Činioci razvoja: Pedagoški pesimizam naspram

pedagoškog optimizma

Za pedagošku nauku oduvek je bilo bitno pitanje činioca razvoja i mogućnosti koje
nam pruža vaspitanje i obrazovanje, kao i šta sve možemo postići vaspitanjem i da li
imamo neku granicu kojom smo određeni prilikom rada sa svakim pojedinačnim detetom.
Tako su se kroz vreme stvarale razne teorije i stanovišta o činiocima razvoja, među kojima
su za pedagogiju najznačajnija stanovišta pedagoškog pesimizma i pedagoškog optimizma.

Pedagoški pesimizam i pedagoški optimizam su posmatrani kao dve

suprotstavljene pozicije na spektru teorija o činiocima razvoja. Oba stanovišta se oslanjaju
na dve različite teorije. Pedagoški pesimizam se zasniva na teoriji nativizma, koja tvrdi da
nasledni činioci imaju ključnu ulogu u razvoju čoveka, što znači da smo određeni samo
genetskim materijalom koji nasledimo i da vaspitanje i sredina nemaju važan uticaj, već
samo ubrzavaju ili usporavaju sazrevanje i ispoljavanje naših urođenih sposobnosti. Neki
od predstavnika ove teorije su Aristotel, Darvin i Golton.
Sa druge strane, pedagoški optimizam se zasniva na teoriji empirizma, koja tvrdi da
ključnu ulogu u razvoju čoveka ima uticaj okoline u kojoj se on razvija, odnosno odbacuje
ulogu naslednih činioca i fokusira se na sredinu i vaspitanje. U okviru ove teorije često
možemo čuti izraz tabula rasa kojim se označava rađanje deteta kao „praznog papira“ na
čiju sposobnosti utiču samo sredina i učenje. Zastupnici ove teorije su neki od najvažnijih
ličnosti relevantnih za pedagošku nauku, kao što su Platon, Lok, Komenski, Kant, Ruso i
Herbart.
Iako su obe teorije veoma značajne jer su pokrenule razmišljanje o važnosti činioca
razvoja, smatram da ektremna stanovišta ni u čemu ne vode na dobro, pa je tako i ovde
slučaj. Po mom mišljenju, zastupanje ekstremnog stava u slučaju pedagoške profesije,
između ostalih, može biti veoma opasno jer imamo direktan kontakt sa decom, kao i
direktan uticaj na njihovo vaspitanje i razvoj, i stoga možemo ograničiti potencijale koje
dete ima. U okviru pedagoškog pesimizma smatram da je posebno opasna mogućnost da
dete svedemo samo na njegove nasledne faktore jer ga time na neki način izjednačavamo
sa njegovim roditeljima, što smatram da svi možemo da zaključimo da nikada nije izašlo
na dobro. Naravno, u redu je imati određena očekivanja od dece ali mislim da je prilično
lako preći preko određene linije normalnosti kada su ta očekivanja zasnovana isključivo na
poređenju deteta sa njegovim roditeljima jer u mnogo slučajeva postaju nerealna i vode
ka tome da roditelj pokušava da svoj život proživi ponovo kroz svoje dete, ili u
obrazovnom smislu, da se stvara preveliki pritisak nad detetom i njegovim školskim
uspehom zasnovan na nerealnim očekivanjima koja nisu bliska detetu. Sa strane
pedagoškog optimizma takođe smatram da postoji opasnost od stvaranja nerealnih
očekivanja u smislu zanemarivanja onoga za šta je dete genetski sposobno ili davanju
prevelikog značaja mogućnostima vaspitanja. U oba slučaja zanemarujemo uticaj koji ima
samo dete na proces svog razvoja i vaspitanja, odnosno činjenicu da interesovanja samog
deteta nikako ne možemo da zanemarimo u vaspitnom procesu, pogotovo zbog značaja
koji aktivna uloga deteta ima u celom procesu, što je nešto ka čemu svi treba da težimo.
Pedagoški pesimizam i optimizam kao dva suprotstavljena stanovišta gube svoj značaj, i
zbog toga smatram da se moramo fokusirati na takozvanu „zlatnu sredinu“.
Interakcionističke teorije nude upravo ovakav pristup, odnosno tvrde da je za razvoj
podjednako važan i uticaj nasleđa i uticaj sredine, ali i aktivnost pojedinca. Danas niko ne
zastupa ekstremna stanovišta poput nativizma i empirizma već je dokazano da je za
optimalan razvoj bitna interakcija svih razvojnih činioca zbog čega je teorija
interakcionizma danas najzastupljenija.

Za kraj bih naglasila da svako dete ima pravo na kvalitetan i stimulativan obrazovni
i vaspitni proces prilikom kog će mu biti omogućeno da svoje potencijale i interesovanja
maksimalno razvije. Zbog toga smatram da je bitno da svi odrasli uključeni u vaspitni
proces odbace stanovište pedagoškog pesimizma jer se njihov značaj automatski gubi ako
smatraju da svojom aktivnošću i vaspitnim radom ništa neće postići. Nadovezujući se na
prethodni iskaz, smatram da je pedagoški optimizam u normalnim granicama veoma bitan
jer upravo daje vaspitačima i osobama uključenim u vaspitni proces osećaj važnosti i
pruža im dozu motivacije koja je neophodna kako bi obavili svoj posao kako treba.
Naravno, esktreme pedagoškog optimizma vođene isključivo empirizmom koje u
potpunosti zanemaruju genetske faktore razvoja takođe treba odbaciti, ali pedagoški
optimizam u pravom smislu te reči, odnosno verovanju da vaspitanjem i obrazovanjem
možemo dosta da postignemo u cilju optimalnog razvoja individualnog vaspitanika imajući
u vidu njegove genetske predispozicije, je veoma poželjan i nešto čemu treba da težimo u
svim aspektima pedagoškog rada.