УНИВЕРЗИТЕТ УНИОН НИКОЛА ТЕСЛА У БЕОГРАДУ

ФАКУЛТЕТ ЗА ПРАВО,БЕЗБЕДНОСТ И МЕНАДЏМЕНТ

,,КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ НИШ”

СЕМИНАРСКИ РАД
Предмет: Безбедности система
Тема: Систем контроле Безбедносно-информативне агенције

Ментор: Студент:
Проф.др Драган Живковић

Ниш, 2022

1
 САДРЖАЈ

УВОД................................................................................................................................ 2
1. СЛУЖБЕ БЕЗБЕДНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ.................................................. 3
1.1 Безбедносно-информативна агенција............................................................. 4
1.2. Војнобезбедносна агенција................................................................................. 5
1.3. Војнообавештајна агенција..................................................................................6
2. КОНТРОЛА СЛУЖБИ БЕЗБЕДНОСТИ У РС..........................................................6
2.1. Парламентарна контрола.................................................................................... 8
2.2. Извршна контрола................................................................................................ 9
2.2.1. Председник Републике Србије.......................................................................10
2.2.2. Савет за националну безбедност.................................................................. 10
2.3 Судска контрола.................................................................................................. 12
2.4 Независне државне институције....................................................................... 13
2.4.1. Заштитник грађана.......................................................................................... 14
. 2.5 Унутрашња контрола Безбедносно-информативне агенције.................. 14
ЗАКЉУЧАК.................................................................................................................... 15
ЛИТЕРАТУРА.............................................................................................................16

2
 УВОД

Успех пословања у савременим условима праћен је свакодневним иновацијама и

прилагођавањима потребама друштва, али и великим ризицима и губицима. Стога
свака организација, било да је реч о приватним или државним, тежи да своје
пословање усклади са захтевима које намеће ново доба. У остваривању
постављених циљева сваке организације, контрола као функција менаџмент
процеса игра једну од главних улога.

Потреба за контролом јавља се као неопходност која проистиче из несавршености

планова којима се никада прецизно, до краја, не може предвидети будућност.
Промене у савременим околностима толико се брзо одвијају да нико није у стању
да тврди да план који је данас направљен већ за неко време неће бити застарео,
а тиме и нефункционалан. Због тога је неопходно да постављени циљеви који су
тим планом предвиђени буду константно надзирани, контролисани и кориговани.

Контрола је део сваког менаџмент процеса, често означена као последња фаза,
али не мање битна од свих претходних, јер је немогуће остварити ефикасно
пословање уколико свака од тих фаза није прожета контролом. Контрола као
таква део је и сваке државне институције. Успех пословања у савременим
условима, праћен великим ризицима, у великој и значајној мери зависи од
безбедности. За већину друштава која су ушла у процес транзиције и друштвених
реформи, демократска и цивилна контрола сектора безбедности постала је
неопходан предуслов ефикасног спровођења тих реформи. Након политичких
промена 2000. године у Републици Србији је отпочео процес реформи постојећег
система безбедности, а посебно безбедносно-обавештајног система.

Демократску и цивилну контролу система безбедности у Републици Србији

остварују све три класичне гране власти – законодавна, извршна и судска. Осим
ових органа контролу остварују и аутономне институције, као и институције
грађанског друштва. Сваки процес контроле са собом носи одређене проблеме, те
у складу са тим контрола мора бити спроведена од легитимно изабране политичке
власти и на основну усвојених правних стандарда. Такав процес је динамичан,
има одређене карактеристике, ток, своје фазе, а са собом носи и одређене
правилности.

3
 1. СЛУЖБЕ БЕЗБЕДНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Службе безбедности (чест назив у најопштијем смислу: обавештајне службе)

представљају „специјализовану, релативно самосталну институцију државног
апарата, овлашћену да легалним, јавним, али и тајним начинима и средствима
прикупља безбедносне податке и информације о другим државама или њеним
институцијама, али и о могућим непријатељима, ради вођења државне
политике“.1
Да би могле да обаве своју функцију, службе безбедности користе тзв.
обавештајни рад. То је скуп мера које су испланиране и спроведене ради
добијања увида у стање, могућности и намере појединих држава и појава које
су објект истраживања. Сазнања добијена обавештајним радом, држава
користи како би предузела одговарајуће активности на политичком, економском
и војном плану, све у сврху вођења државне политике.2
Службе безбедности Републике Србије имају дугу традицију. Под утицајем
великих политичких и друштвених промена, које су обележиле историју наше
земље, и саме службе безбедности су доживеле одређени степен
реорганизације.
Према Закону о основама уређења служби безбедности републике Србије, у
Републици Србији постоје три службе безбедности – једна цивилна
(централна) и две војне (ресорне). То су Безбедносно-информативна агенција
(БИА), која представља посебну агенцију Владе Републике Србије,
Војнобезбедносна агенција (ВБА) и Војнообавештајна агенција (ВОА), које су
органи управе у саставу Министарства одбране3. Координација њиховог рада и
надзор над радом служби уређени су наведеним законом, док су начин њихове
организације, задаци и овлашћења, као и друга питања уређени посебним
законима. БИА, ВБА и ВОА су органи државне управе који обављају
специфичне послове државне управе ауторитативног карактера, који су као
такви одређени законом.

1
1 Стајић, Љ.: Основи система безбедности - са основама истраживања безбедносних појава,
Правни факултет у Новом Саду, Нови Сад, 2013, стр. 221
2
2 Лазић, Р.: Контрола служби безбедности у Србији, Академија за националну безбедност и ЈП
„Службени гласник“, Београд, 2014, стр. 42
3
Закон о основама уређења служби безбедности Републике Србије, Службени гласник РС, бр.
116/07 и 72/12, чл. 4

4
 1.1Безбедносно-информативна агенција

Безбедносно-информативна агенција је настала 2002. године трансформацијом

Ресора државне безбедности (РДБ) у независну Владину агенцију када је РДБ
издвојен из Министарства унутрашњих послова Републике Србије (МУП) и од
њега створена самостална централизована агенција. 4 Законом о Безбедносно-
информативној агенцији (2002), утврђено је да је Безбедносно-информативна
агенција посебна организација која има својство правног лица и која обавља
послове који се односе на5: заштиту безбедности Републике Србије и откривање и
спречавање делатности усмерених на подривање или рушење Уставом утврђеног
поретка Републике Србије; истраживање, прикупљање, обраду и процену
безбедносно-обавештајних података и сазнања од значаја за безбедност
Републике Србије; информисање надлежних државних органа о тим подацима,
као и друге послове одређене законом.
Радом агенције руководи директор кога поставља и разрешава Влада. У оквиру
агенције се образују и посебне организационе јединице за обављање
безбедносних послова из њеног делокруга.
Директор Агенције је, у склопу контроле рада, у обавези да два пута годишње
поднесе Народној скупштини и Влади Републике Србије извештај о раду Агенције
заједно са извештајем о стању безбедности у Републици. Лица која учествују у
вршењу контроле обавезна су да штите и чувају поверљивост података и
информација до којих долазе при вршењу послова контроле.

4
Петровић, П.: Лична карта– Безбедносно обавештајне службе Србије, Центар за цивилно-војне
односе, Београд, 2009, стр.2
5
Закон о Безбедносно-информативној агенцији, Службени гласник РС, бр. 42/2002, 111/2009,
65/2014- одлука УС и 66/2014, чл. 2

5
1.2. Војнобезбедносна агенција

Војнобезбедносна агенција представља орган управе у саставу Министарства

одбране Републике Србије, односно ресорну контраобавештајну службу чији је
основни задатак да штити Војску Србије и Министарство одбране од шпијунско-
субверзивних делатности спољних и унутрашњих носилаца усмерених на
подривање одбрамбених могућности Републике Србије 6.

У оквиру своје надлежности, ВБА обавља безбедносне, контраобавештајне и

остале послове и зaдатке који су од значаја за одбрану Републике Србије. Рад
Војнобезбедносне агенције је под надзором Народне скупштине, председника
Републике, Владе, Савета за националну безбедност, судова, независних
државних органа, организација цивилног друштва и јавности. Министар одбране, у
оквиру своје надлежности, непосредно контролише рад ове службе. Осим тога, на
основу законских одредби, предвиђено је да министар одбране, преко Генералног
инспектора, врши и посредну контролу рада Војнобезбедносе агенције и
Војнообавештајне агенције.

1.3. Војнообавештајна агенција

Војнообавештајна агенција је орган управе у саставу Министарства одбране

Републике Србије и релативно самостална обавештајна организација (ресорна)
која „прикупља, анализира, процењује, обрађује и доставља надлежним војним и
државним органима обавештајне информације војног, војно-политичког, војно-
економског и научнотехнолошког карактера о постојећим и потенцијалним
опасностима, активностима, плановима или намерама страних држава и посебно
њихових оружаних снага, међународних и страних организација, група и
појединаца усмерених против Војске Србије, Министарства одбране,
суверенитета, територијалног интегритета и одбране Републике Србије“.
Рад Војнообавештајне агенције је такође под демократском и цивилном контролом
Народне скупштине, председника Републике, Владе, Савета за националну
безбедност, судова, независних државних институција, организација цивилног
друштва и јавности.7

6
Мијалковски, М.: Обавештајне и безбедносне службе, Факултет безбедности Универзитетa у
Београду и ЈП „Службени гласник“, Београд, 2009, стр. 247.
7
Закон о Војнобезбедносној агенцији и Војнообавештајној агенцији, Службени гласник РС, бр.
88/2009, 55/2012 – одлука УС и 17/2013, чл. 24.

6
 2. КОНТРОЛА СЛУЖБИ БЕЗБЕДНОСТИ У РС

Реч контрола има више значења: да се нешто провери, да се верификује, да

се регулише, да се ограничи или забрани 8. Дефиницију контроле, која је основ
за анализу и даље разрађивање у домаћој литератури из области менаџмента,
дао је Роберт Моклер (Robert J. Mockler), који дефинише контролу као
„систематичан напор да се поставе стандарди за учинак помоћу планираних
циљева, да се пројектује систем информативне повратне спреге којим се могу
упоредити стварни резултати са унапред утврђеним стандардима, да се
одреди величина и значај одступања и да се предузму одговарајуће акције како
би се сви расположиви ресурси користили на ефективан и ефикасан начин
ради остварења циљева“.
У теорији организације и менаџмента настале су бројне, али и суштински
сличне дефиниције. Према једној од њих, коју је изложио Стонер, контрола
представља „процес проверавања да ли активности које се спроводе
одговарају активностима које су планиране“.
Из наведених дефиниција контроле, може се закључити да контрола
представља једну трајнију активност током које се посматра и оцењује туђи
рад. Основна сврха контроле је да се обезбеди да постигнути резултати неке
организације одговарају планираним. У том смислу, контрола је уско повезана
са планирањем, којим се дефинишу циљеви организације и начин постизања
тих циљева.
Са сигурношћу се може рећи да без планирања контрола није могућа, као и да
планске одлуке имају малу шансу за успех уколико нема константне контроле
над њиховом применом. Стога би контролу могли одредити и као „процес којим
се мери степен реализације планираних циљева, утврђује степен одступања
реализованих од планираних величина и стварају услови за благовремено и
адекватно предузимање корективних активности“.9

У сектору безбедности, што је са аспекта овог рада веома битно, под

контролом се означава „скуп – уставом и законом утврђених – надлежности,

8
Кулић, В. Ж.; Милошевић, Б. Г.: Управљање људским и материјалним ресурсима,
Криминалистичкополицијска академија, Београд, 2014, стр. 20
9
Драгишић, З.: Безбедносни менаџмент, Факултет безбедности Универзитета у Београду и ЈП
„Службени гласник“, Београд, 2007, стр. 43.

7
овлашћења, поступака, облика, метода и средстава, чијом се употребом
непосредно проверава, мери, утврђује, оцењује и унапређује учинковитост и
делотворност рада, у овом случају, свих државних органа који су одговорни за
безбедност Србије и њених грађана, а пре свих Безбедносно информативне
агенције. Контролом се, уз то, исправно и чињенично проверава и то, да ли и у
којој мери државни актери безбедности при своме деловању поштују и штите
људска права грађана Србије и својих припадника. Контроли посебно и
редовно подлежу уставност и законитост рада ових актера, те усклађеност
њиховог рада са политиком и стратегијом националне безбедности. Контролом
се неизоставно и директним увидом провера и то да ли државни актери из
сектора безбедности Србије наменски, рационално и сврсисходно планирају,
расподељују и користе (троше) средства из државног буџета“.
Контрола мора бити добро организована. Добра организација контроле
подразумева да се она врши на такав начин да обезбеди правовремено
откривање одступања од планираних циљева као и да се обезбеди отклањање
одступања пре него што се заврши одређена фаза планираних активности.
Цео процес контроле не би смео да омета нормално одвијање посла. Као
таква, контрола се одвија у четири основна корака:
 Утврђивање стандарда и метода мерења резултата;
 Мерење резултата;
 Упоређивање стандарда са резултатима и
 Предузимање корективних мера.

Иначе, целокупни процес контроле служби безбедности у нашој земљи, па

тако и процес контроле Безбедносно-информативне агенције, остварује се
кроз:

 Парламентарну контролу;
 Извршну контролу;
 Судску контролу;
 Контролу независних државних институција и
 Унутрашњу контролу Безбедносно-информативне агенције.

8
2.1. Парламентарна контрола

Парламентарна контрола служби безбедности односи се на контролу служби

безбедности од стране Народне скупштине. Она је утврђена Уставом Републике
Србије (2006), а непосредно и посредно бројним законима и подзаконским актима,
као на пример: Законом о народној скупштини (2010), Пословником народне
скупштине (2010), Законом о основама уређења служби безбедности (2007),
Законом о Безбедносно-информативној агенцији (2002), Законом о
Војнобезбедносној и Војнообавештајној агенцији (2009), Законом о тајности
података (2009), Законом о заштити података о личности (2010), Законом о
слободном приступу информација од јавног значаја (2004), Законом о Заштитнику
грађана (2005), Законом о Државној ревизорској институцији (2005) и др.
Парламентарну контролу можемо разумети и као контролу у ужем и ширем
смислу.
У ширем смислу контролу над безбедносним службама Народна скупштина врши:
 Доношењем закона који регулишу надлежности, рад и контролу служби
безбедности, основе њихове организације, међусобне односе са другим органима
и др
 Одобравањем и контролом буџета служби безбедности;
 Контролних тела која бира и разрешава парламент, а која у оквиру вршења
својих овлашћења такође, у извршној мери могу да врше контролу служби;
 Безбедности и непосредном контролом сектора безбедносних служби (кроз
посебан одбор који надзире рад служби безбедности).
Устав Републике Србије утвђује да је једна од надлежности Народне скупштине
да надзире рад служби безбедности. Устав, као највиши правни акт не разрађује
ближе начине на који Народна скупштина врши надзор. Закон о Народној
скупштини ближе разрађује уставне надлежности Народне скупштине која у
оквиру њих, врши представничку, законодавну, изборну и контролну функцију.
Закон, између осталог предвиђа да у оквиру остварења контролне функције, врши
надзор над радом служби безбедности.Законом о основама уређења служби
безбедности, такође је предвиђено да Народна скупштина обавља надзор над
радом служби безбедности непосредно и преко надлежног органа Народне
скупштине. Законом о Безбедносно-информативној агенцији, у делу који се односи
на контролу рада ове агенције, утврђено је да је директор Безбедносно
информативне агенције дужан да два пута годишње поднесе извештај о раду
агенције и о стању безбедности Републике Србије Народној скупштини и Влади. 10

10
Стевановић, О.: Руковођење у полицији (2. измењено и допуњено издање), Криминалистичко-
полицијска академија, Беград, 2012, стр. 235

9
11

2.2. Извршна контрола

Службе безбедности у Републици Србији представљају органе државне управе, те

се због тога над њима врши политичка и правна контрола. Тако, политичку
контролу врше органи извршне власти, односно Влада и у извесној мери
Председник републике. С друге стране, пошто су службе безбедности органи
државне управе над њима се врше и класични облици управне правне контроле.У
делу рада који следи, управо ће бити речи о телима и организацијама извршне
власти које су управо задужене за контролу рада Безбедносно-информативне
агенције12.

2.2.1. Председник Републике Србије

Извршне надлежности у нашој земљи у извесној мери има и Председник

републике. Његов положај и надлежности утврђени су Уставом Републике Србије
из 2006. године. Поред многобројних овлашћења Председника које су у овом
највишем државном акту прописане, овде је важно напоменути да се поједине
надлежности тичу и сектора безбедности. Овде се пре свега мисли на чињеницу
да је Председник у надлежности да: „командује Војском и поставља, унапређује и
разрешава официре Војске Србије“13

Међутим, ваља напоменути да у Уставу Републике Србије нигде директно није

предвиђена улога Председника у контроли служби безбедности. Такође, то није
предвиђено ни Законом о председнику Републике, који изричито предвиђа да су
надлежности Председника Републике одређене Уставом, те да Уставом одређене
надлежности Председника Републике могу бити разрађене законом или другим
прописом, само ако то Устав изричито допушта или ако то налаже њихова
природа.

11

Лазић, Р.: Контрола служби безбедности у Србији, Академија за националну безбедност и ЈП

12

„Службени гласник“, Београд, 2014.

13

10
2.2.2. Савет за националну безбедност

Термин „Савет за националну безбедност“ се код нас први пут јавља у државној
заједници Србије и Црне Горе, када Влада Републике Србије доноси Одлуку о
оснивању Савета за националну безбедност14 у јануару 2006. године. Савет се
није бавио усклађивањем и усмеравањем рада служби безбедности, већ само
питањима националне безбедности. Иако га је оснивала Влада, половину његових
чланова чинили су високи државни представници на савезном нивоу. Није се
знало ни о чијој безбедности се старао.
Такво стање промењено је врло брзо, већ следеће године, када је доношењем
Закона о основама уређења служби безбедности званично основан Савет за
националну безбедност, као радно тело Републике Србије које обавља одређене
послове и задатке из области националне безбедности и које представља још
један облик демократске и цивилне контроле служби безбедности, па самим тим и
Безбедносно-информативне агенције.15
Савет за националну безбедност се стара о националној безбедности тако што:
 разматра питања из области одбране, унутрашњих послова и рада служби
безбедности;
 разматра међусобну сарадњу органа одбране, органа унутрашњих послова и
служби безбедности и њихову сарадњу са другим надлежним државним органима,
као и сарадњу са органима и службама безбедности страних држава и
међународних организација;
 предлаже надлежним државним органима мере за унапређење националне
безбедности;
 разматра предлоге мера за унапређење националне безбедности које му
упућују органи надлежни за одбрану, органи надлежни за унутрашње послове,
службе безбедности и други надлежни државни органи;
 разматра питања из делокруга рада органа државне управе, аутономних
покрајина, општина, градова и града Београда која су од значаја за националну
безбедност и
 разматра и друга питања која су од значаја за националну безбедност.

14
1 Поменута одлука је објављена у Службеном гласнику РС, број 3/06
15
Закон о основама уређења служби безбедности Републике Србије, Службени гласник РС, бр.
116/2007 и 72/2012, чл. 5

11
На основу наведених надлежности може се закључити да је Савет тело које се
стара о националној безбедности и да истовремено усмерава и усклађује рад
служби безбедности, али и да није у могућности да доноси акте обавезајуће снаге.
Законом је регулисано да су надлежни државни органи у обавези да сарађују са
Саветом, нарочито у извршењу донетих закључака.

Иначе, чланови Савета за националну безбедност су:

 Председник републике;
 Председник Владе;
 Министар одбране;
 Министар унутрашњих послова;
 Министар правде;
 Нашелник Генералштаба Војске Србије и
 Директори служби безбедности (БИА, ВБА, ВОА)

Све наведено у потпуности потврђује широк спектар ангажованости Савета за

националну безбедност у Републици Србији. Наиме, као што се може видети,
Савет обавља послове који се односе на цео сектор безбедности у целини, а не
само послове које се односе на службе безбедности. Ипак, приметно је да се у
оквиру тих овлашћења, која се односе на службе безбедности, могу издвојити две
групе послова.
Са једне стране су послови претежно превентивног карактера (даје мишљења о
предлозима буџета служби безбедности), док другу групу чине редовна контролна
овлашћења (прати реализацију одобрених буџетских средстава, даје мишљење
Влади о предлогу за постављање и разрешење директора служби безбедности,
доноси закључке у вези са радом служби безбедности и слично).
Међутим, ту долазимо до једног чини се сасвим оправданог питања, а то је, да ли
бар у оквиру тих контролних овлашћења Савет треба да обавља послове без
учешћа директора служби безбедности, јер је заиста тешко претпоставити да ће
они, као стални чланови Савета, вршити независну и непристрасну контролу, с
обзиром на то да се она у највећој мери односи управо на њих.

12
 2.3 Судска контрола

Улогу судске власти у вршењу контроле над радом служби безбедности у

Републици Србији можемо препознати кроз два одвојена правна режима. Први
режим је прописан правилима кривичног поступка Републике Србије-Законик о
кривишном поступку, а други правилима и прописима којима је уређена
организација и рад служби безбедности-у овом случају Закон о Безбедносно-
информативној агенцији.
Приликом обављања својих послова службе безбедности ограничавају људскка
права и слободе на различите начине. Може се приметити да у правном систему
Републике Србије постоје одређене разлике у означавању начина на који службе
безбедности ограничавају Уставом загарантована људска права.
Тако рецимо, Закон о Безбедносно информативној агенцији користи израз „мере
којима се одступа од неповредивости тајности писама и других средстава
општења“.44 Са друге стране, у Закону о Војнобезбедносној и Војнообавештајној
агенцији стоји да је реч о „посебним поступцима и мерама тајног прикупљања
података“

Један од најбитнијих начина рада служби безбедности односи се на примену

одређених оперативних и техничких радњи у циљу прикупљања и обраде
оперативних података, а све то у циљу заштите виталних националних интереса.
То свакако подразумева и примену мере надзора и снимања телефонских и
других разговора. Када је о овој проблематици реч, законодавац је предвидео да
ову меру одређује истражни судија образложеном наредбом у којој се наводе
подаци о лицу према којем се мера примењује, основи сумње, начин спровођења,
обим и трајање мера.
Мере могу трајати најдуже шест месеци, а због важних разлога могу бити
продужене још највише два пута у трајању од по три месеца. Извођење мера се
прекида чим престану разлози за њихову примену. За одлучивање о предлогу за
примену мере предвиђен је рок од 72 часа и том периоду председник Врховног
касационог суда треба да донесе одлуку. У Закону још стоји да ови предлози
морају бити сачињени у писменом облику, да предлог треба да садржи податке и
чињенице које су од значаја за одлучивање о примени мера и да у случају
неприхватања предлога председник Врховног касационог суда у образложењу
одлуке треба да наведе разлоге одбијања.16

16
Закон о Војнобезбедносној агенцији и Војнообавештајној агенцији, Службени гласник РС, бр.
88/2009

13
 2.4 Независне државне институције

Значајну улогу у парламентарној контроли служби безбедности имају и независне

државне институције. Извештаји који Народној скупштини подносе контролни
органи и тела, као што су годишњи извештај Повереника за приступ
информацијама од јавног значаја и заштиту података о личности и Заштитника
грађана могу бити потенцијално снажно средство за равномерну поделу власти.
У том контексту, постоји могућност да поводом уочених неправилности у раду
органа јавне управе (па самим тим и служби безбедности као органа државне
управе), којима се на пример указује на неправилан и незаконит рад и поступање
извршне власти и органа управе, надлежно радно тело (одбор) усвоји одређене
закључке, а затим и да Народна скупштина такве закључке, који су, као
подзаконски акти Народне скупштине обавезујући и извршујући за извршну власт
усвојени на пленарној седници. На тај начин, Народна скупштина може значајно
да утиче на отклањање негативних тенденција и појава, а нарочито на
спречавање даљих незаконитости и неправиилности органа јавне управе, па
између осталог и у домену рада Безбедносно-информативне агенције. Како у
основи свих контролних тела стоји Заштитник грађана-омбудсман, пажњу ћу прво
посветити управо надлежностима овог органа, а затим и Државној-ревизорској
институцији, која поред Омбудсмана представља контролни орган Уставног ранга.

2.4.1. Заштитник грађана

Институција Омбудсмана уведена је у правни систем Републике Србије Законом о
заштитнику грађана 2005. године. Устав из 2006. године је ову институцију уздигао
на уставни ниво, и у њему је предвиђено да је Заштитник грађана независни
државни орган који штити права грађана и контролише рад органа државне
управе.
Заштитника грађана бира и разрешава Народна скупштина у складу са Уставом и
Законом. Он је за свој рад одговоран Народној скупштини, а ужива имунитет као и
народни посланик. Из самог Устава се види да је основни задатак Заштитника
грађана да контролише рад органа државне управе. Из овог произилази да
Заштитник врши и контролу служби безбедности, с обзиром да су оне, по својој
правној природи, органи државне управе.

14
. 2.5 Унутрашња контрола Безбедносно-информативне
агенције

У најширем смислу унутрашња контрола се дефинише као процес који је покренут

од стране управе, руководства и других лица у организацији, осмишљен на начин
да пружа разумно уверавање у погледу постизања жељених циљева који се
односе на следеђе категорије: ефективност и ефикасност пословања, поузданост
финансијског извештавања и на усаглашеност са одређеним прописима.
Основни недостатак оваквог типа контроле произилази из њеног хијерархијског
порекла и тиче се чињенице да управа треба сама себе да контролише. Иначе,
сам процес интерне контроле представља скуп пет међусобно условљених
компоненти: 17
 контролно окружење;
 процењивање ризика;
 контролне активности;
 информације и комуникација и
 надзор.
Унутрашња контрола рада служби безбедности представља прву линију контроле
рада ових служби. Делотворна и свеобухватна унутрашња контрола је од
суштинског значаја ради праћења законитости и правилности примене
разноразних поступака и мера.
Закон о Безбедносно-информативној агенцији питање унутрашње контроле не
уређује посебно, осим што у члану 19 Закона стоји да: „лица која учествују у
вршењу контроле рада Агенције, обавезна су да штите и чувају поверљивост
података и информација до којих долазе у вршењу послова контроле и по
престанку својих функција“.
На интернет страници БИА дата је организациона структура Безбедносно
информативне агенције где се може уочити постојање унутрашње и буџетске
контроле, која је непосредно потчињена директору БИА. Међутим, њен делокруг
послова није познат, нити су доступна подзаконска акта која уређују рад поменуте
унутрашње и буџетске контроле Безбедносно-информативне агенције.

17
Лазић, Р.: Контрола служби безбедности у Србији, Академија за националну безбедност и ЈП
„Службени гласник“, Београд, 2014.

15
 ЗАКЉУЧАК

Контрола служби безбедности је проблем са којим се већина демократских

земаља данас, на овај или онај начин сусреће. Означена је као проблем, јер је
проткана бројним критикама, пре свега о недовољности, а потом и неусклађености
стандарда, принципа, вредности који су потребни како би се спровела на успешан
начин.
Са друге стране, проблем су и саме службе безбедности, како због природе
послова којима се баве, тако и због специфичности примене мера и поступака које
користе како би успешно обављале послове из своје надлежности. Оне јесу
најбитнији део безбедносног сектора, али то им не даје за право да током
обављања својих дужности могу у било ком тренутку занемарити прописану
нормативну регулативу и тиме угрозити зајамчена људска права и слободе.

Контролу не треба схватити као стриктно проверавање онога што је негде

дефинисано, јер контрола је ту да укаже и на недостатке, па и да унапреди
пословање кроз препоруке и сугестије. Било да се ради о великим приватним
организација или државним институцијама, у овом случају
Безбедносно-информативне агенције, може се закључити да систем ефективне
контроле није лако успоставити због „несклада“ између перцепције и значаја
контроле, као и због различитог вредновања и отежане мерљивости референтних
вредности. Јасно је да ће увек постојати несугласице измећу контролора и
контролисаних, јер нико не воли да буде контролисан, а онај који контролише увек
је означен као неко ко вреба туђе грешке. Дакле, контрола је неопходан,
неизбежан процес, и како год гледали на њу, никако је није пожељно запоставити,
али исто тако не треба ни претеривати са њом. Свако претеривање спутава
иницијативу и акцију органа управе и на тај начин доводи до неповерења.

16
 ЛИТЕРАТУРА

1. Стајић, Љ.: Основи система безбедности - са основама истраживања

безбедносних појава, Правни факултет у Новом Саду, Нови Сад, 2013, стр. 221
2. Лазић, Р.: Контрола служби безбедности у Србији, Академија за националну
безбедност и ЈП „Службени гласник“, Београд, 2014, стр. 42
3. Закон о основама уређења служби безбедности Републике Србије, Службени
гласник РС, бр. 116/07 и 72/12, чл. 4
4. Петровић, П.: Лична карта– Безбедносно обавештајне службе Србије, Центар за
цивилно-војне односе, Београд, 2009, стр.2
5 Закон о Безбедносно-информативној агенцији, Службени гласник РС, бр.
42/2002, 111/2009, 65/2014- одлука УС и 66/2014, чл. 2
6. Мијалковски, М.: Обавештајне и безбедносне службе, Факултет безбедности
Универзитетa у Београду и ЈП „Службени гласник“, Београд, 2009, стр. 247. Закон
о Војнобезбедносној агенцији и Војнообавештајној агенцији, Службени гласник РС,
бр. 88/2009, 55/2012 – одлука УС и 17/2013, чл. 24.
7. Кулић, В. Ж.; Милошевић, Б. Г.: Управљање људским и материјалним
ресурсима, Криминалистичкополицијска академија, Београд, 2014, стр. 20
8. Драгишић, З.: Безбедносни менаџмент, Факултет безбедности Универзитета у
Београду и ЈП „Службени гласник“, Београд, 2007, стр. 43
9. Стевановић, О.: Руковођење у полицији (2. измењено и допуњено издање),
Криминалистичко-полицијска академија, Беград, 2012, стр. 235
10. Закон о Војнобезбедносној агенцији и Војнообавештајној агенцији, Службени
гласник РС

17