11/3/22, 1:40 PM PLNG

Tekst dokumenta
ODLUKA USTAVNOG SUDA BROJ UŽ 4041/2010 - NEPOSTOJANJE POVREDE PRAVA
IZ ČLANA 10. EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH
SLOBODA

Ustav Republike Srbije

član 46
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović
Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Javnog
radiodifuznog preduzeća "Studio B“ iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije , na sednici Veća održanoj 21. novembra
2013. godine, doneo je

ODLUKU

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Javnog radiodifuznog preduzeća "Studio B“ protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12141/10 od 16. juna 2010.
godine. 

Obrazloženje

1. Javno radiodifuzno preduzeće "Studio B“ iz Beograda je 7. septembra 2010. godine, preko punomoćnika Vladana Simeunovića, advokata iz Beograda, podnelo
Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava iz člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. 

Podnosilac ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje su pr ethodile sudskom sporu u kome je doneta osporena presuda i detaljno obrazlažući parnični postupak koji je
prethodio podnošenju ustavne žalbe, navodi da je drugostepeni sud u predmetnom postupku zaštitio ponašanje pojedinca koje je izašlo iz granica lične autonomije
koja je zaštićena pravom na privatnost. Ovo stoga što je tužilac dao povoda i odobrenje da se objavi informacija - pusti snimak, što je prilikom puštanja snimka
njegov lik bio zamagljen, kao i zbog toga što je interes javnosti da se informiše o pogubnom uticaju alkohola u saobraćaju pretežnija od prava na zaštitu ličnosti.
Imajući u vidu navedeno, podnosilac smatra da mu je povređeno označeno pravo, pa predlaže da se poništi osporena presuda. 

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su
poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga
pravna sredstva za njihovu zaštitu. 

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava. 

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li
je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda. 

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za
odlučivanje: 

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 4650/08 od 26. juna 2009. g odine u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca M.Ž. kojim je tražio da
se obaveže tuženi , ovde podnosilac ustavne žalbe, da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti, ugleda i
prava ličnosti isplati iznos od 3.000.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate; stavom drugim izreke ove presude odbijen je
tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se naloži tuženom da odmah prestane sa emitovanjem audio i video zapisa sa likom i glasom tužioca; stavom trećim izreke
obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka . U obrazloženju presude je navedeno: da je dana 26. oktobra 2005. godine tužilac učestvova o u
saobraćajnom udesu; da je nakon udesa ekipa tuženog izašla na lice mesta i snimila razgovor sa tužiocem, koji je zatim iste večeri emitovala na svojoj televiziji; da
je reporterka tuženog obavila razgovor sa tužiocem, iz kog razgovora je utvrđeno da je tužilac bio pod dejstvom alkohola, pri čemu je dobrovoljno dao izjavu
reporteru tuženog i bio svestan prisustva snimatelja; da je p redmetni tonski i video zapis avgusta i septembra meseca 2008. godine korišćen u kampanji o
bezbednosti u saobraćaju , koju je tuženi pokrenuo pod nazivom "Bezbedni u saobraćaju, pridruži se“ kojom prilikom je lik tužioca bio pokriven, a u navedenoj
kampanji korišćeni su i drugi snimci; da n avedeni snimak nije bio ustupljen bilo kojoj regionalnoj televizijskoj kući, produkcijskoj mreži, mobilnoj telefoniji niti internet
provajderu od strane tuženog; da tuženi nije tražio saglasnost tužioca za korišćenje tonskog i video zapisa u kampanji "Bezbedni u saobraćaju, pridruži ce“; da
prvostepeni sud zaključuje da je predmetni snimak objavljen u interesu bezbednosti saobraćaja, da je tuženi dao povod objavljivanju ovog snimka i da je izjavu
reporteru tuženog dao dobrovoljno, te da saglasno odredbi člana 45 . Zakona o javnom informisanju, nema pravo na naknadu štete. Kako je snimak emitovan u
informativnom programu u večernjim satima dana 26. oktobra 2005. godine, a sledeće emitovanje je usledilo u kampanji za bezbednost saobraćaja u avgustu 2008.
godine, kojom prilikom je lik tužioca bio pokriven, na taj način je poštovana privatnost tužioca, te stoga nema razloga da sud naloži tuženom da odmah prestane sa
emitovanjem audio i video zapisa sa likom i glasom tužioca; 

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12141/10 od 16. juna 2010. godine preinačena je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 4650/08
od 26. juna 2009. g odine u stavu prvom izreke, pa je obavezan tuženi da tužiocu, na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog
povrede ugleda, časti i prava ličnosti isplati iznos od 150.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, dok je za iznos od još 2.850.000,00 dinara, kao razlike
do traženih 3.000.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom, tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan. Preinačena je navedena prvostepena presuda i u stavu
drugom izreke, pa je naloženo tuženom da odmah prestane sa emitovanjem audio i video zapisa sa likom i glasom tužioca, pod pretnjom prinudnog izvršenja, a
preinačeno je i rešenje o troškovima parničnog postupka tako što j e obavezan tuženi da tužiocu isplati troškove postupka. U obrazloženju ove presude je
navedeno: da je, po nalaženju drugostepenog suda, tužilac nakon saobraćajne nezgode dobrovoljno dao izjavu reporteru tuženog i snimak sa likom i glasom
tužioca objavljen je iste večeri u informativnoj emisiji tuženog, ali da je za svako sledeće objavljivanje snimka bila potrebna saglasnost tužioca, s hodno članu 43.
Zakona o javnom informisanju, što tuženi nije imao; da, u konkretnom slučaju, ne postoji jači interes javnosti za objavljivanje spornog snimka sa tonskim zapisom,
jer se cilj u kampanji tuženog za bezbednost saobraćaja mogao ostvariti i bez emitovanja tog zapisa, tim pre što je sam tuženi izjavio da cy u kampanji korišćeni i
drugi snimci kojima bi se postigao isti cilj od interesa za javnost; da je snimak bio prepoznatljiv licima koja tužioca poznaju i koja su gledala snimak iz 2005. godine;
da iz iskaza tužioca proizilazi da su snimak u 2005. godini gledali članovi njegove uže porodice, komšije, prijatelji i kolege sa posla, jer je tužilac advokat i kao takav
poznat širem krugu ljudi; da je tužilac trpeo nematerijalnu štetu zbog povrede časti i ugleda i prava ličnosti i da je prilikom objavljivanja snimka sa tonskim zapisom u
2008. godini, a s obzirom na učestalost prikazivanja, to za njega postalo neizdržljivo; da tužiocu zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti
pripada novčana naknada nematerijalne štete; da je visinu nematerijalne štete drugostepeni sud odredio u svemu vodeći računa o kriterijumima koji utiču na visinu
iznosa koji predstavlja pravičnu novčanu naknadu, u smislu člana 200 . stav 2 . Zakona o obligacionim odnosima; da je sud preinačio prvostepenu presudu i u stavu
drugom izreke nalazeći da, saglasno članu 157 . stav 1 . Zakona o obligacionim odnosima, tužiocu pripada pravo da zahteva od suda da tuženom naredi prestanak
radnje kojom se povređuje integritet ljudske ličnosti, odnosno prava na glas kao povrede prava ličnosti, i to da prestane sa emitovanjem audio i video zapisa sa
likom i glasom tužioca. S obzirom na navedeno, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu. 

4. Odredbama člana 46. Ustava je utvrđeno da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže,
primaju i šire obaveštenja i ideje (stav 1.), kao i da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja
autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (stav 2.). 

Kako su odredbama člana 46. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih
prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije. 

Zakonom o javnom informisanju ("Službeni glasnik RS", br. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 i 41/11) propisano je: da se informacija iz privatnog života, odnosno lični
pisani zapis (pismo, dnevnik, zabeleška, digitalni zapis i slično), zapis lika (fotografski, crtani, filmski, video, digitalni i slično) i zapis glasa (magnetofonski,
gramofonski, digitalni i slično) - ne može se objaviti bez pristanka lica čijeg se privatnog života informacija tiče, odnosno lica čije reči, lik odnosno glas sadrži, ako se
pri objavljivanju može zaključiti koje je to lice; da je pristanak potreban i za neposredno prenošenje lika ili glasa (putem televizije, radija ili slično), da se pristanak dat
pravnabaza.paragraf.rs/dokumenti/sudska-praksa/537284 1/2
11/3/22, 1:40 PM PLNG

za jedno objavljivanje, za određeni način objavljivanja, odnosno za objavljivanje u određenom cilju, ne smatra pristankom za ponovljeno objavljivanje, za
objavljivanje na drugi način, odnosno za objavljivanje za druge ciljeve (član 43. st. 1, 2. i 4.); da se izuzetno od člana 43. ovog zakona, informacija iz privatnog
života, odnosno lični zapis, može objaviti bez pristanka lica na koje se odnosi, ako se informacija, odnosno zapis, odnosi na ličnost, pojavu ili događaj od interesa za
javnost, naročito ako se odnosi na nosioca državne ili političke funkcije, a objavljivanje je važno s obzirom na činjenicu da lice obavlja tu funkciju i ako je lice svojim
ponašanjem dalo povoda za objavljivanje informacije, odnosno zapisa (član 45. tač. 2. i 3.). 

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i ''Službeni list SRJ'', br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)
propisano je: da je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154.); da je šteta i
nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha - nematerijalna šteta (član 155.); da svako ima pravo zahtevati od suda ili drugog nadležnog organa da
naredi prestanak radnje kojom se povređuje integritet ljudske ličnosti, ličnog i porodičnog života i drugih prava njegove ličnosti (član 157. stav 1.), da će za
pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti
bliskog lica kao i za strah, sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu,
da će nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade,
sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i
društvenom svrhom (član 200.). 

5. Prilikom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud je pošao od garancija koje Ustav predviđa u odredbi člana 46.
stav 1. Ustava i konstatovao da Ustav svakom licu jemči slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže,
primaju i šire obaveštenja i ideje. Međutim, ove slobode nisu apsolutne, budući da je Ustav u stavu 2. istog člana predvideo mogućnost njihovog ograničenja, i to
pod sledećim uslovima: 1) da je takvo ograničenje izričito propisano zakonom; 2) da ograničenje mora služiti zaštiti taksativno nabrojanih prava drugih ili zaštiti
vrednosti demokratskog društva, odnosno da je izvršeno sa legitimnim ciljem i 3) da je takva vrsta ograničenja neophodna i potrebna u demokratskom društvu.
Drugim rečima, do ograničenja ostvarivanja navedenih sloboda koje ne predstavlja povredu istih, može doći jedino i samo zbog opravdane i neophodne potrebe
zaštite nekog drugog prava ili javnog interesa. 

Pri razmatranju postojanja povrede prava na slobodu izražavanja Ustavni sud polazi od stava koji je izražen i u praksi Evropskog suda za ljudska prava, da je
sloboda izražavanja suštinski osnov demokratskog društva i jedan od osnovnih uslova za njegov napredak. Kako ova sloboda ipak nije aposlutna i može biti
ograničena, to je zadatak suda da u svakom pojedinačnom slučaju jasno utvrdi granicu između ograničenja koja su opravdana i potrebna, odnosno neopravdana i
nepotrebna. Takođe, sud mora da postigne pravičnu ravnotežu u zaštiti dveju vrednosti koje mogu da budu suprotstavljene jedna drugoj, kao što su sloboda medija i
prava lica na koje se informacija odnosi da zaštiti svoj ugled. 

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je prethodno konstatovao da je, u konkretnom slučaju, osporenom presudom ograničena sloboda izražavanja podnosioca
ustavne žalbe. Međutim, pitanje je da li ta vrsta ograničenja predstavlja istovremeno i povredu  (nedoz voljeno mešanje), odnosno da li su osporenom presudom
ispunjeni napred navedeni uslovi za dozvoljeno ograničenje slobode izražavanja podnosioca ustavne žalbe. 

Ustavni sud je utvrdio da je ograničenje slobode izražavanja podnosioca bilo zasnovano na tumačenju i primeni navedenih odredab a Zakona o javnom informisanju
i Zakona o obligacionim odnosima, na koje se drugostepeni sud i pozvao u osporenoj presudi , a za koje je Ustavni sud ocenio da su dovoljno precizne i predvidljive
i sa čijom sadržinom je podnosilac ustavne žalbe mogao biti upoznat (o "kvalitetu“ zakona kojim se propisuje ograničenje slobode izražavanja vidi presudu
Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Sunday Times protiv Velike Britanije, br. 6538/74, od 26. aprila 1979. godine, stav 49.). 

Ocenjujući da li je navedeno mešanje u slobodu izražavanja podnosioca bilo opravdano, jer je služilo zaštiti jednog ili više Ustavom predviđenih prava ili interesa,
Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni sud ograničio slobodu izražavanja podnosioca pravdajući je zaštitom časti i ugleda i prava ličnosti. Naime, u obrazloženju
osporene presude je navedeno da je tužilac trpeo nematerijalnu štetu zbog povrede časti i ugleda i "povrede prava na glas, kao dela prava na privatnost, odnosno
zbog povrede prava ličnosti“. Po oceni drugostepenog suda, do povrede časti i ugleda i prava ličnosti tužioca je došlo iz razloga što, u konkretnom slučaju,
podnosilac nije imao saglasnost tužioca za ponovnim objavljivanjem spornog snimka sa tonskim zapisom, niti je postojao jači interes javnosti za ponovnim
objavljivanjem tog snimka, budući da se cilj u kampanji tuženog za bezbednost saobraćaja mogao ostvariti i bez emitovanja tog zapisa. Pri tome , snimak je bio
prepoznatljiv licima koja tužioca poznaju i koja su gledala snimak iz 2005. godine, tj. članovima njegove uže porodice, komšijama, prijateljima i kolegama sa posla,
jer je tužilac advokat i kao takav poznat širem krugu ljudi. 

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da zaštita časti i ugleda, kao i prava ličnosti, kao cilj ograničenja slobode izražavanja, predstavlja Ustavom dozvoljen osnov za
takvo ograničenje. Takođe, Ustavni sud je ocenio da je u osporenoj presudi drugostepeni sud detaljno obrazložio način na koji je utvrdio da je do ograničenja
slobode izražavanja podnosioca ustavne žalbe došlo radi zaštite časti i ugleda i prava ličnosti tužioca. 

Ustavni sud je primenjujući princip proporcionalnosti, ocenjivao da li je ovakvo mešanje u slobodu izražavanja podnosioca, a radi zaštite navedenih prava, zaista
bilo i neophodno. Naime, u situaciji kada postoje dva ili više suprostavljenih prava ili interesa, čije uživanje je garantovano Ustavom, zadatak je redovnih sudova da
ceneći okolnosti konkretnog slučaja uspostave ravnotežu između tih suprostavljenih prava, ili da ukoliko daju prevagu jednom pravu nad drugim, svoju odluku
detaljno obrazlože, posebno vodeći računa o značaju, sadržini i granicama tih prava. 

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenoj presudi drugostepeni sud, u cilju uspostavljanja pravične ravnoteže između suprotstavljenih prava tužioca i
tuženog (ovde p odnosioca ustavne žalbe), cenio okolnosti  konkretnog slučaja, posebno značaj, sadržinu i granic e suprotstavljenih prava. Tako je drugostepeni
sud, pored ostalog, konstatovao da ne postoji jači interes javnosti za objavljivanje spornog snimka sa tonskim zapisom, jer se cilj u kampanji tuženog za bezbednost
saobraćaja mogao ostvariti i bez emitovanja tog zapisa, tim pre što je sam tuženi izjavio da cy u kampanji korišćeni i drugi snimci kojima bi se postigao isti cilj od
interesa za javnost. 

Imajući u vidu navedeno, odnosno da sporni snimak vezan za privatni život tužioca predstavlja povredu kako časti i ugleda tužioca, tako i njegovog ličnog prava na
privatnost, Ustavni sud je našao da je ograničenje slobode izražavanja podnosioca bilo neophodno radi zaštite časti i ugleda i prava ličnosti tužioca. Takođe,
Ustavni sud je ocenio i da visina pravnosnažno dosuđene naknade nematerijalne štete, predstavlja pravičnu meru ograničenja prava podnosioca, ali i naknadu
usled povrede časti i ugleda i prava ličnosti tužioca. 

Kako je u osporenom parničnom postupku uspostavljena pravična ravnoteža  i proporcionalnost između dve suprotstavljene vrednosti - prava na slobodu
izražavanja i zaštite časti i ugleda i prava ličnosti, to, po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba nije osnovana. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav
1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu. 

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1) tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci. 

ZAMENICA 

PREDSEDNIKA VEĆA 

dr Marija Draškić 

(Odluka Ustavnog suda, Už 4041/2010 od 21.11.2013. godine, objavljena u "Sl. glasniku RS", br. 115/2013 od 26.12.2013. godine)

pravnabaza.paragraf.rs/dokumenti/sudska-praksa/537284 2/2