ ЉУБА, рођен је 1926. у Фењу, жупанија Тимиш, место где је и живео. По
занимању био је земљорадник. Педесетих година био је заточен од Безбедности у
Темишвару због политичке ситуације везаном за Југославију. Није био суђен ни осуђен
задржан је у затвору на разна ислеђивања у Темишвару и Жилави. Провео је у
заточеништву годину и по дана, преминуо је у затвору у Темишвару због батињања, у 26.
тој години живота. Сахрањен је у Темишвару на липовском гробљу.

Податке пренео синовац Мрачић Стеван Данило, који живи у Темишвару. Августа
2011. године

КИЋЕСКУЛ ЂОКА, рођен је 1915. године, са сталним боравком у Рудни, рејон

Дета. По занимању – земљорадник. Осуђен је на 12 година затвора због издаје отаџбине.
Ослобођен је 1955. године. Био је затворен у затвору у Герли и другим.
Податке припремила и доставила: синовица Кићескул Софија из Рудне, у јесен
2010. године.
КИЋЕСКУЛ МАТЕЈА (брат горенаведеног), рођен је 1912. Био је радник у
Решици. У предузећу, у Решици, био је други секретар партије. Тамо га је посетила Вида
Недић и након ове посете 1951. године био је ухапшен и осуђен на 10 година затвора због
издаје отаџбине. Ослобођен је као и други политички затвореници крајем 1955. године.
Последње три године живео је у Темишвару, где је и умро у својој 97. години живота. Био
је затворен у затвору Герла и другим.
Податке припремила и доставила: синовица му Кићескул Софија из Рудне, у јесен
2010. године
КНЕЖЕВ ЂОКА (звани Коталица), рођен је 25.12.1913. у Српском Сенмартону, са
сталним боравком у Темишвару улица Зуграв Недељку бр. 5. По занимању – обућар. Био
је члан Румунске радничке партије. Осуђен је на 15 година затвора присилног рада због
велеиздаје, према члановима 191 – 190 Кривичног закона. Започео казну 01.08.1950. и
ослобођен је 18.06.1956. на основу Декрета 318/1956. када је помилован. Заточен је по
затворима у Баја Сприје, Питешту и другим.
КЛАЈИЋ ЈОСИФ, рођен је 23.04.1893. у Великом Сенпетру, рејон Велики
Семиклуш, са сталним боравком у Оршави, ул. Дечебал бр.10, рејон Мехадија. По
занимању – католички свештеник. Био је осуђен на 6 година затвора тешке робије због
велеиздаје, према члану 190-191 Кривичног закона (дао је политичке и економске
информације Католичкој епископији). Започео казну 03.10.1951. године, а 09.02.1957. био
је послат у затворску болницу у Вакарешт, због болести. Није назначен датум његовог
ослобођења.

411
 КЛАДОВАН ВЛАДИМИР, рођен је 12.09.1903. у Лесковици, жупанија Караш
Северин, са истим сталним боравком. По занимању – земљорадник. Осуђен од Војног суда
из Букурешта на 15 година присилног рада због велеиздаје (примио је неке брошуре и
растурио их је поштом). Започео казну 29.12.1949. и упокојио се 11.10.1953. у затвору у
Ајуду.
КНЕЖЕВИЋ ДУШАН, рођен је 12.02.1912. у Банлоку, рејон Темишвар, са истим
сталним боравком. По занимању – обућар. Био је осуђен на 3 године поправног затвора
због илегалног преласка државне границе (преашао је границу са Југославијом да би
посетио породицу). Започео казну 07.09.1949. и ослобођен је 09.03.1953. према налогу бр.
28321/1953. специјалне комисије. Био је затворен у Санаторијуму Тргу Окна.
КОКАР БОЖА, рођен је 03.12.1907. у Лесковици, рејон Нова Молдава. По
занимању – земљорадник. Ухапшен је од Обласне дирекције државне безбедности из
Темишвара године 1952. и ослобођен 22.10.1952. од исте, из Темишвара.
КОЈИЋ ИВАН, рођен је 07.06.1919. у Арад - Гају, са сталним боравком у Новом
Књажевцу - Југославија. По занимању био је учитељ. Осуђен је од Војног суда из
Букурешта на 3 године поправног затвора због илегалног преласка државне границе,
према члану 267 Кривичног закона. Започео казну 02.10.1950. а од 30.09.1953. стављен је
на располагање Министарства државне безбедности. Био је по затворима у Жилави,
Поарта Алба, Марђињењу.
КОЈИЧИЋ АЛЕКСАНДРА (кћи Којичић Трише), рођена је 03.09.1927. у
Соколовцу, рејон Оравица. По занимању – учитељица. Осуђена је од Војног суда из
Букурешта одсек 1, на 3 године поправног затвора због растурања забрањених
публикација, према члану 325 тачка ц Кривичног закона и Декрету –закону 856/1938.
(примила једну титовску брошуру од једног свог ученика 1948. године). Започела казну
08.03.1950. и ослобођена по истеку казне 10.03.1953. Заточена је била у затвору у Жилави,
Мисли.
КОЈИЧИЋ ТРИША, рођен је 07.01.1896. у Соколовцу, рејон Оравица , са истим
сталним боравком. По занимању – земљорадник. Осуђен је од Војног суда из Букурешта,
одсек 1 на 8 година затвора присилног рада због злочина велеиздаје, на основу члана 184
К.З. комбинован са Декретом-Законом 896/1938., 267 и 157 К.З. Започео казну 08.03.1950.
и умро у затвору Тргу Окна 03.11.1955. од болести. Заточен је био по затворима у
Жилави, Ајуду, Тргу Окни.
КОМЛОШАН ЈОСИФ, рођен је 02.01.1923. у Винги, рејон Арад. По занимању –
земљорадник. Осућен је на 7 година поправног затвора због покушаја илегалног преласка
државне границе, према члану 267 Кривичног закона. Започео казну 19.03.1959. и
ослобођен је 18.04.1964. на основу Декрета 176/1964. Био је заточен по затворима у
Темишвару, Орадеји, Герли, Салчији, Ђурђењу, Периправи.
КОМЛОШАН ПЕТРУ (ПЕТАР), рођен је 02.06.1915. у месту Беба Веке, рејон
Велики Семиклуш. По занимању – земљорадник. Осуђен је на 12 година затвора
присилног рада због илегалног преласка државне границе и злочина издаје (као титоиста).
Започео казну 25.12.1949. и ослобођен 16.12.1955. када је био помилован на основу
Декрета 535/1955. Президјума велике народне скупштине
КОМЛОШАН НИКОЛА, рођен је 24.10.1938. у Томнатику, рејон Велики
Семиклуш. Када је ухапшен служио је војни рок, пре тога био је чиновник. Осуђен је на 5

412
година поправног затвора због завере против друштвеног уређења, према плану 209
Кривичног закона. Заточен је 22.06.1959. и ослобођен је 15.01.1963. на основу Декрета
5/1963. Државног савета.
КОНИЋ ГЕОРГИЈЕ (ЂУРА), рођен је 13.05.1924. у Великом Семиклушу, са
присилним боравком у Далга Ноуа, рејон Лехлиу, област Јаломица – депортован у
Бараган. Када је ухапшен био је радник у Државном пољопривредном газдинству, а пре
тога радио као чиновник. Пре овога био је заточен на годину дана због хушкања против
друштвеног уређења. Овог пута осуђен је на 8 година затвора присилног рада због
саучесништва у злочину велеиздаје (давао је информације Титовим шпијунима, који су
дошли из Југославије). Започео казну 08.07.1952. и ослобођен је 17.12.1955. Декретом
535/1955 када је помилован. Провео заточеништво по затворима у Темишвару, Питешту и
другим.
КОНИЋ БОРИСЛАВ, рођен је 09.05.1926. у Великом Семиклушу, са сталним
боравком у улици Штефан Велики бр. 19. По занимању – чиновник. Био је члан Румунске
радничке партије. Осуђен је од Војног суда из Букурешта на 20 година затвора -
присилног рада због издаје, према члану 191 К. З. (дао је информације о политичкој
ситуацији у земљи једном југословенском шпијуну). Казну започео 16.05.1950. и
ослобођен је 19.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је помилован. Заточеништво
провео по затворима у Ајуду, Питешту, Жилави и другим.
КОНСТАНТИНОВИЋ МИХАЈ, рођен је 24.04.1946. у Старој Молдави. Када је
ухапшен служио је војни рок, пре тога био је електричар. Осуђен је на 3 године поправног
затвора због акција припремања за илегални прелазак државне границе. Казну започео
23.06.1967. и ослобођен је 29.12.1967. према Закону 25/1967. када је помилован. Затворен
је био у Темишвару, Жилави, Ајуду.
КОНСТАНТИНОВИЋ СВЕТОЗАР, рођен је 08.09.1887. у Бузјашу, са сталним
боравком у Винги, рејон Арад. По занимању – апотекар. Осуђен је од Војног суда из
Букурешта на 3 године поправног затвора због илегалног преласка државне границе од
19.01.1949. до 17.01.1952. а од 18.01.1952. наставља заточеништво на основу Декрета
309/1952., када је осуђен на 6 месеци затвора и ослобођен је 31.03.1953. године.
Заточеништво провео у затворима у Поарта Алба, Капул Мидија и другим.
КОРИЦА ЈОН, рођен је 01.04.1913. (од оца Милана и матере Лујзе) у Хамбургу –
Немачка, са сталним боравком у Решици, ул. А.Ц. Поповић бр.9. По занимању –
металобравар. Осуђен је на 5 година поправног затвора због (такозване) крађе јавне
имовине, према члану 536/1 Кривичног закона. Започео казну 25.11.1959. и ослобођен је
21.09.1962. на основу Декрета 720/1956, са истим сталним боравком. Био је затворен у
Карансебешу.
КОСТИЋ ВЛАДИМИР, титоиста осуђен је 1949. године. Заточен је у затворима у
Темишвару, Жилави, Ајуду, Питешту... (Извор података Cicerone Ioniţoiu, Cartea de
aur...)
КОСТИЋ ЖИВОТА, рођен је 30.10.1917. у месту Добра - Југославија, са сталним
боравком у Љупкови, рејон Нова Молдава. По занимању – земљорадник. Осуђен је на 10
година поправног затвора због завере против друштвеног уређења, према члану 209 К.З.
Започео казну 27.06.1959. и ослобођен је 19.12.1963. на основу Декрета 767/1963., када је
помилован. Заточеништво провео по затворима у Темишвару, Араду, Галцу, Периправи,
Салчији, Ђурђењу, Герли.
Други подаци, у недељнику ,,Наша реч'':

413
 Ретки су људи који тако снажно и убедљиво оличавају невиђену Голготу и ход по
мукама свог напаћеног рода као частан Србин и Љупковац, Живота Костић, живахни и
продуховљени пензионер са три држављанства: југословенским, румунским и шведским.
У његовој сложеној личности сажете су све патње и неправде, све Сциле и Харибде, кроз
које су Срби прошли током задњих педесетак година, а поготову за време диктатуре
мрака и једноумља. Делујући као гром из ведрог неба злогласна Резолуција Информбироа (
донета у Букурешту, по иницијативи Стаљина, јуна 1948.) означила је почетак опсежне
кампање против најугледнијих и најрепрезентивниjих представника српског живља. На
стотине поштених и невиних људи бачено је у тамнице и логоре по злу познате
Секуритатее. Нису они били привржени сатанском божанству Јосипа Броза већ су били
уз свој матични народ, који се први усудио да одлучно каже НЕ једном од највећих
диктатора у историји човечанства.
Но, то није било све. Сталним заоштравањем класне борбе, терор над српским
живљем достиже врхунац на други дан Духова, 18 јуна 1951, када се десио Бараган, који
је проузроковао више бола, суза и страдања него што је то приказано у свим античким
трагедијама. А кроз сва та, па и друга, језива поглавља у историји нашег живља прошао
је и чика – Живота Костић те су она оставила дубоке трагове у његовој души.
Рођен је у Добри, малом брдовитом селу на другој обали Дунава, наспрам
Љупкове, 1927. године. Када му је било годину дана остао је без мајке те га присвајају
тетка Милка и теча Мита Јеремић из Љупкове. Ту је провео детињство, учио школу,
младовао и оженио се својом девојком Љупковком, Маријом Белоја. Били су срећни и
задовољни, добили су два сина и почели су да се куће и да проширују своје газдинство. Али
када су се најмање надали, на други дан Духова 1951 године, на њихова врата у раним
ноћним сатима закуцала је несрећа у виду милицијског капетана и групе наоружаних
војника. Наредили су им строго и одсечно да се што пре пакују и припреме за пут. Рекоше
им: ,,У име закона, ухапшени сте, итд., итд.''
У том метежу, страху и безумљу, Животи падне на памет идеја да покуша
немогуће. Почео је да објашњава капетану да је он страни држављанин и главни кривац
(иако никакве кривице није било) и да не препознаје нити супругу, нити синове. Помислио
да ће их водити за Сибир и по сваку цену хтео је да спасе породицу. И успео је. Супруга и
деца остали су код куће, а он је кренуо сам са кофером у руци. Одвели су их до Оршаве, а
одонуд кренули су марвенским вагонима у непознатom правцу. Када су пролазили кроз
Ђердапску клисуру погледи свих били су упрти на ону страну Дунава са скривеном надом
да ће им Југославија помоћи. Али је та помоћ била само у тој нади и у том веровању да
неко, ипак, мисли на њих. Праву помоћ могао је само Бог да им пружи. После 24 часа тог
грозног путовања без воде по врелом јунском сунцу најзад се воз зауставио у румунској
равници – Барагану. Осетили су тада неко олакшање јер су тек тада били сигурни да их
не воде у Сибир, али и ту су их чекала нова и све непријатнија изненађења. Једноставно
истоварили су све њихове ствари на голу стрњику, ударили четир колца и рекли: ово вам
је кућа! Невероватно, али истинито! Ту се видело да је људско срце тврђе од камена и да
може толико тога да поднесе што један здрав ум тешко може и да замисли. Након
четири године невиђене бараганске беде и патње успео је да се докопа Амбасаде СССР-а
у Букурешту и да се спасе овога зла. Али само делимично, јер му је одређен принудни
боравак у Бозовићу, где се запошљава у тамошњем пољопривредном државном добру.
Тек након године дана, на интервенцију Амбасаде Југославије у Букурешту, ослобођен је
принудног боравка и дозвољено му је да се врати у вољену Љупкову и у загрљај породице и
својих синова. И када му се срећа поново насмешила након краћег времена опет се десило
оно најгоре. Пошто му је његов тетак Арсо Милатовић, тадашњи амбасадор Југославије
у Букурешту омогућио да месец дана борави у својој другој домовини Југославији, при
повратку ухапшен је и осуђен као ,,титоиста'' на двадесет година строгог затвора.

414
Поново пролази кроз злогласне тамнице и логоре резервисане за ,,најокорелије народне
непријатеље'' : Герла, Поарта Алба, Ђурђењ и др. Та друга по реду, Голгота потрајала је
до Св. Николе 1963. године. Тада се враћа кући и запошљава најпре у Жупанијској
дирекцији за путеве, а затим у Рударском предузећу у Козли. Године 1967, поново га
хапсе под оптужбом да је намеравао да пребегне у Југославију. Након издржавања казне,
видевши да му сада нема врућа места и да нема никаквих перспектива за миран и
безбрижан живот реши се да пође у свет ,, трбухом за крухом и слободом''. Фебруара
преко Југославије стиже у Трст, а затим преко познатог логора за избеглице Латина
крај Рима у Шведску. Ту се настањујње код брата у Гетеборгу где живи и сада и где је
вредним радом и знојем стекао довољно материјалних средстава како би године пензије и
старост провео лепо и безбрижно. Велика му је жеља да се заједно са супругом и
синовима врати у Љупкову, јер како сам каже: нема ничег лепшег и дражег од завичаја и
људи са којима си провео детињство и где су ти и корени и огњиште. Иначе и његов унук
Живота, којим се он поноси и дичи и који носи његово име и недавно се оженио са нашом
девојком Јасмином Миленковић, чији су родитељи Илија и Љиљана Миленковић угледни
наставници родом из Радимне, што је доказ више да су Костићеви хиљадама нити везани
за своју Клисуру. Ето, то би био само делић живота и прикљученија ласног Србина,
Љупковца Животе Костића, а који је цео свој живот посветио борби за истину и правду,
за крст часни и слободу златну, за свој род.
Драга Мирјанић ,, Наша реч'' бр. 330/31. мај 1996.
КОВАЧ ПЕРСИДА, рођена је 30.10.1933. у Фењу, рејон Чаково. По занимању –
радница. Осуђена је на 2 године затвора због илегалног преласка државне границе.
Започела казну 23.10.1956. и ослобођена је 22.10.1958. по истеку рока. Била је заточена у
Темишвару, Жилави, Мјеркуреа Ћук.
КОВАЧЕВИЋ ПАВЛЕ, рођен је 12.07.1929. у Мостару – Југославија, са сталним
боравком у Београду, ул. Боре Вукмановића бр. 15, југословемски држављанин. По
занимању – радник. Интерниран је од стране У.М.0232 Темишвар 09.12.1959. са
потерницом бр. 36406/1959. због илегалног преласка државне границе. према члану 267
К.З. Осуђен је на 5 година поправног затвора почев од 06.10.1959. и ослобођен је
14.01.1964. на основу Декрета 767/1963. када је помилован, са сталним боравком у
Југославији. Заточеништво провео по затворима у Темишвару, Питешту, Вакарешту.
КРАДИГАЋА ЕМИЛИЈА, рођена је 17.12.1915. у месту Кувеждија, рејон Липова,
са сталним боравком у Араду, Трг Лутера бр. 1. По занимању – професорка. Ухапшена је
од стране У.М. 0232 из Темишвара 17.09.1959. Осуђена је од Војног суда из Темишвара
на 12 година поправног затвора због завере против друштвеног уређења, према члану 209
К.з. Ослобођена је 14.01.1963. на основу Декрета 5/1963. Државног савета, када је
помилована, са истим сталним боравком. Заточеништво провела у затворима из
Темишвара, Жилаве, Мјеркуреа Ћук, Арада, Орадеје.
Додатни подаци:
(Изводи из чланка )
Одувек су у нашем народу били људи који су опште интересе рода стављали изнад
сопствених, личних интереса и који су изгарали попут свеће за српство, православље и
трајање нашег имена на овим просторима. А једна од таквих је, свакако, и г-ђа Емилија
Крадигаћа, умировљена професорка математике и физике и дипломирани економиста,
коју су трагични конци судбине одвели у Детроит ( САД), далеко од свог завичаја, који и
сада носи у срцу као велику и неизлечиву рану.
Будући изданак једне часне српске породице која је увек у први план стављала
српство и православље, г-ђа Емилија је прерасла у истинског добротвора, која све оно

415
што је стекла мукотрпним радом сада широкогрудо поклања нашим црквама и
манастирима, нашим школама и културним установама, да би, како сама каже ,,спасла
оно што се спасти може''. Рођена је 17 децембра 1915. године у селу Кувеждија, где је
њен отац Јефта радио као инжењер шумарства на имању тадашњег грофа Каролија.
Основну школу започиње у католичком манастиру у Липови, а ускоро затим њена се
породица сели у Арад где постаје ученица Српске вероисповедне школе. Учитељ јој је био
познати арадки просветни радник Ђура Миланковић. Након завршетка основне школе
уписује реномирану арадску женску гимназију ,,Елена Гиба Бирта.'' Ту се истиче
оштроумношћу и одличним резултатима, поготову, када су биле у питању егзактне
науке: математика и физика. Ујесен 1938. наставља студије на Академији за индустрију
и трговину у Букурешту и истовремено ради као чиновник у Амбасади Краљевине
Југославије у главном граду Румуније. Из тих дана носи најлепше и најдраже успомене јер
је тадашњи амбасадор био нико други до ненадмашни српски песник Јован Дучић.
- ,,Бити у друшту једног таквог великана значило је за све нас истински празник – каже
она -. Јер Дучић је био не само велики дипломата и песник већ и човек који је свуда око
себе зрачио некаквом узвишеном племенитошћу, лепотом и привлачношћу. Сваки сусрет
са њим био је очаравајући и остављао је дубоке трагове у мојој души. На жалост поново
сам се срела са њим након 40 година у Либертвилу, на његовом гробу, где почива свој
вечни сан.'' Године 1944, пошто напоредо са већ поменутом Академијом завршава и
студије математике и физике, враћа се у родни Арад својој мајци, која је, након смрти
супруга Јефте, остала сама. Ту добија катедру математике и физике у једној техничкој
школи а ускоро затим постаје и директор Стручне елетротехничке школе у граду на
Моришу. У том својству истиче се преданим и самопрегорним радом а почеле су да
пристижу и прве сатисфакције и признања. Но то задовољство и та срећа у повоју нису
потрајали дуго. Марта 1953. бива ухапшена и скоро годину дана проводи на
испитивањима и саслушањима по подрумима и апсанама злогласне секуритатее у
Темишвару. Пошто нису могли да докажу да је крива пуштена је на слободу али
забрањен је јој рад у настави. То је навело да 1955. отвори приватну канцеларију за
превод и преписке, како би обезбедила себи средства за живот. Али зли дуси не мирују и
1959. поново је ухапшена и осуђена је на 12 година строгог затвора. По тада устаљеном
поступку исфабрикована јој је кривица да је била сарадник енглеске обавештајне службе
и тада почиње њен ход под мукама у по злу познатим затворима у Жилави, Мјеркуреа
Чуку, Орадеји, Араду. По њеним речима обичан људски ум не може ни замислити све те
настране и нечовечне методе мучења и тортуре којима су били подвргнути осуђеници из
поменутих апсана. Но, људско је срце тврђе од челика, фебруара 1963. излази из затвора,
али је на слободи чекају нова искушења и ударци судбине. Брат који јој је био веома
привржен месецима је трагао по затворима да би је пронашао и у очају умире, само пар
дана након њеног ослобођења. Његова смрт је на њу деловала поразно и ужасавајуће а
поврх свега остала је на улици јер им је породична кућа била на братово име. - ,,Чаша
жучи била је препуна и помишљала сам чак да сама себи одузмем живот. Али стегнула
сам зубе и помислила: Идем даље! Мој пораз би обрадовао душмана! Наишла сам на
једног доброг човека и Србина, старог Милована Радована, који ми је много помогао. А
затим сам упутила и протестно писмо г. Александру Драгичу, тадашњем министру
унутрашњих послова, тако да сам за кратко време добила стан и запослење у Фабрици
сатова у Араду.
„Али мисли су моје увек биле на другој страни...“ Огорчена сијасетом неправди
које су јој се обиле о главу г-ђа Емилија реши да потражи срећу у матичној земљи, коју је
толико волела и због које је и доживела толико неправди и понижења. Али разочарење је
било још и веће када је била примљена у Маршалату у Београду и кад јој је тамошњи
високи службеник цинично изјавио да матична земља не може да јој помогне јер су

416
општи интереси земље изнад судбине једног малог човека. Разочарана, резигнирана и
уморна са бременом од 54. године на својим плећима креће на пут странствовања –
Италија, Беч и најзад Америка. Са три факултетске дипломе, познавањем 7 језика и
огромним животним искуством брзо се сналази и успева да осигура себи солидна
материјална средства, а тиме и срећну и безбижну старост. Али г-ђу Емилију све ране
свога рода боле и она широкогрудо помаже цркве, манастире, школе и културно –
уметничке установе у матичној земљи и свом завичају јер како сама каже:
- ,,Добротворство и доброчинство су племените одлике српског народа и најсрећнији је
онај човек који друге учини срећним. То сам ја наследила од мојих предака, од мог деда –
Максе који је поклонио српској цркви у Печки 15 јутара земље и две куће, од мог оца
Јефте, од моје мајке Марије родом из Ковиља (Бачка), од мог српског народа...'' Свака
вам част и љубимо руке цењена и племенита г-ђо Емилија.
Драгомир Мирјанић, недељник ,,Наша реч“, бр. 338/26. јула 1996.
КРИСТЕЈ МИЛИВОЈ, рођен је 06.02.1929. у место Латова – Македонија,
Југославија, са сталним боравком у Турн - Северину, ул. Егалитаци бр. 13. По занимању –
бурегџија. Био је осуђен од стране Министарства државне безбедности на 12 месеци
затвора због ширења гласина. Започео казну 14.03.1952. и ослобођен је по истеку казне,
коју је издржао у Радној Колонији 5 Биказ.
КРИЖАНОВ ГЕОРГИЈЕ, рођен је 02.09.1914. у Зрењанину – Југославија, са
сталним боравком у Букурешту. Када је ухапшен радио је као чиновник, а пре тога био је
адвокат. Осуђен је 02.06.1956. због покушаја илегалног преласка границе у Југославију
према члану 267 К.З. Ослобођен је 10.08.1956. на основу одредбе бр. 10509/1956. Војног
суда из Темишвара.
КРСТИЋ БОРИСЛАВ (БОРИЦА), рођен је 12.02.1936. у Белобрешки, рејон Нова
Молдава, са истим сталним боравком. Када је ухапшен био је апсолвент Филолошког
факултета из Букурешта, одсек за српскохрватски језик. Био је члан Савеза раднике
омладине. Интерниран је од УМ 0123/Н, на основу потернице бр. 120/13.04.1959. издате
од Министарства унутрашњих послова и осуђен је од Војног суда друге војне области из
Букурешта на 5 година поправног затвора због непотказивања и прекршаја издаје
отаџбине, према чланцима 228 К.З. комбинованим са 194/2/1 К.З. и 209/2 К.З. Започео
казну 13.04.1959. и ослобођен 24.10.1961. на основу Декрета 343/1961. када је помилован.
Заточеништво провео у Жилави.
(Извор података: властити досије достављен од сина му Огњана Крстића,
машинског инжењера, који живи у Темишвару.
Други подаци:
Крстић Борислав (Белобрешка, 1936 – 1999), песник, прозаиста, есејиста и
монограф. Основну школу похађао у родном месту и Старој Молдави. Српску гимназију је
завршио у Темишвару, а Филолошки факултет у Букурешту. Био је професор и директор
у Општој школи у Белобрешки. Радио је као школски међужупанијски инспектор за
српске школе и обављао је и дужност председника Савеза Срба у Румунији. Био је један
од оснивача књижевног кружока ,,Жарко Деспотовић'' у Белобрешки. Аутор је бројних
школских уџбеника. Објављене књиге: ,,Живе слике (песме за децу, 1984), ,,Болови рађања''
(проза, 1989), - монографије: ,,Код Белог брешка и око њега (1989), ,,Љупкова долина''
(коаутор, 1995), Манастир Базјаш (коаутор, 1998), ,,Соколовац'' (коаутор,
1999), ,,Осмогодишља школа у Соколовцу'' (коаутор, 2001), ,,Народни живот и обичаји
Клисураца и Пољадијаца'' (2002).
Светозар Марков, Зборник српске књижевности – пета књига, у издању Савеза
Срба у Румунији, Темишвар, 2006. стр. 117.)

417
 КРСТИН ВЛАДА (надимак Вули), рођен је 01.12.1914. у месту Елизабет у САД,
син Јове и Љубице из Варјаша. Стални боравак био му је у Варјашу, кућа бр. 522, рејон
Велики Семиклуш. По занимању – земљорадник. Интерниран је од стране Обласне
подружнице Министарства унутрашњих послова Арад, на основу одлуке бр. 605/1953. на
60 месеци затвора због непријатељских ставова против режима. Започео казну 03.04.1953.
и ослобођен је 04.11.1954. према одредби Д.Ж.П. бр. 69463/1954. Био је затворен у
Питешту. Поново је ухапшен 31.12.1954. године по налогу Војног тужилаштва из Арада са
потерницом бр. 173112/1954. због покушаја илегалног преласка државне границе, према
члану 267 К.з. (хтео је прећи илегално државну границу из Народне Републике Румуније у
Народну Републику Мађарску и оданде да стигне у Аустрију). Интерниран од стране
Обласне дирекције Министарства унутрашњих послова 24.11.1954. према налогу бр.
26416/1954. и ослобођен је 20.05.1955. према наредби бр. 72/1955. Обласног војног суда из
Темишвара. Био је заточен у притвору Министарства унутрашњих послова у Араду.
Други подаци: Након тих хапшења, 1960. године ипак успева да се легално
пресели у Сједињене Америчке Државе пошто је тамо рођен. Отишао је са својом
породицом, супругом Видом, сином Јованом и оцем Јовом, настанио се у Детроиту,
држава Мичиген, где се и упокојио.
Податке приложио рођак Цветко Михајлов, Темишвар.
КУЂИЋ ДРАГО, рођен је 23.10.1931. у месту Попови – Југославија, са сталним
боравком у Београду ул. Карабурма бр.32, југословенски држављанин. По занимању –
електротехнички техничар. Ухапшен је од У.М. 0232 из Темишвара 23.02.1961. Осуђен је
од Војног Суда из Темишвара на 5 година поправног затвора због покушаја илегалног
преласка државне границе према члану 267 К.З. Започео казну 21.02.1961. и ослобођен је
14.01.1964. према Декрету 767/1963 када је помилован. Прошао је кроз затворе У.М. 0232
из Темишвара, Питешта.
КУЛИН ЈОСИФ, рођен је 03.03.1911. у Белој Цркви – Југославија, без сталног
боравка, југословенски држављанин. По занимању – земљорадник. Интерниран у августу
месецу 1952. за 24 месеци због сумње илегалног преласка државне границе и ослобођен
29.02.1954. према адреси М.А.И. 0054129/1954. Провео је заточеништво у затворима у
Галешу, Марђињењу.
КУРИ ТОМИСЛАВ, рођен је 16.04.1933. у Сарајеву – Југославија, са сталним
боравком у Новом Саду, ул.Веселин-Мост бр. 70, југословенски држављанин. По
занимању – болничар. Ухапшен је од У.М. 0232 из Темишвара са потерницом
35900/31.08.1959. због илегалног преласка државне границе према члану 267/1 К.З.
Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 10 година затвора . Започео казну 29.07.1959. и
ослобођен је 26.05.1963. на основу Декрета 236/1963. када је помилован. Заточеништво је
провео по затворима у Темишвару, Араду, Герли, Жилави, Питешту, Вакарешту.

ЛАЦИЋ БОШКО, рођен је 06.11.1915. у Великом Сенпетру од оца Милоша и

мајке Ирине. Стални боравак у Београду ул. Слободе бр. 5. Југославија. Занимање –
учитељ, а пре хапшења аташе за штампу у Југословенској амбасади у Букурешту. Био је
југословенски држављанин, ожењен Загорком. Године 1937. имао је чин резервног
поручника, био је активан у југословенској војсци. Када је ухапшн био је члан
Комунистичке партије Југославије.
Осуђен је од Војног суда из Букурешта пресудом 1118/1950. на доживотну робију
присилног рада на основу члана 194-190 Кривичног Закона (прешао је илегално државну
границу из Југославије у Народну Републику Румунију да би се бавио шпијунажом и
растурао забрањене публикације). Започео је казну 20.07.1949. и ослобођен је 26.10.1955.

418
према Декрету 421/1955. када је помилован. Заточеништво је провео у затворима у
Жилави, Ајуду, Питешту, Марђинењу.
Године 1942. био је осуђен на 3 године и 6 месеци затвора због политичке
комунистичке активности против фашистичког режима а робовао је 13 месеци.
Други подаци Стеван Бугарски, Завичајна књижевност Срба из Румуније 1918 –
1947, у издању Савеза Срба у Румунији, Темишвар, 2007.
Свршио је основну школу у родном месту, гимназију у Кикинди и Учитељску
школу у Неготину. Учитељевао је у Мачевићу (1939 – 1942) и Великом Семпетру. Када су
Немци 1941. напали Југославију, прешао је границу и пријавио се у добровољце; по
капитулацији Југославије вратио се и поново постао учитељ. Године 1942. ухапшен је и
осуђен на 31 годину робије због организовања дезертирања из румунске војске; наредне
године казна му је поништена под условом да иде на фронт. Избегавши, он је октобра
1944. са одредом у којем су били махом дезертери из румунске војске, прешао у
Југославију, прикључио се партизанском покрету, учествовао у борбама, био рањаван и
одликован. Демобилисан 1945. године вратио се у Румунију. Фебруара 1946. ухапшен и
осуђен на годину дана робије као организатор убијства двојице жандарма, али је, на
захтев овдашњих Срба и Југословенске амбасаде, пуштен на слободу јула исте године.
Био је активан у Савезу словенских културно- демократских удружења у Румунији
(ССКДУР), представљао организацију на Свесловенском конгресу у Београду, априла
1947. постао је учитељ у југословенској колонији и службеник Југословенске амбасаде у
Букурешту. Мада је у међувремену стекао јуословенско држављанство, ухапшен је 1949.
у вези са ,,Резолуцијом Информбироа у вези са стањем у Комунистичкој партији
Југославије'' и осуђен на доживотну робију. Три дана по изласку из затвора 1955. прешао
је у Југославију. Умро је у Београду 26.07.1967. године.
Додатни подаци Драгомир М. Батањац, Српски Свети Петар, Београд 1997,
страна 503 – 504. Изводи:
Године 1939. постављен је за учитеља у Мачевићу у јужном Банату на обали
Дунава. Ту је имао прилике да се касније упозна са покретом Драже Михајловића и,
вероватно, да му приступи. Ускоро се његово име почињало спомињати у вези убиства
Немање Костића, сина Темишварског проте Слободана Костића. Оптужен је и осуђен
на 31 годину затвора али је веома брзо пуштен, јер докази против њега нису могли
опстати на вишој судској инстанци. У то време био је већ учитељ у Сенпетру. Убрзо је
постао ,,логораш''. Током његовог логоровања дезертери су усмртили једног
жандармеријског плутонијера, као омазду за једног убијеног логораша од стране
жандармерије. Бошко није директно учествовао у овом осветничком чину, али је касније
(1946) оптужен као идејни вођа и подстрекач за извршење овог дела. У судском поступку
ослобођен је кривице... Бошко и остали политички затвореници, који су преживели,
пуштени су из затвора. Он са својом породицом прелази у Београд. У Југославији, Србији,
у Београду остао је без запослења. Није могао да дође до својих радничких и ратних
права. Није му помогло ни то што је на крају рата постао члан Партије (Комунистичке).
Живео је од неке социјалне помоћи. После једне веома жучне расправе у једном надлештву
у вези свог статуса, дохватила га је тромбоза па је као инвалид проживео још неколико
година. Умро је а да није обезбедио пристојну пензију за своју жену и две ћерке...

ЛАЦИЋ ДРАГА (надимак Пасула), рођен је 16.03.1907. у Великом Сенпетру

рејон Велики Семиклуш, где му је било стално место боравка. По занимању – механичар.
Када је ухапшен био је члан Румунске радничке партије. Осуђен је на 3 године поправног
затвора због преношења забрањених публикација, према члану 325 Кривичног закона.
Започео казну 01.08.1950. и ослобођен је 06.08.1953. при истеку казне. Заточен је био у

419
затворима Темишвар, Поарта Алба, Валеа Неагра, Галеш.

ЛАЛИЋ МАТА, рођен је 15.03.1924. у Рудни жупанија Тимиш, где је живео. По

занимању – земљорадник. Осуђен је од Војног суда из Букурешта са пресудом бр.
1344/1951. на 15 година затвора присилног рада због велеиздаје, према члану 292
Кривичног закона (дао је информације титовским шпијунима). Започео је казну
26.01.1951. и ослобођен је 17.06.1956. на основу Декрета 316/1956. када је помилован.
Заточен је био у затворима у Жилави, Герли, Тргу Окна, Питешту.
Додатне податке доставио је његов млађи син Лалић Ђока из Рудне:
- Ожењен, двоје деце. Млађи син имао је свега два дана када му хапсе оца. То је
било 1951. године. Трагедија се наставља за ову породицу, тиме што исте године 18. јуна
на Други дан Духова, супругу Златинку са двоје малолетне деце прогоне у Бараган, са
старијим сином од две године и млађим сином од 5 месеци. Ослобођени су као и остали
депортовани, крајем 1955. године.

ЛАЛИЋ СТЕЈА, рођен је 06.03.1915 у Рудни, жупанија Тимиш, брат

горенаведеног. Имао је стални боравак у Југославији и био југословенски држављанин.
По занимању – земљорадник. Када је био ухапшен био је члан Комунистичке партије
Југославије. Осуђен је од Војног суда из Букурешта пресудом 1344/1951. на доживотни,
присилан рад због шпијунаже, према члану 194 Кривичног закона. Започео је казну
25.10.1950. и ослобођен је 26.10.1955 на основу Декрета 421/1955. када је помилован.
Заточеништво је провео у затворима у Питешту, Жилави, Марђинењу.
Други подаци:
- Лалић Стеја, у другом светском рату био је партизан у Југословенској
Ослободилачкој војсци и остао да живи у Југославији у месту Јаша Томић. Илегално
прелази границу и посећује брата и сестру из Рудне и бива ухапшен 1950. године.
Југословенске власти тражиле су његово изручење и после ослобођења добио је дозволу
да се врати у Југославију, у Јаша Томић.
Податке пружио Бакић Славољуб, учитељ у пензији, из Рудне.

ПОПОВ ЉУБИНА – ЛАЛИЋ, сестра двојице горепоменутих, рођена је 1921. у

Рудни. Подигнута је 1951. године и осуђена због издаје отаџбине.
Податке пружио синовац Лалић Ђока из Рудне.

ЛАЗАРОВИЋ ДАН, рођен је 17.08.1945. у Лугожу од оца Марчела и матере

Јудите, са сталним боравком у Лугожу ул. Бучеђ бр. 9. По занимању – инжењер хемије са
радним местом у Петрохемијском Комбинату ,,Солвентул'' из Темишвара. Осуђен је на 7
година и 6 месеци затвора због пропаганде против социјалистичког уређења према члану
166 Кривичног Закона. Започео је казну 30.05.1970. и ослобођен је 02.08.1972. на основу
Декрета 328/1972. када је помилован. Заточен је био у затворима у Милицији Дамбовица,
Марђињењу, Вакарешту, Ајуду.

ЛАЗАРОВИЋ НИКОЛА, рођен је 09.06.1909. у Радимни, рејон Нова Молдава,

са сталним боравком у Новој Молдави, Главна улица бр. 800. По занимању – пекар.
Осуђен је од Војног суда из Букурешта на 10 година затвора тешке робије због велеиздаје
(писао је у једном писму послатом у Југославију да се на граници налазе 300 војника).
Започео је казну 08.03.1950. и ослобођен је 17.07.1956. према Декрету 318/1956.
Президјума Велике народне скупштине, када је помилован. Заточен је био у затворима:
Жилава, Ајуд, Поарта Алба.

420
 ЛАЗАРОВИЋ СТАНКО, рођен је 01.12.1929. у Радимни, рејон Нова Молдава,
где је стално боравио. Када је ухапшен био је на одслужењу војног рока. Интерниран од
стране Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара са налогом бр. 578/1952. и
ослобођен је 25.05.1953. када му је дефинитивно подигнута оптужница од Министарства
државне безбедности са налогом бр.1000/1953.

ЛАЗИЋ ДРАГА, рођен је 08.10.1929. у Дињашу жупанија Тимиш, са сталним

боравком у Темишвару ул. Фрунзеј бр. 3. По занимању – чиновник. Интерниран од стране
Народне безбедности из Темишвара, са налогом бр. 26985/04.10.1950. Осуђен је од Војног
суда из Темишвара са пресудом бр. 527/1951. на 1 годину дана поправног затвора због
непотказивања и ослобођен је 31.10.1951. по налогу бр. 38624/1951. Био је заточен у
затворима у Темишвару, Жилави, Поарта Алба.

ЛАЗИЋ ЈОВАН, рођен је 05.07.1925. у Иванди, рејон Чаково, са сталним

боравком у Темишвару ул. Атена бр. 6. По занимању – радник. Претходно је био осуђен
1952. године на 5 година затвора због покушаја илегалног преласка државне границе.
Овога пута заточен је од стране У.М. 0232 из Темишвара и осуђен је на 8 година
поправног затвора због покушаја илегалног преласка границе на основу члана 267
Кривичног закона. Започео је казну 06.09.1960. и ослобођен је 19.12.1963. према Декрету
767/1963. Државног савета, када је помилован. Заточеништво провео у затворима у
Темишвару, Жилави, Ђурђењу.

ЛАЗИЋ ЈОВА, рођен је 03.09.1911. у Иванди рејон Чаково, где је стално

боравио. По занимању – земљорадник. Осуђен је на 12 година тешке робије због злочина
велеиздаје према члану 191/1 К.З. са прсудом бр.530/1951. од Војног суда из Темишвара.
Започео заточеништво 01.08.1950. и ослобођен је 18.06.1956. према Декрету 318/1956.
када је помилован. Заточен је био у затворима у Темишвару, Жилави, Баја Сприје, Герли,
Питешту.
ЛАЗИЋ МИЛОРАД, из Темишвара, досије 96/1950... (Извор података: Списак
српских политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

ЛАЗИЋ НИКОЛА, рођен је 08.09.1922. у месту Тинче из Југославије, са сталним

боравком у Зрењанину, југословенски држављанин. По занимању – кувар. Осуђен је од
Војног суда из Букурешта на 8 година поправног затвора због илегалног преласка државне
границе према члану 267 К.З. (прешао је државну границу да би отишао у Немачку).
Започео заточеништво 26.07.1949. и ослобођен је 12.10.1955. према Декрету 421/1955.
када је помилован. Провео је заточеништво по затворима Питешт, Марђињењ, Пенинсула.

ЛАЗИН ЛАЗА, рођен је 07.02.1930. у месту Маргита – Југославија, где му је

стално боравиште, југословенски држављанин. По занимању – пољопривредни радник.
Осуђен је на 10 година поправног затвора због илегалног преласка државне границе према
члану 267 К.З. (заједно са једном особом прешао је државну границу пошто је био
праћен). Започео казну 22.11.1949. и ослобођен је 12.10.1955. према Декрету 421/1955.
када је помилован. Одлежао је у затворима у Питешту, Марђинењу, Жилави.

ЛЕБЕДЕВ АЛЕКСАНДАР, рођен је 15.07.1931. у Београду – Југославија, где је

стално боравио. По занимању – морнар, руски држављанин. Осуђен је на 10 година
поправног затвора због илегалног преласка државне границе према члану 267 К.З. (прешао
је границу из Југославије у Румунију). Започео казну 04.08.1952. и ослобођен је
11.10.1955. према Декрету 421/1955. када је помилован. Био је у затворима Питешт,
Марђињењ.

421
 ЛЕКИН СЛАВКО, рођен је 10.01.1904, у Дињашу, рејон Темишвар, са сталним
боравком у Питешту, ул. Света Петка бр. 75. По занимању – чиновник. Осуђен је на једну
годину затвора због немарности. Био је интерниран од Обласне дирекције државне
безбедности из Питешта, 28.08.1952. са наредбом 97888, а ослобођен је 06.02.1953. према
допису бр. 5842/1952 Обласног суда из Питешта.

ЛЕКИН ЖИВА – ЖИВИЦА, рођен је 15.08.1927. у Дињашу, рејон Темишвар,

где му је било стално место боравка у кући бр. 14. По занимању – столар. Осуђен је од
Војног суда из Букурешта на 8 година поправног затвора због илегалног преласка државне
границе (прешао је границу из Југославије у Румунију). Касније му је смањена казна на 4
године затвора, према Декрету- закона 865/1950. Започео је заточеништво 25.06.1949. и
ослобођен је 02.08.1953. при истеку казне. Био је заточен у затворима у Темишвару,
Вакарешту, Поарта Алба, Валеа Неагра, Жилави, Герли.

ЛЕПОЈЕВ СТЕВА, рођен је 06.11.1925. у Великом Семиклушу, са сталним

боравком у Темишвару, ул. Ноуа бр. 43. По занимању – чиновник. У време хапшења био је
члан Румунске радничке партије а пре тога Румунске комунистичке партије. Био је осуђен
на 8 година тешке робије због велеиздаје (давао је политичке информације шпијунима
УДБ-е). Започео казну 01.08.1950. и ослобођен је 17.12.1955. према Декрету 535/1955. када
помилован. Заточен је био у затворима у Жилави, Питешту, Марђнењу.
Опширније у интервјуима објављеним у овој књизи.

ЛОПОШАН АРСА, из Фенлака. Био је ловац али није имао дозволу за лов. Као
Србин био је осуђен као титоиста на 1 годину затвора у Араду.

Податке проследио марта 2011. године Ђура Миклош, који живи у Фенлаку.

ЛУКА МИЛА, рођен је 23.08.1923. у месту Коштеј – Југославија, са сталним

боравком у Врању, рејон Оравица, са југословенским државњанством. По занимању –
земљорадник. Интерниран од стране Обласне Дирекције Државне Безбедности из
Темишвара 25.06.1952. Осуђен је од Војног Суда из Букурешта – кривични одсек, на 18
година тешке робије због злочина шпијунаже на основу Закона 856/1938. Започео казну
21.05.1951. и ослобођен је 26.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је помилован.
Заточен је био по затворима у Темишвару, Жилаву, Питешту, Ајуд Марђињењ.
(Извор података: ,,Кривичне матичне фише'')

ЛУКИЋ ПАНТА, учитељ, осуђен је 1949. године као титоиста...

(Cicerone Ioniţoiu, Cartea de aur a rezistenţei...)
Лукић Панта био је југословенски учитељ, послат у Румунију на основу
Међудржавне Конвенције за школство народности. Учитељевао је дуго година у
Варјашу, није се повукао као остали југословенски учитељи 1948. године. Био је активан
члан у оквиру ССКДУР-а.
Податке доставио Стеван Бугарски, маја 2011.

ЛУКИН ДОБРОМИР, рођен је 08.04.1930. у Варјашу, рејон Велики Семиклуш,

са истим сталним боравком. У моменту хапшења био је војник, пре тога чиновник. Био је
члан Савеза радничке омладине (UTM). Ухапшен је по налогу Војног тужилаштва из
Крајове са потерницом 406/10.08.1953. због јавног хушкања, према члану 209 К.З.
(поречкао се са политичким официром из дотичне војне јединице). Осуђен од Војног суда
Друге војне области на 5 година поправног затвора због јавне агитације члан 327 К.З.

422
Започео казну 11.04.1953. и ослобођен је 07.10.1955. према Декрету 421/1955. када је
помилован. Био је затворен у Крајови, Колонији Нистру, Баја Сприје.

ЛУКИН РАДОЈЕ, рођен је 19.10.1921. у Чанаду, рејон Велики Семиклуш, са

сталним боравком у Темишвару ул. Гривица Рошије бр. 45. По занимању инспектор у
државном сектору, пре тога био је фризер. Био је члан Румунске Радничке Партије.
Ухапшен по налогу Војног тужилаштва из Темишвара 25.07.1952. због хушкања против
државног поретка (преносио је писма из Чанада које би му уручио Сапунџин Јоца). Био
је осуђен на 10 година присилног рада због злочина велеиздаје. Након поновног суђења,
на жалбу смањена му је казна на 8 година затвора тешке робије због фаворизовања
непријатеља и агитације. Започео заточеништво 30.10.1951. и ослобођен је 16.01.1956.
према Декрету 318/1956. Био је по затворима у Темишвару, Кавнику, Жилави.
Прилог биографији Радоја Лукина, према казивању његове супруге Јованке:
Године 1949. (21. маја) удала сам се за Радоју, који је исто био из Чанада као и
ја. Он је био запослен у Темишвару и према томе смо се настанили у Темишвару.
Године 1950. (16. марта) родио нам се син Миленко.
У октобру исте године у служби мога мужа појавила су се два човека и отишла
са њиме, тобоже да поднесе неку изјаву. Није се вратио кући, тек после 5 година.
У тој неприлици, када сам имала 20 година и синчић годину и по, остала сам без
посла, није ми било дозвољено да одем код својих родитеља у Чанад, јер тамо је
погранична зона и није се могло прићи без дозволе. А мени ту дозволу нису хтели да ми
дају, јер мој муж је политички затвореник и у том случају и ја могу бити врло опасна за
државну безбедност.
Нисам могла да добијем нигде запослење. Где све нисам положила молбу, сви су
ми одговарали ,,немамо потребе“.
Тај период мог живота је био врло тежак, без посла и са малим дететом.
Запослили су ме у фабрици ,,13. децембар'', када сам рекла ,,да ме је напустио муж''. У
то време стално ме је шиканирао шеф службе персонала (по имену Гојзаго). Успевала
сам да зарађујем тек колико да преживимо.
Када су мужа затворили ми смо узели једног адвоката и тако смо дознали о
њему. Дознали смо да је био осуђен на 10 година затвора присилног рада. Прихватили су
нам жалбу на пресуду. Након тога смањили су му казну на 8 година затвора.
Моја свекрва (тојест мати мог мужа), сељанка из Чанада, била је чак у
Букурешт у аудијенцију код првог министра Петре Гроза или код министра унутрашњих
послова Александру Драгић (не сећам се тачно), је плакала, молила на колена да га
ослободе, јер њено дете нема никакву кривицу.
Ево како се десило да су га ухапсили:
- У Чанаду у једној биртији, где су се окупили пријатељи, на причу и весеље, мој
муж Радоја обратио се дружини да он мора поћи кући јер рано у 3 сата креће на посао у
Темишвар. На то Јоца Сапунџин га замоли да однесе једно писмо, коверат неком Божи
Станојевићу. На које Радоје пристане и преда писмо. Када се враћао кући из биртије је
још написао на зиду Дома културе ,,Живело Румунско - Југословеско пријатељство''.
Ето за то је био осуђен.
Враћам се своме доживљају тих времена. У служби су стално настојавали да
поднесем развод брака, пошто сам рекла да ме је супруг напустио. На то ја сам увек
одговарала ,, да немам пара за развод''.
После две године неко је изашао из затвора ,,Попа Шапка'' и рекао ми је да
испред затвора има један фудбалски терен и тамо да идем са дететом да може супруг
да нас види кроз прозор. Тако сам урадила три пута, после су приметили мужа да је
гледао кроз прозор и био је кажњен и премештен у другу ћелију.

423
 Једном сам била на ,,ворбитор“, на разговор, са једним пакетом од 5 кг и онда је
био велики скандал, нису ми дозволили да идем са дететом, ја нисам имала где да
оставим дете и тако се завршило са тим ,,ворбитором“.
Кад се приближавала пета година затвора, многе затворенике из Чанада почели
су да ослобађају – а мог мужа не. Онда сам се писмено обратила Војном суду, тамо где
су га осудили и написала сам следеће: ,,- зашто од многих из банде титоиста су дошли
кући а мој муж није?'' У оно време није било више дозвољено обраћање са ,,банда
титоиста'', јер онда су били браћа са Титом.
После тога извели су мог мужа на рапорт и рекли му да ће и мене затворити јер
сам се обратила са ,,бандом титоиста''. Тек онда је супруг сазнао да су многи
политички затвореници били пуштени на слободу. Онда је објавио штрајк глађу, који је
издржао 19 дана. Због тога је јако ослабио да више није могао ићи на ногама и тако га
одвезли у Букурешт и после неколико дана био је и он ослобођен.
Кроз шта сам све прошла, могла бих да напишем једну књигу...
Јованка Лукин из Темишвара
По казивању колеге-заточеника (причао је господину Цветку Михајлову), у
соби/ћелији са двадесетак затвореника, сваки у ишчекивању позива на саслушање,
одједном се заорила српска песма! Чувари нису могли да се начуде! Ту је песму (која је
охрабрила људе) – каже – започео Радоја Лукин!
После 1989., добија и звање ратног ветерана.
По сећању на причање свога оца, син Миленко каже, да га је песма и свирка (добро
је свирао на хармоници у младости) спасла смрти када је као војник румунске војске
учествовао у 2. светском рату. Војевао је и према истоку и према западу. Захваљујући томе
што су га официри позвали да свира у војној мензи, на једном од најсуморнијих ратишта,
на КРИМУ, Бог му је помогао да се - приликом евакуације румунске војске преко Црног
Мора – домогне (најближег) транспортног брода који, за разлику од многих других
бродова са војском,, срећом, није био бомбардован из ваздуха.

ЛУЈАНОВ ДАНИЦА, рођена је 28.12.1912. у Српском Семартону, где јој је и

стални боравак. По занимању – домаћица. Ухапшена је 27.04.1953. по налогу Обласног
војног тужилаштва из Темишвара, са потерницом бр. 445/1953., због непотказивања,
према члану 228 К.З. (није потказала једног титовског шпијуна). Ослобођена је
28.05.1953. према допису бр.225/1953. Војног суда из Темишвара.

ЛУЈАНОВ ЖИВКО, рођен је 20.09.1927. у Српском Семартону, са истим сталним

боравком у кући бр. 222, рејон Темишвар. По занимању – земљорадник. Ухапшен је
20.02.1953. по налогу Обласног војног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр.
183/1953. због фаворизовања злочина шпијунаже (примио је шпијуне из Југославије).
Ослобођен је 18.03.1953.

ЛУЈАНОВ ВАСА (звани Пицољ, супруг горенаведене Лујанов Данице), рођен је

07.10.1915. у Српском Семартону, са истим сталним боравком. По занимању –
земљорадник. Био је члан Румунске Радничке Партије. Ухапшен је 27.03.1953. по налогу
Обласног војног тужилаштва из Темишвара, са потерницом 255/27.03.1953. због злочина
издаје, према члану 250/4 К.З. Осуђен је на 2 године поправног затвора због
непотказивања (године 1949. видео је Перинац Стеву да је прешао границу из Румуније у
Југославију и није га потказао). Ослобођен је 26.02.1955. при завршетку рока казне. Био
је по затворима у Темишвару, Онешту, Борзешту, Ајуду.
Види исказ Златомира Перинца о породици Перинац (Јоца, Пера, Стева,
Милан), то му је родбина.

424
 ЛУПИЋ ГЕОРГИЈЕ, рођен је 16.05.1927. у месту Базјаш, рејон Нова Молдава, са
сталним боравком у Букурешту, Булевар Марешал Толбухин, бр. 72. По занимању –
лимар. Био је члан Румунске радничке партије. Осуђен је на 5 година тешке робије због
велеиздаје према члану 292 К.З. (бавио се шпијунажом у корист Југославије). Започео
казну 28.03.1951. и ослобођен је 10.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је био
помилован. Заточеништво је провео у затворима из Жилаве, Герле, Питешта.

МАГЛОВСКИ ЈАНКО, рођен је 01.01.1923. у Југославији, са сталним боравком

у Новом Саду, југословенски држављанин. По занимању – железнички кочничар. Осуђен
је на 8 година поправног затвора због илегалног преласка државне границе према члану
267 К.З. (прешао је границу из Југославије у Румунију, пошто се није слагао са титовским
режимом). Започео казну 22.12.1952. и ослобођен је 06.10.1955. према Декрету 421/1955.
када је био помилован. Био је по затворима у Марђинењу, Тргу Окна.

МАЈЕР ЈОСИФ, рођен је 10.01.1931. у месту Маргита, поред Вршца – Југославија,

југословенски држављанин. По занимању – земљорадник. Ухапшен је по налогу Војног
Тужилаштва из Букурешта, са потерницом бр. 9307/15.11.1950. због илегалног преласка
државне границе, према члану 267 К.З. Осуђен је од Војног Суда из Букурешта први одсек
на 10 година поправног затвора, према члану 267 К.З. комбинованом са чланом 99, 304 и
463 Војног кривичног, закона. (Прешао је границу из Југославије у Румунију ради
шпијунаже). Започео је казну 29.11.1949. и ослобођен је12.10.1955. на основу Декрета
421/1955. када је помилован. Био је затворен у Жилави, Питешту, Пенинсули, Марђинењу,
Поарта Алба, Валеа Неагра.

МАКСИМ РАДОВАН, из Оравице, досије 1425/1950...(Списак Српских

политичких затвореника из архива У.М. 02405 из Питешта).

МАКОВСКИ ЛАЗАР, из Темишвара, досије 193/1950...(Извор података: Списак

Српских политичких затвореника из архива У.М. 02405 из Питешта).

МАЛИМАРКОВ СЛАВКО, рођен је 02.02.1924. у месту Гад, рејон Темишвар, са

сталним боравком у Јаша Томићу, округ Зрењанин, југословенски држављанин. По
занимању – земљорадник. Осуђен на 7 година поправног затвора због илегалног преласка
државне границе, према члану 267 К.З. Започео казну 22.05.1951. и ослобођен је
11.10.1955. када је био помилован на основу Декрета 421/1955. Био је заточен у Жилави,
Вакарешту, Марђинењу, Питешту.

МАЛИМАРКОВ СТЕВА (брат Славков), рођен је 17.06.1913. у месту Гад, рејон

Темишвар, са сталним боравком у Темишвару, ул. Е. Унгурјану бр. 14. По занимању –
столар. Осуђен је на 5 година тешке робије због велеиздаје (потписао је уговор са једним
шпијуном да ће давати политичке и економске информације). Започео казну 01.08.1950. и
ослобођен је 30.07.1955. по истеку рока казне, са истим сталним боравком. Био је у
затворима из Темишвара, Герле, Марђинења, Питешта.
Други подаци:
Они су били 9 браће у Гаду. Стева је био у ужем руководству ССКДУР-а, само
њих двојица су били политички осуђени. Када се вратио из затвора остао је у Гаду до 70-
тих година када се премешта у Термишвару, код једног од свијих браћа. Био је ожењен
али није имао порода. Упокојио се 2008. године у Темишвару.
Док су они били у затвору, у то време родитељи и два брата Лука и Пера били су
прогнани у Бараган са другим сељанима.

425
 (Кирић Славољуб, родом из Фења, пензионер који живи у Темишвару. Маја 2011.
године.)

МАНЧИЋ ВАСА, био је осуђен на много година, почевши од 1942. године. Био
је заточен у затворима у Ајуду, Баја Сприје и другим… (Cicerone Ioniţoiu, Cartea de aur a
rezistenţei...).

МАНОЈЛОВИЋ МИЛУТИН, рођен је 15.09.1889. у Будимпешти. По занимању

био је новинар. Лишен је слободе у Темишвару октобра месеца 1942. године и окривљен
за окупљање без овлашћења, био je заточен до месеца фебруара 1943. Заточеништво је
провео у затвору из Темишвара.
Kсенија Манојловић, кћерка, из Темишвара, испричала нам је септембра 2010.
следеће:
- У Конзисторији у Темишвару позвани су сви интелектуалци и угледни Срби
из целог Баната (од Северног до Клисуре), позвао их је један официр, мајор Ристић
Душан – војно лице у Краљевској војсци Југославије (под руководством генерала Драже
Михаиловића), да потражи помоћ за борбу против фашиста269. На том састанку окупило
се неколико десетина људи који су били: свештеници, учитељи, адвокати, новинари и
други угледни Срби. Официра су ухапсили на граници на инсистирање немачке власти. Он
је имао код себе списак свих присутних на поменутом састанку. После преметачине у
становима, сви су изведени пред Војни суд и били су заточени 14 месеци без суђења.
- Румунске власти су се изванредно лепо понашале према њима (имали су
дозволу да свакодневно примају ручак од породице), имали су посебан смештај у
притвору у Темишвару (ул. Попа Шапка), а стално је долазио Гестапо и тражио њихово
изручење. Пуковник Барбу, представник румунских власти, енергично је одбијао то,
говорећи да су они учинили преступ у Румунији и да ту треба да им се суди. И тако се
одуговлачило и после 1943. године, а фебруара исте године били су помиловани и пуштени
на слободу.
- У њиховом ослобођању имала је уплива госпођа др. Владислава – Беба
Полит – Десанчић, кћи познатог Михајла Полита – Десанчића (1833 – 1920) адвоката,
знаменитог српског политичара. Одрасла уз таквог оца, са којим се настанила на имању
у пустари Мири (поред Жебеља), др. Владислава Полит је такође била усмерена ка
политици. Кретала се у високим круговима, лично познавала многе европске политичаре,
била је примана на Румунском краљевском двору. Она је интервенисала 1942. код краља
Михаја у корист проте Слободана Костића и групе Срба, која је са њим ухапшена и тако
су сви били ослобођени.
- У међувремену новине ,,Темишварски весник“, власништво Милутина
Манојловића прешло је у власништво супруге му Загорке Манојловић и тако остало све до
њиховог гашења.
- Последице тих догађаја негативно су се одразиле у животу кћерке Ксеније
Манојловић. Наиме 1949. године, када је била студент друге године Агрономскомг
факултета у Темишвару, нико није знао о њеном оцу, само неки секретар партије
(комунистичке) на Агрономском факултету, Борислав Поповић(а и овај Поповић,
агроном, је после неког времена и сам доспео у политичко заточеништво п. а.). Он ју је
позвао на разговор да јој саопшти да је искључена из омладинске организације У.Т.М.-а,
пошто јој је отац био ,,бандит'', а на примедбу да је и његов отац као свештеник био

269
Види о овоме горе у књизи у Записима... Боже Станојевића; такође Радивој Фенлачки, Навед. дело..., у
издању Ст. Бугарског.

426
сарадник њеног оца, рекао је да му је и сам отац био бандит.
- Та ствар ју је пратила целог радног века.

МАНОЛОВИЋ ВАСА, рођен је 07.04.1884. у Југославији, са сталним боравком у

Златици, рејон Нова Молдава. По занимању – земљорадник. Осуђен је на 4 године
поправног затвора због растурања забрањених публикација, према члану 325 К.З.
(поседовао је забрањене летке из Југославије). Започео казну 25.11.1949. и ослобођен је
25.11.1953. одлуком Президијума Велике народне скупштине бр. 8183/1953. Био је заточен
у Герли.

МАРКОВ ЂУРА, рођен је 14.05.1930. у Дињашу, рејон Темишвар, где је живео

у кући бр. 331. По занимању – земљорадник. Осуђен је на 2 године поправног затвора због
непотказивања. Започео казну 24.10.1950. и ослобођен је 18.03.1953. Заточеништво је
провео по затворима у Темишвару, Поарта Алба, Галешу.

МАРКОВ ПАЈА, рођен је 09.11.1929. у Дињашу, рејон Темишвар, са сталним

боравком у кући бр. 272. По занимању – ученик. Осуђен је на 3 године поправног затвора
због завере против друштвеног уређења. Започео казну 24.10.1950. и ослобођен је
15.12.1953. наредбом Министарства унутрашњих послова. Био је затворен у Темишвару,
Жилави, Поарта Алба, Валеа Неагра, Ајуду, Галешу.

МАРКОВ РАДМИЛА, рођена је 10.10.1923. у Дињашу, рејон Темишвар, са

боравком у кући бр. 272. Осуђена је на 4 године поправног затвора због завере против
друштвеног уређења. Започела казну 01.08.1950. и ослобођена је 29.07.1954. по истеку
казне. Робовала је у затворима из Темишвара, Жилаве, Мислеа.

МАРКОВИЋ ЧЕДОМИР, рођен је 1923 године у Београду – Југославија,

југословенски држављанин. По занимању – посластичар. Осуђен је на 3 године поправног
затвора због илегалног преласка државне границе. Започео казну 22.08.1945. и избегао из
затвора 15.10.1945. Био је заточен у Темишвару, Оравици.

МАРКОВИЋ ГЕОРГИЈЕ, рођен је 10.04.1912. у месту Обреновац – Југославија,

са сталним боравком у Београду, југословенски држављанин. По занимању – радник.
Ухапшен је 09.12.1959. од стране У.М. 0232 из Темишвара због илегалног преласка
државне границе, према члану 267/1 К.З. Осуђен је на 5 година поправног затвора.
Започео казну 05.10.1959. и ослобођен је 14.01.1964. помиловањем на основу Декрета
767/1963. са обавезним боравком у Југославији.

МАРКОВИЋ ИЛИЈА, рођен је 14.07.1924. у месту Радимна, рејон Нова Молдава,

са сталним боравком у Белобрешки. По занимању – радник. Ухапшен је 02.01.1953. по
налогу Војног тужилаштва из Темишвара, са потерницом бр. 122/1952. због растурања
забрањених публикација, према члану 325 К.З. Ослобођен је 26.11.1953. по налогу
Обласног Војног Суда из Темишвара. Био је заточен у затворима у Темишвару,
Карансебешу.

MAРКОВИЋ ЉУБОМИР, рођен је 15.03.1925. у Јегришу, рејон Велики

Семиклуш, са сталним боравком у кући бр. 365. По занимању – професор. Осуђен је на
једну годину поправног затвора због непотказивања (знао је за једног бегунца и није га
пријавио). Започео казну 04.05.1951. и ослобођен је 03.05.1952. по истеку казне. Био је
заточен у затворима у Темишвару, Жилави, Ајуду.

427
 МАРКОВИЋ ЉУБИЦА, из Темишвара, осуђена је као титоисткиња 1949
године. Била је заточена у затворима у Темишвару, Жилави, Ајуду, Питешту.
(Извор Cicerone Ioniţoiu,Cartea de aur a rezistenţei anticomuniste...)

MAРКИЋ БОЖИДАР, из Темишвара, досије 501/1950...

(Извор, Списак Српских политичких затвореника из архива У.М. 02405 из
Питешта)

МАРКОВИЋ ПАВЛЕ, рођен је 10.02.1912. у Шербановцу – Југославија,

југословенски држављанин. По занимању – земљорадник. Ухапшен је због илегалног
преласка државне границе и осуђен је на 3 године поправног затвора. Започео казну
30.08.1950. и ослобођен је 17.10.1953. по истеку казне. Био је у затворима из Жилаве,
Марђињењa.

МАРКОВИЋ ПАВЛЕ (звани Паја), рођен је 10.06.1910. у Кетфељу, рејон

Велики Семиклуш, са сталним боравком у Темишвару ул. Е. Унгурјану бр. 2. По
занимању – свештеник. Интерниран од стране Обласне дирекције државне безбедности из
Темишвара према наредби бр. 26959/04.11.1950. и ослобођен је 15.02.1951. Затвoрeн је у
Темишвару.
Додатни подаци :
Родитељи су му били – отац Ђука, мати Косана, по занимању – земљорадници;
Био је ожењен са Огњанком (Гога), кћерком проте Милана Николића из Кетфеља. Имали
су две кћерке Тијану (Тица) и Биљану (Биља). Дипломирао је на Теолошког факултету у
Београду. Службовао као свештеник у Српском Семартону, у Темишвару – Граду. Поред
тога био је катихета (професор веронауке) у Српској секцији гимназије ,,Константин
Дијаконовић Лога'' у Темишвару. Био је хоровођа Хора средњошколске српске омладине у
Темишвару. Ухапшен је 1950. године и истраживан у Темишвару, отпуштен је 1951.
године без пресуде због недостатка доказа. Свештеник је у Темишвару – Граду (1952. –
1964.). Године 1964. прелази у Југославију, настањује се у Београду, где буде свештеник
на парохији и хонорарни професор црквеног појања на Теолошком факултету у Београду.
Умро је 1986. године и сахрањен је у Београду.
Прикупио и пренео: Љубомир Степанов, економиста и знаменити аутор
монографија о Србима у Румунији, родом из Кетфеља, који живи у Темишвару. Марта
2011. године.

МАРКОВИЋ СТЕВАН, рођен је 12.07.1912. у Темишвару, са сталним боравком

на Фарми Онмедија поред Букурешта, југословенски држављанин. По занимању – бравар.
Био је ухапшен због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. (пребегао
је из Југославије у Румунију, имајући овде породицу). Осуђен је на 2 године поправног
затвора. Започео казну 10.03.1954. и ослобођен је на основу Декрета 544/1954, када је
помилован. Био је у затворима из Питешта, Марђињења.

МАРКОВИЋ....Присуство једног политичког затвореника са тим именом

(пуковник) било је запажено у логору Коаста Галешу 1952. године...

(Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Cartea de aur...)

МАРЕКИЋ БОЖИДАР, рођен је 21.12.1897 у месту Базјаш, рејон Оравица, са

сталним боравком у Темишвару, ул. 13. децембар бр. 26. По занимању – новинар. Био је
члан Румунске Радничке Партије. Осуђен је на 25 година присилног рада због злочина

428
шпијунаже. Започео казну 03.05.1950. и ослобођен је према Декрету 421/1955. када је
помилован. Заточеништво је провео по затворима у Темишвару, Жилави, Ајуду,
Марђињењу, Питешту.

Поново је био осуђен на 1 годину дана поправног затвора због немарности у

руковођењу државном имовином, према члану 531 К.З. од 27.04.1975. до 26.04.1976.

МАРИЈАН КЕНТА, рођен је 15.12.1927. у месту Велики Торак из Југославије, са

сталним боравком у месту Периш, област Букурешт. По занимању, када је био ухапшен –
земљорадник, а пре тога наредник. Ухапшен је због илегалног преласка државне границе,
према члану 267 К.З. (прешао је границу из Југославије у Румунију, пошто се није слагао
са државним режимом).Осуђен је на 10 година поправног затвора. Започео заточеништво
28.12.1951. и ослобођен је 16.12.1954. са обавезом присилног сталног боравка. Заточен је
по затворима у Питешту, Марђињењу, Жилави.

МАРЈАНОВ ЛАЗАР, рођен је 24.08.1902. у месту Варјаш, са сталним боравком

у Темишвару. По занимању – кожар. Био је осуђен на 10 година поправног затвора због
фаворизовања преступника. Заточеништво је започео 14.06.1950. и ослобођен је
19.12.1955. на основу Декрета 535/1955 када је помилован. Заточен је био по затворима у
Жилави, Ајуду, Поарта Алба, Валеа Неагра, Баја Сприје, Герли, Карансебешу. Додатне
податке види горије у књизи, у интервјуу сина, познатог вајара Марјанов Бате.

МАРЈАНОВИЋ ЖИВОЈИН, рођен је 14.12.1926. у месту Пољана из Југославије,

југословенски држављанин. По занимању – електричар. Ухапшен је због илегалног
преласка државне границе, према члану 267 К.З. (покушао да пређе илегално границу из
Југославије у Румунију, па затим у Совјетски Савез). Осуђен је на 10 година поправног
затвора. Започео заточеништво 04.05.1952. и ослобођен је помиловањем на основу
Декрета 544/1954 године. Био је у затворима из Питешта, Марђињења.

МАРКУ БОГДАН, из Гада, жупанија Тимиш, досије 281/1950...

(Извор података: Списак српских политичких затвореника из архиве У.М. 02405
из Питешта)

МАРТИНОВ ЈОАН (Јован), војник у Отопењу, поред Букурешта, досије

185/1950...
(Извор података: Списак Српских политичких затвореника из архиве У.М. 02405
из Питешта).

МАРТИНОВИЋ МАРТИН, из Берзаске, жупанија Караш Северин, досије

488/1950...
(Извор података: Списак Српских политичких затвореника из архиве У.М. 02405
из Питешта).

МАТЕЈЕВИЋ ДУШАН, рођен је 06.10.1938. у Варјашу, рејон Велики Семиклуш.

Студије: Српска гимназија у Темишвару, Филолошки факултет у Букурешту, одсек
славистике (недовршен због хапшења) у другој години. Осуђен је од Војног Суда из
Букурешта на 4 године затвора због деловања против режима. Започео казну 1959. године
и ослобођен је августа 1961. на основу Декрета 343/1961. када је и помилован. Био је
затваран у затворима у Букурешту, Герли.
Друге податке види у објављеном интервјуу у овој књизи.

429
 МАРИЋ ЈОАН (JOВАН), рођен је 14.12.1912.у месту Варјаш, рејон Велики
Семиклуш, где је и стални боравак. По занимању – земљорадник. Осуђен је на 36 месеци
затвора; због тога што је био више пута осуђиван и као такав „представља опасност по
имовину радних људи“. Започео је заточеништво 30.01.1953. у упокојио се 06.08.1953. у
затвору Поарта Алба.

МАРИЋ МИХАЈ, рођен је 24.02.1930. (од оца Владимира и матере Варваре) у

месту Шербауц, рејон Радауц, област Сучава, где је имао стално боравиште. По занимању
– земљорадник. Ухапшен је од У.М. 0239 из Сучаве, због завере против друштвеног
уређења, према члану 209 К.З. (агитовао је јавно). Осуђен је на 2 године и 10 месеци
затвора. Започео казну 21.04.1966. и ослобођен је 08.01.1968. на основу Декрета
1166/1967. када је помилован. Био је заточен у затворима У.М. 0239 Сучава, Ботошању,
Жилави, Ајуду.

МАРИЋ МИЛАН, рођен је 24.03.1928. у Наћфали, жупанија Арад, место где је и

живео. По занимању – књиговођа. У лето године 1948. био је интерниран од стране
Безбедности из Арада због титовске пропаганде. Заточен је осам месеци без икакве
пресуде. После тога био је пуштен на слободу пошто нису му нашли никакву кривицу.
Вративши се у Наћфалу наставио је посао као књиговођа. Због тешких услова у
заточеништву задобио је здравствене последице и преминуо је у 46. години живота од
болести бубрега. Сахрањен је у родну Наћфалу.
Податке пренела кћи Марић Олга (удата Бак), забавиља у пензији, живи у
Араду. Август 2011.

МАРИН ИВАН, студент Медицинског факултета из Клужа. Био је ухапшен и

осуђен на затвор 1948. године. Године 1950. тешко болестан као последица мучења у
акцији ,,преваспитавања'', био је премештен из затвора Питешт у Тргу Окна. (Извор
података: Cicerone Ioniţoiu, Victimele terorii comuniste... Dicţionar M...)

МАРИН МИЛИВОЈ, рођен је 28.10.1897. у Варјашу, рејон Велики Семиклуш, са

сталним боравком у кући бр. 346. По занимању – земљорадник. Ухапшен од Генералне
дирекције државне безбедности и интерниран 26.02.1951. Осуђен је на 12 месеци због
хушкања, и ослобођен је 02.03.1953. од комисије Министарства државне безбедности. Био
је затваран у К.Т.Б. Фундуља (поред Букурешта).

МАРИН МИХАЈЛО звани МИША, рођен 21 новембра 1931 године у Варјашу,

жупанија Тимиш, по занимању био је књиговођа. Када је ухапшен имао је стални боравак
у Темишвару, ул. 1. децембар бр. 43. Ухапшен је 04. септембра 1961. год. од стране
јединице У.М. 0232 из Темишвара и осуђен на 6 година поправног затвора. Разлог: издаја
отаџбине члан 194 Кривичног закона, осудио га Окружни војни суд из Клужа. Ослобођен
је 19.12.1963. године Декретом 767/1963., када је био помилован. Био је у затворима у
Темишвару, Герли,Орадеји, Дежу.
Други подаци:
Притворен је у Герли, јер је тадашњи режим сматрао издајом то што је мој
супруг доставио списак и слике српског живља, депортованог у Бараган и којима је било
одузето имање.
Мој супруг, (оне кобне ноћи 18 јуна 1951, на дан Духова) имао је срећу, јер је те
ноћи, када су његови родитељи однешени у непознатом правцу, имао банкет по
завршетку Гимназије, тако да до 1953. године није знао за њих, тек онда је сазнао да су у
Фетешту. Није смео да их обиђе само крадом, ноћу. Доживео је велики шок, јер му је

430
мајка парализовала, а његов деда тамо је умро.
Године 1955 заједно са Драгић Совром и Стојановим Томиславом, сада већ сви
покојни, отишли су у Фетешт и правили списак и слике о онима који су тамо били
присиљени да живе и тај списак доставили су тадашњој Амбасади С.Ф.Р.Југославије, јер
су из поузданих извора сазнали да је тадашњи председник Ј.Б.Тито имао састанак у
Букурешту са Г.Г.Дежом, поводом којега су вођени разговори о српском живљу из
Барагана и Тито је добио гаранцију да ће сви из Барагана моћи да се врате кућама. Али
на жалост то се није десило, тако да њих тројица - Совра, Томишка и Миша доставили
су Амбасади С.Ф.Р.Ј. списке и слике.
Притворени су у Герли, мој супруг је био осуђен на 6 година затвора и 2 године
лишавања грађанских права.
После 2 године и 3 месеца Миша је пуштен на слободу 19.12.1963, а 1965. године б
је био рехабилитован.
Радио је од 21.02.1964 као књиговођа у ,,Омладинском млину'', после је био шеф
финансијског одсека, од 01.01.1971. радио је у ,,I.L.L. Spicul’’, kao шеф финансијског
бироа, а од 01.04.1977. до пензионисања био је главни књиговођа у Индустријској
Гимназији бр. 6. У пензију је отишао 01.12.1990. али нажалост није у њој много уживао
јер се, услед опаке болести. 02.07.1998. упокојио.
Супруга Марин Гроздана, из Темишвара.

МАРИНКОВИЋ МАРИЈА, рођена је 09.05.1901. у месту Славонски Брод –

Југославија, са сталним боравком у Оршави, ул. Републике бр. 60, рејон Мехадија. По
занимању – домаћица. Ухапшена је од Обласне дирекције државне безбедности из
Темишвара са наредбом бр. 5781/1952. и интернирана је у темишварском затвору
21.08.1952. Ослобођена је 01.12.1952. од горенаведене установе.

МАРТИНОВ ОЛГА, рођена је 02.05.1931. у Малом Бечкереку, са сталним

боравком у Темишвару, ул. Михнеа Вода бр. 31. По занимању – чиновница. Осуђена је на
20 година присилног рада због злочина велеиздаје (давала је политичке информације
својој сестрици Недић Видосави, која их је пренела за Југославију). Започела је казну
17.06.1950. и ослобођена је 18.12.1955. када је помилована према Декрету 535/1955.
Боравила је у затворима у Жилави, Мислеа, Окнеле Мари.

МАРТИНОВИЋ КОНСТАНТИН, рођен је 01.12.1913. у месту Гертиниш, рејон

Решица, са сталним боравком у кући бр.196. По занимању – земљорадник. Осуђен је на 15
година присилног рада због злочина завере. Започео је казну 19.11.1951. и умро у затвору
Галац 08.08.1957. од леукемије. Био је заточен у затворима у Темишвару, Жилави, Баја
Сприје, Орадеа, Ајуду, Галацу.

МАРТИНОВИЋ СТАНИСЛАВ, рођен је 08.09.1907. у Радимни, рејон Нова

Молдава, где је стално боравио. По занимању – замљорадник. Члан партије ,,Фронтул
Плугарилор“. Осуђен је на 10 месеци поправног затвора због непотказивања. Започео
казну 01.08.1950. и ослобођен је 27.05.1951. по истеку казне.

МАТИЈЕВИЋ ВЛАСТИМИР, рођен је 15.03.1929. у месту Бабионица из

Југославије, са сталним боравком у Београду, ул. Терлић бр.7, југословенски
држављанин. По занимању – активни наредник. Ухапшен је 08.10.1954. и осуђен је од
Обласног војног тужилаштва из Букурешта због илегалног преласка државне границе,
према члану 267 К.З. (прешао границу из Југославије у Румунију ради шпијунаже).
Осуђен је на 10 година поправног затвора. Започео казну 11.04.1954. и ослобођен је

431
17.10.1955. када је помилован на основу Декрета 421/1955. Био је затворен у Питешту.

МАКСИМОВ МАКСА (звани Панић Макса), рођен је 23.06.1932. у Дињашу,

рејон Темишвар, са сталним боравком у Темишвару, ул. Хебе бр. 53. По занимању –
фризер. Осуђен је на 2 године поправног затвора због растурања забрањених публикација,
према члану 325 К.З. Започео казну 25.08.1950. и ослобођен је 25.11.1952. према наредби
Обласне дирекције државне безбедности из Констанце. Био је у затворима у Темишвару,
Вакарешту, Поарта Алба.

МАКСИМОВ СЛОБОДАН, рођен је 23.07.1935. у Денти, рејон Дета, где му је

било стално место боравка. По занимању – монтер тракторист. Ухапшен је 03.01.1953. са
потерницом 131/1952. издатом од Обласног војног тужилаштва из Темишвара због
припремних радњи за прелазак границе, према члану 267 К.З. Осуђен је на 2 године
поправног затвора. Започео казну 10.06.1952. и ослобођен је 09.06.1954. по истеку казне.
Био је затворен у Темишвару, Жилави, Борзешту.

MAКСИМОВИЋ СТЕВА, рођен је 12.02.1910. у Београду – Југославија,

југословенски држављанин. По занимању – официр. Осуђен је на 6 година поправног
затвора због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. Започео казну
16.04.1952. и ослобођен је 10.01.1955. од стране Безбедности са присилним боравком у
месту Латешт, рејон Фетешт, у Барагану. Заточеништво је провео у затворима у Питешту,
Марђињењу, Жилави.

МЕДИЋ НИКОЛА, рођен је 15.12.1923. у месту Глиница из Југославије. Стални

боравак у Букурешту – Југословенска амбасада у Букурешту, југословенски држављанин.
По занимању – радиотелеграфиста, имао је чин потпоручника, радио је за УДБ-у. Осуђен
је од Војног Суда из Букурешта на 3 године поправног затвора због растурања забрањених
публикација, према члану 325 К.З. Започео је казну 16.07.1949. a 13.07.1952. му се
повећава казна са још 3 године према решењу 708/1952. на основу Декрета 526/1953. и
ослобођен је 25.12.1955. према Декрету 535/1955., када је помилован. Казну издржао у
затворима Жилава, Ајуд, Поарта Алба, Капул Мидија, Марђињењ, Рахова.

МЕСИЋ ИБРАХИМ, рођен је 10.01.1929. у месту Босански Брод из Југославије,

са сталним боравком у Зеници – Босна – Југославија, југословенски држављанин. По
занимању – техничар. Ухапшен је са потерницом 1050/12.03.1953. због илегалног преласка
државне границе. Осуђен је на 6 година поправног затвора, према члану 267 К.З. Започео
је казну 28.08.1952. и ослобођен је 11.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је
помилован. Био је у затворима у Жилави, Питешту.

МИЈАТОВ ЋИРА, рођен је 10.08.1949. у месту Кетфељ, рејон Велики Семиклуш,

са сталним боравком у кући бр. 560. По занимању – тракториста. Ухапшен је од стране
У.М. 0232 из Темишвара, са потерницом 42123/16.12.1966. због илегалног преласка
државне границе, према члану 267 К.З. Осуђен је на 3 године поправног затвора. Започео
казну 15.12.1966. и ослобођен је 29.12.1967. на основу Закона 25/1967. када је помилован.
Заточен је био у затворима У.М. 0232 из Темишвара, у Жилави, Ајуду.

МИЈАТОВ ЂОКА, рођен је 1876. године у Оросламошу из Југославије, са истим

сталним боравком, југословенски држављанин. Ухапшен је 10.10.1953. по налогу
Обласног војног тужилаштва из Темишвара са потерницом 1832/1953. због илегалног
преласка државне границе (прешао је границу из Југославије у Румунију). Ослобођен је
24.11.1953. по наредби Министарства унутрашњих послова са дописом бр. 13258/1953.

432
Био је заточен у Темишвару.

МИЋИН ТЕОДОР, рођен је 14.01.1902. у Кнезу, рејон Темишвар, где је и стално

боравио. По занимању – земљорадник. Интерниран је од Обласне дирекције државне
безбедности из Темишвара са налогом бр.5781/1952. Ослобођен је26.07.1952. са дописом
11209/1952. горенаведене. Заточен је био у Темишвару.

МИХАЈ СТАНИСЛАВ, рођен је (од оца Штефанa и матере Олге) 30.06.1942. у

Букурешту, са сталним боравком у Букурешту ул. Попа Саву бр. 14, рејон 30 Децембар.
По занимању – радник. Ухапшен је од У.М. 0113 из Крајове 14.08.1962. и осуђен је на 1
годину и 6 месеци поправног затвора због припремних радњи ради преласка државне
границе, према члану 267 К.З. Ослобођен је 09.02.1964. по истеку казне. Био је у
затворима у Крајови, Жилави.

МИХАЈЛОВ АЛЕКСАНДАР, рођен је 17.01.1915 у Сараволи, жупанија Тимиш,

од оца Стевана и мајке Леле. По занимању- аутомеханичар. Стални боравак у Сараволи
кућа бр. 259. Ухапшен је од стране Безбедности 03.04.1950. и осуђен од Војног суда у
Букурешту први одсек судском одлуком бр. 1575/06.11.1950. на 8 година поправног
затвора на основу члана 325 Кривичног закона комбинованог са Декретом-законом
856/1938 члан 463 и 304, због кривице растурања забрањених публикација.
Ослобођен је 17.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је помилован.
Заточеништво је провео у затворима: Жилава, Ајуд, Поарта Алба, Валеа Неагра, Нистру,
Кавник, Баја Сприје.
Други подаци :
Био је осуђен због удруживања у пропагирању Титове политике, после
Резолуције Информбироа.
Последице тога биле су катастрофалне по његову породицу.
Месец дана, након хапшења 03.04.1950. родила му се кћерка Олга. А после годину
дана, односно 18. јуна 1951, на други дан Духова, са многим другим породицама из
Сараволе одвезени смо присилно у Бараган. Супруга Даринка са двоје нејаке деце: ја сам
имао четири године, а сестра Олга је тек испунила годину.
О судбини своје породице мој отац није знао годинамa, јер им је била онемогућена
свака веза са спољашним светом.
Због преживелих патњи и на притисак своје мајке, мати Даринка поднела је
парницу за развод брака. Процедура за развод у оно време је ишла брзо, имајући у виду
странке у разводу. Суд је образложио да је отац напустио породични дом и не зна му се
боравак и брак је раскинут.
А када су се супружници састали, после свега, они су већ били разведени.
Након кратког времена отац се оженио другом Даринком, родом из Наћфале и
припало му је мушко дете. А бивша супруга Даринка, родом из Чанада, узела је кћерку
Олгу, преудала се и родила још једну кћерку, Зину 23.04.1957.
Моји родитељи, као и ми, њихова деца, имали смо свој животни пут са
дубоким последицама због затвора и депортовања како на професионалном, тако и на
социалном плану. Али помоћу Божије воље, успели смо да пребродимо тешкоће и да се
најзад остваримо, као људи и чланови друштва.
(Михајлов Цветко, економиста у мировини, у Темишвару, 2010. године).

МИХАЈЛОВИЋ ДУШАН, био је осуђен 1949. године, и заточен у затворима у

433
Темишвару, Ајуду, Баја Сприје...(Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Cartea de aur...)

МИХАЈЛОВИЋ ЈОВАН, рођен је 28.01.1930. у месту Футог округ Нови Сад из

Југославије, са сталним боравком у Новом Саду. По занимању – посластичар. Интерниран
је због илегалног преласка државне границе на 24 месеци, од 28.07.1952. и ослобођен је по
истеку казне, са дописом Министарства унутрашњих послова бр. 54129/1954. Заточен је
био у затвору у Марђињењу, јединица К.Т.Б.

МИХАЈЛОВИЋ РАДМИЛА, из Темишвара, рођена је 23.10.1923 године...

(Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Naved. delo)

МИХАЈЛОВИЋ МИЛОШ, рођен је 15.12.1901. у Араду, са сталним боравком у

Араду, ул. Очко Терезија. бр. 21. По занимању – баштован. Био је ухапшен по налогу
Генералног тужилаштва Народне Републике Румуније због злочина завере, према члану 3
Закона 207/1948. (бивши члан Сигуранце, користио је насилне методе истраге против
комунистичких елемената). Осуђен је на 9 година заточеништва (D.G.) oд Војног суда из
Темишвара због активности против радничке класе, према члану 193/1 К.з. (као агент
бивше Сигуранце из Арада, учествовао је у праћењу и у хапшењу радничких и
комунистичких елемената који су се борили у илегалности). Започео је казну 26.06.1948.
и ослобођен је 11.04.1957. према Декрету 72/1950. Провео је у затворима у Питешту,
Крајови, Араду, Темишвару, Жилави, Фагарашу.

МИХАЛКОВИЋ АЛЕКСАНДАР, рођен је 18.02.1928., у Микалаки – Араду, где

је стално боравио. По занимању – ученик. Осуђен је на 20 година присилног рада због
завере против друштвеног уређења према члану 209 К.з. Започео казну 26.03.1949. и
ослобођен је 24.06.1964. на основу Декрета 310/1964. са боравком у Араду, ул Крединцеј
бр. 2. Био по затворима Кулмеа, Периправа, Жилава, Сату Маре, Галац, Ботошањ, Килија,
Герла.

МИХАЛКОВИЋ ПАВЕЛ, (брат горенаведеног), рођен је 06,12,1923. у Араду, са

сталним боравком у Араду, ул. Крединцеј бр. 2. По занимању студент друге године
медицине. Осуђен је на 18 година тешке робије због завере против друштвеног уређења,
према члану 209 К.З. (активисао је у П.Н.Ц.). Започео је казну 18.03.1949. и ослобођен је
22.06.1964. на основу Декрета 310/1964. када је помилован. Заточен је у Темишвару,
Питешту, Герли, Баја Сприје, Орадеји, Жилави Галцу, Ботошању, Периправи.

МИКЛОШ САВА, рођен је 1907. године у Фенлаку, син Ђуре и Мисирке.

Подигнут је ноћу од Безбедности и однесен у Темишвар месец дана на ислеђивање. ,, На
суд смо узели једног адвоката који је успео да га спасе, судије су дале услов да се то више
не понови. Био је суђен због економске саботаже (није успео да преда целу коту држави).
После 11 месеци поново је суђен у Араду и осуђен је на 3 године затвора.
Одлежао је годину и нешто, после је био ослобођен на основу једног декрета.
После годину дана око 1953. године поновоје био осуђен и затворен на кратко
време, око годину дана и ослобођен је после смрти Стаљина.
Четврти пут је осуђен на затвор због коте млека. Краву су нам узели, а требало да
дамо 4.000 литара млека. На суду је био један тужилац Маџар, по имену Миклош и тај му
је објаснио и помогао да га ослободе (купио је млеко и предао неку количину и тако се
спасао и нису га више тражили да преда целу коту).
Податке принео његов син Ђура Миклош који живи у Фенлаку, који је осетио
последице осуђивања и затварања оца:

434
 - Рођен је 1930. године у Фенлаку. Када је био на одслужењу војног рока био
је ,,логораш“, тојест радио је на градилиштима као војник у Хуњедоари 1 годину и 8
месеци у раздобљу 1951-1952. Пуштен је кући пре времена пошто се тамо разболео.
После је био члан Српског државног ансамбла 1956 – 1957. као хориста и играч, само
годину дана, јер су га послали кући у Фенлак да ради у Колективном пољопривредном
газдинству, по наређењу власти. Био је 20 година хоровођа црквеног хора у Фенлаку и
црквени појац.

МИЛЕР РОЗАЛИЈА, рођена је 29.08.1913. у месту Штајердорф, рејон Оравица,

са сталним боравком у Темишвару, ул. Цирих бр. 2. По занимању – домаћица, пре
хапшења била је чиновница. Ухапшена је по налогу Обласног војног тужилаштва из
Темишвара са потерницом бр. 356/1954. због фаворизовања терористичких поступака,
према Декрету -закону 199/1950. (нахранила је 3 бегунца и није их потказала). Осуђена је
од Обласног војног суда из Темишвара на 2 године поправног затвора због
непотказивања. Започела је издржавање казне 07.12.1954. и ослобођена је 03.11.1956. на
основу Декрета 72/1950. Била је у затворима у Темишвару, Жилави, Мислеа, Мјеркуреа
Ћук.

Додатни подаци: пореклом је Карашевка и живела је у Карашеву.

МИЛАНИЋ ЛАЗАР, рођен је 14.01.1924. у Врбасу – Југославија, са истим

сталним боравком, југословенски држављанин. По занимању – металостругар. Осуђен је
на 10 година поправног затвора због илегалног преласка државне границе, према члану
267 К.З. (прешао је границу зато што се није слагао са политиком коју су водили
титоисти). Започео казну 29.04.1952. и ослобођен је 08.10.1955. на основу Декрета
421/1955. када је помилован. Био је заточен у Питешту, Марђињењу.

МИЛОВАНОВ СПАСОЈА, рођен је 19.05.1911. у месту Иванда, са сталним

боравком у Јаша Томићу, ул. Никола Тесла бр. 14, југословенски држављанин. По
занимању – зидар. Осуђен је на 10 година поправног затвора због илегалног преласка
државне границе, према члану 267 К.З. (Прешао је границу из Југославије у Народну
Републику Румунију где има брата). Заточен је 16.12.1949. и ослобођен је12.10.1955. на
основу Декрета 421/1955. када је помилован. Био је у затворима Жилави, Питешту, Ајуду,
Поарта Алба, Марђињењу, Колонија Валеа Неагра, и другим.

МИЛАНОВИЋ ЖИВА, рођен је 16.02.1934. у Дивићу, рејон Нова Молдава, где

је стално боравио у кући бр. 67. По занимању – учио за трактористу. Интерниран је од
Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара са налогом бр. 5781/1951.
03.04.1951. и ослобођен је 26.05.1951. од исте. Био је затворен у Темишвару.

МИЛИЧЕВИЋ ВОЈА, рођен је 11.01.1920. у Параћину – Југославија, са сталним

боравком у Рамнику Влчи, ул. 11. јуни 1948. бр.10, област Питешт, румунски
држављанин. По занимању – столар. Био је осуђен на 25 година затвора присилног рада
због злочина шпијунаже, према члану 194 К.з. Започео казну 05.05.1953. и ослобођен је
28.12.1955. на основу Декрета 421/1955. када је помилован. Био је заточен у Жилави,
Питешту, Вакарешту.

МИЛЕНКОВИЋ ГЕОРГИЈЕ, рођен је 16.07.1891. у Темишвару, где је имао

стални боравак. По занимању – референт у општини Санандреј, пре тога био је нотарош.
Разлог интернирања - био је члан партије PSDI , интерниран 15.08. и ослобођен је
22.08.1953. од Генералне дирекције државне безбедности из Темишвара.

435
 МИЛЕНКОВИЋ ИЛИЈА, рођен је 05.07.1926. у Белобрешки, рејон Нова
Молдава, са сталним боравком у месту Велико Градиште – Југославија, југословенски
држављанин. По занимању –конобар. Осуђен је на 10 година поправног затвора због
илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.з. (прешао је границу из
Југославије у Румунију, ради шпијунаже). Започео је казну 20.09.1949. и ослобођен је
12.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је помилован.

МИЛЕНКОВИЋ ИЛИЈА, рођен је 27.07.1922. у Белобрешки, рејон Нова

Молдава, са сталним боравком у Новој Молдави. По занимању – радник. Осуђен је на 12
година затвора тешке робије због злочина велеиздаје. Започео казну 01.08.1950. и умро у
затвору Вакарешт 17.09.1953 године, као последица мучења у току испитивања.
Заточеништво провео по затворима у Темишвару, Жилави, Герли, Баја Сприје.

МИЛЕНКОВИЋ МИТА, рођен је 19.11.1906. у Дивићу, рејон Нова Молдава, где

му је било стално боравиште. Ухапшен је у месту Сату Ноу, поред Фетешта ( био је
депортован у Бараган). По занимању – механичар. Ухапшен је по налогу Генералног
тужилаштва Народне Републике Румуније као ратни злочинац (био је у саставу једног
стрељачког плутона, за време рата, када је погубљено више грађана разних
националности), са потерницом бр. 230/24.03.1954. и ослобођен је 24.02.1955. Био је
затворен у Жилави.

МИЛЕНКОВИЋ ЗЛАТИБОР, рођен је 19.08.1930. у Златици, рејон Нова

Молдава, са сталним боравком у кући бр. 120. По занимању- земљорадник. Ухапшен је од
стране У.М. 0232 из Темишвара на дан 15.08.1964. Осуђен је од Војног суда из Темишвара
на 3 године поправног затвора због покушаја илегалног преласка државне границе, према
члану 267 К.З. Ослобођен је 15.08.1966. на основу Декрета 720/1956. са истим сталним
боравком. Био је затворен у Темишвару, Орадеји, Ајуду.

МИЛЕНОВИЋ БОРА, рођен је 05.03.1925. у Белобрешки, рејон Нова Молдава,

са сталним боравком у кући бр. 117. По занимаљу – земљорадник. Интерниран од стране
Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара са налогом бр. 5781/09.09.1952. и
ослобођен је 12.12.1952. са налогом бр. 133/1952 Обласног војног тужилаштва из
Темишвара.

МИЛЕНОВИЋ МИРКО, рођен је 24.09.1919. у Белобрешки, рејон Нова Молдава,

са сталним боравком у кући бр. 157. По занимању – колар. Био је ухапшен од У.М.0232 из
Темишвара 04.08.1964. Пре тога био је осуђен на 5 година поправног затвора 1962. године
због покушаја илегалног преласка државне границе. Осуђен је на 6 година поправног
затвора из истог разлога, према члану 267 К.З. и ослобођен је 08.01.1968. када је
помилован на основу Декрета 1166/1967. са истим сталним боравком. Био је затворен у
Темишвару, Орадеји, Ајуду.

МИЛЕНОВИЋ ТИХОМИР, рођен је 10.08.1920. у Белобрешки, рејон Нова

Молдава, са сталним боравком у кући бр. 190. По занимању – земљорадник. Осуђен је на
4 године поправног затвора због растуања забрањених публикација. Започео казну
01.08.1950. и ослобођен је 30.08.1954. по истеку казне. Био је затворен у Темишвару,
Жилави, Поарта Алба, Галешу, Валеа Неагра и другим.

МИЛЕТИЋ АЛЕКСАНДАР, рођен је 24.04.1888. у Крајови, са сталним боравком

у Темишвару. По занимању - лекар, ванредни професор Медицинског Факултета из
Темишвара , докторирао је у Бечу, а пре тога примаријус лекар, директор државне

436
болнице, доктор медицине. Разлог интернирања – био је члан Националне либералне
партије. Интерниран је од Генералне дирекције државне безбедности из Темишвара дана
15.08.1952. и ослобођен је 22.05.1953. према налогу Министарства државне безбедности.
Био је заточен у радном логору Валеа Неагра, на Каналу Дунав - Црно Море. После је
присилно боравио 3 године у Барагану.

МИЛЕТИЋ ЂОРЂЕ, доктор економских наука, директор у Народној банци

Румуније. У Првом светском рату имао је чин поручника и био одликован. Био је осуђен
због тога што је примио једну ноћ на коначиште званог Раду Лека, шефа легионара 1940.
године... (Извор податка: Cicerone Ioniţoiu, Cartea de aur...)

МИЛЕТИЋ ИЛИЈА, рођен је 08.07.1905. у Југославији, југословенски

држављанин. По занимању – чиновник. Осуђен је на 3 године поправног затвора због
илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. (године 1949 прешао је
границу из Југославије у Румунију). Започео казну 27.07.1949. и ослобођен је 03.11.1952.
Био је затворен у Герли, Марђињењу.

МИЛИЋ ДОБРИНКО, рођен је 06.03.1924. у месту Дежан, рејон Дета, где је

имао стални боравак. По занимању – земљорадник. Осуђен је од Војног суда из Букурешта
на 22 године присилног рада због велеиздаје (одржавао је везу са својим братом који је
био југословенски грађанин и достављао му је информације из Румуније). Започео казну
22.03.1951. и ослобођен је 19.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је помилован. Био
је затворен у Жилави, Баја Сприје, Питешту.

МИЛИЋ НЕБОЈША, рођен је 10.04.1916. у Југославији, југословенски

држављанин. По занимању – чиновник. Осуђен је на 25 годинa затвора присилног рада
због злочина велеиздаје, према члану 191 К.з. (бавио се шпијунажом у корист титовске
клике). Започео казну 12.03.1951. и ослобођен је 18.06.1956. на основу Декрета 318/1956.
када је помилован. Био је затворен у Питешту, Марђињењу, Жилави.

МИЛИЋ РАДА, рођен је 17.12.1927. у Сараволи, рејон Велики Семиклуш, где је

имао стални боравак. По занимању – чиновник. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на
8 година тешке робије због велеиздаје (дао је политичке информације југословенским
шпијунима). Започео казну 01.08.1950. и ослобођен је 16.12.1955. на основу Декрета
535/1955. Заточен је био у Темишвару, Жилави, Марђињењу, Питешту.

МИЛИЋ СВЕТИСЛАВ, рођен је 02.01.1929. у месту Дежан, рејон Дета, са

сталним боравком у Вршцу – Југославија, југословенски држављанин. По занимању -
обућар. Осуђен је на 8 година поправног затвора због илегалног преласка државне
границе, према члану 267 К.З. (био је послат од УДБ-е ради шпијунаже). Започео казну
07.08.1950. и ослобођен је 12.10.1955. када је помилован на основу Декрета 421/1955. Био
је затворен у Питешту, Жилави, Марђињењу.

МИЛИЧИЋ ДРАГОМИР, рођен је 26.02.1929. у Чанаду, рејон Велики Семиклуш,

са сталним боравком у кући бр.299. По занимању – баштован. Ухапшен је од У.М. 0232 из
Темишвара 07.09.1956. због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. и
ослобођен је 17.10.1956. од Војног суда из Темишвара са судском одлуком бр. 404/1956.

МИЛИЧИЋ ЉУБОМИР, рођен је 03.10.1910. у Чанаду, рејон Велики Семиклуш,

са сталним боравком у кући бр. 239. По занимању - санитетски службеник. Интерниран
је од Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара по налогу бр.

437
5781/18.12.1951. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 18 година затвора присилног
рада због злочина велеиздаје. Започео казну 25.09.1951. и ослобођен је 17.12.1955. на
основу Декрета 535/1955. када је помилован. Заточеништво провео у затворима у
Темишвару, Жилави, Вакарешту, Питешту.

МИЛИЧИЋ МИЛОРАД, рођен је 17.03.1915. у Чанаду, рајон Велики Семиклуш,

са сталним боравком у кући бр. 515. По занимању – земљорадник. Интерниран од Обласне
дирекције државне безбедности из Арада са налогонм бр.8978/1952. дана 23.02.1952. због
тога што се противио монетарној реформи. Ослобођен је 18.08.1953. од специјалне
комисије Министарства државне безбедности.

МИЛИН ЂУЛА, рођена је 22.06.1924. у Пустињишу, рејон Темишвар, где је

имала стални боравак. По занимању – домаћица. Била је депортована у Бараган у
новоосновано насеље Ђурђењ, поред Фетешта. Интернирана од стране Генералне
Дирекције Милиције – одсек истраге, на 12 месеци због напуштања принудног боравка у
Барагану, од 09.04.1953. и ослобођена је 10.04.1954. Била је заточена у радним логорима у
Брагадиру, Домнешту, Тргшору, Формацији 0726.

МИЛИН МИЛИВОЈ, рођен је10.04.1928. у Малом Бечкереку, рејон Темишвар,

где му је стални боравак. По занимању – радник. Интерниран од стране Министарства
државне безбедности на 60 месеци због оптужбе да је окривљен за велеиздају државне
тајне Народне Републике Румуније, као титовски пропагандиста. Осуђен је на 10 година
затвора присилног рада због злочина велеиздаје. Започео казну 21.09.1951. и ослобођен је
17.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је помилован. Био је заточен у Жилави,
Питешту и другим местима.

МИЛИН СЛАВКО, рођен је 11.02.1920. у Соки, рејон Дета, са сталним боравком

у Темишвару. По занимању – земљорадник. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 7
година тешке робије због велеиздаје (дао је политичке и економске информације
титовским шпијунима). Започео је казну 01.08.1950. и ослобођен је 18.06.1956. на основу
Декрета 318/1956, када је помилован. Био је у затворима у Темишвару, Жилави, Герли,
Марђињењу, Питешту. Опширније у горе објављеном разговору са сином Радованом.

МИЛОЈКОВИЋ ВУКОСАВ, рођен је 14.06.1923. у месту Милошево, из

Југославије, са сталним боравком у Маришеву – Југославија, југословенски држављанин.
По занимању – чиновник. Ухапшен је 26.10.1955. због илегалног преласка државне
границе, према члану 267 К.З. ( прешао је границу из Југославије у Н.Р.Румунију). За
кратко време био је ослобођен, ступањем на снагу Декрета 421/1955., када је ипомилован.
Био је заточен у Темишвару.

МИКСИЋ ГЕОРГИЈЕ, рођен је 25.12.1929. у месту Канти из Југославије, са

сталним боравком у Чесереку, округ Зрењанин, југословенски држављанин. По занимању-
чиновник. Ухапшен је по налогу Обласног војног тужилаштва из Темишвара 25.06.1955.
због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. (прешао је државну
границу из Југославије у Румунију). Осуђен је на 4 године поправног затвора. Започео
казну 10.05.1955. и ослобођен је 26.10.1955. када је помилован на основу Декрета
421/1955. Био је заточен у Темишвару.

МИЛОРАДОВИЋ ЉУБОДРАГ, рођен је 04.10.1925. у месту Водан из

Југославије, југословенски држављанин, са сталним боравком у Букурешту ул. Рома бр.
25. По занимању – радник, пре тога био је земљорадник и официр УДБ-е. Ухапшен је по

438
налогу Војног тужилаштва из Букурешта 25.10.1952. са потерницом бр. 526/1952. због
илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. (побегао је из Југославије у
Румунију, пошто се није слагао са тамошњим режимом). Осуђен је на 10 година
поправног затвора. Започео казну 28.12.1951. и ослобођен је 06.10.1955. на основу Декрета
421/1955. Заточеништво је провео у затворима у Марђињењу, Вакарешту, Жилави, Тргу
Окна, Питешту.

МИЛОСАВ РАДА, из Фенлака, био је интерниран месец дана због непредате

целокупне коте пољопривредних производа, али је ослобођен на суду, у току 1952. године.

Податак изнео Ђура Миклош, очевидац тих догађаја, који живи у Фенлаку. Марта
месеца 2011. године.

МИЛОШЕВ ДРАГА, из Гада, рејон Дета, досије 250/1950... (Извор података:

Списак Српских политичких затвореника из архива У.М. 02405 из Питешта).

МИЛОШЕВ ДРАГОМИР, из Гада, рејон Дета, досије 1130/1950... (Извор

података: Списак Српских политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

МИЛОШЕВ ЈОАН (ЈОВАН), из Гада, рејон Дета, досије891/1950... (Извор

података: Списак Српских политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

МИЛОШЕВ ПЕРА, рођен је 12.02.1925. у месту Гад, рејон Дета, са сталним

боравком у Темишвару ул. Банатул бр. 36. По занимању –чиновник. Ухапшен је од У.М.
0232 из Темишвара 11.08.1961. Осуђен је од Обласног војног суда из Клужа на 6 година
поправног затвора, према члану 194 К.З. због издаје отаџбине. Започео казну 09.08.1961. и
ослобођен је 19.12.1963. када је помилован на основу Декрета 767/1963. Био по затворима
у У.М. 0232 из Темишвара, Орадеји, Дежу, Герли.

МИЛОШОВИЋ РАДОМИР, рођен је 04.05.1925. у Белобрешки, рејон Нова

Молдава, са сталним боравком у Новој Молдави. По занимању – земљорадник. Ухапшен
је по налогу Обласног војног тужилаштва из Темишвара, са потерницом бр. 122/1952. због
растурања забрањених публикација. Заточен је 02.01.1953. и ослобођен је 26.11.1953.
према допису бр. 219/1953. Обласног војног суда из Темишвара. Био је затворен у
Темишвару, Карансебешу.

МИЛОШ ИЛИЈА, из Лесковице, рејон Нова Молдава. Oсуђен је од Војног суда

из Букурешта, први одсек судском пресудом 1445/1950. на 7 година затвора присилног
рада. Ослобођен је јуна месеца 1956. на основу Декрета 318/1956. када је и помилован.

(Податак дао Панић Рада, бивши политички затвореник из Темишвара)

МИЛОВАН АУРЕЛ, рођен је 09.10.1902. у месту Мошница, рејон Темишвар, са

сталним боравком у Темишвару, ул. П.Испиреску бр. 24. Ухапшен је по налогу Војног
тужилаштва из Клужа због хушкања, према члану 327/3 К.З. (хушкао је против државног
уређења). Осуђен је на 3 године поправног затвора. Започео казну 16.02.1954. и ослобођен
је 10.10.1955. на основу Декрета 421/1955. Био је затворен у Клужу, Жилави, Поарта Алба.

МИЛОВАН ЈОАН, рођен је 24.11.1903. у Парцу, рејон Темишвар, са сталним

боравком у Парцу бр. 209. По занимању – земљорадник. Осуђен је на 1 годину и 5 месеци
затвора због хушкања против друштвеног уређења, према члану 209 К.З. (био је подигнут
од Безбедности зато што је био члан парије ПНЦ – Маниу). Започео казну 08.11.1949. и

439
ослобођен је 10.05.1951. по истеку казне. Био је заточен у Темишвару.

МИЛОВАН ЈУЛИЈАН (син претходног), рођен је 24.03.1926. у месту Парац,

рејон Темишвар, са сталним боравком у кући бр. 209. По занимању – земљорадник.
Осуђен је од Обласног војног суда из Темишвара на 4 године поправног затвора због
хушкања против друштвеног уређења, према члану 209 К.З. (сумњало се да је био члан
партије ПНЦ). Започео казну 05.10.1949. и ослобођен је 03.02.1951. према допису
2109/1951. Безбедности из Констанце. Био је заточен у затворима у Темишвару,
Вакарешту, Поарта Алба, Валеа Неагра.

МИЉАНИЋ ЛАЗАР, рођен је 16.01.1924. у Југославији, са сталним боравком у

Врбасу – Југославија, југословенски држављанин. Био је члан Комунистичке партије
Југославије. По занимању- подинжењер агрономије. Ухапшен је 18.09.1952. по налогу
Војног тужилаштва из Букурешта због илегалног преласка државне границе, према члану
267 К.з. (прешао је границу пошто се није слагао са титовском политиком). Осуђен је на
10 година поправног затвора. Започео је казну 29.04.1952. (У његовој фиши није означен
датум ослобођења). Био је заточен у затворима у Марђињењу, Питешту.

МИЛОВИЋ СОФИЈА. Ухапшена 1949. године. Заточеништво провела у

затворима у Жилави, Мислеа... (Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Victimele terorii
comuniste...Dicţionar M...)

МИЛУТИНОВИЋ НИКОЛА, рођен је 28.04.1921. у Денти, рејон Дета. Радио је

као администратор у интернату Српске гимназије из Темишвара, био је и чиновник у
једној коoперативи у Темишвару. Ухапшен је 17.06.1950. Осуђен је на смртну казну са
првом групом осуђених ,,титоиста'', због шпијунаже у корист Југославије, после је
преименована казна на доживотну робију. Умро је у затвору 1951 године будући да је био
болестан. (Извор података: Cicerone Ioniţoiu,Cartea de aur a rezistenţei...)
За допуну података има и других извора... О њему сведочи у нашем интервјуу
Кељић Витомир из Варјаша, иначе бивши политички затвореник.

МИОК МИРКО, рођен је 15.08.1920. у месту Кусић – Југославија,

југословенски држављанин. Био је члан Комунистичке Партије Југославије. По занимању
– чиновник. Предат је 22.09.1954. Обласном војном тужилаштву из Букурешта са
потерницом бр. 6364/1953. због покушаја шпијунаже и илегалног преласка државне
границе, према члану 267 К.З. (прешао је границу из Југославије у Румунију). Осуђен је на
15 година затвора присилног рада због злочина шпијунаже на основу Декрета 199/1950.
Започео је казну 19.06.1953. и ослобођен је 20.12.1955. са Декретом 535/1955. када је
помилован. Био је затвoрeн у Питешту.

МИРКОВ ЂУРА, рођен је 06.03.1929. у Дињашу, рејон Темишвар, где је стално

боравио. По занимању – земљорадник. Осуђен је на 7 година поправног затвора због
велеиздаје, према члану 191 К.З. по налогу Војног тужилаштва из Букурешта. Започео
казну 09.11.1949. и ослобођен је 16.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је
помилован. Заточен је у Ајуду и другим затворима.

МИРКОВ ЖИВА, рођен је 20.02.1926. у Дињашу, рејон Темишвар, са истим

сталним боравком. По занимању – земљорадник. Осуђен је на 10 година поправног
затвора због велеиздаје по налогу Војног Тужилаштва из Букурешта, према члану 191 К.З.
(био је оптужен да је давао информације за Југославију). Започео је казну 09.11.1949. и
ослобођен је 16.12.1955. када је помилован на основу Декрета 535/1955. Био је у затворима

440
у Жилави, Ајуду, Поарта Алба.

За додатне податке види интервју у овој књизи.

МИРКОВ МАРГАРЕТА, рођена је 21.01.1923. у Новој Молдави, са сталним

боравком у месту Фетешти Ној, област Констанца (депортована у Бараган). Осуђена је на
12 месеци затвора због ширења тенденционих гласина. Интернирана је од Министарстава
државне безбедности Констанца са одлуком бр. 528/1953. од 28.02.1953. и ослобођена је
05.06.1954.

МИРКОВ МИЛАН, рођен је 11.07.1912. у Дињашу, рејон Темишвар, са сталним

боравком у Новој Молдави. По занимању – учитељ. Био је члан Румунске Раднишке
Партије. Осуђен је на 24 месеци према одлуци за интернирање 218/21.07.1950.
Интерниран је 18.01.1951. и ослобођен је 29.08.1953. према налогу Министарства државне
безбедности бр. 00612059/1953. Боравио је у затворима у Жилави, Галешу.

МИШЋЕВИЋ МИЛАН, рођен је 21.01.1921. у Југославији, са сталним боравком

у месту Ђокова – Југославија, југословенски држављанин. По занимању – обућар. Осуђен
је од Обласног војног суда из Букурешта други одсек на 8 година поправног затвора због
илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. (прешао је границу из
Југославије у Румунију, зато што је био осуђен на 9 година затвора 1947 године, због
хушкања против државног уређења). Започео казну 06.11.1949. и ослобођен је 11.10.1955.
на основу Декрета 421/1955. када је помилован. Био је заточен у затворима Марђињењ,
Баја Сприје, Питешт.

МИШКОВ НЕДЕЉКО, рођен је 25.11.1888. у Варјашу, рејон Велики Семиклуш,

са истим сталним боравком. По занимању – земљорадник. Осуђен је на 20 година затвора
присилног рада због издаје отаџбине (године 1950. помогао свом брату да пређе границу у
Југославију). Започео казну 17.12.1951. и ослобођен је 18.06.1956. када је помилован
Декретом 318/1956. Био је у затворима у Темишвару, Жилави, Герли, Питешту.

МИШКОВИЋ ДУШАН, рођен је 10.11.1919. у Српском Семартону, рејон

Темишвар, са сталним боравком у Темишвару, ул. Пијаца Асанешт бр. 5. По занимању –
чиновник. Био је члан Румунске Радничке Партије. Осуђен је на 15 година затвора
присилног рада по налогу Обласног војног тужилаштва из Темишвара због злочина
велеиздаје, према члану 191 К.З. (године 1945 – 1946. угостио је једног југословенског
грађанина, који је дошао из Југославије и слао је информације из Румуније). Започео је
казну 22.08.1950. и ослобођен је 19.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је
помилован. Заточеништво је провео у затворима у Темишвару, Жилави, Герли, Баја
Сприје, Питешу. (Синовац Мишковић Србољуб).

МИШКОВИЋ ЖИВА, рођен је 15.06.1914. у Српском Семартону, брат

горенаведеног, са сталним боравком у Семартону. По занимању – земљорадник. Био је
члан Румунске радничке партије. Ухапшен је по налогу Обласног војног тужилаштва из
Темишвара 16.08.1954. са потерницом бр. 87/1954. због шпијунаже, према члану 194 К.З.
(бавио се шпијунажом у корист Југославије године 1946). Осуђен је на 1 годину поправног
затвора. Започео је казну 08.07.1954. и ослобођен је 30.11.1954. на основу решења Војног
суда за јединице Министарства унутрашњих послова из Букурешта.
Други подаци.
Био је културни посленик у свом родном месту, председник Ф.К. ,,Обилић'''.
Радио је као општински службеник, бавио се књижевношћу као песник за децу. Аутор је 3

441
збирке песама за децу на српском језику. Био је ожењен са Ђурђевком Путник (1944),
отац два сина – Србољуба (1945) и Душана (1947). Брат је Душана Мишковића
(горенаведеног). Преминуо је 07.11.2004. године, сахрањен је у Српском Семартону.
(Старији син Србољуб Мишковић – главни уредник недељника ,,Наша реч“. Лето
2009. године).

МИШКОВИЋ ЛАЗАР, рођен је 29.12.1893. у Варјашу, рејон Темишвар, са

сталним боравком у месту Црња из Југославије, југословенски држављанин. По занимању
– земљорадник. Ухапшен по налогу Обласног војног тужилаштва из Темишвара
22.01.1952. због илегалног преласка државне границе (прешао је границу из Југославије у
Румунију да би се бавио шпијунажом). Осуђен је од Војног суда из Темишвара судском
пресудом 98/1952. на доживотну робију присилног рада због преношења државних тајни,
према Декрету 199/1950. Започео је казну 29.07.1951. и ослобођен је 20.12.1955. на основу
Декрета 535/1955. када је помилован. Био је у затворима у Темишвару, Жилави, Герли,
Марђињењу, Питешту.

МИШИЋ ПЕТРЕ, рођен је 08.04.1905. (од оца Милана и матере Тинке), у месту
Мироши, рејон Рошиори де Веде, област Букурешт. По занимању – земљорадник.
Ухапшен је од У.М. 0336 из Питешта 17.04.1959. и осуђен по налогу Обласног војног
тужилаштва из Букурешта због растурања забрањених публикација, према члану 325 К.З.
и ослобођен је 03.11.1959. Пре тога био је осуђен на 10 година поправног затвора због
јавне агитације, од 25.03.1954. и одседео у затвору до 15.10.1955, када је помилован на
основу Декрета 421/1955.

МИШИЋ РАДОМИР, рођен је 03.05.1930. у Београду – Југославија, са истим

сталним боравком, југословенски држављанин. По занимању – аутомеханичар. Осуђен је
од Војног суда из Букурешта на 6 година поправног затвора због илегалног преласка
државне границе, према члану 267 К.З. (прешао је границу из Југославије у Румунију да
би стигао у Аустрију). Започео тамновање 26.07.1949. и ослобођен је 24.07.1955. по истеку
казне. Био је у затворима у Питешту, Пенинсули, Марђињењу, Жилави, Валеа Неагра,
Вакарешту.

МИШИЋ ... српског порекла из Баната. Био је ухапшен, осуђен са

групом ,,титоиста''. Осуђен је на затвор 1949. године. Заточен је био у Темишвару,
Жилави, Пенинсули, Марђињењу. (Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Victimele...Dicţonar
M...)

МИТЕВСКИ ВЛАДА, рођен је 16.04.1932. у Титовом Велесу, у Македонији –

Југославија, са истим сталним боравком, југословенски држављанин. По занимању –
радник. Осуђен је по налогу Обласног војног тужилаштва на дан 17.08.1955 због
илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. Ослобођен је 26.10.1955. на
основу Декрета 421/1955. када је помилован.

МИЈУЦА ВЕЛИМИР, (син Андрије и Ане) рођен је 10.05.1913. у месту

Делиблата из Југославије, са сталним боравком у Рамнику Валчеа, ул. 11. јуни 1948. бр.
10, југословенски држављанин. По занимању – столар. Ухапшен је од Генералне
дирекције државне безбедности из Питешта због шпијунаже. Осуђен је од Обласног
Војног суда из Букурешта на 15 година затвора присилног рада, због шпијунаже. Започео
казну 06.05.1953. и ослобођен је 03.12.1955. на основу Декрета 421/1955. када је
помилован. Био је затворен у Питешту.

442
 МИКСИЋ ГЕОРГИЈЕ, рођен је 18.01.1931. у месту Кеча, жупанија Тимиш, у
време хапшења имао је стални боравак у Фрумушица Ноуа, област Галац (био је
депортиран у Бараган). По занимању, у време хапшења – војник, а пре тога био је
чиновник. Ухапшен је по налогу Војног тужилаштва из Сибиуа са потерницом бр.
340/1953. због хушкања (рекао да ће доћи Американци и променуће садашњи режим).
Осуђен је на 2 године поправног затвора због јавног хушкања, према члану 209 К.З.
Започео казну 23.05.1953. и ослобођен је 22.05.1955. по истеку рока. Био је заточен у
затворима у Питешту, Сибиуу, Алба Јулији, Жилави, Баја Сприје.

МИТРИЋ СТЕВА, из Фенлака, жупанија Арад. Одлежао у затвору у Араду

месец дана, због непредате целокупне коте пољопривредних производа, током 1952.
године. (Ђура Миклош, очевидац тих догађаја, у Фенлаку. Марта месеца 2011. године.)

МИТРОВ ДУШАН, из Фенлака, осуђен је на 6 година затвора због економске

саботаже, није предао целу коту намирница, у време када су и други његови сељани били
осуђени током 1952. године. Одлежао је у заточеништву у Коаста Галешу и другим
затворима. (Податак изнео очевидац Ђура Миклош).

МОЛОВИЋ СОФИЈА, рођена је 20.08.1902. у Оршави, са сталним боравком у

Лугожу, ул. Барицију бр.16. По занимању – домаћица. Осуђена је на 15 година затвора
присилног рада због злочина велеиздаје (бавила се шпијунажом у корист Југославије).
Започела је казну 20.02.1952. и ослобођена је 15.01.1963. када је помилована на основу
Декрета 5/1963. Државног Савета. Била је у затворима у Темишвару, Жилави, Мислеа,
Мјеркуреа Ћук.

МОРАРЕВИЋ БРАНКО, рођен је 21.10.1928. у Југославији, југословенски

држављанин. По занимању – земљорадник. Ухапшен је по налогу Обласног војног
тужилаштва из Темишвара са потерницом број 177/1953 због покушаја чињења злочина
шпијунаже (прешао је границу из Југославије у Румунију ради шпијунаже). Интерниран је
27.06.1953.и преминуо је 20.08.1953, а смрт је укњижена тек 11.12.1964. године под бројем
М- 28 Народног савета града Темишвара.

МОРКИЈЕВИЋ БОЖИДАР, рођен је 21.12.1897. у Базјашу, рејон Нова Молдава,

са сталним боравком у Темишвару, ул.13. децембар бр. 26. По занимању – новинар.
Осуђен је од војног суда из Темишвара на 25 година затвора присилног рада због злочина
шпијунаже, према члану 194 К.З. (дао је информације страној легацији да ће Совјетски
Савез покренути нов рат против њих). Започео казну 03.05.1950. и помилован је
21.11.1955. на основу Декрета 421/1955. Био је заточен у затворима у Питешту,
Марђињењу, Ајуду.

МРАТИЋ ЖИВА, рођен је у август 1884. године у Парцу, рејон Темишвар, са

сталним боравком у кући бр.121. По занимању – земљорадник. Интерниран је од Обласне
дирекције државне безбедности из Темишвара 01.08.1952. по налогу бр. 5781/1952. и
ухапшен је према наредби Обласног војног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр.
123/30.10.1952. због злочина издаје отаџбине. Осуђен је од Обласног војног суда из
Темишвара на 7 година затвора тешке робије, према Декрету- закону 199/1950. Започео
казну 28.07.1952. и ослобођен је 18.06.1956. на основу Декрета 318/1956. када је
помилован. Био је заточен у Темишвару, Герли, Питешту.

МРАТИЋ СЛАВКО, (син горенаведеног Живе и Зорке) рођен је 28.03.1926. у

Парцу, рејон Темишвар, са истим сталним боравком у кући бр.121. По занимању –

443
земљорадник. Био је члан Румунске радничке партије. Интерниран је од Обласне
дирекције државне безбедности из Темишвара 04.06.1952. на 24 месеци, по налогу бр.
5781/1952. и ослобођен је 17.05.1954. према допису Министарства унутрашњих послова
бр. 0050288/1954. Био је у затворима: Радна колонија бр. 4 Кастелу, Галешу, Онешту.

МРАТИЋ СТАНОЈЕ, рођен је 23.04.1914. у Парцу, рејон Темишвар, са сталним

боравком у кући бр. 192. По занимању – земљорадник. Интерниран је од Обласне
дирекције државне безбедности из Темишвара 01.08.1952. по налогу бр. 5781/1952.
Ухапшен је по наредби Обласног војног Тужилаштва из Темишвара са потерницом
бр.123/30.10.1952. због злочина издаје отаџбине, према Декрету-закону 199/1950. Осуђен
је од Обласног војног суда из Темишвара на 15 година затвора присилног рада. Започео је
казну 28.07.1952. и ослобођен је 18.06.1956. на основу Декрета 318/1956. када је
помилован. Био је у затворима у Темишвару, Жилави, Баја Сприје, Нистру, Питешту.

МРАТИЋ ЗОРКА, (супруга горенаведеног Живе и мати Славка Мратића),

рођена је 15.10.1896. у Дињашу, рејон Темишвар, са сталним боравком у Парцу, кућа бр.
121. По занимању – домаћица. Била је неписмена. Интернирана је од Обласне дирекције
државне безбедности из Темишвара по налогу бр. 5781/1952. Ухапшена је по наређењу
Обласног војног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 123/30.10.1952. због
злочина издаје отаџбине. Осуђена је од Обласног војног суда из Темишвара судском
пресудом бр. 38/1953. на 5 година поправног затвора због покушаја злочина издаје.
Започела је казну 28.07.1952. и ослобођена је 18.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када
је помилована. Била је у затворима у Темишвару, Жилави, Мислеа.

МУНЏИЋ СВЕТИСЛАВ, рођен је 10.10.1930. у Вршцу – Југославија, са

сталним боравком у Великој Греди – Србија, југословенски држављанин. По занимању –
металобравар. Ухапшен је по налогу Војног тужилаштва из Букурешта са потерницом бр.
307/26.01.1953. због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. (био је
праћен од титовских агента и прешао је границу). Осуђен је од Војног суда за јединице
Министарства унутрашњих послова из Букурешта на 8 година поправног затвора. Започео
је казну 08.06.1952. и ослобођен је 11.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је
помилован.

Поново је ухапшен од У.М. 0232 из Темишвара 05.06.1956. са потерницом бр.

591/1956. због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. (покушао је
поново да пређе границу у Југославију) и ослобођен је 27.07.1956. од Војног суда из
Темишвара са назнаком 9758/1956. за изгнанство. Био је у затворима у Питешту,
Марђињењу, Жилави, Темишвару.

МУНЋАН МИХАЈ ЖИВАН (звани Ава), рођен је 24.12.1914. у Чанаду, рејон

Велики Семиклуш, са сталним боравком у кући бр. 1550. По занимању – земљорадник.
Био је члан Румунске Радничке Партије. Интерниран је од Обласне дирекције државне
безбедности из Темишвара по налогу 5781/18.12.1951. Ухапшен је по наредби Обласног
војног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 4523/1952. од 26.09.1951. због
злочина завере против друштвеног уређења (давао је информације титовским агентима
који су дошли из Југославије). Осуђен је од Обласног војног суда из Темишвара на 25
година затвора присилног рада због злочина велеиздаје и ослобођен је 18.06.1956. на
основу Декрета 318/1956. када је помилован. Био је заточен у затворима у Темишвару,
Жилави, Колонија Кавник, Питешту.

МУТАВСКИ ЖИВКО, рођен је 01.06.1910. у Великом Сенпетру, рејон Велики

444
Семиклуш, где је и боравио. По занимању – земљорадник. Осуђен је од Војног суда из
Букурешта први одсек на 5 година поправног затвора због растурања забрањених
публикација, према члану 325 К.З. (био је осумњичен да је растурао титовске брошуре).
Започео је казну 09.03.1950. и ослобођен је 07.03.1955. по истеку казне. Био је заточен у
затворима у Жилави, Ајуду, Поарта Алба, Валеа Неагра, Герли.
Додатне податке приложила кћерка Мутавски (удата Петков) Олга из Великог
Семпетра. Јануар 2011. године.
- После што је био заточен, породица Мутавског Живка састављена од супруге
Ангелине и кћерке Олге од 6 година била је прогнана, као и многи други Срби из В.
Сенпетра, у Бараган од 18.06.1951. Имали су присилан боравак у новооснованом месту
Бумбакари и ослободили се тек крајем 1955. године. После ослобођења породица се
распала, супруга Ангелина је тражила и добила развод брака, разлог је био: патње која је
претрпела она и њена кћерка због илегалних активности супруга, због чега су и оне
патиле. Такву судбину су претрпеле многе српске породице чији су домаћини били
политички затвореници.

НЕДА СИМА, из Тођира, жупанија Тимиш, досије 1035/1950...(Списак

Српских политичких затвореника из архивa У.М. 02405 из Питешта).

НЕДЕЉКОВ ЛАЗАР, рођен је 08.06.1922. у Малом Берексову (Немет), рејон

Темишвар, са сталним боравком у кући бр.6. По занимању – кројач. Осуђен је од Војног
суда из Темишвара судском одлуком бр. 527/1951. на 8 година затвора тешке робије због
злочина велеиздаје, према члану 190-191 К.З. Започео казну 01.08.1950. и ослобођен је
18.06.1956. на основу Декрета 318/1956. када је помилован. Заточеништво провео у
затворима у Темишвару, Баја Сприје, Кавник, Питешт. (Извор података: ,,Кривичне
матичне фише“)
Други подаци:
-Недељков Лазар као добровољац ступио је у НОВ (Народно ослободилачку
војску) 15. октобра 1944. год., служио је у 3. Југословенској армији, у 8. Војвођанској
бригади, затим у 3. чети транспортног батаљона одсек за тр.КП. 51. Југословенске
дивизије. Демобилисан је 6. новембра 1945 године.
У образложењу за изречену казну терети га следеће:
- да је према примљеним инструкцијама (Н. Л), слао или лично преносио разне
извештаје и предавао их Божидару Станојевићу,за које је потписивао конспиративним
именом ,,ЈУНАК''. Он је знао да је та активност тајног карактера;
- процес суђења у лето године 1950. од Војног суда из Букурешта, доказао је да
титовски шпијуни регрутовали су агенте и из наше земље из редова реакционера српске
националности из Баната. Ти елементи били су обучавани и плаћени од ОЗН-е, и касније
од УДБ-е Тита-Ранковића;
- шпијунска мрежа била је руковођена од југословенске Амбасаде из Букурешта...
та шпијунска мрежа одвијала је интензивну активност провокација национал-
шовинистичког карактера у редовима Српског живља из Баната, имајући за циљ
присаједињење румунског Баната Југославији.
(Кћерка Добринка Недељков, службеник у Темишвару. Јануар 2011. године).

НЕДИЋ НИКОЛА, из Југославије, био је чиновник у југословенској Амбасади у

Букурешту…

(Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Cartea de aur...)

445
 НЕДИЋ ВИДОСАВА, рођена је 04.05.1924. у Малом Бечкереку, са сталним
боравком у Букурешту (када је била ухапшена), у ул. Др. Листеr, бр.5, рејон Лењин. По
занимању, када је ухапшена, - официр Безбедности, са чином поручника. Била је члан
Савеза радничке омладине (UTM) и члан Румунске радничке партије (PMR). Осуђена је
од Војног суда, одсек први из Букурешта, са судском пресудом бр. 1118/1950 на смртну
казну, због злочина велеиздаје. Започела је казну 15.06.1950. и ослобођена је 15.12.1955.
на основу Декрета 535/1955. и одлуке Генералног тужилаштва и Војног тужилаштва. Била
је у затворима у Жилави, Мислеа, Окнеле Мари, Вакарешт.

Упокојила се у Београду (У санаторијуму у Сланкамену) октобра месеца 2010.

године. Види више прилога о њој у овој књизи.

НЕДИН ВАСА, рођен је 17.10.1929. у Градишту округ Вршац – Југославија, са

сталним боравком у Паулишу – Вршцу, југословенски држављанин. По занимању –
земљорадник. Ухапшен је од У.М. 0232 из Темишвара 31.03.1960 године. Осуђен је на 5
година поправног затвора због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З.
Ослобођен је 14.01.1964. н а основу Декрета 767/1963. када је помилован. Стални боравак
у Југославији. Заточеништво је провео у Темишвару, Питешту, Вакарешту, Жилави.

НЕДОМАЧКИ МАРИНКО, рођен је 01.04.1924. у Дињашу, рејон Темишвар, са

сталним боравком у Темишвару, ул. Хебе бр. 26. По занимању – фризер. Осуђен је од
Војног Суда из Букурешта на 20 година затвора присилног рада због велеиздаје, према
члану 191 К.З. (преносио је информације о економској и политичкој ситуацији у нашој
земљи југословенским шпијунима). Започео казну 09.06.1950. и ослобођен је 17.06.1956.
на основу Декрета 318/1956. када је помилован. Заточен је у затворима Жилава, Ајуд и
другим.

НЕДОВИЋ ЈОВАН, рођен је 17.01.1930. у Вршцу – Југославија, југословенски

држављанин. По занимању – радник. Осуђен је од Војног суда из Букурешта због
илегалног преласка државне границе , према члану 267 К.З. (дезертирао је из
југословенске војске и пребегао у Народну Републику Румунију). Осуђен је на 10 година
поправног затвора, од 22.08.1951. и ослобођен је 12.10.1955. на основу Декрета 421/1955.
када је помилован. Заточен је био у затворима у Жилави, Марђињењу, Питешту.

НЕГОВАН ПЕТРУ (ПЕРА), из Ракаждије, жупанија Караш - Северин, досије

398/1950...(Извор података: Списак Српских политичких затвореника из архива У.М.
02405 из Питешта).

НЕГОВАНОВИЋ МИЛУТИН, рођен је 24.12.1927. у Југославији, са сталним

боравком у Великој Кикинди, југословенски држављанин. По занимању – ковач. Осуђен је
на основу предлога Војног тужилаштва из Букурешта на 7 година затвора због илегалног
преласка државне границе. Започео је казну 31.03.1952. и умро у затвору 25.07.1952. Био
је затворен у Жилави, Марђињењу.

НЕШИЋ БРАНИСЛАВ, рођен је 16.05.1915. у месту Усић из Југославије, са

сталним боравком у Великом Семпетру, рејон Велики Семиклуш. По занимању – учитељ.
Био је члан Румунске радничке партије. Осуђен је на 12 година тешке робије због злочина
велеиздаје, према члану 191 К.З. ( давао је политичке и економске информације из наше
земље Југославији). Започео казну 14.10.1950. и ослобођен је 16.12.1955. на основу
Декрета 535/1955. када је помилован. Заточен је био по затворима у Темишвару, Жилави,
Ајуду.

446
 НЕШИЋ РАДИНКА, (супруга горенаведеног), рођена је 22.06.1926. у Дињашу,
рејон Темишвар, са истим сталним боравком. По занимању – учитељица. Интернирана је
од стране Генералне дирекције државне безбедности из Темишвара 04.11.1950. и
ослобођена је 04.06.1951. Сада живи у Ујпечу, жупанија Тимиш са сином, под девојачким
именом Станков Радинка (п.а.).

НЕСТОРОВ СТЕВАН, рођен је 16.05.1915. у Фењу, рејон Дета, где му је стално

боравиште. По занимању – земљорадник (шеф сектора у Државном пољопривредном
газдинству). Осуђен је на 10 година затвора присилног рада због издаје отаџбине, према
члану 190 К.З. (давао информације једном југословенском официру у вези са словенском
организацијом – ССКДУР). Започео казну 17.01.1954. и ослобођен је 18.06.1956. на основу
Декрета 318/1956. када је помилован. Био је у затворима у Темишвару, Питешту.

НЕСТОРОВИЋ ВАСА (САВА), рођен је 16.07.1886. у Љупкови, рејон Нова

Молдава. Био је члан Румунске радничке партије а пре тога и Румунске комунистичке
партије. По занимању – бачварски радник. Био је осуђен од Војног Суда из Темишвара на
12 године поправног затвора због велеиздаје, према члану 191 К.З. (давао је информације
једном шпијуну у вези са моралним раположењем наших војника). Започео казну
01.08.1950. и умро је у затвору 11.12.1953 године у једном од логора са Канала. Био је у
затворима у Темишвару, Марђињењу.

НЕСТОРОВИЋ ВИША, из Старе Молдаве, рејон Нова Молдава. По занимању –

земљорадник. Ухапшен је 1949. године у Темишвару и осуђен је од Војног Суда из
Темишвара на затвор... (Извор података: Cicerone Ioniţoiu,Cartea de aur...)

НЕЦИН ЉУБИНКА (удата Ифрим), рођена је 16.05.1927. у Дињашу, рејон

Темишвар, са сталним боравком у кући бр. 219. По занимању – домаћица. Интернирана је
од Генералне дирекције државне безбедности из Темишвара са налогом бр. 26958/1950.
Осуђена је од Војног суда из Темишвара на 3 године поправног затвора због завере против
друштвеног уређења, према члану 209 К.З. Започела је казну 01.08.1950. и ослобођена је
29.07.1953. по одредби бр. 38465/1953. по истеку казне, са присилним боравком у
Барагану. Била је у затворима у Темишвару, Жилави, Мислеа.

Друге податке у интервјуу објављеном у овој књизи.

НЕЦИН НИКОЛА, рођен је 28.10.1913. у Малом Чанаду – Мађарска, са сталним

боравком у Надлаку, рејон Арад. По занимању – фризер. Осуђен је од Војног Суда из
Темишвара на 5 година поправног затвора због помагања илегалног преласка државне
границе, према члану 267 К.З. Започео казну 27.04.1949. и ослобођен је 27.04.1954. по
истеку казне. Био је заточен у затворима у Поарта Алба, Валеа Неагра.

НЕЦИН ПАЈА, рођен је 05.06.1913. у Дињашу, рејон Темишвар, са и сталним

боравком у кући бр. 300. По занимању – земљорадник. Интерниран је од стране Генералне
дирекције државне безбедности из Темишвара према налогу бр. 26958/1950. Осуђен је од
Војног суда из Темишвара на 2 године поправног затвора због поседовања забрањених
публикација. Започео казну 24.10.1950. и ослобођен је 18.03.1953. према одредби
Комисије војног тужилаштва. Заточеништво провео у затворима у Темишвару, Жилави,
Поарта Алба, Галешу.

НЕВРЕНЧАН ДРАГОМИР, из Великог Сенпетра, досије 57/1949... (Извор

података: Списак sрпских политичких затвореника из архива У.М. 02405 из Питешта).

447
 НЕВРЕНЧАН СЕВЕР, из Великог Сенпетра, по занимању – фризер, имао је
једног брата у југословенској Амбасади у Букурешту 1947. године... (Извор података:
Списак Српских политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

НИКИЋ АРСЕНИЈЕ (АРСА), рођен је 16.04.1919. у месту Фенлак, жупанија

Арад, са сталним боравком у кући бр. 359. По занимању – чиновник (књиговођа).
Интерниран је од Генералне дирекције државне безбедности из Арада 25.08.1952. Осуђен
је на 12 месеци затвора због јавних непријатељских испољавања и ослобођен је
27.08.1953. Боравио је у затворима у Араду, Вакарешту.

НИКИЋ ЂОРЂЕ – ГАША, рођен је 1922. године у Фенлаку, жупанија Арад.

Осуђен је нa 6 месеци затвора, због економске саботаже – није успео да преда тражену
коту пољопривредних производа. Одлежао је 2-3 месеца, то у току 1952. године у затвору
у Араду, ослобођен је као и други сељани. Упокојио се 19.04.1969. године у Фенлаку.

(Ђура Миклош, који живи у Фенлаку, марта 2011. године).

НИКИЋ ИЛИЈА – ФИЛИМОН, родом из Фенлака, жупанија Арад. Он је у

периоду 1950 – 1955. једне године упалио неку суву траву на својој њиви, да би је чистио
од корова, а шумар који је то видео тужио га да је хтео да упали шуму (ма да је та њива
била далеко од шуме). Зато је осуђен на годину дана затвора и успео је да се ослободи
после 6 месеци.
(Ђура Миклош, марта 2011. године).

НИКИЋ МИХАЈ (МИША РАНКУ), роћен је 14.06.1918. у месту Фенлак,

жупанија Арад, са истим сталним боравком. По занимању – земљорадник. Интерниран је
од Министарства државне безбедности – У.М. 0182 из Арада на 36 месеци затвора, због
јавних непријатељских испољавања, од 10.07.1952. и ослобођен је 14.07.1954. Био је
затворен у радном Логору Биказ, Колонија Онешти.
Било је о жетви...Општина је приморавала да свако по три дана одради
за ,,општу“ корист. Нотарош и кнез су ишли из куће у кућу и звали на рад. Мој деда је
одбио уз примедбу да иду и сви они који имају косачице и да одраде и они исто као и он.
Недељу дана после тог вербалног инцидента дошли су ,,неки'' из рејона исто са
кнезом и нотарошом тражећи да им се дозволи да претраже по кући. Деда им је
затражио мандат по којем они имају право да кућу испретурају. Они то нису имали и мој
деда им није дозволио да уђу у кућу. Исте ноћи су га насилно извели из куће (очи су му
везали) и одвели га у општину.
Некако три месеца нисмо имали ама ни једну једину вест о њему. У арадском
затвору кад су га испитивали, јако су га мучили (тако је он касније причао ћеркама и
зетовима својим): био је у самици, није имао никакав лежај и сво време морао је стојати;
после та прва три месеца био је спроведен у ћелију са другим осуђенима, где је остао још
неких 6 месеца. Тада је био премештен у Биказ где је издржавао затвор у К.Ф.Р.
(железница). Моја баба, после она прва три месеца тамновања, сазнала да је деда у
Араду (неко од њених познаника, који су имали исто заточенике у истој ћелији, је јој то
рекао).
У Биказу деда се боље упознао са једним од чувара, који је известио моју бабу да
је Миша тамо у притвору. Баба је сада затражила и добила одобрење да једном месечно
може да га посећује, али будући тако далеко (неких 1000 км), она је само једном отишла у
Биказ. Други узрок је била врло скупа карта за воз, а давали су само 5 минута за виђење и
разговор.

448
 Путем тог чувара, баба му је слала пакете, а чувар му је врло мале количине
бацао у његову близину (цигаре, јела) и то кад нико није био у околини.
Из Биказа је био премештен у Онешт, одакле је и био ослобођен. Кад се вратио
кући имао је само 50 кг. Кућу му је одузело ,,пољопривредно газдинство“.
Из затвора се вратио у зиму, а у лето му се удала старија кћи. Њу је младожења
извео из стричеве куће, јер је сада ,,газдинство“ располагало њиховом кућом, а њима
доделило пребивалиште код родбине. У тој кући код рођака, те исте године упокојио се и
његов отац.
Тек следеће године је био примљен у ,,колектив'' и после тог чина била му је
враћена родна кућа.
(Унук Никић Светислав заједно са тетком Никић Катицом (удатом Момир)
земљорадницом, у Фенлаку, лето 2010. године)

НИКИЋ МИХАЈ (МИЈА), рођен је 09.01.1922. у Фенлаку, жупанија Арад, са

истим сталним боравком. По занимању – земљорадник. Осуђен је по налогу Војног
тужилаштва из Темишвара са потерницом 256/20.11.1952. због јавног хушкања (наговарао
је своје сељане да се супростављају предаји коте у производима). Осуђен је од Војног суда
и Темишвара на 3 године поправног затвора због јавног хушкања. Започео је казну
06.11.1952. и ослобођен је 05.11.1955. по истку рока. Био је у затворима у Темишвару,
Жилави, Галешу, Поарта Алба, Валеа Неагра.
Породица је много страдала...
1953. године, зима је била, добио је право да га посетимо и да прими пакет
намирница.
Моја мати, Никић Летиција отишла је на далеки пут до затвора, али су јој
тамо саопштили да му је у међувремену то право одузето, пошто је био кажњен...
Мени, његовом сину, Никић Сави, који сам, 1963 завршио последњи разред
основне школе, била је ускраћено уписивање у Вишу ветеринарску школу из Арада,
пошто ми руководећи одбор пољопривредног газдинства из места није издао потребну
документацију... узрок је био отац, што је био политички затвореник.
(Син Никић Сава – технички ветеринар из Фенлака).

НИКИЋ МИЈА – МИЈУЦ, из Фенлака, жупанија Арад, био је осуђен за

економску саботажу на 3 године затвора у истом периоду као и остали његови сељани
1952. године. Заточеништво је провео на Дунаву у близини места где су били депортовани
у Бараган. После смрти совјетског вође Ј.В. Стаљина марта 1953. године био је ослобођен,
након годину дана после хапшења. Оданде се вратио јако болестан, пошто је стално
радио у води.

(Ђура Миклош, који живи у Фенлаку, марта 2011.)

НИКИЋ МИСИРКА (БАБИ), рођена је 26.11.1891. у Фенлаку, жупанија Арад.

По занимању – земљорадница. Била је осуђена због економске саботаже (није могла да
преда сву коту у пољопривредним производима) у Араду, била је проглашена за кулака и
одлежала је казну у затвору у Араду 2-3 месеца 1952. године, после чега је била
ослобођена на основу једног декрета и помилована. Упокојила се 01.10.1968. године у
Фенлаку.
(Ђура Миклош...)

НИКИЋ РАДА – НИКИЦА, из Фенлака био је осуђен због економске саботаже

449
два - три пута, свега је одлежао у затвору годину и нешто, у периоду 1952 – 1953. године.

(Ђура Миклош...)

НИКИЋ ПЕТАР, из Фенлака, исто осуђен са групом сељана за економску

саботажу у току 1952. године на 8 година затвора. Заточен је био поред Дунава, секао је
трску, тамо су били и депортирани из Баната у Бараган.
Треба напоменути да је у то време њега, као и друге Фенлачане, на суд бранио
један адвокат по имену Самек, по народности Јеврејин. Он је успевао да суђење буде у
Араду, чак и када су осуђени били у затвору. На суду је издејствовао помиловање и
поништење пресуде од 8 година затвора. То се десило у години смрти Стаљина.
(Ђура Миклош...)

НИКИЋ ЖИВА- НИКИЦОЊ, из Фенлака био је затворен у Араду 3 месеца због

непредате ,,коте'' пољопривредних производа, у току 1952. године. Био је и он уврштен у
категорију кулака.

(Ђура Миклош...)

НИКОЛИЋ ДУШАН, рођен је 03.05.1924. у Вршцу – Југославија, где је имао

стални боравак, југословенски држављанин. По занимању – земљорадник. Ухапшен је по
налогу Обласног војног тужилаштва из Букурешта 06.04.1955. због илегалнг преласка
државне границе, према члану 267 К.З. Осуђен је на 4 године поправног затвора. Започео
казну 27.09.1954. и ослобођен је 12.10.1955. када је помилован на основу Декрета
421/1955.

НИКОЛИЋ МИЛАН, рођен је 20.11.1888. у Кнезу, рејон Велики Семиклуш, са

сталним боравком у Кетфељу. По занимању – свештеник. Интерниран је по налогу Војног
тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 49/1951. због припадности титоистичкој
организацији за шпијунажу (дао војне информације титовским шпијунума). Осуђен је на
15 година тешке робије због злочина велеиздаје. Започео казну 05.12.1950. и ослобођен је
19.12.1955. када је помилован на основу Декрета 535/1955. Био је заточен у затворима у
Темишвару, Ајуду, Питешту.
Прота Милан Николић
Рођен је 7/20.11.1888. у Кнезу, Темишварски округ, од родитеља Владимира и
Персиде. Богословију је завршио у Задру. Рукоположио га је владика Георгије (Летић) са
назначењем за кнешку парохију, где је боравио од 16.02.1914. до 01.09.1919 године. Са
01.09.1919 постављен је за администратора кетфељске парохије, где је постао парох и
прота, и коју је опслуживао до своје смрти скоро пола века. Његовом заслугом Кетфељ је
доживео прави духовни, културни и просветни преображај: основао је певачко друштво,
Ратарску читаоницу, Српску нижу четвороразредну приватну гимназију; залагао се за
унапређење пољопривредне производње, био је активан на друштвено-политичком плану.
Након Информбировске резолуције прота Милан Николић један је од првих који бива
осуђен (1950) на 15 година тешке тамнице за „велеиздају“. Издржао је скоро шест
година „преваспитавања“ тешким радом, а „пуштен“ је 19.12.1955. године, на основу
Декрета бр. 535/55. Казну је издржавао у Темишвару, Ајуду и Питешту. Иако физички и
психички исцрпљен и болестан, враћа се међу своје парохијане да настави, до смрти,
своју племениту мисију у винограду Господњем, мада је већ тада био
седамдесетогодишњак. Носилац је бројних црквених и државних одликовања. Прота
Милан Николић се бавио и књижевношћу. Умро је у Кетфељу 4.03.1969. године. У знак

450
захвалности његови бивши ђаци подигли су на његовом гробу пирамиду од црног мермера
са натписом: „Протојереју Милану Николићу, благодарни бивши ђаци.“

(Љубомир Степанов, Милан Николић (1888 – 1969). Живот и дело, Савез Срба из
Румуније, Темишвар, 2008. Изводи из књиге.)

НИКОЛИЋ МИЛУТИН, рођен је 12.05.1925. у Старој Молдави, са сталним

боравком у кући бр. 320. По занимању – земљорадник. Интерниран је од У.М.0232 из
Темишвара 17.08.1959. због завере против друштвеног уређења, према члану 209 К.З.
Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 9 година затвора. Започео казну 02.08.1959. и
ослобођен је 05.06.1960. на основу Декрета 79/1960. Био је у затворима у Темишвару,
Араду, Галцу, Оравици.

НИКОЛИЋ СТОЈАН, рођен је 20.04.1908. у Старој Молдави, са сталним

боравком у кући бр. 375. По занимању – земљорадник. Интерниран од У.М. 0232 из
Темишвара 17.08.1959 због завере, према члану 209 К.З. Осуђен је од Војног суда из
Темишвара на 9 година затвора. Започео је казну 02.08.1959. и ослобођен је 04.10.1962. на
основу Декрета 772/1962. Био је заточен у затворима у Темишвару, Араду, Ајуду.

НИКОЛИН ДРАГУТИН, досје 52/1950... (Извор података: Списак Српских

политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

НИКОЛИН ЈОСИФ, рођен је 26.09.1926. у Темишвару, са сталним боравком у

ул. Јон Креанга бр.12. По занимању – металостругар. Био је члан Румунске радничке
партије. Осуђен је на 15 година затвора присилног рада због злочина велеиздаје (бавио се
шпијунажом у корист Југославије у Прердузећу ,,Електромотор'''из Темишвара, давао је те
информације Николи Милутиновићу). Започео казну 12.05.1950. и ослобођен је
16.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је помилован. Био је заточен у Жилави,
Ајуду и другим местима.

НИКОЛИН ЛАЗАР (брат горенаведеног), рођен је 04.08.1929. у Темишвару, са

сталним боравком у ул. Јон Креанга бр. 12. По занимању – металостругар. Осуђен је од
Војног суда из Букурешта први одсек на доживотну робију присилног рада због злочина
велеиздаје, (давао је информације једном југословенском агенту из Југословенске
амбасаде у вези са економском ситуацијом у нашој земљи). Започео је казну 12.06.1950. и
ослобођен је 19.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је помилован. Заточеништво је
провео у Жилави, Ајуду, Питешту.

НИКОЛИН МИЛУТИН (надимак Качић), рођен је 23.08.1923. у месту Гад, рејон

Дета, са сталним боравком у кући бр.134. По занимању – земљорадник. Интерниран од
Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара са налогом бр. 5781/1952. и
ослобођен је 05.01.1953. према наредби Обласног војног тужилаштва из Темишвара. Био
је затворен у Темишвару.

НИКОЛИН СЕРДИЈА, (надимак Туфа) рођен је 14.07.1900. у Рудни, рејон

Чаково, са сталним боравком у кући бр. 134. Био је члан Румунске комунистичке партије,
а пре тога био је члан Либералне партије. По занимању – земљорадник у колективном
пољопривредном газдинству. Ухапшен је од У.М. 0232 из Темишвара 15.10.1959. Осуђен
је од Војног суда из Темишвара на 6 година поправног затвора због завере против
друштвеног уређења, према члану 209 К.З. Започео је казну 14.10. 1959. и ослобођен је
23.04.1962. када је помилован на основу Декрета 295/1962. Државног савета. Био је

451
заточен у затворима у Темишвару, Араду, Орадеји, Герли.

НИКОЛИН ВЕЛЕМИР, родом из Рудне, жупанија Тимиш;

- осуђен од Војног суда из Темишвара на 2 (две) године поправног затвора због
непокорности при стасавању за војни рок, на основу члана 516, 518 Војног законодавства
и члан 157 Кривичног закона; започео казну 18.05. 1950. и ослобођен је 06.10.1951. на
основу Декрета 72/1950. Ослободио се из Радне колоније Илфов. Од 16. априла 1941
године ратни заробљеник у логору К.С. Бреманферде – Немачка, са бројем заробљеника
97117, све до слобођења 9 маја 1945 године.
Аутобиографски подаци:
Николин Велемир- син Николин Сердије и Милице, рођен 29.07.1923. у месту
Рудна, општина Ђулвез, жупанија Тимиш; место боравка – Темишвар. Ул. Расаритулуј,
бр. 11, стан 10.
,,Пре другог светског рата вршиле су се размене ђака српске и румунске
националности, тако да су српски ђаци из Румуније похађали школе у Југославији, док су
румунски ђаци из Југославије могли похађати школе на румунском језику у Румунији.
Један од тих ђака био сам и ја. Године 1941 отишао сам у Југославију као
добровољац (југословенска авијација другог ескадрона града Земун). Ту ме је снашао рат,
а ја сам се нашао у Југословенској народној армији и ратовао против Немачке.
1941. априла 16. мене су заробили Немци, био сам одведен у Немачку (логор КСД
из Бремонферде, где сам носио број 97117). Овде сам остао до краја рата. Велики део
југословенских заробљеника вратио се својим кућама, а део није се вратио у Југославију
будући да им се није допадало политичко и социјално стање.
Са овим последњим и ја сам се прикључио војним снагама које су заузеле Немачку.
Ја сам, на пример, био додељен енглеским војним трупама, где сам вршио војну спрему у
граду Есен – Немачка. После ове спреме био сам распоређен у граду Дизелдорф.
Године 1947 говорило се да ће нас, Југословене, послати у Азију – Кореја. Тада
смо променули мишљење и одлучили смо се да се вратимо у Југославију, и ако сам ја лично
желео да се вратим кући, у Румунију. То нисам могао остварити јер сам ја био
југословенски заробљеник.
Исте, 1947 године вратио сам се у Југославију, а новембра 1948. вратио сам се у
отаџбину Румунију.
Вративши се у Румунију, у Рудну, родно село, где су ми живели родитељи, браћа,
родбина, јасно је да сам дошао са уредним папирима, које ми је ослободила румунска
Амбасада из Београда. Исто сам био обавештен да је Влада Дежа године 1948. издала
декрет по коме румунски грађани, који су живели ван граница, независно од прилика или
времена, биће ослобођени било какве казне или кривичног гоњења. Али тај декрет није био
испоштован, поготову од стране Безбедности.
Будући у Румунији, пријавио сам се свим институцијама на које су ме упутили
чиновници Румунске Амбасаде из Београда: безбедност, локална и регионална полиција
итд.
И ако сам све то урадио био сам праћен од безбедности и пријављен Војном суду
са претекстом да се нисам пријавио Војном комесаријату.
Одмах по повратку, прецизније, трећег дана био сам позват, малтретиран и
кажњен од органа Безбедности; био сам питан због чега и са каквим циљем сам се
вратио у Румунију.
Низ година пратила ме је безбедност, капетан Лика (који сада живи у

452
Темишвару), који ми ништа није могао замерити, али је мог оца Николин Сердију из Рудне
осудио политички на 6 година затвора, од којих је одробијао две године.
Затим, мајор Русу Виорел успео је да ме осуди на две године затвора због
непокорности одслуживања војног рока и због непријављивања Војном комесаријату по
повратку у земљу. Мајор Русу данас живи у Араду.
Трећа особа, која ме је злостављала био је мајор контраобавештајац Костика,
који живи у Мангалији. Ова ме је особа злостављала пуних 5 година, исто и моју породицу
(жену и двоје деце). О овој особи могао бих да напишем читаву историју, али се
задржавам на томе.
Иако у својој држави, издражао сам затвор. После затвора морао сам да нађем
посао и да издржавам породицу.
У српској новини, која се штампала у Темишвару нашао сам оглас о једном
конкурсу, који ће се одржати у српској гимназији из Темишвара, а циљ је избор учитеља у
српској секцији. Пријавио сам се и успео са оценом - врло добар.
Почео сам рад, али после само 3 недеље, био сам отпуштен (на томе је радила
Безбедност).
Вратио сам се у село и сада у општини се нашло слободно место референта, где
сам радио 7 месеци. После тога био сам промовисан за секретара општине Гад, рејон
Дета. После 3 године послат сам на течај ,,Административно право'' у Араду. После 6
месеци завршио сам успешно течај. 1961 године, када сам се вратио на посао, поново сам
био отпуштен као неподобна особа.
Поново сам остао ,,на друму'' са породицом, која је бројала 4 члана. Тражећи
посао дошао сам у Темишвар. Директор предузећа ,,Вина'' био је тада инж. Петак
Славко, њега сам још из детињства познавао. Њему сам објаснио сво моје стање. Он ме
је запослио као шефа транспорта у фирми, али ме је Безбедност и овде нашла и
запиткивала, исто и мог директора. Али смо ми гледали своја посла, те су нас и они
оставили на миру. Овде сам радио 24 године и одавде се и пензионисао.''

У Темишвару, 09.02.1995. године.

НИКОЛИН МИЛАН (брат ниженаведеног Проке), рођен је 04.04.1929. у

Иванди, рејон Дета, био је осуђен на 4 године затвора. Ухапшен је када је био депортован
у Бараган у месту Станкуца. Осуђен под истим околностима као његова два ниженаведена
брата... (Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Cartea de aur a rezistenţei...).

НИКОЛИН ПРОКА, рођен је 22.09.1935. у Иванди, рејон Дета, са сталним

боравком, када је био ухапшен у месту Станкуца, рејон Јаломица, област Галац ( у то
време био је депртован у Бараган). По занимању био је поентер, а пре тога продавац.
Интерниран је по налогу Обласног војног тужилаштва из Букурешта 10.03.1954. са
потерницом 968/1954. због злочина непотказивања, према члану 6 Декрета 199/1950. (Знао
је за убиство почињено од Зорила Михаја и Андрица Захарије и није их потказао). Осуђен
је на 8 година тешке робије. Започео казну 21.01.1954. и ослобођен је 18.01.1962. по
истеку казне, са сталним боравком у Иванди. Био је у затворима у Галцу, Жилави,
Карансебешу, Алба Јулији, Герли, Периправи.

НИКОЛИН СТЕВАН (брат са горенаведенима), из Иванде, био је осуђен под

истим околностима као Милан и Прока). (Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Навед. дело).

НИКОЛИН ВЛАДИМИР, војник, досије 327/1950.. (Извор података: Списак

453
српских политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

НИКОЛОВИЋ КОНСТАНТИН, рођен је 25.12.1919., лекар из Темишвара...

(Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Навед. дело).

НИНИ ПЕРА, рођен је 24.12.1934. у Араду, где је стално боравио. По занимању

– електричар. Интерниран је од Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара и
осуђен је по налогу Обласног војног тужилаштва из Темишвара због илегалног преласка
државне границе, према члану 267 К.З., од 29.01.1953. и ослобођен је 16.05.1953. на
основу наредбе бр. 182/1953. Обласног војног суда из Темишвара. Затворен је у
Темишвару.

НИНКОВ ДУШАН, рођен је 11.05.1921. у Ченеју, рејон Темишвар, са сталним

боравком у Темишвару, ул. Републичи бр.8. По занимању - радник. Интерниран од У.М.
0232 из Темишвара 19.12.1964. и осуђен од Војног суда из Темишвара на 3 године и 4
месеца затвора због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. Ослобођен
је 26.11.1967. на основу Декрета 720/1956. Био је заточен у затворима у Темишвару,
Ајуду.

НОК ТОМИСЛАВ (син Леонарда и Катице), рођен је 19.04.1936. у Иванди,

рејон Чаково, где је стално боравио. По занимању – земљорадник. Ухапшен је по налогу
Војног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 877/1958. због хулиганства. Осуђен
је од Обласног војног суда из Темишвара на 4 године поправног затвора због удруживања
против јавног реда. Започео казну 23.12.1958. и ослобођен је 21.12.1962. по истеку казне.
Био је у затворима у Темишвару, Араду, Галцу, Ђурђењу.

НОВАКОВ ЖИВА, рођен је 02.09.1927. у месту Мокрин – Југославија, где је

живео у ул. 1 Мај бр. 19, југословенски држављанин. По занимању – механичар. Осуђен је
од Обласног војног суда из Букурешта судском пресудом бр. 665/1953. на 15 година
затвора присилног рада због злочина шпијунаже, према члану 101 К.З. (прешао је
илегално границу из Југославије у Румунију ради шпијунаже), 18.10.1952. Поништена је
пресуда и казна преиначена у 15 година поправног затвора. Ослобођен је 20.12.1955. када
је помилован на основу Декрета 535/1955. Био је у затворима у Питешту, Марђињењу.

НОВАКОВИЋ ЈОСИФ, рођен је 08.01.1930. у Темишвару, са истим сталним

боравком. По занимању – кожар. Ухапшен је од У.М. 0232 из Темишвара 29.10.1960.
Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 4 године поправног затвора због илегалног
преласка државне границе, према члану 267 К.З. Ослобођен је 24.06.1964. када је
помилован на основу Декрета 310/196. Заточеништво је провео у затворима у Темишвару,
Жилави, Ђурђењу.

НОВАКОВИЋ НИКОЛА, рођен је 13.12.1923. у месту Струмица – Југославија,

са истим сталним боравком, југословенски држављанин. По занимању – наредник у
цивилној авијацији. Осуђен је од Војног суда из Букурешта други одсек на 7 година
поправног затвора због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З.
(прешао је границу из Југославије у Народну Републику Румунију да би прикупљао
политичке информације). Започео казну 15.12.1950. и ослобођен је 12.10.1955. када је
помилован на основу Декрета 421/1955. Био је у затворима у Питешту, Жилави,
Марђињењу.

ОРБУЛОВ ПЕТРЕ, рођен је (од оца Радована и матере Јулијанe) 09.07.1909. у

454
Лугожу, са сталним боравком у ул. Либертаци бр. 25. По занимању – кројач. Првобитно
је био осуђен од Војног суда из Темишвара због завере против друштвеног уређења,
према члану 209 К.З. Када је већ био у заточеништву преиначена му је казна од
политичког заточеника на интернираног, према допису бр. 64716/1952. Генералне
дирекције државне безбедности и решења бр. 34823/1953. Дирекције логора и радних
колонија, на 24 месеци због припадности легионарима. Премештен је међу интерниране
особе од 29.05.1952. и ослобођен је 30.04.1954. на основу налога Министарства
унутрашњих послова бр. 48891/1954. Провео је заточеништво у затворима у Валеа Неагра,
Поарта Алба, Галешу.

ОРБУЛОВ ТЕОДОР, рођен је 22.02.1911. у Малом Бечкереку, рејон Темишвар, са

сталним боравкому у кући бр. 1. по занимању – крчмар. Када је био ухапшен био је члан
„Фронта плугара”, а пре тога члан у „Лиги за национално - хришћанску одбрану” (LANC,
Куза - Гога). Цивилно стање: ожењен са Досеску Елисабетом, има два сина и једну ћерку.
Интерниран је од Обласне дирекције државне безбедности по налогу бр. 5781/07.07.1951.
и осуђен од Војног суда из Темишвара на 9 година затвора тешке робије због злочина
завере против друштвеног уређења, према члану 209 К.З. Започео је казну 29.06.1951 и
ослобођен је 23.06.1955. на основу одредбе 4561/1955. Војног суда из Темишвара. Био је у
затворима у Темишвару, Лугожу, Формацији 0630 Нистру, Жилави, Ајуду, Вакарешту, у
Герли био је у ћелији са познатим прваком Корнелијуом Копосуом.

Друге податке износи син горенаведеног:

,,Отац је био упозорен 1948. године од шефа полицијске станице из Малог
Бечкерека. Једно вече дође дотични шеф и каже му: ,,Тодоре дошао сам да те ухапсим,
али ја те нисам нашао код куће. Ти ћеш изићи на други споредан излаз''. Тако се мој отац
крио до 1951. године. Отац се сакривао свуда где је могао: лети у атару села, зими код
родбине у Калачи, у Песаку, код куће и на другим местима.
У лето 18 јуна 1951. били смо прогнани у Бараган , мати, сестра и ја. У Барагану
смо били настањени у место Фундата, насталом од депортираних из Баната и других
места. Отац је дошао крадом и он за нама другом гарнитуром воза, у том возу био је са
породицом Тарачила из Биљеда (чији је син, касније, после 1990. године постао министар
унутрашњих послова Румуније). Они су били избеглице из Басарабије. После три дана од
његовог доласка у Бараган пронашао нас је. Ту са нама је остао два дана, после тога
дошли су органи Безбедности и подигли га и одвели аутомобилом у Калараш рејонски
центар, а одавде је био послат војним авионом у затвор, у Темишвар, на суђење. Од оног
часа више нисмо ништа знали о њему.
У затворима био је познат као штрајкач глађу, пошто је стално тражио
ревизију судске пресуде, које је ипак настало средином 1955. године. Судски процес је био
размотрен са сведоцима, сведочењем да је невин. У току живота причао нам је како је у
затворима био мучен и тучен увијен у мокро ћебе да не би остали видљиви трагови,
тучен до бесвести и поливан водом па поново батинан.
Он се ослободио јула месеца 1955. године и дошао је код нас у Бараган. Био је
слободно лице, могао да се креће без уздржавања, не као остали који су имали на личној
карти печат са ,,Присилан боравак'' (D.O.). Дошао је по мене да идемо у Темишвар да
положим пријемни испит за упис у гимназију, где сам успешно положио испит (наравно
нисам се обелоданио да сам пребегао из Барагана). Имао сам још једног брата који је био
у болници у Темишвару као плућни болесник, он није био са нама у Барагану, него је живео
код родбине док се нисмо ослободили. Тај мој брат је отишао у Бараган уместо мене док
сам ја био у Темишвару. Приликом контроле милиције наша породица је имала исти број

455
чланова. У то време отац је морао да се запосли да би мене и себе издржавао. Био је
запослен као кувар у једном државном пољопривредном газдинству између Биледа и
Кнеза. Када су га открили да је био политички затвореник отпустили су га са посла.
После је радио у Радионицама железнице у Зеленој шуми у Темишвару, ту је радио
најтеже послове у ливници кочница за вагоне. Умро је новембра 1972. године болестан од
леукемије проузроковане радом у затвору у рудницима олова и других обојених метала.
Као политичка оријентација, био је монархистички оријентисан, био је члан
организације ,,Михајисти'', који су тежили да поново поставе краља на чело државе.
(Податке принели син Орбулов Јоан, пензионер, који живи у Канади и кћи Дима
Дорина, која живи у Темишвару. Фебруара 2011. године)

ОРБУЛОВ ВЛАДА, из Толвадије, жупанија Тимиш, досије 152/1950... (Извор

података: Списак српских политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

ОБРАДОВИЋ МИЛУТИН, младић, Србин (из Југославије), осуђен као титоиста,

успео је да побегне из затвора Жилава, у месецу марту године 1950., заједно са још једним
Србином...(Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Навед. дело)

ОБРАДОВИЋ РАДИША, рођен је 10.10.1926. у месту Брајковац из Југославије,

округ Лепосавић, где је имао стални боравкак, југословенски држављанин. Био је члан
Комунистичке партије Југославије. По занимању - земљорадник. Осуђен од Војног суда из
Букурешта, други одсек, на 8 година поправног затвора због илегалног преласка државне
границе, према члану 267 К.З. (прешао је границу из Југославије у Румунију да би преузео
политичке информације). Започео казну 06.09.1949. и ослобођен је 12.10.1955. на основу
Декрета 421/1955. када је помилован.

ОГЊАНОВ МИЛКА, из Српског Семартона...

ОКАНОВИЋ АНЂЕЛКО, рођен је 16.02.1932. у Радимни, рејон Нова Молдава, са

сталним боравком у кући бр. 94. По занимању – електричар. Осуђен је на основу предлога
Обласног војног тужилаштва из Букурешта на 3 године поправног затвора због илегалног
преласка државне границе, према члану 267 К.З. Започео казну 29.03.1952. и ослобођен је
27.03.1955. по истеку казне. Заточен је у затворима у Темишвару, Жилаваи, Марђињењу,
Питешту.

ОСТОЈИЋ ЈОАН, рођен је 18.05.1916. у месту Скуља, општина Гатаја. По

завршетку Гимназије ,,Драгалина“ из Оравице, уписао 1938 године Факултет економских
и правних наука из Сибиуа (1940-1945), а докторирао је у Клужу 1947. године. Године
1951. присилно је премештен из Баната у Сибиу, на рад као неквалификовни радник...
(Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Навед. дело)

ОСТОЈИЋ ЉУБА, сељак из Југославије (Тимочка крајина), осуђен је 1949.

године и провео заточеништво у Tемишвару, Жилави, Герли... (Извор података: Cicerone
Ioniţoiu, Навед. дело)

ОСТОЈИЋ МИХАЈ, рођен је 09.12.1908. у Малом Чанаду – Мађарска, са сталним

боравком у Великом Сенпетру, рејон Велики Семиклуш. По занимању – земљорадник.
Осуђен је од Војног суда из Букурешта први одсек на 10 година затвора присилног рада
због злочина велеиздаје, према члану 186 К.З. (знао је за Бошка Лацића да је требало да
пређе границу, у Југославију, и није га пријавио). Започео је казну 08.03.1950. и ослобођен
је 16.12.1955. када је помилован на основу Декрета 535/1955. Био је заточен у затворима у

456
Араду, Жилави, Ајуду, Поарта Алба.

ОСТОЈИЋ ВЛАДИМИР, рођен је 28.07.1924. у Бијељини из Југославије, са

сталним боравком у месту Вентилијанка, рејон Мизил – Бузау, југословенски
држављанин. По занимању – новинар. Осуђен је од Обласног војног суда из Букурешта на
10 година поправног затвора због илегалног преласка државне границе,према члану 267
К.З. (преашао је границу из Југославије у Румунију). Започео је казну 27.07.1951. и
ослобођен је 11.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је помилован. Заточеништво је
провео у затворима у Питешту, Марђињењу, Вакарешту.

ОСТОЈИН МИХАЈЛО (МИША), из Кетфеља био је заточен од стране

безбедности, саслушан, праћен и сумњив...
(Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Навед. дело)
Додатне податке, његова кћерка Вида Остојин Ненадов, која живи у САД.
Мој отац, Михај (Миша Остојин) није био затворен, али су његови подаци у
Архив безбедности доспели неким баш “смешним случајем”: наиме,
отац је наследио кућу од даљег рођака, Милоша Остојин, који је био “назарен”, а
назарени су тада били прогањани.
Када се вршио препис куће, мој је отац одоцнио и у Семиклушу преспавао код неког
назарена, у чијој се кући баш те ноћи одржала једна од њихових скупштина.Милиција је
тада банула у кућу, све их је стрпала у неко возило и два дана их саслушавала и
терорисала. После су сви били отпуштени.
Од тог догађаја постао је “сумњив”, те су му после две – три године власти и
милиција премерили вино и ракију из подрума, те поново два – три дана саслушања, па
терор...
Било, не поновило се!

ОТОКОЛИЋ МАРКО, рођен је 15.12.1919. у Београду – Југославија, где му је

стални боравак, југословенски државњанин. По занимању– земљорадник. Осуђен је од
Обласног војног суда из Букурешта на 6 година поправног затвора, према члану 267 К.З.
(није могао живети под титовским режимом). Започео казну 22.07.1952. и ослобођен је
19.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је помилован. Био је заточен у затворима у
Питешту, Марђињењу.

ОБЕРКНЕЗ ДАФИНА, рођена је 26.04.1909. у Чанаду, рејон Велики Семиклуш,

са сталним боравком у кући бр.180. По занимању – домаћица. Ухапшена је по налогу
Војног тужилаштва из Темишвара због завере против друштвеног уређења, према члану
209 К.З. а осуђена је од Војног суда из Темишвара на 10 година затвора присилног рада
због злочина издаје отаџбине. Започела је казну 29.10.1951. и ослобођена је 18.12.1955. на
основу Декрета 535/1955. када је помилована. Била је у затворима у Темшвару, Жилави,
Мислеа.
Дафинин супруг, Сава Оберкнез, за време Другог светског рата ступио је као
добровољац у Народну ослободилачку борбу у Југославији на страни партизанског
покрета. Био је рањен на фронту и супруга Дафина отишла је у болницу у Кикинди да га
доведе кући, у Чанад. Он је одбио да се врати (имао је 38 година), јер је имао смрзнуте
обе ноге, није хтео ни ампутацију обе ноге, пошто није желео да постане богаљ и да га
храни и издржава супруга и његов син Живко, који је имао онда 6 година (рођен је 1938.
године). То се десило 1943. године. Умро је у болници и сахрањен у Кикинди (касније
супруга му је подигла тамо споменик).

457
 По завршетку рата дошли су из Југославије, тачније из Вршца, неки
представници југословенских власти предвођени Јоцом Сапунџиним (из Чанада), да
одведу Дафину и њеног сина Живка у Југославију – пошто она је била удовица ратника и
имала је право на стални боравак и да јој се тамо школује син. Она је ту понуду одбила из
разлога што је имала обавезу да издржава своје старе родитеље.
Била је окривљена да је имала титовске брошуре и да је сарађивала са
титоистима. То су биле њене кривице.
Син Живко је остао сам са дедом и бабом и био је одбивен да се упише у Српску
гимназију у Темишвару, потом у занатлијску школу. Вратио се кући у Чанад и радио је
као пољопривредни радник у колективном газдинству, где се разболео од плућа (имао је
две каверне на плућима).
Када се вратила мати из затвора, морала је да га води на лечење и успела је да
га излечи, последице су остале, био је болестан од срца.
Живко је ипак успео да се запосли у Српском државном ансамблу у Темишвару,
помоћу свог сељанина Милорада Зомборца, када је овај био директор ансамбла, иначе и
он је бивши политички затвореник. После је ванредно наставио студије у Српској
гимназији Радио је као професор гитаре у Народној школи за уметност и радио је 15
година у хору филхармоније.
Од 1970. године Дафина Оберкнез дошла је у Темишвар, после смрти својих
родитеља и настанила се са својим сином и снајом Златицом (Гином), када су купили
кућу. Она је уживала пензијски додатак за свога супруга из Југославије у девизама, све до
своје смрти 04.02.1989. године.
(Податке доставила снаја Златица (Гина) Оберкнежевић, рођена Јованов у Иванди,
која живи у Темишвару).

ОБЕРКНЕЗ НЕНАД, из Перјамоша, жупанија Тимиш, досије 532/1950... (Извор

података: Списак Српских политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

ПАНИЋ ЛЕПОСАВА. Сељанка из Баната. Осуђена је 1950. године са

групом ,,титоиста''. Била је затворена у Жилави... (Извор података: Cicerone Ioniţoiu,
Victimele terorii comuniste...)

ПАНИЋ МАКСА, рођен је у Иванди, са сталним боравком у Темишвару.

Осуђен је на 5 година затвора, досје 1238/1950. Сада живи у Немачкој...(Извор података:
Cicerone Ioniţoiu,Cartea de aur...)

ПАНИЋ МАРА, из Темишвара, досје 1238/1950. ... (Извор података: Списак

српских политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

ПАНИЋ РАДА, рођен је 03.12.1925. у Белобрешки, рејон Нова Молдава, где је

имао стални боравак. По занимању – кројач. Интерниран је од Генералне дирекције
државне безбедноси из Темишвара због растурања забрањених публикација у Белобрешки
(те публикације су примљене од Пејовића Анђелка, који их је донео из Југославије).
Осуђен је од Војног суда из Букурешта на 10 година поправног затвора. Започео казну
05.02.1950. и ослобођен је 17.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је помилован. Био
је заточен у затворима у Темишвару, Жилави, Ајуду, Баја Сприје.

Опширније из интрвјуа у овој књизи.

ПАНИН СТЕВА, рођен је16.02.1929. у Малом Бечкереку, са сталним боравком у

458
Темишвару. По занимању био је професор математике (предавао је математику у
познатим темишварским гимназијама ,,Григоре Мојсил'' и ,,Електомотор''. Када је лишен
слободе био је ђак једанестог разреда Српске мешовите гимназије у Темишвару. Био је
ухапшен 20.10.1948. године. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 8 месеци затвора
због саучесништва у растурању забрањених публикација, кажњивом према члановима
121, 123, комбинованим са чланом 325 Кривичног закона. Ослобођен је 20.06.1949. године
по истеку казне. Заточен је у затвору у Темишвару.
Студије је наставио ванредно, а дванаести разред гимназије положио је
приватно. После је хтео да упише Електотехнички факултет у Темишвару и није му
одобрено. Наредне године покушао је да упише Математички факултет у Темишвару и
поново је одбијен. После се запослио у Ченеју где је предавао математику као заступник.
Поново је желео да настави студије и овога пута успео је да положи пријемни испит у
Клужу, где је ванредно уписао математику и 1961. године завршава факултет.
Поднео је молбу да буде професор математике у Српској гимназији и нису му
одобрили 1962. године зато што је био политички затвореник. После из школског
инспектората су га наименовали у Гимназији бр. 7, после је био постављен као професор
информатике.
Војни рок је одслужио 3 године од 1952 – 1955. у радним логорима у месту Беука
и после у Војној групацији у Крајови (радио је као норматор).
Године 1947. био је добровољац на градилишту пруге Шамац – Сарајево. А 1948.
године када се отворило градилиште у Румунији у Бумбешт – Ливезењ, био је као
добровољац и пренео је своје искуство, радио је као норматор, одмах после тога, када се
вратио су га ухапсили. Он и није видео те брошуре за које је био осуђен. Него његов
братић Фењац Милан их је донео из Југославије. Умро је у Темишвару 07.01.2005. године.
(Податке приложила супруга му, Ксенија Панин, пензионерка, која живи у
Темишвару. Јуни 2010. године).

ПАНТА ЈОН ИЛИЈА, рођен је 21.01.1921. у Арад – Гају, са исталним боравком у

ул. Поетулуј бр. 114. По занимању – радник. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 3
године поправног затвора због завере против друштвеног уређења, члан 209 К.З. Започео
заточеништво 25.04.1949. и ослобођен је12.01.1953. по наредби Генералног тужилаштва и
комисије за преиспитивања. Робијао је у затворима Поарта Алба, Галеш.

ПАРИГРАС ИВАН, рођен је 25.05.1901. у месту Белоблад, округ Петровград-

Панчево из Југославије, са сталним боравком у Баба Ана, рејон Бузау, југословенски
држављанин. По занимању – радник у Државном пољопривредном газдинству.
Интерниран је од Службе безбедности из Рамникул Сарат, по налогу бр. 5031/10.08.1951.
Ухапшен је по наређењу Војног тужилаштва из Галца са потерницом 4402/1951. због
илегалног преласка државне границе. Осуђен је од Војног суда из Галца на 3 године
поправног затвора (прешао је границу из Југославије у Н.Р.Румунију). Започео казну
27.11.1951. и након истека рока добио је присилан боравак у месту Пеликани, рејон
Калмацуј (Бараган), где су били депортовани житељи из Баната. Био је у затворима у
Рамнику Сарат, Питешту, Герли, Галцу, Жилави, Марђињењу.

ПАРЛЕВИЋ МИРОСЛАВ, рођен је 15.06.1929. у Југославији. Ухапшен је по

налогу Обласног војног тужилаштава из Букурешта са потерницом бр.1879/10.07.1954.
због злочина шпијунаже, према члану 194 К.З. Осуђен је од Обласног војног суда из
Букурешта на 20 година поправног затвора. Започео казну 02.11.1953. и ослобођен је
26.10.1955. када је помилован на основу Декрета 421/1955. Био је у затворима у

459
Темишвару, Питешту.

ПАШИЋ ЖИВА, рођен је 27.03.1904. у Денти, рејон Дета, са сталним боравком

у Иванди кућа бр. 94. По занимању – учитељ. Ухапшен је по налогу Војног тужилаштва из
Темишвара са потерницом бр.3497/1951. због фаворизовања илегалног преласка државне
границе. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 5 месеци поправног затвора од
11.08.1951. и ослобођен је 07.01.1952. по истеку казне. Био је затворен у Темишвару. Умро
је у Дети 1988. године.

ПАШТИН МИЛАН, рођен је 07.06.1930. у Југославији, југословенски

држављанин. Ухапшен је по налогу Војног тужилаштва из Букурешта са потерницом бр.
12963/1951. и осуђен од Војног суда из Букурешта други одсек на 5 година поправног
затвора, према члану 267 К.З. Започео је казну 26.03.1951. и ослобођен је 12.10.1955. на
основу Декрета 421/1955. са протеривањем у Југославију. Био је заточен у затворима у
Питешту, Марђињењу, Жилави.

ПАСУЛА ДУМИТРУ, рођен је 12.05.1924. у месту Маргита из Југославије, са

истим сталним боравком, југословенски држављанин. По занимању – земљорадник.
Осуђен је од Војног суда из Букурешта на 8 година поправног затвора због илегалног
преласка државне границе, према члану 267 К.З. (прешао је границу из Југославије у
Румунију да шпијунира да ли још постоји совјетска војска). Започео казну 20.07.1950. и
ослобођен је 12.10.1955. када је помилован на основу Декрета 421/1955. Био је заточен у
затворима у Питешту, Валеа Неагра, Жилави.

ПАУЉЕВИЋ СЛОБОДАН, из Баната, био је осуђен 1949. године заједно са

групом титоиста... (Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Навед. дело)

ПАСУЉСКИ ИВА, рођен је 15.10.1886. у Српском Семартону, рејон Темишвар,

са истим сталним боравком. По занимању – земљорадник. Осуђен је од Војног суда из
Букурешта на 10 година поправног затора због фаворизовања преступника (не признаје
оптужбу). Заточен је 29.06.1951. и ослобођен је 17.12.1955. на основу Декрета 535/1955.
Био је заточен у Темишвару, Лугожу, Вакарешту, Герли.

ПАСУЉСКИ ЖИКА, рођен је 13.07.1921. у Српском Семартону, са сталним

боравком у Јаша Томићу, Југославија, југословенски држављанин. По занимању – пекар.
Ухапшен је по налогу Војног тужилаштва из Букурешта 30.10.1951. са потерницом бр.
13231/1951. због шпијунаже. Осуђен је од Војног суда из Букурешта, први одсек, на 25
година затвора присилног рада због злочина бављења шпијунажом. Започео казну
09.12.1950. и ослобођен је 26.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је помилован .
Заточеништво провео у затворима у Жилави, Марђињењу, Питешту.

ПАСУЉСКИ МИТА, рођен је 05.05.1905. у Српском Семартону, рејон Темишвар,

са истим сталним боравком. По занимању – земљорадник. Интерниран је од Генералне
дирекције државне безбедности из Темишвара са налогом бр. 8082/13.10.1951. Осуђен је
од Војног суда из Букурешта први одсек на 15 година затвора присилног рада због
злочина бављења шпијунажом. Започео је казну 29.06.1951. и ослобођен је 19.12.1955. на
основу Декрета 535/1955. када је помилован. Робијао је у затворима у Жилави. Баја
Сприје, Питешту.

ПАТЧЕВИЋ АКИМ, рођен је 15.06.1906. у Македонији – Југославија, са сталним

боравком у Букурешту, ул. Шосеауа Михај Браву бр. 70, румунски држављанин. По

460
занимању – трговац. Интерниран од Обласне безбедности из Букурешта са налогом бр.
43219/1951. због илегалног поседовања оружја и муниције и због реакционарне
пропаганде. Осуђен је од Војног суда из Букурешта на 6 година поправног затвора због
поседовања забрањених публикација од 23.05.1951. и преминуо је у затвору 10.04.1953.
Био је заточен у затворима у Жилави, Поарта Алба, Валеа Неагра.

ПАВКОВИЋ ЈОСИФ, рођен је 17.03.1939. у Мошници, рејон Темишвар, са

сталним боравком у Темишвару, ул. Алеја КФР бр. 62. По занимању – ткач. Интерниран
од У.М. 0232 из Темишвара са потерницом бр. 721/06.02.1957. због јавног хушкања, према
члану 327 К.З. Ослобођен је 14.03.1957. према налогу бр. 2946/1957. Војног суда из
Темишвара. Био је затворен у Темишвару.

ПАВЛОВИЋ ЈЕЛЕНА, рођена је 04.01.1919. у Темишвару, са сталним боравком

у Оравици. По занимању- лаборанткиња. Интернирана је од Обласне дирекције државне
безбедности из Темишвара са налогом бр. 5781/1952. са потерницом бр. 491/29.12.1952.
због непотказивања, према члану 218 К.З. Преминула је 01.04.1953. у затвору у
Темишвару.

ПАВКОВ ШТЕФАН, рођен је 03.12.1914. у Денти, рејон Дета, са сталним

боравком у Оршави, ул. 23 Август бр. 55. По занимању – учитељ. Интерниран је од
Генералне дирекције државне безбедности са налогом бр. 2336/30.10.1951. преузет ради
истраживања са дописом 9876/26.11.1951. Био затворен у Карансебешу.

ПАВКОВИЋ ЈОВАН, рођен је 11.02.1929. у месту Голубиње из Југославије, са

истим сталним боравком, југословенски држављанин. По занимању – механичар.
Ухапшен је по налогу Војног тужилаштва из Букурешта са потерницом бр.
163/18.09.1952. због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. (прешао је
границу из Југославије у Румунију због титистичког терора). Осуђен је од Обласног војног
суда из Букурешта на 3 године поправног затвора. Започео казну 11.05.1952. и ослобођен
је 18.05.1955. по истеку казне. Био је затворен у Марђињењу, Питешту, Тргу Окна.

ПАВЛОВ ЈОВАН, рођен је 13.02.1924. у месту Бела Црква из Југославије, са

истим сталним боравком, југословенски држављанин. По занимању – кројач. Ухапшен је
по налогу Обласног војног тужилаштва из Букурешта са потерницом бр. 736/14.11.1952.
због злочина шпијунаже и илегалног преласка државне границе (био ј е послат од УДБ-е
да би шпијунирао). Осуђен је од Обласног војног суда из Букурешта на 10 година
поправног затвора, према члану 267 К.З. Започео казну 04.09.1951. и ослобођен је
14.10.1955. према декрету 421/1955. Био је заточен у затворима у Питешту, Марђињењу.

ПАВЛОВ МИЛИЦА, рођена је 10.10.1910. у Великом Семиклушу, са сталним

боравком у Петровом Селу, кућа бр. 58. По занимању – домаћица. Ухапшена је од У.М.
0232 из Темишвара 11.06.1958. због јавне агитације, према члану 209 К.З. Осуђена је од
Обласног војног суда из Темишвара на 6 година поправног затвора. Започела казну
10.06.1958. и ослобођена је 14.03.1960. на основу Декрета 79/1960. Президијума Велике
народне скупштине. Била је заточена у затворима у Темишвару, Жилави, Мјеркуреа Ћук,
Лугожу.

ПАВЛОВИЋ ПАВЛЕ, рођен је 31.03.1899. у Великој Врбици округ Кладово из

Југославије, са сталним боравком у Кладову, југословенски држављанин. По занимању –
чиновник. Осуђен је од Војног суда из Букурешта први одсек на 3 године поправног
затвора због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. (прешао је

461
границу да би се бавио шпијунажом). Започео казну 02.09.1950. и ослобођен је по истеку
казне. Био је затоћенн у затворима у Жилави, Ајуду, Марђињењу, Вакарешту, Питешту.

ПАВЛОВИЋ ВЕЛЕМИР, из Темишвара, досије 1722/1949... (Извор података:

Списак Српских политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

ПАВЛОВИЋ ВОЈИСЛАВ, рођен је 16.05.1928. у Денти, рејон Дета, са сталним

боравком у Иванди. По занимању – учитељ. Интерниран је од Обласне дирекције државне
безбедности из Темишвара са налогом 26959/1950. Осуђен је од Војног суда из Темишвара
на 2 године поправног затвора због непотказивања. Започео казну 01.08.1950. и ослобођен
је 21.03.1953. Био је заточен у затворима у Темишвару, Поарта Алба, Галешу.

ПЕЈАНОВ ЈОЦА, рођен је 28.03.1903. у Српском Семартону, рејон Темишвар, са

истим сталним боравком. По занимању – земљорадник. Интерниран је од Обласне
дирекције државне безбедности из Темишвара и ухапшен по наредби Војног тужилаштва
из Темишвара 20.02.1953. са потерницом бр. 183/1953. ( помогао је једним југословенском
шпијуну да пређе границу). Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 4 године поправног
затвора. Започео је казну 01.09.1952. и ослобођен је 08.10.1955. на основу Декрета
421/1955. Био је у затворима у Темишвару, Жилави, Поарта Алба, Колонија Галешу.

ПЕЈАНОВ ЖИВА (син горенаведеног), рођен је 05.04.1929. у Српском

Семартону, рејон Темишвар, са истим сталним боравком. По занимању – земљорадник.
Интерниран је од Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара са налогом
5781/28.03.1952. и ухапшен са потерницом бр. 183/20.02.1953. издатом од Војног
тужилаштва из Темишвара због фаворизовања злочина саботаже (знао је за постојање
неких бегунаца из Југославије и помагао им је). Осуђен је од Обласног војног суда из
Темшвара на 3 године поправног затвора. Започео казну 03.06.1952. и ослобођен је
02.06.1955. по истеку казне. Био је у затворима у Темишвару, Жилави, Герли, Поарта
Алба.

ПЕЈАНОВ МАТА (син горенаведеног Пејанов Јоце), рођен је 28.10.1927. у

Српском Семартону, рејон Темишвар, са сталним боравком у кући бр. 137. По занимању
– земљорадник. Интерниран је од Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара
са налогом бр. 5781/02.09.1952. са потерницом бр.183/05.09.1952. због шпијунаже. Осуђен
је од Обласног војног суда из Темишвара на 3 године поправног затвора. Започео казну
03.06.1952. и ослобођен је 02.06.1955. по истеку казне. Био је заточен у затворима у
Темишвару, Галешу, Валеа Неагра, Поарта Алба.

ПЕЈАНОВ НЕВЕНА (супруга Пејанов Јоце и мати горенаведених) из Српског

Семартона... Податак дао један њен мештанин.

ПЕЈИЋ КОСТА, рођен је 27.10.1919. у Варјашу, рејон Велики Семиклуш, са

истим сталним боравком. По занимању – учитељ. Осуђен је од Војног суда из Темшвара
на 15 година затвора присилног рада због злочина велеиздаје, према члану 190 К.З. (давао
је информације једном југословенском официру). Започео је казну 11.08.1950. и ослобођен
је 17.12.1955. када је помилован на основу Декрета 535/1955. Робовао у затворима у
Темишвару, Питешту, Марђињењу, Жилави, Герли.

ПЕЈИЋ КОНСТАНТИН, рођен је 09.05.1924. био је ухапшен од Безбедности из

Темишвара...(Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Victimele terorii...Dicţionar...)

462
 ПЕЈИЋ ОЛГА, рођена је 18.06.1900. у Варјашу, рејон Велики Семиклуш, са
истим сталним боравком. По занимању – домаћица. Интернирана је од Обласне дирекције
државне безбедности са налогом 26959/1950. и осуђенa је од Војног суда из Темишвара на
3 године поправног затвора због злочина велеиздаје (Године 1945. је отпратила једног
југословенског грађанина на железничку станицу својим каруцама). Започела је казну
11.08.1950. и ослобођена је 09.08.1953. по истеку казне. Била је заточена у затворима у
Темишвару, Жилави, Мислеа.

ПЕЈИЋ ЗОРАН, рођен је 23.09.1926. у Великој Маргити, округ Вршац –

Југославија, са истим сталним боравком, југословенски држављанин. По занимању –
механичар. Осуђен је од Војног суда из Букурешта први одсек на 7 година поправног
затвора због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. (прешао је
границу из Југославије пошто је одбио да буде на страни Тита). Био је затворен од
20.11.1948. и ослобођен је 12.10.1955. када је и помилован на основу Декрета 421/1955.
Био је заточен у затворима у Питешту, Марђињењу, Пенинсули, Ајуду, Поарта Алба.

ПЕЈОВИЋ АНЂЕЛКО, рођен је 14.11.1926. у Соколовацу, жупанија Караш-

Северин, са истим сталним боравком. По занимању – учитељ. Осуђен је од Војног суда из
Букурешта на 25 година затвора присилног рада због велеиздаје, према члановима
190,191, 58, 120, 309 К.З. (1948 године је растурао титистичке манифесте). Започео казну
20.05.1949. и ослобођен је 19.12.1955. када је и помилован на основу Декрета 535/1955.
Заточеништво је провео у затворима у Жилави, Ајуду, Баја Сприје, Питешту.
Аутобиографски подаци:
,, Рођен сам 1926. године 17. новембра од оца Ивана и матере Милене, у месту
Соколовац, караш- северинска жупанија.
Соколовац се налази на левој обали реке Нере, а та иста река чини границу између
Румуније и Србије (некада Југославије); на растојању од 4,5 км. налази се варошица Бела
Црква (на српској територији).
Године 1948, када је Резолицијом Информбироа Коминтерне у 12 тачака осуђена
Комунистичка партија Југославије, да је скренула са марксистичко-лењинистчке линије,
ја сам тада имао стални боравак у Соколовцу.
Налазећи се на домак границе, а тада прелаз те међе није био немогућ, ја сам био
у могућности да читам поред наше штампе и југословенске новине.
Наша (румунска) штампа публиковала је чланке осуде, примера ради наводим
чланке Василе Луке, Ане Паукер, Георге Георгиу Дежа, Теохари Ђеорђескуа, Вирђил
Трофина, али није био публикован ниједан чланак са одговорима на те осуде које је давала
југословенска штампа.
Истовремено је југословенска штампа публиковала све чланке критичног
карактера које су штампала гласила из земаља комунистичког блока, а које су се
односиле на КП Југославије, а следећих дана југословенска штампа је одговарала на ове
чланке.
Нисам тада имао неку политичку ,,културу”, а био сам страсни симпатизер
левичарског покрета, па сам сматрао да југословенски комунисти и њихов Централни
комитет јесу праведни и поштени, а то су били узроци који су ме навели да се
изјасним као Титов присталица.
Због тога, ја сам покушавао да сузбијам Резолуцију Информбироуа колико и где
сам могао, а исто, и у Соколовцу сам негодовао на свакој конференцији која је била
уперена против руководства КП Југославије.

463
 Осим тога, доносио сам из Југославије новине и летке, које сам делио по селу.
Због овакве активности био сам укључен и приведен са осудом издајства
(титоиста) у Букурешт 1-7 августа 1950 године. Судио ми је Војни суд прво одељење и
досудио 25 година присилног рада, 10 година грађанске деградације и одузимање имовине.
Суђење је било тако изведено да је сваки осуђеник после испитивања добио
папир са питањима и одговорима, које је требало да научи као рецитацију.
Питања је постављао председник суда, а ми (већ осуђени) одговарали смо по
већ напамет наученим датим ,,одговорима''.
После завршетка суђења ја сам шест месеци био затворен у самици (изолација), а
после тих првих шест месеца био сам у ћелији са још једном особом.
После ове прве године био сам премештен у један логор поред рудника олова (Баја
Сприје), где сам радио неких 5 година.
У затвору храна је била веома лоша, јео се само ,,терч'' (течна мамаљуга) и
чорба.
Што се изоловања тиче, нисам имао никакве везе са светом ван затвора; нисам
добио парче хартије, а ни случајно какве новине, нисам добијао чак ни хигијенску хартију.
У ,,гамели'' (плехана чинијица) у којој сам храну добијао, добијао сам и воду, коју
да користим после коришћења нужника.
Породица није знала ништа о мени, за све време робовања.
Родитељи, за свих 7 година моје детенције, нису знали ни да ли сам жив.
У Баја Сприје (рудник олова) носио сам број 415 пришивен на полеђини одела.
Број је био веома крупно исписан да би се могао видети с веће раздаљине.
Затвор је био окружен са три реда бодљикаве жице, а около и врло често су биле
постављене стражарнице и то на висини одакле је стражар имао перфектну визуелност
над затвореницима.
Није нам било дозвољено да неком кажемо наше име или било шта је у вези са
нашим идентитетом.
Радили смо у три смене. За време мировања између смене, ако је прошао поред
нас, чувар – милицајац били смо обавезни да заузмемо положај ,,мирно'', док се дотични
не удаљи 5 м од нас.
Овде је храна испрва била нешто боља, али касније се гадно погоршала. Сваког
дана се кувало сочиво и купус : једног дана о ручку купус, а као вечера сочиво, док следећи
дан о ручку сочиво, а вечера- купус.
То нас је натерало да 7 дана штрајкујемо, да би нам се јело побољшало, а искали
смо и боље одело. Све је било узалудно.
Све шта сам до сада причао дешавало се у периоду када је командир затвора био
мајор Сабо Золтан.
Кад се основао затвор били су доведени затвореници осуђени на двадесет и више
година, а годину дана после долазили су и они са казном од десет година на више.
По атмосфери која је владала у логору сваком затворенику је било јасно да одавде
нико жив не може утећи. Логор је био тако добро чуван и изолован од осталог
становништва (у једном шумарку) да се није ни примећивао.
Група осуђених због ,,проблема Тита'' имала је тежи положај од осталих.
Руководиоци затвора називали су нас издајицама радничке класе, а остали
затвореници сматрали су нас комунистима.

464
 Некако привилеговани били су легионари, који су обично били постављени као
шефови група, мајстори итд.
Једног дана, иако у великој тајности, чуло се да је преминуо Стаљин. Мислим да
тада веће радости није могло бити.
После кратког времена био сам премештен у Питешт.
19.децембра 1955. са отпусним листом број 9796 био сам ослобођен.
Али мојим невољама није дошао крај.
Постао сам поново слободан, дошао сам кући са надом да нађем посао, јер нам се
наредило да се пријавимо у уред за запошљавање да бисмо добили радно место.
Дошавши у Соколовац, нашао сам родитељску кућу заузету, а родитељи су били
изгнани у Бараган.
Десило се да је мој отац дошао дан после мене из Барагана да види које је стање
куће, јер се почели враћати из Барагана.
Оног који је био затечен у нашој кући много смо молили, те нам је након неколико
дана уступио једну собу.
После месец дана, моји родитељи са ћерком мога брата вратили су се из
Барагана и сви смо се згурнули у тој једној соби.
Почео сам да тражим запослење иако сам се пријавио и био записан у уреду за
запошљавање.
Обишао сам сва предузећа из Нове Молдаве, али безуспешно. Тада сам решио да
помоћ тражим код првог секретара Р. К. П. рејона Нова Молдава. Са висине тај ми је
човек обрусио: ,,Буди задовољан што ти кости нису тамо остале, какав посао тражиш,
иди у Гостат да у виноградима тучеш коља и да за хлеб зарађујеш!'' Молио сам га да
посредује да добијем некакав посао имајући у виду моју школску спрему. Он ми је брзо
одговорио да је моја спрема безвредна.
Дошао сам кући, а моји су родитељи имали још неколико килограма брашна и
ништа више да преживе.
Решио сам да се сада обратим Великој народној скупштини и Конзилијуму
министара. Написао сам молбенице и одмах их послао. Између осталог тражио сам, ако
овде не добијем посао, да ме испоруче у било коју земљу, где ћу моћи да зарадим парче
хлеба.
После недељу дана био сам позван на шалтеру за запошљавање (Нова Молдава)
где су ми дали место књиговође једног сектора у И.Р.И.И. ,,30. децембар'' – Оравица, са
месечном платом од 488,80 леја.
Кад се основало И.Р.И.И. у Новој Молдави добио сам место финансијског
програмера, а следеће године (1957), после женидбе, директор Марта Георге, по спреми
ковач, после неке седнице у Комитету Р.К.П. рејона, позвао ме је и упозорио ме да
тражим радно место јер му је наредио први секретар да ме разреши посла.
У том периоду настао је некакав нови декрет који се односио на селекцију
кадрова. По том декрету, директор је имао право да разреши кога хоће и жели без
икаквог образложења.
Узео сам одсуство и преселио се у Рудну, одакле ми је била супруга. После
кратког времена супруга се запослила у И.Р.И.Л.- Темишвар, сектор Улпеч (Печиу Ноу).
Ја сам се сада обратио уреду за запошљавање из Чакова. (Инспектор је био
Лунгу). Пошто ми је прибележио личне податке, упитао ме је ако сам био затворен. На
мој позитиван одговор (и то осуђен на 25 година) он је застао, а ја сам схватио да ми је

465
сав живот запечећен.
Три месеца сам чекао, те сам се опет писмено обратио Конзилијуму министара
из Букурешта.
Петнест дана касније био сам позват на шалтер и добио радно место у У.Р.Ч.Ч.
Чакова као инспектор финансија.
За кратко време У.Р.Ч.Ч. Чакова се премешта у Дету, а ја добијем премештај у
Кооперативи Кручењ.
За то време моја је супруга била премештена у И.Р.И.И. Чакова као
статистичар.
После много настојања успем и ја да се преместим у Чаково, на месту
техничара.
Поново се фирма премешта у Дету, мене премештају у Жебељ, а супругу у Нови
Печ.
Из Жебеља сам дошао на млин из Чакове итд. Био сам стално премештан и све
то због оног затвора.
Будући у пензији ослободио сам се премештања и несигурности.
И да бих и ја био срећан, дошла је децембарска револуција 1989 године, која ми је
за истински збрисала све бриге и неизвесности које су ме у стопу пратиле кроз цели
живот.
Анђелко Пејовић. Написано 02.04.1990 године.

ПЕЛИЋ ЈОАН (звани Јанчи), рођен је 30.12.1943. у Старој Гироди, рејон

Темишвар, са сталним боравком у Темишвару, ул. Доробанцилор, бр. 42. По занимању –
ученик. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 3 године поправног затвора због завере
против друштвеног уређења, према члану 209 К.З. Започео заточеништво 25.04.1959. и
ослобођен је 15.02.1962. на рочиште. Био је затворен у Темишвару, Жилави, Ајуду,
Марђињењу.

ПЕЛИЋ МИХАЈ, (брат горенаведеног), рођен је 05.09.1942. у Гироди, рејон

Темишвар, са сталним боравком у Темишвару, ул. Доробанцилор бр. 42. По занимању –
бравар. Осуђен је од Војног Суда из Темишвара због завере против друштвеног уређења,
према члану 209 К.З. Подигнут је од Министарства унутрашњих послова 30.10.1958. ради
ислеђивања, а био је ухапшен 09.09.1958. Затворен је у Темишвару. (Не постоје и други
подаци у матичној фиши).

ПЕЛИЋ ЈОАН (ЈОЦА), рођен је 28.01.1917. у Краљевцу, рејон Лугож, са сталним

боравком у Великом Тополовцу, кућа бр. 336. По занимању – земљорадник. Интерниран је
од Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара са налогом бр. 5781/1951 од
02.04.1951. и ослобођен је 09.05.1951. од исте. Био је затворен у Темишвару.

ПЕРИЋ МИОДРАГ, рођен је 10.12.1927. у Београду – Југославија, са истим

сталним боравком у ул. Тоше Ивановића бр. 6, југословенски држављанин. По занимању
– пекар. Био је члан Комунистичке партије Југославије. Осуђен је од Војног суда из
Букурешта први одсек на 12 година затвора присилног рада због шпијунаже и илегалног
преласка границе, према члановима 191 и 267 К.З. (као војно лице у југословенској војсци,
прешао је границу да би прикупио информације). Започео казну 14.10.1949. и ослобођен је
26.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је и помилован. Заточеништво провео у
затворима у Жилави, Питешту, Ајуду, Марђињењу.

466
 ПЕРИЋ МИРОСЛАВ, рођен је 07.11.1926. у месту Тополица из Југославије, са
сталним боравком у Букурешту, у. Ана Ипатеску бр. 50, југословенски држављанин. По
занимању – земљорадник. Осуђен је од Војног суда из Букурешта први одсек на 10
година поправног затвора због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З.
(прешао је границу из Југославије у Румунију да би учествовао у акцији титовске
шпијунаже и да би прикупљао информације). Започео заточеништво 09.12.1949. и
ослобођен је 12.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је и помилован. Био је затворен
у Жилави, Пенинсули, Поарта Алба, Валеа Неагра, Марђињењу, Питешту.

ПЕТРИКА ЉУБОМИР, рођен је 08.09.1896. у Моноштуру, рејон Арад, са истим

сталним боравком. По занимању – земљорадник. Интерниран је од Генералне дирекције
државне безбедности из Арада по налогу бр. 12/1952. и ухапшен је према диспозицији
Обласног војног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 265/1952. због јавног
подстрекивања (водио је разговоре против Државних пољопривредних газдинстава).
Осуђен је од Обласног војног суда из Темишвара на 3 године поправног затвора. Започео
казну 02.07.1952. и ослобођен је 07.07.1955. по истеку казне. Заточен је у затворима у
Араду, Темишвару, Жилави, Поарта Алба, Герли.

ПЕРИН МИХАЈ, рођен је 09.04.1915. у Варјашу, рејон Велики Семиклуш, са

истим сталним борвком, кућа бр. 180. По занимању – земљорадник. Ухапшен је од
Милиције из Великог Семиклуша са потерницом бр. 262/28.03.1959. због јавног хушкања,
према члану 327 К.З. и ослобођен је 18.05.1959. налогом бр. 291/1959. Војног Тужилаштва
из Темишвара. Затворен је у Темишвару.

ПЕРИНАЦ ЈОЦА, рођен је 26.01.1901. у Српском Семартону, рејон Темишвар,

са истим сталним боравком. По занимању – земљорадник. Био је члан Румунске радничке
партије. Интерниран је од Министатства државне безбедности из Темишвара са налогом
бр.1000/27.02.1953. са потерницом бр. 255/1953. због злочина издаје (није пријавио једног
шпијуна из Југославије, који је дошао да шпијунира у Народној Републици Румунији).
Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 4 године затвора тешке робије због
непотказивања. Започео је казну 27.02.1953. и ослобођен је 10.07.1956. на основу дописа
бр. 14469/1956. Војног тужилаштва из Букурешта. Био је у затворима у Темишвару,
Жилави, Ајуду, Поарта Алба, Борзешту, Онешту.

ПЕРИНАЦ МИЛАН (Звани Бели, син горенаведеног), рођен је 10.06.1928. у

Српском Семартону, рејон Темишвар, са истим сталним боравком, По занимању –
земљорадник. Ухапшен је по налогу Војног тужилаштва из Темшвара са потерницом
237/25.02.1953. због злочина издаје (давао је информације шпијунима). Интерниран је од
Министарства државне безбедности подружница из Темишвара по налогу бр.
1000/27.02.1953. Осуђен је од Обласног војног суда из Темишвара на 2 године поправног
затвора због помагања при илегалном преласку државне границе. Започео казну
25.02.1953. и ослобођен је 24.02. 1955. по истеку казне. Био је у затворима у Темишвару,
Жилави, Ајуду, Онешту, Борзешту.

ПЕРИНАЦ ПЕРА, (син Јоце Перинца), рођен је 07.11.1925 у Српском Семартону,

рејон Темишвар, са сталним боравком у Темишвару, ул. Калеа Шагулуј бр. 24. По
занимању - пекар. Ухапшен је по налогу Обласног војног тужилаштва из Темишвара
27.03.1953. због илегалног ношења оружја, према Декрету 163/1950. Осуђен је од
Обласног војног суда из Темишвара на 3 године затвора тешке робије због злочина
издајства, према Декрету 199/1952. (бавио се шпијунажом у корист Југославије). Започео
казну 29.01.1953. и ослобођен је 15.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је и

467
помилован. Био је у затворима у Темишвару, Дежу, Баја Сприје, Вакарешту.

ПЕРИНАЦ СТЕВА (син Јоце Перинца), рођен је 23.10.1921. у Српском

Семартону, рејон Темишвар, са сталним боравком у Југославији, југословенски
држављанин. По занимању – земљорадник. Ухапшен је по налогу Обласног војног
тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 445/08.09.1952. због злочина шпијунаже
(дошао је из Југославије у Н.Р.Румунију да би шпијунирао). Осуђен је од Војног суда из
Букурешта други одсек на 10 година поправног затвора због илегалног преласка државне
границе 10.10.1949 године, после чега је преименована казна на 15 година затвора
присилног рада због шпијунаже. Ослобођен је 20.12.1955. на основу Декрета 535/1955.
Био је у затворима у Ајуду, Марђињењу, Пенинсули, Поарта Алба, Валеа Неагра,
Питешту.
Наша трагедија
Ово није прича, већ истина о породици Перинац из Семартона. Збила се педесетих
година прошлога века. Тачне податке и датуме вам не могу рећи пошто су се сви наши
паћеници преселили у вечност, могу вам само казати оно што сам запамтио из причања
мога оца Милана Перинца – њега су сви звали Бели.
Већ и сами знате шта се све надогађало тих педесетих година; и наша је цела
породица због Тита била по злогласним румунским затворима.
Мој је отац имао рођеног брата Стеву Перинца који је живео у Зрењанину. Овај је
за време другог светског рата отишао у партизане, а по завршетку остао да живи у
Југославији, где је засновао породицу – имао је супругу и ћерку. Он је од стране Титовог
режима и УДБ-е био приморан и уцењен да, ако не дође у Румунију, неће више никада
видети кћер и супругу. Одлучио је наравно да дође код својих, прешао је илегално границу
код Пардања (Међа) и преко Бијанака стигао у Семартон.
Спустило се вече када је ушао у село и закуцао на прозор свог ујака Васе Лујановог.
Прва га је на прозору видела ујна Даница. „Уђи брзо да те нико не види“ –рекла му је. Ту
је ујаку испричао како је био приморан да дође и донесе неке летке о Титу, о томе како
овај није убица и не сече главе људима, како је био тада приказиван од стране румунских
власти.
Касније је отишао родитељској кући. Наравно, било је туге, среће и плача, а
његова мајка Ката му најзад рече: „Сине, ово слути на зло“. Рекла је да сав тај
пропагандни материјал ваља запалити. То су и учинили мој стриц Пера и мој отац
Милан. Причало се целе ноћи и замишљао план како сутрадан да отпрате стрица до
границе, да се врати онуд где су га његови граничари чекали.
Мој отац Милан сутрадан ухвати коње у кола и оде да накоси детељине, како би
под њом сакрио свог брата и тако успео да га изведе из села. Лагано га је одбацио до
Бијаначког атара, а стриц се тамо негде у неком јарку склонио и чекао да падне вече.
Те вечери су га румунски граничари ухватили кад је покушао да пређе преко и од
тог тренутка је почело оно што нико на свету не би пожелео. Почели су прво да га туку
војници све док га нису одвели у касарну, а затим су наставили официри да би признао
зашто је и одакле дошао. Пошто је стриц знао румунски, чуо је како је један од официра
рекао: Хајде да га убијемо. Када је овај извадио пиштољ, мој стриц је проговорио
румунски и рекао како је хтео да дође у Румунију код својих. Није хтео да каже истину да
је већ био у Семартону. Мислио је да ће тако успети да спасе бар своје. Одмах је био
пребачен у темишварски затвор где су га саслушавали. Убрзо су били лишени слободе и
сви они који су га видели: ујна Даница, ујак Васа Лујанов, отац му Јоца Перинац, као и
браћа Пера и Милан (Бели). Мати му Ката, као и Перина и Миланова супруга остале су у

468
Семартону пошто су имале малу децу.
Стриц Стева је био осуђен на 10 година тешког затвора, његов отац на 5, брат
Пера на 3, а мој отац Милан на 2 године тешког затвора. Били су по затворима
Темишвара, Ајуда, Питештија, Жилаве, Баја Сприје. Ту су биле тешке муке и батинања,
а звали су их титоистима. Док су их водили на саслушање увек су им стављали тамне
наочари или су им везивали очи како не би упамтили куд их воде; схватили су да је то
било на истом месту пошто је мој отац рекао да је бројао кораке и степенице, а водили
су их све у круг и, наравно, све истим ходницима. Једном му је неки официр рекао да
покуша да побегне, али он то није хтео, знајући да је тако нешто немогуће. Оставио га је
чак самог у просторији, а пошто није хтео да бежи, наредио му је да стави руку на
врата и тако му је стегао прсте док отац од бола није почео да јауче. Официр је одмах
позвао стражаре и рекао им да је мој отац хтео да побегне, те да га је он на тај начин у
томе спречио. Наравно да су уследиле батине док се није обезнанио.
У Жилави није остао дуго, али су ту мучења била зверска. Сећам се да је причао
како су га, са још неколико сапатника, затворили дан и ноћ у мемљивој просторији без
зрачка светлости, а због влаге су морали све време да стоје, немајући где да прилегну.
Ваздух је био загушљив, тако да се једва могло дисати. Из тамнице су их извели на јарку
сунчеву светлост, забављајући се на рачун муке са којом су морали да се ту суоче.
Моја сестра Ката (удата Грубачки – позната певачица народног мелоса п.а.) сећа
се немилог догађаја када су јој оца, којег су довели у судницу, ударили кундаком у леђа
само због тога што се усудио да окрене главу чувши глас свога детета.
Дуго је мој отац имао принудни боравак у свом селу. Могао је да оде до Улбеча или
Темишвара само уз одобрење милиције. После је добио неки папир на којем је било
написано да је слободан грађанин и да има сва права; то се догодило након што је Тито
посетио Румунију.
Упркос томе што је постао слободан грађанин, румунске власти су имале у виду
да је мој отац био политички затвореник, па су и мене, када ми је време дошло да служим
војску, одвели на рад, а не на војну обуку. Као примеран војник сазнао сам зашто и ја не
служим војску као остали моји вршњаци. Официр којег сам био упознао мало више, рекао
ми је у поверењу да сам ту због политичких опредељења моје породице према Титу.
Ето, то вам је укратко прича о нечему што се нама збило – не дао Бог да се икада
штогод слично догоди!
Златомир Перинац кројач, живи у Темишвару.

ПЕРИШИЋ РАДИВОЈ, рођен је 30.06.1923. у месту Козарци из Југославије, са

сталним боравком у Серево – Југославија, југословенски држављанин. По занимању –
студент. Интерниран је од Обласне дирекције државне безбедности због илегалног
преласка државне границе из Југославије у Румунију. Стављен је на располагање Војног
суда из Букурешта осуђен је на 5 година поправног затвора, према члану 267 К.З. Започео
казну 02.01.1951. и ослобођен је12.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је и
помилован. Заточеништво провео у затворима у Жилави, Марђињењу, Герли, Питешту.

ПЕРВОЛОВИЋ ГЕОРГИЈЕ (звани Воја), рођен је 22.10.1915. у месту Коштеј –

Југославија, са сталним боравком у Анини, ул. Василе Лука бр.480, југословенски
држављанин. По занимању – радник. Ухапшен је по налогу Обласног војног тужилаштва
из Темишвара са потерницом бр. 117/30.10.1952. због илегалног преласка државне
границе, према члану 267 К.З. Интерниран је од Обласне дирекције државне безбедности
из Темишвара 24.06.1952. са налогом 5781/24.03.1952. Осуђен је од Војног Суда из
Темишвара на 3 године поправног затвора. Започео казну 08.04.1952. и ослобођен је

469
08.04.1955. по истеку казне. Робовао је по затворима у Темишвару, Жилави, Питешту.

ПЕСУТ РАДЕ, рођен је 07.07.1926. у Сенти из Југославије, са сталним боравком

у Фетешту, југословенски држављанин. По занимању – радник. Ухапшен је по налогу
Војног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 1117/1956. због покушаја преласка
државне границе, према члану 267 К.З. (намеравао да пређе границу из Румуније у
Југославију желећи да се врати кући). Осуђен је од Војног суда из Букурешта на 6 година
поправног затвора, према члану 267 К.З. (Године 1949. прешао је државну границу из
Југославије у Румунију). Започео казну 11.05.1949. и ослобођен је 24.05.1955. по истеку
казне, према наредби бр. 036058/1955. од Д. П. Л. К. и одредђен му је присилан боравак у
Барагану у месту Латешт, рејон Фетешт. Из овог места је кренуо да покуша да пређе
илегално државну границу 26.01.1956., када је и ухапшен и ослобођен је 29.02.1956. од
стране Министарства унутрашњих послова, са дописом бр. 1991/1956 Обласног војног
суда из Темишвара. Био је у затворима у Темишвару, Герли, Марђињењу, Жилави,
Питешту.

ПЕТАК РАДИВОЈ, рођен је 06.05.1922. у Рудни, рејон Темишвар, са истим

сталним боравком у кући бр. 61. По занимању – земљорадник. Интерниран од Обласне
дирекције државне безбедности из Темишвара са налогом бб/1950. (бб = без броја) од
19.12.1950. и ослобођен је 04.06.1951. према наредби бр. 14802/1951. од исте. Био је
затворен у Темишвару..

ПЕТИЋ ДИМИТРИЈЕ, године 1949. био је у затвору Окнеле Мари када је

потказивао невине људе крвницима који су их мучили. (Извор података: Cicerone
Ioniţoiu,Cartea de aur...)

ПЕТИТАНОВ ИВАН, рођен је 20.03.1918. у Великом Градишту – Југославија, где

му је стални боравак, југословенски држављанин. По занимању – радник. Осуђен је од
војног суда из Букурешта први одсек на 15 година затвора присилног рада због злочина
шпијунаже (прешао је државну границу да би је надгледао и установио како је
обезбеђена). Започео је казну 11.01.1950. и ослобођен је 26.10.1955. на основу Декрета
421/1955. када је помилован. Био је у затворима у Жилави, Марђињењу, Питешту.

ПЕТКОВ ДИМИТРИЈЕ, из Арада (можда је родом из Наћфале), досије 268/1950...

(Извор података: Списак српских политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из
Питешта).

ПЕТРИН ЈОВАН (ЈОАН), рођен је 12.03.1938. у месту Рудна, рејон Чакова, са

истим сталним боравком. По занимању – војник на одслужењу војног рока. Ухапшен је по
налогу Војног тужилаштва из Крајове 29.01.1960. Осуђен је од Војног суда из Крајове на 5
година поправног затвора због завере, према члану 209 К.З. Започео је казну 29.01.1960. и
ослобођен је 04.10.1962. када је и помилован на основу Декрета 772/1962. Био је у
затворима у Крајови, Жилави, Герли, Ђурђењу.

Други подаци:

Петрин Јован по занимању је обућар и био је пољопривредник у колективном

газдинству. Служио је војни рок у Букурешту а суђен је у Војном суду из Крајове. Осуђен
је на 5 година поправног затвора због завере против друштвеног уређења. У затвору
боравио је од 1960. до 04.10.1962. Иако је у животу, налази се у тешком стању – могуће
да су то последице тешких услова у затворима у којима је робовао.

470
 Податке припремила супруга, а принео Бакић Славољуб, учитељ у пензији из
Рудне. Јесен 2010. година.

ПЕТРОВ БОРА, рођен је 06.10.1925. у Кетфељу, рејон Темишвар, са сталним

боравком у Дињашу. По занимању – учитељ. Био је члан Румунске комунистичке партије.
Интерниран је од Министарства државне безбедности подружница из Темишвара. Осуђен
је од Војног суда из Букурешта први одсек на 20 година затвора присилног рада због
велеиздаје (дао је политичке информације једним агенту из Југославије). Започео је казну
09.06.1950. и ослобођен је 17.06.1956. када је помилован на основу Декрета 318/1956. Био
је у затворима у Жилави, Ајуду, Тргу Окни, Герли, Питешту.

ПЕТРОВ ЈОВАН, рођен је 18.03.1935. у месту Стари Беб, рејон Велики

Семиклуш, са сталним боравком у Великом Семиклушу. По занимању био је инжењер
грађевинарства. Био је ухапшен ради истраживања од стране Безбедности. Ево како се то
десило:
Био је ученик у деветом разреду Српске мешовите гимназије у Темишвару. Једног
дана у току школске године ушао је у неку фризерницу на шишање. Тамо, чекајући на ред,
од досаде почео је да цепа комадиће једног пропагандног плаката. Неко је то приметио
дошли су органи Безбедности и одвели га на ислеђивање, које је трајало, прилично 10
дана. После тога су га ослободили, јер су се уверили да није ништа злонамерно урадио.
Али последице таквог свог поступка биле су страховите.
По налогу Министарства унутрашњих послова, као ученик деветог разреда 1951.
године, био је искључен из свих школских установа из Народне Републике Румуније због
антидемократског понашања.
После неколико година, 1956. на његову молбу наставио је студије, али само
ванредно. После завршене гимназијске наставе уписао се на Факултету грађевинарства
из Темишвара и постао инжењер 1968. године.
Податке припремила супруга му Петров Милица проф. српског језика у пензији,
која живи у Варјашу. Фебруара 2011. године.

ПЕТРОВ МИЛАН (звани Ћикош), рођен је 15.02.1930. у месту Делиблата, округ

Зрењанин – Југославија, са истим сталним боравком, југословенски држављанин. По
занимању – чиновник. Био је члан Комунистичке партије Југославије. Осуђен је од Војног
суда из Букурешта други одсек на 15 година затвора присилног рада због илегалног
преласка државне границе и шпијунаже, према члану 267 и 191 К.З. (прешао је границу из
Југославије у Н.Р.Румунију, пошто је тамо био осуђен на 5 година затвора). Започео казну
18.07.1950. и ослобођен је 26.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је помилован. Био
је заточен у затворима у Жилави, Марђињењу, Питешту.

ПЕТРОВ МИТА, рођен је у Рудни. Био је политички заточен у време када су и

други његови сељани били затворени, почетком педесетих година.
Његова фамилија била је сиромашког сталежа. Отац Јова имао је 6-7 браћа, а он
је имао три детета. После неке поплаве, Јова је својим подвигом успео да спасе село
Рудна од потопљења. Као награду за своју храброст постављен је за чувара насипа на
реци Тамиш, поред Рудне, тамо где је одрастао и син Мита Петров. За време другог
светског рата Мита Петров је отишао у партизанима и остао у Југославији и после
рата. Тамо је био врбован од органа југословенске безбедности да би прешао у Румунију,
ради шпијунаже. Када је прешао границу у Румунију био је ухапшен, суђен и затворен. Ту
је поново врбован од стране румунске безбедности, а услов његовог ослобађања из
затвора био је да шпијунира у Југославији. Симулирали су му бекство из затвора и

471
прешао је крадом Тамиш и стигао у Јаша Томић у Југославији. Претпоставља се да је
тамо рекао свој задатак из Румуније, а као награду био је постављен за главног
механичара у задрузи у Јаши Томићу. Ту је остао, засновао породицу и није се више
вратио у Румунију. Упокојио се сад пре неколико година, и има ћерку која живи у Јаши
Томићу (бивши Модош).
Податке принео Вељко Бакић, пензионер, који живи у Темишвару. Месеца маја
2011. год.

ПЕТРОВ СТЕВА (Брацика), рођен је 14.04.1911. у Кетфељу, рејон Велики

Семиклуш, са сталним боравком у кући бр. 150. По занимању- земљорадник. Интерниран
је од Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара по налогу бр. 26958/1950. са
потерницом бр. 720/1951. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 10 година затвора
тешке робије због злочина велеиздаје, према члану 190 К.З. (бавио се шпијунажом).
Започео казну 01.08.1950. и ослобођен је 17.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је
помилован. Робијао је у Темишвару, Араду, Жилави, Герли, Марђињењу, Питешту.
Други подаци:
Последица тог хапшења била је и та да је 18.06.1951, на Други Дан Духова,
његова породица састављена од супруге и малолетног сина Аксе била депортована у
Бараган у новоосновано насеље Бумбакари. Вратили су се сви заједно у родно село
Кетфељ. Временом ране тих догађаја су се делимично залечиле, тиме што је син Акса
завршио Факултет Хемије у Клужу, постао професор гимназије, основао породицу има
два сина и унука ... (Цветко Михајлов.)

ПЕТРОВ ЖИВА, из Дињаша. Био је ухапшен 1949. године и после издржаних

мучења, од органа безбедности, осуђен је као пропагндиста Тита и провео заточеништво у
Жилави, Баја Сприје, Питешту, као пропагандиста Тита... (Извор података Cicerone
Ioniţoiu, Навед. дело)

ПЕТРОВ ЖИВА (Цвајко), рођен је 14.05.1925. у месту Гад, рејон Темишвар, са

сталним боравком у Рудни. По занимању – металобравар. Осуђен је од Војног суда из
Букурешта на 15 година затвора присилног рада због велеиздаје, према члану 190, 191,
68,267, 209 К.З. ( године 1950. није потказао једног југословенског грађанина, који је
дошао из Југославије у Н.Р.Румунију и донео неко писмо). Започео казну 23.10.1948. и
ослобођен је 19.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је и помилован. Био је у
затворима у Жилави, Ајуду, Баја Сприје, Питешту.

ПЕТРОВ ЗДРАВКО, рођен је 19.07.1924. у Малом Берегсову (Немету), рејон

Темишвар, са сталним боравком у Букурешту, ул. Аурел Влајку бр. 60, рејон 1 Мај. По
занимању – чиновник. Интерниран је по налогу Обласног војног тужилаштва из
Букурешта са потерницом бр 7481/24.03.1954 због злочина велеиздаје члан 190 К.З.
Осуђен је од Обласног војног суда из Букурешта на 3 године поправног затвора, према
члановима 120, 194, 190, К.З. Започео казну 12.08.1953. и ослобођен је10.10.1955. на
основу Декрета 421/1955. када је и помилован. Био је заточен у затворима у Жилави,
Питешту.

ПЕТРОВИЋ БОРА, учитељ из Баната, осуђен је 1949. године као титоиста.

Одробијао је у затворима у Темишвару, Жилави, Ајуду, Питешту. (Извор података:
Cicerone Ioniţoiu, Навед. дело)

ПЕТРОВИЋ БРАНИСЛАВ- БОРА, рођен је 29.09.1902. у Соколовцу, рејон Нова

472
Молдава, са сталним боравком у кући бр.165. По занимању – земљорадник. Интерниран је
од Дирекције безбедности народа из Темишвара по налогу бр. 26969/04.11.1950 и
ослобођен је 04.02.1951.од Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара. Био је
затворен у затвору из Темишвара.
И други пут је био политички затвореник . Ухапшен је од Безбедности на основу
потернице бр. 35089/07.03.1959. због завере, према члану 209 К.З. Осуђен је од Обласног
војног суда из Темишвара на 10 година поправног затвора због злочина завере. Започео
казну 01.02.1959. и ослобођен је 23.04.1962. Декретом 295/1962. Државног савета. Био је
заточен у затворима у Темишвару, Араду и другима.

ПЕТРОВИЋ КОРНЕЛ, рођен је 03.03.1901. у месту Тораћик из Југославије, са

сталним боравком у Темишвару, ул. Тудор Владимиреску бр. 22. По занимању –
машински инжењер. Интерниран је од Безбедности према потерници бр. 35251/1959. због
завере, члан 209 К.З. Осуђен је од Обласног војног суда из Темишвара на 8 година затвора
присилног рада због злочина завере. Започео казну 05.03.1959. и ослобођен је 13.04.1964.
када је и помилован на основу Декрета 176/1964. Државног савета.

ПЕТРОВИЋ ЈОВАН, рођен је 22.12.1937. у Приштини – Космет – Југославија, са

сталним боравком у Лугожу, ул. Бузијашулуј, бр. 31, југословенски држављанин. По
занимању – чиновник, а пре тога студент права. Ухапшен је од У.М. 0239 из Сучаве
28.06.1961. и осуђен је од Војног суда из Јаша на 5 година поправног затвора због
илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. (покушај преласка границе из
Румуније у Совјетски Савез). Започео је казну 28.06.1961. и ослобођен је 26.05.1963. када
је и помилован на основу Декрета 236/1963. Био је у затворима У.М. 0239 Сучава, у
Жилави, Питешту, Вакарешту.

ПЕТРОВИЋ МАРИЈА, рођена је 27.07.1912. у месту Шушка, рејон Нова Молдава,

са сталним боравком у Решици. По занимању – радница. Осуђена је од Градског суда из
Решице на 1 годину казне 08.03.1961. и ослобођена је 30.01.1962. на основу Декрета
720/1956. Била је у затворима у Карансебешу, Тулчи.

ПЕТРОВИЋ МАТА, рођен је 09.05.1925. у месту Јеча Маре, рејон Темишвар, са

истим сталним боравком. Био је заточен у затворима Кулмеа, Рахова, Сучава, Поарта Алба
и другим. (Нису прибележени и други лични подаци у његовој фиши)

ПЕТРОВИЋ МИЛАН, рођен је 03.01.1892. у месту Петрија – Македонија-

Југославија, са сталним боравком у Корабији (на обали Дунава). По занимању – чиновник.
Осуђен је од Војног суда из Букурешта први одсек на 15 година затвора присилног рада
због велеиздаје, према члану 190 К.З. (казао је некоме да су у Корабији премештени
ватрогасци). Започео казну 22.01.1950. и ослобођен је 19.12.1955. на основу Декрета
535/1955. када је и помилован. Био је заточен у затворима у Жилави, Марђињењу,
Питешту.

ПЕТРОВИЋ МИЛУТИН, рођен је 09.06.1910. у месту Фењ, рејон Дета, са

сталним боравком у Рекашу, кућа бр. 14. По занимању – лекар. Био је члан Румунске
комунистичке партије. Интерниран је од Обласне дирекциле државне безбедности из
Темишвара са налогом бр. 5781/1950. Осуђен је од Војног суда из Темшвара на 12 година
затвора тешке робије због велеиздаје, према члану 190 К.З. (прешао је границу из
Румуније у Југославију). Започео је казну 01.08.1950. и ослобођен је 16.12.1955. када је
помилован на основу Декрета 535/1955. Одробовао је у затворима у Темишвару,
Жилави,Ајуду.

473
 Судбине у подруму уместо у стану
На десетом спрату, у једнособном стану на чијим вратима стоји бројка 161 и
име МИЛУТИН ПЕТРОВИЋ, у улици Чиркумвалациуни бр. 29 станује умировљени лекар
чија ће се прича наћи на овим ступцима нашег листа.
Милутин Петровић је рођен у Фењу пре 83 године. Студирао је медицину и
постао лекар, што је мало коме са села успевало у оно време. Можда би животни пут
имао други ток за Милутина Петровића да није дошао озлоглашен период
Информбироа. Као и многи други наши виђенији и невини Срби, нашао се иза браве у
озлоглашеној тамници румунске безбедности. Било је то јула месеца 1949. године.
- Подигли су ме без икакве најаве. У ћелију су ме бацили на хладан бетон, а на
себи сам имао само панталоне и кошуљу кратких рукава. Када је дошла ноћ , дрхтао
сам од хладноће. Онда ми је Чеда звани Пошта из Српског Сенмартона додао свој
шињел или тако нешто да се огрнем и утоплим. То је био први вид људске
солидарности и хуманости које сам доживео у затвору. Уследили су други и други
који су нама затвореницима чинили живот донекле подношљивијим. Но, оно што ми
се догађа ових дана превазилази све баријере људске хипокризије, нехуманости,
себичности...
Милутин Петровић живи на поменуту адресу, на десетом спрату сам, већ
двадесетак година. Није имао сукоба са станарима, редовно је плаћао све дажбине и у
својој самоћи проводио пензионерске дане читајући књиге и новине, пратећи телевизију.
Већ дуго време нема никога свога, а и пријатеља и колега је све мање, јер су многи већ
напустили овај свет. И да ђаво не мирује, Милутин Петровић се тешко оболео од
парцијалне парализе и чини се да лека нема. А да је само то...
- Пре неког времена покварио се лифт. Мислио сам да ће га поправити, јер
верујте ми да тих десет спратова тешко могу пропешачити. Једноставно не могу се
попети ни за сат времена. Постоји опасност да сваког тренутка изгубим снагу и да
останем негде на неком спрату непокретан. Надао сам се неколико дана, а онда сам
упитао надлежне у стамбеном блоку шта се то догађа са лифтом. Рекоше ми да га не
могу поправити, јер је дотрајао и да треба купити и уградити нов. За то нема пара,
тако да ће станари морати да пешаче до својих станова. Они млађи ће то моћи, али
мени је то немогуће. Покушао сам да заменим стан, али нико не жели у овим условима.
Немам ни код кога да станујем, бар једно време. Био сам приморан да неколико ноћи
проведем у подруму зграде, јер се нисам могао попети до свог стана. А докле ћу тако,
сам Бог зна!?
- Чини се да је случај Милутина Петровића, умировљеног лекара и зубара
(много година је радио у Ујпечу) безнадежан. Старост, болест и самоћа довољни су
да учине живот овом старцу бесмисленим. Шта се све догађа овог тренутка у души
нашег сународника тешко је сазнати. Колико је само мало потребно да некоме
учинимо живот срећним или, пак, несрећним. Има ли наде за Милутина Петровића?
Ово питање постављам свима онима који буду читали овај текст. Можда ће нам
неко послати и одговор. Ми га очекујемо.

Србољуб Мишковић, ,,Наша Реч“, бр. 182/16. јул 1993. год.

ПЕТРОВИЋ ПЕТAР, рођен је 05.02.1929. у Лазареву из Југославије, са сталним

боравком у Аустрији, југословенски држављанин. По занимаљу – ковач. Осуђен је од
Војног суда из Темишвара на 3 године поправног затвора због илегалног преласка
државне границе, према члану 267 К.З. Започео је казну 20.06.1949. до 18.06.1952. када је
премештен у К.Т.Б. за још 24 месеца од 28.07.1952. и ослобођен је дефинитивно

474
23.07.1954. од органа Министарства унутрашњих послова према допису 0054117/1954.
Централне комисије. Био је у затворима у Темишвару, Марђињењу, Карансебешу, Герли.

ПЕТРОВИЋ ПЕТAР, рођен је 31.10.1912. у месту Коштеј – Југославија, са

сталним боравком у месту Стража, округ Бела Црква, југословенски држављанин. По
занимању – учитељ. Осуђен је од Војног суда из Букурешта први одсек на 10 година
поправног затвора због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З.
(прешао је границу из Југославије у Румунију пошто је тамо био осуђен). Започео је казну
18.10.1949. и ослобођен је 11.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је помилован. Био
је у затворима у Жилави, Ајуду, Поарта Алба, Валеа Неагра, Пенинсули, Марђињењу,
Питешту.

ПЕТРОВИЋ (РАДОСЛАВ) РАДА, рођен је 13.05.1901. у Златици, рејон Нова

Молдава, са истим сталним боравком. По занимању – земљорадник. Био је ухапшен по
налогу Војног тужилаштва из Букурешта са потерницом бр. 130/18.09.1952. због
фаворизовања преступника, према члану 118, 267 К.З. (примио је свог сина пасторка, који
је прешао границу из Југославије у Народну Републику Румунију). Осуђен је од Обласног
војног суда из Букурешта на 10 година поправног затвора. Започео је казну 25.11.1951. и
ослобођен је 06.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је и помилован. Био је у
затворима у Питешту, Марђињењу, Карансебешу.
Када је примио у кућу свога сина пасторка Томашевић Озрена, који је пребегао
преко границе из Југославије, било је ноћу 25.11.1951. Румунски граничари видели су
трагове неке особе која је пребегла и затекли бегунца. Одвели их обојицу на испитивање.
И тако им заједно судили и осудили .(Цветко Михајлов)

ТОМАШЕВИЋ ОЗРЕН, (горенаведени је био очух) рођен је 03.09.1923. у

Златици (он је син учитеља Томашевић Мирослава, који је учитељовао између два рата
по Банату и то у Великом Сенпетру, Рудни и другим местима, а мати му је била Даница).
Када се отац упокојио, мати Даница преудала се за Петровић Радослава (горе
поменутог) и родила са њиме сина Петровића Светислава. Томашевић Озрен је имао
стални боравак у Белој Цркви – Југославија. За време другог светског рата учествовао је
у Народно- ослободилачкој војсци у Југославији у оквиру партизанског покрета. После
рата радио је као механичар на војном аеродрому у Зрењанину. За своје заслуге у рату и у
раду, као награду примио је кућу и обрадиву земљу у Белој Цркви. Пошто је оболео, као
плућни болесник, хтео је да се врати у своје родно место, код своје мајке и свог очуха. У
ту кобну ноћ када је прешао крадом границу био је ухапшен. Заједно са својим очухом био
је заточен 25.11.1951. и осуђен на 10 година затвора због илегалног преласка државне
границе, према члану 267 К.З. Био је у затвору Жилава где се упокојио 22.03.1953.

Податке изнео син му, Петровић Светислав, пензионер, који живи у Решици .
Јануар 2011. године.

ПИСАРОВ БОГОЉУБ, рођен је у Шенђурцу 1907. године у земљорадничкој

породици. Основну школу завршио је у родном месту. Пијаристичку гимназију у
Темишвару, богословске науке у Карловачкој богословији и на Богословском факултету у
Черновцима. Није се посветио свештеничком позиву, него уписао је Одсек славистике
Филолошког факултета Универзитета у Букурешту, где је, с непотпуном стручном
спремом, 1935. постао асистент приправник, а затим достигао да буде доцент. Обдарен за
језике, осим матерњег српског говорио је румунски, руски, француски, енгески и немачки.
Поставши сарадник Југословенског посланства у Букурешту, доспео у круг Јована

475
Дучића познатог српског песника, који је био амбасадор Југославије у Букурешту 1937 –
1940.
Године 1941. допао је затвора, из политичких разлога. По изласку из затвора
наставио је политичку активност и кандидовао се на изборима за румунски парламент; на
изборима није успео, али је због самог покушаја пао у немилост, особито код нових
политичких власти. После рата живео је од текућег превођења за разна инострана
представништва. Умро је у Букурешту 1971. године.
(Ст. Бугарски,Завичајна књижевност Срба ..., стр.305-306).

ПЕТРОВИЋ СТЕВАН, рођен је 27.12.1903. у Надлаку, жупанија Арад, са сталним

боравком у Клужу. По занимању – књиговођа. Интерниран је од Обласне дирекције
државне безбеднсти из Клужа према записнику бр. 14/1952. на 60 месеци због тога што је
1945. био изабран за генералног секретара Националне либералне партије (PNL). Започео
је казну 16.08.1952. и ослобођен је 01.05.1954. према допису Министарства унутрашњих
послова бр. 49145/1954. Био је заточен у радном логору Борзешт, Колонији Онешт.

ПАВКОВ СТЕВАН, рођен је 03.12.1914. у Денти, рејон Дета, са сталним

боравком у Оршави, ул. 23 Август бр. 55. По занимању – учитељ. Интерниран је од
Обласне дирекције Државне безбедности из Темишвара по налогу 5781/26.06.1952.
Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 3 године поправног затвора због саучесништва
у илегаланом преласку државне границе, према члану 267 К.З. ( помогао је једној особи да
пређе границу). Започео казну 23.10.1951. и ослобођен је 22.10.1954. по истеку казне. Био
је у затворима у Темишвару, Жилави, Ајуду.

ПИПЕРСКИ СТОЈА, рођен је 14.12.1929. у Темишвару, са сталним боравком у

ул.Мичурин, бр. 38. По занимању пекар, а када је ухапшен био је на одслужењу војног
рока. Ухапшен је по налогу Војног тужилаштва из Констанце са потерницом бр.
289/21.11.1952. због покушаја илегалног преласка државне границе, према члану 520
Кодекса војног правосуђа (напустио је војну јединицу без дозволе свог команданта и хтео
је прећи границу). Био је осуђен од Војног суда из Констанце на 5 година поправног
затвора, према члану 440 К.З. Започео је казну 11.11.1952. и ослобођен је 08.10.1955. на
основу Декрета 421/1955. Био је у затворима у Констанци, Галешу, Поарта Алба, Валеа
Неагра, Колонија Нистру.

ПЛУЖАР ДРАГИЦА, рођена је 28.05.1928. у Чанаду, рејон Велики Семиклуш, са

сталним боравком у Темишвару, Бул. 23 Август бр. 11. По занимању – продавачица.
Ухапшена због неподказивања злочина шпијунаже. Осуђена је од Обласног војног суда
из Темишвара на 3 године тешке робије, према члану 6/III Декрета 199/1950. и чланова
292, 304 и 463 ЗВЖ (Законика војне јурисдикције). После суђења и поднесене жалбе
вишем суду у Букурешту преименована је пресуда на 11 месеци поправног затвора.
Започела је казну 22.09.1951. године.

(Извор података: Изводи из судске пресуде бр. 301/04.07.1953. Обласног војног

суда из Темишвара, прослеђено од CNSAS)

ПОЖГАЈ БРАНКА, рођена је 28.11.1937. у Београду – Југославија, југословенски

држављанин, са сталним боравком у Лугожу. По занимању – чиновница. Ухапшена је од
У.М. 0239 из Сучаве 28.06.1961. Осуђена је од Војног суда из Јаша на 3 године поправног
затвора, према члану 267 К.З. (покушај илегалног преласка границе из Румуније у
Совјетски Савез). Започела је казану 28.06.1961. и ослобођена је 14.01.1964. када је и

476
помилована на основу Декрета 767/1963, са сталним боравком у Југославији. Била је у
затворима у У.М. 0239 Сучава, у Жилави, Вакарешту, Питешту.

ПОЛЕКСИЋ СИМЕОН, рођен је 13.11.1904. у месту Кеча, рејон Жомбољ, са

сталним боравком у кући бр. 400. По занимању – фризер. Ухапшен је од У.М. 0232 из
Темишвара 16.09.1959. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 12 година затвора због
завере, према члану 209 К.З. Ослобођен је 25.06.1964. када је и помилован на основу
Декрета 310/1964. Био је у затворима у Темишвару, Араду, Ајуду, Салчији.

ПОЉАК ЈОВАН, рођен је 11.08.1907. у месту Трива – Југославија, са сталним

боравком у Београду, југословенски дражаљанин. По занимању – капетан шлепа.
Ухапшен је по налогу Војног тужилаштва из Букурешта са потерницом 458/25.10.1952.
због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. (био је праћен од
југословенских власти и пребегао је у Румунију). Осуђен је од Обласног војног суда из
Букурешта на 6 година поправног затвора, према члану 304/463 Кодекса војног
законодавства. Започео казну 23.08.1951. и ослобођен је 11.10.1955. на основу Декрета
421/1955. када је помилован. Робовао је у затворима у Питешту, Марђињењу.

ПОЛЕКСИЋ ПЕТРЕ, рођен је 15.09.1930. у Отелеку, рејон Темишвар, са истим

сталним боравком. По занимању – земљорадник, а када је ухапшен био је на одслужењу
војног рока. Био је члан У.Т.М-а. Ухапшен је по налогу Војног тужилаштва из Крајове са
потерницом 404/19.08.1953. због хушкања, према члану 209 К.З. ( свађао се више пута са
својим командантом и није хтео да се шиша). Осуђен је од Војног суда друге војне
области на 3 године поправног затвора због јавне агитације, према члану 327 К.З. Започео
казну 11.04.1953. и ослобођен је 08.10.1955. на основу Декрета 421/1955. Био је у
затворима у Крајови, Жилави, Поарта Алба, Вакарешту.

ПОНТА САВА, рођен је 27.04.1897. у Печки, жупанија Арад, са истим сталним

боравком у кући бр. 1422. По занимању – земљорадник. Интерниран је од Обласне
дирекције државне безбедности из Арада према записнику 176/1952. због непријатљских
ставова против режима на 12 месеци, од 25.02.1952. и ослобођен је од комисије
Министарства државне безбедности 25.02.1953. по истеку казне.

ПОПАДИЋ КОСТА, рођен је 30.05.1893. у Фењу, рејон Дета, са сталним боравком

у кући бр. 368. По занимању – чувар водостаја на реци, а пре тога земљорадник. Ухапшен
је по одредби Обласног војног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 60/1954. због
саучесништва у илегаланом преласку државне границе, према члану 267 К.З. (заједно са
шпијунима фаворизовао је прелаз државне границе). Интерниран је у затвору из
Темишвара 20.03.1954. и ослобођен је 22.05.1954. према допису бр. 215/1954. Обласног
војног суда из Темишвара.

ПОПАДИЋ МИЛОШ, рођен је 01.03.1934. у месту Кручењ, рејон Чаково, са

сталним боравком у кући бр. 217. По занимању – земљорадник. Ухапшен је од У.М. 0232
из Темишвара 09.09.1959. са потерницом бр. 35993/1959. због јавног хушкања, према
члану 209 К.З. Осуђен је од Војног суда из Темшвара на 5 година затвора. Започео казну
19.08.1959. и ослобођен је 24.04.1962. на основу Декрета 295/1962. Државног савета, када
је и помилован. Био је у затворима у Темишвару, Араду, Галцу, Ђурђењу.

ПОПОВ АКИМ, рођен је 10.07.1914. у месту Маргита – Југославија, са сталним

боравком у ул. Стаљинград бр. 246, округ Вршац, југословенски држављанин. По
занимању – земљорадник. Ухапшен је по налогу Војног тужилаштва из Букурешта са

477
потерницом бр. 9859/1950. због илегалног преласка државне границе, према члану 267
К.З. Осуђен је од Војног суда из Букурешта на 5 година поправног затвора. Започео казну
28.05.1950. (у његовој фиши није означен датум ослобођења). Био је у затворима у
Жилави, Поарта Алба, Марђињењу, Питешту.

ПОПОВ МИЛАН, рођен је 10.03.1923. у Великом Сенпетару, рејон Велики

Семиклуш, са истим сталним боравком. По занимању – земљорадник. Интерниран је од
Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара по налогу 26958/1950. Осуђен је
од Војног суда из Темишвара на 1 годину попрвног затвора због непотказивања. Започео
казну 01.08.1950. и ослобођен је 31.07.1951. по истеку казне. Био је затворен у
Темишвару.

ПОПОВ НОВАК, из Темишвара. Ухапшен је 1948. године. Осуђен је 1949. године

од Војног суда из Темишвара са групом титоиста због пропаганде у корист Југославије и
против Баната.

ПОПОВ ПАВЕЛ, рођен је 17.11.1908. у месту Толвадија, рејон Темишвар. По

занимању – земљорадник. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 3 године поправног
затвора због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. Започео казну
26.07.1948. и ослобођен је 11.05.1951. на основу Декрета 72/1950. Био је у затворима
Поарта Алба и другима.

ПОПОВ САВА, из Дињаша, досије 650/1950... (Извор података: Списак српских

политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

ПОПОВ ВИКТОР, био је најављен у затворима у Ајуду и Баја Сприје... (Извор

података: Cicerone Ioniţoiu, Навед. дело)

ПОПОВИЋ АДРИЈАН, рођен је 01.04.1903. у Великом Берексову, рејон

Темишвар, са сталним боравком у Темишвару, ул. Хореа бр. 16. По занимању –
каменорезац. Интерниран је од Генералне дирекције државне безбедности из Темишвара
02.08.1952. са налогом 26200/1949. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 4 године
поправног затвора због завере против друштвеног уређења (помагао је легионаре новцем).
Започео је казну 25.06.1948. и ослобођен је 31.12.1952. од комисије Министарства
државне безбедности са дописом бр. Ј05916/1953. Био је затворен у Колонија Валеа
Неагра, Капул Мидија.

ПОПОВИЋ АНДРИЈА, штампар из Тиране – Албанија, био је затворен у више

затвора, у Ајуду боравио је у периоду 1953 – 1954. године...

(Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Навед. дело)

ПОПОВИЋ БОРИВОЈ, рођен је 16.04.1927. у Сараволи, рејон Велики Семиклуш,

са сталним боравком у Темишвару, ул. Е. Унгурјеану бр. 10. По занимању – инжењер
агрономије. Био је члан Румунске радничке партије. Интерниран је од Обласне дирекције
државне безбедности из Темишвара по налогу 5781/11.01.1952. (давао је информације
Зорану Вулетићу, који се бавио шпијунажом), са потерницом бр. 4523/08.07.1952. издатом
од Војног тужилаштва из Темишвара због злочина против друштвеног уређења. Осуђен је
од Војног суда из Темишвара на 20 година затвора присилног рада због злочина
велеиздаје, према члану 190 К.З. Започео је казну 26.10.1951. и ослобођен је15.12.1955. на
основу Декрета 535/1955. Био је у затворима у Темишвару, Жилави, Тргу Окна, Питешту.

478
 ПОПОВИЋ ГЕОРГИЈЕ, рођен је 03.06.1906. у Шенђурац, жупанија Тимиш –
Торонтал, са сталним боравком у Темишвару Фрателија – Елизабетин бр. 1. По занимању
– крзнар. Ухапшен је по налогу Обласног војног тужилаштва из Темишвара са
потерницом бр. 1779/1949. 25.06.1949. због завере против друштвеног уређења, према
члану 209/16/1949. Осуђен је 25.07.1949. од Војног суда из Темишвара на затвор
доживотног присилног рада због злочина завере против друштвеног уређења. Предвиђено
је да на дан 03.августа 1949. буде премештен у затвор Ајуд ради извршења казне и предат
је органима Обласне дирекције народне безбедности Темишвара са дописом бр.
10658/1949. А у ствари био је стрељан у Зеленој шуми крај Темишвара, заједно са
групом партизана cа Банатских планина, из групе Спируa Бланаруа, осуђених на смртну
казну, 2. августа 1949. године. Његова смрт била је регистрована 8 година касније у тајном
регистру Матичне канцеларије града Темишвара, са смртним сертификатом бр. 103/ 14.
08. 1957. и фиктивном дијагнозом „хроночни миокардитис“ као узроком смрти. (Cicerone
Ioaniţoiu, Victimele terorii comuniste... Dicţionar P – Q, 2006, pag. 401)

ПОПОВИЋ ДИМИТРИЈЕ, рођен је 19.01.1935. у месту Горњи Свочер, округ

Ниш из Југославије, са сталним боравком у Новом Београду, павиљон 19, бр.7,
југословенски држављанин. По занимању – металобравар. Ухапшен је од У.М. 0232 из
Темишвара 16.04.1961. и осуђен је од Војног суда из Темишвара на 6 година поправног
затвора због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. Започео је казну
16.04.1961. и ослобођен је 26.05.1963. када је и помилован на основу Декрета 236/1963.
Био је заточен у затворима у Темишвару, Питешту.

ПОПОВИЋ ДРАГОЉУБ, рођен је 18.08.1925. у Југославији, југословенски

држављанин. По занимању – земљорадник. Ухапшен је по налогу Обласног војног
тужилаштва из Темишвара 27.06.1953. са потерницом бр. 577/1953. због покушаја злочина
шпијунаже (био је послат из Југославије да би се бавио шпијунажом). Умро је у притвору
19.08.1953. Био је затворен у Темишвару.

ПОПОВИЋ ГЕОРГИЈЕ, рођен је 17.08.1889. у месту Њерав, рејон Велики

Семиклуш, са сталним боравком у Араду, ул. Пијаца Србеаска бр. 7-8. По занимању –
пензионер, а пре тога универзитетски професор Теолошког факултета. Био је члан
Националне либералне партије – Гога и Татареску. Интерниран је од Министарства
државне безбедности подужница из Арада према записнику бр. 18/1952. на 48 месеци.
Започео је казну 15.08.1952. и ослобођен је 07.01.1954. од комисије Министарства
унутрашњих послова по налогу бр. Ј у 964/1954. Био је затворен у Араду, Колонији Галеш.

ПОПОВИЋ ИВАН, рођен је 04.12.1940. у Рудни, рејон Чаково, са сталним

боравком у Југославији, југословенски држављанин. По занимању – незапослен.
Ухапшен је од У.М. 0232 из Темишвара са потерницом бр. 41312/20.11.1958. због
илегалног преласка државне границе, према члану 267/1 К.З. Осуђен је од Војног суда из
Темишвара на 9 година поправног затвора. Започео је казну 19.11.1958. и ослобођен је
14.01.1964. када је помилован на основу Декрета 767/1963. Стални боравак - Југославија.
Био је у затворима у Темишвару, Питешту.

ПОПОВИЋ КОНСТАНТИН, рођен је 1915. године у Банату. Осуђен је и затворен

1949. у затворима у Темишвару, Герли, Пенинсули...Умро је у Темишвару 1995. године.
(Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Навед. дело)

ПОПОВИЋ ЈОАН (ЈОВАН), из Темишвара, досије 44/1950... (Извор података:

Списак српских политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

479
 ПОПОВИЋ ЉУБОМИР, (брат горенаведеног Поповић Ивана) рођен је 10.04.1938.
у Рудни, рејон Чаково, са сталним боравком у Југославији, југословенски држављанин.
По занимању – ковач. Ухапшен је од У.М. 0232 из Темишвара са потерницом
41312/20.11.1958. због илегалног преласка државне границе, према члану 267 /1 К.З.
Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 9 година поправног затвора. Започео казну
19.11.1958. и ослобођен је 14.01.1964. када је помилован на основу Декрета 767/1963.
Стални боравак у Југославији. Био је заточен у Темишвару, Питешту, Вакарешту.

ПОПОВИЋ МАЦА, рођена је 14.01.1925. у Чанаду, рејон Велики Сениклуш, са

сталним боравком у кући бр. 125. По занимању активиста Партије, а пре тога
пољопривредни радник. Била је члан Румунске радничке партије и У.Ф.Д.Р-а. Ухапшена је
по налогу Обласног војног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 59/25.07.1952.
због шпијунаже. Интернирана је од Обласне дирекције државне безбедности по налогу
бр. 5781/1952. Осуђена је од Обласног војног суда из Темишвара на 3 године затвора
тешке робије због злочина шпијунаже. Започела је казну 02.09.1951. и ослобођена је
25.11.1953. према допису Војног суда и Министарства унутрашњих послова. Била је
заточена у затворима у Темишвару, Жилави.

ПОПОВИЋ МАТА, рођен је 17.12.1922. из Баната био је осуђен... (Извор

података: Cicerone Ioniţoiu, Cartea de aur...)

ПОПОВИЋ СЕВЕР АКСЕНТИЈЕ, рођен је 04.10.1913. у месту Варашењ, рејон

Бихор, са сталним боравком у Темишвару, ул. Бул. Лењин, бр. 36. По занимању –
професор. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 3 године поправног затвора због
илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. (године 1948. прешао је
илегално границу из Румуније у Југославију). Започео казну 01.04.1949. до 30.05.1952.
Према налогу бр. 34823/1952. D.L.C.M. и допису бр. 64761/1952. Генералне дирекције
државне безбедности, прелази из категорије осуђених у категорију интернираних за још
24 месеци, од 10.07.1952. до 10.07.1954. Поново је ухапшен по налогу Генералног
тужилаштва Народне Републике Румуније са потерницом бр. 240/22.11.1954. због ратног
злочина, према члану 207/1948. (био је у служби фашиста и допринео својим делима
остваривању њихових политичких циљева). Осуђен је на 5 година затвора тешке робије
због злочина против човечности. Започео је казну 12.11.1954. и ослобођен је 18.10.1955. на
основу Декрета 421/1955. када је и помилован. Био је у затворима у Темишвару, Герли,
Поарта Алба, Галешу, Жилави.

ПОПОВИЋ МИЛИВОЈ, рођен је 08.12.1919. у Наћфали, општина Секусић, са

сталним боравком у Наћфали кућа бр.23, жупанија Арад. По занимању- земљорљдник.
Био је члан Румунске радничке партије. Интерниран је од Министарства државне
безбедности подружница из Арада по налогу бр. 1052/1952. због везе са титовским
шпијунима, на 12 месеци, од 27.02.1952. и ослобођен је 24.07.1953. према нaредби
D.L.C.M. Био је заточен у радном логору Биказ.
Биографија: Поповић Миливој, рођен је 08.12.1919, имао је стални боравак у
Наћфали бр. 23. Заточен је у затвору у Араду у периоду 1951 – 1953. У раздобљу месеца
јула и августа 1951 године био је пуштен кући. Од 1953 до 1955 године провео
заточеништво у радном логору у Биказу.
Пре ослобођења разболео се од туберкулозе имао је каверну и после ослобођења
остао је у болницу затвора скоро годину дана.
Кривили га због веза са Југославијом, пошто је тамо имао два брата. Један брат
Душан био је свештеник, а други брат Новак био је инжењер агрономије. Није сарађивао

480
ни са каквим особама из Југославије. Умро је 13.09.1986 и сахрањен у Наћфали.
Податке прикупила Чекић Зора из Наћфале од његове супруге, која живи у
Наћфали, у јесен 2010. године.

ПОПОВИЋ НИКОЛА, рођен је 12.12.1925. у месту Наргари, округ Бихаћ – Босна

– Југославија, са сталним боравком у Кикинди, југословенски држављанин. По занимању
– чиновник. Ухапшен је по налогу Војног тужилаштва из Букурешта са потерницом бр.
2166/03.02.1953. због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. (бавио се
политиком против Тита, због чега је био праћен и прешао је границу из Југославије у
Румунију). Осуђен је од Обласног војног суда из Букурешта на 7 година поправног
затвора. Започео казну 30.04.1952. и ослобођен је 11.10.1955. када је и помилован на
основу Декрета 421/1955.Био је у затворима у Питешту, Марђињењу.

ПОПОВИЋ НИКОЛА, рођен је 17.12.1922. у Иванди, рејон Дета, где је стално

боравио. По занимању – радник. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 4 године
поправног затвора због завере против друштвеног уређења, према члану 209.К.З. (није
потказо једног пријатеља који је био припадник неке субверзивне организације). Започео
је казну 18.03.1949. и ослобођен је 18.09.1953. по истеку рока. Био је у затворима у
Поарта Алба, Колонија Валеа Неагра, Галеш.

ПОПОВИЋ НИКОЛА, пекар из Темишвара. Ухапшен је 1949. године, мучен од

Безбедности из Темишвара и осуђен је од Војног суда из Темишвара на 5 година затвора
због непотказивања. Био је у затворима у Темишвару, Жилави, Поарта Алба, Галешу,
Пенинсула... (Извор података Cicerone Ioniţoiu, Victimele terorii...Dicţionar P – Q... ).

ПОПОВИЋ ПЕТАР, из Југославије. Осуђен је од Војног суда из Букурешта

судском пресудом 901/1951. на 12 година поправног затвора због покушаја чињења
злочина велеиздаје и прекршаја илегалног преласка државне границе, према члану 191 и
267 К.З. (Године 1950 био је врбован од УДБ-е и прешао је у Народну Републику
Румунију да би прикупио војне информације). Ослобођен је јуна месеца 1956. на основу
Декрета 318/1956. (Извор података: Образложење Генералног тужилаштва бр.
268/15.06.1956. за доношења Декрета 318/16.06.1956., документа послата од Института за
истраживање злочина комунизма..., марта 2011. године)

ПОПОВИЋ ВАСА, из Чакова, досије 264/1950... (Извор података: Списак

cрпских политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

ПОПОВИЋ ЖИВА, из Белобрешке, био је осуђен 1949. године као титоиста...

(Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Cartea de aur...)

ПОШТИН МИЛАН, рођен је 07.06.1930. у месту Велебија из Југославије, где је

имао стални боравак, југословенски држављанин. По занимању – тракториста. Ухапшен
је по налогу Војног тужилаштва из Букурешта са потерницом бр. 12963/1951. због
илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. Осуђен је од Војног суда из
Букурешта други одсек на 5 година поправног затвора, (прешао је границу из Југославије
у Румунију да би преузео неке информације). Започео заточеништво 26.03.1951. и
ослобођен је 12.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је и помилован. Био је у
затворима у Жилави, Питешту и другим.

ПРЕДА ВОЈИСЛАВ, рођен је 20.10.1920. у Златици, рејон Нова Молдава, где је

имао стални боравак. По занимању – земљорадник. Интерниран је од Обласне дирекције

481
државне безбедности из Темишвара по налогу 5781/26.07.1952. Осуђен је од Обласног
војног суда из Темишвара на 6 година поправног затвора због илегалног преласка
државне границе. Започео казну 22.06.1952. и ослобођен је 08.10.1955. на основу Декрета
421/1955. Поново је осуђен од Војног суда из Темишвара на 2 године поправног затвора
због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. од 02.12.1956. и
ослобођен је 01.12.1958. по истеку казне. Био је заточен у затворима у Темишвару,
Жилави, Герли, Поарта Алба, Дежу.

ПРЕДОЈЕВИЋ ЈОВА, рођен је 10.09.1930. у Југослaвији, југословенски

држављанин. По занимању – земљорадник. Ухапшен је по налогу Обласног војног
тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 149/29.10.1955. због илегалног преласка
државне границе, према члану 267 К.З. (прешао је границу из Југославије у Румунију).
Осуђен је од Обласног војног суда из Темишвара на 3 године поправног затвора. Започео
казну 29.10.1955. у подружници Министарства унутрашњих послова из Темишвара, ради
изгнанства у Југославију, према налогу Генералне дирекције затвора и радних колонија,
бр. 193490/1956. R.z. Био је у затворима у Темишвару, Питешту.

ПРИМОЖИЋ ТЕРМЕЈ, рођен је 12.08.1908. у Југославији, са сталним боравком у

Жомбољу, југословенски држављанин. По занимању – чиновник. Према политичком
опредељењу у прошлости био је члан четничке организације Драже Михајловића.
Интерниран је од стране Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара по налогу
бр. 5781/25.10.1952. и ослобођен је 07.04.1953. од Министарства државне безбедности
подружница из Темишвара дописом бр. 1000/1953. Био је у затвору у Темишвару.

ПРОКИЋ ЖИВКО, рођен је 08.01.1900. у месту Перјамош, рејон Велики

Семиклуш, са сталним боравком у Великом Семпетру, кућа бр. 384. По занимању –
земљорадник. Био је члан Румунске радничке партије. Интерниран је од Службе народне
безбедности из Арада према Декрету 12/1951. од 06.03.1951. и ослобођен је 04.05.1951. и
предат истој са дописом Ј.11989/1951.

ПУЛЕТИЋ СВЕТОЛИК, рођен је 19.11.1927. у Београду – Југославија, са сталним

боравком у Букурешту, ул. Ронија бр. 25, југословенски држављанин. По занимању –
студент. Ухапшен је по налогу Обласног војног тужилаштва из Букурешта са потерницом
бр. 171/18.09.1952. због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З.
(побегао је из Југославије због терора титовског режима). Осуђен је од Обласног војног
суда из Букурешта на 10 година поправног затвора. Започео казну 28.12.1951. и ослобођен
је 23.09.1955. са дописом 32112/1955. Војног суда из Букурешта. Био је заточен у
затворима у Жилави, Марђињењу, Питешту.

ПУСТИН МИЛАН, рођен је 07.06.1930. у Југославији, са сталним боравком у

Меџидији, област Констанца, југословенски држављанин. По занимању – управитељ
клуба, пре тога био је тракториста. Интерниран је од Генералне дирекције државне
безбедности по налогу бр. 408437/15.05.1951. у болницу Вакарешт за опоравак и
привремено ослобођен 27.07.1951. Не постоје друге подаци у његовој фиши...

ПУТИЋ ЈАНКО, рођен је 16.03.1921. у Араду, са сталним боравком у Граду

Стаљин (Брашов), ул. Сузана Парвулеску бр.6. По занимању – капетан. Ухапшен је по
налогу Обласног војног тужилаштва из Букурешта са потерницом бр. 953/14.07.1954. због
покушаја злочина велеиздаје, према члану 96 у комбинацији са 190 К. З. Осуђен је од
Обласног војног суда из Букрешта на 5 година поправног затвора због узимања мита,
према члану 251 К.З. Започео казну 03.05.1954. и ослобођен је 06.01.1958. на основу

482
Закона 8/1954. Био је заточен у затворима у Жилави, Поарта Алба, Фагарашу, Периправи,
Галцу, Дајењу, Пенинсули.

ПУТИЋ ЈОАН, рођен је 12.07.1931. у Букурешту, са сталним боравком у

Букурешту, ул. Штефан Вода Раковица бр. 36. По занимању – чиновник у банци Народне
Републике Румуније. Интерниран је од Министарства државне безбедности за област
Барлад, са решењем бр. 505/1952. због неправилног примењивања Одлуке бр.792 у вези са
секвестрацијом, на 6 месеци, од 05.09.1952. и ослобођен је 17.06.1953. од комисије. Био је
заточен у јединици К.Т.Б.

РАЦИЋ СМИЉА, из Српског Семартона, била је осуђена у Темишвару ...

(Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Cartea de aur...))
Смиља Рацић
Рођена у Модошу (Јаша Томић) 1905, похађала учитељске течајеве у Темишвару
1921-1924, дипломирала на учитељској школи у Клужу 1932. Радила у Дињашу, Парцу, а у
Семартону 1925-1943. Тада је у селу прикривено боравио неки мајор Јова, четник. По
њеном причању, једнога дана дошао је Јова с неким у учитељски стан; она је управо
полазила у цркву, и Јова је замолио да му да парче хартије. Кад је Јова некако ухваћен,
почела је истрага и њу су осудили као због сарадње с непријатељем. Ослобођена 1944.
после доласка Црвене армије у Темишвар, радила је у Семартону 1946/1947. школске
године, затим је прешла у Темишвар и радила у трговини. Није била удавана и није имала
деце. Умрла је у Темишвару. (Стеван Бугарски)

РАЦИН ДОБРА, је био југословенски држављанин. За време Резолуције

Информбироа, године 1948. он је пребегао из Југославије у Румунију и предао се у
полицијској станици из Иванде. Одавде је одведен даље на саслушање и осуђен на затвор,
као политички затвореник... (Податке пренео Јакшин Иса родом из Иванде, пензионер,
маја 2011. године).

РАДАНОВ ЖИВА, рођен 18.03.1930. у Дињашу, рејон Темишвар, са сталним

боравком у Темишвару- Фрајдорф. По занимању – ученик. Био је члан Румунске радничке
партије. Осуђен од Војног суда из Букурешта на 10 година поправног затвора због
велеиздаје, према члану 191 К.З. и Декрету - закону 856/1938. (године 1946. био је у вези
са учитељем Силином Миладином, којим је прикупљао информације да би их послао у
Југославију). Започео је казну 21.11.1949. и ослобођен је 18.12.1955. према Декрету
535/1955. када је и помилован. Робовао је у затворима у Жилави, Герли, Баја Сприје,
Питешту.

РАДИЋ ГЛИГОР, из Кручења, жупанија Тимиш, досије 578/1950...(Извор

података: Списак српских политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

РАДИЋ ЈОСИФ, рођен је 10.03.1905. у месту Дежан, рејон Чаково, са сталним

боравком у кући бр. 109. По занимању – земљорадник. Ухапшен је од У.М. 0232 из
Темишвара са потерницом бр. 30074/06.09.1959. због завере, према члану 209 К.З. Осуђен
је од Војног Суда из Темишвара на 8 година поправног затвора. Започео казну 06.09.1959.
и ослобођен је 23.02.1960. на основу Декрета 79/1960. када је и помилован. Био је затваран
у затворима у Темишвру, Араду, Герли.

РАДИЋ МИЛЕ, рођен је 17.01.1920. у Трстенци, округ Дервента – Југославија,

са сталним боравком у Јаши Томићу, ул. Драгашина бр. 35, југословенски држављанин.
По занимању – чиновник. Био је ухапшен по налогу Обласног војног тужилаштва из

483
Букурешта са потерницом бр. 1541/07.01.1953. због илегалног преласка државне границе,
према члану 267 К.З. (није се слагао са политичким режимом Тита). Осуђен је од
Обласног војног суда из Букурешта на 5 година поправног затвора. Започео заточеништво
03.06.1952. и ослобођен је 11.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је и помилован.
Био је у затворима у Марђињењу, Питешту.

РАДИН БРАНКО, рођен је 15.03.1905. у Српском Семартону, са сталним

боравком у Дињашу, рејон Темишвар. По занимању – земљорадник. Осуђен је од Војног
суда из Букурешта на 10 година поправног затвора због илегалног преласка државне
границе, према члану 267 К.З. (прешао је границу у Југославију). Започео казну
05.04.1950. и ослобођен је 10.10.1955. када је и помилован на основу Декрета 421/1955.
Био је у затворима у Ајуду, Баја Сприје, Колонија Валеа Неагра, Герли.

РАДИН ГЕОРГИЈЕ, рођен је 14.09.1900. у Чернаћазу, рејон Темишвар, где му је

било боравиште. По занимању – земљорадник. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на
2 године поправног затвора због непотказивања, према члану 228 К.З. (није потказо
национално-хришћанску организацију године 1949.). Започео казну 18.03.1949.и
ослобођен је 11.05.1951. по истеку рока. Био је у затворима у Герли, Ајуду.

РАДИВОЈЕВИЋ ГЕОРГИЈЕ, рођен је 07.08.1889. у месту Рударија, рејон Бозовић,

са сталним боравком у Коштеју, рејон Лугож. По занимању пензионер, а пре тога
полицијски агент. Када је ухапшен био је члан П.Н.Ц-а. Осуђен је на 10 година затвора
тешке робије због злочина издаје, према Декрету 856/1938. од 23.04.1947. (Није му
одобрена примена Декрета 72/1950. и зато следи да се ослободи по истеку казне, под
условом да буде предат милицијским органима, према одлуци 6777/1957. када му је
одређен присилни боравак у месту Мазарењ, рејон Брајила). Умро је 26.04.1957. Био је
заточен у затворима у Централном затвору Фагараш, Жилави.

РАДЛОВАЧКИ ВЕЛИМИР, рођен је 15.08.1908. у месту Сербашец из

Југославије, југословенски држављанин. По занимању – обућар. Ухапшен је по наредби
Војног Тужилаштва из Букурешта са потерницом бр. 6365/14.04.1954. због илегалног
преласка државне границе, према члану 267 К.З. (био је послат од УДБ-е да би растурао
манифесте). Осуђен је од Обласног војног суда из Букурешта на 5 година поправног
затвора. Започео је казну 12.05.1953. и ослобођен је 26.10.1955. на основу Декрета
421/1955. када је и помилован. Био је у затворима у Темишвару, И.Л. Караџале, Питешту.

РАДОСЛАВОВИЋ МОМЧИЛО, из Соколовца, жупанија Караш Северин, досије

1108/1950... (Извор података: Списак српских политичких затвореника из архиве У.М.
02405 из Питешта).

РАДОСАВЉЕВИЋ НИКОЛА, рођен је 08.12.1919. у месту Шушка, рејон Нова

Молдава, са сталним боравком у Белобрешки. По занимању – незапослен. Био је члан
Румунске радничке партије. Ухапшен је по налогу Војног тужилаштва из Букурешта са
потерницом бр. 9307/1950. због велеиздаје, према члану 191 К.З. Осуђен је од Војног суда
из Букурешта на 15 година затвора присилног рада (давао је информације о политичкој
ситуацији у земљи титовским агентима). Започео заточеништво 21.08.1949. и ослобођен је
25.06.1955. када је био помилован од Президјума Велике народне скупштине. Био је у
затворима у Темишвару, Жилави, Ајуду, Окнеле Мари.
Додатни подаци о њему ( Радосављевић, у званичним документима писан је
Радославијевић, мада је реч о истој особи п.а.):

484
 Животни пут и урођена телесна мана задржали су га у Белобрешки од рођења до
смрти 22. октобра 1978. године. Имао је само основно школско образовање. Био је
ликовно обдарен, радо је и добро цртао, а помало и клесао. За време Другог светског рата
пришао је партизанском покрету, а после рата био је активан у Савезу словенских
културно-демократских удружења у Румунији. У чувеним процесима суђено је и њему, и
осуђен је на робију. По изласку из затвора живео је повучено и био помало затворен у
себе. (Ст. Бугарски, Завичајна књижевност Срба..., стр. 517)

РАДОСАВЉЕВИЋ СВЕТОМИР (брат горенаведеног, звани Света), рођен је

18.10.1921. у Шушки, рејон Нова Молдава, са сталним боравком у Белобрешки. По
занимању – металобравар. Био је члан Румунске радничке партије. Осуђен је од Војног
суда из Букурешта на 12 година затвора присилног рада због велеиздаје, према члановима
184, 190,191,К.З. (године 1945 је прикупљао информације за југословенску безбедност).
Започео је казну 08.03.1950. и ослобођен је 31.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је
и помилован. Био је у затворима у Ајуду, Баја Сприје, Кавнику, Питешту.
,,Зовем се Петров Ангелина, рођена Радосављевић, ћерка сам Светомира
Радосављевића из Белобрешке, који је био политички затвореник, осуђен на 12 година, али
после 6 година био је ослобођен.
Из наше фамилије била су осуђена и затворена 4 члана. Отац ми Светомир
Радосављевић, очев брат Никола Радосављевић, материн отац Којичић Триша, материна
сестра Којичић Александра.
Кад се тата вратио из затвора ја сам била већ у трећем разреду.
Описаћу вам нека сећања из мог детињства, која нису била баш лепа и пријатна
за једно дете. Касније сам питала оца и матеру за разне догађаје.
Кад су тату ухапсили, кући смо остали мама, ја и сестра Биљана, која је имала 2
године а ја 3 године и деда са очеве стране, стар човек.
Кад су тату ухапсили ми смо били чланови колектива и наша имовина и земља је
била сва тамо. После татиног хапшења избацили су нас из колектива, али сва имовина је
остала у заједници. Шта више били смо сматрани кулацима и плаћали све дажбине иако
ми нисмо имали скоро од чега да живимо. Моја фамилија је била сматрана издајницима.
Ја ни данас не могу да схватим како је то моја фамилија била издајничка и колико су они
погрешили, не мислим да је грех бити Србин. Почетак тих догађаја знам од маме, али
касније, како сам расла, обележили су ме разни догађаји којих се сећам.
Једно сећање је следеће: мој отац и деда били су по занату механичари и ковачи и
имали су своју радионицу и алат којим су радили. Једне ноћи око 12 сати дошли су неки
људи са камионом да узму механички инвентар и сакупили су све што су нашли и однели, а
нас су страшно преплашили.
У нашој кући, која је била доста пространа, наша фамилија - мама, деда, ја и
сестра имали смо приступ само у 2 летње кухиње, које су се налазиле негде назад. А у
свим собама и на тавану било је колективско жито.
Једног дана донела је пошта мами телеграм. Телеграмом мама је обавештена да
јој у затвор умро отац, наш деда Којичић Триша. Мама је плакала, ми заједно са њом
плакале смо иако ја и сестра смо биле мале и нисмо много схватиле шта нас је све
снашло.
Али једног дана у нашу кућу ушао је један човек. Приметиле смо га прво ја и
сестра и запитале се ко је тај странац. И виделе да деда иде према њему и почиње да се
љуби са њим, мама бега и она и почиње да вришти. Ја и сестра стојимо скамењене и не
схватамо шта се дешава. Мама каже: Децо, дошао вам је отац. Али ми не реагујемо, не

485
мрдамо се јер за нас то је био странац, ми се њега нисмо сећале.
Али као да није било довољно патње, тата кад се вратио није нашао нигде
запослење и да би прехранио фамилију отишао је у Бараган и тамо цело лето је вршио
жито да би зарадио коју пару и слао кући, фамилији.
Ја сам завршила 7 разреда у Белобрешки и пошто сам била талентована у
цртању, моји родитељи желели су да наставим школовање у Темишвару у ликовној
школи.
Али тада, кад си полагао неки испит, било је обавезно да се попуни један образац,
који сдражао следећа питања: које си националности, ја сам наравно писала Српкиња,
политичко стање родитеља, да ли су били затварани, ја сам писала да је отац био
политички затвореник. Наравно, због тога нисам успела. Тата је имао једног пријатеља,
који је познавао директора школе и замолио га је да га запита да ли ја имам стварно
талента и да ли вреди покушати још једном. Директор је одговорио да девојчица има
талената, али постоји једна велика запета у биографији родитеља.
То су неке успомене моје и моје сестре из детињства. Али и успомене врло многе
српске деце.
Не постоји цена којом би се искупило то што нам је тадашњи режим одузео
детињство и будућност. Нико то право није имао да уради и не поновило се никад више.''

Петров Ангелина – рођена Радосављевић, живи са породицом у Дињашу.

РАДОСАВЉЕВ РАДИВОЈ, рођен је 25.02.1926. у Иванди, рејон Темишвар, са

сталним боравком у Јаша Томићу, ул. Слога бр. 24 – Југославија, југословенски
држављанин. По занимању – касапин. Осуђен је од Војног суда из Букурешта први одсек
са судском пресудом бр. 1133/1950. на 15 година затвора присилног рада због злочина
шпијунаже и велеиздаје, према члану 267 К.З. и 190; 191 К.З. (прешао је границу из
Југославије у Н.Р.Румунију да би утврдио колико војске има на граници). Започео је казну
28.12.1949. и ослобођен је 26.10.1955. када је и помилован на основу Декрета 421/1955.
Био је у затворима у Питешту, Марђињењу, Ајуду.

РАДОВАН АЛЕКСАНДАР, рођен је 23.03.1910. у Рудни, рејон Дета, са сталним

боравком у кући бр. 17. По занимању – кројач. Био је члан Румунске радничке партије.
Интерниран је од Генералне дирекције државне безбедности из Темишвара са налогом
26959/1950. Осуђен је од Војног Суда из Темишвара на 8 година затвора тешке робије због
злочина велеиздаје. Започео казну 05.08.1950. и ослобођен је 19.12.1955. према Декрету
535/1955. када је и помилован. Био је у затворима у Темишвару, Жилави, Герли, Баја
Сприје, Тргу Окна.
Као последица хапшења горенаведеног, исто као и многи други 18. јуна 1951.
године прогнани су у Бараган, супруга са сином и кћерком. Породица се састаје када
Александар излази из затвора, убрзо се враћају из Барагана.
Податке доставио Бакић Славољуб, учитељ у пензији из Рудне, уз помоћ Јелене,
кћерке горенаведеног, октобра 2010.године

РАДОВАН ДУМИТРУ, рођен је 15.03.1910. у месту Бокша Васијовеј, рејон

Решица, са сталним боравком у Бокша Монтана. Интерниран је од Безбедности из
Карансебеша са налогом 3227/1948. Умро је 18.11.1950. у затвору Герла.

РАДОВАН СВЕТОЗАР, рођен је 05.02.1936. у Рудни, рејон Чаково, са сталним

боравком у Темишвару. По занимању – возач. Ухапшен је од У.М. 0232 из Темишвара

486
због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. Осуђен је од Војног суда
из Темишвара на 4 године поправног затвора. Започео је казну 25.06.1957. и ослобођен је
по истеку рока 23.06.1961. Био је у затворима у Темишвару, Жилави, Герли, Периправи,
Салчији, Ђурђењу, Острову.

РАДОВАН ЖИВА, Србин из Баната (вероватно из Рудне), ухапшен је 1949.

године са групама титоиста, после суђења био је затворен у Жилави, Герли. Био је
приморан да призна своју кривицу после мучења од стране преваспитаних студената.
(Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Cartea de aur...)

РАДОВАНОВ ДИМИТРИЈЕ, рођен је 27.01.1895. у Рудни, рејон Чаково, са

сталним боравком у Рудни, кућа бр. 129. По занимању – земљорадник. Ухапшен је од
Безбедности са потерницом бр. 36247/23.09.1959. због завере, према члану 209. К.З.
Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 8 година затвора. Започео казну 21.04.1959. и
ослобођен је 15.04.1964. када је и помилова на основу Декрета 176/1964. Државног савета.

РАДОШЕВИЋ МИЛАН, из Соколовца, жупанија Караш Северин, био је осуђен

са титоистима... (Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Cartea de aur...)

РАДОВАН МИТА, рођен је 1895. у Рудни. По занимању – земљорадник.

Ухапшен је 1959. године и осуђен је на 8 година затвора, разлог је био следећи: имао је
сестру у Америци која му је слала помоћ у доларима. Једном таквом приликом у сеоском
бирту частио је своје пријатење пићем, ,,Пијте браћо Америка плаћа''. То је био мотив за
казну. Ослобођен је 1962. године. Робовао је у Темишвару, Жилави.
А пре него што је био затворен, у периоду 1951 – 1955. био је прогнан у Бараган
са породицом, као и други његови сељани из Рудне. Али то је друга прича.
(Бакић Славољуб из Рудне и Петак Драгољуб, унук Радована Мите. Октобар
2010).

РАДОВАН ШПИРА – ЈАША, рођен је у Рудни. По занимању – земљорадник.

Месеца јуна на дан Духова био је подигнут са породицом у Бараган, са супругом и
малађим сином. Старији син живео је у Југославији и радио је као официр у војној
авијацији (пуковник). Из Барагана је подигнут и суђен.

Податке принео Бакић Славољуб, учитељ у пензији из Рудне, по казивању

комшије Кићескул Миливоја, исто из Рудне.

РАДУЛОВИЋ ГЕОРГИЈЕ, рођен је 30.11.1930., са сталним боравком у Фаџету,

ул. Виорелелор, жупанија Тимиш. Био је осуђен на 5 година затвора и извршио казну
између 1959 – 1964. године. (Cicerone Ioniţoiu, Навед. дело)

РАЈИЋ ГЕОРГИЈЕ, рођен је 10.06.1902. у Петровом селу, рејон Лугож, са

сталним боравком у кући бр. 138. По занимању –земљорадник. Осуђен је од У.М. 0232 из
Темишвара са потерницом бр. 40617/19.07.1958. због завере, према члану 209 К.З. Осуђен
је од Војног суда из Темишвара на 8 година поправног затвора. Започео казну
18.07.1958.и ослобођен је на основу Декрета 79/1960. П.В.Н.Ш. и налогу Генералне
дирекције затвора и радних колонија са бр. 30518/1960. Био је у затворима у Темишвару,
Герли, Лугожу.

РАЈКИЋ ГРУЈА, рођен је 22.12.1894. у Берзаски, рејон Нова Молдава, са сталним

боравком у Карансебешу. По занимању – чиновник, пре тога полицијски комесар. Био је

487
члан Румунске радничке партије. Ухапшен је по наредби бр. 552/1953. Министарстава
државне безбедности од 27.02.1951. на 48 месеци због К.М. (У његовој фиши није
назначен датум ослобођења). Био је заточен у Централном затвору из Фагараша.

РАЈЧИЋ НИКОЛАЈЕ, рођен је 16.06.1931. у Толвадији, рејон Дета, са сталним

боравком у кући бр. 182. По занимању војник на одслужењу војног рока, пре тога
земљорадник. Интерниран је од Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара са
налогом 5781/1952. од 02.10.1952. и дефинитивно ослобођен 15.10.1952. од исте. Био је
затваорен уТемишвару.

РАЈИН ЈОАН, (ИВАН) рођен је 06.07.1901. у Рудни, рејон Темишвар, са сталним

боравком у Чакову. По занимању – опанчар (ћурчија). Интерниран је од Обласне
дирекције државне безбедности из Темишвара са налогом 5781/1950. Осуђен је од
Обласног војног суда из Темишвара на 12 година затвора присилног рада због злочина
велеиздаје (дао је информације једном југословенском шпијуну). Започео казну
01.08.1950. и ослобођен је 17.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је и помилован.
Био је затваран у затворима у Темишвару, Жилави, Герли, Питешту.
Био је председник Словенског атифашистичког фронта (САФ) из Рудне. У том
својству организује добровољце у борбу против фашизма (регрутује борце из села за ту
борбу за партизане). Године 1947. мења стални боравак и одлази из Рудне у Чаково, са
супругом и двоје деце. Ухапшен је 01.08.1950. и осуђен је 22.03.1951. године.
Последице по породицу биле су следеће: кћерка му Марица била је избачена из
педагошке школе (била је у трећој години). Удаје се за официра румунске војске Лунђану
Михаја, који губи чин официра (отпуштен је из војске).
Податке изнели: син Жива, кћи Марица и супруг јој Лунђану Михај. Доставио
Бакић Славољуб из Рудне. Јесен, 2010. година.

РАЈОВИЋ ВЛАДИМИР, рођен је 25.11.1908. године у Констанцу (од оца

Владимира и матере Олге), са сталним боравком у Плојешту, ул. Шт. О. Јосиф бр.
12. По занимању – чиновник, а пре тога био је помоћник полицијског комесара. Био
је члан Румунске радничке партије. Интерниран је од стране Генералне дирекције
државне безбедности из Плојешта, према налогу бр. 12859/1948. због интензивне
активности против радничке класе. Ухапшен је по налогу Генералног тужилаштва
– дирекција 2, са потерницом 63/с/1954. Осуђен је од Војног суда друге војне
области, на 8 година тешке робије због злочина активности уперене против
радничке класе, према члану 193/1/ К.З. Започео казну 27.07.1948. и ослобођен је
19.09.1956. према налогу 10.510/1956. Војног суда друге војне области.
Заточеништво провео у затворима у Фагарашу, Сату Маре, Орадеји, Клужу,
Жилави, Крајови, Думбрави, Поарта Алба, Капул Мидија.

РАКИН РАДИВОЈ, (син Ђуре и Данице) рођен је 28.06.1929. у Сараволи, рејон

Велики Семиклуш, са сталним боравком у Темишвару, ул Ступарилор бр. 31. Незапослен,
а пре тога земљорадник. Притворен је од Милиције града Темишвара, први одсек, са
потерницом бр. 250665/15.10.1957. због крађе, према члану 524, 525 К.З. Осуђен је од
Суда из Темишвара на 5 година поправног затвора. Започео казну 24.09.1957. и ослобођен
је 07.08.1961. на основу Декрета 720/1956. Био је у затворима у Темишвару, Оравици,
Карансебешу. Био је политички гоњен, пошто је био ослобођен декретом за политичке
затворенике (п.а.)

488
 РАНКОВ ДУШАН, рођен је 25.08.1913. у Кечи, рејон Темишвар, са сталним
боравком у Темишвару – Фрајдорф, ул. 18, бр. 30. По занимању – земљорадник. Ухапшен
је по налогу Војног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 3032/1949. Осуђен је од
Војног суда из Темишвара на 3 године поправног затвора због завере, према члану 209
К.З. (био је члан једне субверзивне организације назване национално- хришћанска).
Започео заточеништво 09.04.1949., а према Одлуци бр. 4/1951. смањује му се казна на 2
године затвора. После чега следи поновно интернирање од Д.С.М. из Темишвара од
30.08.1951. на 12 месеци због тога што је био легионар. Ослобођен је по истеку казне
30.08.1952. По трећи пут је ухапшен и затворен, овога пута по одредби Генералног
тужилаштва из Букурешта са потерницом бр.39/0/18.05.1955. због активности против
радничке класе, према члану 193 К.З. (био је члан легионарског покрета). Ослобођен је
дефинитивно 13.06.1955. од Министарства унутрашњих послова подружница из
Темишвара. Робовао је у Темишвару, Жилави, Герли, Фагарашу.

РАНКОВ СТЕВА, рођен је17.02.1927. у Српском Семартону, рејон Дета, са

истим сталним боравком. По занимању – војник на одслужењу војног рока, а пре тога
земљорадник. Интерниран је од Обласне дирекције државне безбедности из Темшвара по
налогу 26958/1950. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 10 година затвора тешке
робије због злочина велеиздаје, према члану 199 К.З. (године 1946. шпијунирао је у
Румунији за Југославију). Започео казну 10.08.1950. и ослобођен је 17.12.1955. на основу
Декрета 535/1955. када је и помилован. Био је затворен у затворима у Темишвару, Баја
Сприје, Герли, Питешту.

За допуну види интервју у овој књизи.

РАНИСАВ ДУМИТРУ, рођен је 20.07.1917. у месту Херњакова, рејон Темишвар,

са сталним боравком у ул. Млина, бр. 284. По занимању- земљорадник. Ухапшен је по
налогу Обласног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 208/21.03.1956. због
завере, према члану 209 К.З. (био је члан једне субверзивне организације). Осуђен је од
Врховног суда на 10 година затвора тешке робије. Започео казну 31.10.1955. и ослобођен
је 24.06.1964. на основу Декрета 310/1964. Био је у затворима у Темишвару, Герли, Галцу,
Салчији, Ђурђењу.

РАНИСАВ ЈОАН (ЈОВАН), рођен је 10.04.1924. у Станчеву, рејон Темишвар,

био је заточен 1948. године... (Списак српских политичких затвореника из архиве У.М.
02405 из Питешта).

РАПАЈИЋ ВАСИЛИЈЕ, рођен је 16.01.1934. у месту Крбовица у Ф.Н.Р.

Југославији, са сталним боравком у Београду, ул. Гремејка, бр. 6. југословенски
држављанин. По занимању- техничар. Ухапшен је од У.М. 0232 из Темшвара 16.04.1961.
Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 6 година поправног затвора због илегалног
преласка државне границе, према члану 267 К.З. Ослобођен је 14.01.1964. на основу
Декрета 767/1963. када је помилован, стални боравак - Југославија. Био је у затворима у
Темишвару, Питешту.

РАШИДОВИЋ ЂАМИЛ, рођен је 07.07.1924. у месту Глава из Југославије, са

сталним боравком у Белој Цркви, југословенски држављанин. По занимању – возач.
Ухапшен је по налогу Војног тужилаштва из Букурешта са потерницом бр. 88/14.04.1954.
због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. (прешао је границу да би
шпијунирао, био је послат од УДБ). Осуђен је од Обласног војног суда из Букурешта на 25
година затвора присилног рада због злочина шпијунаже, према члану 190 и 267 К.З.

489
Започео казну 04.08.1953. и ослобођен је 20.12.1955. Декретом 535/1955. када је и
помилован. Био је у затворима у Питешту, И.Л.Караџале, Формацији 0715 и другим.

РАШКА МАНФРЕД ЈУЛИЈУС, (Немац) рођен је 1931. године, по занимању био

је металобравар, осуђен је на 8 година затвора (због титоизма п.а). (Нема других података)
(Cicerone Ioniţoiu,Навед. дело)

РАШКОВ МИЛАН, из Рудне, досије 124/1950. Живи у Решици... (Списак

српских политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

РАЦА МИЛАН, рођен је 01.08.1923. у Југославији, југословенски држављанин.

По занимању – бравар. Осуђен је од Војног суда из Букурешта на 5 година поправног
затвора због илегалног преласка државне границе (прешао је границу у Н.Р.Румунини
пошто није био задовољан са титовским режимом). Започео је казну 12.09.1952. и
ослобођен је 11.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је и помилован. Провео
заточеништво у затворима у Питешту, Марђињењу.

РЕМИН ВИДОСАВА, рођена је 24.04.1926. у Варјашу, рејон Велики Семиклуш, са

сталним боравком у Ченеју, кућа бр. 359. По занимању –телефонисткиња. Интернирана је
од Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара по налогу бр. 5781/1952. са
потерницом бр. 1084/1953. због непотказивања, (није пријавила шпијуне из Југославије).
Осуђена је од Обласног војног суда из Темишвара на 8 година поправног затвора.
Започела заточеништво 26.02.1952. и ослобођена је 20.04.1954. према одлуци бр.
65801/1954. Министарства унутрашњих послова.

РИСТИЋ БОРИС, рођен је 14.10.1897. у месту Кумово, округ Тетово из

Југославије, са сталним боравком у Барладу, ул. Киров бр. 8. По занимању – посластичар.
Интерниран је од Генералне дирекције државне безбедности из Барлада на 12 месеци због
непријатељских ставова против режима и против монетарне реформе. Започео је казну
19.02.1952. и ослобођен је 20.02.1953. по истеку казне. Био је у затвору Галешу.

РИСТИЋ ВЛАСТИМИР, рођен је 07.11.1926. у месту Ран из Југославије, са

сталним боравком у Белој Цркви, југословенски држављанин. По занимању – санитетски
официр. Ухапшен је по налогу Обласног војног тужилаштва из Букурешта са потерницом
бр. 88/14.09.1954. због тога што је био послат од УДБ-е да би шпијунирао у Народној
Републици Румунији. Осуђен је од Обласног војног суда из Букурешта судском пресудом
бр. 153/1954. на доживотну робију присилног рада због злочина шпијунаже, према
Декрету 199/1950. (прешао је из Југославије у Н.Р. Румунију да би прикупијо информације
војног и економског карактера). Започео казну 04.08.1953. и ослобођен је у октобру 1955
године, на основу Декрета 421/1955. када је и помилован. Био је у затворима у Питешу,
И.Л.Карађале и другим.

РОЈКОВ МИЛИВОЈ, рођен је 01.09.1907. у Дињашу, рејон Темишвар, са сталним

боравком у кући бр. 258. По занимању – земљорадник. Био је члан Румунске радничке
партије. Интерниран је од Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара по
налогу 26958/1950. Осуђен је од војног суда из Темишвара на 10 година затвора тешке
робије због злочина велеиздаје, према члану 191/1 К.З. (године 1946. дао је информације
титовским агентима). Започео је казну 01.08.1950. и ослобођен је 17.12.1955. на основу
Декрета 535/1955. када је и помилован. Био је у затворима у Темишвару, Жилави, Герли,
Баја Сприје, Кавнику, Питешту.
Зовем се Ројков Исидор, син сам Ројков Миливоја и Ројков Емилије, рођен у селу

490
Дињаш, бр.258, рејон Темишвар, 23.09.1930.
Мој отац, Ројков Миливој био је земљорадник.
У ноћи, 1. августа 1950. године из куће га је узела Секуритатеа, а кући се поново
вратио тек 17. децембра 1955. године.
Био је осуђен на 10 година тешке робије по пеналном указу бр. 530/22.03.1951, а
одведен са потерницом бр. 648/1951 године. Разлог – велеиздаја.
Када је мој отац ступио у затвор наша је породица много страдала. У селу су
нам се подсмевали и говорили нам да смо издали отаџбину и да смо и ми издајници, као и
наш отац.
Отели су нам коње и кола и предали их у ,,колектив'', где смо радили нашу земљу,
а када се скупила жетва од нас су узели велику ,,коту'' жита. Део кукуруза смо сакрили
под земљу, али су детаљно претраживали све, нашли га и свог га запленили.
После 1953. године били смо обавезни да се учланимо у ,,пољопривредно
газдинство'' из села.
Године 1952. узели су ме да служим војни рок, али сам ја одслужио три године на
градилиштима јер сам био ,,дете издајника''.
На градилишту сам радио у мом оделу, а то је било у граду Карансебешу.
Исто и мој брат Урош је као војник одслужио 2,5 године на градилишту у
Букурешту, где се градила, ,,Народна кућа''. Кад смо се вратили из војске, мати нам је
причала да су нам одузели све што смо имали и њу су обавезали да се учлани у ,,колектив''
из села.
Приредио податке син Ројков Исидор, у Темишвару

РОЈКОВ ВЛАДИМИР НИКОЛА, рођен је 24.05.1907. у Дињашу, жупанија

Тимиш. После завршетка школовања у родном месту, пошао је на изучавање коларског
заната у суседном селу Нови Печ. После три године шегртовања, вратио се у своје родно
село, радио неколико година код више занатлија, као калфа. После 1930. године отворио
је своју коларску радњу. За време рата био је мобилисан у неколико наврата, и радио је
разне неборачке послове у зони Оршава – Турн Северин.
После завршетка рата постао је члан Румунске радничке партије, а након
Резолуције информбироа 1948. године био је искључен из партије и после кратког
времена и ухапшен.
Био је заточен 10 месеци, на ислеђивањима, када су му стално тражили да
призна да је титоиста и да делује против државних интереса, сељаштва и радничке
класе. Нису могли да извуку од њега никакве доказе да га окриве и без суђења био је
ослобођен.
Године 1951. првом приликом био је депортован, заједно са породицом (матером,
супругом и сином) у Бараган. Депортација је извршена на политичкој основи, јер мој отац
није био кулак, како он, тако и његова мајка, пошто су били занатлије, имали су радњу.
Након повратка из Барагана, после неколико година, изложен притисцима, уписао
се у Колективно газдинство, где је радио до пензионисања. Упокојио се 01.10.1993.
године.
(Син Ројков Недељко, економиста у Темишвару. Марта 2011. године).

РОСИЋ ТОША, рођен је 30.09.1913. у Варјашу, рејон Велики Семиклуш, са истим

сталним боравком. По занимању – земљорадник. Интерниран је од Министарства државне
безбедности подружница Темишвар, према Решењу бр. 200/1950. на 24 месеци, од

491
09.03.1951. и ослобођен је 24.04.1953. од комисије М.Д.Б. Био је затворен у радној
Колонији бр. 4 Кастелу.
Несрећни почетак затвореничког пута Тоше Росића догодио се након резолуције
информбироа, јуна 1948.
Не тако дуго после тога датума, у Варјашу у кућу поменутога упала је Милиција и
група месних партијских активиста. Образложење: претрес куће услед основане сумње
да домаћин крије примерке књиге Јулија Маниуа и Јона Братиануа.
Претрес је извршен, књиге нису нађене.
Пре изласка из куће неко од задужених за време претреса одлучи да прочепрка
још на једном месту. И тамо ,,нађе'' оно што је тражио. То је било довољан разлог да
Милиција одведе са собом Тошу у Темишвар.
У Темишвару је провео око месец дана, у затвору државне безбедности.
Саслушаван је и мучен. Узети су му отисци прстију. Установљено је да таквих отисака
ипак нема на књигама заплењеним приликом претреса извршеног у Варјашу.
Из Темишвара Тома Росић је пребачен у Букурешт.
Тамо је у истражном затвору провео око 9 месеци.
Мада није осуђен , послат је 1950. у затвор у место Таргшор-Фагараш. Не као
политички затвореник, већ по ,,административној линији''.
Почетком 1951. тамошњи затвореници јаче телесне грађе и бољег здравља
имали су могућност избора: или да остану на месту или да оду на копање канала Дунав-
Црно море.
Тоша Росић се определио за канал.
На каналу радио је на овим локацијама - Чернавода, Салињи, Капул Мидија,
Кастел.
Из Кастела је ослобођен у пролеће 1953. Пошто му је породица 1951. била
протерана у злогласни Бараган, он није отишао кући у Варјаш већ се придружио оцу,
мајци, супрузи и ћерци у бараганској пустињи у месту Валеа Виилор, недалеко од градића
Фетешт. Године 1956, о Божићу, када су Бараганци ослобођени петогодишње голготе,
вратио се кући, у Варјаш и Тома Росић са својом породицом.
Живеће у Варјашу све до 1964. године.
Тада се заједно са породицом преместио у Темишвар.
У Темишвару ће Тоша Росић закључити свој животни пут 18 фебруара 1976.
Сахрањен је на темишварском гробљу, на Липовском путу.
(Кћи Росић Мирјана (удата Херца) пензионерка, у Темишвару, јануара 2011.
године).

РУЖИЋ ПЕТРУ, рођен је 29.05.1920. у Сегедину – Мађарска, са истим сталним

боравком, мађарски држављанин. По занимању – студент. Ухапшен је према одлуци Првог
кабинета истраге суда Тимиш-Торонтал, са потерницом 8805/1947. због илегалног
преласка државне границе и кријумчарења. Осуђен је од Суда Тимиш –Торонталске
жупаније на 3 године поправног затвора. Започео казну 19.09.1947. и ослобођен је
11.01.1951. по истеку казне. Био је затворен у Поарта Алба.

САБЉИЋ МИЛАН, рођен је 17.04.1915. у Варјашу, рејон Велики Семиклуш,

са сталним боравком у Варјашу, кућа бр. 100. По занимању – земљорадник. Интерниран је
од Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара, по налогу бр. 5781/25.03.1952.
Ухапшен је по наредби Војног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 301/1952. због
илегалног преласка државне границе у циљу шпијунаже. Осуђен је од Војног суда из
Темишвара судском пресудом бр. 98/1952. на 6 година поправног затвора због злочина
непотказивања. Започео казну 10.12.1951. и ослобођен је 16.06.1956. на основу Декрета

492
318/1956. када је и помилован. Био је у затворима у Темишвару, Жилави, Поарта Алба,
Валеа Неагра, Герла, Кавник, Баја Сприје.

САБЉИЋ МИЛУТИН (звани Лута Шарјанов), рођен је 1911. године у Великом

Сенпетру, са истим сталним боравком. Био је члан Румунске комунистичке партије, као
такав истакао се у колективизацији у Дунавској клисури и као награду тога био је члан
делегације за размену искуства у бившем Совјетском Савезу, да види тамошња
остварења социјализма. Године 1971. био је осуђен на 6 месеци затвора због тога што је
јавно рекао милиционеру из Великог Сенпетра (са киме се добро познавао) да: ,,дирекцијом
којом иде Чаушескова политика није добра''. Одлежао је заточеништво у затвору у
Питешту.
(Податке дала његова кћерка Душица Сабљић и принео Милован Аднађ, иначе и он
син политичког затвореника Аднађ Јездимира).

САНДИЋ АРОН, рођен је 10.08.1930. у Араду, са сталним боравком у Араду, ул.

Фафанеј, бр. 69. По занимању – војник на одслужењу војног рока, а пре тога столар.
Интерниран је од Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара по налогу бр.
5781/24.09.1951. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 6 година поправног затвора
због илегалног преласка државне границе (године 1951 хтео је да пређе границу у
Југославију). Започео је казну 24.05.1951. и ослобођен је 12.10.1955. на основу Декрета
421/1955. када је и помилован. Био је у затворима у Темишвару, Жилави, Ајуду, Герли.

САНДОВИЋ НИКОЛА, студент из Темишвара, био је убијен у

време ,,преваспитавања'' у Питешту 1950. године... ( Cicerone Ioniţoiu, Навед. дело)

САПУНЏИ(ЈИ)Н ЈОЦА, рођен је 16.07.1911. у Чанаду, рејон Велики Семиклуш,

са истим сталним боравком. Осуђен је од Обласног војног суда из Темишвара са судском
пресудом 274/1953. на доживотну робију присилног рада због злочина велеиздаје, због
јавне агитације, због поседовања оружја, због покушаја илегалног преласка држане
границе, према чл. 190, 191 К.З., 327/3 К.З., чл. 325 комбинованом са Декретом 163/1950 и
члан 267 К.З. Био је укључен у шпијунску службу и био је ухапшен од граничара када је
покушао да пређе границу у Југославију, имајући при себи војно оружје. У својој
активности растурао је забрањене пуликације на територији Народне Републике Румуније.
Био је ослобођен јуна месеца 1956 на основу Декрета 318/16.06.1956. када је и помилован.
Заточеништво провео у затворима у Темишвару, Жилави, Баја Сприје. (Извор података:
Образложење Генералног тужилаштва бр. 268/15.06.1956. за доношења Декрета
318/16.06.1956., документа послате од Института за истраживање злочина комунизма...,
марта 2011. године)

САПУНЏИЈИН МИЛАН (брат горенаведеног), рођен је 08.09.1915. у

Сједињеним Америчким Државама (САД) у месту Амблер – поред Филаделфије, са
сталним боравком у Чанаду, рејон Велики Семиклуш. По занимању – берберин. Ухапшен је
10.09.1951. због фаворизовања издаје. Осуђен је од Обласног војног суда из Темишвара са
судском пресудом 301/1953. на 10 година затвора тешке робије. После суђења на
поднесену жалбу вишем суду у Букурешту промењена му је пресуда на 6 година затвора
тешке робије. Ослобођен је 17.06.1956. на основу Декрета 318/1956. када је и помилован.
Био је у затворима у Темишвару, Ајуду, Герли, Кавнику, Карансебешу.
Породица је бележена као нездравог порекла све до 1989. године.

493
 (Податке припремила и принела кћерка му Сапунџијин Велинка (удата Онћа) која
живи у Чанаду. Фебруар 2011. године).

САПУНЏИЈИН СМИЉА, рођена је 14.10.1891. у Великом Сенпетру, рејон

Велики Семиклуш, са сталним боравком у Чанаду. По занимању – земљорадница.
Ухапшена је због растурња забрањених публикација и непотказивања злочина шпијунаже.
Осуђена је од Обласног војног суда из Темишвара на 5 година поправног затвора, према
члану 325 К.З. и 304; 463 КВЖ (Кодекса војне јурисдикције). Започела је казну 11.09.1951.
(Извор података: Изводи из судске пресуде бр. 301/04.07.1953. Обласног војног суда из
Темишвара, прослеђено од CNSAS)

САВИЋ ЈОАН (звани Јоца), рођен је 01.07.1909. у месту Петрилова, рејон

Оравица, са истим сталним боравком. По занимању – земљорадник. Интерниран је од
Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара по налогу бр. 5781/19.07.1952. и
ослобођен је 26.07.1952. са дописом 5781/1952. од исте. Био је затворен у Темишвару.

САВИЋ МИЛИВОЈ, рођен је у Сараволи, рејон Велики Семиклуш, са сталним

боравком у Араду. По занимању – инжењер агрономије. Осуђен је у Араду на 25 година
затвора присилног рада због јавног хушкања и наметнуте проневере. Био је заточен од
1970. године до 1983. када је ослобођен. (Извор података: Corneliu Cornea, Luptători şi
martiri ai rezistenţei anticomuniste din judeţul Arad 1945 - 1989 ).

САВИЋ САВЕТА, из Темишвара, била је осуђена као политички затвореник...

(Нема других података). Податак из личне архиве Добрин Борислава, који је био
политички затвореник. (Назначен је у књизи)

СЕДИЋ ГЕОРГИЈЕ, рођен је 01.08.1919. из Арада. Био је осуђен на 5 година

затвора, од којих је oдробијао 2 године између 1954 – 1955... (Нема других података).
(Извор података: Cicerone Ioniţoiu, Навед. дело)

СЕКУЛИЋ ЈОАН, рођен је 29.07.1916. у Златици, рејон Нова Молдава, са истим

сталним боравком. По занимању – касапин. Осуђен је од Војног суда из Букурешта на 15
година затвора присилног рада због илегалног преласка државне границе и завере, према
члану 196, 267 К.З. (Године 1948. прешао је границу из Н.Р.Румуније у Југославију, где је
остао 8 месеци). Започео казну 10.09.1949. и ослобођен је 17.12.1955. на основу Декрета
535/1955. када је и помилован. Био је у затворима у Ајуду, Баја Сприје, Питешту.

СЕКУЛИЋ ИВАН, из Оравице, ухапшен је 1949. године. Заточен је у затворима

Безбедности из Букурешта, Жилави, Ајуду, рудницима олова из Баја Сприје...(Cicerone
Ioniţoiu, Навед. дело )

СЕЛИН ВЕЛЕМИР, рођен је 1923.године у Дињашу, жупанија Тимиш. По

занимању – чиновник. Ухапшен и осуђен је 1952. године због титовске пропаганде. Био је
плућни болесник, одлежао заточеништво у болници затвора у Ајуду. Ослобођен је, као и
многи остали Срби у истој ситуацији, децембра 1955. године. После ослобођења живео је
у Дињашу са породицом, није имао порода. Упокојио се јула месеца 1965. године.

Податке прикупила и пренела рођака Славица Јовановић, која живи у Малом

Берегсову (Немету). Фебруара 2011. године.

СИЛИН МИЛАДИН, види опширније у архивским и биографским горе

494
објављеним прилозима ћерке Милице Марков (рођ. Силин).
Његова кривична фиша нигде се не појављује, то су подаци којима располажемо.
(п.а.)

СИМИЈАНСКИ ТОМА, рођен је у 24.04.1919. у Херњакови, жупанија Тимиш,био

је ухапшен 1951. године... (Нема других података). (Cicerone Ioniţoiu,Навед. дело)

СИМОНОВИЋ ЖАРКО, рођен је 03.03.1921. у Соколовцу, рејон Нова Молдава,

са сталним боравком у Соколовцу, село Луговет. По занимању – земљорадник. Ухапшен
је по налогу Генералног тужилаштва Народне Републике Румуније са потерницом бр.
155/21.05.1953. због погубљења заточеника. Ослобођен је 18.07.1954. према допису
11986/1954. горенаведене. Био је затворен у Жилави.

СИРОТАНОВ ДРАГУТИН, рођен је 1929.у Српском Семартону, место где је и

живео. По занимању био је земљорадник.
У лето 1950. године, за време жетве возио је сламу, дошли су неки људи из
Безбедности у цивилу и тражили га кући и питали за неки алат за оправку њиховог аута.
Пошто није био кући су га причекали. Кад је дошао Драгутин кући увели га у једну собу
и и испитивали га, тражили да их одведе код једног чурчије и пошао је са њима у ауто и
пошли су за Нови Ујпеч према Темишвару. Од онда нисмо добили никакву вест о њему.
Одмах после тога мати је била да се интересује за њега, а отац кроз недељу дана
отишао је у Темишвар у седиште Безбедности и тражио га. А оца су затворили за недељу
дана, а њихов сељанин Сава Бугарски, који је радио као официр у безбедности, тешио га
да ће све бити у реду са сином. Оца су пустили кући, а бтрат Драгутин остао је даље у
притвору.
У заточеништво су га тукли до безсвести и поливали га хладном водом да бига
поново освестили. Испитивали да каже оно што није урадио.
После шест месеци примимо вест телефоном да је у болницу за плућне болести
у Зелену шуму, поред Темишвара. Тамо у болницу радила је једна Семартонка и по
имену га је познала и јавила кући да је он у болницу. Мати је одмах отишла у болницу, а
Драгутин је био чуван од једног милиционера, али молбом и настојавањем успели су да
говоре са њиме. Он од страхоте није рекао ништа шта му се догодило. Због туче добио је
каверну на плуће и послали га кући болесног и кроз годину дана је преминуо у 20.- тој
години живота.
Био је славни спортиста фудбалер у свом селу. Није био ни суђен, а претучен је
умро. На дан када је сахрањен стигли су лекови из Америке преко једне родбине.
Податке пренела сестра Марија Сиротанов из Темишвара, августа 2011. године.

СЛУГОВСКИ ВЛАДИМИР, из жупаније Караш Северин, досије 649/1950...

(Списак српских политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

СРБОВАН МИЛОРАД, рођен је 02.03.1920. и имао је стални боравак у Наћфали

бр. 19. Заточен је 19.08.1952 године, суђен 22.08.1952. и осуђен на 4 године затвора. Био
је окривљен зато што није пшеницом задсејао целу површину, кривили га да је једна
ширина сејачице била засејана а једна ширина није била засејана. Био је затворерн у
Поарта Алба 10 месеци у раздобљу 1952 – 53. а остало време у другим затворима.

Умро је 12.07.1995 године .

495
 (Податке доставила Чекић Зора из Наћфале, председница месне организације
Савеза Срба у Румунији).

СРДАНОВ ГРОЗДА (ГОРДАНА), из Темишвара, осуђена је од Обласног

војног суда из Букурешта судском пресудом бр. 161/1952. на 15 година затвора присилног
рада, према члану 121 комбинованом са чланцима 190 и 191 К.З. због саучесништва у
злочину велеиздаје. Била је врбована 1949. године у југословенској шпијунској мрежи,
имајући задатак курира. Године 1950. примила је на конак више југословенских шпијуна.
Помагала је новчано породицу Станојевић Божидара, када је овај био притворен. (Извор
података: Образложење Генералног Тужилаштва бр. 268/15.06.1956. за доношења Декрета
318/16.06.1956., документа послата од Института за истраживање злочина комунизма...,
марта 2011. године)

СРЕМАЦ МИХАЈЛО, рођен је 31.01.1919. По занимању – полицајац. Био је

ухапшен у јануару 1948. године, и умро у затвору у Брашову. (Corneliu Cornea, Навед.
дело).

СТАЈНЕР ВИТОМИР, из места Конак – Југославија, радио је за УДБ-у...

( Cicerone Ioniţoiu, Навед. дело)

СТАМОРАН ИВАН, рођен је 29.06.1910. у Наћфали, жупанија Арад, са сталним

боравком у Наћфали. По занимању – учитељ. Основну школу похађа у родном месту,
други циклус наставља у Кетфељу код проте Милана Николића. Учитељску наставу
завршава у Сомбору. Политички затвореник био је од месеца јуна 1950. до децембра 1955
године. Ево како су се одвијали ти немили догађаји:

Позвани су били на један скуп у граду Синаја и са тог скупа, без икаквог
објашњења подигли га. Довели га у затвор у Араду и после пренели га у Темишвар. Није
успео да сазна какво кривично дело је учинио. После две године затвора су му судили у
Темишвару. Сада сазнаје због чега је суђен и затворен.

Тужили га да је у Наћфалу дошао један човек из Југославије, потражио је

учитеља Ивана Стаморана и интересовао се шта се гаји на земљишту Наћфале. Ова је
оптужба била измишљотина, пошто било ко је знао да у Наћфали се обрађује земља и
сеје жито, овас, јечам, кукуруз, кромпир, виногради и шљиваци и т.д. Затворен је био у
Ајуду, Валеа Неагра и Поарта Алба.

До суђења, били су тучени, без милости, а после тога били су мучени психички.
У Ајуд био је затворен са знаменитим људима. Ту су били политичари, лекари, адвокати,
професори и разни други људи. Никада није открио њихова имена. Сви затворени, били су
оптужени за разне измишљене кривице.
Причао је да је са њиме био затворен један човек из Арада, кога су кривили и
тукли да признаје да је он упалио фабрику ,,Трикоул рошу''. На почетку се бранио да он
није тако нешто учинио. Тукли су га док је припознао и објаснио им је да је то учинио под
дејством алкохола. Без икакве кривице био је и он оптужен, његови рођаци су му
саопштили да ,,Трикоул рошу'' никада није горео.
У децембру 1955. године разболео се од црне жутице. Одвели га у болницу
затвора на изолацију и лечење. После 2-3 дана саопштили му да је слободан и да може
ићи кући.

496
 Био је висок и добро грађен. У затвору је ослабио, тако да је у децембру 1955.
имао само 42 кг. Одбио је да се врати кући у том стању, и тражио је да га однесу у
болницу. Однели га у Букурешт у болницу Вакарешт. У Букурешту му је живео брат
Ћира. Обратио се брату, и овај га је одмах посетио у болници. Донео му је хране, али
Иван Стаморан одбио ју је, затражио је главицу киселог купуса и једну литру вина.
Брат, иако је био зачуђен овом жељом, испунио му је то.

Појео је велику количину киселог купуса и попио чашу вина. Сутра дан нестала му
је она специфична боје коже и побелио је. Сви су били зачуђени овом изменом и објаснили
су ову промену радошћу ослобођења. Бог му је помогао да стигне кући, опоравио се
физички, али до краја живота није заборавио ову тешку и незаслужну епизоду
живота.
Живео је у Наћфали до1990 године.
Месни безбедаш прикривено га је стално пратио и тужакао.
Као учитељ и црквени хоровођа био је користан својим сељацима. Дуги низ година
био је директор дома културе из Наћфале. Под његовим руководством млади из Наћфале,
гимназијалци, студенти или занатлије имали су позоришну групу, солисте, играчку групу
и хор. Имали су и добар оркестар.
Са младима учитељ Иван Стаморан посећивао је српска села из ближње или даље
околине, а представе су биле награђиване бурним аплаузима. И посећена села враћала би
посете Наћфали и приказивала програме високог нивоа.
Срби и Српчићи уживали су радост србовања, за којим данас туже, пошто их је
бројно много мање.
Живео је у Араду до 1992. године, али никада није заборавио своју Наћфалу.
Сви који су га познавали жале га и са поштовањем сећају.
Податке прикупила Чекић Зора из Наћфале, бивша ученица, председница Месне
организације Савеза Срба У Румунији, од кћерке учитеља Ивана Стаморана – Даринка
Стаморан из Арада.

СТАНКОВ ДУШАН рођен је 1907 године у Вараждину - Југославија, са сталним

боравком у месту Креведија – Ферма Д.П.Г., област Букурешт, југословнески
држављанин. Ухапшен је према одредби Војног тужилаштва из Букурешта са потерницом
бр. 527/25.10.1952. због илегалног преласка државне границе члан 267 К.З. (прешао је
границу из Југославије пошто је тамо био малтретиран). Осуђен је од Обласног војног
суда из Букурешта на 6 година поправног затвора. Започео заточеништво 23.04.1952. и
ослобођен је 11.10.1955. на основу Декрета 421/1955. Био је у затворима у Питешту,
Марђињењу.

СТАНКОВИЋ МЛАДЕН, из Дивића, жупанија Караш Северин, досије

1052/1950... (Списак српских политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

СТАНОJЕВ ВУКОМИР, рођен је 10.03.1899. у Соколовцу, рејон Нова Молдава,

са сталним боравком у Турну Северину, ул. В.И. Лењин бр. 28. По занимању – морнар.
Ухапшен је од У.М. 0113 из Крајове 30.11.1959. Осуђен је од Војног суда из Крајове на 5
година поправног затвора због завере, према члану 209 К.З. Започео заточеништво
30.11.1959. и ослобођен је 18.12.1963. на основу Декрета 767/1963. Био је у затворима у
Крајови, Жилави, Галцу, Ботошању.

СТАНОЈЕВ ДОБРИВОЈ, рођен је 22.05.1920. у Дињашу, рејон Темишвар, са

497
сталним боравком у Темишвару, ул. К. Бранковеану бр.8. Када је био ухапшен имао је
чин официра безбедности, а пре тога био је обућар. Био је члан Румунске радничке
партије. Ухапшен је по налогу Војног тужилаштва из Букурешта са потерницом
бр.11159/1950. због злочина велеиздаје, према члану 190 К.З. (шпијунирао је у корист
Југославије, био је вођа групе шпијуна). Осуђен је од Војног суда из Букурешта први
одсек на 25 година затвора присилног рада због велеиздаје, према члану 191 К.З. (давао је
информације југословенским властима). Започео казну 13.06.1950. и ослобођен је
17.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је и помилован. Био је у затворима у
Жилави, Ајуду, Окнеле Мари, Питешту.

СТАНОЈЕВИЋ БОЖИДАР, водио је интензивну активност у корист титовског

режима и био је ухапшен након конфликта између Тита и Стаљина. Био је осуђен од
Војног суда из Букурешта први одсек, судском пресудом бр. 1118/1950. на доживотну
робију присилног рада. После помирења Русије и Југославије, као и сви остали титоисти
био је ослобођен. Живео је после ослобођења у Југославији у Новом Саду. Умро је у
Темишвару 2010 године.Види опширније у посебним прилозима у овој књизи.(Cicerone
Ioniţoiu, Навед. дело)

СТАНОЈЕВИЋ ДРАГУТИН, (отац Станојевић Божидара) рођен је 15.08.1900. у

Дивићу, рејон Нова Молдава, са сталним боравком у Темишвару, ул. Маринеску бр. 64.
По занимању – чиновник. Интерниран је од Обласне дирекције државне безбедности из
Темишвара по налогу 5781/1951. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 15 година
затвора тешке робије због злочина шпијунаже (као чиновник у Југословенској
пловидбеној агенцији, давао је информације економског карактера о нашој земљи).
Започео казну 25.12.1950. и ослобођен је 17.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је и
помилован. Био је заточен у затворима у Темишвару, Жилави, Ајуду, Питешту.

СТАНОЈЕВИЋ ЦВЕТКО, из Нове Молдаве, био је осуђен 1950. године због

титовске активности... (Cicerone Ioniţoiu, Навед. дело)

СТЕПИЋ ДИМИТРИЈЕ, из Арада, досије 1142/1950... (Списак српских

политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

СТОЈАДИНОВ ПАРАСКЕВА, рођена је 13.04.1904. у месту Пустињиш, рејон

Темишвар, са сталним боравком у кући бр. 1. По занимању – домаћица. Интернирана је
од Обласне дирекције државне безбедности по налогу 5781/02.02.1952. и ухапшена је
према одредби Војног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 3455/16.05.1952. због
помагања у илегалном преласку границе. Осуђена је од Војног суда из Темишвара на 6
месеци поправног затвора због фаворизовања преступника. Започела казну 19.01.1952. и
ослобођена је 16.07.1952. по истеку казне. Била је затворена у Темишвару.

СТОЈАДИН ДАМЈАН, из Темишвара, био је ухапшен 20.08.1958. од органа

Безбедности из Темишвара, после тешких мучења и инсценираног процеса био је осуђен
и затворен у затвору Герли... (Cicerone Ioniţoiu, Навед. дело...)

СТОЈАН ДИМИТРИЈЕ, сељак из жупаније Тимиш, био је осуђен... (Исто.)

СТОЈАНОВ ЂУРА, из Дињаша...(Види интервју објављен у овој књизи).

СТОЈАНОВ ИВАН, рођен је 21.04.1930. у Дињашу, рејон Темишвар, са истим

сталним боравком. По занимању – земљорадник. Интерниран је од Обласне дирекције

498
државне безбедности из Темишвара по налогу 26968/1950. од 04.11.1950. и ослобођен је
04.06.1951. од исте. Био је заточен у затвору у Темишвару.
Стојанов Иван, рођен је 21.04.1930. од оца Радослава (Рада) и мајке Златинке, у
Дињашу, рејон Темишвар. По занимању – шофер.
У ноћи 01.08.1950. године по налогу бр. 26968/1950. интерниран је од Обласне
државне безбедности из Темишвара, бос и полуобучен одведен са још неколицином
Дињашана у затвор у Темишвару.
Сан да упише Учитељску школу заувек је пропао.
Породична кућа била је претворена у шнајдерај, а у шталама држане су краве из
задруге.
Миливој Марков и Светозар Петров Бува одлучили су да десет породица буде
избачено из задруге, међу којима и његова. Мати Златинка била је приморана да путује и
ради на плантацији пиринџа преко Бегеја, како би издржавала себе и двоје старих: деду
Ивана и баба Милку.
Ослобођен је 04.06.1951. из затвора са напоменом да свима каже како је био да
студира, ако га неко пита где је био. Још једно понижење за кулака Ивана Стојанова.
19.јуна 1951. године поново је ,,подигнут'' са кофером у руци и ,,заборављен'' три
дана без хлеба и воде у подруму општине Дињаш. Тако је избегао Бараганску голготу.
Био је приморан да моли да буде примљен у задругу како би могао да издржава
породицу, а Војин Марков и Жива Веселинов су му одобрили.
02.јуна 1952. године био је регрутован у војску до 1954. године.
Податке припремила супруга, Даринка Стојанов из Дињаша, јануара 2011.

СТОЈАНОВ ЛЕКА, из Српског Семартона, жупанија Тимиш, досије 41/1950...

(Списак српских политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

СТОЈАНОВ ЉУБОМИР, рођен је 11.10.1925. у Дињашу, рејон Темишвар, са

истим сталним боравком. По занимању – земљорадник. Осуђен је од Војног суда из
Букурешта на 10 година поправног затвора због растурања забрањених публикација
(ставио се у службу Тита растурањем манифеста и брошура против режима у Народној
Републици Румунији, које је примио од Недомачки Маринка). Започео казну 16.06.1950. и
ослобођен је 17.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је и помилован. Био је у
затворима у Жилави, Ајуду, Поарта Алба, Баја Сприје, Кавнику, Герли.

СТОЈАНОВ ПАВЛЕ (ПАЈА), рођен је 05.05.1923. у Дињашу, рејон Темишвар.

Био је дописник југословенске новинске агенције ,,Танјуг''. Године 1950. био је ухапшен и
после тога изгнан у Југославију.(Cicerone Ioniţoiu, Навед. дело)
Додатни подаци:
Завршио је српску секцију ниже гимназије у Темишвару 1940. Био је активан у
Савезу словенских културно-демократских удружења у Румунији и у новини ,,Правда''.
После рата прешао је у Југославију. Сада живи у Београду. [Преминуо недавно, у
Београду н. н.]
Павла Стојанова многи ће памтити по политичким чланцима и особито по
превасходно политичко-пропагандној књизи коју је објавио у Београду 1953. Све је то
дошло позније...(Ст. Бугарски, Завичајна књижевност Срба..., стр. 522)

СТОЈАНОВ ПЕТРЕ (ПЕТАР), рођен је 05.03.1924. у месту, Херњакова, рејон

Темишвар, са сталним боравком у кући бр. 118. По занимању – земљорадник. Ухапшен је

499
по налогу Обласног војног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 210/21.03.1956.
због завере, према члану 209 К.З. (био је члан једне субверзивне организације). Осуђен је
од Врховног суда на 10 година затвора тешке робије. Започео казну 31.10.1955. и
ослобођен је 26.06.1964. на основу Декрета 310/1964. када је и помилован. Био је у
затворима у Темишвару, Ајуду, Герли, Салчији.

(Извор података: ,,Кривичне матичне фише'')

СТОЈАНОВ ТОМИСЛАВ (ТОМИШКА), рођен је 27.04.1929. у Дињашу,

жупанија Тимиш, са сталним боравком у Темишвару. По занимању – технолог у дрвној
инустрији. Ухапшен је од стране У.М. 0232 Безбедности из Темишвара јула 1961. године.
Осуђен је 17.03.1962. од Војног суда друге војне области Клуж на 5 година поправног
затвора због издаје отаџбине (саставио је списак својих депорованих сељана у Бараган и
доставио тај списак Југословенској амбасади у Букурешту) Ослобођен је после 2 године и
6 месеци на основу Декрета 767/1963. када је и помилован. Заточеништво је провео у
затворима у Темишвару, Дежу, Герли.
Други подаци: Од 1950. до 1951. године био је студент математике на
Универзитету у Темишвару;
- 1951. – 1956. био је учитељ у Нермету и Клокотићу – Карашевски крај;
- од 1956. до 1961. ради као технолог у фабрици шибица у Темишвару (касније
Технолемн);
- 1960. године жени се са Љубинком Лепојев из Варјаша, која је својевремено била
подигнута са породицом у Бараган. Нису имали деце.
- 1964. године запошљава се поново (по доласку из затвора) у Технолемн, као
технолог и усавршава се на разним курсевима у Брашову, у технологији сушења дрвета.
Предаје математику курсантима у школи за мајсторе у оквиру индустрије прераде
дрвета.
- 1990. улази у мировину из предузећа Технолемн.
- 25.01.2000. доживљава мождану кап и умире у Темишвару, у 71 години живота.
Сахрањен је у Варјашу у породичној гробници.
И ако је као дете био пун живота и несташлука, као младић ведар и весео, волео
је спорт а нарочито фудбал, био је ватрени навијач и Црвене Звезде - Београд и Штинце
из Темишвара. После затвора, затворио се у себе, мало излазио а још мање проводио.
Одлазио је само да посети родитеље у Дињашу и супругине родитеље у Варјашу, ретко
кад је ишао на утакмице. Уживао је да прати емисију ,,Време спорта и разоноде'' на
радио Београду, недељом поподне. Волео је да чита, игра шах и реми, али само у кругу
породице. Није волео да се дружи и није имао пријатеље, пошто није имао поверења у
њих. Волео је и поштовао супругу, поштовао и помагао све чланове породице, како своје
тако и супругине, без разлике, због чега је био веома цењен у Варјашу. Живео је тихо и
ненаметљиво.
Био је треће дете својих родитеља Ђоке и Стефаније Стојанов, који су били
доста имућни као земљорадничка породица.
- Основну школу похађао је у родном Дињашу, а гимназију (српску) у Темишвару,
коју је завршио са положеном Великом матуром 1950. године. Имао је наклоност према
егзактним наукама а нарочито према математици, након завршетка гимназије уписао је
природно математички факултет у Темишвару;
- У последњим годинама гимназијског школовања, пошто је важио за кулачко
дете имао је проблема са такозваном напредном социјалистичком омладином, и то баш

500
са разредним колегама као Иваном Антином и Миланом Исаковим, који су изгледа били
завидни на његов материјални статус;
Пошто су му 1951. године подигли целу породицу и депортовали у Бараган
(родитеље и старијег брата са супругом), а старију сестру Даницу Стојанов, избацили
са Факултета фармацеутике из Клужа, из разлога што је кулачка кћерка, није више имао
никаквих материјалних средстава за живот и студије, па напушта после прве године
факултет и подноси молбу у школском инспекторату за место учитеља.
Податке припремио и доставио синовац Ђока Стојанов, инжењер, који живи у
Темишвару. Фебруара 2011. године.

СТОЈАНОВИЋ ЦВЕТКО, војник из жупаније Караш Северин, досје 80/1950...

(Списак српских политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

СТОЈАНОВИЋ ГЕОРГИЈЕ ФЛОРЕНТИН, био је осуђен... (Cicerone Ioniţoiu,

Навед. дело)

СТОЈАНОВИЋ ЈЕЛЕНА, рођена је 29.04.1929. са сталним боравком у

Темишвару. Ухапшена је 22.06.1948. је одлежала 5 месеци у заточеништву.. (Исто)

СТОЈАНОВИЋ КОНСТАНТИН, из жупаније Караш Северин, досје 232/1950...

(Списак српских политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

СТОЈАНОВИЋ МИЛАН, рођен је 24.12.1935. у месту Велико Градиште –

Југославија, са истим сталним боравком у ул. Поповић Жика бр. 19, југословенски
држављанин. По занимању – обућар. Ухапшен је по наредби Обласног војног тужилаштва
из Букурешта, са потерницом бр. 620/23.04.1955. због илегалног преласка државне
границе. Осуђен је од Обласног војног суда из Темишвара на 3 године поправног затвора.
Започео заточеништво 22.04.1955. и ослобођен је 26.10.1955. на основу Декрета 421/1955.
када је и помилован.

СТОЈАНОВИЋ МИЛИВОЈ, рођен је 26.03.1911. у Дети, са сталним боравком у

Српском Семартону. По занимању – учитељ. Био је члан Румунске радничке партије.
Осуђен је од Војног суда из Букурешта први одсек на 2 године поправног затвора због
непотказивања. Започео је казну 21.04.1951. и ослобођен је 06.08.1953. по истеку казне.
Био је у затворима у Жилави, Поарта Алба, Валеа Неагра, Галешу.

СТОЈАНОВИЋ СТЕВАН, осуђен је 1950. године, преминуо у затвору Герла 1952.

године... (Cicerone Ioniţoiu, Навед. дело)

СТОЈАНОВИЋ СИМА, рођен је 15.08.1906. у Радимни, жупанија Караш

Северин, са истим сталним боравком. По занимању – бачвар. Ухапшен је у току 1950.
године од органа државне безбедности. Осуђен је од Војног суда из Букурешта први одсек
на 10 година поправног затвора, према члану 325/с К.З. и Декрету –закону 856/1938. због
растурања забрањених летака. (Извор података: C.N.S.A.S. – Direcţia Arhivă Popeşti
Leordeni – Tribunalul Militar Bucureşti secţia I-a, Dosar 1747/1950, Filiera nr. 629, Sentinţa nr.
1680/07.12.1950)

СТОЈКОВИЋ БОРА, рођен је 15.04.1920. у Белобрешки, рејон Нова Молдава, са

сталним боравком у кући бр. 51. По занимању – земљорадник. Ухапшен је од Генералне
дирекције државне безбедности из Темишвара по налогу бр. 26985/1950. Осуђен је од
Војног суда из Темишвара на 3 године поправног затвора због растурања забрањених

501
публикација. Започео је казну 01.08.1950. и ослобођен је 07.08.1953. по истеку рока. Био
је у затворима у Темишвару, Поарта Алба, Валеа Неагра, Галешу.

СТОЈКОВИЋ ДИМИТРИЈЕ, шеф радника легионара у сектору Негру, прешао је

у Југославију одакле су га послали натраг. Осуђен је, затворен у Жилави и Ајуду одакле
је ослобођен јако болестан 1964. године.(Cicerone Ioniţoiu, Н. д.)

СТОЈКОВИЋ ГЕОРГИЈЕ (Ђока), рођен је 06.05.1925. у Горњој Пожежени, рејон

Нова Молдава, са сталним боравком у Турну Магуреле, ул. Попа Шапка бр. 3. По
занимању – чиновник. Интерниран је од Генералне дирекције народне безбедности и
ухапшен је по налогу Војног тужилаштва из Букурешт са потерницом бр. 11159/1950.
према члану 190/1, 267 К.З. (шпијунажа - године 1947., давао је економске и политичке
информације Југославији). Осуђен је од Војног суда из Букурешта на 25 година затвора
присилног рада због велеиздаје. Започео је казну 27.05.1949. и ослобођен је 10.07.1956.
према допису бр. 14464/1956. Генералног тужилаштва и Главног војног тужилаштва. Био
је заточен у затворима у Жилави, Ајуду, Колонија Нистру, Сату Маре, Окнеле Мари,
Питешту.

СТОЈКОВИЋ ГЕОРГИЈЕ, био је полицијски комесар из Баната, радио је за

титовске агенте и био ухапшен 1949. године и осуђен је 1950. године... (Cicerone Ioniţoiu,
Н. д.)

СТОЈКОВИЋ МИОДРАГ (звани Бата), рођен је 17.10.1927. у месту Малтинак –

Српски Банат – Југославија, са сталним боравком у Букурешту, ул. Генерал Генеа бр. 4,
југословенски дражављанин. По занимању – наредник, а пре тога шегрт. Интерниран је од
Генералне дирекције народне безбедности са налогом бр. 146043/1950. и ухапшен је по
наредби Војног тужилаштва из Букурешта са потерницом бр. 7627/22.06.1951. Осуђен је
од Војног суда из Букурешта први одсек на 4 године поправног затвора због илегалног
преласка државне границе. Започео је казну 11.09.1949. и ослобођен је 09.09.1953. по
истеку рока. Био је у затворима у Жилави, Герли, Марђињењу.

СТОЈКОВИЋ СТАНИСЛАВ, рођен је 12.12.1912. у месту Врела – Југославија, са

истим сталним боравком, југословенски држављанин. По занимању – радник. Ухапшен је
по налогу Обласног војног тужилаштва из Букурешта са потерницом бр. 1228/03.08.1954.
због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. (био је праћен од УДБ-е и
прешао границу у Румунију). Осуђен је од Обласног војног суда из Букурешта на 4 године
поправног затвора. Започео је казну 14.12.1953. и ослобођен је 11.10.1955. када је и
помилован на основу Декрета 421/1955. Био је затворен у Питешту.

СТОЈКОВИЋ СТОЈКА(Стојан?), официр безбедности из Баната, као осуђеник

био је заточен у затвору Ајуду после 1959. године. (Cicerone Ioniţoiu, Н. д.)

СТОЈКОВИЋ ТАНАСИЈЕ, из Сикевице, жупанија Караш Северин, досије

198/1950. (Списак српских политичких затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

СТОЈИЋ ЛОГИН, из Гада, жупанија Тимиш, досије 854 и 539/1950.(Исто.).

Други подаци:
Стојић Логин, рођен је 28.05.1915. у месту Гад, рејон Чаково, где је стално
боравио. По занимању био је механичар. Био је члан једне средње имућне породице. Имали
су у својини: трактор, машину вршалицу, млин чекићар за прераду житарица за исхрану
животиња.

502
 Имао је сестру Љубицу, рођена 1913., која је била удата у месту Орловат крај
Зрењанина у Југославији. Због тога је често пута био испитиван од власти, да ли је имао
везе са сестром и друга испитивања, знам да везе није одржавао.
Године 1951. на дан 18. јуна били смо подигнути у Бараган, у место Салками,
поред села Перишору. Пре него што смо били подигнути одузели су нам све уређаје, чак и
виноград и столарску радионицу мога деде. У Барагану мој отац је поново био неколико
пута испитиван, где је оставио неке делове од одузетих уређаја, односно неке кајишеве
од вршалице. На сву срећу он је имао документа када је и коме то предао.
У Барагану радио је прво као механичар у ИКАР Маркулешт, тојест у
Пољопривредном институту за истраживање Барагана, где је након својих
професионалних способности и умећа стигао до функције главног механичара на
институту. За ту делатност био је именован од познатог академичара истраживача
Трајана Савулескуа.
По повратку из Барагана ништа од одузете имовине није било враћено, отац је
радио све као механичар у Државном пољопривредном газдинству у Ђиру и другим
местима. Упокојио се 1983. године и сахрањен је у Темишвару.
Податке принео син му Мирослав Стојић, пензионисани металостругар, у
Темишвару, маја 2011. год.

СТОЈИЋ ВЕЛИМИР (брат горенаведеног) рођен је 1912. године у Гаду, рејон

Чаково, са сталним боравком у Темишвару. По занимању – трговац. Осуђен је у
Темишвару на 15 година затвора због приписане проневере. Одлежао у заточеништву 9
година, ослобођен је августа 1967. на основу неког декрета када је био рехабилитован.
Био је затворен у Делти Дунава и у другим затворима.
Родитељи - отац Филип, по занимању био је столар и мати Драгица кројачица,
била је средње имућна породица. Занат трговца изучио је у Чакову. Запослио се у
Темишвару, после је отворио своју трговинску радњу са штофовима и свилом по називу ,,
Галија'' (у локацији где је сада књижара М. Еминеску) и још једној локацији у кварту
Китл. Након национализације 1948. године сва његова имовина прешла је у државну
својину. Затим се запослио у фабрици шешира као књиговођа. После ослобођења из
затвора прешао је да ради као набављач у предузећу ,,Индустрија вуне'' из Темишвара,
где је био до пензионисања. Није имао порода.
Био је члан друштва црквеног хора ,,Слога'' у Темишвару-Граду и члан Црквеног
одбора.
Упокојио се 3 децембра 1997. у Темишвару и сахрањен је у Католичком гробљу у
Мехали.
Податке припремио и принео синовац му Стојић Мирослав, у Темишвару, априла
2011. године.

СТОЈИШИЋ МИОДРАГ, рођен је 06.11.1941. у Белобрешки, рејон Нова

Молдава, са сталним боравком у Темишвару, ул. 13. децембар, бр. 9. По занимању –
ученик. Био је члан УТМ-а. Осуђен је од У.М. 0232 из Темишвара 21.06.1958. због
илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.З. Осуђен је од Војног суда из
Темишвара на 5 година поправног затвора. Започео је казну 30.05.1958. и ослобођен је
28.05.1963. по истеку рока. Био је у затворима у Темишвару, Жилави, Герли, Окнеле
Мари, Ајуду, Марђињењу. Био је ученик Српске Мешовите Гимназије из Темишвара,
када је ухапшен био је малолетан.(п. а.)

СТОЈИШИЋ ТОМА, рођен 25 јула 1938 год. у Белобрешки, од родитеља Ранка и

Олге Стојишић.

503
 Ухапшен 17 новембра 1958 год. када се налазио у Лесковици. Као млади студент
филолошког факултета из Букурешта, 21 јула 1959 од Војног суда друге војне области из
Букурешта политички осуђен на 15 година присилног рада за велеиздају и рушење
постојећег политичког система, пресудом бр. 154/1959. Пуштен је на слободу 19.
децембра 1963., према Декрету 767/1963 Државног савета. Провео је у затвору 5 година и
један месец. Даље је лишен свих грађанских права. Био је заточен у затворима: Мармезон
– Букурешт, Жилава, Деж, Герла.
Крајем јуна 1972. са супругом Биљаном бежи у Југославију, па у Италију.
Уједињене нације додељују им политички азил. 19. децембра 1972. стижу у С.А.Д.. У
С.А.Д. са ,,Cum Laudae'' завршава богословске студије. Сада је активни српски
православни свештеник у чину протојереја – ставрофора у цркви Зачећа Св. Јована
Крститеља у граду Патерсону, Њу Џерси, надомак Њујорка.
Изводи из: Драга Мирјанић, Људи и судбине, у издању Савеза Срба у Румунији,
Темишвар 2007. године, чланак – Велико хвала нашем добротвору!
Одувек су у нашем народу били људи који су често опште интересе радо
стављали изнад сопствених, личних интереса и који су изгаралим попут свеће за
српство, православље и трајање нашег имена на овим просторима. Иначе, дух
задужбинарства, доброчинства и ктиторства, који је у живот Срба унео још Свети
Сава живи и дан данас.
А један од наших најдарежљивијих добротвора је, свакако, протојереј Тома
Стојишић. Отац Тома је наше горе лист и у његовим венама тече племенита клисурска
крв. Један је од наших ителектуалаца и служитеља Божјег олтара, који може да буде
поносан на своју прошлост и на своју садашњост. Задојен снажним и истинским
родољубљем у вредној , поштеној и богољубивој занатлијској породици, са исконским
осећањем за истину и правду, он је још као гимназијалац, а затим и као студент
Филолошког факултета у Букурешту (Одсек за српски језик и књижевност)- жртвујући
своју младост и каријеру, одлучно рекао НЕ заговорницима диктатуре једноумља,
атеизма и белог терора. А то је у тим ,,вуненим'' временима било сматрано за
неопростиву јерес и тешким актом контрареволуције. Ухапшен је по већ познатим
клишеима стаљинистичких процеса, осуђен је на 15 година присилног рада. Након суђења
бачен је у злогласни затвор Жилава, који је под земљом. У том свирепом подземном свету
– светла тачка и утеха био му је пријатељ и колега Живко Велимировић (Данас
свештеник у Српској православној цркви у Темишвару – Мехала).
По изласку из заточеништва, пошто је и даље био сматран за неподобну личност
и потенцијалног непријатеља, кривуља његове судбине ишла је следећим смером :
Југославија, као тадашњи симбол демократије међу социалистичким земљама, иако ни у
њој тада није било места за Србе из дијаспоре- избеглички логор у Трсту- политички азил
и специјални пасош Уједињених нација и најзад – Њујорк. Ту завршава Теолошки
факултет Светог Тихона Задонског с оценом ,,Кум лауде''. На тој високој богословској
школи својевремено је предавао и један од најумнијих Срба, Свети Владика Николај
(Велимировић). За свештеника оца Тому је рукоположио Владика Христофор (сада
Митрополит средњеамерички), који је умногоме допринео помирењу са Мајком црквом.
Све у свему можемо слободно рећи да својим доследним и преданим радом на
Господњој њиви и у друштву уопште, отац Тома може да служи за пример. Иначе, у
периоду злочиначког насртаја белосветских моћника под окриљем НАТО-пакта на
слободољубиви српски народ, отац Тома се свесрдно залагао за тријумф истине и правде.
Такође, уз његов благослов тамошњи верници учествовали су на митинзима, а сакупили су
и око 50.000.долара у новцу и преко 300.000 долара у роби за Србију и српски народ.
Често воли да се одазове и изазову родног краја, да дође и да му се поклони и

504
преда и душом и телом. И увек када се врати остави део своје душе и део онога што је
трудом и знојем зарадио. Тако је приложио значајну помоћ за подизање Српског
православног храма у Решици и то у износу од 1.000 долара. Пре неку годину исту је
своту приложио за подизање храма у Дети. Врло велику новчану помоћ пружио је за
обнову манастира у Базјашу и Златици итд. Никада не заборавља ни Српску гимназију,
школу у којој је и сам учио.
Пре неки дан – преко свог брата Мије, послао је значајну суму за наше цркве,
школе и друге установе. Овога пута 2.500 долара наменио је: Српској цркви у
Решици,Српском храму у Краљевцу, Српској гимназији ,,Доситеј Обрадобић'', будућем
културно-духовном центру ,,Свети Сава'' у Базјашу и манастиру Златици.
Хвала му, и нека му Свевишњи подари дуг живот и крепко здравље на добро
Српске православне цркве и васцелог Српства.

СТРАШНИ ВАСА, из Арада, досије 691/1950... (Списак српских политичких

затвореника из архиве У.М. 02405 из Питешта).

СУБОТИЋ (удата ДРАГИЋ) ДАНИЦА, рођена 22.јула 1932. године у Сараволи,

жупанија Тимиш. По занимању: домаћица.
На други дан Силаска Светог Духа 18. јуна 1951. год. Суботић Даница са својим
болесним оцем Суботић Савом и још око 34 српских породица, Румуна и Немаца, били су
прогнани у Бараган.
Након одласка у Бараган, њеном оцу Сави погоршало се здравствено стање (био
је парализован још када су пошли за Бараган), кћи Даница реши да га доведе крадом у
Сараволу (имала је у Барагану присилан боравак), код будућег супруга Драгића Чеде.
Сазнала је милиција да је она дошла недозвољено, крадом и преузели су их у
милицијску станицу. Родбина је молила власт да бар стари остане у Сараволи, јер је био
на умору, а она да се врати у Бараган. Власти нису никако пристале и приморале су обоје
да се врате у Бараган. Ту је на кратко време Сава Суботић умро 28.12.1951. Даница, због
одласка у родни крај, била је осуђена на 2 године политичког затвора, у зони присилног
боравка.
Ослобођена је крајем 1955 године, као и сви остали депортовани, вратила се у
Сараволу и основала је породицу са Драгић Чедом, са којим је изродила две кћерке и једног
сина. Упокојила се априла 2008 године у Сараволи.
Податке изнели рођака Ћирилов Мара из Темишвара и кћерке Јустина и Анђелија
Драгић из Сараволе.

СУБОТИЋ ОМЕР, рођен је 22.06.1916. у Сараволи, рејон Велики Семиклуш, са

истим сталним боравком. По занимању – земљорадник. Осуђен је на 1 годину и 6 месеци
због јавног хушкања. Започео казну 20.11.1952. и ослобођен је 13.08.1953. са налогом бр.
0204717/1953. Министарства државне безбедности. Био је заточен у затворима у
Темишвару, радна Формација 0680, Онешту, Борзешту.

ТАБАКОВИЋ РАДА, рођен је 28.04.1915. у Берлину – Немачка, са сталним

боравком у Букурешту, у. Марија Чобану бр. 10, рејон Николае Балческу. По занимању –
квалификовани електроинсталатер. Ухапшен је од У.М. 0123 на основу одлуке бр.
601/1953. и интерниран од 05.06.1953. за 60 месеци зато што је давао информације
Америчкој Легацији о нашој земљи. Ослобођен је 17.07.1954. од У.М. 0123 са налогом
Д.Ж.П. бр. 69463/1954. Био је у затвору у Питешту.

505
 ТАБАКОВИЋ ... лекарка, била је ухапшена и затворена у затвору Жилава...
(Cicerone Ioniţoiu, Навед. дело)

ТАСИЋ ЛАДИСЛАВ, рођен је 03.01.1924. у месту Парац, рејон Темишвар, са

сталним боравком у Јаша Томићу, округ Зрењанин – Југославија, југословенски
држављанин. По занимању – земљорадник. Осуђен је од Војног суда из Букурешта други
одсек на 10 година поправног затвора због илегалног преласка државне границе, према
члану 267 К.З. (прешао је границу из Југославије у Румунију да би шпијунирао). Започео
је казну 09.10.1950. и ослобођен је 12.10.1955. на основу Декрета 421/1955. када је и
помилован, са изручењем у Југославију. Био је у затворима у Жилави, Питешту, Ајуду,
Марђињењу, Пенинсули, Валеа Неагра, Поарта Алба.

ТОДОРОВ МИЛОШ, рођен је 09.10.1913. у Дињашу, рејон Темишвар, са истим

сталним боравком. По занимању – лекар. Осуђен је од Војног суда из Букурешта први
одсек на доживотну робију присилног рада због злочина велеиздаје (давао је информације
југословенској амбасади године 1945-1948). Започео је казну 23.04.1950. и ослобођен је
17.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је и помилован. Био је заточен у затворима у
Жилави, Ајуду, Питешту.
Неколико година после ослобођења из затвора, по својој молби добио је стални
боравак у Југославији у Новом Саду, где је радио и имао породицу (п.а.).
Рођен је у Дињашу 1913. у земљорадничкој породици.Основну школу учио у родном
месту. Нижу гимназију свршио уз проту Милана Николића. Даље се школовао у
Југославији. Медицински факултет у Београду, негде пред Други светски рат. Вратио се
у Румунију и био челник ССКДУР-а. (О њему видети у књизи: ,,С.С.К.Д.У.Р. или Срби из
Румуније на барикадама хладног рата'' Андреја Милина и Миодрага Милина). Изабран за
посланика Словена у Румунији.
Као посланику одређен му је принудни боравак у Брашову, 1950. затворен, изашао
из затвора 1955. Оженио се 1956. Дињашанком Душицом Станков, такође лекарком.
Радио као лекар у Марили, а у Печки до пензионисања.
По пензионисању, не могући да оствари станарско право у Темишвару, где је
супруга имала неку кућу, прешао у Југославију; становао у Новом Саду до смрти.
Не зна се датум смрти; негде око 1992-1993.
Ћерка јединица Милица рођена у Печки. Сада, изгледа, живи у Аустралији.
Податке припремио и послао др Попов Душан, посланик ССР у румунском
Парламенту. Марта 2011. године.

ТОДОРОВ ПЕРА (звани ПЕРИЦА), рођен је 12.07.1912. у Српском Семартону,

рејон Дета, са сталним боравком у кући бр. 308. По занимању – столар. Ухапшен је по
налогу Војног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 639/1951. Осуђен је од Војног
суда из Темишвара судском пресудом бр. 530/22.03.1951. на 15 година затвора присилног
рада због злочина велеиздаје, према члану 191/1 К.З. (у годинама 1946 – 1947. давао је
политичке информације Силин Миладину). Започео казну 01.08.1950. и ослобођен је
18.06.1956. на основу Декрета 318/1956. Био је заточен у затворима у Темишвару, Герли,
Марђињењу, Питешту.
Извор података: Досје из Архива CNSAS, ставио на располагање његов син
Тодоров Милан (Миле), професор физике и хемије у пензији, који живи у Темишвару.
Марта 2011. године.
Тодоров Пера када је био ухапшен имао је три малолетна сина. Породица је
остала у критичној ситуацији, пошто су укућани били: супруга Јеца, свекрва Лепосава,

506
удовица - муж Матеја, који је погинуо 1914. године као аустоугарски војник у Галицији.
Јецини родитељи, укупно 7 особа, које је требала сама да издржава. Мати Јеца је радила
у домаћинству, од тога су живели. Имали су 15 – 20 кошница пчела, две краве и од тога
су сви преживљавали. Земља им је била у колективно газдинство прешла.
После мати се запослила у школском интернату, у селу, као куварица, онда када
је била спроведена школска реформа, тојест када су српска деца из Иванде и Дињаша
прешла у интернат у Српском Семартону да би наставила други циклус школовања на
српском језику. Интернат је био смештен у кући једног сељанина у оно време прогнаног
у Бараган.
(Син Милан Тодоров).

ТОДОРОВ СЛАВОЉУБ, рођен је 24.10.1920. у Дињашу, рејон Темишвар. По

занимању – земљорадник. Године 1941 – 1942. био је војник у румунској војсци на руском
фронту, где је заробљен од Црвене армије. Као ратни заробљеник провео је у логору
период 1942 – 1951. године. Када је дошао из Русије из логора 1951. године депорован је у
Бараган.

Податке доставила Глишић Босиљка, рођака из Темишвара, у лето 2010. године.

Т(Е)ОДОРОВИЋ ГОРИЦА, из Темишвара, чиновник у књижари ,,Југословенска

књига'', била је осуђена због шпијунаже у корист Тита, са осталим осуђеницима 1949.
године. Заточеништво провела у затворима у Жилави, Герли, Мислеа...(Cicerone Ioniţoiu,
Навед. дело)

ТОДОРОВИЋ Н. Рођена је 1908. године, преминула у женском затвору из

Мјеркуреа Ћук 1957. године...(Исто.)

ТОЛВАДИЈАЦ ЉУБОМИР, рођен је 1926. године у Рудни. За време другог

светског рата учествовао је у НОБ-у (Народној ослободилачкој борби) у редовима
партизана. Након Резолуције информбироа ухапшен је и осуђен као политички
затвореник. Ослобођен је 1955. године. Док је био затворен родитељи су му били
подигнути у Бараган, одакле се вратио заједно са њима. Запослио се у Решици и вратио се
у Рудну као пензионер, где је провео неколико година. Поново се вратио у Решицу код
своје деце, где је умро 2009. године.

Податке припремио Бакић Славољуб, учитељ у пензији, из Рудне. Дато маја 2011.
године.

ТОМИЋ ГЕОРГИЈЕ (ЂУРА), рођен је 01.10.1940. у Темишвару, са истим

сталним боравком. По занимању – металобравар. Ухапшен је 31.10.1958. због хушкања
против друштвеног уређења и намере илегалног преласка државне границе. Био је
потказан од двојице својих радних колега. Осуђен је на 7 година поправног затвора и
ослобођен је 14.01.1963. на основу државног декрета. Заточеништво провео у затворима у
Темишвару, Герли, Периправи (К. А. Росети), Салчији.
Други подаци за Ђуру Томића:
Зовем се Драга, једна сам од сестре близанкиње Ђуре Томића.
Драма наше породице започела је када наш брат Ђура био је затворен
због покушаја илегалног преласка државне границе у Југославији. Тада ја и моја
сестра Љубица имале смо пет година.
Он је био ухапшен августа 1958. и заточен до октобра исте године, а

507
01.10.1958. испунио је 18 година и пошто је био пунолетан могао је бити осуђен.
Осудили га на 7 година затвора, а после тога нисмо знали ништа о њему. Наша
мати обратила се адвокатима за помоћ, али било је безуспешно. Наши родитељи
били су приморани да продају кућу, у којој смо живели, због недостатака новаца за
живот.
Иако сам била мала сећам се да за Божић и Ускрс, мама заједно са нашом
кумом Софијом плакале су и молиле се Богу да им да неку вест о нашем брату.
Године 1962. била је спроведена једна већа амнестија и том приликом и
наш брат је био ослобођен. Сећам се да једнога дана по подне дошли су код нас
двоје људи и рекли матери да се наш отац пријави у затвору у Темишвару у улици
Попа Шапка.
Када је дошао кући ја нисам га препознала, јер прошле су пет и по
године од када га нисам видела. Била је неограничена радост за сву породицу. Он
нам је испричао муке кроз које је прошао у затвору. Наш брат опростио је свима
онима који су му нанели зло, он је срећан што је у животу има своју породицу са
децама и унуцима.
Ми његове сестре га волимо и желимо му много здравља и све најбоље.
Принела Драга Благојев, из Темишвара. Јуна 2011.године.

TУНИЋ РАДОВАН, био је осуђен од Обласног војног суда из Букурешта

судском пресудом 661/1953. на 12 година затвора присилног рада. Ослобођен је децембра
месеца 1955.године када је и помилован. (Извор података: Анекс Декрета 535/1955.
послат од Института за испитивање злочина комунизма...)

ЋОЛОВИЋ СПИРО, рођен 28. фебруара 1930. год. у Тежлегу(?) - Југославија,

по занимању келнер, југословенски држављанин. Био је осуђен на 10 година поправног
затвора због илегалног преласка државне границе, према члану 267 Кривичног закона.
Почетак казне је од 23.08.1951. год. и био је ослобођен 11.10.1955. год., када је
помилован. Прошао је кроз затворе: Питешт, Марђињењ.

ЋОСИЋ ИВАН, рођен 1. јула 1922. год. у Избишту, округ Вршац у Југославији,
по занимању механичар монтер. Био је осуђен на 10 година поправног затвора, због
илегалног преласка државне границе, као дезертер из југословенске војске. Почетак казне
био је 12.септембар 1950. год. и ослободио се 14. октобара 1955. год. помиловањем према
Декрету 421/1955. Прошао је кроз затворе: Питешт, Марђињењ, Герла, Вакарешт.
ЋИРИЋ САВА, рођен 23. августа 1916. год. у Кетфељу општина Варјаш, по
занимању професор. Био је осуђен на једну годину и шест месеци, због растурања
забрањених публикација, почев од 12. јануара 1951. год. Био је ослобођен 29. децембра
1952 год. када му је истекла казна. Прошао је кроз затворе: Темишвар, Поарта Алба,
Галеш.
ЋИРИЋ УРОШ, рођен 9. новембра 1910. год. у месту Манастир, жупанија
Тимиш, по занимању књиговођа. Био је осуђен на 15 година затвора на присилни рад,
због издаје, према Декрету 856/1950. Отпочео казну 10.јуна 1950. год. и био ослобођен
19.децембра 1955. год. према Декрету 535/1955 када је био помилован. Прошао је кроз
затворе:Жилава, Ајуд, Питешт.
ЋУЛИБРК ЈАНКО, рођен је 15.02.1933. у месту Главица, округ Крупа из
Југославије, југословенски држављанин. По занимању – чиновник. Интерниран од

508
Обласног војног тужилаштва из Букурешта са потерницом бр. 1151/19.03.1953 због
илегалног преласка државне границе. Осуђен је од Обласног војног суда из Букурешта на
5 година поправног затвора, почевши од 14.08.1952. и ослобођен је 19.10.1955. према
Декрету 421/1955 када је помилован. Заточеништво провео у затворима Жилава,
Вакарешт, Карансебеш, Баја Сприје.

УГАРКОВИЋ ЖИВА, рођен је 28.09.1913. у месту Лесковица, рејон Нова Молдава,

са истим сталним боравком. По занимању – земљорадник. Осуђен је од Војног суда из
Букурешта на 12 година затвора присилног рада због велеиздаје, према члану 191 К.З.
(донео је забрањене титовске манифесте које је растурао). Започео казну 28.12.1949. и
ослобођен је 06.12.1955. на основу Декрета 535/1955. Био заточен у затворима у Жилави,
Ајуду, Тргу Окна, Поарта Алба, Питешту.

УГЉЕШИН ВЛАДИМИР (ВЛАДА), рођен је 09.02.1928. у Чанаду, рејон Велики

Семиклуш, са истим сталним боравком. По занимању – студент. Осуђен је од Обласног
Војног Суда из Темишвара судском пресудом бр. 301/04.07.1953. на 5 година поправног
затвора, према члану 327/3 К.З. и 304; 463 Војног кодекса. Започео казну 29.10.1951. и
ослобођен је вероватно као и остали политички затвореници до 1956. године. (Извор
података: Изводи из судске пресуде бр. 301/04.07.1953. Обласног војног суда из
Темишвара, прослеђени од CNSAS).

УНИЋ ЖАРКО, рођен је 17.09.1910. у Белобрешки, рејон Нова Молдава, са

сталним боравком у кући бр.49. По занимању – земљорадник. Интерниран је од Обласне
дирекције државне безбедности из Темишвара са налогом број 26958/06.11.1950. Осуђен је
од Војног суда из Темишвара на 7 година затвора тешке робије због злочина велеиздаје.
Започео казну 01.08.1950. и ослобођен је 10.07.1956. на основу дописа бр. 14464/1956.
Главног војног тужилаштва. Био је заточен у затворима у Темишвару, Жилави, Герли, Баја
Сприје, Питешту.

УВЕРИЋ ДРАГА, рођен је 14.01.1953. у месту Вијишоара, Бараган, где су му

били родитељи депортовани из Великог Сенпетра. По ослобођењу из Барагана крајем
1955. године наставља животни пут у Великом Сенпетру, изучио је кројачки занат у
Сараволи, код познатог кројачког мајстора Милоша Митровог. Када није ни испунио 20
година реши да покуша срећу да пређе на Запад. Тако да на дан 23. августа 1972. године
(ондашњи национални празник Румуније) покушао је да пређе државну границу према
Југославији и бива ухваћен од граничара, претучен и одведен у граничарски центар у
Великом Семиклушу. Осуђен је на 9 месеци поправног затвора због покушаја илегалног
преласка државне границе. Одлежао у затвору четири и по месеца, када је ослобођен на
основу државног декрета и помилован. Заточеништво провео у затворима у Темишвару,
Герли. После неколико година ипак је успео да се домогне Запада и да оствари свој
жељени сан. Тренутно живи у Канади, где има своју породицу и одржава сталну везу са
својим крајем Банатом. (Податке принео лично у лето 2010. године).

ХУБЕРТ  СИМИЈОН, рођен је 28.11.1921. у месту Крушница из Југославије, са

истим сталним боравком у Крушницу ул. Маршал Тито, бр. 103. По занимању - кројач,
југословенски држављанин. Осуђен је од Обласног војног суда из Букурешта на 5 година
поправног затвора због илегалног преласка државне границе, према члану 267 К.з.
(Прешао је границу у Румунију пошто није прихватио Титов режим). Према Декрету
544/1955. смањује му се казна на 3 године поправног затвора. Започео је казну 28.02.1952.

509
и ослобођен је 04.04.1955. при истеку рока, са обавезом на присилан боравак, као страни
држављанин. Заточеништво провео по затворима у Жилави, Питешту, Марђињењу

ФЕЊАЦ КРСТА, рођен је 14.09.1931. у Дињашу, жупанија Тимиш. По занимању-

ученик. Био је заточен од стране Генералне дирекције народне безбедности –Темишвар
према одлуци бр. 26958/1950. Био је осуђен на 2 године затвора. Започео је казну
07.03.1951. и био је ослобођен 24.03.1953. по истеку рока. Заточеништво је провео у
Темишвару.

ФЕНЛАЧКИ АДАМ-АРСА, рођен је 13.02.1919. у Буенос-Аиресу –Аргентина, са

сталним боравком у Фенлаку жупанија Арад.По занимању био је ратар. Интерниран у
Араду 1951 године, осуђен је на 8 година затвора због тога што није предао коту у
пољопривредним производима. Ослобођен је после 8 месеци. Заточеништво провео у
затворима у Араду, на Каналу, Поарта Алба.
Додатни подаци:
,,Године 1951., заједно са братом био је одведен у затвор у Арад.
Кад су му судили био је доведен у село окованих руку и ногу да би застрашили
остале мештане.
Био је осуђен на 8 година затвора. За то време, док је био у затвору, милиција из
места долазила је ноћу, скоро увек у 22 часа и одводила на саслушање његову супругу
Јагоду и њену сестру. Испитивали би их до после поноћи (1-2 сата).
Ја сам тада имала 7 година, а мати је моја свакодневно ишла да ради да бисмо
преживеле.
После 8 месеци отац је био пуштен кући. Тада су почели други притисци, којима
да га ,,убеде'' да се учлани у колективно газдинство. Нисмо више били у могућности да
плаћамо ,,коте'', које су биле страшно велике. Зато су нам запленили из дворишта
пољопривредне алатке и све што су нашли.
После свега тога морали смо се уписати у ,,колектив''. Мој деда (отац мог оца),
Јакоб, био је у Аргентини 21 годину (10 година сам, затим још 11 година са супругом).
Тамо су изродили децу, шесторо. Сви су радили у пољопривреди; сваких шест година би се
премештали на нову локацију, те сами градили нову кућу. Ипак, нису желели тамо да
остану. По повратку, тешко зарађеним парама купили су 70 ха земље од неког грофа из
Винге.
Али... деда није више радио ту тако тешко стечену земљу, већ је радио
у ,,колективу'', затим у шуми на сечи дрва, а пре одласка у пензију био је портир.
Последице ове трагедије пратиле су нас кроз цео живот“.
(Податке доставила кћерка Фенлачки Радмила из Фенлака).

ФЕНЛАЧКИ ТЕОДОР,(брат горенаведеног) из Фенлака, рођен је 1920. године у

Буенос Аиресу – Аргентина, са сталним боравком у Фенлаку. Осуђен је на 7 година
затвора под истим околностима као и његов брат.
Када су више њих, око 20 особа, били јавно суђени у Дому културе у Фенлаку, за
њега је сведочио Мишков Жива ,, да је баш добро дошла та казна пошто су били кулаци“ .
Тај Жива Мишков био је заједно са Теодором на руском фронту до Стаљинграда, били су
чак у истом рову; он је био из сиромашне породице и за учињено добро је захвалио на
такав начин.
(Податак изнео Ђура Миклош, очевидац догађаја, који живи у Фенлаку, марта
месеца 2011. године).

510
 ФЕНЛАЧКИ ЉУБОМИР, из Фенлака, осуђен је због економске саботаже, није
успео да преда коту у пољопривредним производима, јер је била превелика, много преко
постојећих могућности. Осуђен је на 2 године затвора 1952. године. и после смрти
Стаљина, након године дана заточеништва, помилован је и ослобођен.

(Податак изнео Ђура Миклош).

ФЕНЛАЧКИ РАДА, рођен је 05.04.1896. у Фенлаку, жупанија Арад. По занмању

је био свештеник, професор, школски инспектор, председник Антифашистичког фронта
Словена у Румунији (АФСР – FASR). Ухапшен је 1950. године у Букурешту. Био је осуђен
на 24 месеца, као осумњичени титоиста, од 10.02.1951. после је повећана казна на још 60
месеци. Ослобођен је 02.11.1954. по налогу Војног тужилаштва. Заточеништво је провео
по затворима Галеш, Пенинсула, Жилава, Канал Дунав - Црно Море, Бараган.
Додатни подаци:
У време хапшења био је школски инспектор.
У Првом светском рату био је у аустро- угарској војсци и учествовао је на
италијанском фронту и у Галицији, где је пао у заробљеништво код Руса. Ступио је у
Српски добровољачки корпус. Рањен је у Добруџи. У Одеси завршио Војну aкадемију.
Други светски рат. За време рата ухапшен је под сумњом завере. Осуђен је на три
и по године . Издржао казну у Темишвару. Разлог недозвољени састанак у Конзисторији
са представником четничког покрета, мајором Душаном Ристићем, организатор
састанка прота Слободан Костић.
(Податке доставио син му, професор у пензији Здравко Фенлачки из Темишвара
20.09.2009. године).

ФИКОВИЋ СЛАВКО, рођен је 26.06.1936. у Ђаковици - Југославија, имао је

стални боровак у Модошу (Јаша Томић). Био је југословенски држављанин. По
занимању- механичар. Био је осуђен на 3 године поправниг затвора због илегалног
преласка државне границе према члану 267 Кривичног закона. Казну је започео 15.11.
1955. и био је ослобођен 12.09.1956. Заточеништво је провео по затворима: Темишвар,
Питешт.

ФИЛИПОВ ЖИВА (надимак - Жица), рођен је 02.09.1912. у Немету, рејон

Темишвар. Имао је стални боравак у Сечњу- Југославија. Био је југословенски
држављанин. По занимању - учитељ. Осуђен на 15 година затвора присилног рада због
илегалног преласка државне границе према члану 267 Кривичног закона ( био је послат од
стране југословенске шпијунаже да шпијунира у Народној Републици Румунији). Казну је
започео 14.07.1951. и био је ослобођен 26.10.1955. када је био помилован према Декрету
421/ 1955. Заточеништво је провео по затворим: Питешт, Марђињењ, Жилава, Вакарешт.

ФИРУЛОВИЋ АЛЕКСАНДАР, рођен је 07.03.1928. у Роднешту, Југославија.

Стални боравак је имао у Букурешту, улица, А. Мурешану, број 27. По занимању био је
ратар. Био је члан Комунистичке партије Југославије. Био је осуђен на 12 година затвора
присилног рада због илегалног преласка државне границе према члану 267 Кривичног
закона (прешао је границу да би растурао брошуре). Заточеништво је започео 07.03.1951. и
био је ослобођен 1955. када је био помилован према Декртеу 544/ 1954. Провео је по
затворима у Питешту, Марђињењу, Жилави.

ФЛОРИЋ ВЕЛЕМИР, рођен 13.02. 1917. у Раткови, округ Кладово- Југославија

где је имао и стални боравак. Југословенски грађанин. По занимању биo је ратар. Био је

511
осуђен на 7 година поправног затвора због илегалног преласка државне границе према
члану 267 Криичног закона ( прешао је границу да би шпијунирао). Заточеништво је
започео 12.04. 1951. и био је ослобођен 12.10. 1955. према Дектеру 421- 1955. када је
помилован. Робовао је у затворима у Питешту, Жилави и др.

ФЛОРИН СВЕТОЗАР (син Флорин Велинке, ниже представљене), рођен је

26.02.1927. у Српском Семартону жупанија Тимиш, са истим сталним боравком. По
занимању – ратар. Био је заточен од стране Обласне дирекције државне безбедности из
Темишвара 14.01.1952. и осуђен од Војног суда у Темишвару на 3 године затвора због
хушкања против друштвеног уређења, према члану 209 Кривичног закона. Ослобођен је
15.09.1953. по истеку казне. Провео заточеништво у затворима у Темишвару, Жилави,
Галешу.

ФЛОРИН ВЕЛИНКА, рођена је 01.08.1896. у Гаду, рејон Дета, са сталним

боравком у Српском Семартону. По занимању – домаћица. Осуђена је на 3 године
поправног затвора због фаворизовања илегалног преласка државне границе (помогла је
свом брату, који је прешао границу из Југославије да би шпијунирао у Народној
Републици Румунији). Започела казну 08.09.1952. и ослобођена је 07.09.1955. по истеку
казне. Провела заточеништво по затворима у Темишвару, Жилави, Мислеа.

ЦЕНОВИЋ КОНСТАНТИН, полицијски комесар, био је ухапшен у месецу јулу

1948. год. Прошао је кроз затворе Министарства унутрашњих послова, Жилаву, Фагараш,
Руднике олова Баја Сприје, био је ослобођен 1956. год.
( Cicerone Ioniţoiu, Навед. дело)
ЦВЕТКОВ ЖИВКО, рођен је 03.11.1925. у Чанаду, рејон Велики Семиклуш. По
занимању био је земљорадник. Ухапшен је од стране Генералне дирекције народне
безбедности из Темишвара 14.08.1949. по налогу бр. 122/97306 због тога што је био члан
једне титоистчке субверзивне организације. После извршених истрага због недостатка
доказа био је ослобођен. Преминуо је у Чанаду 25.12.1986. године. Податке припремила
кћерка му Цветков (удата Капел) Зорина из Темишвара.
ЧЕКИЋ ВИТОМИР, рођен је 06.12.1900. у Наћфали, жупанија Арад, од оца
Арсе и мајке Данице, са истим сталним боравком. По занимању – ратар. Интерниран од
стране Министарства државне безбедности са одлуком бр. 224/1952 због непријатељског
испољавања према државном режиму, на 12 месеци од 07.03.1952. Ослобођен је
07.03.1953. од специјалне комисије М.Д.Б. са одлуком број 23289/1953.Прошао је
заточеништво у радном логору Колонија бр.5 Биказ.
ЧЕРЕГАН ЕМИЛИЈАН, рођен је 26.01.1928. у Малом Бечкереку, рејон
Темишвар, са истим сталним боравком. По занимању – војни грађевинар, пре тога зидар.
Ухапшен је по налогу Војног тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 79/1954. од
21.01.1954. због подстрекивања на тучу (подбунио је војнике да се бију са патролом
гарнизона). Осуђен је од Војног судa из Темишвара на 6 месеци поправног затвора због
војног подстрекивања. Започео казну 01.01.1954. ослобођен је 09.05.1954. према допису
89/1954. Војног Суда из Темишвара. Био је затворен у Темишвару.
ЧЕРЕГАН МИЛАН (звани Лонца), рођен је 05.02.1926. у Малом Бечкереку,
рејон Темишвар, са сталним боравком у кући број 31. По занимању – инспектор, а пре
тога земљорадник. Био је члан У.Т.М.-а. Интерниран је од Обласне дирекције државне

512
безбеднсти из Темишвара по налогу бр. 5781/22.02.1952. Ухапшен је по наредби Војног
тужилаштва из Темишвара са потерницом бр. 4941/1952. због заваре, према члану 209 К.З.
Осуђен је од Обласног војног суда из Темишвара на 5 година поправног затвора због
растурања забрањених титоистичких материјала, према члану 325, 304, 463 К.З. Започео
казну 12.02.1951. и ослобођен је 22.08.1955. пре рока на основу Декрета 72/1950. са
обавезним сталним боравком у Малом Бечкереку бр. 31. Био је заточен у Темишвару,
Жилави, Питешту, Вакарешту, Колонији Кавник.
ЧИЗМАШ СЛАВКО, рођен је 27.05.1907. у Фењу, жупанија Тимиш, са сталним
боравком у Фењу бр.221. По занимању – бравар. Интерниран од стране Обласног војног
тужилаштва из Темишвара 20.03.1954. са потерницом бр. 239/1954. због помагања
преступника члан 284 Кривичног закона. Осуђен је од Обласног војног суда из Темишвара
на 5 година присилног рада због злочина издаје, члан 194 Кривичног закона (дао је
информације југословенској Амбасади у Букурешту). Почетак казне од 25.02.1954. и
ослобођен је 07.10.1955. према Декрету 421/1955 када је помилован. Заточеништво провео
у Темишвару, Вакарешту, Тргу Окна.
ШАЖАНОВ ЛЕКА (АЛЕКСА), рођен је 06.08.1916. у Српском Семартону, рејон
Темишвар, са истим сталним боравком. По занимању – земљорадник. Интерниран је од
Народне безбедности из Темишвара са налогом 269851/04.11.1950. Осуђен је од Војног
суда из Темишвара на 10 година затвора тешке робије због злочина велеиздаје, према
члану 191/1 К.З. (године 1946. давао је информације југословенском шпијуну Силин
Миладину). Започео је казну 01.08.1950. и ослобођен је 17.12.1955. на основу Декрета
535/1955. када је и помилован. Робовао је у Темишвару, Жилави, Ајуду, Герли, Баја
Сприје, Питешту.

ШЕПЕЦАН МИЛУТИН (звани ЛУТА), рођен је 15.10.1908. у Великом Сенпетру,

рејон Велики Семиклуш, са истим сталним боравком. По занимању – земљорадник.
Осуђен је од Војног Суда из Букурешта први одсек судском пресудом бр. 1575/06.11.1950.
на 20 година затвора присилног рада због злочина велеиздаје, према члановима 186, 325 и
267 К.З. и са конфисковањем имовине, према члану 25/6 К.З. Заточен је у затворима у
Темишвару, Жилави, Ајуду и другима затворима. Ослобођен је крајем 1955. на основу
Декрета 535/1955. (Извор података: Судска пресуда бр. 1575/06.11.1950. Војног суда из
Букурешта први одсек, и казивања са њиме заточених особа).

ШИШГОВИЋ ..., Србин из круга генерала Драже Михајловића, био је осуђен

на смртну казну у Југославији и пребегао је у Румунију. Скривао се у зони Бања Херкулес
и имао везе са румунским партизанским вођом Петре Домашњануом из покрета отпора.
Када се налазио на неком салашу био је осмотрен од једног агента 1948. године. Ухапшен
је и 19.11.1948. заједно са Јоном Петкескуом, под стражу су одведени у Безбедност у
Лугожу где је настављено њихово мучење још 5 месеци од безбедаша Клинга... ( Cicerone
Ioniţoiu, Навед. дело)

ШОЉМОШАН ЛАЗА, рођен је 21.03.1932. у Кетфељу, рејон Велики Семиклуш.

Када је ухапшен 08.08.1953. имао је стални боравак у Букурешту, ул. Бајкулуј бр. 13. По
занимању – активно војно лице у Министарству оружаних снага, пре тога био је студент.
Од хапшења до 29.04.1954. био је на ислеђивању код органа безбедности и заточен у
затвору противобавештајне службе ,,Сфинци Војевози“. Осуђен је од Војног суда из
Букурешта на 16 година затвора присилног рада због злочина велеиздаје. Започео казну
11.05.1954. и ослобођен је 18.06.1956. на основу Декрета 318/1956. када је и помилован.
Заточеништво провео у затворима у Жилави, Питешту. (Види и интервју у књизи).

513
 ШПАЈХЕРТ ПЕТЕР (Немац) био је осуђен од Војног суда из Букурешта, други
одсек, са пресудом 1132/1950 на 25 год. затвора присилног рада, сарађивао је са
титоистима... Ослобођен је јуна месеца 1956. године... ( Податак из личне архиве Добрина
Борислава и образложења за одобрења Декрета 318/1956).

ШРИМПЛ АЛЕКСАНДАР, (Немац) из Темишвара, осуђен је као политички

затвореник, сарађивао је са титоистима ...( Подаци из личне архиве Добрина Борислава).

ШТЕФАНОВ АЛЕКСАНДАР, био је осуђен од Војног суда из Букурешта

Судском пресудом бр. 53/1953, на 20 година затвора присилног рада. Ослобођен је јуна
1956. године на основу Декрета 318/1956. када је и помилован. (Извор података:
Образложење генералног тужилаштва бр. 268/15.06.1956. за доношења Декрета
318/16.06.1956., документа послатог од Института за Истраживање Злочина Комунизма...,
марта 2011. године)

Додатне и допуњене биографије:

САПУНЏИЈИН СМИЉА, рођена је 14.10.1891. у Великом Сенпетру, рејон Велики

Семиклуш, са сталним боравком у Чанаду. По занимању – земљорадница. Започела је
казну 11.09.1951. и ослобођена је 07.10.1955. према Декрету 421/1955., кад је помилована.
Била је затворена у Темишвару, Жилави, Вакарешту, Мислеа.

САЛАЂАН МИЛУТИН (звани Фљоску), рођен је 02.09.1904 г. У Фенлаку, жупанија

Арад, где је живео у кући бр. 526; по занимању – земљорадник. Ухапшен је 23.10.1954.
због хушкања, по чл. 327 К.З., на основу потернице 239/27.09.1954. коју је издао
Територијални војни суд. Осуђен је на 3 године поправног затвора зато што је наговарао
своје сељане да иступе из колективног пољопривредног газдинстава. Ослобођен је
06.10.1955. на основу Декрета 421/1955. Био је затворен у Араду и Лугожу.

САМАРЏИЋ ДУШАН, рођен је 20.02.1911. у месту Скендерац – Југославија, са сталним

боравком у Букурешту у улици Барбу Делавранчеа бр. 7, обућарски техничар. Ухапшен је
од стране Министарства државне безбедности из Букурешта, према адреси број
00480936/11.06.1953. на 60 месеци, због веза са Југословенском амбасадом, од
16.11.1952., ослобођен је 06.07.1954., према адреси Министарства унутрашњих послова
0053707/1954. Био је затворен у радним логорима Букурешта (Брагадиру), Галца и
Лугожа.

САПУНЏИЈИН ЗЛАТА (брат горенаведеног Јоце), рођен је 15.01.1918. у Америци

(САД), стални боравак – Чанад, кућни број 557. По занимању – зидар. Ухапшен је од
стране Обласне дирекције државне безбедности, по налогу број 5781/18.12.1951. и
ослобођен 26.08.1952. по налогу бр. 27144/1954. поменуте темишварске дирекције. Био је
затворен у Темишвару.

514
 САКСА (САСКА ?) ЈОВАН, рођен је 05.12.1923. у месту Старец, вршачки округ –
Југославија, где му је било и стално место боравка, југословенски држављанин, по
занимању берберин. Ухапшен је 28.04.1959. на основу потернице бр. 35526/1959. због
незаконитог преласка границе (чл. 267 К.З.). Био је осуђен на 7 година поправног
затвора и ослобођен је 14.01.1964. према Декрету 767/1963., уз упућивање у Југославију.
Прошао је кроз затворе у Темишвару, Питешту, Вакарешту.

СКЕЈИН (ШАЈН ?) ЈОЦА, рођен 13.02.1922. у Фењу, где му је место боравка, кућни број
87, по занимању – земљорадник. Војни суд из Темишвара окривљује га због хушкачке
јавне делатности па је 23.12.1958. осуђен на 3 године поправног затвора. Отпуштен је по
истеку казне 21.12.1961. коју је издржавао у Темишвару, Араду, Галцу, Периправи и
Ђурђењу.

СЕКУЛИЋ ЈОВАН, рођен 07.07.1918. у Златици, рејон Нова Молдаба, где је и живео, по
занимању – земљорадник. Осуђен је од Карашког суда на основу налога Букурешког
војног паркета на 15 година затвора присилног рада, због назаконитог преласка државне
границе, велеиздаје и саботаже, почев од 10.09.1949. Помилован је, према Декрету
535/1955. и отпуштен кући 17.12.1955. Био је у затворима у Темишвару, Баја Сприје,
Ајуду и другим.

СЕХЕРОВИЋ (ШЕХЕРОВИЋ ?) БОРИСЛАВ, рођен је 22.07.1927. у Горњем Петровцу,

југословенски држављанин, подофицир милиције. Ухапшен је по налогу Војног
тужилаштва из Букурешта, према потерници број 521/25.10.1952. због недозвољеног
преласка границе на основу чл. 267 К.З. (Није одобравао Титов режим, па је пребегао у
Н.Р.Румунију). Осуђен је на 10 година поправног затвора. Помилован је 11.10.1955. према
Декрету 421/1955. Прошао је кроз затворе Питешт и Марђињењ.

СЕЛИН ВЕЛЕМИР, рођен је 13.09.1923. у Дињашу, жупанија Тимиш, где је и живео од

пољопривреде. Ухапшен је и оптужен од Војног суда из Букурешта на 15 година затвора
присилног рада, због велеиздаје, према члану 191 К.З. Започео казну 10.11.1949. и
ослобођен је 19.12.1955. на основу Декрета 535/1955. када је помилован. Био је у
затворима у Темишвару, Жилави, Ајуду, Питешту.

Додатни подаци:

Био је плућни болесник, одлежао заточеништво у болници у Ајуду. После ослобођења

живео је у Дињашу са породицом, није имао порода. Радио је као чиновник. Упокојио се
јула месеца 1965. године.

Податке пренела рођака Славица Јовановић, која живи у Малом Берексову (Немету).
Фебруара 2011. године.

СИЛАШКИ МИЛИВОЈ, рођен је 18.08.1925. у Српском Семартону, живео је у Партошу,

рејон Дета, радио као чиновник. Ухапшен је 04.11.1950. по налогу бр.26950/1950.
Обласне дирекције државне безбедности из Темишвара. Ослобођен 04.06.1951. по налогу
исте – адреса 14802/1951. Био је затворен у Темишвару.

515
 СИМОНОВИЋ ЖАРКО, рођен 03.03.1921. у Соколовцу, рејон Нова Молдава, са
сталним боравком у селу Луговет, припадајућем соколовачкој општини, по занимању
земљорадник. Ухапшен је по налогу Генералног тужилаштва Н. Р. Румуније, потерница
бр. 155/21.05.1953. зато што осумњичен да је убијао затворенике. Ослобођен је
18.08.1954. према адреси бр. 11986/1954. од истог. Био је затворен у Жилави.

СИМОНОВСКИ ЈОВАН, рођен је 09.05.1932. у Скопљу – Југославија, место боравка –

Банатско Пландиште, улица Вука Караџића, занимање - возач, југословенски
држављанин. Ухапшен од Војне јединице 0232 из Темишвара 07.05.1960. због
незаконитог преласка границе, према чл. 267 К.З. Војни суд у Темишвару му изриче казну
6 година поправног затвора. Помилован је 14.01.1964., на основу Декрета 767/1963.
упућен је у Југославију. Био је затворен у Темишвару, Питешту, Вакарешту.

СИМОНОВСКИ МИЛАН (брат горенаведеног Јована), рођен 06.10.1929. у Скопљу

(Југославија), место боравка Скопље, ул. Максима Горког, средњеобразован –
здравствени радник, југословенски држављанин. Ухапшен 07.05.1960. од Војне јединице
0232 из Темишвара, осуђен је од Војног Суда у Темишвару на 7 година поправног затвора
због незаконитог преласка границе, према чл. 267 К.З. Помилован Декретом 767/1963. и
ослобођен 14.01.1964. упућен је у Југославију. Био је затворен у Темишвару и Питешту.

СИМУЛОВИЋ АНЂЕЛКО, рођен 20.11.1900. у селу Луговет – соколовачка општина,

рејон новомолдавски. Живео је у селу и радио као општински службеник. Био је ухапшен
12.11.1949. Војни суд из Темишвара, га је, због недозвољеног преласка државне границе
казнио на 3 године поправног затвора, чл. 267 К.З. Али је, према специјалној евиденцији
11.01.1952. премештен на 12 месеци у радну јединицу Капул Мидија. Комисија га је
29.01.1953. ослободила и отпуштен је кући. Био је затворен у Темишвару, Поарта Алба,
затворска болница Вакарешт, Герла.

СОРОКАН ЈОВАН, рођен 27.02.1912. у месту Конак – Југославија, место боравка

Ковала – Југославија, по занимању – земљорадник, југословенски држављанин. Ухапшен
по налогу Војног тужилаштва Букурешта због назаконитог преласка границе, по чл. 267
К.З. 06.05.1951. и одређена му је казна од 6 година поправног затвора. Помилован је
08.10.1955. на основу Декрета 421/1955. Био је затворен у Питешту, Жилави, Марђињењу.

СПОМЕНКА ТОМА, рођен 10.05.1914. у месту Николинц, жупанија Караш Северин,

где је и живео као земљорадник. Војни суд из Темишвара га је окривио због хушкачке
делатности против друштвеног уређења, према чл. 209 К.З. на 6 година поправног
затвора. (Није потказао 5 особа које су пребегле у Југославију). Био је затворен од
30.07.1949. до 28.07.1955., кад је ослобођен по истеку рока казне. Био је затворен у
Колонији Валеа Неагра, Ајуду, Баја Сприје.

Додати податке на страници 495, позиција 738 (са списка):

516
 СТАМОРАН ИВАН, рођен је 29.06.1910. у Наћфали, жупанија Арад, живео је у кући бр.
26, по занимању – учитељ. Основну школу похађа у родном селу, затим наставља
образовање у приватној нижој гимназији у Кетфељу, код проте Милана Николића и после
завршава образовање у Сомбору. Војни суд из Темишвара терети га због велеиздаје,
према чл.190-191 К.З. и осуђен је на 7 година тешке робије. (Године 1945. доставио је
неке податке особи која је шпијунирала у корист титовог режима). Казна му тече од
01.08.1950. а ослобођен је децемра 1955. на основу Декрета 535/1955. када је помилован.
Као политички затвореник прошао је кроз затворе Темишвара, Ајуда, Питешта,
Вакарешта.

СТАНКОВИЋ САВА, рођен 09.03.1915. у Горњој Пожежени, рејон Нова Молдава, где
је и живео у кући бр. 57, по занимању – земљорадник. Војна јединица 0232 из Темишвара
привела га на основу потернице бр. 40195/1958. Војни суд из Темишвара окривљује га
због завере, на 8 година поправног затвора, почев од 03.03.1958. Помилован је 04.10.1962.
према Декрету 772/1962. Прошао је кроз затворе у Темишвару, Герли, Салчији.

СТАНКОВИЋ СТЕФАН, рођен 09.03.1916. у Горњој Пожежени, рејон Нова Молдава,

где је и живео у кући бр. 44, бавио се земљорадњом. Приведен је од Војне јединице 0232
из Темишвара, према потерници бр. 65752/1957. због јавне агитације чл. 327, 3 параграф
К.З. Војни суд из Темишвара одређује му поправни затвор од годину дана због хушкачке
делатности против друштвеног поретка. Затворску казну почиње 21.08.1957., пуштен је
на слободу по истеку рока, 20.08.1958. Био је затворен у Темишвару и Герли.

СТАНИЋ КОНСТАНТИН, рођен 21.05.1935. у месту Лункшоара,рејон Илија, живео у

Надрагу, рејон Лугож, радник. Приведен по налогу Територијалног војног тужилаштва из
Темишвара потерницом бр. 184/28.08.1954. окривљен по члану 327 К.З. (покидао уличне
плакате и лозинке истављене поводом 23. августа, тадашњег празника ослобођења). Суд
Министарства унутрашњих послова у Букурешту одређује му једногодишњи поправни
затвор. Ослобођен је24.08.1955. по истеку казне. Био је затворен у Темишвару.

СТАНИСАВ АУРЕЛ, рођен 21.11.1923. у Великом Тороку – Југославија, место боравка

– Темишвар, студент агрономије. Приведен је према налогу бр. 185/23.09.1950. и затворен
без суђења на 24 месеци због легионарске активности. Ослобођен је 31.05.1954. према
адреси бр. 67673/1954. (ДИП-а ?). Лежао је у затворском санаторијуму Тргу Окна.
(Вероватно премашио је 24 месеци заточеништва пошто је био болестан. Не постоје други
опширнији подаци у овом случају п.а.)

СТАНИСАВ ГЕОРГИЈЕ, рођен 22.12.1899. у селу Дежан, рејон Чаково, живео је у

месту, кућни бр.89, земљорадник. Ухапшен је од стране Војне јединице 0232 из
Темишвара, на основу потернице бр. 65348/20.05.1957. зато што је је био водич приликом
незаконитог преласка државне границе, чл. 267 К.З.; осуђен је на 3 године поправног
затвора. Лишен је слободе 18.04.1957. све до 16.04.1960., кад је ослобођен, по истеку
казне. Био је затворен у Темишвару, Жилави, Герли. Ословенску-румунску границу)

СТАНОЈЕВИЋ ЉУБОМИР, рођен 17.09.1924. у месту Кисељеву – Југославија, где је и

живео, бавећи се земљорадњом, југословенски држављанин. Ухапшен је по налогу Војног
територијалног тужилаштва Букурешта, потерницом бр. 1164/08.10.1954. због злочина
шпијунаже (незаконито је прешао југословенску-румунску границу да би се бавио
шпијунажом). Осуђен је на 8 година поправног затвора, према чл. 267 К.З. Казну одржава
од 06.04.1954. до 12.10.1955.кад је помилован према Декрету 421/1955. Био је затворен у
Питешту, Вакарешту, Жилави.

517
 СОЈЕР СТАНКО, рођен 30.10.1924.у Кучервији – Југославија, где му је и стално
боравиште, по занимању – чиновник, југословенски држављанин. Војни суд из Букурешта
га осудило на 15 година затвора присилног рада, због илегалног преласка државне
границе ради шпијунаже. Казну издржава од 13.08.1949. до 26.10.1955. кад је помилован,
према Декрету 421/1955. Прошао је кроз затворе Жилава, Питешт, Ајуд, Марђињењ.

СПАСИЋ ЉУБОМИР, рођен 05.04.1924. у Радојевцу – Неготинска Крајина,

Југославија. Живео је, као југословенски држављанин у Букурешту, ул. А. Мурешан 27,
по занимању земљорадник. Војни суд из Букурешта осудио га на 15 година затвора
присилног рада због шпијунаже, према чл. 267 – 325 К.З. (Пренео је из Југославије летке,
да би их растурао у нашој земљи). Казну издржава од 07.03.1951. до помиловања,
15.10.1955., према Декрету 421/1955. Затворске дане провео је у Питешту, Жилави, Ајуду,
Марђињењу, Вакарешту.

СПАТАРУ ВЛАДИМИР, рођен 31.08.1886. у Вршцу, Југославија, румунски

држављанин, живео је у граду Сибиу, бавио се сликарством. Затворен је 15.05.1952. под
налогом бр. 8/49564/1952. Обласне дирекције државне безбедности. Умро је у затвору
Вакарешту; смрт је убележена у Народном савету Николаје Балческу, под бројем
1530/23.09.1952.

СРЕМАЦ МИХАЈЛО, рођен 30.01.1919. у Кишињев – Лапушу, СССР, живео је у

Араду, ул. Хореа бр. 3, раније био је морнарски подофицир, а у време хапшења је радио
као старији водник у милицији. Ухапшен од Обласне управе државне безбедности
Брашова, по налогу 98379/26.12.1951. Умро је у затвору 09.07.1952. Био је затворен у
Брашову и Араду.

СТАЈКОВИЋ ЛАЗАР, рођен је 10.04.1920. у Темишвару, где је и живео у улици Банат

бр. 43, радио као ауто – фарбар. Био је лишен слободе 30.12.1950. Затворске дане провео у
Рахови – Букурешт. (Немамо других података о њему).

СТАЈКОВИЋ ЈОСИФ (брат горенаведеног), рођен 02.02.1915. у Темишвару, иста

адреса као код брата му. Био је столар. Притворен је 25.12.1950. и као и брат му Лазар,
започео у Рахови. (нема других података о њему)

СТЕФАНОВ АЛЕКСАНДАР, рођен 17.05.1910. у Сараволи, рејон Велики Семиклуш,

живео је у месту Војвода Степа – Југославија, као југословенски држављанин, по
занимању- обућар. Ухапшен је по налогу Војног тужилаштва Букурешта, због
недозвољеног преласка државне границе чл. 267 К.З. (Прешао у Румунију као шпијун).
Осуђен је од Војног суда из Букурешта судском пресудом бр. 53/1953. на 12 година
затвора тешке робије, према чл. 191 К.З. Казну извршава од 29.08.1952. до 18.06.1956. кад
је помилован по Декрету 318/1956. Прошао је кроз затворе Питешт, Марђињењ и др.

СТЕФАНОВ ДУШАН, рођен 20.06.1911. у Арад – Гају, где је и живео у улици Јон
Креанга бр. 22, као земљорадник. Ухапшен је од стране Обласне управе државне
безбедности Арада због непријатељског деловања против друштвеног уређења и
владиних мера. Кажњен на 12 месеци затвора, од 16.02.1952. до 16.02.1953., кад га је
тужилачка комисија ослободила. Затворске дане провео у Коаста Галешул.

518
 СРЕФАНОВИЋ МИЛАН, рођен 14.10.1931. у Деви, где живи у улици М. Еминеску 21,
радио као елекричар. Ухапшен од стране Обласне управе државне бебедности из Сибиуа
по налогу бр. 59623/17.03.1952. и ослобођен је 18.04.1952. од Војног тужилаштва из
Сибиуа, према адреси бр. 1454/1952. Затворен је био у Сибиуу и Деви.

СТЕПАН ТЕОДОР (звани Ђока), рођен 24.05.1904. у Старом Бебу, рејон Велики
Семиклуш, живео у селу, кућни број 397 и радио као механичар. Ухапшен је од стране
Генералне управе државне безбедности из Арада због интензивне делатности против
радничке класе, према чл. 193 К.З. Војни суд из Темишвара кажњава га са 3 године тешке
робије, од 25.06.1952. По истеку рока казне, ослобођен је 24.06.1955. Прошао је кроз
затворе Арада, Валеа Неагра, Онешт.

СТОКИН САВА, рођен 20.02.1920. у Секусићу, жупанија Арад, живи у Мунари, иста
жупанија, бави се земљорадњом. Ухапшен 15.02.1954. по налогу Територијалног војног
тужилаштва Темишвара, потерница бр.187/1954., због завере, чл. 209 К.З. (покидао је
телефонске водове). Ослобођен је 26.04.1954., према адреси истог тужилаштва бр.
192/1954. Казну је издржао у Темишвару.

СТОЈАДИН ДАМЈАН, рођен 01.05.1921. у Херњакови, рејон Лугож, живео је у

Темишвару, ул. Телеграфска бр. 33, радио као месар (раније је био возач). Приведен од
Војне јединице 0232 из Темишвара, налог бр. 36084/16.09.1959. због завере, чл. 209 К.З.
Осуђен од Војног суда из Темишвара на 7 година поправног затвора. Пуштен је на
слободу 18.07.1964., будући помилован према Декрету 176/1964 Државног савета.
Прошао је кроз затворе Темишвар, Арад, Герла.

СТОЈАНОВ ПЕРА, рођен 1909. у Иванди, рејон Чаково, живео у Јарковцу –

Југославија, као румунски држављанин, неписмен, земљорадник. Ухапшен од Војне
јединице 0232 из Темишвара, 18.03.1957. због недозвољеног преласка границе чл. 267
К.З. Војни суд у Темишвару осуђује га на 3 године поправног затвора, од 24.02.1957. до
23.02.1960., кад је ослобођен . Одређено му је место боравка у Иванди. Био је затворен у
Темишвару и Питешту.

СТОЈАНОВ САВА, рођен 25.04.1913. у Шенђурцу, рејон Дета, живео је у Чанаду, рејон
Велики Семиклуш, по занимању – столар. Био је осуђен од Војног суда из Темишвара на
2 године поправног затвора због непотказивања. Затворен 30.06.1949. и ослобођен
28.06.1951.; казну издржавао у Темишвару и Поарта Алба.

СТОЈАНОВ СТЕФАН, рођен 12.06.1901. у Соки, рејон Дета, живео у селу, кућни број
12, бавио се земљорадњом. Ухапшен по налогу Обласне управе државне безбедности из
Темишвара бр. 5781/1952. од 16.06.1952. и пуштен на слободу 27.04.1953. одлуком
тужилачке комисије. Затворен је у Темишвару и Валеа Неагра.

СТОЈАНОВИЋ ОБРАД, рођен 10.05.1933, у Врачев Гају – Југославија, где је и

становао, југословенски држављанин, механичар по занимању. Ухапшен по налогу
Војног тужилаштва из Букурешта, потерница бр. 520/1952. због незаконитог преласка
границе, чл. 267 К.З. (Побегао из Југославије зато што су га власти гониле). Обласни
војни суд из Букурешта одредио му је казну 8 година поправног затвора, од 21.09.1951.,
али је помилован 14.10.1955. на основу Декрета 421/1955. Био је затворен у Питешту,
Марђињењу, затворској болници Вакарешт.

519
 СТОЈАНОВИЋ АНЂЕЛКО, рођен 15.03.1911. у Букови – округ Битоља – Македонија
– Југославија, живео је у Фалтичењу – Сучава, румунски држављанин, по занимању био је
посластичар. Органи Обласне управе народне безбедности из Сучаве привели су га по
налогу 1139/04.08.1952. и одређена му је казна затвора од 24 месеци, је пуштен на
слободу 01.05.1954. од исте, адресом Министарства унутрашњих послова бр. 49145/1954.
Био је затворен у Сучави, у радној формацији 0871 Биказ, Онешт.

СТОЈАНОВИЋ ГЕОРГИЈЕ – ФЛОРЕНТИН, рођен 03.04.1914. у Калафату, где је и

живео у улици Куза Вода, кућни број 38, по занимању зубар. Ухапшен од Војне јединице
0113 Крајова, потерница бр. 814/09.02.1959. због хучкања, чл. 209 К.З. Војни суд из
Крајове осудио га на 5 година поправног затвора и ослобођен је 17.01.1963. будући
помилован Декретом бр. 5/1963. Био је затворен у Жилави, Галцу, Ботошању.

СТОЈАНОВИЋ ГЕОРГИНА, рођена 05.02.1932. у Великом Семиклушу, становала је у

Темишвару, улица Дачилор бр. 6, по занимању радница. Осуђена је од Војног суда из
Темишвара на 4 године поправног затвора наводно због бављењем проституцијом, према
члану 433 К.З. Казну издржава од 19.09.1959. до 16.06.1962. када је ослобођена на основу
Декрета 720/1956. са истим сталним боравком. Била је затворена у Темишвару, Араду,
Тулча.

СТОЈАНОВИЋ ЦВЕТКО, рођен 26.03.1896, у Старој Молдави, Оравица, где је и живео

и радио као столар. Ухапшен је од Обласне управе државне безбедности (D.R.S.S.) из
Темишвара по налогу 26958/1950. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 7 година
тешке робије због злочина велеиздаје. Казну започиње 01.08.1950. али 28.02.1952. умире
од туберкулозе плућа. Био је затворен у Темишвару,Жилави, Герли.

СТОЈИЋ АНТОН, рођен 15.08.1914. у Југославији, живи у Балта Верде, рејон Ванжу
Маре, југословенски држављанин, незапослен. Темишварска Војна јединица 0232 хапси
га 19.09.1956., потерница бр. 634/1956. због незаконитог преласка државне границе чл.
267 К.З. Темишварски војни суд одређује му двогодишњу казну поправног затвора.
Ослобођен је, према члану 65 К.З. па је по адреси МУП-а бр. Ј 188515/1957. протеран из
земље. Био је затворен у Темишвару.

СТОЈШИЋ ШТЕФАН, рођен 23.07.1927. у Југославији, живео је у Црњи – Србија,

југословенски држављанин, по занимању – земљорадник. Војни суд из Букурешта
кажњава га на 5 година поправног затвора, због недозвољеног преласка границе, чл. 267
К.З. Казну издржава од 26.07.1949. али 09.04.1951. умире у затвору. Био е затворен у
Герли.

СТОЈКОВИЋ ЕЛИСАБЕТА, рођена 1900. у Надлаку, рејон Арад, живела је у Араду,

незапослена. Ухапшена по налогу Генералне дирекције милиције (D.G.M.) 05.01.1952.и
одлежала 18 месеци затвора, наводно због крађе. Ослобођена је 06.06.1953. по истеку
рока казне. Била је затворена у Попешт – Леордењу, Рахови.

СТРАЈНЕВ ЖАРКО, рођен 05.01.1917. у Кларији – Југославија, где је живео и радио

као фризер, југословенски држављанин. Ухапшен по налогу Војног тужилаштва из
Букурешта, потерница бр. 7593/1952. због илегалног преласка државне границе, чл. 267
К.З. (гоњен од југословенских власти, пребегао у Н.Р.Румунију). Војни суд из Букурешта
осудило га је на 10 година поправног затвора, од 14.07.1951. али је помилован 10.10.1955.
према Декрету 421/1955. и ослобођен. Био је затворен у Питешту, Марђињењу.

520
 СТРАЈНЕВ ВИТОМИР, рођен 11.07.1926. у Радојеву – Југославија, живео је у
Београду, улица Народног фронта бр. 23, по занимању – чиновник УДБ-е, југословенски
држављанин, раније земљорадник. Приведен по налогу Војног тужилаштва Темишвара,
потерница бр. 419/20.02.1953. због шпијунаже. Хапшен је по наредби бр. 5781/26.12.1952.
Министарства државне безбедности, подружница из Темишвара. Осуђен је од Обласног
војног суда из Темишвара на доживотну робију, према члану 191 К.З. Умро је 22.06.1952.
а смрт му је бележена у Народном савету Темишвара тек 11.12.1964., под бр. 31. Био је
затворен у Темишвару.

СУБАШИЋ ВИКТОР, рођен 21.12.1924. у месту Вајуга – Југославија, живео је у Браили

као југословенски држављанин, по занимању био је морнар – поморац. Осуђен је од
Војног суда из Темишвара приликом илегалног преласка границе на 3 године поправног
затвора, од 02.04.1949. Пуштен је на слободу по истеку рока, 06.04.1952. Поново је
хапшен и притворен 12 месеци, од 16.06.1952. и ослобођен 04.05.1953. Био је затворен у
Капул Мидија и Поарта Алба.

СУЧУ ЖИВА, рођен 23.08.1888. у Малом Чанаду –Мађарска, живео је у Сараволи,

рејон Велики Семиклуш, кућни број 174, по занимању – земљорадник. Осуђен је од Суда
из Великог Семиклуша на 8 месеци поправног затвора, наводно због крађе из друштвене
имовине, према члану 536 К.З. Казну издржава од 22.11.1956. до 19.07.1957. Прошао кроз
затворе из Темишвара, Арада, Килија Веке – радни логор 0963.

СУВАЈЏИН МИЛУТИН, рођен је 17.06.1932. у Мокрину – Југославија, где му је

стално место боравка, југословенски држављанин, по занимању – механичар. Ухапшен по
налогу Војног тужилаштва Букурешта, потерница бр. 397/1952. због незаконитог
преласка државне границе чл. 267 К.З. (није одобравао Титов режим). Осуђен је од
Обласног војног суда из Букурешта на 10 година поправног затвора, од 06.08.1951.
Помилован је и ослобођен 11.10.1955. по Декрету 421/1955. Био је затворен у
Марђињењу, Питешту.

СУБИН ЈОАН, рођен 08.04.1931. у Жомбољу, живео у Кечи, кућни бр. 611,
земљорадник. Приведен од Војне јединице 0232 из Темишвара, потерница
36718/29.12.1959. због покушаја преласка границе, чл. 267 К.З. Ослобођен је 10.02.1960.,
према адреси 905/1960. Војног Тужилаштва из Темишвара. Био је затворен у Темишвару.

ШЕПЕЦАН ТОМА, рођен 12.01.1909. у општини Фолија, рејон Дета, живео у

Темишвару, ул. Малиновски бр. 56, по занимању – водник милиције. По налогу Обласне
дирекције државне безбедности из Темишвара, бр. 11733/1951. затворен је 31.08.1951. у
Централном затвору у Фагарашу. Био је привођен и раније, на основу наредбе бр.
5781/1950. од истих органа безбедности од 28.07.1950. до 31.10.1951. Затваран је и
касније, на 24 месеци, од 26.06.1952. али је пуштен на слободу 12.01.1954. од стране
Министарства унутрашњих послова. Робовао је у Капул Мидија и Поарта Алба. Поново је
затворен по налогу Обласног војног тужилаштва из Темишвара, потерница бр.
273/11.03.1954. због злочина против човечности (дела које их не признаје), а ослобођен је
25.08.1956. према допису бр. 308/!956. Обласног војног тужилаштва из Темишвара. Био је
затворен у Темишвару.

521
 ШРИМПЛ АЛЕКСАНДАР, рођен 19.11.1914.(син Меланије и Станислава) у
Темишвару, где живи, ул. Паул Кинезул (Кнез Павле) бр. 1, ради као директор
занатлијске кооперативе Викторија, а пре тога био је чиновник. Члан Румунске радничке
партије. Био је ухапшен по налогу Војног тужилаштва из Темишвара, потерница 17/1951.
због субверзивне активности. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 2 године
поправног затвора због непотказивања. Казну издржава од 01.08.1950. до истека рока.
Био је затворен у Темишвару, Жилави, Поарта Алба, Марђињењ.

ТАКИЋ МИЛОРАД, рођен 06.06.1921. у Панчеву – Југославија, где живи, по занимању

– земљорадник, југословенски држављанин. Осуђен је од Војног суда из Букурешта на 7
година поправног затвора, због незакониог преласка границе, чл. 267 К.З. (пребегао је у
Румунију зато што није могао да преда обавезну ,,коту'' у пољопривредним производима).
Казну је отпочео 10.09.1949. и ослобођен је 12.10.1955. и помилован Декретом 421/1955.
Био је затворен у Питешту, Ајуду, Жилави, Марђињењу, Вакарешту.

ТАЛПЕШ МИЛАН, рођен 16.09.1908. у Текији – Југославија, живи у Оршави, ул.

Децебал, бр. 96, румунски је држављанин, по занимању је био технички контролор.
Притворен од стране Генералне управе државне безбедности Северинске жупаније
08.05.1951. за 24 месеци. Ослобођен је 11.06.1953. и предат оранима милиције, адресом
Минисрарства државне безбедности бр. 015935/1953. Био је затворен у Чернаводи,
Карансебешу.

ТАЛПЕШ НИКОЛАЈЕ (брат са горенаведеним Миланом), рођен је 27.01.1902. у

Великом Градишту – Југославија, живи у Оршави, ул. Аврам Јанку бр. 2, по занимању –
механичар, румунски је држављанин. Ухапшен од Војне јединице 0232 из Темишвара
13.04.1957. због јавне агитације, чл. 327 К.З. , потерница бр. 65604/1957. Осуђен од
Војног суда из Темишвара на 7 година поправног затвора због хушкања против
друштвеног уређења. Започео казну 30.06.1957. и ослобођен је 16.11.1960. према Декрету
406/1960. Президјума велика народне скупштине, када је помилован. Био је затворен у
Темишвару, Питешту, Орадеји, Герли.

ТЕОДОРОВИЋ АНА, рођена 17.08.1912. у Најдашу, рејон Оравица, где је живела. Била
је домаћица. Приведена од Министарства државне безбедности подружница из
Темишвара, по налогу бр. 1000/1953. на дан 13.05.1953. и ослобођена 04.09.1953., према
адреси бр. 18550/1953. истог Министарства. Затворена је у Темишвару.

ТЕОДОРОВИЋ ЈОСИФ (отац Мартин и мајка Стојановић Розалија), рођен је

10.02.1917. у Клужу, где живи и ради као рабаџија. Био је приведен од стране
Тужилаштва суда из Клужа, потерница бр. 773/947 из 1951. због ратних злочина, према
Закону 291/1947. (Године 1940. као члан банде, из шовинистичке мржње злостављао и
мучио већи број Румуна). Осуђен је од Врховног суда на 5 година тешке тамнице.
Затворен је 03.01.1953. и ослобођен и помилован 18.10.1955. према Декрету 421/1955.
Затворен је у Клужу, Жилави, Кавнику.

ТЕШИЋ СЛАВОЉУБ, рођен 22.03.1930. у месту Јубовид - Југославија, живи у

Београду, ул. Живко Давидовић бр. 23, југословенски држављанин, по занимању –
аутомеханичар. Осуђен је од Војног суда из Букурешта на 5 година поправног затвора,
због илегалног преласка државне границе, чл. 267 К.З. Казна му тече од 26.07.1949., а
ослобођен је 29.07.1954.по истеку рока. Био је затворен у Поарта Алба и Марђињењу.

522
 ТИРСИН СЕВЕР, рођен 13.09.1929. у Печки, жупанија Арад, живи у родном месту,
кућни број 2653, по занимању – земљорадник. Ухапшен је по наредби Војног тужилаштва
из Темишвара, потерница 3833/06.06.1952. због јавног хушкања (ништа не признаје).
Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 2 године поправног затвора, од 11.06.1952. и
ослобођен је 10.06.1954. по истеку рока. Затворске дане провео у затворима у Темишвару,
Галешу, Онешту – радна формација 665, Герла, Борзешту.

ЦИЦИЋ РАДИСАР, рођен 13.10.1931. у месту Страгари, поред Аранђеловца –

Југославија, живи у Букурешту, ул. Рома (Рим), бр. 25, по занимању – електричар,
југословенски држављанин. Ухапшен по налогу Војног тужилаштва из Букурешта,
потерница бр. 127/14.1.1952. због незаконитог преласка границе, чл. 267 К.З. (пребегао из
Југославије гоњен од тамошњих власти). Осуђен је од Обласног војног суда из Букурешта
на 10 година поправног затвора, од 24.11.1951. и ослобођен је од органа МУП-а из
Питешта 26.10.1954. Био је затворен у Питешту, Марђињењу.

ТОДОРОВ ЖИВА, рођен 24.11.1920. у Дињашу, жупанија Тимиш, живео у Дињашу, по

занимању – земљорадник. Ухапшен је по налогу бр. 390/21.12.1950. затворен је у Рахови.
(Нема других података).

ТОДОРОВИЋ АНА, рођена 17.08.1912. у Најдашу, рејон Оравица, где живи, по

занимању – земљорадница. Приведена од стране Министарства државне безбедности
подружнице из Темишвара 02.05.1953. притворена је за 6 месеци лишавања слободе.
Ослобођена је од исте 25.12.1953. из робијашнице Питешт.

ТОЈАГИЋ НИКОЛА, рођен 19.12.1932. у Руском Селу – Кикинда из Југославије, где

живи у улици Жарка Зрењанина бр. 61, студент, југословенски држављанин. Ухапшен по
налогу Војног тужилаштва из Букурешта, потерница бр. 692/1952. због илегалног
преласка границе, чл. 267 К.З. Осуђен је од Војног суда из Букурешта – први одсек, на 8
година поправног затвора, од месеца фебруара 1952., али је 12.10.1955. по Декрету
421/1955. помилован и ослобођен. Био је затворен у Питешту, Жилави.

ТОМИЋ ГЕОРГИЈЕ (ЂУРА), рођен 10.10.1940. у Темишвару, где живи у улици

Мунтенијеј бр. 17, по занимању – механичар. Ухапшен од стране Војне јединице 0232 из
Темишвара, потерница бр. 41216/31.08.1958. због покушаја незаконитог преласка
границе, чл. 267 К.З. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 7 година поправног
затвора. Казну издржава од 30.10.1958. али је пуштен на слободу 15.01.1963. на основу
Декрета 5/1963. Државног савета. Био је затворен у Темишвару, Герли, Периправи,
Салчији, Вакарешту, Брајили, Острову, Галцу, Жилави.

ТОМИЋ МИЛОРАД, рођен 02.05.1940. у Југославији, чији је држављанин. Ухапшен од

стране Војне јединице 0232 из Темишвара, потерница бр. 41312/1958. због незаконитог
преласка границе, чл. 267 К.З. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 9 година
поправног затвора, коју издржава од 19.11.1958. Помилован је на основу Декрета
767/1963. ослобођен 14.01.1964. и упућен у Југославију. Био је заточен у Темишвару и
Питешту.

ТОНИЋ АТАНАСИЈЕ (познат и као Селимовић Мехмед), рођен 13.08.1919. у Требињу

– Југославија, где живи, радећи као лучки радник. Интерниран на 24 месеци од
05.10.1951. уз повећање казне са још 12 месеци, ослобођен је 25.10.1954. и преузет од
органа Министарства унутрашњих послова – према адреси 0053578/1954. Био је затворен
у Капул Мидија, Герли, Марђињењу.

523
 ТОЛВАДИЈАЦ ЉУБОМИР, рођен 30.08.1926. у Рудни, рејон Темишвар, где живи као
земљорадник. Ухапшен је од стране Генералне управе народне безбедности (D.G.S.P.) из
Темишвара према налогу бр. 339935/1950. због хушкачке делатности (заједно са једним
Југословеном у Дињашу је растурао забрањене публикације). Осуђен је од Војног суда из
Темишвара на 2 године поправног затвора, од 22.10.1948. Ослобођен је 19.07.1951. и
подигнут од стране Генералне дирекције државне безбедности из Букурешта. Био је
затворен у Жилави.

ТРАИЛОВИЋ МАНОЈЛО (назван Мојсе Бужоровић), рођен 27.07.1923. у месту

Ротеова – Југославија, где живи, југословенски је држављанин, по занимању – чиновник,
раније је био пекар. Ухапшен по налогу Обласног војног тужилаштва из Букурешта,
потерница бр. 1162/11.12.1953. због незаконитог преласка границе, чл. 267 К.З. Осуђен је
од Обласног војног суда из Букурешта на 5 година поправног затвора, од 04.05.1953. и
ослобођен је 14.10.1955. према Декрету 421/1955. кад је помилован. Прошао је кроз
затворе у Крајови, Жилави, Вакарешту.

ТРНЧИЋ ЛЕНА, рођена 10.04.1933. у месту Ивањица – Југославија, где живи,

југословенски је држављанин. Ухапшена приликом незаконитог преласка границе, чл. 267
К.З. према потерници бр. 178/1955. издате од Обласног тужилаштва из Темишвара.
Осуђена је од Обласног суда из Темишвара на 3 године поправног затвора, од 16.11.1955.
Ослобођена је 27.09.1956. преко подружнице Министарства унутрашњих послова из
Темишвара и протерана из земље. Била је затворена у Темишвару и Вакарешту.

ТУДОРОВИЋ НИКОЛА, рођен 25.03.1926. у месту Јабуковац – Неготинска Крајна –

Југославија, где живи, југословенски је држављанин, по занимању – возач. Ухапшен је по
налогу Генералне управе народне безбедности бр. 141043/1951. предат је у надлежности
Војног тужилаштва из Букурешта са потерницом бр. 1081/1951. Осуђен је од Војног суда
из Букурешта на 7 година поправног затвора због недозвољеног преласка границе, чл. 267
К.З. (хтео је да преко НРР стигне у СССР). Казну издржава од 17.08.1950. до 12.10.1955.
кад је помилован, према Декрету 421/1955. Био је затворен у Питешту, Герли,
Вакарешту, Жилави, Марђињењу.

ТУНУЋ РАДОВАН, рођен 06.06.1936. у месту Милорова – Југославија, живи у

Кикинди, по занимању – оџачар, југословенски држављанин. Ухапшен по налогу
Обласног војног тужилаштва из Букурешта, потерница бр. 1018/1953. због незаконитог
преласка границе, чл. 267 К.З. (дошао је у нашу земљу као шпијун). Осуђен је од
Обласног војног суда из Букурешта на 12 година затвора присилног рада, од 03.12.1952.
али је ослобођен 20.12.1955. Декретом 535/1955. кад је помилован. Био је затворен у
Питешту и Марђињењу.

ЦВЕТКОВ ЖИВКО, рођен 01.11.1925. у Чанаду, рејон Велики Семиклуш, где је живео,
кућни број 171, по занимању – касапин. Притворен од стране Генералне управе државне
безбедности из Темишвара према налогу 5781/1950. од 06.01.1950. Ослобођен је од исте
04.06.1951., био је затворен у Темишвару.

524
 ЦВЕТКОВИЋ МИРОСЛАВ, рођен 25.11.1932. у Боки – Југославија, где живи, по
занимању – тракториста, југословенски држављанин. Притворен је од Генералне управе
државне безбедности (D.G.S.S.) и предат у надлежности Војном суду из Букурешта према
налогу бр. 420336/1952. а Војно тужилаштво из Букурешта идало му је потерницу бр.
6923/1952. од 06.06.1952. због незаконитог преласка границе, чл.267 К.З. Осуђен је од
Војног суда из Букурешта – први одсек на 8 година поправног затвора. Започео казну
24.07.1951. и ослобођен 12.10.1955. на основу Декрета 421/1955. кад је помилован.

Поново је ухапшен од Војне јединице 0232 из Темишвара 21.01.1957. потерница

717/1957. због незаконитог преласка границе, чл. 267 К.З., онда је имао стални боравак у
општини Симионешт, рејон Роман, област Бакау, радећи као чувар. (Нема података о
овом другом хапшењу). Прошао је кроз затворе у Питешту, Жилави, Марђињењу,
Темишвару.

УДОВИЦА ЈОАН, рођен 13.01.1914. у Карашеву, рејон Решица, живи у родном селу,
по занимању – радник. Притворен о Обласне управе државне безбедности из Темишвара
по налогу бр. 5781/24.06.1952. и ослобођен 12.12.1952. од исте. Био је затворен у
Темишвару.

УГЉЕШИН ВЛАДИМИР, рођен 09.02.1928. у Чанаду, рејон Велики Семиклуш. Када је

био ухапшен живео је са родитељима (депортованим у Бараган) у месту Вадени Ној. Био
је студент. Ухапшен је по налогу Обласног војног тужилаштва из Темишвара 18.12.1951.,
потерница 4941/1952. због хушкања против друштвениг уређења, чл. 209 К.З. (био је
ухваћен док је исписивао противрежимске лозинке титовског карактера). Обласни војни
суд из Темишвара одредио му је казну поправног затвора у трајању од 5 година, од
29.10.1951. Ослобођен је 18.05.1955. према наредби бр. 7173/1955. истог суда. Био је
затворен у Темишвару, Жилави, Питешту, Баја Сприје, Вакарешту.

УГЉЕШИЋ ИВАН, рођен 19.10.1920. у Бутењу – Арад, живи у Араду, по занимању –

електротехнички инжењер. Осуђен је од Војног суда из Клужа на 3 године поправног
затвора због незаконитог преласка границе, чл. 267 К.З. (ухваћен је у Будимпешти).
Почиње издржавање казне 22.02.1949. и ослобођен је 23.06.1952. према адреси Генералне
дирекције затвора (D.G.P.)број 19354/1952. Затворен је у Санаторијуму Тргу Окна, у
Жилави и Темишвару.

УНЧАНСКИ ЗОРАНА, рођена 11.03.1933. у Чанаду, рејон Велики Семиклуш, где

живи, по занимању – домаћица. Ухапшена по налогу Војног тужилаштва из Клужа,
потерница бр. 396/1951. због илегалног преласка границе, чл. 267 К.З. (пребегла је у
Мађарску). Осуђена је од Војног суда из Клужа на 4 године поправног затвора, али јој је,
после новог суђења казна смањена на 3 године. Била је затворена у Клужу и Мислеа од
22.05.1951. до 17.03.1953.

УНИПАН ЖИВА, рођен 20.12.1920. у Парцу, рејон Темишвар, где живи, кућни број 95,
по занимању – земљорадник. Ухапшен је због сумње убиства, чл. 463 К.З. Осуђен је од
Темишварског територијалног суда на 3 месеца поправног затвора због незаконитог
поседовања оружја, од 21.12.1950., после поновног суђења осуђен је од Врховног суда
Темишвара на 8 година поправног затвора због убиства, од 21.03.1951., ослобођен је
10.12.1955. Затворен је у Темишвару, Кастелу, Кулмеа, Борзешту, Валеа Лупулуј и др.

525
 ВАКА ЕКАТЕРИНА, рођена 03.03.1912. у Карашеву, рејон Решица, где живи у кући
бр. 497, по занимању – домаћица. Ухапшена по налогу Територијалног војног
тужилаштва из Темишвара, потерница бр. 347/1955., члан 6, према Декрету 199/1950. због
тероризма (фаворизовала је бегунце Фуса и Серангауа, дајући им храну). Осуђена је од
Територијалног војног суда из Темишвара на 10 година затвора присилног рада, од
30.11.1954. ослобођена је 14.01.1963., на основу Декрета 5/1963. кад је помилована. Била
је затворена у Темишвару, Жилави, Мислеа, Мјеркуреа Чук, Араду, Орадеји.

ВАКА ГЕОРГЕ, рођен 04.03.1909. у Карашеву, рејон Решица, где живи, по занимању –
земљорадник. Ухапшен по налогу Територијалног војног тужилаштва из Темишвара,
потерница бр. 352/1954. због фаворизовања терористичких аката, Декрет 199/1950. (није
пријавио тројицу бегунаца које је срео). Осуђен је од Територијалног војног суда из
Темишвара на 5 година присилног рада, од 05.12.1954. ослобођен је 04.02.1959. према
Декрету 720/1956. Био је затворен у Темишвару, Жилави, Дежу, Герли.

ВАКА ЈОАН, рођен 28.05.1917. у Решици, стални боравак у Оцелул Рошу, рејон
Карансебеш, по занимању – бравар. Приведен од стране Генералне управе државне
безбедности из Темишвара по налогу бр. 5781/28.07.1952. (Не зна се када мје ослобођен?)
Био је затворен у Темишвару.

ВАКА МАРТИН, рођен 15.08.1885. у Карашеву, рејон Решица, живи у родном селу, по
занимању – земљорадник. Ухапшен по налогу Територијалног тужилаштва из
Темишвара, потерница бр. 4/1955. због фаворизовања терористичких аката, чл. 230 К.З.
( нахранио је тројицу бегунаца). Осуђен је од Територијалног војног суда из Темишвара
на 8 година тешке робије, од 08.01.1955. умро је у затвору 08.05.1958. од туберкулозе
плућа. Био је затворен у Темишвару, Жилави, Тргу Окна.

ВАКА НИКОЛАЈЕ, рођен 19.12.1910. у Карашеву, рејон Решица, живи у родном селу,
земљорадник. Ухапшен је по налогу Територијалног војног тужилаштва из Темишвара
због фаворизовања аката тероризма, према Декрету 199/1950. (нахранио је неке бегунце).
Осуђен је од Територијалног војног суда из Темишвара на 12 година затвора присилног
рада, од 30.11.1954. Умро у затвору 14.03.1959. Био је затворен у Темишвару, Жилави,
Герли.

ВЕЋАНСКИ ЧЕДОМИР, рођен 04.02.1923. у Гаду, рејон Темишвар, где живи, по

занимању ковач. Осуђен је од Војног суда из Букурешта на 5 година поправног затвора
због растурањанбзабрањених публикација, чл. 325 К.З. (летке је добио из Југославије).
Према Декрету 352/1951. смањена му је казна на 3 године, казну коју издржава од
05.09.1949. Ослобођен је 10.02.1953. по налогу одређене комисије. Био је затворен у
Ајуду и Жилави.

ВЕЉКОВИЋ РАДА, рођен 11.11.1925. у Белобрешки, рејон Нова Молдава, живи у

родном селу, кућни број 188, по занимању је земљорадник. Приведен је по налогу
Обласне управе народне безбедности из Темишвара (D.R.S.P.), бр. 26958/04.11.1950.
Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 3 године поправног затвора, због растурања
забрањених публикација. Казну идржава од 01.08.1950. до 01.08.1953. у Темишвару,
Поарта Алба, Валеа Неагра, Галешу.

526
 ВЕЛИМИРОВИЋ КОСТА, рођен 10.07.1947. у Свињици, рејон Оршава, где живи у
кући бр. 203, по занимању је радник глодач. Ухапшен је од Војне јединице 0232 из
Темишвара 15.03.1967. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 4 године поравног
затвора, због недозвољеног преласка границе, чл. 267 К.З. Помилован је 29.12.1967. према
Закону 25/1967. и отпуштен кући. Био је затворен у Темишвару, Жилави, Ајуду.

ВЕЛИМИРОВИЋ ЛАЗАР, рођен 25.07.1901. у Свињици, рејон Мехадија, живи у

родном селу, по занимању је радник - ложач. Ухапшен је по налогу Територијалног
војног тужилаштва из Темишвара, потерница 72/1954. због шпијунаже – чл. 194 К.З.
(шпијунирао је у корист титовског режима Југославије). Осуђен је од Територијалног
војног суда из Темишвара на 2 године поправног затвора због непотказивања, чл. 228 К.З.
Казну издржава од 26.06.1954. помилован је према Декрету 421/1955. и пуштен кући. Био
је затворен у Темишвару.

ВЕМИЋ ЛАЗАР, рођен 06.04.1926. у Темишвару, где живи у улици Лаптарилор бр. 7,
активно војно лице (на дан хапшења) пре тога радио је као чиновник, члан Румунске
радничке партије. Осуђен је од Војног суда из Букурешта на 25 година затвора присилног
рада због злочина велеиздаје, чл. 191 К.З. (у раздобљу 1946. – 1948. давао је политичке и
економске информације Божидару Станојевићу). Казну идржава од 19.06.1950. до
19.12.1955. кад је помилован и ослобођен према Декрету 535/1955. Био је затворен у
Жилави, Ајуду, Колонија Нистру, Герли, Питешту.

ВИДОВИЋ МАРИЈА, рођена 24.07.1924. у Ечки – Југославија, стални боравак има у

Винковцима (данашња Хрватска), југословенски је држављанин, по занимању – радница.
Ухапшена по налогу Територијалног војног тужилаштва из Темишвара, потерница бр.
143/17.08.1955. због незаконитог преласка границе, чл. 267 К.З., ослобођена према
Декрету 421/1955., кад је помилована. Била је затворена у Темишвару.

ВИШАТОВИЋ ТОМА, рођен 25.08.1918. у Лесковици, рејон Нова Молдава, живи у

родном месту, кућни број 103, по занимању – земљорадник. Интерниран од стране
Обласне управе државне безбедности из Темишвара (D.R.S.S.), према налогу бр.
5781/1952. због непријатељског деловања против постојећег уређења. Притворен је за 60
месеци затвора, од 24.06.1952. ослобођен је 21.05.1954. према наредби Министарства
унутрашњих послова бр. 0051136/1954. Био је затворен у Темишвару, Биказу, Онешту.

ВЛАДИСАВЉЕВИЋ ОЗРЕН, рођен 03.09.1928. у Златици, рејон Нова Молдава, живи у

Белој Цркви – Југославија, чији је држављанин, по занимању је стругар. Ухапшен по
налогу Војног тужилаштва из Букурешта 18.09.1952. због незаконитог преласка границе,
чл. 267 К.З. (родитељи су му живели у Златици). Осуђен је од Војног суда из Букурешта
на 10 година поправног затвора. Пребегао је из Југославије носећи конспиративно име
Томашевић Озрен. Умро је 22.03.1953. у затворској болници Вакарешти. Био је затворен у
Марђињењу.

ВЛАШЧИЋ ГЕОРГЕ (ЂУРИЦА), рођен 01.11.1926. у Чанаду, рејон Велики Семиклуш,

живи у родном селу, кућни број 604, по занимању је био земљорадник. Ухапшен је по
налогу Територијалног војног тужилаштва из Темишвара, потерница бр. 152/27.10.1954.
због хушкачке делатности, чл. 327 К.З. (исписивао је титовске лозинке 1948.), ослобођен
је 22.11.1954. према адреси бр. 8722/1954. истог тужилаштва. Био је затворен у
Темишвару и Араду.

527
 ВЛАСИЋ НИКОЛА, рођен 17.11.1896. у Рафнику, рејон Оравица, где живи као
земљорадник. Притворен од стране Генералне управе државне безбедности жупаније
Северин према налогу бр. 6984/25.10.1951. Ослобођен је 04.01.1952. – адреса 2336/1952.
истоимене управе.

ВОЈВОДИЋ СТАНКО, рођен 07.05.1927. у Руском Селу – Кикинда, Југославија, где

живи и ради као чиновник, југословенски је држављанин. Ухапшен је по налогу Војног
тужилаштва из Букурешта – потерница бр. 8167/1952. због незаконитог преласка границе,
чл. 267 К.З. (пребегао је у Румунију гоњен УДБ-ом). Осуђен је од Војног суда из
Букурешта – други одсек, на 10 година поправног затвора, од 16.05.1951. и ослобођен
12.10.1955. помилован Декретом 421/1955. Био је затворен у Питешту, Марђињењу,
Уранусу.

ВОЈНОВИЋ САВА, рођен 26.03.1924. у Београду, стални боравак у Руско Село –

Кикинда, улица Маршала Тита бр. 14, по занимању – месар, југословенски држављанин.
Ухапшен је од органа безбедности, потерница 35613/1959. због недозвољеног прелаза
државне границе, чл.267 К.З. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 8 година
поправног затвора, од 22.05.1959. Ослобођен је 14.01.1964. и помилован на основу
Декрета 767/1963. изгнану Југославији. Био је затворен у Темишвару, Араду, Питешту.

ВРАНИЋ СТАНИМИР, рођен 23.05.1911.у Соколовцу, рејон Нова Молдава, где је и

живео, по занимању – земљорадник. Ухапшен по налогу Територијалног војног
тужилаштва из Темишвара и притворен по наредби Министарства државне безбедности
бр. 1000/1953., потерница 931/1953. због јавног хушкања (подстрекивао је сељане против
колективног пољопривредног газдинства). Започео казну 25.05.1953. и ослобођен је
24.02.1955. према допису 18716/53/1955. Генералног тужилаштва. Био је затворен у
Темишвару и Жилави.

ВУКАДИНОВИЋ ЈОВАН, рођен 02.01.1930. у месту Боринција – Југославија, са

сталним боравком у Белој Цркви, југословенски држављанин, по занимању –
земљордник. Ухапшен по налогу Територијалног војног тужилаштва из Букурешта,
потерница бр. 1161/14.08.1954. због злочина шпијунаже (прешао је илегално границу са
неколицином из Југославије у Х.Р.Румунију да би шпијунирао). Осуђен је од
Територијалног војног суда из Букурешта на 4 године поправног затвора. Казну почиње
09.03.1954. и ослобођен је 11.10.1955. према Декрету 421/1955. када је помилован. Био је
затворен у Питешту.

ВУЧЕТИЋ МИОДРАГ, рођен 23.06.1929. у месту Доњи Тучањ – Југославија, где живи,
по занимању – књиговођа, југословенски држављанин. Ухапшен је по налогу
Територијалног војног тужилаштва из Темишвара, потерница бр. 5777/1953. због злочина
шпијунаже (тадашњи југословенски војни органи илегално су га пребацили у Румунију
ради шпијунаже). Осуђен је од Територијалног војног суда из Темишвара на 20 година
затвора присилног рада, од 16.08.1951. Помилован је и ослобођен 20.12.1955., према
Декрету 535/1955. Био је затворен у Темишвару, Питешту, Марђињењу.

ВУЈЧИЋ СТЕФАН, рођен 19.06.1924. у Бутину, рејон Гатаја, где живи, кућни број 81,
по занимању био је земљорадник, раније берберин. Ухапшен је од Војне јединице 0232 из
Темишвара, потерница бр. 65241/1957. због хушкачке делатности, чл. 327 К.З. Осуђен је
од Војног суда из Темишвара на 3 године поправног затвора, од 12.03.1957. до 10.03.1960.
Био је затворен у Темишвару, Жилави, Герли.

528
 ВУЈИЋ СВЕТОЗАР, рођен 08.11.1919. у Фењу, рејон Дета, где живи, по занимању –
земљорадник. Ухапшен по наредби Територијлног војног тужилаштва из Темишвара,
потерница бр. 60/1954. због шпијунаже, чл. 194. К.З. (дао је обавештења југословенској
амбасади). Осуђен је од Територијалног војног суда из Темишвара на 8 година затвора
принудног рада, због злочина велеиздаје, од 16.01.1954. Ослобођен је 15.07.1955. према
допису бр. 1070/1955. Војног суда из Темишвара. Био је затворен у Темишвару.

ЗАЈКА ЛАЗАР, рођен 14.09.1916. у Сикевици, рејон Нова Молдава, где живи, кућни
број 192, по занимању – земљорадник. Притворен је од Обласне управе народне
безбедности из Темишвара, (D.R.S.P.) према налогу 5781/1951. Осуђен је од Војног суда
из Темишвара на 1 годину и 2 месеца поправног затвора, због недозвољеног преласка
границе, од 16.12.1950. Ослобођен је 18.03.1952. на рочиште. Био је затворен у
Темишвару, Поарта Алба.

ЗАЈКА МИЛУТИН, (брат горенаведеног) рођен децембра 1914. у Сикевици, рејон Нова
Молдава, где живи, по занимању – земљорадник. Притворен је од Обласне управе
народне безбедности из Темишвара по налогу бр. 5781/1951. Осуђен је од Војног суда из
Темишвара на 1 годину и 2 месеца поправног затвора, од 16.12.1950., а 12.02.1952.
прелази у надлежност Генералне управе државне безбедности, која му продужује
мешавање слободе са још 12 месеци, од 12.02.1952., на основу одлуке Министарства
унутрашњих послова бр. 1121/1952. Ослобођен је 10.09.1953. преко одређене комисије.
Био је затворен у Темишвару, Жилави, Герли.

ЗАРЕВИЋ КИРИЛ, рођен 20.05.1929. у месту Горњи Главац – Југославија, живи у

Лесковцу – Југославија, улица Иван Госпа бр. 23, југословенски држављанин, по
занимању – текстилни радник. Ухапшен је по налогу Војног тужилаштва из Букурешта,
потерница бр. 306/26.01.1953. због недозвољеног преласка границе (прогањан од Титових
агената пребегао је у Румунију). Осуђен од Територијалног војног суда из Букурешта на
6 година поправног затвора од 25.06.1952. ослобођен је 06.10.1955. по Декрету 421/1955.,
будући помилован. Био је затворен у Питешту, Марђињењу, Жилави, Тргу Окна.

ЗАРИН НЕБОЈША, рођен 04.08.1931. Темишвару, где живи у ул. Мичурин бр. 92, по
занимању – ковач, а пре тога ученик. Осуђен је од Војног суда из Темишвара на 2 године
поправног затвора због хушкања, чл. 209 К.З., од 24.02.1950. Ослобођен је 17.11.1952. по
наређењу бр. 6875/1952. Министарства унутрашњих послова. Био је затворен у
Темишвару, Поарта Алба, Галешу.

ЗАРИН ТРАЈАН, рођен 10.05.1926. у Великом Семиклушу, где живи у улици Клошка
бр. 11, по занимању – обућар. Ухапшен на основу потернице бр. 41051/1958. органа
безбедности из Темишвара у покушају незаконитог преласка границе, чл.267 К.З. Осуђен
је од Војног суда из Темишвара на 12 година затвора присилног рада због злочина завере.
Био је затворен од 22.09.1958. и ослобођен 23.06.1964. помилован на основу Декрета
350/1964. Био је затворен у Темишвару, Герли, Салчији, Ђурђењу, Периправи.

ЗАРНИЋ НИКОЛА, рођен 19.09.1911. у месту Зарниц – Југославија, где живи, по

занимању – земљорадник, југословенски држављанин. Ухапшен је по налогу Војног
тужилаштва из Букурешта, потерница бр. 126/1952. због илегалног преласка границе, чл.
267 К.З.(није се прилагодио Титовом режиму и пребегао је у Румунију). Осуђен је од
Војног суда из Букурешта на 10 година поправног затвора од 24.05.1951. а помилован је
Декретом 421/1955. и ослобођен 12.10.1955. Био је затворен у Питешту и Марђињењу.

529
 ВЕЛА КУЗМАН, рођен 09.06.1935. у Лункавици, жупанија Караш Северин, где живи,
по занимању – земљорадник. Осуђен је од Територијалног војног суда из Темишвара на 4
године поправног затвора због хушкања, чл. 209 К.З. од 28.02.1950. до 23.03.1954. кад је
ослобођен на рочиште. Био је затворен у Темишвару.

(Податке прикупио Цветко Михајлов)

TABEL NOMINAL

CU DEŢINUŢII POLITICI SÂRBI DIN ROMÂNIA

Nr. Numele şi Locul de domiciliu (locul de Ocupaţia (la data Obs.

crt. prenumele naştere) arestării)
1. Adamov Lazăr Timişoara (Gelu – Variaş) Învăţător
2. Adamov Milorad Kikinda – Iugoslavia Morar

530
 3. Adamovici Mila Timişoara (Sânnicolau Mare) Medic
4. Adnagi Iezdimir Sânpetru Mare (Idem) Agricultor
5. Adnagi Mişa Sânpetru Mare (Idem) Tehnician veterinar
6. Adnagi Novac Sânpetru Mare (Idem) Agricultor
7. Acimov Ivan Cenad (Idem) Agricultor
8. Albu Jarco Timişoara (Soca) Şofer
9. Amijici Vasa Rudna (Idem) Muncitor
10. Andreici Gheorghe Petrovaselo (Idem) Agricultor
11. Andreici Ioţa Petrovaselo (Idem) Agricultor
12. Andrici Milenco Graniţa – Iugoslavia Agricultor
13. Andrici Jivan Desici – Iugoslavia Funcţionar
14. Arsici Velemir Ostrov – Iugoslavia Agricultor
15. Antici Dragan Iugoslavia – Câlnic (Reşiţa) Muncitor
16. Ardelean Marco Foeni (Idem) Agricultor
17. Avramovici Emil Ionel-Timiş (?) Învăţător
18. Avramovici Nicola Sviniţa (Idem) Agricultor
19. Babici Panta Banatski Arangelovaţ – Agricultor
Iugoslavia
20. Babici Toma Tavia de Sus (Idem) Agricultor
21. Babici Nedelco Iugoslavia (?)
22. Bacivanski Velko Srpska Ţârnia- Iugos. (Cenei) Mecanic
23. Bacici Gheorghe Orşova (Idem) Frizer
24. Bachici Bogoliub Rudna – Timiş (Idem) Agricultor
25. Bagici Dimitrie Velika Vrbiţa – Iugoslavia Agricultor
26. Balgici Voia Iugoslavia Ofiţer UDB
27. Barkici Steva Senta – Iugoslavia Agricultor
28. Barbul Maria Jud. Caraş Severin (?)
29. Barbuzan Jiva Pojejena – Caraş – Severin Agricultor
(Idem)
30. Baski Nikola Timişoara (Serbia) Funcţionar Iugoslav
31. Bassler Giuro Piteşti (Iugoslavia) Inginer petrolist Executat
32. Barbu Vlada (?) (?)
33. Basa Martin Soca – Timiş Agricultor Executat
34. Bataniaţ Liubiţa Sânpetru Mare (Idem) Casnica
35. Bebici Steva Timişoara (Idem) Contabil şi pictor
36. Belenţan Miloş Sânpetru Mare (Idem) Agricultor
37. Belanov Milivoi Denta – Timiş (Idem) (?)
38. Belovici Draga (?) (?) Bărbat
39. Begoiev Margareta Banat (?)
40. Bercovici Arsa Timişoara (?) Ziarist Senator
41. Bercovici Margareta Arad (Iugoslavia) Casnică Cetăţean
român
42. Birghici Steva Senta – Iugoslavia Muncitor
43. Blagoievici Zavişa Korbova – Iugoslavia Mecanic pe vapor

531
 44. Bogdanov Svetomir Diniaş – Timiş (Idem) Elev
45. Bogdanovici Dobriţa Timişoara (?) Funcţionar
46. Bogosav Zorida Timişoara (Sânmartinul Sârb.) Funcţionară
47. Boghicevici Marina Socol – Caraş Severin (Idem) Învăţătoare
48. Boghici Constanţa Bucureşti(Idem) Studentă
49. Boghici Constantin Bucureşti (Căciulata – Buc) Avocat
50. Boghici Ioana Timişoara (Idem) Muncitoare
51. Boghici Victor Braşov (Satul Lung – Braşov) Strungar metale
52. Boici Ioan Buzad-Lipova (Idem) Agricultor
53. Bojici Jiva Belobreşca Agricultor
54. Bojidar Milan (?) Militar în termen
55. Bojin Ioan Arad (Seleuş –Iugoslavia) Tehnician silvic Cetăţean
român
56. Bojin Svetozar Timişoara (Foeni – Timiş) Funcţionar (Ofiţer) M.A.I.
57. Boldovici Nicola Cenad (Idem) Muncitor-sudor
58. Boracovici Duşan Turnu Severin (Sip –Iugoslavia) Muncitor tipograf Cetăţean
român
59. Borca Marta Caraşova – C.S. (Idem) Casnică
60. Borca Nedelcu Caraşova – C.S. (Idem) Agricultor
61. Borciovici Ianco Sânnicolau Mic – Arad (Idem) Brutar
62. Borici Jarco Becicherecul Mic (Idem) Agricultor
63. Borsici Milanovici Izbişte – Iugoslavia (Idem) Casnică
Biserca
64. Boşcovici Draga Iugoslavia Tractorist Bărbat
65. Boşniac Alexandru Şuşca – C.S. (Iugoslavia) Tipograf Iugoslav
66. Boşneac Ioan Mehadia (Idem) Şofer
67. Boşneac Milan Melenţi – Iugoslavia Ofiţer
68. Brancov Ioţa Cralovăţ – Timiş (?) (?)
69. Brancovici Timişoara (Turnu Severin) Contabil
Hrisrache
70. Brancovici Mihailo Bucureşti (Brăila) Medic uman
71. Brancovici Jiva Timişoara (?) Ofiţer de securitate
72. Braşovan Ioan (?) Militar în termen
73. Braşovan Vasa Timişoara (Becicherecul Mic) Agricultor
74. Braudinovici Paia Bosinovski – Iugoslavia Inginer
75. Brebanov Zlatomir Iugoslavia (Diniaş – Timiş) Funcţionar Iugoslav
76. Brediceanu Cornelie Sânnicolau Mare (Străneşti- Tg. Profesor
Jiu)
77. Brzac Ioan (Mladen) Cenad – Timiş (Idem) Agricultor
78. Budimir George Divici – Caras Severin (Idem) Fierar
79. Bugarcici Jiva Mocrin – Iugoslavia Agricultor
80. Bugarin Atanasie Braşov (Gârla Mare- Turnu Strungar în metale
Severin
81. Bugarin Aurel Foeni- Timiş (Iugoslavia) Măcelar

532
 82. Bugarschi Neboişa Timişoara (Cenei- Timiş) Elev
83. Bugarschi Stevan Timişoara (Sânmartinul Sârb. Student
84. Bugarschi Sava Timişoara (Sânmartinul Sârbesc) Funcţionar (Frizer) Ofiţer în
securitate
85. Burchici Mladenco Câmpia - Caras Severin (Idem) Mecanic
86. Busatovici Uroş Feteşti (Câmpina) (?) Deportat
87. Butcovici Ioan Baia Mare (Idem) Funcţionar
88. Cărpinişan Miodrag Belobreşca – Caraş Severin Student
(Sânnicolau Mare)
89. Cechici Vitomir Satu Mare – Arad (Idem) Agricultor
90. Ceregan Emilian Becicherecul Mic (Idem) Constructor (zidar)
91. Ceregan Milan Becicherecul Mic (Idem) Inspector (agricult.
92. Chelici Vitomir Variaş (Idem) Agricultor
93. Cheţici Miloş Mokrin – Iugoslavia Agricultor
94. Cheţman Stevan Cenei – Timiş (Idem) Agricultor
95. Chicescul Gioca Rudna – Timiş (Idem) Agricultor
96. Chicescul Mateia Reşiţa (Rudna ) Muncitor
97. Chirici Liuba Foeni – Timiş (Idem) (?)
98. Cladovan Vladimir Lescoviţa – C. Severin(Idem) Agricultor
99. Cnejev Duşan Banloc – Timiş (Idem) Cizmar
100. Cocar Boja (?)Lescoviţa – Caraş Severin Agricultor
101. Coicici Alexandra Socol – Caraş Severin (Idem) Învăţătoare
102. Coicici Trişa Socol – Caraş Severin (Idem) Agricultor
103. Comloşan Iosif Vinga – Arad (Idem) Agricultor
104. Comloşan Petru Beba Veche – Timiş (Idem) Agricultor
105. Comloşan Nicola Tomnatic (Idem) Militar în termen
106. Conici Gheorghe Sânnicolau Mare (Idem) Agricultor Deportat
107. Conici Borislav Sânnicolau Mare (Idem) Funcţionar
108. Constantinovici Moldova Veche (Idem) Militar în termen
Mihai
109. Constantinovici Vinga – Arad (Buziaş) Farmacist
Svetozar
110. Coriţa Ion Reşiţa (Hamburg – Germania Muncitor
111. Costici Vladimir Timişoara (?) (?)
112. Costici Jivota Liubcova (Dobra – Iugoslavia) Agricultor
113. Covaci Persida Timişoara (Foeni – Timiş) Muncitoare
114. Cizmaş Slavco Foeni – Timiş (Idem) Muncitor lăcătuş
115. Ciolovici Spiro Tejleg-Iugoslavia Ospătar
116. Ciosici Ivan Izbişte – Iugoslavia Mecanic montator
117. Cirici Sava Gelu – Timiş (Idem) Profesor
118. Cirici Uroş (?) Mănăstirea – Timiş Contabil
119. Ciulibrk Ianco Glavica – Iugoslavia Funcţionar
120. Cnejev Gioca Timişoara (Sânmartinul Sârb.) Cizmar
121. Crstici Borislav Belobreşca – Caraş Severin Student

533
 (Boriţa) (Idem)
122. Crstin Vlada (Vuli) Variaş –Timiş (Elizabeth – SUA) Agricultor
123. Dabici Duşan Sânmartinul Sârbesc (Idem) Funcţionar
124. Dabici Slobodan Belgrad – Iugoslavia Ceaprazar
125. Dascovici Petar Retova-Iugoslavia Blănar
126. Davidovici Vladimir Ceacova – Timiş(Idem) Militar în termen,
mecanic
127. Danilov Ţvetco Cenad (Idem) Agricultor
128. Danilov Gheorghe (?) Ofiţer
129. Danici Stoian Sâmpetru Mare (Idem) Funcţionar (Agric.)
130. Danilovici Turnu Severin (Galaţi) Agent de poliţie
Constantin
131. Davidovici Emil Arad (Sighet-Baia Mare) Muncitor
132. Demetrovici Mihai Timişoara (Sibiu) Avocat
133. Demetrovici Milan Radimna – Caraş Severin (Idem) Agricultor
134. Despotovici Bogdan Biserica Albă-Iugoslavia Funcţionar Cetăţean
(Belobreşca) iugoslav
135. Devcici Drago Nova Racea – Iugoslavia Marinar
136. Dimcevici Toma Stiucea – Iugoslavia Comerciant
137. Dimitrovici Jiva Timişoara (Moldova Nouă) Muncitor
138. Dimitrovici Toma Pojejena – Caraş Severin (Id.) Croitor
139. Dimitrievici Dimitrie Satu Mare – Arad (Idem) Agricultor
140. Dimitrievici Jivoin Clisura (?) (?)
141. Dişici Bogoliub Cenad – Timiş (Idem) Agricultor
142. Dişici Milivoi Cenad – Timiş (Idem) Funcţionar
143. Dobrovici Bucureşti (Idem) (?)
Constantin
144. Dobrovici Igor Timişoara (?) (?)
145. Dobrici Gheorghe Duşanovaţ-Iugoslavia Agricultor
146. Dobrici Vitomir Timişoara (Sânnicolau-Mare) Miliţian (muncitor)
147. Dobrin Borislav Timişoara (Ivanda) Funcţionar
148. Dobrosavlievici Feteşti (Moldova Veche) Dulgher Deportat în
Sava Bărăgan
149. Dopinski Vladimir Novi Sad – Iugoslavia Strungar în metale
150. Draghici Sovra Timişoara (Saravale –Timiş) Student
151. Draghici Toma (?) (Topolovăţul Mare) Muncitor
152. Drăguţ Milan (?) (?)
153. Domaneanţ Caraşova – Caraş Severin (Idem) Agricultor
Alexandru
154. Draghici Rada Saravale .Timiş (Idem) Mecanic agricol
155. Erdelean Dragomir Variaş – Timiş (Idem) Agricultor
156. Erdelean Milan Sâmpetru Mare –Timiş (Idem Ţăran (Agt. poliţie)
157. Erdelean Jiva Sâmpetru Mare –Timiş (Idem Agricultor
158. Erdelean Sava Variaş .- Timiş (Idem) Agricultor

534
159. Erdelean Stanco Saravale – Timiş (Idem) Agent agricol
160. Erghici Neda Dragşina – Timiş (Idem) (?)
161. Enacovici Vladimir (?) Student
162. Farcaş Romulus Jimbolia (Nădlac) Agricultor
163. Feniaţ Cîrsta Diniaş – Timiş (Idem) Elev
164. Fenlacichi A. Arsa Felnac – Arad (Buenos Aires) Agricultor Fraţi
165. Fenlacichi Teodor Felnac – Arad (Buenos Aires) Agricultor Fraţi
166. Fenlacichi Liubomir Felnac – Arad (Idem) Agricultor
167. Fenlacichi Rada Timişoara (Felnac – Arad) Preot (insp. şcolar)
168. Ficovici Slavco Giakoviţa – Iugoslavia Mecanic
169. Filipov Jiva Seceani- Iug. (Beregsău Mic) Învăţător Cet. iug.
170. Firulovici Alexandru Bucureşti (Rodneşti – Iugoslavia) Agricultor Cetăţean
iugoslav
171. Florici Velemir Ratkova – Iugoslavia Agricultor
172. Florin Svetozar Sânmartinul Sârbesc (Idem) Agricultor
173. Florin Velinca Sânmartinul Sârbesc (Gad) Casnică
174. Gacovici Stevan Banatsko Karagiorgevo- Agricultor
Iugoslavia
175. Galuţ Emil Orşova (Plavişeviţa-Mehadia. Director de stat Fraţi
176. Galuţ Nicola Sviniţa (Plavişeviţa) Cadru militar Fraţi
177. Gavrilovici Bucureşti (Belgrad –Iugoslavia) Antreprenor Cetăţean
Alexandar cinematografic iugoslav
178. Gavrilovici Bucureşti (Belgrad-Iugoslavia) Funcţionar Cetăţean
Liubomir iugoslav
179. Gavrilovici Nicola Moldova Nouă (?) Profesor
180. Gedoş Teodor Sâmpetru Mare – Timiş Agricultor
Ravosia
181. Georgevici Nicola Ictar – Lugoj (Idem) Agricultor
182. Georgeov Damian Konak – Iugoslavia Agricultor
183. Ghenadovici Deian Guduriţa – Iugoslavia Muncitor
184. Ghenadov Ferid Sarajevo- Iugoslavia Grădinar
185. Gherdanovici Stevan Deva (Timişoara) Contabil
186. Gherciov Matei Piatra Neamţ (Konak-Iugoslavia) Muncitor Cetăţean
iugoslav
187. Ghighici Milorad Recaş (Jimbolia) Agricultor
188. Ghighici Neboişa Timişoara (Ivanda-Timiş) (?)
189. Gingici Neboişa Timişoara (Ivanda) Muncitor
190. Gingici Iovan Sâmpetru Mare (?) (?)
191. Gingici Milorad Recaş (Jimbolia) Agricultor
192. Giuchici Ivan Sâmpetru Mare (Idem) Agricultor
193. Giuchici Isa Arad (Sânnicolau Mare) Muncitor
194. Giuchici Duşan Recaş (Idem) Blănar
195. Giuchici Lazar Herneacova –Timiş(Idem) Agricultor
196. Giuchici Gheorghe Timişoara (Moşniţa) Muncitor

535
 197. Giuchici Gheorghe Brestovăţ –Lugoj (Idem) Agricultor
198. Giululovici Piatra Neamţ (Parleviţa – Muncitor Cetăţean
Ramadan Iugoslavia) iugoslav
199. Giurchiţa Mihai Caraşova (Idem) Agricultor
200. Giurchiţa Milia Caraşova (Idem) Agricultor
201. Giurcovici Ilia Biserica Albă –Iugoslavia Muncitor Cetăţean
(Belobrerşca) iugoslav
202. Giurgev Cuzman Sângeorge – Timiş (Idem) Agricultor
203. Giurgev Fridrih Sângeorge – Timiş (Idem) Şofer
204. Giurgev Pera Saravale –Timiş (Idem) Funcţionar
205. Giurici Adam Ivanda – Timiş (Idem) Muncitor
206. Giurici Duşan Sângeorge – Timiş (?) (?)
207. Giurici Liubomir Titel- Iugoslavia Agricultor
208. Giurici Stanislav Boka – Iugoslavia Tinichigiu
209. Giurici Vasa (?) Militar în termen
210. Giurici Velemir Sâmpetru Mare –Timiş(Idem) Muncitor
211. Giurici Zlatco Belgrad – Iugoslavia Fotograf
212. Giurcovici Radosav Socol – Caraş Severin (Idem) Agricultor
213. Giurgev Bogdan Saravale –Timiş (Idem) Agricultor
214. Giurgev Jiva Birda – Timiş (?) (?)
215. Giogea Ioachim Sasca Montană (Naidăş- C.S. Funcţionar
216. Glăvan Stoian Sângeorge – Timiş (Idem) Funcţionar
217. Glogovcean (?) (?)
Stanomir
218. Glogovici Zavişa Belgrad – Iugoslavia Comerciant
219. Glumaţ Vladimir Belgrad – Iugoslavia Strungar metale
220. Grigorovici Ţvetco (?) (?)
221. Goicov Duşan Gaiu Mare – Iugoslavia Strungar
222. Golub Liubomir Timişoara (Idem) Funcţionar
223. Golubovici Milutin Divici Caraş-Severin (Idem) Agricultor
224. Goronovici Arad (Sânnicolau Mare) Tâmplar
Gheorghe
225. Golici Maria Caransebeş (?) (?)
226. Golici Nicolae Lugoj (Turnu Severin) Funcţionar
227. Grek Svetozar Belgrad – Iugoslavia Inginer mecanic
228. Grubacichi Draga Sânmartinul Sârbesc (Idem) Cizmar
229. Gruici Svetozar Bucureşti (Ilancea- Iugoslavia) (?) Cetăţean
iugoslav
230. Guidrici Lazăr Judeţul Timiş Chiabur
231. Guran Alexandru Reşiţa (Moldova Nouă) Contabil
232. Igneatovici Jivco Belgrad – Iugoslavia Călugăr
233. Ilin Mladen Sâmpetru Mare- Timiş (Idem) Agricultor
234. Ilin Jivco Satu Mare – Arad (Idem) Elev de liceu
235. Ilin Mihai Sânnicolau Mare (Idem) Cizmar

536
236. Ilin Serghei Cenei – Timiş (Idem) Agricultor
237. Ilin Vasa Sânnicolau Mare (Idem) Măcelar
238. Ilici Milorad Moldova Veche (Idem) Preot
239. Ilici Ioan Obreja – Caraş Severin (Idem) Agricultor
240. Ilici Lazăr Sviniţa – Mehedinţi Administrator
241. Ilici Petar Seberovo - Iugoslavia Funcţionar
242. Ilia Miloş Lescoviţa – Caraş Severin Agricultor
243. Ilia Velimir Timişoara (Lescoviţa) Cizmar
244. Isac Milutin Cenad (Becicherecul Mic) Agricultor
245. Isacov Vlada Cenad – Timiş (Idem) Agricultor
246. Işvanov Bogdan Beregsăul Mic (Cenei) Agricultor
247. Ivanov Arsa Diniaş – Timiş (Idem) Agricultor
248. Itinianţu Paia Jimbolia (Cenei – Timiş) Achizitor
249. Ivanov Petru (?) Militar în termen
250. Ivanov Rada Sâmpetru Mare – Timiş (Idem) Agricultor
251. Ivanov Vukaşin Vrşeţ – Iugoslavia Elev
252. Ivanovici Dobrivoi Timişoara (Toager – Timiş) Contabil
253. Ivanovici Dragutin Zlatiţa – Caraş Severin (Idem) Marinar
254. Ivanovici Gheorghe (?) Colonel
255. Ivanovici Ivan Bucureşti (?) Colonel
256. Ivanovici Ilie Schela Cladovei (Prilep –Iug.) Muncitor
257. Ivanovici Mladin Judeţul Timiş (?) (?)
258. Iacşici Gheorghe Turnu – Arad (Idem) Muncitor CFR
259. Iacşici Ioan Turnu – Arad (Idem) Muncitor
260. Iacşin Stevan Timişoara (Ivanda – Timiş) Măcelar
261. Iancici Jiva Moldova Veche (?) Comerciant
262. Iancovici Alexandru Podgoriţa – Iugoslavia Muncitor
263. Iancovici Bora (?) (Socol – Caraş Severin) (?)
264. Iancovici Ivan Zlatiţa - Caraş Severin (Idem) Preot
265. Iancovici Jiva Socol – Caraş Severin (Idem) Comerciant
266. Iancovici Radomir Recaş ( Biserica Roşie- Subinginer Cetăţean
Iugoslavia) iugoslav
267. Iancovici Slobodan Timişoara (Divici-C. Severin) Agricultor
268. Ianculov Ioan Recaş (Idem) Strungar metale
269. Ianculovici Todor Liubcova – C. Severin (Idem) Agricultor
270. Ianculovici Jiva Socol- Caraş Severin (?) (?)
271. Ianici Branco Pojejena – C. Severin (Idem) Agricultor
272. Ioanovici Anton Rudna – Timiş (Valcani) Agricultor
273. Ianoşev Serdia Cenei – Timiş (Idem) Muncitor
274. Ianoşev Sima Saravale (Idem) Agricultor
275. Ianoşev Jivco Saravale – Timiş (Idem) Agricultor
276. Ianoşev Vladislav Cenei – Timiş Agricultor
277. Ianoşevici Petar Timişoara (Divici C. Severin Agricultor

537
 278. Iaşin Iovan Gad – Timiş (Idem) Agricultor
279. Iaşin Milutin Gad – Timiş (Idem) Agricultor
280. Iazici Victor Ferma Sacoteni- Buzău Muncitor Cetăţean
(Iugoslavia) iugoslav
281. Ieftici Blagoie Bucureşti (Idem) Muncitor
282. Ieremici David Sâmpetru Mare (Idem) (?)
283. Iezdimir Milan Diniaş – Timiş (Idem) Muncitor
284. Ioanovici Iuliu Timişoara (Sânnicolau Mare) Funcţionar
285. Ioniev Miloş Jimbolia (Cenei – Timiş) Agricultor
286. Iorghici Milan (?) (?)
287. Iovanov Dragutin Beregsăul Mare (Idem) Contabil
288. Iovanovici Dobrivoi Timişoara (Idem) Funcţionar (Ziarist-
redactor ,,Pravda”
289. Iovanovici Florian Moldova Veche (Idem) Agricultor
290. Iovanovici Gavrilo Ostrov – Iugoslavia Funcţionar
291. Iovanovici Ilia Biserica Alba – Iugoslavia Comercinat Cetăţean
(Măceşti – Caraş Severin) iugoslav
292. Iovanovici Ioan Bocşa Montană (Idem) Muncitor
293. Iovanovici Mladen Cenad – Timiş (Idem) Agricultor
294. Iovanovici Ţârnca Cenad – Timiş (Idem) Casnică
295. Iovanovici Mladen Bucureşti (Moldova Veche) Măcelar
296. Iovanovici Nicolae Petroşniţa – C. Severin (Idem Agricultor
297. Iovanovici Sava Biserica Albă – Iugoslavia Subofiţer
298. Iovanovici Sava Timişoara (Socol – C. Sev.) Măcelar
299. Iovanovici Stevan Sânmartinul Sârbesc (Idem) Agricultor
300. Iovanovici Sofia Liubcova – C. Severin (Idem) Casnică
301. Iovanovici Tiberiu Bocşa Montană (Timişoara) Funcţionar de stat
302. Iovanovici Zoran Kubici – Iugoslavia Muncitor
303. Iovicevici Bojo Kruşevaţ – Iugoslavia Jurist
304. Iovici Vucaşin Obrenovaţ - Iugoslavia Zidar
305. Iovicin Dobra Reşiţa (Idem) Elev – ucenic
306. Iovin Mita Diniaş – Timiş (Idem) Agricultor
307. Iovin Ioan Bucureşti (judeţul Timiş) Medic uman
308. Iovin Lazăr Firiceaz – Arad (Sânnicolau Mic) Agricultor
309. Iovin Mihai Arad (Idem) Funcţionar
310. Iovin Petar Firiceaz – Arad (Idem) Agricultor
311. Iovin Slavoliub Ivanda – Timiş (Idem) Agricultor
312. Iunacicov Duşan Gaiul Mare – Iugoslavia Agricultor
313. Iutchin Timotei Satchinez – Timiş (Idem) Muncitor
314. Jaici Ioan Dumbrava – Timiş (Petrovaselo Achizitor
– Timiş)
315. Jiva Todor Divici – Caraş Severin (Idem) Elev-ucenic
316. Jivan Dumitru Arad (Radna – Lipova) Strungar metale
317. Jivaici Sava Makseni – Iugoslavia Funcţionar

538
318. Jivanov Rada Cenad – Timiş (Idem) Agricultor
319. Jivanov Rudolf Reşiţa (?) (?)
320. Jivanovici Ivan Racoviţa –Timiş (Gai – Agricultor Cetăţean
Iugoslavia) român
321. Jivanovici Ion Racoviţa – Timiş(Idem) Agricultor
(Iovan)
322. Jivanov Vasa Cenad – Timiş (Idem) Muncitor –
tractorist
323. Jivcov … Timişoara (?) Ofiţer securitate
324. Jivcovici Costa Foeni –Timiş (Idem) Agricultor
325. Jivcovici Dragomir Foeni – Timiş (Idem) Agricultor
(Braţa)
326. Jivcovici Vladimir Foeni – Timiş (Idem) Muncitor –
Rada tractorist
327. Jivcovici Vladislav Foeni – Timiş (Idem) Agricultor
328. Jivici Azilca Cenad – Timiş (Idem) Casnică
329. Jivici Borislav Cenad – Timiş (Idem) Agricultor
330. Jivici Branislav Veliko Gradişte – Iugoslavia Muncitor – vopsitor
331. Jivici Nica Kikinda – Iugoslavia (Cenad – Funcţionar Cetăţean
Timiş) iugoslav
332. Jivoin Predoie Cluj (Bogovina- Iugoslavia) Student Cetăţean
iugoslav
333. Jivoinov Sava Timişoara (Soca – Timiş) S-locotenent
334. Jurcovici Liubomir Sângeorge – Timiş (Mănăstirea – Preot ortodox
Timiş)
335. Jurj Bosilca Liubcova –Caraş Severin (Idem) Casnică
336. Kanurski Iovan Srpska Crnja –Iugoslavia (Gad) Comerciant Cetăţean
iugoslav
337. Karaniaţ Ceda Konak – Iugoslavia Agricultor
338. Karaniaţ Pero Kikinda – Iugoslavia Agricultor
339. Kasoviec Iovan Turda (Idem) Ofiţer inferior
340. Kazan Alexandar Jasa Tomici-Iugoslavia Agricultor
341. Klaici Iosif Orşova (Sânpetru Mare) Preot catolic
342. Kovacevici Pavle Belgrad – Iugoslavia Muncitor
343. Kradigacea Emilia Arad (Cuvejdia-Lipova) Profesoară
344. Kristei Milovoi Turnu Severin (Latova – Patiser Cetăţeanie
Iugoslavia) română
345. Krijanov Gheorghe Bucureşti (Zrenianin – Funcţionar Cetăţean
Iugoslavia) (Avocat) iugoslav
346. Kugici Drago Belgrad – Iugoslavia Tehnician electro.

347. Kulin Iosif Biserica Albă – Iugoslavia Agricultor

348. Kuri Tomislav Novi Sad – Iugoslavia Infirmier
349. Laţici Boşco Bucureşti (Sânpetru Mare-Timiş) Învăţător Cetăţean
iugoslav
350. Laţici Draga Sânpetru Mare (Idem) Mecanic

539
 (Pasula)
351. Lalici Mata Rudna – Timiş (Idem) Agricultor
352. Lalici Steia Iugoslavia (Rudna – Timiş) Agricultor Cetăţean
iugoslav
353. (Lalici) Popov Rudna – Timiş (Idem) Casnică Sora celor
Liubina doi.
354. Lazarovici Dan Lugoj (Idem) Inginer chimist
355.. Lazarovici Nicola Moldova Nouă (Radimna) Brutar
356. Lazarovici Stanco Radimna – C. Severin (Idem) Militar în termen
357. Lazici Draga Timişoara (Diniaş – Timiş) Funcţionar
358. Lazici Iovan Timişoara (Ivanda-Timiş) Muncitor
359. Lazici Iova Ivanda – Timiş (Idem) Agricultor
360. Lazici Milorad Timişoara (?) (?)
361. Lazici Nicola Zrenianin- Iugoslavia Bucătar
362. Lazin Laza Marghita – Iugoslavia Agricultor
363. Lebedev Alexandar Belgrad – Iugoslavia Marinar
364. Lechin Slavco Piteşti (Diniaş – Timiş) Funcţionar
365. Lechin Jiva -Jiviţa Diniaş – Timiş (Idem) Tâmplar
366. Lepoiev Steva Timişoara (Sânnicolau Mare) Funcţionar
367. Lopoşan Arsa Felnac – Arad (Idem) Agricultor
368. Lukici Panta Iugoslavia Învăţător
369. Luka Mila Vrani – C. Severin (Coştei – Agricultor Cetăţean
Iugoslavia) iugoslav
370. Luchin Dobromir Variaş- Timiş (Idem) Militar în termen
371. Luchin Radoie Timişoara (Cenad- Timiş) Inspector de stat
372. Luianov Daniţa Sânmartinul Sârbesc – Timiş Casnică
(Idem)
373. Luianov Jivco Sânmartinul Sârbesc (Idem) Agriculor
374. Luianov Vasa Sânmartinul Sârbesc (Idem) Agricultor
375. Lupici Gheorghe Bucureşti (Baziaş – Caraş Muncitor tinichigiu
Severin)
376. Maglovski Ianko Novi Sad – Iugoslavia Muncitor – acar
377. Maier Iosif Marghita – Iugoslavia Agricultor
378. Macovschi Lazăr (?) (?)
379. Malimarcov Slavco Iaşa Tomici – Iugoslavia (Gad – Agricultor Cetăţean
Timiş) iugoslav
380. Malimarcov Steva Timişoara (Gad – Timiş) Tâmplar
381. Mancici Vasa (?) (?)
382. Manoilovici Milutin Timişoara (Budapesta) Ziarist – Fost
proprietar de ziar
383. Manoilovici Vasa Zlatiţa – C. Severin (Iugoslavia) Agricultor
384. Marcov Giura Diniaş – Timiş (Idem) Agricultor
385. Marcov Paia Diniaş – Timiş (Idem) Elev
386. Marcov Radmila Diniaş – Timiş (Idem) Casnică

540
387. Marcovici Cedomir Belgrad – Iugoslavia Cofetar
388. Marcovici Gheorghe Belgrad – Iugoslavia Muncitor
389. Marcovici Ilia Belobreşca (Radimna – C.S) Muncitor
390. Marcovici Liubomir Igriş – Timiş (Idem) Profesor
391. Marcovici Liubiţa Timişoara (?) Funcţionară
392. Marchici Bojidar (?) (?)
393. Marcovici Pavle Iugoslavia Agricultor
394. Marcovici Pavle Timişoara (Gelu – Timiş) Preot ortodox
(Paia)
395. Marcovici Stevan Bucureşti -Ferma Onmedia Muncitor lăcătuş Cetăţean
(Timişoara) iugoslav
396. Marcovici… (?) Colonel în armată
397. Marechici Bojidar Timişoara (Baziaş – Caraş Ziarist
Severin
398. Marian Kenta Bucureşti – Periş(Torocu Mare – Agricultor Cetăţean
Iugoslavia) iugoslav
399. Marianov Lazăr Timişoara (Variaş – Timiş) Blănar
400. Marianovici Jivoin Poliana – Iugoslavia Electrician
401. Marcu Bogdan Gad – Timiş (Idem) (?)
402. Martinov Ioan Otopeni (?) Militar în termen
403. Marinovici Martin Berzasca – Caraş Severin (?) (?)
404. Mateievici Duşan Bucureşti (Variaş – Timiş) Student
405. Marici Ioan Variaş – Timiş (Idem) Agricultor
406. Marici Mihai Şerbăuţ – Suceava (Idem) Agricultor
407. Maier Iosif Marghita – Iugoslavia (Idem) Agricultor
408. Marin Ivan Cluj Napoca (?) Student
409. Marin Milovoi Variaş – Timiş (Idem) Agricultor
410. Marin Mihailo Timişoara (Variaş-Timiş) Contabil
411. Marincovici Maria Orşova (Slavonski Brod – Casnică Cetăţean
Iugoslavia) român
412. Martinov Olga Timişoara (Becicherecul Mic – Funcţionară
Timiş)
413. Martinovici Gertiniş – Caraş Severin (Idem) Agricultor
Constantin
414. Martinovici Radimna – Caraş Severin (Idem) Agricultor
Stanislav
415. Matievici Vlastimir Belgrad – Iugoslavia Ofiţer inferior – Cetăţean
locotenent iugoslav
416. Maxim Radovan (?) (?)
417. Maximov Maxa Timişoara (Diniaş – Timiş) Frizer
418. Maximov Slobodan Denta – Timiş (Idem) Muncitor – monter
419. Maksimovici Steva Belgrad – Iugoslavia Ofiţer
420. Medici Nicola Bucureşti – Ambasada iugoslavă Radiotelegrafist Cetăţean
(Iugoslavia) sublocotenent iugoslav
421. Mesici Ibrahim Zeniţa – Iugoslavia Tehnician

541
 422. Maiatov Cira Gelu – Timiş (Idem) Tractorist
423. Miatov Gioca Oroslamoş – Iugoslavia (?)
424. Micin Teodor Satchinez – Timiş (Idem) Agricultor
425. Mihai Stanislav Bucureşti (Idem) Muncitor
426. Mihailov Alexandru Saravale – Timiş (Idem) Muncitor –
mecanic auto
427. Mihailovici Duşan (?) (?)
428. Mihailovici Iovan Novi Sad – Iugoslavia Cofetar
429. Mihailovici Radmila Timişoara (?) (?)
430. Mihailovici Miloş Arad (Idem) Agricultor
431. Mihalcovici Arad (Idem) Elev
Alexandru
432. Mihalcovici Pavel Arad (Idem) Student
433. Micloş Sava Felnac – Arad (Idem) Agricultor
434. Miler Rozalia Timişoara (Schteierdorf – Caraş Casnică
Severin)
435. Milanici Lazăr Vrbas – Iugoslavia Strungar metale
436. Milovanov Spasoia Iaşa Tomici – Iugoslavia (Ivanda Zidar Cetăţean
– Timiş) iugoslav
437. Milanovici Jiva Divici- Caraş Severin (Idem) Elev – ucenic
438. Milicevici Voia Râmnicu Vâlcea (Paracin – Tâmplar Cetăţean
Iugoslavia) român
439. Milencovici Timişoara (Idem) Funcţionar (Înainte
Gheorghe notar)
440. Milencovici Ilia Veliko Gradişte – Iugoslavia Ospătar Cetăţean
(Belobreşca - Caraş Severin) iugoslav
441. Milencovici Ilia Belobreşca – Caraş Severin Muncitor
(Idem)
442. Milencovici Mita Feteşti – Satu Nou (Divici – Mecanic Deportat
Caraş Severin) Bărăgan
443. Milencovici Zlatibor Zlatiţa – Caraş Severin (Idem) Agricultor
444. Milenovici Bora Belobreşca – Caraş Severin Agricultor
(Idem)
445. Milenovici Mirco Belobreşca – C. Severin (Idem) Tâmplar
446. Milenovici Tihomir Belobreşca – Caraş Severin Agricultor
(Idem)
447. Miletici Alexandru Timişoara (Craiova) Medic – profesor
universitar
448. Miletici George Bucureşti (?) Doctor în ştiinţe
economice- BNR
449. Miletici Ilia Iugoslavia Funcţionar
450. Milici Dobrinco Dejan – Timiş (Idem) Agricultor
451. Milici Neboişa Iugoslavia Funcţionar
452. Milici Rada Saravale – Timiş (Idem) Funcţionar
453. Milici Svetislav Vrşeţ – Iugoslavia (Dejan – Cizmar
Timiş)

542
454. Milicici Dragomir Cenad – Timiş (Idem) Agricultor
455. Milicici Liubomir Cenad – Timiş (Idem) Infirmier
456. Milicici Milorad Cenad – Timiş (Idem) Agricultor
457. Milin Giula Giurgeni – Feteşti(Pustiniş – Casnică Deportată
Timiş) Bărăgan
458. Milin Milivoi Becicherecul Mic- Timiş (Idem) Muncitor
459. Milin Slavco Timişoara (Soca – Timiş) Agricultor
460. Miloicovici Vucosav Marişevo – Iugoslavia Funcţionar
461. Miloradovici Bucureşti (Iugoslavia) Muncitor şi ofiţer Cetăţean
Liubodrag UDB iugoslav
462. Milosav Rada Felnac –Arad (Idem) Agricultor
463. Miloşev Draga Gad – Timiş (Idem) (?) Bărbat
464. Miloşev Dragomir Gad – Timiş (Idem) (?)
465. Miloşev Iovan Gad – Timiş (Idem) (?)
466. Miloşev Pera Timişoara (Gad – Timiş) Funcţionar
467. Miloşovici Radomir Moldova Nouă (Belobreşca – Agricultor
Caraş Severin)
468. Miloş Ilia Lescoviţa – Caraş Severin (Idem) Agricultor
469. Milovan Aurel Timişoara (Moşniţa) (?)
470. Milovan Ioan Parţa – Timiş (Idem) Agricultor
471. Milovan Iulian Parţa – Timiş (Idem) Agricultor
472. Milianici Lazar Vrbas – Iugoslavia Subinginer agron.
473. Milovici Sofia (?) (?)
474. Milutinovici Nicola Timişoara (Denta – Timiş) Administrator
475. Miok Mirko Kusici- Iugoslavia Funcţionar
476. Mircov Giura Diniaş – Timiş (Idem) Agricultor
477. Mircov Jiva Diniaş – Timiş (Idem) Agricultor
478. Mircov Margareta Feteşti Noi (Moldova Noua) Casnică Deportată
Bărăgan
479. Mircov Milan Moldova Nouă (Diniaş –Tmş Învăţător
480. Mişcevici Milan Giokova – Iugoslavia Cizmar
481. Mişcov Nedelco Variaş – Timiş (Idem) Agricultor
482. Mişcovici Duşan Timişoara (Sânmartinul Sârbesc Funcţionar
– Timiş)
483. Mişcovici Jiva Sânmartinul Sârbesc (Idem) Agricultor
484. Mişkovici Lazăr Ţârnia – Iugoslavia (Variaş – Agricultor Cetăţean
Timiş) iugoslav
485. Mişici Petre Miroşi – Roşiori de Vede (Idem) Agricultor
486. Mişici Radomir Belgrad / Iugoslavia Mecanic Auto
487. Mişici… Din Banat (?)
488. Mitevski Vlada Veles-Iugoslavia Muncitor
489. Miuţa Velimir Râmnicu Vâlcea (Deliblata – Tâmplar Cetăţean
Iugoslavia) iugoslav
490. Mitrici Steva Felnac – Arad (Idem) Agricultor

543
 491. Mitrov Duşan Felnac- Arad (Idem) Agricultor
492. Mixici Gheorghe Cesereg – Iugoslavia Funcţionar
493. Mixici Gheorghe Frumuşiţa Nouă (Checea – Militar în termen Deportat
Timiş) Bărăgan
494. Molovici Sofia Lugoj (Orşova) Casnică
495. Morarevici Branco Iugoslavia Agricultor
496. Morchievici Bojidar Timişoara (Baziaş-Caraş Redactor de ziar
Severin)
497. Mratici Jiva Parţa-Timiş (Idem) Agricultor
498. Mratici Slavco Parţa –Timiş(Idem) Agricultor
499. Mratici Stanoie Parţa-Timiş (Idem) Agricultor
500. Mratici Zorca Parţa – Timiş (Diniaş) Casnică
501. Mungici Svetislav Velika Greda – Iugoslavia Muncitor lăcătuş
502. Muncean Mihai Cenad – Timiş (Idem) Agricultor
Jivan (Ava)
503. Mutavschi Jivco Sânpetru Mare – Timiş (Idem) Agricultor
504. Neda Sima Togir – Timiş (Idem) (?)
505. Nedelcov Lazăr Beregsăul Mic – Timiş (Idem) Croitor
506. Nedici Nikola Iugoslavia Funcţionar la
Ambasada Iugos.
507. Nedici Vidosava Bucureşti (Becicherecul Mic – Ofiţer de securitate
Timiş)
508. Nedin Vasa Pauliş – Iugoslavia Agricultor
509. Nedomacichi Timişoara (Diniaş – Timiş) Frizer
Marinco
510. Nedovici Iovan Vârşeţ – Iugoslavia Muncitor
511. Negovan Petru Răcăjdia – C. Severin (?) (?)
512. Negovanovici Kikinda – Iugoslavia Muncitor fierar
Milutin
513. Neşici Branislav Sânpetru Mare – Timiş (Kusici – Învăţător
Iugoslavia)
514. Neşici Radinca Diniaş – Timiş (Idem) Învăţătoare
515. Nestorov Stevan Foeni – Timiş (Idem) Agricultor
516. Nestorovici Sava Liubcova – C. Severin (Idem) Muncitor
517. Nestorovici Vişa Moldova Veche – C.S. (Idem) Agricultor
518. Neţin (Ifrim) Timişoara (Diniaş- Timiş) Casnică
Liubinca
519. Neţin Nicola Nădlac (Cenadul Mic – Ungaria) Frizer
520. Neţin Paia Diniaş – Timiş (Idem) Agricultor
521. Nevrencean Sânpetru Mare – Timiş (Idem) (?)
Dragomir
522. Nevrencean Sever Sânpetru Mare – Timiş (Idem) Frizer
523. Nichici Arsenie Felnac – Arad (Idem) Contabil
(Arsa)
524. Nichici George – Felnac- Arad (Idem) Agricultor

544
 Gaşa
525. Nichici Ilia – Felnac-Arad (Idem) Agricultor
Filimon
526. Nichici Mihai (Mişa Felnac – Arad (Idem) Agricultor
Rancu)
527. Nichici Mihai (Mia) Felnac-Arad (Idem) Agricultor
528. Nichici Mia –Miuţ Felnac-Arad (Idem) Agricultor
529. Nichici Misirca Felnac- Arad (Idem) Agricultoare
(Babi)
530. Nichici Rada – Felnac –Arad (Idem) Agricultor
Nichiţa
531. Nichici Petru Felnac-Arad (Idem) Agricultor
532. Nichici Jiva – Felnac –Arad (Idem) Agricultor
Nichiţoni
533. Nicolici Duşan Vârşeţ – Iugoslavia Agricultor
534. Nicolici Milan Gelu – Timiş (Satchinez – Timiş) Preot ortodox
(Protopop)
535. Nicolici Milutin Moldova Veche (Idem) Agricultor
536. Nicolici Stoian Moldova Veche (Idem) Agricultor
537. Nicolin Dragutin (?) (?)
538. Nicolin Iosif Timişoara (Idem) Strungar metale
539. Nicolin Lazăr Timişoara (Idem) Strungar metale
540. Nicolin Milutin Gad – Timiş (Idem) Agricultor
541. Nicolin Serdia Rudna – Timiş (Idem) Agricultor
542. Nicolin Velemir Rudna –Timiş (Idem) Funcţionar
543. Nicolin Milan Stăncuţa – Brăila (Ivanda-Timiş) Agricultor Deportat
Bărăgan
Nicolin Proca Stăncuţa Brăila (Ivanda – Timiş) Vânzător Deportat
544. Bărăgan
545. Nicolin Stevan Stăncuţa – Brăila (Ivanda-Timiş) Mecanic agricol Deportat
Bărăgan
546. Nicolin Vladimir (?) Militar în termen
547. Nicolovici Timişoara (?) Medic uman
Constantin
548. Nini Pera Arad (Idem) Electrician
549. Nincov Duşan Timişoara (Cenei-Timiş) Muncitor
Nok Tomislav Ivanda – Timiş (Idem) Agricultor
550.
551. Novakov Jiva Mokrin – Iugoslavia Mecanic
552. Novacovici Dan (?) Student
553. Novacovici Iosif Timişoara (Idem) Blănar
554. Novakovici Nicola Struniţa- Iugoslavia Locotenent în
aviaţia civilă
555. Novacovici Traian (?) Tipograf
556. Orbulov Petre Lugoj (Idem) Croitor

545
 557. Orbulov Teodor Becicherecul Mic (Idem) Cârciumar

558. Orbulov Vlada Tolvadia – Timiş (?) (?)

559. Obercnez Dafina Cenad- Timiş (Idem) Casnică
560. Obercnez Nenad Periam – Timiş (?) (?)
561. Obradovici Milutin Iugoslavia (?)
562. Obradovici Radişa Braikovaţ –Iugoslavia Agricultor
563. Ognianov Milca Sânmartinul Sârbesc – Timiş (?) (?)
564. Ocanovici Angelco Radimna – Caras Severin (Idem) Electrician
565. Ostoici Ioan Banat (Sculea – Timiş) Economist
566. Ostoici Liuba Iugoslavia Agricultor
567. Ostoici Mihai Sânpetru Mare –Timiş (Cenadul Agricultor
Mic – Ungaria)
568. Ostoici Vladimir Mizil-Buzău (Bielina – Redactor Cetăţean
Iugoslavia) iugoslav
569. Ostoici Mihailo Gelu – Timiş (Idem) Agricultor
570. Otokolici Marko Belgrad – Iugoslavia Agricultor
571. Palici Nicolae Bocşa Montană (Şipet – Timiş) Funcţionar
572. Palincaş Iosif Curtici – Arad (Idem) Agricultor
573. Palincaş Ion (?) (?)
574. Palincaş Viorel Cenad – Timiş (Idem) Agricultor
575. Panici Leposava Din Banat Agricultoare
576. Panici Maxa Timişoara (Ivanda-Timiş) (?)
577. Panici Mara Timişoara (?) (?)
578. Panici Rada Belobreşca – Caraş Severin Croitor
(Idem)
579. Panin Steva Timişoara (Becicherecul Mic – Elev de liceu
Timiş)
580. Panta Ion Ilie Arad – Gai (Idem) Muncitor
581. Parigras Ivan Baba Ana – Buzău (Belobrad – Agricultor Cetăţean
Iugoslavia) iugoslav
582. Parlevici Miroslav Iugoslavia (?)
583. Paşici Jiva Ivanda – Timiş (Denta) Învăţător
584. Paştin Milan Iugoslavia (?)
585. Pasula Dumitru Marghita – Iugoslavia Agricultor
586. Paulievici Slobodan Din Banat (?)
587. Pasulschi Iva Sânmartinul Sârbesc Agricultor
588. Pasulschi Jica Iaşa Tomici –Iugoslavia Brutar Cetăţean
(Sânmartinul Sârbesc) iugoslav
589. Pasulschi Mita Sânmartinul Sârbesc – Timiş Agricultor
(Idem)
590. Patcevici Akim Bucureşti (Macedonia – Comerciant Cetăţean
Iugoslavia) român
591. Pavcovici Iosif Timişoara (Moşniţa –Timiş) Muncitor textilist
592. Pavlovici Elena Oraviţa (Timişoara) Laborantă

546
593. Pavcov Ştefan Orşova (Denta – Timiş) Învăţător
594. Pavcovici Iovan Golubinie – Iugoslavia Mecanic
595. Pavlov Iovan Biserica Albă – Iugoslavia Croitor
596. Pavlov Miliţa Petrovaselo – Timiş (Sânnicolau Casnică
Mare)
597. Pavlovici Pavle Velika Vrbiţa – Iugoslavia Funcţionar
598. Pavlovici Velemir Timişoara (?) (?)
599. Pavlovici Voislav Ivanda – Timiş (Denta – Timiş) Învăţător
600. Peianov Ioţa Sânmartinul Sârbesc –Timiş Agricultor
(Idem)
601. Peianov Jiva Sânmartinul Sârbesc – Timiş Agricultor
(Idem)
602. Peianov Mata Sânmartinul Sârbesc – Timiş Agricultor
(Idem)
603. Peianov Nevena Sânmartinul Sârbesc – Timiş (?) Casnică
604. Peici Costa Variaş – Timiş (Idem) Învăţător
605. Peici Constantin Timişoara (?) (?)
606. Peici Olga Variaş – Timiş (Idem) Casnică
607. Peici Zoran Marghita Mare – Iugoslavia Mecanic
608. Peiovici Angelco Socol – Caraş Severin (Idem) Învăţător
609. Pelici Ioan Timişoara (Ghiroda Veche – Elev
Timiş)
610. Pelici Mihai Timişoara (Ghiroda Veche – Muncitor lăcătuş
Timiş)
611. Pelici Ioan (Ioţa) Topolovăţul Mare – Timiş Agricultor
(Clalovăţ-Timiş)
612. Pelici Constantin Jadani – Timiş (Beba Veche – Funcţionar
Timiş)
613. Pepici Dumitru Lugoj (Beba Veche – Timiş) Lumânărar
614. Perici Miodrag Belgrad – Iugoslavia Brutar
615. Perici Miroslav Bucureşti (Topoliţa –Iugoslavia) Agricultor Cetăţean
iugoslav
616. Petrică Liubomir Mănăştur – Arad (Idem) Agricultor
617. Perin Mihai Variaş – Timiş (Idem) Agricultor
618. Perinaţ Ioţa Sânmartinul Sârbesc Agricultor
619. Perinaţ Milan Sânmartinul Sârbesc Agricultor
620. Perinaţ Pera Timişoara (Sânmartinul Sârbesc Brutar
–Timiş)
621. Perinaţ Steva Iugoslavia (Sânmartinul Sârbesc Agricultor Cetăţean
– Timiş) iugoslav
622. Perişici Radivoi Serevo – Iugoslavia Student
623. Pervolovici Anina (Koştei – Iugoslavia) Muncitor Cetăţean
Gheorghe iugoslav
624. Pesut Rade Feteşti (Senta – Iugoslavia) Muncitor Cetăşean
iugoslav
625. Petac Radivoi Rudna – Timiş (Idem) Agricultor

547
 626. Petcovici Cornel Orşova (Ezeriş – Timiş) Contabil (Avocat)
627. Petici Dimitrie (?) (?)
628. Petitanov Ivan Veliko Gradişte – Iugoslavia Muncitor
629. Petrcov Dimitrie Arad ( Satu Mare – Arad) (?)
630. Petrin Iovan Rudna – Timiş (Idem) Militar în termen
631. Petrov Bora Diniaş – Timiş (Gelu – Timiş) Învăţător
632. Petrov Iovan Sânnicolau Mare (Beba Veche – Elev de liceu
Timiş)
633. Petrov Milan Deliblata – Iugoslavia Funcţionar
635. Petrov Steva Gelu – Timiş (Idem) Agricultor
636. Petrov Jiva Diniaş – Timiş (Idem) (?)
637. Petrov Jiva Rudna –Timiş (Gad –Timiş) Muncitor lăcătuş
638. Petrov Zdravco Bucureşti (Beregsăul Mic – Funcţionar
Timiş)
639. Petrovici Bora Din Banat Învăţător
640. Petrovici Branislav – Socol – Caraş Severin (Idem) Agricultor
Bora
641. Petrovici Cornel Timişoara (Toracik – Iugoslavia) Inginer mecanic Cetăţean
român
642. Petrovici Iovan Lugoj (Priştina – Iugoslavia) Funcţionar Cetăţean
iugoslav
643. Petrovici Maria Reşiţa (Şuşca – C. Severin) Muncitoare
644. Petrovici Mata Iecea Mare – Timiş (Idem) (?)
645. Petrovici Milan Corabia (Petria – Iugoslavia) Funcţionar Cetăţean
român
646. Petrovici Milutin Recaş (Foeni – Timiş) Medic stomatolog
647. Petrovici Petar Lazarevo – Iugoslavia Muncitor fierar
648. Petrovici Petar Koştei - Iugoslavia Învăţător
649. Petrovici Radoslav Zlatiţa – Caraş Severin (Idem) Agricultor
(Rada)
650. Pisarov Bogoliub Bucureşti (Sângeorge – Timiş) Asistent universitar
filolog
651. Petrovici Stevan Cluj (Nădlac) Contabil
652. Pavcov Stevan Orşova (Denta – Timiş) Învăţător
653. Piperschi Stoia Timişoara (Idem) Militar în termen
654. Plujar Draghiţa Timişoara (Cenad – Timiş) Vânzătoare
655. Pojgai Branca Lugoj (Belgrad –Iugoslavia) Funcţionară Cetăţean
iugoslav
656. Polexici Simeon Checea –Timiş (Idem) Frizer
657. Poliak Iovan Belgrad – Iugoslavia Căpitan de navă
658. Polexici Petre Otelec – Timiş (Idem) Agricultor
659. Ponta Sava Pecica (Idem) Agricultor
660. Popadici Costa Foeni – Timiş (Idem) Cantonier
661. Popadici Miloş Cruceni – Timiş (Idem) Agricultor
662. Popov Akim Marghita – Iugoslavia Agricultor

548
663. Popov Milan Sânpetru Mare (Idem) Agricultor
664. Popov Novac Timişoara (?) (?)
665. Popov Pavel Tolvădia – Timiş (Idem) Agricultor
666. Popov Sava Diniaş – Timiş (?) (?)
667. Popov Victor (?) (?)
668. Popovici Adrian Timişoara (Beregsăul Mare – Muncitor pietrar
Timiş)
669. Popovici Andria Tirana – Albania Muncitor tipograf
670. Popovici Borivoi Timişoara (Saravale – Timiş) Inginer agronom
671. Popovici Gheorghe Timişoara (Sângeorge – Timiş) Blănar Executat
(Giura)
672. Popovici Dimitrie Belgrad – Iugoslavia Muncitor lăcătuş
673. Popovici Dragoliub Iugoslavia Agricultor
674. Popovici Gheorghe Arad (Nerău – Timiş) Pensionar (profesor
universitar teolog)
675. Popovici Ivan Iugoslavia (Rudna – Timiş) Şomer Cetăţean
iugoslav
676. Popovici Constantin Din Banat (?)
677. Popovici Ioan Timişoara (?) (?)
678. Popovici Liubomir Iugoslavia (Rudna – Timiş) Muncitor fierar Cetăţean
iugoslav
679. Popovici Maţa Cenad – Timiş (Idem) Activistă de partid
680. Popovici Mata Din Banat (?) (?)
681. Popovici Sever Timişoara (Vărpşeni – Bihor) Profesor
Axente
682. Popovici Milivoi Satu Mare – Arad (Idem) Agricultor
683. Popovici Nikola Kikinda – Iugoslavia Funcţionar
684. Popovici Nicola Ivanda – Timiş (Idem) Muncitor
685. Popovici Nicola Timişoara (?) Brutar
686. Popovici Petar Iugoslavia (?)
687. Popovici Sever Bucureşti (?) Asistent universitar
filolog
688. Popovici Vasa Ceacova – Timiş (?) (?)
689. Popovici Jiva Belobreşca – Caraş Severin (?) (?)
690. Poştin Milan Velebia –Iugoslavia Mecanizator
691. Preda Voislav Zlatiţa – Caraş Severin (Idem) Agricultor
692. Predoievici Iova Iugoslavia Agricultor
693. Primojici Termei Jimbolia (Iugoslavia) Funcţionar Cetăţean
iugoslav
694. Prochici Jivco Sânpetru Mare – Timiş (Periam- Agricultor
Timiş)
695. Puletici Svetolik Bucureşti (Belgrad – Iugoslavia) Student Cetăţean
iugoslav
696. Pustin Milan Medgidia (Iugoslavia) Director de club Cetăţean
iugoslav

549
 697. Putici Ianco Braşov (Arad) Căpitan
698. Putici Ioan Bucureşti (Idem) Funcţionar
699. Raţici Smilia Sânmartinul Sârbesc – Timiş Învăţătoare
(Modoş –Iugoslavia.
700. Raţin Dobra Iugoslavia (?)
701. Radanov Jiva Timişoara (Diniaş –Timiş) Elev
702. Radici Gligor Cruceni – Timiş (?) (?)
703. Radici Iosif Dejan – Timiş (Idem) Agricultor
704. Radici Mile Iaşa Tomici – Iugoslavia Funcţionar
705. Radin Branco Diniaş (Sânmartinul Sârbesc – Agricultor
Timiş)
706. Radin Gheorghe Cernăteaz – Timiş (Idem) Agricultor
707. Radivoievici Coştei – Timiş (Rudăria – Caraş Pensionar (Agent
Gheorghe Severin) de poliţie)
708. Radlovacichi Serbaşeţ –Iugoslavia Cizmar
Velimir
709. Radoslavovici Socol- Caraş Severin (?) (?)
Momcilo
710. Radosavlievici Belobreşca (Şuşca – Caraş Şomer
Nicola Severin)
711. Radosavlievici Belobreşca (Şuşca – Caraş Muncitor lăcătuş
Svetomir Severin)
712. Radosavliev Radivoi Iaşa Tomici – Iugoslavia Măcelar Cetăţean
(Ivanda-Timiş) iugoslav
713. Radovan Alexandru Rudna – Timiş (Idem) Croitor
714. Radovan Dumitru Bocşa Montană (Bocşa Vasiovei) (?)
715. Radovan Svetozar Timişoara (Rudna – Timiş) Şofer
716. Radovan Jiva Din Banat (poate Rudna) (?)
717. Radovanov Dimitrie Rudna – Timiş (Idem) Agricultor
718. Radoşevici Milan Socol – Caraş Severin (?)
719. Radovan Mita Rudna –Timiş (Idem) Agricultor
720. Radovan Şpira -Iaşa Rudna – Timiş (Idem) Agricultor
721. Radulovici Făget (?) (?)
Gheorghe
722. Raici Gheorghe Petrovaselo – Timiş (Idem) Agricultor
723. Raichici Gruia Caransebeş (Berzasca – Caraş Funcţionar
Severin)
724. Raicici Nicolae Tolvădia – Timiş (Idem) Militar în termen
725. Rain Ioan (Ivan) Ceacova (Rudna – Timiş) Cojocar
726. Rachin Radivoi Timişoara (Saravale – Timiş) Şomer
727. Rancov Duşan Timişoara (Checea – Timiş) Agricultor
728. Rancov Steva Sânmartinul Sârbesc – Timiş Militar în termen
(Idem) (agricultor)
729. Ranisav Dumitru Herneacova – Timiş (Idem) Agricultor
730. Ranisav Ioan (Iovan) (?) (Stanciova – Timiş) (?)

550
 731. Rapaici Vasilie Belgrad – Iugoslavia Tehnician
732. Raşidovici Giamil Biserica Albă – Iugoslavia Şofer
733. Raşcov Milan Reşiţa (Rudna – Timiş) (?)
734. Rata Milan Iugoslavia Muncitor lăcătuş
735. Remin Vidosava Cenei (Variaş – Timiş) Telefonistă
736. Ristici Boris Bârlad (Kumovo – Iugoslavia) Cofetar Cetăţean
român
737. Ristici Vlastimir Biserica Albă -Iugoslavia Ofiţer sanitar
738. Roicov Milovoi Diniaş – Timiş Agricultor
739. Roicov Vladimir Diniaş – Timiş (Idem) Muncitor rotar
Nicola
740. Rosici Toşa Variaş – Timiş (Idem) Agricultor
741. Rujici Petru Seghed – Ungaria (Idem) Student
742. Sablici Milan Variaş – Timiş (Idem) Agricultor
743. Sablici Milutin Sânpetru Mare –Timiş (Idem) Activist de partid
(Agricultor)
744. Samargici Duşan Iugoslavia (Bucureşti) Idem
745. Sandici Aron Arad (Idem) Militar în termen
746. Sandovici Nicola Timişoara (?) Student
747. Sapungin Ioţa Cenad – Timiş (Idem) Agricultor
748. Sapungin Milan Cenad –Timiş (Ambler – SUA) Frizer
749. Sapungin Smilia Cenad – Timiş (Sânpetru Mare – Agricultoare
Timiş)
750. Sapungin Zlata SUA (Cenad)
751. Sasca Iovan Vârşeţ (Idem) Cetăţean
iugoslav
752. Savici Ioan (Ioţa) Petrilova – Caraş Severin (Idem) Agricultor
753. Savici Milovoi Arad (Saravale – Timiş) Inginer agronom
754. Savici Saveta Timişoara (?) (?)
755. Savu Dușan Mănăştur – Arad (Idem) (?)
756. Schein Ioţa Foieni (Foieni nr. 87)
757. Seherovici Borislav Iugoslavia Cetăţean
iugoslav
758. Seculici Ioan Zlatiţa (Idem)
759. Seculici Ioan Zlatiţa – Caraş Severin (Idem) Măcelar
760. Seculici Ivan Oraviţa (?) (?)
761. Sedici Gheorghe Arad (?) (?)
762. Selin Velemir (?) (Diniaş – Timiş) Funcţionar
763. Silaşchi Milivoi Sânmartinul Sârbesc (Partoş -
Timiş)
764. Silin Miladin Diniaş –Timiş (Idem) Învăţător
765. Simianschi Toma (?) (Herneacova – Timiş) (?)
766. Simionovici (?) Student
Gheorghe
767. Simonovici Jarco Socol – Caraş Severin (Idem) Agricultor

551
 768. Simulovici Angelco Lugovet – Caraş Severin (Idem)
769. Simonovschi Iovan Macedonia (Banatsko Plandişte) Cetăţean
iugoslav
770. Sirotanov Dragutin Sânmartinul Sârbesc –Timiş (?)
(Idem)
771. Sivici Huria Iugoslavia Cetăţean
iugoslav
772. Slugovschi Vladimir Din Caraş Severin (?)
773. Soier Stanco Iugoslavia Cetăţean
iugoslav
774. Sorocan Iovan Iugoslavia (Idem) Idem
775. Spasici Ljubomir Radoievaţ (Iug) (Bucureşti) Idem
776. Spataru Vladimir Iugoslavia (Sibiu)
777. Spomenca Toma Nicolinţ (Caraş Severin)
778. Srbovan Milorad Satu Mare – Arad (Idem) Agricultor
779. Srdanov Grozda Timişoara (?) Funcţionară
(Gordana)
780. Sremaţ Mihailo (?) Fost poliţist
781. Staicovici Lazar Timişoara (Idem)
782. Stainer Vitomir Konak – Iugoslavia (?)
783. Stamoran Ivan Satu Mare –Arad (Idem) Învăţător
784. Stancov Duşan Crevedia – Bucureşti (Varajdin – Muncitor Cetăţean
Iugoslavia) iugoslav
785. Stancovici Mladen Divici – Caraş Severin (?) (?)
786. Stancovici Sava Pojejena (Caraş Severin)
787. Stancovici Stevan Idem
788. Stanisav Aurel Toracul Mare – Iugoslavia Cetăţean
iugoslav
789. Stanisav Georgije Dejan - Timiş
790. Stanoiev Vucomir Turnu Severin (Socol – Caraş Marinar
Severin)
791. Stanoiev Dobrivoi Timişoara (Diniaş-Timiş) Ofiţer de securitate
(Cizmar)
792. Stanoievici Bojidar Timişoara (Divici – Caraş Funcţionar
Severin)
793. Stanoievici Dragutin Timişoara (Divici – Caraş Funcţionar
Severin)
794. Stanoievici Ljubomir Kiseljeva (Iugoslavia) Cetăţean
iugoslav
795. Stanoievici Ţvetco Moldova Nouă (?) (?)
796. Stefanov Aleksandar Saravola (Iugoslavia) Cetăţean
iugoslav
797. Stefanov Duşan Arad Gai (Idem)
798. Stefanovici Milan Deva (Idem)
799. Stochin Sava Secusigiu (Arad)
800. Stepici Dimitrie Arad (?) (?)

552
801. Stoianov Pera Ivanda (Iarkovaţ - Iugoslavia) Cetăţean
iugoslav
802. Stoianov Sava Sângeorz (Cenad)
803. Stoianov Stevan Soca Timiş (Idem)
804. Stoianovici Obrad Vracev Gaj (Iugoslavia) Cetăţean
iugoslav
805. Stoianovici Angelco Iugoslavia Idem
806. Stoianovici Georgina Iugoslavia Idem
807. Stoiadinov Pustiniş – Timiş (Idem) Casnică
Parascheva
808. Stoiadin Damian Timişoara (?) (?)
809. Stoianov Giura Diniaş – Timiş (Idem) Agricultor
810. Stoianov Ivan Diniaş – Timiş (Idem) Agricultor
811. Stoianov Leca Sânmartinul Sârbesc (?) (?)
812. Stoianov Liubomir Diniaş – Timiş (Idem) Agricultor
813. Stoianov Pavle Timişoara(Diniaş – Timiş) Ziarist Cetăţean
(Paia) iugoslav
814. Stoianov Petar Herneacova – Timiş Agricultor
815. Stoianov Tomislav Timişoara (Diniaş-Timiş) Tehnician
(Tomişca)
816. Stoianovici Ţvetco Din Caraş Severin (?) Militar în termen
817. Stoianovici (?) (?)
Gheorghe Florentin
818. Stoianovici Elena Timişoara (?) (?)
819. Stoianovici Din Caraş Severin (?) (?)
Constantin
820. Stoianovici Milan Veliko Gradişte – Iugoslavia Cizmar
821. Stoianovici Milivoi Sânmartinul Sârbesc (Deta) Învăţător
822. Stoianovici Stevan Din Banat (?) (?)
823. Stoianovici Sima Radimna – Caraş Severin (Idem) Muncitor dogar
824. Stoicovici Bora Belobreşca – Caraş Severin Agricultor
(Idem)
825. Stoicovici Dimitrie Din Banat (?) (?)
826. Stoicovici Elisabeta Nădlac (Arad) Cetăţean
iugoslav
827. Stоicovici Gheorghe Turnu Magurele(Pojejena – Funcţionar
(Gioca) Caraş Severin)
828. Stoicovici Gheorghe Din Banat (?) Comisar de poliţie
829. Stoicovici Miodrag Bucureşti (Maltinak – Subofiţer – Cetăţean
(Bata) Iugoslavia) plutonier iugoslav
830. Stoicovici Stanislav Vrela – Iugoslavia Muncitor
831. Stoicovici Stoica Din Banat Ofiţer de securitate
832. Stoicovici Tanasie Sicheviţa – Caraş Severin (?)
833. Stoici Anton Iugoslavia Cetăţean
iugoslav

553
 834. Stoici Loghin Gad – Timiş (Idem) Mecanic
835. Stoici Velimir Timişoara (Gad – Timiş) Comerciant
836. Stoişici Miodrag Timişoara (Belobreşca-Caraş Elev
Severin)
837. Stoişici Toma Bucureşti (Belobreşca – Caraş Student Preot în
Severin) SUA
838. Stoişici Stefan Iugoslavia Cetăţean
iugoslav
839. Straşni Vasa Arad (?) (?)
840. Strainev Jarco Iugoslavia Cetăean
iugoslav
841. Strainev Vitomir Iugoslavia Idem
842. Subotici (Draghici) Bumbăcari – Brăila (Saravale – Casnică Deportată
Daniţa Timiş) Bărăgan
843. Subotici Omer Saravale – Timiş (Idem) Agricultor
844. Subaşici Victor Iugoslavia Cetăţean
iugoslav
845. Suciu Jiva Saravola (Saravola nr. 174)
846. Suvaigin Milutin Iugoslavia Cetăţean
iugoslav
847. Şajanov Leca Sânmartinul Sârbesc –Timiş Agricultor
(Alexa) (Idem)
848. Şepeţan Milutin Sânpetru Mare – Timiş (Idem) Agricultor
(Luta)
849. Şepeţan Toma Folia - Timiş
850. Şişgovici… Iugoslavia Ofiţer cetnic Cetăţean
iugoslav
851. Şolmoşan Laza Bucureşti (Gelu – Timiş) Ofiţer artilerie
852. Şrimpl Aleksandar Timişoara (Idem) Origine
sârbă
853. Ştefanov Alexandru Din Banat (?)
854. Tabacovici Rada Bucureşti (Berlin – Germania) Muncitor
electroinstalator
855. Tabacovici… (?) Medic
856. Takici Milorad Iugoslavia Cetăţean
iugoslav
857. Tasici Ladislav Iaşa Tomici – Iugoslavia (Parţa – Agricultor Idem
Timiş)
858. Teodorovici Ana Naidăş – Caraş Severin
859. Teşici Slavoljub Iugoslavia Cetăţean
iugoslav
860. Tirsin Sever Pecica – Arad
861. Todorov Jiva Diniaş Timiş (Idem)
862. Todorov Miloş Braşov (Diniaş – Timiş) Medic uman
863. Todorov Pera Sânmartinul Sârbesc (Idem) Tâmplar
(Periţa)

554
864. Todorov Slavoliub Diniaş – Timiş (Idem) Agricultor
865. T(е)odorovici Goriţa Timişoara (?) Funcţionară
866. Todorovici N. Din Banat (?) Femeie
867. Tojagici Nikola Iugoslavia Cetăţean
iugoslav
868. Tolvadiaţ Liubomir Rudna – Timiş (Idem) Agricultor
869. Tomaşevici Ozren Biserica Albă –Iugoslavia Mecanic de avioane Cetăţean
(Zlatiţa – C.Severin) iugoslav
870. Tomici Gheorghe Timişoara (Idem) Muncitor lăcătuş
(Giura)
871. Tomici Milorad Iugoslavia Cetăţean
iugoslav
872. Tonici (Tomici) Iugoslavia (Idem)
Atanasije
873. Trailovici Mihajlo Iugoslavia Cetăţean
iugoslav
874. Tudorovici Nikola Iugoslavia Idem
875. Tunici Radovan Din Banat (?)
876. Ţenovici Constantin (?) Comisar de poliţie
877. Ţiţici Radisav Iugoslavia Cetăţean
iugoslav
878. Ţvetcov Jivco Cenad (Idem) Agricultor
879. Ţvetcovici Miroslav Iugoslavia Idem
880. Ugarcovici Jiva Lescoviţa – Caraş Severin Agricultor
881. Uglieşin Vladimir Cenad – Timiş (Idem) Student
(Vlada)
882. Uglieşici Ivan Arad
883. Unici Jarco Belobreşca – Caraş Severin Agricultor
(Idem)
884. Unipan Jiva Parţa Timiş
885. Unceanschi Zorana Cenad - Timiş
886. Urbanovici Ludovic Bencecul de Sus – Timiş Agricultor
(Lăpuşul Românesc)
887. Uverici Draga Sânpetru Mare – Timiş (Viişoara Croitor
– Bărăgan)
888. Vaca Ecaterina Caraşova – Caraş Severin (Idem) Casnică
(Cata)
889. Vaca Nicolaie Caraşova – Caraş Severin (Idem) Agricultor
(Micola)
890. Vaca Gheorghe Caraşova – Caraş Severin (Idem) Agricultor
(Giuregi)
891. Vaca Martin Caraşova – Caraş Severin Agricultor
892. Valievici Jiva Din Banat (?)
893. Vasiliev Ivan Sânmartinul Sârbesc – Timiş Comerciant
(Idem)
894. Vasilovici Liubomir Beregsăul Mic – Timiş (Idem) Agricultor

555
 895. Vecianschi Cedomir Gad - Timiş
896. Vela Kuzman Lunkaviţa (Idem)
897. Velimirovici Jivco Bucureşti (Câmpia – Caraş Student la filologie
Severin)
898. Velimirovici Kosta Sviniţa - Caraş Severin
899. Velimirovici Laza Sviniţa – Caraş Severin
900. Velicovici Rada Belobreşca – Caraş Severin Muncitor
(Idem)
901. Vemici Lazăr Timişoara (Idem) Funcţionar
902. Vesici Lazar Bucureşti – Ambasada Funcţionar Cetăţean
Iugoslaviei (Iugoslavia) iugoslav
903. Vesici Mladen Soca – Timiş (Idem) Ospătar (cioban)
904. Vidovici Maria Iugoslavia Cet.
iugoslav
905. Vişatovici Toma Lescoviţa – Caraş Severin
906. Vladisavlievici Zlatiţa (Bela Crkva) Cet.
Ozren iugoslav
907. Vladovici … (?) Colonel
908. Vlasici Nikola Oraviţa – Caraş Severin
909. Voinovici Sava Iugoslavia Idem
910. Voivodici Stanco Iugoslavia Cet.
iugoslav
911. Vranici Stanimir Socolovaţ – Caraş Severin
912. Vucmirovici Goico Variaş – Timiş (Mekiniar – Învăţător Idem
Iugoslavia)
913. Vucaşinovici Iovan Iugoslavia Cet.
iugoslav
914. Vucetici Miodrag Iugoslavia Idem
915. Vucovan Ceda Sânmartinl Sârbesc – Timiş Agricultor
(Idem)
916. Vucsa Milca Hodoş – Lugoj (Dobroselo – Casnică Cetăţeancă
Iugoslavia) română
917. Vuiadinovici Belgrad – Iugoslavia Muncitor lăcătuş
Miodrag
918. Vuianici Marko Mihăieşti – Râmnicu Vâlcea Agricultor Cetăţean
(Iugoslavia) iugoslav
919. Vuici Stevan Reşiţa (?) Muncitor
920. Vuievici Jiva Lescoviţa – Caraş Severin (Idem) Agricultor
921. Vuici Svetozar Foeni – Timiş (Idem) Agricultor
922. Vuleta Jivoin Lugoj (Kusici – Iugoslavia) Funcţionar Cetăţean
iugoslav
923. Zaica Lazar Sichieviţa - Caraş Severin
924. Zaica Milutin Sichieviţa - Caraş Severin frate
925. Zarevici Kiril Iugoslavia Cet.
iugoslav
926. Zarici Marco Cenad – Timiş (Idem) Agricultor

556
 927. Zarin Neboişa Timişoara
928. Zarin Traian Sânicolau Mare
929. Zarnici Nikola Iugoslavia Cet.
iugoslav
930. Zomboraţ Milorad Bucureşti (Cenad – Timiş) Funcţionar

Observaţii:
- Dacă în coloana de domiciliu şi locul naşterii este trecută localitatea din Iugoslavia, persoana
respectivă este de cetăţeanie iugoslavă;
- Acolo unde nu sunt date este trecut semnul (?);
- Dintre cei trecuţi în tabel, 230 sunt menţionaţi a fi cetăţeni iugoslavi.

557
 ПРИЛОЗИ - ANEXE

558
559
560
561
562
Sentinţă a Tribunalului Militar Bucureşti, din 06 noiembrie 1950, ţărani sârbi din judeţul Timiş condamnaţi la ani
grei de temniţă, pentru delicte politice (înaltă trădare, trecere frauduroasă a frontierei de stat, deţinere de publicaţii
interzise ş.a.)

Пресуда Војног суда, Букурешт, 09. Новембар 1950. Српски сељаци из тимишке жупаније осуђени на тешку
робију за политичке деликте (велеиздаја, незаконити прелазак државне границе, поседовање забрањених
публикација и сл.)

563
Angajament semnat la eliberarea din penitenciar „că nu ... divulg nimănui nimic din cele văzute şi auzite de mine în
legătură cu locurile de detenţie...”

Обавеза потписана приликом ослобођења из затвора „да ником неће ... открити оно што је видео и чуо у
вези са местима тамновања...“

564
565
566
Copie după foaia matricolă de penitenciar

Затворска кривична матична фиша. Копијa

07.02.2012.

Поштовани Михајлову,

Од драгог колеге Здравка Фенлачког примио сам књигу коју је издао Савез Срба
у Румунију под Вашим именом и поштованим Андрејом Милином и Миодрагом
Милином.

Захваљујем се поштованом Гвозденовићу на разумевању да ми се књига пошаље,

желећи му још једном успеха у одговорној функцији коју обавља.

Покушаћу лаконски да напишем пар речи. Нисам још прочитао књигу, али сам је
пречитао и приметио разне изјаве и записе која су фабрикована од Секуритате и
бољшевичког режима.

Драконске бољшевичке тортуре над нашим затвореницима су неописиве, због тога

ћу да цитирам неколико речи драгог друга и сапатника из његовог излагања Лазара
Шољмошана:

,,Те муке су трајале осам месеци, толико дуго да сам, на крају крајева, стигао
својеручно да напишем чак и то да сам од раног почетка-рођења смишљао како да издам
Румунију.

Сва та страдања и све то, и према ономе што сам чуо од колега који су били са
мном у затвору, све је то било фабриковано у то време. Није било ништа истина, све је
базирано на лажи. То је била политика''.

Наш малобројни живаљ је прошао једну Голготу за време бољшевичког режима у

Румунију. Почев од злогласне Секуритате, разних робијања, рудника олова, Барагана и
других стратишта.

Нека је лака земља нашим драгим сапатницима који су на том трновитом путу
изгубили живот, па им се чак ни гроб не зна.

Мимо ових драконских тортура кроз које је наш живаљ прошао за време
бољшевичког режима у Румунију, убеђен сам да ће и надаље волети своју матицу ма где
се налазио далеко од вољеног тла на којег смо се родили, у нади да ће и матица више
пажње посветити нашем малобројном живљу у Румунију.

Драги и много поштовани Михајлову овом приликом желим у своје име и моје
много вољене покојне супруге и сапатнице Вемић Драгиње, рођене Цветков из Чанади, да
Вам се захваљим Вама на огромном труду што сте уложили заједно са Вашим

567
сарадницима на издавању овог историјског дела, која ће послужити будућим нашим
генерацијама у Румунију да се упознају са једним грозним периодом кроз којег је наш
живаљ у Румунију прошао, само због тога што је волео своју матицу.

Најсрдачније поздраве Вама и поштованим сарадницима који су учествовали у

објављивању овог историјског дела.

Потписује Лазар Вемић.

Scrisoare adrsată autorilor de către Lazar Vemici, fost deţinut politic şi membru în conducerea UACDSR, Subotiţa
– Serbia, Centrul de gerontologie, la data de 07.02.2012

Писмо упућено ауторима од стране Лазара Вемића, бившег политичког ѕатвореника и члана управе
ССКДУР – а, Суботица – Србија, Геронтолошки центар, 07.02.2012

568
 Ко ради (тај понекад и по)греши

Пре неки дан ми се преко телефона обратио господин адвокат др Мирчета Стојић.
Огорчен неким исказаним чињеницама у најновијој нашој књизи о Србима у Румунији270,
тражи образложење за неке, у књизи, наведене чињенице.

Потпуно суосећам са господином Стојићем 271 као и са другим нашим

сународницима (превасходо господин Стеван Лепојев и многи други) који су доживели
грозна страдања и неправде у превазишлом (надамо се, заувек) лудом времену из блиске
нам прошлости.

Носим са собом, од самог почетка овог немилог подухвата огроман ризик

преузимања одговорности за начин рада са сведоцима и жртвама на проналажењу
магловите истине о узроцима и последицама тог огромног страдања и патње наших људи.
Намерно нисам ништа прећутао или „паметно“ заобоишао, у неком „селективном“
трагању за голим чињеницама , да бих приказао живот какав је и био, са својим светлијим
али и мрачнијим странама.

Дакле, признајем јавно да и после 35 година научног рада, ипак сам учинио
грешке, олако сам схватио нека сведочанства и сматрао их потпуно веродостојним, а да
се испоставило да она и нису тако била. 272 Сходно томе, дугујем најискреније људско
извињење за нанесену повреду личности и достојанства господину адвокату Стојић
Мирчети.

Ако сам погрешио, тражим да ме господин Стојић схвати и има обзира према
чињеници да сам у свом двогодишњем труду на овом мукотрпном предмету имао у виду
једино потребу да истину о нама искажем до краја – а да у томе, вероватно, нисам имао
ни довољно знања и умећа да поштедим иначе ваљане људе око нас па, изгледа, ни себе.

Још једном, најпонизније, овим путем, тражим извињење господину Стојићу, за

нанету неправду и незаслужену повреду личности и достојанства.

У Темишвару, 9. марта 2012

270
А. Милин, М. Милин, Ц. Михајлов, Срби у Румунији за време Комунизма. Звучни архив и приручник о
страдању, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2011
271
Што произилази и из чињенице да су аутори, у сасвим отвореној, искреној намери, да укажу на све
појединости људског страдања, навели, у прилогу у књизи (стр. 547 – 548) Пресуду Војног суда у Клужу -
Темишвару о осуђивању господина Стојић Мирчете на 8 година затвора и 4 година забране грађанских
права „за кривично дело велеиздаје“, односно пружања податрака особљу Југословенске амбасаде у
Букурешту „о особама и материјалном стању дизлоцираних из Малог Бречкерека у Бараган“.
272
Крајем 70-их година, за време Администрације Картер долази до опуштања у односима измећу САД и
Румуније; за узврат признању права нововерцима (Баптистима) у Румунији, наша земља прима од стране
САД привилеговани статут најповлашћеније нације. У том контексту, објашњава нам господин Стојић,
долази и до, за та времена иначе тешко појмљиве, посете своје мајке Радојке код сина, у Америку.

569
 Миодраг Милин

„Наша Реч“, Темишвар, бр. 1152, 16.03.2012

570