САВРЕМЕНО СЛИКАРСТВО

У ЈУГОСЛАВИЈИ

Кандидат:

Дејан Величковић
 1. УВОД
• Савремено уметничко стварање у свакој земљи, па и у
Југославији, саздано је од различитих ставова уметника у
односу на прошлост. А они су различити јер произилазе
или из личног учешћа уметника у прошлим догађајима,
или из несвесног осећања историје друштва.
• Модерна уметност Југославије може се поделити на шест
генерација. Данас можемо рећи да пионирима
југословенске модерне уметности сматрамо сликаре који
су се јавили од почетка двадесетог века до краја Првог
светског рата. Старијом генерацијом сматрамо оне који
су учествовали у уметничком животу пре 1941. Разлике у
генерацијама постоје, али су оне релативне и зависе од
чињеница које су предмет посматрања. Уметнички живот
Југославије се развијао у различитим центрима, чија
еволуција није била иста.
 2. ПОЧЕЦИ – ПРВА
ГЕНЕРАЦИЈА
• Савремено модерно сликарство дошло је у Југославију
почетком двадесетог века преко Немачке. Тада је
постојала традиција да млади сликари студирају у Бечу
или Минхену. Истиче се школа словенца Антона Ажбеа,
који се залаже за рад у пленеру и за употребу чистих
боја. У овој школи посебну атмосферу стварао је и
професор Игор Грабар, Рус, даровит сликар и педагог.
Осим Ажбеа, ту су се налазили и Иван Грохар, Рихард
Јакопич, Матеј Стернен и Матија Јама. Међу њима су на
школовању и српски сликари Милан Миловановић,
Надежда Петровић, Бора Стевановић и Коста
Милићевић. Мало касније, постојао је и круг Хрвата:
Рачића, Краљевића и Бечића.
• Осим разлика, постојала је и једна чињеница која их је
спајала – национализам. У делима југословенских
уметника осећа се јаче струјање политичких идеја у циљу
подизања националне свести и повезаности
југословенских народа. Најбоље је, у односу на критику,
пролазила група словеначких уметника уз чија дела се
може задржати појам ,,импресионизма“.

,,Поље косовских божура“, 1912-1915, Надежда „Potamos na Krfu“, 1916, Коста Миличевић
Петровић
 3. ДРУГА ГЕНЕРАЦИЈА
• Зачети правац модерног сликарства, тј. његов развој
прекинуо је Први светски рат. Тада се запажа
изолованост, неповезаност, и индивидуализам у односу
на публику, друге генерације модерних сликара.
Примећује се отпор импресионизму, противљење
примата боје над облицима, и одсуство романтичарског
заноса њихових претходника.

• Ова нова генерација тражи да циљ цртежа буде јасно

одређен и оправдан формом, не презајући ни од
сликарске оштрине. Нови вид класицизма као да
надјачава романтизам, долази до редуцирања палете и
ослањања на примере из ране ренесансе у преплету са
последицама кубизма.
• У представнике овог новог начина наглашавања форме
можемо убројити Јована Бјелића, Косту Бакмана, Романа
Петровића, Михајла Петровића, Тартаља, Јоб,
Милутиновића, Аралицу, Узелца, Коњовића, Петра
Добровића, Зору Петровић, Ивана Радовића, Ивана
Табаковића, Гецана, Васу Поморишца, Шумановића и
Јунека. Сви они користе сваку прилику да оду у Париз,
неки бораве краће, а неки дуже.

,,Пијана лађа“, 1927. Сава Шумановић

4. 1930/40 – КОЛОРИСТИЧКИ
ЕКСПРЕСИОНИЗАМ,
НЕОРЕАЛИЗАМ,
ИНТИМИЗАМ, СОЦИЈАЛНЕ
ТЕМЕ, УМЕТНИЧКЕ ГРУПЕ:
,,ЗОГРАФ“, ,,ЛАДА“ И
,,ОБЛИК“
• После обнове форме, у чему је кубизам имао умерену
улогу, дошла је промена у уметничком ставу, обнова
осећајности, која је дала изузетно обележје
југословенском сликарству. То се огледало у
приказивању реалног света уз јако наглашену
субјективну ноту. Овај покрет карактерише неприпадање,
односно, невезивање за један одређени правац.

• База стварања ових сликара се заснива на моралним

принципима, искрености, скромности, љубави према
поднебљу, и тако су поново нашли везу са
претходницима из 1910. Тада ће се издвојити Бјелић, Јоб,
Коњовић и Зора Петровић по свом везивању за
експресионизам, и Милутиновић, Шумановић и Тартаља,
чија је објективна нота наглашена, па би се могли
назвати ,,неореалистима“.
 ,,Жита“, 1938. Милан Коњовић

• Код Петра Добровића, нпр. види се откриће Ван Гогових

боја, утканих у његову реалистичку интерпретацију
цртежа; а код Марка Челебоновића види се блискост са
Утрилом, Бонаром или Вијаром. Покрет
субјективистичког неореализма испољавао се у Београду
и Загребу, коме су допринели Бечић, Бабић и Мине, кроз
,,групу тројице“.
• Београдска група ,,Зограф“ такође су апстиненти од
неореалистичких идеала. Васа Поморишец, Живорад
Настасијевић и Здравко Секулић, представници су ове
групе. Посматрано са становишта нових схватања
реализма, која су тада крчила себи пут преко младих
сликара и критичара, схватања групе ,,Зограф“ изгледала
су анахронично, већином прихватајући постојање
кубистичког искуства. Такође слични су били и чланови
групе ,,Лада“, који су имали улогу у ширењу
импресионистичких и постимпресионистичких схватања.
Између два рата ту припадају и уздржани пленеристи као
Бора Стевановић, Милош Голубовић, Миодраг Петровић
и други, од којих су неки еволуирали ка академском
реализму, као нпр. Паја Јовановић и Урош Предић.
 5. ТРЕЋА ГЕНЕРАЦИЈА
• Ствар поетичног неореализма - ,,интимизам“, била је на
прагу своје потпуне победе. Придавали су важност
форми и боји кроз субјективну интерпретацију
стварности. Њихове млађе колеге, које су стварале
између 1928. и 1938. су припадали трећој генерацији, без
разлике од друге, до Другог светског рата, због тога што
се тек после 1951. уочавају њихове међусобне разлике у
менталитету. Уместо у ширину, како су ишли њихови
старији другови, у избору мотива, колорита, у
композицији, млађа генерација је радије ишла у дубину,
посебно за одређена духовна расположења. Тако нпр.
код млађих сликара тог доба: Недељка Гвозденовића,
Петра Лубарде, Пеђе Милосављевића, Франа
Шимуновића, Стане Крегара, можемо запазити исту
уздржаност, озбиљност и готово песимистичну ноту.
• Загребачки уметнички круг у групи ,,Земља“ били су
блиски формама новијег немачког и белгијског
експресионизма. Ту спадају значајна дела Ђуре Тиљка,
Маријана Детонија и Вилима Свечњака, као и
љубљански сликар Франце Михелич.
• У трећој генерацији новост је појава надреализма. Њега
заступају Радојица Живановић – Ноје, Милена Павловић
Барили, и у Љубљани Стане Крегар.

,,Аутопортрет“, Милена Павловић Барили,

1938.
 6. ЧЕТВРТА ГЕНЕРАЦИЈА
• Четврта генерација уметника носила је епитет ,,најмлађе“
и почела се појављивати непосредно пре почетка Другог
светског рата. Раздобље између 1938. и 1948.. је својим
неумитним законима одређивало карактер уметничког
стварања, тако да је конкретно остваривање намера
младих уметника морало због рата бити потиснуто за
касније, ако би преживели. Даровити уметници, као Бора
Барух, Јурица Рибар, Богдан Шупур, Данијел Озмо и
Иван Реин, пали су у рату.

• Душан Влајић је у тешким ратним условима успео да

дефинише свој језгровити реалистички стил, али су
остали само исечци у цртежима, пастелима и
акварелима.
• Став четврте генерације није био револуционаран. Они
су настављали дело друге и треће генерације, и донекле
га допуњавали. Такав став је заступала београдска група
,,Десеторица“, у којој су излагали Љубица Сокић, Никола
Граовац, Миливој Николајев и други. Такође, раније
поменути Влајић, Рибар и Шупут, затим млађи чланови
београдске групе ,,Самостални“, Ђурђе Теодоровић,
Мате Зламалин, Иванка Лукић.

• У Загребу, под утицајем Тартаље: Отон Глиха, Славко

Шохој, Јосип Црнобори, а под утицајем Бабићевог
интелектуализма: Габријел Ступица, Славко Копач,
Младен Вежа. Они су осећали социјалне проблеме,
укључујући политичку несигурност и предосећање рата.
• У периоду од 1946. до 1951. може се рећи да је Божа
Илић најбоље остваривао идеале укуса једне нове
друштвене стварности. Основна мисао многих тадашњих
сликара била је ,,Друштвено ангажовано сликарство
може се остваривати на бази закона пластичне
уметности и доброг укуса.“
• Веома утицајну улогу у прелазној фази између предратне
и послератне уметности одиграо је нови дух модерног
електицизма. Још пре 1947. група студената из Београда,
међу њима Мића Поповић, Бата Михајловић и Петар
Омчикус, напустили су велику Академију и отишли у
Задар да сликају. Они су се разликовали од београдске
околине свешћу о потреби за истинитијом праксом и
дубљом емотивношћу, него основним естетским
принципима. Задарска група је постала језгро нове
проширене формације, која је 1951. одржала своју једину
заједничку изложбу. Они су били група ,,Једанаесторица“.
• Од групе ,,Самостални“ 1955. произишла је
,,Децембарска“ група од десет чланова, која је после
,,Једанаесторице“, била прва послератна београдска
група са извесним естетским циљевима. Она је постојала
пет година. Тежње ових уметника нису биле усмерене
само ка тражењу личног израза, већ и ка истицању
националног корена у одабирању ликовних елемената.

,,Шваља у ентеријеру“, Љубица

Сокић, 1939.
• Они су у традицији тражили могућност обогаћивања
новим облицима изражавања и национално
опредељивање свог сликарства. Заједничко свим
члановима групе било је приближавање сликарства
новим просторним концепцијама. Они од
тродимензионалног одређивања простора, помоћу
перспективе, прелазе на формулисање саме идеје о
простору и тако обележавају нову епоху у југословенском
сликарству.
 7. ПЕТА ГЕНЕРАЦИЈА
• У есеју Миодрага Протића о апрстрактној уметности
карактеристична је идеја да: ,,Помоћу три фактора:
линије, боје и предмета, може се рећи комплекснија,
одређенија суштина, него помоћу два фактора: линије и
боје.“ Такав став је важио за раздобље југословенске
уметности између 1953. и 1960, тј. за пету генерацију
уметника. Поред ,,Децембарске“ групе, важну улогу
имала је и загребачка група ,,Март“, у којој су излагали
Крсто Хегедушић, Франо Доленец, Иво Дулчић, Иво
Калина и други.
• Знатан број припадника пете генерације показује
склоност ка ташизму и енформелу, као Иво Гатин, Мића
Поповић, Вера Поповић, Бранко Филиповић, Коста
Брадић, Мома Марковић, Марјан Јевшовар и Рудолф
Саблић.
• У оквиру пете генерације посебну тежњу изражавају
присталице геометријске апстракције. Јавља се у кругу
загребачких архитеката и сликара, и група се опредељује
за сликарско иступање под именом ,,Егзат 51“
(експериментални атеље). Став ове групе се може
дефинисати као приврженост апстрактној уметности
заснованој на односима јасно ограничених површина.
Најупорнији је био Иван Пицељ.

,,Пролеће“ , Крсто Хегедушић,

1930.
 8. ШЕСТА ГЕНЕРАЦИЈА
• Шесту генерацију уметника сачињавају уметници после
1958., чији су се проблеми надовезали на затечено
стање. То су проблеми нових материјала, метафоричних
тема и ,,новог синтетичког обликовања“, заснованог на
испитивањима блиским науци. Сликари који су од
почетка пришли ташизму су Бранко Протић и Владислав
Тодоровић.
• Њени главни зачетници била су два студента београдске
академије, Миодраг Ђурић Дадо и Урош Тошковић.
Формирала се група ,,Медијала“, која је окупила сликаре:
Леонид Шејка, Миро Главуртић, Оља Ивањицки, Синиша
Вуковић, Светозар Самуровић, Милић Станковић,
Милован Видак, Љуба Поповић и Владимир Величковић.
• Чланови ,,Медијале“ су сматрали да се формом мора
тежити синтези досадашњег културног блага. Они су се
већином вратили тродимензионалном простору,
перспективи, деградацији светлости и тоналном сликању.
Као нов моменат појављује се наклоност за минуциозну
обраду детаља, за илузију. Ови сликари су често
заокупљени питањима филозофије и етике и
истраживањем људске психе. Другу врсту сликара
фантастике чине Крагуљ, Миљуш и Нагорни.

,,Мој живот по Вазарију“, Оља

Ивањицки
 9. ТУМАЧЕЊЕ ПРЕГЛЕДА
УМЕТНИЧКИХ ПОЈАВА
• У годинама између 1960. и 1964. панорама сликарства у
Југославији условљена је присуством уметника свих
шест генерација. Код старијих уметника може се запазити
да је психолошка позадина њиховог рада проткана низом
догађаја, резултатима и закључцима из сопствене
прошлости која их обавезује да раде у одређеном
смислу. Млади су најчешће без оптерећења, па се
непосредније укључују у решавање нових уметничких
питања.
• Што се тиче процењивања уметничких дела, неопходно је
применити јединствену терминологију за све случајеве
када предмет посматрања чине дела припадника
различитих генерација или праваца, тако да постоје нова
значења старих термина или увођење нових. Тако нпр.
апстрактна уметност нас присиљава да под појмом
реализма не подразумевамо само познати покрет
деветнаестог века, него да њим, у новом и ширем
смислу, означавамо знатно већи део фигуративних
творевина. Битно је да се реалност одражава у
пропорцијама из визуелног искуства и начело његовог
целовитог приказивања.
• Када је то искуство поремећено, то је већ област
фантастичног, од кога се у даљем степену одваја
надреализам, познат по нарочитом наглашавању
садржаја подсвести.
• Под апстрактном уметношћу подводимо само она дела
која не означавају тела одређених облика. У односу
аутора према њиховим темама, савремену панораму
сликарства можемо поделити на реализам, фантастику и
апстракцију, али и на прелазне тенденције између ових
праваца.
• У савременом реализму издваја се експресионистичка
тенденција од метода која се заснива на чулно
објективистичкој контемплацији. Међу сликаре
експресионизма убрајамо Оскара Хермана, хрватског
сликара прве генерације. Он слика најчешће пејзаже
малог формата или лако рађене скициозне фигуре.
• Код Јована Бијелића, велику површину слике заузима
усковитлано небо, а само на дну слике су обриси
босанских кућа и брежуљака.
• Зора Петровић је, уз Милана
Коњовића, један од
најтипичнијих представника
експресионизма у нашем
сликарству. Она је сликар
људске фигуре. Брзом и
флуидном техником она је
одсликавала велика платна
у једном даху, при чему је
долазило до остварења
снажног животног импулса.
Она је сликала и сопствени
лик са потајном жељом да
кроз укочени поглед иза
наочара открије тајну свог
повученог односа према ,,Аутопортрет“, Зора Петровић, 1946.

свету.
• Осим реализма, прожетог експресионизмом, у почецима
наше модерне уметности постоји и други реализам,
чулно објективистичког карактера. Код ове врсте
реализма је битно налажење потврде индивидуалног
темперамента сликара у објективном свету. Због тога
овде већу улогу игра опсервација, а у првом визија, као и
прецизни и суптилни тонови, а тако њихови симболични
контрасти.
• Реализам ових сликара се састоји у откривању истине о
свету посредством осета, сликајући оно што чулом вида
осете, изражавајући тако своје осећања. Насупрот њима,
постоје реалисти којима је објективни свет претекст за
изражавање идеја. Код првих наилазимо на флуидност,
интерпретацију стварности под утицајем одређеног
темперамента, код других је наглашена строгост у односу
на предмете. Они такође уживају слободе, али на други
начин.
• Под реализам спада и наивно сликарство, уметници који
су називани ,,сликари инстинкта и срца“ јер их одликује
одсуство школовања и рад под импулсом инстинкта. То је
посебна група уметника који су веома заступљени
шездесетих и осамдесетих. Могло би се рећи да је
наивни уметник стваралац који наивно мисли. Њих
одликује фронталност у сликању, декоративност у боји,
минуциозност у раду и статичност у третирању предмета.
• У делима Ивана Генералића, у његовим сликама на
стаклу, осликава се сав шарм народног причања са
многим детаљима и чврстим контурама. Он уме да одржи
јасну целину композиције. Такође, у његовим делима се
истиче деликатност боја, тј. њихових тонова.
• У делима Ивана Генералића, у његовим сликама на
стаклу, осликава се сав шарм народног причања са
многим детаљима и чврстим контурама. Он уме да одржи
јасну целину композиције. Такође, у његовим делима се
истиче деликатност боја, тј. њихових тонова.

,,Зимски пејзаж“,Иван Генералић, 1944.

• Леонид Шејка је био поборник илузионистичког
третирања нових тема и симболичних визија које би се
тицале психе савременог човека. Најзначајнија
композиција ,,Мултипликације“ из 1956. Представља
чудну мешавину интелектуалистичког и визионарског,
конзервативног и еманципованог става, прецењивања
или ниподаштавања појединих резултата које је
цивилизација до данас дала.

,,Аморфна мултипликација“, Леонид Шејка, 1957.

• Рад Владимира Величковић се једини може довести у
везу са претходним развитком савременог југословенског
сликарства. На почетку је утицај тамног периода
Габријела Ступице. У доба изложби групе ,,Медијала“ ,
слика имагинарне ентеријере и мртве природе пуне
мистерије. Касније, то су сижеи смрти, разарања и
мучења, што је последица рата. Насупрот великим
форматима су мала платна, на којима Величковић, преко
неког детаља, сувог плода или цвета, изражава своју тугу
и забринутост.

,,Гаврани“, Владимир Величковић

• Од реалистичног пејзажа до лирске апстракције прешао
је пут и Едо Муртић. Кроз своје дело задржао је увек свој
осећајни флуид, једну еманацију смелог, отвореног и
оптимистичног карактера, по којој се оно одликује. То
оптимиситично расположење и његова егзалтација
одвајају Муртића од већине савременика и одређују га
као лиричара и нефигуративног романтичара.

,,Косовски бој“, Петар Лубарда, 1953. ,,Лука“, Едо Муртић

• Код Миће Поповића је енформел у његовом
,,драматичном“ значењу. Техника је флуиднија, и на
великом црном платну појављује се беличаста светлост,
која преображава читаву композицију. У већини слика,
Поповић је напустио маштовити простор, да би се
приближио предметности: разваљеним сандуцима,
изрешетаном зиду, самом тлу.

,,Цвеће у ибрику“, Мића Поповић

• Код Пеђе Милосављевића мотив у смислу предмета није
имао одлучујућу улогу у настајању дела. Техника рада
овог сликара показује веома верну, развојну линију са
његовим песничким темпераментом, који се одразио у
нежним осећањима и тихим радостима. Пеђа је једини у
нашем сликарству који спаја орјентални култ потеза са
маштовитим садржајем.

,,Кишни дан у Паризу“, Пеђа

Милосављевић
• Најзад, група уметника окупљених под именом ,,Алтер и
маго“ (студенти историје уметности) Тахир Лушић, Нада
Алавања, Владимир Николић, и нешто касније Милета
Продановић, представљају вид специфичног ученог
локалног одговора на питање трансавангардне
парадигме, с обзиром на њихове сталне позиве на
уметничку традицију, цитате.

,,Рука која сече“, Милета Продановић

 ЗАКЉУЧАК
• Сликарство је у двадесетом веку, због модерне
комуникације, доживело проширење своје публике, а
принципи модерне уметности проширили су се на веће
подручје него ма који ранији стил, а питање националног
израза је веома сложено и суптилно. Саставни део самог
уметника, који никада није изоловано биће из друштва је
друштвена средина, уметничка традиција, клима, пејзаж.
• Југословенски сликари су били осетњиви за кретања
између експресионизма и енформела који су долазили са
севера, као и за светове фантастике и надреализма.
Данас, Музеј савремене уметности у Београду, у
обновљеној поставци, прикупља, чува, проучава,
публикује и излаже југословенску и српску уметност од
1900. до сада.
ХВАЛА НА ПАЖЊИ !!!