Староруска црквена архитектура

– Храм Покрова на Нерли – налази се код села Богољубова, близу града

Владимира. Изграђен је на месту где је син кнеза Андреја Богољубова издахнуо од
рана. У близини се налази и палата у којој је убијен Андреј Богољубов.
– Храм Спаса на Нередици – налази се код Новгорода, настао 1198., доста је
оштећен
– Храм Успења на Волотовом пољу – саграђен 1363., а срушен у Другом светском
рату, после чега је реконструисан
– Црква Спаса Преображења – налази се у Коваљову код Новгорода, саграђена у
14. веку, срушена у Другом светском рату, после чега је реконструисана
– Мирошки манастир, Псков, 12. век
– Црква Светог Георгија у Старој Ладоги, 12. в.
– Успенски сабор у Владимиру
– Дмитријевски сабор у Владимиру – карактеристичан по томе што споља има
рељеф у пластици

Иконописање у Русији до 15. века

Најпознатије староруске иконе Богородице:

Икона Богородице „Знаменије” – 1170. године избавила Новгород кад га је

неправедно напао Андреј Богољубски. Епископ новгородски Јован се молио Богу и
речено му је да оде по ту икону и постави је на градске зидове. Икону је погодила
стрела, она се сама окренула и заплакала, а у том тренутку су нападачи ослепели и
почели да убијају једни друге. Тако је Новгород чудесно спасен.

Икона Богородице „Владимирска” – Пример је линеарног стила у византијској

уметности. Настала је у 10-11. веку у Цариграду, одакле је донета у Русију вероватно са
иконом „Пирогошчаја”. Најпре је била у Вишгороду, а онда је кнез Андреј Богољубски
кренуо у Ростов и понео је са собом. Међутим, коњ у једном тренутку није хтео даље да
иде, а кнезу се јавила Богородица и рекла да однесе њену икону у Владимир. Кнез је
послушао и однео је у Успенски сабор у Владимир, где се икона чудесно сачувала за
време татарске најезде. Када су 1395. године Татари на челу са Тамерланом напали
Москву, митрополит Кипријан је затражио да се та икона донесе из Владимира. На
месту где је митрополит дочекао икону саграђен је Сретењски манастир. Икона
„Владимирска” тада је сачувала Москву – Татари су се окренули и вратили се назад.

Друге познате староруске Богородичине иконе су Богородица „Оранта” (она која се

моли), Богородица „Одигитрија” (Тројеручица), Богородица „Елеуса”, Богородица
„Белозерска”, Богородица „Донска” и друге.

Познате староруске иконе Христа су „Спас Ярое Око”, „Спас Златые Власы”, Спас
Емануил с Анђелима...

Познате староруске иконе светитеља су: Икона Бориса и Глеба са кнезом

Владимиром, икона Бориса и Глеба са житијем, икона Светог Сергија са житијем, свети
Никола Зараски са житијем, свети Никола Липенски са житијем, свети Никола
Можајски, Икона Покрова (на њој приказано виђење светог Андреја Јуродивог)...

Најпознатији руски средњовековни сликари

Теофан Грк

О Теофану Грку сазнајемо најпре из писама великог књижевника Епифанија

Премудрог. Када је кан Једигеј 1408. године напао Москву, Епифаније је са пуно књига
побегао код игумана Кирила у Твер. Из писама која је Епифаније после неколико
година писао Кирилу сазнајемо како се Кирил распитивао откуд њему толико лепих
слика и минијатура у књигама. У писму му Епифаније одговара да је све то дело
великог уметника и његовог пријатеља Теофана Грка. Теофан је, пише Епифаније,
сликао не гледајући у образац, веома брзим потезима, ходајући и разговарајући са
људима. Једном приликом Епифаније га је замолио да му нацрта цркву Свете Софије у
Цариграду, али тако добро, као да је права. Теофан је рекао да је немогуће дочарати
сву ту лепоту, али ће му приказати макар мали део. Нацртао је поред тог дела цркве
Свете Софије и цара Јустинијана са великом куглом у руци, толико великом, да у њу
може да стане два и по ведра воде. У писму пише и како је Теофан за време свога
живота осликао чак 40 цркава (то је највероватније фигуративно речено, у значењу
„много”).

Андреј Рубљов

Био је млађи савременик Теофана Грка. Замонашио се у Андрониковом манастиру

у Москви, где се данас налази његов музеј. Учествовао је у осликавању
Благовештењског сабора Московског Кремља заједно са Теофаном Грком. Осликавао је
и Успењски сабор у Владимиру и Тројицки сабор Тројице-Сергијеве лавре.
Приписују му се разне иконе – Апостол Павле и Богородица из деисиса Успенског
сабора у Владимиру, Апостол Петар, Арханђел Михаил, „Спас в силах”, Богородица
Владимирска... Поуздано му се приписује икона „Пресвета Тројица” из Тројицке цркве
Тројице-Сергијеве лавре. У њој се може приметити утицај новог стила „плетеније
словес”, који се тада појавио и у уметности и у књижевности. Икона је пуна симболике
боја и нежних, емотивних нијанси. Андреј је у њој објединио Стари и Нови завет.
Умро је 1428. године у Москви.

Други јужнословенски утицај

Други јужнословенски утицај је скуп промена у руској књизи крајем 14. и током 15.
века. Први је на то указао лингвиста Алексеј Собољевски, који је уочио да се руски
рукописи из 15. века знатно разликују од оних из 13-14. века.

Прва промена било је појављивање нових текстова у руској писмености (нови

преводи и редакције превода које су Јужни Словени начинили у другој половини 14. и
првој половини 15. века). Ти нови текстови били су најпре везани за појаву новог
типика у руским манастирима – Јерусалимског типика (њега су Јужни Словени већ
одавно имали). Пре њега је у употреби био Синајски типик у коме су службе биле краће
и календар је био нешто другачији. Сада је требало поново преписати и преправити све
црквене књиге у складу са новим типиком. Поред нових текстова везаних за типик били
су потребни и монашки аскетски приручници, јер су после татарске најезде
општежитељни манастири почели да се обнављају (општежитељни, киновијски
манастири = манастири у којима монаси живе заједно). Била је потребна нова монашка
литература и због тога што се у Византији тада живо расправљало о разговору човека и
Бога – правац исихазам. Реч „исихазам” има у основи реч „исихија”, што на грчком
значи „ћутање, молитва у осами”. Наиме, постојала је монашка пракса тзв.
„безмолствија”, односно молитва уз коришћење неких психосоматских метода.
Монаси су кроз уједначено дисање изговарали молитву и дуготрајном применом
овакве праксе могли су да опште са Богом и да виде светлост и Божију енергију.
Научник Борис Успенски сматра да је баш преко Другог јужнословенског утицаја
исихазам стигао и у Русију.

1329. године у Цариград долази веома образовани Грк Варлам из Калабрије

(Италија). Убрзо је стекао углед међу људима блиским цариградском двору, постао
професор и почео да тумачи дела Псеудо-Дионисија. Грци су га слали да спори са
католицима око вере. Једном су Грци тражили од папе помоћ против Турака, а он им је
као услов поставио примање унијатства. Грци су му послали Варлама да га убеди.
Међутим, у спору са папом Варлам је почео да изражава јеретичка мишљења о томе
како човек не може никако да спозна Бога. Затим је почео о томе и да пише. Вероватно
је ту јерес донео са запада, јер је на западу тада владала ренесанса и човек се окретао
ка човеку, а Бога је запостављао. Познати богослов Григорије Палама прочитао је један
Варламов спис и написао му писмо у коме га критикује и подсећа да је то што он
проповеда јерес. Варлам се разгневио на то писмо и отишао међу православне монахе,
након чега је почео да исмева ту њихову монашку праксу исихазма. Палама пише три
текста у којима брани исихазам. Каже да суштину Бога не можемо схватити, али његову
благодат можемо. Палама 1340. године пише документ „Светогорски томос” и носи га
на Свету Гору да га игумани потпишу. Наредне године одржан је црквени сабор у
Цариграду, на коме је Варлам проглашен за јеретика. Он бежи у Италију и тамо га папа
поставља за бискупа. Касније ће Варлам учити Петрарку грчком језику.
Након свега тога, два византијска богослова устају против Григорија Паламе. То су
били Акиндин (могуће да је био словенског порекла) и Никифор Григора. Због тога је
цариградски патријарх Јован Калека прогањао Паламу све док грађански рат није
завршен и док на византијски престо није дошао Јован Кантакузин. Он је Паламу
поставио за солунског митрополита. Палама је преминуо 1358. године, а 9 година
касније је канонизован. Имао је много ученика, један од њих је Филотеј Кокинус,
касније цариградски патријарх.
Григорије Синаит је био Паламин старији савременик и доста је утицао на њега.
Био је Грк пореклом, велики аскета и исихаста, подвизавао се једно време на Синају.
Његови ученици су дошли у Бугарску и Србију, а један од њих је Ромил Раванички.

Неки научници управо исихазмом објашњавају неке новине у иконописању (нпр.

Андреја Рубљова) и књижевности (стил „плетеније словес”).
 Следећа ствар која се променила под Другим јужнословенским утицајем јесте
начин писања тих рукописа. Руси су раније писали старијим полууставом и уставом, али
од 14. века примају млађи полуустав и почињу да имитирају јужнословенске рукописе.
Преузимали су језичке, графичке и ортографске црте. Уместо И десетеричког (оног које
означава број десет) почело је да се користи ї осмеричко (оно које означава број осам)
– уместо МАРИIА почело је да се пише МАРИїА. Код Руса је још у 12. веку назал задњег
реда прешао у У, али се код Бугара очувао, па у Другом јужнословенском утицају Руси
поново почињу да га пишу и тамо где треба и где не треба. Раније је ѕ (дз) означавало
само број, а сада почиње да се пише у речима, нпр. „sвѣзда”. Уместо ВОЛКЪ почињу да
пишу ВЛЪКЪ – тј. поново преузимају вокално Р и Л; иако говоре ВОЛКЪ, пишу ВЛЪКЪ
јер тако пишу Јужни Словени. Раније су слово ОУ писали само на почетку речи, лигатуру
У у средини речи, а Ѵ (ижицу) у речима страног порекла, а сада пишу без икаквих
правила. Узимају и слова „кси”, „пси” и „Э”, варијанту слова Е. Касније ће Петар Велики
баш слово Э, преузето од Јужних Словена, убацити у своје грађанско писмо.
Појављују се идеограми – нпр. ʘКО, реч „очи” са две тачкице у О, реч „окрѣстъ” са
крстом унутар О итд.
Са млађим полууставом источни Словени примају и надредне знаке на првом
почетном слову – спиритусе (они су изгледали отприлике овако ᷃ ︢ и означавали су да
се некада ту писало слово Х) и пајерке (означавају изгубљени полугласник, нпр. ДЬНˀ).
Преузели су запету и тачку са запетом (која код Грка и данас означава упитник).

У овом Другом јужнословенском утицају Руси су преузели већ формирани и

реформисани правопис јужних Словена. Иницијативу за реформу правописа покренуле
су Трновска и Ресавска школа за време деспота Стефана Лазаревића и та реформа се
пре свега везује за књижевника Евтимија Трновског и његовог ученика Константина
Филозофа (Костенечког). Константин је био Бугарин пореклом. Он је највише заслужан
за реформу графије и правописа, урађену према грчком обрасцу. Она је унела у српско
писмо и неке бугарске црте. Константинов главни акт о реформи, „Сказаније о
писменех” дао је нова упутства за писање, која су имала великог одјека. Написао је и
„Житије деспота Стефана Лазаревића”.

У склопу промена била је и појава новог стила у уметности и књижевности –

„плетеније словес”. Овим речима назива свој стил писања Епифаније Премудри у делу
„Житије св. Стефана Пермског” (Стефан Пермски је био просветитељ народа Зирјана,
данашњих Кома, саставио им је азбуку. Епифаније га је познавао лично и вероватно су
обојица говорили грчки). Епифаније Премудри је био први руски књижевник који је
„плео словеса”. Не зна се да ли је зачетке таквог стила видео у делима Доментијана,
или је сам био толико надарен да створи овај стил. Тај стил је заплетен, узвишен,
емоционалан, апстрактан, пун претераних похвала, свечаних тонова и лирских излива.
Избегава обичне речи, користи пуно епитета, игре речи, теолошку симболику и
амплификације (тежња да се не оставља нека тема док се потпуно не исцрпи). Користе
се сложенице, граде се нове речи и калкови са грчког. Цитирају се изреке из светог
Писма, а све што може, пише се некако неуобичајено (нпр. уместо „преминуо је”,
Епифаније за Стефана Пермског каже „и посетителя посетила смерть”). Епифаније
Премудри је 1418. године написао житије Сергија Радоњешког, а 1420. године је
преминуо.
 Постоји претпоставка да су руски „књижници” који су били у контакту са
„књижницима” Свете Горе преузели представу о томе да је нормирање графије, језика
и правописа неопходан узор очувања православља и услов ортодоксности текста, и да
је управо због тога и дошло до Другог јужнословенског утицаја.