Professional Documents
Culture Documents
Едвард III Плантагенет
Едвард III Плантагенет
org/wiki/%D0%95%D0%B4%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B4_III_%D0%9F
%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B0%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%B5%D1%82
Сазнајте више
Овај чланак садржи списак литературе (папирне изворе и/или веб-сајтове) коришћене за
његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су
унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још
извора у сам текст (инлајн референци).
Едвард III (13. новембар 1312 — 21. јун 1377) је био један од најуспешнијих енглеских
краљева у средњем веку. Био је син Едварда II и Изабеле Француске. Владао је 50 година,
од 1327. до 1377. године. Током његове власти Енглеска се проширила на Шкотску и
делове Француске. Повезан је са два дуга и значајна рата европске и енглеске историје, са
Стогодишњим ратом и Ратом ружа.
Едвард III
Едвард III
Датум рођења 13. новембар 1312.
Замак Виндзор, Беркшир
Место рођења
Енглеска
Датум смрти 21. јун 1377. (64 год.)
Sheen Palace, Ричмонд, Лондон
Место смрти
Енглеска
Династија Плантагенет
Отац Едвард II
Мајка Изабела Француска
Супружник Филипа од Еноа
Едвард Црни Принц, Isabella de
Coucy, Joan of England, Лајонел од
Антверпена, 1. војвода од
Потомство Кларенса, Џон од Гента, Едмунд
од Ланглија, Mary of Waltham,
Margaret, Countess of Pembroke,
Томас Вудсток
Период 1327−1377
Претходник Едвард II Плантагенет
Наследник Ричард II Плантагенет
Носио је титулу краља Француске од 1340. на основу свог порекла од краља Филипа IV[1]
[2]
, тако да су енглески краљеви ту титулу носили све до 1802. године.
Садржај
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
Едвард III је крунисан 25. јануара 1327, када је имао 14 година. Имао је 13 деце, од чега 5
синова, који су доживели зрелост. Најстарији син је био престолонаследник и чувени
војсковођа Едвард Црни Принц, који је имао епитет црни због црног оклопа. Ипак, Едвард
Црни Принц није доживео да буде краљ.
Његов ујак Карло IV Лепи умире у Француској без мушких наследника. Браћа Карла IV
Лепог су исто умрла без мушких наследника. Карло IV Лепи је имао сестру Изабелу
Француску, мајку Едварда III. Тиме Едвард III постаје најстарији мушки наследник краља
Филипа IV Лепог (оца Изабеле Француске и Карла IV Лепог). С друге стране Французи
сматрају да је Филип VI Валоа наследник, јер је син Карла Валоа, који је брат Филипа IV
Лепог. По Французима и Салијском закону наслеђивање не може ићи кроз женску линију.
Током власти Едварда III стално се ратовало са Шкотском, али много више са
Француском. Његов први војни успех је битка код Халидон Хила 1333, у којој побеђује
Давида II Шкотског.
Стогодишњи ратУреди
Филип VI Валоа започиње 1337. Стогодишњи рат против Енглеске са жељом да добије
Аквитанију. Едвард III је ушао у савез са Фландријом. У почетку рата Француска је имала
више успеха. После битке код Слија 1340, француска флота престаје доминирати и
нападати енглеска насеља. Едвард III се 1340. формално проглашава краљем Француске.
Освојио је и попалио Нормандију 1346, а након тога у бици код Кресија 1346. великом
победом је докрајчио мит о француским витезовима. Након тога 1347. осваја Кале, а у
борби против Шкота заробљавају Давида II.
Први део Стогодишњег рата завршио се 1360. споразумом у Бретањи, по коме Енглезима
припада Аквитанија и Кале, а Французи треба да плате огроман откуп за свога краља.
После доласка на власт Карла V Мудрог Французи су избегавајући велике битке освајали
град за градом у Аквитанији.
Почетак ратаУреди
Рату је претходила сложена дипломатска припрема. Едвард III је развио читав систем
савеза. Помоћу злата привукао је на своју страну немачког цара и неколико немачких
кнежева. Филип VI је тада објавио конфискацију Гијене. Као одговор на то енглески краљ
је истакао своја права на француску круну и бацио рукавицу Филипу. Ратне операције које
су одмах за тим почеле показале су да је Едвард успео да се припреми за рат боље него
Филип VI. Савез с богатим фландриским градовима обезбедио је Едварду III велика
новчана средства. Он је провео реорганизацију енглеске војске. Језгро енглеске војске
постала је најамничка пешадија којој је дисциплинованост обезбедила премоћ над
неуређеним одредима француских ритера, који нису умели да се боре у заједничком
строју. Едвард III је организовао корпус стрелаца, тада најбољих у читавој Европи, чије су
стреле погађале на растојању од 350 метара.
Рат за БретањуУреди
Рат је у том почетном делу био успешан за Французе. Успешно су спроводили фабијанску
стратегију избегавања битке, чиме је противника доводио до нагомилавања дугова. Током
1341. конфликт око наследства војводства Бретање претвара се у Рат за бретонско
насљеђе. У том рату Француска и Енглеска подржавају два супротстављена претендента.
Градови прелазе неколико пута из руке у руку, а Енглези постављају своје гарнизоне у
Бретањи. Још увек је Француска била надмоћнија. Долази до преговора 1343, али
Француски краљ одбија Едвардов предлог да се рат заврши предајом војводства
Аквитаније Едварду под пуни суверенитет.
Следећи напад уследио је 1345, када Енглези враћају поједине градове у Аквитанији
изгубљене у Сан Сардоском рату. У Бретањи су Енглези такође остварили извесне
добитке. Французи су одговорили 1346. контранападом на Аквитанију и опсадом Егиљона
и грофа Дербија. Едвард III користи заузетост француске војске у Аквитанији, па заузима
палећи и пљачкајући велик део Нормандије укључујући Кан. Намеравао је да иде даље,
али се повлачи када је француски краљ Филип VI Валоа скупио велику војску код Париза.
Едвард се припремио за битку код Кресија. Филип је планирао да нападне следећег дана,
међутим војска му је била у нереду и нестрпљива да започне битку. У бици код Кресија
1346. много бројнија француска војска је тешко поражена, а Филип је једва избегао
заробљавање.
Пад КалеаУреди
Едвард је преузео иницијативу, а Французи прекидају са опсадом Егиљона у Аквитанији.
Енглеска војска је кренула у опсаду Калеа, који се чврсто држао. Филип шаље у јулу 1347.
војску да ослободи град опсаде, али овај пут је Едвард имао довољно новца да издржи без
одлучне битке. Едвард је у међувремену унапредио порескни систем у Енглеској, а
Нормандију је био опљачкао. Филип је отишао у августу, а Кале пада у руке Енглеза.
Заузимање те луке донело је Енглезима важно упориште у Француској. Кале је остао у
власти Енглеза до 1558. године.
Стогодишњи рат доносио је нове успехе Енглезима. Они су искористили проблеме унутар
Француске, па нападају 1355. Лангдок и Гаскоњу. Француски краљ Жан II је у бици код
Поатјеа 19. септембра 1356. претрпео понижавајући пораз од Едварда Црног Принца.
У тој је бици Жан заробљен и одведен у Лондон са многим другим француским ритерима.
Као енглески затвореник уживао је краљевске привилегије, тако да је могао да путује и
живи краљевским животом. Пораз код Поатјеа довео је Француску у критичан положај.
Бретонски мирУреди
1360. године Француска је морала да закључи са Енглеском мир у Бретањи под врло
тешким условима. Енглеска је знатно проширила своје поседе на југозападу Француске, у
Аквитанији, она је сем Гијене добила Поату и неколико других области. Сем тога,
Енглезима је на северу остао Кале. Тај град са околином представљао је за Енглезе
огромну вредност. Он је по положају Енглеској био најближи и налазио се насупрот једне
од главних енглеских лука — Довера. Кале је за Енглеску постао најважнији трговачки
центар, стоваришно место за енглеску робу која је слата у Европу. Сем тога, Кале је био
важна тврђава и најподесније место за искрцавање енглеских трупа.
Обнова ратаУреди
Порези на земљу су пре њега били главни извор краљевских прихода. Едвард је увео нове
порезе на трговину, који су постали главни извор прихода. Све до Едварда III француски
је био главни језик енглеског племства, али Едвард III то мења и доноси 1362. закон по
коме је енглески службени језик у судовима.
ПарламентУреди
Средином XIV века почео се парламенат делити на два дома, горњи дом или дом лордова
и доњи, или скупштину. У горњем дому заседали су врхови феудалног друштва —
архиепископи, епископи, опати великих манастира и најкрупнији барони. Горњи дом
представља директног наследника великог већа из XI и XII века. У доњем дому заседали
су ритери и грађани. Ритери су бирани на скупштинама по грофовијама (по два ритера из
сваке грофовије) јавним гласањем. Енглеске грофовије слале су у парламенат 74 ритера.
Едвард I позивао је у парламенат по два представника из 165 енглеских градова. Сваком
граду је било препуштено да по свом нахођењу доноси правила о изборима. У већини
случајева у изборима је учествовао само мали привилеговани горњи слој.
За разлику од француских државних сталежа, где су сва три сталежа заседала одвојено, у
енглеском парламенту ритери су заседали у истом дому с буржоазијом. На тај начин,
између ритера и буржоазије у Енглеској није било непрелазне преграде као у Француској.
Узрок томе лежи у раном развитку робно-новчаних односа на енглеском селу. Енглески се
феудалац бавио трговином и у њој није видео ништа нечасно. Енглески феудалци,
нарочито ритери, нису експлоатисали само рад зависних сељака већ и најамни рад
надничара. Међутим, француски је феудалац живео искључиво од феудалне ренте. За њега
се човечанство делило на племените — господу, који добијају феудалну ренту, и на прост
народ, који је плаћа. Међу последње он је убрајао и грађане. У Енглеској није било оне
огорчене борбе између феудалаца и грађана, која је оштро поделила сталеже на
континенту. Ако се не узме у обзир бројчано мали горњи слој феудалне класе, у Енглеској
се није образовала затворена и наследна племићка каста као у Француској. Сваки
слободни земљопоседник, без обзира на своје порекло, могао је, и чак је био дужан да
постане ритер, ако његов годишњи приход износи 20 фунти стерлинга. Стога је енглеско
племство попуњавано људима из других сталежа. У исто време, пропали племић, који би
изгубио свој земљопосед, самим тим је испадао из редова племства. Енглеско племство
апсорбовало је најснажније елементе из других сталежа и избацивало из своје средине све
ослабљене елементе. Тим се објашњава његова необична виталност и способност
прилагођавања. Одсуство оштре границе и непомирљивог непријатељста између ритера и
грађана одваја енглески парламенат од француских државних сталежа и објашњава
различитост њихове судбине, далеко већу политичку улогу и виталност парламента.
У XIV веку расте утицај парламента и шире се његове компетенције. Парламенат
учвршћује право да потврђује и непосредне и посредне порезе. Крајем XIV века
парламенат добија контролу над трошењем сума добијених од пореза. Расте и законодавна
власт парламента. Статуте (законе) издаје краљ и горњи дом понекад на захтев скупштине.
У XV веку сагласност оба дома на статут постаје обавезна.
Локални судовиУреди
Током XIV века постепено нестају феудалне курије за слободне људе. Остају само
властелинске курије за вилане. Сваки значај губе и судске скупштине сатнија и грофовија.
Функције тих установа прелазе делом на краљевске судове општег права, делом на
локалне судије. Установа локалних судија учвршћује се у Енглеској у XIV веку.
Постављао их је краљ из редова утицајних земљопоседника у грофовији. Њихове главне
функције су биле да чувају мир, угушују немире и хапсе кривце, другим речима судско-
полициско обезбеђење интереса владајуће класе у унутрашњости.
Црна смртУреди
1348 г. навалила је на Енглеску са Истока куга која је остала у сећању људи под именом
»црне смрти«. Тешко је рећи колико је света помрло у време те куге. Неки историчари
мисле да је помрла трећина целокупног становништва Енглеске, други половина, док неки
ту цифру пењу на две трећине. Спорно је и питање колико су биле дубоке промене које је
»црна смрт« изазвала у економском животу Енглеске. Изгледа да »црна смрт« Енглеску
није захватила равномерно: у неким местима је оставила страшну пустош док је друга
много слабије захватила. »Црна смрт« није уопште скренула развитак енглеског села на
нови пут, већ је заоштрила оне процесе који су се већ пре ње развијали у Енглеској. »Црна
смрт« је истребила знатан део радног становништва града и села. Услед тога је тражња
радне снаге знатно порасла, а уједно с тим скочиле су наднице. Скок надница објашњава
се и тиме што су одмах за кугом наишле сточне заразе и неродица. Скочиле су цене житу
и свим животним намирницама.
У то је доба новчана рента постала владајућа форма ренте у Енглеској, особито на малим
ритерским поседима. Властелинска је земља тамо обрађивана првенствено уз помоћ
најамне радне снаге. Но и на оним крупним, углавном манастирским поседима, где је још
задржан кулук, а најамни рад играо само помоћну улогу, сада је овај последњи добио
велики значај, пошто је смрт покосила многе вилане-кулучаре, а они који су остали живи
нису могли да раде и уместо мртвих (ма да су лордови покушавали да их натерају да узму
деонице преминулих суседа и да сносе њихове обавезе).
Радничко законодавствоУреди
Феудална реакцијаУреди
Рат с Француском довео је Енглеску у непријатељске односе према папској столици, која
се у то време налазила у Авињону и подржавала француске краљеве. Краљевску власт у
Енглеској притискивала је зависност од папа која је створена у доба Јована и Хенриха III,
и она је почела да проводи низ мера које су ишле за ослобођењем од те зависности. 1353 г.
издат је статут, који је забранио изношење преступа енглеских поданика пред папски суд.
Едвард III отказао је папи плаћање данка од 1 хиљаде фунти стерлинга, који је установљен
у време Јована Без Земље. У Енглеској почиње да се шири покрет, који је поставио за циљ
широку реформу цркве. За питање црквене реформе били су везани многи различити
интереси. Краљевска власт је тежила да ослободи енглеску цркву папског утицаја и да је
потчини краљу. Краљевска власт и парламенат гледали су с незадовољством на то што
црква, која је накупила грдна богатства, на све могуће начине избегава порезе, који су
тешко падали на остало становништво у доба Стогодишњег рата. Краљ је тежио да стави
руку на земљишне поседе цркве. Политички утицај вишег свештенства изазвао је гнев
краљеве околине.
ВиклифУреди
Ова тенденција краљевске власти нашла је подршку међу ритерима и буржоазијом, који су
непријатељски гледали на богату феудалну цркву и тежили да се она реформише.
Представник тих реформних струја био је професор Оксфордског универзитета Џон
Виклиф. Виклиф је иступио против папиних претензија. Тврдио је да папа нема права да
од Енглеске захтева ма какве дажбине, да црква има и сувише много имања и да краљ има
право да јој одузме њене богате поседе.
Папа је затражио да се Виклифу суди, али га је државна власт узела под своју заштиту. На
његову страну стала је лондонска буржоазија. Међу градском сиротињом која је мрзела
цркву због угњеватања и дажбина име Виклифа почело је да ужива популарност. Када су
епископи, испуњавајући наређење папе, почели да суде Виклифу, упали су лондонски
грађани у судску дворану и силом их приморали да прекину суђење.
ЛолардиУреди
Чосер и Виклиф су представници нове буржоаске културе. Сваки се од њих бори у својој
области с феудалном идеологијом. Док је Виклиф положио основе буржоаској цркви,
Чосер је био један од родоначелника буржоаског реализма у књижевности. Обојица
одражавају пораст националне свести младе енглеске буржоазије.
Енглески језик тек постепено потискује латински и француски језик из суда и парламента.
До краја XV века парламентарни акти писани су на француском. Латински остаје језик
цркве и науке. Али говорни језик свих класа друштва и језик књижевности постаје
енглески.
Навигациони актУреди
Настанак и стварање енглеске трговачке флоте пада у доба Едварда III. Тада је био издат
први »Навигациони акт« (1369 г.), којим се наређивало енглеским трговцима да се за
превоз своје робе служе енглеским а не страним бродовима.
Породично стаблоУреди
4. Едвард I Плантагенет
9. Елеонора од Провансе
2. Едвард II Плантагенет
5. Елеонора Кастиљска
1. Едвард III
Плантагенет
24. Луј IX
6. Филип IV
3. Изабела Француска
7. Џоана I од Наваре
Био је најстарији син Едварда III. Његово једино преживело дете је Ричард II, који је
постао краљ 1377. године. Ричард II међутим није имао наследника.
РеференцеУреди
1.
ЛитератураУреди
Maclagan, Michael; Louda, Jiří (1999). Line of Succession: Heraldry of the Royal
Families of Europe. London: Little, Brown & Co. ISBN 978-1-85605-469-0.
Weir, Alison (1995). Britain's Royal Families: The Complete Genealogy Revised edition.
Random House. ISBN 978-0-7126-7448-5.
Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века I.
Београд.
Encyclopedia Britannica.
Спољашње везеУреди
Ову страницу је последњи пут уредио корисник Filipović Zoran пре 6 месеци.