1

К.бр.68/08

У ИМЕ НАРОДА

ОКРУЖНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судије Растка Поповића, као председника већа, и судија
поротника Бундало Браниславе и Лазаревић Милице, као чланова већа, са записничарем Маријом Живковић, у кривичном поступку
против окривљеног Миленковић Петра због кривичног дела из члана 181 став 3 у вези става 2 КЗ, а по оптужници ОЈТ у Београду
Кт.бр.2117/07 од 21.01.2008. године, након одржаног усменог и главног претреса, дана 06.11.2008. године, у присуству заменика ОЈТ у
Београду Аце Стојева, окривљеног Миленковић Петра, браниоца окривљеног адвоката Небојше Милосављевића, пуномоћника оштећене
адвоката Качар Зорана, донео је и дана 11.11.2008. године објавио следећу,

ПРЕСУДУ

Окривљени МИЛЕНКОВИЋ ПЕТАР, ЈМБГ 0508965791810 од оца Боривоја и мајке Емилије, девојачко Милчановић,
рођен у Ужичкој Пожеги 05.08.1965. године, са пребивалиштем у Младеновцу, улица Филипа Филиповића број 16, држављанин Србије,
живи у ванбрачној заједници, отац двоје малолетне деце, завршио Основну Школу, по занимању поштар, са месечним примањима од
24.000,оо динара, војску је служио у Битољу 1983. године, води се у ВЕ СО Младеновац, осуђиван пресудом Општинског суда у Пожеги
К.бр.9/86 од 16.09.1987. године, због кривичног дела из члана 56 КЗ РС, на новчану казну у износу од 30.000,оо динара, не води се други
кривични поступак,

КРИВ ЈЕ

Што је:

У периоду од 2004. године до 20.11.2007. године у Младеновцу, у улици Филипа Филиповића број 16 и у селу Рупељево
СО Пожега, у више наврата, злоупотребом свог положаја – родитеља наводио на обљубу своје дете и малолетну ћерку Миленковић Јовану,
рођену 11.09.1991. године, која му је поверена ради старања, при чему је могао да схвати значај свога дела и да управља својим
поступцима, свестан свог дела, његове противпрановности и желећи његово извршење, на тај начин што је у соби на спрату куће у којој
живе, у Младеновцу, у улици Филипа Филиповића број 16, лежећи покривен у кревету са малолетном Јованом, наводно гледајући
телевизију, па јој је први пут скинуо гаћице и ставио јој свој полни орган у полни орган малолетне Јоване и том приликом је дефлорисао,
после чега је више пута имао сексуалне односе са њом, а у последњих годину дана скоро свакодневно говорећи јој да то раде и други људи
и да то не сме ником да каже, јер би она била крива, а такође је малолетну Јовану водио код своје мајке у село Рупељево где су такође
спавали заједно у једном кревету и том приликом имали сексуалне односе, при чему је окривљени ејакулирао по стомаку малолетне
Јоване, а када би имала менструацију и пред менструацију ејакулирао је у оштећену, јер је водио рачуна да она не затрудни, а последњи
сексуални однос су имали 20.11.2007. године, у кући у којој станују

-чиме је извршио кривично дело обљуба злоупотребом положаја из члана 181 став 3 у вези става 2 КЗ

Па га суд применом напред наведених законских прописа као и прописа чланова 4, 42,45,54 и 63 КЗ

ОСУЂУЈЕ

на казну затвора у трајању од 5 (пет) година у коју казну му се урачунава време проведено у притвору од
23.11.2007 .године па надаље.

На основу члана 196 став 4 ЗКП окривљени се ослобађа плаћања трошкова кривичног поступка, те исти падају на терет
буџетских средстава суда.

Образложење
 2

Оптужницом Јавног тужиоца ОЈТ у Београду Кт.бр.2117/07 од 21.01.2008. године, стављено је на терет окривљеном
Миленковић Петру извршење кривичног дела обљуба злоупотребом положаја из члана 181 став 3 у вези става 2 Кривичног законика, све
уз предлог да се окривљени огласи кривим и казни по закону.

Окривљени Миленковић Петар је у својој одбрани датој у полицији, пред истражним судијом и на главном претресу
негирао извршење радњи из којих произилазе елементи кривичног дела које му је стављено на терет. На записнику о саслушању
осумњиченог окривљени је навео да никада није имао сексуални однос са својом малолетном кћерком, да му није познато да је, када и са
ким је изгубила невиност, те колико му је познато Јована није имала ниједну везу, већ да је имала "само онако, неке дечкиће". Окривљени
је даље навео да Јована није као и друга деца излазила у град, јер јој је то било забрањено од стране мајке, таште и њега самог, те да је
Јована због тога 2-3 пута бежала од куће. Објаснио је да је са собом, водио Јовану, када је ишао у село Рупљево, код његове мајке, која је
иначе много болесна. У вези Јованиног школовања по завршетку основне школе, окривљени је објаснио да су се он и Јованина мајка
договорили да да се Јована школује у Тополи, а не у Крагујевцу, јер би онда живела ван куће. Окривљени је даље навео да са својом
супругом не спава годину дана уназад, односно да он спава у једној соби, док његова супруга спава са њиховим болесним малолетним
сином Јованом у посебној соби, као и да је, од рођења њиховог сина Јована, његов сексуални однос са женом доста ређи, једанпут месечно,
да би у последњих годину дана потпуно престао, за које време он није имао љубавницу, већ се понеки пут задовољавао мастурбацијом.
Даље је навео да кћерка Јована свакодневно после школе, па све до 21,00 час, када легне у своју собу, проводи време са њим његовој соби,
гледајући телевизор, где леже заједно у кревету једно поред другог, те да се они покрију покривачем када им је хладно . Окривљени је даље
објаснио да се он кући са посла враћао око 15,00 часова, у исто време када и његова кћерка из школе, али да је то било случајно. Истакао је
да је својој кћерки забрањивао да има момке јер би то за њу било пропаст, јер је сматрао да она у томе не би имала мере, и да би због тога
попустила у школи. Такође је навео да је у кући било претњи да ће их све побити, уколико покушају да га избаце из куће, али је објаснио
да су такве претње биле неозбиљне и да су изречене у афекту. На крају окривљени је навео да мисли да му је све намештено од стране
његове супруге, кћерке Јоване, таште, а можда и неког из комшилука.

Пред истражни судијом окривљени је додао да мисли да му је све намештено од стране његове таште, јер је са њом од
првог дана имао несугласице, јер га она није трпела, као и да његова кћерка Јована има допринос у томе јер је она према њему била
агресивна, и стално му је говорила да сматра да живи у турском добу и да је затворена као у тамници. Окривљени је објаснио да је он на
леп начин покушавао да реши проблеме са Јованом, да јој је куповао ствари, као што су мобилни телефон, скутер, и сл., али да је добре
односе имао само када је било по Јаванином, у супротном, она би почела да хистерише и да се љути на њега. Када би се обратио њеној
мајци, она би рекла да он има већи ауторитет, и да јој она не може ништа. Даље је навео да се једном приликом са својом супругом
посвађао око Јоване, када је он био са Јованом у соби, и да је тада своју супругу продрмао рукама јер је и између њих двоје тада дошло до
свађе.

На главном претресу окривљени је додао да му је све монтирано и да је на његову кћерку, да да такву изјаву, утицало
друштво и комшилук и то пре свега сведок Петровић-његов комшија који је цео случај пријавио полицији и који је у ствари и утицао на
Јовану да да такав исказ. Навео је да не зна зашто је то Петровић урадио, и да има утисак да га тај комшија мрзи и то без икаквог разлога.
Даље је објаснио да је у породици имао проблема са Јованом, у смислу да му је стално говорила да није никакав отац, да јој ускраћује
друштво, да је држи у затвору, да јој не да да излази да се дружи, али да је све то радио јер је пазио да се не ухвати у лоше друштво, са
некима који се дрогирају, хтео је да она буде добар ђак и главно за њу је било да учи, тј. да време проводи са књигом. Повремено је могла
да изађе нпр. викендом, могла је да остаје чак и до два часа после поноћи, али је морало да се зна с ким излази, када ће се вратити и где
излази. Од малих ногу радила је како она хоће, а не како је он хтео, па је због тога, још док је Јована била мала, морао свремена на време да
примени батине или да је удари прутом, али то је било док је била мања, када је порасла то с тим је дефинитивно престао. Јована му је тада
говорила да га мрзи, а то се и осећало јер је буквално бежала од њега. Окривљени је даље навео да колико он зна Јована није имала дечка,
у смислу да му је она то званично саопштила, али су постојали неки дечаци. Сазнао је за једног Ђолета, када је видео његово име на њеном
мобилном телефону, па је и у њеним стварима тј. у њеној свесци нашао његову слику са њом. Питао ју је за њега, ко је он и шта је, на шта
му је она одговорила да јој се свиђао, али да јој се више не свиђа јер је наркоман.

Након што су му предочени искази оштећене Јоване Миленковић као и сведока Петровић Светомира и Петровић
Светлане окривљени је изјавио да су то паушалне оцене тих сведока и да ништа од тога што су њих троје изјавили није тачно и да остаје
при својој одбрани.

На питање заменика ОЈТ окривљени је изјавио да је то што је навео у вези претњи и покушају да га избаце из куће, то
било још док је Јована била мала, јер се он посвађао са супругом и са таштом, када им је рекао да с обзиром да је кућа велика треба да
живе одвојено, неко на горњем, неко на доњем нивоу, по избору, после чега му је ташта рекла да уколико му се не свиђа може да изађе, као
и да није тачно да им је претио да ће их све побити у том случају, али да је тачно да је била жучна расправа.

На питање пуномоћника оштећене окривљени је изјавио да иако је навео да га је кћерка мрзела, и да није успео ни на
који начин да успостави било какав ближи контакт са њом, да није необично што је и поред тога Јована долазила често код њега у собу и
лежала поред њега у његовом кревету гледајући телевизију јер је то радио и Јован – његов син.

Бранилац окривљеног адвокат Небојша Милосављевић је у завршној речи изјавио да сматра да није на поуздан начин
утврђена кривица његовог брањеника и да нису утврђене све релевантне чињенице, као и да нема доказа ни чињеница које би указивале да
је његов брањеник извршио наведено кривично дело, осим исказа малолетне оштећене, чији је исказ дат из освете према оцу што јој је
забрањивао разне ствари док је била млада, због чега је желела да му се освети и то је урадила на тај начин што га је ставила у затвор, као
ни да остали докази не пружају довољно основа да се његов брањеник огласи кривим, при чему је истакао да је суд требао да одреди ново
вештачење од стране комисије вештака, иако има високо мишљење о стручности вештака др Наде Јанковић, те је због свега наведеног
предложио да суд његовог брањеника ослободи од оптужбе.

Суд је у доказном поступку, проверавајући наводе оптужнице, као и одбрану окривљених, саслушао сведоке
Радовановић Јулијану, Јевтић Небојшу, Петровић Светомира, Петровић Светлану, Радовановић Радмилу, вештака Наду Јанковић, а на
сагласан предлог странака прочитао налаз и мишљење вештака др Ратка Ковачевића од 03.01.2008. године, потврду о привремено
одузетим предметима од 23.11.2007. године, уверење Клиничког центра Србије од 29.11.2007.године, те на основу члана 337 став 1 тачка 1
 3
ЗКП, суд је прочитао исказ оштећене Миленковић Јоване, који је дат на записнику код истражног судије дана 10.12.2007. године, те је
извршио увид у извештај из КЕ за окривљеног, па је након оцене сваког доказа појединачно и у међусобној вези, а у вези са одбраном
окривљеног, утврдио чињенице релевантне за пресуђење у овој кривично правној ствари.

Пре давања свог исказа обављено је вештачење оштећене Миленковић Јоване од стране вештака психолога др Наде
Јанковић, обављен је разговор са оштећеном и констатовано да оштећена прихвата контакт и продубљује, а степен свеукупне душевне
развијености одговара календарском узрасту. Разуме релацијске, као и узрочно – последичне односе, те је у стању да изнесе релевантне
податке за породичну динамику.

Сведок оштећена Миленковић Јована је у свом исказу датом код истражног судије пред вештаком – психологом и
пуномоћником, навела да има 16 година, да иде у други разред Средње Ветеринарске школе, као и да живи у породичној кући са оба
родитеља, братом и бабом по мајци. Истакла је да ју је отац тукао од малена и да је био строг, да ју је тукао све до петог разреда Основне
школе, опасачем, и то тако што ју је скидао голу, а све због тога јер је била непослушна, после чега би имала маснице по целом телу, које
јој је превијао комшилук. Мајка јој је знала да је отац туче, обраћала јој се у вези са тим 100 пута, али мајка на то није обраћала пажњу и
никада није реаговала, због чега је обично када отац дође са посла бежала у своју собу и правила се да спава. Даље је навела да не може
тачно да определи временски период када је “све ово” почело са њеним оцем, али се сећа да је у седмом разреду Основне школе (када је
имала 13 године), добила менструацију, а да је “ово” почело пре тога. Сећа се да је пре тог са оцем отишла код своје бабе, очеве мајке
Емилије, у село Рупљево код Пожеге, где су она и отац спавали у истом кревету јер другог није било. Једном приликом се пробудила из
сна, када је осетила да је отац гура, а затим јој је скинуо гаћице и гурао његов полни орган, па је сведок бежала и гурала га, а отац јој је
викао “Јуцо, Јуцо”, мислећи вероватно да је она њена мајка, а затим је одустао и рекао “ако нећеш, не мораш”, тако да те вечери нису
имали однос. Сведок је даље навела да је једном приликом после поменутог догађаја у кући, лежала са оцем заједно у кревету, и гледала
телевизор, када јој је у једном моменту отац скинуо гаћице и својим полним органом прелазио преко њеног, и покушавао да свој полни
орган стави у њен, при чему се она бунила и говорила му да је то боли, па се том приликом све завршило на томе. Међутим, њен отац је
после тог догађаја више пута “наваљивао”, и то када год је била прилика, односно када су год били сами у соби. Више пута је покушавао
да свој полни орган стави у њен, и једном приликом без обзира што је викала да је то боли, он је то и учинио. После тога, кад год га је
одбијала и говорила му да је то боли, њен отац јој је говорио да то мало боли, да то неће урадити, али би на крају увек урадио исто. Даље је
навела да отац у почетку није често спавао са њом, али је касније и то у задње две године, а нарочито последњих годину дана захтевао да
свако вече имају однос, што је постало неподношљиво. Хтео је да спава са њом и када добије менструацију. Све што се дешавало сведок –
оштећена, никада није причала мајци, већ је само индиректно покушавала да јој објасни, говорећи јој да отац има љубавницу, и да она
треба више времена да проводи са њим и да чешће спавају. Навела је и да је отац понекад, пошто би спавао са њом, имао сексуалне односе
и са мајком, чак и да их је једном затекла али су је они изјурили из собе напоље. Две године пре него што јој је отац лишен слободе,
пожалила се комшији Петровић Светомиру, коме је рекла да је отац злоставља, и питала га шта да ради, на шта јој је Светомир прво рекао
да јој не верује, а затим јој је рекао да пријави полицији, али то није урадила јер се плашила да се то сазна. Месец дана пре него што јој је
отац ухапшен пожалила се и Светомитовој супузи Светлани, која јој је саветовала да читаву ствар пријави полицији, и да каже мајци, на
шта јој је сведок одговорила да то неће да уради. Објаснила је да се у задњих годину дана често свађала са оцем, кад год га је избегавала да
не би имала однос са њим, служећи се изговорима да је боли глава, стомак и томе слично. Тада јој је отац говорио зашто неће с њим да
спава, да га зајебава и да измишља глупе разлоге. Сведок је даље навела да ју је отац да би са њим спавала, психички малтретирао, док је
физички није малтретирао, сем што се понекад десило да јој удари шамар, када би се посвађали, јер она није желела да са њим спава.
Такође је навела да јој је отац забрањивао да излази из куће, да се дружи са друштвом, да лакира нокте, да чупа обрве и да брије ноге.
Објаснила је да се у вези свега овога, једино пожалила комшијама, који су у исто време и даљи рођаци. У петак 23. новембра, позвао ју је
психолог из школе, који јој је дао коверат, и рекао јој да га однесе у СУП Младеновац. Када је дошла у СУП, приметила је да су
инспектори одмах знали њено име, а затим им је дала коверат, и кренула назад, али су јој инспектори рекли да седне и затим су је питали
да ли има неке проблеме у кући. Убрзо је дошла психолог Вера, и тада су јој полицајци рекли да све исприча. У вези са тим сведок је
навела да не зна ко је све пријавио полицији, као и да полиција ниије хтела да јој каже. Након давања изјаве полиција ју је одвела код
гинеколога. Последњи пут је са оцем имала однос три дана пре 23.11.2007. године, када су је полицајци одвели код гинеколога, при чему је
истакла да је њен отац желео да имају однос и тог дана, на дан славе, али му је она одговорила да неће имати однос док слава не прође.
Другог дана славе, у четвртак, је причала са једним од комшија, када је њен отац “скочио на њу”, и то јој пребацивао, при чему је опет
тражио да има однос са њом, али је сведок одбила, па јој је отац рекао да је то због комшија. Када се вратила из полиције, мајка јој је рекла
“Јована сине”, док јој је баба рекла “браво сине, лепо си се показала”, и обе су јој касније пребацивале да је она крива за све што се
догодило. Сведок је даље навела да је приликом односа, отац ејакулирао у њу два дана пре и два дана после менструације, и да је увек
водио рачуна када треба да добије менструацију. На питање браниоца окривљеног, сведок је одговорила да је имала дечка, али да никада
није имала сексуалне односе са другим мушкарцима осим са оцем. Додала је да је више пута желела да прекине однос са оцем, али јој он
то није дозвољавао, да му је говорила да није нормално да то ради са дететом, на шта јој је он одговорио да се то ради и у другим
породицама, при чему јој је говорио да ће да је пусти тек када нађе неког озбиљног дечка и заснује озбиљну везу, али јој притом никада
није дозвољавао да нађе дечка. Сведок је на крају изјавила да не жели зло свом оцу, да не жели да оде у затвор, већ да само жели да он оде
и да је остави на миру и да је више никад не види, како је не би малтретирао и злостављао.

Сведок Радовановић Јулијана, ванбрачна супруга окривљеног, је код истражног судије искористила своје законско право
да као привилеговани сведок не сведочи ''против свог супруга''. На главном претресу је ипак изнела исказ и у свом исказу навела да је 17
година у ванбрачној заједници са Петром, да из те заједнице имају двоје деце – кћерку Јовану која је рођена 1991. године и сина Јована
рођеног 1998. године, као и да са њима у заједници живи и њена мајка Радмила. Сведок је даље навела да не верује да је Петар учинио
кривично дело које му се ставља на терет, објашњавајући да је један дужи временски период била одсутна од куће, укупно 9 година је
лечила свог сина, буквално од његовог трећег месеца живота, само се њему посветила, била је са њим у болници и водила га код лекара,
због чега заиста не може да каже да је било шта видела. Петра је приликом посете у притвору питала шта си то урадио, а он јој је
одговорио ништа и да ће сазнати истину, а такође је и Јовану питала шта је то било са оцем, нашта јој је она једном говорила да је била са
њим у сексуалним односима, а после други пут јој је негирала. Сећа се да је два дана након Петровог хапшења ушла у Јованину собу, коју
је затекла на кревету како љуби Петрову фотографију, плакала је, била је у страшно тешком стању и кроз сузе је говорила како је отерала
оца у затвор. Даље је навела да је Петар био престог према Јовани, да ју је контролисао када изађе у кафић, знао је да буде испред кафића,
или да оде да види где је и са ким. У вези са сексуалним односима са Петром, сведок је навела да су они били сасвим нормални и ничим
нису били поремећени, чак ни Јовановим рођењем и болешћу, те да су сексуалне односе имали редовно, али не тако често. Објаснила је да
је Петар ишао код своје болесне мајке у село и то са Јованом, а последњи пут је водио чак и сина Јована, а са ћерком Јованом је ишао у
задње време, можда два до три пута највише када би остали током викенда. Изјавила је да у кући имају један телевизор који се налази у
Петровој соби, као и да никада није Јовану и Петра затицала да леже у кревету, већ су увек седели, објашњавајући да је разлог што је
 4
Петар изашао из собе тај што је почела да ради са једним колегом због чега је морала рано да устаје, чак неки пут и у 3 ујутро, а Петру је
то сметало, па је напустио собу. Навела је није тачно да је Петар собу напустио због његовог посла, јер када је почео рано да устаје због
посла, он је већ био сам у дневној соби. Сведок је даље истакла да је Петар неколико пута, када је то заслужила, пребио Јовану, као и да је
два или три пута пребио сина, а да је и њу једном ударио зато што је штитила децу, да није претио пиштољем, али да се Јована и дан данас
плаши окривљеног Петра, јер је он ''страх и трепет'' у кући. Сведок је даље навела да јој Јована није говорила да има проблема са оцем или
да се било шта дешавало што је предмет овог поступка, већ је само једном са њим имала проблем, јер јој Петар није дао да изађе, па је
Јована рекла да ће отићи из куће, и да изаберем између њега и ње, а ја сам рекла да бирам њега. Лично мишљење сведока је да је све што се
десило освета комшије Петровић Светомира, јер ју је он лично дуги низ година “јурио” и удварао се, хтео је да има однос са њом и да је
вероватно због тога што у томе није успео љут, па је у намери да им напакости пријавио њеног супруга, јер га је мрзео ''ко Туђмана''.
Сведок је даље навела да је разлог онаквог Јованиног исказа код истражног судије сигурно тај што је сведок Петровић Светомир њу
''врбовао'' да тако изјави. Разлог зашто се Јована није уписала у школу у Крагујевцу је тај што је она јако ''жива'', због чега ни она ни њен
супруг нису могли да дозволе да тамо проводе време са њом и онда су решили се упише у школу у Тополи.

Након што је сведоку предочена одбрана окривљеног у погледу њихових сексуалних односа у последњих годину дана
сведок је изјавила да остаје при свом исказу. Такође је изјавила да се на сећа да је Петар претио да ће све у кући побити уколико покушају
да га избаце, зна само да му је једном њена мајка рекла да може да иде из куће, на шта је Петар рекао да никада из куће неће изаћи. Иначе
Петар је у почетку забрањивао Јовани да често излази, али је у последње време почео да је пушта.

На питање Заменика ОЈТ сведок је одговорила да иако је имала редовних сексуалних односа са окривљеним, да му није
бранила да има љубавнице, што му је и рекла, јер је пуних 9 година била одсутна од куће, односно да је од 12 месеци годишње у кући била
укупно 3 месеца. Даље је навела да не зна да ли је у том периоду Јована имала дечка, јер јој о томе није ништа говорила, зна само да је
имала једног, извесног Ивана, који јој је рекао да са Јованом није имао сексуалне односе јер она са њим није хтела да се забавља.

На питање браниоца окривљеног сведок је одговорила да је сведок Петровић Светомир једном покушао да је силује док
су пекли ракију, па је морала да га напије да је не би силовао.

Сведок Петровић Светимир је у свом исказу навео да живи у истој улици као и окривљени, да је он комшија окривљеног
Петра Миленковића, да познаје од детињства његову жену и његову ташту, а да малолетну Јовану познаје од њеног рођења. Сведок је даље
навео да је Јована пре завршетка свог осмог разреда, у пролеће те године, Јована дошла код њега и први пут се пожалила шта јој њен отац
Петар ради. Била је узрујана и плакала је, рекла је да је отац злоставља и да има сексулане односе са њом. На инсистирање сведока, који је
у првом моменту био у шоку и није јој поверовао, малолетна Јована је почела да до детаља објашњава шта се све догађало, и то да је
сексуални однос са оцем почео код бабине куће у Рупљеву, на који начин ју је приморао, да је то радио и у Младеновцу у кући, у својој
соби. После тога је Јована наставила да плаче, рекла је да не сме да пријави полицији, јер се плаши оца који је у кући држао пиштољ, и
који им је претио, да не сме да каже мајци јер није имала поверења у њу. Предлагала је и да побегне из куће, као и да јој сведок набави
камеру, како би снимила шта јој отац ради, али јој је сведок рекао да мора да размисли како да јој помогне. Сведок је даље објаснио, да по
завршетку разговора са Јованом, те вечери није могао да заспи и да ништа није могао да исприча својој супрузи јер је целу ноћ провео у
„бунилу“. Сутрадан је његова супруга приметила да са њим нешто није у реду, па јој је сведок испричао шта му је Јована рекла за њеног
оца Петра. Њему је супруга тада рекла да ћути и да ништа не прича, јер је Петар нервозан човек, помало агресиван, јер је био на ратишту,
због чега се плашила да се било шта каже. Сведок је тако пуступио, и у наредне две године никаквог разговора у вези са тиме више није
било. Сведок је даље навео да му је на славу 9.јануара 2006. године дошао Петар са супругом и двоје малолетне деце, и када су Петар и
деца отишли, његова супруга Јулијана је остала да седи код њих, када је сведокова супруга са Јулијаном повела разговор, како би јој
указала шта се догађа између Петра и Јоване, и то тако да „између редова“ Јулијана схвати да од Петра потиче зло. Сведок је даље навео да
је негде две недеље пре него што је Петар ухапшен, он са својом супругом био у гостима у кући код Петра, те да када су кренули назад,
малолетна Јована их је испратила све до њихове куће, и у једном моменту је Јована „пукла“, почела је да плаче и сведоку и његовој
супрузи је тада рекла да не може више да трпи то што јој отац ради и да хоће да се убије. Од сведока и његове супруге је тражила да јој
дају кључ од куће у селу, како би она побегла и тамо живела сама, говорећи при том да ће тада милиција почети да је тражи, па ће онда да
открије то што јој је отац радио. Сведок је навео да јој, он и његова супруга, ни тада нису дали подршку, јер су знали какав је Петар и да он
има пиштољ. Инсистирали су да се обрати својој мајци јер јој је она најбољи пријатељ. Сведок је на крају навео да кад год је долазио у
госте, окривљени Петар није седео са њима, као ни малолетна Јована, и када би питао Јулијану, где је Јована, она би им одговорила да је у
соби на спрату са Петром и да гледају телевизију. На главном претресу сведок је додао да му је Јована две године пре хапшења испричала
како се све то десило први пут, да је то било у месту где му живи мајка, да се те ноћи пробудио, миловао је по телу, напао, да је она кукала,
да је то болело, међутим да се он није обазирао и да је и даље наставио да врши притисак, па је тада први пут дошло до сексуланог односа
тј. да је Петар свој полни орган ставио у њен. Тада му је рекла да хоће да се баци под воз или да побегне од куће па када је полиција
пронађе да им исприча шта се десило. Тражила му је да јој набави камеру како би снимила сексуални однос са оцем, на шта је сведок рекао
да ће да види, али ју је ипак саветовао да оде у полицију. Даље је додао да су он и његова супруга, једном приликом када је Петар био у
месту где је рођен, отишли код њих кући у госте, и да је тада, када су кретали назад, Јована хтела да их испрати скроз до њихове куће,
којом приликом им је испричала све ''од А до Ш'' шта се дешава између ње и њеног оца, све „бљувотине“, његова иживљавања, шта ради,
те да то више не може да издржи, због чега је тражила од сведока и његове супруге, кључ од куће у селу да би се тамо склонила. Сведокова
супруга јој је стално указивала да све мора да исприча својој мајци и да је она њен најбољи пријатељ, мађутим Јована је имала одбојност
према мајци, говорила је да она ни случајно не сме ништа да сазна и одбила је мајчину помоћ. То је било 20 дана пред хапшење
окривљеног и то вече им је испричала, како је њено стање и живот са оцем неподношљиво, да он тражи да имају свакодневни однос, неки
пут и два до три пута дневно, нашта су је сведок и његова супруга саветовали да бежи у доњи део куће јер је његова соба била и гоњем
делу куће, међутим Јована је на то рекла да не сме да га одбије јер врши страховит притисак на њу, да је стално под притиском и тензијом,
да је чак тражио и да на дан њихове славе имају односе, на шта је Јована рекла да му је одговорила: ''Зар баш и на славу да се огрешиш'',
при чему је такође рекла да се највише згадила на то што ју је Петар терао да стави његов полни орган у своја уста и да то више не може да
поднесе. Сведок је даље навео да зна да окривљени сумња у њега, да га је он пријавио полицији, па је објаснио да је крајем априла и
почетком маја 2007.године био код њих у кући, када им је кречио кућу, радио гипсарске радове, помагао им, и да су се једне вечери Јована
и окривљени Петар побили због чега је један полицајац који је дошао том приликом рекао сведоку да је он крив, да крије цео случај и да ће
бити гоњен уколико не исприча шта се ту дешава јер се у тој кући нешто дешава. Изјавио је да су полицајци имали сумњу, али да је он и
поред тога ћутао, али је једног јутра добио позив да се у 8 часова јави у СУП Младеновац заједно са супругом, где је дао своју изјаву. Даље
је објаснио да фамилију окривљеног познаје 30 година и више, да су комшије, и далеки рођаци, да су имали јако добре односе, али да је то
сада све промењено јер је Петрова супруга Јулијана престала да говори са њим, да је обожавао малу Јовану, па и Јована, те да је и са
Јулијаном имао јако добре односе, да га је она звала ''Боле'', а сведок њу ''селе и Јуцо'', а што се Петра тиче са њим није много контактирао,
 5
увек су по мало причали, па су се раздвајали, јер је он био прек човек, неприкосновен у кући.

Након што му је предочен исказ сведока Радовановић Јулијане, сведок је изјавио да њен исказ није тачан, да јој се
никада није удварао, да су чак и даљи род, и да јој то што је навела у вези са печењем ракије и његовог наводног покушаја силовања,
служи на част, при чему је додао да је дуги временски период продавао са Јулијаном књиге и да су тада по неколико дана били у
унутрашњости, возили се, шетали, спавали заједно и да јој никада ни једну ружну реч није рекао, нити је било какав контакт са њом
остварио, те да се према њој понашао као рођени брат и да није тачно да јој је упућивао анонимне телефонске позиве. На крају је додао да
је по његовом мишљењу Јулијана знала шта се дешава у њеној кући, за однос између оца и ћерке, и да је када је бирала између Јоване и
окривљеног изабрала окривљеног зато што нема од чега да живи, а окривљени зарађује.

Приликом суочења сведока Петровић Светимира и сведока Радовановић Јулијане, сведок Радовановић Јулијана је
изјавила: „све сам испричала у вези удварања, печења ракије и анонимних телефонских позива“, на шта је сведок Петровић Светимир
изјавио: „ти Јулијана ниси нормална, ти не знаш шта причаш, ја хоћу да ти помогнем“.

Сведок Петровић Светлана је у свом исказу код истражног судије и на главном претресу навела да је комшија
окривљеног Петра и целој његовој породици, јер са својим супругом Светомиром живи у истој улици у Младеновцу, где живи и
окривљени са својом породицом, да су се они често посећивали и дружили, као и да њихову децу познаје од рођења. Сведок је даље навела
да је Јована, негде пред завршетак свог осмог разреда, једном приликом, заједно са својим млађим братом, дошла код сведока кући, и тада
ју је замолила да њеног брата одведе са собом јер нешто жели да разговара са Светомиром. Сведок је објаснила да није чула разговор
између Јоване и Светомира, али да је приметила да је Јована плакала. Када је Јована отишла својој кући, питала је свог супруга, шта му је
Јована причала, али он није хтео да јој каже. Сутрадан ујутру супруг јој је рекао да мора да јој исприча шта му је Јована рекла, и тада јој је
рекао да му се Јована пожалила да је њен отац Петар сексуално злоставља, на шта му је сведок рекла да ћути и да ником ништа не прича,
јер Јована можда измишља пошто је попустила у школи и зато што се плаши свог оца. После извесног времена је малолетна Јована, дошла
код сведока кући, када се поново жалила како је отац сексуално малтретира, и тада је поменула да је имала сексуални однос са оцем код
бабе у кући, на шта јој је сведок рекла да се пожали својој мајци и да јој све исприча, али је Јована одговорила да је покушала да „набаци“
својој мајци, да њен отац има другу жену, али јој мајка није на то реаговала, при чему је истакла да јој је мајка рекла да нема намеру да се
разведе од Петра, шта год он радио. Такође, једно два месеца пре хапшења, када су сведок и њен супруг, заједно са Јованом ишли од њене
куће ка њиховој, Јована је „пукла“, почела је да плаче и тада им је рекла да је отац „гуши“, да не може више да живи, и затим им је
испричала како је отац злоставља, да се то дешава и више пута дневно, на шта је сведок навела да су је од те приче „црева заболела“.
Малолетна Јована је тада молила да јој дају кључ од празне куће коју имају на селу, како би она побегла од оца, на шта јој је сведок
одговорила да то не долази у обзир, јер она не може да изведе из куће туђе малолетно дете, и да треба све да исприча својој мајци, јер од
мајке нема већег пријатеља. Јована је тада рекла да она не сме ништа да исприча мајци, јер мајка не зна да чува тајну, а отац јој има
пиштољ и да га се плаши. Сведок је затим навела да је он била присутна када је Петар ухапшен, и да је тада видела да је полиција
пронашла око 40 касета, за које су јој рекли да се на њима налазе порно филмови. Тада је сведок Јулијану питала, да ли она не зна шта има
у кући, на шта јој је Јулијана рекла да она не претура по његовим стварима и да не зна шта се ту налази. На главном претресу сведок је
додала да заиста не зна шта се дешавало у тој кући и какви су били односи између оца и ћерке, већ да само зна шта им је Јована испричала
када је њу и њеног супруга једном приликом пратила до куће, и када им је рекла да не може више да поднесе живот у истој кући са оцем,
да ју је отац терао два до три пута дневно да имају сексуалне односе, да је чак није штедео ни када је имала менструацију, као и разне
друге ствари. Углавном је тражила кључеве од њихове куће на селу да би се склонила и побегла, на шта јој је сведок рекла да мора да се
обрати мајци и да разговара с њом јер јој је она највећи пријатељ, док јој је Јована одговорила да мајци не сме ништа да каже јер ће она све
пренети њеном оцу, а он ће је онда убити.

На питање окривљеног сведок је изјавила да је увек кад год је била код окривљеног кући, била нека свађа, или се
окривљени љутио на на ташту или на жену, или на Јовану, увек је био неки конфликт, због неких ситница.

Сведок Јевтић Небојша је у свом исказу на главном претресу навео да се са Јованом забављао око 3 месеца, да је то било
у лето 2005. или 2006. године и да су се виђали с времена на време, када би она или он имали времена, одприлике 2 до 3 пута недељно.
Обично су се виђали преко дана, а било је и пар пута да су се видели увече. То што се нису чешће виђали, разлог је што она није могла,
при чему је сведок навео да је он није питао због чега не може, а она би му понекада рекла да је то због школе, мада обично није ни
говорила. Престали су да се забављају зато што му се свидела друга девојка, а за време забављања са Јованом, они нису имали сексуалне,
већ су се само љубили, држали за руке и шетали. Није му причала ни о каквим ранијим својим везама или о неким љубавима, то сведока
није уопште ни интересовало.

На питање заменика ОЈТ сведок је изјавио да никада није ишао код Јоване кући нити га је позивала, при чему је додао
да не зна разлог.

Сведок Радовановић Радмила је у свом исказу на главном претресу навела да већ последњих шест година ништа не види,
да су јој после операције катаракте на оба ока изгорели живци, тако да ништа није могла да види, нити да било шта чује јер је она по читав
дан затворена у својој соби, где у кревету лежи по читав дан, а укућани јој доносе да једе и пије, тако да нема никаква сазнања о читавом
догађају.

Из уверења Клиничког центра Србије од 29.11.2007.године, суд је утврдио да је оштећена Јована Миленковић први пут
добила менструацију у четрнаестој години, а да је први сексуални однос имала око 4 године пре извршеног прегледа, што значи док је још
била дете. Суд је такође утврдио да су на химену стари расцепи на 8h и на 6h до базе, а на 4h и 2h стари расцепи који не допиру до базе.

Из исказа сведока вештака др Наде Јанковић, као и њених писмених налаза и мишљења од 17.12.2007. године и
10.04.2008. године, суд је утврдио да малолетна Јована Миленковић делује као депресивна особа јаког степена изражености, као и да јој је
памћење преплављено трауматизацијом, и да испољава бројне симптоме који одговарају симптоматологији посттрауматског поремећаја.
Суд је утврдио и да су код малолетне Јоване Миленковић у емоционалној равни, анксиозност, наглашена преосетљивост, лабилност и
лепеза емоционалних реакција, као што су: осећај понижености, стида, беса, страха, неверице, и беспомоћности, који осећаји су последица
трауматизације критичном приликом, а што је све у социјалној равни довело до губитка самопоуздања, поверења и до отуђивања од
других, због чега је целокупно искуство још увек садржај повремених узнемиравајућих снова, али да успева да се избори са злостављањем
и да га прекине. Суд је такође утврдио да су код Миленковић Јоване присутни елементи посттрауматског стресног поремећаја, да је
 6
кључна карактеристика актуелног афективног функционисања код Јоване изражена депресивност, као и да код малолетне Јоване
Миленковић изостају конфабулаторне тенденце, у њеном опису, као и да још увек поседује болна емоционална искуства која
представљају снажну иритацију и врше утицај на већину психолошких функција. Даље, суд је из налаза и мишљења од 10.04.2008. године,
утврдио да је Јована Миленковић навела да је огорчена осудом социјалне средине, која не препознаје њу као жртву, него јој дају епитет
кривца, као и да суштинско напуштање од стране мајке (присутна физички, али не и психички), занемаривање, оштећеност критичним
околностима, развијају код Јоване негативистични образац са често манифестном агресивношћу и антагонизмом, које заправо маскира
неподношљиво психолошко искуство бола оштећене. Суд је такође утврдио да њен исказ везан за критичне околности показује елементе
веродостојности, због чега се исказ дат у истражном поступку може прихватити као валидан. Суд је на крају утврдио да би поновно
испитивање и присуствовање судском процесу за Јовану Миленковић представљало секундарну трауматизацију и додатни атак на
већ исцрпљене адаптивне потенцијале, што би за резултат могло да има компликације менталног здравља у будућности.

На главном претресу вештак др Нада Јанковић је додала да су понашања оштећене која се односе на покушај
самоубиства (хтела да скочи под воз и узела већу количину таблета), њен бег од куће и поднесак који је достављен суду дана
02.10.2008.године, својеврсна потврда онога што је у психолошком налазу наведено као могући ризикофактори у даљем развоју малолетне
оштећене, за коју је проживљено, био екстремно трауматичан доживљај од кога се она ''бранила'' сходно развојно доступним стратегијама,
као и да се из напред наведених налаза види могућност парасуицидалних мисли па и радњи и покушај изолација од породичног система
због доживљаја да унутар њега нема готово никакву подршку. Вештак је даље навела да сама анализа садржаја дописа упућује и надаље на
њену амбиваленцију у односу на сам догађај да с једне стране га још увек квалификује најтеже могуће дато као злочин, а с друге стране
близу је да одустане од гоњења., што све упућује на трпљење унутар малолетне оштећене и тежину са којом она мора да се избори. Суд је,
даље, из исказа вештака утврдио да је исказ оштећене дат у истражном поступку био аутентичан, док каснија ''лутања'' у
стратегијама како да се носи са тим произилазе из секундарне трауматизације због одсуства подршке особа од ауторитета и
поверења као што су мајка и баба па и шира околина., због чега би њено саслушање на главном претресу с обзиром на степен
трауматизације представљало једну додатну тежину за њу, што би имало негативне ефекте на њено психичко стање и развој, које
би могло да провоцира евентуално нове парасуицидалне идеје или реакције.

Из налаза и мишљења вештака др Ратка Ковачевића од 03.01.2008. године, суд је утврдио да је окривљени Петар
Миленковић особа просечних интелектуалних способности, осредње едукативне надградње, развијених социјалних комуникација, са
неуротском структуром личности, те да код њега није утврђено постојање душевне болести, душевне заосталости, нити привремене
душевне поремећености. Суд је даље утврдио да у време извршења дела које се окривљеном ставља на терет нису откривени
психопатолошки садржаји, који би окривљеном умањивали способности схватања значаја дела и могућности управљања поступцима, због
чега психијатријско лечење испитаника није потребно.

Суд је у целости прихватио налазе и мишљења вештака оценивши их као објективне, детаљне, свеобухватне и у свему у
складу са правилима струке и вештине.

Из извештаја из КЕ за окривљене, суд је утврдио да је окривљени осуђиван, како је то наведено у изреци пресуде, код
његових личних података, па је након оцене сваког доказа појединачно и у њиховој међусобној вези, а у вези са одбраном окривљеног,
утврдио чињенице релевантне за пресуђење у овој кривично правној ствари.

Анализирајући сваки доказ посебно и све доказе заједно у њиховој међусобној вези, као и у вези са одбраном
окривљеног, суд је на несумњив начин утврдио да је окривљени Миленковић Петар у периоду од 2004. године до 20.11.2007. године у
Младеновцу, у улици Филипа Филиповића број 16 и у селу Рупељево СО Пожега, у више наврата, злоупотребом свог положаја – родитеља
наводио на обљубу своје дете и малолетну ћерку Миленковић Јовану, рођену 11.09.1991. године, која му је поверена ради старања, на тај
начин што је у соби на спрату куће у којој живе, у Младеновцу, у улици Филипа Филиповића број 16, лежећи покривен у кревету са
малолетном Јованом, наводно гледајући телевизију, па јој је први пут скинуо гаћице и ставио јој свој полни орган у полни орган малолетне
Јоване и том приликом је дефлорисао, после чега је више пута имао сексуалне односе са њом, а у последњих годину дана скоро
свакодневно говорећи јој да то раде и други људи и да то не сме ником да каже, јер би она била крива, а такође је малолетну Јовану водио
код своје мајке у село Рупељево где су такође спавали заједно у једном кревету и том приликом имали сексуалне односе, при чему је
окривљени ејакулирао по стомаку малолетне Јоване, а када би имала менструацију и пред менструацију ејакулирао је у оштећену, јер је
водио рачуна да она не затрудни, а последњи сексуални однос су имали 20.11.2007. године, у кући у којој станују, ,због чега је окривљеног
огласио кривим због извршења кривичног дела из члана 181 став 3 у вези става 2 КЗ.

Чињенично стање описано у изреци пресуде, суд је пре свега утврдио из исказа сведока оштећене малолетне Јоване
Миленковић, који је дат пред истражним судијом у присуству психолога др Наде Јанковић и пуномоћника, а у којем исказу је малолетна
Јована Миленковић у потпуности описала свој однос са оцем у периоду од 2004. године до 20.11.2007. године, односно где и на кој начин
ју је њен отац у поменутом периоду наводио на обљубу, а који исказ је суд у потпуности прихватио, јер је нашао да је исти веродостојан,
истинит, и у сагласности са осталим изведеним доказима, а пре свега са исказима сведока Петровић Светомира, Петровић Светлане, Јевтић
Милоша и сазнањима које наведени сведоци имају, а које је суд такође у потпуности прихватио као јасне, истините и доследне, као и
уверења Клиничког центра Србије од 29.11.2007.године, а који сви заједно са налазом и мишљењем вештака др Наде Јанковић, дају
јединствену слику о критичном догађају.

Тако је суд из исказа оштећене малолетне Миленковић Јоване утврдио да је у периоду од 2004. године до 20.11.2007.
године, њен отац, окривљени Миленковић Петар наводио своје дете, малолетну Јовану Миленковић на обљубу и то тако што ју је у
породичној кући у Младеновцу, у улици Филипа Филиповића број 16, као и у селу Рупељево где је живела мајка окривљеног, у више
наврата, обљубио, при чему се то дешавало тако што су најчешће лежали заједно у кревету у соби окривљеног у породичној кући у
Младеновцу, при чему су били покривени, наводно гледајући телевизију, а онда би окривљени скинуо гаћице свом детету, малолетној
Јовани, па би јој ставио свој полни орган у њен, при чему ју је први пут када се то десило дефлорисао, после чега је често имао са њом
сексуалне односе, при том јој говорећи да то раде и други људи и да то не сме ником да каже, јер би она била крива, а такође је малолетну
Јовану водио, како је већ поменуто и код своје мајке у село Рупељево, где су такође спавали заједно у једном кревету и имали сексуалне
односе, при чему је окривљени или ејакулирао по стомаку свог детета, малолетне Јоване, или је чак ејакулирао у њу, када би имала
менструацију, односно два дана пре и два дана после менструације, јер је пазио да му у прво време дете, а потом малолетна Јована не
остане у другом стању.
 7
Суд је овакав исказ оштећене малолетне Јоване, недвосмислено прихватио као јасан, истинит и аутентичан, пре свега
имајући у виду налаз и мишљење вештака психолога др Наде Јанковић, који је суд прихватио оценивши га као објективан, детаљан,
свеобухватан и у свему у складу са правилима струке и вештине, а из којег је суд недвосмислено утврдио да код оштећене Јоване
Миленковић изостају конфабулаторне тенденције, у њеном опису, због чега је њен исказ дат код истражног судије прихватио као истинит
и аутентичан.

Исказ оштећене Јоване Миленковић који је дат пред истражним судијом суд је прихватио и из разлога што је исти у
сагласности са исказима сведока Петровић Светимира, Петровић Светлане и Јевтић Милоша, којима је суд поклонио веру као истинитим и
јасним, а који нису имали разлога да неосновано терете окривљеног. Наиме, иако наведени сведоци нису имали непосредња сазнања о
критичном догађају, сви они су допринели да се ова кривично-правна ставар расветли и да се добије јединствена слика критичног догађаја.
Тако су сведоци Петровић Светимир и Петровић Светлана, на идентичан начин описали како и када им се малолетна Јована, обраћала у
вези са злостављањем од стране њеног оца окривљеног Петра Миленковић и на који начин им се обраћала за помоћ (да јој набаве камере
како би снимила да је отац злоставља и да јој дају кључ од њихове куће на селу, где је желела да побегне, па када је полиција пронађе да
им све исприча, јер другачије није имала храбрости). Наведеним сведоцима оштећена је детаљно описала на који начин ју је отац
сексуално злостављао, а тај опис који је њима дала у потпуности одговара ономе што је оштећена изјавила пред судом. Такође и сведок
Јевтић Милош, који се забављао са Јованом, је у свом исказу навео да он никада није имао сексуалне односе са Јованом, што заједно са
уверењем Клиничког Центра Србије из којег је суд утврдио да је малолетна Јована Миленковић дефлорисана, доводи до закључка да је са
малолетном Јованом једино њен отац, окривљени Петар Миленковић имао сексуалне односе, што је и оштећена сама навела, а поготово
ако се имају у виду и искази њене мајке сведока Јулијане Радовановић и самог окривљеног Петра Миленковића, да Јована није имала
озбиљну везу, као и да јој је заправо било забрањено да се забавља са мушкарцима, док не заврши средњу школу, при чему је како мајка
оштећене сама наводи Петар увек контролисао малолетну Јовану, чак је и у град ишао по њу, ако се она до одређеног времена не би
вратила кући.

У вези са исказом оштећене Миленковић Јоване, суд је посебно ценио наводе браниоца окривљеног адвоката Небојше
Милосављевића, који је предложио да се малолетна Јована Миленковић саслуша непосредно, на главном претресу и он се није сагласио са
читањем њеног исказа датог пред истражним судијом, али је нашао да су такви предлози браниоца неприхватљиви, па их је суд одбио, из
разлога што је вештак др Нада Јанковић изричито и децидирано навела да је исказ оштећене Јоване, дат код истражног судије, истинит и
аутентичан, односно да изостају кофабулаторне тенденце у њеном опису, при чему је суд такође имао у виду изричите наводе др Наде
Јанковић, да би евентуално поновно саслушање оштећене и њено присуствовање судском процесу представљало за малолетну Јовану
Миленковић секундарну трауматизацију и додатни атак на већ исцрпљене адаптивне потенцијале, што би за резултат могло да има
компликације менталног здравља у будућности, односно да би њено саслушање на главном претресу с обзиром на степен трауматизације
представљало једну додатну тежину за њу, што би имало негативне ефекте на њено психичко стање и развој, које би могло да провоцира
евентуално нове парасуицидалне идеје или реакције (које је Јована већ имала: покушала да скочи под воз и узела већу количину таблета).

Из напред наведених разлога суд је нашао да има места примени члана 337 став 1 тачка 1 ЗКП-а, односно да се исказ
малолетне Јоване Миленковић дат пред истражним судијом може прочитати и без сагласности странака, јер је нашао да би управо поновно
давање исказа било контрапродуктивно и да би довело до компликације менталног здравља оштећене у будућности, што би опет могло
поново да провоцира евентуално нове парасуицидне идеје или реакције код оштећене, што за суд представља ''друге важне разлоге'' који
омогућују већу да и без сагласности странака прочита записник о исказу сведока – оштећене.

Суд је посебно ценио и исказ мајке оштећене Радовановић Јулијане, која је у свом исказу настојала да суду прикаже да
окривљени Петар Миленковић није извршио кривично дело које му је стављено на терет, односно да она не верује да га је извршио,
наводећи да би она и Петра и Јовану избацила из куће да се тако нешто догодило, као и да је све што се догодило плод освете сведока
Петровић Светомира, који јој се по њеним наводима дуги низ година удварао и чак покушао да силује , али суд овакве наводе сведока
Радовановић Јулијане није прихватио из разлога што је сама Јулијана у свом исказу навела да је она од рођења свог другог детета Јована,
већи део године била одсутна из куће, тако да није могла ни да има детаљан увид у оно шта се у кући дешавало, као и да је у свом исказу
изричито навела да је једном приликом када су се Јована и Петар посвађали, изјавила да ако мора да бира ко ће од њих двоје остати у кући,
да би изабрала окривљеног Петра Миленковића, што је у складу и са наводима сведока Петровић Светлане, која је у свом исказу навела да
јој је Јована рекла да њена мајка нема намеру да се разведе од Петра без обзира шта он урадио. Из напред наведених разлога суд није
прихватио исказ сведока Радовановић Јулијане, јер је нашао да је исти усмерен на отклањање кривице са окривљеног и на настојање да суд
убеди да окривљени није извршио кривично дело које му је стављено на терет, стављајући се још једном на страну свог невенчаног
супруга – окривљеног, а противно свом рођеном детету.

Из свих напред наведених разлога суд није прихватио одбрану окривљеног Петра Миленковић, који је током читавог
поступка покушавао да убеди суд да кривично дело које му је стваљено на терет није извршио, па како је његова одбрана у супротности са
исказом оштећене, који је суд прихватио, као и са осталим наведеним доказима које је суд прихватио (изузев исказа мајке оштећене и
таште окривљеног, која је сама изјавила да је готово глува и слепа и да ништа не зна), то је суд нашао да је одбрана окривљеног искључиво
усмерена на избегавање његове кривице, при чему је суд поред свега напред наведеног имао у виду и да је сам окривљени у својој одбрани
навео да њега Јована мрзи, а затим и да је сасвим нормално да иако га мрзи заједно лежи са њим у кревету и гледа телевизију, што је по
налажењу овог суда апсолутно контрадикторно, нелогично и неживотно тако да са свега напред наведеног, како је већ речено, суд није
прихватио одбрану окривљеног.

Суд је одбио предлог браниоца окривљеног, који је предложио да се одреди Комисија вештака психолога са
Медицинског факултета, како би се још једном проверило да ли је оштећена говорила истину и да ли је целисходно исту саслушавати на
главном претресу или не, јер је нашао да је такав предлог браниоца сувишан, пре свега из разлога што би се новим вештачењем
непотребно одуговлачио поступак, при чему је суд имао у виду да би ново вештачење и пролонгирање поступка негативно утицало на
оштећену, а већ постојеће вештачење извршено од стране др Наде Јанковић је по налажењу овог суда апсолутно објективно, детаљно,
свеобухватно и у свему у складу са правилима струке и вештине, како је то већ напред наведено, при чему је и сам бранилац окривљеног у
завршној речи навео да не само да нема примедби на стручност вештака др Наде Јанковић, већ да има веома високо мишљење о њеној
стручности.

Имајући у виду да је кривично дело окривљени вршио у периоду од 2004. године до 20.11.2007. године, односно да је у
наведеном периоду, као отац, злоупотребом свог положаја, наводио на обљубу оштећену Јовану Миленковић, при чему је Јована када је
 8
све почело, била његово малолетно дете, односно лице млађе од 14 година (произилази из исказа саме штећене да је све почело док је била
у седмом разреду основне школе, а пре него што је добила менструацију – у 13-ој години), то је суд прихватио правну квалификацију
Јавног тужиоца, огласивши окривљеног кривим због извршења кривичног дела из члана 181 став 3 у вези става 2 КЗ, јер није нашао
околности које би искључивале његову кривицу. Такође у вези са тим суд је водио рачуна да је у време извршења кривичног дела које је
окривљеном стављено на терет на снази био Кривични закон РС, и да је тада у кривичном делу обљуба злоупотребом положаја из члана
107 извршилац кривичног дела могао бити и родитељ под условом да му је малолетник по закону или фактички поверен да се о њему
брине, што је свакако у овом конкретном случају реч, јер је окр. као отац детета био дужан да се о свом детету брине, јер му је поверена
ради старања. Неспорно је да је окривљени, као отац оштећене, злоупотребио свој положај родитеља и чињеницу да је оштећена, као
његово дете и малолетна особа, зависна од њега у сваком погледу, користио ту чињеницу и наводио је на обљубу у дужем временском
периоду, а како је то описано у изреци, због чега је оглашен кривим.

Имајући у виду овако утврђено чињенично стање, као и психијатриско вештачење др Ратка Ковачевића, а ценећи
психички однос окривљеног према извршеном кривичном делу, суд закључује да је окривљени Миленковић Петар у време извршења
кривичног дела био свестан свог дела, те да је хтео његово извршење, односно да је окривљени био свестан да је злоупотребом свог
положаја своју малолетну кћерку, оштећену Јовану Миленковић, навео на обљубу и то у моменту док је оштећена још увек била дете, што
је он као отац детета сигурно знао (да нема 14 година), односно да је кривично дело обљуба злоупотребом положаја из члана 181 став 3 у
вези става 2 КЗ извршио са директним умишљајем.

Утврђујући све околности из члана 54 Кривичног законика које опредељују да казна буде мања или већа, суд код
окривљеног Миленковић Петра није нашао нити једну од олакшавајућих околности, док је од отежавајућих околности у обзир узео степен
кривице окривљеног, односно да дужи временски период од неколико година није престајао за обљубама над својом малолетном кћерком,
јачину повреде и угрожавања оштећене, те последице проистекле из кривичног дела, односно да малолетна Јована Миленковић већ има и
да ће у будућности имати неподношљиво психолошко искуство бола због свега што јој се догодило, као и да јој је памћење преплављено
трауматизацијом, и да испољава бројне симптоме који одговарају симптоматологији посттрауматског поремећаја, а које ће и касније у
свом животу осећати, које се већ сада испољава у покушају суицида, као и пораст броја управо оваквих кривичних дела, при чему је суд
водио рачуна и о ранијој осуђиваности окривљеног, али је имао у виду да је од те осуде прошло више од 20 година и да окривљени није
осуђен за истоврсно кривично дело.

Одлучујући о врсти и висини кривичних санкција суд је закључио да се сврха изрицања кривичне санкције из члана 4
Кривичног законика и сврха кажњавања из члана 42 Кривичног законика у конкретном случају може потићи изрицањем само казне
затвора у трајању од 5 година, па је окривљеног Миленковић Петра осудио на исту, а у коју казну му је на основу члана 63 Кривичног
законика урачунао време проведено у притвору, почев од 23.11.2007. године, па надаље.

Суд је на основу члана 196 ст. 4 ЗКП окривљеног Миленковић Петра ослободио плаћања трошкова кривичног поступка,
нашавши да би плаћање трошкова кривичног поступка довело у питање егзистенцију окривљеног и лица која је по закону дужан да
издржава, те је одредио да исти падају на терет буџетских средстава суда.

Суд је имао у виду и друге изведене доказе, као и наводе странака, али с обзиром да несумњиво утврђено чињенично
стање, наведене законске прописе, као и заузето правно становиште суда, закључио да исти нису од битног утицаја на евентуално
другачије пресуђење у овој кривично-правној ствари.

Записничар ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА

Марија Живковић Растко Поповић

Поука о правном леку:

Против ове пресуде дозвољена је жалба
у року од 15 дана од дана пријема исте,
Врховном суду Србије, а преко овог суда.

ДН-а:
1. ОЈТ
2. окр. Миленковић Петар преко Управе Окружног затвора у Београду
3. бранилац адв. Небојша Милосављевић, Рисанска број 3/III, Београд
4. пуномоћник оштећене Зоран Качар, Краља Милутина број 37, Београд