В л а д а н Н ед и ћ

БУ Г А РШ Т И Ц Е

У српскох рватском еп ском у сменом песништву бу гарштице сачињавај у

нај стариј и очу ван слој .
П ри к у п љали су их у главном п риморск и књиж евни ци т ок ом шеснаестог ,
седамнаест ог и осамнаестог века: на Х вару , у задарском к рај у , а нај више у
Ду рб овник у и Бок и К о т о ско
р ј . Једна ј е нађена у оставштини Пет а
р рЗ ињ-
ск ог . А свег а их се сач у вало ок о ш езд есет .
Бу гарштице су добро у памтиле љу де и дог ађај е из чет рнаестог и петнае-
стог век а. Од љу ди , у песмама се нај чешће пој ављуј у М арко К раљевић, М и-
лош К обиловић, кнез Л азар, к нег иња М илиц а, Ђу р ађ Бранк овић, Јерина
Бранковић , деспот Ву к , браћа Јак ш ићи , бу дим ск и к раљеви Владислав и М а-
тиј а, У г рин Јанк о, Сек у ле, Мих аило Свилој евић , Иван К арловић. Од великих
догађај а, у средишту се находе бој еви на К осову ( 1389. и 1448) , на Варни
( 1444 ) и на К рб авск о м пољ у( 1493 ) . Сл и к у ст ар ог власте о ск о г живота б га
у р -
штице су зау ст ављал е у битним трену цим а. Везуј у ћи властелу заклетвом,
к раљеви ј ој поклањај у земље и г радове, и у зимај у их нат раг . П ри у мирању ,
ве ни сл га " в аћа вла а коњ а и о ж е х е алн ог обича а за ко -
„ р у р д ру ру ј , у ду у ф уд ј ,
ј и ј е знао и Д" у шанов законик : „ К ада у мре властелин , коњ добри и ору жј е да
се дај е цару (члан 48) . Клетвеници мењај у господаре, п релазећи од ј едних
ка дру гима. Припремај у се велике витешке утакмице, чиј и учесници преска-
чу оседлане коње у пореду и гађај у ст релом злат ну ј абу к у на бедему . Ју наци
д ел е д воб о ј е сл у ж ећи се х аб
р р ошћ у, а нека д и п ева
р р ом. Витез др ж и на ру -
ц и со к ол а, к ога ј е год ин ама нег овао за лов. Власт е ла би а
р р к аља ; већа ју ве -
ћа; држе се гозбе. Љу ди се клањај у ј едан друг оме при су срет у ; жени у сту па-
ј у почасно место. За време љутих бој ева поља некад постај у црна од к рви. У
оваквом средњовековном поднебљу т рај е људска иг ра: ј у наштво, љу бав, смрт .
П есме ду гога стих а имале су неколико имена: буг арштица, бу гаршћица,
буг арск и ца, бу г аркиња, пј есан бу гарска, п оп иј евка. Назив песама испитива-
" - "
чи су различито ту мачили: од глагола „ бугарити „ певати ту жним гласом ;
" "
од латинског израза „ carmen v ulgare - „ простонародна песма ; од италиј ан-
" "
ског израза „ poesia volgare ; од речи „ Бугарин (припадник народа) или „ бу-
"
гарин (пастир, сточар) . Нај прихватљивиј е од свиј у ту мачења чини се прво,
" "
да ј е реч „ бу гаршт ица постала од глаг ола „ бу гарити . П есме друг ога стиха
заиста се одлик уј у туробним тоновима, т рагичним завршецима. Једна десе-
терачк а песма, записана к рај ем деветнаестог века у ЈТици или Баниј и , сачу -
" " "
вала ј е израз „ бугарк а у значењу „ тугованка , „ туж балица :

Бог а вама, сестрини ц е младе,

'
Ви ок рећ те пј есму на бугарк у !
Бог а вама, к ићени св ат о ви ,
'
Ви ок рећ т е копља на носила!

230 sJ L
 Н ај чешћи стих бу гаршт ицај есте петнаест ерац и шеснаестерац са одмором
после седмог , односно осмог слога. Осим њих , нал азе се и к раћи и ду жи сти-
хови, од дван аест до двадесет слогова. Они се не мог у смат рати неправил-
ним. Пада у очи да се и к од ових стихова чвршће држи други полу стих , к ој и
ј е и тада мах ом осмерац : одсту п ања се, значи , ј ављај у мног о више у првом
п ол у ст и х у .
Скоро све бугарштице имај у припев: обичн о после сваког друг ог стих а и
обично шест ослож ан . Припев ј е само му зичка пратња. Певачу ј е слу жио и
к ао п р е д ах .
М еђу бу гаршт ицама налаз и се известан број писаног п орекла. У дру гима,
опет , записивач ј е додао по к ој и свој стих. М еђу т им , нек и испитивачи нашег
у сменог песништва прогласили су све бу гарштице за писан е или п олу писане
т воревине. Иак о то нису д ок азали , њих ово мишљење се ипак прихватало п о-
к ат к а д .

Д а су бу гарштице у сменог п орекла, сведочи већ први њихов записивач ,

Петар Хекторовић, кој и не само што тврди да их ј е чу о од простих рибара не-
г о и да их ј е непромењене у нео у свој е дело Рибање и р ибар ско пр иговар а-
ње. И остали књижевници кој и сп омињу или наводе бу гаршт ице у век исти-
чу да се оне певај у у народу . С дру ге стране, ак о се у пореде бу г арштице и
старе д есет ерачк е песме (записане п ре деветнаестог века) , оп аж а се велик а
сличност и у мотивима и у обради. Оне се подударај у чак и у многим ситним
пој единост има стила. Д а су бу гарштице писане творевине, никако не би по-
стој ала оволика блискост . У осталом, у право оне бу гаршт ице к ој е су несу м-
њиво писаног п орекла оду дарај у од стила у смених песама ду гога и к ратког а
стиха. Оне су , ј ош , и к ао у мет н ост испод народних.
Богишићево мишљење да су буг арштице знат но слабиј е неголи десет ерач-
ке песме влада и данас. Оно се, међутим, н е мож е одбранити. Н ај пре, зато
шго ј е низ песама ду гога стиха на истој висини као и нај боље десетерачке:
бу гарштице о Марк у и Андриј ашу , о мај ци Маргарити, о погибиј и Скради-
њана, о смрти десп от а Ву к а, о Радосаву Сиверинцу , о ј у нашт ву М ихаила
Свилој евића, о љу бави П рездане и Млађења, о Радићу Ву кој евићу . А затим,
Богишић ј е мање-више слу чај но зап исане бу гаршт ице поредио са сист емат -
ски сак у пљен им и одабраним песмама К арацићеве збирке. А к о се, међу тим,
у п о р ед е п ес м е д у г о г а с т и х а и с т а р е п ес м е к ат к о г а ст и х а , д ол аз и с е д о з а -
р
кљу чка кој и ј е ј ош повољниј и за бу гаршт ице. Оне често премашуј у свој ом
вред нош ћу старе десет ерачке п есме.
У бугарштици о Марк у и Андриј ашу свака пој единост одај е великог умет-
ника. Заваду браће ок о плена и љут ударац сабљом испричао ј е брзо, све хи-
т ај ући да реч препу сти ј у нак у на самрти. Племенита порука к ој у А ндриј аш
изговара са сечивом у срцу , делећи се од живота, чини песму изу зетном. Ви-
ше но брига о мај ци да не сазна истину , потреса у пору ци благ прек ор у пра-
вљен брату у бици. То ј е спомињање тихог ј елена у биј еног сабљом, у танчано
понављање А ндриј ашевог удеса; исто тако, т о ј е страх да М арко, када га г у -
сари нап адну у г ори , не к лоне ду хом. Задивљуј е мирноћа с кој ом ј е исп ричан
т рагичан дог ађај . К роз п есму се не разастире мрак ту г е, већ светлост . На за-
вршет ку , обраћај ући се слу шаоцу , певач ј е у наг лом прелазу од песн иштва ка
стварности постигао у метнички ефек ат , кој и можда ниј е свесно ни т ражио:

А 231
 Весел бу ди , г осподару , и весела ти дру ж ина,
Наш г осп одару !
Ова писан да бу де твој милости на почтење!

Попеека од Свилој евића одли к уј е се нар очит о стилск им окви ром . Д евоЈка
р азговара са месец ом. Окви р ј е у зео певач из митолошких п есама, али r a ј е
тако п рилаг одио г рађи , са т олик о у к у са и мере да ј е његов пост у пак ј еднак
п рвом стварању . То ј е сп ољашњи ок ви р. Д ру ги , у н у т рашњи , ј ест е месечева
прича о разговору цара и су ж ња, султ ана и Свилој евића. Ц ела песма ј е, к ом-
позиц иј ски , диј алог у диј алог у . М есец п очиње п ричу заклетвом да ће гово-
рити истин у . Томе одг овара у дру гом, у нут рашњем оквиру песме, заклетва
су ж ња да ће и он казивати само исгину . Одмах затим ј авља се нова симегри-
ј а. То су т ри пит ања и т ри одговора, слике т рој ице ј у нак а, у век ј ош ј едном
п он овљене: као д а се двап у т види одбл есак ист ог мача. Н е т реба доказивати
коли к о ј е ова симет ричност у пот ребљена и на добр о саме цели не.
К ао т анан у метник склада показао се и творац бу г аршт и це о би ци на К р-
бавском пољу . Снаха разговара са девером, кој и ј е рањен стиг ао из рат а. Не-
имарска основа п есме ј есте тр ост ру к и п аралелизам : гри питања, гри одгово-
р а о смр ти м а т
, р и нар и ц ања. У с е
р д ишт уј е ст р ах За сина, слика његове по-
г ибиј е и ту жбалица за њим. Сваки део бу гарштице т олико ј е избру шен да би
могао постој ати као засебн а песма. Сви зај ед но, међу т им , сачи њавај у ј еди н-
ствену ц елину . У метни к ј е при к рај у нару шио т рост ру к у основу , у п раво у
т рену гк у када ј е осети о бој азан од ј едноликости. У нео ј е четврту смрт - ра-
њеног девера - и четврт о нарицање. Градећи целипу , знао ј е и за уметничке
тај не контраста. Започео ј е песму игром ж енског к ола, наставио ј е црним
гласима и завр шио ту жбалицом. У последњем одломк у , у нарицању , метафо-
ре из сват овских песама добиле су мрачан призву к.
Попиј евка Радића Ву кој евића као да ј е скинута с каквог средњовек овног
ст ећка. И садржина и осећање прост ора и у п рошћеност линиј а - све ј е као на
ст аром каменом споменик у . Три копља г оне ј у нака к роз планину . Сва три г а
су стиж у и у дарај у одј едном . Тек на завршет к у песме у метник отк р и ва ко но-
си смрт у рук ама. Ју нак тада моли шу мске гу саре. Д а ли за живот , ј ер и то би
мож да било људско? Никако, већ само да му не дирај у бео ру бац са главе -
да му не би ли це, мрт воме, наг рдили орл ови и гавранови .
Вредност поменутих бу г арштица, као и доброг број а осталих , не дај е за
право онима кој и у песмама ду гог а стих а виде искљу чиво у зан књиж свпо-
ист ориј ски значај . Бу гарштице су сачу вале примере трај не у метности.

(О у см еном песништ ву , пр ир. Мир ослав Пант ић,

Беогр ад, 19 76, ст р. 11- 16)

232 А