УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

ПОЉОПРИВРЕДНИ ФАКУЛТЕТ- ЛЕШАК

СЕМИНАРСКИ РАД

НАВОДЊАВАЊЕ БИЉАКА

УТИЦАЈ ПРЕВЛАЖИВАЊА ЗЕМЉИШТА НА ПОЈАВУ

БОЛЕСТИ МАЛИНЕ

Професор: Студент:

Проф. др Мирољуб Аксић Никола Димић, 04/21

Лешак, 2021.
 САДРЖАЈ

УВОД.........................................................................................................................1

1. НАВОДЊАВАЊЕ МАЛИНЕ.......................................................................2
2. НЕСТРУЧНО НАВОДЊАВАЊЕ ЗЕМЉИШТА........................................4
2.1. ИСПИРАЊЕ ХРАНИВА ИЗ ЗЕМЉИШТА.........................................................4
2.2. ПОГОРШАЊЕ ФИЗИЧКИХ ОСОБИНА И ЕРОЗИЈА ЗЕМЉИШТА..............4
2.3. ЗАБАРИВАЊЕ ЗЕМЉИШТА...............................................................................5
2.4. ЗАСЛАЊИВАЊЕ ЗЕМЉИШТА..........................................................................6
3. ПEГАВОСТ ИЗДАНАКА МАЛИНЕ (Didymella applanta)........................7
4. АНТРАКНОЗА (Elsinoe veneta)....................................................................8
5. БАКТЕРИЈСКИ РАК МАЛИНЕ...................................................................8
6. ТРУЛЕЖ КОРЕНА (Phytophtora fragariae var. rubi)..................................9
7. УВЕНУЋЕ ИЗДАНАКА (Verticillium albo-atrum и V. Dahliae)...............10
8. СИВА ПЛЕСАН (Botryotinia fuckeliana, анаморф: Botrytis cinerea)......10
9. ЗАКЉУЧАК..................................................................................................12
10. ЛИТЕРАТУРА.............................................................................................13
 УВОД

Малина (Idaeobatus Focke), припада групи јагодастих воћака или ситно јагодастих
воћака. Све ове воћке у овој групи се називају "ситно воће". Међутим, иако се тако
називају, производи од њих могу бити и те како крупни, зато се овим културама и
посвећује све већа пажња. Њихова производња данас се заснива на научним принципима и
савременој агротехници и помотехници. Подижу се велики плантажни засади. Стварају се
и уводе у производњу нове сорте са све већим привредно-биолошким потенцијалом. Ова
чињеница обавезује произвођаче на стицање већег стручног образовања, чему треба да
послужи и ова публикација. Ситно (јагодасто) воће је врло рентабилно, отуда је његово
гајење веома значајно особито за индивидуалне пољопривредне произвођаче (Благојевић,
Божић, 2012).

Малина има велики привредни значај јер је код нас најзначајнија врста јагодастог
воћа. Њени плодови имају велику технолошку и хранљиву вредност а погодни су за
разноврсну домаћу и индустријску прераду, дубоко замрзавање и за потрошњу у свежем
стању. Непознавање одређених мера и поступака у савременом малинарству доводи до
смањења приноса и квалитета плодова, а самим тим и до знатног смањења економске
исплативости гајења ове културе. Без проширивања својих знања у гајењу малине, без
познавања нове технологије и заштитних средстава, није могуће постизање добрих
резултата и у најповољнијим природним условима (Величковић 2007).

1
 1. НАВОДЊАВАЊЕ МАЛИНЕ

Наводњавање малине у савремено организованој производњи је услов остваривања

стабилног приноса и задовољавајућег квалитета плодова. Без наводњавања род малине је
умањен, плод је ситан и неквалитетан, а успорава се и развој изданака. Све чешће и дуже
суше (смањење падавина и влажности земљишта), смањење капацитета водних ресурса и
продужење вегетационог периода, повећање соларне радијације, температура и
испаравања, услед глобалних промена климе на Земљи, осим заоштравања проблема у
водопривреди и енергетици, озбиљно угрожавају и пољопривреду и њену производњу
(https://www.poljosfera.rs/agrosfera/agro-teme/vocarstvo-i-vinogradarstvo/navodnjavanje-
kupine-i-maline-strategija-i-zalivne-norme/).

Дубина и грађа кореновог система одређују претежно карактер система за

наводњавање и режим наводњавања. Без обзира што коренов систем достиже дубину и до
175 cm главни део корена расте непосредно у површинском слоју земљишта. По неким
другим ауторима, главни корен допире у дубину до чак 2,5 m, али је готово 70% укупне
масе кореновог система малине лоцирано до дубине земљишта од 25 cm, а читавих 90% до
дубине од 50 cm, што уствари и јесте ефективна дубина наводњавања. Највећи део воде
малина усваја кореновим системом из површинског слоја земљишта до дубине од десетак
центиметара. У наводњавању је важно да управо површински слој земљишта не остане без
воде, јер малина не може компензовати водни дефицит из дубљих слојева земљишта.

Тензиометар постављен на дубини од 10 cm даје податке који се користе за

дефинисање режима наводњавања, односно заливних норми и динамике наводњавања.
Предзаливна влажност за малину је 25 kPa. Коренов систем малине подједнако осетљив на
недостатак кисеоника као и на водни дефицит. Превлаживање доводи до озбиљних
проблема, па у том смислу наводњавање мора пратити постављање аналогних, или
дигиталних влагомера на дубини од 10 cm и на дубини од 50 cm, како би се дефинисао што
прецизнији режим наводњавања засада малине. Чињеница да малина спада у засаде, који
за успешан раст и развој кореновог система захтевају пуно кисеоника, да чак ни
привремено не подноси превлаживање, захтева да предзаливна влажност треба да падне

2
непосредно испод тачке оптималне обезбеђености, пратећи вредности водног дефицита на
сензору постављеном на дубини од 10 cm. Наводњавање се прекида онда када се
одговарајуће стање влажности земљишта детектује влагомером (сензором) на дубини 50
cm (Аксић, 2015).

За нормалан пораст изданака и развој плода малине неопходно је да земљиште буде

добро снабдевено влагом од марта до средине јула, или тачније од почетка вегетације до
завршетка бербе. Малина је веома осетљива на дефицит воде у земљишту, чак и у
случајевима појаве кратких сушних периода, што се веома негативно одражава на пораст и
принос. Критичан период за недостатак воде у земљишу јесте фаза цветања, пораста и
сазревања плодова. На наводњавање најбоље реагује у периоду пораста плодова. У нашим
условима прво наводњавање се врши средином априла, друго почетком маја, треће
почетком јуна тачније 12-14 дана пре почетка бербе, четврто крајем јуна, односно у време
пуне бербе, пето средином јула после завршетка бербе.

У наводњавању засада малине постоји стални конфликт у потреби да се

интензивним наводњавањем постигне што већа крупноћа плодова, а да се не претера
погледу броја и бујности изданака за следећу сезону. Тензиометри су идеални са
становишта контроле величине заливних норми код наводњавања малине и јагодастог воћа
уопште, јер на бази одређене предзаливне влажности можемо дефинисати и висок принос
(обилно наводњавање), али и чврстина плодова и учешће роленд може бити висока.
Обилно наводњавање нарочито треба избегавати касно током сезоне да не би дошло до
измрзавања изданака за наредну годину, тако да садржај влаге на тензиометру буде у
оквиру силе држања воде од 60 kPa. Засад малина се уобичајено наводњава системом кап
по кап. Савремени сортимент малине на прецизно наводњавање реагује изразитим
повећањем приноса, али и квалитета и чврстине плодова. Правилно наводњавање се такође
позитивно одражава и на потенцијал родности у наредној сезони. Неадекватан водни
режим битно компликује минералну исхрану и нормално функционисање нутритивних
циклуса у земљишту (Аксић, 2015).

3
 2. НЕСТРУЧНО НАВОДЊАВАЊЕ ЗЕМЉИШТА

2.1. ИСПИРАЊЕ ХРАНИВА ИЗ ЗЕМЉИШТА

У самом процесу наводњавања, а због неправилне примене, могућа је примена

већих количина воде од потребних за заливну норму. У случају да се та сувишна вода
десцедентно филтрира кроз земљиште, може доћи до испирања хранива из слоја
ризосфере. У наведеном случају, применом већих количина воде за наводњавање од
планираних доћи ће до осиромашења земљишта, уколико примена хранива није
интензивнија и обилнија (да се надокнади већа количина испраних хранљивих материја).
Негативан процес испирања хранива се стога избегава правилном заливном нормом као и
правим тренутком почетка наводњавања, а све то теба бити у складу са потребама и
потрошњом од стране биљке (Аксић, 2015).

2.2. ПОГОРШАЊЕ ФИЗИЧКИХ ОСОБИНА И ЕРОЗИЈА ЗЕМЉИШТА

Прекомерно влажење земљишта обично узрокује дисперзију структурних агрегата.

У случају дисперзије структурних агрегата, земљиштте постаје мање порозно и слабије
инфилтрације чиме се асцедентно, десцедентно и латерално кретање воде у земљишту
смањује или у потпуности онемогућује. Осим тога, дисперзоване честице земљишта лакше
еродирају, а нарочито на нагнутим теренима и при површинском наводњавању, као и
наводњавању кишењем већега интензитета. Иригациона ерозија је израженија на
неструктурним земљиштима са нестабилним структурним агрегатима. Ерозија земљишта
наводњавањем је већа на земљиштима лакшег механичког састава и са малим садржајем
хумуса.

Погоршање физичких особина земљишта и иригациона ерозија земљишта умањује

се уколико се наводњавање правилно примењује. Један од првих и основних чинилаца за
правилно наводњавање одређене културе је свакако избор одговарајућег система и начина
наводњавања, а са њим и правилна примена обраде земљишта, исхране и плодореда.
4
Обрачун потреба биљака за водом и одређивање времена заливања, као и праћење
временске прогнозе како не би након наводњавања пала велика количина падавина су од
пресудног значаја за спречавање превлаживања земљишта. Превелика колична воде која се
дода услед превелике заливне норме је штетна јер се троше, енергија, вода, људски рад,
што све заједно поскупљује производњу (Аксић, 2015).

2.3. ЗАБАРИВАЊЕ ЗЕМЉИШТА

Прекомерним наводњавањем на слабо дренираним земљиштима долази до

забаривања. Забаривање земљишта настаје када ниво подземне воде пређе толерантни
ниво односно критичну границу за развој гајених биљака. Узроци забаривања су најчешће:
превелике норме заливања и наводњавања, емпиријско одређивање времена заливања,
понирање воде филтрацијом из канала за наводњавање и одводњавање. Раст већине усева
је угрожен када је подземна вода у зони корена. Овај вишак воде, који континуирано
влажи ризосферу може довести до озбиљних и фаталних болести корена и стабљике.
Корен у недостатку кисеоника задебљава и има мање активних коренових длачица. Радови
на пољопривредном земљишту када је превлажено, могу уништити структуру земљишта и
на тај начин ограничити раст корена и дренажни потенцијал земљишта. Земљишта у
којима је висок ниво подземне воде, не могу се на време или чак уопште обрадити и
припремити за сетву (Аксић, 2015).

Хемијски и микробиолошки процеси на забареним земљиштима се мењају због

одсуства кисеоника, што утиче на доступност многих хранљивих материја. Азот подлеже
денитрификацији лакше и испарава у атмосферу као гас. Анаеробно окружење доводи до
промена у валентности мангана и гвожђа, који могу резултирати у недостацима или
токсичности. Недостатак кисеоника приликом разлагања органске материје узрокује
стварање метана и водоник сулфида уместо угљен диоксида и сумпор диоксида. Широм
света, чак на 10% свих наводњаваних површина може да дође до забаривања. Усеви
варирају у својим толеранцијама на забареним земљиштима. Неке културе, као што је
пиринач, прилагођен је овим условима и може да напредује. Високу толерантност на

5
подземне воде које су на дубини до 50 cm испољавају: шећерна трска, кромпир, пиринач,
шљива, боб, јагода, неке траве. Средње толерантне културе су: шећерна репа, пшеница,
овас, цитруси, јабука, јечам грашак, купина. Осетљиве културе су: кукуруз, дуван, бресква,
вишња, маслина, грашак, пасуљ. Основне мере за спречавање забаривања су спровођење
рационалног заливног режима и изградња дренажног система (Аксић, 2015).

2.4. ЗАСЛАЊИВАЊЕ ЗЕМЉИШТА

Највећи проблем на наводњаваним површинама у свету је заслањивање, због које се

сваке године у свету губи од 2 до 3 милиона ha пољопривредног земљишта. Заслањена
земљишта су последица вишегодишњег наводњавања водом лоших хемијских особина
услед чега се акумулирају штетне соли у зони кореновог система. Заслањивање настаје и
услед високог нивоа минерализованих подземних вода. Капиларним кретањем воде
асцедентно због испаравања и усвајањем од стране корена биљака, у површинском слоју
земљишта концентришу се велике количине соли. Концентрација соли у земљишту делује
на исти начин као и капиларни потенцијал, јер соли повећавају осмотски притисак
земљишног раствора. У таквим условима и поред апсолутно приступачне воде у
земљишту, биљке показују знаке вењења, што се повезује са променама приступачности
воде и са утицајем физиолошке природе. На јако заслањеним земљиштима корен биљака
тешко усваја воду иако је влажност земљишта висока.
Мелиорација заслањених земљишта је скупа и није увек ефикасна, што зависи од
степена заслањености односно алкалности. Испирању заслањених земљишта мора да
претходи урађена добра дренажа и обезбеђење воде доброг квалитета. Када соли натријума
преовладају у укупном садржају соли настаје процес алкализације, који погоршава
структуру земљишта односно водни, ваздушни и топлотни режим земљишта. Мелиорације
алкализованих земљишта обављају се применом гипса (CaSO4·2H2O) и стајњака. Знатно
бржи и већи ефекат има примена сумпорне киселине (H2SO4). Превентивне мере за
спречавање заслањивања земљишта су: правилно одређена норма заливања и
наводњавања, контрола каналске мреже и спречавање губитака воде филтрацијом,

6
изградња система за дренажу, вода доброг квалитета за наводњавање, исхрана биљака на
основу агрохемијске анализе земљишта и планираног приноса (Аксић, 2015).

3. ПEГАВОСТ ИЗДАНАКА МАЛИНЕ (Didymella applanta)

Пегавост изданака малине проузрокује паразит Didymella applanta и може нанети

велике штете. Ова болест се може познати по томе што ствара тамно плаве или љубичасте
овалне тачкице око пупољака, тако да нападнута површина постаје сива. Мале мрке пеге
појављују се углавном на доњим деловима изданака. Први знаци заразе испољавају се
почетком лета. На лишћу се обољење јавља у облику мрких пега, обично дуж нерава.
Заражене лиске отпадају, а лисне дршке остају на изданку. Кора изданака која је заражена
пуца, цепа се и отпада. За сузбијање ове болести најважније је да малињаци не буду густо
засађени, на положају где нема проветравања, да не буду у корову и да се родни изданци
уклоне из малињака одмах после бербе. Најважнија превентивна мера је прскање бакарним
препаратима. Стандардна мера контроле обухвата прскање сумпорно-кречном чорбом
(прави се од пет делова негашеног креча, пола дела кухињске соли и четврт дела сумпора у
праху, све то се добро измеша, угаси водом и остави неколико дана да добије на
лепњивости). Додатна заштита постиже се прскањем препаратима Quadris, Signum, Teldor.
Ако је интензитет болести јачи, онда треба прскати најмање 6-7 пута, како би се спречила
секундарна зараза (Благојевић, Божић, 2012).

Слика 1. Didymella applanta

7
 4. АНТРАКНОЗА (Elsinoe veneta)

Антракноза је гљивично обољење малине које проузрокује паразит Elsinoe veneta.

Ово обољење је најсимптоматичније на изданцима малине, а појављује се у облику
светлосних пега. Паразит антракнозе напада и лист, али ретко када долази до опадања
листа. Највише се јавља када је време влажно. Антракноза више напада Црну и Пурпурну
малину, али и на Црвеној малини причињава економске штете, јер смањује квалитет и
принос по јединици површине. Третирање малине бакарним препаратима у моменту
кретања је врло значајно за контролу ове болести. Наредно третирање се изводи
непосредно пред цветање, ради заштите родних летораста, препаратима на бази каптана
(Captan, Merpan), тиофанат-метила (Galofungin-T), карбендазима (Galofungin). Фунгициди
који ce примењују у цветању за сузбијање сиве трулежи плодова су ефикасни и у
сузбијању антракнозе. Сорте Виламет и Meeker су високо отпорне према овом патогену
(Благојевић, Божић, 2012).

Слика 2. Антракноза (Elsinoe veneta)

5. БАКТЕРИЈСКИ РАК МАЛИНЕ

Рак малине је обољење које изазивају бактерије, и то: Agrobacterium tumefaciens

која изазива рак на корену и лажном кореновом врату и Agrobacterium rubi (hilderand) која

8
изазива рак изданака углавном на Црној и Пурпурној малини. Ове бактерије на
нападнутом делу малине стварају гуке које ометају пролаз хранљивих материја, а известан
део тих материја користе за своје растиње. Ови тумори су обично мрке боје и временом се
сасушују. Тумори корена распадају се под дејством разних сапрофитних микроорганизама.
Бактерије које изазивају рак продиру у малину кроз озледе које настају обрадом
земљишта, резидбом, а преносе их инсекти. Најважније су превентивне мере борбе а то
значи: малине не треба садити на зараженом земљишту, садити само гарантовано здрав
садни материјал. Ако се рак малине ипак појави на некоj биљци, њу треба одмах извадити
и спалити (Благојевић, Божић, 2012).

6. ТРУЛЕЖ КОРЕНА (Phytophtora fragariae var. rubi)

Трулеж корена обично се појављује на влажним, слабо пропустиљивим

земљиштима. Изданци изненадно увену и пропадају, а лишће жути и постаје спржено по
ивица ма. Заражени изда нци остају исушени и пропадају пре бербе. Корен и жбун
изгледају сасушено по ископавању. Контрола овог обољења захтева интегрисан приступ
који обухвата два сегмента од посебне важности: формирање издигнутих леја, ради боље
пропустљивости земљишта, и садња сорти отпорних на проузроковача овог обољења
(Prelud, Autumn Bliss, Himbo Top, Karolina). Затим, ту је и примена хемијских средстава, уз
пропратне мере неге. Заливање сваке биљке са по 0,2% раствора Ridomil Gold-a или
Ridomil MZ-a у јесен пре киша и на пролеће пружа најбољу хемијску заштиту. Фолијарна
примена фосетил-алуминијума (Aliette flash, Fostonic) у пролеће, када се прираст повећа за
7,5 cm, такође може дати резултате (Благојевић, Божић, 2012).

Слика 3. Трулеж корена

9
 7. УВЕНУЋЕ ИЗДАНАКА (Verticillium albo-atrum и V. Dahliae)

Симптоми овог обољења испољавају се на лишћу које се уврће на горе, жути, вене
и на крају опада. Болест прво захвата доње делове изданака, а потом се проширује на
горње делове. Изданци се суше почевши од земље. Често се симптоми јављају само на
једном делу изданка, или на неколицини изданака у жбуну. Већина сорти црвене малине је
у извесном степену отпорна на ову болест, а Виламет је врло осетљив. Патоген се налази у
земљишту на дубини до 30 cm. Једини начин борбе против овог патогена су превентивне
мере, док примена хемијских препарата не даје резултате након појаве обољења. Нега и
одржавање малињака је од примарног значаја у сузбијању овог обољења. Треба избегавати
садњу јагодастих врста и других врста домаћина овог обољења, као што су јагода и врсте
из рода Cucurbitaceae (краставац, тиква, лубеница, диња). Многе врсте корова могу бити
домаћини овог патогена, па је пре садње обавезно адекватно сузбијање корова. Примена
фумигације дазометом (Basamid granulat) пре садње може умањити појаву овог обољења,
али се овај поступак не користи често (Благојевић, Божић, 2012).

8. СИВА ПЛЕСАН (Botryotinia fuckeliana, анаморф: Botrytis cinerea)

Код заражености малине сивом плесни карактеристична је скрамна сива маса

плесни која се формира на плодовима. Гљивице се брзо шире и од само једног зараженог
плода може се заразити читав род. Највеће штете се јављају уколико цветање прате
дуготрајне кише. Сузбијање сиве плесни захтева интегрисан приступ и обухвата обављање
свих мера неге и одржавања којима се омогућава добра циркулација ваздуха међу
изданцима (систем узгоја којим се не дозвољава густ склоп биљака и закоровљеност),
редовно брање зрелих плодова (као и заражених плодова, како би се смањио степен
изазивача примарне заразе), као и примену фунгицида током периода цветања са више
падавина. Убране плодове је потребно у што краћем року ускладиштити у хладњачи на
2°С. Вишеструки фунгициди, као што су Teldor, Switch, Dional, Ronilan, Mythos, Signum
обезбеђују контролу ових гљивица. Прво третирање обавити током периода почетка

10
цветања (5 - 10%). Третирање поновити још два пута у интервалу од 14 дана, а уколико је
период цветања праћен већом количином падавина, третмане спроводити на сваких 7 дана
до краја цветања. Обавезно ротирати препарате, како се код гљивица не би развила
резистентност. У неким подручјима већ је регистрована резистентност Botrytis cinerea на
карбендазим (Galofungin), тиофанат-метил (Galofungin-T), винклозин (Ronilan) и ипродион
(Dional) (Благојевић, Божић, 2012).

Слика 4. Сива плесан

11
 9. ЗАКЉУЧАК
Значај наводњавања за пољопривредне културе произилази из улоге воде као
вегетационог фактора за биљку и њену животну средину. Међутим, треба увек имати у
виду, да су сви чиниоци живота биљака равноправни међу собом и незаменљиви. Постоји
тенденција прикривања недостатака у агротехници путем обилнијег заливања. Претераним
наводњавањем испирају се хранљиве материје у дубље слојеве, већа је могућност појаве
биљних болести и штеточина, нарушава се структура земљишта и повећавају губици воде,
што поскупљује производњу.

Наводњавање утиче на микроклиму приземног слоја атмосфере, микроклиму

затворених простора где се гаје пољопривредни усеви, на температуру земљишта и биљака
и на биолошке процесе у земљишту. Овај утицај наводњавања повлачи промене у исхрани
биљака, обради земљишта, роковима и нормативима сетве, у плодоредима и
плодосменама. У условима наводњавања могуће је увођење пострних усева и међу
сезонске усеве, што чини садржај наводњавања као примењене науке и као предмета
изучавања на школама, институтима и факултетима. Као научна дисциплина наводњавање
у ширем смислу изучава примену воде у пољопривредној производњи за интензивно
коришћење земљишних и климатских услова (Аксић, 2015).

12
 10.ЛИТЕРАТУРА

1. Радисав Благојевић, Владимир Божић, "Технологија производње малине", Ниш,

2012.
2. Небојша Величковић, "Малина практични приручник", Бело Поље, 2007.
3. Мирољуб Аксић, "Наводњавање биљака", Пољопривредни факултет, Лешак, 2015.
4. Веб извори: https://www.poljosfera.rs/agrosfera/agro-teme/vocarstvo-i-vinogradarstvo/
navodnjavanje-kupine-i-maline-strategija-i-zalivne-norme/

13