Linda Jelin

Poslednji randevu
 Nekoliko bitnih informacija koje bi trebalo da znate na početku

Kada se Rendi Artur iz Njujorka razveo od svoje prve žene, gospođe Artur,
napustio je dom sa dva kofera i stereo zvučnicima, uz dogovor da će viđati decu
svakog drugog vikenda, i utorkom i četvrtkom uveče, kao deo petogodišnjeg plana.

Srce mu se slamalo, jer je morao da napusti decu. Pošto je ostavio gospođu

Artur, bio je švorc. Nije više mogao da trpi da ga žena sa kojom je stupio u brak
dvanaest godina ranije ponižava.

Rendijev petogodišnji plan nije mogao da se meri sa, recimo, Staljinovim

petogodišnjim planom da industrijalizuje Sovjetski Savez, ali mu je ipak u potpunosti
bio posvećen. Usredsredio bi se na posao, decu, plaćao bi račune i imao bezbroj
kratkoročnih bezvrednih veza, bez ikakvih obaveza, sa velikim brojem lepih žena.

Bio je iskren prema ženama sa kojima je izlazio: na početku bi im rekao da ne

želi ozbiljnu vezu. Samo što mu one nikada nisu verovale. Bio je previše blagonaklon;
umesto imenom, zvao ih je „dušice" i „lepotice " ubedivši svaku od njih da je bila
njegova „sreća".

Kad god bi neka od njih iskazala preveliku bliskost, kupujući karte za pozorište
mesecima unapred, ili predlažući da preuredi dnevnu sobu u svom malom
jednosobnom stanu tako što će okačiti neke lepe zavese, nežno bi joj saopštio da nisu
jedno za drugo. Njemu su najvažnija bila deca, koju nikada nije upoznao ni sa jednom
od svojih „dušica"; nije želeo da osmogodišnja Fibi i petogodišnji Bendžamin
odrastaju vezujući se za žene koje će uskoro otići svojim putem. Bio je to dobar plan,
i zbog svoje iskrenosti prema svakoj od učesnica, nesumnjivo častan plan, koji je
trebalo da bude prilično uspešan, da sve to nije upropastio u drugoj godini nakon
razvoda.

Njegov najbolji prijatelj Den, koji je živeo u Kaliforniji, predložio je Rendiju da

nazove Lindu, koja je živela u Čikagu i koja je bila najbolja prijateljica njegove
devojke Lin. A ako to ne uspe, da zaboravi, i nastavi po starom.

„Zašto bih ja zvao neku ženu koja je udaljena 1120 kilometara?", pitao je Rendi
Dena. Kako bi održali svoj drugarski odnos, razgovarali su telefonom skoro svake
nedelje.
 „Predosećam da će ti se svideti." A s obzirom na to da je Den imao uglavnom
dobre predosećaje, Rendi je nastojao da mu veruje. „Bila je ovde prošle godine, baš
pre tebe. Visoka je. Crnokosa. Pristojno građena. Napisala je knjigu. Trebalo bi da je
pročitaš i vidiš da li ti se sviđa?"

„O čemu se radi u knjizi?"

„O njenom pokojnom mužu."

„Sjajno. Već mi zvuči zabavno."

„Šta bi mogao da izgubiš?", pitao je Den.

„Novac za avionsku kartu", odgovorio je Rendi.

Ali pošto je devojka sa kojom je Rendi trenutno bio u vezi počela da zvoca o
tome kako je možda zaboravila četkicu za zube u njegovom stanu, Rendi je počeo da
razmišlja o svim prednostima viđanja sa nekim ko nije živeo u ovom gradu. Našli bi
se. Dobro bi se proveli. Imao bi neobavezan seks, a potom pobegao na avion. Jedina
bolja stvar od žene koju ne planirate da vidite ponovo, jeste žena na koju više nikada
nećete naleteti.

I tako je on pozvao mene...

Pre petnaest godina sam objavila roman, bez želje da postignem bilo kakvu
slavu. Da ste ga kojim slučajem pročitali (iako tvrdite da ste to učinili, ja znam da
lažete, osim ako niste moja majka, jedna od moje dve sestre, neki od velikog broja
bivših momaka kojima je jedino bilo važno da ih ne oklevećem) - dakle, da ste vi
jedan od šestoro pomenutih ljudi, već biste znali sledeće:

Dve nedelje po diplomiranju, udala sam se za visokog, zgodnog, mladog čoveka

sa invaliditetom, koji je proveo tri godine u Marincima, a od toga jednu u Vijetnamu.
Bio je sladak. Zbunjen. Depresivan. Ja sam bila u oblacima.

U to vreme smo imali nešto što se zvalo vrtoglava romansa, a što ja sada
nazivani: ,,gde nam je, kog vraga, bila pamet" romansom -za šest nedelja smo se
venčali. Upoznali smo se na fakultetu uprkos našem različitom poreklu. Mali grad -
veliki grad. Baptista -jevrejka. Smatrao me je opuštenom i normalnom osobom. Ja
sam njega doživljavala kao snažnu i, takođe, normalnu osobu. Svi ostali vijetnamski
veterani koje sam sretala su me podsećali na junake televizijskih krimi-serija, u
kojima bi se njihovo poreklo otkrilo tek u poslednjoj spektakularnoj sceni, čim bi ih
uhapsili zbog odsecanja glave slabašnoj starici.

„Zašto je to uradio?", pitao bi neko, a detektiv bi jedva čujnim glasom, u

otrcanom braon kaputu, odgovorio: „Vijetnam."

Sviđalo mi se što je Tedi bio bivši marinac. Šta može da izgleda privlačnije od
čoveka kome dobro stoji uniforma, koji se bori za svoju zemlju, i koji zna da barata
puškom M-16.

U redu, verovatno dosta stvari. Ali kada sam imala dvadeset i dve godine, sama
činjenica da je bio marinac, meni je bila dovoljna da se za njega udam. Jedino nisam
znala kako da ubedim svog novog muža da pronađe posao. Ili da se možda vrati u
školu. Da ne ostaje po ceo bogovetni dan u krevetu, izmučen i utučen.

S vremenom je postao aktivniji. Dozvolio mi je da vozim do Aljaske njegovu

ispoliranu „folksvagen bubu" na kojoj je curilo ulje i nije radilo grejanje. Plan mu je
bio da se zaposli na gasovodu. Posle sedam nedelja se vratio i saopštio mi da želi da
radi u banci.

E, tad sam već bila zbunjena. Otkud sad želi da radi u banci?

Zaposlio se u Prvoj nacionalnoj banci iz Čikaga, kao službenik na šalteru u

prizemlju filijale u ulici Eri. Njegov posao je bio da otvara nove račune i pomaže
starijim klijentima da se bolje snađu sa iznosima na svojim štednim knjižicama. Ja
sam radila u reklamnoj agenciji, smišljajući sadržaj etiketa za šampone, na poslu koji
je on smatrao ponižavajućim.

Prestali smo da razgovaramo, plašeći se da ćemo otkriti kolika smo mi greška u

stvari bili. Odvojeno smo otišli na odmor. Jedne godine je Tedi otišao na mušičarenje
sa svojim školskim drugarima, dok sam ja bila u Vašingtonu u poseti cimerki sa
fakulteta. A sledeće godine je otišao na kampovanje u Viskonsin, sa nekim ljudima
koje je upoznao u banci, dok sam ja bila u poseti prijateljici koja se doselila u Boston.

Nakon desetogodišnjeg braka, u kojem zapravo nikada nismo ni bili venčani,

razveli smo se. Odselio se u Oregon, sa ciljem da nauči stolarski zanat i pravi
nameštaj. Ja sam preuredila svoje ormare, i ostala da živim u Čikagu. Ali smo ostali u
kontaktu, preko telefona i putem pisama.

Četiri godine kasnije, umro je od raka mozga.

Bili smo zajedno poslednjih devet meseci njegovog života.

Nakon sahrane nisam mogla da spavam godinu dana optužujući sebe za svaki
tužan ili usamljen trenutak u njegovom životu — optuživala sam sebe i za sve ono što
se dogodilo čak i pre nego što smo se upoznali. Znam da je narcisoidno reći da sam ja
bila uzrok svakog dela nečije patnje, ali u toliko sam lošem stanju bila, isuviše ljuta
na sebe, da bih shvatila da sam bila potpuno obuzeta sobom.

Dok je svet spavao, ja sam očajavala.

Zašto sam i dalje koristila pilule, iako sam znala da je želeo bebu?

Zašto nisam pristala da se odselimo u La Jolu kako bi mogao da studira

okeanografiju?

Zašto nisam bila prijatnija prema njegovoj majci?

Plakala bih u kadi dugo nakon što bi se voda ohladila. Slušala sam Bilija
Holideja, umesto Brusa Springstina. Osećala sam se toliko beznadežno po pitanju
budućnosti, da nisam ništa priložila u svoj Individualni penzioni fond.

Ljudi kojima je nekada prijalo moje društvo sada su vodili ovakve razgovore:

„Hajde da priredimo žurku!"

„Sjajna ideja!"

„Ali moramo li da pozovemo 'znate već koga'?"

„Lindu? Nema šanse."

„Ona je dosadna!"

„Jadnica."

„Upropastiće nam veče."

 Čak bih se i ja trudila da izbegnem samu sebe.

Uvek sam bila vedra i optimistična osoba. Nosila sam poluzatamnjene naočare sa
srebrnim okvirom. Trudila sam se da na sve probleme gledam sa vedrije strane.
Prijatelji su me smatrali optimistom. Ali me je Tedijeva smrt prvi put naučila pravom
značenju fraze sve će ispasti dobrotext_i, a to značenje je sada za mene bilo lažno.

Noću sam pisala tragajući za odgovorima. Danju sam se vukla na relaciji stan—
posao. Vozači autobusa su me na lep način upozoravali: „Hej, lepotice, osmeh!". Ovo
su bili vozači iz centralnog dela Amerike. A oni potpuno nezainteresovani i
bezosećajni bi pitali: „Hej, gospođo, ko je umro?"

Prijatelji kojima je stalo do mene pokušavali su da mi pomognu. A ponekad,

kako bi ih sve skinula sa grbače, a pogotovo prijatelje moje majke sa svojim sinovima
prikladnim za ženidbu, nećacima ili čuvarima imanja, rekla bih da.

Bio je tu Džordž, koji se užasavao klica i koji me je pozvao u svoj stan na naš
prvi sastanak. Nije smeo da izađe napolje i udahne vazduh. Sedeo je iza svog stola od
mahagonija, a mene je postavio na stolicu preko puta njega.

„Da li je ovo sastanak ili razgovor za posao?", pitala sam.

„Očekujem poziv svog advokata", rekao je, a zatim nastavio da mi priča o svom
prethodnom domu, o kući sa crvenkastobraon fasadom u kraju Gold koust i ulici Stejt
(što je za one koji nikada nisu bili u Čikagu pseudonim za 'ja sam bogat'), a koja je
bila prenatrpana azbestom. Svaki božiji deo. Samo prisećanje je bilo dovoljno da
Džordžovo čelo oblije znoj.

Govoreći odmereno i precizno, očigledno nagađajući da ću ja moći da ga

razumem jedino ako bude govorio p-o-l-a-k-o, Džordž je objasnio da je upravo
napustio svoj pređašnji dom ostavivši za sobom sportske kapute marke „ralf loren",
nameštaj „tomasvil", svoj akvarijum kapaciteta devedeset litara, koji je bio ugrađen u
zid njegove glavne spavaće sobe i doselio se u ovaj stan zbog odlične ventilacije.

Nije mi bilo prijatno dok sam sedela na svojoj strani stola. Predložila sam mu da
očisti svoje bele tepihe ako se baš toliko plaši sitne gamadi.

Morala sam da naštelujem svoje veštine koje sam primenjivala na sastancima.

 Nedelju dana kasnije moja prijateljica je želela da me upozna sa svojim
depresivnim rođakom, čija je majka nedavno preminula od raka.

„Šta nam je zajedničko?", pitala sam. „Rak i depresija?"

Moja rođaka Dolores upoznala me je sa prijateljem svog muža koji je bio

biznismen, i koji mi je spremio večeru: kari od ikre i nešto toliko egzotično da ne
mogu da mu izgovorim ime. Nakon sladoleda od jagoda - napravljenih sa pravim, a ne
kupovnim šlagom - brzo je izneo svoju ponudu naslonivši se na stolicu i smeškajući
mi se. „Imam sjajne ruke", rekao je. „Hoćeš li da ti izmasiram vrat?"

A potom je na red došao Šiš Ka-Bob, koji me je odveo u turski restoran i koji je
sebe smatrao komičarem. Govorio bi stvari poput: „Mogu li da budem iskren?" A
kada bih se ja složila, rekao bi: „Sjajno! Zato što je moje pravo ime Bob!"

Žalim sebe kad se setim svih tih sastanaka.

Samopouzdanje mi je bilo na najnižim granama kada sam dopustila da me

prijateljica Liz nagovori da prisustvujem Super kup žurki za Jevreje samce. Tematska
žurka za ljubitelje fudbala i Mojsija, koja je uključivala i fudbalsku utakmicu, bila je
održana u ukrašenom podrumu sinagoge. Gosti su bili odlučniji od fudbalera.

Ili sam se možda najviše ponizila dok sam se viđala sa tipom koji je ostavljao
svog psa u kolima dok smo mi jeli, a potom mene ostavljao u kolima dok bi šetao psa.
To je bio čovek za koga sam znala da mu je postelja bila prepuna psećih dlaka.

I kog sam vraga dopustila da me majčina čistačica spoji sa jednim od svojih

klijenata iz Agencije za samce?

„Čujem da ste veoma uredni", rekla sam kada sam prvi put razgovarala sa njim
preko telefona. Zvao se Martin. „Ne mislim bukvalno, već u smislu da kupite svoje
čarape sa poda." Nastala je duga pauza.

„Pa, veliki sam čistunac", rekao je.

To je bio najemotivniji razgovor do tada.

Bila sam ljuta na svakog čoveka koga bih upoznala. U dubini duše sam osećala
da sam bila neverna Tediju, kao da sam ga varala samim tim što sam nastavila sa
svojim životom i posle njegove smrti. Ali u najmanju ruku ga nisam varala sa nekim
dobrim.

Odustaću od izlazaka i ostaću zakucana za kompjuter.

Možda se moja knjiga nije prodavala dobro jer je imala najgori dizajn korica u
istoriji, pa... izgled korica: fotografija tugaljive devojke sa frizurom u stilu Mami
Ajzenhauer, buljavih očiju, kako očajnički ispod ruke drži mladog čoveka koji je
očigledno bio prevelik zalogaj za nju. Savršen dizajn korica, ukoliko je knjiga
namenjena onima sa niskim samopouzdanjem.

Ali čak i da ljudi nemaju nameru da ikada pročitaju vašu knjigu, za njih je
zadivljujuće da ste uopšte uspeli da je objavite. Od svih nadimaka kojima ljudi mogu
sebe častiti (počeću sa onim na A) abolicionista - aktivist koji se zalaže za ukidanje
ropstva, avanturista - ljubitelj avantura, agamista - neženja, spisateljica je jedan od
boljih.

Čekala sam da mi donesu kutiju sa olovkama na posao, kada je čovek zadužen za

nabavku kancelarijskog materijala rekao: „Dakle, čuo sam da ste napisali knjigu."

„Ovaj, da. Jesam."

„Kako glasi naslov?"

Rekla sam mu, da bih potom ugledala momentalno razočarenje na njegovom licu,
pošto mu nisam odgovorila da je naslov, recimo, Usamljena golubica ili Rat i mir.

„Nikad čuo", rekao je optužujućim tonom u smislu da ako on nikada nije čuo za
taj naslov, samim tim i ja nisam bila prava spisateljica. „Ali, hej, mislim da je to u
redu."

Stranci su se osećali obaveznim da mi pričaju svoje životne priče kako bih ja

mogla da pišem o njima. Dok smo se vozili liftom, komšija koji je bio filatelista i koji
je živeo preko puta mene je rekao: „Au, plašim se da kažem bilo šta. Od toga bi mogla
da nastane još jedna knjiga." Dok sam ja pomislila: Samo ti nastavi da budeš tako
zanimljiv.

Najponosnija je bila moja majka. Jedino bi je više usrećila činjenica da ja

pronađem novog muža. Smetalo joj je što sam bila sama. Bilo je sramota što sam
jedino ja od tri ćerke ostala neudata.

Pet godina nakon Tedijeve smrti i ja sam priznala sebi da sam usamljena.
Neizdrživo usamljena. Nije zvučalo tako strašno ponovo se zaljubiti. Jedino nisam
želela da prolazim kroz sastanke kako bih to ostvarila. Nastojala sam da preskočim
„da vas upoznam" deo, već da odmah pređem na „iznajmi film i naruči neku kinesku
hranu".

Što je na neki način opis mog prvog susreta sa Rendijem.

Odletela sam u Kaliforniju one nedelje kada pada Dan zaljubljenih, kako bih
obišla svoju prijateljicu Lin i izbegla manifestacije vezane za taj dan. Kalifornija je
odlično mesto da se izbegnu praznične ludorije. Lin je od skoro bila u vezi sa Denom,
holivudskim kamermanom, koji je jednom prilikom sarađivao i sa Edijem Marfijem.

„Dobro je što nisi planirala da dođeš sledeće nedelje", rekla mi je dok je

nameštala paperjaste jastuke na krevetu u svojoj gostinskoj sobi. Lin je tip brižne žene
koja namešta jastuke i peče kolače. „Denov prijatelj Rendi dolazi iz Njujorka, tako da
je gostinska soba već rezervisana."

Mesecima kasnije sedela sam kod kuće, gledajući film i jedući kinesku hranu,
kad je telefon zazvonio.

„Ovde Rendi Artur", rekao je glas sa druge strane žice. „Da li me se sećate?"

„Naravno", rekla sam. „Spavali smo u istom krevetu, samo u različitim

trenucima."

„Pa", rekao je, „izbor trenutka je najvažniji."

Razgovarali smo oko četrdeset i pet minuta. Moj lični rekord. Ali tip je živeo
van grada. Postoji li manji rizik? Negde na sredini verzija naših životnih priča iz ugla
magazina Reader`s Digest, ispalo je da je to bio jedan od onih razgovora u kojima sve
što jedno izgovori dobije odgovor od drugog u smislu: „Zaista? I ja."

„Stvarno. I ja."

Oboje smo voleli Giliganovo ostrvo, A mrzeli smo mjuzikl Mačke. Oboje smo
više voleli švajcarski sir od američkog. Uhvatila sam sebe kako razmišljam: Najzad
neko ko me razume.

Pitala sam ga da li voli svoju majku, odgovorio je potvrdno, uspešno položivši

moj test: Imate li problema sa ženama? Pitao me je da li sam volela zmije, nisam baš
precizno odgovorila ni da ih volim, niti da čeznem za njihovim društvom, ali sam mu
rekla da se ne plašim zmija i da sam na času nauke u srednjoj školi jedino ja skupila
hrabrost da gostujuću bou, zmijskog cara, stavim sebi oko vrata.

A potom mi je spomenuo Kerli, crvenorepu bou, koja je bila kućni ljubimac

njegove dece, a koju su držala u staklenom kavezu u dnevnoj sobi, usput konstatujući
da sam položila test: Imate li problema sa hladnokrvnim životinjama? prešavši
odmah na test: Dobar ukus za dnevne sobe? „Pročitao sam vašu knjigu", rekao je.

„Zaista? I ja. Sad nas je dvoje. Otkud to da si je pročitao?"

„Den je bio uporan."

„Trebalo bi da ga unajmim kao svog publicistu. Lepo je buditi se svakog jutra

znajući da mogu da kupe primerak vaše knjige na sajtu Amazon po ceni od trideset i tri
centa."

„Svideo mi se vaš lik u romanu", rekao je Rendi.

„Zaista?"

„Veoma."

„U pitanju je beletristika", rekla sam.

„Da, naravno. Beletristika."

Nastavio je da zove. Želela sam da zove. Znam da zvuči čudno da sam nakon
jednog telefonskog razgovora izašla iz depresije, ali sam već tada tražila izgovor da
se radujem.

„Prestani da okolišaš i idi da ga upoznaš", savetovala me je prijateljica Lesli.

Ona je terapeut i triput se razvodila. Protezale smo se na baštenskim ležaljkama u
njenom dvorištu sunčajući ruke i noge dok smo preko lica držale ogromne slamnate
šešire za sunčanje kako bismo sprečile nastanak bora. ,,U suprotnom ćeš početi da
fantaziraš o njemu, pretvorivši ga u princa na belom konju i razočaraćeš se kada se
ispostavi da je u pitanju samo još jedan manijak, koji je čitavo detinjstvo proveo
daveći mačiće iz zabave."

,,A šta ako je on zaista princ na belom konju?"

„Vidiš. Već te hvata." Začuo se dug uzdah. Kod Lesli je sve bilo dugo. Noge.
Ruke. Njena neobuzdana, kovrdžava crvena kosa, koja se nazirala pod šeširom. Čak
su i njene zlatne minđuše bile duge, bukvalno joj dodirujući ramena.

Lesli je napravila pun bokal margarite, iz kojeg smo ispijale drugu turu, što je za
posledicu imalo razgovor koji je postajao sve zanimljiviji, dok mu je u isto vreme
nedostajao smisao. Što smo više tekile ispijale, sve sam bila srećnija, a Lesli sve
negativnija.

„Rendi ima sjajnu boju glasa", rekla sam joj. „Zapovedničku, ali seksi."

Lesli je frktala. „Na osnovu glasa nema šanse da pretpostaviš kakva je neko
osoba. Zamisli di-džeja na radiju na osnovu boje glasa, a potom u ruke uzmi njegovu
fotografiju." Dopunila je čašu podigavši bokal i smaknuvši poklopac na vrhu kako bi
dolila i meni; ličila je na maskotu za piće iz popularne reklame sedamdesetih godina
prošlog veka. „Da li si videla fotografiju?", pitala je.

„Da. Sladak je. Na fotografiji je u odelu i kravati."

„Pa šta?", rekla je. „Čovek bi i pored te činjenice mogao neprijatno da miriše."

Te noći sam slušajući u krevetu Brusa Springstina, Kocka je bačena, nazvala

svoju prijateljicu Anabel. Planirala je da sledećeg meseca dođe u Njujork na dve
nedelje, i da to bude ekskluzivni boravak u hotelu u centru grada. Anabel drži
seminare za smanjenje stresa direktorima velikih korporacija. To je unosna profesija
jer su svi pod stresom i žele da ga se reše. Pitala sam Anabel da li bih mogla da je
posetim, da ostanem sa njom preko vikenda kako bih proverila da li je Rendi bio
manijak neprijatnog mirisa, koji je u detinjstvu davio mačiće.

„Dobar plan", rekla je. „Što duže čekaš da ga upoznaš, iskusićeš veću napetost."

Anabel je mrzela napetost. Ona je bila sasvim opuštena. Jedva primetno se

šminkala. Nosila je haljine od pamuka, koje su joj komotno padale. Opušteno je
gestikulirala rukama. Čak su joj i kovrdže bile opuštene.

„Počni sa večerom", savetovala mi je. „Dobro obrati pažnju kakav je njegov

pristup večeri."

Nakon dugogodišnjeg istraživanja na sopstvenom primeru, Anabel je zaključila

da čovek vodi ljubav i jede na isti način. “Ako jednostavno uroni glavu u činiju, ne
obraćajući pažnju ni na šta oko sebe, ako mu je samo stalo da se najede - isto će se
ponašati i u krevetu. Čovek koji gura svoju hranu po tanjiru i koji nije baš siguran šta
sa njom da radi, neće razlikovati vaginu od rupe na zidu. Ali čovek koji uživa u
svakom komadiću hrane, koji pravi pauze kako bi omirisao, probao i divio se svakom
tom komadiću — pa, u tom slučaju te očekuje poslastica."

Nekoliko minuta po završetku razgovora, dok sam razmišljala kako nikada više
neću imati želju da delim obrok sa Anabel, nazvala sam Rendija.

„Ukoliko se zateknem u Njujorku za vikend kada se bude slavio Dan Kristofera

Kolumba, hoćeš li me častiti večerom?"

„Naravno", odgovorio je. ,,I ne mora samo večera." Mora da je zastao kako bi
pogledao u kalendar, pre nego što je pitao: „Da li bi želela na bar micvu?" To nisam
očekivala.

„Kod sina mog prijatelja", dodao je.

U redu. Dakle, to nije bila najprivlačnija ponuda koju sam ikada dobila, ali sam
pristala, zašto ne bih? Ako se predstava o Rendiju pokaže kao zabluda, barem će biti
slatkiša.

Posle dve nedelje Rendi je svojevoljno došao u Čikago. Rekao je da je previše

mesec dana da bi me ponovo video. Mogla sam da ga zamislim u Njujorku, okruženog
svojim muškim prijateljima koji ga huškaju da najpre sazna da li sam ja manijak kako
se eventualno kasnije ne bi iznenadio. Pozajmila sam „leksus" svoje rođake Dolores
kako bih otišla po njega; nakon što smo Rendi i ja razmenili opise sopstvenih izgleda,
kako bi se što lakše prepoznali na aerodromu.

„Grbava sam, dlakavih nogu, i nedostaju mi dva prednja zuba", napisala sam.

„Čitavo telo mi je istetovirano pesmama sastava Grejtful ded'', napisao mi je.

 Nisam bila sigurna kako da se ponašam. Seksi i misteriozno? Bezbrižno? Možda
indiferentno i nonšalantno - poput onih rok zvezda, koje gostuju u emisiji Večeras sa
vama, noseći izlizane farmerke i poderane košulje. Rešila sam da se ponašam živahno
i optimistično: u žutom kombinezonu sa širokim zelenim kaišem, zelenim espadrilama,
sa srebrnim perlama i kosom ofarbanom u Lorealovu srednje pepeljasto-braon boju.

Čekala sam ga na izlazu, držeći kartonski znak sa njegovim imenom, poput

vozača limuzine. Počela sam da se premišljam, sve više i više. Šta ako se ne svidimo
jedno drugom? Ovo bi mogao da postane najduži sastanak na slepo u istoriji.

Kada je avion sleteo, gledala sam putnike kako se iskrcavaju i pokušavala da

razaznam koji su od njih bili Njujorčani, a koji Čikažani. Kada je najzad izašao i
čovek koji je odgovarao Rendijevom opisu, pitala sam se da li sam bila nasamarena.
Jedino se još iskrcala posada. Mahao mi je dok je prilazio. Nije bio visok koliko sam
se ja nadala, ali sasvim dovoljno; kose belje od soli. Kada bih morala ukratko da
opišem njegov izgled, rekla bih: Uredan, podšišan i pametan, a tako običan. Koračao
je prema meni sa širokim osmehom na licu i otkopčanom vetrovkom. Bila sam isuviše
postiđena da bih tako nešto istakla.

Rekao je: „Zdravo, dušice."

PRVI DEO
 Mama je govorila da postoje takvi muškarci

Na putu od aerodroma do svog stana u centru grada, stavila sam Rendiju do

znanja da je „leksus" bio pozajmljen, kako ne bi pomislio da posedujem auto od
pedeset hiljada dolara; da sam veoma loša kuvarica, i da se ne nada nekakvom
domaćem specijalitetu, kao i da će da spava na dvosedu.

Trtljala sam bez prestanka. Kao da sam ponovo sedmi razred. „Oblačno je",
rekla sam.

„Kao da će kiša", odgovorio je zagledajući kroz prozor.

„Sigurno", rekla sam.

Lupkao je prstima po naslonu za ruku ne prestajući da tapka nogom po patosnici.

Preko telefona smo razgovarali o svačemu: o njegovoj deci i o tome koliko ih je

obožavao; o njegovoj novoj karijeri berzanskog trgovca i bivšoj karijeri trgovca
nekretninama; o Madoninoj turneji Blond embišn; o slobodnoj volji nasuprot sudbini;
o Pitu Bestu i Ringu - a sada smo pričali o vremenskim uslovima. Trudila sam se da
glas koji sam čula preko telefona spojim sa živim čovekom, u umu sam ga smanjivala i
povećavala, sa željom da mi sve to izgleda savršeno ukomponovano, krišom ga
zagledajući za vreme gužvi na autoputu.

Kada su nam se pogledi sreli, shvatila sam da je i on mene krišom zagledao.

 ,,U pravu si", rekla sam. „Mogla bi da počne oluja."

Stan mi se nalazio u jednoj od najviših zgrada, koja je imala pedeset i osam

spratova sa čistim pogledom na zapadni deo grada. Pravolinijske avenije su
podsećale na panoramsku mrežu. Ulazak u moju dnevnu sobu noću je podsećao na
ukrcavanje u avion.

„Nisam ovo očekivao", rekao je Rendi spuštajući svoju platnenu torbu, pored
kauča.

„Zaista? A šta si očekivao?" Očekivala sam da kaže farmu, brvnaru, kolibu za

losa, kao deo tipičnih centralnoameričkih zabluda o stanovnicima istočne obale.

„Na mnogo je većoj visini nego što sam očekivao", rekao je piljeći kroz prozor,
a potom je pogledom skenirao moje bele zidove, beli tepih, moj beli, tapacirani
„devičanski" nameštaj.

Poslužila sam večeru iz kutija hrane za poneti. Kinesku piletinu. Kozice sa

tamnim pasuljem. I nešto pod nazivom „rezanci od testa sa mesom".

Sedeli smo u dnevnoj sobi na belim stolicama jedno do drugog, sa štapićima u

ruci, dodajući kutije sa hranom, dok su nam stopala, bila naslonjena na dasku od
prozora. Sipala sam nam šampanjac da popravim kvalitet obroka. Primetila sam da je
sve pojeo sa uživanjem.

Posmatrali smo olujne oblake dok su se kotrljali prema nama. Munja je zaparala
nebo, protežući se čitavom dužinom, kosmičko-električni šou bio je praćen silovitim
praskom kao uvodom nadolazeće oluje.

„Ako ćemo tumačiti značenje ovoga, mogla bi da se rasplamsa jedna velika

ljubavna avantura", rekao je Rendi.

„Ili ćemo imati gomilu poplavljenih podruma", rekla sam ja.

Rendi se nagnuo iz svoje stolice približivši svoje lice mom. Mirisao je na sapun
„dajal".

„Hajde da se poljubimo", rekao je.

 „Važi", odgovorila sam.

U subotu ujutru Rendi je skoknuo po doručak u Voker bros. Tradicionalnu kuću

palačinki. Naručio je slane palačinke sa slaninom i reš pečeni ragu. Ja sam poručila
običan omlet, koji nisam ni probala.

Ostatak dana proveli smo radeći sve ono što rade parovi u otrcanim filmovima,
kao u onim kadrovima gde se kaže: Upoznaćemo se! Volimo se! Ljubav je u vazduhu!

Šetali smo se pored blistavih izloga radnji na Mičigen aveniji, ulici tako
idiličnoj, zaštićenoj od ljudskog uticaja, gde su uređeni parkovi izgledali
veličanstveno, kao da su spremni za snimanje filmskih scena.

Posmatrali smo kako se most na Mičigen aveniji diže i spušta, kako bi prošla
jedrilica. Slušali smo saksofonistu ispred kluba Saks na Petoj aveniji kako svira
naslovnu numeru iz animirane serije Po-rodica Kremenko.

Šteta što nije padao sneg jer bismo se valjali po njemu do besvesti, ili što nije
bilo toplo jer bismo se bućnuli u mičigensko jezero, što bi na neki način predstavljalo
dve osnovne polupristojne scene otrcanih filmova.

Umesto toga, šetali smo se obalom reke i kroz Linkoln park. Rendi je počeo
svako drvo da naziva latinskim imenom, dok mu ja nisam skrenula pažnju da to nije
neophodno. Već sam ga smatrala pametnim.

Nagnuo se i poljubio me dok smo stajali ispod kestena.

Te noći sam rekla Rendiju da ne mora više da spava na dvosedu, već sam ga
pozvala u svoj krevet. „Ali, bez seksa", rekla sam mu. „Pravilo je da ne skidamo donji
veš."

“A šta je sa grudnjacima?", pitao je. „Šta ako niko ne nosi grudnjak?"

Pre nego što sam mogla da odgovorim, pantalone su mu se našle na zemlji.

Pomislila sam: Ako nekom treba da se dodeli zlatna medalja za skidanje pantalona,
onda je to ovaj tip. A potom sam se ponovo usredsredila na trenutnu situaciju.

Verujem da donji veš dosta govori o čoveku.

 Bele gaće: praktičan. Pouzdan. Kupuju ih na gomile.

Uzak kaiš: vikend kupovina u Cipendejlu.

Bilo šta: sve je perivo u mašini.

Rendi je nosio gaće u boji. Konzervativne kao i svake bokserice, ali uz najavu da
skrivaju nešto izuzetno.

Insistirala sam da usporimo. Nije došlo ni do kakvog skidanja muških gaća. Bilo
nam je prijatno, pa smo se odlučili za igre u mraku: po njegovim leđima sam šetala
prstima određeni broj puta, da bih ga potom pitala da li je znao koja je reč bila u
pitanju; Rendi je šaputao kao da je bio voajer, a ja srednjoškolska „moralna čistunka".

Prva sam se ujutru probudila. Skuvala sam kafu, deo mog, i više nego skromnog
kulinarskog repertoara, i poljupcem probudila Rendija, sedeli smo na krevetu,
naslonjeni na jastuke. Pili smo iz istih belih šolja. Tada sam već imala na sebi stari
dres Čikago bulsa, uspela da se očešljam i umijem nadajući se da i danju izgledam
poželjno.

„Pa, pregurali smo i nedelju", rekla sam. „Mali broj ljudi planira dvodnevnu
posetu pri prvom susretu na slepo." „Zabavna si", rekao je.

Zabavna. Da li je to bilo dobro? Ili učtivo? Kao kada vam neko kaže da ste
prijatni.

“A šta bi se desilo da ti se ne sviđam?", pitala sam.

Uozbiljio se. Izgledao je iskreno i zamišljeno. „Već bih otišao kući."

Iznenada mi se učinilo da mi je kafa hladna. „Poziv za bar micvu i dalje važi?"

„Naravno", odgovorio je, a potom se pravio da uvrće brkove poput nekakvog

voajera.

Sledećih nekoliko nedelja naši su se razgovori sveli na erotska očekivanja.

Rendi je izložio šta bi sve voleo da dodiruje, liže, ljubi, koliko često i zašto.
 Kako je jedva čekao da me vidi, zagrli, „istraži", spomenuo je sve, osim traženja
mladeža po telu. Nikada nisam upoznala komunikativnijeg čoveka.

Ponavljala sam stvari poput „to zvuči interesantno, to bi moglo biti dobro, i to mi
se sviđa".

Pozvala sam Anabel, kako bih najavila da ću odsesti u njenoj hotelskoj sobi po
dolasku u Njujork. Poželela mi je sreću, savetujući mi da se ne brinem.

Taksi se zaustavio ispred neonskog znaka, na kojem je pisalo Kafeterija P&G,

Bacila sam pogled na ceduljicu u svojoj ruci i još jednom naglas pročitala adresu.
,,To je mesto", rekao je vozač, pokazujući prstom preko ramena. „Vrata su sa desne
strane."

Dok sam izlazila iz taksija, noseći svoju vikend torbu i lepo upakovani poklon u
vidu „frango" mentol bombona, opazila sam Rendija kako ide niz ulicu izgledajući
veoma elegantno, poput direktora velikih korporacija, u tamnosivom odelu i
žućkastosmeđem kišnom mantilu, sa dva buketa cveća. Bili sam naivna po pitanju
muškaraca u odelima; izgledali su finansijski pouzdano, odgovorno, kao da im se
nikada nije vratio ček. Ta moja naivnost je bila aktuelna sve do trenutka dok nisam
saznala da je Rendi proveo dve godine kao čupavi i bradati član hipi-komune, koji je
stopirao kako bi obišao celu zemlju ne javljajući se mesecima bolesnoj majci.

„Zdravo, lepotice," rekao bi ljubeći me, predavši mi cveće, a uzevši torbu.

Muškarci me nikada tako nisu zvali. Šta sam mogla, nego da se osećam na neki
način, oduševljeno.

Uveo me je u predvorje svoje zgrade, koje je izgledalo poput zamka sa svojim

kamenim zidinama i zakrivljenim, flekavim, staklenim prozorima.

Upoznao me je sa Džerijem, svojim liftbojem-kladioničarem-vratarem, koji se

žalio na rezultat Džajantsa dok smo se vozili ka trinaestom spratu.

„Nadam se da ti se dopada cveće", rekao je Rendi dok je otključavao ulazna

vrata. „Jedan buket je sa ružama, a drugi sa jorgovanima. Nisam znao koje više voliš."

Čim smo prešli prag, Rendi je moje torbe spustio na pod, uzeo mi cveće iz ruku,
privukao me i ponovo poljubio. Koliko se sećam, pokazao mi je dnevnu sobu, kuhinju,
i svog ljubimca - zmiju. I čini mi se da je jorgovane stavio u vazu. A možda sam čak
stigla i da se raspakujem. Sledeće čega se sećam je da smo ležali goli na njegovom
krevetu, uz upaljene mirišljave sveće, dok se sa radija čuo Van Morison.

A potom su sve aktivnosti stigle do romantičnog kraja. „Samo želim da znaš da

sam išao na kontrolu krvi", rekao je Rendi.

„Sjajno. Kakav ti je holesterol?"

„Ne mislim na takvu kontrolu krvi."

„Zaista? Jer ako si spavao sa nekom ženom u poslednjih pola godine, test ne važi
i ipak bi trebalo da koristiš kondom."

„Pa, imao sam seks u poslednjih pola godine." Zvučao je ogorčeno, kao —
podrazumeva se da je imao seks u poslednjih pola godine.

Okrenuo se sa lakoćom na drugu stranu kreveta i, iz prve, otvorio fioku u noćnom

stočiću. Virila sam mu preko ramena.

,Au", rekla sam, „pa ti imaš sopstvenu armiju trojanaca. Jesi li spavao sa svakom
ženom u Njujorku u poslednjih pola godine?"

„Naravno da nisam. Samo volim da budem obezbeđen."

„Za šta? Za slučaj da navrati prva postava navijačica?"

Rendi je zatvorio fioku nakon što je uzeo četiri paketića u posrebrnoj foliji.
Gospodin Samouvereni.

Ali nije uzalud bio samouveren.

U subotu ujutru, na dan bar micve, nalazili smo se u Notr Damu među
sinagogama. Sa zlatnim potpornim stubovima. Zakrivljenim plafonom. Na Park
aveniji. I to medu kakvim gostima! Iz nekog razloga se moja odlična kopija Šanel
kompleta nije mogla meriti sa pravim „šanel" kompletima.

U odnosu na ovu, sinagoga od crvenih cigala u koju su nas tri sestre i silom
vodili roditelji dok smo bile mlade i mogle da se otimamo, izgledala je jadno.
 Ova sinagoga, koja je predstavljala božije svetilište medu sinagogama, blistala
se i svetlucala. Imala sam želju da odem do najbliže telefonske govornice i da
obavestim majku o detaljima ove spektakularne građevine. Rabini nose obrubljene
srebrnkaste odore. Podovi su od ukrasnog stakla. Ne bi verovala kako izgleda lik
Mojsija na tom ukrasnom staklu. Mogla sam da zamislim svog oca, kako gunđa u
pozadini, želeći detalje o tome ko je finansirao izgradnju, uz smeh konstatujući da
mora da su te njujorške glavešine do guše u dugovima.

Otvorila sam knjigu molitvi i stavila je preko svojih kolena. Pošto sam bila u
komšiluku, zahvaljivala sam se Bogu, što mi je poslao Rendija.

Dečak koji je obavljao bar micvu bio je prerastao svoje plavo odelo i stojeći
pred okupljenim ljudima držao je govor o Josifu i njegovom raznobojnom kaputu.
Postoji neka sličnost između tkanja koncem i rasporeda Jevreja svud po svetu, ali mi
je promakla poenta pa nisam mogla u potpunosti da razumem ono što je Džared
isticao. Verovatno zato što je mali Jevrejin sedeo pored mene.

Tokom tročasovne službe, dvaput smo bili ućutkani zbog priče, jednom zbog
nakašljavanja i triput su se na nas brecali uvređeni gosti koji su sedeli oko nas i to
uglavnom starije gospode koje su smatrale da nije bilo prikladno da se dvoje odraslih
ljudi mazi tokom religioznog obreda.

Nakon preostalih obrednih službi — pesama, propovedi, Toraha - poklonici su

prešli u Grand Hajat hotel u Četrdeset i drugoj ulici, gde je trebalo da se održi prijem.

Sto sa aperitivima se protezao čitavom dužinom balske dvorane, i na njemu su se

nalazile posude sa ribom u želatinu, račićima sa kokicama i školjke u vinu. Tema
žurke bio je Holivud. Ukrasi od plastičnog cveća odslikavali su scene iz filmova.
Merlin Monro bi odgurnula svoju belu haljinu kada bi se iz rešetke ispod pojavila
narendana paprat; Doroti, Toto i Strašilo ljiljani, petunije i pavit - kretali su se na
minijaturnoj pokretnoj traci kroz seckanu džigericu; Skarlet O'Hara, sva od ruža,
ponosno je stajala na stepenicama u vodu majušnih punjenih jaja. Velika slova
isklesana u ledu, visine stotinu i dvadeset centimetara, koja su bila raširena preko
čitave sale i astala, ponosno su isticala natpis DŽAREDVUD.

Gosti su počistili taj sto i bar, kao da je bilo četiri sata ujutru.

Probijali smo se kroz stampedo laktajući se sa namerom da se dočepamo kolača

od krabinog mesa. Neka žena mi je preprečila put kada se nagnula da prebira po
ostacima lubenice, rabin je projurio pored mene kidišući na kolače sa susamom u
sirupu. Šokirali su me ovi isti ljudi, koji su u sinagogi izigravali moraliste, a sada su
za stolom podivljali.

„Smatraš li da bi nekome smetalo ukoliko bih nekoliko pečuraka zamotala u

maramicu i stavila ih u tašnu?", pitala sam Rendija.

Dvaput me je predstavio kao Suzan, kao — bivše supružnike Rendi i Suzan,

Nisam ga ispravljala ne želeći da ga sramotim. Jednostavno sam se pretvarala da se
zovem Suzan.

Svi su gosti igrali rumbu. Tango. Orkestar je svirao numere Kola Portera, Semi
Kan i Hougi Karmajkla. Smatrala sam da su pogrešili listu pesama, pošto se jedna
zvala „Ples debitanata".

Slušala sam zdravice ujni, ujaka, rođaka. Blagoslov koji je deka Harvi izgovorio
držeći hleb pred sobom.

Otkrila sam da je Rendi bio vest u plesanju i da mu se radovao.

Bila je to najduža bar micva u jevrejskoj istoriji. Poznajem ljude koji se uzmu,
prirede zabavu i vrate se sa medenog meseca daleko brže.

Taman kada sam pomislila da je zabava završena i da konačno možemo da se

povučemo u privatnost, zavese su se razmakle i najavljena je večera.

U nedelju ujutru, Rendi je predložio da idemo na jedrenje. Još uvek smo bili u
krevetu. Mislila sam da smo upravo odjedrili. Pomislila sam da mu je konačno
ponestalo kondoma.

„Jedrenje? Misliš na brodu?", rekla sam.

„Obično se tako radi. Moj otac ima usidren brod na Stejten ajlendu. Iznajmićemo
kola i odvesti se do tamo. Spavaćemo na brodu. Baš je romantično. Voleo bih da te
vodim na jedrenje."

Otišli smo na jedrenje. Bilo je vetrovito, prelepo popodne, sa ogromnim

talasima, koji su nas neprestano zapljuskivali.
 Prelepo, ako volite takav vid zabave. Rendi je izvezao brod iz luke. Posle
dvadeset minuta sam povraćala preko palube. A tri minuta nakon toga, Rendi je
ponovo vratio brod u luku.

Izašla sam iz kupatila u marini, žvaćući žvaku. Rendi je u gepek kola ubacivao
ruksake, ćebad i torbu-frižider u kojoj su se nalazili nepojedeni sendviči od salame i
neotvorena piva.

„Žalim," rekla sam. „Očigledno nisam za brodove."

„Ma, batali." Nije čak ni pokušavao da sakrije svoje razočaranje. „To je samo
nešto što sam hteo da podelim sa tobom." Na trenutak sam pomislila da će raskinuti sa
mnom na sred parkinga. Rekao mi je da jedri od svoje treće godine.

Ja sam mu rekla da sam povraćala od svoje treće godine.

Zalupio je gepek. Jesmo li se mi to upravo posvađali?

„Dakle, šta još može da se radi ovde?", pitala sam trudeći se da zvučim vedro,
radosno, kao da je i nakon jedrenja postojao život.

Rendi je gledao mimo mene, ka luci, verovatno tražeći ženu jače konstitucije, ali
se pribrao i rekao: „Pa, auto nam je na raspolaganju ceo dan. Hoćeš li da se
odvezemo do Nju Džersija, da upoznaš moje roditelje?"

Upoznavanje sa roditeljima je obično značilo nešto. Pričao im je o meni.

Raspitivali su se za mene. A opet, možda je samo želeo da mu iznajmljivanje kola ne
propadne.

Rekla sam: „Da, naravno, želela bih da upoznam tvoje roditelje."

Iskreniji odgovor bi glasio: Da upoznam tvoje roditelje nakon što sam se

ispovraćala sa njihovog broda?

Vozili smo se putem na kojem je bila gužva, prolazeći pored rafinerija za

preradu nafte, aerodroma u Njuarku, pivare Badvajzer.

Rekla sam: „Hej, nije li ovo Garden stejt?”

 Zbog činjenice da su kola milela u koloni bila sam nervozna. Ili Rendi nije čuo
tutnjavu u mom stomaku ili je bio isuviše kulturan da bi komentarisao. Ili ga nije bilo
briga šta se događalo unutar iznajmljenih kola. Stalno je pričao: Bendžamin ovo, Fibi
ono. Bilo je očigledno da ih je bezgranično voleo.

Klizila sam nadole po sedištu želeći da mu budem što bliže i rekla sam ono što bi
i svaka žena: „Deca su ti sjajna. Želela bih da ih upoznam."

Rendi me je okrznuo pogledom, a zatim nastavio da gleda ispred sebe. „Nikada

ne upoznajem svoju decu sa ženama sa kojima izlazim." Uspravila sam se na sedištu i
odaljila se do vrata.

Imao je pravilo. „Deca su mi imala dovoljno turbulencija u životu. Ne želim da

upoznaju nekoga, vežu se za tu osobu, a da ona potom ode." Ode? Gde da ode?
Stomak me je zaboleo, ali ne od mučnine.

Rekao je: „Oni to ne bi mogli da shvate."

Rendijevi roditelji živeli su u skromnoj kući u Klarku, u Nju Džersiju, gradu u

kojem nikada nisam bila niti sam za njega do tada čula. Fasada kuće je bila od
imitacije kamena u prizemlju, od sloja belog aluminijuma koji je nalegao na sledeći
nivo kuće. Taj nivo bio je skoro u potpunosti zaklonjen najvišim i najgušćim
žbunovima rododendrona koje sam ikada videla, ukrasnom šumom rododendrona, koja
je blokirala pogled i tek malčice dopuštala svetlosti da prodre u dnevnu sobu.

Rut je bila zdepasta, prsata i imala je plavu kosu; podsećala me je na Pepeljuginu

maćehu. Očekivala sam da će izvaditi čarobni štapić i reći: BibidiBobidi-Bu!

Umesto toga je iznela krekere i sok od narandže.

Leri je takođe bio nizak, uglastih ruku i nogu, zdepast i žustrog hoda. Bibidi-
Bobidi-Bu je bila udata za Popaja.

Bili su oduševljeni što je Rendi sedeo između njih. Uzrujani kružeći oko njega,
stalno ga grleći. Veoma prijatni ljudi i zainteresovani za mene.

Rut me je povela u obilazak kuće, koju je krasio drveni nameštaj, tamnih nijansi i
svetlocrvena podna prostirka u dnevnoj sobi, za koju mi je odmah rekla da su je kupili
u Turskoj, kao poklon za Rendija i Suzan. Samo što se Suzan nije dopala.
 Lično bih morala da se složim sa Suzan po tom pitanju.

Bio je to dom koji su činili raznovrsni predmeti, haotičan, ali prijateljski. Sa

kaktusima na podu. Radijatorima. Gomilom stolova na rasklapanje. Kolekcijama
pribora za čaj. Staklenim posudama za slatkiše. Figuricama od porcelana, od kojih su
većina bile sove sa previše izbuljenim očima; Rut je sakupljala sove. Leri je bio
brodski modelar. Tu su bili i aranžmani od suvog cveća, i čisto radi dobrog ukusa -
velike, otvorene, plastične bočice sa vitaminima bile su poređane po stolu u dnevnoj
sobi. Maksimalno nebezbedno za decu i okolinu. Ili je Rendi odrastao znajući da ne
sme ništa da dira ili je zatvorio vrata za sobom i krenuo na fakultet, a Rut raspakovala
gomilu malih igračaka.

Pokazala mi je uramljenu Rendijevu sliku iz vremena dok je bio u Mladim

izviđačima (baš slatko), sliku kad je bio beba (debeljko), sliku sa maturske večeri iz
srednje škole (sladak, debeljuškast i budalast), sliku njegove sestre Andree sa svojim
ćerkama, i remek-delo za divljenje: portret Rendija, njegove dece i žene koja je ličila
baš na mene. Pokušavala sam da ubedim sebe da neki muškarci vole određeni tip
žene, Rendi je imao duguljasto lice, crnu kosu i oči braon boje — ali ja sam se ježila
čim bih pogledala u Suzan. Pitala sam se da možda nisam odabrana kako bih ostvarila
nečiju bolesnu fantaziju — kako kada se Klerk Gejbl ženio samo onim ženama koje su
ga podsećale na Kerol Lombard, nakon što je ona preminula.

,,U koji ćemo restoran, kod Vestfilda ili Kranforda?", pitao je Leri prekinuvši
naš obilazak.

„Gde biste želeli?"

„Svejedno mi je", odgovorila sam. „Nikada nisam bila ni u jednom."

„E pa, ispravićemo mi tu nepravdu, mlada damo!"

Nakon žučne porodične prepirke oko pečene piletine kod Vestfilda ili lazanja
kod Kranforda, završili smo u Rio Dineru u Vudbridžu, gde je Lari obožavao da
tamani čizburgere. Seli smo jedni nasuprot drugih, u separeu od vinila, visokog sjaja,
Leri i Rut sa jedne strane, a Rendi i ja sa druge. Aranžman od plastičnog cveća
sakupljao je prašinu nalazeći se na ramu od prozora između nas. Rut se smešila najpre
meni, a potom svom sinu. Činilo se da je spremna da pozove konobare.
 Naša konobarica Vera (ime se nalazilo na pločici koja je bila pričvršćena kroz
salvetu za njenu uniformu) otvorila je svoj blokčić, poslovno i hitro, i rekla:
„Spremni, narode? Da počnemo od dama?"

Osvrnula sam se oko sebe. Mislila je na Rut i mene. Dok je Vera čekala, Rut je
nastavila da proučava jelovnik, prebirajući po sećanju. ,,U utorak sam jela špagete,
tako da ne bih to opet... jaja? Možda jaja? Ne, muka mi je od jaja... da li je losos
svež?"

„Svež iz zamrzivača", rekla je Vera.

Rut je složila facu. „ Cezar salatu ", rekla je. „Bez sardina. Bez čipsa. Osim ako
Leri ne želi sardine?"

„Samo želim da naručim!", rekao je.

„Bez sardina", rekla je Rut naglo zaklopivši svoj jelovnik.

Rendi i njegov otac su naručili čizburgere. Ja sam naručila prženice i pivo od

đumbira.

Kada je Vera otišla, Rendi i njegov otac su ćaskali o brodu. Rut je zapodenula
razgovor koji nije imao nikakve veze sa onim o čemu su pričali muž i sin. „Dakle, vi
ste iz Čikaga. Moj rođak Lenor je živeo u Čikagu. Umro je mlad." Odlomila je vrh
bageta. „Nikada ne dobijam na lutriji jer nikada ne kupujem srećke." Rendi mi je
stisnuo koleno, ispod stola. Rut je ispružila svoju ruku, kako bi je bolje pogledala:
„Ne sviđa mi se ova boja noktiju."

Iznenada je Leri zagnjurio glavu u Rutino poprsje, uranjajući i izranjajući iz

njega, na ogromno iznenađenje ostalih gostiju. I mene.

„Ja volim svoju ženu!", rekao je Leri kada je izronio kako bi došao do vazduha.

„Ma prestani sa tim, Leri", rekla je Rut gurajući ga u stranu. „Želi li neko češanj
belog luka?"

Ova porodica Artur me je baš uveseljavala. Leri je zagrlio Rut koja se smešila.
Rendi se takođe smešio. Taman kada sam pomislila da i ja mogu da se pridružim ovoj
srećnoj porodici smešeći se, Rut me je iznenada pogledala i pitala: “Je li ti dobro?"
 Pozovi me kada budemo u braku

Rendi nije bio sklon vezama na duže staze. Ovo mi je ponavljao preko godinu
dana. I to obično vikendima kada bih doletela u Njujork, kako bih ga videla. Kao i
onim vikendima kada bi on doleteo u Čikago, kako bi me video. To je obično
pominjao i preko telefona, onda kada bih ja ostala kod kuće i išla u bioskop sa
drugaricama, a on provodio vreme sa svojom decom.

Mnogim ženama se ne toleriše tolika količina slobode. Pod jedan, takav odnos
me je rasteretio. Pod dva, nisam mu verovala. Zvao me je svakog jutra, pre odlaska na
posao. Kao i svake večeri, pre odlaska u krevet. Pričali smo jednom do dvaput
dnevno. Mi smo bili par koji je imao svoje rituale.

„Samo pričate", rekla je moja majka nazvavši me iz Floride. „Telefonski

razgovori su tebi nekakav odraz veze? Zar nema nijednog pristojnog čoveka u celom
Čikagu?"

Kako sam mogla da joj objasnim da je veza na daljinu imala svojih prednosti, od
kojih je najveća bila emotivna zona bezbednosti u dužini od 1120 kilometara?

Dopalo mi se što je Rendi bio potpuno iskren u ovoj avanturi. Mnogo je bilo
lakše snaći se u vezi sa „punim radnim vremenom" nego u stvarnoj vezi. Već sam bila
udata za čoveka koga sam jedva poznavala i koga nisam uspela da spasim. Bio je to
brak posle kojeg sam ja ostala slomljenog srca. Na osnovu čega sam mogla da
verujem da sada bolje prosuđujem? Prednost mi nisu bile niti godine niti zrelost.
Beleška mojih izlazaka bila je dokaz tome. U potpunosti mi je odgovarala ljubav
preko žice. Niste se plašili mogućnosti da vas partner napusti, kad i nije bio pored
vas.

Trebalo bi da naglasim da se užasavam letenja. Isto reagujem na avione i

brodove. Kada sam bila peti razred, Stejsi Din, školska pametnica, rekla mi je kako su
njeni roditelji uvek leteli odvojeno, tako da Stejsi i njena braća ne bi ostali siročići
ukoliko bi se jedan od tih aviona srušio. Moji roditelji to nisu radili. Nisu bili baš
toliko pažljivi. Ali što se tiče mene, bilo je gotovo nemoguće da se ukrcam u avion, a
da mi misli ne zaokupiraju kese za povraćanje, turbulencija, vazdušne struje i smrt.
Tako da zabavljanje sa čovekom koji je zavisio od avionskih letova nije bilo baš
najsrećnije rešenje.
 A sem toga su postojali i drugi detalji.

Rendi je još uvek bio oženjen.

I još uvek me nije upoznao sa svojom decom.

Advokat za razvod mu je savetovao da sada nije bilo vreme da prikazuje novu

devojku. Rendi je rekao da ne želi da rizikuje izazivanje potencijalnog psihološkog
šoka kod svoje dece, usput me zamolivši da to ne shvatam lično.

I nisam. Prešla sam put od ozlojeđenosti do razumevanja, od uvređenosti do

saučesništva. Bila sam spremna da rizikujem zbog njega. Poslednja žena koja bi
verovala muškarcu bila je toliko nalik gospođi Julisiz, sve do trenutka kada bi joj muž
rekao: „Eto me za minut."

Dok se nisu umešali moji glasovi zdravog razuma, Lesli, koja se razvodila
triput: „Linda, da li ti zaista misliš da je taj tip iskren?"

Moja starija, pobožna religiozna sestra, Brenda: „Ti mu zaista veruješ?"

Moja mlađa sestra Tobi, računovođa u banci: „To se ne računa." Ubeđivale su

me da su sve to bili znaci za uzbunu. Majka me je nazvala sa Floride rekavši: „Da sam
ja na tvom mestu, rekla bih mu da me više ne zove dok ne okonča razvod."

Glas moga oca se čuo iz produžetka spavaće sobe: ,,I traži da vidiš papire!"

Svaki put kada bi Rendi započeo razgovor sa „ovo je za tvoje dobro", što bi
onda često nadograđivao teorijama o jajima i košarci, moje sumnje bi nestajale.

Bila sam zaljubljena u čoveka iz grada „koji nikada ne spava“, pa sam i ja

momentalno prestala da spavam.

„Naravno da ne možeš da spavaš. Smrdi ti na pacova", rekla je Klaudija, tokom

jednog od naših razgovora iz kreveta, u tri sata ujutru. Klaudija, takođe, nikada nije
spavala; bile smo sestre po nesanici, koju je kod nje izazivala ljutnja na Senat,
Kongres ili nekog diktatora u stranoj zemlji. Klaudija nije sastavila osam sati
poštenog sna još od kada je američka vojska svrgnula Norijegu 1989. godine. Mogla
sam da je pozovem u bilo koje doba noći i zvučala bi sasvim razbuđeno i uzbunjeno,
kao da se bavila planiranjem nekakvog protestnog marša. Bila je politička
ekstremistkinja, koja je dosta podsećala na Sandru Di. „To što te još uvek nije
upoznao sa svojom decom je jednostavno nenormalno", rekla je.

„Ima svoj princip."

„Imao ga je i Mao Cedung." Osetila sam da Klaudija doliva ulje na vatru. „Da li
si kojim slučajem pročitala onaj članak u Njuzviku o tome kako nesanica skraćuje
život?" rekla je. „Mogu da umrem svakog časa." Nisam dodala kako tri paklice
cigareta dnevno nisu doprinosile ničemu. „Ili će te upoznati sa decom, ili raskidaj."

Zagledala sam svoje noge pitajući se da li mogu da izdrže još jedan dan bez
depilacije. „Ma nije da ja baš ne poznajem tu decu. Gledala sam snimke njihovih
rođendanskih žurki. Fibi zna da jaše. Zlatne ribice im se zovu Stiv i Pit."

Klaudija je insistirala da izvršim pritisak na Rendija. Klaudija se bavila

prodajom vremena predviđenog za nastup na radiju - kako je ona volela to da kaže:
samo s vremenom - i bila je veoma dobra u tome ostvarujući veliki profit. Klaudija je
bila teška po pitanju muškaraca; nije se nikada udavala. Svakog tipa sa kojim je
izlazila poredila je sa ocem kojeg je obožavala, i na kraju bi svi oni bili šutnuti.

„Idi po redu", rekla je glasno ispustivši vazduh u slušalicu.

Čula sam povlačenje vode, što je značilo da je Klaudija pušila i piškila dok smo
razgovarale. A možda je postojao sasvim drugi razlog što se Klaudija nikada nije
udavala.

Sledećeg jutra sa posla sam nazvala Anabel. Pitala sam je da li je i ona mislila
da bi trebalo da idem po redu. Prebacila je vezu na interfon kako bi mogla da i dalje
meditira, radi neku vežbu iz programa joge, zapali sveće za opuštanje, ili da radi ono
što rade svi antistres terapeuti.

„Uživaj u zadovoljstvu kroz koje sada prolaziš", rekla je. „Okani se težnje da
kontrolišeš budućnost. Razočaranja se dogode samo kada misliš da se nešto mora
dogoditi onako kako ti očekuješ."

Razgovori sa Anabel su često zvučali kao nešto što bi neko drugi „izvezao na
jastuku".

„Evo poente", dodala je svom svojom zen (skladom i harmonijom u duši)

snagom. ,,U tvojim godinama sledeći autobus se ne pojavljuje na svakih pet minuta."

Te večeri me je Rendi nazvao, dok sam vijala muvu po dnevnoj sobi

pokušavajući da je udarim presavijenim časopisom Tajm, sa čije je naslovne strane,
tek primetno, virio nos Borisa Jeljcina.

„Šta se radi?", pitao je.

Rekla sam mu da se ne iznenadi ako naglo bacim slušalicu jureći za svojim

plenom.

„A zašto ne otvoriš prozor i sačekaš da odleti?"

,,A kakvu ja garanciju imam da po njenom izletanju tri stotine njenih prijateljica
neće uleteti?"

Posmatrala sam malu dosadu koja je letela od vrha plafona do ćoška prostorije,
pa preko kućnog bioskopa. „Rano se javljaš? Hoćeš li tako i leći?" „Da li bi ti
smetalo ako se ne bismo videli sledećeg vikenda?", pitao je.

Zadržala sam dah. „Da li je ovo trik pitanje?"

„Pa, nije, zaista me zanima. Odavno nisam imao vikend - ovo će zvučati čudno
— slobodan, pokušavajući da uskladim naizmenične posete tebi i deci, a bilo bi lepo
da mogu da izađem i da se nađem sa drugarima, bez ikakvih obaveza."

Ja sam bila svedena na obavezu?

„Ali već smo dva vikenda izgubili."

„Bio sam prehlađen."

“A ja sam trebala da izigravam sestru Lindu."

,,U tom slučaju ni tebe ne bi zaobišla prehlada."

„I izgubili smo vikend tri nedelje pre toga jer si ti imao zakazano okupljanje sa
drugarima."
 „To je bilo nešto drugo."

„U kom smislu drugačije?"

„Iskrsla je ta porodična žurka za koju nisam znao. Mora da sam obrisao poruku
sa telefonske sekretarice, koju mi je ostavila rođaka koja me je ponovo kasnije
nazvala da pita da li deca i ja dolazimo, a Suzan se sa svim tim složila, iako nije bio
moj vikend."

Dakle, deca su od mene napravila osobu s kojom ga nije bilo zgodno videti.

„Koja rođaka?", postavila sam glupo pitanje pošto njegovu rodbinu uopšte nisam
poznavala.

„Rođaka moje majke, Tula", rekao je. „Drži prodavnicu kancelarijskog

materijala u Kvinsu."

,A ljude poziva na žurku ostavljajući im poruke na telefonskoj sekretarici?"

„Ispalo je na brzinu. Proslava pedesetogodišnjice braka mog ujaka i ujne. Ne

viđam ih često, ali ih jako volim."

Izvinila sam se. „Trenutak."

Tu je stajala. Na sred kuhinjskog stola, prosto me mameći da je zviznem.

Spustivši slušalicu i obema rukama, nišaneći onom stranom novina sa koje je virio
Borisov nos, udarila sam po toj dosadi od zunzare, i omogućila joj „večni mrak".
Ponovo uzevši slušalicu u ruke, rekla sam: „Važi dušo, ako ti tako želiš."

Čim sam prekinula vezu, nazvala sam Klaudiju. Pričala je o napadu američke
vojske na Haiti. Sačekala sam da završi, a potom je pitala da li misli da je drugi
otkazani vikend bio loš znak.

„Nasuprot dobrom znaku?", rekla je.

„Otkad sam mu rekla volim te, ponaša se blesavo."

U pozadini sam mogla da čujem da je slušala vesti. Moji lični problem su se

takmičili sa vestima o državnom udaru. Ispričala sam joj o Rendijevim telefonskim
pozivima, deci, rođaki koja poziva na žurku.

“A kada si se ti pretvorila u devojku iz potaje?", rekla je. „Mogla bi da mu budeš

čak i ljubavnica. Tako bi barem imala za kiriju."

Izbrbljala sam se rekavši volim te kada sam mu bila u poseti pre tri nedelje.
Prosto se dogodilo. Jedno od onih izbrbljavanja u trenutku. Dok smo bili u krevetu.
Do tada sam iste reči mogla da ponovim po milion puta, ali uz dužno poštovanje
prema Gloriji Stajnem, ipak sam se nadala da će ih on reći prvi.

A potom sam ga pitala nešto glupavo i jadno, poput: „Voliš li ti mene?”

Rendi je održao dugački govor o tome da ako jedna osoba kaže drugoj da je voli,
onda se i ta osoba oseća obaveznom da kaže to isto, i da ljudi to govore čak i onda
kada to iskreno ne misle, i da iz tog razloga on mrzi da to izgovori, i kako ga je
proganjalo što je u prošlosti dok je izgovarao to mislio da se tako oseća, a u stvari se
osećao sasvim suprotno. Mislim da je ubacio nekoliko redova iz govora Patrika
Henrija „Podari mi slobodu ili mi daruj smrt", birajući fraze takođe iz Magna karta,1

Pošto sam ja sredila muvu, a Rendijev telefonski poziv mene, morile su me

sulude misli i govorila sam sebi da sam bila budalasta, paranoična, smešna - u suštini
čavrljajući, kao što su to žene vekovima radile, obično pre nego što bi zatekle muža ili
momka u činu preljube. Naravno da bih razumela da je Rendi naveo kako mora nekoga
da izvuče iz teške situacije, da je na primer rekao: majku mi očekuje transplantacija
bubrega — ali navesti kao razlog iznenadnu proslavu pedesetogodišnjice braka?

Prebirala sam po glavi, prisećajući se svake muške izdaje u svom životu, počev
od prvog razreda kada je Denis Berger svaku devojčicu poljubio u obraz, osim mene,
jer je smatrao da nisam bila dovoljno lepa, preko Irje Cinskog, koji me je u srednjoj
školi pitao da li sam slobodna u subotu uveče, a kada sam uzbuđeno odgovorila da
jesam, zamolio ma da mu pričuvam sestricu, pa do Kevina Tonera, koji mi je u
restoranu rekao kako mora da skokne po cigarete i više se nikada nije vratio.

Međutim, Rendi je bio nešto drugo. Zabavan. Komunikativan. Dostupan. Osim za

naredni vikend.

Možda sam previše očekivala. Možda nije trebalo da očekujem da me neko

stalno želi pored sebe, možda je bilo sasvim dovoljno da neko žudi za mojim
društvom s vremena na vreme. Iako po pitanju braka nisam bila nešto naročito
uspešna, nerviralo me je što sam bila sama, omrznuvši pitanje: „Jeste li udati?" i
zagledanje moje leve ruke koje je potom sledilo, što me je dodatno rastuživalo, jer
nikome nisam bila toliko privlačna da bi hteo da me oženi. Kada se Rendi pojavio,
pozivi su se ređali. Svečane večere. Kokteli. Izlasci udvoje u bioskop. Nisam mogla
da verujem. Sada sam odjednom svima postala zanimljiva za druženje? A onda mi je
sinulo, kao da su me pogodili velikim kalendarom društvenih događanja pravo u
glavu: sve te svečane večere, kokteli, izlasci u bioskop udvoje, odvijali su se već
godinama, samo što niko nije računao na mene. Bila sam društveno nepoželjna, a da to
čak nisam ni znala. Pretpostavljala sam da su svi sedeli kod kuće i gledali televiziju.
Poput mene.

Možda je s vremena na vreme bilo bolje nego nikada.

Kada je ujutru zazvonio telefon bila sam još u krevetu, sanjiva. Digla sam
slušalicu očekujući Rendijev glas.

„Molim", rekla sam.

„Šta ne valja?"

Bila je to moja majka. Njoj je bilo dovoljno da čuje samo toliko. Odmah bi na
osnovu mog izgovaranja reči molim mogla da zaključi u kakvom sam se mentalnom,
fizičkom i emotivnom stanju nalazila.

„Ništa", rekla sam.

„Lažeš", rekla je. „Imaš li problema sa svojom ljubavi 'preko telefona'?"

Mudrija ćerka ne bi otkrila sve detalje, ali sve i da sam prećutala, najsposobnija
među majkama bi ih, na ovaj ili onaj način, izvukla iz mene.

„To ti je problem sa vezom na daljinu", rekla je odjednom postavši veliki

stručnjak po pitanju održavanja veze na daljinu. „Ne možeš da motriš na njega."

„Mama, ti i ja funkcionišemo sasvim dobro preko telefona."

„To je nešto drugo. Nosila sam te u materici devet meseci. Skoro deset, ukoliko
baš želiš da čuješ detalje." Majka mi nikada nije oprostila što sam na svet došla dve
nedelje kasnije u odnosu na prognozirani datum. „Možda ima drugu devojku tamo.
Možda mu nedostaje žena. Ako je tako, ne možeš ga sprečiti da se posveti svojoj
deci."

„Hvala ti što si mi skrenula pažnju na to. Sada mi je mnogo lakše."

„Glavu gore", rekla mi je majka, koja nikada ne bi završila razgovor, a da na

samom kraju ne kaže nešto mudro. „Ako postoji druga žena, otkrićeš to ubrzo."

Nisam mogla da se koncentrišem na posao, jutro sam provela jurcajući iza

zatvorenih vrata svoje kancelarije, glumeći vrednoću, a ne odsutnost. Nazvala sam
Lesli u 12.50 h. Imala sam deset minuta pre povratka klijentima.

„Možda ga muči obavezivanje", rekla je.

„Ne znam. Brinem se."

“A tebe muči napetost."

U Leslinom svetu svakoga nešto muči. Ponekad je mene Lesli mučila.

„Reci mu kako se osećaš. Budi otvorena."

Mogla sam usnama da oblikujem reči dok ih je Lesli izgovarala. To je bio njen
standardni odgovor na sve. Osećanja.

„Napredovanje u vezi je poput plesa ča-ča", rekla je. „Jedno napravi korak
napred, drugo nazad. Reci mu da njegovi potezi kod tebe izazivaju nesigurnost. Budi
iskrena."

„Da, kojeg to tipa ne bi napalilo, a takva vrsta iskrenosti?"

„Nije li ovde u stvari najveći problem, da ćeš ukoliko se vaša veza uspešno
okonča, morati da se preseliš u Njujork? Nikada ne želiš da pričaš o tome, izbegavaš
tu temu. Nemaš ti dvadeset godina i nisi upravo završila školu. Imaš ostvaren život sa
vezama i odgovornostima; ljude kojima je stalo do tebe. Ljude do kojih je tebi stalo.
Možda izmišljaš probleme, kako ne bi morala da se suočiš sa stvarnim problemom. A
selidba je velika stvar", rekla je Lesli. „Želiš li da me demantuješ?"
 Želela sam, ali sam i to porekla.

Njujork sam prvi put posetila kada sam imala dvadeset i dve godine, kako bih
snimila televizijsku reklamu koju sam napisala za regenerator za kosu „alberto V05".
Očekivala sam od grada sve ono što sam videla u filmovima Doručak kod Tifanija,
Čudo u 34. ulici, Smrtonosna želja. Mog šefa je zabavljalo, ako ne i užasavalo, što u
istočnom delu grada nisam mrdnula dalje od Instituta za umetnost na Mičigen aveniji, i
rekao mi je da se sa ostatkom novca lepo provedem, što samo po sebi pokazuje koliko
smo dugo razgovarali. Svideo mi se Njujork, ali nisam imala želju da u njemu živim,
Isuviše haotičan. Intenzivan. Previše njujorški. Možda je Lesli imala pravo kada mi je
ukazala da ignorišem očigledno.

Vudi Dolan je bio moj idol iz sveta srećno oženjenih muškaraca, i Fred Aster za
moju Džindžer Rodžers; njegove karikature su ukrašavale moje naslove. Vudi je bio
legenda, kada se radilo o reklamiranju, još od njegove višestruko nagrađivane
reklamne kampanje za Istern erlajns šezdesetih godina.

Volela sam da sarađujem sa Vudijem. Iako nisam išla okolo šireći hvalospeve,
smatrala sam ga boljim piscem reklamnih slogana od sebe, što je i meni davalo poleta.
Vudi je govorio uz šuškanje, tako da najveći broj ljudi — izuzev autora koji su radili
sa njim - nije vrednovao činjenicu da je njegov stil pisanja bio pitak i plodan. A Vudi
je smatrao svoju ženu, Felisiju, vrhom vrhova ženskog dela populacije; dovoljno ga je
bilo samo slušati i tada bi počeli da vam naviru najprozaičniji aspekti njegovog
kućnog spokoja, koji bi vam davali veru u pravu ljubav, za koju biste bili sigurni da
može da traje zauvek. Felisijin rolat sa mesom je vrhunski. Kako se samo zabavljaju
dok igraju Slagalicu, Divno hrče. Ume da mrda ušima.

Vudi je sedeo na metalnoj stolici ispred table za crtanje noseći pantalone od

rebrastog somota i flanelsku košulju, istu odeću u kojoj sam mogla da ga zamislim i
tokom izlaska u Sirs vikendom. Ja sam sedela na metalnom ormariću, noseći belu
košulju, farmerke i kožni kaiš sa metalnom kopčom koja je imala nekakav natpis.
Zastavica Čikago bersa se nalazila na zidu iza Vudijeve glave, odmah pored postera
Čikago bulsa i velikog crveno-plavog simbola Kabsa, Radili smo iza zatvorenih
vrata, kako bi sprečili eventualni nenajavljeni i nasrtljivi upad nekog od šefova.

Pitala sam Vudija kako bi reagovao kada bi mu Felisija rekla da se sledećih

nekoliko vikenda ne mogu videti, pod pretpostavkom da nisu bili u braku i da je on
živeo u Čikagu, a ona u Njujorku, da je Felisija imala decu iz prethodnog braka i da
Vudi još nije mogao da ih vida jer je Felisija bila usred razvoda.

Grickao je vrh olovke, što je uvek radio kada je trebalo da kaže nešto što je bilo
veoma značajno za druge. „Dala si mi mnogo pretpostavki", rekao je.

Vudi je nastavio da mi priča o prvoj godini viđanja sa Felisijom i kako je u to

vreme kod nje bilo aktuelno nekoliko potencijalnih kandidata uključujući bivšeg
astronauta i trgovca vozilima marke „mercedes".

Ali je Vudi bio strpljiv. Znao je da je njemu i Felisiji bilo suđeno da budu
zajedno, i naravno da je bio u pravu. Baš u tom trenutku neko je pokucao i ušao unutra,
a da mi nismo ni stigli da odreagujemo. Keri Kevendiš je bila direktorica
računovodstva osveživača „glejd"; još uvek je nosila blejzer sa spuštenim ramenima i
bluzu sa kravatom. Keri niko nije obavestio da su 1980. davna prošlost.

„Kako je?", pitala je pretvarajući se da je prijateljski nastrojena, ali ju je u stvari

samo zanimalo kako se stvari odvijaju.

Keri je prilikom govora koristila otrcane korporacijske fraze: „Budimo radni,

narode! Uočimo nove poslovne šanse!"

Rekli smo joj da nam ideja nije ponestajalo i da smo bili oduševljeni svojim
napretkom, pričajući joj bajke, dok najzad nije otišla, cvrkućući: „Sagledajte situaciju
iz drugačijeg ugla!"

„Gde smo stali?", rekla sam.

Potom je Vudi uradio što i svi Čikažani - pribegao je sportskom žargonu,

objasnivši mi da je Majki Džordan bio najbolji jer nikada nije razmišljao o
poslednjoj utakmici, već se isključivo koncentrisao na sledeću, i kako ne bi trebalo da
nekog novog u svom životu ko se pojavio u poluvremenu, opterećujem bivšim
promašajima. „Smisli sveopšti plan utakmice", rekao je Vudi. Kako bih ga što
ozbiljnije shvatila, olovku je držao uperenu prema meni. ,,I pazi na loptu."

Po povratku u svoju kancelariju, po glavi su mi se vrzmale Vudijeve reči kako ne

bi trebalo da gledam unazad.

Poslednji čovek sa kojim sam se zabavljala pre Rendija je bio ugledni advokat
Maršal, koji me je izveo na biftek u restoran — a potom me stavio na sito i rešeto:
„Koliko često menjate poslove? Da li vikendom spavate do kasno? Jeste li alergični
na mačiju dlaku?" Postepeno sam očekivala da mi zatraži i zubni karton. A tek smo
počeli da jedemo supu od luka.

Mrzela sam tog čoveka. Njegova pitanja. Supu takođe. Iščitala sam sve članke i
poslušala sve stručnjake koji su trtljali o tome kako na vezi mora da se radi. Nisam
želela ništa na čemu bi moralo da se radi. Želela sam nešto neizbežno, nešto čemu je
bilo suđeno da se odigra na određeni način i u određenom trenutku. Dakle, na ovo se
svode sve te ljubavne pesme i poeme! Želela sam da upoznam nekoga kome će u mom
društvu biti zabavno, a ne konfuzno; šarmantno, a ne zbunjujuće. Želela sam da me
neko upozna, poštuje, da me neko poseduje. Želela sam Rendija, jer njemu nisam
morala da objašnjavam.

Zazvonio mi je telefon u kancelariji, a ja sam iz navike podigla slušalicu, a ne

zato što sam sa bilo kim želela da pričam.

,,I Suzan dolazi na žurku", čula sam Rendija kako govori.

„Suzan? Tvoja Suzan? Žena sa kojom si još uvek formalno u braku iako ne živite
zajedno?"

Žvrljala sam po bloku crtajući munje i debele usne koje su se mrštile.

„Tula ju je pozvala i Suzan je pristala. Kada sam ja pozvao Tulu da je pitam

zbog čega to radi, rekla je da je to učinila zato što je Suzan još uvek kod nje uživala
status člana porodice, kako je divna majka bila, kako su je se svi uželeli, pa je
smatrala da mi neće smetati.”

„I šta si ti rekao?"

„Rekao sam da mi itekako smeta."

„Čini se da si pošteno izgrdio tu svoju rođaku. Jesi li rekao Suzan da ti smeta

njeno prisustvo?"

„Da, nazvao sam je", rekao je. Tu se njegovo izlaganje završilo.

“A šta planiraš da uradiš povodom toga?", pitala sam.

 „Pregovaramo", rekao je.

Osetila sam kako mi ponestaje samopouzdanja. Ne, nemoj da me nateraš da te

zavolim, a da me potom povrediš. Ne mogu sebi to da dopustim. Ne želim. Nada za
kojom sledi sreća za kojom sledi preplašenost do smrti da ćeš se Ti skrivati iza
godišnjica, drugarskih okupljanja, i svoje bivše žene? U redu! Ali nemoj da
očekuješ da ću ja doći da te potražim. A, ne, gospodine. Ni u kom slučaju. Tedi je
dosta koristio moje citate sa odeljenja kardiologije. Završila sam. Nedostupna sam.
Nema ništa od toga.

„Linda?" Boli me glava.

„Linda?"

Bole me grudi.

Duboko sam uzdahula i rekla: „Vas dvoje pregovarate maltene tri godine. Ne
vidim da će ikakav dogovor biti postignut." A zatim sam mu lupila slušalicu. Te noći
je zazvonio telefon dok sam ja stavljala silikon oko kade.

„Suzan neće ići na žurku. Kao ni deca", saopštio je Rendi prvu vest. „Fibi je
pozvana na rođendan tog dana, a Bendžamin kaže da mrzi žurke za odrasle. Rekao sam
rođaki da dolazim sa devojkom."

„Nisi me obavestio da imaš devojku?"

„Nedostaješ mi. Želim da si pored mene." Želeo je da budem uz njega.

„Šta je rekla Suzan?"

„Stvarno te zanimaju detalji?"

„Naravno da ne."

Rekao je da je u pitanju bio veliki nesporazum.

Misli su mi lutale između Suzan i njega i mene i njega. ,,A šta je sa vremenom
koje si planirao samo za sebe?", pitala sam. „Tvoj vikend bez obaveza?"
 Počeo je da priča kao navijen. „Previše sam grešio u životu da bih se smatrao
sposobnim da bilo šta procenim. Obavezivao sam se kada na to nisam bio spreman,
ostajao sam u vezama mnogo duže nego što je trebalo. Imao sam taj petogodišnji
plan... da ne ulazim u vezu... da se usredsredim na decu... na svoj posao. Ali..."
Oklevao je za trenutak uzdahnuvši poput astmatičara u bolovima. Glas mu je postajao
promukliji, zvučao je jadno. „Ali ja te volim!"

I ja sam najzad mogla da kažem: ,,I ja tebe volim."

Sledećeg dana, dok sam se vozila taksijem ka aerodromu O'Hara, držala sam
tašnu na krilu i crvenu najlonsku torbu za preko ramena, sa tri pregrade, idealnu za
putovanja, poklon od majke. Unutra se nalazila pozivnica za proslavu godišnjice
dvoje ljudi koje nisam ni poznavala, ali kojima sam se već sada divila zbog pedeset
godina zajedničkog života.

Kada sam stigla u Njujork, dala sam sebi oduška i rekla Rendiju da mi je
neprijatno što me još uvek nije upoznao sa svojom decom. Ponašaću se prirodno, biću
uporna, a ipak šarmantna i saosećajna. Paziću na loptu.
 Neki se ponašaju detinjasto, a nisu deca

Nakon što nas je konobar poslužio ledenim čajem, najavila sam: „Upoznaće me
sa svojom decom ovog vikenda." Džoan mi je namignula u znak odobravanja, a Karen
je podigla prst u vazduh. Džoan i Karen su bile druge žene svojih muževa i stručnjaci
po pitanju uloge maćehe. Takođe, obe su imale plavu kosu i odisale su
samopouzdanjem, sa tom razlikom što je Džoan imala ravnu frizuru, a Karen
kovrdžavu.

Ručavale smo u našem omiljenom „nalik na malu kafanu" restoranu na Mičigen

aveniji, u kojem je bilo bučno, prepuno ljudi, a nas tri smo sedele za okruglim stolom
koji je bio obložen mermerom, inače dovoljan samo za dve osobe, osećajući se poput
Francuskinja.

Ukoliko sam želela da se dobro pokažem u ulozi maćehe, trebali su mi saveti.

Niko nije hteo da trči pred rudu. Rendi i ja smo još uvek razgovarali o toj temi
raspravljajući o preuzimanju rizika za napuštanje svega u slučaju nesnalaženja u
takvoj situaciji. Moja prošlost mi nije davala baš prevelikog razloga za optimizam.
Da vidimo - brak koji je rezultirao time da sam na kraju ostala sama, razvod, smrt i
depresija. Ali kakve su bile šanse da se to ponovi dvaput?

„Vreme je da te upozna sa decom", rekla je Karen stavljajući seckano voće u

svoje piće.

Džoan je razmazivala puter po kifli od uskislog testa, kao da joj je to bila

najomiljenija hrana. „Zašto to kažeš? Što duže čeka, to bolje. Medeni mesec je na
samom kraju."

Možda je imala pravo. Ako postoji društvena grupa koja želi da se ujedini, i da
pri tome imaju dobrog posrednika za odnose sa javnošću, onda su to svakako maćehe.
Setite se samo nekih.

Pepeljuga. Snežana. Hans i Gretel. Ko može da podnese ove žene? One su ulogu
druge žene iznele na loš glas. Tu je i moj lični favorit — baronica iz Moje pesme,
moji snovi. Mislim, dvadeset minuta po stavljanju tog prstena na ruku planirala je da
se ratosilja onih malih Fon Trapova tako što će ih poslati u internat.
 „A koliko se ti dugo viđaš sa Rendijem, a da te nije upoznao sa svojom decom?",
pitala je Karen.

„Skoro dve godine", odgovorila sam.

Džoan je prestala da razmazuje puter. „Ti si ili najstrpljivija žena u istoriji ili
najočajnija."

Konobarica je po stolu poredala tri istovetna tanjira sa tunjevinom. „Još nešto?",

pitala je, a potom otišla ne sačekavši odgovor.

Sklonila sam crnu maslinu sa gomile tunjevine i dala je Karen. „Baš kada sam
htela da ih upoznam, Rendijev advokat ga je savetovao kako ja ne bi trebalo da se
pojavljujem do okončanja razvoda." ,,'bem ti advokate", rekla je Džoan.

„Sa zadovoljstvom je izneo da bi ga mnogo koštalo ako bi sada počeli da ga

viđaju sa mnom."

„Zaista? A njega bi moglo da košta to što ga ne viđaju sa tobom", Karen je

grickala svoju maslinu poput kolača od patišpanja. „To je najsporiji razvod u istoriji."

Počela sam da realno sagledavam situaciju. „U Njujorku ne postoje sporazumni

razvodi. Tako da je to imalo smisla." Pitala sam se otkada sam ja to počela da branim
njegovog advokata?

„Njujork je odvratan", rekla je Džoan.

„Zar ne bi bilo zanimljivo da se ispostavi da Rendi u stvari ni nema decu?",

pitala je Karen, kojoj su i kovrdže poskakivale dok se smejala.

„To bi bilo strašno smešno", rekla je Džoan. ,,I odvratno."

„Dobro, ja ipak ne mislim da će se stvari tako odvijati", rekla sam. „Dakle, hajde
da preskočimo zamišljeni razgovor o deci."

Karen je napravila takav izraz lica kao da je smislila nešto genijalno. „Hej, želiš
li ti bebu sa Rendijem?", pitala je.

,,Ko, ja? Da. Naravno. Blizance! Zvaće se Zdraviša i Čudotvorac. U svakom

slučaju, hvala na komplimentu."

„Nikad se ne zna", rekla je Karen.

„Da li si ikada čitala Može li se vaš brak spasiti, iz Kućnog dnevnika za

dame?", pitala sam skrećući temu sa svoje materice. „Kada god se radi o novom
braku, uvek su problem deca."

„Da li te je Rendi zaprosio?", upitala je Džoan.

„Još nije. Ali šta ako to učini?"

„Dakle, upoznavanje sa decom je neka vrsta testa?"

„Ne, nisam o tome razmišljala na taj način, ali ovaj, hvala." ,A ti čitaš Kućni
dnevnik za dame?", rekla je Karen.

„Ponekad. U salonu lepote. Ali nisam pretplaćena na taj časopis. Samo volim da
čitam o tome šta su rekli žena, muž, savetnik. Na taj način se učim." „Lindine
čitalačke navike nisu predmet ovog razgovora", rekla je Džoan. „Važno je da nauči
kako da se ponaša prema toj deci da bi se sebi dokazala. U pitanju su dečak i
devojčica, zar ne? Koliko imaju godina?" „Bendžamin ima sedam godina, Fibi deset."
„Biće muke sa devojčicom", rekla je Karen.

„Da", rekla je Džoan. „Devojčica će u tebi videti konkurenciju. Kada ste svi na
okupu, obavezno pusti Rendija da je drži za ruku. Neka ona sedi do njega. Nemoj da
ga ljubiš u njenom prisustvu."

„Nije li petnaestogodišnja pastorka Rene Kac odbila da sa njom razgovara?",

Karen je rekla Džoani. „Dete bi u potpunosti zamuklo svaki put kada bi se sa Rene
našlo u istoj prostoriji."

Karen me je pogledala podigavši obrvu. „Napetost je rasla između Rene i njenog

muža, koji nije mogao da se snađe u takvoj situaciji, što je na kraju rezultiralo
razvodom."

„Amanda me je špijunirala", rekla je Džoan. „Preturala mi je po fiokama. Krala

novac iz torbe. Na kraju sam počela da joj ostavljam poruke, ušuškane sa unutrašnje
strane svojih džempera i donjeg rublja, upozoravajući je da svoje prljave ruke drži
podalje od tuđih stvari. Kada je otkrila da je pratim, prestala je. Sada se odlično
slažemo."

Klimnula sam glavom. „Preteče poruke. Upamtiću to."

„Momak Boni Suarez joj je obećao da će ostaviti svoju ženu nakon što mu ćerka
završi srednju školu", rekla je Karen, „ali nakon što se to dogodilo, rekao je da ne želi
da kvari ćerkin uspeh na fakultetu time što će se sada razvesti, tako da ..."

„To nije maćeha", rekla je Džoan. „To je žena koja se vida sa oženjenim
čovekom."

„Pa, sve su to divni primeri", rekla sam odgurnuvši činiju sa salatom. Izgubila
sam apetit.

„Šta god da činiš", rekla je Karen, „nikada nemoj da se postavljaš između

devojčice i njenog tate."

„To ti je poput ljubavnog trougla sa desetogodišnjom devojčicom", rekla je

Džoan.

„Razumem."

,,I zapamti", dodala je Karen, „ti si njihova prijateljica."

„Da. Ja sam prijateljica."

,,I prihvati činjenicu da će tom čoveku njegova deca uvek biti najvažnija."

„Deca su najvažnija."

„Ne mogu da verujem da te taj tip još uvek nije zaprosio", rekla je Džoan.

„Ne može", zaključila je Karen. „Deca bi mogla da je omrznu."

Ovako je glasila suština plana: u petak uveče ću odleteti za Nju-ark, odvesti se

taksijem do Rendijevih roditelja i kod njih prespavati. U subotu ću otići na kuglanje sa
Rendijem i decom.
 Proći ću najkraćim putem kroz Nju Džersi. Rut i Leri su me pozdravili na ulaznim
vratima. Leri je uzeo moj putnički kofer. Rut me je ponudila salatom od piletine;
otkrila da je Leri izrendao salatu i napravila mi sendvič od topljenog sira. Nas troje
smo seli za kuhinjski sto dok sam jela. Leri mi je sipao čašu mleka. A potom je Leri
pomilovao Rut po ruci kada je počela da priča o deci i Suzan; o tome kako je Suzan
bila sjajna majka, kako se uvek prijavljivala da ide na školske ekskurzije u ime
roditelja, kako je spremala organsku hranu, šila kostime za školske priredbe.

Znala sam da je Suzan majka Rendijeve dece, ali pojma nisam imala da je bila
spoj Majke Tereze, Džun Kliver i Donatele Versaće.

Nakon što su mi Rut i Leri poželeli laku noć i požurili u krevet, obukla sam
spavaćicu koju sam smatrala najprikladnijom za nošenje u kući roditelja mog momka
— debelu, pamučnu, dugačku do članaka, uz nekoliko mladalačkih novotarija na njoj.

Spavala sam u sobici. Pošto je dvosed mogao da se razvlači, bilo je podnošljivo.

Nalegla sam svoju kičmu na samo jedan feder, umesto na uobičajena dva. Ležala sam
u takvom položaju da nisam ništa osećala ispod pojasa i zvala sam Rendija sa
staromodnog telefona, okrećući na brojaču pun krug za svaki broj, koji se nalazio na
ivici stola po kojem su bile pobacane bele keramičke sove. Tiho smo govorili; Rendi,
da ne bi probudio svoju decu, a ja - njegove roditelje.

„Kako je moja dušica?", pitao je Rendi.

„Veoma dobro." Ne znam zašto sam očekivala da će mi poverovati. Ja sama sebi

ne bih verovala. Rekla sam mu za svoj let, sendvič od topljenog sira i posetu
njegovim roditeljima. Preskočila sam deo o Suzan - „majci nad majkama".

Ujutru sam namestila dvosed, oprala sudove nakon doručka, otčepila lavabo u
kupatilu i obrisala tuš-kabinu. Sve sam odradila, ali nisam želela da očistim stalažu za
kola. Rut i Leri su me odvezli do stanice. Zahvalila sam im se na gostoprimstvu. Leri
me je za rastanak poljubio u obraz. Rut mi se zahvaljivala što sam oprala sudove.

U vozu za Menhetn nisam prestala da razmišljam, razgovarajući sama sa sobom:

Deca moje sestre me vole; zašto ne bi i ova? Dobar zaključak. Šta je najgore što se
može dogoditi? Ništa. Otpor ćutanjem? Ukraden novac iz moje tašne? Smešno. Ko
još ne može da preživi jednu partiju kuglanja?
 Imala sam loš predosećaj.

Znalo se da bacam kugle iz okreta; da su mi se lako zaglavljivali prsti; i da sam

tako jednom prilikom slomila prst na nozi. Ne svojoj.

Bilo je normalno da su deca skakutala po dnevnoj sobi, kada im je Rendi rekao

da im u posetu dolazi njegova prijateljica, kojoj je kuglanje išlo prilično loše.

Najzad će upoznati odraslu osobu koju će moći da pobede u kuglanju!

Stigla sam po planu, metroom do Rendijevog stana, plan je još uvek dobro
funkcionisao, bila sam ponosna na sebe što nisam promašila peron i završila u Kvinsu.
Izbegla sam Rendijev oduševljeni zagrljaj dobrodošlice. „Ne sada", prošaputala sam
prisećajući se upozorenja na koja su mi ukazale Karen i Džoan.

„Ovo je moja prijateljica", rekao je Rendi, predstavivši me. „Linda."

Čučnula sam kako bih decu gledala pravo u oči. Toliko su dugo bila predmet
opisa sa fotografija i iz anegdota, a sada su se nalazila pred mojim očima.

Bendžamin je bio bucmasta verzija Rendija, visine metar i po. Iste oči, tamnijih
nijansi. Isti šarmantni osmeh. Okrugla glava i bledožuta boja kože. Samo bez brade.

Fibi je izgledala kao da bi mi mogla biti ćerka. Nije da ističem sličnost. Samo bi
budala isticala tako nešto. Hej malena! Mi smo poput ugljovodonične veze! S tim što
sam ja mnogo starija, a ti imaš predivne noge, poput igračica iz Vegasa.

Čim sam upoznala Fibi, znala sam da je Suzan imala veličanstvene noge. A
najbolji opis mojih nogu bi glasio: poreklom sa živinske pijace.

Posle drame u svojoj glavi, upoznavanje sa decom mi je donelo novo

razočaranje. Niko nije pao u nesvest od sreće. Nije bilo bujanja od oduševljenja. Nije
bilo stava „krv nije voda". Piljili smo jedni u druge, što je bilo nešto što su deca
radila nesvesno, a što je kod mene odrasle izazivalo nelagodnost.

„Drago mi je", rekla sam rukujući se sa Fibi.

„Da", rekla je suzivši ženice, kao da je želela da kaže: O čemu se ovde zapravo
radi?
 „Stvarno mi je drago što sam te upoznala. Zaista. Susret nije mogao da izgleda
lepše!", zvučala sam poput Keti Li Giford koja se šetala Karnevalom. Bacila sam
pogled prema Rendiju, čije su mi usne bez glasa govorile: Opušteno. „Ja sam tatina
prijateljica. Samo to. Da, to sam ja!"

Šta sam još mogla da kažem? Zdravo, dečice. Znate sve one svoje fantazije o
tome da će se mama i tata pomiriti? E pa, ja sam ovde kako bih vas razuverila. „Da
li volite konje?", pitala je Fibi.

„Konje? Naravno. Konji su divni!"

„Da li jašete?"

,Ja? Na leđima nekog konja? Ne, ipak ne bih mogla da potvrdim tako nešto."
„Ijao." Samo je to trebalo da uradim u Fibinom prisustvu. Da je razočaram.

„Čujem da loše kuglate", rekao je Bendžamin.

„Bendžamine, to se ne govori", rekao je Rendi.

„Tvoj tata ima pravo", rekla sam. „Zaista sam očajna u kuglanju." ,,E pa, ja ću
vas pobediti", rekla je Fibi, sada sa oduševljenjem.

„Da, pa i ja ću sve vas pobediti!", skočio je Bendžamin i u želji da se sa nama

pozdravi i rukom „bacio petaka".

Razgovor se na nekoliko minuta pretvorio u raspravu na temu ko će da me pobedi

sa najvećom razlikom, dok Rendi to nije prekinuo naredivši nam svima da obučemo
kapute. Sledeći razgovor se nastavio u liftu.

„Kako ćemo stići do tamo?", pitala je Fibi.

„Metroom", odgovorio je Rendi.

„Metro je prljav i odvratan. Hajdemo taksijem", rekao je Bendžamin.

„Metro nije prljav", konstatovao je Rendi. “Ja svakodnevno putujem njime na

posao."
 „Odvratan je", tvrdila je Fibi.

„Bolje da idemo taksijem", rekao je Bendžamin.

Mene bi roditelji kaznili da sam ikada i pomislila da im sugerišem da uzmu taksi.

„Linda želi da ide taksijem", rekao je Bendžamin.

„Zaista?"

„Naravno", rekao je udarivši me laktom po butini.

Rendi mi je objasnio da je Bendžamin mrzeo da hoda od perona do perona u

metrou, da je štedeo snagu poput Donki Konga, lika iz japanske video-igrice, koji je
za svaki svoj naredni korak zahtevao nekakvu nagradu.

„Bez dogovaranja!", viknula je Fibi na oca.

„U pravu si, dušice. Bez tajni", rekao je Rendi.

Dušice? Tako je mene zvao!

„Želite li vi dečice da platite taksi svojim džeparcem?", pitao je Rendi.

„Nema šanse!", rekli su.

U metrou Rendi je davao savete Bendžaminu kako da se sagne ispod rampe sa

obrtnim krstom. Fibi i Bendžamin su se zajedno provukli, ubacivši samo jedan žeton.

Stajavši sa druge strane rampe sa obrtnim krstom, doviknula sam Rendiju:

„Kuglanje ide na moj račun."

Ako bi kuglana mogla da se poredi sa tamnicom, onda bi Lejžer Tajm dobila

prolaznu ocenu. Nalazila se na Port otoriti bas terminalu, glavnoj gradskoj
autobuskoj stanici, koja se u potpunosti uklapala u depresivnu arhitekturu kojom je
bila okružena.

Porodica Artur je sa prijateljicom prolazila pored aparata za fliper koji su

svetleli i iz kojih su se čuli neobični zvuci, koje su prevaranti šutirali i udarali rukama
i kukovima, pa je zatim skrenula iza ćoška do prostorije sa spuštenim plafonom gde su
se nalazile staze za kuglanje. Neprestani zvuci lomljave, udaranja, bez poštede kugli
koje su ispadale iz staza rušeći čunjeve, kolektivne vriske, podsetili su me zašto sam
volela tiše sportove poput čitanja knjiga.

Najpre smo iznajmili cipele za kuglanje. Ima li išta ogavnije od cipela koje su
obuvali svi redom? Nakon podrobne rasprave o tome ko je nosio koji broj, kada je
Bendžamin poslednji put menjao čarape, i kome su se noge najviše osećale, Rendi je
pomogao deci da vežu pertle. Gledala sam ga srećnog, rumenih obraza, kako se trudi
oko svoje dece gurajući ih napred, smejući se i praveći face. Sviđao mi se način na
koji je voleo svoju decu.

A mrzela sam činjenicu da sam se kraj njih osećala poput uljeza.

Čovek iza šaltera kome je na vratu, izbledelim slovima, bilo istetovirano ime
Lisa, podigao je par cipela bež-zelene boje veličine 39. „Probajte ove."

Mučila sam se pokušavajući da ih obujem. Činilo se da nisu bile uglancane još

od vremena Ajzenhauera.

Dok smo se svi obuli i odabrali kugle i dok je Rendi podesio automatski monitor
za praćenje rezultata, i pošto smo završili raspravu o tome da li je trebalo da počnemo
od najmlađeg člana porodice (što je bilo Bendžaminovo mišljenje) ili od dama
(Fibino mišljenje) ili od tate (stvar dogovora), počela je da me hvata panika da neću
stići na povratni let. Svaka odluka je podsećala na odluku Saveta bezbednosti, u
kojem je svako mogao da glasa. Bila sam impresionirana nivoom pažnje sa kojim je
Rendi slušao mišljenja svoje dece, kako je vrednovao njihove tačke gledišta. Za
vreme mog odrastanja, demokratija odlučivanja u mojoj porodici se svodila na: Zato
što sam ti ja majka i zato što ja tako kažem.

Iz nekog razloga, i ne znajući šta su odlučili, rešila sam da ja prva bacam kuglu.
„Dakle, da počnemo", rekao je Rendi. „Neka svako svakom poželi sreću." „Srećno,
tata!", rekli su uglas.

„I vama takođe želim sreću", rekla je Fibi.

„Da, biće vam potrebna", rekao je Bendžamin kezeći se.

 Došla sam do startne linije, pogledala stazu, podigla kuglu sa obe šake
zagledajući krajičkom oka svetleće strelice na podu koje su pokazivale pravac, moleći
se da ne ispadnem najveća budala, da Rendi piljeći u moju zadnjicu ne zaključi da je
ona bila deset puta šira od Suzanine i da se ne zapita: Kog sam đavola menjao
Suzanino besprekorno telo za telo ove debeolguze seljančice?

A potom sam bacila kuglu.

Okrenula sam se ka Rendiju i deci, ne trudeći se da gledam kako kugla iskače u

kanal, kad sam iznenada začula neobičan zvuk: kugla je porušila čunjeve u mojoj stazi.
Okrenula sam se u neverici. Prvi put u životu sam postala članica Kuglaške kuće
Slavnih. Pri sledećem bacanju kugle, srušila sam šest čunjeva, koji su sklonjeni sa
strane. Tokom trećeg bacanja sam srušila osam centralnih čunjeva, podelivši ih i na
taj način stvorivši još jednu rezervu. „Sjajno!" „Genijalno!" „Napred, šampione!" Sva
je hvala bila upućena na moj račun.

Pitala sam se da li se ovo desilo zbog cipela. Bile su prljave i odvratne, ali su
možda donosile sreću. Čak sam se premišljala da li da ih kupim dogovarajući se sa
Lisinim dečkom iza šaltera. Kiptala sam od samopouzdanja. Prišla sam pristupnoj
liniji za svoje sledeće bacanje, najavljujući svojim protivnicima: „Gotovi ste!"

Priznajem da je prošlo izvesno vreme dok nisam shvatila da niko nije bio nimalo
uzbuđen.

Imala sam rezultat od 65, što je bilo najviše što sam ikada postigla u životu, kada
mi je Rendi prišao i šapnuo: „Promaši čunjeve."

„Molim?"

„Promaši čunjeve. Deca su već dovoljno utučena."

„Ali, ja pobeđujem."

„Trebalo bi da gubiš. Obećao sam im. Rekla si nam da se očajno kuglaš."

„Bila sam užasna. Ali mi sada ide dobro."

Glavom mi je pokazivao u pravcu Fibi i Bendžamina, koji su sedeli za

kontrolnim monitorom, zagledajući me kao da sam im saopštila da Deda Mraz ne
postoji.

„Lepo", rekla sam Rendiju. „Baš lepo." Poznajem mu decu tek četrdeset i pet
minuta i već se žrtvujem zbog njih.

Ovog puta sam bacila kuglu ciljajući kanal. U trenutku kada je kugla promenila
putanju ulevo i uz tup udarac upala u kanal, iza mene sa začulo oduševljenje.

Čekala sam da se kugla putem mehanizma ponovo vrati meni, pljunuvši u ruke
pripremajući se za svoje sledeće bacanje.

I ponovo sam promašila.

Okrenula sam se ka Rendiju i nasmešila. Zadovoljan?

„Jupi!", vikao je Bendžamin dok se spremao za svoje bacanje. „Tako treba! Ha-
ha-ha."

„Više sreće drugi put", rekla je ponovo živahna i radosna Fibi.

Igrali smo dve ture. Jednu je dobio Bendžamin. Drugu Fibi. Ja sam opet bila
najgora.

„Ko je za picu?", pitao je Rendi svoju oduševljenu decu.

Fibi je podigla ruku: „Ja!"

„I ja!", podigao je svoju ruku Bendžamin. „Ali ja biram koju ćemo vrstu pice
pošto sam ja pobedio."

,,I ja sam pobedila", rekla je Fibi.

„Ali ja sam prvi pobedio!"

„Pa šta?"

„Oboje ćete birati", rekao je Rendi. „Naručićemo picu presečenu na pola."

Vratili smo cipele i ipak je Rendi platio kuglanje. Hodali smo niz Devetu aveniju
dok je Fibi poskakivala pored Rendija držeći ga za ruku. Sledili smo ih Bendžamin i
ja. „Čestitam ti na pobedi", rekla sam.

„Nisi ni ti toliko loša", rekao je. „Dobro si počela."

„Hvala ti."

„Dok se ne zadaviš! Da te sad čujem!"

„Fuj", rekla je Fibi. Rendi i ona su naglo zastali, posmatrajući povraćku koja je
prskala posred trotoara.

„Dvostruko ogavno." Bendžamin je čučnuo kako bi pobliže osmotrio prizor,

držeći ruke na kolenima.

„Zašto povraćka uvek liči na pirinač, pasulj i piletinu?", pitala je Fibi.

Rendi je podrobnije pogledao „uzorak". „Zato što to upravo i jeste."

Uključila sam se u razgovor. „Neko je definitivno ispovraćao poveće komade."

Bendžamin se nasmejao. „Kako si ih nazvala?"

„Povećim komadima."

„To ranije nisam čuo."

„Ni ja", rekla je Fibi.

Dok mi se publika kikotala, ja sam otkrila svoj repertoar. Povraćaću kao u

terenskim sportovima. Napraviću trotoar prekriven ostacima pice. Nadimaću se. Deca
su se histerično smejala, čineći da se osećam poput Džeki Mejson, prilikom nastupa u
Karnegi holu, Pomislila sam, volim ovu decu, zabavna su.

Toliko sam želela da im se dopadnem da sam zanemarila svoja osećanja na taj

način što nisam bila sigurna da li sam ja volela njih. Počela sam da se zamišljam kao
sledeća Marija fon Trap, ali bez mikrofona. Kako povraćam. Bacam kolače.
Lansiram ručak.

„Kad smo kod ručka, hajdemo na tu picu", rekao je Rendi predvodeći svoje
srećne trupe. Čovek je imao stomak od čelika.

Deca su sada išla levo i desno pored mene.

„Dobro ti ide povraćanje prilikom razgovora", rekao je Bendžamin.

„Da, nisi loša", rekla je Fibi.

Kako bih joj stavila do znanja da se sa njom slažem, uzela sam je za ruku.

Rendi je išao ispred nas. Osvrtao se preko ramena i smešio mi se. Ovo se
dogodilo mesecima pre nego što sam saznala da će ga ovaj izlazak na kuglanje sa
mnom koštati dodatne trogodišnje alimentacije. „Linda je veoma zabavna ", rekao je.

„Stalno igra neku igru", rekla je Fibi. Da li sam joj bila zabavna ili je ovo bila
provokacija?

„Da, hajde da odigramo neku igru", rekao je Bendžamin.

Prebirala sam po sećanju kako bih se setila neke igre zanimljive za trotoar, koja
nije zahtevala kredu. Nečeg impresivnog. „Hej, da li ste ikada igrali Skoči u isto polje
i ništa neće biti bolje?"

Bendžamin je zastao i užasnuto me pogledao. Fibi mi je pustila ruku.

Setila sam se filma o Supermenu, u kojem Lois Lejn umire, a Supermen vrti osu
zemljine teže unazad, kako bi vratio vreme. Kamo sreće da sam znala kako mu je to
polazilo za rukom.

„Ne, čekajte", rekla sam naizmenično gledajući Bendžamina, pa Fibi. „To je

glupava igra. Zaboravite da sam je ikada pomenula. Bilo je to u šali. U šali."
 Mislim da sam ja njega zaprosila

Sedeli smo na travnatoj površini u obliku trougla kod koje su se ukrštale sledeće
ulice: Sedamdeset druga, Brodvej i Amsterdam. Rendi je ovo nazivao parkom. U
Čikagu bi to zvali trkalištem za pse. Zaglušujuća buka izazvana građevinskim
radovima nadjačavala je zvuke izazvane vrhuncem saobraćajnog špica. Dvadeset
godina ranije tu je bio snimljen film Panika u parku četinara, ljubavna priča o
heroinskim ovisnicima. Preko puta ulice, iznad naših glava, pomaljala se stambena
zgrada — Ansonija, skulptura svadbene torte sa sedamnaest spratova, od kovanog
gvozda sa sve kupolama i kulama kao motivima Pariza, tu se takođe sedamdesetih
godina prošlog veka nalazio seks-klub Platonovo utočište.

Nije da sam beležila, ali smo u vezi bili već dve godine, četiri meseca i jednu
nedelju.

„Imam tri i po razloga zbog kojih mislim da bi trebalo da se venčamo, a ne da

samo živimo zajedno", rekla sam.

Žena koja je nosila prsluk srebrne boje zastala je ispred nas držeći u jednoj ruci
plastičnu kesu, a u drugoj povodac svog jorkširskog terijera. Sačekala je da pas obavi
nuždu. Ja sam, takođe, čekala. I Rendi. Žena je najzad čučnula kako bi pokupila pseće
„ostatke" i potom otišla.

Rendi me je uzeo za ruku. Samo ne brak. Pokušao je da mi taj svoj stav razjasni,
kako ga ne bih pogrešno razumela, rekavši da on nije dovodio u pitanje svoju
privrženost meni, svoju ljubav, već da je u pitanju bio njegov strah „šta ako ne uspe".
„Razvod je užasan", rekao je. „Ljutnja. Optužbe. Advokati celu situaciju pogoršavaju.
Ne bih nikada više želeo da kroz to prolazim. Ne mogu. A najsigurniji način da se
čovek poštedi razvoda, jeste da ni ne ulazi u bračne vode."

Bila sam potpuno otvorena. „Prvi razlog zašto sam ja spremna da zanemarim
prijatelje, porodicu, dom, posao u suštini, sve radi tebe, trebalo bi da znaš - želim da
me oženiš." Nije bilo odgovora.

„Drugi razlog - nikada nisam uspevala da pronađem siguran oslonac u vezama.

Ni u jednoj. Sa Džoijem Babom, u drugom razredu srednje škole. Džimijem Trouelom,
u trećem razredu srednje škole. Gregom Nardijem", prestala sam da nabrajam,
shvativši da je u najmanju ruku bilo neprikladno da navodim imena svih momaka sa
kojim sam se ikada zabavljala. „Pa, shvataš šta hoću da kažem", rekla sam. „Sada, po
prvi put u vezi osećam sigurnost. A i zajednički život predstavlja neku vrstu
sigurnosti."

Rendi je klimao glavom. Ne u smislu slažem se, već u smislu slušam te.

Čovek u vetrovki sa obeležjima Džetsa nas je prekinuo želeći da nam proda

baterije. Ljubazno sam ga odbila, rekavši da ih imam gomilu u frižideru, i da ću ih
možda kupiti sledeći put. Čovek je otišao, a ja sam nastavila. “Treći razlog - ako ćeš
me ženiti, tvoja deca moraju da se naviknu da ću biti tu. Zauvek. Da sam došla da
ostanem. Da je to prava stvar. Ukoliko ostanem samo devojka", izgovorila sam tu reč
sa tolikom opreznošću kao kada neko izgovori reč pesticid, „ona će se uvek nadati, da
će im se mama kad-tad vratiti."

Rendi mi je ponovo klimao glavom, ovoga puta sa pažnjom. „A šta je ona

polovina razloga?" pitao je. „Ako me oženiš, imaću rodbinu u Njujorku."

Dve nedelje potom, Rendi je kupio avionske karte i zaprosio me. Volela bih da
mogu da kažem da je to bila jedna od onih prosidbi na mesečini uz zvuke sonate sa
violine, ali ova nije uključivala čak ni Holmark karticu. Rendi me je nazvao dok sam
bila na poslu i rekao: ,,U redu. Učinimo to." Moj prvi muž me je zaprosio na parkingu
pored Sinkler benzinske stanice, komentarišući kako je benzin bio jeftin i kako bismo
mogli da kupimo kola, kao i da se venčamo. Otkud su se u mom životu događaji sa
putovanja pretvarali u bračne ponude?

Rendi i ja smo otišli na Floridu za vikend i odseli u hotelu, kako bi moji roditelji
mislili da još uvek nismo spavali. Moja majka se posebno potrudila oko spremanja
večere u našu čast. But, krem od spanaća, krompir pečen sa obe strane i rolnice s
mesom. Nikada nisam mogla da napravim razliku između krompira pečenog sa jedne
strane i onog pečenog sa obe strane, a moja majka ih je tako spremala za društvo, jer
ja više nisam bila samo ćerka. Ja sam bila deo društva. Sto za ručavanje bio je
prekriven kvalitetnim porcelanskim posuđem.

Nosila je svoju novu haljinu, poput Dajen von Furstenberg, i čak je bila u
kozmetičkom salonu, ali je to uradila zbog Rendija, a ne zbog mene. Izgledala je
mlađe od majki mojih prijateljica, jedina žena medu svojim vršnjakinjama koja nije
imala plavu kosu. Imala je kosu tamnih nijansi sa kovrdžama i šiškama, poput Đine
Lolobriđide.

„Želite li još krompira?", stalno je pitala Rendija. „Mogu li da dobijem još

buta?"

Moj otac se hranio uobičajeno kao i svaki put kada je bio u društvu, dok su mu
mrvice hleba padale po stomaku, a mrlje od krema od spanaća ostajale na brkovima,
koje bi moja majka, naginjući se preko stola, odmah brisala.

Primetila sam da su se sede dlake na njegovoj glavi sjajile više nego obično, kao
da je na kosu naneo briljantin, baš za ovu priliku, i da je bio opušteniji, više nego
moja majka, manje zapanjen što sam ja najzad kući dovela muškarca.

Nakon što su se poslužili kockicama čokolade sa orasima i likerom od mentola,

Rendi i moj otac su otišli u sobu za gledanje televizije, zatvorivši vrata. Iznenada je
Rendi postao gospodin Tradicionalni. Trebalo je da ga upozorim, da je moj otac
najviše na svetu mrzeo tri stvari: berzanske trgovce, Njujorčane i ljude koji su sebi
dopuštali taj luksuz da me dotaknu. A Rendi je ispunjavao sva tri uslova.

U kuhinji je moja majka prala sude, koje sam joj dodavala. „Šta misliš, o čemu
njih dvojica razgovaraju?", rekla je namignuvši jednom, pa opet, za slučaj da mi je
promakao prvi mig. Imala je ogromnu želju da prisluškuje, kao i ja.

„O francuskom porcelanu iz osamnestog veka", odgovorila sam.

Ne znam zašto sam bila toliko napeta. Mislim stvarno. Šta bi ovi ljudi mogli više
da očekuju? Rendi je bio zaposlen, harvardski diplomac. Jevrejin. Od svoje
petnaeste godine, kada sam počela da izlazim, svi momci sa kojim sam se zabavljala
su bili hrišćani. Moja majka se plašila kako će jednog dana dobiti pozivnicu za
krštenje unučeta. Moji roditelji su bili toliko srećni što sam kući dovela drugog muža,
da im ne bi smetalo sve i da sam im dovela Šerpasa. Nije se činilo da će moj otac
pronaći bilo kakvu manu Rendiju. Niti bih ga ja ostavila, sve i da je moj otac pronađe.
Ali sam se ja osećala poput nervozne devojke koja je očekivala isticanje spiska
studenata koji su se upisali na fakultet.

Moja majka je pravila kružne pokrete sunđerom po tanjiru za hleb. „Lako je

pronaći lepe ljude", rekla je sanjivo, „ali, pronaći one koji su u stanju da te vole, i
koji su u stanju da ti izmame osmeh na licu čim se ujutru probudiš, e tada znaš da si
zaista srećna." Za trenutak sam pomislila kako je želela da kaže da Rendi nije bio
zgodan, ali mi je ona dodala tanjir za hleb, ponovo namignuvši: „Imam snažan osećaj
da se vredi žrtvovati za Rendija."

„Žrtvovati?"

„Preseljenjem u to mesto." Njujork je bio to mesto.

„Mama, nije to leglo kriminala, nemorala i prevare kako ti to doživljavaš."

,,E, pa hvala Bogu da si sebi našla muža."

„Muža, mama. Ne telohranitelja."

Poprskala je sudoperu ajaksom. „Znaš, pre neki dan sam čula tvog oca kako priča
o Dolfinsima, poput pravog navijača. Idi i uveri se." Pre nego što se doselio na
Floridu, moj otac je najviše, pored svoje žene, bio ponosan na kolekciju pantalona
Sansabelt i godišnje karte za utakmice Čikago bersa, za mesto koje je bilo tridesetak
metara udaljeno od terena, na stadionu Soldžers fild. Sigurna sam da bi se složio da ga
sa njima sahrane, samo da nije sumnjao da će po pogrebu njegovi rođaci iskopati
kovčeg i sebi uzeti te godišnje karte. Kako bi to izbegao, prodao ih je za veliku sumu
novca članu kantri kluba, gde je i sam obitavao, zamenivši svoju ljubav prema
Bersima toplim zimama i oslobođenjem od poreza na prihod, za izvesno vreme.
„Ljudi se prilagođavaju", rekla je moja majka.

Ljudi se zaista prilagođavaju. Čak i na činjenicu da im se ćerka seli u Njujork.

„Njihov razgovor baš dugo traje", rekla sam.

Moja majka se kikotala dok je čistila sudoperu od ostataka hrane: „Da, nije li to
romantično? Uključi mašinu za pranje sudova."

Kada su se njih dvojica pojavili na vratima, smejali su se i rukovali, kao da su

upravo postigli dogovor o prodaji krave.

Rendi je rekao deci da ćemo se venčati. Ja nisam bila prisutna. To nije bilo fer s
moje strane, ukoliko su planirali da ulože žalbu Ministarstvu za dobrobit dece.
Obavestili su me preko telefona.
 U to vreme su svi hranili zmiju Kerli. Preskočiću detalje. A pogotovo deo o
nesrećnom mišu. „Hej, sećate li se Linde?" rekao je. „Moje prijateljice sa kojom smo
išli na kuglanje i klizanje i sa kojom smo videli Bejba?"

„Misliš na tvoju prijateljicu koja drži svoj bade mantil i higijenske uloške u
zadnjem delu tvog ormara?", pitala je Fibi.

„Glupavi film o prežderavanju", rekao je Bendžamin.

„A šta si ti tražila čeprkajući po zadnjem delu mog ormara?", pitao je Rendi. Fibi
je slegla ramenima. Rendi je nastavio: „Šta bi ti rekla ako bih ti saopštio da ćemo se
Linda i ja venčati?"

Bendžamina je više interesovala Kerli nego pitanje njegovog oca, ali je Fibi sva
unezverena i zabrinuta pitala: ,,A šta će biti sa mamom?

„Tvoja mama i ja više ne možemo da živimo zajedno", rekao je Rendi.

Nastupila je tišina.

„Ali smo mi tvoji roditelji. Uvek ćemo te voleti. I ostaćemo prijatelji."

„Kao što ste ti i Linda prijatelji?"

Rendi je mogao da oseti ironiju u glasu svoje ćerke. Takođe, sa njom nije želeo
da raspravlja o značenju reči.

Fibi se izvinila rekavši da mora u kupatilo, u kojem je sedela sve dok Rendi nije
pokucao na vrata. „To nije fer prema mami. Šta ako se naljuti na mene?", rekla je
izašavši iz kupatila.

„Zbog čega da se naljuti?", pitao je Rendi. „Ti imaš samo jednu majku. Nju niko
ne može da zameni. Uvek ćemo te voleti, ma šta da uradiš."

Fibi je piljila u Rendija, kao da je želela da mu kaže bolje za tebe da bude tako,
a potom se okrenula ka svom bratu i rekla: „Sada je red na mene da se igram sa
Kerli."

Bendžamin je imao samo tri godine, kada je Rendi otišao od kuće i nije zapamtio
svoje roditelje kao par. U drugom razredu mu je najbolji drug koji je već imao
maćehu, rekao da je sjajno imati maćehu. Bendžaminu je to bilo dovoljno. Kada ga je
Rendi pitao šta misli o maćehi odgovorio je: „Nema problema."

„Da li me Fibi mrzi?", pitala sam Rendija preko telefona.

„Nesvesno", rekao je.

„Nesvesno? Kao da ću ja biti kriva što će godinama ići na terapije."

„Ništa od ovoga ih neće ozbiljno pogoditi, dok se zaista ne preseliš ovde."

„Zašto li me to ne teši?"

„Strpljenja", rekao je Rendi. „Ko bi mogao da te ne zavoli?"

Mogla sam da mu nabrojim poimence sve muškarce sa kojim sam se zabavljala.

Poslednjih nedelja u Čikagu su me morile brige.

Hoće li me nećaci i nećake zaboraviti? Hoće li moja prijateljstva opstati,

uprkos tolikoj udaljenosti? Šta će biti sa mojim samopouzdanjem kao žene od
karijere iz Čikaga koja poseduje stambenu zgradu, ukoliko se odselim iz grada? Šta
ako obolim od paralize i Rendi bude jedina osoba u Njujorku koja će me posećivati
u „gvozdenoj postelji".

Bilo je mnogo lakše napustiti dom samo u teoriji.

„Odlagala sam sprovođenje odluke u delo dok se situacija ne razjasni", rekla

sam Anabel jednog dana. Ručale smo zajedno, izuzimajući činjenicu da je Anabel jela
dijetalnu pljeskavicu sedeći u svojoj kancelariji, a ja proždirala hrskavi čips u svojoj
kancelariji. „Znaš kako to već ide", rekla sam, nežno držeći slušalicu između ramena i
brade. „Stvari se odvijaju dobro. Srećna sam. I onda, tras! Sledi pogrom. Plašim se da
će se nakon udaje za Rendija dogoditi nešto loše; da ću morati da platim cenu za svoju
sreću."

„A šta na primer da se dogodi?"

Oklevala sam. Reči su mi bile na vrh jezika. „Nešto užasno. Poput smrti mojih
roditelja."

„Mila moja", rekla je. Glas joj je bio topao i ljubazan. „Jednog dana će ti
roditelji svakako umreti. Ali ćeš, barem, imati Rendija."

Prešla sam sa teme selidbe na temu venčanja. Želela sam malu, skromnu
ceremoniju, koja bi podsećala na venčanje. I oproštajnu žurku.

„Šta god te čini srećnom", rekao je Rendi.

Da li je rekao „šta god te čini srećnom" jer nije mario za naše venčanje, i ako
je to bilo tako, da li je to značilo da nije mario ni za naš brak?

Naredila sam sebi da se oraspoložim, smirim. Među spisak mojih briga sam
ubacivala fraze kojima sam se hrabrila.

Kakva to šeprtlja ne može da se navikne na život u drugom gradu? Pa šta ako

promenim frizera! Koliko je zaista strašno biti udaljen jednu taksi vožnju od
Gugenhajma? Zar ne bi bilo lepo biti na Tajm skveru za vreme novogodišnjeg
slavlja?

Fraze kojim sam se hrabrila su se pretvorile u paniku: Šta ako upropastim i ovaj
brak?

Tedi i ja smo imali stan u Čikagu. Kupili smo ga kako bi spasli brak, da bi
pronašli uzroke psihičkih nezadovoljstava i da bi nadoknadili manjak emotivnih.
Stalno sam farbala okrnjena mesta na zidu i drvene delove nameštaja, što je njemu
veoma smetalo. Uvek je bilo previše ovoga ili premalo onoga. Pokazala sam mu
prospekt sa četiri stolice za ručavanje koje su mi se sviđale — od braon kože sa
mesinganim nogama.

Tražio je da mu dam vremena da razmisli, mesec-dva, i rekao je da će potom

ponovo razmisliti o svemu kako se ne bismo zaletali pri kupovini.

Ipak sam ih naručila, plativši ih svojim novcem. Sviđalo mi se što sam imala
sopstveni račun u banci, što je valjda bila posledica pohađanja feminističkih predmeta
na fakultetu.

„Šta će ove stolice ovde?", pitao je Tedi nakon što su ih isporučili.

 „Moje su", rekla sam. „Kupila sam ih nama."

Moj brak sa Tedijem se zasnivao na zapažanjima koja sam izučila dok sam
odrastala: tradicionalno domaćinstvo u kojem je „majka bila domaćica, a otac
hranilac", kao i gledanje porodičnih televizijskih humorističkih serija. Ženski pokret
mi je davao novu perspektivu — a ona se ogledala u tome da mi muškarac nije
trebao. Žena bez muškarca je bila poput zlatne ribice bez bicikla. Udala sam se za
Tedija, imajući u vidu najpre njegove potrebe, iako mu se na emotivnom planu nikada
nisam u potpunosti posvetila. Nisam želela da budem ranjiva. Vijaj karijeru! Budi
finansijski nezavisna! Otvori sopstveni račun u banci! Sve su to bile dobre lekcije
— ali sam u podsvesti čula; jednom nogom uđi u brak, a drugu ostavi izvan, ukoliko se
razočaraš.

Kada smo se razveli, isplatila sam Tediju njegovu polovinu stana; nije se
postavljalo pitanje vlasništva nad kožnim stolicama. Ali mi nikada nisu nešto posebno
prijale, tako da ih nisam želela ni u Njujorku. Dala sam ih komšiji.

Kada mi je Rendi rekao da ćemo imati dobar brak, u šta ni najmanje nije
sumnjao, počela sam da se izvinjavam Tediju u svojoj glavi. Ne znam da li ću najzad
imati sreće kao žena, ali ako bude tako, ako ne upropastim sve, želela bih da je to
moglo da se dogodi ranije tokom našeg zajedničkog života, da sam mogla da te
usrećim.

Za svaki deo svog života koji nije mogao da stane u kartonske kutije: dnevnici
koji su bili ispunjeni sumornim beleškama koje su prikrivale moj poetski dar; knjige o
životu i smrti; crni komplet koji sam nosila na Tedijevoj sahrani, shvatila sam da je i
pored mnogo pozitivnih strana — poput mojih prijateljica, moje sestre Tobi i njene
dece, poslova kroz koje sam se ostvarila - Čikago za mene ipak predstavljao duševnu
patnju.

Imala sam ogromnu želju da krenem ispočetka u novi život, nastavim dalje i da
volim samo Rendija.

Kao Skarlet O'Hara na brdu, pesnice podignute uvis - samo bez repe — uhvatila
sam sebe kako govorim: Mogu ja ovo.

Venčali smo se u jednom od najlepših meksičkih restorana u Čikagu. Ne u

onakvom sa šarenolikim prekrivačima koji su podsećali na ćebad i sa čijih su zidova
visili otrcani slamnati šeširi, već u lepom restoranu čiji su zidovi bili bledozlatne
boje kao da su ih okupali sunčevi zraci. Pošto sam obukla belu venčanicu, bez ikakvih
šljokica, koja je bila prikladna za stariju nevestu, bila sam spremna da zakoračim u
drugu polovinu svog života, uz, najbolju volju sa svojim čovekom.

Rendi je nosio tamno odelo hodajući do oltara sa Bendžaminom i Fibi pored

sebe. Fibi je nosila buket ruža u obliku srca. Bendžamin je držao Rendija za ruku. Tri
starije sestre, jedna njegova i dve moje, nosile su male buketiće cveća, prišivene za
svoje haljine. Nećake i nećaci su se vrpoljili. Kumovi „za spas u poslednji čas" bili
su nam Den i Lin iz Kalifornije. Roditelji su sedeli veoma blizu, a haljine koje su
nosile majka i svekrva bile su lepše od moje. A Klaudija, žilava, cinična Klaudija,
plakala je tokom venčanja.

Moj otac je tražio da me isprati do oltara. „Već si me jednom predao, pa sam ti

se vratila", rekla sam.

Stajala sam na svilenoj stazi pored oltara, čekajući da se mladoženja okrene

prema meni. Rendi je stajao ispod svadbenog baldahina gledajući rabina u oči, dok je
meni bio okrenut leđima. Moja majka se nagnula i potapšala ga po ramenu.

Zakleli smo se na hebrejskom jeziku i to na takav način da nijedno od nas nije

bilo sigurno na šta smo se sve zavetovali, ali mi se čini da bi prevod mogao da glasi
otprilike ovako:

Rabin: „Da li ti Rendi uzimaš Lindu za ženu, kako bi je voleo, poštovao i

negovao, dok vas smrt ne rastavi?"

Rendi: „Da."

Rabin: ,A da li ti Linda prihvataš Rendija, njegovu decu i Njujork, kako bi ih

volela, poštovala i negovala dok vas smrt ne rastavi?"

Linda: „Da."

To je bio oproštaj od mog starog života.

SREDNJI DEO
 Preseljenje

Rendi se iznenadio kada sam počela sa raspakivanjem svoje flanelske posteljine.

„Šta ti je to?", pitao je dok sam ja gurala njegova odela u dalji ugao ormara kako
bih napravila mesta za svoje spavaćice.

,,U ovome spavam."

„Nije istina. Spavaš gola", rekao je.

„Ne baš", provirila sam iz ormara procenjujući situaciju. „To sam činila samo
dok smo se zabavljali."

Manula sam se ormara i bacila se na raspakivanje druge kutije, odmotavajući

predmete od stakla iz zgužvanih listova Čikago tribjuna, mojih sada već bivših
novina. Rendi je bio zaokupljen brisanjem unutrašnjih strana kuhinjskih elemenata,
skupljajući sunđerom mrtve muve i mrvice hleba, prethodnih stanara, stvarajući
uslove za naše buduće mrtve muve i mrvice hleba.

Naš novi dom je imao šmeka na nekakav svoj razuđeni, pohabani način.
Besmisleno veliki, stari stan bio je pretvoren u tri manja, od kojih je jedan bio naš.
Zakupac je naše uređenje stana nazvao „razuđenim". Za mene je ono bilo nelogično.
Bilo je to predvorje koje nije vodilo nikuda. Kabina za tuširanje u obliku trougla.
Frižider koji je zaklanjao prozor. Ali su se tu nalazili i tek išmirglani podovi, ormari u
prilično dobrom stanju, i mada su sobe bile male, plafoni su bili visoki četiri i po
metra. Bio bi ovo fantastičan stan kada bi nekako mogli da ga položimo postrance.

S obzirom da je zmija, Kerli, prerasla svoj kavez, a ako mene pitate i granice
svoje slobode, Rendi ju je poklonio radnji za kućne ljubimce na Brodveju. Rendijev
dvosed od crne kože koji je dobio prilikom razvoda bio je poklonjen nekom
novopečenom samcu.

Bilo je lepo nameštati sopstveni dom. Više nego lepo. Olakšavajuće.

„Možda bi trebalo da napravimo pauzu, mužiću moj", rekla sam. „Treba nam
bakaluk. Možemo da se prošetamo do piljarnice."
 „Radim", rekao je cedeći penušavi sunđer nad kantom prljave vode.

„Da li ćeš me sačekati dok završim sa ribanjem ostave ili ćeš sama otići do
piljarnice?"

„Želim da odemo sada, ali zajedno, pre nego što te manija sređivanja uzme pod
svoje."

Rendi je glavom zaronio u ormar ispod sudopere. Divila sam se njegovoj

zadnjici u tesnim plavim farmerkama, dok se njihala levo-desno, prateći pokrete
njegovog tela. „Idi ti, ja moram da sredim ovo ovde", rekao je. „Mislim da naš brak
može da izdrži razdvojenost u trajanju od trideset i pet minuta."

Okrenula sam se oko sebe i ugledala sav delimično raspakovani, polunapušteni,

neorganizovani haos u koji su se pretvorile moje stvari. „Dugo će mi vremena trebati
da uopšte pronađem tašnu."

„Uzmi novac iz mog novčanika", začula sam glas iz ormara pod sudoperom.

Baš romantično, pomislila sam. Uzmi novac iz mog novčanika. Rendi je opet
izvirio. „Računi su ti pored telefona. Izmiri ih."

„Naravno", rekla sam stežući račune u šaci. „Sve što moj mužić želi."

„Tvoj mužić želi pivo", rekao je dok sam prolazila pored gomile zgužvanih
novinskih listova koji su se nalazili na putu do vrata. „Donesi pivo."

Najbliža piljarnica zgradi u kojoj smo živeli bila je mikroskopske veličine u

odnosu na radnje iz mog kraja dok sam živela u Čikagu, sa ogromnim rafovima gde ste
mogli da sve komotno razgledate, a izbor proizvoda bi vas šokirao. Kupovina u
Njujorku je bila efikasnija. Ukoliko bih želela da kupim ananas, postojala je samo
jedna marka, veličina i vrsta. Uzmi ili ostavi. Niste morali da se zamlaćujete
pikanterijama poput razmatranja da li su u pitanju bili seckani komadi, sirup ili sok.
Sir je tek bio posebna priča. Njujorčani su bili ludi za sirom. Čak je i najmanja
bakalnica u ponudi imala tabele sa ponudom najegzotičnijih proizvoda i zamrzivače
prenatrpane misterioznim vrstama jela. Ja sam sir doživljavala kao nešto na čemu se
nalazila žuta etiketa sa natpisom velveta. Ali sam uspela da napunim kolica za
kupovinu gledajući Rendijev spisak - sardine, kapar, špargla, kamember, stilton,
fontina — da bih potom ubacila i nekoliko svojih favorita: puter od kikirikija, žvakaće
gume, zelena salata iz plastenika.

„Ovo je za isporuku", rekla sam izvlačeći bakaluk iz kolica za kupovinu i

stavljajući ga na pokretnu traku, koja se kretala u pravcu punije smorene kasirke.
Tetovirani mladić je iza kase punio namirnicama plastične kese i to takvom brzinom,
kao da je žurio na autobus. „Osim piva", rekla sam. „Ja ću uzeti pivo. Samo da vam
dam adresu." Napisala sam je ponosno, čitkim i podebljanim slovima. „To je, znate, u
Njujorku."

„Ma šta kažete."

Izgledalo je kao da se romantična njujorška Afera za pamćenje, iznenada

pretvorila u Opake ulice, nakon što sam se ja doselila.

Nalazila sam se u gradu od osam miliona stanovnika, ne računajući predgrađa, u

kojem su svi bili obuzeti sobom i to su jasno stavljali do znanja. Pokušala sam da se
setim neke osobe na koju bih mogla da se ugledam privikavajući se na novu sredinu,
ali su mi na pamet padale jedino osobe poput, one male Švajcarkinje Hajdi koja je
vikala: Deko! Deko! i Sigorni Viver iz filma Tuđin.

Tako da sam se, umesto razvijanja novih veština opstajanja u velikom gradu,
bacila na proučavanje smernica kojim su se Njujorčani rukovodili:

1. Ne čekajte da vas u prodavnici gotovih jela pitaju stvari poput: „Jesam li ja

sledeći na redu ili vi? Mislim da ste vi. Izvolite." Nikada vas neće uslužiti.

2. Kada na ulici vidite nekoga ko ide prema vama sa smeškom, ne uzvraćajte.

Tražiće vam novac.

3. O svemu se može pregovarati.

Trudeći se da zakopčam rajsferšlus u kabini butika na Medison aveniji načula

sam razgovor između prodavačice i mušterije u susednoj kabini.

„Imate pravo", rekla je mušterija. „Ovo nikome ne stoji kao meni, ali je baš
skupo." A potom je bez imalo stida pitala: „Mogu li da dobijem popust?"

Ja se ne bih usudila da tražim popust ni za pola kilograma putera, a kamoli za

ženski komplet.

Za četrdeseti rođendan Rendijevog rođaka Džoela kupila sam mu nešto što se

zvalo „vaš staromodni aparat za sladoled", koji je imao ručicu u obliku slova L i
recepte za pripremanje poslastica. Džoel je otvorio poklon, proučavao ga čak pet
minuta i rekao, „Zašto bih se ja smarao sa ovim, kada živim na pola bloka od
poslastičarnice?"

Mogla sam da naučim dosta korisnih stvari od ovih Njujorčana koji bi svakome
rekli sve u lice i koji nisu mlatili praznu slamu. Cenila sam što mi je Džoel odmah
rekao svoj stav o poklonu koji sam mu kupila i što narednih nekoliko godina nećemo
provesti vodeći sladunjave razgovore za vreme kojih ću ga ja kad-tad morati pitati:
„Kako radi onaj aparat za sladoled koji sam ti kupila?"

A takođe sam se nadala da će i Džoel znati da ceni samo čestitku, koju će dobiti
za sledeći rođendan.

Jedini Njujorčani od kojih nije trebalo da strahujem zbog takvog tretmana bila su
Rendijeva deca. U subotu popodne su sedela za stolom i osmišljavala čestitke za
Lerija, dok je Rendi džogirao oko gradskog rezervoara u Central parku (što se nije
pretvorilo u stalnu naviku), a ja vršljala po stanu pokušavajući da pronađem naočare
za čitanje.

„Šta kažeš na ovo?", pitala je Fibi držeći crtež konja.

„Vau!", praktično sam izgubila glas od uzbuđenja.

„Znala sam da će ti se dopasti", rekla je.

Bendžamin je bacio kutiju sa olovkama za crtanje na sto. Crtao je bube.

„Vau, a pazi tek ovo", uperila sam prst na crveni trag koji se nalazio na jednoj od
stolica, i to na onoj između njih.

Deca su nastavila da crtaju sa novim poletom i odlučnošću. „Ko je ovo uradio?",

pitala sam ja i dalje upirući prstom.

„Ja nisam", rekla je Fibi.

 „Ni ja", rekao je Bendžamin.

„U tom slučaju je jedini mogući počinilac - tata", rekla sam. „Hoćete da mi

kažete da je ovo tata uradio?" Fibi i Bendžamin su slegali ramenima.

„Ne, samo kažem da ja to nisam uradila." Fibi se okrenula i besno pogledala u

Bendžamina.

„Nisam ni ja", rekao je Bendžamin besno gledajući u Fibi.

Nisam znala šta da kažem nakon toga. Rendi je bio zadužen za kažnjavanje, ne ja.
Ja sam bila zadužena da uspem, da me deca ne omrznu. Ali sam volela svoje bele
stolice u dnevnoj sobi. Okrenula sam se i izašla iz sobe.

„Lepo", rekla sam, „baš lepo."

Zašto nismo mogli da vodimo dug i iskren razgovor? Zašto nisu mogli da kažu
nešto iskreno poput: Nisi ti naša majka. Ne možeš ti da nam govoriš šta da radimo.

Kada se nisam bavila navođenjem dece da kažu istinu, bavila sam se

„navođenjem" Njujorka. Zaposlila sam se veoma brzo i očekivali su da se pojavim na
radnom mestu kroz pet dana, što je od mene zahtevalo da postignem još jedan cilj - da
shvatim sistem metroa. Pokušavala sam da uspostavim drugarski odnos prema svojim
sapatnicima: sviračima bonga, besposličarima, spavalicama, brbljivcima koji su vas
za vreme svog izlaganja gurkali laktom i violinistima sa Džulijarda. Proveravala sam
svoje znanje španskog jezika posmatrajući dvojezične postere koji su reklamirali
beskompromisne advokate za razvod, škole pevanja koje su menjale život i kožnog
lekara na čijem se posteru reklamiralo da leči maltene sve kožne bolesti. Plašila sam
se da dišem ispred tog postera. Svaki put kada sam ulazila u voz, balansirala bih kao
na dasci za surfovanje, razdvojenih stopala, čvrsto se držeći sa obe strane,
pokušavajući da ne dolazim u dodir sa kliconosnim rukohvatom. Užasavalo me je što
su majke koristile kolica svoje dece, kako bi vrata voza što duže ostala otvorena.

Dala sam sve od sebe kako bih zapamtila kartu i radila sve po propisu: A-CE
perone, i J-L-M perone kao i da bih zapamtila „na kojem sam se peronu, kog vraga,
sada nalazila".

Majka me je nazvala. Volela je da priča sa mnom dok je ocu spremala večeru. Ja

sam volela da razgovaram sa njom, dok sam birala Rendiju jelo sa „pokretnog"
menija, koje će moći da pojede van kuće... „Dakle, kako je moja ćerka Njujorčanka?",
pitala je.

„Dobro", rekla sam joj. „Proučavam kartu metroa."

„Otkud znaš da je bezbedno?"

„A otkud ti znaš da nije?"

„Poslaću ti novac za taksi."

„Za koliko vožnji taksijem?"

Prestala je da priča. Začula sam mlaz vode i zveket poklopca na lončiću za čaj.

„Srećna si, zar ne?", pitala je na kraju. „Slažeš se sa Rendijem?"

„Naravno."

„Dobro", rekla je pre nego što je prekinula vezu. „Kloni se metroa."

Moja svekrva me je nazvala kako bi mi dala još nekoliko korisnih saveta. „Rendi
mi kaže da proučavaš kartu metroa?" Rut i Rendi su često razgovarali telefonom. Bio
je dobar sin.

„Trudim se", rekla sam.

„Treba da stojiš pored izlizane crne gume na peronu", rekla je. „Tu se otvaraju
vrata voza."

„Gume? Dobro, potražiću gumu." ,,I čuvaj se džeparoša", rekla je.

Sledećeg dana sam se vozila u krcatom vozu broj 9, u zapadni deo grada, srećna
što sam stajala odmah pored vrata, koja su mi predstavljala izlaz u slučaju nužde. Voz
se zaustavio kod Pedeset devete ulice, sa svojim podovima ulepljenim žvakama i
zidovima uflekanim različitim tečnostima. Roj ljudi je čekao da ude u voz, dok su se
putnici oko mene tiskali kako bi što pre izašli.
 Vrata su se otvorila, a ja sam radi efikasnosti i zdravog razuma iskoračila na
peron, kako bi moji saputnici što lakše izašli, a novi ušli.

Dva minuta kasnije sam stajala na peronu, gledajući kako moj voz tutnjeći odlazi,
nakon što se u njega uguralo pedesetak Njujorčana koji su me mimoišli na svom putu.

„Ponašali su se kao da će im deliti 'bjuike' u tom metrou", rekla sam Rendiju

kasnije te noći.

Užinali smo u kuhinji pre spavanja, oboje u pidžamama, odnosno u crvenoj

svilenoj spavaćici koju mi je Rendi nedavno kupio i tamnoljubičastim gaćicama.
Stajala sam pred otvorenim ormarom pokušavajući da što bolje proučim kartu, a to mi
je onemogućavala kutija sa naznačenim prečicama za kretanje po Njujorku koja se tu
nalazila. Rendi je sedeo i jeo čokoladni kolačić sa kremom, poput svakog iole
vaspitanog ljudskog bića. Izgledalo je kao da mu je laknulo, nakon svih ustezanja i
emocionalnih previranja koja su ga mučila pre braka. Možda je to bilo zato što se
nalazio na domaćem terenu. Ili zato što je prihvatio tvrdnje statistike, a one su bile da
oženjeni muškarci žive duže.

„Sećaš li se kada sam ponudio onoj ženi mesto da sedne, a ona se uvredila zato
što sam učinio da se oseća starom?", rekao je.

„Ne."

„Jesi li sigurna? Mi..." Polako je trepnuo kako bi se setio. „Samo malo."

Sačekala sam, a potom rekla: „Pomešao si me sa njom?" Bio je posvećen jedenju

svog čokoladnog kolačića sa kremom.

„Dobro, da se vratimo na ovaj brak..." Ostavila sam širom otvorenu fioku za

drangulije u kojoj se nalaze markice za različite namene, gumice, plastični noževi i
kuponi za pazar sa popustom u prodavnicama sa izraelskim nazivima. Strgnula sam
kartu. „Ne mislim da će ova šema sa metroom funkcionisati", rekla sam.

Rendi se nagnuo preko kreveta i ponovo otvorio fioku sa drangulijama. Iščeprkao

je drugu, manju, uvijenu kartu. „Prouči ovu", rekao je.

Proučavanje autobuskih polazaka je bilo dosta lakše. Kroz autobuske prozore

zaista dopiru sunčevi zraci i svaku novu stanicu najavljuje ljudski glas. Jedini je
problem bio u činjenici da im je trebalo po tri dana da vas bilo gde odvezu.

„Pozovi limuzinu", savetovala me je moja komšinica Stefani. Zajedno smo čekale

lift. Razgovori sa Stefani su trajali sve do dolaska lifta. „Jedino sa limuzinom možeš
da stigneš u svaki deo grada."

Stefani je bila stariji partner u čuvenoj parničnoj firmi. Imala je savršeno držanje
i stalno stisnute vilice; nosila je nabrane „dona karan" haljine i prenatrpanu kožnu
aktovku u vidu harmonike. Stalno je pritiskala donje dugme u liftu, kao da je u njemu
videla iritirajućeg protivnika. Stefani me je plašila.

„Ne mogu da idem limuzinom svakog dana", rekla sam. „To bi izgledalo...
uobraženo."

,,U odnosu na koga?", pitala je ravnodušno.

„Pa... u odnosu na mene."

Što se tiče vožnje na zadnjem sedištu crne limuzine u mojoj porodici, ona je bila
moguća jedino u kolima koja su išla iza mrtvačkih.

Sledećeg dana sam nepotrebno potrošila novac na taksi, želeći da što više
razdvojim privatni od poslovnog života.

U njujorškim taksijima bilo je promovisano vezivanje pojasom. Čim bi taksista

uključio taksimetar, začuo bi se glas neke od slavnih osoba koji bi putnike podsetio da
se vežu pojasom radi sopstvene bezbednosti. Elmov glas je bio podnošljiv. Glas
doktorke Rut je bio nerazumljiv. Režala je poput tigra.

„Kako možete to da slušate po ceo dan?", pitala sam taksistu gledajući ga pravo u
potiljak. Pročitala sam ime na identifikacionoj kartici - HULIO.

„Više ni ne obraćam pažnju na to", rekao je Hulio slegnuvši ramenima.

„Svaka čast", rekla sam, „kad možete da ne obraćate pažnju ni na šta oko sebe."

„Ovo je jedini zvuk do kojeg mi je stalo", rekao je Hulio milujući taksimetar.

Kamo sreće da sam ja mogla da budem poput Hulia. Da ne čujem zvuke koje
nisam želela da čujem. Siktanje autobusa. Klepetanje kamiona. Škripanje kočnica.
Lupanje građevinskog materijala.

Televizor iz spavaće sobe mog komšije.

Ili što je još gore, zvuke koji su posledica vođenja ljubavi nakon što se televizor
ugasi.

Izgledalo je da je nivo gradske buke dostigao maksimum, sada kada više nisam
mogla da odem. Divila sam se Njujorčanima koji su stajali pored radnika koji su
bušili asfalt, čavrljajući poput posetilaca na čajanci; inspirisali su me pešaci čiji su se
putevi ukrštali sa policijskim automobilima i koji nisu obraćali pažnju na uključene
sirene; zapanjeno sam posmatrala bebe koje su mirno spavale u svojim kolicima u
metrou čekajući voz.

Pobegla bih u Central park i mirno sedela na klupi, ali sam sebi obećala da ću se
navići. Svako ko je prošao pored mene je nekuda strašno žurio. Ja sam želela da se
sebi sklonim s puta i bilo mi je prijatno baš tu gde sam se nalazila.

Naša spavaća soba je imala duple prozore, što mi je davalo dvostruku priliku da
sebe ne slušam i ne razmišljam. Rendi je pokušao da mi pomogne, kupivši mi
kolekciju CD-ova sa zvucima iz prirode. Na jednom CD-u se nalazio zvuk havajskih
povetaraca, iako ne znam šta zvuk povetarca čini havajskim. Od drugog CD-a pod
nazivom Mistični vodopadi mi se noću piškilo. Rendi je skovao plan da podesi svoju
muzičku liniju tako da se razni zvuci kombinuju sa više CD-ova, u zavisnosti koja se
numera nasumično odabere, od zvukova okeana do poja ptica, nakon kojih se začuo
Van Morison. Čim je počeo da peva o još jednom plesu na mesečini, Rendi je zaspao.

Podbočila bih se u krevetu i piljila u svog muža. Obožavala sam sve mirise i
zvuke koje je ispuštao, pa čak i one „neprikladne". Sve je to meni zvučalo umiljato.
Stalno sam sebi ponavljala sledeću mantru, Dom je tamo gde je srce, i pitala se da li
ću se ikada osećati kao kod kuće. Kada mi ni mantra, poj ptica, anatomski jastuci, ne
bi pomogli da ne čujem zvuke kamiona za smeće, automobilske sirene i čavrljanja u
svojoj glavi, odlazila bih u dnevnu sobu i nazivala svoju sestru po nesanici.

„Koliko vremena treba da prođe kako bi osoba koja ima problema sa snom
počela da halucinira?", pitala sam Klaudiju.
 „Sa lekovima ili bez njih?", rekla je.

„Ako se uskoro ne naspavam, počeću da ludim, a ako poludim, moraće da me

smeste u ustanovu, a ako me smeste u ustanovu..." Nisam mogla da se setim šta bi
sledilo nakon ustanove. Moj glas je bio potisnut zvukom turiranja motora, bušenjem
po trotoaru i stakato zvucima alarma za kola. Niko se nije bunio. Niti psovao s
prozora. Postojao je konsenzus, da ukoliko ste bili dovoljno srećni da pronađete
mesto za parking na ulicama Njujorka, ko je mogao da vas osuđuje što ste se time
hvalisali.

„Šta se dešava u tom gradu?", pitala je Klaudija. „Zvuči poput tuče u kafani",
rekla sam joj spomenuvši i taksistu koji je mogao da se izoluje od svih zvukova. „Ko
su ti ljudi što su se upravo spakovali, doselili u Njujork i kojima je lepo?"

„Dvadesetogodišnjaci", odgovorila je Klaudija.

U četvrtak uveče sam jela tunjevinu iz konzerve i čitala članak u časopisu o

novoj primeni filtera za kafu. Rendi je otišao u dom svoje bivše žene, kako bi uspavao
decu. Majka me je zvala sa Floride kako bi mi se požalila na preskakanje srca i
gušenje.

„Možda bi trebalo da odeš u Hitnu pomoć", rekla sam, stežući slušalicu. „Jesi li
zvala doktora?"

„Ne, ne", rekla je. „Svi doktori mrze starije ljude. Žive ovde samo da bi mogli
da igraju golf."

Čula sam kako je polako uvukla i na isti način ispustila vazduh, kako bi se
smirila.

„Mama, ako obećaš da ćeš zvati doktora, ja odmah dolazim. Obećavaš li?"

„Videću da li mogu da nađem broj", rekla je, „mada to neće biti od velike koristi.
Verovatno večera u svom kantri klubu."

„Daj mi tatu."

„On je u svom kantri klubu. Sedi na WC šolji."

 „Mama pozovi doktora."

Ujutru sam rezervisala prvi sledeći let za Vest Palm. Moja religiozna starija
sestra Brenda, kojoj ništa nije moglo da promakne, nije mogla da putuje u petak.
Avion bi mogao da kasni i sunce bi moglo da zađe, a greh je leteti za vreme Sabata.
Moja mlada sestra Tobi je sada zvanično postala socijalna radnica, za rad sa
maloletnicima sklonim samoubistvu i problematičnim srednjoškolcima. Tražiti od nje
da uzme slobodan dan bilo je ravno tražiti nepoznatoj osobi da se ubije. Tako da sam
znala da je hitni let za Floridu zavisio samo od mene. Nisam imala pravo na odsustvo
sa posla, ali je njih bilo moguće menjati, a majku ne.

„Idem s tobom", rekao je Rendi čim se vratio s posla.

„Ne treba. Ostani ovde. Da vidimo šta će biti." Približavao se njegov vikend sa
decom, i ja nisam želela da ga propusti.

Vršljala sam po sobi, užurbano skidajući odeću sa vešalica, otvarajući fioke,

pakujući se, kao da sam negde imala zakazan nastup.

***

Aerodrom u Palm Biču izgledao je okupan sunčevim zracima i vedar sa plavim

drvenim klupama, podsećajući više na kabinu za tuširanje na plaži. Majka je uredila
da me vozač sačeka u odeljku za prtljag. Kod donjeg dela pokretnih stepenica, čekao
me je čovečuljak sede kose, verovatno penzioner sa statusom bez punog radnog
vremena. Držao je karton, na kojem je moje ime bilo ispisano velikim slovima.

Saobraćaj na autoputu bio je redak, jer nije bila sezona. Kroz prozor kola sam
gledala ravni, suncem okupani krajolik, zabrinuta za zdravlje svoje majke, dok su mi
se svi najgori mogući završeci ove situacije vrzmali po glavi. Brat joj je umro od
srčanog udara, kao i otac.

Zaustavili smo se pred ulazom zgrade u kojoj su živeli moji roditelji; roletne su
bile spuštene, što je ukazivalo na to da su ptice selice otišle severnije.

„Šta sam dužna?" pitala sam vozača. Brojala sam novčanice od po dvadeset
dolara, dok je on istovarao moj prtljag iz gepeka.
 Vratar je bio čovečuljak sede kose, verovatno i on penzioner bez punog radnog
vremena, koji mi je klimnuo glavom i uveo me unutra. Sigurna sam da mu je majka
satima brujala o tome kako ćerka samo što joj nije stigla. Kada sam izašla iz lifta,
ugledala sam je kako stoji u predsoblju otvorenih vrata. Ili ju je vratar obavestio da
stižem ili je nakon našeg telefonskog razgovora tu stajala sve vreme.

„Mama, kako si?", pitala sam žurno ušavši u hodnik tegleći svoju torbu.

„Tvoj otac mi ide na živce", rekla je. „Ceo dan priča o kanalu sa celodnevnim
programom posvećenom zločinima i suđenjima. Misli da je predsednik porote."
Raširila je ruke želeći da me zagrli. „Bolje mi je sada kad si ovde", rekla je. „Idi
poljubi svog oca. Gleda unakrsno ispitivanje." Pokušala je da mi uzme torbu iz ruku.

„Ja ću je odneti mama. Teška je."

„Šta nosiš u njoj? Kamenje?"

„Njujorško pecivo."

„Kome još to treba? Teško je poput kamenja."

Dok smo večerali, manje milosrdna ćerka bi mogla da optuži svoju majku da ju
je namamila da pređe 1440 kilometara samo zato što se pretvarala da joj je bilo loše.
Majka mi se činila potpuno zdravom. Nakon porodičnih specijaliteta: hladne supe od
cvekle, ribljih ćevapa od lososa i za dezert - kostko kap kejks sa vanilom - po njenoj
teoriji bila je na ivici smrti, pre nego što sam ja stigla, i kada je videla da je sa mnom
sve u redu po povratku iz tog grada Sodome i Gomore, promenila je svoj stav o
Njujorku, koji je sada za nju bio čudesno lep.

A po mojoj teoriji se isuviše zabrinula za mene, ali naravno da to nije mogla da

mi kaže direktno; nije odrasla u Njujorku. Počela sam da uviđam prednosti direktne
komunikacije.

„Mama, moraš da prestaneš sa repriznim gledanjem serije Red i zakon. Njujork

je sada mnogo bezbedniji." Dok sam pokušavala da je uverim u to što sam pričala,
shvatila sam da sam se u stvari obraćala sebi. „Znam da živiš sa uverenjem da me
svakodnevno pljačkaju, ali ja u stvari živim u gradu koji ima dobru rasvetu, desetine
policajaca, pasa, građana koji poštuju zakon. Zar nisi uzbuđena što ti ćerka živi u
Njujorku?"

„Polovina penzionera koji žive ovde su poreklom iz Njujorka", rekao je moj

otac. „I to ona polovina koju ona ne voli." Sekao je kolač po sredini, iako smo znale
da će pojesti oba parčeta. „Dobro je što toliko volimo Rendija."

„Drago mi je što ste u braku", rekla je moja majka uzdahnuvši. A potom se

okrenula i brecnula na mog oca rekavši: „Berni, ta glazura će te ubiti."

***

U nedelju je taksi došao po mene, tri sata pre leta, što je bilo sat vremena ranije,
ali moja majka ne podnosi da bilo ko od njenih krvnih srodnika propusti let. Otac me
je pitao da li mi treba još novca za taksi i čak nakon što sam mu ja odgovorila ne,
ugurao mi je određenu sumu u džep. Majka me je pitala da li sam zaključala torbu.
Dala mi je paket zamotan u foliju.

„Riblji ćevapi od lososa", rekla je. „Za Rendija."

Osećam se čežnjivo i nelagodno svaki put kada se opraštam od roditelja.

Dok se taksi udaljavao, gledala sam ih dok su mi neprestano mahali držeći se

ispod ruku, postajavši sve manji u retrovizoru.

„Dakle, kuda idemo?", pitao je taksista. Kosa braon boje mu je bila do te mere
podšišana na temenu da je izgledao kao vojni regrut, koža na vratu mu je bila debela i
naborana, ojedena od prevelikog izlaganja sunčevim zracima.

Razgovarala sam sa njegovim odrazom u retrovizoru.

„Njujork", rekla sam, „živim u Njujorku."

„Aha." Potom je vozač spustio staklo na svom prozoru i upalio radio.

,,U stvari, ja sam odnedavno u Njujorku."

Zaškiljio je i pogledao me u retrovizoru. „Koliko ste dugo tamo?

 „Nešto preko dva meseca."

„Dva meseca? Odakle ste zapravo?" Izgledao je opuštenije; glas mu je postao

srdačan.

„Iz Čikaga."

„Čikaga? Pa šta tražite u Njujorku?"

„Udala sam se."

Okrenuo se da bi me bolje pogledao. ,,I vi niste mogli da nađete srodnu dušu u

Čikagu?"

Vrtela sam glavom.

„Ne ide to tako."

Prestrojio se na izlaz na Južni bulevar, koji je vodio ka aerodromu. Bila sam

srećna što sam se videla sa roditeljima, zahvaljivala se bogu što su bili dobro; mnogo
više žudela da se vratim Rendiju, nego Njujorku.

“A zašto niste naterali muža da se preseli kod vas?", pitao je taksista.

„Ima decu", rekla sam.

„Šteta", rekao je. „Čini mi se da ste u škripcu."

 Moj prvi posao u Njujorku (na kojem se nisam dugo zadržala)

Jedne subote popodne, dva meseca pre nego što sam se preselila u Njujork,
sređivala sam svoj higijenski ormarić u kupatilu. Klaudija je sedela u indijanskom
stilu, prekrštenih nogu na podu, leda naslonjenih na tuš-kabinu, jela jabuku „grin smit"
i pušila cigaretu. „Ima toliko stvari kojima tek treba da se radujem", rekla sam.
„Ljubav. Brak. Nezaposlenost." Pročitala sam naziv na staroj, nabranoj metalnoj tubi.
„Za šta ono služi fluocinonid? Šta će meni ovo?"

Klaudija je uperila prst prema kanti za smeće. „Zaposlićeš se", rekla je. „Njujork
ima million agencija za oglašavanje. Naći će se mesto za još jednu pčelu radilicu."

„Kad ističe rok upotrebe tom spreju za nos?"

„Čim ga otvoriš."

Bacila sam sredstvo za odbijanje insekata, paket za sitne povrede sa jednim

hanzaplastom i staru četkicu za zube. „Da samo nisam ovoliko nervozna zbog posla.
Ljudi u Čikagu me poznaju. Imam ugled."

„Jaka stvar. Školska drolja ima ugled." Klaudija je ugasila cigaretu u tanjiriću
„lenoks", koji joj je služio kao pepeljara. Klaudiju nije bilo briga za tuđe porcelansko
posude. „Mislim da je uzbudljivo", rekla je, „što ćeš moći da stvoriš novi imidž. Da
postaneš potpuno nova osoba. Izgledaćeš poput svedoka iz Programa za zaštitu
svedoka."

„Pozvao me je poslodavac. Postoji upražnjeno mesto potpredsednika na onom

ženskom TV kanalu."

„Na kojem se daju izopačeni filmovi? Gde je život junakinje uvek potpuno
uzaludan."

„Da. Baš taj. Rukovođenje odeljenjem za kreativno napredovanje. Čak ni ne

znam šta je cilj funkcionisanja takvog odeljenja. Ali su im potrebni ljudi sa
oglašavačkim iskustvom, jer taj posao uključuje brendiranje."

„Ti znaš da brendiraš", rekla je Klaudija. „Sve se svodi na obavljanje razgovora.

To je Njujork. Ako uspeš da stigneš tamo, ne postoji to što ti nećeš moći da ostvariš."
 Zatvorila sam higijenski ormarić i rekla: “A šta ako ne uspem?"

Klaudija je odgrizla veliki zalogaj jabuke pre nego što je odgovorila. „Ne znam",
rekla je. „Do sada je svako ko je otišao tamo uspeo.”

Poslala sam svoju radnu biografiju poslodavcu putem faksa, koji me je sutradan
nazvao kako bismo obavili „razgovor za posao", putem telefona. Spomenula sam joj
kampanje koje sam radila za Kraft makarone i sir, i za „glejd" osveživače vazduha
koje apsolutno nisu imale veze sa televizijom, osim reklamiranja. Rekla mi je da joj je
majka bila rođena u Čikagu i da je tu imala nekoliko rođaka.

Dve nedelje potom sam odletela za Njujork na razgovor uživo sa šefom,

dogovorivši se sa gospođom sa kojom sam pre toga razgovarala telefonom. To mi je
odgovaralo, jer ću usput obići i Rendija. Nisam im rekla da imam verenika u
Njujorku, već da ću odsesti kod prijatelja. Nisam želela da iko dovodi u pitanje moje
motive. Rekli su mi da ću se sa osobom koja će sa mnom obaviti razgovor sresti u
sobi hotela Peninsula.

Već mi je ovaj predstojeći razgovor bio sumnjiv.

„Šta ako je u pitanju bio neki tip koji je želeo da me napastvuje?", pitala sam
Rendija dok sam preturala po tašni kako bih se uverila da sam još uvek imala
novčanik.

„Onda bi izabrao jeftiniji hotel", Rendi je rekao žonglirajući mojim češljem,

ključevima i sjajem za usne. ,,I zašto bi planirao da to uradi nekome ko je živeo u
istom gradu?"

„Otkud znam. Da bi nadoknadio propušteno?"

„Samo si nervozna."

,,U redu. Dobro. Ali ako mi danas pronađu telo u popodnevnim časovima na
Petoj aveniji, želim da znaš da su mi poslednje reči bile: 'Šta sam ti rekla?'"

„Hvala ti. Imaću to na umu", rekao je Rendi poljubivši me još jedanput za sreću.
Ili za zbogom.

Ispostavilo se da je osoba sa kojom sam obavila razgovor uživo bio sjajan

čovek, koji je rekao da je živeo u Kaliforniji, gde je vodio agenciju za konsultantske
usluge, ali da se, pošto su direktor te televizijske stanice i on bili dobri prijatelji,
složio da razgovara sa kandidatima iz Njujorka u sobi njujorškog hotela. Objasnio mi
je kako ću biti zadužena za brendiranje čitave korporacije, promocije i osmišljavanje
pauza, rukovodeći istovremeno odeljenjem sa sopstvenim budžetom i dvadeset dvoje
ljudi koji će odgovarati direktno meni. Takođe mi je rekao da mu je žena poreklom
bila iz Čikaga.

„Naravno da ćete upoznati Ovena, potpredsednika i rukovodioca odeljenja za

marketing. Odsutan je ovog vikenda, ali pošto ste vi već tu idemo da vas upoznam sa
Džefom."

Sa direktorom. Želeo je da me upozna sa direktorom.

,,U redu", rekla sam misleći da je to bio deo praktične obuke. Samo obuke. Pitala
sam se da li je trebalo da spomenem da sam bila potpuno nekvalifikovana za ovo
radno mesto.

Na putu ka Rendijevom stanu zastala sam pored knjižare. Bio mi je potreban

intenzivan televizijski kurs. Kakva je razlika između kablovske televizije, mreže i
korporacije sa više odeljenja koja funkcionišu unutar nje? Šta su kog vraga bile pauze!
Kako se još naziva onaj mali simbol u donjem delu ekrana osim dosadnim.

Pitala sam nakinđurenu, načitanu prodavačicu, koja je stajala iza pulta za

informacije: „Da li imate nekakvu knjigu, recimo, sledećeg naslova Televizija za
glupake?"

Žena me je pogledala kroz naočare koje su bile spuštene do pola nosa, da bi mi

rekla: „Televizija nije za glupake."

„Da. Naravno. Sigurna sam da ste u pravu. Čisto me je zanimalo da li postoji

knjiga takvog naslova."

„Proveriću." Ukucavala je naslov u kompjuter, dok sam ja stajala tamo

razmišljajući, Hej, mala, ovo ti je knjižara Barns&Nobl, a ne Kongresna biblioteka.
Počela je da nabraja naslove naglas. „Imamo: Uskrsnuće za glupake, Rotvajleri za
glupake, Reflaks i Hartbern za glupake." „Da mi odmah pređemo na Tehničku
podršku", rekla sam.
 „Pretpostavljala sam." Piljila je u ekran kompjutera dok sam ja čekala; verovatno
čitajući pristiglu elektronsku poštu. Na kraju mi je rukom pokazala na znak koji se
nalazio u zadnjem delu radnje i na kojem je pisalo MEDIJI. „Mislim da to tražite",
rekla je.

„Hvala lepo", rekla sam. „Veoma sam vam zahvalna. Nalazi se odmah pored
dela iz kojeg obično uzimam Tolstojeva i Prustova dela na čitanje."

Osim pet knjiga, čiji su naslovi sugerisali da bi mogli da me nauče nečemu iz

filmske industrije, kupila sam još dve knjige čiji su naslovi glasili Izveštaj za glupake
i Kako postati menadžer u roku od sedam minuta, u kojem se nalazio opis osnova
menadžmenta. Jedino mi je bilo žao što nisam uspela da pronađem ništa iz edicije
Vodič za idiote koji se lupetanjem na razgovoru za posao probijaju na televiziju.

Direktora Džefa sam upoznala u hotelu Stenhoup. Ovi ljudi sa televizije su baš
voleli da se sastaju po hotelima. Bar je ovaj put mesto sastanka bio restoran.

Stigla sam rano i pogledom sam skenirala prostoriju tražeći nekog ko je izgledao
kao da čeka baš mene. Hostesa me je obavestila da moj „par" još uvek nije stigao i
pitala me da li želim da sednem za sto?

Mora da sam izgledala kao prostitutka, očijukajući sa svakim muškarcem koji bi

ušao u prostoriju. Ali sam odmah prepoznala direktora Džefa. Koračao je krupnim
koracima poput kvoterbeka i sa osmehom lutke Ken; čovek je odisao autoritetom.
Sama njegova pojava je ukazivala na to da ima neku značajnu funkciju, ali ne i na to
da je bio predsednik ženske TV stanice. Hostesa ga je uputila ka našem stolu. „Džef,
drago mi je", odgovorio je na moje: „Linda, drago mi je", pružajući ruku. Njegove
ruke su, takođe, podsećale na ruke kvoterbeka. Nisam znala da li je trebalo da ustanem
ili da nastavim da sedim. Džef je još uvek stajao. Šta bi uradio muškarac na mom
mestu? I kakve veze ima šta bi muškarac uradio? Došla sam na razgovor za posao na
ženskom TV kanalu.

Dok sam se ja još premišljala šta da radim, Džef je privukao stolicu i seo preko
puta mene.

„Drago mi je što sam vas upoznao", rekao je. „Zvučite kao da ste prehlađeni."
Vrtela sam glavom, negirajući. Ubrzo je naručio sendvič sa barenom govedinom i
dijet kolu. Ja sam tvrdila da ne mogu da jedem, možda da bi Džef pomislio kako sam
izgubila apetit jer sam bila isuviše uzbuđena zbog susreta sa njim, dok u stvarnosti ja
nikada ni nisam jela za vreme razgovora za posao. Ukoliko bih jela, umesto da se
koncentrišem na pitanja, usredsredila bih se na proveravanje da li mi je komadić
hrane eventualno ostao među zubima.

„Dakle, o kojem kanalu pričamo?", pitao je Džef odmah prešavši na stvar.

„Dvanaestom", rekla sam. A potom dodala: „Je li ovo bilo trik pitanje?"

„Ne. Ali jedna žena sa kojom sam razgovarao nije znala. Taj se razgovor brzo
završio."

Hvala bogu da sam znala. Možda ću „preživeti" dok ne pojede sendvič sa

govedinom.

Džef je pričao o priličnom velikom vremenskom rasponu na poslu; ogromnom

pritisku, brzim odlukama, sve je to zvučalo prilično strašno. Sledeći deo razgovora
posvetio je obrazlaganju činjenice da je i muškarac mogao uspešno da vodi ženski
kanal, navodeći obilje dokaza, od kojih nijedan nije bio logičan, ali sam zato ja bila
dovoljno pametna da ćutim.

Dok smo stajali pred ulazom hotela Stenhou, i dok sam pružala svoju sićušnu
ručicu kako bih se rukovala sa njegovom kao u kvoterbeka, imala sam osećaj da sam
mu se svidela. Jedino nisam znala zašto.

„Bilo je lepo popričati sa vama", rekao je. „Bićemo u kontaktu." Jedva da sam
tokom ovog razgovora prozborila po koju reč.

Žena koja je sa mnom prvobitno uspostavila telefonski kontakt nazvala me je i

rekla mi da su želeli da doletim i provedem dan kod njih u firmi da bi videli kako se
uklapam.

„Dobro. Naravno", rekla sam. „Zašto ne?" Iako sam mogla da se setim desetak
razloga zašto to nije bilo u redu. Međutim, besplatna avionska karta se ne odbija.

Doletela sam dan pre sastanka, tako da sam imala vremena da iscedim svu strast
iz Rendija i dobro se naspavam, ne shvatajući da je simultano sprovođenje ovih
planova bilo nemoguće. Bila sam preumorna kada sam ujutru došla u prijemni hodnik
televizijske stanice. Rekli su mi da potražim Ovena, čoveka koji će mi biti šef ukoliko
mi ponude posao i ukoliko ja odlučim da budem zaposlena kod njih.

Oven je bio jing, a Džef jang. Vitke grade. Duguljastog lica. Više je ličio na
domara nego na kvoterbeka. Ali je nosio naočare i podšišanu bradicu, zbog kojih je
izgledao poput nekog uobraženka sa toplim očima koje bi me privukle da sam sa njim
kojim slučajem išla na sastanak, a ne na razgovor za posao.

I on je pričao o nefleksibilnom radnom vremenu, ogromnom pritisku, brzini

donošenja odluka, a potom mi pokazao fotografije svog sina, koji je bio neodoljiv,
tako da nisam morala da lažem kada sam rekla: „Neodoljiv je."

„Vreme je da te upoznam sa Viktorijom", rekao je Oven gledajući na sat. Odveo

me je niz hodnik do Viktorijine kancelarije, gde sam provela narednih pola sata dok
mi je Viktorija razglabala o istim stvarima kao i Oven. Uz toliko zastrašivanje pričom
o poslu, primetila sam da su svi samo sedeli i ćaskali.

Viktorija me je upoznala sa Čipom, koji me je upoznao sa Šilom. Niko mi nije

rekao kojim su se tačno poslom bavili svi ovi ljudi, a meni je bilo nelagodno da
pitam. Ovaj, Šila, kako ti zarađuješ za život?

Umesto toga sam, kada god bi mi se ukazala prilika, u razgovor ubacivala pauzu
kako bih zvučala što profesionalnije.

Džef me je pozvao iz Kalifornije kada sam se vratila u Čikago. „Dopala si im

se", rekao je. „Još uvek si u najužem krugu kandidata za konačni odabir."

„Zaista?"

„Znaću za dan-dva ukoliko ti ponude posao."

„Posao znači? Dobro. Hvala."

I želela sam i nisam želela taj posao. Osećala sam se kao da sam stajala na
pozornici u Atlantik Sitiju i da je ispred mene bila još jedna kandidatkinja na izboru
za Mis Amerike - ja i još jedna devojka. Stajala bih tamo misleći Hoću da pobedim!
— sve vreme znajući da ću, ukoliko se to ostvari, godinu dana provesti obilazeći
domove za stare i presecati crvene vrpce na otvaranju raznih supermarketa.

Pre nego što smo okončali razgovor Džef je dodao: „Protivnik ti je iz TV mreže
HBO"

“A zašto biste vi davali šansu nekome bez iskustva u odnosu na prevejanog

kandidata sa ogromnim iskustvom i to još iz čuvene TV mreže kao što je HBO?",
pitala sam Džefa.

„Kandidat iz TV mreže HBO je muškarac."

Dva dana potom su mi ponudili posao. Estrogen je odneo pobedu u odnosu na

iskustvo. A ego je nadvladao zdrav razum.

Imala sam odličan vremenski tajming za redosled svojih poteza. Kada da dam
otkaz na poslu u Čikagu. Kada da unajmim kamionet za selidbu. Kada da počnem da
tražim posao u nekoj njujorškoj agenciji za oglašavanje. A sada sam bila deo
mehanizma i sve se odvijalo mnogo brže nego što sam planirala.

„Možeš ti to", rekla je Klaudija dok smo u žurbi ubacivale knjige, tiganje za
prženje i foto-albume u kutije za pakovanje, na kojima je bila nalepnica Razno.
„Smatraj sebe izdržljivom." Nasmejala sam se.

„Ili ludom", rekla je. „Smatraj sebe ludom."

Noću me je zvao Rendi i govorio mi kako je bio veoma uzbuđen što ću se uskoro
preseliti kod njega, zauvek. Dok je tako zaljubljeno pričao, ja sam čaše za sok uvijala
u listove papira.

Danju su me zvali Šila, Čip i Didi kako bi me pitali za zaključke i mišljenja u

vezi sa projektom. Bilo je očigledno da sam već počela da radim.

„Verujte svom osećaju", rekla bih im. „Možete vi to!"

Produkcijsko odeljenje mi je poslalo video-kasetu na kojoj je bilo zabeleženo

predstavljanje svih dvadeset dvoje meni potčinjenih kolega, koji su, takođe, navodili i
svoja zaduženja. Pažljivo sam proučavala traku, stalno je premotavajući unazad,
pokušavajući da zapamtim imena zaposlenih kao i opis njihovih zaduženja.

Dok je moj avion za Njujork poletao, virila sam kroz prozor posmatrajući moj
kamion za selidbu koji se nalazio negde na putu ispod mene i kako su bledeli obrisi
mog bezbednog, prijatnog rodnog grada.
 Rendi me je ohrabrivao tokom priprema za prvi dan na poslu, govoreći koliko
veruje u mene i da ću se sigurno pokazati u najboljem svetlu. Stajali smo u hodniku
ispred stana čekajući lift. Grlila sam ga držeći se za njega, kao da sam se hvatala za
čamac za spasavanje.

“A možda bi trebalo da batalim sav ovaj trud i nadanja u vezi sa poslom na TV

kanalu, ostanem kod kuće i da vodimo ljubav ceo dan", rekla sam nakon što sam
bacila pogled kako bih se uverila da se niko od komšija nije nalazio na hodniku.

„Pa, ako želiš da ostaneš kod kuće i ceo dan vodiš ljubav, samo napred, ludice",
rekao je Rendi. „Ali ja moram da završim sa oblačenjem i da brišem na posao."

Lift je stigao. Rendi me je potapšao po guzi dok sam ulazila. Dok su se vrata lifta
zatvarala čula sam ga kako viče: „Pretvaraj se da si Dajen Sojer."

Nakon dvadesetak minuta vožnje metroom, stojeći ispred dvostrukih vrata

visokih do plafona, koja su predstavljala ulaz u „štab" mog novog poslodavca,
ispravila sam ramena, podigla bradu, poželela sebi sreću i ušla unutra.

Naišla sam na prvo lice koje sam zapamtila sa video-trake. Nasmešila sam se i
rekla, „Dobro jutro, Keti."

„Džojs", rekla je žena, a izraz lica joj je govorio ja te već mrzim.

Već je tada trebalo da se okrenem, da odem u Odeljenje za ljudske resurse i da

podnesem ostavku. Ali se u tom trenutku pojavila mršava žena uglaste grade i
pogrbljenih ramena, koja su ostala kao posledica intenzivnog rasta u periodu srednje
škole, i predstavila se.

„Ja sam Fern", rekla je, „vaša sekretarica."

Ja sam imala sopstvenu sekretaricu? Htela sam da se uštinem.

„Drago mi je što smo se upoznale, Džojs", rekla sam okrenuvši se preko ramena,
dok sam pratila svoju ličnu sekretaricu u kancelariju.

Kroz deset minuta sam mogla da kažem da je Fern bila simbol odsečnosti i
efikasnosti. „Imate zakazan sastanak danas u četiri sata po podne da biste odlučili
kakav nameštaj želite da vam poručimo i kako biste želeli da vam izgleda raspored
stvari u kancelariji", rekla je.

Mogla sam sama da odlučim o izgledu kancelarije?

„Moraćete da provedete oko sat vremena u Odeljenju za ljudske resurse

potpisujući i pregledajući ugovore. Sigurna sam da ćete se snaći. A nakon toga, imate
zakazane sastanke sa Ovenom, produkcijskim, finansijskim i dizajnerskim odeljenjem.
Hoćete li izlaziti na ručak ili treba nešto da vam poručim?"

Fern bi mi poručila ručak?

„Izaći ću", rekla sam.

,,U redu, doneću vam jelovnike", rekla je.

Kasno popodne tog dana shvatila sam da sam napravila užasnu grešku. Trčala
sam sa sastanka na sastanak. Nazvala sam Rendija na posao i šapćući u slušalicu
rekla: „Kako da govorim ljudima šta da rade kad ni ja ne znam šta treba da rade?"

„Ma to je samo prvi dan na poslu", rekao je. „Pretvaraj se."

Govorila sam još tiše, pokušavajući da zvučim seksi: „Otkad sam upoznala tebe,
muškarčino, nijednom nisam morala da se pretvaram."

Podigla sam glavu i ugledala Fern koja je stajala preda mnom, držeći u rukama
gomilu kancelarijskog materijala.

„O, zdravo, Fern", rekla sam.

„Sledeći put ću pokucati", rekla je mršteći se ostavljajući olovke, selotejp i

blokčiće papira na moj sto.

Krajem druge nedelje, potpredsednica zadužena za unapređenja predložila je da

odemo na ručak. Bila sam zahvalna na pozivu. Oduševljenje zbog sendviča sa
tunjevinom koji mi je svakodnevno donosila Fern prestalo je.

Natalino odeljenje je bilo manje od mog, ali su se toliko držali zajedno, da su na

neki način predstavljali pandan srednjoškolskoj ekipi. Sve njene koleginice su bile
pune samopouzdanja, dobro su izgledale i bile narcisoidne. One su se bavile
organizacijom javnih svečanosti i zabava za ovu TV stanicu, poput rekreativnih trka
prilikom važnih događaja.

Natali je bila niska i energična crnka, sa štiklama od deset centimetara koje su je

činile visokom i energičnom crnkom.

„Na tvom radnom mestu se izmenjalo njih osmoro za poslednjih sedam godina",
rekla je, uzimajući krušku i salatu od kozijeg sira. „Neki se ljudi jednostavno ne
uklapaju."

„Aha." Niko to ranije nije spomenuo. Ja sam bila nova potpredsednica „okretnih
vrata". „Hvala na - šta ovo tačno beše? Savet ili upozorenje?"

„Ništa od toga", odgovorila je Natali nasmešivši se tako da joj se videla usna

duplja. „Samo razgovaramo." Natali je svoje odeljenje vodila već godinama. U
njenom reonu nije bilo nikakvih prevrata. „U Odeljenju za pružanje kreatvnih usluga je
već sedam meseci bilo upražnjeno mesto. To jest, dok se ti nisi pojavila."

„Znači, odeljenje je prešlo put od smenjivanja velikog broja šefova, period bez
šefa, pa sve do moje pojave, sada? Mora da tu radi gomila nesrećnih ljudi." „Pa istina
je da još uvek žale za Mindi."

„Mindi?"

„Da, Mindi je radila ovde..."

Tada sam prvi put čula javno da će neko imati puno pravo da me proganja. Dok
je Mindi radila ovde... Mindi je bila prethodna šefica ovog odeljenja, koja je, a Natali
je imala hrabrosti da me obavesti o tome, bila najvoljenija šefica u televizijskom
poslu. Mindi je bila talentovana. Mudra. Hrabrila je druge. Ljubazna. Imala je harizmu
i delovala je ubedljivo. Bila je pravi ljudski dinamo kod kojeg nije postojala
mogućnost kvara.

„Njena sekretarica Fern - hoću reći, tvoja sekretarica - jako je teško podnela
Mindin odlazak. Obožavala ju je."

„Zar se ja borim protiv obožavanja? Zašto vas je Mindi napustila?"

Natali je otvorila tašnu kako bi iz nje uzela karmin i malo ogledalce. Popravila je
ruž pre nego što je rekla: „Udala se i želela je da provede neko vreme sa mužem.
Najbolji prijatelji su joj Čip i Šila - pa, skoro polovina ljudi iz tvog odeljenja.
Sigurna sam da je svakodnevno spominju."

Što je značilo da je Mindi svakodnevno dobijala izveštaje o meni. Sad sam

barem imala razloga da postanem paranoična.

Nakon što je popravila šminku gledajući u ogledalce, Natali me je ponovo

blagoslovila svojim osmehom. „Kojem odeljenju da pošaljemo račun za današnji
ručak?", pitala je. „Šta kažeš da pošaljemo tvom?"

Veliki deo mog posla bilo je nadgledanje reklamiranja filmova iz naše

produkcije, sa čime nije trebalo da imam većih problema. Jedino sam imala muke da
razlikujem filmove. Žena se udaje za nasilnog muža. Žena veže svoje kapute za dečije
pidžame i iskrada se. Muž je pronalazi. Tuče je. Žena ga ubija. Dolazi zgodni
policijski inspektor. Advokatica je oslobađa optužbi. Zgodni policijski inspektor i
žena se venčavaju. U nekim filmovima je lik glavne junakinje tumačila Marki Poust. A
u drugim Šeril Lad. Koja god da je od ove dve glumice igrala glavnu ulogu, nijedna
od njih se nije pojavljivala u drugim televizijskim ostvarenjima, već samo u
filmovima naše produkcije.

„Šta misliš o ovom posteru?", jednog dana me je pitao Sven, grafički dizajner i
jedan od nekoliko muškaraca u mom odeljenju. Sven je bio plavokosi maher koji je
mirisao na cigarete.

Maksimalno sam se trudila da zvučim diplomatski, vispreno, iako sam znala da

je stalno bio besan na čitav svet jer je radio u ženskom odeljenju, umesto na
sportskom kanalu I-Es-Pi-En. „Zaista je veoma lep", rekla sam. „Ima dobar font. Lepe
boje. Ali me podseća na postere koje smo radili pre dva meseca, izuzimajući poster
sa glavom Džeklin Smit."

Sven je zatvorio oči i bolno ispustio vazduh iz pluća: „Šta sad ne valja?"

Nasmešila sam se, pokušavajući da izigravam dobru navijačicu. „Pa, možda

bismo mogli da izmenimo redosled nekih stvari. Kako bi bilo da ovaj put staviš
Džeklin na poleđinu, a pilule na recept spreda?"

„Džeklin bi ti za takvu odluku prosula utrobu. Da se njena slika nađe iza pilula?
Dok je Mindi bila ovde..."

Znala sam da je trebalo da kažem nešto odlučno poput: „Pa, Svene, sada je novi
šerif u gradu", ali sam umesto toga pomislila da je Mindi možda bila u pravu i da je
Džeklinino lice trebalo da krasi centralni deo prednje strane postera. „U redu", rekla
sam, „na tebi je da proceniš."

Nikada u životu nisam donela ovoliki broj loših odluka, ispala najveća budala i
skoro ostala bez samopouzdanja. Ali su barem poslovne dobiti bile dobre.

Televizijska mreža je vrvela od žena koje su bile u četrdesetim godinama života i

koje su ispoljavale najgore posledice koje je mogla da prouzrokuje menopauza poput:
otvorenih nastupa besa, vrištanja po hodnicima, lupanja vratima. Osećala sam se kao
da sam glumila u filmu o zatvorenicama, samo što se moja ćelija nalazila na kraju
hodnika.

Fern me je mrzela. Njen prezir je izbijao iz svake pore na njenom licu. Nije mi
predavala radne zadatke u ruke - treskala ih je o sto.

„Arlin je uznemirena jer nije sigurna šta će biti sa njenim Golden girls
maratonom, a Mišel želi odgovor u vezi sa organizacijom dobrotvorne večere za
Suzan B. Komen, koja boluje od raka. I da li idete na dodelu Kristal Avords? Džef vas
tamo očekuje?"

„Razgovaraću sa Arlin. Pristajem na Marijanin predlog. I da, ići ću na dodelu

nagrada."

Fern je zapisala sve u svoj blokčić koji je sada izgledao kao produžetak njene
ruke, s obzirom na činjenicu da nikuda nije išla bez njega.

,,A, jeste li razmislili o žurci na kojoj ćete biti domaćica u Los Anđelesu?", rekla
je.

„Ja ću biti domaćica na žurki?"

„Da. Na uvodnoj večeri konferencije. Rezervisaću hotelski apartman. Kokteli.

Odlučivanje o vrstama predjela. Šef odeljenja uvek priređuje žurku. Možete da
pozovete svoje prijatelje iz branše."
 „Nemam prijatelje u branši."

„Žurka je za tri nedelje", rekla je žvrljajući po blokčiću. „Smislite nešto."

Jedna od stvari koje niko nije pomenuo pri opisu ovog posla su bile svečane
večere. Ljudi koji su radili na televiziji su voleli sebe da nagrađuju, a posebno za
vreme svečanih balova, dok su jeli pileće grudi. Nedeljno ili svake druge nedelje sam
bila primorana da aplaudiram nekoj novoj ikoni kablovske televizije koju su
nagrađivali jer je postigao ovo ili ono ili nešto treće. Bolje večere su bile posvećene
slavnim ličnostima, onima koje ste zaista viđali na svojim TV ekranima. Sve dok se
jedne večeri nisam pojavila u pratnji Rendija koji je imao crno smoking odelo, nisam
shvatala da je dovođenje bračnog druga, bilo čista formalnost. Tokom ispijanja
koktela i ćaskanja, Rendi se rukovao sa Džefom tokom onog „zagledanja radi
ispitivanja" pristupa koji je gledano spolja bio prijatan sa prigušenim osećanjima
pećinskog čoveka. Nije bilo tuđih bračnih drugova. Nisu tuđi bračni drugovi
zadremali i počeli da hrču dok su predsedniku neke televizijske korporacije bila puna
usta hvale za Marla Tomasa, koji se nalazio tamo za govornicom.

Čak je i Mario znao da nije trebalo da dovodi Fila Donahjua.

A sada je Džef zločesto gledao u pravcu iz kog se čulo glasno podrigivanje, dok
su se Čip, Šila i stotinak stranaca tiho kikotali pokrivajući svoje usne salvetama.
Udarila sam Rendija ispod stola.

„Ne mogu da verujem da si to uradio", rekla sam mu dok smo se taksijem vozili
kući vraćajući se iz hotela Hilton.

„Nije bilo namerno. Jednostavno se dogodilo. Mora da sam previše popio."

„Primetila sam."

„Kako uspevaš da presediš sve te govore?"

„Budna sam. Presedim ih budna."

Sledećeg dana sam čula šaputanja po hodniku. Dovela je muža. I on je zaspao.

Televizijska stanica se nalazila u istoj zgradi kao i agencija za oglašavanje. Dve

kompanije su imale zajedničko predvorje. Svakog jutra sam čežnjivo gledala u pravcu
lifta koji je vodio u prostorije te agencije, zavideći srećnim dušama koje su se hitro
penjale uz stepenice kako bi osmišljavale reklame za herši čokoladice i kartice
Ameriken ekspers. Mene su okruživale ljutite ženturače opterećene izazivanjem sitnih
čarki.

Klaudija me je redovno zvala iz Čikaga da vidi kako preživljavam.

Rekla sam joj da nisam mogla da verujem kolikoj sam količini podmetanja,
prepredenosti i izdaja svakodnevno bila izložena.

„Da, takvi filmovi znaju da pogode čoveka", rekla je.

„Pusti filmove" rekla sam. „Ja ti pričam o životu na poslu."

Pokušala sam da razgovaram sa Ovenom kao čovek sa čovekom, kao žena sa

čovekom o ponašanju u korporaciji, nadajući se da on ima bolje poznavanje nečega
što sam ja eventualno previdela. Pregledao je moj nedeljni izveštaj i na papiru se
činilo da je sve u redu.

„Jesi li ikada primetio kako, uprkos visokim štiklama i parfemima, ovo mesto
nema nimalo šarma?", rekla sam.

„Naravno", rekao je sležući ramenima. „Ovo ti je pravo zmijsko leglo."

Sviđalo mi se da sarađujem sa Ovenom. Tiho je govorio, bio je stidljiv,

neprimetan tip čoveka sa kojim ste u svakom trenutku mogli da vodite razgovor o bilo
čemu, a da je on pri svemu tome bio u stanju da vam uvek da detaljnu i stručnu analizu
vašeg eventualnog problema. Kada je Oven ulazio na sastanak, iznenada bi se svi
setili hitnih telefonskih poziva na koje su morali da odgovore, konferencija na koje su
obećali da će stići, sahrana svojih baka koje nisu mogli da propuste. Konferencija na
kojoj smo bile prisutne moja menadžerka produkcije i ja bila je u toku, kad je ona
iznenada primetila Ovena koji je sišao do donjih redova i odmah rekao: ,,Au, baš bih
voleo da ostanem i pričam, ali imam zakazanu hemoterapiju."

„Strava", rekla sam zabrinuto i zbunjeno, „jesi li bolestan?"

„Ne baš", rekla je moja menadžerka produkcije naslonivši se na vrata, „to je

samo radi preventive."
 Pozivala sam Ovena na sastanke odeljenja nadajući se da će on uspeti da nam
pronađe zajedničku herniju, da ćemo se više međusobno uvažavati. Posle paničnog
bega ostalih nakon sastanka, sedeli bismo samo Oven i ja, sami, dok sam ja nešto
mrmljala praznim stolicama. „Izgleda da ćemo ovaj razgovor završiti neki drugi put."
Okrenula sam se ka njemu." „Žao mi je što niko nije ostao dovoljno dugo. Imamo jako
puno posla. "

„Znam, vidim", rekao bi. „Ovaj sastanak je napustilo 96,3% zaposlenih, sa samo
42% iskorišćenog radnog vremena."

Svakog petka popodne, Oven bi svraćao u moju kancelariju i saopštavao mi

nešto zbog čega bih bila uznemirena. Jedne nedelje je rekao: „Čujem da svi iz tvog
odeljenja šalju radne biografije drugim firmama. Možda bi trebalo da razmisliš o
tome. Prijatan ti vikend želim." I potom bi otišao.

A nekog drugog petka: „Čujem da većina iz tvog odeljenja smatra da ne znaš šta
radiš. Možda bi trebalo da razmisliš o tome. Prijatan ti vikend želim."

Moj cilj je postao da petkom ranije pobegnem iz kancelarije kako Oven ne bi

stigao da mi saopšti još nešto zabrinjavajuće.

„Moram da idem!", doviknula sam Fern dok sam protrčala pored njenog stola.
„Imam zakazanu hemoterapiju."

Natali me je pozvala na sastanak njenog odeljenja, gde sam se zatekla okružena

sa pet saradnica nalik na Natali, koje su od mene zahtevale da više ne časim časa u
sprovođenju odluke da se moje odeljenje počne baviti prenošenjem „mrdajućih
zategnutih guza" radi dobijanja reklama, kao deo ugovora sponzorstva ženske
košarkaške lige WNBA, od naše korporacijske kuće.

„Dobro", rekla sam. „Razumem da je hitno."

Dva dana potom, Natali i mene pozvao je Džef. „Vidim u svom izveštaju da i
dalje nastavljamo da promovišemo WNBA", rekao je. „Čemu žurba? Još nismo
utanačili sve detalje."

,,I ja se slažem sa vama gospodine," rekla je Natali. A potom je svu krivicu

svalila na mene, kao da se čitavu noć pred ogledalom spremala kako će to da izvede.
„Ali, Linda srlja. Nisam mogla da je zaustavim."

Nisam se branila, jer sam bila u šoku, a i bilo je neprikladno Natali nazvati
pravim imenom, prevrtljivom ljigom, koja je sve to slagala kako bi spasila svoju
žgoljavu zadnjicu. Umesto toga, rekla sam Džefu da ću obustaviti projekat i tiho smo
izašle iz kancelarije dok se Natali samozadovoljno smeškala.

„Ne kapiram", rekla sam čim sam bila sigurna da Džef više nije mogao da nas
čuje. „Pre neki dan si bila spremna da pogineš za projekat, a danas si se ponašala kao
da za njega nikada nisi ni čula?"

„Zaista?", rekla je. „Mora da sam zaboravila."

Podsećala sam sebe da kukanje nije bilo poželjan način ponašanja. Ali je u
pojedinim noćima, to ipak bilo jače od mene. Kada bih ušla na vrata, čak i pre nego
što bih skinula kaput, počela bih da se jadam Rendiju: „Ovi ljudi me preziru i žele da
mi što pre vide leda."

„Niko te ne prezire."

„Svi redom. I uvek grešim pri donošenju odluka. Otpuštam pogrešne ljude.
Zapošljavam pogrešne ljude. Sekretarica me mrzi jer sam joj skrenula pažnju da ne
mora da daje 15% od ukupnog novca datog za hranu, na napojnice. Smatra da ne
zaslužujem poštovanje. Ja odlučujem o budžetu odeljenja. Zar ne bi trebalo da me
poštuju? Ukoliko padnem u još veću depresiju, biću zrela za neku od uloga u
filmovima njihove produkcije. Samo što bi se tada i Džeklin Smit ljutila ne mene.
Danas mi je Šila rekla: 'E Linda, ti si tako dobra osoba'."

„Vidiš? To je lepo. Ti i jesi dobra osoba." Rendi je uspeo da mi skine kaput dok
sam ja stajala skamenjena od nervoze.

„Dobra je sinonim da si slaba, da si beskičmenjak, da će te istranžirati, od tebe

napraviti mešano meso i pojesti ti porod za doručak."

„U redu, možda to i nije toliko dobro", rekao je pomogavši mi da sednem pored

njega na dvosed, „ali da li postoji i najmanja šansa da malčice preteruješ? Da si
isuviše negativna?"

„Ne znam. Šta bi ti rekao da te svakog dana na poslu, u kancelariji čeka čioda?
Šila mi je rekla: 'Čuvaj se Kerol'- Kerol je direktorica televizijske korporacije sa
zapadne obale - 'uzela te je na nišan.' Otkad sam to ja postala osoba koju drugi ljudi
drže na nišanu?"

Džef me je izveo na ručak u omanji italijanski restoran, koji se nalazio na dva

bloka udaljenosti od kancelarije. Mesto je bilo toliko loše osvetljeno da nisam morala
da brinem, sve i da mi komadići hrane ostanu medu zubima. Oboje smo naručili
specijalitete s ribom. Riba kaluđer pržena u tiganju sa paradajzom iz Rima.

„Imaš centralno-američki pristup kada je reč o menadžmentu", rekao mi je ne

gledajući me baš pravo u oči, pre bih rekla da je škiljio, kao da su mu oba kontaktna
sočiva negde ispala.

„Pa, ja i jesam iz centralne Amerike."

„Ti se konsultuješ sa saradnicima, umesto da sama donosiš odluke."

„Konsultovanje drugih ljudi čini da se osećaju važnim delom čitavog projekta."

„Ovo je televizija", rekao je Džef. „Ovde se stvari odvijaju brže." A onda je

počeo da priča o tome — zašto je Mindi radila za njih.

,Ako je svi tako vole, zašto se ne vrati?", rekla sam.

Četiri nedelje potom, Mindi se vratila. Ja sam napustila kancelariju bez

sekretarice i javila sam se Mindi. Ili onome što se u američkom korporacijskom svetu
nazivalo: Molimo vas da date otkaz kako ne bismo morali da vam isplaćujemo
odštetni zahtev. Bio je to susret Uporne i Zlobne, a trebalo je ja da izigravam Upornu.

Krajem svoje prve povratničke nedelje, Mindi je došla u moju kancelariju, koja
je bila udaljena tri vremenske zone od njene i rekla: „Hajde da ovog vikenda obe
provedemo najmanje šest sati proučavajući sve reklame koje će se pojaviti na TV
ekranu i beležimo svoja zapažanja koja se tiču trajanja reklama i pauze između njih. A
potom da u ponedeljak opet prekontrolišemo svoje beleške."

Bila je presrećna, kao da smo bile dve najbolje drugarice koje su se spremale da
se otisnu na putovanje iz snova.

„Važi, naravno", rekla sam.

 Nisam videla svrhu beleženja zapažanja u vezi sa reklamama, ali nisam to mogla
ni da odbijem. Da sam odbila, to bi bilo kršenje ugovora i mogli bi mirne duše da me
otpuste.

U subotu popodne sam sela sa štopericom, podešavajući je i tražeći od Rendija

da me izveštava o vremenu koje mi je bilo potrebno da stignem do kupatila.

„Zar ne možeš da napraviš pauzu?", pitao je na kraju.

„Ne", rekla sam. „Imam još dve epizode Golden girls da proučim.”

U ponedeljak ujutru sam predala svoje beleške Fern, Mindinoj sekretarici, u

trenutku kada je ona prozujala pored nas.

„Au, pa ja još nisam stigla da predam svoje beleške", rekla je zastavši za

trenutak i izgledajući puna elana, kao da smo nas dve razmenjivale recepte. „Sačuvaj
ti svoje beleške i jednog dana, u bliskoj budućnosti, razgovaraćemo o njima." Odjurila
je, a Fern mi je vratila beleške ni ne pogledavši ih.

Nazvala sam Klaudiju sa svog telefona za dijasporu.

„Zašto šapućeš?"

„Pošto bi mogli da me otpuste zato što lične telefonske pozive obavljam

službenim telefonom."

„Pretvaraj se da sam ja žena u nevolji, a da ti radiš na scenariju za novi film."

„Dobra ideja. Kako bi bilo da doletiš do Njujorka i svima pokažeš šljivu na

oku?"

Nisu me zvali na sastanke. Niti na konferencije. Niko nije razgovarao sa mnom.

Ni Džef. Ni Oven. Čak ni oni ljudi koji su mi se nekada nakratko obratili. Osećala sam
se jadno dok sam čekala da vidim ko će prvi popustiti. Po ceo dan sam sedela u
kancelariji pišući spiskove sledećih naslova Stvari koje bi sa mnogo većom voljom
radila, nego ovo što radim sada:

Dala da me ispeku na ražnju.

 Pustila da me pojedu crveni mravi.

Pustila da me napadnu ajkule.

„Čekaj malo. Ajkule su me već napale."

Posle najduže tri nedelje u ičijoj karijeri, Mindi me je pozvala u moju bivšu
kancelariju, njenu sadašnju.

„Proučavala sam tvoju prisutnost na poslu, i u svakom polju koje se odnosi na

opis utrošenih radnih sati piše razno", rekla je. „Meni je to veoma zanimljivo."

A onda se iz nekog razloga, koji ni dan danas ne razumem, čaša prelila. Gledala
sam svoju dragu šeficu u oči. „Slušaj ti, šmizlo sa američke TV stanice, obe dobro
znamo da me ti nikada ne bi zaposlila, a ni ja, svega mi — nikada ne bih potpisala da
radim za tebe — ali ne dajem otkaz." Tog popodneva me je otpustila.

Znam da je trebalo da ćutim, da se smireno vratim u sedlo; poput onih velikih

povrataka čuvenih jahača, i da to sve činim po redu, stvarajući mrežu od kabla.
Umesto toga sam sedela kod kuće i sažaljevala sebe gledajući televiziju — sve osim
kanala 12.

Šest nedelja potom stigao je moj krvavo zarađeni novac. Tada sam već ponovo
bila u sedlu i slala svoje radne biografije agencijama za oglašavanje. Stajala sam
pored Rendija ispred naše prijemnice otvarajući znatiželjno svako pismo koje bi
pristiglo, kao da sam očekivala izvinjenje guvernera.

„Zar se ne ponosiš što si isterala stvari na čistac i dobila ovo?“, rekao je Rendi
diveći se mom čeku.

Nisam bila u stanju da pokažem bilo kakav znak zahvalnosti.

Propast. Bruka. Fijasko. E, to su bila osećanja koja su se nakupila u meni.

 Izlasci sa prijateljicama

Moj povređeni ego na televiziji pokazao mi je koliko mi je potrebna čvrsta

podrška. Nikada nisam pridavala previše pažnje životu u gradu bez prijateljica - ili u
najmanju ruku, bez svojih prijateljica. Bila sam srećna zbog udaje jer više nisam
morala da tragam za ljubavlju, tako da mi nikada nije palo na pamet da ću se uskoro
naći u potrazi za nekim ko je mogao da mi preporuči pristojnog frizera ili stručnog
ginekologa. Dok sam živela u Čikagu, imala sam gomilu prijateljica koje su me
razveseljavale u pauzama između poslova, davale mi smernice dok sam se viđala sa
psihopatama (ova aktivnost je oduzimala mnogo više vremena nego što biste mogli
pomisliti), sa mnom išle na projekcije subotom popodne, ne osećajući pritisak da
moramo biti našminkane niti dobro raspoložene.

Džanet i ja smo zajedno putovale u Italiju i stalno naglašavale da smo se toliko

dobro slagale da je šteta što jedna od nas nije muško.

Adel je znala da tumači moje tarot karte čitajući istovremeno knjigu koja se
njima bavila, predviđajući mi uvek svetlu budućnost.

Peti i ja smo igrale ispred njenog ogledala u spavaćoj sobi, slušajući do

maksimuma pojačane disko-hitove grupe Sister Sledž.

Tako nešto ne možete očekivati od stranca.

Magazin Njuzvik je donosio naslov koji se bavio ocenom da su žene u

četrdesetim godinama imale veće šanse da ih udari grom ili kidnapuje terorista nego
da se udaju, kako smo sve mi bile spremne da se odreknemo određenih stvari samo
kako bi pronašle muža pre isteka svih rokova. Šanse za udaju smo povećavale tako što
bi jedna drugoj pomamljeno ugovarale sastanke na slepo, i to obično sa onim tipovima
koji nama ne bi odgovarali ili „trećerazrednim" rođacima.

Rekla sam sebi: Ovo je sve što želim. Sestrinstvo. Podrška. Drugarstvo. U redu,
mana je bila što seks ovde nije bio moguć, ali sam bila srećna. Bilo mi je lepo. Bila
sam žena. Čujte me kako zadovoljno urlam.

Imala sam prijateljice.

Kada sam počela da se zabavljam sa Rendijem, upoznala sam nekoliko njegovih

prijatelja i njihove supruge ili devojke, od kojih je većina jednostavno morala da mi
kaže da sam ih neodoljivo podsećala na njegovu bivšu ženu.

Žena njegovog prijatelja Bila nije uspevala da mi zapamti ime, tako da sam se
odazivala na Suzan. Međutim, ova žena nije bila jedna od njegovih potencijalnih
bivših devojaka.

Ponovo sam uspostavila kontakt sa Markom, bivšim kolegom iz firme u Čikagu,

koji se u Njujork preselio nekoliko godina pre mene. Sastali smo se učetvoro, Rendi i
ja, Mark i njegova devojka Lori. Lori mi se odmah dopala. Valjda zato što nije
poznavala Rendijevu bivšu ženu. Tako da sam, čim se prva šansa ukazala, pitala
bivšeg kolegu Marka, šta je njegova devojka Lori mislila o meni.

„Misliš li da bi Lori ikada želela da izađe nasamo sa mnom?", pitala sam. „Znaš,
samo nas dve sastanak posvećen ženskim pričama."

Stajali smo na uglu Sedamdeset treće i Treće ulice ispred restorana sa gotovim
jelima, Ej-Džej, čekajući doručak. Mark je voleo da jede samo u svom delu grada.

„Ženske priče?", pitao je.

„Znaš - sve što ne uključuje razgovor o automobilima ili o nečem trećem i

nevažnom."

Mark je posmatrao dve devojke koje su nosile jednake karirane suknje,

odgovarajuće mornarske čarape do kolena dok su prolazile pored nas držeći se za
ruke. A potom se ponovo usredsredio na mene.

„Pa, sviđaš joj se i sve to. Rekla mi je, tako da znam da se ne pretvara. Ali Lori
se ne viđa čak ni sa onim prijateljicama koje odavno poznaje."

Vozila sam se gradskim autobusom u zapadni deo grada, piljeći u svoj novi dom,
čela naslonjenog na prozorsko staklo, isuviše depresivna da bih brinula o klicama.
Očigledno sam morala da čekam da Lorini prijatelji pomru pre nego što se kod nje
„otvori" još jedno mesto za novu prijateljicu.

Džindžer Džilet je bila u gradu zbog sastanka Izvršnog odbora svoje agencije za
oglašavanje. Džindžer je bila čuvena po tome što je bila jedina ženska osoba u tom
odboru. Ja sam sedela po strani, nogu prebačenih preko jedne od stolica u
minijaturnoj prostoriji u hotelu Rojalton, gledajući kako Džindžer pravi mesta u svom
koferu za kožne čizme koje je kupila tog jutra.

„Moraš da budeš strpljiva", rekla je. „Potrebno je da prođu dve do tri godine
kako bi se u novom gradu osećala kao kod kuće."

„Ko kaže?"

Džindžer je bila posvećena svom zadatku. Bila je usredsređena na presavijanje

džempera kako bi ispao što manji i zauzeo minimalnu količinu prostora. „Svi."

„Jesi li čula za tako teške slučajeve privikavanja?", pitala sam. „Teže je onima
kojima treba deset do dvadeset godina da se priviknu na novu sredinu." Nisam želela
da ode kući, da me ostavi samu u ovom gradu bez prijateljica. „Bićeš ti dobro",
okrenula se ka meni uputivši mi osmeh podrške. „Ti uopšte nisi dosadna osoba."

Najviše me je plašila činjenica da sam bila na putu da to postanem. Moje

prijateljice iz Čikaga koje sam smatrala svojim sestrama bliznakinjama, koje su se
zaklinjale da ćemo ostariti zajedno, koje su govorile kako bi za mene primile metak —
počele su da nestaju iz mog života. Uz još nekoliko propalih veza, Lesli više nije
mogla da me vidi jer sam ja bila srećna. Anabel je već imala ozbiljnu romansu sa
terapeutom koji ju je masirao toplim komadićima stena. Telefonski razgovori sa
ljubiteljkom disko muzike, Peti, postajali su sve čudniji, da bi na kraju u potpunosti
prestali. Sve i da su ta prijateljstva uspela da se održe, ja sam žudela za prijateljstvom
sa ženom koja bi živela negde u ovom gradu.

Prisustvovala sam potpisivanju knjige u knjižari Barns & Nobl probijajući se

prema dvema ženama koje su stajale u redu ispred mene čekajući da dobiju autogram.
Odbile su moj predlog da sve tri odemo na kafu.

U autobusu sam tražila slobodna mesta pored žena čija su mi se lica činila
interesantnim i za koje sam smatrala da se sa njima može voditi razgovor. Lukavi,
šarmantni razgovor koji je ličio na zadirkivanje: Staje li ovaj autobus na Pedeset
drugoj ulici?

U većini slučajeva bi mi odgovorile da pogledam kartu ili pitam vozača. Ali sam
zahvaljujući ovoj strategiji uspela da odem na ručak sa Di Di.
 Uz piće od svežeg voća sa minimalnom količinom alkohola i tost sa cimetom, Di
Di mi je pričala o svom momku. O tome koliko je bio bogat. Zgodan. Kada smo pojele
polovinu dinje, postalo je jasno da je u pitanju bio bivši momak. Da je sa njom
raskinuo pre više od godinu dana. Dok smo pojele pola lubenice, shvatila sam da ga je
proganjala.

I ja sam odlučila da se više ne viđam sa njom.

Večera sa Pam, ćerkom prijateljice moje majke, zbog koje je moju majku bilo
sramota da me pita da je zovem, brzo se okončala kada je Pam zgrabila za kragnu
konobara zbog loše margarite — na kojoj je insistirala u restoranu tai hrane.

A potom se tu našla Marisa, direktorka prodaje neke firme koja se bavila

grafičkim dizajnom, sa kojom je prijateljstvo počelo preko telefona, da bi se na kraju
pretvorilo u kupovinu u Barni &Blumingdejlu, gde mi se pola sata žalila kako je idiot
od muža nije slušao.

Kako bih se izvukla iz ovog predugačkog razgovora, rekla sam joj da žurim na
posao dok je ona vikala: „Ni ti me ne slušaš!", i lupila slušalicu.

Moraću da promenim pristup u pronalaženju novih prijatelja. Pokušaću na drugim

mestima.

Mesto na kojem nisam mislila da ću se ikada zateći - a u kojem sam razvila

slobodno mišljenje i pravo na lične izbore - bila je teretana.

Nikada nisam bila sklona treniranju. Mene bi poslednju birali za utakmice

softbola. Takođe sam bila poslednja opcija za nošenje štafete. Iako sam bila najviša
devojčica u razredu i košarkaški tim bi se trudio da izbegne moje usluge. Tokom
čitavog svog života, nikada nisam bila sklona bavljenju sportom.

Jedini razlog zbog kojeg sam imala prolaznu ocenu. Čak i na časovima fizičke
kulture, bila je moja uvek oprezna majka, smrtni neprijatelj svoj prljavštini i flekama.
Belela je moje dresove. Jednom mesečno, kada nismo imali časove fizičkog, profesori
bi tražili od mene da se prošetam i pokažem kako izgleda čist dres. Nakon što bih
ustala i hodala, moje tek oprane patike bi pucketale po parketu simbolizujući pravu
higijenu i izazivajući prezir mojih drugara iz razreda.
 Časovi fizičkog su simbolizovali zamenu za netaknute sportske terene, na kojima
je vladao sistem kasta i pravilo jačeg, što se od nečega što je bilo strava na početku,
pretvorilo u nemoguću misiju. Zavidela sam onim devojkama koje su bile rođene za
bavljenje sportom, i samim tim popularne, onima koje su pri igranju bejzbola trčale
od baze do baze, a da im se pri svemu tome frizura nije kvarila, kao i onima koje su
mogle da šutnu fudbalsku loptu u pravcu u kom su želele. Sa pravom su imale status
boginja. Peškire su bacale na pod svlačionice.

Problem su predstavljali jedino tinejdžeri i delinkventi koji bi se na času

pojavljivali samo kako bi pravdali pređašnje izostanke jer bez pozitivne ocene iz
fizičkog vaspitanja nisu mogli da polažu maturski ispit. Oni svoje dresove nisu prali
nijednom za čitavu godinu. Stenjali su zabavljajući jedan drugog, dok su se blago
udarali nogama, rugajući se svakoj živahnoj nastavnici koja bi imala tu nesreću da
zapadne baš njihovom odeljenju. Prijavljivali bi se za vežbanje u najudaljenijim
delovima sale za fizičko, gde bi krišom pušili, što je bilo vrhunsko omalovažavanje
sale za fizičko vaspitanje kao institucije.

Kada bi se prešlo sa časova fizičke kulture na način ishrane, bilo je očigledno da

se radi o devojkama koje nisu bile dovoljno lepe da bi bile navijačice, ali koje su bile
rođene za bavljenje sportom. Te iste devojke su bile autorke školskog lista, koje su
deo novca od njegove prodaje davale za razvoj školskog benda i koje su u toj istoj
sali za fizičko kačile pozivnice za školske igranke, na rešetke za ventilaciju. U
budućnosti će pohađati feminističke studije i postati članice Gradskog veća.

Nakon njih došla je sledeća generacija učenica, koje su bile dovoljno

emancipovane da ne prave budale od sebe, praćene jednom mega šeprtljom u
uštirkanom dresu.

„Mama, možeš li da tražiš od škole da ne pohađam časove fizičkog vaspitanja?"

Svake nedelje sam pitala. I uvek dobijala negativan odgovor. Druge devojčice su
se svojim majkama žalile na grčeve, glavobolje, pokidane ligamente. Pitala sam se
kakve su moći imale njihove priče, kad su na svoje majke uticale tako da dobrovoljno
učestvuju u kovanju pisanih tajnih zavera.

„A šta fali časovima iz fizičkog?", pitala je moja majka.

„Ne odgovaraju mi. Uvek ispadnem budala."

 „Zato što mi u porodici nismo rođene atlete. Mi smo intelektualci." Rekavši da
smo bili intelektualci, majka je htela da kaže da smo slušali muziku iz brodvejskih
predstava na muzičkoj liniji, kao i da su uveče moji roditelji gledali Džeka Para.

Gledala me je s ponosom žene koja je znala kako se pegla i štirka rekavši: „Ali
ne odustajemo."

U stvari smo poticali iz duge loze onih koji su uvek odustajali. Teča Milti je
dezertirao iz vojske za vreme Drugog svetskog rata, čim je shvatio da postaje opasno.
Rođak Irvin je pobegao iz zemlje kako bi izbegao zatvor zbog malverzacija oko
osiguranja. Tetka Blosom je pobegla sa oltara za vreme venčanja, dok je sva rodbina
bila obuzeta proždiranjem punča i raznih jela. Međutim, moja majka nije htela da
sluša o tome.

Na fakultetu, moje ocene iz fizičkog vaspitanja su bile jednako „dobre" kao i

uvek. Profesorka mi je rekla da igram tenis poput Dobre veštice Glinde.

„Pa, zar vi ne bi trebalo da me naučite da igram bolje?", rekla sam.

„Ma, na koga ti ja ličim? Bilija Džina Kinga?"

Moja sledeća dvojka me je sprečila da maturiram sa visokim prošekom ocena.

Nakon toga, oprostila sam se od sale za fizičko.

Bilo je to jedino radosno sećanje u maratonskom telefonskom razgovoru

nazvanom „četvorocigaretni maraton". I ja sam prihvatila Klaudijin savet da krenem u
teretanu „kako bih stekla prijatelje Njujorčane". Klaudija je slikovito predstavila
intimna čavrljanja koja su se odvijala između prijateljica koje su zatezale guzne
mišiće na spravama, kao i srčanost koja se videla prilikom truda da butine postanu
tanje, i kao zaključak izvela stvaranje večnih prijateljstva do kojih je dolazilo za
vreme aerobika uz fank muziku.

„Ako su teretane tako sjajna mesta, zašto ti nikada nisi postala član neke?", pitala
sam je.

Čula bih odgovor čak i da se drala preko Ohaja i Pensilvanije i da nije držala u
ruci telefonsku slušalicu. „Ne budi smešna", rekla je. „Ja mrzim humanost."

Nema svrhe ravnati se prema vremenu koje se određuje putem Griniča ili bilo
kako, jer teretane u Njujorku ne daju popust. Ali mene nije zanimalo „trideset dana
džabe ovo ili ono". Nisam želela da potrošim nijednu kaloriju viška putujući između
svog stana i ormarića za garderobu u teretani.

Rendi, koji nije bio ljubitelj fizičkih aktivnosti u zatvorenom prostoru, niti bilo
kakvih aktivnosti za vraćanje u formu, takođe se ponudio da sa mnom ide na aerobik
kako bi mi davao moralnu podršku. Istezao se na dvosedu, držeći ruku pod glavom, i
gledao me kako sam se savijala nasred dnevne sobe da bih dodirnula prste na nogama,
i dok sam mrdala stopalima. To je posebno voleo.

„Ako ti pođeš sa mnom na aerobik, to onda neće imati svrhu", rekla sam.
„Moram sama da se snađem tamo. Da upoznam nove ljude. Ako bi ti išao sa mnom, ne
bih razgovarala ni sa kim drugim, već samo sa tobom."

A sem toga, nisam htela da „regrutujem" muža kako bi mi pomogao prilikom

upoznavanja sa drugim ženama.

Pošto sam dosta vremena provela kupujući prikladnu odeću za aerobik - crne
helanke, gornji deo crne boje, sportski grudnjak - naterala sam se da zaista odem u
teretanu, tog subotnjeg jutra. Mora da je toga dana bilo pola Menhetna u teretani.
Naboj pozitivnom energijom bio je zapanjujući. A muzika nepodnošljiva.

Polurazgolićeni muškarac na prijavnici mi je objasnio kako da se učlanim i zatim

me uputio ka ženskoj svlačionici. Da li postoji bolje mesto za upoznavanje sa ženama?

Nabacila sam široki osmeh i samopouzdano koračala prema pokretnim vratima,

kao da sam plesala valcer na brodvejskoj pozornici u čast svojim prijateljicama, koje
su trčkarale gole ili pokrivene peškirima. Ovaj prizor me je sprečio da započnem
razgovor. Hej, lepo si obrijana! Koji žilet koristiš? ili Primetila sam da imaš užasan
ožiljak na kolenu.

U stvari činilo se da nije bilo međusobnog razgovora. Dve žene „skoro

nepokolebljive lepote" istezale su se pred ogledalom držeći u jednoj ruci debelu
okruglu četku, a u drugoj fen koji je tiho radio. Neka druga žena sedela je na klupi
istežući nogu naslonjenu na šipku koja je bila ukucana za zid, zatežući hulahopke.
Nekoliko žena je bilo obuzeto pražnjenjem i punjenjem svojih ormarića. Čuo se tuš,
lupanje vrata ormarića, neutralna muzika sa razglasa, poput one koju možete da čujete
u čekaonici kod zubara. Ali nije bilo razgovora udvoje, niti ženskog zadirkivanja. Sve
dok nisam bućnula torbu o pod i sela na jednu od klupa.

„To je moje mesto", rekla je žena crvenih kovrdža sa kojih se voda cedilla na
pod, a koja je još uvek izgledala toliko dobro da su komotno mogli da je stave na
naslovnu stranicu časopisa Vog, pomaljajući se iza mene. Pogledala sam prema
ostatku klupe koji je bio prazan, a potom se okrenula prema njoj. „Ma nemoj."

„Ja tu sedim", rekla je.

,Ali zar ne sediš sada ovde?"

„Tu sedim."

Pomerila sam se niz klupu kako bih joj napravila mesta. Piljila je u mene kao da
je očekivala da ću joj zalepiti žvaku na mesto gde je sedela. Još sam se pomerila.

„Dobro je", rekla je bacivši peškir na pod i uputila se prema prijavnici sa

sredstvima za osvežavanje kože, tamponima i jeftinim plastičnim češljevima. Imala je
veličanstveno telo. A ja sam otkopčala svoju torbu.

„Zar nije parče i po?", čula sam neku ženu kako govori. Pogledala sam i videla
gojaznu ženu srednjih godina koja je na sebi imala teški bade-mantil i plastičnu kapicu
za tuširanje na glavi. Boja njenih očiju se slagala sa ajlajnerom koji je koristila.
Klimala je glavom u pravcu gospode To mi Radi, koja je sada bila zauzeta
nanošenjem losiona po nogama, dok su joj noge bile naslonjene na sto koji je služio
kao prijavnica praveći pozu koju bi samo njen ginekolog cenio. „Ponaša se poput
kraljice koja je povratila presto." Žena je skinula plastičnu kapicu otkrivši kratko
podšišanu kosu, crnu kao ugalj.

„Prvi put sam ovde," rekla sam.

„Stvarno?", rekla je žena. „Ja ne podnosim ovo mesto. U njega dolaze propali
glumci i pisci u povoju. Glavno mesto za okupljanje Narcisa." Otvorila je svoj
ormarić i u ruke uzela usku crnu suknju I crnu svilenu bluzu, a potom zatvorila ormarić
usput mu okrenuvši zadnjicu. „Ovde sam samo zato što mi je lekar rekao da moram da
biram između fizičke aktivnosti i potencijalnog infarkta. Sve sam bliže odluci da se
prepustim infarktu."

Ispružila sam ruku i predstavila se: „Linda, drago mi je."

 Gledala mi je u dlan i rekla: „Ne bih želela da se prehladim", a potom se
odgegala do tuša zamaknuvši iza plave plastične zavese.

Baš kada sam uspela da se uvučem u helanke mrdajući se levo-desno, žena u

jakni od štavljene kože i u čizmama sa visokom potpeticom žurno je ušla u prostoriju
za vežbanje protutnjavši pored mene kao da ju je neko iznervirao i da je morala što
pre da napusti ovo mesto. Za njom se kroz vazduh vukao smrad cigareta. Tresnula je
svoju putničku torbu o klupu i cimnula bravu na ormariću. Kada je shvatila da se
brava na ormariću zaglavila, tresnula je rukom o nju, psujući, sve dok ta ista vratanca
sama nisu otpala.

Nisam mogla da verujem. Isti mentalni sklopovi koji su me smarali na časovima

fizičke kulture, sada su me okruživali i u teretani.

Sale za vežbanje su se nalazile na pet spratova — ne velikih, već spratova

srednje veličine, od peskarenih cigala nalik na teretanu. Postojao je sprat za aerobik,
za jačanje kardiovaskularnog sistema, za „odlaganje" dece, dok su mame bile na
vežbama joge, na drugom spratu. Soba sa tegovima se nalazila na vrhu zgrade.
Upotreba lifta se čak i meni činila licemernom.

Počela sam da se penjem odlučno uz stepenice zaobilazeći ljude u sličnim

majicama sa obeležjima Jenkija, koji su se i sami trudili da ne posustanu: bilo je to
igranje hokeja sa krajnicima. Kada sam već bila na desetak koraka od sprata na vrhu,
bila sam spremna za napad astme praćen infarktom. Možda se upoznam sa nekim dok
mi budu davali kiseonik i to postane divno prijateljstvo.

Soba sa tegovima bila je prepuna naprava i bildera koji su mi odmah privukli

pažnju. Videla sam tipa kome su leda bila široka poput kamiona marke „mak".
Bicepse poput hidranata za vodu. Mišićava jaka tela kao da su upravo bila odvaljena
od stene, listove šire od mojih butina. Koliko su vremena ovi ljudi provodili u
teretani?

Pitala bih, ali nisam imala koga. Svi su bili „opremljeni" vokmenima,
slušalicama, bildujući u svom muzičkom svetu.

Uradila sam pet serija podižući tegove, čisto da bi se znalo da sam bila u kakvoj-
takvoj formi. Bila sam u slaboj formi i ispustila sam šipku sa tegovima, ali se barem
računalo da sam vežbala.
 Liftom sam se spustila dole na sprat gde su se održavale vežbe joge i čim sam
videla ljude koji su meditirali, znala sam da ne bi želeli da im remetim unutrašnji
spokoj.

To je ostalo kao poslednji izbor, sprat za jačanje kardiovaskularnih sposobnosti,

što se po uzbudljivosti moglo jedino meriti sa posetom auto salonu. Spratovi sa
opremom za jačanje kardiovaskularnog sistema me uvek zapanje u pozitivnom smislu.
Da sam htela da vozim bicikl ili da veslam, otišla bih u park ili na jezero. Isto važi za
fizičku aktivnost. Mrzim taj osećaj mirovanja. A već sam prešla toliki broj stepenika
da sam komotno mogla da umrem. Tako da sam se odlučila za pokretnu traku. Moja
rođaka Dilejni se kune da vas one oslobađaju celulita i da zatežu mišiće. Takođe voli
da naglasi da treba čuvati kukove. Vežbe na pokretnim trakama su smrt za kukove.

Ko još može do te mere da kudi napravu?

Bio je to odličan plan i sigurno bi uspeo da me desetak drugih Dilejnija, umalo

nije odgovorilo od svega toga. Čitava plejada zaljubljenica u ove naprave je sa
lakoćom vežbala, svaka na svojoj napravi, sa slušalicama koje su povezivale bubne
opne sa centralnim monitorom na kojem su mogle da prate situaciju, a koji se nalazio
iznad ručki.

Samo su dve naprave bile slobodne i ubrzo sam shvatila zašto je to bilo tako.
Jedan usamljeni muškarac u toj plejadi — pretpostavljam da nije čuo savete za
kukove - vežbao je slabine zauzevši obe naprave. Tolika se količina znoja cedila sa
ovog tipa da ste komotno mogli da pustite mašinu za pranje sudova. Na njegovim
napravama monitor je bio prebačen na prenos rvanja. Verovatno je on bio jedina
osoba u prostoriji koja bi želela da upozna nekog novog.

Vraćala sam se kući pešice u fazonu „sklanjajte mi se s puta" kroz Central park.
Sviđalo mi se što je delovao mirno i haotično u isto vreme. Kao i ja.

Taj sam park smatrala svojim ličnim skrovištem iako se nisam skrivala iza
žbunja. Tu sam mogla da sedim i posmatram, bez straha da će me iko prepoznati.
Naravno da sam se u poslednje vreme osećala sve više anonimno. Gledala sam ljude
koji su puštali zmajeve, veslali u čamcu, vozili bicikl; slušali muziku zajedno, smejali
se i drogirali; velike vesele grupe prijatelja čiji sam deo žudela da postanem.

Bila sam usamljenija nego u Čikagu, opterećena bolnom instinktivnom samoćom.

Setila sam se povratka sa poslovnog puta u Sinsinatiju, kako sam izlazila iz aviona po
sletanju na aerodrom O'Hara, i kako sam zavidela svim onim ljudima koje je neko
čekao, žudeći da sa njima ode kući. Rendi je trebalo da eliminiše taj osećaj, u
najvećoj meri i jeste. Ali sam ja i dalje sedela na klupi, usamljena. Preko puta staze za
džoging sam ugledala nekog čoveka koji je ličio na Tedija. Imao je istu gustu crnu
kosu. Držanje jednog marinca. Rekla sam sebi da je to bio nekakav znak. To mi je
Tedi poručivao da izdržim sva iskušenja. Njegov duh mi je pružao moralnu podršku.
A onda sam sebe ubedila da mi se stvari priviđaju i da je vreme da pođem kući.

Nakon što sam otključala vrata od stana, začula sam šikljanje vode.

„Jesi li se dobro provela?", vikao je Rendi iz kuhinje.

Da li da mu kažem da ni sa kim nisam uspela da se sprijateljim? Da je

prijateljstvo sa mnom zahtevalo najniže moguće standarde kod određene osobe?
Ostavila sam jaknu u ormar i viknula niz hodnik: „Dragi, trebaće nam više mesta za
večerom. Dovodim svojih dvadeset pet prijatelja."

Stajavši na vratima kuhinje, tapkala sam se po bicepsu: „Šta misliš? Je li

vredelo?"

„Podseti me da sa tobom ne započinjem kafansku tuču", rekao je. Nosio je

kecelju dok je pravio salatu.

„Mislim da sam dovoljno nabildovala bicepse", rekla sam. „Više nema razloga
da idem u teretanu."

„Nije zabavno?"

„Ma kakvi. Kako bi se ti osećao ako bih ti rekla da si mi jedini prijatelj u

Njujorku?"

„Počastvovano", rekao je. „Daj im vremena."

Oljuštio je crni luk. A zatim počeo da ga secka.

Rekla sam mu da me nije bilo briga sve i da ne steknem nijednog prijatelja.

Mrzela sam društvo u teretani.
 „Ne odgovara ti?", pitao je.

„Kako izgleda biti oženjen nekim kome ništa ne polazi za rukom?"

Prestao je da seče luk. A potom mi je dodao krastavac i rende. „Obavestiću te",

rekao je.
 Pričanje kroz nos

U nedelju ujutru nas je probudio telefon. I ne pokušavajući da na osnovu

identifikacije broja na telefonu zaključi ko je zvao, Rendi mi je dodao slušalicu preko
kreveta rekavši: „Za tebe je", da bi potom nastavio da spava.

Svake nedelje moja majka zove u devet sati ujutru. Da je mlada dvadesetak
godina, savetovala bih joj da najpre odgleda Susret s novinarima, ali kada je reč o
starijim roditeljima, poslednja stvar koja vam treba je da vam majka padne mrtva u
nedelju ujutru, zato što se niste javili na telefon.

„Jesam li te probudila?"

„Nisi, mama."

„Aha. Zvučiš čudno. Da nisi prehlađena?"

„Nisam, mama."

Prednost čikaškog naglaska je u tome da vam ljudi veruju kada lažete, recimo -
da ne biste nikoga uvredili - govoreći im da vas nisu probudili rano ujutru niti da
imate prehladu; jednostavno tako govorite. Čak i moja majka pada na tu foru. Više ne
priča kroz nos. Otkad se preselila na Floridu, kod nje je sve postalo „južnije". Njen
glas. Visina. A ona bi dodala da se isto dogodilo i njenim grudima i kolenima.

„Šta želiš za rođendan?", pitala je.

„Ne treba mi ništa." Milovala sam Rendija po stomaku dok je spavao.

„Sigurno bi se obradovala nečemu? Šta kažeš na bluzu?"

„Ne treba mi nova bluza."

,A peškiri za kupatilo?"

„Po tom pitanju smo obezbeđeni."

„Novi novčanik?"
 „Ne."

„Kućne papuče?"

„Dobro. To bi već moglo. Broj 39."

„Koje boje?"

„Plave."

„Plave?"

„Da."

„Sjajno. Poslaću ti ček. Sama ih izaberi."

Kakav god bi odgovor na kraju dobila od mene, majka bi mi uvek slala ček.
„Volim te", rekla je pre nego što je prekinula vezu. ,,I pobrini se za tu prehladu."

Ne znam kako je cela priča sa govorom kroz nos i čikaškim naglaskom uopšte
počela. Možda je počela nalik osnivanju tajnog kluba — kako bi ljubavnici znali gde
se služi dobra pica i gde je najbolje otići tokom jakih zima. Ili je počela tako što su
prvi doseljenici krenuli na Zapad. Svakoga ko je pričao kroz nos bi bacili kroz
zatvorena vrata vagona voza u pokretu, mnogo pre nego što bi stigli do jezera
Mičigen. Ostali putnici nisu mogli da podnesu da još 3.200 kilometara na putu
provedu slušajući nazalni govor.

Posle moje katastrofalne, iznenadne rasprave na poslu, u vreme kada sam

shvatila da sam mnogo bolje razumela televiziju kada sam je gledala, nego kada sam
na njoj radila, potpisala sam ugovor sa jednom od najvećih njujorških agencija za
oglašavanje. Radila sam kao honorarni pisac reklamnih slogana sve dok tu agenciju,
četiri godine kasnije, nije preuzeo konglomerat, koji je izgubivši dve trećine klijenata
napravio od nje jednu od najvećih bivših agencija za oglašavanje u Njujorku. Tada
sam bila zadovoljna što sam se opet nalazila u zoni reklamiranja; a nezadovoljna što
je opet trebalo da se upoznajem sa novim kolegama. Osećala sam se poput
brucoškinje koja svakog jutra ulazi u restoran sa samoposluživanjem, tražeći mesto da
sedne. Za vreme rada na televiziji sam postala samouverena kada bih imala dobar
dan; a kada bi dan na poslu bio loš, bila bih neraspoložena i nesigurna. Počevši sa
gubitkom svežine u svom glasu.
 Kada sam bila drugi razred srednje škole, predivna sedokosa terapeutkinja-
govornik, gospođa Ilvazaker (prva lekcija je bila učenje pravilnog izgovaranja njenog
imena) pokušala je da me nauči da ne govorim kroz nos. Sva su deca imala čikaški
naglasak, samo su mene izdvajali, brendirajući me kao „osobu sa specijalnim
potrebama".

Po sat vremena nedeljno sam kod gospode Ilvazaker ponavljala sledeće glasove
n, m, ng — jedina slova koja je trebalo da zvuče nazalno.

Pokušala je da me nauči da pravim razliku pri izgovaranju krova kuće i grive.

Obe reči sam izgovarala u psećem žargonu.

Provela je sate skrećući mi pažnju na reči poput, šešir, mačka, debeo, sa

produženim a u množini.

Njena motivacija za rad sa mnom bili su drugi ljudi koji su govorili kroz nos, kao
i činjenica da su ih ljudi koji su govorili normalno podsvesno mrzeli.

„Da li ste razmišljali o operaciji?", pitala je gospoda Ilvazaker nakon što je

jednog dana potpuno izgubila strpljenje u radu sa mnom.

Pogledala sam u svoje ruke, stomak, noge: „Čega?"

„Devijacije nosa."

Nisam ni znala da imam septum. A kamoli devijaciju. „Ne", rekla sam. „Ja volim
svoj septum."

A i mrzela sam skalpele.

Ispalo je da sam ja postala najveći promašaj gospode Ilvazaker, u stilu

studentkinje koja se pitala da li joj je ceo život bio uzaludan. Do kraja godine je otišla
u penziju i odselila se u Arizonu. Ali je barem uspela da me preplaši za ceo život.

Tokom svog života sam provela previše vremena trošeći preterane količine
energije pokušavajući da se dovedem u red - da smršam. Počnem da nosim ravnu
frizuru. Popravim držanje. Prestanem da grizem nokte. Kupim kremu protiv bubuljica.
Protiv bora. Kada bih barem mogla da izgledam kao Tvigi. Šeril Tigs. Da budem
samosvesna. Samokritična. Da u određenim situacijama sumnjam u sebe. E, da bar
ličim na Odri Hepbern.

Sama sam sebi dijagnostikovala stanje, u smislu šta bi moglo da se unapredi,

nasuprot svim promašajima koje sam imala u životu. Ako postoji i najmanja šansa da
postanem bolja, zrelija, onda se ona ogleda u činjenici da se od više pozitivnih stvari
stvori jedna celina; i samim tim, one izgube na pojedinačnom značaju koji su imale.

Nikada nisam imala lep glas. Ali sam tek po dolasku u Njujork shvatila da je to
postalo neka vrsta predrasude.

Prvog dana nakon što sam se upoznala sa Džoan, umetničkom direktorkom koja je
trebalo da sa mnom radi na projektu Fišer & Prajs, rekla mi je: „Čujem da dolazite iz
Čikaga."

Vršljale smo po njenoj kancelariji, Džoan iza table za crtanje, a ja ispred zida
koji je bio prekriven raznim nacrtima nečega po imenu Pik a Blok. Džoan je izgledala
šik; nosila je samo skupu japansku odeću, čudnih krojeva, asimetričnog izgleda i
čudnih poruba.

Pitala sam se da li je neko rekao DžoEn, da sam dolazila iz Čikaga ili je to

jednostavno čula.

Recepcioneru sam rekla uobičajeno: “Dobar dan", a Džoan me je odmah pitala:

„Jesi li prehlađena?"

Čovek u trafici iza zgrade rekao je svojim grubim ruskim naglaskom: „Niste
odavde, zar ne?"

Moje izgovaranje reči „Roof” i „roff" samo je objašnjavalo situaciju.

Sledeće večeri Rendi je sedeo u krevetu gledajući Dosije Iks. Bila sam
sklupčana uz njega vežbajući izgovaranje reči „Roof” i „roff".

Pogledao me je i pitao: „Ima li neki poseban povod što tako uporno vežbaš
režanje?"

„Unapređujem svoj čikaški naglasak", odgovorila sam ustavši.

„Zašto?", rekao je stišavši televizor do kraja.

 „Ljudi stvaraju predrasude zbog nečijeg naglaska. Južnjački je šarmantan.
Italijanski je seksi. Iranski je u smislu „molim vas izađite iz kolone, gospodine, i
pokažite nam vaša dokumenta." Tražila sam turpiju za nokte na vrhu svog kredenca ne
pomerajući se iz kreveta. Naš stan je bio namešten u stilu pretrpanosti koja je bila
odlika novog doba.

“A šta ima strašno u tome ako ljudi znaju da si iz Čikaga? Ljudi vole Čikažane.
Posmatraj svoj naglasak kao odraz časnog, regionalnog dijalekta iz velikog, ponosnog
grada koji je čuven po svojim vrednim stanovnicima."

„Da", rekla sam obrušivši se na neravno mesto svog nokta na palcu, „to i masakr
na dan Svetog Valentina."

Telefon je pozvonio, a Rendi se javio. Odgajana sam u porodici u kojoj su nas

učili da je zvanje telefonom nakon deset sati uveče u najmanju ruku bilo nepristojno.
Očigledno smo mi bili jedina porodica koja je tako nešto smatrala nepristojnim.

„Halo", rekao je Rendi u slušalicu. „Ej, zdravo! Kako si? Aha, dobro, evo ti je."

To je bila Klaudija. Još uvek je Rendi za nju bio samo moj trenutni momak koji
će uskoro otići, te iz tog razloga nije imalo smisla uspostavljati prisniji odnos sa njim.
Mislim da je u dubini duše bila besna što me je Rendi oženio i što sam ja prevazišla
njena životna očekivanja. Iako to njemu nikada nije smetalo. Predao mi je telefonsku
slušalicu u ruku i otišao da gleda zavere vlade po pitanju vanzemaljaca.

„Misliš li ti da mi je naglasak loš?", pitala sam Klaudiju.

„Kakav naglasak?", rekla je.

Džoan i ja smo osmislile pet različitih reklama za kosačice kompanije Fišer &
Prajs, male dečije kosačice koje su izbacivale mehuriće, umesto da kose travu. Džoan
je to nazivala savršenom igračkom za sve one koji planirali da svoje slobodno vreme
provode u prirodi.

Agencija je napravila raspored za ogledne grupe koje su činile domaćice i

majke, a koje su imale zadatak da kritikuju reklame koje sam osmislila, pritom
odabravši jednu koja ih je najmanje nervirala. I to je trebalo učiniti na licu mesta. Ako
ne zbog agencije, a ono zbog mene.
 Osećala sam se kao osoba koja je mogla da unapredi brendiranje, zbog svog
prethodnog iskustva iz Čikaga, zahvaljujući kojem sam postala pomirljiva prema
odlukama koje su sledile. Ubediti njujoršku oglasnu agenciju da unajmi pisca
reklamnih slogana iz Čikaga, bilo je poput ulaska u Prvu ligu. Bila sam drugorazredna
građanka iz drugog grada, jer je moj kofer bio ispunjen upakovanim dobrima;
sapunima, supama i žitaricama. Da nije bilo zarade od reklamiranja, njujorške
agencije bi odavno batalile reklamiranje upakovanih dobara; jer su ih smatrale manje
ukusnim čak i od pseće hrane, koja je, takođe, predstavljala upakovano dobro, ali
barem sa šmekom. Avionske kompanije su bile u redu. Hoteli, takođe. Negazirana
pića i trajekti su odgovarali. Igračke su znale da gnjave i upravo sam iz tog razloga
bila odabrana da radim reklamni slogan za kompaniju Fišer & Prajs. A ukoliko vas
zanima zašto sam igračke smatrala „gnjavežima" upalite bilo koji televizijski kanal
subotom ujutru.

Agencija je rasporedila ogledne grupe na različite spratove tako da bi se sprečio

eventualni uticaj imena agencije na krajnju ocenu. Barem su se učesnici koji su
previše nesvesno ušli u prostorije agencije sada gurali pred vratima ogledne sobe.
Sprat na kojem se nalazila ogledna soba bio je drugačije uređen. Imao je zidove
ružičaste boje i sivu tapiseriju, što je bilo u kontrastu sa ostatkom agencije: gde su
zidovi bili obojeni u odvratnu nijansu žute boje, koja nije mogla da izgleda gore dok
neko ne bi upalio fluorescentno svetio, da bi se potom jasno videla isflekana
tapiserija braon boje, za koju se šuškalo da je poticala iz onih firmi gde je bilo
praktikovano upražnjavanje seksa nakon radnog vremena i gde se čak dogodilo i
ubistvo.

Bilo je olakšavajuće provesti dan na spratu na kojem se nalazila ogledna soba.

Džoen se povukla iz ogledne grupe, tvrdeći da joj je baku udario autobus, ali je u
stvari žurila kako bi na popustu kupila nešto iz kolekcije Isi Mijaki. Nije se plašila da
napusti ogledne grupe; DžoEn je bila članica Izvršnog odbora.

Dok sam sedela ispred svog ogledala koje je imalo stakla sa obe strane i čekala
da devojčice i majke sednu, napišu svoja imena i kažu svoja mišljenja, jela sam
grožđe i domaće kolačiće firme MM & Peperidž. Glavna motivacija za učestvovanje u
oglednim grupama bila je besplatna užina. Trebalo je da sa Džin i Erin razgovaram o
demografiji i reakciji publike, jer su one poticale iz odeljenja za analizu tržišta, ali
sam umesto toga prešla na temu svojih pretpostavki o naglasku. Erin i Džin su imale
boju glasa koja je ukazivala na činjenicu da su pripadale Ligi bršljana (asocijaciji
osam privatnih fakulteta sa severoistoka Amerike, čuvenoj po obrazovnim
dostignućima). Bogate! Obrazovane! Elita!

„Šta mislite o Čikažanima?", pitala sam ih.

„Da ti odgovorim u smislu prosečnog gledaoca?", rekla je Džin probirajući

grožđe.

„Ne. U suštini."

„Ne računajući tebe?", rekla je Erin.

„Da. Osim mene."

„Hm", Džin je prestala sa probiranjem grožđa, što je bilo znak da je ozbiljno

razmišljala o dubljem značenju mog pitanja.

Erin je spustila na sto kesicu pomfrita lupkajući prstima po naslonu stolice.

„Teško je reći."

„Ne bi trebalo da je toliko teško", rekla sam ja. „Samo mi reci prvo što ti padne
na pamet."

„Dobro", rekla je Džin. Obe su počele da se prisećaju. „Braon cipele!"

„Minimalna doza prefinjenosti!"

„Odsustvo stila!"

„Poljske kobasice!"

„Ispijanje piva i gledanje utakmica!"

„Dosada!"

„Prijateljska nastrojenost!"

„'Ford taurus'!"

„Jedenje velike količine kukuruza i krompira!"

 Znala sam da treba da prekinemo, kako ih ne bi momentalno omrzla. „Želi li neko
kolačić?", pitala sam.

Džoan i ja smo se javile Betini, kreativnoj izvršnoj direktorki, koja je bila

okorela feministkinja. Betinin zaštitni znak su bile crne farmerke, kaubojke i svilene
bluze čija su četiri gornja dugmeta uvek bila otkopčana kako bi se moglo naslutiti da
nije nosila grudnjak. Odećom je pokazivala stav „zar nisam drčna".

Betinina najbolja prijateljica na poslu bila je Marta, šefica računovodstva, koja

je imala najveću dijamantsko-smaragdnu burmu koju sam ikada videla. Mislim da je
Marta bila mršava plavuša koja je nosila „Armani" i komplete, ali nisam sasvim
sigurna; jedino sam bila sigurna u činjenicu da nikako nisam mogla da odvojim oči od
tog prstena. Marta je tokom svake pauze za ručak sede-la kod Betine u kancelariji, gde
su jele seckanu salatu, igrale Sastavi reč i tračarile o kolegama.

Stajala sam dok je Betina s mukom, koncentrišući se i konstantno glođući svoju

pesnicu, uspela da stavi slovo medu već postojeća, i na taj način dobije smislenu reč.
Marta nije mogla da veruje kako ona nije videla to mesto i kako će se sasvim sigurno
ubiti ukoliko izgubi partiju. Marta je okrenula tablu i proučavala je dok me je njena
gromada od prstena zaslepljivala.

„Sutra je audicija za snimanje Lepših strana muke, na kojoj bih volela da ti

učestvuješ", rekla je mi je Betina pošto je dala svoju ocenu i odbacila moj predlog u
vezi sa oglednim grupama.

Kreativni ljudi mrze istraživanja. „Treba nam neko lep, ali znaš, iz centralne
Amerike."

„Neko ko nije suviše prefinjen, prijateljski nastrojen i ko ne vozi 'ford taurus'?"

„Baš tako. Kao kada bi neko poput tebe imao zgodnu ćerku."

Nisam bila sigurna da li mi je uputila kompliment ili uvredu, ali sam rekla: ,,U
redu, nema problema, sa zadovoljstvom, vama na usluzi.”

Kada ste honorarni saradnik, ribaćete podove, ako to znači redovnu platu i s
vremenom stalni posao.

Sledećeg jutra smo Džoan i ja odabirale modele, diveći se njihovoj prirodnoj

lepoti dok su nosile haljine marke „sirs" od velura, koje su se zakopčavale s prednje
strane. Sedele smo na velikom prenatrpanom belom kauču držeći u rukama olovke i
blokčiće, dok su kandidatkinje paradirale, maltene ne trepćući, pokazujući svoje
prelepe zube i šepureći se u svojoj odeći. Svaka od kandidatkinja nam je predala
svoju fotografiju priheftanu za biografiju sa slikom.

Fotografije na biografiji sa slikom — na čiju su lepotu uticali šminkeri, frizeri,

profesionalni fotografi i vazdušne četkice — nikada nisu bile ni nalik onima koje su
bile načinjene polaroidom, pet minuta ranije u svlačionici. Ali su jasno odražavale
različita emotivna stanja, senzualnost, stanje razbibrige, ili „nemoj da se kačiš sa
mnom" stav.

Biografije sa slikom su takođe pokazivale spisak prethodnih uloga kao i osnovne

podatke. Visinu, težinu, veličinu haljine, bluze, pantalona (uvek dve moguće veličine i
zaista „važne" stvari poput broja rukavica. Ali nigde nije bilo podataka o godinama.
Kandidatkinja bi vam radije otkrila stanje na računu u banci, nego svoje godine.

Naš zgodni, mladi režiser koji je stalno držao ruke u zadnjim džepovima farmerki
i koji je nosio namreškanu košulju - a koji mi se predstavio u stilu „zovite me Li" i
kog je Džoan zvala Zatvorski mamac — govorio je svakoj kandidatkinji gde da stane i
kada da počne da priča. U pitanju je bila jedna rečenica: „Dobro jutro, sunašce!"

Postojao je začuđujuće veliki broj načina na koji su se mogle izgovoriti ove tri
proste reči. Pitale bi nas za motivaciju (da li je u pitanju bila prodaja robe); pozadinu
priče (ali tek ste bile ustale i oprale zube), kao i za koje vreme će ovaj klip početi da
se vrti na televiziji, koliko dugo i da li će stanica koja će ga emitovati imati
nacionalnu pokrivenost. (Uskoro. Kratko. I, ne.)

Nakon što bi svaka od kandidatkinja pročitala tekst, smejuljili bismo se,

zahvalili, i uz nekoliko brzih pokreta rukom ubeležili kukice u prazna polja sa leve i
desne strane stranice na blokčiću; ja sam pokušavala da budem maksimalno objektivna
prilikom ocenjivanja nekakvog nižerazrednog plesa kada sam stajala sama postrance,
trudeći se iz petnih žila da se smešim, dok su lepuškaste devojke igrale u stilu plesa
koji je bio popularan šezdesetih godina. „Ove devojke imaju izgled, ali mi
odlučujemo", rekla sam DžoEn.

Pošto su se kandidatkinje menjale na svaka dva minuta, Džoan i ja smo koristile

tu pauzu kako bi ih komentarisale.
 „Tresu joj se kolena", rekla bi Džoan.

„Loše izveden estetski zahvat na nosu", rekla bih ja.

„Možeš li da veruješ da se može odraditi takvo peglanje lica?"

Meni se taj zahvat u stvari dopadao, ali sam odlučila da to ne spominjem.

Pogledala sam biografiju sa slikom. „Ovde piše da je igrala u Gostujućoj rođaci

i u dve epizode Zvezde vodilje."

„Nije izdržala ni nedelju dana. Nego, šta je sa tom njenom izbačenom prednjom
vilicom?"

„Misliš da nije impresivno što je glumila u Zvezdi vodilji?"

„Ni najmanje", rekla je Džoan, „ali ja nisam iz Čikaga."

Pre nego što sam shvatila šta mi se događalo, Zovite me Li uveo je sledeću
kandidatkinju.

„Ovo je Kendal", rekao je.

„Koja Kendal?", pitala sam.

„Samo Kendal."

Veliki broj devojaka je koristio samo ime neke slavne ličnosti. Šer. Sting. Pen.
Teler.

Visoka plavuša Kendal bila je toliko lepa da smo je smesta omrzle i odmah joj
oprostile izgled, shvativši koliko je bila slatka.

Dobro jutro, sunašce! Pročitala nam je tekst na nekoliko načina. Mislim da je

Zovite me Li bio zaljubljen u nju. Čim je napustila prostoriju, Džoan je pukla od
smeha.

„Isuse", rekla je. „A ja sam mislila da ti govoriš kroz nos."

Predstavnici kompanije Sirs su doleteli iz Čikaga na pretprodukcijski sastanak,

onaj koji je prethodio producijskom, a iza kojeg je sledio postprodukcijski sastanak, u
slučaju da ne uspemo da se dogovorimo o svemu tokom samo jednog sastanka.

Betina me je pozvala da prezentujem snimak sa odabira kandidatkinja. „Ako se

predstavnicima kompanije dopadne tvoj rad, mogu da te preporučim za neke od
njihovih narednih projekata", rekla je, ,,a možeš i da ostaneš da radiš ovde."

Želela sam da im se dopadne moj rad. Da ih oduševim. Impresioniram. Da ih

„nateram" da me i dalje angažuju. Nisam želela da i dalje strepim za posao.

Predstavnici kompanije su ušli u dugačku konferencijsku halu sa braon tepisima,

stolovima sa savršenom politurom i velikim ekranom koji se nalazio na zidu. Uvodna
reč je trajala kratko; a zatim su podeljene slatke rolnice i pletenice.

„Dobro jutro", rekla je šefica odeljenja za brendiranje kompanije Sirs.

„Drago mi je da sam vas upoznala ", rekla je potpredsednica marketinga

kompanije Sirs kroz nos.

„Takođe", rekla sam i ja kroz nos.

 Blagosloveni da ste, moj narode

U Njujorku sam živela oko godinu dana. Sistem metroa mi više nije ulivao strah,
samo me je nervirao. Dostavljač pica me je prepoznao.

Nisam bila nešto preterano naviknuta na shvatanje potreba dečaka, zato što
nikada nisam bila jedan od njih, sa njima odrastala, niti ih rađala. Zamolite
Bendžamina da ništa ne krije od vas i on će izverglati tri stotine razloga u prilog
tvrdnji da je to bilo neophodno, poput nekakvog prevejanog advokata odbrane. Nije
razlikovao nijanse u zadirkivanju, a kada bi ga nešto zaista interesovalo, usredsredio
bi se; morali biste da uđete u njegov svet. Ali svaki vaš pokušaj bi bio uzaludan ako
biste pokušali da tako nešto uradite dok je igrao video-igrice. Takođe je znao da mrda
ušima i da se plazi, ukoliko bi to bilo neophodno.

Fibi je volela da tračari i imala je gomilu drugarica, od kojih se skoro svaka

zvala Ešli. Koračala je glasno lupajući cipelama, umesto da normalno hoda, i treskala
je vratima, umesto da ih normalno zatvara. Imala je svoje mišljenje o svakome i
svemu. Džoni Dep - strava. Harison Ford - starkelja. Vinona Rajder - glupača.
Zahvaljujući Fibi počela sam da slušam grupu Spajs grls. A zahvaljujući Bendžaminu,
nekoga po imenu Goustfejs Kiler. Rendi i ja smo razmenjivali čepiće za uši.

Nakon što sam obavila razgovor sa trojicom ginekologa za samo tri dana - svaki
put kada bih nakratko pogledala u svoja kolena tražila bih drugog — našla sam jednog
koji mi je odgovarao. I mada mi agencija za oglašavanje nije ponudila mesto u
Izvršnom odboru, kući sam donosila ček sa iznosom plate za pisanje pamtljivih
slogana za autiće igračke, dečije pribore za čaj iz kojih je svirala muzika i minijaturne
dečije muzičke kuhinje.

Ali sam se u toj kompaniji i dalje osećala poput turiste sa vizom.

Kompanija Sirs ponovo je angažovala Džoan i mene, ovoga puta za kampanju

ženskih pantalona sa učkurom. Sada sam se već nadala da bismo zaista mogle da
postanemo prijateljice.

Jednog dana sam načela temu našeg zbližavanja, nakon posla.

„Zbog posla?", rekla je.

 „Ne, radi zabave."

DžoEn je oklevala, izgledajući zbunjeno. „Pretpostavljam da bismo mogle.

Možda nekada. Ali zar ne misliš da ne provodimo sasvim dovoljno vremena zajedno i
na poslu?"

„Šteta što ne možeš da ideš redovno u crkvu", rekla je Klaudija, nakon što sam
joj prenela rezultat svog najnovijeg pokušaja da se sa nekim zbližim. „Tada bi mogla
da upoznaješ ljude za vreme proba crkvenog hora i pravljenja palačinki za doručak."

„Hvala, gospođice „trebalo bi da krenete u teretanu". Dakle, sada želiš da od

mene načiniš hrišćanku?"

U jednoj ruci sam držala telefonsku slušalicu, a u drugoj otvorena vrata frižidera,
uzimajući do pola pojeden burito. Rendi je bio zauzet rešavanjem kvadratnih korenova
sa Fibi i pamćenjem kineskih provincija sa Bendžaminom.

„Ljudi su se vekovima međusobno upoznavali kroz religiozna udruživanja", rekla

je Klaudija koja je bila ateista.

„Da. Verujem da je na taj način moj teča Geršon upoznao Hitlera." Zatvorila sam
vrata frižidera ne uzevši burito.

„Ostavljam te u božijim rukama", rekla je Klaudija pre nego što je prekinula

vezu.

Dok je Tedi bio bolestan, svako je sebi davao za pravo da uvek i svuda
komentariše da je rak mozga bio božija volja ili kako se protiv božijih odluka ne može
ništa učiniti. ,,U redu, onda da razjasnimo sledeće. Da mu je bilo suđeno da se izbori
sa rakom, on bi to i učinio", ovakvi idiotski komentari su me izbacivali iz ravnoteže.

Nije vredelo moliti se Bogu tih poslednjih godina života u Čikagu. Čak ni Rendi,
koji je pokušavao da pokupi sve manire momka Jevrejina, nije mogao da me natera da
idem u sinagogu. Mada mi je sve to smetalo i dalje sam se osećala Jevrejkom. Želela
sam da me venča rabin; palila sam sveće za vreme Hanuke (Festivala svetla); bila sam
zahvalna na pristojnom parčetu torte za vreme Salom nove (proslave novogodišnjih
praznika).

Kada sam imala osam godina, moja se porodica preselila iz valjanog dela
Čikaga, u ne baš tako valjani deo Linkolnvuda. Bilo je to privremeno predgrađe za
ljude koji su imali dovoljno novca da se odsele iz grada, ali koji nisu bili spremni da
odu u neko od predgrađa Severne obale, gde se mogao zaraditi veliki novac. Mada je
i Linkolnvud imao sopstveno malo utočište, Linkolnvud tauers, naselje dugačko
kilometar i po, u kojem su se nalazile neke od najboljih kuća tog kraja.

Više je bilo onih na sprat.

Ogromna rančerska imanja.

Sobe za rekreaciju sa barovima u čije je sudopere neprestano curila voda.

Bilo je to sve maksimalno u pomodarskom stilu, gledano iz ugla života sa

pogrešne strane Idens ikspresveja, glavnog autoputa severno od Čikaga.

Pre šezdesetih godina, ekskluzivnost ovog mesta je bila dovođena u pitanje: Nije
bilo Jevreja. Pasa. Crnaca. I bez striktnog pridržavanja pomenutog redosleda.
Meksikanci su bili dobrodošli ukoliko su planirali da se bave jedino košenjem trave,
ali je nekoliko katoličkih porodica u tome uspelo, neopaženo, kada je Papa dozvolio
jedenje mesa petkom. A potom se zakon promenio. Niko više nije mogao da određuje
ko će mu biti komšija. Jedino su mogli da budu grubi.

Mi smo bili druga jevrejska porodica koja se doselila u Tauers iako ni dan danas
ne znam ko su bili članovi prve porodice koja se tu doselila. Nikada ih nismo
upoznali, niti smo znali gde su živeli. Ne znam zašto su moji roditelji bili voljni da
kupe kuću u Tauersu. Nikada mi nisu izgledali kao društveni odmetnici. Ali se zato
mojoj majci sviđao raspored kuća, a ocu dvorište.

Živeli smo preko puta kuće porodice Marlings, katolika koji su imali psa. Mora
da su se odnosi između naših dveju porodica poremetili zbog vrednosti nekretnina.

Majka je skrenula pažnju nama trima ćerkama da se uvek moramo ponašati

najbolje što možemo, jer ako uradimo nešto pogrešno, komšije će sve to pripisati
činjenici da smo bili Jevreji.

,Ako šta uradimo pogrešno?", pitala sam.

Moja majka je razmatrala široki spektar mogućnosti.

 „Kao na primer, da blatnjavih cipela hodate po novom tepihu."

Bila sam preplašena. Čak je i moja majka postala neka vrsta doušnika u tom
trenutku. Čavrljaće u piljarnici i upoznavaće nove prijatelje hrišćane: „Moja druga
ćerka Linda, sa kovrdžavom kosom, nije obrisala cipele kada se sinoć vratila kući.
Možete li to da zamislite?"

„Naravno", rekle bi komšije stojeći u redu prema kasi, saginjući se kako bi iz

svojih kolica za kupovinu na pokretnu traku stavili svinjsko pečenje, konzerve sa
mesom i vekne belog hleba.

Njihovi glasovi bi treperili na granici između sažaljenja i gnušanja. ,A šta se

može?"

„Čujemo da je Jevrejka."

Svakog dana sam išla da čekam školski autobus sa Badi Marling i viđala drugu
decu koja su šaputala držeći se za ruke. Ili skrivala poglede. Čisto da bih opstala
imala sam želju da napravim krst koristeći ruke, samo da sam znala u kom pravcu je
trebalo da pokrećem ruke. Raspravljala sam sama u glavi, šta bi bile posledice toga:
da me komšije razapnu na krst ili da me roditelji ubiju.

Ljudi su me prepoznavali na ulici, znali mi ime: verovatno su verovali da sam

imala rogove i potkivena kopita. Jer sam nekada bila neko. Neko ko je samo želeo da
se uklopi.

Bila sam toliko naviknuta na skrivanje svog jevrejskog porekla da sam se po

preseljenju u Njujork veoma iznenadila kada sam čula da drugi ljudi — obični,
normalni, ljudi iz svakodnevnog života poput onih pored kojih sedite čekajući na
pregled kod pedijatra -svoje razgovore obogaćuju frazama iz jidiš jezika. „Taj
taksista je baš muškarčina."

„Naš vratar je prava naivčina."

Petkom uveče se predvorje naše zgrade osećalo na pileću supu; rabinova

porodica je živela u stanu 1B.

Viđala sam parčad ovčije kože sa biblijskim porukama na vratima i opažala

brojne pravoslavne sinagoge, gotovo male kao i pomenuta parčad. Imena na
poštanskim sandučićima u našoj zgradi izgledala su poput spiska za raspored dužnosti
iz hrama sestrinstva moje majke.

Videla sam da su zlatne zvezde bile nošene sa bezbrižnim osećanjem ponosa. U

Čikagu su samo crnci nosili drečave jevrejske zvezde i uvek sam smatrala da nisu
imali pojma zašto to rade.

Setila sam se Rite Moreno i njenog velikog hita Priča sa zapadne strane: Drži se
svoje nacije. Nekog iz svoje nacije.

Na Kol Nidr, najsvetiji deo Jom Kipura, najvećeg jevrejskog praznika, otišla
sam u sinagogu sa svojom novom poznanicom Debi, koju sam upoznala preko stare
prijateljice iz Čikaga, Liz. (Da, potencijalnom prijateljicom. Mesec dana potom, Debi
je dobila premeštaj u San Francisko od kompanije za koju je radila.) Za vreme
trajanja Jom Kipura svi treba da se pokaju za svoje eventualne grehove iz prošlosti.
Najpre su Debi i njen brat Zakari ušli sa svoje dve karte, a potom se Debi vratila
napolje i gurnula mi Zakarijevu kartu, tako da sam pre nego što sam počela bilo šta da
radim, već počinila greh.

Još nisam bila dovoljno posvećena da bih bila spremna da dam dve stotine
dolara za kartu. Niti je Rendi bio dovoljno posvećen da barem pokuša da se krišom
uvuče. (Plaćanje nerealno visokih cena za ulaznice na slavlje povodom praznika Svih
svetih je bio jedan od šarmantnijih neočekivanih obrta u judaizmu. Umesto da se svake
nedelje ostavljaju prilozi, karte se prodaju za trodnevnu manifestaciju koju posećuju
čak i oni Jevreji koji se najmanje osećaju tako, ne računajući Rendija.)

Hram je bio krcat. Toliko krcat, da sam pomislila kako nećemo naći slobodno
mesto, a moj predosećaj su potvrdile prepirke koje smo čuli: Alo, ortak, ja sam prvi
stigao.

Ja, naravno, nisam bila u poziciji da kritikujem.

Hram, visok, jednostavan, bež boje, u stvari je bila crkva koju su koristili kao
hram petkom uveče i subotom ujutru. Poput religiozne dvostruke namene. Petorica
rabina u dugačkim odorama su sedela na stolicama presvučenim somotom, ponosno
čitajući „danas uzdignuti na oltaru, a sutra u delu pored oltara"; Tora (drevni svitak)
išla je od ruke do ruke, za vreme jevrejske službe, kao i za vreme hrišćanske službe.
Sve do grupe muzičara - čeliste, pijaniste, dvojice violinista i flautistkinje - koji su
pred sobom imali note i štelovali instrumente. Iznad glava im je visila tkanina crvene
boje. Skrivajući Isusa. Nisam mogla da prestanem da gledam u tu tkaninu; bila sam
opčinjena njome. Ne obraćaj pažnju na čoveka iza zavese.

Jedan od rabina u svečanoj beloj odori prišao je govornici i obratio se glasom

prepunim emocija, zahvaljujući čemu je zvučao kao Spenser Trejsi prilikom
izgovaranja svojih čuvenih završnih reči Uzalud si se trudio. Nekoliko puta nas je
blagoslovio, sugerišući nam da naredna dvadeset i četiri časa provedemo
primenjujući pet pravila Jom Kipura: nema jedenja, spavanja, seksualnih odnosa sa
nekim s kim niste u braku, obrednog mazanja uljima, nošenja kožne obuće. Nakon
takvog spiska zahteva, ostalo nam je jedino da se molimo.

Postojala je zabrana nošenja kožne obuće u vreme kada je bila smatrana

simbolom bogatstva. Nositi ih za vreme Jom Kipura bilo je greh; kao što je greh
oblačiti skuplju odeću u odnosu na druge. Svi rabini su nosili espadrile. Kao i
nekolicina hodočasnika. A najveći deo ljudi je nosio patike „er džordan" od dve
stotine dolara.

Recitovali smo nekoliko molitvi.

Drugi rabin nam se obratio.

Opet smo recitovali.

Muzačari su svirali. Gitarista, bledunjavi mladić, koji je izgledao kao da bi život

dao za cigaretu, baš se uneo u svirku. Jevrejski Džimi Pejdž. Pored njega se nalazila
pijanistkinja, bucmasta ženica, čiji osmeh je bio toliko širok, da to jednostavno nije
bilo prikladno za ceremoniju oslobođenja od greha, prebirala je prstima po dirkama,
graciozno i sa stilom. Devojka sa ogromnim kovrdžama i šminkom u stilu Kleopatre
fantastično je svirala flautu.

Nakon serije odsviranih instrumentalnih numera, koje su imale cilj da vas navedu
ne samo da razmišljate o Bogu već i da ga iskusite u sebi, muzičarima se pridružio
hor.

Pojavili su se jedan za drugim i tada sam ja otvorila svoje srce i prepustila se

emocionalnom naboju. Ovaj hor je bio poslat s neba. Bili su neverovatni,
fenomenalni, poput Barbare Strajsend i Frenka Sinatre, da su kojim slučajem bili
hebreji po poreklu. Ja se više nisam nalazila u sinagogi. Već na najboljem koncertu na
svetu.

Nagnula sam se i šapćući pitala Debi: „Gde li ih samo pronađoše?"

Pogledala me je i uputila mi osmeh, kojim je htela da mi stavi do znanja da sam

joj bila simpatična zbog svoje naivnosti, u smislu da joj je bilo žao mene. „Na Tajm
Skveru", rekla je, „gde se trenutno daje petnaest mjuzikala na Brodveju."

Smatrala sam da je ovo bila neverovatna informacija. Nije mi ranije palo na

pamet da su moje molitve mogle da pevaju zvezde Brodveja.

„Jesu li to Jevreji?", pitala sam.

Jedva sam čekala da se vratim kući kako bih Rendiju objasnila kakav smo
neverovatno dobar hor imali na službi i da je bilo milina pratiti sve to u Njujorku, ali
kada sam stigla kući, on je već spavao.

Sledećeg jutra dok smo još ležali u krevetu, namerno izbjegavajući seks,
ponudila sam mu da ga iznenadim doručkom. Tako sam se ja šalila jer smo oboje
postili. Iako Rendi ne ide na posao niti u crkvu nedeljom, on i dalje posti što je
neverovatno teško pored svih onih reklama za hranu, koje vidi svako ko gleda
televiziju po ceo dan.

„Znaš, razmišljala sam da ću, ukoliko ikada budem imala muža Jevrejina, morati
da nađem nekoga sa strane za vreme trajanja Jom Kipura." Stavio mi je ruke na grudi.

„Ne danas", rekla sam odgurnuvši ih.

„Otkad si ti tako religiozna?""

„Praznik je", rekla sam. „A i živim u Njujorku."

I mene je iznenadila moja čvrsta rešenost. Dok sam bila dete, smetalo mi je što
sam morala da izostajem iz škole za vreme praznika, ali ne zato što sam mrzela školu,
već zato što sam morala da objašnjavam razloge svojih izostanaka.

Jednog dana me je Diki de Gelo povukao u ćošak za vreme velikog odmora i

pitao zašto nisam bila u školi prethodnog dana, da li sam bila prehlađena i da li sam
bila kliconoša.

„Ne" rekla sam. „To je bio Roš Hašana."

„Roš - kako?"

„Roš Hašana. Sa dočeka Jevrejske Nove godine."

Diki me je gledao kao da sam želela da ga nasamarim. „Svaki debil zna da Nova
godina pada u januaru."

Osvrtala sam se gledajući po školskom dvorištu, nadajući se da će odnekud

doleteti lopta, zveknuti Dikija u glavu i onesvestiti ga.

„Mi imamo različite kalendare tako da nama Nova godina pada u septembru,
rekla sam. Ili oktobru. Svake godine pada na drugačiji datum."

Diki je frknuo. „Kakav je to glupavi praznik?"

Shvatila sam da ovaj razgovor nije imao svrhu. Znala sam da sam ja bila
poslednja osoba na svetu, koja je tradiciju dugu šest hiljada godina trebalo da
objašnjava nekome poput Dikija de Gala. Da sam barem pažljivije slušala na
nedeljnim službama. Pokušala sam da smislim nekakav odgovor kako bih ga skinula s
grbače.

„Žrtvujemo životinje“, rekla sam. „Ti imaš psa zar ne?"

Agencija za oglašavanje u kojoj sam radila u Čikagu nam je svake godine davala
slobodne dane između Dana Kolumba i rođendana Martina Lutera Kinga. Na taj način
nam je agencija davala jedan odmor umesto dva, ne povređujući pravo na odmor kada
je bila reč o Afroamerikancima i Italijanima.

Ali sam ja živela u gradu u kojem škole nisu radile za vreme jevrejskih praznika.

Šest meseci potom, kada je aktuelan bio Egzodus, praznik čuven po pominjanju u
filmu Deset božijih zapovesti, otišli smo kod Rendijeve tetke Iv na proslavu Seder
(svečane večere kojom se proslavljala hrabrost Jevreja tokom Egzodusa). Nisam
razumela Seder. Svi bi sedeli za velikim stolom jedući hranu bež boje, napijajući se i
zahvaljujući Bogu što je pobio Egipćane. Ne volim da budem u gostima. Nedostaje mi
porodica. Šta ja radim ovde sa ovim strancima? Zašto slavim sa njima?

Ali sam po prvi put shvatila da se Seder slavio i u svim susednim stanovima.

To je samo po sebi bilo čudesno.

Nedeljama kasnije sam se šetala niz Osamdeset četvrtu ulicu, osećajući

festivalsku atmosferu, po neverovatno toplom danu. Mimoilazila sam se sa ljudima u
crnim mantilima sa šeširima širokih oboda ispred jedne od onih pravoslavnih škola
koje su bile rasute po komšiluku i sa radošću pomislila: Ovo je moj narod.

„Srećan Sabat", vikala bih im.

Gledali bi i u moj šorts, majicu bez rukava i gumene espadrile. A potom bi se

uzeli za ruke i, skrenuvši poglede, nastavili da se kreću pravcem kojim su i pošli.
 Privatna škola za Bendžamina

Dok sam ja pokušavala da pronađem sklad u odnosu sa Bogom, steknem nove

prijatelje i ostanem zaposlena, Fibi i Bendžamin su se bavili onim čime i ostala deca -
obrazovanjem. Rendi je dao sve od sebe kako bi me ubedio da su valjale jedino
privatne škole na Menhetnu, mada sam ja u to sumnjala. Za početak, izgledalo je kao
da deca nikada nisu ni pohađala časove. Dan Republike je bio dvodnevni odmor.
Dobrim petkom bi se smatrao samo petak u onoj nedelji kada bi nastava bila otkazana
i za četvrtak i za petak. Roditeljski sastanak trajao je cele nedelje.

Za vreme zimskog raspusta i praznika, Fibi je pohađala prestižnu školu za

devojčice - Brirli. Ova škola je svoj prestiž stekla recimo po Kerolin Kenedi koja ju
je pohađala. Bendžamin je pohađao nastavu Etničke kulturu u drugoj ispostavi iste
škole u Central park vestu, koja je bila čuvena po etici i svirkama uživo.

„Zvuči poput nečega što bi rekao Paja Patak", rekla sam Rendiju nakon što sam
prvi put čula. „Etnička kultura. Stvarno. Ponovi deset puta brže."

„Sa tobom je uvek isto, radije ne bih."

„Au. Očigledno vi roditelji dece koja idu u privatne škole ne znate za šalu."

Jedne noći mi je ispričao u koje su sve privatne škole njegova bivša žena Suzan i
on pokušali da upišu Fibi i Bendžamina, kao i koliko im je bilo važno da to budu škole
sa tradicijom. Ležali smo u krevetu gledajući Zbogom gospodine čips sa Petjulijom
Klark u glavnoj ulozi, koja bi na svaka dva minuta znala da zapeva.

„Ovde je jako teško ubaciti decu u dobre škole", rekao je Rendi. „Ljudi
podučavaju svoju decu. Unapređuju svoja prijateljstva sa direktorima iz komisije za
upis. Čuo sam da je jedna porodica odmah po izlasku iz porodilišta otišla da potpiše
da svoje dete poveravaju određenom nastavniku privatne škole."

,,I mi smo nešto slično radili u Čikagu", rekla sam. „Odmah po rođenju, dete bi
bilo stavljeno na sedmogodišnju listu čekanja za Bozo karte2"

„Prekrsti palčeve i nadaj se da ti dete neće zabrljati ništa prilikom razgovora."

„Razgovora? Kako misle da obave razgovor sa trogodišnjim detetom?"

 „Oni u školi to znaju. Crtaju zajedno, igraju se kockicama, gledaju da li dete ima
dobre predispozicije."

,,A ako nema, verovatno ga pošalju na dremku."

Petjula je šarmirala sve engleske školarce, pozivajući ih na čaj sa Piterom

O'Tulom. Pila sam pivo, ločući iz flaše.

Rendi je nastavio priču o školama. „Neki roditelji smatraju, ne obavezno i ja, da

ukoliko njihovo dete ne stekne dovoljno dobro predškolsko znanje, neće uspeti da se
upiše u kvalitetnu osnovnu, kao i da nikada neće uspeti da završi jednu od
najcenjenijih srednjih škola, a kamoli da se upiše na neki od fakulteta iz asocijacije
Liga bršljana.

,,I to samo zbog bacanja kockica?"

„Da."

„A da li si ti ikada bio u braku sa osobom koja ima takve kriterijume?"

„Pa, možda." Rendi se nagnuo i popio gutljaj mog piva. „Suzan je insistirala da
Bendžamin ne pohađa poeziju Horasa Mana, jer je zgnječio svoj komplet za
pravljenje igračaka od žitarica. I da sam je bio kriv što deca neće imati priliku da se
upišu na Triniti, jer sam zevnuo za vreme Fibinog razgovora." ,,A zašto si bio toliko
umoran?", pitala sam.

„Prethodnu noć sam ostao budan do kasno, jer sam proučavao školske godišnjake
u slučaju da me budu ispitivali. Razgovor ne obuhvata samo decu. Roditelji su,
takođe, uključeni. Moraš da kažeš stvari poput: Ja sam timski igrač i mi volimo da
'poklanjamo' zgrade.

„Hoćeš da kažeš da nekome dugujemo teretanu?"

„Srećom ne. Fibi se upisala na Brirli, jer su bili impresionirani činjenicom da je

za svoje godine imala takav rečnik."

„Hoćeš da kažeš da je znala da priča."

„Da. Sjajno. Dobro je obavila posao", rekao je Rendi. „Uz malo sreće mislim da
te možemo upisati u pristojno njujorško zabavište."

Fibi je imala više domaćeg jedne noći dok je bila sedmi razred, nego ja za sve
četiri godine fakulteta. Bendžamin je na leđima nosio školsku torbu koja je bila teža
od njega. Kada sam prvi put ugledala dečije knjižice bilo je očigledno da su njujorški
roditelji uspešno podučavali svoju decu kada je bilo u pitanju trošenje novca. Za
vreme trajanja svakog polugodišta nastavnici su popunjavali izveštaj o napretku,
sistematično i do detalja navodeći beskrajna zapažanja o radnim navikama, stavu i
aktivnostima na času. Za svaki predmet bio je zasebno naveden nivo uspešnosti iz
školskih kvizova, ponašanje i doprinos određenim temama o kojim se raspravljalo na
času tog dana. „Bendžaminov uvid u ekspediciju Luisa i Klarka preko Velikih Poljana
inspirisao je druge učenike tokom Dana istraživača."

Najduži komentar iz mojih školskih izveštaja je glasio: Linda priča na času.

Pokušavala sam da shvatim čemu je služilo koje dugme na mikrotalasnoj pećnici,

kada je Bendžamin ušetao u kuhinju i održao mi dvadesetominutno predavanje o
magnetnom uticaju termalnih zraka i međusobno povezanih prekidača.

„Sjajno", rekla sam. „Ali da li si ti u stanju da ispečeš krompir za tri minuta?"

Fibi nije samo u originalu skidala potpis bivših Prvih dama: ona je šila replike
njihovih haljina sa inauguracije.

„A da ja tebe ispitam o domaćem?", rekla sam joj jedne nedelje. „Šta to učiš?"

„Latinski."

„Latinski? E, to je stvarno težak jezik. Šta još učiš?"

„Računanje."

„Sjajno. Vrlo dobro." Rekla sam pomazivši je po glavi. „Samo nastavi tako."

Odlučila sam da steknem bolji uvid u dečije obrazovanje. Njima je odlazak u

školu postao najvažnija stavka u životu. Svoje mešanje u njihovo školovanje sam
videla kao način da se zbližimo, istinski povežemo i da imamo o čemu da pričamo za
vreme igranja Monopola, dok bi Rendi bio zauzet pranjem zuba. Nas troje bismo
sedeli na podu dnevne sobe sa kartonskim postoljem Monopola raširenim na stočiću
za kafu. Svako bi izabrao svoje žetone i čekali bi svoj red za igru. Fibi je imala
konjanika; Bendžamin trkački auto; a ja staru cipelu i bankara. Nakon svakog bacanja,
Bendžaminova svota novca bi se uvećavala. To je bio njegov omiljeni deo igre. Ja
sam najviše vremena provodila u zatvoru. To je bio njegov sledeći najomiljeniji deo
ove igre. Fibi je volela da igra stavljajući kućice u zalog.

„Dakle, kakvi su vam nastavnici?", pitala sam bacivši kockicu.

„Opaki", rekao je Bendžamin.

„Nisu loši", rekla je Fibi.

Broj na kojem se kocka zaustavila me je vodio u Marvinove bašte, i morala sam

da iskeširam svoju milostinju, jer su se tu nalazila dva Bendžaminova hotela, dok je
mali zemljoposednik likovao.

Rekla sam svom pastorku kako su me časovi iz algebre dovodili do ludila sa

svojim primerima u kojim su se pominjali vozovi, kao na primer, kada bi zadatak
glasio: koji će od dva voza stići prvi, ako jedan krene sa stanice u 10 h i kreće se
brzinom od 48 kilometara na čas, a drugi krene sa stanice u 10.15 h i kreće se brzinom
od 56 kilometara na čas?

„Zašto svi prosto ne pogledaju vozni red?", rekla sam nasmejavši se.

Oni se nisu smejali.

Ispričala sam im kako sam zamalo nadrljala kada sam na času javno rekla da ja
zaista ne vidim svrhu poznavanja činjenice da je Luksemburg bio veličine Delavera i
kako me je gospođica Bjukenon terala da čistim išvrljane klupe.

Nisu shvatali poentu.

Ispričala sam im koliko smo se svi plašili komunizma i krili pod stolovima u
školi, kako nas ne bi mogli pogoditi bombama direktno u glavu.

„Zar su tvoji nastavnici smatrali da su školski stolovi bili otporni na bombe?",

pitala je Fibi.

„A kakve su bombe bile u pitanju?", pitao je Bendžamin.

 „Velike", rekla sam. Bendžamin je kupio Park plejs. „Siguran sam da se tata isto
ponašao u Nju Džersiju."

Fibi se nagnula prema napred sa autoritativnim stavom školskog direktora

ukočenih leda. „Zar su komunisti hteli da bombarduju Nju Džersi?"

Deca su me gledala kao da nisam došla iz druge države i pripadala drugoj

generaciji, već kao da sam pala s Marsa, i da su me podučavali najgluplji nastavnici
na svetu. Nastavila sam da komotno čavrljam o Hruščovljevom govoru o osudi kulta
ličnosti od dvadeset i pet hiljada reči iz 1956. godine.

Želela sam da me deca prihvate. Da postanem neko kome će se radovati. Nisam

želela da znaju da nikada nisam ni čula za Hruščovljev govor o osudi kulta ličnosti.

„Previše se trudiš", rekao mi je Rendi te noći.

„Neverovatno", rekla sam. „Moje razredne starešine u školi su govorile da se ne

trudim dovoljno."

Ujutru, na putu ka poslu, posmatrala sam roditelje koji su svoju decu obučenu u
školske uniforme pratili pravo do škole ili do stajališta za školski autobus. Bio je to
divan prizor, koji mi je dočaravao sećanje na moja školska jutra kada bi majka iz
spavaće sobe vikala: „Napravi sebi činiju pahuljica sa žitaricama! I nemoj da lupaš
vratima na izlasku iz kuće!"

Osetila sam potrebu da ipak budem zahvalna na sopstvenom obrazovanju. Nije

baš da nisam ništa naučila. Mogu uvek da pogodim uz oscilacije do 10%, koliko mi je
još čekova ostalo u čekovnoj knjižici, da napravim „eksploziju" od sode za kuvanje i
sirćeta i da navedem imena četiri predsednika čija su lica uklesana na Maunt
Rašmoru. Nikada nisam uspela da shvatim višu matematiku, ali to više nije ni bilo
važno, pošto je u roku od deset godina podučavanje aritmetike na taj način proglašeno
nacionalnom katastrofom.

Čak i pre nego što je škola počela, naletela sam na neke naše komšije koje su
stajale ispred prijemnice pošiljki u zgradi gde smo živeli i razgovarale o tome kako bi
bilo dobro da svoju decu pošalju u privatne škole.

Moja komšinica Suzi, sa sprata iznad, razglabala je kako će svoju ćerku da upiše
u privatnu školu Spens.

A moja komšinica, sa sprata ispod, na sva zvona trubila je kako će svog sina da
upiše u privatnu školu Dolton.

Džozefin Kamings iz stana 6C pocepala je kovertu. „Gospode! Van sebe sam od

sreće. Naš mali Gari je primljen u predškolsku ustanovu na Kolidžijetu", rekla je to sa
tolikim uzbuđenjem koje bi bilo ekvivalent sledećem komentaru moje porodice: „Naš
mali Lenard je osvojio Nobelovu nagradu za mir."

Primetila sam da su svi bili mnogo manje spremni da čavrljaju pre nego što
saznaju da su im deca bila primljena u određene privatne škole. Dojave i prepredeni
potezi se čuvaju u tajnosti, ali pošto su Fibi i Bendžamin već bili upisani u ugledne
škole, a svi moji izgledi da ću imati potomstvo već postali prošlost, bilo je potpuno
bezbedno poveriti se meni.

Jednog dana u kancelariji pričala sam sama sa sobom udarajući glavom u

automat koji nije hteo da mi izbaci kesicu kikirikija, kada mi je neka žena iz odeljenja
za medije prigušenim glasom rekla: „Mislim da nam je u interesu da školi Trevor Dej
'obezbedimo' dečake Hispano porekla ove godine. Ali nemojte nikom da kažete."

Uzela sam kusur u metalnim apoenima koji mi je izbacio automat za prodaju i

rekla: „Ali, Tifani, tvoj sin nije hispano porekla."

,,Ćut'!", rekla je. „Udešavamo to."

Priča u prijemnici pošiljki u zgradi gde sam živela postala je mnogo intenzivnija
kada se saznalo da se porodica Malinik iz stana 9C selila u predgrađe Skarsdejla zato
što više nisu mogli da plaćaju zakup. Ali smo dva dana potom čuli da je ta ista
porodica ipak odlučila da ostane.

„Šta se dogodilo?", pitala sam vratara Kita.

„Ćerka im se ipak upisala u privatnu školu", rekao je Kit. „Potvrda o upisu se

zagubila u pošti."

„Mene zbunjuje sve to sitničarenje", rekla sam Rendiju te noći dok smo stajali
nad lavaboom u kupatilu, perući zube zajedno. „Ti si išao u državnu školu u Džersiju,
pa si ipak uspeo da se upišeš na Harvard."
 „Rekao sam im da sam hispano porekla", rekao je Rendi nakon što se nagnuo nad
lavabo i pljunuo.

Jedina gora stvar od toga da promašite lokaciju zakazanog razgovora bila je

odluka neke škole o neprimanju vašeg deteta. Jednom prilikom sam videla neku ženu
koja je, krećući se po supermarketu Gristed, u svoja kolica za kupovinu sa rafova
skidala maltene sve zamrznute proizvode kompanije Ben & Džeriz.

„Da li je ovde rasprodaja?", pitala sam momka koji je slagao robu po rafovima.

„Nije", rekao je. „Čuo sam da njen sin nije uspeo da se upiše u privatnu školu
Kalhun i da ona namerava da ode kući i ubije se."

,,U kakvu ste vi školu išli?", pitala sam. „Državnu", rekao je.

„I ja!"

Pozdravili smo se rukama „bacivši petaka". A potom je on nastavio da slaže

konzerve pileće supe.
 „Bu!" i „Bu-hu!"

Ovo je trebalo da bude moja prva Noć veštica u Njujorku s obzirom na to da sam
prethodnu propustila jer sam morala da se vratim avionom u Čikago na Noć veštica,
jer smo očekivali prinovu kod rođake Kolin. Rendi, deca i ja sedeli smo oko
kuhinjskog stola crtajući maske u obliku bundeve. Moj crtež je bio žalostan, podsećao
je na ljudski bubreg.

„Kakve ćete kostime nositi?", pitala sam Fibi i Bendžamina nakon što sam se
nagnula preko stola kako bih od Rendija uzela zelenu bojicu.

„Mladih mutanata nindža kornjača", rekao je Bendžamin. Koristio je tupe makaze

kako bi isekao krugove na masci bundeve od papira narandžaste boje.

„Ja sam prvo htela da se obučem kao dreserka konja, ali sam na kraju odlučila da
budem samo tinejdžerka", rekla je Fibi. Zamislila je komplikovanu odoru za masku
bundeve, procenjujući, brišući i ponovo skicirajući.

,,A kako se to oblače tinejdžeri?", pitao je Rendi. Bio je zaokupljen crtanjem

osmeha u obliku polumeseca sa nazubljenim zubima pod pravim uglom.

Ljudi kojima sam bila okružena bili su profesionalci za crtanje maski bundeva.

„Visoke potpetice i šminka." Pošto je imala dvanaest godina, smatrali smo da je

prerasla „čast ili šala" igru, ali je ipak želela besplatnu čokoladicu. Probušila je uši
kako bi mogla da nosi minđuše, i za kratko vreme je počela da ih nosi u raznim
oblicima, majušnih leptira, krasuljaka i srca. Slepoočnice su joj bile ukrašene sa dve
iscrtane preplašene crne mačke, podignutih repova.

„Tata uvek oblači isti kostim", rekao je Bendžamin.

„Ti, dakle, znaš da se uparadiš?", pitala sam Rendija okrenuvši se ka njemu.

„Nego šta", rekao je. „Slavimo Noć veštica."

,,U šta ćeš se prerušiti?"

,,U gusara!", rekla su deca uglas.

 Rendi je prestao da boji dovoljno dugo da bi im se nasmešio.

„Zvuči zabavno", rekla sam namignuvši njihovom ocu.

„Imaće kuku", rekao je Bendžamin.

,,I povez preko jednog oka", rekla je Fibi.

,,I plašt", rekao je Rendi.

To je zahtevalo još jedno namigivanje. Plaštovi su bili seksi.

„A šta ćeš ti biti?", rekao je Bendžamin, dok je jednim sečivom makaza bušio
papir na masci bundeve kako bi isekao oko.

„Da li će se i ovo pretvoriti u 'čast ili šala igru'?", rekla sam skrećući temu sa
postavljenog pitanja. Noć veštica je padala u sredu uveče, datum kada je trebalo da
idu kod svoje majke. „Hoće li ti smetati?"

„Ova zgrada?", rekla je Fibi. Za jedno dete, imala je dara za preziranje shvatanja
odraslih.

„Nema šanse", rekao je Bendžamin.

„Premala je", rekla je Fibi. „Naša zgrada je mnogo lepša."

Rendi je objasnio kako je cilj bio ući u jedan od najuglednijih nebodera u gradu,
početi sa vrha i zatim se probijati do uspeha.

„Au! S neba, pa u rebra" rekla sam.

Ne sećam se nijedne Noći veštica, a da mi vreme nije uništilo sve i jedan kostim
koji sam pravila nedeljama. Tačno po planu, čak i kada je grad bio blagoslovljen
toplim vremenom i produženim indijanskim letom, nekoliko dana pre 31. oktobra
temperatura bi naglo pala.

„Ne možeš ići da se igraš 'čast ili šala' bez kaputa", rekla bi mi majka.

,,U redu", rekla bi Brenda, budući religiozni poklonik. Uvek je bila obučena
poput jevrejskih mučenika za vreme carskog pogroma, tako da kaput nije predstavljao
smetnju, sveukupno posmatrajući njen komplet.

Ali šta da kažem za sebe? „Džeki Kenedi nije nosila štitnike od hladnoće za uši",
bunila sam se. ,,A jedini kaput koji bih ja mogla da nosim, morao bi da iskroji Oleg
Kasini, a tada je već bilo kasno da se on angažuje."

„Evo kako ćemo", rekla je moja majka. „Ako hoćeš da dobiješ čokoladicu, obuci
kaput. Ne pada mi na pamet da sledeće dve nedelje provedem izigravajući dadilju
prehlađenoj deci. Od tebe zavisi, Prva damo, zakopčaj se ili kuhinjskom krpom
poliraj folije čokoladica koje ćemo podeliti besplatno."

Svake godine bih na kraju popustila majci. I svaki put bismo izgledali poput svih
drugih 'čast ili šala' Čikažana, sa kostimima skrivenim pod vunenim kapama, šalovima
i kaputima. Čak je i UNICEF trpeo zbog toga. Pošto smo imali rukavice, jedva nam je
polazilo za rukom da skinemo foliju sa svojih čokoladica, a kamoli da nam uspe
ubacivanje sitniša u kartonsku kutiju. Mogla sam da primetim unutrašnju želju za
solidarnošću kod drugih.

„Neki ljudi ne daju ništa", rekao je Bendžamin, držeći svoju papirnu masku u
obliku bundeve i nameštajući je levo-desno kako bi potrefio trouglastu šupljinu u
visini nosa. „Oni su nacisti po pitanju slatkiša."

„Sapunjate li im pragove na ulaznim vratima?", pitala sam. Deca su me gledala

preneraženo, kao da sam im upravo predložila da usisaju komšijske tepihe.

„Nije ni bitno", rekla sam. „To je stari čikaški običaj." „Neki ljudi ostavljaju
činije sa slatkišima ispred vrata; trebalo bi slediti kodeks časti i uzeti najviše dve
čokoladice", rekla je Fibi.

„Da", rekao je Bendžamin. „Gubitnici."

U iznenadnom naletu inspiracije, pala mi je na pamet sjajna ideja. Bile dobre ili
loše, uspomene sa proslava Noći veštica bile su važan deo svačijeg detinjstva. Zaista
je ovo bila sjajna prilika za mene da unapredim svoj ionako prisan odnos sa decom,
makar i za milimetar, sa ciljem da postanem značajniji faktor u njihovim životima.
Rekla sam: „Treba li vam pratilac?" „Molim?", rekla je Fibi.
 „Umemo mi da se staramo o sebi", rekao je Bendžamin. „Čak nas ni rođena
majka ne prati, a ona nam je ipak majka", rekla je Fibi. „Izvinite. Mislila sam da bi
moglo biti zabavno." „Za koga?", rekla je Fibi.

„Možda bih mogla da vam pomognem oko kostima?"

Fibi je prestala da crta. „Ne može. To radi mama."

„Moj kostim pravi već gotovo nedelju dana", rekao je Bendžamin.

„Šije", rekla je Fibi.

„Naravno da to odlično radi", rekla sam. „Sigurna sam da će napraviti

fantastične kostime."

„Najbolje na svetu", rekao je Bendžamin.

Najzad nam se pridružio i Gusar. „Imaćemo muke da razdelimo slatkiše kod

kuće", rekao mi je čežnjivo me gledajući. „Hej, ko želi da prilepi maske sa bundevom
na ulazna vrata?"

Obično stavim glavu na Rendijevo rame dok spavam, noge su nam isprepletane
poput kala (jevrejski hleb od jaja, u vidu pletenice) ali sam te noći ostala na svojoj
polovini madraca, gledajući u plafon, koji je predstavljao neutralnu teritoriju. Čak i
kada se pogase svetla, u sobi nikada nije mrkli mrak. Za to imamo da zahvalimo
uličnoj rasveti Njujorka, koja broji tri stotine hiljada bandera.

„Beskrajno ti hvala za svu pomoć danas", rekla sam. „U svakom slučaju, ne bi

bilo lepo da me je neko drugi vodio u pravom smeru. Deca su nipodaštavala moj
predlog da im budem pratilac i izvređala me jer sam ponudila da im pomognem oko
pravljenja kostima."

Rendi je dopuzao do mene. Bila sam namrštena. Seo je pored mene. Sada je i on
bio namršten i neraspoložen.

„Nema dobrog ili pogrešnog smera", rekao je. „Budi to što jesi. Deca te ne
osuđuju."

„Zaista? A zašto je onda taj razgovor na neki način bio ekvivalent direktnom
krošeu?"

Želela sam da se sve razmirice između nas odmah razreše, da me prihvate kao
člana porodice, da ne postanem idiotkinja od maćehe, ali sam stalno bila opterećena
nedoumicama. Šta je trebalo da se uradi kako bih postala osoba u koju bi oni imali
puno poverenje, neka vrsta „unutrašnjeg svetilišta" za vreme njihovog odrastanja,
osim da i sama podetinjim?

„Zar ne misliš da se malo previše unosiš u sve? Da čikaš nevolju? Ponašaš se

kao da se bojiš dece. Kada god nazove, Fibi se oseća loše jer ti veoma kratko
razgovaraš sa njom i već sledećeg trenutka joj kažeš: 'Daću ti tatu.'"

„Ona ti je to rekla?"

Klimao je glavom osorno, otresito, u stilu naravno da meni moja ćerka sve
govori.

„Ali ja znam da kada zove, to čini kako bi razgovarala sa tobom, a ne sa mnom?"

„Na osnovu čega si zaključila da ne voli da razgovara sa tobom?"

„Zato što je zaista tako? Želi da razgovara sa mnom? Uvek mi zvuči veoma
nestrpljivo. Kao da je razočarana svaki put kada se javim ja umesto tebe, pa se zato
osećam znaš već kako."

„Šta? Kako? Moramo li sada o svemu ovome?"

„O čemu?"

„Da analiziramo svaku reč koje moje dete izgovori i to kako to utiče na tebe!"

„Ne radim to." Nisam radila to. I osetila sam se kao posrana kada je rekao moja
deca, čime je hteo da naglasi da su ta deca bila njegova, ali ne i moja na neki način.

„Svaki put kada se ti osetiš povređeno ili nesrećno, osećam se kao da kriviš
mene što sam te doveo u Njujork i još ti na grbaču natovario svoju decu. Deca su
deca. Rastu; menjaju se; ne govore i ne čine uvek stvari koje bismo želeli, ali to ne
znači da im nije stalo do tebe. Vaš odnos se razvija. Pusti da sve ide svojim tokom."
 „Da ih pustim?"

Rendi se ispružio bućnuvši glavom na jastuk; okrenuo mi leda i rekao: „Da. I

pusti mene da spavam!"

Bila sam preneražena da bih išta odgovorila. Otkud smo došli u ovakvu
situaciju? Šta je bilo razlog svemu ovome?

Kroz nekoliko trenutaka sam začula ravnomerno disanje.

Bila sam ljuta na sebe. I na Rendija. Ali me je najviše razljutila činjenica da je

mogao mirno da zaspi iako sam ja bila ljuta.

Za vreme trajanja Noći veštica krišom bih se iskradala na posao. Dobra vest je
bila da sam još uvek imala kuda da se iskradam. Napuštala sam metro na uglu
Sedamdeset devete ulice i Brodveja da bih shvatila da se ceo grad već krišom iskrao
na posao. Za vreme trajanja ovogodišnjeg praznika, vremenske prilike su bile
najtoplije u istoriji Čikaga; Aper vestsajd bio je sav u festivalskoj atmosferi sa
nestašnim princezama iz bajke koje su obožavale slatkiše i dečaka u kostimima
Pokemona koji su svetleli u mraku.

Kod kuće me je pozdravio zabrinuti kapetan Kuka. „Gde si sakrila čokoladicu?",

pitao je. „Ne mogu da je pronađem." Bio je uzrujan.

,,Au, moraćeš da me nateraš da hodam po dasci", rekla sam. „Sakrila sam je u

kuhinji iza šolja i tanjirića, na gornjoj polici iznad šporeta, na mestu gde je i meni
teško da je opet dohvatim."

U suprotnom bismo je već do sada pojeli.

Rendi je žurno krenuo prema kuhinji, a ja sam ga sledila. Otvorio je vrata

ormarića i ponovo uzeo naš plen - čokoladicu i mentol bombone u vidu prstena - i sve
to ubacio u posudu od nerđajućeg čelika na sudoperi. Namrštio se zbog mog izbora
slatkiša.

„Bolje da požuriš", rekao je. ,,U šta ćeš se maskirati?"

„Ko, ja?"
 „Naravno. A ko drugi?"

,,U damu iz Čikaga? Obući ću kaput."

,,U životu postoje posmatrači", rekao je, ,,i učesnici."

Na kraju je ovo bila prilično razočaravajuća Noć veštica. Najpre sam zabrljala
prilikom snalaženja u oblasti uticaja maćehe. A zatim i po pitanju kostima. Rendiju se
nije sviđala moja čokoladica. Možda bi se više osećala kao „učesnica" da sam im bila
prava majka. Kada imate sopstvenu decu, to vam je poput poziva za žurku; ali žene
poput mene ne mogu da se vesele na igralištu, a da prilikom toga ne budu uhapšene.

Rendi je premestio čokoladicu u svojoj činiji primenivši komplikovan sistem,

koji ja nisam razumela. Pogledao je na sat. „Čudi me da još uvek nema nikoga?",
rekao je.

„Mala je zgrada", rekla sam.

„Pa, barem će se deca koja žive ovde pojaviti. Makar ona najmlađa. Da je
zgrada kojim slučajem veća, ne bi mogla da planiraju nikakve aktivnosti."

Čekali smo. Sedeli smo u dnevnoj sobi i odgledali vesti u šest sati popodne.
Zatim smo pogledali i Nacionalni dnevnik u pola sedam. Bilo je lakše da jedno od nas
prati vesti jer je druga osoba imala povez preko oka.

„Duga noć", rekla sam. Mogla sam da vidim razočaranje u Rendijevim očima.

Na kraju, na sredini emisije Točak sreće, začulo se zvono na vratima. Rendi je

poskočio iz fotelje noseći činiju sa slatkišima. ,,Fi, faj, fou!", vikao je. „Miris osobe
koja voli čast ili šala igru, osećam!"

Posegnuo je da otvori ulazna vrata istovremeno kada je to učinila i naša

komšinica iz stana pored, Meki. Nosila je dugu belu pamučnu spavaćicu sa širokim
kaišem boje zlata i dve lažne pletenice koje su bile zavezane velikom pažnjom oko
svakog uha. Rendi je gledao u svoju pažljivo uređenu činiju sa slatkišima. A potom je
pogledao Mekinu kristalnu činiju sa punčem na vrhu kojeg su plivali komadići
„godiva" čokolade, u zlatnoj foliji i sa braon tračicom koja je bila zavezana u mašnu
na vrhu.
 Nastojnik naše zgrade, Ed, stajao je između dvoja vrata, obučen poput nastojnika.
„Sklonite svoje čokoladice", rekao je. „Niko neće doći.”

Vrzmala sam se iza princeze i pirata. „Šta se desilo?", pitala sam.

„Katastrofa u stanu 6A", Ed nam je rekao. „Gospođa Kartun se prerušila u

mumiju potpuno se oblepivši toalet-papirom, i na smrt isprepadala decu. Sva su otišla
kući, mokrih gaća."

„Ali kupili smo toliku količinu slatkiša", rekla je Meki misleći na svoje
veličanstvene čokoladice umotane u foliju zlatne boje i našu žalosnu ponudu.

„To sam i ja pomislio", rekao je Ed. Stajao je tu i čekao. Vrteo je palčevima i

pevušio uvodne taktove Predvorja Montezume. I tako je stan 4B počeo da liči na stan
4A, i obrnuto, sve dok se ovaj duh dobre volje i raspoloženja nije istovremeno
proširio po svim stanovima.

„Hoćeš li čokoladicu, Ede?"

„Voliš li 'godiva' čokoladice, Ede?"

Poput nekakvog uzvišenog čuda za Noć veštica, Rendi i Meki su slatkiše iz

svojih činija presuli u našu nenačetu čarobnu plastičnu kesu za đubre, koju su potom
dali Edu.

„Laku vam noć želim", rekao je moj gusar.

„Srećna vam Noć veštica", rekla je lejdi Godiva.

„Sviđa mi se tvoj povez preko oka", rekao je Ed nastojnik.

Rendi je uklonio naše papirnate maske bundeva sa ulaznih vrata; podsećao me je

na nesrećno dete, dok je gužvao svoje crteže. Tada mi je sve postalo jasno.

Deca su mu rasla, menjala se; nisu uvek radila niti govorila ono što je želeo,
poput stvari kao što su: Da li bi hteo da nam se pridružiš tata? Ili Kako bi bilo da se
igramo čast ili šala igre u tvojoj zgradi, tata? Njihov odnos se razvijao. Morao je da
se pomiri da je sve išlo svojim tokom.
 Fibi kreće na časove jahanja

Fibi je bila zaljubljena u konje. Sve što sam ja znala o konjima moglo se svesti
na tri opisne konstrukcije: imali su četiri noge, rep i privlačili su muve. Fibi je jahala
već pet godina, počevši od svoje sedme; subotom bi se pojavljivala u čizmama koje
su se osećale, noseći bič u obliku štapića obloženog kožom. Ja sam poslednji put
jahala ponija u Kidilendu.

Na moje ogromno iznenađenje, i verovatno snažno nezadovoljstvo okruženja,

postojao je pravi ambar na Aper vestsajdu. Kažem postojao, jer je nakon protesta koji
su se ticali prednosti i mana ovakvog objekta, na kraju izvođač radova poslao svoje
„stanare" u „farmu" (fabriku lepka) okončavši njihove karijere za vreme kojih su
kaskali okolo, dok su ih malene devojčice izazivale držeći suvo seno u rukama. Medu
njima se nalazila i moja pastorka.

Ali pre nego što su se nesrećni događaji odigrali, Fibi je pričala o Džasmin sa
entuzijazmom zaljubljene osobe. Pričala je o Džasmininom hodu. O dlaci. O
pražnjenju creva. Uprkos mojim naporima - kojih je bilo - nikada nisam uspela da sa
Fibi nađem zajednički jezik po pitanju konja, što je kao rezultat imalo činjenicu da me
je doživljavala kao idiotkinju.

„Zdravo, Fibi. Baš ti je lep šešir."

„To je kaciga."

„Sviđaju mi se tvoje pantalone. Tako su široke u predelu butina. Da li se

Džasmin vrti u glavi od hodanja u krug po ceo dan?"

„Ne. Ona je kobila."

Rendijevi razgovori sa Fibi o Džasmin su bili kraći, ali uspešniji. „Tata, imamo
čas jahanja. Mogu li da dobijem četrdeset dolara?"

„Uzmi iz novčanika."

Tada sam shvatila da je već bilo vreme da počnem da dajem novac Fibi. Bila
sam spremna da novcem „kupim" dečju ljubav.
 „Zdravo, srećo. Treba li ti novac za tvog konja?"

„Naravno", rekla je. „Verovatno bismo mogli da ga kupimo za tri hiljade dolara."

Bio mi je potreban novi plan.

Dve nedelje potom, došla sam kući iz video-kluba noseći tri video-kasete. Crni
Pastuv, Crni Pastuv uzvraća udarac i Nove avanture Crnog Pastuva. U video-klubu je
postojalo još nekoliko filmova u čijem se naslovu spominjao Crni Pastuv, ali su se oni
nalazili u odeljku Samo za odrasle.

„Koliko dugo će se deca zadržati kod majke?", pitala sam Rendija. Stajao je kod
sudopere u kuhinji pokušavajući da nožem otvori pakovanje zamrznutih viršli, s ciljem
da ih odvoji.

„Jesi li kupila zemičke?", rekao je.

„Nisam. Zar je trebalo? Otišla sam da iznajmim filmove. Mislila sam da bismo
večeras mogli sebi da priredimo porodično veče za gledanje filmova o konjima."

Pokazala sam Rendiju video-kasete koje sam iznajmila. Prestao je da jede hot-
dog i rekao: „Ovaj Crni Pastuv uzvraća udarac. Vraća se. Ima sopstvene avanture. Ima
aktivniji društveni život od nas."

Moj dragi je prstom pokazao u smeru ormara u kojem su se nalazili tanjiri za

večeru, što nije bio baš suptilan gest, time mi je nagoveštavao da bi ja trebalo da
postavim sto. U našem domu za decu nisu postojala zaduženja. Rendi je još uvek
pokušavao da im nadoknadi sve ono što im je prouzrokovao razvodom. „Nisam baš
raspoložen za gledanje filmova o konjima", rekao je. ,A garantujem ti da se isto oseća
i Bendžamin."

„Savršeno. Vas dvojica možete da radite nešto u „stilu otac-sin", a Fibi i ja ćemo
provesti vreme zajedno. Žensko vreme."

„Vreme je za zemičke", rekao je Rendi. „Hoćemo zemičke."

Posle hot-dogova, koje smo napravili od hleba i viršli, Rendi i Bendžamin su

počeli da igraju remi u kuhinji, a ja sam spremila iznenađenje za Fibi. „Gledala sam
ih", rekla je čitajući naslove filmova.
 „Sva tri?"

„Bezbroj puta."

„Pa, čini se da su hitovi. Želiš li da ponovo pogledaš neki od njih?"

„Već sam ih gledala."

„Aha. Dobro."

Drage volje bih pratila Fibi na časove jahanja, po potrebi sedela na gomili sena i
hrabrila je vičući nešto u stilu „napred, mogu samo da ti se najedu...", ali je čak i onim
vikendima kada je trebalo da je vodi tata, Fibi na jahanje vodila Suzan. Nisam se
usuđivala da kročim na Suzanin „travnjak" pored svih ostalih stvari na koje sam
izbegavala da kročim u ambaru.

S vremena na vreme bih se ubijala od rada pokušavajući da izigravam dobru

maćehu. Pazila sam na svaki svoj potez, kao da sam nosila elektronsku ogrlicu oko
gležnja na nozi za praćenje kretanja. Prilikom javljanja na telefon, kratko bih rekla
„halo" i potom dala slušalicu u ruke Rendiju, kako bih ih poštedela razgovora sa
mnom, jer su ionako najviše želeli da razgovaraju s tatom. Nisam pokazivala svoju
tugu zato što me nikada nisu pitali za mišljenje ili savet. I trudila sam se da ne
pokušavam da ih disciplinujem - to je bio Rendijev posao; to je bio i Suzanin posao, i
da, ja sam s vremena na vreme znala da zabrljam.

Može li neko da mi objasni da li je toliki problem premestiti prljavo suđe iz

sudopere u mašinu za pranje suđa?

Zašto je u ovoj činiji ostavljen samo jedan grozd?

Dobro, ko je zaboravio da povuče vodu u kupatilu?

Ali bih uvek rekla: Kako ti je mama? Pozdravi je.

Postavila sam sebi zadatak da sa Fibi uspostavim određenu vrstu povezanosti

koja bi bila samo naša, neponovljiva. Želela sam da smislim nekakvu aktivnost koju
bismo mogle da primenjujemo zajedno. Pokušavala sam da smislim nešto originalno
prebirajući po sećanju.
 Čišćenje njene sobe je zvučalo prihvatljivo. Barem meni.

Da pravimo nakit? Glancamo nokte? Da posle ponoći zovemo dečake, a potom

prekidamo vezu?

Moje poznavanje devojaka u pubertetu nije mnogo uznapredovalo od moje

poslednje žurke u šestom razredu, na kojoj sam zaspala.

Sa Bendžaminom sam lakše gradila odnos. Bili smo drugari. Sve dok ga ne biste
prekidali u igranju video-igrice, i to prilikom nekakve kritične situacije, ne bi se
žalio. Zaneo bi se objašnjavajući mi komplikovani svet svoje igrice Mario Donki
Kong dok bih se ja smešila i klimala glavom maksimalno se trudeći da shvatim, moji
moždani talasi bi podivljali jer bi im funkcionalnost odmah bila stavljena na probu.
Slušala sam kako je Mario skakao kroz zelene tunele sve do tamnica Bosverovog
zamka penjući se preko mreža iznad lave, dok su ga sa zemlje gađali džinovski gejziri.

Fibi bi obično sedela pored svog brata i strpljivo gledala izgledajući večno
opčinjena. Odisala je urođenom gracioznošću i sposobnošću da shvati tuđu strast, što
je bio talenat kojem sam se ja divila i trudila se da ga oponašam.

Nazvala sam majku.

„Mama, kako smo se nas dve slagale kada sam bila mala?"

„Veoma dobro."

U mojoj porodici su bile sve same šaljivdžije. „Potreban mi je savet. Želela bih
da se zbližim sa Fibi, da radimo neke stvari zajedno. Ne znam šta da radim?"

,A što mene pitaš? Pitaj nju."

„Šta da je pitam?"

„Šta bi ona želela da radi?"

„Aha. Razume se. Veoma pronicljivo. Hvala, mama. Uvek mi pomogneš." ,,E, pa
zato smo i bliske", rekla je.

„Kako je tata?"
 „Pitaj ga sama. Stoji pored mene."

Čula sam mrmljanje u pozadini. Ono se nastavilo dok je jedan roditelj drugom
predavao slušalicu, a moja majka je ubacila u razgovor tatu, koji je već znao šta me je
mučilo.

„Srećo?"

„Zdravo tata."

„Čujem da se plašiš deteta?", rekao je. „Zapamti, ona je samo dete."

Čula sam svoju majku kako kaže: Daj mi slušalicu, Berni. „Ne treba ti njeno
odobrenje", rekla je. „Bogu hvala što ni meni ne treba tvoje."

„Mama, da li si se ikada zapitala jesi li se ostvarila kao majka?"

„Svaka žena koja se ne zapita oko tako nečega je arogantna glupača."

„Ta si", čula sam u pozadini. Čule su se smetnje na vezama. „Ponovi, tata."

„Potpuno se slažem za tate. Svi roditelji zabrljaju."

Čula sam svoju majku kako kaže: Ko je zabrljao?, dok mi je otac govorio: Laku
noć bundevice.

Taj nadimak me je dirnuo u srce. Za njega sam još uvek bila dete.

Novi savet za svoju nedoumicu dobila sam nekoliko sati kasnije. Rendi je kunjao
u spavaćoj sobi. Ja sam bila u kuhinji i jela ovsene pahuljice razgovarajući sa
Klaudijom u pauzama između državnih udara.

„Treba da osmislim neku aktivnost koju ću deliti sa dvanaestogodišnjakinjom, a

da to ne bude jahanje?", rekla sam.

Klaudija se nakašljala u slušalicu, što je bila posledica dugogodišnjeg pušenja

cigareta. „Dvanaestogodišnje devojčice ne žele da provode vreme sa odraslima. Bog
zna da meni ne pada na pamet da provodim vreme s bilo kakvom
dvanaestogodišnjakinjom. One su ćudljive. Nikada ne menjaju stavove. Luduju za
dečacima. Spavaju do kasno jer su budne po čitavu noć." Klaudija je upravo opisala
sebe.

„Podseti me još jednom zašto sam nazvala tebe da mi daš roditeljski savet?"

„Jer znaš da sam ja jedina osoba koja je budna u ovo gluvo doba noći. Učini da
se ona zainteresuje za ono što su tvoje sklonosti. Pokaži joj šta voliš da radiš. A nakon
svega toga, sa njom ćeš ostvariti povezanost."

Bendžaminov razred je pripremao školsku predstavu - Gondolijeri, Gilberta i

Salivena. Smatrala sam taj komad mnogo težim za izvođenje, od, recimo, Lernera i
Lava, Rodžersa i Hamerštajna, koji nisu bili dovoljno stručni da dočaraju događaje iz
predstave.

„Koju si ti ulogu dobio?", pitala sam Bendžamina tokom subotnjeg jedenja

makarona sa sirom.

„Gondolijera", rekao je ponosno se nasmešivši dok mu je polovina zalogaja

virila iz usta.

„Glavnu ulogu? Čestitam."

Prestao je da se smeši. „Svi smo mi gondolijeri."

Činilo se da mu se sviđao šou-biznis. Iznenada bi ga hvatalo i počinjao bi da

peva o crvenim i belim ružama i pravilima po kojima su se ponašale device. Pitala
bih ga: „Bendžamine, da li si promenio čarape?", a on bi prosto odšetao pevajući
toliko glasno da nam je skoro probio bubne opne.

Do večeri kada je trebalo da se održi predstava, mora da je ceo komšiluk naučio

kompletan libreto. Mogle su se kupiti najviše dve karte po studentu; što nije bilo ništa
čudno kada je bila reč o privatnim školama jer se radilo o malom i ekskluzivnom
prostoru. Ići će Rendi i Suzan. Poslala sam svog muža na sastanak sa bivšom ženom.

Fibi i ja smo ostale kod kuće i naručile picu. Dok smo čekale svaka svoju
polovinu sa kobasicom, biberom i povećom količinom sira, izvukla sam svoj „album
od vinila iz osmog razreda", onaj koji sam skrivala od svih ispod ormara za cipele.
Pitala sam Fibi da li bi želela da ga vidi.
 Kada sam bila Fibinih godina, želela sam da budem slavna, da se krećem medu
zvezdama. Želela sam da mi podare deo svoje magije kako bih i ja postala čarobna.
Ako bih postala čarobna, to bi značilo da će me pamtiti. Ali po dobrom, a ne po
lošem, poput Lija Harvija Osvalda. Pisala sam pisma poznatim ličnostima. Tražila
sam da mi pošalju autograme, da počnemo da se dopisujemo. Mora da sam bila veoma
dobra u tome pošto su njihovi odgovori počeli da pristižu. Draga Linda,
potpredsednik Lindon Džonson nažalost neće moći da prisustvuje Vašoj
rođendanskoj proslavi u Čikagu u nedelju, 22. maja. Ali Vam se zahvaljuje na
pozivu i želi Vam srećan rođendan.

Draga Linda,

Pišem Vam u ime gospodina Sesila De Mila, koji ne može da Vam pošalje
autogram. S tugom u srcu Vas obaveštavam da je on preminuo pre pet godina.

Moja ljubav sa televizije, Kuki Berns, poslao mi je svoju fotografiju sa

autogramom, na kojoj je stajao naslonjen na svoj crveni „ford tanderberd" u jednoj
ruci držeći češalj, a u drugoj svoju čuvenu kosu u stilu seoskog dilkoša.

Slova su bila zalepljena na plastičnu pozadinu, sa tragovima lošeg lepka, koji je

sam po sebi stvarao toliko jaku tamnobraon nijansu da su se slova jedva videla.

„Nikada nisam čula ni za jednog od tih ljudi", rekla je Fibi nakon što je prelistala
album držeći svaku stranicu sa dva prsta, kao kada iz kuće izbacujete mrtvog miša.

„To su ljudi koje ja poznajem. Ti možeš da pišeš ljudima koje ti poznaješ."

,A zašto bih to radila?" Gledala je u Kukijevu fotografiju. „Ti si poznavala ovog

tipa čudne kose?"

„Pa, ne lično. Videla sam ga na televiziji."

„Znači da je ovo pismo lažno? U stvari ti nije ni odgovorio?"

„Pretpostavljam da si u pravu. Možda. Sada kad si već to pomenula. Ali zar

nema nekih slavnih kauboja kojim bi mogla da pišeš?"

„Kaubojima?"
 „Drugim jahačima, poput tebe."

A potom mi je održala predavanje o razlikama u engleskom i zapadnom jahanju,

naglašavajući mi karakteristike kaskanja u stojećem i sedećem položaju, što nisam
uspela da shvatim ni do danas, zapamtivši jedino da su im se kacige razlikovale. Bilo
je očigledno da se sakupljanje autograma nije moglo meriti sa jahanjem. Osetila sam
takvo olakšanje kada sam začula zvonce na vratima da sam preplatila dostavljača
pice.

„Fibi, da li bi mogla da predložiš šta bismo mogle da radimo zajedno? Samo nas
dve", pitala sam tokom večere.

Razmotrila je ponudu i potom rekla: „Ne", usredsredivši se na jedenje pice.

Dok smo jele, pričala je o Džasmin; o tome koliko je bila poslušna, osetljiva, o
njenoj naravi koja je bila najdivnija na svetu. Počela sam da se pitam da li bi Džasmin
u dovoljnoj meri cenila moj album sa autogramima.

Dok je Fibi čavrljala, shvatila sam da sam je više gledala nego slušala - bila je
toliko lepa, ten joj je imao svežinu, a kovrdže su joj se caklile; postajala sam svesna
sopstvenog starenja. Da li bih se osećala drugačije da je Fibi zaista bila moja ćerka?
Da li bih se osećala ponosnom zbog njene lepote ili bih joj zavidila zbog njene
mladosti?

Ponudila sam joj i deo svoje polovine pice. „Fibi, osim što obožavaš da jašeš
Džasmin, šta još voliš da radiš?"

„Da provodim vreme sa drugaricama."

„Osim toga?"

„Da džedžim u sobi."

,A šta kažeš da nakon večere zajedno džedžimo u tvojoj sobi?"

Ja volim da provodim vreme u svojoj sobi. Ne sa svojom majkom, naravno. Ali

ja nisam bila Fibina majka. Već njena prijateljica.

„Imam domaći", rekla je napravivši facu.

 „Iz čega?" Nisam želela da ode. Već da nastavimo razgovor. Ali me je
pokolebala činjenica da sam bila na ivici da pređem tanku liniju između mešanja u
nešto i otvorenog napadanja.

„Ponovo čitam knjigu Grof Monte Kristo. Za čas iz engleskog jezika. To mi je

omiljena knjiga."

„A o čemu se radi?"

„Mornar odlazi u zatvor jer ga neprijatelji lažno optužuju, a kada izađe iz

zatvora, pretvara se da je grof i kreće da im se sveti." Odgurnula je stolicu i ustala od
stola. „Večerala sam", rekla je. „Moram da uradim domaći."

„Osveta? Dakle, tvoja omiljena knjiga je o osveti?"

Ostavila je tanjir na sudoperu i zaputila se ka svojoj sobi.

Pošto su se publika i gondolijer vratili, i nakon što mi je Bendžamin podneo pun

izveštaj (kako je od cele pesme zaboravio samo jednu strofu, što nije ni bilo važno jer
su ga svi ostali ionako samo gušili), kao i nakon što ih je Suzan odvela kući, njihovoj
drugoj kući, pitala sam Rendija da li sam imala ikakvu šansu da ostvarim dublju
povezanost sa Fibi. Hodali smo po dnevnoj sobi, gaseći svetla.

„Vi ste već povezane", rekao je. „Deca te vole. Svi se slažemo. Niko se ne
svađa."

„Moji ciljevi se ipak nalaze na malo višem nivou u odnosu na to da se niko ne

svađa. Osećam da je Fibi sve vreme ljuta na mene, a ne znam koji je razlog tome."

,Ako zvuči uobraženo, to je zato što oseća da je dovoljno bliska sa tobom da

može tako da se ponaša."

„Hoćeš da kažeš da bi to trebalo da shvatim kao kompliment?" Rendi je ugasio

svetio u kuhinji. A ja u hodniku.

„Da."

A zašto tu bliskost ne bi iskazala recima: Baš imate prijatan osmeh? Ili: U toj
haljini izgledate vitkije? Nisam znala da primam komplimente i potpuno bih se
izgubila kada bi mi neko rekao: Tvoj govor podseća na režanje jer mi se sviđaš.

„Zar i ti nisi imala problema kada si bila dvanaestogodišnjakinja?", pitao je

Rendi ugasivši svetio u spavaćoj sobi.

„Ne sećam se", odgovorila sam.

Subotom, onog vikenda kada je bio red na Rendija da čuva decu, temeljno sam
pretraživala knjižaru u komšiluku tražeći knjige o konjima. Crna Lepota. Konjski
Šaptač, Sibiskit3 Crveni Poni. Provela sam tu izvesno vreme dok nisam odlučila šta ću
kupiti birajući medu klasicima, koje bih najbolje definisala kao nešto poznato.

A onda - premija!

Crni Pastuv, zvezda mojih iznajmljenih filmova koje niko nije hteo da gleda,
očigledno je uspeo da „isposluje" ugovor za knjigu. Police su prosto „podrhtavale od
uzbuđenja" nudeći knjige o njemu i njegovom potomstvu. Ispostavilo se da je Crni
Pastuv imao ogromno potomstvo na osnovu broja naslova: Sin Crnog Pastuva; Fili
Crnog Pastuva; Nadureno ždrebe Crnog Pastuva. Jedino sam žalila što nije postojala
knjiga Grof Monte Kristo Crnog Pastuva.

Vraćala sam se kući veoma uzbuđena i ponosna na sebe. Čim sam otvorila vrata,
moje čulo sluha bilo je napadnuto nekakvom mešavinom rege i pop muzike, koju je
izvodio gospodin za kojeg sam kasnije saznala da se zove Šegi.

Rendi je stajao na ulazu u dnevnu sobu posmatrajući svoje malo ždrebe.

„Zašto se Bendžamin nasred sobe vrti na glavi?", rekla sam.

„Uči brejkdens."

„Zar ne može da vežba kod svoje majke?"

„To je za školu. Uče brejkdens na časovima fizičkog."

„Dakle, hoćeš da mi kažeš da on u stvari radi domaći?"

Možda bi se ostvarivanje povezanosti i sa Bendžaminom pokazalo

problematičnim.
 „Da", rekao je Rendi. „Fibi je u svojoj sobi, radi domaći."

Nadala sam se da barem ne jaše Džasmin u svojoj sobi. Prepustila sam igrače
njihovim plesnim aktivnostima, prošla hodnikom i pokucala na Fibina vrata.

„Zauzeta sam!", viknula je. „I smanjite tu odvratnu muziku!"

Uz pucketanje sam otvorila vrata, proturila glavu unutra i mahnula rukom, kao što
se to čini belom zastavom prilikom predaje. Ležala je na prekrivaču obuvenih patika,
što meni nije smetalo, i čitala Grofa. Veoma oprezno sam ušla unutra i dala joj svoj
poklon. Prelistala je knjige.

„Ako već čitaš neku knjigu koju ti je mama kupila, možemo da vratimo ove
nazad", rekla sam. „Samo sam pomislila da bi ti se možda neka od ovih dopala."

Nikada nisam dobila odgovor od nje da li je već imala te knjige ili ih je već
pročitala ili mrzela.

„Možda bi i ja trebalo da pročitam jednu od njih?", pitala sam. „Koju bi mi ti

predložila?"

Bilo je to predivno popodne. Mirno. Nakon što smo utišali Šegijevu muziku.
Prijateljski nastrojeno. Najzad sam i ja mogla da se opružim na drugom dečijem
krevetu u njenoj sobi. Obuvena. Nismo mnogo pričale. Ali smo provodile vreme
zajedno. Dok sam ja čitala o Crnom Pastuvu. A Fibi o osveti.
 Kako pravilno nacrtati obrve braon olovkom

Pija Molbek je nosila šešire čiji su obodi bili zakrivljeni pri vrhu, što je
odražavalo njeno samopouzdanje, crni gornji deo odeće „koji je spadao sa ramena",
zahvaljujući kojem je savršeno izgledala, i niske bisera različitih dužina koje su joj
visile na vratu. Meni je Pija predstavljala Njujork u malom. Oblačila se kao da je bila
pozvana na koktel. Ja sam se i dalje oblačila kao da sam svratila na pivce.

Pija i ja smo se prvi put upoznale kada su nam dodelili zajednički projekat za
kompaniju Dželi O'Pops, koja se bavila proizvodnjom slatkiša od želatina; Pija je
bila dizajner omota za hranu, koju su plaćali da kesice pomenute kompanije lepo
izgledaju. Dok smo se-dele jedna pored druge na barskim stolicama pored prozora u
kafeteriji hotela Ist sajd, sipajući čaj, rekla sam joj koliko sam joj se divila. Ona je
moj kompliment iskoristila kao povod da me iskritikuje.

„Što se tiče tih svih tih boja koje nosiš, Linda... One nisu prikladne. Previše su
— kako da kažem ovo? Drečave."

„Ah već imam previše crvene garderobe u ormaru", rekla sam.

„Jedina osoba koja bi trebalo da nosi crvenu garderobu u Njujorku je kočijaš

kojeg na Dan zahvalnosti unajmljuje trgovinski lanac Mejsi."

Gledala sam uglednu gospodu kako prolazi pored nas, koja je koračajući pravila
crvene odbljeske sa đonova svojih visokih potpetica. „Toj gospodi baš dobro stoji
crvena garderoba."

Pija je prevrnula očima, na kojim se videla savršena maskara. „Njujorčanke

kupuju takve cipele samo da bi mogle da razmazuju crvenu boju po prljavim
trotoarima."

„A šta kažeš za zelenu?"

„Ne na dan Svetog Patrika."

„Narandžasta?"

„Samo ukoliko se osećaš poput torbe za kupovinu kompanije Hermes." Pija je

uzela krišku limuna i iscedila je u svoju šolju čaja. „Ti želiš da budeš jedinstvena, a
da ne štrčiš. Da li si ikada videla nekog tipa koji ide niz Petu aveniju, u kaubojskom
šeširu i čizmama od krokodilske kože? Odmah bi znala da on nije odavde. Zar tvog
muža nije briga? Zar mu nije stalo, kako da kažem, da izgledaš malo običnije?"

Šta sam drugo mogla da kažem? Postojale su žene koje su se kinđurile zbog
muškaraca, one koju su to činile u inat drugim ženama, kao i one medu koje sam i sama
spadala, a kojima je najvažnije bilo da samo imaju šta ujutru da obuku.

Stojeći na trotoaru, pre nego što se Pija zaputila u centar, a ja na drugi kraj grada,
mimoišle smo se sa desetinama Njujorčana koji su svi nosili crne zimske vunene
kapute, crne ručno šivene kape i crne kožne čizme. „Izgradi sopstveni stil", rekla mi je
Pija brzo me premerivši pogledom. „Samo se reši ovog stila koji trenutno neguješ."
Poslala mi je poljupce ka oba obraza pokazujući rukom ka njima. „To će ti promeniti
život."

Od prvog dana sam znala da nisam baš imala čime da se podičim. Sudeći prema
fotografijama, čak je i moja odeća dok sam bila beba bila bofl; portikla i povez za
bebe su bili ukrašeni flamingosima, što je bio poklon tetke iz Boke. Ni kao devojčurak
nisam bila poklonik aktuelnih modnih trendova. Želela sam da se još malkice
prolepšam kako bih mogla da počnem da nosim suknje sa podvezicama, prednji deb
smokinga sa visoko podignutom kragnom ili čizme marke „hulabalu"4 jer sam bila
isuviše daleko od trenutnih modnih trendova. Da je policija sumnjičila nekog iz šestog
razreda, mene bi sigurno odveli. „To je ona, gospodo policajci. Ona što nosi Ben Kesi
majicu dve godine nakon što je šou otkazan."

Na letnjem raspustu između sedmog i osmog razreda naglo sam porasla.

Odjednom sam postala visoka devojka koja je udarala glavom u plafon i sama sebe
saplitala pokušavajući da povrati delić koordinacije; bila sam osoba na koju su dečaci
mogli da se oslone, a koju nisu birali ni da ih predstavlja na plesnim takmičenjima.
Najmanje sam želela da privlačim pažnju na svoju visinu poput nebodera radeći i
dodatni posao, terajući se da se smešim kao da mi nije stalo.

Nakon neželjenog čavrljanja s Pijom posmatrala sam žene na ulici, po

restoranima, žene koje su jurcale u taksije, i bila odlučna u tome da zapamtim oblike
njihovih crnih suknji i pantalona, kao i način na koji su ukrašavale svoje crne
džempere i blejzere. Šta ako je Pija imala pravo? Šta ako me je sve ovo vreme Rendi
voleo uprkos mom stilu oblačenja? Šta ako se na nekom podsvesnom nivou, zbog
ljubavi lišene svake trunke razuma, osećao posramljenim zbog mog stila oblačenja?

Čak je i Fibi izgledala toliko sjajno kada bi se uparadila da sam ja morala da se

kinđurim. Sa samo trinaest godina, već je pokazivala ogroman dar za gotovo svaku
sferu života. Gledala je filmove i listala časopise procenjujući kvalitet odeće. Izgleda
odvratno. To je ponižavajuće. Trebalo bi je ubiti. Isticala je sopstveni dar prilikom
biranja odeće. „Nisu li dimenzije ove jakne savršene?"

Kada sam ja bila dete, savršene dimenzije su se najbolje odražavale kroz

komentar moje majke: „Kupi što veći broj odeće da u njega sigurno staneš."

Jedne noći mi je Fibi rekla: „Hej, Linda, možda bismo mogle zajedno u
kupovinu. Ima jedna strava radnja na Brodveju, zove se Njujork luk."

Bila sam oduševljena što je želela da provede vreme sa mnom, što je želela da
joj pomognem da bira odeću i što ceni moje gledište. „Naravno", odgovorila sam.
„Volela bih da ti pomognem pri kupovini."

„Mislila sam da nešto kupimo tebi."

Možda ću, ukoliko počnem da se oblačim kao Njujorčanka, početi više da se

osećam kao stanovnica ovog grada. Nedelju dana kasnije, natovarena robom koja je
bila crna kao ugalj, crna poput ponoći, crna poput mastila, i koja je imala „tri ili
manje" oznaka na sebi, uputila sam se u kabinu za presvlačenje u radnji Blumingdejl,
prokrčivši sebi put kroz gomilu ljudi. Ništa nije bilo ni prineti mojim crvenim
čarapama. Malena crna haljina mi je stajala kao da sam bila u neprilici. Pogledala
sam svoje ruke i shvatila da su dani nošenja majica bez rukava bili davna prošlost.
Jedan par pantalona koje sam kupila je izgledao kao da su ih šili za košarkašice;
porub mi se nalazio oko članaka.

Iz očajanja sam obula par štikala koje su se nalazile u uglu kabine za

presvlačenje i koje su učinile da pantalone, na moje iznenađenje, izgledaju bolje.
Uzela sam crni džemper od kašmira sa crnim obrubom, prevukla ga preko glave i
odaljila se od ogledala da bih gledala svoj odraz u čudu iz sva tri ugla. Izgledala sam
na neki način...prefinjeno. Napravila sam nekoliko plesnih koraka mrdajući kukovima
i ramenima, savijajući se kako bih procenila zategnutost svoje guze. Proverila sam
iznos na ceni džempera. Sniženo 40%.
 Čula sam lagano kuckanje sa spoljne strane kabine za presvlačenje.

„Zauzeto", rekla sam.

„Treba li vam pomoć?", čula sam glas osobe koja je kucala. Vrata su se otvorila
i prodavačica je nečujno ušla unutra, a ja sam bila u stanju da vidim odraz njenog
osmeha u ogledalu dok je stajala iza mene. Imala je elegantno držanje i izgledala je
prepametno sa svojom sedom kosom vezanom u punđu.

„Sara Džesika Parker je isti džemper kupila juče", rekla je.

Okrenula sam se kako bih je pogledala pravo u oči. Sara Džesika Parker kupuje
na rasprodajama?

Prodavačica je slegla ramenima.

„I kupila je baš ovakav crni džemper?"

„Ja sam joj ga prodala."

„U tom slučaju, kupujem."

„Promeniće vam život", rekla je prodavačica nasmešivši se. Čekala sam Rendija
da se vrati kući kako bi se divio mom uspehu.

„Ljubavi, da li ti se sviđa moj novi džemper?"

Držala sam džemper u predelu ramena, približavajući ga i udaljavajući, kako bi

Rendi mogao da mu se divi.

Istezao se na dvosedu u dnevnoj sobi pokušavajući da se divi izveštaju o

poslovnosti tržišta časopisa Njujork tajms.

„Lep je", rekao je.

„Zaista?"

„Da. Veoma je lep."

„Bio je za džabe", rekla sam.

 „Koliko?"

„Uštedela sam 40%."

„Ne. Pitam te, koliko je koštao?"

„Gotovo ništa."

„Koliko je to gotovo ništa?" Rekla sam mu.

„Za džemper?"

Prepustila sam ga čitanju novina.

Kasnije te noći, pozvala sam majku kako bih joj se požalila da Rendi nije znao
šta je bila dobra prilika za kupovinu. Moja majka je svoje kupovine vrednovala na
osnovu ušteđenih, a ne potrošenih dolara. Na taj način se uvek osećala kao da je
pazarila za džabe.

„Zašto si mu rekla da je džemper bio nov?", rekla je.

„Zato što jeste bio nov."

„Prvih nekoliko godina braka sa tvojim ocem provela sam ne govoreći mu da je

išta što sam kupila bilo novo. Kada bi našao neku novu stvar, prokomentarisala bi u
stilu: Ova stara stvar? Bila je bačena u zadnji deo ormara."

,,I to je upalilo?" Oduvek sam smatrala svog oca pametnim čovekom „koji čita
između redova".

„Na kraju je počeo da me podržava da odlazim u kupovinu, da izlazim i da se

zabavljam."

Ovako je moja majka smatrala da treba da izgleda majčinski savet.

„Sedim ovde i još ne mogu da verujem da je moj otac pao na sve to?"

„Ma, znaš ti muškarce", rekla je moja majka. „Videće ono što žele da vide."

Roksi Baskin i ja smo se dogovarale koji slatkiš da naručimo u kafeu Lalo, koji
je ličio na parisku kafeteriju u kojoj su dominirali stakleni frižideri sa raznim vrstama
kolača.

„Amareto torta od sira je uvek ukusna", rekla je Roksi.

„Pita s limunom je zdravija", rekla sam ja.

„Zaher torta od čokolade?"

„Tiramisu torta sa keksom i prelivom od čokolade?"

“A da uzmemo po parče od obe?"

Roksi i ja smo se upoznale mesec dana ranije sedeći na susednim stolicama za

pranje kose u frizerskom salonu. Većinu posetilaca u kafeu Lalo su činile žene čija su
se kolica za decu nalazila pored stolova. Što se tiče Roksi i mene, mi nismo imale
kolica sa decom koja su tek prohodala da se o njima „brinemo", već samo kolače.
Osećala sam se dobro u pletenom crnom gornjem delu odeće i crnim pantalonama. I
Roksi je izgledala lepo u istovetnoj odeći.

Nakon što smo pojele polovinu deserta, Roksi je odjednom ispustila viljušku i
zatim podigla prste uvis, pokazujući mi nešto u obliku kvadrata, pomerajući glavu
levo-desno, približavajući i udaljavajući taj kvadratni oblik koji je simulirala prstima,
da bi na kraju rekla: „Ko ti neguje obrve?"

„Kako to misliš?"

„Ko im daje oblik? Znaš, mislim - profesionalno?"

Prinela sam zalogaj italijanskog kolača ka ustima i zastala, Zar je za čupanje

obrva potreban profesionalac? Nešto poput mesara? Pekara? Svećara? Zar tamo
negde postoji neki čovek pinceta?

„Tako sam i mislila", rekla je Roksi. „Sama ih neguješ? Da li bi se ljutila ako bih
ti predložila nešto?"

„Možeš li da se uzdržiš i ne odgovoriš mi dok ti ne iznesem svoj predlog?"

„Trebalo bi da što pre zakažeš tretman kod Elize Petresku. Po pitanju negovanja
obrva, ona je guru Njujorka."

Prestala sam da jedem ne mogavši više da se usredsredim na šećer. Roksi je

imala izvanredno negovane obrve. Ali sam ja uvek smatrala da su one bile posledica
čiste genetike, poput glatke kože, ravnih nožnih prstiju ili sabiranja brojeva u glavi.
Nakon što je ispreturala svoju tašnu, izvadila je parče papira i olovku. „Eliza će
srediti da budu u obliku lukova. Oblikovaće ih. Ukloniće suvišne dlačice. Izgledaćeš
milion puta lepše."

„Dosta je. Sada si me zvanično uvredila."

„Veruj mi", rekla mi je Roksi užurbano ispisujući broj telefona. „Eliza je meni
promenila život."

Roksi je bila bez posla stalno pozajmljujući novac i nije imala momka. Pitala
sam se kako joj je život izgledao pre nego što je upoznala Elizu.

,,I da ne zaboravim, nemoj da ih čupkaš do zakazanog tretmana", rekla je. „Eliza

voli da radi sa obrvama koje dostignu maksimalnu gustinu."

Recepcionerka je kroz telefonsku slušalicu davala sažete, samouverene

odgovore, poput nekoga ko nikada nije iskusio sramotu nesređenih obrva. „Sledeći
slobodan termin kod Elize je za dva meseca."

„Da čekam dva meseca da bi mi neko očupao obrve?" Nastala je pauza. „Imate
sreće što sam vam uopšte pronašla slobodan termin."

Nakon što sam zakazala termin, obuzeo me je entuzijazam zbog mogućnosti da

poboljšam sopstveni izgled. Uhvatila sam sebe kako sam za vreme šetnje Park
avenijom „tragala" za savršenim obrvama. U međuvremenu su moje počele da liče na
tihu vatricu. Pozvala sam Roksi očajnički tražeći savet.

„Jesi li sigurna da ne smem da ih cupkam sve do zakazanog termina kod te žene?"

„To bi bilo katastrofalno", rekla je Roksi.

„Katastrofalno je bilo kad je austrijski nadvojvoda započeo Prvi svetski rat ili
kada bi se neko najeo sirovih školjki i rakova."
 „Eliza će ti otvoreno reći šta joj sve smeta kod tvojih obrva", rekla je Roksi. „A
zaista ne bi želela da je naljutiš, veruj mi."

„Ne mogu da izdržim još tri nedelje bez čupanja obrva. Već izgledam kao
Bertova zamena iz serije Ulica Sezam."

„Nosi niske šešire sa mekanim obodom", rekla je Roksi.

„Ne mogu ja svoje obrve da gurnem pod obod."

„Strpljenja", rekla je Roksi, ,,i nemoj da kasniš. Eliza se gnuša kašnjenja."

Na tretman sam došla dvadesetak minuta ranije ne želeći da izazovem Elizin

gnev. Eliza je posedovala međusprat salona na Petoj aveniji, u čijoj sam majušnoj
čekaonici sedela, na zidovima su bili uramljeni članci iz novina koji su donosili
hvalospeve o Elizinom umeću i uramljene slike sa autogramima poznatih ličnosti, koje
su bile Lizine mušterije.

Kako mi je ceo život proleteo, a da nisam znala koliko se pažnje mora pokloniti
obrvama?

Prvi put sam čupala obrve u osmom razredu, nakon što mi je majka dala pincetu i
rekla: „Vreme je." Naučila me je kako da pincetu držim pod pravim uglom i kako da
podšišam „zalutale" dlačice ispod prirodnih lukova mojih obrva, ali i da nikada ne
potkraćujem deo iznad obrva, što se podrazumevalo kao nešto što se uporedo
razvijalo sa mojom teškom sudbinom prvorođene ćerke. Naravno da se to dogodilo
pre nego što sam saznala da nikada neću imati dece. Uz vežbu sam s vremenom
naučila da lepo negujem obrve, mada se retko dešavalo da budem podjednako uspešna
kod obe.

Još su dve žene sedele u čekaonici. Preko puta mene je sedela dugonoga
crvenokosa žena, čije su obrve izgledale predivno. Sa predivnim lukovima.
Ujednačeno oblikovane. A tako je izgledala pre tretmana. „Ebi, možete ući", rekla joj
je recepcionerka smešeći se.

Druga žena, koja je nosila traku za kosu sa motivima leoparda i krzneni prsluk,
prelistavala je časopis W, što mi je dalo priliku da joj pobliže osmotrim obrve. Bile
su tako predivne.
 „Dakle, koliko već dugo dolazite ovamo?", rekla sam smešeći se.

Žena je spustila novine, pogledom prešla po čekaonici kako bi se uverila da smo

tu bile samo nas dve, a potom mi odgovorila nadmenim glasom: „Dvanaest godina.
Ostala sam verna Elizi čak i kada je napustila Bergdorf." Pretpostavljala sam da je
htela da kaže kako je Eliza nekada radila za Bergdorf, a sada samo otaljavala posao
za vreme velikih rasprodaja. „Vi ste prvi put ovde, zar ne?"

Potvrdno sam klimnula glavom.

„To će vam promeniti život", rekla je.

Kročila sam unutar svetilišta. Eliza je sedela na ivici stolice pored dugačkog
stola koji je bio prekriven tek upotrebljenim belim papirom. Više nisam bila sigurna
da li će mi čupati obrve ili pregledati grlić materice. Blago je dodirnula sto. Popela
sam se na njega i opružila. Da li je trebalo da se izujem?

„Vi ste nova mušterija", rekla je Eliza dok je njen govor romanskog porekla
zvučao elegantno i mistično.

„Da", rekla sam.

Eliza me je proučavala čak dve sekunde i, pre nego što sam stigla još nešto da
kažem, ona je počela da trza i trza papir sa voskom, kojim mi je prethodno prekrila
deo iznad obrva. Još je nekoliko puta čupnula pincetom poneku „zalutalu" dlaku i
tretman je bio završen.

„Drago mi je što smo se upoznale", rekla je dodavši mi ogledalce.

I to je bilo to, odnosno tako bih izgledala da sam kojim slučajem bila filmska
zvezda. Zenice su mi izgledale šire. Čelo mi je izgledalo prefinjenije. Poželela sam da
saznam adrese svih muškaraca koji su mi ikada slomili srce i da im putem imejla
pošaljem svoju fotografiju; da pozovem svoju srednju školu kako bih saznala kada će
biti održano sledeće okupljanje. Želela sam sebe da poljubim.

„Vi ste genije", rekla sam Elizi.

„Znam", rekla je potpuno ravnodušno.

 Izašla sam iz sobe igrajući valcer, noseći crne pantalone, džemper kakav je imala
Sara Džesika Parker i crne kožne čizme; i sa lukovima obrva, koji su bili podjednako
savršeni.

Novine su bile raširene po stočiću za kafu u dnevnoj sobi. Rendi je sedeo na

ivici dvoseda, nagnut ka napred, proučavajući električni otvarač za konzerve. Istrgnute
utičnice, čekić za ukucavanje i vađenje eksera, klješta za stezanje i sečenje su ležali
po podu oko njega. U redu, bio je to preglomazan asortiman odeljenja za alat, ali je
postojalo nešto seksualno privlačno kod čoveka koji je znao da opravlja kućne
uređaje.

„Dušo, koliko ti drugačije izgledam?", pitala sam.

„Sjajno izgledaš", rekao je potpuno usredsređen na svoj zadatak, ni ne okrenuvši

se.

„Samo sjajno ili sjajno drugačije?"

„Oduvek sjajno. Nadam se da ti ne smeta što ne mogu sada da se bavim tvojim

izgledom? Imam posla."
 Njujorčanka sa pravom glasa

U početku sam koristila svakakve izgovore kako bih se avionom vratila u Čikago
— okupljanje osmog razreda, žurke povodom promocije nove serije kuhinjskih
elemenata kompanije Tuperver ili nečiju želju da mu donesem odeću sa hemijskog
čišćenja. Druge godine života van Čikaga, putovanja su se odvijala po slobodnom
nahođenju:

Venčanje moje rođake Robin.

Bar micva rođaka Itana.

Devedeseti rođendan tetke Sofi.

Sahrana tetke Sofi.

I prilikom svake posete počela sam više da se osećam kao posmatrač nego kao
neko ko je voleo da se vraća kući. U februaru sam doletela u Čikago zbog proslave
Klaudijinog jubilarnog rođendana (rođendan kada se brojevi dana, datuma i godine
poklapaju). Čekajući kod polazišta za taksije na aerodromu O'Hara, smrzavajući se u
kaputu i trljajući ruke u rukavicama kako bih se ugrejala, odlučila sam da pokušam da
prevarim taksistu glumeći da sam bila izvorna Njujorčanka. Žurno sam ušla u taksi.
Dok sam govorila adresu, iz usta mi je isparavao hladan vazduh. Taksista je na glavi
imao plavu pletenu kapu ispod koje su se nazirale naočare u avijatičarskom fazonu,
koje su prekrivale najveći deo njegovog lica. Na retrovizoru je visio osveživač sa
mirisom borovine. Pošto smo izašli na autoput, nasmešila sam se u retrovizor i rekla:
„Čujem da je Čikago interesantno mesto za posetu?"

'Naočare' su pogledale u retrovizor i rekle: „U februaru nije. Preko koje ste

agencije stigli?"

„Ja sam iz Njujorka."

„Iz Njujorka? Po naglasku bih rekao da ste odavde."

„Ne, iz Njujorka sam. Brzo usvajam nove naglaske."

„Za ovo kratko vreme, od aerodroma do vožnje u taksiju?"

 „Veoma brzo."

Grad je izgledao čistije, sjajnije, ali se ja više nisam osećala kao deo njega. Dok
sam gledala obrise zgrada na horizontu, to je bilo kao da ponovo naletite na bivšeg
momka, nakon što ste se odselili u različite krajeve zemlje. Vožnja niz Mičigen
aveniju me je podsećala na prelistavanje starog godišnjaka iz srednje škole. Da li sam
se ja osećala kao Čikažanka koja je živela u Njujorku? Ili kao Njujorčanka koja je
živela u Čikagu? Nikada nisam bila sjajna u pokušaju ostvarivanja ozbiljnih veza.
Mesecima nakon što bi me najveći deo momaka šutnuo, ja bih i dalje nastavila da sa
njima izlazim, ali samo u svojoj glavi. Međutim, sa Tedijem sam uspela da ostanem
čvrsto povezana, čak i nakon što nam je brak propao, kao i nakon njegove smrti.

Klaudija se zaklela da će ubiti svakog ko se seti, spomene ili pomisli na proslavu

njenog rođendana, ali je meni dozvolila da je izvedem na večeru u jedan od onih
japanskih restorana gde se svi izuvaju i sede oko niskog lakiranog stočića pijući saki
(japanski liker od pirinča) dok glavni kuvar izvodi akrobacije noževima.

„Mogu li barem da ti nazdravim?", rekla sam šapćući, držeći belu porculansku

čašu.

„Ne!", rekla je. ,,I šta si to, kog vraga, uradila sa obrvama?"

Nakon što smo pojele sečeni biftek, rekla sam joj kako sam imala krizu identiteta,
i to ne onakvu laganu od koje pate muškarci, a koju može resiti kupovina novog
sportskog automobila, već onu „gde se ja uopšte uklapam" krizu. Klaudija nam je u
čaše dolila još likera od pirinča. „Nisam se čak ni potrudila da svoju vozačku dozvolu
iz Ilinoja zamenim onom važećom za Njujork", rekla sam. „Mada, nije da nešto
previše vozim."

Posle zveckanja noževa, kolutići sečene šargarepe su se pojavili na našim

tanjirima. Šef kuhinje, koji se smešio, klanjao se u više pravaca, a potom je počeo
veoma brzo da vrti santoku nož u vazduhu, da bi ga uhvatio tik ispred Klaudijinog lica.
Preostali gosti su mu aplaudirali.

„Gospode", rekla je Klaudija. ,,U ovakvim restoranima možeš da pogineš."

Opet smo se vratili pijenju likera od pirinča. Sreća što nas dve nismo imale
noževe da vrtimo.
 Klaudija je besno gledala šefa kuhinje. „Znaš li ti da su japanski ultranacionalisti
planirali da ubiju svog predsednika vlade nakon Drugog svetskog rata?"

Tiho sam zahvaljivala sebi što nisam platila konobarima da joj otpevaju „Srećan
rođendan".

Klaudija se okrenula prema meni. „Znaš, ta vozačka dozvola je na neki način

simbolična. Nisi se u potpunosti prepustila Njujorku. Još uvek nisi u stanju da se
odlučiš između dva grada." Klaudija je podigla svoju čašu od kristala ne skidajući
pogled s mene. „Nije ti ovo brak sa Tedijem; već sa Rendijem. Onaj srećni brak."

Na poslu, nakon što sam se vratila u Njujork, Dženifer, visoka, krepka, osoba
„koja zna sve", ispričala mi je za kompaniju Drajvers iks-pres, u kojoj su građani
Menhetna mogli da predaju stare i izvade nove vozačke dozvole u roku od pola sata.
„Tridesetak bednih minuta", pomislila sam. ,,U redu, pristajem."

Izašla sam iz kancelarije ponevši Golicljivog Elma (lutku napravljenu prema liku
iz serije Ulica Sezam) i žurno krenula prema Trideset četvrtoj ulici. Čak je i Drajvers
iks-pres, izgledao ubrzano, sa svojim malim brojem šaltera i kratkim redovima.
Sentimentalno uzdahnuvši po poslednji put, predala sam svoju staru vozačku dozvolu
koja je važila za Ilinoj setivši se dana kada sam triput menjala redove i čekala dva
sata kako bih je dobila da bi me krajnji ishod zapanjio. „Čija je ovo bistra ideja?",
pitala sam službenika „nalik na pubertetliju" na šalteru, koji mi je izdao novu dozvolu.
Lice mi je poprimilo oblik države Ilinoj, što nije bilo čudno, jer je ono po prirodi bilo
nalik na oblik Ilinoja.

Radnik kompanije je slegnuo ramenima. „Ne sviđa vam se? Selite se u drugu
državu."

I tako sam se opet našla u situaciji da me slikaju u drugoj državi, nakon što sam
očešljala i popravila frizuru, privukavši pažnju, koja bi bila prikladnija slikanju za
venčanje.

Zbrzala sam ispunjavanje testa o vidu, štiklirala deo o doniranju organa, ispunila
dva formulara i platila obavezne novčane naknade.

Zahvalila sam se ženi za šalterom nakon što mi je izdala novu vozačku dozvolu
rekavši joj koliko sam bila oduševljena funkcionisanjem administracije, njenom
efikasnošću, dalekovidošću, opštom obzirnošću svih, sve dok čovek u redu iza mene
nije izrazio svoje mišljenje.

„Hej, ti, Brbljiva Keti, može li to malo brže?"

Pogledala sam ga preko ramena namrštivši se. „Samo sam se zahvaljivala

gospođi", rekla sam.

„Pošalji joj čestitku", rekao je cinično ispruživši svoj palac prema meni u znak
podrške.

Tri meseca potom, dobila sam poziv da budem član porote.

„Možeš li da veruješ?", rekla sam gledajući obaveštenje. „Ja sam tek od skora u
ovom gradu. Zar ne bi trebalo da ima osam miliona kandidata pre mene?"

Rendi je bio zauzet izvlačenjem sledećih časopisa iz našeg poštanskog sandučeta,

Nju jorker, Njujork i Tajm aut Njujork, na koje sam od skora bila pretplaćena.
Izgledao je impresivno i zrelo u svom poslovnom odelu podsećajući pre na nekakvog
roditelja, a ne na mog muža. „Svako dobije poziv da bude član porote", rekao je. „Čak
i gradonačelnik."

„Nije to poziv za člana porote. Već prilika za fotografisanje događaja koji se

zauvek pamti."

„A šta ti imaš protiv toga da budeš član porote?", rekao je pregledajući račune.

Gurnula sam poziv u tašnu nadajući se da ću ga se tako rešiti. „Ne želim da

budem odgovorna ukoliko neko eventualno ode u zatvor. Ukoliko bi se dokazalo da je
određena osoba kriva, želela bih da ode u zatvor. Ali šta ako ode u zatvor nevina
osoba, pa je tamo umlate zli čuvari, iako ta osoba ni po čemu ne zaslužuje batine jer
uopšte nije kriva, ja bih se osećala užasno."

Rendi me je pogledao. „Interesantno zaključivanje. Zašto ti se po glavi vrzmaju

reči koje označavaju porotu koja ima pravo da veša?”

Kada ste honorarna saradnica, po glavi vam se vrzmaju dve reči - nema iznosa
plate na čeku, mog sledećeg velikog izgovora za izvrdavanje svojih ličnih prava.
 Gospođa Makelnea iz stana 4C je pored nas prošla u žurbi šireći optimizam i
svežinu vazduhom poput Šalimara5 na putu ka sobi za prijem pošte.

„Nije mi jasno ni odakle im moje ime", rekla sam.

Rendi je još jedanput čvrknuo poštansko sanduče, da bi ga potom zaključao. „Iz

tvoje vozačke dozvole?"

„Zaista? Mislila sam da imena izvlače iz biračkog spiska."

Poznavanje prava građana mi nikada nije bilo jača strana. Imala sam veće šanse
da nabrojim sedam patuljaka nego da navedem imena devetorice sudija Vrhovnog
suda.

„Da pogodim", rekao je Rendi. „Ti nemaš pravo da glasaš na izborima u

Njujorku?"

„Ne baš", rekla sam.

***

Odlagala sam porotničku dužnost čekirajući opciju da nisam dostupna tog dana i
vratila pozivnicu, ali sam do tada već odlučila da se prijavim kako bih dobila pravo
da glasam.

Dženifer „koja je sve znala" imala je plan za sve, pa tako i kojom linijom metroa
da putuje.

„Idi na pauzu za ručak", rekla je. „Vratićeš se za sat i po vremena."

Odbor za elektronski nadzor izbora nalazio se u jednoj od onih zgrada, koja je

neodoljivo podsećala na zgradu Vlade: sa kitnjastim predvorjem, kancelarijama
bljutavog izgleda, gomilom zastava. Vozila sam se liftom do određenog sprata, prošla
kroz određena vrata i stala u pogrešan red. Nakon promene činovnika i mesta čekanja
došao je red i na mene. Službenica me je pogledala i klimnula glavom u mom pravcu
dok je rukavom džempera na zakopčavanje brisala okvir svojih naočara. Sedela je iza
metalnog stola ispod slike orla koji je simbolizovao državu Njujork. Gospodin
Bluberd6 bio joj je istetoviran na ramenu. Sviđala mi se njena frizura; kosa joj je bila
podšišana sa strane pod određenim uglom, a šiške blago pomerene prema napred.
Samo u Njujorku državni službenici imaju savršene frizure, pomislila sam.

„Dakle, za koga ćete glasati? Republikanci? Demokrate? Nezavisni?", rekla je.

„Molim?"

„Recite za koju ste opciju?" Pomerila je naočare na srednji deo nosa kako bih
shvatila da imam posla sa osobom iz birokratije. I da bi izgledala što strože.

„Pa, to se vas baš i ne tiče."

Odgovorila mi je izigravajući bezgranično strpljenje, naglašavajući svaku reč,

kao da je radila na prijemnici Službe za useljavanje i dobijanje državljanstva. „To je
deo procedure, ukoliko želite da glasate."

Za jednog običnog državnog službenika, baš je imala smelosti. Mora da je to bilo

zbog frizure. Ja sam pokušala da joj odgovorim jednako drskim stavom.
„Pretpostavljam da nikada niste čuli za tajno glasanje? Verujem da iz tog razloga na
glasačkim kabinama postoje zavese."

„Slušajte", pogledala je najpre u moju prijavu, a potom u mene. „Slušajte,

gospođo Jelin, ako želite da glasate, morate da se izjasnite."

Na dan izbora, Rendi je glasao pre posla. Ja sam to učinila nakon posla, pošto
sam imala neviđenih poteškoća da obučem hulahopke ujutru, jer sam hitno morala da
odem do apoteke, umesto da se slepo držim puta ka demokratiji. Kada sam stigla na
svoje glasačko mesto, do kuće sa posebnom namenom koja se nalazila na Brodveju
pored picerije, iznenadio me je dugačak red jer su mediji predvideli slab odziv. Red
se toliko sporo kretao da sam komotno mogla da pretrčim preko i naručim picu.

Postajem nestrpljiva u dugačkim redovima. A pogotovo u piljarnici. Uvek

završim iza onih mušterija koje se neprimetno kreću iz redova sa dvanaest artikala ka
redovima sa „osam ili manje artikala". Ali nemam živaca da se sa njima svađam, pre
svega zato što ne želim da postanem toliko „prisna" sa njihovim kolicima za kupovinu
brojeći im artikle.

Ali mi skučeni redovi na biralištima jesu smetali. Nisam verovala da će me baš

toliko oduševiti činjenica da sam ipak bila deo tog procesa. Politika u Čikagu me
nikada nije zanimala do te mere. Odrasla sam u ,,u se i u svoje kljuse" porodici pošto
se nikada nismo izjašnjavali ni za koga. Naša deviza je bila „budi neupadljiv" čije je
negovanje kao tradiciju započela još moja baka kada je brodom došla iz Rusije bežeći
od carske strahovlade. Bendžamin je u školi proučavao nadležnosti lokalnih vlasti i ja
sam usput pokupila nekoliko pikanterija, na primer kako se pravilno izgovara ime
Senektadi (sa dva e) i kako su holandskog guvernera Pitera Stivsanta zvali Matori
Ćopavac7 i kako se državno đubre odlagalo u Virdžiniju.

Mogla sam da pitam Bendžamina da me nauči još nekim stvarima, ali me je bilo
sramota da me istoriji podučava učenik petog razreda.

Došao je red ne mene da priđem stolu za glasanje. Za njim su sedele dve punije
gospode sa ukovrdžanom kosom. Rekla bih da su bile sestre.

„Ime?", pitala je jedna od njih. Kada sam joj odgovorila, rukom je pokazala na
drugu ženu, koja je proverila moju adresu, označila mi hemijskom olovkom gde da se
potpišem i pokazala desno od sebe. Predala sam svoj glasački listić rumenom mladiću
koji je sedeo zavaljen u stolici na rasklapanje, ispruženih nogu, prekrštenih ruku, za
kojeg sam pretpostavljala da je bio kontrolor na izborima. Čovek mi je pokazao
rukom u pravcu kabina. Ovi izbori su vrveli od „pokazivanja prstom".

Obratila sam pažnju na unutrašnjost kabine. U Čikagu je samo trebalo da ubacim

glasački listić u kutiju. Ovde su uputstva glasila: Da biste mogli da glasate, povucite
veliku crvenu ručku udesno.

Ozbiljno sam porazmislila o tome razmotrivši sve opcije u svojoj glavi. Crvena
ručka... crvena ručka. Proturila sam glavu izvan kabine. „Oprostite", rekla sam
kontroloru izbora očekujući da me sasluša. „Nigde ne mogu da pronađem crvenu
ručku."

„Pogledajte dole", rekao je.

Učinila sam kako mi je rekao i ugledala veliku crvenu ručku koja je štrčala sa
poda poput brodskog upravljača. „Aha. Tu crvenu polugu." Povukla sam je s obe ruke
udesno i zavesa na kabini se zatvorila.

Skrivena od pogleda, sada sam bila opuštenija pomno ispitujući glasačku kutiju
koja je imala neobeležene zastavice koje su lepršale. Kada biste jednu od tih
zastavica pomerili, pojavilo bi se X. A kada biste je vratili u istom smeru, ono bi
nestalo. Opčinjena, pomerila sam zastavicu za senatora koji je bio kandidat
Demokrata u smeru dok se X ne bi pojavilo, a potom bih je vratila u istom smeru i
opet ne bi bilo ničega. X... prazno... X. Sve dok nisam čula da neko iza zavese govori:
„Da li je sve u redu tamo?", kao da sam zadržavala red u javnom kupatilu.

„Izlazim za minut!", prodrala sam se.

Bila sam iznenađena tolikim brojem imena kandidata na glasačkom listiću.

Kandidati su se borili da postanu senatori, sudije, članovi Veća sudija. Poslednje
zakonodavno telo čiji sam ja bila član je bio Savet za političku podršku zastavi i
poretku SAD. Zaokruživala sam imena po predosećanju. Kandidat po imenu
Konstantiner mi je predavao osnove fotografije u školi i bio je dobar čovek, tako da
sam odlučila da glasam za njega. Ko će biti bolji pravni savetnik Vlade? Muškarac ili
žena? Žena, naravno.

Pošto sam prešla maksimum granice glasanja na jednim izborima, pomerila sam
veliku crvenu ručku ulevo i svi su moji glasovi nestali uz zvuk sirene, koja je
označavala da sam bila zadovoljna glasanjem.

Nakon što sam prešla tri bloka kako bih ušla u svoju dnevnu sobu, birališta su se
zatvorila, a Rendi je gledao procene šansi kandidata na kanalu Si-Bi-Es. Ili su moje
glasove prebrojali u žurbi ili ih uopšte nisu ni brojali.

„Stigla je građanka Jelin", najavila sam svoj dolazak.

Skinula sam kaput, prebacila ga preko naslona stolice i sela. Sada sam bila
upisana u birački spisak grada Njujorka, sa važećom vozačkom dozvolom i mužem
koji me je ljubio po vratu.

Bilo je mnogo lakše „predati" se Njujorku.

 Sve žene Rendija Artura

Bendžamin mi nikada nije izgledao kao sportski tip. Jedini mišići koje je vežbao
su bili oni na palčevima pošto nikako nije mogao da se odvoji od daljinskog
upravljača. Tako da me je iznenadila Rendijeva najava da ćemo subotnja popodneva
provoditi gledajući utakmice Dečije lige u bejzbolu i softbolu.

Bejzbol? „Molim te, dodaj mi dak sos8"

Fibi i Rendi su delili kineski omlet dok je Bendžamin pokušavao da pronađe

najbolji ugao kako bi počeo da jede picu. Kuhinjski astal je bio umrljan prosutim
kineskim rezancima, i to onim svežim, nabranim, koje niko ne jede. Kao i sosom od
paradajza sa Bendžaminovih prstiju. Repertoar jela koje je Bendžamin bio spreman da
„unese" u sebe se svodio na hot-dogove, picu, makarone i sir. I ništa više. Bendžamin
nije čak hteo ni da okusi nepoznatu hranu. Ponudite mu nešto novo i on će vas gledati
kao da želite da ga otrujete. To je bila posledica Rendijevog ugađanja. Kuvao mu je
odvojeno i dozvoljavao mu je da jede ono što želi.

Meni je majka, takođe, „ugađala". Tresnula bi tanjir sa hranom na sto i rekla:

„Evo kako ćemo, mlada damo. Ja sam ovo skuvala, a ti ćeš pojesti."

„Ima li tvoja ekipa ime?", pitao je Rendi uzimajući lopaticom beli pirinač iz
kartonske kutije.

Bendžamin je umesto odgovora podrignuo, a potom i Rendi, što je označilo kraj

takmičenja u podrigivanju. Pomislili biste da sam ručala sa dvojicom
desetogodišnjaka. Pošto se nije mogao postići dogovor o tome čije je podrigivanje
bilo upečatljivije, s obzirom na činjenicu da smo Fibi i ja bile sudije, vratili smo se
na temu imena za tim.

„Zvaćemo se Odresci", rekao je Bendžamin dok je grizao svoje parče pice sa

feferonima.

„Molim?", rekla sam.

„Odresci", rekao je. „Znaš, po uzoru na svinjske odreske."

„To je najneubedljivije ime koje sam čula", rekla je Fibi. Pošto je nedavno
napunila trinaest godina, njena ličnost je postala poput kameleona. U roku od samo pet
minuta bi se od tatine curice pretvorila u Lolitu, nakon čega bi izgledala poput
francuske pevačice Kamil.

„Ti čak ni ne jedeš odreske", rekla sam.

„Kako ste uopšte smislili takvo ime?", pitao je Rendi. Prebirao je svoj pirinač
štapićem za jelo. Njegovo ponašanje za stolom je samo moglo da unazadi decu.

„Ako misliš da ću se odreći časova jahanja zarad vikanja 'Napred Odresci!'

pored terena, grdno se varaš", rekla je Fibi.

Bendžamin je držao nepojedeno parče pice sa feferonima u visini nosa

proučavajući ga, kao da je želeo da se uveri da slučajno ne sadrži strihnin. „Hteli smo
da damo drugačije ime. Ali se roditeljima nekih mojih saigrača to nije dopalo, pa smo
morali da ga menjamo."

„Kako ste hteli da se zovete?"

„Sirovo meso."

„Pametno", rekao je Rendi.

„Neubedljiva imena", rekla je Fibi.

U subotu ujutru je Bendžamin bio neraspoložen što nas je Rendi naterao da idemo
pešice do 102. ulice. „Ne treba mi trening danas. Ova šetnja mi je čak i previše
naporna", rekao je.

„Nastavi da hodaš, druže", rekao je njegov otac.

Rendi je zaboravio da pomene još jedan detalj, koji ja nisam mogla da

predvidim, da će i njegova bivša supruga Suzan prisustvovati utakmici. Kada smo
stigli, ona je sedela na klupi pored terena ćaskajući sa majkom jednog bejzbol igrača,
okružena pokretnim frižiderom i plastičnim kesama kakve vam daju nakon kupovine u
piljarnici, iz kojih su virile kutije sa krofnama, energetske čokoladice i kutije soka u
tetrapaku. Suzan se prijavila da bude Majka Užina. Nisam znala da tako nešto postoji.
Odmah mi je palo na pamet da se i ja jedne subote prijavim da budem Majka Užina.
Možda bolje, Maćeha Užina.
 Bendžamin se osećao posramljeno i nelagodno dok se majka pozdravljala sa
njim grleći ga i raspustivši mu kosu uz popravljanje crvenog bejzbol kačketa.
Navukao je kožnu rukavicu i istrčao na teren da se zagreva sa drugim Odrescima.
Izgledao je neodoljivo u svom dresu sa crvenim brojem 18, koji je bio uvučen u
njegove smešne pantalone sa motivima Šilje. Ali sam čak i ja znala da ne treba da
govorim da je sladak, dečaku koji izlazi na teren da bi razbio protivničke igrače.

Fibi se ugurala između Suzan i majke jednog bejzbol igrača, a Rendi je nekako
uspeo da se uglavi između Suzan i mene. Suzan je bezrazložno bila nervozna oko Fibi
stalno je pitajući da li joj je plava kapuljača bila dovoljno topla, milujući je prstima
po kosi. Druga majka je nosila dres protivničkog tima, tako da prema njoj nisam
morala da budem fina. Ionako je nikada više neću videti.

„Ovo je moja ćerka Fibi", rekla je Suzan toj ženi, a potom se okrenula ka Rendiju
i meni rekavši: ,A ovo je Ketrin."

Nagnula sam se i mahnula Ketrin rekavši: „Baš mi je milo." ,Ako je Suzan bila
prijatna i blagonaklona, i ja sam morala tako da se ponašam. Htela sam da ponudim
Ketrin krofnom. Suzan se okrenula prema Ketrin i nastavila sa upoznavanjem. „Ovo je
Bendžaminov otac Rendi, a ovo je Linda."

Rendi je klimnuo glavom prema Ketrin, koja je bila zauzeta posmatranjem

Rendija, Suzan i mene, verovatno pokušavajući da prokljuvi o čemu se ovde radilo.
Situaciju je komplikovala činjenica da smo Suzan i ja toliko ličile da su ljudi komotno
mogli pomisliti kako smo sestre.

Drugi roditelji su ili sedali na klupu ili su postavljali stolice na rasklapanje iza
žičane ograde kojom je teren bio okružen. Suzan je uputila nekoliko pozdrava. Znala
je imena svih prisutnih roditelja. Zavidela sam joj na tome što je bila prava majka, sa
obavezama, Majka Užina.

Posle bacanja novčića, prvo bacanje je pripalo Odrescima. Gore-dole,

nasamarili su trojicu protivničkih igrača zaredom. Rendi se smešio i stezao me je u
predelu ramena. Fibi je sedela sa licem u rukama, laktovima na kolenima, izgledajući
poput nekoga ko je bio potpuno smoren čitavom situacijom. Bilo je očigledno da će
Fibi broj budućih poseta ovakvim događajima maksimalno smanjiti.

Pošto je Bendžamin bio odbrambeni igrač, pokrivao je levu od tri odbrambene

pozicije očekujući udarac palicom i maksimalno tri istrčavanja, udarajući pesnicom u
kožnu rukavicu, gegajući se u polučučnutom položaju, da bi potom pažnju usredsredio
na sopstvene pertle. Bacač za ekipu Odrezaka je bio trenerov sin. Očigledno je da
ćete sigurno biti bacač ukoliko ste trenerov sin. Timovi su bili podjednako loši. Ali je
bilo lepo gledati roditelje koji su u delirijumu navijali za svoje sinove, od kojih je
jedna polovina vikala: „Napred, Tigrovi!", a druga: „Napred, Odresci!"

Za vreme utakmice krišom sam gledala u Suzan pokušavajući da je zamislim kao

Rendijevu ženu. Kako sam mogla da ostanem ravnodušna na sve čari svoje
prethodnice? Ona je bila mlada žena, veoma privlačna, svežeg tena koja nije, zašto ne
reći i to, bila vična spremanju suflea od sira i hlebnih mrvica na tihoj vatri, i čiji je
život bio prepun potencijala među koje se nije uklapao i onaj o sjajnoj ženi.

Ja sam bila starija, „već viđena iz komšiluka, bez lažnih iluzija", žena. Nije bilo
šanse da me Rendi ikada pogleda i kaže: „Još uvek te pamtim kada si imala dvadeset i
četiri godine."

Rendi je, činilo se, u potpunosti bio oguglao na svaku naznaku eventualne
nelagode dok je sedeo između dve žene sa kojima je delio život. Ako nekome nije bilo
mesto na toj klupi, to svakako nije bio on. Okretala sam burmu oko prsta ubeđujući se
da je tu bila s razlogom.

Nekoliko devetina kasnije - izgubila sam pojam o rezultatu -bogovi nepotizma

više nisu bili uz nas; bacač je pretrčao sedmoricu protivničkih igrača i trener je svog
sina poslao na klupu. Bilo je čudno gledati kako se odrasla osoba istresala na detetu
kritikujući njegovu igru, a još veći šok je izazvala njegova odluka da ubaci
Bendžamina na mesto bacača. Bendžamina? Našeg Bendžamina. Gospodina „zašto da
idem pešice kada mogu da pozovem taksi"?

Bendžamin se pomerio prema brežuljku sa kojeg se bacalo, klimnuo glavom

hvataču, kulturno uhvativši obod svog kačketa, a potom isto uradio i prema saigraču
na prvoj bazi, za kojeg sam shvatila da je bio njegov prijatelj Džoš. Okrenuvši se
prema poslednjoj poziciji koju je morao da dodirne kako bi svom timu doneo pobedu,
nagnuo se unazad spremajući se da baci lopticu, Bendžamin je suzio zenice i besno
gledao u pravcu udarača, gledajući ga toliko zlobno, opako, da to nikada ranije nisam
videla, pa čak ni kada sam mu ponudila suši. Bacio je lopticu; udarač Tigrova je
zamahnuo i promašio; sudije su pozvale posrednika. Odluke su se stalno menjale.
Tigrovi vode za tri poena. Tigrovi gube za tri poena. Bendžamin je pobedio jer je
udarač napravio strajkaut.9

Suzan je trubila i vikala. Ja sam zviždala koristeći mali prst. Rendi se radovao
od srca. Čak je i Fibi bila presrećna promrmljavši: „Nije loše." Rendi se sagnuo i
zagrlio me, ali dok je to činio, ja sam ugledala ponosnu Suzan kako gleda ispred sebe
posmatrajući svog sina, i na trenutak sam pomislila da je ovaj zagrljaj trebalo da bude
upućen njoj, a ne meni.

Nakon još dve devetine i šest strajkauta, Bendžaminu nisi mogli da odbrane
bacanja. Isplatili su se svi oni sati igranja Nintenda. Mali je razvio savršenu
koordinaciju ruka-oko.

U redu, u poslednjoj devetini mu je malo popustila koncentracija jer je dozvolio

dvojici udarača da mu odbrane bacanja. Trener je zbog dva neuspešna istrčavanja
odlučio da sledeće nedelje na to mesto ubaci svog sina. Bendžamin je bio zvezda.
Heroj. Život je postao lep. A ja sam bila deo njega. Sve zbog udaje za Rendija. Želela
sam da se svi na svetu vole i budu srećni. Baš svi.

Želela sam da spojim Suzan sa nekim čovekom koji bi joj se dopao. Ali ne zato
što bi taj novi čovek smanjio Rendijeve izdatke. Bili u braku ili ne, Suzan je imala
pravo da prima alimentaciju od Rendija sve dok Bendžamin ne napuni dvadeset i
jednu godinu. Dakle, ja nisam imala skrivenih motiva.

Nakon bejzbol utakmice, u našem domu je bilo tiho. Fibi je za kuhinjskim

astalom pisala sastav o upadu američke vojske u Laos. Tom Siver 10,sedeo je na
dvosedu i čitao o Astecima. Drage volje bih pomogla dečici oko domaćeg da sam išta
znala o pomenutim temama. A jedan od ta dva događaja sam već proživela.

Rendi je, takođe, ćutao. Bio je razdražljiv. Popodne je proveo šetajući se oko
stola u dnevnoj sobi i popunjavajući pravne formulare i prijave za povraćaj godišnjeg
iznosa poreza, što mi je dalo vremena da razmišljam o potencijalnim kandidatima za
budućeg supruga njegove bivše žene.

Vinsent, kontrolor saobraćaja, upravo je izašao iz jednog braka, ali je bio

prenizak.

Moja sestra Tobi je imala drugara koji se preselio u Njujork. Jednom smo izašli
na kafu. Poput surogatskog Vagona dobrodošlice11
 On je imao visinu. Bio je dovoljno pametan. Sladak. Ali, Muhamed nije bio
Jevrejin.

A potom sam se setila „Džeka najpodobnijeg neženje Amerike". Džek je bio moj
prijatelj koji je živeo u Čikagu kada i ja, i koji se preselio u Njujork dve godine posle
mene. Volela sam da mu govorim kako se preselio jer sam mu previše nedostajala, ali
je prava istina bila da ga je privukla neodoljiva poslovna ponuda velike
korporacijske kompanije, koja mu je nudila sve vrste stimulacija poput besplatnih
karata za pozorište i ličnog vozača.

A za sve one koji se pitaju kako to da se ja nikada nisam zabavljala sa „Džekom

najpodobnijim neženjom Amerike", objasniću na sledeći način: muškarci koji vam
kažu da ste tip devojke sa kojom zaista mogu da razgovaraju, od vas očekuju samo
razgovor.

Najpre sam nazvala Klaudiju. „Šta radiš kod kuće nedeljom popodne?", rekla
sam kada je podigla slušalicu. Zvala sam je iz spavaće sobe, opružena na posteljini,
dok su mi jastuci podupirali leda. Nisam htela da uznemiravam decu koja su radila
domaće zadatke niti da gospodina H&R Bloka12 odvajam od računanja poreza.

„Majk nije tu danas", rekla je. „Ostani na vezi, samo da donesem cigarete." U
poslednjih šest meseci, Klaudija je osećala strastvene emocije prema čoveku kojeg je
opisala kao „trenutno nedostupnog", što je značilo - oženjenog. Čula sam kada je
spustila slušalicu na sto mrmljajući nešto u pozadini. Ma gde su proklete šibice? Šta
će ovde prijemnik moje slušalice? Dok se vratila do telefona sa upaljenom cigaretom
i udobno smestila, ja sam jedva mogla da se prisetim zbog čega sam je uopšte zvala.

„Da li je svima udobno?", rekla sam.

„Naravno", rekla je. „Šta ima novo u Gotam Sitiju?"

„Sećaš li se Džeka? Neženje Džeka?"

Klaudija je prostenjala odobravajućim tonom. Smatrala je Džeka narcisoidnom

osobom, ali je razlog tome bila činjenica da joj je jednom rekao da je ona bila tip
devojke sa kojom je mogao da priča.

„Razmišljam o tome da ga upoznam sa Rendijevom ženom."

 „Zar to nisi ti?"

„Mislim na Suzan. Rendijevu prvu ženu."

Nakon nečega što je ličilo na uzdah ili izbacivanje dima cigarete, Klaudija je
rekla: ,,U redu, počela sam da beležim. To je malo čudno."

Okrenula sam se kako bih poravnala jastuke jednom rukom držeći telefonsku
slušalicu drugom. „Sviđa mi se Suzan. Smatram je prijateljicom. I nije da nisam
upoznata koji tip muškaraca joj se sviđa. Treba da joj nađem nekog pametnog. Sa
izvesnom dozom ugleda. Nekoga čije mi prisustvo na porodičnim večerama ne bi
smetalo u narednih dvadesetak godina."

„Tvoj pokušaj da upariš bivšu ženu svog muža, ti je kao da pokušavaš da

polovan automobil prodaš komšiji. Vratiće ti se kao bumerang", rekla je Klaudija.
„Ona beše trgovac nekretninama? Zašto joj ne pronađeš nekog kupca za kuću?"

„Ne poznajem takve kupce?"

„Da li si sa Džekom popričala o tvom planu?"

„Ne."

„A sa Suzan?"

„Ne."

„A sa Rendijem?"

„Još uvek ne."

„Reći ću ti ovo u ime svih njih - ideja ti je užasna."

„Nazvaću Džeka da saznam šta on misli o svemu ovome."

Pre nego što smo završile razgovor, Klaudija je rekla kako bi volela da ima
kontrolu nad Ugom Čavezom i da bi smesta odletela u Venecuelu da ga urazumi.
Prepustila sam joj rešavanje situacije sa Ugom i nazvala Džeka iako nisam očekivala
da će biti kod kuće.
 Bio je kod kuće.

Džek Selcer se viđao sa ženama u dvadesetim ili ranim tridesetim godinama još
iz vremena kada je i on sam imao toliko godina. Napravio je pauzu od samo sedam
meseci u upražnjavanju ovih „svečanosti", i to kada je stupio u brak, koji je već
unapred bio osuđen na propast i koji ga je skupo koštao, ali je nakon razvoda uspeo da
dobije sve vrednije, neophodne stvari jednog neženje, prenevši ih u svoju drugu kuću
na obali, kao i srebrni BMW. Dopao bi se Suzan. I on bi bio dobar prema deci. Džek
je voleo decu, Fibi bi se dopala njegova kuća na plaži; a Bendžaminu BMW. Svi bi se
sjajno slagali. Džek me je uvek pitao da li poznajem neku osobu koja bi bila vredna
pažnje i truda. Zar nije bilo lepih devojaka kod mene na poslu? Ono što mu je
izmicalo pažnji bila je činjenica da nisu sve lepe mlade devojke želele da se
zabavljaju sa pedesetogodišnjacima. Zrelija žena poput Suzan bi mu mnogo više
odgovarala.

Odmah sam prešla na stvar. „Sjajne vesti. Imam prijateljicu sa kojom bi trebalo
da izađeš."

Prebacila sam se sa kreveta na podnu prostirku. Ležala sam na boku radeći vežbe
podizanja nogu dok sam razgovarala sa Džekom.

„Kakva je osoba?"

„Prava dama. Spremna za novi početak. Pametna."

„Mislim, koliko ima godina?"

„Nešto je starija od godišta onih sa kojim si navikao da izlaziš."

„Trideset godina?"

„Ne baš."

„Dvadeset osam? Dvadeset i devet?"

„Preko četrdeset, pre će biti." Leva noga gore. Leva noga dole. „Dosta je starija
od tvog proseka."

„Šališ se? Zar ne poznaješ nijednu koja valja, a da je mlađa?"

 Okrenula sam se na drugi bok prebacivši slušalicu iz jedne ruke u drugu. Desna
noga gore. Desna noga dole. „Džek, zašto bi bilo koja dvadesetogodišnjakinja želela
da se viđa sa tobom?"

„Jer sam bogat i lep."

„Osim toga?"

„Zar to nije dovoljno?"

„Dobro. Da razjasnimo. Dakle, ti tražiš sponzorušu?"

„Da. Sponzorušu sa sjajnim telom. A šta je sa onom tvojom prijateljicom

Italijankom? Ona što sam je upoznao na čili-žurki."

„Rekla je da si previše star za nju."

„Zaista? To je rekla? Mislio sam da Evropljanke ne gledaju na godine."

„Gledaju kada je u pitanju razlika u godinama od tri kontinenta." Noga gore.

Noga dole. „Zaboravi ovaj razgovor. Povlačim ponudu. Moja prijateljica je isuviše
dobra za tebe."

„Pa, hvala ti što misliš na mene, ali se javi kada pronađeš nekoga ko će mi više
odgovarati."

„Dobro, čim Fibi izađe iz puberteta, zvrcnuću te."

Takvo smo prijateljstvo negovali Džek i ja. Poput brata i sestre koji se
obožavaju, ali se stalno svađaju. Prekinula sam vezu sa nogom u vazduhu kada je
Rendi ušetao u sobu sa gomilom formulara za porez. Nasmešio mi se. Noga gore.
Noga dole. Smešio se sve više i stavio papire pored sebe. Rendi je umeo da ceni
fizičku aktivnost žene u srednjim godinama.

Stjuart Meler je radio u finansijskom odeljenju agencije za oglašavanje. Nedavno

se razveo.

Sprijateljili smo se kad su prestali da mi stižu čekovi sa iznosom plate, nakon što
je neko iz računovodstva premetnuo poslednje dve cifre mog broja socijalnog
osiguranja i zbog toga je pored mog imena na kompanijskim kompjuterima stajalo -
preminula. Stjuart me je „oživeo". Bio je opušten, pomalo stidljiv, ali je slušao
Mendelsona i Verdija u kancelariji po čitav dan, tako da sam zaključila da je bio
produhovljen.

Suzan je volela produhovljene ljude. On je bio tip muškarca kojem je odgovaralo

nošenje kravata sa motivima božićne jelke ili raznobojnih trouglastih marama koje bi
mu se poklapale sa bojom čarapa u čast predstojećih praznika.

U ponedeljak popodne sam svratila do njegove kancelarije bućnuvši se na njegov

tamno crveni kožni dvosed. Kompanijini ljudi zaduženi za finansije imaju bolji
nameštaj od onih iz kreativnog odeljenja. Naravno da oni odlučuju o iznosu sredstava
namenjenih za kupovinu nameštaja.

Stjuart je voleo kada bih navraćala da se javim. Obično su mu dolazili ljudi sa

problemima. Kao što je bio slučaj i sa mnom kada sam prvi put došla kod njega. Ali
sam ovaj put došla sa rešenjem.

„Stjuarte, da li se viđaš sa nekim od kad si se razveo? Jer, ukoliko se ne viđaš ni

sa kim i ako si zainteresovan, mogu da te upoznam sa svojom sjajnom prijateljicom."

,,U redu."

,,U redu?" Sto mu je bio čist. Suzan je volela čistoću.

„Dobro, želeo bih da je upoznam", rekao je Stjuart.

„To je to? Ne želiš više ništa da saznaš o njoj?"

„Teško je pronaći pravu ženu. Uzimam šta god da mi nudiš." „Odlično. Sjajno.
Samo da je nazovem kako bih joj dala tvoj broj." Stjuart je potvrdno klimnuo glavom.

Samo su me trenuci delili od spajanja Suzan sa nekim ko nije bio ni nalik Džeku.

Suzan je bila i više nego iznenađena kada sam joj rekla za Stjuarta i pitala me da
li je trebalo da izigrava šemu samo za kafu ili da čak ode i u bioskop sa njim. U
razgovor sam ubacila nekoliko Zašto ne? i Ma ko te pita? radi pozitivnog ishoda.

„Ne misliš li da je to malo neobično?", rekla je.

 „To ja činim za svoje prijateljice", rekla sam joj.

Čavrljale smo poput drugarica. Priznala je da je već izvesno vreme bila sama;
nije bilo lako pronaći normalnog čoveka. Uzdahnula je. „Većina mojih vršnjaka želi
da se viđa sa dvadesetogodišnjakinjama. Možeš li da poveruješ?"

„Neverovatno", rekla sam. Dok smo razgovarale, zaokruživala sam oglas za

ponudu dečijih kolevki hemijskom olovkom crtajući brkove i naočare po fotografiji
bebe u novinama. „Tako su nezreli."

Suzan mi je rekla da sam, ukoliko sam zaista smatrala Stjuarta posebnom

osobom, dobrim čovekom, i mislila da će joj se dopasti, mogla da mu dam njen broj.

Nakon što smo završile razgovor, osećala sam se uzbuđeno. Puna nade. Poput
pravog naivnog idealiste koji podržava sva ljudska stremljenja i reforme. Želela sam
da i Suzan nađe sreću sa nekim kao što sam i ja bila srećna sa... pa... kim god.

Sledećeg dana je Stjuart pozvao moju kancelariju iz svoje kako bi mi se

zahvalio; rekao mi da je razgovarao sa Suzan i da će se naći na piću u četvrtak uveče,
napomenuvši da mu je zvučala najnormalnije moguće.

Četvrtak je bio savršen. Tim danom je Rendi provodio noć sa decom. Suzan je
mogla da izađe i sjajno se provede, pa čak i da ostane do kasno ukoliko Stjuartu i njoj
zaista krene.

„O čemu ste razgovarali preko telefona?", pitala sam ne mogavši da sakrijem

zadovoljstvo.

„Objašnjavao sam joj kako da stigne do tog bara."

U petak sam posmatrala Rendija koji se šetao samo u donjem vešu. Nešto u vezi
sa njegovim dlakavim nogama me je činilo srećnom. Sve dok moje noge ne postanu
toliko dlakave.

Nečujno je hodao po našoj spavaćoj sobi, bosonog, krećući se od ormara do

kredenca i nazad kako bi odlučio koja bi mu se „polo" majica slagala sa pantalonama
oker boje. Rendi mrzi petak od kada je počeo rutinski da ga odrađuje. Za njega je to
stresan dan i on smatra da bi bilo mnogo lakše ispovraćati se nego se suočiti sa bilo
čim tog dana.
 Preturao je po svojoj fioci sa cipelama, tražeći mokasine. Rendi je imao ravne
tabane. Simpatično smešne tabane. Da nemaju nožne prste, izgledali bi kao palačinke.

Stajala sam ispred ogledala u ormaru gledajući njegov odraz preko ramena,
proučavajući ogrebotinu na svom obrazu. Često ujutru primetim nepoznate ožiljke na
svom licu. Nikada ne uspem da saznam odakle oni tu, da li ih ja izazovem grebući se u
snu poput fotografija Edvarda Manča.

Rendi je bio zatečen kada sam mu rekla da sam Suzan sredila sastanak. Izgledao
je zbunjeno govoreći stvari poput: „Šta si uradila?" „Otkud to?" „To je čudno."

„Dakle, kako je Suzan bila raspoložena kada se sinoć vratila?", rekla sam.

U obe ruke je držao po jedan kožni kaiš. „Braon ili crni?" Okrenula sam se i
rukom pokazala na crni.

„Da li je izgledala srećno? Uzbuđeno? Sneno?"

Namrštio se u stilu otkud ja znam. Rekao je: „Linda, zaista nemamo nikakve
koristi od bavljenja raspoloženjem moje bivše žene."

Sedela sam za svojim stolom jedući sendvič sa salatom od jaja i pišući slogane
za „Malena zvezda i dalje peva na bini" kada me je Suzan nazvala da mi javi za
sastanak, to jest da me izvesti o ishodu sastanka. To rade prijateljice. Ali sam mogla
da osetim da je reči birala pažljivo. I nije zvučala prijateljski kao prethodnog puta.

„Stjuart je malo... čekaj da vidim koju reč tražim... a, da... dosadan."

A to ne valja. Odmah sam skočila u Stjuartovu odbranu. „Možda je bio

nervozan."

Suzan se nasmejala. I to mrzovoljno, kako rade osobe koje se smeju na silu.

„Možda se uspavao." A ni to nije bilo dobro.

Moj plan o srećnim produženim porodičnim izlascima sa Rendijem i njegovo

dvoje dece, obe žene i sa Suzaninim novim momkom, polako je počeo da propada.
„Da pokušam ponovo", rekla sam.
 Suzan je odgovorila hladno, uzdržano i ne previše srdačno. „Hvala, ali ne bih
opet pokušavala za sada", rekla je. „Međutim, ima nešto što možeš da učiniš za mene."

„Šta? Samo reci. Učiniću sve. Da budem Majka Užina na sledećoj utakmici
Dečije lige?"

„Bendžamin želi rođendansku žurku na kojoj će drugari prespavati kod njega.

Njih petorica." Bendžaminov rođendan je za dve nedelje. „Zanima me da li bi Rendiju
i tebi smetalo da ove godine organizujete njegov rođendan kod vas. Ja sam tek
okrečila i sve mi je još uvek u kutijama po podu."

Petorica jedanaestogodišnjaka. Koliko to može biti teško? Već mi se dopala

ideja. Ja ću biti domaćica.

„Naravno da ću vam pomoći", rekla je.

„Doneću tortu."

„Baš bismo to voleli. To bi bilo strava", rekla sam.

„Odlično", rekla je Suzan. „Znala sam da mogu da računam na vas.”

Pre nego što sam se vratila pisanju reklamnih slogana, napravila sam spisak
stvari neophodnih za Bendžaminov rođendan. Pozivnice. Ukrasne tračice sa imenom.
Da li su jedanaestogodišnjaci bili previše odrasli za nošenje rođendanskih kapa?
Takođe sam odlučila da do kraja dana izbegavam Stjuarta kako mi ne bi rekao da se
sjajno proveo na sastanku.

U slučaju da još neko osim mene ne zna — jedanaestogodišnjaci jesu previše

odrasli da bi nosili rođendanske kape. Bendžamin je potvrdio moje sumnje kada mi je
rekao: „Šališ se, zar ne? To je bila šala, je l' da?"

Na noć kada je padala njegova rođendanska žurka, nakon koje će njegovi drugovi
prespavati kod njega, ja sam bila presrećna. Verovatno čak i više nego Bendžamin.
Nisam bila zadužena za dečju žurku ranije pošto nisam imala dece. Bendžamin je
pozvao goste (nakon što su moje pozivnice sa razlogom bile odbačene); Rendi je
preuredio Bendžaminovu sobu kako bi u nju mogle da stanu vreće za spavanje; Suzan
je, kao što je i obećala, donela tortu (čokoladnu, pripremljenu kod kuće, sa tri sloja
preliva); a Fibi je odlučila da prenoći kod drugarice kako bi izbegla čitavu pometnju
oko rođendana. Što meni nije ostavilo baš mnogo prostora za rad, već samo za
radovanje.

Bendžamin je jelovnik odredio unapred. Hot-dogovi. Pica. Makarone sa sirom.

Svima je bio podeljen sok u tetrapaku. Dečaci su jeli u kuhinji dok smo se Rendi,
Suzan i ja vrzmali po dnevnoj sobi trudeći se da budemo maksimalno pažljivi, ali ne
napadni, poput troje engleskih batlera. Pitala sam je koje je filmove gledala u
poslednje vreme, ko ju je šišao, da li je imala u planu neke zanimljive odmore?
Vodile smo ženske razgovore. Rendi se nije uključivao u naš razgovor, ali bi na
svakih pet minuta viknuo u pravcu kuhinje: „Treba li nekom nešto? Kečap? Senf?
Salvete?"

Dečaci su tiho razgovarali, poput biznismena na sastanku, što ja nisam očekivala:

mislila sam da će pričati poput podivljalih Indijanaca. Bili su veoma bliski, znajući se
još od zabavišta, sa unapred određenim ulogama. Erik je bio mozak ekipe. Džasper je
najbolje sprovodio u delo svaku njihovu zamisao. Devojčicama se najviše sviđao
Malkolm. Sem je bio staložen poput odraslih, a Džoš je posedovao najveći broj
sličica Pokemona.

Pošto su proždrali picu i nezasitno pojeli hot-dogove, Suzan je unela tortu sa

jedanaest svećica plus još jedna za sreću. Bilo mi je žao što ja nisam kupila tortu jer
bih samim tim imala pravo i da je unesem. Zgrabila sam legendarni foto-aparat marke
Kodak, model „instamatik", što je značilo da mene na slikama neće biti.

Dečaci su otišli u Bendžaminovu sobu kako bi gledali Ostina Pauersa na video-

kaseti. Suzan se ponudila da posavija kutije od pice i pokrene mašinu za pranje
posuđa. Rendi i ja smo joj rekli da možemo i sami. Suzan je uzela svoju tašnu sa
stočića u hodniku i kaput iz ormana.

„Imaš li neke planove za večeras?", rekla sam. Ženski razgovor se nastavljao.

„Vidimo se sutra", rekla je ne odgovorivši mi na pitanje.

Nakon što su pogledali Ostina Pauersa, započeli su sa igranjem bučnog i

neobuzdanog turnira na konzoli Nintendo, nakon čega je usledilo Rendijevo obraćanje,
kada im je rekao da je skoro ponoć i da je vreme za spavanje. Usledio je protest „nije
kasno!" nakon kojeg je usledilo zauzimanje najboljih mesta na podu, vreće za spavanje
su bile spremne, majice i farmerke su letele po sobi i vodili su se razgovori o tome
koji će jadničak poslednji da se raspakuje, kome su najviše smrdele noge i ko je tako
podmuklo pustio goluba.

Opaske o prdežu su izazvale napade smeha sve dok Rendi nije stao nasred sobe,
zapalio šibicu, zapretivši da će vazduh u sobi zagaditi pesticidima i rekao dečacima
da se smire ili će biti umorni sledećeg dana.

Ma da. Baš ih je to uplašilo.

Ali smo Rendi i ja bili umorni posle još jednog lažnog roditeljskog ukoravanja,
nakon kojeg smo ugasili svetio i otišli u svoju sobu.

U retrospektivi, možda nije bila tako sjajna ideja zakazati porodičnu večeru, dan
nakon žurke, kada je u stvari Bendžaminu zaista bio rođendan. Ostao je dovoljno
budan kako bi odabrao restoran, gde je glavni uslov koji su morali da ispune bio da
imaju najlepljiviji i najgušći sirup na torti na celom Menhetnu. Najveći deo razgovora
je bio ispunjen raznim temama. Šta je s tvojom pljeskavicom? Gde je konobar?
Bendžamine, otvori oči.

Nekako sam uspela da sednem između Fibi i Bendžamina. Osećala sam se kao da
su Rendi i Suzan bili roditelji, a ja jedno od dece, što je bilo najizraženije nakon
obroka, kada su Rendi i Suzan podelili račun.

Čekali smo da nam konobar vrati kusur jedući poslednje zajednički isečene
komade torte nasred stola. Suzan se nagnula ka meni govoreći tiho, kao da se spremala
da mi se poveri, poput prave prijateljice. Sa razglasa se čula rep muzika. „Znam šta se
desilo na sinoćnjoj žurki. Lora me je zvala."

„Nešto se desilo? Šta?"

Lora je bila jedna od mama koja je bila prijateljica sa Suzan. Mame svih dečaka
su bile prijateljice sa Suzan. Ja nisam bila u stanju da zapamtim ko je bila čija mama.
Sigurna sam da sam i nakon tri godine za njih još uvek bila Rendijeva nova žena.

Prestala sam da jedem tortu usredsredivši se na Rendijevu bivšu ženu. Rendi i

Fibi su bili zauzeti igrajući dečiji hokej. Bendžamin je iskoristio priliku da se probudi
i da čitav tanjir sa tortom privuče k sebi.

„Pa, pretpostavljam da neki sinovi više veruju svojim majkama nego drugima."
Suzan je držala tri prsta preko usta, slegla ramenima i zakikotala se. Šta god je trebalo
da mi saopšti, to ju je silno zabavljalo. „Lora mi je ispričala za takmičenje koje su
dečaci održali."

„Nintendo?"

„Ne baš." Suzan je odlučila da pređe na stvar i dalje se silno zabavljajući. Rendi
se sa konobarom dogovarao o visini napojnice. „Izgleda da su održali još jedno
takmičenje. I to nakon što ste vi zaspali." Suzan je pogledala prema deci kako bi se
uverila da se ovaj ženski razgovor i dalje odvijao samo između nas dve. Gurnula je
ruku pod sto, spojila vrh palca sa vrhom kažiprsta napravivši kružni oblik drmajući ih
napred-nazad, što je meni bilo poznato, samo nisam odmah shvatila o čemu se radilo.
Suzan se ispravila i pružila ruku ka Rendiju kako bi joj dao njen deo kusura. „Oni to
zovu guljenjem viršle, bacanjem nadbiskupa u nesvest."

Odmah sam shvatila šta je bilo u pitanju.

„Isflekali su mi tepih!"

„Dešava se." Suzan se smejala omalovažavajuće tapšući rukama. ,,U tom su

dobu."

Da li je Suzan znala za ovakve „igre"? A Rendi? Šta se desilo sa Pronađi

magaretu rep ili Donki Kong? Gluvim telefonima? Nisam se usuđivala da pitam
dečake kako su odredili pobednika.

„Želi li neko da podeli poslednje parče kolača sa mnom?", pitao je Bendžamin.

„Ne!", smesta sam odgovorila.

Nakon večere smo se šetali niz Brodvej, s tom razlikom što su deca otišla kući sa
Suzan, a ja sam kući išla s Rendijem. Jedna baš „produžena" porodica. Ukupno nas je
bilo petoro. Možda će nas jednog dana biti šestoro, ukoliko se Suzan opet uda. Što je
bilo nešto, u čemu joj moja pomoć uopšte nije bila potrebna.
 Potpišite ovde, ovde i ovde

Nakon tri godine plaćanja kirije, bili smo spremni da kupimo sopstveni prostor.
Kada su Čikažani u potrazi za stambenim prostorom, počinju sa spiskom iz snova, sa
kojeg zatim precrtavaju stavke koje su nerealne. ,,U redu, možemo i bez kamina."

„Zaboravi kupatilo za goste. Neka koriste dečije kupatilo."

„Nije nam veranda najvažnija."

Izgleda da i Njujorčani prolaze kroz slične teškoće.

,,U redu, možemo da živimo bez ormana."

„Batali kuhinju. Poručivaćemo hranu."

„Menjanje vodovodnih cevi unutar doma nije nam najvažnije."

Imali smo posla s lokalnim Frederikom Petersom. Kad god se u Njujork tajmsu
pojavi članak o nekretninama, on uvek bude propraćen Frederikovim komentarom.
Nosio je leptir-mašnu i tregere. Izgledao je kao profesor fakulteta koji vam je ulivao
poverenje. U svakom stanu koji smo obišli, agent prodaje bi nam odrecitovao
hvalospeve o određenoj nekretnini, a potom bi nam Frederik objasnio o čemu se
zapravo radilo.

Agent prodaje u šalu od pašmine:13 „Kuhinjski elementi su napravljeni po

narudžbini."

Frederik: „Naručeni su iz kompanije Louz."

Agent prodaje sa najvećim delom kose prebačenim na jednu stranu: „Simpatična

bakica je ovde živela šezdeset godina, a sada se odselila na Floridu."

Frederik: „Izliv krvi u mozgu na podu kupatila."

Agent prodaje sa motivima leoparda na okvirima naočara: „Hiljadu osamsto

kvadrata."
 Frederik: Hiljadu šeststo."

Ja: „Šta je sa preostalih dve stotine kvadrata?"

Frederik je namestio svoju leptir-mašnu. „U Njujorku je po zakonu dozvoljeno

meriti prostorije iznutra."

Ja: (Bez reči.)

Rendi je nazvao. „Možeš li smesta da se vratiš sa posla? Jedna ponuda je

ponovo aktuelna na tržištu nekretnina." Zatekao me je usred pisanja kratkog i zabavnog
reklamnog slogana za tampone dok sam tražila reči koje bi se rimovale sa plastični
aplikator.

„Oblačim kaput", rekla sam.

Posle pola sata stajali smo ispred zgrade od dvanaest spratova na Riversajd
drajvu. Većini Njujorčana bilo je nezamislivo da žive na Riversajd drajvu. Previše je
hladno, vetrovito; ne žele da imaju pogled ka Nju Džersiju, ali se meni sviđalo što je
ceo grad bio hladan i vetrovit i što sam mogla da imam pogled ka Nju Džersiju. Uz
pomoć Frederika i dve dame koje su bile agenti prodaje, pažljivo smo uklonili
gvozdene spirale, stubove sa plitkim reljefima, bakarne vence.

„Obratite pažnju na kamenu fasadu", rekla je prva žena. „Da, kamena fasada",
rekla je druga žena. „Predratna gradnja", rekle su u glas.

Žene su se predstavile kao Nensi i Roni. Najpre bi Nensi nešto rekla, a zatim bi
Roni to ponovila. Roni bi rekla nešto, a potom bi Nensi to ponovila. Imale su
zajedničku agenciju za prodaju nekretnina. Čak su i ličile u svojim sivim ženskim
odelima, plavim frizurama do ramena, noseći svoje neponovljive dijamantske ogrlice;
sa ovalnim kamenčićima za Nensi i smaragdima za Roni. Frik i Frak14 provele su nas
kroz predvorje do liftova. Dok smo se peli, Roni nam je rekla da je zgrada imala
teretanu i igraonicu.

„Moraćemo da vam pokažemo teretanu i igraonicu", rekla je Nensi dok su se

vrata lifta otvarala suočivši nas sa mračnim, ukrašenim hodnikom.

Roni se mučila pokušavajući da otključa ulazna vrata, a potom je isto to radila i

Nensi, da bismo na kraju ušli unutra.

Stan se nije pokazao dobrim. Bio je slika onoga što nismo mogli da zamislimo ni
u najluđem košmaru.

Svaka površina - zidovi, vrata, radijatori, tapete, nameštaj, drvene ploče koje su
bile postavljene da bi zidovi izgledali ravnije i lamperija — sve je bilo oslikano
sunđerom. Zlatnobraon boja je na onim mestima gde je farba bila oguljena
nadoknađena mrljama zelene boje. Mural u hodniku je naslikao neko ko nije imao
pojma, a kamoli talenta, a koji je odslikavao unutrašnjost grčkog hrama sa mermernim
stubovima svetloljubičaste boje, koji nisu imali, ama baš nikakve veze, sa ostatkom
nameštaja u stanu.

Tepisi koji su se nalazili u pojedinim sobama odslikavali su teme sa afričkog

safarija. U drugoj spavaćoj sobi na tepihu je bio leopard. U trećoj zebra. Imitacija
zelene zmijske kože nalazila se ispred ulaza u američki plakar. Kakva god da je bila
namera prethodnih stanara, znala sam da sve ovo apsolutno nije valjalo. Ali ono što je
stan činilo zaista neponovljivim bili su mozaici. Mikrotalasna pećnica, brojilo za gas,
okviri vrata, okviri ogledala u kupatilu, aparat za sipanje vode kojem nije bila
potrebna nikakva potpora - sve je to podsećalo na ručno napravljene kontejnere za
cigarete u letnjem kampu.

Nensi nam je rekla da je prethodna vlasnica bila prava umetnica, pa je samim tim
stan imao veću vrednost. A potom nam je sve to doslovce ponovila i Roni.

Frederik nam je rekao da je muž prethodnu vlasnicu napustio zbog ljubavne veze
sa dadiljom. „Pištoljem za nanošenje lepka je porazbijala sav porculan i ogledala po
stanu."

Mozaičko telo zmije je bilo tkano i bilo je postavljeno pored kade, uza zid, da bi
se zatim račvalo postajući dvoglava mozaička zmija. U kutiji sa osiguračima su se
nalazile obezglavljene Barbi lutke.

Stojeći u dnevnoj sobi ispod zidnog osvetljenja čije su sijalice bile velike poput
konzervi za porodično pakovanje havajskog punča, piljila sam u drveni pod. „Nešto
nije u redu sa ovom braon nijansom." „To je plavi patlidžan", rekla je Nensi.

Pogledala sam izbliza. „Gospode, u pravu ste. Ljubičasta je." „Plavi patlidžan",
rekla je Roni.

Odmah sam ovo mesto u svojoj glavi nazvala „stan u koji ću ući samo mrtva", ali
me je Rendi povukao u kuhinju da bismo obavili razgovor nasamo ostavivši Freda da
ćaska sa bliznakinjama koje su ličile na dablmint žvake.

„Ovaj stan nam baš odgovara", rekao je Rendi. „Sobe su dovoljno prostrane, ima
pogled na reku, dobar raspored. Trebalo bi da im kažemo da smo zainteresovani."

„Da smo zainteresovani? Tek tako? Duže biram pantalone pri kupovini kod
Mejsija."

“Ako ne preduzmemo nešto, neko će drugi ugrabiti ovu ponudu."

To sam smatrala dobrom vešću. Rendi je čekao moj odgovor. „Možemo li bar da
započnemo ponudivši im uvredljivo nisku cenu?", pitala sam.

Rendi je otvorio flašu šampanjca skinuvši čep iznad sudopere. „Za naš ugovor",
rekao je dok smo se kucali čašama.

„Za farbanje sunđerom", rekla sam.

„Sada samo treba da se nadamo da ćemo proći razgovor sa Odborom stanara."

„A zašto ne bismo? Pa nismo mi Boni i Klajd."

„Odbori stanara su čudni." Rendi je navio flašu šampanjca do te mere, kao da je

trebalo da proguta dva aspirina. „Nikada ne znaš šta ih zanima."

Ponovo sam nam napunila čaše možda poslednjom flašom šampanjca koju ćemo
sebi moći da priuštimo. „Pa, meni sve to zvuči nelegalno, tražiti od ljudi da iznose
svoju intimu na nekakvim formularima, odabirati ko može, a ko ne da živi sa njima u
zgradi. Ukoliko nas odbiju, hoćemo li makar moći da saznamo razlog?"

„Prema zakonu, nisu obavezni da nam navedu razlog."

„Dakle, provešćemo ostatak života pitajući se zašto im se nismo svideli."

„Ne. Ostatak života ćeš provesti u traženju novog stana."

 Imali smo mnogo posla. Kuhinjske stalaže su bile prenatrpane. Kao i kuhinjski
sto. Gomile papira su se nalazile na podu. Rendi i ja smo pripremali finansijski dosije
za Odbor stanara: obrasce o federalnom porezu, izvode bankovnih računa, izvode o
kreditnoj sposobnosti, izveštaj o održavanju kreditne kartice, izveštaje o povraćaju
poreza. To su sve bili razlozi zbog kojih bivša supruga Suzan nije htela da bude naš
agent prodaje.

„Ne mogu da verujem da su milioni Njujorčana spremni da se uhvate u koštac sa

ovolikom papirologijom", rekla sam napravivši pauzu kako bih izmasirala prste pošto
me je uhvatio grč. „Osećam se kao da prepisujem Rat i mir." Rendi je pomerio gomilu
izveštaja o održavanju kreditne kartice pored gomile izveštaj a o kreditnoj
sposobnosti. Bio je zadužen za gomile. „To nije pošteno", rekla sam. „Komšije će
znati moju platu, ali ne i ja njihovu."

„Odakle ti ideja o bilo kakvom poštenju?" Rendi je pogledao šifru na svom

pravnom formularu žute boje. U sobi je bilo pretesno, ali sam se plašila da će, ukoliko
otvorim prozor ili uključim ventilator, svi ti papiri izleteti, a da ćemo se mi poubijati.
Pošto je iščitao svoj pravni formular, Rendi je rekao: „I dalje nam treba potvrda da
smo u stanju da otplaćujemo trenutni kredit." Žestoko se udubio u proučavanje tog
formulara.

„Treba li još nešto da im pošaljemo? Uzorke urina?"

„I treba nam dvanaest pisama sa preporukom."

„Molim?"

Pogledao me je kao da je bio iznenađen što me vidi. „Po šest profesionalnih

preporuka za tebe i mene."

,,U kojima treba da piše šta?"

Rendi je slegao ramenima. „To je standardna procedura. U svim zgradama.

Pomaže im da procene tvoj karakter, da shvate kakva si osoba u stvari."

„Ovde je baš gužva", rekla sam. „Hajde da upalimo ventilator."

Obavestila sam Klaudiju da su mi bila neophodna pisma preporuke. Čula sam da

pali šibicu uvlači i ispušta vazduh pre nego što je pitala: „Za šta da te preporuče?"
 „Za stan koji želimo da kupimo. Život u toj zgradi zahteva preporuke."

„Treba ti preporuka da bi nekom postala komšinica?"

„Pa, u stvari, da. Tako to funkcioniše."

„Da ja moram da prolazim kroz to, proterala bih svoje komšije iz grada. Šta to
treba da piše u tom pismu preporuke?"

„Da ne pravim buku, nered i da nisam gruba."

„Dakle, da nisi ljudsko biće."

,,I onda ti na kraju kažu da će te pozvati ukoliko budu imali nekih dodatnih
pitanja."

„Bolje im je da ne zovu. Ne želim da razgovaram sa takvim ljudima."

„Molim te, Klaudija. To neće trajati dugo. Sem toga, ko me poznaje bolje od
tebe?"

„Otkud sad to?", rekla je. Lindi zabrana prilaska uskoro ističe i smatram da su
svi voljni da zaborave incident sa muškim gaćama u autobusu.

Te noći, u krevetu, dok smo Rendi i ja vodili ljubav, misli su mi lutale umesto da
zamišljam da sam pohotna sestra kod zubara ili sultanova miljenica iz harema.
Nabrajala sam sebi razloge zbog kojih bi nas taj Odbor eventualno mogao odbiti.
Neko će vrisnuti kako toliko glasno hrčem da postoji opasnost da srušim zidove. Mrze
ljude iz centralne Amerike. Pronaći će moj izveštaj iz četvrtog razreda o Džordžu
Vašingtonu Karveru iz onlajn enciklopedije. Činilo se da sam bila previše opterećena
razmišljanjem o tome da li ću se dopasti ljudima koji mi ništa nisu značili. Zar tome
nije služila srednja škola? Ali, koga ja lažem - meni je izuzetno stalo do tuđeg
mišljenja. Ako otvorim kišobran, a niko drugi to ne učini, ja ga zatvorim. Ukoliko
odem u kabinu javnog toaleta - recimo, da samo popravim grudnjak - ja ipak operem
ruke kako niko ne bi pomislio da ja ne perem ruke.

Rendi, koji se nalazio na meni, zadrhtao je i čvrsto me stegnuo.

„Neverovatan osećaj", rekao je.

 „Baš neverovatan", rekla sam.

Razmišljala sam o još gomili razloga zašto bi mogli da nas izbace pošto nam je
tek šest nedelja kasnije zakazan sastanak sa Odborom. Bilo je očigledno da nisu jedva
čekali da se sretnu sa nama, dok je kod nas situacije bila obrnuta.

U međuvremenu nam je Frederik sredio da sa decom obiđemo stan. Iskolačenih

očiju i držeći ruke na kukovima, Fibi je rekla: „Mora da se šalite oko kupovine ovog
stana?" „Ne", rekao je Rendi.

„Da li ja mogu da iznesem svoje mišljenje?" „Ne", rekao je Rendi.

„Ne, osim ako ne želiš da uskočiš u otplatu kredita", rekla sam ja.

„U svakom slučaju, nadam se da ne očekujete da svoje prijatelje dovodim

ovamo."

Bez tinejdžerskih poseta? To mi je odgovaralo.

Bendžamin je bio zaokupljen mozaičkim aparatom za vodu puštajući je u

mlazevima. Njegovo jedino pitanje je glasilo: „Da li ću imati televizor u svojoj
sobi?"

Te večeri kada smo imali zakazan razgovor, stigli smo desetak minuta ranije iako
nam je razgovor bio zakazan u 19 h. Rečeno nam je da sačekamo u hodniku, dok
Odbor u stanu 1A, „prečešlja" naše kvalifikacije.

Rendi se obratio vrataru u plavom odelu. „Dobro veče, mi smo ovde zbog..."
„Razgovora", rekao je vratar. „Ja sam Emilio. Sedite preko puta stana 1A." Emilio je
namignuo. „Drago mi je da smo se upoznali. Gospodin i gospođa Artur, zar ne?"

„Tako je", rekao je Rendi. Bilo mu je drago što su ga prepoznali jer je to smatrao
dobrim znakom.

Ja sam se pitala da li je to značilo da je i Emilio pročitao ocene naših

kvalifikacija i da je znao da sam dvaput mesečno išla na presađivanje kose na osnovu
podataka iz moje „viza" kartice.

Seli smo na stolice koje su bile presvučene imitacijom somota, iz prodavnice

robe široke potrošnje., Kralj Luj - dobre kopije, a takođe sam posmatrala predratne
detalje u hodniku. Predratna napuknuta prozorska okna. Predratne izbledele zidne
ukrase. Predratnu farbu koja se ljuštila. Nagnula sam se prema Rendiju i prošaputala:
„Da li je prekasno da se prijavim u Odbor za ocenu enterijera?"

Rendi je sedeo toliko uspravno da je komotno mogao da se prijavi za posao

stražara u Bakingemskoj palati. Piljio je u vrata sa mesinganom oznakom 1A. Nosio je
tamnosivo odelo, belu košulju i crvenu kravatu — izgled koji je govorio - ima se,
može se. Ja sam bila obučena u šivenu crnu bluzu, crne pantalone i nosila sam crne
štikle - izgled koji je govorio - pošla sam na sahranu.

Primetila sam da je Emilio mahao svim istetoviranim tipovima u pocepanim

majicama, koji su nosili nešto što je podsećalo na pice ili na poluautomatske puške.

„Obezbeđenje u ovoj zgradi nije baš na visokom nivou", ponovo sam šapnula
Rendiju.

Čovek sa naočarama, čiji je okvir bio u obliku kornjačinog oklopa, promolio je

glavu iz stana 1A. Rendi je ustao, sada držeći leđa još uspravnije, ukoliko je to uopšte
bilo moguće.

„Kasnimo", rekao je čovek. „Nismo još doneli zaključak o izveštaju." Umesto

odgovora, uputili smo široke osmehe odobravanja.

„Nema problema!"

„Ne morate da žurite!"

„Nemojte da žurite sa našim izveštajem!"

Čim je čovek zatvorio vrata za sobom, rekla sam Rendiju: „Preplašena sam do
smrti, a i stan jedva mogu da vidim očima. Ne želim sve da počinjem iz početka, sa
novih dvanaest pisama preporuke."

Rendi se nagnuo prema meni stegnuvši mi ruku, što bi razuverilo moje sumnje da
i njegovi dlanovi nisu bili znojavi od nervoze.

„Kladim se da ni ne čitaju ta pisma", rekla sam. „Trebalo je da ih napišemo sami

i da se potpišemo kao Čarls Menson, Džon Vilks But i Klovn Klarabel čisto da bi
videli da li iko obraća pažnju na potpisnike pisama."

Čekali smo u tišini posmatrajući gomilu pasa na povocima koji su prolazili kroz
hodnik; psi su išli u šetnju, psi su se vraćali iz šetnje, bilo je više pasa nego naručenih
pica, koje su šetale ukovrdžane dame u „birkenstok" sandalama; muškarci u
džemperima bez kragne koji su ličili na profesore ekonomije sa Kolumbijskog
univerziteta; kao i parovi u veoma elegantnim vunenim kaputima, koji su ličili na
dopisne članove Linkoln centra.

Na kraju su se vrata stana 1A opet otvorila. Ponovo su se pojavile naočare čiji je

okvir bio u obliku kornjačinog oklopa. „Izvolite unutra", rekao je.

„Srećno", viknuo je Emilio za nama.

„Šteta što vratar nije u Odboru", šapnula sam Rendiju dok smo ulazili u stan 1A.
„Kod njega bi svako prošao."

Raspored u stanu 1A, kao da je odslikavao buduće trendove, kockasto

predsoblje, pravougaona dnevna soba, bez ludačkog farbanja i ženskih mozaika koji bi
izazivali podsmeh. Smestili su nas na plavi dvosed od brokata ispred sedmorice
članova Odbora, od kojih je svaki sedeo na različitoj stolici, sa štofom, drvenoj i na
rasklapanje, što bi bio isti raspored kakav bih očekivala da smo išli na „prijateljsku"
sedeljku sa španskom inkvizicijom. Članovi Odbora su sedeli kao da su pozirali za
božićnu scenu rođenja, samo što je umesto kolevke sa bebom Isusom, u centralnom
delu prostorije sedela pozamašna žena, kratke sivoplave kose, koja je držala podlogu
za pisanje sa držačem papira. Predstavila se rekavši da je predsednica Odbora već
deset godina. Trudila sam se da se prikladno oduševim.

Ostali članovi Odbora su se takođe predstavili, s tim što su neki navodili i titule:
potpredsednik, kasir, predsednik božićnog odbora.

Predsednica odbora se smešila listajući svoje beleške. „Vidim da plaćate

alimentaciju", rekla je Rendiju. Dobar početak.

Dok je Rendi razglabao o finansijama, ja sam se plašila da mi hulahopke nisu

bile jednako navučene. Nisam to primetila dok smo sedeli u hodniku, ali sam sada bila
sigurna da nešto nije bilo u redu u predelu prepona, pa sam pomislila da sam ih možda
navukla naopačke. Počela sam da stavljam jednu nogu preko druge i prestala plašeći
se da će im izgledati kao da hitno moram da piškim.

Ćutljiva žena koja je beležila postavila nam je sledeće pitanje: „Imate li u planu
renoviranje?" Zamalo joj nisam odgovorila: „Je l' se vi to šalite? Da li ste videli kako
izgleda taj stan?", ali nisam bila sigurna da je to trebalo da uradim. Ukoliko bismo
svoj eventualno pozitivan odgovor pomno obrazložili, da li bi oni pomislili: Sjajno,
pa oni će podići kvalitet stanovanja ili Ijao, buka i prašina. Pre nego što sam stigla da
ovaj simpatični razgovor koji sam vodila sama sa sobom privedem kraju, Rendi je
rekao: „Kuhinju treba renovirati." „Nego šta!", rekla je kroz smeh gospođa
Sekretarica.

,,I želeli bismo da izravnamo podove", dodao je Rendi.

Čovek sa najvećim ušima koje sam ikada videla je rekao: „Zaista? Ne odgovara
vam ljubičasta boja?" Svi predstavnici Odbora su se dobro ismejali dok sam ja
pomislila: Da, a obično mi komšije nisu bili kreteni.

„Pričajte mi o svojoj deci", rekao je tip čiji je okvir naočara bio u obliku
kornjačinog oklopa pregledajući gomilu papira. „Vidim da vam ćerka ima četrnaest
godina."

„Da", rekla sam bacivši pogled prema dvema ženama za koje bih rekla da su bile
u godinama kada su već mogle da se ostvare kao majke. „I ona čuva decu nekome."

Tačno tako. Žene su mi se smešile, kao da sam im upravo ponudila mito.

„Lepo je to čuti", rekla je prva žena.

„Uzeću njen broj", rekla je druga.

„A šta je sa vašim jedanaestogodišnjim sinom?", pitala je predsednica Odbora.

„Da li je bučan i razuzdan?" Predsednica je živela u stanu ispod onog koji smo
planirali da kupimo.

„Ne", rekao je Rendi. „Nimalo."

„Sedi zavaljen u fotelji i po ceo dan igra Super Marija", rekla sam. „Nije se
pomerio od rođenja."
 Nakon još oko pola sata, koje je Odbor utrošio na postavljanje pitanja o našim
omiljenim seksualnim pozama, rekli su nam da izađemo.

Frederik nas je pozvao sledećeg jutra. „Čestitam", rekao je. Odbor stanara nam
je odobrio kupovinu stana sa ljubičastim podovima i bučnim komšijama.
 Nina, preduzimač iz Stounhendža

Ne znam zašto sam poslušala računovođu iz agencije za oglašavanje. On je prvi

spomenuo Ninu. Ona je bila treći preduzimač kojeg smo pozvali radi video-nadzora.
Došla je sa svojim partnerom Frankom i svi smo posedali u dnevnoj sobi, kao da je
sledila čajanka. Rendi je baratao sa daljinskim oko video-rekordera.

Nina je hvalila Rendijevo poznavanje uglova za snimanje, držala olovku u ustima

i pretvarala se da joj je bila muka od zidova ofarbanih sunđerom. Bilo je očigledno da
smo imale isti ukus.

„Dakle, zašto ne možete da se uselite ovde?", pitala je nakon što smo odgledali
video-snimak na kojem ja pokazujem prstom prema trulom okviru vrata spavaće sobe.

„Čistačica prethodne vlasnice je pospremala i negde zaturila srebro", objasnila

sam. Vlasnica je optužila nas, a iako je ubrzo otkrila da mi nismo imali ništa sa tim, ne
želi nas u blizini plašeći se da ne ukrademo nešto drugo."

„Prava lujka, je li? A kako niko nije pipnuo te mozaike?" Nina se nasmejala od
srca zabacivši glavu unazad, što je ličilo na jednu od onih reklama za pivo u kojima se
glasno smeju. Bila je zdepasta, imala je mušku frizuru, tamne obrve i nije se šminkala.
Tada, kada smo prvi put upoznali Ninu, nosila je vojničke pantalone i sivu majicu.
Drugog, trećeg, dvanaestog, četrdeset devetog, šezdesetog i svakog narednog puta
nosila je vojničke pantalone i sivu majicu. Mora da je podsvesno Nina izjednačila
ugovaranje poslova sa borbom, što je bila nijansa koja je nama promakla.

Nina nam je rekla da je pevala prateće vokale u grupi I strit bend još pre nego što
je Brus Springstin postao zvezda. Uloživši sebe u ono što se kasnije pokazalo kao
pogrešna procena, rekla je sebi kako Brus nikada neće postati velika zvezda i
napustila bend smatrajući da posao renoviranja donosi veliku lovu. Smatrala je da će
se lako prilagoditi novom poslu jer je volela da udara čekićem i da moluje špaklom.
Tokom ovog razgovora, Franko nije mnogo pričao, ali se videlo da je imao kršnu
gradu i šake sa dosta ožiljaka, što je ukazivalo na čoveka naviknutog na gradilište.

„Franko rukovodi radnicima. A ja njime", rekla je Nina, koja sa očigledno

mnogo više zabavljala nego Franko.
 „Pa, mislim da ćemo odlično sarađivati", rekla sam.

„Postoji još jedna stvar koju bi trebalo da znate", rekla je Nina.

„Šta to?", rekao je Rendi.

„Ja sam lezbejka."

Najpre smo se Rendi i ja pogledali, a zatim smo svoje poglede fokusirali na

Ninu. Prošlo je neko vreme pre nego što je neko progovorio. „U redu", rekao je Rendi
na kraju. „Zašto je to uopšte bitno?"

„Da bih sprečila evetualne kasnije šokove", rekla je Nina.

„Kakve šokove?", pitala sam.

Nina je slegla ramenima. „Nekim mojim prethodnim klijentima je to bila

nepremostiva prepreka."

„Pa, nas ne interesuju tvoje seksualne sklonosti", rekao je Rendi. „Mi samo
želimo da nam renoviraš kuhinju."

Tri dana potom, Nina je načinila ponudu i dogovorili smo se da započnemo sa

renoviranjem dan nakon zaključenja ugovora o kupovini nekretnine.

Sekretarica na telefonu je svetlela kad smo se vratili. Bile su dve poruke. Prva je
bila od moje majke koja je veoma uzbuđeno izgovorila: Kako su moji Njujorčani koji
sada imaju svoj stan? Druga je bila od Nine. Zvala sam Ninu dok je Rendi otvarao
šampanjac.

„Sređeno je", rekla sam. „Sutra počinjemo sa rušenjem zidova."

„Zato sam i zvala", rekla je Nina. „Moramo da odložimo početak radova za još
dva dana."

Pokrila sam slušalicu dlanom i prošaptala Rendiju: „Želećeš ovo da čuješ. Uzmi
slušalicu drugog telefona."

Nina nam je objasnila zašto je bilo važno početi renoviranje u vreme mladog
meseca. „Ako tada počnemo, radićemo duplo brže", rekla je.

„Ali već kasnimo dva dana", rekao je Rendi.

„Nadoknadićemo to. Obećavam", rekla je Nina. ,,A vi već sada možete da se

zahvalite vašoj srećnoj zvezdi."

Nina se pojavila dva dana potom sa sredstvom za tamnjenje kože i četvoricom

tipova u radnim kombinezonima.

„Gde je Franko?", pitali smo u glas.

„Ovaj, htela sam to da vam pomenem", rekla je. „Franko je dao otkaz. Ali
nemojte da se brinete, imam fantastične radnike."

Nininu sjajnu ekipu su činili ilegalni imigranti u potrazi za svakodnevnim

poslom, koje je sakupljala svojim kamionom kada je išla po farbu u radnju na Ist
sajdu.

„Počnimo", rekla je okrenuvši se ka radniku koji joj je stajao s desne strane.

„Napred, Luis!"

„Ja sam Miguel", rekao je.

Rendi i ja smo otišli na posao i, kad smo se vratili kući te večeri, videli smo da
su naši stari kuhinjski ormari bili grubo izbačeni, tepisi poderani i vrata sa ormara
uklonjena.

„Ovo je baš zabavno!" Izgovorila sam ovako nešto nakon pola godine! Sledećeg
jutra smo se prošetali do stana, a Nina nas je čekala na vratima. „Dobre vesti!", rekla
je.

Nije dobro kada vam preduzimač najavljuje dobre vesti. A ni jeftino.

„Šta je bilo, Nina?", pitali smo oboje. U očima joj se videla sreća. Provirila sam
želeći da vidim da li su radnici proširili kuhinju.

„Unajmila sam Sala da vam sredi električne instalacije i cevi", rekla je.
 Sal je bio novi nadzornik radova kod nas. Nina će da oceni kvalitet radova
procenivši našeg nadzornika. ,,U redu", rekao je Rendi. „Sjajna ideja."

Na putu ka metrou je rekao: „Imam osećaj da ću ukoliko nove cevi popucaju ili
se instalacije zapale, mnogo lakše pronaći tog Sala nego Ninu."

Donosila sam odluke o stvarima za koje nisam ni znala da tako nešto zahtevaju.

„Koju boju želite za malter?", pitala je Nina.

„Zar postoje različite boje maltera?", pitala sam.

„Da pređemo na završne radove", rekla je Nina. „Želite li da vam ručke budu
hromirane? Od legure bakra i cinka? Poniklovane?"

„Kao ona od nikla."

Ja sam rukovodila renoviranjem. Rendi se bavio finansijama i sučeljavanjem

mišljenja. Meni je dizajn kuhinje bio važan, poput filma nagrađenog Oskarom. Nije
me bilo briga za izgled kuhinjskih aparata i elemenata; jedino mi je bilo važno da
rade.

„Treba da odaberemo te kuhinjske držače", rekla je Nina. „Trebalo bi da odemo

u prodavnicu Sve za kuću."

,,U redu", rekla sam. „Kada?"

,,U bilo koje doba, nakon jedanaest sati."

„Ne mogu da izađem s posla usred radnog vremena."

„Mislila sam nakon jedanaest sati uveče."

„Što znači skoro u ponoć?"

„Tada je najmanja gužva", rekla je Nina. “A da ja dođem po vas u pola

dvanaest? Ali moj kamionet prima samo dvoje putnika. U pitaju je krš. Obucite se
uobičajeno."
 „Hvala na upozorenju. Ne bih želela da se isuviše uparadim za prodavnicu Sve
za kuću."

Kada sam sišla tačno u pola dvanaest, Nina me je čekala. Rekla sam Rendiju da
me ne čeka. Nina je pušila cigaretu, sa njenog radija u kamionetu se veoma glasno čuo
neki stari hit sastava ZZ top.

„Jesam li ti ikada rekla da sam pevala sa Brusom Springstinom?", rekla je.

„Da", rekla sam dok je ona bacala opušak cigarete kroz prozor i ručno podizala
prozor na vratima.

Kamionet je zaista ličio na svinjac. Ispijene limenke sode, zgužvani papiri u

kojima su se nalazili sendviči, stara, dopola završena ukrštenica bila je raširena po
podu. Mesto gde je trebalo da se nalazi ručka od vrata bilo je ispunjeno komadićima
stare žvake. I kao šlag na torti, vazduh oko nas je bio ispunjen smradom cigareta.

„Dakle, Nina", rekla sam dok smo se vozile autoputem od Vestsajda prema
Jonkersu, „razmišljaš li da ikada napustiš posao preduzimača?"

„Svakog dana", rekla je uzdahnuvši.

„Naravno, nisam mislila da treba da odustaneš usred našeg posla, već sam se
samo pitala zato što, uz dužno poštovanje, ti ne poseduješ potrebne kvalifikacije koje
mora da ima svako ko se naziva preduzimačem. Nisi ni vodoinstalater, a ni stolar. Ne
poseduješ dozvolu za rad sa električnim aparatima."

„Ja se bavim ugovaranjem", rekla je stegnuvši volan s obe ruke, nagnuvši se

napred i neprestano piljeći u put pred sobom. „Za to sam rođena. Da ugovaram."

Nina mi je ispričala kako joj poslednja šema nije uspela, što je nije iznenadilo.
„Devica i strelac nikada nisu dobra kombinacija", rekla je. „Ne znam gde mi je bila
pamet."

„Čini se da ste ti i Rendi dobra kombinacija", rekla je pogledavši me krajičkom

oka.

Klimnula sam joj glavom.

 „Ti si mu druga žena, zar ne?"

„Jašta."

Nina je zapalila još jednu cigaretu spustivši prozor sa svoje strane. Do kraja puta
je pevala: Ljubav se još uvek može pronaći, makar iz drugog puta...

Skrenule smo na parking prodavnice Sve za kuću. Bio je prepun. Nina je obišla
tri kruga kako bi pronašla mesto za svoj kamionet.

„Šta je ovo, Lobanje i kosti 15, verzija za preduzimače?", rekla sam.

Čim smo ušle unutra, Nina se pozdravila sa radnicima, ćaskala sa mušterijama u

radnim kombinezonima i bejzbol kapama dok sam ja posmatrala tajne ponoćne rituale
u prodavnici Sve za kuću: preduzimače koji su odabirali ventilator za plafon, merkali
okvire vrata, raspravljali se oko slavina dok su se radnici u tovarnom prostoru
namerno sudarali vliljuškarima zabavljajući se.

„Ovde imate baš aktivan noćni život", rekla sam Nini dok smo čekale u redu
prema kasi, sa kolicima za kupovinu koja su bila puna kutija sa kuhinjskim držačima.

„Da. Na ovom mestu je veliki izbor momaka", rekla je, a potom zabacila glavu
unazad zasmejavši se. „Kao da je mene briga."

Dok smo stajali u našoj „kuhinji pod opsadom", Nina je obavestila Rendija da
granitni pokrivači za gornje delove kuhinjskih elemenata neće biti isporučeni pre
datuma našeg useljenja. „Ali će vam barem cevi biti gotove." Kleknula je kako bi
pokušala da reši problem dveju nogica koje su virile ispod ormarića koji je bio donji
deo sudopere. „Zar ne, Sal?"

„Naravno, ukoliko prestaneš da mi dosađuješ", rekao je Sal izazivajući zvuke

slične ritmičnom zvonjenju svojim ključem za zavrtanje. To je za njih bio uobičajen
razgovor. Sal je ugradio nove bakarne cevi, nove električne instalacije i preusmerio
tok vodovodnih cevi dok je Nina stajala nad njim govoreći mu da požuri.

„Još pet dana do useljenja", rekao je Rendi. Svakog dana je naglašavao Nini
koliko je još dana ostalo do useljenja.

Dan useljenja je bio sunčan i vedar. Toliko o dobrim znacima. Ne znam kakve je
još planove za to veče imala ekipa koja nas je selila jer je bilo očigledno da ostatak
večeri nisu želeli da provedu sa nama. Stolovi i dvosedi su leteli niz hodnik udarajući
o okvire vrata, prevrćući se brzo oko ćoškova. Umetnička dela i saksije su bili
prislonjeni uz kutije za pakovanje, koje su bile pune do vrha i koje su bile pobacane
bez ikakvog plana; kutije sa keramikom i predmetima od stakla su izgledale kao da će
se srušiti. Kretala sam se veoma pažljivo između njih pokušavajući da se držim
jastučića na naduvavanje i sijalica koje su se lagano gegale. Pozadi su Ninini radnici
još uvek vadili eksere.

„Jedva čekam da svi ovi ljudi odu", rekla sam Rendiju.

I još jednom se potvrdilo bolno značenje istinite fraze - Pazi šta želiš.

Pošto nisam mogla da se raspakujem u svojoj nedovršenoj kuhinji, stajala sam

pored Rendija, pokraj sudopere koju nisam mogla da koristim, kada nam je Nina
spomenula da će doći do kratkog kašnjenja u radovima.

„Ne znam da li sam vam ovo ikada rekla...", počela je priču.

„Da si pevala preteće vokale Brusu Springstinu?", rekli smo u glas.

„Da. Ali ima još nešto." Osmeh joj je prekrio lice. Širok. Nervozan. „Ja sam
druid."

„Šta - id?", pitala sam.

Nina je brzo istrtljala sve. „Druid. I sledeće nedelje počinje proslava poslednje
letnje ravnodnevice ovog milenijuma u Stounhendžu i nadamo se povećanju broja
posetilaca koji će moći da uživaju gledajući senke na kamenim skulpturama, a ja
naravno moram tamo da budem sa ostalim druidima kako bismo se pripremili za
proslavu i slavlje, što se u suštini svodi na - sigurna sam de ćete razumeti -
tronedeljnu pauzu, počev od ponedeljka." „Pauza?", rekao je Rendi.

„Druid?", rekla sam.

„Senke?", rekli smo u glas.

Nina je stavila svoje ruke preko grudi poklonivši se u više pravaca i smejući se.
„Smatrajte me keltskom sveštenicom."
 „Teško mi je da tako nešto razumem na svim nivoima svesti", rekao je Rendi.

„Tri nedelje?", rekla sam. „Zar se ovde ništa neće raditi pune tri nedelje?"
„Vreme će proleteti. Verujte mi", rekla je sveštenica Nina.

Ležeći u spavaćoj sobi pored Rendija, pokraj ormara kojem su falila vrata,
piljila sam u ogoljene električne instalacije koje su virile sa plafona i rekla: ,,U redu.
Dakle, osećala se obaveznom da nam na samom početku radova kaže da je lezbejka,
ali ne i da je druid?"

„Možda ju je brinulo što nije znala naš stav o druidima?"

"Ja o njima imam stav. Napuštaju ugovoren posao na pola puta."

„Vratiće se", rekao je Rendi. ,,I dalje joj dugujemo novac."

„Ovo je najgore renoviranje u istoriji", rekla je Fibi kada smo je obavestili o

zastoju. Sada je odjednom postala stručnjak po pitanju građevinskih radova. „Da li je
ugovor potpisan na bazi dnevne potrošnje materijala? Da li je Nina zakonski
odgovorna ili se po automatizmu ne smatra odgovornom za bilo kakva kašnjenja?"

Negativno smo odmahnuli glavama.

,,U tom slučaju, tako vam i treba", rekla je Fibi.

Počela je da me plaši.

Do dana kada se Nina vratila, Rendi i ja smo već počeli da tražimo sopstvene
senke. „Zvala me je na posao. Počinje sa radovima od utorka", obavestio me je Rendi.

„Da li se najpre posvetila Mesecu?", rekla sam. „Ne bih želela da se uzalud
nadam da bih potom otkrila da je sve to išlo u pogrešnom pravcu."

U utorak se pojavila Nina, puna samopouzdanja i životne energije, odmah

počevši sa radovima uz dvojicu pomoćnika. „Kako je protekla ravnodnevica?", pitala
sam.

„Bilo je oblačno", rekla je besno.

 Tokom naredne dve nedelje, Nina je izvukla fugne svuda gde je trebalo,
zamalterisala svojom špahlom i poslednju rupu na zidu, namestila kuhinjske elemente i
postavila vrata na ormane. Rendi je Nini predao ček sa završnom sumom. Uzela ga je
obema rukama i poljubila. „Sem toga - mrzela sam kada je Nina započinjala razgovor
govoreći sem toga jer to nikada nisu bile dobre vesti - napisala sam svoje ime na
tajnom mestu u svakoj prostoriji. Ponosna sam na obavljen posao."

„Odlično si odradila posao", rekao je Rendi.

,,I biće nam zadovoljstvo da ostatak života provedemo tragajući za tvojim tajnim
potpisima", rekla sam.

Nakon što je otišla, Rendi i ja smo, držeći se za ruke, posmatrali dereglije na

reci Hadson. „Drago mi je da je posao gotov pre nego što nam isteknu garancije na
sve nove aparate koje smo kupili", rekao je.

„Druidi donose sreću", rekla sam.

Nikada se više nismo čuli sa Ninom, ali sam kasnije saznala od računovođe, koji
ju je i preporučio, da se odselila severnije i da se je odlučila da se bavi farbanjem.
Nismo znali da li na zidovima ili na platnu.

Za prvi Dan zahvalnosti koji smo proveli u svom stanu, pokušavala sam da
rastumačim kuvar i pri tom pokušaju mi je ispala malina na pod. Otkotrljala se, a ja
sam čučnula da je dohvatim. Tamo je ukrasnim slovima, na lajsni ispod ormara, pisalo
Nina.
 Izvan mog domašaja

Na pozivnici je pisalo: crni smoking po želji.

„Ko su ti ljudi što smatraju da je na večerama koje organizuju smoking

obavezan?", pitala sam Rendija. Preostalo je nedelju dana do Božića i upravo smo
izašli iz taksija na Park aveniji. Izgledala sam, rekla bih, reprezentativno, obučena u
crno. Rendi je izgledao kao šef kelnera.

Dok smo čekali da nam vratar u uniformi sa žućkastim dugmadima priđe, traži i
pogleda pozivnicu, šapnula sam Rendiju: „Mora da si veoma dobar broker čim ti
klijentela stanuje ovde."

„Hvala. Dabome da jesam", rekao je.

Nekako mi se moj trud da ga počastim pečenim lešnicima nije više činio

prikladnim. Tokom vožnje liftom sam rekla: „Ako si toliko dobar broker, kako to da
mi već ne živimo u penthausu?"

Užasavale su me njujorške večernje zabave. Procenjivanje i prezrivi pogledi.

Namerno pominjanje imena važnih gostiju i gomila lica na kojim su se videli tragovi
hirurškog zatezanja. Nezaobilazna tema spominjanja „brižnih majki". Nekako su sve te
teme znale da iskrsnu tokom običnog razgovora.

„Odličan tartar."

„Molim vas da mi dodate kozji sir."

„Ja sam išao na Jejl."

Moj prijatelj Brus je jednom priznao da je diplomirao medu poslednjima u klasi

na Dartmutu. Brus je bio dovoljno pametan da zna da je bilo bolje diplomirati medu
poslednjima u klasi Lige bršljana nego biti prvi bilo gde. Ja nikada nisam bila
zainteresovana za privatni fakultet tog kalibra, što nije značilo da bi mene uopšte
razmatrao jedan takav fakultet. Ja sam imala samo jednu opciju. Univerzitet u Ilinoju u
Šempejn Urbana, koji, ako ćemo biti iskreni, nije predstavljao Meku šampanjca i
urbanosti. Ali za svakog ko je uspeo da se upiše na fakultet, lokacija nije bila važna.
 „Ništa ne fali tvom državnom fakultetu", rekla je moja majka. „Ja sam ga
pohađala i pogledaj kakva sam osoba postala."

Takav stav nije zasluživao bilo kakav komentar.

Tada nije bilo teško upisati se na fakultet u Ilinoju, ne naročito teže od šanse da
vas prime u Rej vog fakultet za umetnost, koji se reklamirao u noćnom programu. Na
dan kada sam odlazila, roditelji su mi spakovali veliki putnički drveni kofer, dali mi
voznu kartu i rekli: „Nadamo se da ćeš nešto naučiti." Četiri godine kasnije, došli su
po mene nakon što sam diplomirala i rekli: „Šta ima novo?”

Nije bilo razgovora o višem obrazovanju. U mojoj porodici se pod visokim

obrazovanjem podrazumevalo da četiri godine provedete sedeći, koncentrišući se
isključivo na knjigu.

Naša domaćica Sintija Redklif, rođena 1978, udarila je u zvonce kako bi najavila
večeru. Zvon. Zvon. Primaknite dupeta stolu pre nego što se hrana ohladi.

Sto za večeru bio je dugačak kao dva automobila „linkoln kontinental", ukrašen
srebrnim svećnjacima i keramičkim držačima za pozivnice. Sedela sam pored osobe
koja se predstavila kao „Bobi, mecena umetničkih dela". Smatrala sam da je to
značilo da je po čitav dan obilazila muzeje, da bi potom ručala u Vitniju. Rendi je
sedeo sa moje leve strane razgovarajući sa nekom ženom, koja je sedela pored njega.

„Diplomirala sam umetnost na Kornelu", obavestila me je Bobi. ,,S najvišim

ocenama."

,,S najvišim ocenama? Svaka čast", rekla sam.

,,I ja sam, sumo16” ubacila se u razgovor žena sa dijamantskom šnalom.

„Diplomirali ste rvanje?", rekla sam. Tu sam šalu samo ja smatrala smešnom.

„Na koji ste vi fakultet išli?", pitala je Bobi.

Pažljivo sam salvetom brisala oba kraja svojih usana promrmljavši: ,,I od I." ,,I?
Kakvo I?" Bobi je očigledno imala veoma osetljive bubne opne.

„Izvinite me. Moram do toaleta", rekla sam nadajući se da će Bobi razmišljati o

tome da li sam fakultet pohađala u Italiji jer sam promrmljala slovo I ili će smatrati da
je slovo I moglo da označava Indijanu ili Ajovu, što se nije nimalo razlikovalo od
svog centralno-američkog rođaka, gde ,,I stoji za Ilinoj".

Produžavajući boravak u toaletu za goste, sa slikama Serla Vagnera i Toto WC

šoljama koje su imale grejanje, pitala sam se kako je Njujorčanima uvek uspevalo da
učine da se osećam manje vrednom zbog svog centralnoameričkog obrazovanja. Nije
da centralna Amerika ne poseduje nekoliko fakulteta kojima može da se podiči.
Univerzitet u Mičigenu je uspeo da privuče veliki broj polaznika tokom poslednjih
tridesetak godina, verovatno ne spominjući u svojim brošurama kakve su bile zime u
tom kraju. Na Nortvestern univerzitetu, koji u stvari treba da se zove Midvestern,
ukoliko ga ne premeste 3200 kilometara na sever i zapad, sada je još teže upisati se
nego kada sam ja bila student. A univerzitet u Čikagu nastavlja da „izbacuje"
diplomce sa takvim znanjem da komotno mogu da se bace na pravljenje atomske
bombe.

Kada sam se vratila za sto, Rendi se već bio uneo u razgovor sa čovekom koji je
sedeo preko puta njega, nešto o neophodnosti davanja prednosti privatnim fondovima.
Drage volje bih se i ja uključila u razgovor, ali sam znala da bi Rendiju smetalo pošto
bih ja odmah zadremala. Sada je Bobi čavrljala sa Krinki, ženom koja je sedela preko
puta nje još uvek razgovarajući o ulogama „brižnih majki". Svi su se prebacili na
salatu. Ja sam bila jedina žena koja nije tražila preliv.

„Dakle, gde smo stale?", rekla je Bobi okrenuvši se ka meni. „Želela si da mi

kažeš tajno značenje tog slova I."

Žena je ličila na psa sa komadom krpe u ustima.

„Ilinoj. Pohađala sam fakultet na Univerzitetu u Ilinoju", rekla sam.

„Ilinoj? Baš lepo." Rekla je Krinki sedeći za stolom preko puta. Nosila je okvire
za naočare, u stilu nekadašnjih popularnih, što je značilo da je pratila aktuelne
trendove. ,,A po čemu je poznat Ilinoj?"

Bilo bi lepo odgovoriti u formi španske liturgije iz petnaestog veka, ali sam ja
odlučila da kažem istinu. „Po kravama i kukuruzu."

Bobi se zbunjeno zacenila od smeha dok ja nisam rekla: „Ne, bez šale, to je
najbolji poljoprivredni fakultet u zemlji."

„Hoćeš da kažeš da si išla na fakultet sa farmerima?"

„Da, pretpostavljam da je tako."

Bobi je presekla sitni paradajz na dva dela. Uzdržala sam se od komentara da je

to bio svež paradajz sa farme.

„Ilinoj je član Velike desetorke", rekla sam ponosno.

„Kakve Desetorke?", pitala je Bobi.

,,U pitanju je ragbi divizija."

„Stvarno?"

„Da li ste ikada čuli za Rouzija Boula?", rekla sam.

„Ima li to nekakve veze sa godišnjim Balom ruža u Monaku?", pitala je cinično

Krinki.

„Ne verujem", rekla sam dok sam sebi dosipala vino, i to neko što je imalo
francusko ime u trendu, i sa čije mi je etikete jedino bila poznata reč crveno.

„Bili su šokirani na Univerzitetu Kolumbija kada sam ih odbila zbog upisa na

Braun", rekla je Džudi koja je sedela dva sedišta dalje od Bobi uključivši se u
razgovor, naginjući se kako bismo mogli da je vidimo od muža Breda, koji je bio
zauzet sečenjem svoje aragu-le.17 Nije dovoljno samo navesti koji ste fakultet
pohađali, već morate da navedete na koje su vas sve fakultete primili.

„Nudili su mi stipendiju. Ali je u to vreme Ejmi Karter pohađala Braun, a ja sam

se osećala sigurnije znajući da imamo agente Tajne službe u univerzitetskom
kompleksu."

„To ima smisla", rekla sam ja, „imajući na umu da je Roud ajlend bio leglo
kriminala."

„Pre neki dan me je zvala Ejmi Sotenfels, slomljenog srca", rekla je Bobi
ignorišući me.

„Izgleda da njeno najmlađe dete uopšte nije zainteresovano da pohađa bilo kakav
fakultet."

Krinki i Džudi su coktale izigravajući sažaljenje.

Počela sam da se molim da me nijedna od njih ne upita koji sam ja fakultet

pohađala. Osim što me to moja porodica nikada ne bi pitala, u čemu bi bila svrha
takvog pitanja? Sirz Roubak me je uzela kao jednu od svojih honorarnih saradnica za
izradu kataloga iako nisam imala zvanje mastera. Bila sam u stanju da smislim
reklamni slogan: Uštedite pet dolara na tosterima Harvest & Gould bez dodatnog
obrazovanja. Ali sam u trenutku zažalila jer sam bila samo diplomac. Ko još želi
takva slova pored svog imena.

Bobi je preosetljivo uzdahnula dok je komadiće svoje salate gurala po tanjiru

praktično ih ne jedući. „Nadam se da će Ejmi nekako uspeti da ga urazumi."

Razmatrala sam u sebi da Rendija udarim laktom u rebra, što bi mu bio znak:
Isprobaćemo sve seksualne poze kojih se setiš ukoliko odglumiš stomačni grip kako
bismo što pre otišli odavde.

Ali sam se umesto toga prisetila da sam zahvaljujući Rendiju imala neko
poštovanja od strane akademski obrazovanih građana. Zahvaljujući Rendiju sam „kroz
brak dobila status kao i svi diplomci Harvarda".

Rendijeva istorija studiranja je bila tipična za to vreme. Fakultet. Napuštanje

fakulteta. Dve godine nošenja farmerki koje se nisu prale, stopiranja širom zemlje,
život u meksičkim komunama. A nakon toga je usledio povratak na fakultet i, u
njegovom slučaju, krčenje puta do diplome Harvarda.

Još uvek nisam bila sigurna kako je izgledao njegov preobražaj od deteta cveća
do diplomca Harvarda, ali nakon što sam na insistiranje konačno uspela da vidim
njegovu diplomu, znala sam da je to sve bila istina. Usput je bio i član Harvard kluba,
u koji ne možete ni da uđete ukoliko se niste školovali u toj instituciji.

Klub se nalazi na Četrdeset šestoj ulici, između Pete i Šeste avenije, jedan blok
udaljenosti od kluba Prinston, što je činjenica koju niko od članova Harvard kluba ne
želi da pominje. Ogromna zastava visi ispred ulaznih vrata ističući veliko slovo H u
odnosu na grimizno crvenu pozadinu. Ona pomaže diplomcima Harvarda da pronađu
svoj klub. Prednja soba izgleda poput otrcane bine za prikazivanje filmova u
produkciji Harvarda: ozidani kamin, klupske stolice presvučene kožom, zidovi
obloženi drvenim elementima i portret Frenklina Delana Ruzvelta.

Nedelju dana nakon svečane večere, Rendi je želeo da sluša predavanje

Frederika Olmsteda o Central Parku - Pluća grada. Rendi je bio veliki ljubitelj
žbunova i prljavštine valjda zato što to nije mogao da pronađe u Njujorku.

Dogovorili smo se da se nađemo u klubu nakon posla. Stigla sam prva i sela u
prednju sobu čekajući Rendija, plašeći se da me neko ne počne pretresati i tražiti
člansku kartu. Uljez! Navodna članica kluba! rekli bi optužujućim tonom.

Nisam mogla da sedim u baru i naručim pošto nisam imala privilegije poput
ostalih članova kluba. Da biste postali član kluba, treba da donirate četrdeset hiljada
dolara godišnje. Umesto toga sam maznula nekakve besplatne perece i prelistala
memorabilije sa Harvarda, pogledala besplatne majice, zastavice, priveske za
ključeve na kojima je bio znak H, a koji su svi bili pod ključem u velikoj staklenoj
kutiji. Čim je Rendi ušao, prebacio je svoj kaput preko ruke držeći aktn-tašnu u drugoj
ruci, sagnuo se i poljubio me, kako je i dolikovalo jednom diplomcu Harvarda. Nije
pokušavao da mi gurne jezik u usta. Pokazala sam prema staklenoj kutiji i rekla:
„Otkud to da vi momci nemate maskotu? Imate samo ovo veliko slovo H nalepljeno na
sve predmete?"

„Mi smo članovi Grimiznih boja Harvarda."

„Grimizna boja nije maskota. U pitanju je boja. I to neobična."

,,A šta ti predlažeš? Da 'angažujemo' Indijanca poput Ilinoja? To se čak ne

smatra ni politički korektnim."

,,U redu, možda ragbi utakmica protiv Urođenika koji bi igrali kao sumanuti po
liniji od trideset šest metara nije najbolje rešenje, ali je svakako bolje od prostog
isticanja boje."

Mora da se Rendi uzrujao. Uši su mu dobile grimiznu boju. „Možemo li o ovome

kasnije?", rekao je. „Ne želim da naš razgovor ostane nedovršen."
 Predavanje je bilo održano u hali kluba, velikoj poput dvospratnice. Bila je
prenatrpana tapiserijom, kožnim dvosedima udobnim za sedenje, uljima na platnu
nekadašnjih diplomaca Harvarda i prepariranom velikom glavom slona.
Najverovatnije ga je ulovio Tedi Ruzvelt, čiji je potret, gle čuda, takođe visio u
velikoj sali. Po drvenom podij umu je bilo raspoređeno dosta stolica na rasklapanje, a
sa plafona se prostiralo ogromno platno za gledanje snimaka sa video-projektora.
Rendi i ja smo seli na jedan dvosed pored zidova mahagoni boje, odakle sam imala
idealan ugao da posmatram diplomce Harvarda. Izgledalo je da su se previše
uparadili kako bismo što više podsećali na intelektualce sa kravatama koje se nisu
morale vezivati već su imale metalnu kopču, sa čitavom kosom prebačenom na jednu
stranu, odećom koja ni u kojem slučaju nije priličila ovakvoj manifestaciji.

„Pogledaj ovu gomilu", rekla sam Rendiju. „Dobrodošli na Paradu gnjaveža."

„Ne zaboravi da i ja sebe smatram jednim od tih gnjaveža", odgovorio mi je

šapćući.

„To se ne odnosi na moje trenutno društvo."

Predavanje je trajalo oko sat vremena, a čovek iz botaničke bašte je menjao

slajdove komentarišući kako je Olmsted bio genije koji je imao viziju. A potom je
usledilo „pitanje — odgovor" deo večeri. Činilo se da su pitanja uvek postavljali
ljudi čiji je stvarni smisao glasio: Ja sam pametan! Što su njihova pitanja bila
komplikovanija i nejasnija, pametnije su izgledali. Nedavno sam pročitao Olmstedov
esej iz 1850. godine, koji se ticao botaničkih bašti i iznenadila su me njegova
pronicljiva zapažanja oko društvenih klasa. Kako je moguće da se njegova
zapažanja suprotstavljaju još uvek uvreženoj nedodirljivosti projektovanja
arhitekturalnih ideala Kalverta Voa?

Naravno da je bilo neprikladno da kolutam očima jer sam ja bila jedina od

prisutnih osoba, koja nije bila diplomac Harvarda, i zato sam i mogla da postavim
pitanje u formi proste rečenice: O čemu vi to, kog vraga, pričate?

Dve noći potom, Rendi je stajao pored sudopere prebirajući pristiglu poštu,
sortirajući je u uobičajene gomile: računi, časopisi, katalozi, „pošta koju je poštar
greškom ubacio u naše poštansko sanduče". Rendi uvek vraća poštu koja greškom
dospe u naše poštansko sanduče, to mu je posao, a zauzvrat ima privilegiju da svu
pristiglu poštu prvi pregleda.
 „Stiglo ti je nešto", rekao je pruživši mi belu kovertu sa mojim imenom i
adresom, koje su bile ispisane crnim mastilom. Pogledala sam ko je bio pošiljalac i
otvorila pismo pocepavši ga.

„Univerzitet Ilinoj traži donaciju", rekla sam. „Očigledno tim mešetarima nije
bila dovoljna suma od tri stotine šezdeset i pet dolara, koju sam im davala na kraju
svakog semestra. Ne znam čak ni kako su me pronašli u drugoj državi?"

Iako sam se osećala povređeno, odmah sam ispisala ček. Dodala sam i poruku
koja je glasila: Pametno utrošite ovaj novac na promociju u javnosti. A potom sam
se potpisala - Linda Jelin, diplomac.
 Ljubav u vreme holesterola

Prvih nekoliko nedelja novog milenij uma svi su izgledali veoma zabrinuto u
iščekivanju da li će se ostvariti Nostradamusovo proročanstvo o tome da će našu
planetu na paramparčad razneti kometa, što je Bendžamin smatrao dobrim izgovorom
da ne radi domaći. Do početka februara, kada su svi odahnuli i otpisali
Nostradamusovo proročanstvo proglasivši ga šarlatanom, i pošto je Bendžaminu
postalo jasno da sigurno neće dobiti pozitivnu ocenu iz aktivnosti na času za sedmi
razred, moji sedamdesettrogodišnji svekar i svekrva počeli su da prave planove za
budućnost.

Leri je rekao da je Rutina ideja bila da prodaju kuću, a Rut da je to Leri smislio,
ali je u svakom slučaju došlo vreme za selidbu. Tržište nekretnina je bilo u povoju.
Sada su mogli da unovče svoju kuću na sprat sa dvorištem koja se sada činila težom za
održavanje nego za uživanje, uz stepenice od kojih su Lerija bolele noge.

Poslednjih nekoliko meseci, Rendijeva sestra je vodila pravu kampanju da Rut i

Lerija smesti u starački dom rukovodeći njihovim životima iz svog „štaba" u Oregonu.
Zvala ih je dajući im suptilne naznake. Veoma loša predviđanja. „Oboje bi mogli da
padnu i slome se, da bi potom završili u invalidskim kolicima, i šta onda?" Ili: „Oboje
bi mogli da se šlogiraju i u tom slučaju bi im bila potrebna celodnevna nega, i šta
onda?" Samo te nedelje nas je po treći put nazvala kako bi rekla: „Ako tata umre pre
mame, biće prinuđena da sama pakuje stvari iz kuće, i šta onda?"

Tim pozivima smo dali naziv - šta onda. Te reči su postale deo našeg
svakodnevnog govora.

„Bolje da svratimo do piljarnice jer ćemo u suprotnom ostati bez jaja, i šta
onda?", rekla sam.

„Bolje da kupimo hranu za psa pošto postoji mogućnost da jednog dana zaista
nabavimo psa, pa ukoliko ostane bez hrane, šta onda?", rekao je Rendi.

„Možemo da sredimo da naš telefonski broj uklone iz imenika, unajmimo neke

protuve da umlate tvoje sestru i šta onda?", rekla sam.

Rendi je uzeo kartu i nacrtao poluprečnik oko kuće svojih roditelja pošto je znao
da ne žele da žive na duže od dvadeset minuta vožnje do svojih lekara, prijatelja,
Rutinog frizera. Rut je razgovarala sa svojim prijateljima koji su se već odselili;
istraživala je i napravila spisak staračkih domova koji su dolazili u obzir.

Rendi je telefonirao i zakazao sastanke u nekoliko centara za Samostalni život.

Andrea nam je obećala da će ih zvati nakon svake šetnje podsetivši nas, kao da
smo bili dvoje glupaka, na vremensku razliku od tri sata.

Čak i onim vikendima koji je trebalo da budu posvećeni isključivo deci, vozali
smo se po Nju Džersiju. Svoje vreme nismo strogo prilagođavali obavezama koje smo
imali. Trebalo nam je prilično vremena da bismo uvideli promenu prioriterta kod
dece, kako su nas hladno ispaljivali za koncerte, gledanje filmova, žurke koje su
uključivale i spavanje kod organizatora žurke, školske igranke, sport, a konkretno u
Fibinom slučaju radilo se o časovima jahanja. Mi smo se uvek trudili da pronađemo
slobodno vreme za sebe nadajući se da će nas deca eventualno ubaciti u raspored
svojih aktivnosti, kao i da će nas blagosloviti svojim društvom za kojim smo toliko
žudeli. Polovinu noćenja provodili su van našeg stana. Bilo im je lakše da spavaju
kod svoje majke, rekli bi.

Stoga smo se mi usredsredili na životne stilove koji su bili prikazani na sjajnim

brošurama, koje su redovno stizale u Rutino i Lerijevo poštansko sanduče. Najveći
deo tih brošura je slala Andrea.

Voz ka Rutinom i Lerijevom domu krenuo je sa železničke stanice Pen. Sa sive

„nalik na pećinu" železničke stanice Pen, sa svojim jezivim fluorescentnim
osvetljenjem. Da ja živim u Pensilvaniji, tražila bih da me Njujork izbriše sa spiska
svojih građana. Centralni deo železničke stanice je bio kolosalni digitalni ekran koji
je visio sa plafona. Ne znam ko je time upravljao, ali je bilo očigledno da su se silno
zabavljali. Ne ekranu su se pojavljivali datumi polaska vozova i brojevi perona, ali je
bilo zanimljivo da su se brojevi perona pojavljivali uvek tri minuta pre polaska voza,
što je rezultiralo pojavom njujorškog stampeda bizona.

Dok smo Rendi i ja stajali među svojim sapatnicima, prikrivenim

homoseksualcima, ljudima koji su nervozno tapkali rukama, dugokosim ljudima koji su
se jedva vukli gledajući nagore, plašeći se da ne trepnemo i tako propustimo broj
perona, mogla sam da zamislim kontrolore tog ekrana kako sede za svojim
komandama, iza prozora u nekakvoj kabini koja se nalazila gore, i kako se valjaju od
smeha gledajući dole nas putnike.

„Hajde, Lojde, osvetli broj određenog perona."

„Jok. Neka se još malo preznojavaju."

„Pazi onu gospođu dole u braon ženskom odelu koja sa sobom nosi sve u
„turister" koferu. Nema šanse da stigne na ovaj voz!"

„Ha, ha."

„Ha, ha."

Rut i Leri su živeli u Klarku, u pravcu severoistočnog koridora, na deset minuta

vožnje od stanice Ravej. Dan pre polaska sam spomenula Vendi, honorarnoj saradnici
poznatoj po svojim izbeljenim zubima i po tome što je obožavala bombone u
staklenom pakovanju, da za vikend odlazim vozom do Raveja kako bismo posetili
muževljeve roditelje.

„Baš mi je žao", rekla je. „Zbog čega robijaju?"

U Raveju se nalazi jedan od nekoliko državnih zatvora u Nju Džersiju. Objasnila

sam Vendi da moji svekar i svekrva nisu prestupnici i da ja zapravo nikada nisam bila
u zatvoru u Raveju, ali me je ona ostatak dana ipak gledala podrugljivo.

Dva minuta i četrdeset jednu sekundu pre polaska, broj našeg perona je
zasvetleo. Rendi i ja smo se lagano udarili laktovima i pohitali napred u gužvu, u stilu
iskusnih ragbista iz NFL lige sjurivši se niz stepenice do našeg perona i uletevši u
voz. Pronalaženje slobodnih sedišta bio je naš sledeći veliki izazov, jer iako su se
nalazila po tri sedišta sa svake strane, neretko bi ih zauzela samo jedna osoba sa
rancem ili flajerima koji su reklamirali Fudtaun i svi su se ponašali u stilu: Ne volim
da delim svoje sedište ni sa kim.

Imali smo sreće da naletimo na deo voza u kojem su sva tri sedišta bila slobodna.
Rendijev ruksak smo bapnuli na sedište u sredini, a mi smo posedali sa strane. I mi
nismo voleli da delimo svoja mesta ni sa kim.

Dok smo silazili sa voza, na nenatkriveni peron, februarski vazduh je bio žustar,
ali ne i nepodnošljivo hladan. Posle Čikaga me nije plašio ničiji zimski vazduh.
Nismo hteli da čekamo lift, već smo silazili niz stepenice. Preko puta je bio parkiran
crveni kombi marke „ševrolet". Čim su nas spazili, Rut i Leri su počeli da mašu i da
daju znakove glavom poput dvoje malih mudrica, a zatim su otvorili vrata i izašli. Rut
je nosila svetloplavi kaput do zemlje sa kapuljačom i štitnike od blata za cipele u
visini članaka iako na zemlji nije bilo snega. Leri je nosio svoje standardno odelo;
pantalone sa manžetnama, kariranu košulju i raskopčanu kožnu jaknu sa postavom od
ovčje vune.

Nakon što smo se izljubili i izmenjali ključeve, Leri je otvorio klizna vrata na
kombiju; Rut i on su seli pozadi, najpre Rut, a potom i Leri sledeći je i provukavši se
uz uzdah od napora.

Rendi je vozio. To se uvek dešavalo kada smo bili u poseti njegovim roditeljima.
Rut i Leri su sedeli pozadi kako bi svom sinu, koji je odrastao u Nju Džersiju, mogli
da daju uputstva gde da skrene levo, a gde desno, kada da uspori, a kada da ubrza i da
pripazi na svaki šleper. Za mene je Nju Džersi bio poput ogromnog lavirinta. Kada
bih vozila, pojma ne bih imala gde da skrenem. Dok je davala uputstva svom sinu
kuda da vozi, Rut je usput iščitavala brošure. ,,U ovoj ponudi se kaže da starački dom
ima za šetanje pet jutara ograđenih ogradom. Rendi, dušo, skreni levo." „Levo,
ukoliko ne želiš da ideš prečicom", rekao je Leri.

„Leri, ne postoji prečica."

„Znam gde se nalazimo. Ne treba mi pomoć", rekao je Rendi.

„Idi prečicom", rekao je Leri.

„Leri, ne postoji prečica."

„Pričajte mi o ogradi za šetanje", rekla sam ja naginjući se unazad prema svekrvi

dok mi je pojas stezao vrat.

„To je sve što su rekli. Da ih imaju. Andrea nam je preporučila ovo mesto."

„Andrea živi četiri hiljade i osam stotina kilometara daleko", rekao je Rendi
skrenuvši levo. „Šta ona uopšte zna?", osetila sam netrpeljivost na relaciji mladi brat
- starija sestra „koja voli da pametuje" .

„Ne želim da budem u nekakvom staračkom domu, gde ću samo sedeti i čekati da
umrem", rekao je Leri.

Do sada je svaki starački dom koji smo posetili bio premali, suviše mračan,
previše dosadan, preskup.

„Niko ne umire Leri", rekla je Rut milujući ga po ruci.

Rendi je skrenuo na široki put koji je bio okružen drvećem i travom, naglas
pročitavši natpis sa table — „Put za park Veli".

„Veoma dobro ime za groblje", rekao je Leri.

Počela sam da sumnjam da Leri nije bio previše oduševljen selidbom, kako smo
mi smatrali.

Vozili smo se još deset minuta prošavši pored četvrtastih, niskih, dosadnih
ispostava ovlašćenih američkih prodavnica, da bi Rendi ponovo skrenuo na put koji je
bio okružen zimzelenim drvećem. Put se nastavljao sve dok se Rendi nije zaustavio na
parking ispred dugačke bele zgrade natkrivene pločama koje su je štitile od udara
vetra, sa crvenim šalkatrama, širokim stepeništem i natkrivenom verandom. Bila je to
Prohujalo sa vihorom verzija doma za stare.

Blago meni i mojoj ženi, rekao je Leri vireći kroz prozor kola. Nisam znala da li
je želeo da izrazi zadovoljstvo ili negodovanje.

„Parkiraću se", rekao je Rendi. „Vas troje me sačekajte pred ulazom."

Sviđalo mi se kako je poštovao svoje roditelje, slušao ih, kao i činjenica da što
su stariji i ranjiviji bivali, on ih je vodio kroz život primenjujući roditeljski pristup.

Leri je pomogao Rut da izađe iz kombija, pomilovao je po grudima i zatvorio

vrata na kombiju.

„Mrzim hladnoću", rekla je Rut.

„Da se preselimo na Floridu?", rekao je Leri.

„Mrzim Floridu", rekla je. Držali su se ruku pod ruku dok su se peli uz stepenice.
Ja sam išla za njima.
 „Svi ti stari ljudi tumaraju okolo pokazujući svoje maljave grudi i ožiljke od
operacija."

„Šteta je što se žene ne šetaju u toplesu", rekao je Leri.

„Ako želiš da dane provodiš kuvajući se na suncu i da piljiš u grudi jedne

osamdesetogodišnjakinje, samo izvoli." ,Ali ja volim tvoje grudi", rekao je.

„Fuj", rekla sam.

Rendi je skakutao po stepenicama obišavši nas troje da bi stigao na vrh

stepenica, a potom je otvorio dvokrilna vrata od hrastovine. „Folirantu", prošaptala
sam mu dok smo ulazili u ogromno predvorje sa tamnozelenom tapiserijom,
namreškanim zavesama, stolicama sa naslonom i velikim klavirom. Rendi se uputio ka
recepciji, gde je za stolom sedeo proćelavi mladić gledajući hokejašku utakmicu na
portabl televizoru. Rut, Leri i ja smo razgledali okolinu. Njih dvoje su se držali za
ruke. Sudeći po fotografijama iz brošure, stanovnici ovog doma nisu imali vremena za
odmor, nisu mogli biti srećniji, zdraviji, što je bilo u potpunoj suprotnosti sa svim
onim ljudima koje smo videli, a koji su kunjali u svojim invalidskim kolicima. Mesto
se osećalo na deterdžent.

Rendi se vratio do nas sa nekom ženom po imenu Krisi, koja je bila visoka
plavuša, širokih ramena i koja je nosila bež haljinu na preklop i sportske patike. Nije
bilo lako reći koliko je Krisi imala godina; moja majka bi rekla da je kod nje bilo
nemoguće utvrditi godine, da se nalazi negde između četrdeset i nešto i korekcije kod
veoma dobrog plastičnog hirurga. Krisi nam je oduševljeno stezala ruke pri rukovanju,
pitala nas za imena, a potom je Rut i Lerija nastavila da zove mama i tata, što je njima
očigledno prijalo, a kod mene izazivalo osećaj neprijatnosti. „Idemo", rekla je
javljajući se raznim pomoćnicima i stanarima doma, pa čak i onima koji su spavali.
Krisi je bila osoba koju bih najbolje opisala kao, a da je ne uvredim, smotuljak
energije ili, ako bih bila sasvim otvorena, kao osobu koja se pravila finom kako bi
privukla novu klijentelu u starački dom gde je radila.

Sva njena pitanja bila su retorička. Nije li ova biblioteka udobna? Nije li sva
ova svilenkasta paprat dragocena? Nisu li ukrasi na ogradi za hodanje božanstveni?

Dnevna soba je bila svetloružičaste boje. (Nismo li svi bili oduševljeni?)

Okrugli stolovi su imali stolnjake koji su bili žute boje poput kanarinca, a salvete su
bile boje ruže. Ovde bi i radostan pobenavio. Svi smo se nagnuli nad sto kako bismo
pročitali dnevni jelovnik koji je bio postavljen na oglasnoj tabli sa pozlaćenim
okvirom. Krisi je oduševljeno stavila ruke preko grudi. „Komadići domaćeg hleba",
rekla je.

„Ustajali hleb od juče", promrmljao je Leri.

Krisi nas je provela kroz sobe za umetnost i razbibrigu pokazujući nam tempere,
pepeljare od gline i gumene lančiće. Red kutija sa cigaretama koje su bile napunjene
zemljom i mali izdanci organske hrane činili su Baštenski klub. Krisi nam je rekla da
se veš prao nedeljno, da je postojala služba za održavanje soba i pokazala nam je
salon lepote i praznu vežbaonicu na licu mesta. Prilikom govora je koristila
eufemizme. Provera pamćenja. Briga o starijim ljudima.

„Mama i tata, sa radošću vas obaveštavam da u ovom domu ima tek nekoliko
parova", rekla je.

„Ima li samaca?", pitala sam.

„Zašto te to interesuje?", pitao je Rendi.

„Zanima me da li žene mogu da se bore za njih?"

Kada je na red došla provera „bračnog apartmana" - bio je to prostor za život

jedva dovoljno velik da se po njemu istovremeno kreću dve osobe, sa spavaćom
sobom u koju nije mogao da stane bračni krevet, kuhinjicom koja nije bila veće od
polovine frižidera, mikrotalasnom pećnicom i sudoperom veličine mini-bara - videlo
se razočaranje u očima mojih svekra i svekrve.

„Sada možemo preći u moju kancelariju kako bih vam pokazala cenovnik", rekla
je Krisi.

„Neki drugi put", rekla je Rut.

„Pošaljite nam ga poštom", rekao je Leri.

„Ni šporeta. Ni frižidera normalne veličine", rekla je Rut nakon što smo se svi
opet ugurali u „ševrolet".
 „Muka mi je."

„Treba da obiđemo još dva doma", rekao je Rendi.

„Nema više obilaženja. Ne interesuje me nijedan dom."

„Hajde da jedemo", rekao je Leri.

Dok smo jeli hamburgere Kod Livingstona, njih dvoje su rešili da selidbu odlože
za još bar godinu dana.

„Bojim se da to neće biti moguće", rekao je Rendi dok je posmatrao Rut koja je
brisala kečap sa Lerijeve košulje.

Rut je rekla da su mogli da unajme baštovana.

Leri je rekao da će pojačati dozu aspirina ukoliko ga kolena budu bolela.

„Možda ćemo nabaviti jednu od onih stolica što se spuštaju niz gelender", rekla
je Rut.

Leri ju je lagano udario laktom smešeći se pohotno: ,,E, to bi tek bilo nešto."
„Ma, Leri, umukni", rekla je. A potom se zakikotala.

Kada smo se vratili na stanicu u Raveju i još jednom izmenjali poljupce i

ključeve, stajali su ispred kombija na hladnom vazduhu držeći se za ruke, poput ljudi
koji su sklopili pakt, dok smo im po poslednji put mahnuli i počeli da se penjemo uz
stepenice prema peronu.

Rendi je u kuhinji razgovarao telefonom. Ja sam sedela u krevetu, jastuka

pribijenih uz naslon, listajući časopis Kozmo grl, koji sam pronašla u Fibinoj sobi, ali
ne sa pažnjom niti sam se unosila s obzirom na činjenicu da sam bila obuzeta
sopstvenim starenjem pošto sam bila prisiljena da se menjam. Usput sam se osećala
krivom što sam, umesto da budem pored svojih roditelja, vreme provodila sa
Rendijevim roditeljima dok su moji roditelji starili, kada sam im bila najpotrebnija, a
mučila me je i činjenica da će jednog dana umreti sami.

Rut i Leri su bili zajedno još od ranih dana, upoznali su se baš pre Lerijevog
isplovljavanja za Francusku pošto je bio mornar u Drugom svetskom ratu. Rut je
sačuvala pisma koja joj je slao; ušuškana u svom vešu, ukrašena crvenom tračicom.

„Da li ih ikada čitaš", pitala sam je jednom prilikom.

„Naravno", rekla je. „Stalno."

Rendi se plašio kako će jedno podneti gubitak drugog. Slušate o parovima koji to
ne mogu da prežive; o tome kako su njihovi životi isprepleteni, kako isuviše zavise
jedno od drugog. Šest meseci nakon smrti jednog od supružnika, umire i drugi.

Da li islednici imaju napravu uz čiju pomoć mogu da utvrde uzrok smrti?

DUŠEVNA PATNJA.

Kada je Tedi umro, nije mi se sviđalo što sam ja ostala iza njega da žalim. Moja
rođaka Dž. I, koja je kroz život prošla koristeći ove inicijale umesto punog imena,
savetovala mi je da smrt prihvatim kao deo sazrevanja.

Želela sam da joj fizički naudim.

„Nastavićeš sa životom", rekla je.

Besno sam je gledala. „Šta ako ne želim da nastavim sa životom?" „Linda, nemaš
izbora", rekla je.

Ne mogu opet da se suočavam sa bolom i tugom. Ovog puta želim da ja prva

nestanem. Ne mogu sebe da zamislim bez Rendija, da ga žalim. On je jači. Nastaviće
da živi. Biće mu dobro. Žene će ga spopadati nudeći mu tunjevinu iz konzerve i
domaće kolače sa puterom, jajima i šećerom.

I ostaće mu njegova deca, naravno.

Fibi i Bendžamin. Pozivi i posete. Zadovoljstvo i briga.

Ali šta je sa mnom?

Da sam ostala u Čikagu i negovala rodbinske odnose, bila više prisutnija, a

manje razgovarala telefonom ili slala poklone poštom, možda me tada ne bi progonio
strah od smrti u samoći.
 Da nisam odlagala rođenje deteta, čekajući da naiđe princ na belom konju, da se
sve okolnosti poklope, da to bude u pravi čas, čekajući da dođem u najidealnije
godine za rađanje, sada bih imala svoju decu, koju bih gajila da me vole i koja bi se,
nadam se, barem osećala obaveznom da me pripaze na kraju života, uz minimalnu
dozu nežnosti.

Ali ne, ja sam odlučila da se bacim na milost i nemilost potpunim strancima.

Na kraju sam ostala sa nesređenim obrvama, nije bilo jasno kome sam se inatila,
bez graciozne pojave, nevoljena, bez ljudi koji su želeli da me posete. Ko će starati o
meni? Ko će brinuti o meni? Ko će me brisati nakon klozeta? Dok napunim
sedamdeset godina, moji nećaci i nećakinje u Čikagu me se neće ni sećati. Verovatno
me se i sada jedva sećaju.

Da li su me Fibi i Bendžamin voleli do te mere da im ne bi bilo mrsko da me

potraže kada ostarim zarad starih dobrih vremena? Da li će mi poslati rođendansku
čestitku koju ću moći da pročitam bez obzira na kataraktu? Ili će jednostavno brojati
minute do moje smrti kako bi mogli da ćape novac na osnovu ugovora o doživotnom
izdržavanju, koji je pripadao njima, a koji je šašava maćeha trošila, prokleta bila.
Mogli bi da mi se opako osvete za svaku moju primedbu da se izuju pre sedanja na
dvosed ili da sude stave u sudoperu.

U redu. Sažaljevala sam sebe. Nisu oni bili bezdušna deca, već zauzeta deca za
koju sam bila sigurna da će biti još zauzetija kada odrastu. Ako već sada nisu imala
vremena da nas posećuju vikendom, kako će tek onda to činiti kada budemo u
staračkom domu?

Mogla sam da zamislim sebe u polusvesnom bunilu, bez mogućnosti da govorim

ili da podignem glavu u znak protesta što čujem čavrljanje pored kreveta.

Bendžamin: „Doktore, hoće li uskoro odapeti?"

Fibi: „Gužva nam je u stanu."

Morala sam da nazovem svoje roditelje odmah ujutru. Takođe sam morala da
budem prijatnija prema Fibi i Bendžaminu.

„Nazvao sam decu", rekao je Rendi nakon što je ušao u spavaću sobu. Izgledao je
neodoljivo mišićno-maljavo u svojoj beloj potkošulji i crvenim džokejkama18.
„Sutrašnju večeru će uveličati svojim prisustvom." Mogla sam da osetim da je bio
srećan. „Fibi bi želela italijansku hranu." Rendi se popeo na krevet, ispružio se i
poljubio me. „Kako je prošao razgovor sa sestrom?", pitala sam.

„Rekao sam joj da žele da sačekaju još godinu dana."

„Šta je rekla?"

„Rekla je: i šta onda? Odgovorio sam joj da ćemo o rešenju razmišljati kada za
to dođe vreme."

Namestila sam jastuke, ostavila časopis pored kreveta i rekla: „Dušo, zar ne bi
bilo romantično da umremo zajedno?"

„Poput pada u zapaljenom avionu?"

„Ne. Već kao Romeo i Julija."

Izgledao je zbunjeno. „Misliš da se potrujemo."

„Ne baš. Imam nežniju varijantu. Da oboje umremo u snu, iste noći.

„To zvuči kao odličan plan", rekao je. „Mora li to da bude večeras?"

„Ne. Ne mora večeras."

„Sjajno." Ispružio se i ugasio svetio. „Vidimo se ujutru."

 Velika četvorka

U proleće sam, pošto više nisam bila u stanju da pogledam ni u jednu igračku, a
da ne osetim poriv da je smrskam, promenila posao. Nova agencija za oglašavanje
bila je usredsređena na finansijsku klijentelu: banke, osiguravajuća društva, brokerske
kuće. Takođe sam mogla da se bavim pisanjem reklamnih slogana uz pomoć
hijeroglifa. Krišom sam zvala Rendija na poslu i šapćući mu postavljala pitanja: Šta
je trajanje širenja korporacije? Šta je produženi popust na tržištu? Nisam ja
odlučivala o prijemu klijenata, ali je moj dnevni radni prosek bio dobar i imala sam
fleksibilno radno vreme; agencija se pridržavala bankarske satnice, što je bio jedini
finansijski termin koji sam razumela.

Dok sam stajala ispred zgrade od stakla i čelika u kojoj se nalazila agencija
udišući miris pečenog kestenja sa roštilja u pokretu, zahvaljivala sam se nebesima što
sam pregurala još jedan dan, govoreći u slogovima. Vazduh je bio previše svež, a
nebo bistro, da bih koristila metro na svom putu kući. Odlučila sam da uživam u
trenutku i da se kući vratim pešice.

Šetnja se pretvorila u tumaranje po Šestoj aveniji i Central parku dok sam

posmatrala ljude na rolšuama, ragbiste amatere, bacače frizbija, „grejače" klupa i
dadilje koje su gurale dečija kolica, a od kojih su svi redom ispoljavali radost koja se
ogledala u činjenici da je vazduh postao topliji. Izašla sam iz parka na raskršću
Sedamdeset druge ulice i Central park vesta, lokacije gde je ubijen Džon Lenon, i gde
se nalazio restoran u kojem sam tri meseca ranije isflekala košulju jedući roštilj. Dan
je bio predivan. Svet presrećan. Išla sam kući, svome čoveku.

Svratila sam u prodavnicu Gep na Brodveju, u kojoj sam čavrljala sa ženom koja
se sa mnom ogledala u trodelnom ogledalu dok smo obe kontrolisale izgled svojih
zadnjica nakon što bismo probale farmerke. Ona je meni rekla da mi sjajno stoje
farmerke, kao i ja njoj, ali na kraju ih nijedna od nas nije kupila jer smo bile svesne
da smo izgledale predebelo u njima. A potom sam svratila do apoteke kako bih kupila
kremu protiv bora za pegicu koja mi se pojavila na ruci i pomaljala sam se unaokolo
isprobavajući naočare za čitanje, sa čime sam prestala čim sam shvatila da mi je bila
potrebna veća dioptrija. Kada sam stigla kući, osećala sam se debelo, staro i ćoravo.

Rendi je stajao nad sudoperom u kuhinji glancajući svoje cipele koje su bile
skrojene iz komada kože, trljajući crnu ispoliranu kožu dok nije zasijala. „Zdravo",
rekao je. „Kasniš. Je li sve u redu?" Umesto odgovora sam ga poljubila. „Jesi li
razmislila o tome gde bi želela da proslavimo godišnjicu sutra?"

„Sutra?", rekla sam.

„Da. Veoma sam uzbuđen. Volimo se već četiri godine i nemamo nameru da
stanemo."

Bio je uzbuđen. Navukao je jednu cipelu na ruku i pažljivo je posmatrao. Ja sam

mu pokazala mesto koje nije izglancao.

„Rezervisao sam nam u Aurolu, ali možemo da idemo gde god ti poželiš", rekao
je.

,,U Aurolu, sutra? Da nije malo prerano da se vratimo tamo?" „Ne, ukoliko ti to
želiš", rekao je.

Večerali smo u Aurolu kako bismo proslavili svoju treću godišnjicu. U Aurolu se
ne večera, već se otmeno jede. Zagat, brošura za restorane je Aurol opisala kao
američki kulinarski „biser". Ja smatram da su hteli da kažu: Svratite do Narodne
banke pre nego što stignete, ukoliko želite da platite obrok u ovom restoranu.

Uzela sam drugu cipelu skrojenu iz komada kože i počela da je trljam krpom
kako bi dobila sjaj.

Kada smo proslavljali drugu godišnjicu, Rendi me je vodio u Gotam bar &
roštilj, gde je svu hranu bilo teško svariti. Šta god da naručite, oni vam donesu gomilu
toga.

„Šta je ovo?", rekla sam piljeći u svoj tanjir.

„Kupola koju sačinjavaju švajcarska cvekla, hrskavi krompirići, praziluk i kriške

ribljeg fileta", rekao je Rendi.

Bio je u pravu. To sam naručila. Posmatrala sam svoju gomilu fileta. „Čemu
ovo?"

Dok sam odrastala u Čikagu, moja porodica nije imala naviku da me voda po
otmenim restoranima. Ušli bismo na večeru, a zatim bi dva minuta po naručivanju, moj
otac kroz zube rekao: „Zašto im toliko treba?"

„Strpljenja, Berni", rekla bi moja majka. „Tek što smo poručili. Daj im vremena
da pripreme hranu."

„A koliko im to vremena treba da pripreme čop sui19 Sačekao bi još petnaestak

sekundi, a potom bi naglo ustao sa stolice bacajući salvetu. Moj otac je imao gradu i
visinu. Rekao bi naglas: „Isteraću ja ovo do kraja."

„Nema nikakvog kraja Berni. Kuvaju. Sedi. Nisi u svojoj kancelariji." Moja
majka bi bespomoćno gledala prema našem kelneru dok je moj otac išao prema
kuhinji naglo prošavši kroz dvokrilna vrata, koja bi nastavila da se ritmično ljuljaju
nakon njegovog prolaska. Vratio bi se iz kuhinje dok bi mu lice prekrivao široki kez.

„Doneće nam hranu za koji trenutak." Seo bi vrativši salvetu za kragnu, dok bi
moja majka promrmljala: „Pa, ovo je novo u nizu mesta gde više nikada ne smem da
promolim nos."

Uveče smo Rendi i ja najčešće poručivali hranu. Hrana najbrže stiže ukoliko
naručujete od Olija na Brodveju. Volela bih da otvore ispostavu na Floridi zbog mog
oca. Njihova sekretarica se javlja na telefon u stilu ,,u ovoj sam zemlji tek dva dana" i
odmah prelazi na stvar:

„Vaš broj telefona!"

I pre nego što ga istrtljate, ona pronađe vašu adresu u kompjuteru. A zatim vam
odsečno kaže: „Želite da naručite?"

Nakon što joj kažete, ona vam brzinom svetlosti odgovori: „Keš ili kartica?"
„Kartica."

„Poslednje četiri cifre!" (Čak ni nema vremena da sasluša sve cifre.) „Spremite
karticu kada čujete zvono na vratima", kaže i potom lupi slušalicu nakon čega vam
stomak proradi i za veoma kratko vreme dostavljač je pred vašim vratima.

„Odaberi koji god restoran da ti se sviđa", rekao je Rendi. ,Ako nećeš, ja ću

odabrati nešto posebno."

Videla sam da se premišljao. Imao je onaj isti napeti izraz lica koji ima dok stoji
u redu u apoteci i ne može da se odluči da li da uzme običnu ili zubnu pastu sa efektom
beljenja.

Cipele izrađene od komada kože ostavili smo jednu pored druge da se osuše.

Rendi je počeo da čisti svoje četke za cipele istom krpom kojom je glancao
cipele. „Ijao, umalo da zaboravim", rekao je. „Klaudija je zvala. Ima poslovni
sastanak i večeru u Njujorku u četvrtak i želi da ruča sa tobom. Rekao sam joj da ćeš
je nazvati."

„Kad je zvala?"

„Pre nego što si došla kući."

Muškarcima ne treba poveravati prenošenje poruka. „Jeste li se lepo ispričali?"

Klaudijin i Rendijev odnos je još uvek lebdeo na granici između srdačnog i čisto
poslovnog. Klaudija nikada nije oprostila Rendiju što je on bio čovek koji me je
odveo, a Rendi njoj nikada nije oprostio činjenicu da ona njemu nije mogla da oprosti.
Našla sam se u procepu između moje odanosti njemu i mog dugogodišnjeg
prijateljstva sa njom.

„Nije to bio dug razgovor. Više u stilu: Zdravo, kako si? Da li je ona kod kuće?
Nije? Dobro. Neka se javi."

Naravno da sam samo ja shvatala da oni nisu bili bliski prijatelji jer su bili
ubeđeni da se dobro slažu.

Nakon što je telefon dvaput zazvonio, Klaudija se javila na telefon.

„Gde si bila?", rekla je. „Zvala sam te pre sat vremena."

„Glancala sam cipele." Šetala sam se po dnevnoj sobi sa telefonskom slušalicom

u jednoj i krpom za brisanje prašine u drugoj ruci brišući oko lampi i krajeva polica
na kojima su se nalazile knjige; što je više bio samo pokušaj brisanja prašine. „Čujem
da ćeš naš predivni grad počastiti svojim prisustvom?"

,,U četvrtak. Moram da ubedim nacionalnog menadžera prodaje da sam ja genije

i da izvedem tog važnog i nadobudnog tipa na večeru kako bi potom mogla da gledam
tvoje lepo lice." Čula sam da Klaudija pali šibicu i polako uvlači vazduh. Istrtljala je
pitanja i vesti. Kako se nosiš sa sopstvenom smlaćenošću? Skratila sam kosu.
Poskupela mi je kirija. Koje je mesto dobro da se tamo izvede taj arogantni i
nadobudni tip? Da li će mi biti neophodan zimski kaput?

Prelazi s teme na temu u roku od jedne nanosekunde, ali ja uspevam da pratim tok
razgovora. Mislim da me zato voli. „Toplo je. Obuci nešto lagano. Ja ću prelistati
svoj Zagat20." Krpu za brisanje sam spustila na dvosed, a telefonsku slušalicu vratila
u kuhinju.

Zagat se nalazio u fioci pored sudopere, u istoj onoj u kojoj smo držali jelovnike
firmi za dostavu hrane. Rendi je očistio svoje četke za cipele i sada ih je slagao po
redu u svoju „zvaničnu" kutiju za odlaganje pribora za čišćenje cipela. Kada sam
otvorila fioku, pokazao je rukom ka jelovnicima, što je značilo da je želeo da naruči
večeru. Ja sam mu rukom pokazala da ću telefonski razgovor završiti u roku od pet
minuta, za šta smo oboje znali da je bila laž. Uputila sam mu poljubac rukom i vratila
se na dvosed u dnevnoj sobi.

„Kakvo te okruženje interesuje? Kakva hrana?", pitala sam Klaudiju. „Nešto

impresivno."

Nastavila sam da pregledam spisak ponuđenih restorana. ,,A šta kažeš na neki od
restorana po preporuci najboljeg vodiča za restorane u gradu, Kul Lus?"

„Zašto bi iko odabrao restoran iz odeljka gde se najviše hvale toaleti tog istog
restorana?"

„Pojma nemam. Biću srećna ukoliko se gospođa koja bude čekala ispred mene u
redu seti da obriše plastični deo WC šolje."

„Pa, toaleti neće impresionirati mog klijenta. Ima li na tom spisku restorana iz
odeljka Skupoceno?"

Kad smo Klaudija i ja najzad završile razgovor, Rendi je sedeo preko puta mene.
Pućio je usne.

Žurno sam odletela do njega kako bih ga poljubila i izvinila mu se: „Oprosti,
dušice. Smesta ćemo naručiti hranu od Olija."
 Pet minuta potom, začulo se zvono na vratima. Klaudijini sastanci su se održavali
u Centralnoj filijali njujorškog radija, za koji je radila kao menadžer za centralnu
Ameriku. Njen posao je bio da ubeđuje oglašivače da plaćaju reklame na radiju
umesto da novac troše na oglašavanje u novinama, putem televizijskih reklama i na
kačenje propagandnih balona po ćoškovima ulica.

Ja sam snimala reklamu u studiju, nekoliko blokova dalje. Napisala sam reklamni
slogan za nešto što se zvalo ugovori o životnom osiguranju.

Planirale smo da se sretnemo na pola puta kako bismo taksijem otišle do Ist
sajda, samo što je „pola puta" kod mene bilo dugačko četiri bloka, a kod Klaudije
dva, tako da sam kasnila. Takođe sam kasnila jer se osoba čiji je glas trebalo da bude
snimljen za reklamu stalno „saplitala" pri izgovaranju fraze „dobit u slučaju naprasne
smrti".

Klaudija me je čekala na ćošku gde smo se dogovorile da se nađemo pušeći

cigaretu kada sam ja stigla. Izgledala je predivno u svom sivom kišnom kaputu, sa
plavom kosom koja joj je sada bila još kraća nego ranije, podsećajući me na seksi
frizuru Jovanke Orleanke. Nosila je štikle od deset centimetara, ovog puta sa
zadebljanim đonom na prednjem delu i sa hodočasničkim zlatnim kopčama. Nosila je
visoke štikle kako bi prikrila činjenicu da je jedva nešto viša od hidranta za vodu.

Nakon što smo se izgrlile i poljubile samo se dodirnuvši usnama u obraz i nakon
što se Klaudija klela da nikada nisam izgledala bolje, a ja da ona nikada nije izgledala
viša, mahnule smo taksiju. Klaudija je želela da pojede suši u Hacuani. U Čikagu
takođe postoji Hacuana, ali Klaudija preferira njujoršku ispostavu tog lanca
restorana. Vodi računa o trošenju sopstvenih sredstava.

Nakon dva bloka, taksi se zaglavio u saobraćajnoj gužvi. Naš taksista sa

slušalicama u ušima drmao je glavom gore-dole slušajući nekakav koncert. Osveživač
za vazduh zelene boje sa mirisom borovine visio je sa retrovizora. Taksi se osećao na
mešavinu mirisa borovine i pomfrita. Svuda oko nas su se čule sirene i vozači su
spuštali stakla na prozorima da bi psovali. Bio bi to prijatan ambijent za razgovor da
taksimetar nije otkucavao.

„Ne mogu da verujem da ovde živim četiri godine."

Klaudija je namršteno pogledala u kamion kompanije Fedeks, koji je pokušavao

da se ubaci u našu traku. Kurir na biciklu je poput vetra prošišao pored njene strane
taksija umalo ne ogrebavši vrata od kola. „Jesi li ikada pomišljala da se preseliš u
Nju Džersi?"

,,I u Nju Džersiju postoji saobraćaj. Paradajz im je dobar i poseduju tematski

park Velika avantura šest zastava, ali je Njujork ipak bolji."

„To je bilo retoričko pitanje."

„Aha."

Taksi se pomerio napred. Pola metra. Naš taksista je prestao da sluša svoj
„privatni koncert" i potom lupio rukom po sireni. Ostali vozači su se pridružili zabavi.
Bilo je to čisto iživljavanje.

Klaudija je preturala po tašni i izvadila kutiju cigareta. Pokazala sam joj rukom
ka nalepnici ZABRANJENO PUŠENJE, koja se nalazila desetak centimetara ispred
nas. Vratila je cigarete u tašnu.

„Čini mi se da ovde živim predugo", rekla sam. „Svuda idem za svojim

čovekom."

Klaudija je zastenjala kao da će reći: „Mani me tih tvojih romantičnih sranja."

Ovo je učinila žena koja je meni penise opisivala do najsitnijih ružičasto-maljavih
detalja.

S obzirom na činjenicu da smo najviše razgovarale telefonom, sastanci uživo su

postali čudni. Očigledno nam je bio potreban period privikavanja da bismo opet ušle
u štos. Oduvek sam sve svoje životne tajne delila sa Klaudijom, a sada je tu ulogu
preuzeo Rendi. Ne možete biti u braku, a sve najintimnije detalje poveravati najboljoj
drugarici, recimo, o tome koliko smo se obožavali jer je moja udaljenost od Klaudije
postala duža od prosečnog avionskog leta.

„Kako je on?", pitala je.

Mislim da nije bila svesna da skoro nikada Rendija nije oslovljavala po imenu.
Obično ga je pominjala govoreći on ili njegov, „Odlično", rekla sam ja.

Klaudija je želela da budem srećna. Da budem srećna u Čikagu.

 Naš taksi se pomerio napred za nekoliko centimetara. Ne znam zašto vozači čine
to, zašto se pomeraju za nekoliko centimetara.

Klaudija je opet gledala prema tašni. Nakon deset minuta bez cigarete, ona se
povlači u sebe.

„A da idemo pešice?", rekla sam. „Možemo da gledamo izloge radnji sa

popustom u mojoj omiljenoj ulici."

Klaudija je najpre pogledala svoje štikle od deset centimetara, zatim u osveživač

vazduha koji je visio na retrovizoru, a potom kroz prozor ka besnim vozačima da bi se
na kraju okrenula ka meni i klimnula glavom. Platila sam taksisti nagradivši ga dosta
velikom napojnicom, za koju sam se nadala da će mu nadoknaditi činjenicu što je još
uvek bio zaglavljen u saobraćajnom krkljancu, dok smo mi uspele da izađemo na svež
vazduh. Ne računajući činjenicu da smo prošle pored njegovog auspuha.

Čikago poseduje zgradu posvećenu trgovini dijamantima. Njujork poseduje

distrikt, u kojem postoji prolaz između dva betonska spomenika uvijene strukture na
čijem se vrhu nalaze dva ogromna lažna dijamanta. Jednog dana sam otišla da se
sretnem sa ljudima koji su bili autori ovih skulptura - primer vrhunskog neukusa. Ali
dosta o lažnim dijamantima, ja sam volela da se šetam Četrdeset sedmom ulicom i da
gledam izloge. Igrala sam igru u kojoj sam mogla sebi da priuštim po jedan predmet iz
svakog izloga sa popustom. Dok sam obišla sve te radnje, prošla me je želja za
dijamantima. Ova igra je Rendiju uštedela dosta novca. Svaki čovek u Njujorku, osim
Rendija iz nekog razloga, bio je najbolji prijatelj sa trgovcem dijamantima koji je
prodavao drago kamenje najfinijeg kvaliteta. A svaki od tih dilera je tvrdio da je baš
on snabdevao Tifani21 dijamantima.

„Pazi ovo prstenje za venčanje", rekla je Klaudija prislonivši lice uz izlog. Neće
da se vozi metroom, ali će bez problema prisloniti lice uz javno staklo. „Da li je sve
ovo đubre pravo?" Redovi svetlucavih kamičaka koji su bili izloženi u kutijama od
plavog somota nalazili su se na poluzgužvanom, nabranom postolju u vidu prekrivača
od belog satena.

„Jeste. Zato je ova ulica blokirana kamionima. Izgledaju kao obični, ali su to u
stvari obezbeđeni kamioni za prevoz dijamanata. Naoružani čuvari se nalaze u njima
kako bi tovar štitili od pljačkaša." Sviđalo mi se što sam bila ekspert po pitanju života
u Njujorku.
 „Gluposti", rekla je Klaudija. Prešla je na sledeći izlog zapalivši novu cigaretu.
Prošle godine se bila prebacila na žvakanje mentol bombona, ali ne zato što ih je
volela, već zato što je u određenom trenutku svog života postala previše lenja da bi
odlazila do trafike po cigarete. „Pa, meni u skorije vreme neće trebati svadbeno
prstenje." Zapalila je šibicu i obavestila me o svom novom momku. Upoznali su se u
Savetu za spoljne poslove u Čikagu, nakon predavanja o zaostavštini međunarodne
trgovine Ričarda Niksona, čoveka kojeg je Klaudija još uvek nazivala predsednikom,
najvećim ološem na planeti. Dejv je delio njene antiniksonovske stavove i kroz
nekoliko dana su počeli da gužvaju postelju.

„Dakle, ne vidiš sebe uz Dejva do kraja života?"

„Ma kakvi."

Klaudija je prešla do sledećeg izloga. Ja sam je sledila.

„Dejv je ponekad pravo zakeralo", rekla je izbegavajući da me pogleda u oči.

Očešljaj se. Hladno ti je na nogama. Užasno kuvaš. Dosta se svađamo."

Oduvek mi je bilo nezgodno da komentarišem ljubavne veze drugih žena - što je

bio slučaj i sa Klaudijom. Nikada nisam znala kada je nekome trebalo da kažem:
Nemoj to više da trpiš!, a kada da začepim gubicu. Pretpostavljam da ukoliko kažete
prijateljici da se vida sa kretenom, ne treba da očekujete da ćete biti deveruša na
venčanju. A sa druge strane, zar nijedna od prijateljica Eve Braun nije mogla sa njom
da sedne i kaže joj: „Evo, dušo, veruj mi. Možeš ti da nađeš i nekog boljeg."

Klaudija je uvlačila dim cigarete. ,,A šta da kažem? Odabrala sam zakerala."

„Zašto trpiš kritike na svoj račun? Kome to još treba?"

„Ma ne obraćam pažnju na polovinu stvari koje izgovori, a nakon što se

posvađamo, mi se pomirimo." Klaudija mi je značajno namignula rekavši to.

„Da razjasnimo", rekla sam. „Ti si jedna od onih raspuštenica koje će se svađati
i miriti radi veze sa pohotnim partnerom?" „Kome još trebaju dijamanti?", rekla je.

U Hacuani smo se premišljale oko sedenja u suši baru, da bismo se na kraju

odlučile da sednemo za sto. Klaudija je smatrala da je to bilo bolje mesto za razgovor
privatne prirode, što je značilo da ću slušati o Dejvovom penisu.
 Čitala sam jelovnike stvarajući u glavi sliku sećanja sa časova seciranja iz
srednje škole. Baš kad smo se spremali da naručimo, čovek koji je sedeo dva stola
dalje sa ženom koja je izgledala veoma uparađeno ili mu je bila ljubavnica pozvao je
konobara. Odjednom je konobar zapisivao njihovu narudžbinu.

„Baš predusretljivo", rekla je Klaudija. „Kako se to razvija?"

Kada je ponovo došao red na nas, naručile smo specijalitet iz snova jer je u
jelovniku pisalo: kulinarsko i vizuelno čudo koje će zadovoljiti sva vaša čula.
Ispostavilo se da su u pitanju bile ćufte sa pirinčem i nekakvim ribljim mesom.
Menjala sam svoju ogavnu špansku haringu i jezivu morsku jegulju za Klaudijin omlet
s jajima i kuvane račiće kozice. Njen avanturistički duh je bio mnogo više razvijen
kada se radilo o muškarcima i novim jelima.

„Ovo je veoma lepo kulinarsko i vizuelno čudo", rekla sam.

„Svakako prija mojim čulima", rekla je Klaudija prebirajući po đumbiru svojim

štapićem za jelo. „Trebalo bi da naručimo japanski liker od pirinča kako bismo
nazdravile tvojoj četvorogodišnjoj vezi.

„Liker od pirinča? Zar ti nemaš sastanak nakon ovoga?"

Klaudija nam je nasula čaj iz malog zelenog metalnog čajnika na stolu. Bila bi to
slabija zdravica, samo u slučaju da smo pile vodu.

„Za Lindu!", rekla je podigavši uvis svoju šoljicu za čaj. „Moja devojčica ne
odustaje."

Bila sam dirnuta. Veoma. Klaudija je znala kakva sam bila pre nego što sam
upoznala Rendija; nesposobna, koja loše procenjuje, katastrofalna. Bila je upoznata sa
svim dobrim vezama koje sam upropastila, lošim vezama u kojima sam ostajala
predugo, depresijom i samoprekoravanjem nakon što je Tedi preminuo.

Klaudija me je savetovala da ostavim momka koji je od mene tražio da ne

stenjem za vreme seksa kako ne bih ometala njegove seksualne fantazije. Klaudija je
bila ta osoba koja mi je kuvala kakao držeći mi ruku na ramenu i tešeći me dok mi je
samopouzdanje nestajalo nakon što nisam uspela da ubedim nadmenog čoveka
očaravajućeg izgleda da sam bila vredna njegove pažnje. Klaudija je pamtila sve one
stvari o meni koje sam ja htela da zaboravim, na primer, kako nisam bila hrabra, da
me je ljubav plašila, kako sam sebe smatrala osobom koja otvori srce a potom
pobegne. Da se Rendi nije ponašao tako kako se ponašao, verovatno bih uskočila na
prvi Grejhaund autobus koji je vozio sa Menhetna dve nedelje po dolasku. U mojoj
prirodi je bilo da odustajem. Samo nekoliko ljudi je to znalo. A mislim da medu njima
nije bio Rendi. Ali Klaudija jeste. Ona je bila moja zvezda vodilja i verovatno bi bila
spremna da me podržava do smrti.

Dosule smo čaj i jele kriške narandže sa tanjira. Klaudija je dala znak konobaru
da joj donese račun. Nije želela da zakasni na sastanak, a ja sam morala da se pojavim
u agenciji za oglašavanje.

„Misliš li da sam se promenila otkad sam se preselila ovamo?", rekla sam.

„Jesi. Neguješ obrve i oblačiš se kao Edit Pjaf." Klaudija je stavila na sto svoju
kompanijsku kreditnu karticu. „Ali si srećnija", rekla je Klaudija smešeći se. „Uspela
si u životu. Sada si Njujorčanka. Dobro je što si se udala za njega."

Bila sam dirnuta. Potcenila sam Klaudiju. Nisam ni bila svesna da je sve stvari
vezane za moj život razumela u potpunosti. Rendi i ona bi se lepo slagali. Iako ga je
još uvek zvala on.

Te noći u krevetu, Rendi me je pitao da li sam se lepo provela sa Klaudijom.

Rekao je da ga je čudilo što nije ostala preko vikenda.

Glavu sam držala na njegovom ramenu, što mi je omogućilo da iz ptičje

perspektive posmatram malje na njegovim grudima.

„Mora da ide kući kako bi se svađala sa svojim novim momkom", rekla sam. „To
im je predigra." Naslonila sam se na lakat, što mi je omogućilo da sada njegovo lice
posmatram iz ptičje perspektive. „Ne smeta ti što toliko dugo razgovaram preko
telefona sa njom, zar ne?"

Rendi mi je prstom prešao preko grudi. „Ponekad. Malčice. Jer želim da budem
sa tobom. Ali ti je i ona veoma važna. To mi je jasno.

Ja sam svojim prstima prešla preko njegove ruke.

„Ako u Aureolu nema slobodnih mesta, reci mi gde želiš na večeru sutra uveče",
rekao je.

Pomerala sam se levo-desno ležeći na mužu. „Iznenadi me."

U petak ujutru, nakon buđenja, ugledala sam plavu kutiju od somota pored moje
četkice za zube; u njoj su se nalazile skupocene dijamantske minđuše kupljene od
dilera u mojoj omiljenoj ulici. Rendi je rekao da je tamo otišao jer je čuo da je taj
diler snabdevao Tifani draguljarnice dijamantima.

Tog popodneva me je Rendi nazvao na posao da bi mi dao adresu mesta na

kojem ćemo proslaviti četvrtu godišnjicu braka. Napravio je sjajan izbor. Bilo je
dovoljno toplo da je moglo da se sedi za stolom pored trotoara odmah ispred
prodavnice sa jelima koje možete poneti svojoj kući. Bili smo okruženi bukom,
prljavštinom, izduvnim gasovima automobila. Nisam želela da mu kažem da ovo nije
bila naša godišnjica, već godišnjica njegovog braka sa Suzan. Naša godišnjica je bila
tri nedelje kasnije. Da sam mu to pomenula tada, eventualno bih dobila još jedan
sendvič sa barenom govedinom.
 Davanje ljubavnih saveta

Bendžaminu su stopala naglo rasla. Svake nedelje su mu trebale nove sportske

patike, i to je bila glavna aktivnost koju su on i Rendi upražnjavali. Po ko zna koji put
su opet bili u potrazi za novim patikama, a kada sam ja u utorak uveče ušla u kuhinju,
tamo sam zatekla Fibi koja je ležala naslonjena preko stola. Plakala je, cvilela, tresla
se i jecala.

Prestravila sam nas obe kada sam vrisnula: „Pobogu, Fibi šta nije u redu!"

Prestala je da plače dovoljno dugo da bi imala vremena da mi uputi namršten

pogled pun prezira, kakav mogu da vam upute samo tinejdžeri: Ma šta je sa tobom?

Očigledno, odrasle osobe ne bi smele da pokazuju da ih momentalno hvata

panika, čak i kada je to zaista bio slučaj.

“Je li ti dobro?", pitala sam.

Govorila je kroz suze izgovorivši tri najbolnije reči koje jedna žena može da
izgovori: „Šutnuo me je."

Tri meseca ranije Fibi je svoju ljubav preusmerila sa kobile Džasmin na

„pastuva" Brajana. Poslednja tri meseca je Fibi - a samim tim i svi njeni prijatelji -
živela, disala i iskušavala magiju koju je samom svojom pojavom izazivao Brajan. Tri
meseca je zanemarivala svoju porodicu, kao i ocene, da bi vreme provodila sa
Brajanom, razgovarala sa njim telefonom ili razgovarala telefonom sa svojim
drugaricama o njemu. Bio je to naš najveći košmar njenog srednjoškolskog
obrazovanja.

Bio je samouveren. Rukovao se poput biznismena. Hodao je krupnim koracima.

Svima je tepao. Za njega je Fibi bila Fi. Rendi je bio Ren. Ja sam bila Lin. Nikada
ranije nisam srela dete koje je odrasle osobe zvalo po imenu, ali je njega mrzelo da
izgovara bilo šta duže od prvih slogova.

Njegovo puno ime je bilo Brajan Robinson Treći. Bilo je očigledno da je u

porodici imao još dvojicu muškaraca istog imena. Fibi se prebacila u mešovito
odeljenje srednje škole (pošto joj je dosadilo da boravi u ženskom odeljenju) i tu je
upoznala Brajana na časovima algebre. On je bio predsednik Školskog veća, kapiten
ragbi tima, laureat Nacionalnog veća časti,22 osvajač Pulicerove nagrade, nagrade za
umetnički doprinos Pibodi, Nobelove nagrade za mir, govorio je jedanaest svetskih
jezika, bio je u stanju da pomnoži do osam cifara u glavi i bio je toliko zgodan da su
ga žene spopadale na ulici žudeći za njegovom spermom.

U redu, možda nisu tačni baš svi detalji koje sam navela, ali mislim da su se
upoznali na časovima algebre i da se Fibi odmah zaljubila u njega do ušiju. Jadna
naša ludica, lice joj se nalazilo u rukama i ramena su joj se s vremena na vreme trzala
nakon svakog jecaja.

Pomerila sam stolicu od stola i sela pored nje. E, da sam barem znala Hajmlihov
manevar za uklanjanje bola. Rekla sam joj da nisam znala kako da joj pomognem, a da
pri tome ne zadirem previše u njenu intimu ili, što bi bilo još gore, da pomisli da sam
nipodaštavala njena osećanja. Dala sam joj salvetu da obriše lice.

„Rekao mi je da sam isuviše dobra za njega, da zaslužujem bolje, da mu je zaista

stalo do mene i da će o meni misliti do kraja svog života, ali da sam ja činila da se
oseća nedostojnim mene i da bi trebalo da raskinemo."

Oduvek sam se pitala u kojim godinama muškarci počinju da puštaju takve

gluposti u promet.

„Fibi, dušo", rekla sam, „želiš li da pričaš o tome?" „Ja i pričam o tome", rekla
je pogledavši me namršteno.

„Prema onome što sam čula, rekla bih da je bio kreten."

„Ali nije!", rekla je cvileći, ponovo počevši da plače iz sve snage.

Nisam bila previše upoznata sa ovim tinejdžerskim sindromom slomljenog srca.

Moj prvi momak je sedeo ispred mene u srednjoškolskoj čitaonici. Zvao se Alan
Vinkup. (Sedeli smo po abecednom redu.) Alan je imao glavu u obliku sijalice,
podužu kovrdžavu braon kosu i srebrne okvire naočara koje su mu svojim zadnjim
zakrivljenim delovima zapadale za majušne slatke uši. Iz ovog ugla sam najviše
posmatrala Alana. Razmenjivali smo poruke ispod stola. Alan mi je davao Školski
prsten23 da nosim i ja bih ga pokazivala roditeljima kod kuće. Otac bi me terao da mu
ga vratim već narednog dana.
 „Misliš li da će promeniti mišljenje?", iznenada je upitala Fibi odjednom
provirivši između svojih isprepletenih prstiju.

Da li je trebalo da kažem istinu? Da sam ja Klaudija, rekla bih: Naravno da

neće. Ali ja sam vodila razgovor sa petnaestogodišnjom devojčicom o njenoj prvoj
pravoj ljubavi. Rendijeva osnovna deviza u odgajanju dece je bila: Nikada nemoj da
im rušiš snove.

Davno pre teorija o tome da televizija može da vam uništi mozak i smanji
koeficijent inteligencije, moji roditelji meni nisu ograničavali boravak ispred
televizora. Moja omiljena emisija je bila Skaj King. U glavnoj ulozi je bio Skaj King.
Ne znam da li se ovako zvao jer je bio kralj neba ili mu je ime bilo Skaj, a prezime
gospodin King, ali se sećam da njegovoj nećaki Peni nije bilo dozvoljeno da mu na
bilo koji način pomogne. Svaki put kada bi se nekakva opasnost nadvila nad nebom,
Skaj King bi bez odlaganja uskočio u svoj avion i svaki put bi ga Peni puna
očekivanja pitala: „Mogu li i ja da pođem sa tobom, ujače Skaj?", i svaki put bi ujka
Skaj odgovorio: „Ne, Peni. Čekaj me pored radio-prijemnika."

Ta sirota devojčica nigde nije išla. Često sam se pitala šta se desilo sa Peni kad
je odrasla, kladim se da je pobegla od ujka Skaj a koji joj je sve vreme rušio snove sa
prvim pilotom kojeg je upoznala. Poslednje što sam htela je bilo da povredim Fibi i
srušim joj snove. Šta bi Rendi rekao? Suzan? Dajen Sojer? Zašto je baš morao da
bude utorak uveče i zašto je Rendi morao da bude odsutan zbog kupovine novih
patika?

Deca su se navikla da kod nas borave utorkom i četvrtkom uveče, umesto da ih

Rendi vodi kod majke, tako da sam ih viđala češće. Ponekad bi radili domaći; češće
bi učili kod kuće, ali bismo za večerom razgovarali o raznim pop kvizovima, ogavnim
nastavnicima i šugavoj hrani iz školske menze. Ja sam poslednji put tako nešto okusila
kada sam išla u školu i učestvovala u školskim pop kvizovima. Pokušavala sam da se
prisetim kakva sam tinejdžerka bila, što i nije bilo toliko teško koliko biste možda
pomislili. U svojoj glavi sam se osećala nekoliko decenija mlađe; ali istina ume da
otrezni, da odjednom shvatim koliko sam imala godina — nakon čega bi usledilo
pitanje kad pre?

Lesli je oduvek govorila da sve dok su vam roditelji živi, i vi se osećate kao
dete; a nakon njihove smrti, tako se osećaju samo neki delovi vaše duše. Razgovor sa
Fibi me je otreznio u smislu da sam morala da se ponašam zrelo kao i u svim ostalim
aspektima svog života - u zajedničkom poslu, uzimanju robe na kredit, adresaru u
kojem su se nalazila imena i adrese mog advokata, mog računovođe, mog ortopeda -
ali se to nije desilo. Uloga roditelja, još manje poznata uloga maćehe, unižavala me je.

Fibino plakanje se smanjilo na nivo šmrcanja, na sreću, jer joj u suprotnom ne bi

bila potrebna infuzija da ne dehidrira. Dok je ona šmrcala, ja sam u glavi osmišljavala
prikladne fraze. Nije smak sveta. Proći će s vremenom. Kada se vrata zatvore,
prozor se otvori. To su sve bile fraze koje sam ja iskusila na teži način.

Sve sam ih čula nakon što je Tedi preminuo, i kao i svaka žena ophrvana tugom,
odbacila sam ih smatrajući ih najobičnijim glupostima. Ali su se one ipak pokazale
istinitim. Prozor se jeste otvorio. I bol se smanjivao s vremenom.

Pružila sam Fibi još jednu salvetu.

„Sigurna sam da će ti ove reči jednog dana zvučati beznačajno", rekla sam, „ali i
slomljeno srce se oporavi. Vreme leči sve." Nasmejala sam se. Želela sam da se i ona
nasmeje. ,,I za lečenje je neophodno vreme." Nije se smejala.

Kada je moja sestra Tobi imala deset godina, bila je zaljubljena u Hauija
Netskog. Haui joj nije bio pravi momak, već prijatelj momak, jer im nije bilo
dozvoljeno da se viđaju ili razgovaraju telefonom nakon pola devet uveče, ali je bio
dovol j no momak kada je sa njom trebalo da raskine zbog neke druge
desetogodišnjakinje. Haui je napisao Tobi veoma šturo pismo na zgužvanom papiru o
raskidu u kojem je naveo da je ostavlja, a koje je Tobi pronašla u našem poštanskom
sandučetu. Očajna, pokazala nam je pismo.

Moja majka, koja je godinu dana predavala četvrtim razredima, koja je batalila
karijeru kako bi se posvetila porodici i majčinstvu, pročitala je pismo mrmljajući:
„Uh. Ma nemoj. Aha." Uzela je crvenu hemijsku iz fioke sa drangulijama iz naše
kuhinje, okružila sve gramatičke greške koje je Haui napravio, predala pismo Tobi i
rekla: „Sada mu pošalji pismo nazad." „Da li ti je Brajan napisao pismo?", pitala sam
Fibi.

„Ostavio je poruku na telefonskoj sekretarici."

„Šteta."
 Bila je izvan sebe od bola. Gde je bio prkos po kojem je Fibi bila čuvena? Njen
smisao za osvetu? Grof Monte Kristo u njoj?

„Jednom sam jajima umazala „folksvagen" Ričija Jokuma nakon što me je

šutnuo", rekla sam. „Naravno da sam sačekala da padne mrak, ali sam nakon toga
uzela desetak jaja i umazala mu šoferšajbnu i haubu."

Fibi je sada obraćala pažnju, na čemu sam joj bila zahvalna, kao da je najzad
počela da shvata puni smisao mojih reči i da je počinjalo da joj biva lakše sve dok
nisam shvatila da me je u stvari posmatrala kao nekakav čudan uzorak u Petrijevoj
šolji. „Umazala si jajima kola nekog tipa?"

Možda ovo nije bio najbolji primer kojeg sam mogla da se setim glumeći
roditelja. „Pa, ovaj, da", rekla sam. „Nije da tako nešto preporučujem. Kasnije sam
čula da je smatrao da su to učinile ulične protuve, srećom po mene, jer smo se uskoro
pomirili."

„Pomirili ste se?", rekla je Fibi čije se lice ozarilo.

„Na nedelju dana. Dovoljno dugo da mu kupim srebrni privezak za rođendan,

nakon čega smo opet raskinuli. Pomirenja teško uspevaju jer u početku zaboravite
zašto ste se uopšte svađali, a potom se setite zašto ste raskinuli i opet to učinite."

Opet je došlo do potopa u vidu suza. Moja greška. Po pitanu ljubavnih saveta
bila sam idiot. Klaudija nikada nije tražila ljubavne savete od mene. Lesli, takođe. Ni
Džoen. Niko od mene nije tražio ljubavne savete. Bila sam grozna po tom pitanju.
„Dušice, želim da budeš srećna."

Kada bih samo mogla da je zaštitim od budućih sindroma slomljenog srca,

pogrešnih procena koje se u određenom trenutku čine pravim; da je sačuvam od lažnih
početaka i nadanja, pustih želja i neispunjenih očekivanja; od muškaraca koji će
najpre trčati za njom, a potom je šutnuti. Naravno da će i ona usput nekome slomiti
srce, nakon čega će uslediti noći tokom kojih će se puna sumnji pitati zašto je drugima
bilo toliko lako da pronađu ljubav, a njoj ne. Dok na kraju ne pronađe sebi srodnu
dušu, kada će joj se činiti da su je sva iskušenja kroz koja je morala da prođe u stvari
vodila ka tom jednom čoveku koji je bio vredan svih patnji, i tada će shvatiti da, kada
bi ljubav bila pristupačnija, zahtevala manje truda i odricanja, ne bi bila toliko
čarobna.
 Ne, nisam mogla da joj uskratim takvo putovanje. Jednom u životu sam odlučila
da ne govorim ono što bi svi želeli da čuju i osmislila savršeno rešenje problema koje
bi pristajalo svakoj maćehi. Nagnula sam se preko stola i zagrlila je. Isplakala mi se
na ramenu. Dosta je bilo uzdržavanja od pravih osećanja. Ona su se najbolje videla na
kolima Ričija Jokuma.

Čvrsto sam je stegla.

Kada mi je uzvratila zagrljaj, pomislila sam da možda, nadajući se, nakon svog
ovog vremena, konačno počinjem da uspostavljam pravu povezanost.
NA PUTU KA KONAČNOJ SREĆI
 Ambasadorka Njujorka

Svake druge nedelje bi se autobusom iz Pensilvanije ili avionom iz Čikaga kod

mene nenajavljeno pojavljivali nećaci i nećake sa svojim putnim torbama.

U Čikagu sam imala milion rođaka. Već tri generacije je Čikago bio spona
između Rusije i konačnog odredišta moje porodice. Mora da su svi moji rođaci
putovali preko iste turističke agencije, koristeći iste itinirere:24

Danas, nakon pogroma od kojeg vam zastaje dah, spakovaćemo se (veoma

brzo) i ukrcaćemo se na prekookeanski brod za Ameriku. (U najjeftiniju klasu!)
Nakon tri predivna dana na ostrvu Elis (bićemo vakcinisani protiv gripa),
uživaćemo u mirišljavoj vožnji vozom bez klime do stanice Junion u Čikagu. Tamo
ćemo provesti nekoliko očaravajućih decenija ubijajući se od rada kako bismo
preživeli i odgojili decu — dok se svi ne zaputimo južnije ka plažama Majamija!

Rusija. Čikago. Majami. To je bilo to. Osim za moje sestre i mene. Brenda i njen
podjednako religiozni muž su svoju decu odgajali u Nju Vilmingtonu, u Pensilvaniji,
gradiću u kojem je svako žudeo da iskusi pogrom u soptvenoj režiji. Tobi je živela u
Napervilu, u Ilinoju, kukuruzištu koje se smatralo predgrađem.

Godinama sam želela da počnu da me posećuju deca mojih sestara. „Provedite

odmor sa tetka Lindom u Njujorku! Videćete znamenitosti! Pričati sa Njujorčanima!
Jesti hranu sa pokretnih roštilja!" Potajno sam se nadala da ću im u mozak usaditi
činjenicu da bi oni trebalo da budu sledeća generacija Njujorčana.

Prvi me je posetio Brendin sin Nil. Pohađao je Univerzitet Ješiva, prolazio kroz
razne faze religioznog žara dok na kraju nije otkrio svinjska rebarca i čizburgere.
Najpre je upisao biologiju. A potom se pripremao da upiše medicinu. A pošto u tome
nije uspeo, pokušao je da upiše prava. Narednog semestra, kada je otkrio da na
Univerzitetu Ješiva nije postojao program za komičare uživo, pohađao je fakultet u
smislu „jedva čekam da diplomiram i odem odavde", da bi uskoro diplomirao i
odselio se u Nju Džersi, gde se bavio televizijskim marketingom.

Njegova sestra Rebeka, koja je bila grafički dizajner, došla je za Nilom u

Njujork.
 Lično sam se osećala odgovornom da im pomognem da se snađu u novoj sredini.
Ja ću biti njihov svetionik, njihov glas razuma.

Pitala sam Rebeku da li je već uspela da prokljuvi sistem metroa.

„Da", rekla je.

„Jesi li se snašla oko rasporeda autobuskih polazaka?"

„Da."

„Da li ti je poznat raspored ulica?"

„Jeste."

„Čak i onaj zeznuti deo gde se ukrštaju Brodvej i Sedma avenija, što svima
predstavlja muku?"

„Da."

„Kako ti to sve znaš? Ovde si - koliko? Dvadesetak minuta i već si sve

uklavirila? Meni su trebale godine."

„Pažljivo čitam karte."

„Karte?"

„Da, ima ih svuda po gradu."

„A, tako dakle." Udarila sam je nežno laktom kako bih joj izrazila svoje divljenje
što se tako brzo prilagođavala na novu sredinu.

Tobin devetnaestogodišnji sin, Itan, doselio se u Njujork sa željom da postane

slavni muzičar i hvala nebesima što Njujork još uvek nije imao veliki broj potpuno
afirmisanih muzičara. Oprostio se od svog života u predgrađu Čikaga, došao u
Njujork, upisao fakultet i upoznao pola Bruklina tražeći cimera, s tim što je sve
kandidate smatrao prijateljima. Nepoznati ljudi su mu davali obrasce prijava za
kredit. A on njima flajere.
 Itan se dobro upoznao sa njujorškom klupskom scenom, za šta bi meni bilo
potrebno dvadesetak godina. Noseći sa sobom CD koji je sam snimio i imajući stav
„rok zvezde u povoju", koščate građe i neophodnog arogantnog stava prema drugima,
uspeo je da ugovori nastupe u nekoliko klubova u centru grada. Rendi i ja smo se
osećali poput pratilja na maturskoj večeri u srednjoj školi prisustvujući Itanovoj
svirci u čuvenom njujorškom andergraund klubu CBGB, koji je bio pred zatvaranjem.

U klubu je bilo mračno, zidovi su bili crni, oblepljeni majušnim posterima od pre
tridesetak godina. Sedela sam ukočeno. Prostor se osećao na ustajalo pivo.

„Ovde su svirali Ramounsti" rekao je Itan nameštajući žice na gitari, nenormalno

uzbuđen zbog predstojećeg nastupa.

„Da", rekla sam. „Mislim da su nakon njihovog nastupa poslednji put očistili ovo
mesto."

„Opušteno", rekao mi je Rendi.

Druga svirka se odvijala u podzemnom nivou kluba koji se, bez očiglednog
razloga, zvao Fabrika za pletenje.

„Šta će on svirati?", pitala sam Rendija dok smo silazili niz uzane stepenice
zalazeći još više ispod zemlje, stepenicu po stepenicu, sprat po sprat. „Đavolju
simfoniju? Teško nama."

Na svakom nivou kluba koji je podsećao na pećinu i koji se nalazio sprat niže od
prethodnog, svirali su bendovi lošijeg kvaliteta. Rendi je prilikom spuštanja niz
stepenice morao da zastane kako bi došao do daha. „Jesmo li blizu dna?", pitao je
Rendi mladog čoveka koji je sedeo za stolom na rasklapanje naplaćujući i pečatirajući
karte.

„Još dole", rekao je.

„Trebalo je da ponesemo maske sa kiseonikom", rekla sam.

Moj omiljeniji naučnofantastični film u detinjstvu bio je Put u središte zemlje.

Džejms Mejson, glavni glumac, predvodio je ekspediciju u središte zemlje uz zvezde
u povoju, Arlin Dol, koja je bila previše nakinđurena širokim suknjama i šeširima
imajući u vidu činjenicu da se sve vreme pentrala po stenama; Peta Buna, popularnog
pevača iz nedeljnih emisija; i nekog Šveđanina sa pačetom. Tu je još bio i neki zloća
čijeg imena ne mogu da se setim, ali znam da je nasred putovanja podivljao i pojeo
siroto pače. Na kraju je Džejms Mejson pronašao središte zemlje i svi su se spasili
tako što su napravili provizorni čamac i vratili se u London da, zahvaljujući svom
otkriću, steknu slavu. Šipčili smo nadole prema mestu Itanovog nastupa i bila sam
sigurna da su mene i Rendija delila samo dva sprata od ulaska u onaj provizorni
čamac. Ali na naše iznenađenje, kada smo ugledali Itana, shvatili smo da su ga u stvari
neki ljudi zaista slušali. Možda su u pitanju bili ratni zarobljenici ili pacijenti
mentalne institucije koji su dole bili zaključani godinama, ali koji su sa poštovanjem
pratili njegov nastup.

Itan nas je nazvao sledećeg dana. Rendi i ja smo uzeli dve telefonske slušalice sa
istom linijom kako bismo čuli ono što je Itan imao da kaže: „Zar nisam imao sjajan
nastup sinoć?! Razmišljam čak da batalim fakultet zarad turneje!"

„Polako, gospodine Džeger", rekao je Rendi. „Koliko si novca zaradio sinoć?"

„Dve stotine i tri dolara! Obično kada neko ima promotivnu svirku ne zaradi
ništa."

„Sjajno", rekao je Rendi. „Želim da uzmeš taj novac, platiš ratu stanodavcu,
telefonski račun, plin, hranu, struju, a da potom od onoga što ti preostane platiš
menadžera da ti ugovori turneju."

Itanova sestra Zoi se preselila u Njujork kako bi pohađala kurs mode. Želela je
da diplomira iz predmeta Kako izabrati prikladnu odeću? Mislim da je bila veoma
besna što je ona bila poslednja na redu da dođe u Njujork prethodno šetajući psa i
iznoseći smeće kod kuće. Konačno se isplatila ili njena želja da postane stilista ili
moje slanje majica sa natpisom Volim Njujork svakog Božića. Preselila se kod Itana
spavajući na madracu u njegovoj skučenoj dnevnoj sobi. Boravio je dovoljno dugo
van stana da je mogla na određeno vreme da zaboravi koliko se nisu podnosili.

Prve nedelje po dolasku u Njujork, odvela sam Zoi na ručak u Medison aveniju
da bismo potom razgledale izloge radnji sa popustom od Barnija koja se nalazila u
najvišem delu Šezdesete ulice pa sve do Ralfa Lorena, koja se nalazila u Sedamdeset
drugoj ulici. Sve što je mogla da priušti sebi jeste da gleda izloge. Zoi bi pogledala
nekoliko manekenskih lutaka, a potom bi posmatrala ulicu, bacila pogled na odeću, a
potom opet pogledala niz ulicu.
 „Da li je ovde zaista bezbedno?", pitala je na kraju uvrćući svoju braon kovrdžu.
„Mama me stalno zove jer je plaši nivo kriminala u ovom gradu."

„Hej, osvrni se oko sebe." Zoi je najpre pogledala levo, a zatim desno. „Da li
vidiš da neko nekoga pljačka?"

„Ne."

„Iza mojih leđa se ne događa ubistvo ili otmica?"

„Ne."

„Dakle, šta jedino vidiš?"

„Gomilu žena obučenih sa stilom."

„Da. I one ti mogu dati negativnu opasku za tvoje cipele, ali ti nikada neće
nauditi." Obroci za članove porodice su postali rutina u našem domu. Itanu nije bilo
mrsko da kod nas svraća u svako doba na obrok vraćajući se sa posla u Bruklinu.
Naručili smo specijalitet iz jednog od jevrejskih restorana na Aper vestsajdu za
Rebeku, koji se sastojao od piletine i povrća, a sve je to koštalo više od avionskih
karata iz Izraela. Zoi nije birala šta jede. Itan je nosio kući ostatke hrane.

Volim da gledam svoj Njujork čiji broj stanovnika stalno raste, a što se najbolje
manifestuje za našim stolom u kuhinji. Pokušavam da im prenesem sopstvena iskustva,
svoju njujoršku mudrost, da im objasnim koliki sam trud uložila kako bih stekla
sopstvenu „zonu mira i spokoja". Fibi i Bendžamin su sada okruženi rođacima koje
nikada nisu imali niti su želeli, a svi su oni moji potencijalni donori organa.
 Klaudijino popuštanje

Klaudija je upoznala čoveka na internet četu i na svoju nesreću se zaljubila u

njega. Odletela je za Njujork da kupi venčanicu.

„Šta ću pričati unučićima?", rekla je. Hodale smo niz Sedamdeset sedmu ulicu
prolazeći pored kuća sa isturenim stepeništima na svom putu ka Medison aveniji.
„Ljudi treba da se upoznaju u čekaonicama u kojima je nenormalna gužva ili prilikom
sudara po kiši. A ne preko nekakvog sajta kao što je I-bej."

„Pod jedan, previše si stara da bi rađala decu, a ukoliko se to nekim slučajem

dogodi — što se još nije dogodilo od Isusovog rođenja — i dobiješ svoju decu,
umrećeš mnogo pre nego što ona odrastu i zasnuju sopstvene porodice", rekla sam.

„Mogla bi da postanem majka, znaš. Pedesetosmogodišnja žena je rodila

blizance u Rusiji."

„Sjajno. Kada ti budeš imala pedeset i osam godina, prijavi se za veštačku

oplodnju u Rusiji."

Klaudija je svoj „paket" prebacila sa jednog ramena na drugo. Vukla je časopise

sa venčanicama svud po gradu. Za poslednja dva meseca me je zvala non-stop jer ju
je zanimalo moje mišljenje oko toga da li je bolji sos od maline ili čokolada, ljiljani
ili puzavice. Oslobodila je buduću nevestu u sebi. Jedini element koji joj je
nedostajao za njeno tajno venčanje svih ovih godina - mladoženja -bio je sedam
godina mlađi, njemu je ovo bilo prvo venčanje i posedovao je vinariju u Linkoln
parku. Čarli je bio zadužen za vino.

Klaudija se zaustavila pored kolica u pokretu na kojima su se prodavale sunčane

naočare i novčanici. Zainteresovala ju je kopija „šanel" naočara, koje su joj
prekrivale maltene pola lica. Ja sam vrtela glavom u znak neodobravanja. Umesto toga
je kupila ružičastu traku za glavu. Klaudija je zašla u zrele godine. Njena nekada
plava kosa je sada bila crvenkasto-plava. Nosila je ružičasti kišni kaput sa
svetlotužičastim cipelama. Čak joj je i ten kože postao ružičastiji jer je prestala da
puši otkad se zaljubila. Sada je imala važnijih stvari da se njima posveti.

Prošle smo pored vratara koji je stajao ispred jedne od modernih zgrada; zlatne
epolete su mu se poklapale sa ukrasom u vidu pletenice na šapki. Iz crvenkastosmeđe
zgrade je izašao šetač pasa. Vodeći troje pasa patuljastog rasta. Pudlicu goniča i
boksera.

„Nameravaš li da promeniš prezime?", pitala sam Klaudiju.

„Prekasno je", rekla je. „Navikla sam se na sopstveno prezime. Osim toga, to bi
zahtevalo previše papirologije."

Mene je plašila sama pomisao da bih mogla da promenim svoje prezime. Bila
sam opsednuta ženama koje su menjale prezimena, da bi posle razvoda opet vraćale
svoja stara prezimena. Fara Foset Mejdžors je opet bila samo Fara Foset. Rozen Bar
Arnold je opet bila samo Rozen Bar. Ja sam ponovo vratila svoje staro prezime nakon
prvog braka zamenivši Tedijevo prezime. Ali sam zažalila što nisam uzela Rendijevo
prezime, kao da nisam imala dovoljno vere u našu vezu, kao da je bar jedan deo moje
duše sumnjao da će se sve ovo raspasti, da će to biti još jedan u nizu mojih neuspeha.
Zbog svojih strahova nisam shvatala koliko smo Rendi i ja bili dobar par; isuviše
dugo sam se štitila gajeći takve neosnovane sumnje. Sada je bilo prekasno da menjam
prezime, predugo smo bili u braku, to bi zahtevalo previše papirologije. Ali sam ipak
Klaudiji rekla: „Možda bi trebalo da još jednom razmotriš tu mogućnost."

***

Čekali smo da gospoda u elegantnom kompletu bež i zlatne boje u odeljku iza
kase u prodavnici venčanica Vera Vang završi telefonski razgovor. Prodavnica je bila
mala, u elegantnoj bež i beloj boji. Osim venčanice u izlogu, dve stolice i dve
providne staklene fioke sa uzorcima, u stolu pored spiralno izvijenih stepenica, koje
su vodile do zanimljive robe, nije više bilo ničega.

Klaudija je pregledala uzorke u staklenim fiokama obraćajući pažnju na šljašteće

satenske cipele, svilene rukavice koje su se zakopčavale na zglobu i venčane trake za
glavu ukrašene biserima. „Pogledaj ovu slatku, malu traku za kosu sa niskom bisera",
rekla je. „Možeš li da me zamisliš kako do oltara hodam sa tijarom na glavi?"

Prodavačica je nežno vratila telefonsku slušalicu na postolje, nasmešila nam se i

izvinila se što nije mogla odmah da nam se posveti u potpunosti. Pitala nas je kako se
zovemo. ,,E, baš mi je milo, „rekla je zapisavši podatke u notes sa kožnim koricama.
,,A kada će doći nevesta?" „Nevesta je ovde", rekla je Klaudija namrštivši se.

„Izvinjavam se", rekla je žena milujući u predelu grudi svoju svilenu bluzu boje
breskve. „Pomislila sam da ste vi majke."

„Ja sam majka", rekla sam pokazavši na sebe, a potom na Klaudiju. „A ovo je
nevesta."

Pozvala nas je da se popnemo uz stepenice ka svetilištu, gde nas je pozdravila

još jedna gospoda u kompletu bež-bele boje, sa podlogom za pisanje sa držačem
papira i olovkom srebrne boje u rukama. Predstavila se kao Dara, „za sve što vas
interesuje obratite se meni". Pošto smo još jednom utvrdili da je Klaudija bila
nevesta, Dara je postavila nekoliko ključnih pitanja. Želite li venčanicu elegantnih
linija? Običnu? Sa gomilom drangulija? Činilo se da je pitanja postavljala imajući u
vidu Klaudijine godine i na kratko je prebledela kada je Klaudija rekla da je želela
široku venčanicu sa veštačkim perjem.

Dara nas je uvela u svetloljubičastu prostoriju sa čijih su zidova visile bele

venčanice. Klaudija je glasno udisala vazduh u prostoriji prodavnice venčanica Vera
Vang, kao da je želela da nikada ne zaboravi pikantni miris tog mesta. Prvo nam je
Dara objasnila kvalitete svake od venčanica posebno naglašavajući vrhunski materijal
od kojeg su bile izrađene kao i izuzetnu završnu obradu, ali je Klaudija nekako uspela
da preuzme inicijativu ubrzavši pregledanje po stalažama, kao da se nalazila u jednoj
od prodavnica modne kuće Leman, za vreme popusta, sve dok nije pronašla venčanicu
ukrašenu laticama, razbarušenim remenovima, čija je suknja bila proširena na
krajevima. „Gospode", rekla je. „Pošto je ova?"

Dara je proverila cenovnik. „Osam hiljada dolara." Pročitala je cenu sa takvom

ravnodušnošću kao da se radilo o sumi od osam dolara.

„Sviđa mi se", rekla je Klaudija. „Moram da je probam."

Dara nas je dovela do kabine za presvlačenje u kojoj je stajalo trodelno ogledalo

ispred niskog postolja, u čijem se produžetku nalazila sledeća kabina sa ogledalom i
klupom izuzetne izrade na kojoj se nalazio korset bez podvezica. Ispod klupe su se
nalazila dva para cipela od satena, različitih veličina, koje je Klaudija takođe trebalo
da isproba. Dara se povukla, uz izvinjenje da je morala da pripremi haljinu.
 „Čoveče, loša kopija Vera Vang cipela za kuglanje", rekla sam ja namrštivši se
čim je Dara izašla. Klaudija me je besno gledala. Kvarila sam joj uživanje u Vera
Vang iskustvu. Svojevoljno sam izašla i sela na jednu od onih stolica za majke dok se
ona presvlačila. Izašla sam baš u trenutku kada je naišla Dara koja je obema rukama
nosila složenu venčanicu i ušla u kabinu gde se već nalazila Klaudija.

Nekoliko minuta kasnije otvorila su se vrata kabine za presvlačenje. Izašla je

osoba koja je neodoljivo podsećala na Klaudiju, samosvesna, rumenih obraza,
blistajući od zadovoljstva. Dara ju je odvela do postolja i Klaudija se pogledala u
ogledalu. „Pre će biti da ličim na nešto što se stavlja na vrh torte nego na osobu koja
treba da se prošeta do oltara", rekla je diveći se sopstvenom izgledu, a razgovarajući
sa mojim odrazom u ogledalu.

„Izgledaš predivno", rekla sam. Zaista je izgledala predivno. Bez mane.

Prikladno „za svoje godine".

Ako vas interesuje kako je prošlo Klaudijino venčanje, to me čudi jer, prema
onome što mi je najavila, venčanju je mogao da prisustvuje svako ko je hteo. Ali ako
ste baš tog dana imali grip, evo kako je bilo.

Svečanost se održala u starom hotelu u centru Čikaga, koji je nedavno renovirao

popularni dizajner, pa je hotel sad izgledao više nego moderno - sa srebrnim
otomanima i dvosedima bez naslona za ruke koji su se nalazili svuda po predvorju.
Ali je plesna dvorana zadržala svoj kitnjasto-zlatni, mermerom ukrašeni fazon, oličen
u staklenom podijumu za igru koji je menjao boje. U dvorani je bilo tesno kao u onim
studijima kompanije MGM u kojima su devojke stepovale niz spiralne stepenice, dok
su se muškarci sa cilindrima na glavama i u smokinzima njihali unazad, naslanjajući se
na svoje štapove. S tom razlikom što je ova devojka bila sredovečna žena u dugoj
beloj venčanici sa tijarom. Kum je bio Čarlijev stariji brat. Glavna deveruša —
jadnog li zvanja - bila sam ja, noseći svileni bodi boje žutog narcisa. Žena u crnom
kompletu je rukovodila ceremonijom.

Čarli i Klaudija su išli ka oltaru ruku pod ruku. Rekla je da ukoliko njen dragi
otac ne bude živ kada bude trebalo da je odvede do oltara, držače se Čarlija. Osim
toga, želela je da bude sigurna da će se izabranik njenog srca pojaviti na pravom
mestu u pravo vreme. Dopadao mi se Čarli. Bio je nizak i žilav, nežnog osmeha sa
crnom kovrdžavom kosom, koja je na nekim mestima posedela. Izgledao je poput
glumca koji igra ulogu o životu boksera teške kategorije. Kada se čulo da ih je
sveštenica proglasila mužem i ženom, poljubac koji je usledio je trajao toliko dugo da
nisu imali nameru da prestanu sve dok neko nije povikao. „Iznajmite sobu!" Svi su se
smejali. Klaudija se smejala, blistala od sreće, namigujući mi preko Čarlijevog
ramena.

Prijem se završio u stilu prvoklasnih bahanalija. Osim gostiju sa Klaudijinog

spiska koji nije imao kraja, Čarli je pozvao i svoje prijatelje koji su se, takođe, bavili
vinom, ljude koji su ocenjivali kvalitet vina, eksperte i rodbinu. Više su analizirali
vino nego što su ga pili. Kako se vama sviđa ovaj neodređeni ukus?, pitao me je
čovek koji je stajao kod stola sa Azijskom hranom njušeći i mućkajući svoju čašu sa
kaberneom. Otkud poznajete mladu? Iz kog ste kraja? Tražila sam Rendija gledajući
preko sobe; videla sam da je čučao pored dečačića u smokingu; pomagao je
donosiocu prstena da ponovo zaveže pertle.

„Čikago", rekla sam ja sa setom u glasu. „Ali sada je moj dom Njujork."

Brak je unapredio moj život na dosta načina, osim jednog časnog izuzetka: bila
sam degradirana sedenjem u sredini prilikom avionskih letova. Kada sam bila mlada,
zahtevala sam da sedim pored prozora prilikom leta. Uvek sam želela da ugledam
nešto što je pilot možda prevideo, poput planinskog masiva kojem smo se približavali
velikom brzinom. S vremenom, kako se s godinama smanjivala moja želja da opažam
nešto što je pilotu možda promaklo, počela sam da sedim u zadnjim redovima kako
bih bila što bliže toaletu. A potom sam se udala za Rendija, doživotnog ljubitelja
sedenja do prozora, i podlegla njegovoj fascinaciji posmatranja zaštićenih šumskih
parkova, nacionalnih spomenika i oblika koji su ostajali na njivi nakon žetve.
Promenila sam sedište, i to ne da bi se iskupila, već da u slučaju da pored mene sedne
nekakav agresivan putnik ili ako Rendi zaboravi na takvu mogućnost, ja sprečim
eventualni incident.

Pokušala sam da se osećam prijatno. Štrkljasti mladić sa majicom na kojoj je

pisalo Badvajzer, seo je pored mene izgledajući veoma zamišljeno nakon što je
izvadio svoj ajpod. Rendi je prelistavao časopis avio kompanije kojom smo leteli.
Naročito je voleo katalog sa neobičnim drangulijama koje su vam mogle koristiti
prilikom leta. Krajičkom oka sam posmatrala putnike koji su se i dalje ukrcavali u
avion vukući svoj prtljag, šoping torbe, prenatrpane torbe za prenos krupnijih artikala,
probijajući se pored ljudi koji su već sedeli. Videla sam olakšanje u njihovim očima
kada bi se ugurali na sedište pored čoveka čije su se krupne butine prelivale i preko
njihovog sedišta. I radost kada bi istu stvar učinili prošavši pored majke sa
cmizdravim derletom.

Svi su sedeli na svojim mestima. Pregrade za sitni prtljag iznad naših glava su
bile pozatvarane. Član posade je objašnjavao kako se koristila maska sa kiseonikom u
slučaju nužde. Niko nije obraćao pažnju na njega.

Čim smo uzleteli, Rendi je otvorio jedan od svojih romana o špijunaži. Stavio je
slušalice u uši i uključio svoj ajpod. Svuda oko mene su sedeli ljudi sa ajpodovima.
Ja nisam mogla da slušam muziku u avionu. Volela sam da mi uši budu slobodne, u
slučaju da pilot bude imao nešto važno da nam saopšti. Rendijevo prisustvo me je
smirivalo ili mi je bar pomagalo da se usredsredim na muzičke asocijacije u svojoj
glavi. Badi Holi. Otis Reding. Džon Denver. Za dve i po godine naše „ljubavi na
daljinu", dok sam letela iz Njujorka i u Njujork, nikada nisam rekla Rendiju koliko
sam bila nervozna što se između mene i tla nalazilo deset hiljada i sedamsto metara.
Tip koji je sedeo do prolaza između sedišta se meškoljio udarajući me ramenom.
Putnik koji je sedeo ispred mene je previše spustio sedište priklještivši mi noge.
Razmišljala sam o nekadašnjoj sebi kada sam bila Čikažanka i sadašnjoj sebi kada
sam bila Njujorčanka. Godinama sam smatrala Njujork „nepoznatom teritorijom", gde
je vrednost valute bila najniža. Ali sam naučila da pravilno izgovaram ime ulice Hau-
stan, a ne Hjui-stun. Počela sam da pijem bezalkoholna pića poput sode pop. Postala
sam odlučnija. Prilikom hranjenja u radnjama sa gotovim jelima više se nisam
kolebala između kuvane govedine i pastramija. Čak sam stigla dotle da sam odbila da
se družim sa nekim Njujorčankama rekavši im da zaista nemam vremena za tako nešto!
Bila sam riba na suvom, ali sam uspela da zapamtim pejzaž između reka Hadson i Ist.
Pronašla sam svoje utočište. Više nisam živela u gradu „širokih ramena", već sam
mogla da se oslonim na Rendijeva široka ramena.

Razmišljala sam koliko smo Klaudija i ja bile srećne da pronađemo ovakve

životne saputnike kao i koliko smo hrabre bile da se usudimo da ih zavolimo. Klaudija
je pustila Čarlija u svoje srce; najzad je spustila svoj gard. Ili joj je jednostavno
dojadilo da taj „štit" tegli unaokolo do kraja života.

Ja sam spoznala da oslanjanje na Rendija nije bilo znak slabosti, već snage.
Nakon Tedijeve smrti, moje emocije su usahle. Rendi me je naučio da ponovo počnem
da verujem. Sve mi je to olakšao svojom iskrenošću i direktnošću. Da li je to bila
zasluga Njujorkera ili njega? Nije bilo dvoumljenja, igranja između dve vatre. Kada
je govorio da me je voleo, mogla sam da mu verujem. Dati ljubav je bila jedna stvar.
Znati prihvatiti ljubav je bio pravi izazov.
 Kada žena stekne dovoljnu samostalnost u smislu da može sama da plaća kiriju,
hranu, da je u stanju da izađe subotom uveče bez ikoga i svejedno se zabavi, kao i da
po potrebi spava sa nekim, tada zaista više ne postoje razlozi da se ne uđe u brak.
Nema više spremamo se da stupimo u brak još od srednje škole, sada je vreme. Ne
postoji društveni pritisak jer su se sve vaše drugarice poudavale, ali kada gledam
sve one predivne ruske bakice, koje su simbol požrtvovanosti sa ciljem ne žudim da
imam bebu.

Ne privlači vas posao u kompaniji koja je tek u razvitku, ne udajete se za nekoga

za koga smatrate da ima potencijala, jer ako ta osoba do tada ne ispunjava sve vaše
kriterijume, nikada ni neće; bar ćete znati na čemu ste. Čitav život znate šta tražite,
tako da vam neće biti potrebne godine da pravilno procenite osobu koju ćete kad-tad
sresti, a za koju će vam se učiniti da je možda baš on pravi. Imate velika nadanja, ali
smanjujete očekivanja. Više se smejete. Niste više strogi prema sebi kao nekada.
Kada se zakunete na večnu ljubav dok vas smrt ne rastavi, imate nekoliko decenija da
pokušate da zabrljate stvar.

Svakog jutra, do kraja života, želim da se budim pored Rendija. Želim da

posmatram svet njegovim očima. Jedini mogući razlog koji vas može naterati da se
udate kada dospete u srednje godine jeste - ljubav.

Avion je dotakao pistu, što je kod mene izazvalo nešto između jauka i prigušenog
vriska. Mislila sam da je Rendi spavao. Oči su mu bile zatvorene, imao je slušalice u
ušima, ali se smesta ispravio u sedištu i uzeo me za ruku. Lakše podnosim bilo kakve
udarce, poput ovog sletanja, kada znam da je on pored mene i da idemo u istom smeru.
 Još jedna stvar koju bi na kraju trebalo da znate

Kada sam se tek privikavala na život u Njujorku tražeći utočište, provodila sam
vreme u Central parku, njujorškoj oazi mira. Sedela bih na klupi i uveseljavala se
govoreći: Stojim s obe noge na zemlji. Usredsređena sam. Potpuno sam smirena.

Ponekad bih sedela na klupi pored kućice za čamce. Sledećeg puta pored
rezervoara za vodu. Jednom pored pokretne trake za prtljag, a narednog puta ispred
pozorišta Marionet. Dugo nakon što sam prestala da se odmaram sedeći na klupama,
još uvek bih se zaustavljala da pročitam natpise na spomenpločama, koje su bile
postavljene u čast tolikog broja postradalih ljudi, sa metalnim nalepnicama, ukrašenim
posvetom.

Neki od tih natpisa su činili da ne zaboravim da sam živela jer su drugi položili
svoje živote: PITER, EDI, DOROTI I ELIZABET OVU KLUPU POSTAVLJAJU U
ČAST SEĆANJA NA SVOJE RODITELJE.

A neki su mi slamali srce. Na svim tim natpisima je stajao datum 11.9.2001.

godine.

Pošto sam ugledala natpis na kojem je pisalo: ,,U sećanje na Džima Hensona koji
je voleo da se šeta parkom", rastužila sam se u ime Žapca Kermita i Mis Pigi, kao i u
svoje ime.

Na krivini gde su se spajali Osamdeset prva ulica i Central park, stajala je

spomen-ploča na kojoj je pisalo: SARO, HOĆEŠ LI DA SE UDAŠ ZA MENE? S
LJUBAVLJU, DRU.

Da li je Sara pristala? Ili je Dru jednostavno spiskao mesečnu platu jer nije znao
da protumači ženske signale?

Dok sam ja čitala spomen-ploče po klupama, Rendi je proklinjao metro. Možda

je to radio jer je nešto loše sanjao ili pojeo, ali se jednog jutra probudio i objavio da
mu je bilo preko glave javnog prevoza i počeo je da odlazi pešice na posao.

Hoda od Riversajd drajva do raskršća Osamdeset pete ulice i Central parka

krivudajući između pozorišta Delakort i dvorca Belveder.
 Prelazi preko glatkog mosta od belog drveta, Bau bridža, koji je uvek klizav kada
je vreme kišovito, naginjući se da vidi jezerce prekriveno algama i sve te kornjačice
koje stoje na samo jednoj steni, kao da je u toku sastanak Odbora stanara.

Bine u obliku školjki se nalaze pored šetališta za pesnike i fontane Betezda, koja
je sačinjena od cigala koje čine kružnu konstrukciju, a na čijem se vrhu nalazi anđelak
kojem voda prolazi kroz usta i kojeg podupiru veoma prefinjeno napravljene figurice
golubova. To je predivna staza, koja podseća na staze u Parizu, sa jednim od
poslednjih drvoreda brestova u Americi, koji stvaraju fantastičan hlad poput
baldahina. Usput se nalaze spomenici čuvenim pesnicima kao što je Robert Berns i
zaboravljenim pesnicima poput Fic Grina Haleka, da bi zatim usledio ogromni
bronzani spomenik koji prikazuje Kristofera Kolumba u tunici sa kaišem, sa
medaljonom koji mu visi oko vrata i ogrtačem od kratkog krzna. Gleda ka istoku,
prema napolju, kao da zna kuda se zaputio. To je u njegovom slučaju trebalo da bude
zapad.

Znala sam Rendijevu putanju kretanja jer je agencija za oglašavanje izgubila

veoma značajnog klijenta, a ja posao. Počela sam da mu pravim društvo, upropastivši
njegovo, poput meditacije mirno putovanje, bujicom pitanja.

„Šta je to toliko sjajno u vezi sa Grejt Lonom?"

„Zašto na Šip Medou nema nijedne ovce?"

„Šta je sa svim tim ljudima koji se vozaju u pedalinama?"

Rendi pokušava da živi u saglasju i harmoniji sa prirodom. Zna latinske nazive

za svako drvo i može da ispriča istoriju parkova po Olmstedu i Vou. Voli da posmatra
ptice, što je najbolji dokaz da za nekoga možete biti udati godinama, a ne znati šta sve
ta osoba voli. A tu sam i ja, koja ne bih nikada pogledala nijednu emisiju na
televizijskom kanalu Diskaveri, žena koja se oseća blagoslovenom što živi u gradu
koji broji trinaest hiljada taksija.

Jednog jutra, krajem jula, odlučila sam da ne idem sa Rendijem na posao.

Poljubila sam ga onako kako to čine posramljene tinejdžerke. Ali čim su se vrata lifta
zatvorila za njim, ja sam se brzo presvukla obukavši letnju haljinu od zelenog pamuka.
Požurila sam do metroa zaustavivši se nakratko samo pored naše lokalne piljarnice
kako bih kupila desetak roze ruža sa dugom drškom.
 Metroom sam se vozila do raskršća Šezdeset treće ulice i Brodveja žureći da
preteknem Rendija kako bih sa istočne strane ušla u park, severno od Šezdeset devete
ulice do početka Šetališta pesnika, tačno iza spomenika Kristoforu Kolumbu.

Platila sam natpis na klupi čekovima za nezaposlena lica, ponosna na sebe što
sam praktično istog trenutka refundirala novac Gradskoj upravi.

Sedela sam i čekala, nesvesna šta sam uradila, stežući buket ruža u ruci dok mi je
letnja haljina prekrivala kolena. Pored mene su u žurbi prolazili ljudi koji su odisali
predanošću svakodnevnim obavezama i žene koje su izgledale veoma zauzeto, u
svojim ženskim kompletima, noseći aktn-tašne i razgovarajući mobilnim telefonima.
Mora da sam im izgledala poput ljubavnice koja je dobila korpu nekakve žalosne
gospode Havišam.

Klupa sa moje leve strane bila je posvećena Gaju Vilijamsu, televizijskom

glumcu koji je igrao Zoroa kad smo mi bili deca. A klupa sa moje desne strane je bila
posvećena ženi po imenu Inger Fredriksen. Zamislila sam je kao živahnu Šveđanku
plave kose.

Možda je Rendi kasnio jer ga je očarao poj nekakvog slavuja ili neki leptir
vredan pažnje. Prošlo je izvesno vreme dok sam ga ugledala kako korača niz Šetalište
pesnika uzdignute brade, pun života, što sam tako divlje volela kod njega.

Spazio me je čim je prošao pored spomenika ser Volteru Skotu. Iznenađeno se

smešio. Uzvratila sam mu osmeh. Prišao mi je, pitao me je šta sam radila tu, seo i
poljubio me.

Dala sam mu buket ruža, a potom se pomerila u stranu.

Nisam očekivala da zaplače. Iako je bio čovek sa smislom za dubokoumna

osećanja.

Rekla sam mu da bi najbolje bilo da još malo posedi na klupi pre nego što ode na
posao kako ljudi ne bi pomislili da mu je ponuda na tržištu rada naterala suze na oči.

Nasmejao se. A potom me još jedanput poljubio.

Sada je to bila predivna klupa. Rendijeva. Sa malom srebrnom spomenpločom.

To je ona klupa na kojoj piše:

MOM DRAGOM RENDIJU ARTURU

Ukoliko ovde budeš sedeo dovoljno dugo, osećaćeš se kao kod kuće.
 Notes

[←1]Povelja kralja Džona o političkim i civilnim slobodama iz 1215. godine.

(Prim. prev.)

[←2]Karte za svečane događaje. (Prim. prev.)

[←3]Čuveno trkačko grlo iz perioda Velike krize u Americi 1929. godine. (Prim.
prev.)

[←4]Čizme sa niskom potpeticom, koje su akcenat stavljale na noge, veoma

popularne 60-ih godina. (Prim. prev.)

[←5]Drevne bašte u Pakistanu. (Prim, prev.)

[←6]Simbol sreće (Prim. prev.)

[←7]Ostao je bez noge prilikom napada na ostrvo Sent Martin koje je bilo pod
kontrolom Španaca. (Prim, prev.)

[←8]Kineski sos (Prim. prev.)

[←9]Promašiti lopticu tri puta zaredom. (Prim. prev.)

[←10]Najbolji bacač u bejzbol ligi. (Prim. prev.)

[←11]Vagon u kojem su se nalazili uzorci robe, koji su besplatno deljeni

potencijalnim mušterijama. (Prim. prev.)

[←12]Internet sajt za pomoć pri računanju povraćaja poreza. (Prim. prev.)

[←13]Šal od kozije dlake (Prim. prev.)

[←14]Švajcarski skijaši na ledu i komedijaši. (Prim. prev.)

[←15]Tajno društvo (Prim, prev.)>

[←16]Uz sve počasti (Prim. prev.)

 [←17]Vrsta zelene salate (Prim. prev.)

[←18]Vrsta muškog donjeg veša (Prim. prev.)

[←19]Kinesko jelo od ribljeg i svinjskog mesa sa povrćem. (Prim. prev.)

[←20]Časopis sa preporukama za restorane u kojima bi vredelo večerati. (Prim.

prev.)

[←21]Lanac draguljarnica (Prim. prev.)

[←22]Dodeljuje se primernim đacima. (Prim. prev.)

[←23]Dodeljuje se najboljim đacima. (Prim. prev.)

[←24]Planovi putovanja (Prim. prev.)