Evropski Standard Slobode Medija

2/7/2020 about:blank
EVROPSKI STANDARD SLOBODE MEDIJA

A. Evropski standard slobode medija kao obavezni minimalni standard
1. Obavezan minimalni standard. Pravila o slobodi medija koja čine evropski standard
slobode medija sadržana su u članu 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i
1
osnovnih sloboda (EK), i konkretizovana i dalje razvijena u bogatoj precedentnoj
praksi (Court's settled case-law) Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu (ES), kao i
brojnim aktima Saveta Evrope, poput Konvencije o prekograničnoj televiziji.
Kao i za druga konvencijska prava, tako i za slobodu medija EK članom 10. postavlja samo
minimalni standard, dok nacionalni pravni poredak može da garantuje i viši standard. "Za Sud
(ES) je u tom smislu dovoljno ako su domaće vlasti primenile standarde koji su u skladu sa
principima sadržanim u članu 10" (Jersild v. Denmark, 23. 9. 1994, stav 31).
2
Ovaj minimalni standard je obavezan i zajemčen (čl. 1. EK). U državama u kojima je EK
ratifikovana, sloboda medija: mora da sadrži bar one slobode, prava i ovlašćenja koji čine
3
minimalnu sadržinu te slobode (o čemu pod C. 1), a ne manje od toga; i, ne sme
se ograničavati
drugačije, iz drugih razloga i više nego što to predviđa i dopušta minimalni standard (o
čemu pod C. 2). Ukratko, slobodi medija mora se obezbediti bar onaj nivo
zaštite koji predstavlja minimalni standard. A, ES je "dužan da se stara o tome da ove obaveze
država budu poštovane (čl. 19), i ovlašćen je da donese konačnu odluku o tome" da li su
poštovane onako "kako je ragulisano članom 10" (Handyside v. the United Kingdom, 12. 12.
1976, stav 49).
Zajemčeni minimalni standard slobode medija mora biti delotvoran, stvaran: sloboda medija
ne sme ostati samo "teorijsko i iluzorno pravo", već mora biti "praktično i efikasno", pravo
koje se doista uživa (o tome pod B. 2).
Zajemčeni minimalni standard slobode medija sadrži kako negativnu obavezu države da ne
povređuje slobodu medija (B. 3, B. 5), tako i pozitivnu obavezu, da štiti od povreda (B. 3, B.
4).
Minimalni standard slobode medija garantovan je svakome, kako pojedincima, fizičkim licima,
tako i organizacijama, pravnim licima. A kada je reč o pravnim licima, takođe bez obzira na to
koja su i da li su komercijalna, profitna (Autronic AD v. Switzerland, 22. 5. 1990, stav 47,
Groppera Radio AG and others v. Austria, 28. 10. 1990, stav, Casado Coca v. Spain, 24. 2.
1994, stav 35, Bergens Tidende and others v. Norway, 2. 5. 2000, stav 40).
Zajemčeni minimalni standard slobode medija važi spram svakoga (apsolutno dejstvo):
slobodu medija ne sme da povređuje država, ali ni bilo koji drugi subjekt, fizičko ili pravno lice.
Osim vertikalnog dejstva – u odnosu na državu ("Ovo pravo uključuje slobodu... bez mešanja
države", čl. 10. st. 1. reč. 2), ima, dakle, i horizontalno dejstvo – spram drugih pojedinaca i
organizacija. Pravila o slobodi medija, koja čine evropski standard, važe i za odnose u kojima
ne učestvuje javna vlast. Država je obavezna da štiti slobodu medija i kada povredu vrše druga
fizička i pravna lica: EK "nije neprimenjiva" zato što povreda nekog konvencijskog prava ne
potiče od države nego od privatnog lica, organizacije ili pojedinca" (A v. the United Kingdom,
23. 9. 1998, stav 22, Rommelfanger v. Germany, 6. 9. 1989, stav 2; "obaveza je države
ugovornice da predvidi mere zaštite prava na privatnost pojedinca koga drugi pojedinac povredi
vršenjem prava na izražavanje mišljenja", Casado Coca v. Spain, 24. 2. 1994, stav 39).
2. Uslovi za sprovođenje standarda. Da bi taj standard važio i bio sproveden u Srbiji, u

unutrašnjem pravu ne smeju da postoje prepreke za njegovu obaveznost i sprovodivost. To
znači, s jedne strane, da pravne norme poreklom iz domaćeg prava nemaju jaču pravnu
snagu od člana 10. EK i odluka ES (o tome dalje pod 3), i da se, s druge strane, moraju
about:blank 1/20
sprovesti odluke ES koje donese po predstavkama protiv države Srbije zbog nepoštovanja
evropskog standarda zajemčenog članom 10. EK (4). Faktički preduslov za stvarni pravni život
evropskog standarda ljudskih prava jeste da u Srbiji kako zainteresovana lica, o čijoj se slobodi
radi, naročito medijski poslenici, tako i pravnici, posebno pravnici u medijima, advokati i sudije,
poznaju pravila koja čine evropski standard (5). Evo kako stoji sa tim trima stvarima kod
nas.
4
3. Pravna snaga evropskog standarda. Naizgled se po donošenju novog Ustava Srbije 2006
stvar sa obaveznošću evropskog standarda izmenila nagore. Čini se, naime, kao da je od tada
evropski standard obavezan samo pod uslovom da nije protivan Ustavu. Ako se uporedi
Ustav Srbije od 2006. sa Ustavnom poveljom državne zajednice Srbija i Crna Gora od 2003.
5
godine (UP), moglo bi se, naime, pomisliti da sa obaveznošću evropskog standarda stvari sada
stoje drugačije, gore po njega nego pre. Kao i ranije (po čl. 10. UP), tako se, doduše, i sada (po
čl. 16. st. 2. reč. 1, čl. 18. st. 2. reč. 1. i čl. 194. st. 4. US) odredbe ratifikovanih međunarodnih
sporazuma primenjuju neposredno (tj. za njihovo važenje nije potrebno da budu prvo
preuzete od strane nekog zakona ili drugog unutrašnjeg izvora prava, nego i bez toga, samom
ratifikacijom postaju deo domaćeg pravnog poretka). Ali, dok je (po čl. 16. UP) ratifikovani
međunarodni sporazum imao primat u odnosu na sve domaće izvore prava, te nijedan domaći
propis nije smeo da bude sa njim u suprotnosti, dotle sada (po čl. 16. st. 2. reč. 2, čl.
194. st. 4. reč. 2. US) postoji primat Ustava u odnosu na ratifikovani međunarodni ugovor, pa
međunarodni ugovor ne sme da bude suprotan Ustavu, a ustavni sud odlučuje o
saglasnosti ratifikovanih međunarodnih sporazuma sa Ustavom (čl. 167. t. 2).
Međutim, sa stanovišta EK svejedno je kakav joj je rang dat u unutrašnjem pravu – da li je

ona formalno najjači ili formalno čak najslabiji izvor prava. Za razliku od prava Evropske unije,
koje za sebe zahteva i formalno apsolutni primat među izvorima prava, EK to ne traži. Jer, sve i
da država ugovornica EK smesti u hijerarhiji izvora prava na poslednje mesto, njene se odredbe
moraju poštovati i sprovesti (obligations to result). I to, ne samo ako je neki podzakonski
akt ili zakon protivan EK, nego podjednako tako i ako stanje suprotno EK proističe iz Ustava.
Ukratko, unutrašnji izvor koji je protivan EK, koji god taj bio, mora biti izmenjen, s njom
6
usklađen. Alternativa je: ili to ili izaći iz Saveta Evrope.
Zato se novouspostavljenom hijerarhijom u US od 2006. godine i odredbama o tome šta sa

čime ne sme biti u suprotnosti ništa nije izmenilo u samoj stvari obaveznosti evropskog
standarda. Ali se stanje pogoršalo u pogledu efikasnosti ostvarivanja odnosno postizanja
evropskog standarda onda kada je unutrašnji izvor u suprotnosti s EK, kao i u pogledu
praktične mogućnosti pozivanja sudija na njega. Jer, sa rešenjem kakvo je sada, tek se putem
dodatnih koraka stiže do onoga što direktno omogućuje rešenje sa primatom EK u odnosu na
unutrašnje izvore prava (pošto sada duže opstaje stanje suprotno EK a izmene izvora protivnog
EK radi usklađivanja sa njom iziskuju vreme). Najkraće rečeno, obavezni cilj je ostao isti:
usklađenost sa evropskim standardom, samo što sadašnje rešenje iz US od 2006. ne
omogućuje da se na najefikasniji način EK i evropski standard oživotvori i da sudiji, što mora,
evropski standard i EK budu prvi pred očima i da ga sprovedu najkraćim putem.
ES se ne bavi prvenstveno time da li je neka radnja u skladu sa unutrašnjim, domaćim pravom,

niti se u ispitivanju ograničava na to. Nego, da li je posredi stanje suprotno Konvenciji, tj.
njenim odredbama i praksi ES. Krajnja zaštita zajemčene slobode medija ostvaruje se – po
predstavci lica koje smatra da u zemlji nije bilo zaštićeno od povrede nekom radnjom – pred
ES. Svaka domaća radnja koja zadire u slobodu medija, uključujući i svaku takvu normu našeg
unutrašnjeg prava, i svaka radnja sprovođenja zaštite od povrede slobode medija, podležu
konačnoj kontroli ES sa stanovišta da li je konkretno stanje (propis, pravni akt, radnja)
u skladu
sa Konvencijom, sa njenim odredbama i praksom ES.
4. Sprovođenje odluka ES. Nema još nijedne presude ES protiv Srbije povodom člana 10. Da
sprovođenje obavezujućih odluka nadnacionalnih organa koji se staraju o poštovanju
međunarodno zajemčenih ljudskih prava može u Srbiji da predstavlja problem, pokazalo se
upravo u domenu slobode medija, na primeru još uvek nesprovedene odluke Komiteta za
ljudska prava Ujedinjenih nacija u slučaju Kikindskih novina (slučaj Bodrožić), donete zbog
kršenja od strane domaćeg suda slobode medija zajemčene članom 19. Međunarodnog pakta o
7
građanskim i političkim pravima (MP) . Ovom, prvom odlukom te vrste, Srbiji je naloženo da
about:blank 2/20
izvrši niz radnji povodom povređene slobode medija iz čl. 19. MP: ukine presudu, restituiše
kaznu, naknadi sudske troškove, nadoknadi štetu pretrpljenu kršenjem prava iz člana 19. MP,
kao i da u roku od 90 dana dostavi izveštaj Komitetu UN za ljudska prava.
5. Poznavanje standarda. Stvarni život zajemčene slobode medija ne zavisi samo od

raspoloživog pravnog okvira, nego i od toga koliko su svesni sadržine slobode medija i njenih
granica, s jedne strane, medijski poslenici, naročito novinari, sa druge strane, vodeće političke
snage, naročito, državni i politički funkcioneri, a sa treće strane – pravnici, pre svih sudije,
pravnici u medijima i advokati. Dosadašnji period važenja i primene ZoJI (kao ovdašnje
prethodnice evropskog standarda) i EK pokazao je ozbiljne nedostatke u pogledu razumevanja i
poznavanja slobode masmedija i njenih pravnih okvira kod sve tri strane – i kod novinara, i kod
8
političkih delatnika i javnih funkcionera, ali i kod pravnika, ne izuzimajući odatle sudije. Sudovi
ne mogu da odgovore svome pozivu u vezi sa tom zajemčenom slobodom ako ne poznaju njenu
sadržinu i granice (C), a što, opet, ne mogu ako im judikati ES u vezi sa članom 10 nisu
dostupni (B. 4).
B. Obaveze države i sudova u pogledu zajemčene slobode medija
1. Zajemčena sloboda: pravo titulara – obaveza države. Članom 1. EK obavezale su se

države članice na to da "jemče svakome u svojoj nadležnosti prava i slobode određene u Delu I
ove Konvencije", među kojima je i sloboda medija (I deo, čl. 10). I US se "jemče... ljudska
prava... zajemčena međunarodnim ugovorima" (čl. 18. st. 1. reč. 1), a izričito jemči i slobodu
9
medija (čl. 46, 50. i 51). Sloboda medija je zajemčena i čl. 19. MP.
Međunarodno i ustavno jemstvo slobode medija nije puka proklamacija, već ima pravne
posledice. Status zajemčenog prava ili slobode znači, naime, da to pravo mora da bude
ostvarivo – praktično i delotvorno (2), a da bi to bilo, davanjem jednom pravu statusa
zajemčenog prava nameću se javnoj vlasti u pogledu njega određene – pozitivne i
negativne – obaveze (3).
2. Praktično i delotvorno pravo. Evropski je standard, učvršćen nizom odluka ES, da se

zajemčenost konvencijskog prava ne svodi na puku proklamaciju. Naprotiv, smisao je
zajemčenja da EK "jemči ne prava koja su teoretska ili iluzorna nego prava koja su praktična i
delotvorna" ("to guarantee not rights that are theoretical or illusory but rights that are practical
and effective" – Airey v. the United Kingdom, 9. 10. 1979, stav 24, Artico v. Italy, 30. 5. 1980,
stav 33, Allenet de Ribemont v. France, 10. 2. 1995, stav 35, Riepan v. Austria, 14. 11. 2000,
stav 29, United Communist Party of Turkey v. Turkey, 30. 1. 1998, stav 33; slično već u slučaju
"relating to certain aspects of the laws on the use of languages in education in Belgium" /tzv.
Belgian Linguistic Case/, 23. 7. 1968, stav 41). Stav, da zajemčeno pravo mora biti praktično i
delotvorno, ES je iskazao u nizu presuda koje su se ticale raznih konvencijskih prava (prava na
pristup pravdi, prava na privatnost, prava udruživanja, prava na nediskriminaciju i dr), ali sa
važenjem u pogledu bilo kog konvencijskog prava, uključivči i slobodu medija (Chassagnou and
others v France, 29. 4. 1999, stav 100): tako se ni zajemčenost slobode medija ne iscrpljuje u
samoj proklamaciji slobode, nego država mora da obezbedi da i ta sloboda bude praktična i
delotvorna.
3. Pozitivne i negativne obaveze države. Da bi zajemčeno pravo bilo praktično i delotvorno,

država ima određene obaveze koje za nju stvara zajemčenost prava. Tako je evropski standard
da država u pogledu konvencijskih prava ima, ne samo negativnu obavezu, obavezu
uzdržavanja – da ne povređuje zajemčeno pravo (da u njega ne zadire, ne dira, da se u
njega ne meša, što izričito kaže reč 2. stava 1. člana 10), nego i pozitivne obaveze, obaveze
činjenja – da obezbedi zaštitu za slučaj povrede, da preduzme druge radnje i mere koje su
neophodne da bi zajemčeno pravo predstavljali stvarnu i delotvornu pravnu poziciju, da bi
imalac mogao da ga uživa u praksi, u životu. O negativnoj i pozitivnim obavezama države
ugovornice ES govori u nizu slučajeva, u vezi sa raznim konvencijskim pravima (pravom na
život, pravom na privatnost, slobodom udruživanja, pravom na pristup pravdi, pravom na
10
nesmetano uživanje imovine i dr), a i direktno u vezi sa slobodom medija: "Sud je odavno
smatrao da, iako je zaštita pojedinca od arbitrernog zadiranja javne vlasti ono čime se u suštini
bave mnoge odredbe Konvencije, dodatno mogu postojati pozitivne obaveze koje se sastoje u
delotvornom poštovanju prava o kome je reč. Zaključilo se da takva obaveza može nastati na
about:blank 3/20
osnovu člana 8 (vidi, između ostalih, the Gaskin v. the United Kingdom judgment of 7 July
1989, Series A no. 160, §§ 42-49) i člana 11 (the Plattform ’Ärzte für das Leben’ v. Austria
judgment of 21 June 1988, Series A no. 139, § 32). Obaveze da se preduzmu mere delotvorne
istrage takođe su nađene u kontekstu člana 2 (e. g. the McCann and Others v. the United
Kingdom judgment of 27 September 1995, Series A no. 324, § 161) i člana 3 (the Assenov and
Others v. Bulgaria judgment of 28 October 1998, Reports 1998-VIII, p. 3265, at § 102), dok
pozitivna obaveza da se preduzmu mere za zaštitu života može takođe postojati na osnovu
člana 2 (the Osman v. the United Kingdom judgment of 28 October 1998, Reports 1998-VIII,
pp. 3159-3161, §§ 115-117)". "Sud ukazuje na ključni značaj slobode izražavanja kao jednog
od preduslova za funkcionalnu demokratiju. Uistinu, delotvorno vršenje ove slobode ne
zavisi samo od obaveze države da u nju ne zadire, već može zahtevati pozitivne mere
zaštite (italic V. V), čak u sferi odnosa između pojedinaca (mutatis mutandis, the X and Y v.
the Netherlands judgment of 26 March 1985, Series A no. 91, § 23). Pri određivanju da li
postoji ili ne postoji pozitivna obaveza, mora se obratiti pažnja na fer ravnotežu koja mora da
se ostvari između opšteg interesa zajednice i interesa pojedinca, što je zahtev na koji se
Konvencija široko poziva" (Özgür Gündem v. Turkey, 16. 3. 2000, st. 42, 43).
4. Pozitivne obaveze – obaveza zaštite. Pozitivne obaveze nisu nigde taksativno pobrojane,
nego je obaveza države da učini sve što je potrebno da bi zajemčeno pravo bilo stvarno,
praktično i delotvorno, da bi se poštovalo a u slučaju povrede štitilo. Ukratko – sve što je
potrebno da bi se pravo stvarno uživalo.
S jedne strane, država je obavezna da propisima razradi, konkretizuje zabranu povređivanja

slobode medija. Ako ne donese potrebne propise, krivičnopravne ili druge, država povređuje
zajemčeno konvencijsko pravo (Young, James and Webster v. the United Kingdom, 1980, stav,
X and Y v. the Netherlands, 26. 3. 1985, stav 27, A v. the United Kingdom, 23. 9. 1998, stav
22, Osman v. the United Kingdom, stav 115). Ovu obavezu država izvršava propisima
određujući koje su nedopuštene povrede slobode masmedija, i zabranjuje ih i kažnjava. U
nizu domaćih propisa (US, ZoJI, Zakon o radiodifuziji, KZ, pre svega) određena su pojedina
nedopuštena zadiranja u slobodu medija.
S druge strane, država je obavezna da stavi na raspolaganje zaštitne mehanizme, sredstva i

postupke putem kojih će se reagovati u slučaju povrede slobode masmedija, radi uklanjanja
stanja ugroženosti te slobode, radi uklanjanja posledice povrede i radi ponovnog uspostavljanja
slobode. Među mehanizme za koje Evropski sud uzima da se moraju obezbediti spada i sudska
zaštita: za zaštitu konvencijskog prava (na privatnost) nisu dovoljna građanskopravna
sredstva, nego su neophodna i krivičnopravna (X and Y v. the Netherlands, 26. 3. 1985, stav
27, Osman v. the United Kingdom, 28. 10. 1998, stav 115). Sudska zaštita ne samo da se ima
11
obezbediti, nego je ZoJI, zbog važnosti ove slobode, uspostavio obavezu sudova da
postupaju hitno u slučaju povrede (član 2. st. 5).
S treće strane, država je obavezna da preduzme mere da sredstva i postupci zaštite

zajemčenog prava, koji su propisani, doista funkcionišu. Među tim merama je, između ostalih,
i odgovarajuća sudska organizacija (na primer, Guincho v. Portugal, 10. 7. 1984, st. 37 i d). U
Srbiji je relevantna u ovom pogledu do sada neispunjena obaveza države da sudijama učini
redovno dostupnim odluke ES. Kao što vlast mora da opremi sudove svime ostalim što je
potrebno za obavljanje funkcije, tako mora da im učini dostupnim i presude ES, a nije privatna
12
stvar sudije da se o tome stara. I da ne proističe iz same zajemčenosti prava, i iz izričite
obaveze US da se odredbe o ljudskim pravima "tumače... saglasno važećim međunarodnim
standardima ljudskih... prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo
sprovođenje" (čl. 18. st. 3), ta obaveza bi proisticala iz ustavnog principa pravne države (čl. 1,
3. i 19. US), jer nema vladavine prava ako sudijama nisu poznate presude ES koje
predstavljaju obavezne izvore prava.
5. Negativna obaveza – obaveza nepovređivanja. Pošto je sloboda medija zajemčena, svi,

uključujući i državnu vlast, imaju negativnu obavezu da ne povređuju zajemčeno pravo, da se
uzdrže od povrede: ne smeju da preduzmu nikakvu radnju (donesu propis, pravni akt ili izvrše
faktičku radnju) kojom se ta sloboda ukida, pretvara u nešto drugo od nje same ili nedopušteno
ograničava. Svaki propis, pravni akt ili faktička radnja kojom se zadire u bilo koji aspekt
slobode medija (slobodu informisati javnost, informisati se, institucionu slobodu) predstavlja
nedopušteno ograničenje ako ne ispunjava uslove za dopuštenost ograničenja slobode
medija, sadržane u evropskom standardu – uslove legalnosti, legitimnosti, i neophodnosti i
proporcionalnosti (tzv. trodelni test – o tome dalje C. 2). Ako ti uslovi nisu ispunjeni, sud će
svojim postupanjem povrediti slobodu medija, ne samo svakom odlukom kojom ne pruža
zaštitu iako je sloboda medija povređena, nedopušteno ograničena, i ne samo svakom svojom
about:blank 4/20
odlukom koja i sama ograničava slobodu medija a da ne ispunjava te uslove, nego i radnjama
van suđenja (recimo, neadekvatnim pravnim stavom i načelnim mišljenjem, ili ako sud ne
izvršava svoju obavezu davanja informacija od javnog značaja koje je dužan da pruži po
Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja).
Domaći propisi izričito
navode samo neke povrede, neka nedopuštena ograničenja slobode masmedija, kako
neke tzv. direktne povrede, tako i neke tzv. indirektne. Indirektne ne zadiru neposredno u
slobodu medija (u slobodu da se bez mešanja drugih odredi sadržina informacije, distribuišu
informacije itd), kao što to čini, recimo, cenzura, naredba objavljivanja informacije ili zabrana
distribucije, ali u rezultatu takođe, kao i ove direktne, sužavaju slobodu medija. ZoJI i
generalno zabranjuje indirektne povrede a pojedine i primerice navodi. "Niko ne sme, ni na
posredan način, da ograničava slobodu javnog informisanja, naročito zloupotrebom državnih ili
privatnih ovlašćenja, zloupotrebom prava, uticaja ili kontrole nad sredstvima za štampanje i
distribuciju javnih glasila ili nad uređajima za emitovanje i radiofrekvencijama, kao ni bilo kojim
drugim načinom podesnim da ograniči slobodan protok ideja, informacija i mišljenja" (član 2.
st. 3). "Niko ne sme da vrši bilo kakav fizički ili drugi pritisak na javno glasilo i njegovo osoblje,
kao ni uticaj podesan da ih omete u obavljanju posla" (član 2. st. 4). "Lice koje se bavi
distribucijom javnih glasila ne sme da odbije da distribuira nečije javno glasilo bez opravdanog
komercijalnog razloga, kao ni da za distribuciju javnog glasila postavlja uslove koji su suprotni
tržišnim principima" (član 16). Neke od takvih povreda su posredi, na primer, kada se sprovede
bojkot isporuke opreme ili materijala potrebnih za rad masmedija; odbijanjem radnika
štamparije da štampaju neke novine zato što se ne slažu sa političkom oprijentacijom tih
novina i sl.; kada policija ne pruži zaštitu novinarima i redakcijama ako su oni, njihova sredstva
ili prostorije izloženi nasilnim aktima zbog stavova, uvredljivih i provokativnih ali zasnovanih na
istini, koje zastupaju u objavljenim informacijama, i ne pokrene se ni predkrivični postupak
(Özgür Gündem v. Turkey, 16. 3. 2000, st. 43. i d); kada se neosnovano novinar kazni
povodom objavljene informacije ili on ili izdavač obveže na previsoku naknadu nematerijalne
štete (Tolstoy Miloslavsky v. the United Kingdom 13. 7. 1995, stav 51) i dr.
Postojećim odredbama našeg prava (US, ZoJI, Zakona o radiodifuziji, KZ i dr) nije zatvorena
lista nedopuštenih radnji u pogledu slobode medija. Nedopuštene su i sve druge ako ne
odgovaraju uslovima za dopuštenost iz čl. 10. st. 2. EK i prakse ES (tzv. trodelni test, C. 2),
13
koje uslove postavlja i čl. 19. MP i čl. 18, 20, 46. i 50. US. Kada za neko konkretno
ograničenje slobode medija nije nijednim propisom izričito predviđeno da je nedopušteno,
tada sud ispituje ne/dopuštenost tog ograničenja na osnovu trodelnog testa: legalnosti,
legitimnosti, i neophodnosti i proporcionalnosti, C. 2).
C. Sadržina i ograničenja slobode medija; kriterijum za utvrđivanje nedopuštenosti

zadiranja u slobodu medija
Da bi država i svi ostali mogli da vrše negativnu obavezu da ne povređuju slobodu medija, a
država, pozitivnu obavezu da u slučaju povrede obezbedi sudsku i svaku drugu zaštitu,
neophodno je da se zna šta sloboda medija obuhvata, i gde su joj granice. EK (a ni bilo koji
drugi međunarodni akt, uključujući MP), i nijedna presuda ES ili domaći propis, pa ni US i ZoJI,
ne sadrže potpuno određenje ni sadržine ni granica slobode medija. Dovoljna pravna
sigurnost o tome ipak postoji, jer se kako sadržina slobode, tako i njene granice mogu
14
rekonstruisati što iz međunarodnih akata i domaćih propisa, što iz prakse ES.
15
1. Trodelni sastav slobode medija. Sloboda medija je višesložna sloboda. Čine je sloboda
izražavanja (sloboda informisati javnost), sloboda informisanja (sloboda informisati se) i
instituciona sloboda.
a. Kao sloboda izražavanja (sloboda sadržine informacija, forme informacija i objavljivanja

informacija), sloboda medija je:
pravo neometano od bilo koga izražavati mišljenja, informacije i ideje (terminologija člana
10. st. 1. reč. 1. i 2. EK, dalje: informacije), bez obzira na sadržinu i drugo svojstvo (bilo
da su informacije činjenični, vrednosni ili mešoviti iskazi, da su političke, obrazovne,
about:blank 5/20
informativne, zabavne ili bilo koje druge, da su tzv. ozbiljne ili tzv. žute, da su sa naučnom ili
umetničkom vrednošću ili bez nje, da služe javnom ili privatnom interesu, da su nekomercijalne
ili su reklamne, itd.; "Član 10. se ne primenjuje samo na određene vrste informacija" – markt
intern Verlag GmbH and Klaus Beermann v. Germany, 20. 11. 1989, stav 26, Casado Coca v.
Spain, 24. 2. 1994, stav 35); nadalje,
pravo neometano ih izražavati bilo kojim oblikom (medijem, formom, vidom, sredstvom,
načinom) izražavanja (putem novina, radija, televizije ili drugog masmedija; rečju, slikom i
drugačije; "Član 10. primenjuje se ne samo na sadržinu informacije nego i na sredstva
prenošenja ili primanja" – Autronic AG v. Switzerland, 22. 5. 1990, stav 47, Groppera Radio AG
and others v. Switzerland, 28. 3. 1990, stav 55, News Verlags GmbH & CoKG v. Austria, 11. 1.
2000, stav 39, Nikula v. Finland, 21. 3. 2002, stav 46; "Član 10. se ne primenjuje samo na
određene vrste... oblika izražavanja", Casado Coca v. Spain, 24. 2. 1994, stav 35); i
pravo
neometano ih objavljivati (distribuisati, rasturati odnosno emitovati), dakle,

saopštavati (terminologija člana 10. st. 1. reč. 2. EK) ih drugima i javnosti.
EK u formulaciji člana 10 (a tako ni čl. 19. MP i čl. 46. i 50. US) ne izuzima iz područja slobode
nijednu vrstu informacije i nijedan vid objavljivanja.
b. Kao sloboda informisanja (sloboda primanja informacija, traženja informacija i prikupljanja

informacija na druge načine), sloboda medija je pravo neometano od bilo koga pribavljati
informacije, informisati se:
- primati informacije od drugih;
- tražiti informacije od drugih, posebno informacije od javnog značaja (informacije u posedu

vlasti);
- i, na drugi način prikupljati informacije.
Po ES reč je o slobodi neometano primati samo one informacije koje neko "hoće i voljan je da
saopšti", bilo javnosti, bilo individualno, dotičnom primaocu (Leander v. Sweden, 26. 3. 1987,
stav 74, Gaskin v. the United Kingdom, 7. 7. 1989, stav 52, Guerra and others v. Italy, 19. 2.
1998, stav 53, Roche v. the United Kingdom, 23. 5. 2005, stav 172). Dok ES u članu 10. EK
(još uvek) nije uinterpretirao pravo da se traži informacija, nego samo da se primi, dotle član
19. MP i član 46. st. 1. US izričito navode pravo tražiti informacije, a član 51. st. 2. US posebno
jemči pravo tražiti informacije od javnog značaja (informacije u posedu javne vlasti), koje
16
detaljno reguliše Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
c. Kao instituciona sloboda u pogledu medija kao takvih i novinara i drugih medijskih
poslenika kao takvih (sloboda osnivanja i postojanja, novinarska sloboda, sloboda od
monopola), sloboda medija je pravo da se neometano od bilo koga:
- medij (javno glasilo) osniva i da postoji (čl. 50. st. 1 US);
- da se postane i bude novinar, da se novinari udružuju, da ne budu pod uticajem

osnivača i budu zaštićeni od uticaja urednika, da osnivači određuju koncepciju glasila,
da se uređuje medij, da se čuva izvor informacije;
- da se ne bude izložen merama koje sprečavaju slobodu izražavanja tako što

održavaju medijski monopol ili preteranu medijsku koncentraciju (Informationsverein
Lentia and others v. Austria, 24. 11. 1993, stav 39).
d. Zadiranje (diranje, uplitanje, a po terminologiji čl. 10. st. 1. reč. 1. EK koje se drži i ES:
mešanje) u slobodu medija predstavlja svaka radnja (propis, pravni akt ili faktička radnja)
17
kojom država ili bilo ko drugi naređuje ili zabranjuje da informacija ima određenu sadržinu,
formu ili da se objavi (na primer, cenzura, zabrana objavljivanja, zaplena, obavezno saopštenje,
odgovor, ispravka, opoziv i dr), naređuje ili zabranjuje da se prime, traže ili drugačije
prikupljaju informacije (recimo, da se prima inostrani tv program, novine, da se pristupi javnom
događaju radi izveštavanja i dr), ili naređuje ili zabranjuje osnivanje i rad, koncepcija ili
about:blank 6/20
uređivanje javnog glasila, udruživanje novinara, odavanje izvora informacije (primerice, da

samo uz dozvolu može da se pokrene javno glasilo, zabrana rada, oduzimanje dozvole za
emitovanje, prisiljavanje novinara da svedoči o izvoru informacije), odnosno uspostavlja ili ne
sprečava odnosno ne uklanja monopol i preterana koncentracija medija i dr. (stavljajući na
raspolaganje manje frekvencija za emitovanje nego što je tehnički moguće i dr). Da li neko
zadiranje u slobodu medija predstavlja nedopušteno ograničenje (povredu) slobode medija,
u kom slučaju sleduje zaštita, ili dopušteno ograničenje, kada nema pravne reakcije – to se
utvrđuje putem sledećeg trodelnog (tripartitnog) ispitivanja dotične radnje.
2. Trodelni test ne/dopuštenosti ograničenja slobode medija (sloboda medija kao tzv.
kvalifikovana sloboda). Sloboda medija nije ni neograničeno ni neograničivo pravo.
"Sud... primećuje da član 10. ne jemči jednu potpuno neograničenu slobodu izražavanja, čak ni
kada se radi o izveštavanju o stvarima od ozbiljnog javnog interesa" (Bladet Tromsø and
Stensaas, 20. 5. 1999, stav 64, Bergens Tidende and others v. Norway, 2. 5. 2000, stav 53,
Stoll v. Switzerland, 25. 4. 2006, stav 53). EK izričito kaže (čl. 10. st. 2. EK) da "Pošto
korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti
formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama " (dalje: ograničenja).
Kada je reč o mogućnosti ograničavanja, sloboda medija spada među tzv. kvalifikovane (kaže
se i: relativne) slobode. Osim u slučaju rata i druge javne opasnosti, kada je ograničiva u
najnužnijoj meri koju iziskuje hitnost situacije (čl. 15. EK), u svim drugim slučajevima sme da
se ograniči pod određenim kvalifikovanim uslovima (tzv. trodelni test): ako je ograničenje
18
legalno, legitimno, i neophodno i proporcionalno. Sva tri uslova izričito su postavljena u
članu 10. st. 2. EK: podvrgavanje ograničenjima "propisanim zakonom" (legalnost) i
"neophodnim u demokratskom društvu" (neophodnost i proporcionalnost) a "u interesu"
ostvarenja tu pobrojanih ciljeva (legitimnost). ES je u svojoj praksi dodatno konkretizovao
uslov legalnosti i uslov neophodnosti i proporcionalnosti, dok je u pogledu uslova legitimnosti
razjasnio pitanje njegovog važenja za dodeljivanje dozvola za emitovanje. Sva tri uslova važe u
pogledu svake vrste medija, dakle, i za radio i televiziju (Groppera Radio AG and others v.
Switzerland, 28. 3. 1990, stav, Autronic AG v. Switzerland, 22. 5. 1990, stav 61,
Informationsverein Lentia and others v. Austria, 24. 11. 1993, st. 29, 32, Autronic AG v.
Switzerland, 22. 5. 1990), uz jednu modifikaciju uslova legitimnosti kada je reč o radiju i
televiziji (b).
Svačija radnja (propis, pojedinačni pravni akt ili faktička radnja) kojom se dira u slobodu medija
(ograničavajući slobodu sadržine, objavljivanja, primanja informacija, prikupljanja informacije
radi objavljivanja, korišćenja frekvencija za emitovanje i dr), predstavlja dopušteno
ograničenje slobode medija samo ako zadovoljava sve navedene uslove. Domaći sud takođe
mora, po službenoj dužnosti, u svakom konkretnom slučaju da proverava kumulativnu
ispunjenost tih uslova, i to ne samo kada ispituje predstavljaju li tuđe radnje povredu slobode
medija, nego mora i svaku svoju radnju i odluku da posmatra sa stanovišta da li njome dira
u slobodu medija i da li ona zadovoljava sva tri uslova evropskog standarda.
a. Legalnost ograničenja. Vršenje slobode medija sme se "podvrći" ograničenjima

"propisanim zakonom" (čl. 10. st. 2. EK, "zakonom ograničiti", čl. 46. st. 2. US). ES konstantno
taj izraz ("prescribed by law") tumači u smislu zahteva koji važe za vladavinu prava. Radnja
(propis, pojedinačni pravni akt ili faktička radnja) kojom se zadire u slobodu medija mora biti u
skladu sa pravom ("in accordance with the law"). To, pre svega, znači, da radnja i njeni uslovi
moraju da imaju osnov u domaćem pravu ("should have some basis in domestic law"), tj. u
nekom od izvora našeg prava, recimo, da su predviđeni podzakonskim aktom (Silver and others
v. the United Kingdom, 23. 3. 1983, stav 89). Nadalje, pravilo koje ograničava slobodu medija
mora biti titularu prava dostupno, objavljeno ("accessible"). Konačno, ta ograničavajuća norma
mora da je dovoljno određena i jasna ("reasonable precise", "reasonable clarity"). Samo
tada ima pravne sigurnosti, kako za subjekta koji podleže ograničenju ne bi posledice radnje
zadiranja u slobodu medija bile "nerazumno neočekivane i nepredvidive" (Sunday Times v. the
United Kingdom, 1979, stav 34, Müller and Others v. Switzerland, 24. 5. 1988, stav 29,
Rekvenyi v. Hungary, 1999, stav 34, News Verlags GmbH & CoKG v. Austria, 11. 1. 2000, stav
42, Tammer v. Estonia, 6. 2. 2001, stav 37, Gawęda v. Poland, 14. 3. 2002, stav 39, Ukrainian
Media Group v. Ukraine, 29. 3. 2005, stav 48). (Još o legalnosti, pod E. 23)
b. Legitimnost ograničenja. Takva radnja, zasnovana na nekom izvoru prava koji je dostupan
i dovoljno određen, sme služiti ostvarenju samo nekog od ciljeva pobrojanih u članu 10. st.
2. Evropske konvencije (i čl. 19. MP, odnosno čl. 16, 18, 46. st. 2. i 50. st. 3. US). Zadiranje u
slobodu medija može opravdati samo to da služi: zaštiti prava i ugleda drugih lica, očuvanju
autoriteta i nepristrasnosti suda, nacionalne bezbednosti, javnog zdravlja, morala, javne
about:blank 7/20
bezbednosti, javnog poretka, sprečavanju nereda ili kriminala, sprečavanju otkrivanja

obaveštenja dobijenih u poverenju.
Uslovi iz stava 2. čl. 10 EK za dopuštenost ograničenja važe za sve medije. To što država ima
pravo (po čl. 10. st. 1. reč. 3. EK) da jedino elektronskim medijima (radiju, televiziji)
uslovljava delatnost svojom dozvolom, "međutim ne znači da za mere licenciranja (davanja
dozvola za emitovanje) ne važe odredbe iz stava 2. člana 10. o uslovima za dopuštenost
ograničavanja, pošto bi takav stav vodio rezultatu koji je suprotan cilju člana 10. posmatranog
kao celina" (Groppera Radio AG and others v. Switzerland, 28. 3. 1990, stav 61, Autronic AG v.
Switzerland, 22. 5. 1990, stav 52, Informationsverein Lentia and others v. Austria, 24. 11.
1993, st. 29, 32). Ali, dok je u pogledu ograničavanja slobode kod svih drugih medija ta lista
legitimnih ciljeva radnje ograničenja iz stava 2. taksativna, kada je reč o dodeljivanju dozvola
za emitovanje programa putem elektronskih medija, proširen je krug legitimnog
ograničenja (čl. 10. st. 1. reč. 2. EK): sloboda medija sme se ograničavati radi ostvarenja i
drugih opravdanih ciljeva, a ne samo onih pobrojanih u st. 2 (Autronic AG v. Switzerland, 22. 5.
1990, stav 58. i d., Informationsverein Lentia and others v. Austria, 24. 11. 1993, st. 32. i d).
19
c. Neophodnost i proporcionalnost ograničenja. Radnja ograničenja uvek mora biti

neophodna, po merilima demokratskog društva (neophodna u "demokratskom društvu",
čl. 10. st. 2), za ostvarenje nekog od tih legitimnih ciljeva, i srazmerna, proporcionalna
tom cilju ("proportionate to the legitimate aim"). Po konstantnoj praksi ES, mora postojati
neodložna društvena potreba ("pressing social need") za dotičnim ograničenjem (Handyside
v. the United Kingdom, 12. 12. 1976, stav 48, Sunday Times v. the United Kingdom (no. 1), 26.
4. 1979, stav 62, News Verlags GmbH & CoKG v. Austria, 11. 1. 2000, stav 52, Bergens
Tindende and others v. Norway, 2. 5. 2000, stav 48, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28. 9.
2000, stav 30, Tammer v. Estonia, 6. 2. 2001, stav 60, Roseiro Bento c. Portugal, 18. 4. 2006,
stav 30, Dammann c. Suisse, 25. 4. 2006, stav 49, Stoll v. Switzerland, 25. 4. 2006, stav 43).
Da li je ono neophodno u demokratskom društvu, utvrđuje se polazeći od "pluralizma,
tolerancije i otvorenog duha bez kojih nema ’demokratskog društva’" (Handyside v. the United
Kingdom, 12. 12. 1976, stav 49, Lingens v. Austria, 8. 7. 1986, stav 41, Castells v. Spain, 23.
4. 1992, stav 42, Informationsverein Lentia and others v. Austria, 24. 11. 1993, st. 32, 39, 43,
Chassagnou and others v. France, 29. 4. 1999, stav 112, Murphy v. Ireland, 10. 7. 2003, stav
72, Verein Alternatives Lokalradio Bern, Verein Dreyeckland Basel v. Switzerland, 16. 10. 1986,
Decisions and Reports, 49, str. 140). ES u konstantnoj praksi zahteva proporcionalnost radnje
ograničenja cilju koji se ostvaruje radnjom ograničenja (Handyside v. United Kingdom, 7. 12.
1976, stav 49, Constantinescu v. Romania, 27. 6. 2000, st. 69, 77, Lopes Gomes da Silva v.
Portugal, 28. 9. 2000, stav 30, Tammer v. Estonia, 6. 2. 2001, stav 61, 69, Colombani v.
France, 25. 6. 2002, stav 57, 70, Nikula v. Finland, 21. 3. 2002, stav 44, Ukrainian Media
Group v. Ukraine, 29. 3. 2005, stav 43, Raichinov v. Bulgaria, 20. 4. 2006, stav 47, Dammann
c. Suisse, 25. 4. 2006, stav 49, Stoll v. Switzerland, 25. 4. 2006, st. 43, 57, 59). Radnja
ograničenja proporcionalna je cilju ako se bez takvog zadiranja u slobodu medija cilj ne bi
mogao ostvariti, ako je podesna da doprinese ostvarenju cilja, i ako ne prelazi meru koja je za
to dovoljna. Nije neophodno da je dotična radnja ograničenja jedini mogući način ostvarenja
cilja, da je u tom pogledu "nezamenljiva", "neizbežna", ali nije dovoljno ni da je samo
"prihvatljiva", "uobičajena", "korisna", "razumna", ili "poželjna" (Handyside v. United Kingdom,
7. 12. 1976, stav 48, Chassagnou and others v. France, 29. 4. 1999, stav 112). (Dalje o
proporcionalnosti, pod E).
d. Čvrsto je pravilo ES da svaka država članica, odnosno njeni nadležni organi, što važi i za
svaki nacionalni sud, ima određeno polje slobodne procene ("margin of appreciation") o
tome da li je neko ograničenje slobode medija (u vidu norme, pravnog akta ili radnje)
neophodno u demokratskom društvu i proporcionalno legitimnom cilju. "Zbog njihove
neposredne i stalne veze sa životnim snagama njihovih zemalja, državne vlasti su u načelu u
boljem položaju nego međunarodni sudija da daju mišljenje.... o nužnosti ograničenja
namenjenih da zaštite" zajemčeno dobro (Müller and Others v. Switzerland, 24. 5. 1988, stav
35). Ali, ES vrši "konačni nadzor" kako nad svakim nacionalnim propisom koji zadire u
slobodu medija i nad njegovom primenom, tako i nad svakom odlukom državnog organa,
uključujući i sudsku, u smislu provere zasniva li se predmetno ograničenje na standardima za
dopuštenost ograničenja u smislu čl. 10. st. 2. EK (Handyside v. the United Kingdom, 7. 12.
1976, stav 48. i d., Lingens v. Austria, 8. 7. 1986, stav 39, Müller and Others v. Switzerland,
24. 5. 1988, stav 35, markt intern Verlag GmbH and Klaus Beermann v. Germany, 20. 11.
1989, stav 33, Weber v. Switzerland, 22. 5. 1990, stav 47, Observer and Guardian v. the United
Kingdom, 26. 11. 1991, Wingrove v. the United Kingdom, 22. 10. 1996, stav 53, Fressoz and
Roire v. France, 21. 1. 1999, stav 45, Bladet Tromsø and Stensaas, 20. 5. 1999, stav 59, Lopes
about:blank 8/20
Gomes da Silva v. Portugal, 28. 9. 2000, stav 30, News Verlags GmbH & CoKG v. Austria, 11. 1.
2000, stav 52, Bergens Tidende and others v. Norway, 2. 5. 2000, stav 50, Lopes Gomes da
Silva v. Portugal, 28. 9. 2000, stav 30, Tammer v. Estonia, 6. 2. 2001, stav 60, Perna v. Italy,
25. 7. 2001, stav 39, Nikula v. Finland, 21. 3. 2002, stav 44, 46, Ukrainian Media Group v.
Ukraine, 29. 3. 2005, stav 43, Dammann c. Suisse, 25. 4. 2006, stav 49, Stoll v. Switzerland,
25. 4. 2006, stav 43). ES odlučuje o tome da li su razlozi koje država ugovornica ima za radnju
ograničenja slobode medija "relevantni i dovoljni" ("relevant and sufficient") sa stanovišta čl.
10. st. 2 (Handyside v. the United Kingdom, 7. 12. 1976, stav 50, Vereinigung demokratischer
Soldaten Österreichs and Gubi v. Austria, 19. 12. 1994, stav 39, Goodwin v. the United
Kingdom, 27. 3. 1996, stav 40. Fressoz and Roire v. France, 21. 1. 1999, stav 45, Janowski v.
Poland, 21. 1. 1999, st. 30, 31, Bladet Tromsø and Stensaas, 20. 5. 1999, stav 58, Sürek v.
Turkey (no. 3), 8. 7. 1999, st. 36, 40, 42, Lopes Gomes Da Silva v. Portugal, 28. 9. 2000, stav
30, News Verlags GmbH & CoKG v. Austria, 11. 1. 2000, stav 58, Tammer v. Estonia, 6. 2.
2001, st. 61, 70, Nikula v. Finland, 21. 3. 2002, st. 44, 47, Ukrainian Media Group v. Ukraine,
29. 3. 2005, stav 43, Stoll v. Switzerland, 25. 4. 2006, stav 43).
ES insistira na tome da ograničenja slobode medija moraju da se usko tumače i da se u

svakom konkretnom slučaju mora ubedljivo utvrditi i pokazati da postoje potreba i uslovi za
ograničenje (Barthold v. Germany, 25. 3. 1985, stav 58, Oberschlick v. Austria, 23. 5. 1991, st.
57 i d., Observer and Guardian v. the United Kingdom, 26. 11. 1991, stav 59, Sunday Times v.
the United Kingdom (no. 2), 26. 11. 1991, stav 50, Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25. 6.
1992, stav 63, Autronic AG v. Switzerland, 22. 5. 1990, stav 61, Informationsverein Lentia and
others v. Austria, 24. 11. 1993, stav 35, Jersild v. Denmark, 23. 9. 1994, stav 37, Vereinigung
demokratischer Soldaten Österreichs and Gubi v. Austria, 19. 12. 1994, stav 37, Janowski v.
Poland, 21. 1. 1999, Nilsen and Johnsen v. Norway, 25. 11. 1999, stav 43, Sürek v. Turkey (no.
4), 8. 7. 1999, stav 54, News Verlags GmbH & CoKG v. Austria, 11. 1. 2000, stav 52, Lopes
Gomes da Silva v. Portugal, 28. 9. 2000, stav 30, Tammer v. Estonia, 6. 2. 2001, stav 59,
Colombani v. France, 25. 6. 2002, st. 56, 57, Ukrainian Media Group v. Ukraine, 29. 3. 2005,
stav 43, Paturel c. France, 22. 12. 2005, stav 43).
D.
Sukob slobode medija sa drugim pravima – ograničenost slobode medija drugim

pravima
Pošto su neizbežni sukobi između slobode medija sa drugim pravima, među njima i sa pravima
koja su zajemčena kao što je i sloboda medija zajemčena, neophodna su pravila za njihovo
rešavanje.
1. Uzajamno ograničavanje. Informacijama masmedija mogu biti povređena i brojna druga

prava, ali su pravo na čast i ugled i pravo na privatnost među konvencijskim pravima koja sa
tom slobodom najčešće dolaze u sukob. Pravo na čast i ugled nije izričito zajemčeno
Konvencijom, ali ES smatra njegovu nepovredivost zajemčenom članom 8. EK koji se odnosi na
privatnost (na primer, Paturel c. France, 22. 12. 2005, stav 30).
Konvencijska prava se uzajamno ograničavaju. Kao što se sloboda medija sme ograničiti radi
"zaštite ugleda i prava drugih" (čl. 10. st. 2 EK, isto čl. 19. st. 3. tač. a) MP i čl. 46. st. 2. US),
što znači i radi zaštite prava na privatnost, tako se pravo na privatnost, na ugled ili drugo pravo
sme ograničiti radi "zaštite prava i sloboda drugih" (čl. 8. st. 2 EK, isto čl. 19. MP i čl. 46. st. 2.
US), što znači i radi slobode medija. Ali, kao što, redovno, ni nacionalna prava (pa ni US) ne
sadrže pravila o tome kako postupiti u slučaju kolizije između zajemčene slobode medija i
drugih prava, tako ni EK (a ni MP) nema konkretna pravila za rešenje kolizije zajemčenih
konvencijskih prava. Tj. nema pravila za to kako utvrditi da li, kada su ta prava u
međusobnom sukobu, objavljivanje informacije u masmediju predstavlja vršenje slobode
medija, u kom slučaju nema povrede prava na ugled, privatnost ili kog drugog prava lica na
koje se odnosi informacija, ili naprotiv, predstavlja prekoračenje slobode medija i povredu prava
na ugled, privatnost ili kog drugog prava lica na koje se odnosi.
2. Traženje ravnoteže, praktične sloge; trodelni test. Potreban je, dakle, kriterijum za
utvrđenje kada objavljivanje informacije, na primer, iz privatnog života, informacije koja
narušava čast i ugled, informacije koja ugrožava imovinska prava i interese subjekta
informacije predstavlja vršenje slobode medija, a kada povredu prava na privatnost.
about:blank 9/20
Pošto su ovde na obe strane u sukobu prava, najčešće, štaviše zajemčena prava, mora se tražiti
pravno rešenje koje će omogućiti da se nađe njihova valjana, pravična
ravnoteža, balans ("fair balance", "proper balance"), da se obe sukobljene vrednosti

ostvare koliko god je moguće, a ne takvo rešenje kojim će jedna vrednost biti ostvarena na
20
račun druge, jedna žrtvovana radi druge (tzv. princip traženja praktične sloge). Deo te ideje
izrazio je već Srpski građanski zakonik 1844. godine, § 32: "Ako dvojica ili više njih jednaka
prava imaju, moraju se ista tako upotrebljavati, da jedno pored drugog i sva skupa u celosti
opstati mogu. Ako to nije moguće, onda po količini jedno drugom treba da popušta: ako li i
tako ne bi moguće bilo, onda manje većem popustiti mora".
21
Takvo rešenje sukoba slobode medija i drugih prava postiže se sledećim trodelnim testom,
u kome ulogu igraju: 1. pristanak subjekta informacije, 2. legitimnost informacije, i 3.
proporcionalnost, srazmernost informacije. Sloboda medija nije u stanju da učini
dopuštenim zadiranje u pravo subjekta informacije: ako prepoznatljivi subjekt
informacije, dakle, lice na čiji se ugled, privatnost ili drugo dobro lično odnosi leziono
sposobna informacija, ili drugi ovlašćeni (recimo, roditelj, srodnik umrlog),
1. nije dao nikakav ili punovažan pristanak za objavljivanje informacije, ili je pristanak
opozvao (jer pravo na lična i druga dobra sadrži pravo raspolaganja i u vidu davanja pristanka
za tuđe radnje koje se tiču dobra),
a 2. objavljivanje dotične informacije ne služi ostvarenju nekog opravdanog interesa

22
(navedenog u stavu 2. člana 8. EK)
koji preteže nad interesom lica da se bez njegovog pristanka ne dira u njegov ugled,
privatnost ili drugo dobro, u kom slučaju pristanak nije ni potreban,
ili 3. ako je informacija objavljena radi ostvarenja nekog takvog opravdanog preteženog
interesa, koji je, međutim, mogao da se ostvari i bez objavljivanja informacije, ili
objavljivanjem na način kojim se pravo subjekta informacije ne bi povredilo ili bi, ali
manje.
Što se tiče pristanka subjekta informacije, precizna opštevažeća pravila sadrži ZoJI (čl. 46. i
d). Opet, ne mogu se postaviti opšta, svagda važeća pravila po kojima se ustanovljava
pretežnost interesa da se informacija objavi (interes vršenja slobode medija) nad njemu
suprostavljenim opravdanim interesom (za zaštitom ugleda, privatnosti i dr), ili obrnuto, nego
se to čini prema okolnostima svakog slučaja (Karhuvaara and Iltalehti v. Finland, 16. 11. 2004,
stav 42). ES je u nizu slučajeva razmatrao da li informacija predstavlja u opisanom smislu
proporcionalno sredstvo za ostvarenje opravdanog cilja kada se njome zadire u tuđa prava, i
postavio niz pravila:
U slučaju novinarske kritike rada sudije, ES je smatrao da sudsko kažnjavanje novinara i

zabrana distribucije još nedistribuisanih primeraka nije povreda slobode medija budući da su
optužbe na račun sudije bile vrlo teške, "neprimereno široke", "bez dovoljne činjenične osnove",
pa tako "nepotrebno škodljive" (Prager and Obeschlick v. Austia, 26. 4. 1995, stav 37).
Difamatorni vrednosni iskazi ("zveri u uniformi", "idiot", "sudija kukavica", "pristrasan sudija",
"fašističke tendencije", "totalitarna priroda", "ideološki groteskan i klovnovski", "neverovatni
spoj sirovog reakcionara, fašističkog tvrdoglavca i teškog antisemite", "varalice") predstavljaju
prekomerne, preterane, nesrazmerne informacije ako su "bez ikakve ili dovoljne činjenične
osnove", odnosno ako ne stoje ni u kakvoj vrsti veze sa nekim činjenicama, što u datim
slučajevima nije bilo tako jer je za tvrdnje postojao činjenični osnov, odnosno određena vrsta
veze sa činjenicama, a tvrdnja nije bila usmerena na ličnost, nije predstavljala napad na ličnost,
nego na ono što je ona govorila ili radila (Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25. 6. 1992, stav 65,
Oberschlick v. Austria (no. 2), 1. 7. 1997, stav 26, De Haes and Gijsels v. Belgium, 24. 2. 1997,
stav 47, Jerusalem v. Austria, 27. 2. 2001, st. 43, 45, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28. 9.
2000, stav 34, Paturel c. France, 22. 12. 2005, stav 36, Feldek v. Slovakai, 12. 7. 2001. stav
75,, Jerusalem v. Austria, 27. 2. 2001, stav 43, Pedersen and Baadgaards v. Denmark, 17. 12.
2004, stav 76, Ukrainian Media Group v. Ukraine, 29. 3. 2005, stav 42). Novinarska sloboda
podrazumeva izvesan stepen preterivanja ili čak provociranja (Prager and Oberschlick,
26. 4. 1995, stav 38, De Haes and Gijsels v. Belgium, 24. 2. 1997. stav 46, Fressoz and Roirre
v. France, 21. 1. 1999, stav 45, Stoll v. Switzerland, 25. 4. 2006, stav 55, Lopes Gomes da
Silva v. Portugal, 28. 9. 2000, stav 34).
about:blank 10/20
Informacija je nesrazmerno sredstvo ako se kritika i dr. može izraziti odnosno doprinos raspravi
ostvariti i bez upotrebe uvredljivih izraza (kakvi su "razbijačica tuđeg braka", "neodgovorna
majka koja je napustila dete", odnosno "varalice"), pa se ne zadire nesrazmerno u slobodu
medija time što se čini odgovornim onaj ko se služi izlišno uvredljivim izrazima (Tammer v.
Estonia, 6. 2. 2001, stav 67, Constantinescu v. Romania, 27. 6. 2000, stav 74).
Nije posredi nesrazmerna informacija i predstavlja vršenje slobode medija kada se istinito iako
u grubom tonu kritički pisalo o iskustvima pacijentkinja nezadovoljnih postoperativnim
tretmanom od strane plastičnog hirurga zbog čega su nastupile zdravstvene komplikacije, pošto
napisi, koji su verno preneli grube izraze pacijentkinja i još ih naglasile, ne predstavljaju
"preuveličavanja", "preterivanja" ("excessive"), pa je dosuđivanje naknade štete povreda
zajemčene slobode (Bergens Tidende and others v. Norway, 2. 5. 2000, stav 56).
Međutim, "neki stepen preterivanja" mora da se toleriše u kontekstu neke pregrejane javne
rasprave o stvarima od javnog interesa (Nilsen and Johnsen v. Norway, 25. 11. 1999, stav 52,
Stoll v. Switzerland, 25. 4. 2006, stav 55).
Iako postoji opravdani interes da se javnost obavesti o seriji atentata (pisama bombi), kao i o
akcijama policije i sudskom postupku, nije proporcionalna informacija koja pre pravnosnažne
osude označava lice kao počinioca, krivca i sl., ne poštujući presumpciju nevinosti koja važi, ne
samo za ophođenje državnih organa, nego i medija (News Verlags GmbH & CoKG v. Austria, 11.
1. 2000, stav 56, Constantinescu v. Romania, 27. 6. 2000, stav 72).
Pretpostavka nevinosti (zajemčena i čl. 6. st. 2. EK) ne sprečava sud da javnost obaveštava o
krivičnom postupku koji je u toku (Allenet de Ribemont v. France, 10. 2. 1995, stav 38), ali je
povređena, ne samo neodgovarajućim radnjama vlasti u toku postupka, nego i kada sud ili bilo
koji drugi javni funkcioner o licu govori u javnosti pre pravnosnažne osude kao o počiniocu
(stav 36).
Sama istinitost informacije ne čini uvek njeno objavljivanje proporcionalnim sredstvom.

Objavljivanje informacija koje su istinite i opisuju stvarne događaje može pod određenim
okolnostima biti zabranjeno; primeri su obaveza poštovanja privatnosti drugih ili obaveza
poštovanja poverljivosti određenih komercijalnih informacija (markt intern Verlag GmbH and
Klaus Beermann v. Germany, 20. 11. 1989, stav 35).
Ne predstavlja proporcionalno sredstvo kada se u sindikalnoj borbi za povećanje zarade u firmi,

iznesu u javnost podaci o poreskoj prijavi i poreskoj obavezi direktora firme koji spadaju u
privatnost, dok to ne važi ako se radi o podacima koji su već dostupni javnosti (Fressoz and
Roire v. France, 21. 1. 1999, stav 56).
Istinita informacija može da bude, a često i jeste, kvalifikovana pratećom opaskom, vrednosnim
iskazom, pretpostavkama ili insinuacijama, i da u tome leži razlog njenoj neproporcionalnosti
(Markt Intern stav 35).
Ako je nešto izolovan incident, potrebna je pomnija pažnja pre nego što se objavi, jer, u
protivnom, i veran opis takvog incidenta u stanju je da izazove pogrešan utisak da je taj
incident dokaz jedne ustaljene prakse (markt intern Verlag GmbH and Klaus Beermann v.
Germany, 20. 11. 1989, stav 35).
3. Informacije i privatnost političara i javnih funkcionera. Primenom ovog tripartitnog

metoda došlo se u nacionalnom pravu i do rešenja sukoba između slobode medija i prava
na privatnost, kao prava koje u medijskoj praksi gotovo najčešće dolazi u sukob sa slobodom
medija. Rešenje koje je tu primenjeno – tzv. funkcionalno ograničenje privatnosti javnih
23
ličnosti – omogućuje da se u najvećoj meri ostvare obe sukobljene vrednosti. ZoJI određuje
u članu 9: (1) "Nosiocima državnih i političkih funkcija ograničena su prava na zaštitu
privatnosti koja imaju lica na koja se odnosi informacija, ako je informacija važna za javnost s
obzirom na činjenicu da lice na koje se odnosi informacija vrši određenu funkciju". (2) "Prava
lica iz stava 1. ovog člana ograničena su srazmerno opravdanom interesu javnosti u svakom
konkretnom slučaju". I u članu 45: "... informacija iz privatnog života, odnosno lični zapis,
može se objaviti bez pristanka lica na koje se odnosi, ako:... 2) se informacija, odnosno zapis,
odnosi na ličnost, pojavu ili događaj od interesa za javnost, naročito ako se odnosi na nosioca
državne ili političke funkcije, a objavljivanje je važno s obzirom na činjenicu da lice obavlja tu
24
funkciju".
about:blank 11/20
Istovetno rešenje dobilo je potom potvrdu i u odluci ES u slučaju von Hannover v. Germany, 24.
6. 2004, st. 63. i 64, u vezi sa objavljivanjem niza napisa i fotosa jedne javne ličnosti (Karoline
od Hanovera, ranije Karoline od Monaka): "Sud smatra da treba praviti fundamentalnu razliku
između izveštavanja o činjenicama – makar i spornim, sposobnim da doprinesu raspravi u
demokratskom društvu koja se tiče, na primer, političara u vršenju njegovih funkcija, i
izveštavanja o pojedinostima iz privatnog života jedinke koja, štaviše, kao u ovom slučaju, ne
vrši javne funkcije. Dok u prvom slučaju štampa vrši svoju životnu ulogu 'psa čuvara' u
demokratskom društvu doprinoseći da se 'posreduju informacije i ideje o pitanjima od javnog
interesa' (..), ona to ne čini u drugom slučaju. Doduše, iako postoji pravo javnosti da bude
informisana, jedno bitno pravo u demokratskom društvu, koje pod posebnim okolnostima može
da se proširi na aspekte privatnog života javnih ličnosti, naročito kada se radi o političarima
(..), to ovde nije slučaj. Ovde je reč o situaciji van svake političke ili javne rasprave, pošto se
objavljene fotografije i prateći komentari odnose isključivo na pojedinosti iz privatnog života
žaliteljice." Ovom odlukom je po ovom pitanju uspostavljen evropski standard. Njegovi obrisi
jasni su već u slučaju Tammer v. Estonia, 6. 2. 2001, kada je ES naglasio da objavljeni podaci
iz privatnog života jedne žene (koji se tiču njene ljubavne veze sa bivšim ministrom), budući da
ne stoje ni u kakvoj vezi sa njenim nastavljenim učešćem u političkom životu, nisu od značaja
za javnost (stav 68). U najnovijem slučaju Karhuvaara and Iltalehti v. Finland, 16. 11. 2004, ES
nalazi da je ograničenje slobode medija (kažnjavanje novinara zbog povrede privatnosti)
proporcionalna mera, jer izneti podaci iz privatnog života političara nemaju politički značaj i
nisu povezani sa delovanjem dotičnog političara kao političara (st. 45, 52). (Još o političarima,
javnim funkcionerima, državnim službenicima, pod E. 6 i d).
E. Stavovi Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa članom 10. EK
Predmet sporenja povodom informacija jesu kako pitanja u vezi sa bilo kojim sastavnim
delom slobode medija, tako i pitanja u vezi sa bilo kojim uslovom dopuštenosti njenog
ograničavanja. Najčešći posao za ES jeste bavljenje neslaganjem stranaka (lica koje tvrdi da je
povređena sloboda medija, i države ugovornice) o tome da li je neko ograničenje (propis,
pravni akt, faktička radnja) kojim se dira u slobodu medija neophodno u demokratskom društvu
i proporcionalno. U jednom izboru, evo stavova ES o raznim pitanjima slobode medija i njenog
ograničavanja, koji nisu već izneti u dosadašnjem tekstu.
1. Sloboda izražavanja "važi, ne samo za "informacije" i "ideje" koje su povoljno primljene ili se
smatraju neuvredljivim ili neškodljivim,... nego i za one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju
državu ili bilo koji deo stanovništva", kao i za one koje su "preterani i provokativni" iskazi, pa
ovi iskazi nisu sami po sebi, dakle, samo zato što su takvi, razlog za ograničenje (Handyside v.
United Kingdom, 7. 12. 1976, stav 49, Sunday Times v. the United Kingdom (no. 1), 26. 4.
1979, stav 65, Lingens v. Austria, 8. 7. 1986, stav 41, Müller and others v. Switzerland, 24. 5.
1988, stav 33, Observer and Guardian v. the United Kingdom, 26. 11. 1991, stav 59, Castells v.
Spain, 23. 4. 1992, stav 42, Sürek v. Turkey, 8. 7. 1999, stav 58, Sürek and Özdemir v. Turkey,
8. 7. 1999, stav 57, Paturel c. France, 22. 12. 2005, stav 43, Stoll v. Switzerland, 25. 4. 2006,
stav 43, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28. 9. 2000, st. 30, 34).
25
2. ES je, našavši u samoj EK (član 17 – zabrana zloupotrebe prava) osnov za isključenje iz
slobode medija onih informacija kojima se ugrožavaju neka druga konvencijska prava i
"naglašene vrednosti Konvencije" (Lehideux and Isorni v. France, 23. 9. 1998, stav 53),
porekao slobodu govora mržnje (Glimmerveen and Hagenbeek v. the Netherlands, 11. 10.
1979, Decisions and Reports 18, str. 187, Jersild v. Denmark, 23. 9. 1994, stav 35), i slobodu
da se pravda, zagovara i veliča nacizam, ili poriče i bagateliše genocid, "negiraju ili revidiraju
nesumnjivo utvrđene istorijske činjenice kao što je holokaust" (Lehideux and Isorni v. France,
23. 9. 1998, stav 47). Van toga se ne dira u potrebu svake zemlje da "otvoreno i nepristrasno
razmatra sopstvenu istoriju" (stav 54).
Novinari moraju biti posebno pažljivi kada objavljuju izjave pripadnika organizacija koje se
služe nasilnim metodama u odnosu na državnu vlast ili organizacija koje vrše
nedopuštenu neopravdanu diskriminaciju ljudi, da medij ne bi postao instrument širenja
govora mržnje i promociju nasilja (Erdoğdu and Ìnce v. Turkey, 8. 7. 1999, stav 54, Sürek and
Özdemir v. Turkey, 8 July 1999, stav 63, Şener v. Turkey, 18. 7. 2000, stav 42, Jersild v.
Denmark v Denmark, 3. 9. 1994, stav 35).
3. Svojstvo lica koje je izvor informacije nije razlog za ograničenje slobode. Sama činjenica
da je posredi intervju sa vođom neke prononsirane zabranjene organizacije, povezivane sa
about:blank 12/20
terorizmom, nije dovoljan razlog za zabranu objavljivanja odnosno ograničavanje slobode

izražavanja, koliko god stavovi intervjuisanog bili jednostrani ili sadržali grube kritike vlasti,
nego je potrebno da podstiču na nasilje (Sürek and Özdemir v. Turkey, 8. 7. 1999, stav 61).
Intervju kao intervju je jedno od najvažnijih sredstava pomoću kojeg je štampa u stanju da igra
svoju životnu ulogu saopštavanja informacija od javnog značaja (Jersild v. Denmark v
Denmark, 3. 9. 1994, stav 35).
4. Činjenični iskazi (kao iskazi koji podležu dokazivanju istinitosti) i vrednosni iskazi (kao
nedokazivi) ne smeju pravno da se jednako tretiraju:
Kada novinar kritikuje kancelara i nazove ga "prizemnim oportunistom", "nemoralnim",

"nedostojnim", zbog njegovog stava prema lideru neke političke stranke, negdašnjem
pripadniku SS, posredi su vrednosni iskazi, a oni ne podležu dokazivanju, pa se ni od koga ne
može tražiti da ih dokaže niti se ikome može stavljati na teret što ih nije dokazao, te je sud
povredio slobodu medija kada ga je kaznio zbog klevete zato što nije dokazao istinitost
vrednosnog iskaza (Lingens v. Austria, 8. 7. 1986, stav 41, Albert-Engelmann-Gesellschaft mbH
v. Austria, 19. 1. 2006, stav 31). Kada sud smatra činjeničnim iskazima tvrdnje da određene
verske organizacije imaju "fašističke tendencije" i "totalitarnu prirodu" i, zato što tvrdnje nisu
dokazane, zabrani njihovo ponovno objavljivanje a naredi da se opozovu i opoziv objavi, time
povređuje slobodu medija (Jerusalem v. Austria, 27. 2. 2001, stav 46).
Povreda slobode izražavanja posredi je i kad se neko kazni zbog objavljenog iskaza (o vladinoj
odgovornosti što nije ništa preduzela da kazni oružane napadače na Baske), a ne dâ mu se u
postupku mogućnost da ih dokaže (Castells v. Spain, 23. 4. 1992, st. 47, 48, Jerusalem v.
Austria, 27. 2. 2001, st. 45, 46).
Ako propis predviđa da se mora dokazati istinitost svakog iskaza koji se objavljuje i da se mora
objaviti ispravka svake tvrdnje za koju se ne dokaže da je istinita, time prisiljava da se
dokazuju i vrednosni iskazi (kakve su u datom slučaju bile tvrdnje da su kandidati za
predsednika "nesposobni da ostvare obećanja" i "vode naciju"), a što je nemoguće, čime se
povređuje sloboda medija (Ukrainian Media Group v. Ukraine, 29. 3. 2005, st. 41, 59, 60).
5. I kontekst informacije igra ulogu pri određivanju da li je posredi činjenični iskaz ili
vrednosni sud, kao, na primer, kada se govori o nečijoj "fašističkoj prošlosti" (Feldek v.
Slovakia, 12. 7. 2001, stav 57).
6. Dok su slobodne sve vrste informacija bez obzira na njihovu sadržinu (gore C. 1. a), dotle
širina slobode i dopuštenost ograničavanja slobode nije ista kod svih vrsta
informacija posmatranih prema sadržini, nego varira s obzirom na
objekt informacije: zavisna je od toga na šta se informacije odnose, u koji domen

spadaju.
Sloboda političke rasprave i rasprave o drugim javno važnim pitanjima, štiti se najpotpunije,
odnosno sme se najmanje ograničavati; šira je nego sloboda umetničkog izražavanja, a
pogotovo šira nego sloboda komercijalnih iskaza, koja se najviše sme ograničavati. Sa
političkim pitanjima u užem smislu (a to su ona koja se neposredno ili posredno tiču učešća
građana u procesu donošenja odluka u demokratskom društvu, Thorgeir Thorgeirson v. Iceland,
25. 6. 1992, stav 61), izjednačavaju se i sve druge stvari koje su od javnog značaja (Sunday
Times v. the United Kingdom, 26. 4. 1979, stav 65, Barfod v. Denmark, 22. 2. 1989, Handyside
v. the United Kingdom, 7. 12. 1976, Castells v. Spain, 23. 4. 1992, stav 43, Thorgeir
Thorgeirson v. Iceland, 25. 6. 1992, stav 64, Wingrove v. the United Kingdom, 22. 10. 1996,
stav 58, Karhuvaara and Iltalehti v. Finland, 16. 11. 2004, stav 40). "(S)loboda političke
rasprave je zapravo jezgro pojma demokratskog društva koje prožima celu Konvenciju"
(Lingens v. Austria, 8. 7. 1986, stav 42, Castells v. Spain, 23. 4. 1992, stav 43, Jersild v.
Denmark, 23. 9. 1994, stav 31, Prager and Oberschlick v. Austria, 26. 4. 1995, stav 57. i d.,
Andreas Wabl v. Austria, 21. 3. 2000, stav 42). "Sloboda izražavanja uživa naročitu zaštitu
Konvencije kao jedan od suštinskih temelja demokratskog društva", "jedan od osnovnih uslova
za njegovo napredovanje, kao i za razvoj svakog čoveka" (Jersild v. Denmark, 23. 9. 1994, stav
31, Handyside v. the United Kingdom, 7. 12. 1976, stav 49, Sunday Times v. the United
Kingdom, 26. 4. 1979, stav 65, Alternatives Lokalradio Bern and Verein Dreyeckland Basel v.
Switzerland, 1983, str. 139, Lingens v. Austria, 8. 7. 1986, stav 41, Castells v. Spain, 23. 4.
1992, stav 42). Zato, "ne samo da štampa ima zadatak da saopštava informacije od javnog
značaja: javnost takođe ima pravo da ih prima. Da je drugačije, štampa bi bila nesposobna da
igra svoju životnu ulogu ’javnog psa čuvara’ (’public watchdog’)" (Lingens v. Austria, 8. 7.
about:blank 13/20
1986, stav 41, Castells v. Spain, 23. 4. 1992, stav 43, Observer and Guardian v. the United
Kingdom (no. 2), 26. 11. 1991, stav 59, Jersild v. Denmark, 23. 9. 1994, stav 31, Barthold v.
Germany, 25. 3. 1985, stav 58, Fressoz and Roire v. France, 21. 1. 1999, st. 45, 51, De Haes
and Gijsels v. Belgium, 24. 2. 1997, st. 37, 39, Sunday Times v. United Kingdom, 26. 4. 1979,
stav 65, Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25. 6. 1992, Jersild v. Denmark, 1994, stav 63,
Guerra and others v. Italy, 19. 2. 1998, stav 53, Roirre v. France, 21. 1. 1999, stav 45, News
Verlags GmbH & CoKG v. Austria, 11. 1. 2000, stav 56, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28.
9. 2000, stav 30, Gawęda v. Poland, 14. 3. 2002, stav 34, Pedersen and Baadsgard v.
Denmark, 2004, st. 71, 91, Stoll v. Switzerland, 25. 4. 2006, st. 49, 58, Dammann c. Suisse,
25. 4. 2006, stav 49). "(M)ada prvenstveno formulisani za štampu, ovi principi se nesumnjivo
primenjuju i na audio-vizuelne medije" (Jersild v. Denmark, 23. 9. 1994; stav 31, Verein
Alternatives Lokalradio Bern, Verein Dreyeckland Basel v. Switzerland, 16. 10. 1986, Decisions
and Reports, 49, str. 139: "this principle is of particular importance not only for the press (cf.
Eur. Court H. R., Sunday Times jndgment of 26. April 1979, Series P, no. 30, para. 65), but also
for broadcasting").
Široke granice dopuštenog kritikovanja u političkoj raspravi primenjuju se i u raspravi o drugim

stvarima od javnog značaja (Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25. 6. 1992, stav 64, Wingrove v.
the United Kingdom, 22. 10. 1996, stav 58). Diskusija o političkim i drugim pitanjima od javnog
značaja uživa veću zaštitu i manje se sme ograničavati nego kada se radi o informacijama o
onome što nema opšti značaj (Tammer v. Estonia, 6. 2. 2001, stav 50, Barthold v. Germany,
25. 3. 1985, stav 58, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28. 9. 2000, stav 33, Raichinov v.
Bulgaria, 20. 4. 2006, stav 71). "(M)alo je prostora po članu 10. stavu 2. Konvencije za
ograničenje slobode političkog govora i rasprave o javno važnim stvarima" (Wingrove v. the
United Kingdom, 22. 10. 1996, stav 58, Sürek v. Turkey (4), 8. 7. 1999, stav 57, Karatas v.
Turkey, 8. 7. 1999, stav 49, Ukrainian Media Group v. Ukraine, 29. 3. 2005, stav 39, Stoll. v.
Switzerland, 25. 4. 2006, stav 46). Moguća ograničenja su najveća kada je reč o komercijalnom
govoru, oglasima i sl., zato što informacije koje služe komercijalnim ciljevima ne spadaju u
osnovno jezgro zaštite slobode izražavanja i uživaju niži nivo zaštite nego ideje i informacije
(markt intern Verlag GmbH and Klaus Beermann v. Germany, 20. 11. 1989, stav 32).
7. Blisko je s tim povezan stav da širina slobode i stepen ograničivosti varira s obzirom
na subjekta informacije: zavisi od toga na koga se informacija odnosi. Najslabiju zaštitu
od informacija uživa državna vlast, slabiju nego političar, političar slabiju nego državni
službenik, a ovaj slabiju nego privatno lice; državna vlast dužna je da trpi najviše,
političar više nego državni službenik, a državni službenik više nego privatno lice:
"U jednom demokratskom sistemu, postupci ili propusti vlade moraju biti podvrgnuti strogoj
kontroli ne samo od strane zakonodavne i sudske vlasti nego i od strane javnog mnjenja"
(Erdoğdu and Ìnce v. Turkey, 8. 7. 1999, stav 54). "Granice dopuštene kritike su šire u pogledu
Vlade nego u odnosu na privatnog građanina ili čak i političara" (Castells v. Spain, 23. 4. 1992,
stav 46, Erdoğdu and Ìnce v. Turkey, 8. 7. 1999, stav 50, Ceylan v. Turkey, 8. 7. 1999, stav 34,
Özgür Gündem v. Turkey, 16. 3. 2000, stav 60). "Vlast demokratske države mora da toleriše
kritiku, čak i kada se ona može smatrati provokativnom ili uvredljivom" (Özgür Gündem v.
Turkey, 16. 3. 2000, stav 60).
Kada je reč o merama za zaštitu državne vlasti od kritika, mora se voditi računa o tome da
"dominantan položaj koji Vlada ima, čini neophodnim da ona manifestuje suzdržanost pri
posezanju za krivičnim postupkom, naročito kad su joj na raspolaganju druga sredstva da
uzvrati na neopravdane napade i kritike, upućene joj od strane njenih protivnika ili medija.
Ipak, ostavlja se nadležnim državnim organima da, kao garanti javnog reda, odrede mere, čak i
krivičnopravne prirode, koje imaju za cilj da na odgovarajući način i proporcionalno reaguju na
neosnovane i zlonamerne difamatorne optužbe" (Castells v. Spain, 23. 4. 1992, stav 46).
Dopuštena kritika političara kao takvog šira je nego dopuštena kritika privatnog lica, a političar
je obavezan na veći stepen tolerancije nego privatno lice: "Granice dopuštene kritike šire su u
pogledu političara kada dela kao takav, nego u pogledu privatne jedinke. Za razliku od ove
poslednje, prvi se neizbežno i svesno izlaže pomnom ispitivanju svake svoje reči i dela, kako od
strane novinara tako i od strane najšire javnosti. Zato mora da ispolji veći stepen tolerancije"
(Lingens v. Austria, 8. 7. 1986, stav 42, Barfod v. Denmark, 22. 2. 1989, stav 35, Oberschlick
v. Austria, 26. 4. 1991, stav 59, Janowski v. Poland, 21. 1. 1999, stav 33, Oberschlick v. Austria
(no. 2), 1. 7. 1997, stav 29, Andreas Wabl v. Austria, 21. 3. 2000, stav 42, Lopes Gomes da
Silva v. Portugal, 28. 9. 2000, stav 30, Tammer v. Estonia, 6. 2. 2001, stav 62, Nikula v.
Finland, 21. 3. 2002, stav 48, Ukrainian Media Group v. Ukraine, 29. 3. 2005, stav 39, Roseiro
Bento c. Portugal, 18. 4. 2006, stav 30, Malisiewicz-Gąsior v. Poland, 6. 4. 2006, stav 57).
about:blank 14/20
Političar koji svojim stavovima provocira, mora prihvatiti i provokativne iskaze o sebi
(Oberschlick v. Austria (no. 2), 1. 7. 1997, st. 33, 34), ali je, u stvari, u prirodi političke debate
upotreba preteranih i uvredljivih izraza (Lopes Gomes Da Silva v. Portugal, 28. 9. 2000, stav
34, Roseiro Bento c. Portugal, 18. 4. 2006, stav 43).
Oštre političke rasprave lako prerastu u lične, a to je jedan od rizika koji se prihvata učešćem u
političkom životu (Roseiro Bento c. Portugal, 18. 4. 2006, stav 43, Lopes Gomes da Silva v.
Portugal, 28. 9. 2000, stav 34).
Što važi za političara i javnog funkcionera, važi i za eksperta kojeg angažuje vlast kada se radi
o onome što on čini u tom svojstvu (Nilsen and Johnsen v. Norway, 25. 11. 1999, stav 52).
Državni službenik takođe mora da trpi više nego privatno lice: "Granice dopuštene kritike
državnog službenika mogu u određenim okolnostim biti šire ako se odnose na njega u vršenju
vlasti nego u odnosu na privatnu jedinku. Ali se ne može reći da državni službenik svesno sebe
izlaže pomnoj analizi svake svoje reči i dela u istoj širini kao političar i da mora zato da se
tretira jednako kao ovaj kada se kritikuju njegove radnje. Naprotiv, može se pokazati
neophodnim da se državni službenik kada je na dužnosti zaštiti od agresivnih i abuzivnih
verbalnih napada" (Oberschlick v. Austria (no. 2), 1. 7. 1997, stav, 29, Janowski v. Poland 21.
1. 1999, stav 33, Nikula v. Finland, 21. 3. 2002, stav 48, Raichinov v. Bulgaria, 20. 4. 2006,
stav 48, Stoll v. Switzerland, 25. 4. 2006, stav 47).
Ali, i kada se običan građanin ili nepolitička organizacija upusti u javnu raspravu, mora da trpi
više nego ostali koji to ne čine (Jerusalem v. Austria, 27. 2. 2001, st. 38, 28).
8. U slobodu izražavanja poslanika, funkcionera i političara opravdano je zadirati samo ako

postoje "vrlo jaki razlozi". Pogotovo kada je reč o onome što iskažu u parlamentu (Jerusalem v.
Austria, 27. 2. 2001, stav 40, Castells v. Spain, 23. 4. 1992, stav 42). Sa parlamentom se u
tom pogledu može izjednačiti i gradska skupština i slična tela koja u demokratiji predstavljaju
bitne forume za političku raspravu (Jerusalem v. Austria, 27. 2. 2001, stav 40, Roseiro Bento c.
Portugal, 18. 4. 2006, stav 44). Sloboda medija obezbeđuje javnosti jedan od najboljih načina
da se upozna sa stavovima političkih lidera o političkim i javno važnim stvarima (Castells v.
Spain, 23. 4. 1992, stav 43).
Takođe, u uslovima izborne borbe ili i van izborne borbe, u okviru uzavrele rasprave sa
drugim političarem, političar mora u većoj meri nego inače da toleriše grubosti političkih
komentara (vrednosnih iskaza) o njemu koji potiču od političkog takmaca (Brasilier c. France,
11. 4. 2006, st. 39 i d., Malisiewicz and Gąsior v. Poland, 6. 4. 2006, stav 62, Roseiro Bento c.
Portugal, 18. 4. 2006, st. 43, 46). Naročito je važno da su u periodu predizborne borbe
slobodno u opticaju informacije svih vrsta (Bowman v. The United Kingdom, 19. 2. 1998, stav
42).
9. Kritika pravosuđa i izveštavanje sa suđenja su informacije od javnog značaja. ES

naglaša "suštinsku ulogu sudova u demokratskom društvu" kao "garanta pravde, sa
fundamentalnom ulogom u pravnoj državi" (Prager and Oberschlick v. Austria, 26. 4. 1995, stav
38, De Haes and Gijsels v. Belgium, 21. 2. 1997, stav 37, Schöpfer c. Suisse, 20. 5. 1998, stav
29). Ipak, sloboda medija ne sme da se ograniči samo zato što se informacija bavi sudovima i
onime što oni rade. Sudovi ne rade u "bezvazdušnom prostoru", i ne može se zabraniti da se
pre presude mediji uopšte bave sudskom stvari. Autoritet suda treba da je "ugrožen
informacijom", da bi ograničenje bilo dopušteno, tj. da je autoritet i nepristrasnost sudstva
potrebno sačuvati u tom smislu da se ne ugrozi status suda kao institucije koja meritorno
utvrđuje šta je pravno i da se očuva poverenje javnosti u sposobnost sudova da to budu, kao i
interesi stranaka na pravično suđenje (Sunday Times v. the United Kingdom (no. 1), 26. 4.
1979, stav 65). Zabrana da se uopšte izveštava o nekom krivičnom postupku (kako to predviđa
jedan francuski propis), nesrazmerna je sa stanovišta obezbeđenja autoriteta suda i uslova
potrebnih da nepristrasno obavi svoj posao (Du Roy and Malaurie v. France, 2. 10. 2000, st. 35.
i d, 37).
Sudije obavezuje određena diskrecija u pogledu predmeta kojima se bave, koja ih sprečava da
uzvraćaju na kritike kao što to mogu političari, pa pošto ne raspolažu sredstvima da odgovore
na napade, sud mora biti zaštićen od informacija koje predstavljaju neosnovane i destruktivne
napade, posebno od optužbi za kriminalne radnje (Thorgeir Thorgeirson v. Iceland, 25. 6. 1992,
stav 61, Prager und Oberschlick v. Austria, 26. 4. 1995, stav 34, De Haes and Gijsels v.
Belgium, 21. 2. 1997, stav 37, Perna v. Italy, 25. 7. 2001, stav 46). Ali, to ne isključuje pravo
about:blank 15/20
medija i javnosti da kontrolišu sudije u pogledu vršenja njihovih dužnosti, kao u slučaju kada
sudija ujedno dela kao političar, pogotovo kao militantni zastupnik neke političke opcije, jer je
tada umesno proveravati da li pravilno i nepristrasno sudi (Perna v. Italy, 25. 7. 2001, st. 44).
10. Advokati imaju pravo da kritikuju organe pravosuđa, sudove i javne tužioce, i, ako se
u kritici bave onime što organ pravosuđa radi kao takav, tek bi neke "izuzetne okolnosti" mogle
da opravdaju ograničenje slobode izražavanja putem njihovog kažnjavanja ili drugih sankcija
(Nikula v. Finland, 21. 3. 2002, stav 49, Amihalachioaie v. Moldova, 20. 4. 2004, stav 27,
Kyprianou v Cyprus, 15. 12. 2005, stav 173).
11. Oglašavanje (reklamiranje) lekara, veterinara i advokata. Pošto su zdravstveni

radnici obavezni da rade na dobrobit pacijenata i zajednice, onda su, ako tome služe,
prihvatljiva ograničenja njihove slobode izražavanja poput zabrane oglašavanja (reklamiranja).
Ali, to ne znači da se ne mogu objavljivati pohvalne informacije o zdravstvenim radnicima, pa ni
one koje potiču od njih samih, nego da se, ako se bave onime što je u interesu javnosti da zna,
moraju razgraničiti prema nedopuštenoj reklami (Stambuk v. Germany, 17. 10. 2002, st. 39. i
d., Barthold v. Germany, 31. 1. 1986, stav 58).
Kada je reč o advokatima, i zbog njihove osobene pozicije posrednika između javnosti i suda
(Schöpfer c. Suisse, 20. 5. 1998, stav 29, Nikula v. Finland, 21. 3. 2002, stav 45), prihvatljivo
je ograničavanje njihove slobode izražavanja reklamiranjem. ES u principu prepušta
nacionalnom pravu (polje slobodne procene) odluku o tome da li će reklamiranje advokata biti
dopušteno ili zabranjeno, jer bolje poznaju lokalnu situaciju u pogledu svih relevantnih
sukobljenih interesa, pa zato nije smatrao povredom slobode izražavanja kažnjavanje advokata
od strane komore zbog oglašavanja (Casado Coca v. Spain, 24. 2. 1994, st. 46, 50).
12. Čuvanje državne, vojne i druge zvanične tajne može da opravda ograničenje slobode
medija samo ako je doista reč o tajni. Kada je nešto već objavljeno, prestaje da bude
poverljivo, nije više tajna, pa se ne sme izricati zabrana distribucije, zabrana ponovnog
objavljivanja, zaplena ponovo objavljenog, kažnjavati zbog ponovnog objavljivanja (Weber v.
Switzerland, 22. 5. 1990, stav 51, Observer and Guardian v. the United Kingdom (no. 2), 26.
11. 1991, st. 69 i d., Sunday Times v. the United Kingdom (no. 2), 26. 11. 1991, st. 54. i d.,
Vereniging Weekblad Bluf! v. the Netherlands, 9. 2. 1995, st. 43, 44, Fressoz and Roire v.
France, 21. 1. 1999, stav 53, Sürek v. Turkey (no. 2), 8. 7. 1999, stav 40).
Objavljivanje tajnog državnog dokumenta u načelu je nedopušteno, ali se nijedna tajna ne štiti
uvek i po svaku cenu, niti se o ne/dopuštenosti mere (kazne i dr) koja se primenjuje u slučaju
objavljivanja može odlučiti bez odmeravanja da li objavljivanje može da ugrozi interes koji
preteže nad slobodom izražavanja i interesom javnosti da zna (Stoll v. Switzerland, 25. 4.
2006, stav 52).
13. Novinar je dužan da postupa u skladu sa pravilima novinarske etike:
Novinari će uživati zaštitu člana 10. kada izveštavaju o stvarima od opšteg značaja pod
uslovom da postupaju savesno ("acting in good faith") da bi pružili istinite i verodostojne
informacije. U skladu sa novinarskom etikom novinar treba da postupa savesno, nastojeći da
pre objavljivanja prema pravilima novinarske etike obezbedi istinite i pouzdane informacije
(Bergens Tidende and others v. Norway, 2. 5. 2000, stav 53, Colombani v. France, 25. 6. 2002,
stav 65, Bladet Tromsø and Stensaas, 20. 5. 1999, stav 58, 65, Goodwin v. the United
Kingdom, 27. 3. 1996, stav 39, Fressoz and Roire v. France, 21. 1. 1999, stav 54, Pedersen and
Baadsgard protiv Danske, 17. 12. 2004, stav 78, Stoll v. Switzerland, 25. 4. 2006, stav 54).
Ako novinar citira dokument, zvanični vladin izveštaj, nije obavezan da proverava istinitost
klevetničkih i difamnih citiranih tvrdnji i ne odgovara za njihovo objavljivanje (Bladet Tromsø
and Stensaas, 20. 5. 1999, stav 72, Colombani v. France, 25. 6. 2002, stav 65).
Takođe, ne odgovara ni ako je verno preneo ono što mu je drugi saopštio, a kažnjavanje u
takvom slučaju može da bude opravdano samo kada postoje naročito jaki razlozi (Jersild v.
Denmark, 23. 9. 1994, stav 35, Pedersen and Baadsgard v. Denmark, 17. 12. 2004, stav 77).
Ispitivanje informacija pre objavljivanja mora biti primereno težini tvrdnji koje se iznose (Prager
and Oberschlick v. Austria, 26. 4. 1995, stav 37). Ako su činjenične tvrdnje izuzetno ozbiljne
(kao tvrdnja da je dotični nadgledao transport Jevreja), mora se pokazati najveći mogući oprez
u njihovoj proveri i umerenost, a ne čak ih pojačavati, čineći stvar dramatičnijom nego što jeste
(Radio France and others v. France, 30. 3. 2004, stav 39). Takođe je na mestu veći oprez kada
about:blank 16/20
se informacija plasira audio-vizuelnim medijem, zbog jačeg dejstva (Jersild v. Denmark, 23. 9.
1994, stav 31, Radio France and others v. France, 30. 3. 2004, stav 39).
Činjenične tvrdnje koje nisu dokazane (da je policijski načelnik prikrio dokaz) ne smeju se
prikazati kao dokazane bez potrebne provere, pa kažnjavanje novinara koji tako postupi
predstavlja primereno ograničenje slobode medija radi zaštite ugleda (Pedersen and
Baadsgaard v. Denmark, 17. 12. 2004, st. 71. i d).
Nije povređena novinarska etika ako se subjektu informacije pruži prilika da se izjasni o
navodima (Bergens Tidende and Others v. Norway, 2. 5. 2000, stav 58), odnosno ako se
saopšte i stavovi koji se podvrgavaju kritici odnosno pruži prilika da se oglase zastupnici takvih
stavova (Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28. 9. 2000, stav 35).
14. Ne može se smatrati da su novinari uvek dužni da se ograde od izjava drugih lica (na
primer, u intervjuu) koje su u stanju da povrede ugled ili prava trećih lica (Radio France and
others v. France, 30. 3. 2004, stav 37, Pedersen and Baadsgaard v. Denmark, 17. 12. 2004,
stav 77, Albert-Engelmann-Gesellschaft mbH v. Austria, 19. 1. 2006, stav 32).
15. Novinarska sloboda podrazumeva izvesan stepen preterivanja ili čak provociranja
(Prager and Oberschlick, 26. 4. 1995, stav 38, De Haes and Gijsels v. Belgium, 24. 2. 1997.
stav 46, Fressoz and Roirre v. France, 21. 1. 1999, stav 45, Stoll v. Switzerland, 25. 4. 2006,
stav 55, Lopes Gomes da Silva v. Portugal, 28. 9. 2000, stav 34, Karhuvaara and Iltalehti v.
Finland, 16. 11. 2004, stav 40, Pedersen and Baadsgaard v. Denmark, 17. 12. 2004, stav 71).
16. Zaštita novinarskih izvora informacija (pravo novinara da ne otkrije izvor) sme da
izostave (odnosno novinaru sme da se naloži otkrivanje izvora) samo ako postoji opravdan
pretežni javni interes (Goodwin v. the United Kingdom, 27. 4. 1996, stav 45).
17. Širina slobode izražavanja i njena ograničivost mogu zavisiti i od situacije u kojoj se
informacije objavljuju:
U situacijama napetosti i sukoba ograničenja imaju poseban značaj, pa i informacije mogu

podlegati ograničavajućim merama koje inače u drugačijim okolnostima ne bi bile dopuštene
(Erdoğdu and Ìnce v. Turkey, 8. 7. 1999, stav 52, Zana v. Turkey, 25. 11. 1997, stav 60).
18. Garantija slobode izražavanja je tehnološki neutralna (važi za sve vrste medijskih
sredstava, C. 1. a), ali za ograničivost te slobode nije indiferentno radi li se o štampi ili
26
elektronskom mediju:
"Audiovizuelni mediji imaju neposredniji i jači uticaj od štampanih medija. Audiovizuelni mediji
mogu da putem slike prenesu značenja koja štampani mediji nemaju" (Jersild v. Denmark, 23.
9. 1994, stav 31, Radio France and others v. France, 30. 3. 2004, stav 39). Sud bi lakše
prihvatio potrebu zadiranja u slobodu izražavanje putem elektronskih medija nego putem
štampe (dalje 20).
19. Diskreciono je pravo nacionalne sudske vlasti da li će dopustiti direktan prenos zvuka i
slike iz sudnice, jer sama činjenica da se postupak prenosi može otežati pravično odvijanje
postupka, izmeniti ponašanje učesnika u postupku i ugroziti njihove pozicije, pa odbijanje
dozvole nije povreda slobode medija (P4 Radio Hele Norge ASA a. Norway, 6. 5. 2003, stav B.
1).
20. Mere kojima se interveniše pre objavljivanja (kao što je, recimo, zabrana distribucije
informacije) i sprečava objavljivanje informacije (preventivna, prethodna ograničenja –
"prior restraints") nisu nedopuštene već same po sebi, kao takve, ali iziskuju najveću
moguću pažnju pri odlučivanju da se primene (Sunday Times v. the United Kingdom (no. 2),
26. 4. 1979, stav 51, markt intern Verlag GmbH and Klaus Beermann v. Germany, 20. 11.
1989, stav 26, Observer and Guardian v. the United Kingdom, 26. 11. 1991, stav 60, Ekin v.
France, 17. 7. 2001, stav 56, Gawęda v. Poland, 14. 3. 2002, stav 35). Nedopuštene su ako ne
ispunjavaju uslove trodelnog testa, pri čemu se za te mere može reći da su "neophodne" ako za
njima postoji "neodložna društvena potreba" (the ađective "necessary"... implies the existence
of a "pressing social need"). Zbog posebne osetljivosti ovakvih mera i inherentne im opasnosti,
sud mora da pokaže najveću pažnju pri proveri da li ispunjavaju uslove za dopuštenost po čl.
10. st. 2 ("most careful scrutiny"). Naročito kad je reč o štampi, pošto su vesti kratog veka a
about:blank 17/20
sprečavanje njihovog objavljivanja, ma i za kratak period, u stanju je da ih liši svake vrednosti i

interesa (isto). Povreda slobode može da se sastoji u tome da je ograničenje prekomerno.
Ako se onemogući ili zabrani svaka vrsta distribucije neke informacije, biće to nedopušteno
zadiranje u slobode medija ako bi i delimična zabrana bila dovoljna da se ostvari opravdani
interes. Potpuno uskraćivanje mogućnosti distribucije jednog video filma bilo bi preterano, ako
bi se mogla dopustiti distribucija u zatvorenoj mreži pornografskih prodavnica a da se opet
sačuva dobro radi kojeg se vrši ograničenje distribucije (Wingrowe v. the United Kingdom, 25.
11. 1996, stav 63).
21. Obaveza da se objavi odgovor na informaciju ne predstavlja povredu slobode medija iz

čl. 10. EK: "u demokratskom društvu pravo na odgovor je jedno jemstvo pluralizma informacija
koje mora biti poštovano" (Ediciones Tiempo SA v. Spain, 1989, Decisions and Reports, 62, str.
247).
22. Uvek mora vrlo pažljivo da se vodi računa o ispunjenosti uslova za dopuštenost radnje
ograničenja ako je ona u stanju da obeshrabri medije i druga lica da objavljuju
informacije o onome što je od javnog značaja i opravdanog interesa za javnost i da
izazove strah od vršenja slobode medija ("a chilling effect")
(Barthold v. Germany, 31. 1. 1986, stav 58, Lingens v. Austria, 8. 7. 1986, stav 44, Thorgeir
Thorgeirson v. Iceland, 25. 6. 1992, stav 68, Jersild v. Denmark, 23. 9. 1994, stav 35, Janowski
v. Poland, 21. 1. 1999, stav 32, Bergens Tidende and others v. Norway, 2. 5. 2000, stav 52,
Stoll v. Switzerland, 25. 4. 2006, stav 46, Dammann c. Suisse, 25. 4. 2006, stav 58, Steel and
Morris v. the United Kingdom, 15. 2. 2005, stav 95, Malisiewicz and Gąsior v. Poland, 6. 4.
2006, s. 68).
Osim svojom visinom, na primer, previsoka kazna ili previsoko dosuđena naknada štete (na
primer, naknada, trostruko viša od dotada dosuđivanih, u iznosu od 1,5 milion funti zbog
klevete da je subjekt informacije počinio ratni zločin, Tolstoy Miloslavsky v. the United Kingdom
13. 7. 1995, stav 46. i d., 51), i kazna kao takva, makar bila niska, samim aktom kažnjavanja
može da obeshrabri da se ubuduće objavljuju takve informacije koje su od interesa za javnost
(Stoll v. Switzerland, 25. 4. 2006, st. 57, 58).
U svakom slučaju, sankcija predstavlja neproporcionalno ograničenje slobode medija ako njena
visina nadilazi ono što je dovoljno za zaštitu opravdanog interesa koji je u sukobu sa slobodom
izražavanja, kao što je slučaj ako je izrečena previsoka kazna s obzirom na neveliko zadiranje
informacijom u privatnost (Karhuvaara and Iltalehti v. Finland, 16. 11. 2004, stav 53, Perna v.
Italy, 25. 7. 2001, st. 39, 48, Albert-Engelmann-Gesellschaft mbH v. Austria, 19. 1. 2006, stav
39).
23. Da bi bilo koje propisano ograničenje bilo legalno (C. 2. a), uslov je da su dovoljno
određeni pravna norma koja dira u slobodu medija i izrazi kojima se norma služi:
Zbog neodređenosti norme, nedopušteno zadire u slobodu medija (francuski) propis kojim je
ministar ovlašćen da potpuno zabrani publikacije stranog porekla, a da za takvu zabranu nisu
propisani nikakvi kriterijumi (Ekin v. France, 17. 7. 2001, stav 56). Ali, ne traži se "apsolutna
određenost i jasnost odredbe" i upotrebljenih izraza, a pogotovo ako se propis odnosi na
materiju u kojoj dolazi do stalnih promena, nego je neizbežan posao suda da tumači i
primenjuje i takve odredbe (Barthold v. Germany, 25. 3. 1985, stav 47, Kokkinakis v. Greece,
25. 5. 1993, stav 40, Rekvényi v. Hungary, 20. 5. 1999, stav 34, Ukrainian Media Group v.
Ukraine, 29. 3. 2005, stav 49).
Subjektima je obezbeđena potrebna sigurnost i kada propis upotrebljava izraz "protivan dobrim
običajima" ili zabranjuje "opscene" informacije, ako postoji ustaljena sudska praksa (markt
intern Verlag GmbH and Klaus Beermann v. Germany, 20. 11. 1989, stav 30, Müller and others
v. Switzerland, 24. 5. 1988, stav 33, Ukrainian Media Group v. Ukraine, 29. 3. 2005, stav 50).
Tako i odredba o uvredi, koju krivični propis neprecizno određuje (kao "unižavanje časti i
dostojanstva drugog u nepristojnom obliku"), ipak ne predstavlja nedopušteno (nelegalno)
ograničenje slobode izražavanja (Tammer v. Estonia, 6. 2. 2001, st. 38, 29).
ES naglašava da ako su posredi široki i neodređeni pojmovi, utoliko lakše može da dođe do toga
da organ primene zloupotrebi vlast. Recimo, bogohuljenje kao izraz kojim se opisuje razlog za
zadiranje u slobodu medija zabranom distribucije, isuviše je neodređen i stvara opasnost
proizvoljnog ili prekomernog zadiranja u slobodu medija (Wingrowe v. the United Kingdom, 25.
11. 1996, stav 58).
about:blank 18/20
Međutim, davanje diskrecione vlasti i ovlašćenja za diskrecionu vlast i slobodnu ocenu nije po
sebi nelegalno ograničenje, ako je dovoljno jasno da je posredi diskreciona vlast i slobodna
ocena, i na šta se odnosi, i kome cilju služi i kako se vrši (Margareta and Roger Andersson v.
Sweden, 25. 2. 1992, stav 75).
Iako nije unapred određena visina naknade štete koja se dosuđuje zbog nematerijalne štete,
ako je praksa dovoljno ujednačena u tom pogledu, ne radi se o neodređenosti koja bi to
ograničenje slobode medija činila nelegalnim (Radio France and others v. France, 30. 3. 2004,
stav 32, Tolstoy Miloslavsky v. the United Kingdom 13. 7. 1995, stav 37. i d).
(Iz Biltena sudske prakse Vrhovnog suda Srbije, broj 3/2007, Intermex, Beograd,
Autor teksta: Prof. dr Vladimir V. Vodinelić, redovni profesor Pravnog fakulteta
Univerziteta Union u Beogradu)
1
Član 10 . Sloboda izražavanja (Stav) "1. Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo
uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanje i saopštavanje informacija i
ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da
zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća". (Stav) "2. Pošto
korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti
formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u
demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne
bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili
prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja
autoriteta i nepristrasnosti sudstva". – Zakon o ratifikaciji EK za zaštitu ljudskih prava i
osnovnih sloboda, izmenjene u skladu sa Protokolom broj 11, Protokola uz konvenciju za zaštitu
ljudskih prava i osnovnih sloboda, Protokola broj 4 uz konvenciju za zaštitu ljudskih prava i
osnovnih sloboda kojim se obezbeđuju izvesna prava i slobode koji nisu uključeni u konvenciju i
prvi protokol uz nju, Protokola broj 6 uz konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda
o ukidanju smrtne kazne, Protokola broj 7 uz konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda, Protokola broj 12 uz konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Protokola
broj 13 uz konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda o ukidanju smrtne kazne u
svim okolnostima, "Službeni list SCG – Međunarodni ugovori", br. 9/2003, 5/2005, 7/2005.
2
Član 1. EK: "Visoke strane ugovornice jemče svakome u svojoj nadležnosti prava i slobode
određene u Delu I ove Konvencije."
3
Nacionalno zakonodavstvo može predvideti i druga i šira prava i slobode od zajemčenih EK, i
pooštriti uslove za njihovo dopušteno ograničavanje, sme ih, dakle, samo povećavati, a ne
smanjivati. Kako je rečeno, na primer, u Engleskoj u vezi sa tamošnjim Human Rights Act-om
od 2000. godine: "Convention rights are, as it were, a floor if rights; and if there are different
or superior rights or freedoms conferred by or under any law having effect in the United
Kingdom, this is (an Act) which only gives and does not take away (Lord Chancellor, HL
Debs, col. 510, 18 November 1997)", nav. po K. Starmer – I. Byrne, Blackstone’s Human
Rights Digest, London, 2001, str. 42.
4
"Službeni glasnik RS", br. 98/2006.
5
"Službeni list SCG", br. 1/2003, 6/2003.
6
Za razumevanje kako to funkcioniše u slučaju suprotnosti nekog ustava EK, najpoučniji je
primer Turske, koja je iz tog razloga morala da menja svoj ustav u više navrata.
7
Zakon o ratifikaciji Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, "Službeni list
SFRJ", br. 7/71.
8
Sa takvim nalazom saglasan je i J. Trkulja, Odnos medija i vlasti u Srbiji, Hereticus
(Časopis za preispitivanje prošlosti), 1-2, 2006, str. 24. i d.
9
Član 19. (stav) "2. Svako ima pravo na slobodu izražavanja. To pravo uključuje slobodu da
traži, prima i širi informacije i ideje bilo koje vrste, bez obzira na granice, usmeno, pisano ili
putem štampe, u umetničkom obliku ili bilo kojim drugim sredstvom po svom izboru".
10
X and Y v. the Netherlands, 26. 3. 1985, stav 23, Airey v. the United Kingdom, 9. 10. 1979,
stav 32, Plattform "Ärzte für das Leben" v. Austria, 21. 6. 1988, stav 32, Guerra and Others v.
Italy, 19. 2. 1998, stav 58.
11
12
Presude ES dostupne su na: www. echr. coe. int
about:blank 19/20
13
Detaljnije V. V. Vodinelić, Pravo masmedija, Beograd, 2003, str. 19. i d.
14
Detaljno V. V. Vodinelić, op. cit. (u prim. 13), str. 19. i d., 25. i d., 55. i d.
15
O sastavu slobode medija potpunije up. V. V. Vodinelić, op. cit. (u prim. 13), str. 25. i d.
16
17
Dikcija čl. 10. st. 2. EK podešena je prema državi kao subjektu kome tekst odredbe
zabranjuje da se "meša" u slobodu medija određivanjem "formalnosti, uslova, ograničenja ili
kazni" za vršenje slobode, čime se ne iscrpljuju svi mogući vidovi mešanja.
18
Ista ta pravila važe i za pravo na privatnost (član 8. EK), slobodu misli, savesti i veroispovesti
(član 9. EK), i slobodu okupljanja i udruživanja (član 11. EK), a donekle ublažena, i za pravo na
neometano uživanje imovine (član 1. Prvog protokola uz EK).
19
Odredba člana 19. MP ne eksprilicira ovlašćenje državi da daje dozvole za emitovanje, pošto
je pri donošenju odredbe bio zauzet stav da je izlišna odredba kakvu sadrži čl. 10. st. 1. reč. 3.
EK, budući da davanje dozvola za emitovanje služi ostvarenju reda, a taj cilj (public order) je u
čl. 19. izričito naveden (Groppera Radio v. Switzerland, 28. 3. 1990, stav 61).
20
Vidi kod V. V. Vodinelić, Collission betwenn the Freedom of Expression and the Right
to Privacy, u: Acces to Information Issues, Sofia, 2003, str. 77. i d., deo 4.
21
Podrobnije kod V. V. Vodinelić, op cit. (u prim. 21), str. 77. i d., deo 5.
22
Član 8. EK: (stav) "2. Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u
skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti,
javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite
zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih".
23
24
Odredbe čl. 9. i 45. predstavljaju konkretizaciju načela o informisanju o stvarima od interesa
za javnost, iz člana 4. ZoJI: (1) "U javnim glasilima slobodno se objavljuju ideje, informacije i
mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdani interes da zna,
osim kada je drugačije određeno zakonom". (2) "Odredba stava 1. ovog člana primenjuje se
bez obzira na način na koji je pribavljena informacija".
Sada i hrvatski Zakon o medijima ("Narodne novine", br. 59/2004) sledi takvo rešenje:
član 7: "(1) Svaka osoba ima pravo na zaštitu privatnosti, dostojanstva, ugleda i časti. (2)
Osoba koja obavlja javnu službu ili dužnost ima pravo na zaštitu privatnosti, osim u slučajevima
koji su u vezi s javnom službom ili dužnosti koju osoba obavlja".
25
Član 17. EK: "Ništa u ovoj Konvenciji ne može se tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo
koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delatnost ili izvrše neki čin koji je usmeren na
poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od
one koja je predviđena Konvencijom".
26
O podložnosti samo audio-vizuelnih medija sistemu dozvole, gore C. 2. b.
about:blank 20/20

Evropski Standard Slobode Medija

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Evropski Standard Slobode Medija

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

2/7/2020 about:blank

EVROPSKI STANDARD SLOBODE MEDIJA

2. Uslovi za sprovođenje standarda. Da bi taj standard važio i bio sproveden u Srbiji, u

Međutim, sa stanovišta EK svejedno je kakav joj je rang dat u unutrašnjem pravu – da li je

Zato se novouspostavljenom hijerarhijom u US od 2006. godine i odredbama o tome šta sa

ES se ne bavi prvenstveno time da li je neka radnja u skladu sa unutrašnjim, domaćim pravom,

sa Konvencijom, sa njenim odredbama i praksom ES.

5. Poznavanje standarda. Stvarni život zajemčene slobode medija ne zavisi samo od

B. Obaveze države i sudova u pogledu zajemčene slobode medija

1. Zajemčena sloboda: pravo titulara – obaveza države. Članom 1. EK obavezale su se

2. Praktično i delotvorno pravo. Evropski je standard, učvršćen nizom odluka ES, da se

3. Pozitivne i negativne obaveze države. Da bi zajemčeno pravo bilo praktično i delotvorno,

S jedne strane, država je obavezna da propisima razradi, konkretizuje zabranu povređivanja

S druge strane, država je obavezna da stavi na raspolaganje zaštitne mehanizme, sredstva i

S treće strane, država je obavezna da preduzme mere da sredstva i postupci zaštite

5. Negativna obaveza – obaveza nepovređivanja. Pošto je sloboda medija zajemčena, svi,

Domaći propisi izričito

C. Sadržina i ograničenja slobode medija; kriterijum za utvrđivanje nedopuštenosti

a. Kao sloboda izražavanja (sloboda sadržine informacija, forme informacija i objavljivanja

neometano ih objavljivati (distribuisati, rasturati odnosno emitovati), dakle,

b. Kao sloboda informisanja (sloboda primanja informacija, traženja informacija i prikupljanja

- primati informacije od drugih;

- tražiti informacije od drugih, posebno informacije od javnog značaja (informacije u posedu

- i, na drugi način prikupljati informacije.

- medij (javno glasilo) osniva i da postoji (čl. 50. st. 1 US);

- da se postane i bude novinar, da se novinari udružuju, da ne budu pod uticajem

- da se ne bude izložen merama koje sprečavaju slobodu izražavanja tako što

uređivanje javnog glasila, udruživanje novinara, odavanje izvora informacije (primerice, da

a. Legalnost ograničenja. Vršenje slobode medija sme se "podvrći" ograničenjima

bezbednosti, javnog poretka, sprečavanju nereda ili kriminala, sprečavanju otkrivanja

c. Neophodnost i proporcionalnost ograničenja. Radnja ograničenja uvek mora biti

ES insistira na tome da ograničenja slobode medija moraju da se usko tumače i da se u

Sukob slobode medija sa drugim pravima – ograničenost slobode medija drugim

1. Uzajamno ograničavanje. Informacijama masmedija mogu biti povređena i brojna druga

ravnoteža, balans ("fair balance", "proper balance"), da se obe sukobljene vrednosti

a 2. objavljivanje dotične informacije ne služi ostvarenju nekog opravdanog interesa

U slučaju novinarske kritike rada sudije, ES je smatrao da sudsko kažnjavanje novinara i

Sama istinitost informacije ne čini uvek njeno objavljivanje proporcionalnim sredstvom.

Ne predstavlja proporcionalno sredstvo kada se u sindikalnoj borbi za povećanje zarade u firmi,

3. Informacije i privatnost političara i javnih funkcionera. Primenom ovog tripartitnog

E. Stavovi Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa članom 10. EK

terorizmom, nije dovoljan razlog za zabranu objavljivanja odnosno ograničavanje slobode

Kada novinar kritikuje kancelara i nazove ga "prizemnim oportunistom", "nemoralnim",

objekt informacije: zavisna je od toga na šta se informacije odnose, u koji domen

Široke granice dopuštenog kritikovanja u političkoj raspravi primenjuju se i u raspravi o drugim

8. U slobodu izražavanja poslanika, funkcionera i političara opravdano je zadirati samo ako

9. Kritika pravosuđa i izveštavanje sa suđenja su informacije od javnog značaja. ES

11. Oglašavanje (reklamiranje) lekara, veterinara i advokata. Pošto su zdravstveni

13. Novinar je dužan da postupa u skladu sa pravilima novinarske etike:

U situacijama napetosti i sukoba ograničenja imaju poseban značaj, pa i informacije mogu

sprečavanje njihovog objavljivanja, ma i za kratak period, u stanju je da ih liši svake vrednosti i

21. Obaveza da se objavi odgovor na informaciju ne predstavlja povredu slobode medija iz

You might also like