Жак-Луј Давид

Жак-Луј Давид (франц. Jacques-Louis David; Париз, 30. август 1748 — Брисел, 29.
децембар1825) био је француски сликар и утемељивач класицистичког сликарства у
Француској.[1]
Полазна фаза његовог стваралаштва била је под утицајем дела његовог пријатеља,
рококосликара Франсое Бушеа и студија код Жезеф-Мари Вјена. Приликом првог боравка
уИталији (1775—1780), учио је копирајући класична дела, па је тако прешао из
рококоа укласицистичку фазу. У Риму је 1784. насликао чувену слику Заклетва браће
Хорација коју јенаручио француски краљ Луј XVI. У овој слици је до савршенства
довео концепткласицизма. Слика представља монументално дело које афирмише примат
линије надбојом и кретањем, а које ће 1785. на Салону бити проглашено манифестом
нове школе. Поповратку у Париз из Италије, његов атеље постаје стожер око кога се
окупљају младиуметници Био је Робеспјеров следбеник и, између осталог, врстан
портретиста, у којима јепоказао да је сјајан посматрач и сликар.
Жак-Луј ДавидDavid Self Portrait.jpg
Жак-Луј ДавидЛични подациДатум рођења30. август 1748.
Место рођењаПариз, ФранцускаДатум смрти29. децембар 1825. (77 год.)
Место смртиБрисел, Уједињено Краљевство Низоземске

Током Француске револуције, од 1792. био је члан Народне скупштине и председник

клубајакобинаца 1793/94. године. У овом периоду сликао је дело Мараова смрт које је
употпуности било у служби револуције. Био је хапшен због политичког аганжмана.[2]
Одпресудног значаја за његово стваралаштво био је сусрет са Наполеоном. Године
1804,
постављен је за првог дворског сликара. Уследиле су слике у којима је величао
цараФранцуза. Истовремено се бавио античким темама. Након пада Наполеона морао је
данапусти Париз. Последње године провео је у Бриселу, радећи митолошке теме
смелогколорита као што је Амор и стрела.[3] Подучавао је бројне француске сликаре.

Луј Давид је засновао естетику према којој ће каснији правци француског

сликарстваморати да се одреде или прихватањем или одбијањем. [[Датотека:David - The
Death ofSocrates.jpg | алт = | мини|323x323пискел|Сократова смрт, уље на платну,
130×196 cm,
Жак-Луј Давид (1785), Метрополитенски музеј у Њујорку.]] Међу његовим
познатимсликама је Сократова смрт.

Биографија

Ране године

Давид је рођен исте године када су нова ископавања на рушевинама Помпеја

иХеркуланума затрпаним вулканском лавом и пепелом почела да подстичу стилски
повратакна антику (а да није, како се дуго сматрало, он сам главни узрок тог
повратка). Његов отац,
мали, али успешан трговац текстилом убијен је у двобоју 1757. године, а дечака су
каснијеподигла, наводно не баш нежно, двојица стричева. После класичних студија
књижевности икурса цртања, послат је у атеље Жозефа-Мари Вјена, сликара историјског
жанра који сеприклонио растућем укусу за грчко-римску старину, а да није сасвим
напустио лаганиосећај и еротику која је била у моди раније на почетку века. Са 18
година, очигледнонадарен уметник у настајању Давид је уписан у школу Краљевске
академије за сликарство ивајарство. После четири неуспеха на званичним такмичењима
и година обесхрабрења којису укључивали чак и покушај самоубиства (стоичком методом
изгладњивања), коначно је1774. године добио „римску награду” (Prix de Rome),
владину стипендију која не само да јеобезбеђивала боравак у Италији већ практично
гарантовала уносне провизије уФранцуској. Његово награђено дело, Антиох и
Стратоника, открива да тада на њега јошувек утиче рококо шарм сликара Франсоа
Бушеа, који је био и породични пријатељ.

Антиох и Стратоника, уље наплатну, 120 × 155 cm, 1783, Школалепих уметности у
Паризу.
У Италији је било много утицаја, укључујући оне мрачне болоњске школе из 17. века,
спокојно класичног Николе Пусена и драматично реалистичног Каравађа. Давид је
упиосва три утицаја, са очигледном склоношћу према јаком кјароскору, присутном
кодследбеника Каравађа. Чинило се да је неко време био решен да испуни заклетву
коју јесеби дао напуштајући Француску: „Уметност антике ме неће завести, јер јој
недостајеживости’’. Али, заинтересовао се за неокласичне доктрине које су у Риму
развили, измеђуосталих, немачки сликар Антон Рафаел Менгс и историчар уметности
Јохан ЈоахимВинкелман. У друштву Катрмера д Кансија, младог француског вајара који
је снажно
заговарао повратак на антику, посетио је рушевине Херкуланума, дорске храмове
уПаезтуму и Помпејске збирке у Напуљу. Испред античких ваза и стубова осећао се,
рекао јекасније, као да је управо „оперисан од очне мрене”.

Успон до славе: 1780–94

Велизари проси милостињу, уље наплатну, 288 × 312 cm, 1780/81,

Палата лепих уметности у Лилу.
Вративши се у Париз 1780. године, завршио је и успешно изложио слику Велизари
просимилостињу, у којој је комбиновао племенито сентименталан приступ антици са
сликовномтехником која подсећа на Пусена. Године 1782. се оженио надахнутом
Маргаритом Пекул,
чији је отац био богати грађевински предузимач и надзорник радова на Лувру – што
јебило значајан положај. Од тог момента Давид је убрзано напредовао.

Андромаха оплакује Хектора, уљена платну, 275 × 203 cm, 1784, Лувр.
Заклетва браће Хорација, уље наплатну, 329.8 × 424.8 cm, 1783,
Пушкинов музеј.
Патос и сликарска вештина Андромаха оплакује Хектора му је омогућила да постане
чланКраљевске академије 1784. године. Исте године, овога пута у пратњи супруге и
помоћника,
враћа се у Рим са задатком да доврши слику за коју се чини да је првобитно
инспирисанапаришком представом Хорација под вођством Пјера Корнеја. Резултат, који
на крају нијезаснован на било ком инциденту у представи, била је Заклетва браће
Хорација. Тема јесвечани тренутак, набијен стоицизмом и простом храброшћу, односно
моменат када сетројица браће Хорација суочавају са својим оцем и нуде своје животе
како би осигуралипобеду Рима у рату са Албом; сликовни третман – чврсте контуре
облика, огољени кубичнипростор, трезвена боја, композиција налик фризу и јасно
медитеранско осветљење –
подједнако је строго нерококовски као и сама тема. Изложена прво у Давидовом атељеу
уРиму, а затим, након повратка у Француску, у званичном паришком салону 1785.
године,
слика је створила сензацију; сматрана је манифестом уметничког препорода
(терминнеокласицизам још није био у употреби) који би излечио Европу од дуготрајне
зависностиод финих еротских облина и тема будоара. На крају је дело постало симбол
– иако тоготово сигурно није била првобитна намера – за окончање корупције
декадентнеаристократије и својеврстан манифест за повратак строгом, патриотском
моралу који сеприписује републиканском Риму.

Ликтори Бруту доносе телањегових синова, уље на платну, 323× 422 cm, 1789, Лувр.
Давид је тако постао херој францсуке културе; чак су га у неким деловима називали
имесијом. Своју славу је увећао 1787. године, морално уздижућом сликом Сократова
смрт.
Године 1788. слика мање моралистичну, али археолошки занимљиву слику Парис и
Хелена,
а 1789. још једну лекцију самопожртвовања, Ликтори Бруту доносе тела његових
синова.
На слици је приказан римски вођа и конзул, оснивач римске републике, како прима
мртватела својих синова, које је сам осудио на смрт јер су хтели да врате монархију
у Рим. Док јеБрут био на видику, започела је Француска револуција, а ова слика
римског конзулапатриоте који је осудио своје издајничке синове на смрт је добила
неочекивани политичкизначај. Такође је, вероватно захваљујући тачној реконструкцији
детаља римскесвакодневнице, имала ефекат који је можда био једнако неочекиван, јер
је тако Давидзапочео дуг и опсежан утицај на тадашњу француску моду. Савремени
француски домовису почели да имитирају његов римски намештај; мушкарци су се шишали
у римском стилу;
а жене су усвојиле хаљине и фризуру Брутових кћери. Касније је ултрамодерна
усвојила чаки лепршаву хаљину Сабињанке, која истиче њене телесне облине.

У првим годинама француске револуције, Давид је био члан екстремистичке

јакобинскегрупе коју је водио Робеспјер, и постао је енергичан пример политички
ангажованогуметника. Изабран је на Националном сабору 1792. године, тачно на време
да би могао дагласа за погубљење Луја XVI. До 1793. године, као члан уметничке
комисије, он јепрактично био уметнички диктатор Француске и добио је надимак
„Робеспјерова четкица’’.
На Конвенцији је држао моралне и естетске говоре:

Уметник мора бити филозоф. Сократ, вешт вајар, Жан-Жак (Русо), добар музичар,
абесмртни Пусен, који је на платну оставио узвишене лекције филозофије, толики
судокази да уметнички геније не би требао имати другог водича сем бакље разума.
Наводно вођен бакљом разума, а можда и горким сећањима на своје многе
неуспешнепокушаје да освоји „римску награду”, успео је да укине Краљевску
академију, а са њом ивелики део система старог режима за обучавање и покровитељство
будућих уметника.
Академију је накратко заменило тело под именом „Комуна уметности”, затим група
подназивом „Популарно и републиканско друштво уметности”, и на крају, коначно,
1795.
године, и након што је Давиду одузета власт, долази почетак једног новог система –
комбинација Француског иниститута и Школе лепих уметности – који ће
доминиратифранцуским уметничким животом током већег дела 19. века.
Смрт Марата, уље на платну, 162 ×128 cm, 1793, Краљевски музејилепих уметности
Белгије.
Током ових година своје диктатуре, Давид је често био заузет
револуционарномпропагандом. Издавао је пригодне медаље, постављао обелиске у
провинцијама иприређивао националне фестивале и грандиозне сахране које је нова
влада приређиваласвојим мученицима. Неки од његових сликарских пројеката у то време
никада нису употпуности изведени: један од њих је недовршени Жозеф Бара, посвета
дечаку бубњару когсу убиле краљеве присталице, а други је скицирана Заклетва са
тениског терена, која је узнак сећања на тренутак 1789. године када се „Трећи
сталеж” (обичан народ) заклео да сенеће распустити док се не донесе и усвоји нови
устав. Смрт Лпелитјеа де Сен-Фаржо,
насликана у славу убијеног посланика и коју је Давид сматрао једном од својих
најбољихслика, на крају је уништена. Резултат свега овога је да је уметничка
јакобинска инспирацијапредстављена углавном Смрћу Марата, насликаном 1793. године
убрзо након што је вођуреволуције убио Шарлот Корде. Ова „пијета француске
револуције’’, како су је назвали,
генерално се сматра Давидовим ремек-делом и примером како је, под
притискомистинских емоција, неокласицизам могао да се претвори у трагични реализам.

Касне године: 1794–1825

Године 1794, пошто је његов пријатељ Робеспјер послат на гиљотину, Давид је

ухапшен.
Говорило се да се на суђењу лоше бранио, мрмљајући да се у будућности
намерававезивати „за принципе, а не за људе’’. Затваран је два пута, четири месеца
1794. године ијош два месеца наредне, већину времена у неудобној Луксембуршкој
палати у Паризу.
Утешно за њега је било то што му је било дозвољено да слика, а такође и чињеница да
сењегова супруга, која се две године раније развела од њега због тога што је гласао
закраљеву смрт, сада лојално вратила у тренутку невоље и поново се удала за њега.
Токомсвог првог боравка у затвору, са прозора је насликао свој једини пејзаж,
Поглед на вртовелуксембуршке палате. Док је био привремено задржан у другој згради
у Паризу, насликао
је и један недовршени аутопортрет (слика горе у инфокутији). На њему и са 46
годинастарости, појављује се као један младић-дечак са романтично разбарушеном
косом,
смеђим очима и генерално агресивним, али забринутим изгледом; тумор на образу од
којегје патио читав свој одрасли век и за који се каже да му је ометао говор, даје
лицу благузаобљеност.

И током свог притвора задржао је три атељеа у Лувру, а након амнестије 1795,
посветио сеподучавању сликарства са истом оном енергијом коју је раније био
посветио политициреволуције. На крају, у интервалу између сликања Заклетве браће
Хорација иНаполеоновог пораза у бици код Ватерлоа, био је одговоран за обуку и
индоктринацијустотине младих сликара из целе Европе, међу њима и таквих будућих
мајстора као што суФрансоа Жерар, Антоан-Жан Грос и Жан-Огист-Доминик Енгр.
Индоктринација је започелапремисом да је основа уметности контура (обрис) предмета
и тела, па га се може сматратиделимично одговорном за претерано истицање цртежа
које је карактерисало европскоакадемско сликарство у 19. веку. Али сам Давид, како
показују његова дела, није увек бионепријатељски расположен према богатим
хроматским ефектима; чак и 1860. могло би гасе окарактерисати већим колористом од
Ежена Делакроа, „оца целе школе модернизма’’.

Неокласицизам је вероватно био склон да презире портрет, јер би

савременомпортретираном обично недостајао „универзални изглед” и „голотиња” древне
статуе. Давидје, међутим, од почетка своје каријере радио портрете, многе изузетне
по психолошкојкарактеризацији појединца и изгледу чврстоће меса. У периоду од 1782–
83 позирао му јеАлфонс Лерој, паришки професор медицине; 1784. госпођа Пекул,
његова ташта; 1788.
хемичар Антоан-Лоран Лавоазје, са госпођом Лавоазје. Године 1795. сада већ
слободан,
уметник је портретирао своју лепу и елегантну снају, госпођу Серизја и њеног мужа.
Године1800. урадио је чувени портрет овог периода, Портрет госпође Рекамје, који је
оставионедовршеним јер се портретирана, а која је тада била на почетку своје
каријере владајућепаришке лепотице, показала непоузданом у погледу позирања.

Интервенција Сабињанки, уље наплатну, 385 × 522 cm, 1799, Лувр.

Али Давид није био човек за живот обичног мајстора-учитеља и портретисте. Године
1799.
поново је извео спектакуларан повратак у жижу јавности са новим џиновским платном,
Интервенција Сабињанки. Слика, а која се често погрешно назива Отмица Сабињанки,
представља тренутак неколико година након легендарне отмице, када су жене, сада
већзадовољне супруге и мајке, прекинуле битку између својих римских мужева и
Сабињацакоји су дошли у нежељену спасилачку мисију; у жижи сукоба стоји љупка
СабињанкаХерсилија, која једном руком умирује римског Ромула, а другом брадатог
Сабињана ТитаТација. Уметник је сада изјавио да му је циљ да се удаљи од наводне
„римске сировости”
присутне код Заклетве браће Хорација и представи сцену на грациознији, грчки начин,
адобио је и одушевљење и аплауз публике за елеганцију приказаних фигура. На
одређениначин, такође и одобрење за своју наводну намеру да сада проповеда помирење
након 10година крвопролића у Француској. Али можда је највећу пажњу привукао
голотињомсвојих античких ратника; пошто је престао да буде „Робеспјерова четкица”,
сада је постао, упопуларном жаргону шире публике, „Рафаел гологузих’’ (фр.
sansculottes; другим речима,
„Рафаел радикалних републиканаца”).

Референце

„Jacques-Louis David | Biography, Art, & Facts”

. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-02.
„Neoclassicism and Romanticism : Jacques-Louis David”
. A World History of Art. Приступљено 21. 1. 2019.
Општа Ларусова енциклопедија. Земун: ЈРЈ. 2004. стр. 308.

Литература

Boime, Albert (1987), Social History of Modern Art: Art in the Age of Revolution,
1750–1800 volume 1,
Chicago, Illinois: The University of Chicago Press, ISBN 0-226-06332-1
Bordes, Philippe (1988), David, Paris, FRA: Hazan, ISBN 2-85025-173-9
Bordes, Philippe (2005), Jacques-Louis David: From Empire to Exile, New Haven,
Connecticut: YaleUniversity Press, ISBN 0-300-10447-2
Brookner, Anita, Jacques-Louis David, Chatto & Windus (1980)
Carlyle, Thomas (1860) [1837]. The French Revolution: A History. II. New York:
Harper & Bros. OCLC 14208955.
Chodorow, Stanley, et al. The Mainstream of Civilization. New York: The Harcourt
Press (1994) pg. 594
Crow, Thomas E. (1995), Emulation: Making Artists for Revolutionary France (1st
изд.), New Haven,
Connecticut: Yale University Press, ISBN 0-300-06093-9
Crow, Thomas E. (2007), „Patriotism and Virtue: David to the Young Ingres”, Ур.:
Eisenman, Stephen F.,
Nineteenth Century Art: A Critical History (3rd изд.), New York City, New York:
Thames & Hudson, стр. 18—54, ISBN 978-0-500-28683-8
Delécluze, E., Louis David, son école et son temps, Paris, (1855) re-edition Macula
(1983)
Dowd, David, Pageant-Master of the Republic, Lincoln, University of Nebraska Press,
(1948)
Honour, Hugh (1977), Neo-Classicism, New York City, New York: Penguin Books, ISBN
0-14-013760-2
Humbert, Agnès, Louis David, peintre et conventionnel: essai de critique marxiste,
Paris, Editions socialesinternationales (1936)
Humbert, Agnès, Louis David, collection des Maîtres, 60 illustrations, Paris, Braun
(1940)
Hunt, Lynn (2004), Politics, Culture, and Class in the French Revolution, Los
Angeles, California: Universityof California Press, ISBN 0-520-24156-8
Janson, Horst Waldemar; Rosenblum, Robert (1984), 19th-Century Art, New York City,
New York: HarryAbrams, ISBN 0-13-622621-3
Johnson, Dorothy, Jacques-Louis David. New Perspectives, Newark (2006)
Lajer-Burcharth, Ewa, Necklines. The art of Jacques-Louis David after the Terror,
ed. Yale University Press,
New Haven London (1999)
Lee, Simon, David, Phaidon, London . 1999. ISBN 0714838047.
Lévêque, Jean-Jacques, Jacques-Louis David édition Acr Paris (1989)
Leymarie, Jean, French Painting, the 19th century, Cleveland (1962)
Lindsay, Jack, Death of the Hero, London, Studio Books (1960)
Malvone, Laura, L'Évènement politique en peinture. A propos du Marat de David in
Mélanges de l'Écolefrançaise de Rome, Italie et Méditerranée 106, 1 (1994)
Michel, R. (ed), David contre David, actes du colloque au Louvre du 6-10 décembre
1989, Paris (1993)
Monneret, Sophie Monneret, David et le néoclassicisme, ed. Terrail, Paris (1998)
Noël, Bernard, David, éd. Flammarion, Paris (1989)
Rosenblum, Robert (1969), Transformations in Late Eighteenth Century Art (1st
paperback изд.), Princeton,
New Jersey: Princeton University Press, ISBN 0-691-00302-5
Roberts, Warren (1. 2. 1992), Jacques-Louis David, Revolutionary Artist: Art,
Politics, and the FrenchRevolution, The University of North Carolina Press, ISBN 0-
8078-4350-4
Rosenberg, Pierre, Prat, Louis-Antoine, Jacques-Louis David 1748-1825. Catalogue
raisonné des dessins, 2volumes, éd. Leonardo Arte, Milan (2002)
Rosenberg, Pierre, Peronnet, Benjamin, Un album inédit de David in Revue de l'art,
n°142 (2003–04), pp.
45–83 (complete the previous reference)
Sahut, Marie-Catherine & Michel, Régis, David, l'art et le politique, coll.
"Découvertes Gallimard" (nº 46),
série Peinture. Éditions Gallimard et RMN Paris (1988)
Sainte-Fare Garnot, N., Jacques-Louis David 1748-1825, Paris, Ed. Chaudun (2005)
Schama, Simon (1989). Citizens: A Chronicle of the French Revolution. Penguin
Books.
Schnapper, Antoine, David témoin de son temps, Office du Livre, Fribourg, (1980)
Thévoz, Michel, Le théâtre du crime. Essai sur la peinture de David, éd. de Minuit,
Paris (1989)
Vanden Berghe, Marc, Plesca, Ioana, Nouvelles perspectives sur la Mort de Marat:
entre modèle jésuite etréférences mythologiques, Bruxelles (2004) / New
Perspectives on David's Death of Marat, Brussels (2004) -
online on www.art-chitecture.net/publications.php [1]
Vanden Berghe, Marc, Plesca, Ioana, Lepelletier de Saint-Fargeau sur son lit de
mort par Jacques-LouisDavid: saint Sébastien révolutionnaire, miroir multiréférencé
de Rome, Brussels (2005) - online on www.art-
chitecture.net/publications.php [2]
Vaughan, William and Weston, Helen (eds),Jacques-Louis David's Marat, Cambridge
(2000)
The Death of Socrates. Retrieved 29 June2005. New York Med.
Jacques-Louis David, on An Abridged History ofEurope. Retrieved 29 June 2005
J.L. David Архивирано
на сајту Wayback Machine (6. август 2002)
on CGFA. Retrieved 29 June 2005
French painting 1774-1830: the Age of Revolution. New York; Detroit: The
Metropolitan Museum of Art; The Detroit Instituteof Arts. 1975. (see index)

Спољашње везе

Жак-Луј Давид на Викимедијиној остави.

Jacques Louis David: Radical Draftsman Virtual Opening | Met Exhibitions (Met on
Youtube)
A Closer Look at David's Consecration of Napoleon
multimedia feature; Louvre museum official website
The Intervention of the Sabines
(Louvre museum)
Web Gallery of Art
www.jacqueslouisdavid.org 101 paintings by Jacques-
Louis David
Jacques-Louis David at Olga's Gallery
Jacques-Louis David in the "History of Art"
smARThistory: Death of Socrates
Архивирано
на сајту Wayback Machine(2. јун 2007)
Sterling and Francine Clark Art Institute 2005 exhibition, Jacques-Louis David:
Empire to Exile
Архивиранона сајту Wayback Machine (16. јун 2018)
The equestrian portrait of Stanislaw Kostka Potocki at the Wilanow Palace Museum

Портали:P vip.svg
БиографијаNuvola apps kcoloredit.svg
Уметност ФранцускаПреузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жак-
Луј_Давид&oldid=25450906”