1

К.бр.610/03

У ИМЕ НАРОДА

ОКРУЖНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судије Растка Поповића као председника већа и судија
поротника Лалевић Милице и Костић Милана, као чланова већа, са записничарем Маријом Живковић, у кривичном поступку против
окривљеног Родић Зорана, због кривичног дела из члана 297 став 2 у вези члана 289 став 1 Кривичног законика и др, а по оптужници
ОЈТ-а у Београду Кт.бр.120/03 од 23.06.2003.године, преквалификованој на главном претресу дана 02.03.2006.године, након главног и
јавног претреса одржаног дана 06.10.2008.године, у присуству заменика Јавног тужиоца ОЈТ-а у Београду Душана Лончаревића,
окривљеног Родић Зорана и браниоца адвоката Мирослава Маринковића, донео је и дана 08.10.2008.године јавно објавио следећу,

ПРЕСУДУ

Окривљени РОДИЋ ЗОРАН, рођен 21.09.1959.године, од оца Михајла и мајке Невенке, девојачко Родић, са
пребивалиштем у селу Уровци код Обреновца, ул. Шабачки пут бр.318, држављанин Србије, завршио Вишу машинску школу, по
занимању инжењер машинства, незапослен, ожењен, отац једног детета, војску служио 1980-1981.године у Карловцу, води се у ВЕ СО
Шамац, неосуђиван, не води се други кривични поступак,

КРИВ ЈЕ

Што је:

Дана 31.12.2002.године око 18,30 часова у Београду, у Атару села Ратари, на коловозу у улици Ратарска преко пута
зграде број 51 управљао путничким возилом марке ''Фолксваген 1200'' рег.бр. БГ 257-180, непридржавајући се саобраћајних прописа
предвиђених одредбама члана 30 и 164 ЗОБС-а на путевима и тиме угрозио јавни саобраћај да је довео у опасност живот људи на тај
начин што је управљао моторним возилом са количином од 0,50 – 0,55 промила алкохола у крви, услед чега је његова способност за
безбедну вожњу била компромитована, свестан да на овакав начин може угрозити јавни саобраћај, па је на то пристао, па је крећући се
из правца центра села Ратари ка улици Травској, те у близини зграде број 51 није обратио пажњу на пешака Николић Миленка који се
кретао десном страном коловоза гурајући бицикл, па је предњим десним делом возила и ветробранским стаклом возила ударио и
оборио пешака који је услед тога задобио тешке телесне повреде у виду оштећења по живот важних можданих центара, прелома
костију главе, расцепа плућа, прелома костију трупа и удова услед којих повреда је наступила смрт оштећеног Николић Миленка, при
чему је окривљени олако држао да иста неће наступити или да ће је моћи спречити

-чиме је извршио кривично дело тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297 став 2 у вези
члана 289 став 1 КЗ

-па га суд применом напред наведеног законског прописа, као и прописа чланова 4, 42, 45 и 54 КЗ

ОСУЂУЈЕ

На казну затвора у трајању од 4 (четири) године.

На основу члана 297 став 5 у вези члана 86 КЗ према окр. Родић Зорану изриче се

МЕРА БЕЗБЕДНОСТИ – ЗАБРАНЕ УПРАВЉАЊА МОТОРНИМ ВОЗИЛОМ ''Б'' КАТЕГОРИЈЕ

Која има трајати 2 (две) године од дана правоснажности пресуде, с тим што се време проведено у затвору не
урачунава у време трајања ове мере.

На основу члана 206 став 2 ЗКП-а оштећена породица Николић се ради остваривања имовинско – правног захтева
упућује на парницу.
 2
На основу члана 193 и 196 ЗКП-а обавезује се окривљени да на име трошкова кривичног поступка плати и то:
20.000,00 динара на име паушала, 21.500,00 динара на име саобраћајног вештачења, 64.500,00 динара на име медицинског вештачења,
10.000,00 динара на име психијатријског вештаћења и 126.000,00 динара на име награда и нужних издатака пуномоћника оштећених, а
све у року од 15 дана од дана правоснажности пресуде под претњом принудне наплате.

II

На основу члана 354 тачка 3 ЗКП-а према:

Окр. Родић Зорану

ОДБИЈА СЕ ОПТУЖБА

Да је:

Дана 31.12.2002.године око 18,30 часова у Београду, у Атару села Ратари на коловозу у улици Ратарска преко пута
зграде број 51 након што је проузроковао саобраћајну несрећу управљајући путничким возилом марке ''Фолксваген 1200'' рег. бр. БГ
257-180 оставио без помоћи оштећеног Николић Миленка чију је повреду својим возилом проузроковао, а који је убрзо после тога
преминуо

-чиме би извршио кривично дело непружање помоћи лицу повређеном у саобраћајној незгоди из члана 296
став 1 КЗ

Образложење

Оптужницом ОЈТ-а у Београду Кт.бр.120/03 од 23.06.2003. године, преквалификованој на главном претресу дана
02.03.2006.године, окривљеном Родић Зорану стављено је на терет извршење кривичног дела тешко дело против безбедности јавног
саобраћаја из члана 297 став 2 у вези члана 289 став 1 у стицају са кривичним делом из члана 296 став 1 Кривичног законика уз
предлог да га суд огласи кривим и казни по закону, те да му изрекне меру безбедности забрану управљања моторним возилом.

Окривљени Родић Зоран је у својој одбрани на записнику о саслушању осумњиченог и код истражног судије навео
да је дана 31.12.2002.године, око 18,30 часова, управљао својим путничким аутомобилом марке “Фолцваген” 1200 Ј, регистарског броја
БГ-257-180 у селу Ратари, Ратарском улицом из правца центра села, и то десном коловозном траком, са упаљеним дугим светлима,
када је по изласку из једне десне кривине на удаљености од око 40 метара уочио бициклисту који је управљао бициклом, такође
десном страном коловоза, у истом смеру у којем се кретао и окривљени. Окривљени је даље навео да је својим возилом скренуо мало
улево како би заобишао бициклисту, тако да је возио неких метар и по од десне ивице коловоза, док је бициклиста био на неких пола
метра од десне ивице коловоза. На неких 10-15 метара удаљености од бициклисте, окривљеном се учинило као да је бициклиста имао
намеру да сиђе, да се затетурао, при чему је окривљени сматрао да ће моћи безбедно да прође поред њега, међутим када је пролазио
поред бициклисте, зачуо је ударац на шофершајбни. Окривљени је даље навео да не може да се изјасни да ли је бициклиста у том
моменту био на бицикли или на земљи, јер се све одиграло у секунди. Возило је зауставио на неких 3-5 метара од незгоде, па је видео
да познаје бициклисту, да је то његов пријатељ Николић Миленко, и одмах затим је отишао у кафану “Пинк”, два километра удаљену
од места незгоде, одакле је позвао полицију и хитну помоћ, после чега је отишао својој кући и није присуствовао увиђају. У кафани
“Пинк” није конзумирао алколхол. Окривљени је на крају навео да је наведеног дана око 16,30 часова ручао, те је после ручка око
18,15 часова попио један литар вина, као и да се критичном приликом кретао брзином од око 40-50 километара на час.

На главном претресу окривљени Родић Зоран је навео да се критичном приликом кретао брзином од око 35-40
километара на час, да је пре него што је сео у своје возило попио 2-3 чаше вина, јер је обичај у његовом крају да се после вечере пије
вино, а да је затим кренуо до продавнице да нешто купи. Када је пришао бициклисти на неких 7-10 метара , бициклиста је са обе ноге
скочио са бицикла и тада се догодио ударац. Окривљени је на неких 5 метара од незгоде зауставио своје возило и пришао бициклисти,
када је видео да је бициклиста његов пријатељ и да је још увек жив. Одмах затим је отишао до оближње кафане, одакле је позвао
полицију и хитну помоћ, а затим је отишао кући јер се бојао да остане на лицу места. Пошто му је предочена његова одбрана дата код
истражног судије да му се на неких 10 метара од бициклисте учинило да он хоће да сиђе, а не да је скочио са бицикла, како је навео на
главном претресу, окривљени је изјавио да је оно што је навео на главном претресу истина и да је код истражног судије навео
другачије јер је био под стресом. Окривљени је даље навео да после критичног догађаја није контактирао породицу оштећеног јер није
знао како ће се односити према њему, али да је послао телеграм. Након што му је предочена његова одбрана дата код истражног судије
у погледу динамике и количине конзумирања вина, окривљени је изјавио да га истражни судија није добро разумео и да је тачно оно
што је навео на главном претресу, иако је записник код истражног судије потписао и слушао његово гласно диктирање. На питање
браниоца окривљени је изјавио да је попио око 0,7 или 0,8 литара вина, односно не цео бокал како је то навео код истражног судије,
који има 1 литар, већ је нешто вина остало у бокалу и то после другог оброка тог дана.
 3
Бранилац окривљеног адвокат Мирослав Маринковић је у завршној речи навео да се у односу на кривично дело
непружање помоћи лицу повређеном у саобраћајној незгоди из члана 296 став 1 КЗ одбије оптужба због наступања апсолутне
застарелости, док у односу на кривично дело тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297 став 2 у вези члана 289
став 1 КЗ сматра да није доказано да је окривљени извршио наведено кривично дело из разлога што није прекршио одредбу члана 164
и члана 30 ЗОБС-а.
Суд је у доказном поступку, ценећи основаност навода поднете оптужнице, саслушао оштећену Николић Радунку, те
на сагласан предлог странака прочитао исказе сведока Николић Мирослава и Николић Јагоде, датих током поступка, налаз и мишљење
вештака Милије Тодоровића од 09.04.2003. године, налаз и мишљење комисије вештака медицинске струке од 06.05.2003. године као и
допуне наведеног налаза од 19.06.2006. године и 12.02.2007. године, записник о увиђају, скицу лица места, фотодокументацију, налаз и
мишљење вештака саобраћајне струке од 20.05.2003. године и допуне у усменој речи на главном претресу, налаз и мишљење вештака
др Бранка Мандића од 16.04.2003. године са допуном датом на главном претресу, записник о обдукцији од 02.01.2003. године,
извештај о извршеном истраживању алкохола у крви окривљеног, извештај о ванредном техничком прегледу возила, те је извршио
увид у извештај из КЕ за окривљеног, па је након свестране оцене свих изведених доказа појединачно и у међусобној вези утврдио
чињенично стање одлучно за расветљавање ове кривично правне ствари.

Сведок Николић Радунка, супруга преминулог Николић Миленка, је у свом исказу код истражног судије и на
главном претресу навела да она нема непосредних сазнања о предметној саобраћајној незгоди, јер није била очевидац предметног
догађаја. Навела је да је њен покојни супруг критичног дана био код брата од стрица Мирослава Николића у Ратарској улици број 12.
Из Мирослављеве приче јој је познато да је он Миленка отпратио до капије, па како му је бицикл био у квару и с обзиром да је падала
киша, понудио му је да га одвезе до куће, али је Миленко то одбио. Сведок је даље навела да јој је Мирослав рекао да је кренуо ка
кући, да је тада видео аутомобил марке “Фолцваген” и да је након тога чуо ударац, а затим је поново изашао на улицу, на којој није
видео Миленка, као ни да се наведено возило зауставило. После тога Мирослав је дошао код сведока кући и тражио Миленкову
здравствену књижицу, а затим су заједно кренули до Дома здравља, када су успут испред кафане “Пинк” видели возило Зорана Родића.
Док су били у Дому здравља неко из кафане је отишао на лице места, а затим рекао Зорану да је убио човека, после чега се Родић
вратио на лице места и распитао о коме се ради, када му је Јагода Николић рекла да је убио Миленка, на шта је Родић прокоментарисао
“Јебем ти пијану главу, шта урадих”. Сведок је навела да је њен супруг преминуо на лицу места и да је његова смрт констатована у
Дому здравља. На главном претресу сведок је додала да је породица окривљеног послала телеграм, али да окривљени није нити је
покушао да их контактира, при чему се није понео коректно. Истакла је одштетни захтев и придружила се кривичном гоњееу. На
питање браниоца окривљеног, сведок је изјавила да њен супруг није давао знаке живота у првом контакту после саобраћајне незгоде.
Сведок Николић Радунка је у завршној речи навела да је њен покојни супруг Миленко Николић имао металну шипку од десног кука до
колена с обзиром да је имао отворен прелом бутне кости и да због тога није могао да скаче и да наскаче са бицикла, као и да бицикл
није могао да вози јер је исти био покварен, али да без бицикла није могао да се креће, јер му је користио као помагало.

Сведок Николић Мирослав, брат од стрица преминулог Миленка Николића, је у свом исказу код истражног судије и
на главном претресу навео да је дана 31.12.2002.године, између 17,00 и 17,30 часова код њега кући дошао Миленко Николић и то тако
што је гурао свој бицикл који је био неисправан јер су му на предњем точку били поломњени “венчићи”- куглични лежајеви, због чега
му је предњи точак “ландарао”. Сведок је даље навео да се Миленко код њега задржао око сат времена, када је кренуо својој кући. С
обзиром да је падала киша и да му је бицикл био покварен, сведок му је предложио да му бицикл стави у гепек свог возила и да га
одвезе кући, али Миленко то није прихватио, па га је сведок отпратио до капије где је Миленко претходно одложио свој бицикл.
Миленко се тада упутио ка својој кући, и то тако што је прешао не десну страну коловоза, гледано у правцу његовог кретања, при чему
је бицикл гурао банкином, која се налазила са његове десне стране, а он сам је ишао коловозом уз банкину. Сведок је тада кренуо да
улази у своју кућу, и када је дошао до степеништа терасе, чуо је јако брујање мотора возила “Фолцваген Буба”, и након тога је чуо туп
ударац, при чему није чуо кочење аутомобила. Сведок је потрчао према улици и видео како се наведено возило удаљава, а са десне
стране пута у правцу у којем се Миленко кретао је видео је бицикл, док Миленка није видео. Сведок је затим отрчао до свог брата
Миладина Николића, па су се заједно са стрицем Животом вратили на лице места, где су међу тујама видели тело Миленка Николића,
како лежи на левом боку и не даје знаке живота, при чему је тело било удаљено од места где се налазио бицикл неких 15-20 метара у
правцу кретања пешака. Сведок је даље навео да је Миленко ломио кук и да није могао брзо да се креће, да је критичном приликом пут
био добро осветљен и да је свака бандера имала осветљење, као и да је до контакта дошло управо наспрам бандере. Сведок је на крају
напоменуо да је критичног дана видео Родић Зорана како “ненормално”, односно јако брзо вози, због чега је претпоствио да је био
пијан. На главном претресу сведок је навео да је бицикл покојног Миленка био удаљен неких 20-ак метара од његове дворишне
капије. На питање браниоца окривљеног сведок је изјавио да су он и његов брат унели Миленка у кола и да тада Миленко није давао
знакове живота.

Сведок Николић Јагода је у свом исказу код истражног судије и на главном претресу навела да је дана
31.12.2002.године између 18,15 и 18,30 часова са улице чула неки туп ударац, после чега је убрзо у њену кућу дошао Николић
Мирослав који је рекао да је Миленко погинуо. Сведок је даље навела да су њен муж Живота и њен син Миладин изашли на улицу и
пронашли тело покојног Миленка међу тујама поред пута. Након овог Мирослав Николић и њен син Миладин су ставили Миленка у
кола и одвезли га у Хитну помоћ, надајући се да га евентуално могу спасити иако су одмах видели да је Миленко већ био мртав. Док су
она и Мирослављева жена стајали на улици и чекали полицију, након неких сат времена дошао је Зоран Родић и питао ко је “тај
човек”. Сви су га напали због тога шта је урадио, и тада је Зоран прокоментарисао за себе “ето шта уради пијана глава”, затим се
задржао неких 10-ак минута и онда кренуо својој кући иако су му рекли да сачека полицију. Сведок је даље навела да су пре него што
је дошао Зоран, долазили неки људи и распитивали се где је тај човек што је ударен и да ли је жив. На главном претресу сведок је
додала да се Родић после извесног времена појавио на лицу места и то тек пошто је тим људима који су долазили и распитивали се
речено да је покојник одвежен у болницу. Сведок је питала Родића “јел видиш шта си урадио”, после чега ју је Родић питао “ко је
ударен”, а затим када му је сведок рекла, Родић је пљунуо и рекао “Јебем ти пијана човека”. Окривљени Родић је имао примедбу да
није ни пљунуо нити опсовао.

Суд је прихватио исказе наведених сведока јер их је оценио као јасне, уверљиве, свеобухватне, истините и дате у
складу са сазнањима које сведоци имају, па им је као таквима поклонио веру.

Из записника о увиђају, те увидом у скицу лица места и фотодокументацију, суд је утврдио да је дана 31.12.2002.
године, око 18,30 часова, у селу Ратари на подручју општине Обреновац, на путу-улици Ратарска, дошло до саобраћајане незгоде, чији
 4
је вид незгоде окарактерисан као обарање или гажење пешака, и то врста незгоде са погинулим лицима, да је до незгоде дошло ноћу,
да је пут био асфалтни, храпав, мокар, при чему је улична расвета радила и то са десне стране поред пута, са упаљеном светиљком
наспрам места саобраћајне незгоде, те да је коловоз био влажан услед кише која је падала (како је констатовао истражни судија у
записнику о увиђају). Суд је даље утврдио да је ширина коловоза на лицу места 4 метра, да је са леве стране земљана површина
ширине 2,2 метра, да наведени пут служи за двосмерни саобраћај, да нема ознака на коловозу нити саобраћајних знакова, као и да је ка
улици Савској са леве стране жива ограда, а са десне њива. Суд је такође утврдио да је окривљени Родић Зоран приликом саобраћајне
незгоде управљао возилом марке “Фолцваген 1200 Ј”, рег.ознаке БГ:257-180, да је на возилу после саобраћајне незгоде била оштећена
шофершајбна и то десни угао, предње десно крило испод браника (огуљена фарба), уништен предњи десни показивач правца,
улубљена хауба и кров изнад ветробранског стуба (Фотографије 16-24), као и да је приликом саобраћајне незгоде погинуо Николић
Миленко, који је критичном приликом уз себе имао женски бицикл (Фотографије 11-15). Суд је даље утврдио да је на скици лица
места под бројем 1 приказан смер кретања путничког возила рег.броја БГ:257-180 (Фотографије 1 и 2), да је под бројем 2 приказан
смер кретања пешака који је гурао бицикл (Фотографије 1 и 2), да је под бројем 3 приказан положај женског бицикла, који се налазио
ван коловоза на левом боку, при чему је задњи точак бицикла удаљен од леве ивице коловоза 4,60 метара, а од ФТ за коју је узет угао
зграде 15,60 метара (Фотографије 11 и 12), да су под бројем 4 приказани расути комади предњег десног показивача правца који потичу
са наведеног путничког возила удаљени од леве ивице коловоза 3,60 метара, а од ФТ 9,80 метара, да су под бројем 5 такође приказани
расути комади предњег десног показивача правца који потичу са наведеног путничког возила удаљени од леве ивице коловоза 3,40
метара, а од ФТ 9,80 метара, да је под бројем 6 приказана капа пешака, која се налазила ван коловоза удаљена од леве ивице 4,80
метара, а од ФТ 7,30 метара, да је под бројем (Фотографија 9) 7 приказан метални део предњег десног показивача правца удаљен од
леве ивице коловоза 3,60 метара, а од ФТ 6,20 метара (Фотографије 5, 6 и 7), да је под бројем 8 приказан леви гумени опанак пешака,
удаљен од леве ивице коловоза 5,70 метара, а од ФТ 4,90 метара (Фотографија 8), као и да је под бројем 9 приказано место где се
налазио пешак после саобраћајне незгоде, удаљено од ивице коловоза 5,00 метара (Фотографије 25).

Из извештајa о извршеном истраживању алкохола у криви број 1 од 01.01.2003. године Клиничко болничког центра
"Бежанијиска коса" Београд, суд је утврдио да је у узорку крви узетом од Родић Зорана, дана 31.12.2002. године у лабараторији у
Обреновцу у 21,45 часова, пронађено 32,56 ммол/л, односно 1,50 промила алкохола.

Из извештајa о извршеном истраживању алкохола у криви број 2 од 01.01.2003. године Клиничко болничког центра
"Бежанијиска коса" Београд, суд је утврдио да је у узорку крви узетом од Родић Зорана, дана 31.12.2002. године у лабараторији у
Обреновцу у 23,00 часова, пронађено 31,48 ммол/л, односно 1,45 промила алкохола.

Из извештаја о ванредном техничком прегледу возила од 20.01.2003. годинем, суд је утврдио да је дана 06.01.2003.
године извршен технички преглед бицикла које је дана 31.12.2002. године учествовало у саобраћајној незгоди, те да је уређај за
управљање на бициклу био исправан, да је уређај за заустављање био неисправан, јер на радном точку није уграђена кочница са
ручном командом, да су светлосни сигнални уређаји били неисправни, јер на предњем делу бицикла није било светла за осветљавање
пута, те да на задњем делу није било позиционог светла црвене боје као ни катадиоптера црвене боје, да су пнеуматици били технички
исправни, као и да је лева педала свеже одломљена.

Из извештаја о ванредном техничком прегледу возила од 09.01.2003. годинем, суд је утврдио да је дана 06.01.2003.
године извршен технички преглед путничког возила марке "Фолцваген 1200 Ј", регистарског броја БГ:257-180, које је дана 31.12.2002.
године учествовало у саобраћајној незгоди, те да је уређај за управљање на предметном возилу био исправан, да су радна (ножна)
кочница и ручна кочница биле исправне, да су светлосно сигнални уређаји оштећени у току саме незгоде, при чему је десни показивач
правца скретања свеже поломљен, да су пнеуматици, односно да је возило непосредно пре саме незгоде било технички исправно за
јавни саобраћај.

Из обдукционог записника од 02.01.2003. године, за покојног Николић Миленка, суд је утврдио да је код покојног
Николић Миленка у крви није нађен алкохол, да је смрт насилна и да је наступила услед оштећења за живот важних можданих
центара, и то прелома костију главе, расцепа плућа, прелома костију трупа и удова као и других спољашњих и унутрашњих повреда
које су нанесене дејством тупог, тешког и заманутог механичког оруђа.

Из налаза и мишљења вештака Милије Тодоровића од 09.04.2003. године, суд је утврдио да је предметни бицикл био
у стању опште запуштености и да због амортизованих пнеуматика, недостатака механизма ручне кочнице на предњем точку, звучног
сигнала и светлосне сигнализације није технички исправан за коришћење у јавном друмском саобраћају, те да посматрано са
машинско-техничког аспекта, повећани зазор у лежиштима точкова бицикла и у “средњој глави” није у критичној ситуацији, због чега
је са наведеним зазором корисник могао возити бицикл без последица.

Из налаз и мишљење комисије вештака медицинске струке др Ђорђа Алемпијевића и др Бранимира Александрића од
06.05.2003. године, суд је утврдио да се на основу локализације, распореда и карактера свих повреда констатованих обдукцијом леша
Николић Миленка и установљених оштећења на предметном возилу марке “Фолцваген”, регистарског броја БГ 257-180, може
закључити да је у конкретном случају до првог контакта дошло између предњег десног дела возила “Фолцваген” и задње стране
потколенице Николић Миленка док се он налазио у неком од усправних положаја, обема ногама ослоњен на подлогу са левом ногом у
искораку (том приликом су настале практично симетричне повреде у пределу обеју потколеница). Након оствареног примарног
контакта дошло је до прекомерног извијања (хиперекстензије) тела, са следственим настанком индиректних повреда (повреда
можданих кракова, крвни подливи веза између потиљачне кости и Првог вратног пршљења, прелома левог рога подјезичне кости,
површинасти расцепи ткива плућа у пределу десног плућног корена и растава – прелом грудног дела кичменог стуба у пределу тела
Четвртог пршљена уз расцепе околног меког ткива и предња уздужна веза кичменог стуба), а потом до набацивања тела на возило и
контакта тела са предњом хаубом, десним предњим крилом, предњим ветробранским стаклом и кровом возила “Фолцваген” и то
задњом страном трупа и левом бочном страном главе, којом приликом су настале спољашње и унутрашње повреде наведених делова
тела (крвни подлив ткива поглавине, преломи костију главе са повредама садржаја лобањине дупље, преломи ребара и десне лопатице,
повреде ткива плућа и др.). Након набацивања на возило “Фолцваген” дошло је до одбацивања и пада тела на подлогу, када су настале
повреде на тзв. истуреним деловима тела. Суд је даље утврдио, а имајући све напред наведено у виду да у моменту остваривања првог
контакта са предметним путничким возилом Николић Миленко није управљао бициклом, већ је на коловозу био ослоњен обема
ногама, као и да се (посебно имајући у виду распоред и локализацију установљених оштећења на предметном путничком возилу) у
 5
моменту остваривања првог контакта са возилом Николић Миленко налазио на коловозу окренут леђима наилазећем предметном
возилу, а уколико се кретао правац његовог кретања је био паралелан уздужној оси коловоза без битнијег одступања према бочним
странама коловоза.

Из допунског судско-медицинског вештачења др Ђорђа Алемпијевића и др Бранимира Александрића од 19.06.2006.

године и 12.02.2007. године суд је утврдио да је наведена комисија вештака у свему остала при свом налазу од 06.05.2003 године, да је
Николић Миленко у моменту остваривања првог контакта са возилом био ослоњен обема ногама на коловоз, са левом ногом у
искораку, те да се у том моменту бицикл налазио са његове десне стране, уз десну ивицу коловоза, али да нема медицинских метода на
основу којих би било могуће извести закључак о радњама које је Николић Миленко предузимао пре наступања примарног контакта.

Из налаза и мишљења вештака саобраћајне струке Ђукић Бранислава од 20.05.2003. године, суд је утврдио да се дана
31.12.2002. године, око 18,30 часова, на територији Општине Обреновац, у селу Ратари, у Ратарској улици, у непосредној близини куће
број 51, догодила саобраћајна незгода у којој су учествовали путничко возило “Фолцваген 1200 Ј” регистарске ознаке БГ 257-180,
којим је управљао Зоран Родић и пешак Миленко Николић. Вештак је навео да је, узимајући у обзир да је предметно возило широко
1,65 метара и положај оштећења на возилу, у тренутку контакта крајњи леви део тела пешака од средине возила био удаљен око 0,20
метара, односно од десне ивице коловоза око 0,6 метара. С обзиром да је на бициклу оштећена само лева педала, вештак је у свом
налазу објаснио да се у тренутку контакта бицикл налазио са пешакове десне стране у приближно вертикалном положају, као и да је
оштећење које се налазило на предњем десном блатобрану испод браника предметног возила настало у контакту са левом педалом
бицикла. Имајући у виду начин контакта између путничког возила и пешака, величину и облик предњег дела предметног путничког
возила, висински положај оштећења на возилу, висину пешака (1,82 метра) и искуствене податке који наведене елементе доводе у везу
са брзином кретања возила, произилази да се возило у тренутку контакта кретало брзином од око 50 километара на час. Вештак је даље
утврдио да се пешак у тренутку контакта налазио на коловозу и то тако да је најистуренији леви део тела пешака од десне ивице
коловоза био удаљен највише 1 метар, а с обзиром да је тело пешака у тренутку контакта захватало око 0,6 метара крајњег десног дела
возила, то је вештак закључио даје на месту контакта десна ивица возила од десне ивице коловоза била удаљена не више од 0,4 метра
( 1метар - 0,6 метара = 0,4 метар). Из напред наведеног, а с обзиром да је ширина предметне улице 4,0 метра, возач је за претицање
пешака имао на располагању коловоз у ширини од најмање 3 метра, а како је ширина возила око 1,65 метара и како је брзина кретања
била од око 50 километара на час, вештак је закључио да је ширина коловоза од 3,0 метра била сасвим довољна за безбедно претицање
пешака, тим пре, што је како је сам окривљени навео критичном приликом имао упаљена дуга светла, због чега је могао да уочи
пешака са одстојања већег од 40 метара и да благовремено измести возило улево у позицију која би му омогућила безбедно претицање
пешака. Вештак је на крају закључио да је возач путничког возила критичном приликом имао могућности да на безбедан начин изврши
претицање пешака који се кретао коловозом у близини десне ивице истог, као и да је возач путничког возила могао правовремено да
уочи бицикл, односно пешака и поред тога што бицикл на задњој страни није имао светло и катадиоптер и да то није у вези са узроком
настанка саобраћајне незгоде.

Саслушан непосредно на главном претресу судски вештак саобраћајне струке Бранислав Ђукић је у свему остао при
свом налазу и мишљењу од 20.05.2003. године, с тим што је додао да не може да искључи могућност да је бициклиста непосредно пре
контакта сишао са бицикла, нити да не може да искључи могућност да је бициклиста скочио са бицикла пре тренутка контакта, као ни
да не може да искључи могућност да се бициклиста релативно дуго времена кретао у близини десне ивице коловоза на тај начин што је
гурао бицикл са своје десне стране, али да је у сваком случају, с обзиром да није било возила која су се кретала из супротног смера и с
обзиром на ширину коловоза и ширину возила, окривљени имао техничке могућности да на безбедан начин изврши претицање
(заобилажење) пешака-бициклисте, померањем свог возила ближе левој ивици коловоза. Вештак је такође додао да је возило својом
десном страницом у тренутку контакта од десне ивице коловоза било удаљено највише 1 метар. На питање браниоца ако би се незгода
догодила на начин како је описао окривљени, да ли би окривљени имао техничких могућности да заустави своје возило имајући у виду
брзину којом се кретао и остале елементе и тиме избегне незгоду, вештак је одговорио да од тренутка реакције возача путничког
возила у циљу смањења брзине па до тренутка кочења протекне време од око једне секунде – психотехничка секунда, бициклиста је
могао да сиђе односно да скочи са истога за време које је краће од једне секунде или незнатно дуже, те да у таквој саобраћајној
ситуацији, уколико би се прихватио његов исказ, окривљени не би могао да заустави возило испред места контакта.

Из налаза и мишљења вештака неуропсихијатра др Бранка Мандића од 16.04.2003. године, суд је утврдио да је до
тренутка саобраћајне незгоде из организма у крв окривљеног репсорбована трећина конзумираног алкохола, из чега произилази да је
возач Родић у време саобраћајне незгоде имао 0,50-0,55 промила алкохола у крви. Вештак је даље навео да је са форензичко-
психијатријског становишта значајна брзина конзумације алкохола, односно да је при начину пијења алкохола у кратком временском
периоду (како је окривљени и конзумирао алкохол), дошло до тзв. "удара" алкохола на више мождане структуре, односно да због
краткоће времена није дошло до адаптације централног нервног система на токсично дејство алкохола. Због свега наведеног вештак је
закључио да је брзина пијења алкохола код возача довела до продужења тзв. психичке секунде, односно реакционог времена када
возач спорије уочава и реагује на појаве и препреке на путу. Истовремено је дошло до поремећаја пажње, концентрације, као и
поремећаја координације покрета, што значи да у таквом стању возач није у могућности да врши фине моторне радње. Из напред
наведеног вештак је закључио да су способности возача Родића за безбедну вожњу биле компромитоване, као и да су у време седања за
управљач моторног возила способност возача да схвати значај свог дела, као и могућност управљања својим поступцима биле
смањење, али не битно.

Саслушан непосредно на главном претресу судски вештак др Бранко Мандић је у свему остао при свом налазу и
мишљењу од 16.04.2003. године, с тим што је додао (а имајући у виду одбрану окривљеног са главног претреса која је различита од
одбране код истражног судије, на основу које је базиран писмени налаз и мишљење, а у вези са количином и временом конзумирања
алкохола, да је непосредно пре него што је сео за волан, неких 15 минута пре него што је наступила саобраћајна незгода, попио 2-3
чаше вина) да та количина попијеног алкохола (2-3 чаше) не одговара концентрацији алкохола у крви која је установљена код
окривљеног 3 часа и 15 минута након незгоде.

Суд је прихватио налазе и мишљења вештака јер их је оценио као стручне, свеобухватне, уверљиве и дате у складу
са правилима струке.

Из извештаја из КЕ за окривљеног, суд је утврдио да окривљени Родић Зоран није осуђиван, па је након оцене сваког
 6
доказа појединачно и у њиховој међусобној вези, утврдио чињенице релевантне за пресуђење у овој кривично правној ствари.

Анализирајући сваки доказ посебно и све доказе заједно у међусобној вези као и одбрану окривљеног овај суд је на
несумњив начин утврдио да је окривљени Родић Зоран дана 31.12.2002.године око 18,30 часова у Београду, у Атару села Ратари, на
коловозу у улици Ратарска преко пута зграде број 51 управљао путничким возилом марке ''Фолксваген 1200'' рег.бр. БГ 257-180,
непридржавајући се саобраћајних прописа предвиђених одредбама члана 30 и 164 ЗОБС-а на путевима и тиме угрозио јавни саобраћај
да је довео у опсаност живот људи на тај начин што је управљао моторним возилом са количином од 0,50 – 0,55 промила алкохола у
крви, услед чега је његова способност за безбедну вожњу била компромитована, свестан да на овакав начин може угрозити јавни
саобраћај, па је на то пристао, па је крећући се из правца центра села Ратари ка улици Травској, те у близини зграде број 51 није
обратио пажњу на пешака Николић Миленка који се кретао десном страном коловоза гурајући бицикл, па је предњим десним делом
возила и ветробранским стаклом возила ударио и оборио пешака који је услед тога задобио тешке телесне повреде у виду оштећења по
живот важних можданих центара, прелома костију главе, расцепа плућа, прелома костију трупа и удова услед којих повреда је
наступила смрт оштећеног Николић Миленка, при чему је окривљени олако држао да иста неће наступити или да ће је моћи спречити,
због чега је окривљеног огласио кривим због извршења кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297
став 2 у вези члана 289 став 1 КЗ-а.

Суд је приликом доношења одлуке у овој кривично-правној ствари пошао пре свега од оних чињеница које су
неспорне између одбране самог окривљеног и осталих изведених доказа у току кривичног поступка, па је тако утврдио да је дана
31.12.2002. године, око 18,30 часова у Београду, у Атару села Ратари, на коловозу у улици Ратарска преко пута зграде број 51 дошло до
саобраћајне незгоде у којој је окривљени Родић Зоран управљао путничким возилом марке ''Фолксваген 1200'' рег.бр. БГ 257-180, при
чему је био под дејством алкохола, па је предњим десним делом свог возила и ветробранским стаклом возила ударио и оборио пешака
Миленка Николића, услед које саобраћајне незгоде је Миленко Николић од задобијених повреда преминуо.

Наиме, суд је несумњиво утврдио да је основни узрок у наступању предметне саобраћајне незгоде у понашању
окривљеног Родић Зорана, који је најпре возилом управљао под дејством алкохола у крви у износу од 0,5-0,55 промила што је утврђено
из писменог налаза и мишљења вештака др Бранка Мандића од 16.04.2003. године, извештаја о истраживању алкохола у крви број 1 и
број 2 од 01.01.2003. године, као и одбране окривљеног дате пред истражним судијом у делу у којем је окривљени описао време када је
конзумирао алкохол као и брзину и количину конзумирања алкохола. Тако је из писменог налаза и мишљења вештака др Бранка
Мандића од 16.04.2003. године, а који је суд у потпуности прихватио налазећи да је дат објективно, детаљно и свеобухватно, као и да
је у свему дат у складу са правилима струке којој вештак припада, утврдио да је код окривљеног Родић Зорана дошло до поремећаја
пажње, концентрације као и поремећаја координације покрета, због чега окривљени није могао да врши фине моторне радње, те је из
наведених разлога суд несумњиво закључио да су способности окривљеног Родића за безбедну вожњу биле компромитоване, а што све
произилази из одбране самог окривљеног дате код истражног судије, када је окривљени навео да је попио литар вина око 18,15 часова,
што у конкретном случају говори у прилог чињеници да је значајна брзина конзумације алкохола довела до тзв. "удара" алкохола на
више мождане структуре, па због краткоће времена (саобраћајна незгода се догодила око 18,30 часова) није дошло до адаптације
централног нервног система на токсично дејство алкохола.

Дакле из наведених разлога суд је са несумњивом сигурношћу утврдио да је окривљени Родић Зоран управљао
моторним возилом супротно одредби члана 164 ЗОБС-а, односно да је возио под дејством алкохола, на тај начин што се стручним
прегледом (поменутим налазом и мишљењем вештака др Бранка Мандића) са несумњивом сигурношћу, а из свих напред наведених
разлога, утврдило да је окривљени Родић у тренутку изазивања саобраћајне незгоде показивао знаке алкохолне поремећености,
односно да је његова способност за безбедну вожњу била компромитована. Поред наведеног, чак и уколико би суд прихватио
претпоставку да је у време изазивања саобраћајне незгоде окривљени Родић имао 0,5 промила алкохола у крви, а што је вештак др
Бранко Мандић у свом налазу и мишљењу оставио као могућност доње границе алкохолисаности окривљеног, то ни на који начин не
би било од утицаја на другачији закључак суда о чињеници да је код окривљеног способност да управља својим возило конкретном
приликом била компромитована, а која се огледа у чињеници да услед ове алкохолисаности није могао да безбедно управља моторним
возилом, из којих разлога је суд несумњиво утврдио да је окривљени прекршио одредбу члана 164 ЗОБС-а и на тај начин угрозио јавни
саобраћај и довео у опасност живот људи, односно Николић Миленка, а што је у директној узрочно-последичној вези са саобраћајном
незгодом коју је проузроковао.

Суд није прихватио одбрану окривљеног Родић Зорана јер иста не само да је била у супротности са исказима
саслушаних сведока, налазима и мишљењима вештака, већ је и сам окривљени током поступка мењао своју одбрану прилагођавајући
је изведеним доказима, па је своју одбрану мењао како у погледу његове вожње, тако и у погледу кретања пешака – оштећеног, те
начина конзумирања алкохола.

У вези са утврђивањем степена алкохолисаности окривљеног Родић Зорана у време настанка предметне саобраћајне
незгоде, суд је посебно ценио одбрану окривљеног који је на главном претресу навео да није попио 1 литар вина, већ 2-3 чаше, али суд
такву одбрану окривљеног није прихватио из разлога што је нашао да је усмерена искључиво на избегавање сопствене кривице, при
чему је дата на неуверљив начин и у супротности са одбраном окривљеног који је код истражног судије навео да је попио 1 литар вина,
када му је сећање било много боље очувано, него касније када је на главном претресу изменио своју одбрану, као и из чињенице што је
вештак др Бранко Мандић у усменој речи на главном претресу навео да није могуће да је окривљени попио само 2-3 чаше вина јер у
том случају не би имао 1,5 промила алкохола у крви (у 21,45 часова), оносно 1,45 промила алкохола у крви (у 23,00 часа), а што је
неспорно утврђено из извештајa о извршеном истраживању алкохола у криви број 1 и број 2 од 01.01.2003. године.

Поред тога, суд је из исказа сведока Николић Мирослава утврдио да је дана 31.12.2002.године, између 17,00 и 17,30
часова код њега кући дошао Миленко Николић и то тако што је гурао свој бицикл који је био неисправан, да се Миленко код њега
задржао око сат времена, када је кренуо својој кући и то тако што је прешао не десну страну коловоза, гледано у правцу његовог
кретања, при чему је бицикл гурао банкином, која се налазила са његове десне стране, а он сам је ишао коловозом уз банкину и то из
разлога јер је Миленко ломио кук због чега није могао брзо да се креће. Овакав исказ сведока Мирослава Николића поткрепљен је и
исказом оштећене Николић Радунке која је истакла да је бицикл њеног покојног супруга био у квару и да је Миленко имао металну
шипку од десног кука до колена с обзиром да је имао отворен прелом бутне кости и да због тога није могао да скаче и да наскаче са
бицикла, као и да бицикл није могао да вози, али да без бицикла није могао да се креће, јер му је користио као помагало, као и
 7
извештајем о ванредном техничком прегледу возила од 20.01.2003. године, из којег је суд несумњиво утврдио да је уређај за
заустављање на бициклу био неисправан, јер на радном точку није уграђена кочница са ручном командом, као и налазом и мишљењем
вештака Милије Тодоровића од 09.04.2003. године, из којег је суд закључио да је предметни бицикл био у стању опште запуштености и
да због амортизованих пнеуматика, недостатака механизма ручне кочнице на предњем точку, звучног сигнала и светлосне
сигнализације није био технички исправан за коришћење у јавном друмском саобраћају.

Такође, суд је из налаза и мишљења комисије вештака медицинске струке др Ђорђа Алемпијевића и др Бранимира
Александрића од 06.05.2003. године, и њихове допуне, утврдио да се на основу локализације, распореда и карактера свих повреда
констатованих обдукцијом леша Николић Миленка и установљених оштећења на предметном возилу марке “Фолцваген”, регистарског
броја БГ 257-180, закључује да је у конкретном случају до првог контакта дошло између предњег десног дела возила “Фолцваген” и
задње стране потколенице Николић Миленка док се он налазио у неком од усправних положаја, обема ногама ослоњен на подлогу са
левом ногом у искораку, те да у моменту остваривања првог контакта са предметним путничким возилом Николић Миленко није
управљао бициклом, већ је на коловозу био ослоњен обема ногама, окренут леђима наилазећем предметном возилу и да се у том
моменту бицикл налазио са његове десне стране, уз десну ивицу коловоза.
Из свих наведених разлога суд није прихватио одбрану окривљеног дату на главном претресу да је покојни Миленко
Николић непосредно пред сам контакт са возилом изненада скочио са бицикла и на тај начин створио изненадну и неочекивану
препреку и тиме изазвао предметну саобраћајну незгоду, оценивши је као неистиниту, нелогичну, неживотну и искључиво усмерену на
избегавање сопствене кривице. У прилог овоме иде чињеница да је окривљени у својој одбрани код истражног судије навео да је
Миленко Николић у моменту судара био на бициклу, а не да је скочио са њега, па је тек по извршеним вештачењима, променио своју
одбрану, те је на главном претресу хтео да је прилагоди чињеници да се покојни Миленко Николић непосредно пре саобраћајне
незгоде налазио са обе ноге на земљи. По налажењу суда нелогично је и неживотно да лице са проблемима са куком, какве је имао
покојни Миленко Николић, коме бицикл служи као помагало у ходању, вози бицикл који је неисправан за саобраћај јер није имао,
поред свих осталих недостатака, предње кочнице, као и да пред саму незгоду, а у ситуацији у којој је могао да чује звук мотора
аутомобила, као и да види да му се исти приближава, јер су на возилу била упаљена дуга светла, одједном (из чистог мира) скочи са
бицикла и то баш у моменту када је окривљени са својим возилом пролазио поред њега и то тако да се при том скоку са две ноге на
земљи, при чему је једна била у искораку а леђима окренут наилазећем возилу, што указује на положај ногу и тела која лица имају
приликом хода.

Имајући у виду несумњиво је утврђено да је покојни Миленко Николић непосредно пре саобраћајне незгоде, као
пешак, био са обе ноге на земљи гурајући бицикл који се налазио са његове десне стране, а да окривљени није благовремено изместио
своје возило улево у позицију која би му омогућила безбедно претицање пешака, поготово с обзиром на чињеницу да у критичном
тренутку није било возила која су се кретала из супротног смера, чињеницу да је окривљени благовремено уочио бицикл, односно
пешака ( и поред тога што бицикл на задњој страни није имао светло и катадиоптер) и с обзиром на ширину коловоза и ширину возила,
то је суд несумњиво утврдио да је окривљени имао техничке могућности да на безбедан начин изврши претицање (заобилажење)
пешака-бициклисте, а што све произилази и из налаза и мишљења вештака саобраћајне струке Бранислава Ђукића, због чега је суд
нашао да окривљени није обратио пажњу на пешака који се налазио на коловозу, чиме је прекршио одредбу члана 30 ЗОБС-а на
путевима, а што је у директној узрочно-последичној вези са настанком саобраћајне незгоде.

У вези са тим суд је ценио и наводе саобраћајног вештака који је оставио могућност да окривљени није могао
правовремено да реагује критичном приликом, уколико би се претпоставило да је покојни Миленко Николић скочио са свог бицикла,
али суд такве наводе није прихватио, јер није прихватио ни одбрану окривљеног Родић Зорана са главног претреса а са разлога који су
напред наведени.

Имајући у виду обдукциони налаз и медицинско вештачење у односу на покојног Николић Миленка, суд је
несумњиво утврдио да између основног кривичног дела и теже последице несумњиво постоји узрочна веза.

Ценећи психички однос окривљеног према извршеном кривичном делу тешко дело против безбедности јавног
саобраћаја из члана 297 став 2 у вези члана 289 став 1 КЗ и то у односу на основно кривично дело, суд је несумњиво утврдио да је
окривљени Родић Зоран поступао са евентуалним умишљајем, ово из разлога јер је био свестан да услед његове непрописне вожње и
кршења наведених одредаба ЗОБС-а може доћи до саобраћајне незгоде па је пристао на њено наступање, јер му је било познато да
предузима вожњу под утицајем алкохола и да алкохолисаност компромитује возачку способност, као и да у конкретној ситуацији
услед алкохолисаности није обратио пажњу на покојног Миленка Николића, који се као пешак налазио на коловозу, па је и поред тога
пристао на наступање последице основног кривичног дела која се састоји у конкретној, непосредној, стварној и блиској опасности по
животе људи и имовину већег обима, док је у односу на тежу последицу, а то је смрт покојног Миленка Николића поступао са свесним
нехатом јер је био свестан да услед његовог начина вожње може доћи до смрти покојног Миленка Николића, али је олако држао да до
тога неће доћи или да ће то моћи спречити.

Дакле, имајући у виду све напред наведено, као и налаз и мишљење вештака др Бранка Мандића суд је утврдио да је
окривљени Родић Зоран у конретном случају поступао са кривицом јер у време када је извршио предметно кривично дело био
урачунљив, јер су способности окривљеног да схвати значај дела и његове могућности да управља поступцима су у време извршења
дела биле смењене, али не битно.

Подводећи утврђено чињенично стање, као и психички однос учиниоца према извршеном кривичном делу под
правну норму, односно вршећи правну квалификацију, суд закључује да се у недозвољеним радњама окривљеног Родић Зорана стичу
сва субјективна и објективна законска обележја извршења кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана
297 став 2 у вези члана 289 став 1 КЗ-а, извршеног на начин, место и време како је то означено под тачком I изреке пресуде , па како
нису постојале околности које би искључиле његову кривицу, суд га је огласио кривим, за наведено кривично дело.

Утврђујући све околности из члана 54 Кривичног законика које опредељују да казна буде мања или већа, сид је од
олакшавајућих околности на страни окривљеног Родић Зорана ценио његове породичне прилике, односно да је отац једног детета,
чињеницу да је у питању ситуационо кривично дело, као и његову досадашњу неосуђиваност, док је од отежавајућих околности на
страни окривљеног ценио његово држање и понашање после извршеног кривичног дела, а нарочито његов однос према жртви
 8
кривичног дела, пораст броја управо оваквих кривичних дела, као и чињеницу да се оштећена придружила његовом кривичном
гоњењу.

Одлучујући о врсти и висини кривичних санкција суд је закључио да се сврха изрицања кривичне санкције из члана
4 Кривичног законика и сврха кажњавања из члана 42 Кривичног законика у конкретном случају може постићи изрицањем ефективне
казне затвора, па је окривљеног Родић Зорана за кривично дело тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297 став 2 у
вези члана 289 став 1 КЗ-а, осудио на казну затвора у трајању од 4 (четири) године, налазећи да ће се оваквом казном на окривљеног
убудуће довољно утицати да не врши оваква или било која друга кривична дела, чиме би се у потпуности постигла како генерална тако
и специјална превенција.

На основу одредбе члана 297 став 5 а у вези члана 86 КЗ-а суд је окривљеном Родић Зорану изрекао меру
безбедности забране управљања моторним возилом «Б» категорије у трајању од две године од дана правноснажноти пресуде, с тим
што се време на издржавању казне не урачунава у време трајања забране, налазећи да околности под којима је дело извршено показују
да је опасно да окривљени управља моторним возилом, док је време трајања ове мере безбедности у сразмери са опасношћу која
произилази из околности под којима је кривично дело извршено.

На основу члана 206 став 2 ЗКП-а суд је оштећену породицу Николић ради остваривања имовинско – правног
захтева упутио на парницу, с обзиром да подаци овог кривичног поступка нису пружили поуздан основ ни за делимично пресуђење, а
прикупљање истих у овом поступку би довело до непотребног одуговлачења кривичног поступка.

Суд је одбио предлог одбране за новим допунски медицинским вештачењем, психијатријским и саобраћајним
вештачењем као сувишан, сматрајући да су налази и мишљења судских вештака медицинске, саобраћајне и психијатријске струке дати
у складу са правилима струке којој судски вештаци припадају, те да би извођење доказа допунским вештачењима из наведених
области а на наведене околности довело до непотребног одуговлачења кривичног поступка, а не би имало утицаја на другачије
пресуђење у овој кривично-правној ствари..

Суд је на основу члана 354 тачка 3 ЗКП-а, а у односу на кривично дело непружање помоћи лицу повређеном у
саобраћајној незгоди из члана 296 став 1 КЗ, донео одбијајућу пресуду, с обзиром да је у међувремену наступила апсолутна
застарелост кривичног гоњења, па је у односу на наведено кривично дело одлучено као под тачком II изреке пресуде.

На основу одредбе члана 193 и 196 ЗКП-а окривљени Родић Зоран обавезан је да суду надокнади трошкове овог
кривичног поступка и то 20.000,00 динара на име паушала суду, 21.500,00 динара на име саобраћајног вештачења, 64.500,00 динара на
име медицинског вештачења, 10.000,00 динара на име психијатријског вештачења, и 126.000,00 динара на име награда и нужних
издатака пуномоћника оштећених, која висина је одмерена према сложености и дужини трајања овог кривичног поступка и имовном
стању окривљеног.

Суд је у конкретном случају ценио и остале наводе странака и изведене доказе али их посебно не образлаже јер
сматра да исти нису од значаја за другачију одлуку суда у овој кривично-правној ствари.

Записничар ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА

Марија Живковић Растко Поповић

ПОУКА О ПРАВНОМ ЛЕКУ:

Против ове пресуде дозвољена је жалба

Врховном суду Србије, преко овог суда
у року од 15 дана од дана пријема
писменог отправка пресуде.

ДН-а:
– ОЈТ,
– окр.Родић Зоран, Обреновац, Шабачки пут 318,
– бранилац адв.Мирослав Маринковић, Молерова 38, Београд,
– пун.ошт.адв.Небојша Арнаутовић, Обреновац, Вука Караџића 52.

Судија