Веза између скулптуре и архитектуре у

стваралаштву Сретена Стојановића

На годишњицу рођења и јубилеја Сретена Стојановића истиче се

још једанпут допринос његовом уметничком значају и
заоставштини коју је оставио иза себе, које по садржају могу
постати уметничке колекције – легати.
Стојановић у својој техници поступа значајно од времена у којем
ствара, односно, има читав свој правац за себе. У свом одступању
имао је за циљ да помогне, да посматрач разуме сложене структуре
његове креативне персоналности, периода и времена са чиме се
суочавао у свом животу.

Слике и цртежи
Велики број критичара који су се бавили скулптуром Сретена
Стојановића истичу његове цртачке/сликарске вештине, без обзира
што је вајарима врста лаких цртежа само припремна фаза за
извођење њихових скулптуралних дела.
Циклусу посвећеним најпознатијим личностима из националне
историје, монументалност, експресивно-реалистичка својства
његовог младалачког, зрелог стила остала су до краја сачувана у
пуном креативном потенцијалу познатих дела, док такав приступ
раду није често запамћен случај у модерној српској уметности, а
поготову у вајарству.
После смрти 1960. године, уследио је Стојановићев постепени пад у
заборав. Из различитих разлога, између осталог у шта спада и
функције које је у организовању нашег уметничког живота засенио
завршетак Другог светског рата, и недефинисаног односа који је
Стојановић имао према социјалистичком реализму.
Стојановић се прикључује групи „Самостални“ која је деловала од
1951. до 1953., чланове су чинили уметници који су политичко
ослобођење тог времена пренели на терен стваралаштва и који су
успоставили нови однос унутар свог удружења.
Покушајем да се у институцијама одржи превласт једноумне
естетике револуционарног периода, проузроковало је да се део
чланства из удружења ликовних уметника Србије реагује побуном и
издвајањем у „Самосталне“.
Поред Стојановића, групу су чинили разни други
уметници(сликари, вајари) различитих схватања и генерација међу
којима су били: Мило Милуновић, Петар Лубарда, Милан Коњовић,
Милош Бајић и остали.
Због свог јавног изражавања са групом „Самостални“, Сретен губи
позицију секретара Савеза ликовних уметника Југославије.

Стамбена вила у Крунској улици

Крунска улица је крајем 1900. године указом о категоризацији
одређена као улица за подизање вила, али тек после Првог
светског рата добиће стамбени карактер, када су изграђена
престижна здања.
Вила на броју 50 одражава у највећој мери успон балканске
краљевине. То је необична зграда по својој намени. Рогобатно се та
намена одређује као вишепородична вила. Мада по неким
детаљима фасаде има ту и елемената палате. Саградили су је
архитекта Светозар Јовановић и предузимач Сретен Стојановић.
Ово је била зграда која је пројектована да би зарадила, а не да
задиви, као што је Генчић тражио од Брашована. Сходно
пројектном задатку, добијено је здање које привлачи богати слој
друштва оним што тај слој воли. Зграда је имала путнички и лифт за
снабдевање, у задњем делу куће. Одморишта на степеништу су
пуна сунца. Гелендери су скраћени, како би се пред вратима
станова раширио мермерни портик.
Зграда је завршена 1932. године.